u „junacki gradanski zivot" studentska radikalnost biva potisnuta „logikom polozaja", te bivsi bakunjinisti, uz pomoc neke „liberalne ili cak demokratske lazi" (DiA, str. 45), postaju zagovornici nacionalne drzavnosti. Etabli-rani radikali, po Bakunjinu, racionalizuju svoj polozaj pozivanjem na potrebu nacionalnog ujedinjenja i pije-montsku ulogu Srbije, koja zahteva prihvatanje njene drzavnosti. Pri tome ih ne opravdava to sto se zalazu za demokratsku drzavu, a odbacuju istocnjacku despo- tiju koju im nude slavjanofili, jer za Bakunjina je svaka (pa i demokratska) drzava neprijatelj slobode. Za stvar slobode je presudan izbor izmedu anarhije i drzave, a ne izmedu dva oblika (slovenskog i germanskog) drzav- nosti. Stav po kome za srpski narod prioritet ima resa-vanje nacionalnog problema oslobodenja i ujedinjenja, a radikalna socijalna revolucija odlaze se kao stvar bu-ducnosti, jeste za Bakunjina reakcionara iluzija u cijoj je pozadini vera u nacionalno-drzavni mit Dusanovog carstva.

Razocarenje „srpskim dacima" i neka vrsta „socio- logije" revolucionarnih intelektualaca nerazvijenih ze-malja zamagljuju kod Bakunjina pravi problem — neop- hodnost problematizovanja sopstvene teorije revolucije u kontekstu stalno izneverenih ocekivanja. Bakunjin se ni- jednog trenutka ne pita o stvamoj mogucnosti i putevima ostvarenja anarhistickog ideala u ondasnjoj Srbiji, pro- gramski isticuci da je, do daljnjeg odlozeni, ,,slovenski preporod" jedino moguc u socijalnoj revoluciji interna- cionalno povezanog proletarijata (DiA, str. 44).

.!.. . • , L..^ I I .• ' cv I, /

278

LENJINOVO SHVATANJE DIKTATURE .,,u,i u.n.>=.; PROLETARIJATA

LASLO SEKELJ

U okvirima marksizma Druge internacionale i socijal- demokratskog partijskog grupisanja skrenuo je prvih go-dina ovoga veka na sebe paznju Vladimir Iljic Lenjin svojim shvatanjem uloge i strukture radnicke partije. Za razliku od uobicajenog socijaldemokratskog shvatanja, po kojem partija kao masovna politicka organizacija pri-vlaci clanstvo koje samo pasivno podrzava partijsku ideo- logiju, ovaj ruski socijaldemokrat imao je na umu stva-ranje partije profesionalnih revolucionara, takve kadrov- ske partije koja je strogo hijerarhizovana i centralizovana po uzoru na prusko-nemacku armiju. Isto tako, za razliku od uobicajenog socijaldemokratskog shvatanja partije kao demokratske reprezentacije interesa, Lenjin je partiju shvatao kao entitet za sebe, koji stvara taj interes i na taj nacin postaje nosilac objektivnog povesnog uma. Na- kon 1917. godine i uspesnog osvajanja politicke vlasti od strane boljsevickog krila ruske socijaldemokratije, Lenjin je nastavio sistematsku reviziju socijaldemokratske ide-ologije i teorijskog korpusa marksizma Druge internaci- onale. Naime, iz uobicajenog socijaldemokratskog shva-tanja proizlazilo je, implicitno ili eksplicitno, prihvatanje moderne reprezentativne drzave i njenih institucija: plu-ralizma, parlamenta, reprezentacije i demokratske proce- dure zasnovane na pravnoj i politickoj jednakosti svih gradana. Medutim, Lenjinova frakcija i kasnije partija videle su u modernoj reprezentativnoj drzavi samo puko

279'

pragmatsko sredstvo, a ne intrinsicnu vrednost Temeli tog — za sudbinu marksizma i radnickog pokreta — kljucnog obrta cini Lenjinovo shvatanje diktature pro-

Drzava i revolucija

Iz Lenjinovog opusa izdvaja se brosura Drzava i revo-lucija kao jedini sistematski i teorijski spis koji govori 0 ciljevima i sredstvima realizacije boljsevizma. Od po-sebnog znacaja je da spis nastaje neposredno uoci Okto-barske revolucije i da se on moze interpretirati i kao njen programatski uvod.

U tom programatskom delu Lenjin ne spominje izri-cito boljsevike, vec se sluzi opstim i neodredenim „mi" ili ,,mi radnici" kao onima koji obaraju gradansko-kapitalis-ticki poredak, uspostavljaju drzavu novoga tipa, koja onda omogucava novi oblik proizvodnje na bazi, u kapi-talizmu vec dostignutih, visokorazvijenih materijalnih proizvodnih snaga:

„Organizovacemo krupnu proizvodnju mi sami, radnici, polazeci od onoga sto je vec izgradio kapitalizam, oslanjajuci se na sroje radnicko iskustvo, stvarajuci svoju najstroziju,

1 zeleznu disciplinu, koju ce podrzavati drzavna vlast naoru-1 zanih radnika, svescemo drzavne cinovnike na proste izvr-

sioce naHh naloga, odgovorne, smenjive, skromno placene i .nadzornike i knjigovode' (s tehnicarima svih vrsta i ste-' pena, razume se) — etc to je nasa proleterska zada6a, etc

od cega se moze i mora poceti u proleterskoj revoluciji. Ta-kav pocetak, na bazi knipne proizvodnje, vodice sam po sebi

' postepenom ,odumiranju' svakog cinovnistva, postepenom stvaranju takvog poretka, poretka bez navodnika, poretka koji nece biti nalik na najamno ropstvo — takvog poretka kad ce sve jednostavnije i jednostavnije funkcije nadzora i polaganja racuna izvrsavati svi, po redu, kad 6e one postati navika i naposletku otpasti kao narocite funkcije naroCitog sloja ljudi."

Kao uzor te nove socijalne organizacije, Lenjin uzi-ma drzavnokapitalisticki monopol:

280

„Nad ,prostim' trudbenicima, koji su pretrpani poslom, ovde stoji ista burzoaska birokratija. Ali, mehanizam drus-tvenog gazdovanja ovde je vec gotov. Zbaciti kapitaliste, slo-miti zeleznom pesnicom naoruzanih radnika otpor eksploata-tora, razbiti birokratsku masinu savremene drzave — i pred nama je od „parazita' osloboden tehnidki visoko opremljen mehanizam, koji sasvim mogu pustiti u pogon sami ujedinjeni radnici, najmeci tehnifiare, nadzornike, knjigovode, placajuci rad s v i j u njih, kao i uopste svih ,drzavnih' dinovnika, rad-nickom nadnicom." To se smatra neposredno ostvarivim prakticnim zadatkom i „nasim najblizim ciljem".^1

Ali, ko su ti „mi"? U Drzavi i revoluciji boljsevici se eksplicitno ne spominju. Ipak, odgovor na ovo kljucno pi-tanje implicitno je dat u drugoj glavi: Prvo se govori o potrebi centralizovane drzavne vlasti diktature proleta-rijata radi „gasenja otpora eksploatatora i radi rukovo-denja ogromnom masom stanovnistva: seljastva, sitne burzoazije, poluproletera pri ,uredivanju' socijalisticke privrede". Neposredno zatim, Lenjin imenuje subjekta diktature proletarijata: „Vaspitavajuci radnicku partiju, marksizam vaspitava avangardu proletarijata, koja je spo-sobna da uzme vlast i da vodi ceo narod socijalizmu, da daje pravac i organizuje novo drustveno uredenje, da bu-de ucitelj, rukovodilac, vod svih trudbenika i eksploatisa-nih u izgradnji njihovog drustvenog zivota bez burzoazije i protiv burzoazije."^' Ta pozicija tipicna je za celo-kupnu Lenjinovu delatnost, i pre i nakon ovog progra-matskog spisa. Kao i ortodoksni marksizam Druge inter-nacionale, tako i Lenjin poistovecuje vlastito (boljsevi-cko) osvajanje drzavne vlasti s osvajanjem politicke vlasti od strane proletarijata, sto onda daje radnicki karakter drzavi, s ekskluzivnom vlascu jedne od radnickih stra-

'1 V. I. Lenjin, Drzava i revolucija. UCenje marksizma o dr-zavi i zadace proletarijata u revoluciji, Beograd, 1947, str. 46. U daljem tekstu ova knjiga ce se pojavljivati pod skracenicom DiR.

2) Isto, str. 46—47 (kurziv L. S.).

281

naka.^' To je, uostalom, ideologija koja dovodi do toga da sto vise raste moc boljsevika, progresivno opada mod sovjeta.

Diktatura proletarijata i socijalizam

Za Lenjina, kao i za marksizam Druge internacionale, drzava je osnovna poluga socijalizma/komunizma: „Pro-letarijat mora (skupivsi dovoljno jake politicke i vojnc ,udarne pesnice') oboriti burzoaziju, oduzeti joj drzavnu vlast, da bi to crude stavio u pokret za svoje klasne ci-Ijeve.""' U Drzavi i revoluciji on naglasava da su ljudi onakvi kakvi jesu, svi ljudi, a ne samo avangarda, kao sto misli kasnije — sposobni odmah i sada da organizuju samodelatnim i samoupravnim putem sve strukture dru-§tva. Zato u ovom spisu mnogo naglasenije nego kasnije Lenjin govori o drzavi koja „odumire". U tom kontek-stu ovo delo, upereno protiv Kauckog i zapadne socijal-demokratije, prebacuje im da su zanemarili ili napustili osnovnu misao marksistickog ucenja o drzavi: ,,potrebu razbijanja drzave", odn. „di-zavne masinerije". Medutim, dak ni u ovom spisu Lenjin nema na umu konstituisanje politicke zajednice na ne-drzavnim osnovama. Rec je iskljucivo a zameni jednog tipa drzave (burzoaske) —

,,, .,j . ,,(

3) Pre Drzave i revolucije, jula 1917, u clanku „Politidka situ-acija": ,,Cilj oruzanog ustanka moze biti samo prelazak vlasti u ruke proletarijata, koga podrzava siromasno seljastvo, radi ostva-renja programa nase Partije" (Dela, tom 26, Beograd, 1975, str. 224).

Nakon Oktobarske revolucije i uspostavljanja jednopartijske diktature: „Radnici drze u svojim rukama drzavnu vlast..." (O decjem „levicarstvu" i malogradanstini, Izabrana dela, tom 12, Beograd, 1960, str. 238); ,,Dve godine smo upravljali drzavom . .. A ta drzava, to su radnici, najneposredniji deo radnistva, avan-garda, to smo mi" (Izabrana dela. tom 14, str. 485—486).

Filozof lenjinizma, Derd Lukac (Lukacs Gyorgy) navodi ovo mesto da bi ga u vrednosno pozitivnom smislu oznacio kao temelj-nu karakteristiku Lenjinove teorije i politike, „aktivno-povijesnu ulogu proleterske partije" (Georg Lukacs, Etika i politika, Zagreb, 1972, str. 200).

4) DiR, str. 27, 45—46; Izbori za Ustavotvornu skupstinu (1919), Izabrana dela (skracenica ID), tom 1.3, str. 333; G. Lukacs, Lenjin, u: Efifca i politika, str. 186—187.

282

radnickom drzavom i zameni personala zatecenog drzav-nog aparata. To je moguce jedino nasilnom revolucijom.^'

Iskljuciva funkcija proleterske drzave je nasilje nad klasom eksploatatora. Otuda je ona poslednji moguci oblik drzave, a njena temeljna funkcija je ,,odumiranje". Ona je privremeno orude diktature nad burzoazijom radi unistenja eksploatatora i klasa uopste; zato je to pre-lazni oblik i nepoliticka drzava.^' Medutim, odumiranje drzave naoruzanih radnika je dugotrajan proces; ona ce odumreti tek na kraju puta, kada bude dosegnut cilj razvoja ljudskog drustva: u komunizmu. Do tada, Lenjin vidi drustvo bez podele na dve autonomne sfere — dru-stvo i drzavu; postoji ne samo jedinstvo vlasti vec i je-dinstvo, kroz novi centralizam, drzave naoruzanih rad-nika. Razbija se stari drzavni aparat i zamenjuje novim, ,,nebirokratskim", a to je omoguceno skracivanjem rad-nog vremena i uzdizanjem masa u uslove koji svima omo-gucuju vrsenje drzavnih funkcija/'

Pojam drzave, u ovom i u kasnijim spisima, Lenjin upotrebljava u smislu instrumenta pogodnog za realiza-ciju ciljeva bilo koje klase. Takvo shvatanje drzave nala-zimo kod Engelsa i u svim varijantama marksizma Druge internacionale. Specificno je za Lenjina da, za razliku od tih autora i Marksa, istice da je svaka drzava po svojoj sustini diktatura jedne drustvene klase, a to 1917. znaci /// diktatura burzoazije ili diktatura proletarijata:

„Forme burzoaskih drzava veoma su razlifiite, ali sustina im je ista: sve te driave su na ovaj ili onaj naiin diktature burzoazije. Prelaz od kapitalizma ka komunizmu, naravno, odlikovace se ogromnim obiljem i raznovrsnoscu formi, ali sustina ce pri tome neizbezno biti ista: diktatura proletari-jata." (Ovo je, po Lenjinu, sustina Marksovog uCenja o dr-zavi).8)

Drzava i revolucija nosi podnaslov ,,Ucenje mark-sizma o drzavi i zadace proletarijata u revoluciji". Kao i Kaucki pre njega, tako i Lenjin svoje vlastito stanoviste

(u.'ri!'i.! ;'.'Mii •.'H'i'i'.'' • ti •J''«mia

5) DiR, str. 8, 20—23„ 27, 45—46, 96, 107. 6) Isto, str. 24, 55—57. 7) Isto, str. 75, 80—82, 86—87, 94, 102—104. , 8) Isto, Str. 7, 23, 33.

283

predstavlja samo kao ortodoksno tumacenje Engelsovog i Marksovog nauka o drzavi i revoluciji. Kao i Kaucki u Erfurtskom programu (1892), tako i Lenjin vlastito sta-noviste skromno predstavlja kao primenu ucenja Marksa i Engelsa na konkretne (ruske) prilike. Tako, prvi i osno-vni element vlastitog ucenja o diktaturi Lenjin predstav-lja kao tumacenje Engelsa i direktno se poziva na njegov „Uvod" iz 1891. za Gradanski rat u Francuskoj. Medutim, dok Engels podvlaci da je demokratska republika po-godno sredstvo procesa realizacije socijalistickih ciljeva, jer je republika i demokratija^"^, dotle Lenjin tvrdi da je i ona diktatura (burzoazije).

Iz shvatanja drzave kao klasne diktature Lenjin iz-vodi drugi element diktature proletarijata. Prvo, pozivom na Anti-Diring, navodi se ideja o odumiranju demokratije: „demokratija je takode drzava, i da ce, prema tome, isceznuti i demokratija cim iscezne drzava".^"' Zatim se tvrdi da je politicka demokratija moderne reprezentativne drzave formalnog karaktera i da je i ona, buduci da je drzava, takode diktatura. Ali, u Drzavi i revoluciji se ne zahteva ukidanje svake demokratije — nego 'njeno prosi-renje; s politicke ona bi se prosirila na proizvodnu sferu — ali uz jednu bitnu ogradu: u nju bi bill ukljuceni samo radnici.'^'

Sasvim nezavisno od adekvatnosti Lenjinove inter-pretacije Marksa i Engelsa, postavlja se pitanje primene njihovog dvoklasnog modela na Rusiju. Naime, tada su u Rusiji proletarijat i burzoazija zajedno cinili tek jednu trecinu stanovnistva.Zato je legitimno prigovoriti zbog

9) K. Marks — F. Engels, Dela. tom 33, str. 167—169. 10) DiR, Str. 7, 13, 92. U tom smislu Lenjin govori o identitetu

procesa odumiranja drzave i odumiranja demokratije (str. 74). 11) DiR, str. 89—91. 12) Po statistiCaru Nemdinovu, klasni sastav stanovniStva Ru- sije 1913:

,, , , , .•;!() ur M-j..:-' (u procentima) radnicka klasa 14,7 od toga poljoprivredni radnici %9 ' seljastvo i zanatlije (bez kulaka) 66,7 burzoazija i spahije 11»4 --i inteligencija 2,2

Navedeno prema: Milan Mesic, Oktobar i radniiko samouprav-Ijanje. Zagreb, 1982,, str. 19—20.

284

izostavljanja ogromne vecine stanovnistva (seljaka) iz tog „viseg tipa" demokratije. Isto tako, ni po Lenjinovoj modelskoj predstavi tog drustva „najrazvije'nije demokra-tije", nece se izvrsiti obrt u nacinu delatnosti, u egzisten-cijalnom modusu bivstvovanja: „Celo drustvo bice jedan ured i jedna fabrika s jednakoscu rada i jednakoScu plata" u najmu kod drzave, koja ce pod svoju kontrolu da obuhvati sve^'̂; „ovaj svenarodni drzavni kartel" zna-cice i ukidanje autonomije drustva u odnosu na drzavu. Iz tih razloga, I. Fecer (Fetscher) i R. Taker (Tucker) s pravom ukazuju na taj Lenjinov model, zapravo na ono sto je Marks oznacavao kao „grubi komunizam" i zbog kojeg je svojevremeno istupio kao kriticar komunizma^"', jer za Marksa bit komunizma je totalni obrt u nacinu bivstvovanja ciji neophodni uslov je obaranje gradanskog nacina proizvodnje i njeno postavljanje na potpuno dru-gacijim temeljima asocijacije udruzenih proizvodaca.

Kao sto vidimo, Lenjin ljudsku zajednicu, odnosno komunizam odreduje iz perspektive osvajanja politicke vlasti od strane avangarde, a ne iz perspektive prevazila-zenja drzave i gradanskog nacina proizvodnje. Izostaja-njem obrta u nacinu delatnosti, Lenjin ni modelski ne transcendira rascep drustva i drzave nego ga, na isti na-cin kao i ortodoksni marksizam Druge internacionale, nadomesta projektom drustva koje je interiorizacija soci-jalnih normi nametnutih od strane politicke sfere. Kao i Engels i Kaucki, Lenjin je smatrao da te norme, tim procesom interiorizaciie, gube svoj prinudni karakter (postaju navikom) i time se istovremeno ukida funkcija upravljanja kao posebna drustvena funkcija. Ovo posled-nje je razlicito od ortodoksnog marksizma, a ta razlika proizlazi iz razlicitog shvatanja demokratske, parlamen-tarne reprezentativne drzave kao pogodnog sredstva po-srednika u realizaciji socijalizma.

Ideja o socijalizmu kao odgodenom komunizmu, tre-ci konstitutivni element shvatanja diktature proletarijata,

13) DiR, str. 92. Marx u: Marx and 14, inng Fetscher, The Yô^̂^̂^̂ ,,,,

'I^'-ro^Z^erTruLr^^ M«t. in Karl Marx, Lon-don, 1961, str. 154. > .

285

nalazi se vec u Drzavi i revoluciji. U tom delu, modelski se to cini poistovecivanjem socijalizma sa onim sto je blisko Marksovom shvatanju drzave diktature proleta-rijata — iako se Lenjin eksplicitno poziva na „nizu fazu komunizma" iz Kritike Gotskog programa. Na toj podlo-zi — da je, koncepcijski, model socijalizma isto sto i niza faza komunizma — stvorice se cela jedna ideologija op-ravdanja postojeceg stanja drustva, prvo u Sovjetskoj Rusiji a kasnije u Sovjetskom Savezu, i zbog toga uopste nije samo doktrinarno pitanje: da li je Lenjin adekvat-no protumacio odgovarajuce mesto iz Marksovog opusa. Sustina nize faze komunizma kod Marksa je ta da je ona komunizam; kod Lenjina ne samo da ne dolazi do obr-ta u nacinu egzistiranja, nego se, kao sto smo videli, soci-jalizam poistovecuje sa drzavnokapitalistickim monopo-lom u sferi proizvodnje i drzavom koja brani burzoasko pravo u drustvu bez kapitalista.'^'

Interpretacija Marksovog shvatanja Pariske komune iz 1871. godine (ne empirijske Komune, vec modela) cini cetvrti konstitutivni element Lenjinovog shvatanja dik-tature proletarijata. Ta modelska Pariska komuna za Le-njina je model drzave proletarijata i istovremeno socija-listicke drzave kao drzave novoga tipa. Lenjin ima na umu univerzalni model u smislu svetskog vazenja: razbi-ja se stara (burzoaska) drzavna masina i izgraduje nova, proleterska, kojom se prosiruje demokratija i otvara proces unistenja birokratizma.^^' Istovremeno se odigra-va transformacija burzoaske (ovde joj se ipak priznaje ogranicena vrednost) demokratije u proletersku i time transformacija „drzave (narocite sile za ugnjetavanje od-redene klase) u nesto sto zapravo i nije drzava". Funkci-ja te „ne-drzave" proizlazi iz potrebe za ugnjetavanjem burzoazije — jer ona pruza otpor revoluciji — ali za is-punjenje te funkcije nije potreban nikakav poseban dr-zavni aparat: „Ugnjetavanje ugnjetaca vrsi se opstom si-lom vecine naroda, radnika i seljaka." U tom smislu, ko-muna je revolucionarna vlast, univerzalni model prelas-ka od kapitalizma ka socijalizmu i „vracanje primitiv-

es) DiR, str. 85, 88—89 107 '6) Isto, str. 35, 36, 107.

286

nom demokratizmu". Medutim, ta nova politicka zajed-nica, po Lenjinu, nikako ne moze da bude nesto drugo

— centralisticka drzava. Tako komunalna drzava, kao socijalisticka drzava novoga tipa — jer se drzavna masi-na sastoji iskljucivo od naoruzanih radnika — pojavlju-je se, na kraju, „kao svesni, demokratski, proleterski cen-tralizam", nasuprot „burzoaskom, vojnickom, cinovnic-kom".'^'

Taj „novi centralizam" pojavljuje se u vidu pozi-tivnog odredenja diktature proletarijata. I za taj eleme-nat koncepta diktature proletarijata, za komunalnu anti-cipaciju socijalisticke drzave, Lenjin trazi legitimaciju kod Marksa i iskazuje ga kao obicnu recepciju Marksa, Ali, on to cini spajajuci dva i'nace protivrecna Markso-va shvatanja odnosa komunizma i drzave: onaj iz Mani-festa i onaj iz Gradanskog rata u Francuskoj. Po Lenji-nu, „Marks je iz citave istorije socijalizma i politickih borbi izveo zakljucak da ce drzava morati da iscezne i da ce prelazni oblik toga iscezavanja (od drzave ka ne-drzavi) biti proletarijat organizovan kao vladajuca kla-sa". Istovremeno se tvrdi da je diktatura proletarijata „jedna od najvaznijih ideja marksizma u pitanju o drza-vi" i istovremeno se s njom poistovecuje proleterska dr-zava.'^'

U tom kontekstu javlja se i Lenjinovo odbacivanje moderne reprezentativne drzave — sto je sustina spora izmedu boljsevizma i socijaldemokratije — iako obe te varijante marksizma vide u drzavi osnovnu polugu soci-jalizma, a u socijalizmu odlozeni komunizam. Naime, Le-njin, kao univerzalni svetski model, zahteva razaranje parlamentarizma i politicke demokratije — koju izjedna-cava s „birokratizmom".e^' Istovremeno, izjednacava „biti marksist" sa „biti pristalica diktature proletarijata", pri cemu se pod diktaturom proletarijata ne podrazumeva niti prevazilazenje ogranicenosti politicke i pravne jedna-kosti na bazi gradanskog nacina proizvodnje, kao sto to cine Marks i Engels u tekstovima na koje se poziva, niti

17) Isto, str. 51, 65-67, 102-103. • 18) Isto, str. 21, 23. ' , , ,, 19) Isto, str. 99—100.

287

ustrojstvo politicke zajednice preko sovjeta kao organa direktne demokratije u oblasti privrede (odnosno mate-rijalne produkcije) i politickog ustrojstva zajednice.^"' Na taj nacin dolazimo do sustinskog odredenja diktature jroletarijata: negacije demokratije, njene biti — jedna-costi (egalite), kao rezultata politicke emancipacije. To

Lenjin cini tvrdnjom da je demokratija proizasla iz prin-cipa politicke i pravne jednakosti, zapravo demokratija samo za manjinu, za imucne klase, a ropstvo za sve dru-ge drustvene klase i slojeve:

.,Sloboda kapitalistidkog druStva uvek ostaje priblizno ' onakvom kakva je bila sloboda u grckim republikama: slo-

boda za vlasnike robova."

Negiraju se osnovni konstitutivni elementi politicke demokratije: 1) sloboda politickog okupljanja (partijski i interesni pluralizam), 2) sloboda delatnosti profesional-nih, interesnih i strukovnih organizacija (ukljucujuci i sindikate), 3) politicka prava (sloboda stampe, jednako i opste pravo glasa), 4) ljudska prava u celini onako kako ih shvata politicka filozofija liberalizma i Deklaracija o pravima coveka i gradanina — pozivom na ogranicenje proizaslo iz nejednakosti u sferi materijalne proizvodnje: ,,Ta ogranicenja, uzeta zajedno, iskljucuju i izguravaju sirotinju iz politike, iz aktivnog ucesca u demokratiji." Iz toga proizlazi Lenjinov osnovni antidemokratski (u smis-lu politicke demokratije) argument: „To je demokratija za nistavnu manjinu, demokratija za bogate." Pri tome Lenjin nema na umu liberalnu demokratiju u Engleskoj 18. veka, vec realizovanu modernu demokratsku drzavu. Ipak, diktatura proletarijata ima nesto zajednicko s prin-cipom diskriminacije liberalne demokratije na njenim pocecima (kada su kao politicki subjekti priznavani isklju-civo posednici). I u Drzavi i revoluciji ona je i normativ-no demokratija za manjinu, tj. isto takav poredak dis-kriminacije samo s promenjenim objektom. Umesto pre-vazilazenja pretpostavljenih i stvamih ogranicenja libe-

^iva'lMaVkLcVaLnlfc'r^^^Vf^^^ ^"j'" po- 1=̂ 1891, godine. " Francuskoj i Engelsov predgovor

288

ralne i kasnije egalitarne politicke demokratije, na pri-mer kao kod Bernstajna, njenim prosirenjem iz sfere po-litike u sferu materijalne proizvodnje, diktatura proleta-rijata bi znacila isti tip odnosa i princip strukturiranja, tj. diskriminacije, samo bi se promenila klasa koja bi bi-la iskljucena iz politicke zajednice: i'i'.

redno i nakon Oktobarske revolucije, ta „avangarda" se jasno ispoljila kao partijska oligarhija; ali to ne znaci da je Lenjin bio svestan toga prilikom pisanja ove prog-ramatske brosure. Isto tako, treba jasno podvuci cinje-nicu da je Lenjin jednostrano interpretirao kako Marksa tako i Engelsa u pogledu odredenja necije marksisticke pripadnosti. („Marksist je samo onaj ko prosiruje priz-nanje klasne borbe do priznanja diktature proletarija-ta'jP^ To nije uopste pitanje tacnog ili krivog interpre-tiranja, vec najprakticnije pitanje za sudbinu evropskog i svetskog socijalizma, jer Lenjin je svoj model osvajanja politicke vlasti i drustva prelaznog perioda definisao kao striktni univerzalni model drustvenog razvoja i jedini moguci nacin konstituisanja politicke zajednice, odnosno socijalisticke drzave kao drzave novoga tipa. Isto se od-nosi i na Lenjinovo shvatanje nize faze komunizma, kao socijalizma u smislu poretka u kojem nije izvrsena pro-mena u biti rada i egzistencijalnog modusa bivstvova'nja. Izjednaciti pocetke komunizma s drzavnim kapitalizmom u ekonomiji i partijskom vladavinom u politici, i to u nedemokratskom politickom sistemu, ne moze nikako bi-ti jedan momenat razvoja ljudske zajednice. Takav soci-jalizam (,,niza faza komunizma") nije prevazilazenje gra-danskog drustva i drzave, vec je, kao grubi komunizam, padanje ispod nivoa tog drustva. Sto se, pak, tice izjed-nacavanja drzavnog kapitalizma sa pocecima socijalistic-ke ekonomije — Lenjin bi se tu s pravom mogao pozivati na Engelsovo shvatanje funkcije (socijalisticke) drzave iz Anti-DiXhringa; istina, pokazalo se da podrzavljenje nije poslednji, nego zapravo prvi akt drzave novoga tipa.

2elim da ukazem i na jednu drugu dimenziju stavo-va iz Drzave i revolucije kada su u pitanju kljucni poj-movi socijalne i politicke teorije — drzava i demokratija. Lenjin se u pozitivnom odredenju diktature proletarijata sluzi dvema nejasnim i neanalitickim kategorijama: „ne--drzavom koja je instrument ugnjetavanja ugnjetaca" — sto, naravno, nikada nije moglo biti operacionalizovano, a treba primetiti i to da je politicka zajednica „ne-drzava" u obliku konfederacije komuna, a ne, kao kod Lenjina, u

23) DiR, str. 25.

290

cbliku centralizovane drzave. Druga kategorija istog re-da je „vracanje primitivnom demokratizmu". Ostavimo po strani krajnju nejasnocu pojma. Lenji'n je imao na umu direktnu demokratiju na lokalnom nivou, dakle sov-jete u fabrikama i lokalne sovjete kao organe politicke vlasti. Uz iskljucenje burzoazije i srednjih slojeva, dakle najmanje jedne trecine do jedne polovine stanovnistva, to bi znacilo samo jedan korektiv jednog nedemokrat-skog, rigorozno cenralistickog poretka u kojem je izvr-sena dvostruka centralizacija, ekonomska i politicka, u istim rukama. Istini za volju, Lenjin je imao pred ocima jednu dinamiku emancipacije:

•'' ,,Kapitalisticka kultura stvorila je krupnu proizvodnju, fabrike, zeleznice, postu, telefon i ostalo, o na toj bazi og-romna vecina funkcija stare ,drzavne vlasti' tako je upros-

; cena i moze biti svedena na najprostije operacije registro-vanja, zapisivanja, proveravanja, tako da ce te funkcije pos-tati dostupne svim pismenim ljudima, da ce biti moguce vr-

• Siti ih za obicnu ,radnicku nadnicu', sto ce omoguciti (i mo-ra omoguciti) da se tim funkcijama oduzme i senka neceg

• povlascenog, kcmandujuceg."24)

Elementarna socioloska cinjenica je da sto je proiz-vcdnja „krupnija", tim je komplikovanija funkcija up-ravljanja. Potpuni promasaj Lenjinove koncepcije elimi-nacije drzave objasnjava i cinjenica da je moderna dr-zava sazdana upravo na principu kompetencije, te je di-rektna demokratija kao jedini oblik konstituisanja zajed-nice moguca jedino smanjivanjem kompleksnosti moder-nog drustva, dakle, po analogiji s Lenjinovim „povratkom primitivnom demokratizmu" — povratkom (odnosno en-tropijom) primitivnoj proizvodnji i primitivnom drustvu. Ono sto je, medutim, Lenjin mogao da ucini, a nije, bilo je zalaganje za podrustvljavanje, a ne za podrzavljenje sredstava za proizvodnju, te za uvodenje samoupravlja-nja i participacije u radnom procesu. O tome nema ni reci u Drzavi i revoluciji, ne samo zbog toga sto se tu kao socijalisticka svojina oslikava drzavnokapitalisticki mo-

24) Isto, Str. 41. ^I' •ii'-'y^'''- '•' '

291

nopol po uzoru na drzavni monopol vojne industrije to-kom rata, vec i zbog toga sto Lenjin vec i u ovom prog-ramatskom spisu smatra da je pukim osvajanjem drzav-ne vlasti od strane radnicke partije drzava promenila svoju sustinu i postala radnickom drzavom. Ali, ne samo drzava vec i drustvo — jer ne pravi distinkciju izmedu drzave i drustva. Ta distinkcija se i ne moze praviti sa pozicije na kojoj stoji, jer Lenjin poistovecuje radnicku drzavu kao drzavu novoga tipa — sa zajednicom.

Diktatura proletarijata i problem demokratije >j

Kada su ruski boljsevici dosli na vlast, oktobra/no-vembra 1917. godine, autor Drzave i revolucije imao je retku priliku da prakticno sprovede svoje ideje. Medu-tim, prvi covek boljsevicke partije nasao se u situaciji da resava citav niz prakticnih problema prezivljavanja te grupe profesionalnih revolucionara na vlasti. Otuda, ve-cina njegovih radova ima krajnje programatski karakter i sasvim je opravdano uzimati ih kao prakticno-politicke, a ne kao teorijsko-politicke spise. Ali, ono sto je bitno, u tim radovima — bez obzira na njihov epistemoloski status — nema sutsinskog odstupanja u odnosu na pozi-ciju iz Drzave i revolucije.

Po Lenjinu, demokratija moze po svojoj bitnoj kon-stituenciji da bude ili burzoaska ili proleterska. Demokra-tija je uvek i univerzalno klasna, ne postoji demokratija niti kao politicki oblik niti kao nacin donosenja odluka izvan tog klasnog determinizma. Demokratija je oblik po-liticke vladavine i, po Lenjinu, stoga je drzava, a drzava moze biti ili diktatura proletarijata ili diktatura burzoa-zije. Otuda demokratija mora univerzalno biti ukinuta u samom procesu stvaranja pretpostavki za komunisticku transformaciju drustva. A to drustveno stanje koje samo priprema za „prelazni period izmedu kapitalizma i komu-nizma", jeste drzava diktature proletarijata kao odre-deno drustveno stanje. Pri tome, Lenjin je smatrao da ,.diktatura ne znaci obavezno unistenje demokratije za onu klasu koja vrsi tu diktaturu nad drugim klasama, ali ona obavezno znaci unistenje (ili vrlo bitno ogranicenje.

292

sto je takode jedan od oblika unistenja) demokratije za onu klasu nad kojom ili protiv koje se vrsi diktatura". Ta diktatura trajace sve dok postoje drustvene klase; nji-hovim iscezavanjem ona ce odumreti.^^' Lenjin sada od-bacuje demokratiju bez ikakvih rezervi ili nagovestaja u pravcu ideje o poopstavanju ili prosirivanju ograniceno-sti jednog odredenog (liberalnog) koncepta demokratije.^^' Odbacivanje svih elemenata politicke demokratije posta-je sada sastavni deo svih varijanti boljsevizma i osnovni predemt spora sa razlicitim varijantama zapadnog mark-sizma. Lenjin sada postavlja klasni kriterijum kao pred-uslov za participaciju u politickoj zajednici, a to je uslo i u prvi sovjetski ustav.

U istoriji ideja, posebno socijalistickih, Lenjinu pri-pada posebno mesto u pogledu shvatanja diktature pro-letarijata kao trajnog drustvenog stanja^^' neomedenog bilo kakvim zakonima i obzirima, kao stanja drzavnog terora:

„Diktatura je vlast koja se oslanja neposredno na nasi-lje, koja nije vezana nikakvim zakonima. Revolucionarna diktatura proletarijata jeste vlast koja je izvojevana i koja se odrtzava nasiljem proletarijata nad burzoazijom, vlast koja nije vezana nikakvim zakonima."29)

Isto shvatanje Lenjin ponavlja i 1919. godine, kao odgovor na kriticke primedbe socijalisticke levice:

25) V. I. Lenjin, Proleterska revolucija i renegat Kaucki (ova knjiga ce se pojavljivati pod skracenicom Renegat Kaucki, RK), ID, tom 12, str. 281, 361, 364, 375; Nova Vanderveldova knjiga 0 drzavi, str. 445; Referat o radu na selu (1919), ID, tom 13, str. 110.

26) Ekonomika i politika u epohi diktature proleta:rijata (skra-cenica Ekonomika, ID, tom 13, str. 458.

27) RK, str. 403. Medutim, septembra 1916. Lenjin se zalagao za postovanje i prosirivanje demokratije i dovodenje do kraja burzo-aske aemokratije (Odgovor P. Kijevskom (J. Pjatakovu), Dela, tom 24, str. 77. 79).

28) Nacrt programa RKP(b), ID, tom 13, str. 62. Ali, klase ostaju (Ekonomika, str. 282; Decja bolest „levicarstva" u komunizmu, ID, tom 13. str. 433; Treci kongres KI (1921), ID, tom 14, str. 323).

29) RK, str. ,362.

293

..Naucni pojam diktature ne oznacava nista drugo do ni-6im n-^ogranicenu, nikakvim zakonima, apsolutno nikakvim pravilima neskucenu vlast, koja se neposredno oslanja na

; j nasilje. Nista drugo nego to oznacava pojam diktature."30)

Takvo shvatanje diktature proletarijata kao sred-stva za ostvarenje istinske ljudske zajednice, kao sred-stva kcmunisticke transformacije drustva, jeste differen-tia spccifica boljsevizma u odnosu na sve druge orijen-tacije marksistickog socijalizma.^^' Ta pozicija, po Le-njincvom misljenju, rezultira iz istorijskog iskustva:

' • ,,Istorija nas uci da ni jedna ugnjetena klasa nikada nije postala vladajuca i nije mogla postati vladajuca a da nije prosla kroz period diktature, to jest osvajanja politicke vla-sti i nasilnog guSenja odajniCkog, neizbeznog otpora koji ne

^ preza ni pred kakvim zlocinima, koji su uvek pruzali eksplo-atatori."32)

V Medutim, za to stanoviste ni u Le'njinovom sopstve-

nom opusu a jos manje u istoriografiji ne postoji valja-na analiticka argumentacija. Protiv Lenjinovog shvata-nja govore informacije kao sto su robovlasnicko drus-tvo i feudalizam; takva vrsta diktature robovlasnika i feudalaca niti je postojala niti je po pretpostavkama tih drustava mogla da postoji. Takode nije poznat istorij-ski primer, barem do 1917, takvog tipa diktature bur-zoazije.

Za Lenjina i boljsevizam u celini, diktatura prole-tarijata je drzava novog tipa^^' i ona je ostvarena Okto-barskom revolucijom.^'*' Marksisticku legitimnost drza-

'- 30) Prilog istoriji pitanja o diktaturi, str. 51. U brosuri Naredni zadaci sovjetske vlasti (1918), ID, tom 12, str. 211, Lenjin se zali na „mekocu" diktature i „slabost" narodnih sudova u sledecem kon-tekstu: „,Ukoliko osnovni zadatak vlasti postaje upravljanje, a ne nasilno ugusivanje, utoliko ce tipicna manifestacija ugusivanja i prinudavanja biti sudenje, a ne streljanje na lieu mesta."

31) To podvlaCi i sam Lenjin (RK, str. 362—364). 32) I kongres KI, str. 11—12, 16. 33) „Diktatura proletarijata, proleterska drzava, masina za

ugnjetavanje burzoazije od strane proletarijata nije ,,forma vladavi-ne' nego drzava novoga tipa" (RK, str. 268).

34) Sedmi kongres RKP(b), 6—8. marta 1918, ID, tom 13, str. 161.

294

ve diktature proletarijata Lenjin nalazi u Marksovom Gradanskom ratu u Francuskoj i Engelsovom predgo-voru, a cinjenicnu legitimnost u njenoj funkciji ugusi-vanja otpora burzoazije.35' Ali, Lenjin, kao uostalom i Trocki i kasnije Staljin, osim ugusivanja otpora bur-zoazije, funkciju diktature proletarijata kao drzave no-voga tipa vidi i u ugusivanju svih politickih institucija moderne reprezentativne drzave (autonomije drustva u odnosu na drzavu, gradanskih prava, legalizovanog plu-ralizma, politicke slobode, i sL). Pri tome, a to je cinje-nica od sustinske vaznosti, ne razlikuje se proces elimi-nisanja privatne svojine, neophodni uslov podrustvlja-vanja sredstava za proizvodnju i komunisticke trans-formacije drustva — od eliminisanja i ukidanja prava coveka i gradanina.^^' Diktatura proletarijata kao gra-danski rat jedini je moguci put prevladavanja gradan--sko-kapitalistickog drustva i svih oblika gradanske dr-zave.̂'̂ Rec je o univerzalnom svetskom modelu koji su boljsevici preko 21 uslova za prijem u Komunisticku internacionalu pokusali da nametnu celom svetskom-radnickom pokretu. Za Lenjina i boljsevike, svako do-vodenje u pitanje ovoga modela cije vazenje ima svet-sko-povesni obim, znaci a priori „prelaz na stranu libe-ralne radnicke politike, tj. na stranu burzoazije".^^' Tako se, za boljsevizam, pojavljuje kao svetsko-povesna nuz-nost postojanje iskljucivo dva tipa drzave (i implicitno drustva, jer se u 'njegovom opusu nikada ne pojavljuje distinkcija izmedu drustva i drzave) — inace identicna*

35) RK, str. 365; Re/e'rat o radu na selu, str. 111. 36) „Pitanje diktature proletarijata je pitanje odnosa proleterske

drzave prema burzoaskoj drzavi, proleterske demokratije prema burzoaskoj demokratiji" (RK, str. 358). To, po Lenjinu, daje legi-timnost eliminisanju slobode i demokratije (Isto, str. 380, 381),

37) Naredni zadaci sovjetske vlasti, str. 209—210. Lenjin Kaucki-jevo pozivanje na Marksov govor u Amsterdamu, o mogucnosti mirnog prelaza u socijalizam kada su u pitanju Amerika, Engleska i Holandija (1872), naziva argumentom ,,sofista i prevaranta", jer tada jos nije bilo monopolistickog kapitalizma i stajace vojske (RK, str. 280—281).

Po Lenjinu, isto tako, osobenosti diktatura proletarijata u Ru-siji odnose se samo na ono sto je nebitno (RK, 379),

38) RK, str. 361, 364; Ekonomika, str, 283; Govor na kongresu KI, str. 17.

po nacinu strukturiranja politicke zajednice: ILI DIKTA-TURA PROLETARIJATA ILI DIKTATURA BURZOAZIJE; „bilo kakvi snovi o necem trecem jesu reakcionarno bun-canje sitnog burzuja".^^' To je kontekst Lenjinovog odba-civanja same mogucnosti demokratije i sektaskog identi-fikovanja svih mogucih oblika politickog i drustvenog sis-tema 'neboljsevicke provenijencije s „diktaturom burzo-azije"«'

Na takav nacin shvacena diktatura proletarijata, po Lenjinu, „neophodni je uslov za socijalnu revoluciju, tj. osvajanje od strane proletarijata takve politicke vlasti koja ce mu dozvoliti da ugusi svaki otpor eksploata-tora".'"' Ta redukcija socijalne revolucije na politicku i svodenje socijalne revolucije na osvajanje drzavne vlas-ti ne pojavljuje se slucajno u kontekstu Lenjinovog shvatanja diktature proletarijata. Naime, ponovo se po-stavlja kljucno pitanje: Ko je subjekt diktature? U so-cijalistickoj kritici lenjinizma ukazano je na cinjenicu da je subjekt diktature proletarijata u Sovjetskoj Ru-siji partija, a ne klasa. S obzirom da je boljsevicka par-tija po svojoj strukturi bila strogo hijerarhizovana i centralizovana organizacija, onda ta diktatura moze sa-mo da znaci diktaturu partijskih voda, a nakon zabrane frakcija u partiji — Politbiroa i Vode. U odgovoru kri-ticarima Lenjin je tvrdio da je smesno govoriti u ok-viru alternative diktatura partije ili klase, diktatura vo-da ili diktatura masa, jer „svako zna da se mase dele na klase", te da je moguc sukob mase samo s uskim kate-gorijama koje zauzimaju specijalni polozaj u drustvu. U nastavku Lenjin izlaze sustinu svog shvatanja radni-cke partije i njenog odnosa spram radnika: ,.

39) Naredni zadaci sovjetske vlasti, str. 209; Referat o radu na selu, str. 113.

40) „ ... upravo u najdemokratskijim republikama u stvaH vla-daju teror i diktatura burzoazije, koji se otvoreno ispoljavaju svaki put kada se eksploatatorima pocinje pricinjavati da se vlast kapitala Ijulja" (Govor na kongresu KI, str. 12, kurziv L. S.).

..Najdemokratskija burzoaska republika nije nista drugo do masina za gusenje radnicke klase od strane burzoazije, radnih ma-sa od strane Sacice kapitalista." (To je, po Lenjinu, stav Marksa i Engelsa), Isto, str. 15.

41) V. I. Lenjin, Dela, tom 25, str. 358; tom 26, str. 229; tom 27, str. 96.

296

i >' „Klasama rukovode obiCno i u vecini slucajeva, bar u modernim civilizovanim zemljama, politidke partije, a politiC-kim partijama po pravilu upravljaju vise ili manje stabilne grupe najautorita:rnijih, najuticajnijih, najiskusnijih lica koja se biraju na najodgovornije polozaje, koja se zovu vode."

Po Lenjinovim recima, u Rusiji „diktaturu ostvaru-je proletarijat organizovan u sovjete kojima rukovodi Komunisticka partija boljsevika". Ovom partijom ruko-vodi uzi kolegijum, koji se dalje jos suzava: . -

„Izlazi, prema tome, prava pravcata ,oligarhija'! Nijedna driavna ustanova u naSoj republici ne resava nijedno vazno politicko ili organizacvono pitanje bez direktive Ceka par-tije."'i2) ,,,,,

Lenjin je smatrao da takvo otvoreno priznanje pra-vog karaktera diktature proletarijata kao diktature jed-ne partije i njenih voda znaci banalizaciju kritike. Otku-da onda cinjenicna zasnovanost za temelj diktature pro-letarijata — identifikovanje osvajanja drzavne vlasti od strane boljsevicke partije s osvajanjem politicke vlasti u drzavi od strane radnicke klase i automatskim pret-varanjem proizvodnih odnosa u odnose proizvodaca po-sredstvom podrustvljenih sredstava za proizvodnju?*^' r,

Lenjinovo pozitivno odredenje diktature proletari-jata ne daje tu cinjenicnu zasnovanost. Diktatura prole-tarijata se pojavljuje kao specificna hijerarhija vaspita-ca. Na njenom dnu su seljastvo i sitna burzoazija, apso-lutna vecina stanovnistva Rusije, koje vaspitava proleta-rijat, kojeg vaspitava avangarda — a avangarda izvrsava direktive „jos uzeg kolegijuma". Ta „pozitivna" strana diktature proletarijata tvori funkcionalno jedinstvo s „ne-gativnom", rusilackom („ugusivalackom"); otuda ista ze-stina i iste metode. Zato je stvaralacki element diktature proletarijata — zelezna ruka upravljena protiv „sitnobur-zoaske stihije", a to je, po Lenjinu, svesna proleterska

42) Decja bolest. .., str. 427—428. .pUaka i patriiska 43) Isto str 424 433—434; Drzava radnika i seljaKa i imv

nedei! ID. tom 13,' str. 261; Referat o radu na selu, str. 109.

297

disciplina povezana s Tejlorovim sistemom organizacije rada.""' Njen metod je bespogovorno podvrgavanje u rad-nom procesu naredenjima nemilosrdno cvrste vlasti sov-jetskih rukovodilaca kao individualnih diktatora s neo-granicenim ovlascenjima. Kao osnovni pozitivan zadatak diktature proletarijata Lenjin vidi unistenje miliona sit-nih robnih proizvodaca, stvaranje bezuslovne discipline u radnom procesu potcinjavanjem diktatorima i ipso fac-to i u celokupnom drustvenom zivotu individualnim dik-tatorima i partiji proletarijata, odnosno njenom ruko-vodstvu. Lenjin je s pravom tvrdio da je to jedini nacin cstvarivanja diktature proletarijata u smislu njegovog shvatanja."^' Medutim, on nikada nije uspeo ni teorijski ni prakticno da poveze to apsolutno potcinjavanje jedin-stvenoj volji po uzoru na najotudeniju kapitalisticku pro-izvodnju s ljudskom zajednicom i procesom komunistic-ke transformacije drustva."^' Istovremeno, Lenjin je tvr-dio da se socijalizam u Rusiji moze ostvariti odmah od ,,postojeceg ljudskog materijala", kakav je kapitalizam ostavio u naslede; jedini uslov je politicko obaranje bur-zoazije."'''

Lenjin je bio ubeden da je na taj nacin apsolvirao prigovor o diktaturi boljsevicke partije kao diktaturi vo-da jedne manjinske stranke. I u raznim drugim prilika-ma on je naglasavao da je rec o diktaturi ,,najnaprednije klase", ond. empirijske radnicke klase i seljastva (rad-nog, sitnog, srednjeg — zavisno od prilike) kroz interio-rizaciju vodstva disciplinovane avangarde."* Taj proces interiorizacije funkcionise kroz drzavni mehanizam dik-tature proletarijata, a ne kroz samostalno ili paralelno strukturiranje radnog i preko toga i zivotnog procesa od strane samih radnika, seljaka i gradana. Zato Lenjin mar-

*•) Naredni zadaci sovjetske vlasti, str. 212, 216, 218, 223. Svako ko se tome protivi, po Lenjinu, jeste prilepak burzoazije.

15) Decja bolest..., str. 4,30—431, 490. 16) Isto tako, u svesnom potcinjavanju trudbenika, i kao rad-

nika i kao gradanina, Lenjin je video mogucnost prelaza ka Ijud-skoj zajednici (Naredni zadaci sovjetske vlasti, str. 215),

17) Decja bolest..., str. 436; Izbori za Ustavotvornu skupstinu, str. 342—344. ,

18) Naredni zadaci sovjetske vlasti, str, 211, ; ,

298

ginalizuje oblike participacije radnika u upravljanju pre-duzecima"^' 'nastale i izborene pre Oktobarske revolucije.^"'

I u vezi s ovim pitanjem nailazimo na toliko puta konstatovano nepodudaranje boljsevickih proklamacija i operacionalizacije tih normativnih politickih iskaza. Ta-ko, u novembru 1917. godine doneti dekret sovjetske vlade o radnickoj kontroli uvodi instituciju „radi planskog regu-lisanja narodne privrede" i daje direktno radnicima, od-nosno njihovim izabranim predstavnicima, ingerenciju „kontrole nad cuvanjem, proizvodnjom, kupovinom i pro-dajcm svih proizvoda".'" Nakon nacionalizacije postaje jasno da aprilska parola „Fabrike — radnicima", u boljse-vickoj interpretaciji ne znaci predavanje fabrika na upra-vljanje radnicima, nego podrzavljenje sredstava za proiz-vodnju kao baze drzavnog socijalizma. Proizasao iz dek-reta o radnickoj kontroli, Sveruski savet radnicke kon-trole sastao se prvi i jedini put — radi donosenja odluke o prestanku svog samostalnog rada i utapanja u mini-starstvo privrede, a organi radnicke kontrole na nivou preduzeca (tvornicko-zavodski komiteti) pretvoreni su u pomocne organe uprave, koja je i sama izdanak central-nog ministarstva.^^' Taj proces ima paralelan tok u Le-

19) „Evidencija i kontrola celokupne proizvodnje i potrosnje" js fraza na koju nailazimo u Lenjinovim spisima 1917—1919. go-dine: Projekat uredbe o radnickoj kontroli, ID, tom 12, str. 7; Deklaracija radnog i eksploatisanog naroda. lb., str, 44; Ekonomi-ka, str. 276; Naredni zadaci sovjetske vlasti, str, 194, 203, 207, 222, 236—237; Dve godine sovjetske vlasti, ID, tom 13, str, 291,

Medutim, kada se pojavio prvi plan podrustvljavanja sredstava. za proizvodnju, tzv. „radnicka opozicija", Lenjin ga je odbacio za-jedno s idejom o prelazu na radnicko upravljanje privredom bez" posredovanja boljsevicke partije.

50) Organi radnicke kontrole stvarani su spontano marta 1917. godine. Privremena vlada im je dala pravo saodlucivanja. Na Ses-j tom kongresu Partije,, avgusta 1917, boljsevici se izjasnjavaju za' • uspostavljanje stvarne radnicke kontrole koja se putem postupno ostvarenih mjera treba razviti u potpuno reguliranje proizvodnje". • U proglasu Petrogradskog vojno-revolucionarnog komiteta, nepo-sredno nakon boljsevickog zauzimanja vlasti. tvrdi se da je pobe-dom ustanka (Oktobarska rsvolucija), i^.medu ostalog, osigurana' i radnicka kontrola nad proizvodnjom (Milan Mesid, op. cif., str.' 81—83),

51) Projefcot uredbe o radniiko j kontroli, str. 7; Deklaracija radnog i eksploatisanog naroda, str. 44.

52) Podaci uzeti iz: M, Mesic, op, cit., str, 88, 104,

299 iJi

njinovim spisima. Za uvodenje socijalizma Lenjin vidi dva materijalna preduslova: prvi, povecanje produktiv-nosti rada. Primereno sredstvo toj svrsi Lenjin je video u reprodukovanju i usavrsavanju najautoritar'nije vari-jante organizacije kapitalistickog preduzeca, ukljucujuci i jednonacalije, diktatorska ovlascenja rukovodilaca pre-duzeca („bezuslovno potcinjavanje masa jedinstvenoj volji rukovodilaca radnog procesa"), uz krivicno gonjenje radnickog interesnog organizovan j a. Kao drugi i odlucu-juci uslov, Lenjin navodi „organizovanje najstroze i sve-narodne kontrole i evidencije nad proizvodnjom i raspo-delom proizvoda . .. ; to je osnovno pitanje socijalisti-cke revolucije sutradan po obaranju burzoazije". Iako je to glavni strukturalni momenat izgradnje socijalizma (po Lenjinu), kada operacionalizuje te pojmove, onda se vidi da pod radnickom kontrolom Lenjin zapravo misli na drzavnu kontrolu proizvodnje i potrosnje, ukljucivsi i negiranje blio kakve privatnosti u nabavci odece i hrane. Radnicko upravljanje, po Lenjinu osnovni strukturalni element ekonomske izgradnje socijalizma, operacionali-zuje se kao drzavno organizovanje krupne proizvodnje umesto sitne robne proizvodnje i kao drzavna raspodela proizvoda.53'

Dve godine nakon Oktobarske revolucije, Lenjin pod-vlaci univerzalno-svetsko vazenje tog modela. On je smat-rao da je radnicko upravljanje proizvodnjom vec ostva-reno u Rusiji — kao ucesce radnika u upravljanju drza-vom.^' To logicno proizlazi iz njegovog shvatanja da je radnicka drzava supstitut radnickog samoupravljanja, odnosno da su radnici ostvarili upravljanje drzavom sa-mom cinjenicom da je boljsevicka partija osvojila poli-ticku vlast. Po Lenjinu, boljsevicka partija je avangarda proletarijata, a diktaturu proletarijata ne ostvaruju rad-nicka klasa i radno seljastvo, vec ,.avangarda koja je ap-sorbovala u sebe revolucionarnu energiju klase". Radnic-ko upravljanje i radnicke interesne organizacije (sindi-kat. tvornicko-zavodski komiteti) samo su deo mehani-zma, poluga u funkciji partijsko-drzavnog aparata:

53) Naredni zadaci sovjetske vlasti, str. 201—202 205 214 236— 237; Ekonomika, str. 276.

5") Dve godine sovjetske vlasti, ID, tom 13, str. 291, 294.

300

„l takav mehanizam je sarha osnova diktature proleta-rijata, sama sustina prelaza od kapitalizma ka komunizmu ( ). Nemoguce je ostvariti tu diktaturu bez nekoliko ,transmisija' od avangarde ka masi napredne klase, od nje ka masi trudbenika."55)

Iz toga sledi Lenjinov zahtev na X kongresu RKP(b) za pretvaranjem sindikata, interesne organizacije radni-ka, u transmisiju partijske drzave. Iz istog razloga se ze-stoko suprotstavio zahtevu za organizovanje upravljanja narodnom privredom preko jednog nedrzavnog tela, Sveruskog kongresa proizvodaca ujedinjenih u proizvod-ne sindikalne saveze. Te ideje zastupala je radnicka opo-zicija, frakcija boljsevicke partije koja je zbog njih i eli-minisana, a koja [e inace bila poslednja brana nastupa-jucem totalitarizmu u Sovjetskoj Rusiji, jer se zalagala za podrustvljavanje, a ne za podrzavljenje sredstava za proizvodnju. Lenjin je bio protivnik tih ideja jer, u skla-du s njegovim konceptom diktature, drzava je morala da kontrolise sva podrucja drustvenog zivota i nikakva au-tonomija nije mogla biti dopustena, a najmanje autono-mija radnika, makar i samo u jednom momentu njihove socijalne egzistencije.

Rezimirajuci sustav diktature proletarijata, od dole prema gore: to je jedna piramida. U njenoj osnovi su mi-lioni seljaka i drugih sitnih robnih proizvodaca, koji su, po ovoj predstavi, ljudi bez svesti, i njih vodi proletari-jat — koji ima taman toliko svesti da shvata da mora da bude voden. Njega vodi boljsevicka partija kao avangar-da, ali koja je i sama vodena od strane partijskog ruko-vodstva. Dvadeset i pet clanova Centralnog komiteta tvo-re vrh piramide, ali ne bas i sam vrh — koji cine Poli-ticki i Organizacioni biro. Gledano od gore prema dole, Lenjinova koncepcija diktature proletarijata izgleda ova-ko: od vrha krece mreza transmisija: sovjeti i drustvene organizacije — strogo centralizova'ne i hijerarhizovane. Izvan piramide i sovjetskog drustva nalaze se svi oni koji nisu pristalice diktature proletarijata. Za njih nema ni hleba ni politickih prava. Tu piramidu, tj. takvo uredenje

55) O sindikatima, Dela, tom 33, str. 174. ;

301

druStva i drzave, Lenjin je smatrao modelom univerzal-nog vazenja.^^' Kominterna je, po Lenjinovom shvatanju, trebalo da odigra kljucnu ulogu u tom procesu. U Izvrs-nom komitetu Kominterne Lenjin je video revolucionar-ni centar istog tipa kao sto je Politbiro RKP(b) i u istoj funkciji na svetskom planu koju je imao Politbiro RKP(b) u piramidi diktature proletarijata u Rusiji."'

Lenjinovo shvatanje diktature proletarijata, narodi-to negiranje mogucnosti samooslobodenja proletarijata i politicke demokratije — predstavlja teorijski i prakticni koren ,,realno egzistirajuceg socijalizma". Bez diktature proletarijata nema ,,realnog socijalizma". Drustva tog tipa mogu da funkcionisu i bez terora i cistki, mogu da dozvole izvesnu autonomiju drustvene sfere i pojedinca, o'na cak mogu, izgleda, i da savladaju krizu industrijali-zacije — ali bez jednog ne mogu: monopolske politicke vlasti partijskog vrha i, zbog toga, politickog sistema bez politicke demokratije i aktivne participacije masa u dru-Stvenoj moci i politickom sistemu. Kao sto ovaj rad po-kazuje, legitimno je njihovo pozivanje na Lenjinovo shva-tanje diktature proletarijata kao na argument za ideo-losku legitimnost toga poretka. i > i-^..; ;i u