Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI

 

  

DIO PRVI

O REVNOSTI DUŠEVNOJ I DUHOVNOJ

O OPREZNOSTI PRI ČITANJU OTAČKIH KNJIGA O MONAŠKOM ŽIVOTU

O ČUVANJU SEBE OD DOBRA KOJE PRIPADA PALOJ PRIRODI LJUDSKOJ

O SNOVIĐENJIMA

DIO DRUGI

 

1

   

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI

 

DIO PRVI

   Učenik - Izloži točno i podrobno pojam prelasti. Šta je to prelast?  Starac - Prelast je ozlijeđenost prirode ljudske lažju. Prelast je stanje sviju ljudi, bez

izuzetka, izazvano padom praotaca naših. Svi smo mi u prelasti (Početak Treće besjede Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Izdanje Optinskog manastira, 1852.). Poznavanje toga predstavlja najbolju predohranu od prelasti. Najveća je prelast držati sebe za slobodnog od prelasti. Svi smo mi prevareni, svi smo prelašćeni, svi se nalazimo u stanju obmanutosti, i potrebujemo oslobođenje istinom. Istina je Gospod naš Isus Kristos (Iv. 8, 32; 14, 6). Prihvatimo ovu Istinu vjerom u Nju; zavapimo u molitvi toj Istini, i Ona će nas izvući iz bezdana samoprelašćenosti i prelašćenosti od demona. Žalosno je stanje naše! Ono je - tamnica iz koje se molimo da bude izbavljena duša naša, da se proslavi ime Gospodnje (Ps. 44, 7). To je stanje ona zemlja mračna u koju je neprijatelj, pozavidjevši nam i počevši nas goniti, strovalio život naš (Ps. 143, 3). Ono je "tjelesno mudrovanje" (Rim. 8, 6) i "lažno nazvano znanje" (1. Tim. 6, 20), i njime je zaražen sav svijet, koji ne priznaje bolest svoju, no je proglašava za pucanje od zdravlja. Ono je "tijelo i krv", koji "ne mogu naslijediti Carstva Božjega" (1. Kor. 15, 50). Ono je vječna smrt, koju iscjeljuje i uništava Gospod Isus, "uskrsnuće i život" (Iv. 11, 25). Takvo je stanje naše. Sagledavanje njegovo predstavlja novi povod za plač. Zavapimo s plačem Gospodu Isusu da nas izvede iz tamnice, izvuče iz bezdana zemaljskih, istrgne iz čeljusti smrti. "Gospod nas Isus Kristos", kazuje prepodobni Simeon Novi Bogoslov, sišao je k nama upravo stoga što je zaželio da nas "otrgne iz zarobljeništva i iz najgore prelašćenosti" (Početak Treće besjede).

 Učenik - Ovo tumačenje nedovoljno je pristupačno mojim predstavama: potrebno

mi je jednostavnije objašnjenje, bliže mome poimanju.  Starac - Kao sredstvo za odvođenje roda ljudskoga u propast pali anđeo upotrijebio

je laž (1. Mojs. 3, 13). Iz toga razloga Gospod je nazvao đavola lažom, ocem laži i čovjekoubicom od iskoni (Iv. 8, 44). Predstave o laži Gospod je tijesno povezivao sa predstavom o čovjekoubistvu, jer je ovo potonje neizostavna posljedica prvog. Riječju "od iskoni" ukazuje se na to da je od samog početka laž poslužila đavolu kao oruđe za čovjekoubistvo, i stalno mu služi kao oruđe čovjekoubistva, upropaštenja čovjeka. Početak svih zala je lažna misao! Izvorište samoprelašćivanja i demonske prelasti je lažna misao! Posredstvom laži đavo je vječnom smrću porazio čovječanstvo u samom korijenu njegovom, u praocima. Praoci naši prelastiše se, odnosno priznaše laž za istinu, ozlijediše sebe ne iscjeljivo smrtonosnim grijehom, što je posvjedočila i pramajka naša. "Zmija me prevari", kaza, "te jedoh" (1. Mojs. 3, 13). Od toga doba priroda naša, zatrovana otrovom zla, i voljno i nevoljno stremi ka zlu, koje se i nasladom izopačenoj volji, i izopačenom razumu, i izopačenom srdačnom osjećanju prikazuje kao dobro. Voljno - zato što u nama još postoji ostatak slobode u izboru dobra i zla. Nevoljno - iz razloga što taj ostatak

2

slobode ne djeluje kao potpuna sloboda; on djeluje pod neotuđivim utjecajem ozlijeđenosti grijehom. Mi se rađamo kao takvi; mi ne možemo da ne budemo takvi; i zato se svi mi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo u stanju samoprelašćenosti i demonske prelasti. Iz ovakvog pogleda na stanje ljudi u odnosu na dobro i zlo, na stanje koje je neminovno svojstveno svakome čovjeku, proizlazi sljedeće određenje prelasti, koje je objašnjava na potpuno zadovoljavajući način: prelast je usvajanje laži prihvaćene kao istina. Prelast najprije djeluje na način mišljenja; kada bude prihvaćena i kada izopači način mišljenja, ona se bez odlaganja prenosi na srce i izopačuje srdačna osjećanja; kada ovlada suštinom čovjekovom, ona se razliva na čitavu djelatnost njegovu, otrov svoj ostavljajući i na samom tijelu, koje je Tvorac neraskidivo povezao sa dušom. Stanje prelasti je stanje pogibli ili vječne smrti.

Od doba pada čovjekovog đavo je zadobio stalno slobodni pristup njemu (citat iz Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, u Slovu Nikifora Monahujućeg, Dobrotoljublje, dio II. - Prepodobni Makarije Veliki, Slovo 7, gl. 2). Đavo ima pravo na taj pristup: njegovoj se vlasti, naime, pokoravanjem njemu, čovjek voljno potčinio, odbacivši pokornost Bogu. Bog je iskupio čovjeka. Iskupljenom čovjeku dana je sloboda da se pokorava ili Bogu, ili đavolu, a kako bi se ta sloboda izrazila bez prinude, đavolu je ostavljen pristup čovjeku. Veoma je prirodno to što đavo ulaže sve napore da čovjeka zadrži u prijašnjem odnosu prema sebi, ili da ga čak dovede do još veće porobljenosti. Radi toga on koristi svoje nekadašnje i svagdašnje oružje - laž. On nastoji da nas prelasti i da nas obmane, oslanjajući se na naše stanje samoprelašćenosti; on uskovitlava naše strasti, te bolesne težnje; njihove pogubne zahtjeve on zaodijeva u privlačnu vanjštinu, starajući se da nas privoli da udovoljavamo strastima. Onaj tko je vjeran Riječi Božjoj ne dopušta sebi ovakvo udovoljavanje, nego obuzdava strasti, odbija napadaje neprijatelja (Jak. 4, 7); djelujući pod rukovodstvom Evanđelja protiv vlastitog samoprelašćivanja, kroteći strasti i time postepeno poništavajući utjecaj palih duhova na sebe, on polagano izlazi iz stanja prelasti u oblast istine i slobode (Iv. 8, 32), čija punoća se zadobiva osjenjenjem blagodati Božje. Onaj tko nije vjeran učenju Kristovom, tko slijedi vlastitu volju i razum, podčinjava se neprijatelju, gubi ostatak svoje slobode i postaje potpuno podčinjen đavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelašćenosti biva veoma raznovrsno, shodno onoj strasti kojom je čovjek prelašćen i porobljen, i u skladu sa mjerom u kojoj je čovjek rob strasti. Ali svi koji su upali u prelast demonsku, odnosno koji su kroz napredovanje vlastitog samoprelašćivanja stupili u općenje sa đavolom i u ropstvo njegovo, u prelasti prebivaju i kao takvi jesu hramovi i oruđa demona, žrtve vječne smrti, življenja u tamnicama paklenim.

  

O REVNOSTI DUŠEVNOJ I DUHOVNOJ

 Monahu se valja veoma čuvati od tjelesne i duševne revnosti, koja se po vanjštini

prikazuje kao blagočastiva, a u biti je nepromišljena i dušegubna. Svjetovni ljudi i mnogi monahujući, po neznanju svome, veoma hvale takvu revnost, ne shvaćajući da su njena izvorišta samomnjenje (preuznošenje) i gordost(ponositost). Tu revnost oni veličaju kao revnovanje za vjeru, za blagočašće, za crkvu, za Boga. Ona se sastoji u više ili manje surovom osuđivanju i izobličavanju bližnjih zbog njihovih naravstvenih pogrešaka i pogrešaka protiv crkvenog poretka i pravila služenja ili vršenja obreda. Obmanuti lažnom predstavom o revnosti, ne blagorazumni revnitelji misle da, odajući se njoj, podražavaju Svete Oce i Mučenike, zaboravivši za sebe da oni sami, ti revnitelji, dakle, nisu sveci nego grješnici. Ako su Sveti izobličavali grešne i bezčasne, to su činili po zapovijesti Božjoj, po nadahnuću Duha Svetoga, a ne pod utjecajem svojih strasti i demona. Tko se pak riješi da po svojoj volji izobliči brata ili ga prekori, taj jasno pokazuje i dokazuje da sebe drži za blagorazumnijeg i vrlinom ispunjenijeg od onoga koga obličuje, da djeluje pod pritiskom strasti i pod utjecajem prelašćenosti(obmane) pomislima demonskim. Valja se opominjati zapovijesti Spasiteljeve: "Zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne osjećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svojemu: stani da ti izvadim trun iz oka tvojega; a eto brvno u oku tvome? Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega" (Mt. 7, 3-5). Šta je brvno? To je tjelesno mudrovanje, glomazno poput brvna, koje oduzima čitavu sposobnost i ispravnost sili vidovnoj, što ju je

3

Stvoritelj podario umu i srcu. Čovjek koji je vođen tjelesnim mudrovanjem nikako nije kadar ispravno suditi ni o svome unutrašnjem stanju, niti o stanju bližnjih svojih. On o sebi i o drugima sudi na način na koji on sam sebe zamišlja, i na koji druge zamišlja po vanjštini, po tjelesnom svome mudrovanju, pogrešno: i zato ga je Riječ Božja veoma točno nazvala licemjerom. Kršćanin, po iscjeljenju svome Riječju Božjom i Duhom Božjim, zadobiva ispravno gledanje na svoje duševno ustrojenje i na duševno ustrojenje bližnjih. Tjelesno mudrovanje, koje brvnom udara bližnjeg sklonog sagrješenjima, uvijek ga smućuje, nerijetko i upropašćuje, nikada ne donosi niti može donijeti koristi, i ni ukoliko ne djeluje na grijeh. Nasuprot tome, duhovno mudrovanje djeluje isključivo na duševnu slabost bližnjeg, milujući ga, iscjeljujući i spašavajući. Valja primijetiti da, pošto se stekne razum duhovni, nedostaci i greške bližnjega počinju se činiti potpuno nevažni, kao iskupljeni Spasiteljem i lako izlječivi pokajanjem - i to iste one greške i nedostaci koji su tjelesnom razumu izgledali nemjerljivo veliki i važni. Očito je da im je tjelesno mudrovanje, budući poput brvna, pridavalo tako ogroman značaj. Tjelesno mudrovanje vidi u bližnjem i onakve grijehe kakvih u njemu uopće nema: iz toga razloga oni koji su se zanosili nerazumnom revnošću često su padali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračka palih duhova. Prepodobni Pimen Veliki pripovijeda kako je neki monah, pošto se zanio revnošću, pao u ovakvo iskušenje: ugledao je drugog monaha kako leži na ženi. Dugo se borio taj monah sa pomišlju koja ga je podsticala da zaustavi grešnike, da bi ih na kraju, pobijeđen od nje, gurnuo nogom, uzviknuvši: Ta prestanite! Tada se ispostavilo da su to bila dva snopa (Alfabetni paterik). Prepodobni abba Dorotej kazuje kako je, dok se on nalazio u obitelji abbe Serida, neki brat oklevetao drugog brata, zanijet nerazumnom revnošću, koja je uvijek povezana sa podozrivošću i sumnjičenjem i veoma sklona izmišljanju: okrivio ga je, naime, da je rano izjutra iz voćnjaka ukrao smokve i jeo ih. Pošto je iguman proveo istragu, ispostavilo se da se oklevetani toga jutra nije nalazio u manastiru, nego u jednom obližnjem naselju, kuda ga je poslao ekonom, i da se u manastir vratio tek u vrijeme kada se Sveta Liturgija bližila kraju (Pouka deveta Prepodobnog abbe Doroteja). Ako želiš da budeš vjerni, revnosni sin Crkve pravoslavne, postiži to ispunjavanjem zapovijesti Evanđeoskih o postupanju prema bližnjem. Nemoj se usuđivati da ga izlažeš obličenju! Ne usuđuj se da ga poučavaš! Ne usudi se da ga osuđuješ i prekorijevaš! To nije djelo vjere, nego nerazumne revnosti, samomnjenja(preuznošenja), gordosti(ponositosti). Zapitali su Pimena Velikog: šta je to vjera? A Veliki odgovori: "Vjera se sastoji u prebivanju u smirenju i činjenju milosti" (Alfabetni Paterik), odnosno u smirivanju pred bližnjima i praštanju svega čime su nas ožalostili i uvrijedili, svih sagrješenja njihovih. A budući da nerazumni revnitelji kao početni uzrok svoje revnosti navode vjeru, neka znaju da se istinita vjera (ovdje se ima u vidu djelatna, a ne dogmatska vjera; o razlikovanju njihovom v. Dobrotoljublje, dio II. Inoka Kalista i Ignjatija gl. 16), a shodno tome i istinita revnost, moraju izražavati u smirenju pred bližnjima i milosti prema njima. Prepustimo suđenje ljudima i razobličenje ljudi onima na koje je naložena obaveza da sude braći svojoj i da upravljaju njima. "Onaj tko ima lažnu revnost", kazuje Sveti Izak Sirijski, "pati od velike slabosti. O, čovječe, ti koji misliš da revnost svoju okrećeš protiv tuđih slabosti, znaj da si se odrekao zdravlja duše tvoje! Potrudi se sa svakim staranjem oko zdravlja duše tvoje. Želiš li da nemoćne iscijeliš, znaj da je bolesnicima potrebnije staranje za njih nego surovo obličenje. Ti, međutim, ne pomažući drugima, samog sebe guraš u tešku i mučnu bolest. Ta revnost u ljudima ne smatra se za jedan od oblika premudrosti, nego se ubraja u slabosti duše, kao obilježje skudosti (duhovnog) razuma, obilježje krajnjeg neznanja. Početak premudrosti Božje jesu blagost i krotost, koje su svojstvene širokoj i krepkoj duši, veoma temeljnom načinu mišljenja, i koje nose nemoći ljudske. "Vi jaki slabosti slabih nosite", kazuje Pismo (Rim. 15, 1), i: "Onoga koji upadne u kakvo sagrješenje ispravljajte duhom krotosti" (Gal. 6, 1). Mir i trpljenje Apostol ubraja među plodove Duha Svetoga (Besjeda 89.).

U drugoj besjedi Prepodobni Izak kazuje: "Nemoj omrznuti grešnika, jer smo svi mi grešni. Ako ti Boga radi ustaješ protiv grešnika, prolij suze za njim. I zašto bi ga uopće mrzio? Omrzni grijehe njegove, a za njega se pomoli, i tako ćeš se upodobiti Kristu, Koji nije negodovao protiv grješnika, nego se molio za njih. Nisi li vidio kako je On plakao nad Jeruzalemom? I mi u mnogim slučajevima služimo đavolu za porugu. Zašto mrzimo onoga kome se izruguje đavo, kada smo i mi sami predmet izrugivanja njegovog? Zašto, o čovječe, grješnika nenavidiš? Da li zato što on nije onako pravedan kao ti što si? Gdje je pravda tvoja, kada u tebi ljubavi nema? Zbog čega nisi za njim zaplakao, nego ga tjeraš?

4

Neki, koji za sebe misle da zdravo sude o djelima grešnika, i (tim povodom) gnjeve se na njih, čine tako po neznanju svome" (Slovo 90). Velika je nevolja preuznošenje! Velika je nevolja odbacivanje smirenja! Velika je nevolja onakvo duševno ustrojenje i stanje kod koga monah, ne budući pozvan ili upitan, po vlastitoj svijesti o svojoj dostojnosti počinje da poučava, da uobličava, da ukorieva bližnje! Budući upitan, ili se ukloni da dadeš savjet i izrekneš svoje mišljenje, kao onaj koji ništa ne zna, ili, u krajnjoj neophodnosti, kaži to sa najvećim oprezom i skromnošću, kako ne bi sebe ranio sujetom i gordošću, a bližnjega svoga riječju surovom i nepromišljenom. Kada te za trud tvoj u gradini zapovijesti Svojih Bog udostoji da u duši osjetiš revnost Božju, tada ćeš jasno vidjeti da će te ta revnost podsticati na šutnju i smirivanje pred bližnjima, na ljubav prema njima, milost i sastradanje, kao što je kazao Sveti Izak Sirijski (Slovo 38). Božanska revnost je oganj, ali oganj koji ne raspaljuje krv! On u njoj gasi raspaljenost i dovodi u stanje spokojstva (Dobrotoljublje, dio I. Razgovor Prepodobnog Maksima Kapsokalivita sa Prepodobnim Grigorijem Sinaitom). Revnost tjelesnog mudrovanja svagda je povezana sa raspaljivanjem krvi, sa najezdom mnogobrojnih pomisli i maštarija.

Posljedice slijepe i neuke revnosti, ukoliko joj se bližnji usprotivi, obično su negodovanje, zlopamtivost, osvetoljubivost u različitim oblicima, a ukoliko se pokori - sujetno zadovoljstvo sobom, podsticanje i umnoženje našeg visokoumlja i preuznošenja.

  

O OPREZNOSTI PRI ČITANJU OTAČKIH KNJIGA O MONAŠKOM ŽIVOTU

 Knjige Svetih Otaca o monaškom življenju valja čitati sa velikom opreznošću.

Primijećeno je da monah-početnik nikako nije kadar da knjige primijeni na svoj položaj, ali da se neizostavno zanosi osnovnim usmjerenjem knjige. Ako knjiga pruža savjete o bezmolviju i pokazuje obilje duhovnih plodova što se sakupljaju u dubini pustinje, u novaku će se neizostavno javiti veoma snažna želja da se udalji u osamu, u bezljudnu pustinju. Ako knjiga govori o bezuslovnom poslušanju pod rukovodstvom duhonosnog oca, u novaku će se neizostavno javiti želja za najstrožim življenjem u potpunom poslušanju starcu. Našem dobu Bog nije podario ni jedan, ni drugi od tih načina življenja. Ali knjige Svetih Otaca, napisane o tim načinima življenja, mogu na početnika djelovati tako silno da se on, zbog svoga neiskustva i neznanja, lako odlući da ostavi svoje mjesto življenja, na kome ima sve uslove da se spasi i da duhovno uzraste ispunjavanjem Evanđeoskih zapovijesti, radi neostvarive maštarije za savršenim življenjem, koja se živopisno i prelašćujuće uobličila u njegovoj uobrazilji. U Slovu o bezmolviju Sveti Ivan Ljestvičnik kazuje: "Kraj trpeze dobrog bratstva stalno stoji neki pas koji proba da sa nje ukrade hljeb, odnosno dušu; zatim on pobjegne, držeći ga u čeljusti, i proždire na osamljenom mjestu" (Slovo 27.). U slovu o poslušanju ovaj učitelj monaha govori: "Onima koji žive u poslušnosti đavo ubacuje želju za nemogućnim vrlinama. Na isti način on i onima koji prebivaju u bezmolviju savjetuje podvige koji njima nisu svojstveni. Prodri u način razmišljanja neiskusnih iskušenika, i naći ćeš tamo predstavu rođenu od samoprelašćenosti: naći ćeš želju za najstrožim bezmolvijem i postom, za molitvom lišenom svakog lutanja, za potpunim nemanjem taštine, za neprestanim sječanjem na smrt, svagdašnjim umiljenjem, sve savršenim bezgnjevljem, dubokim šutanjem, izvanrednom čistoćom. Prelastivši se, takvi su uzaludno napravili ogroman skok (prešli iz bratskog opštežića u duboku osamu), nemajući u sebi sa početništva svoga spomenute vrline po naročitom promišljanju Božjem: neprijatelj ih je naučio da prije vremena pohitaju ka tim vrlinama, kako ih ne bi stekli ni kada tome dođe vrijeme. Prelastitelj (đavo) pred bezmolvnicima hvali stranoljubivost iskušenika, njihovo služenje, bratoljublje, opštežiteljnost, paženje na bolesnike, kako bi i ove potonje, kaogod i prve, načinio nestrpljivim" (Slovo 4.). Pali anđeo nastoji da monahe obmane i odvuče u pogibao, nudeći im ne samo grijeh u raznim njegovim vidovima, nego im predočavajući i njima nesvojstvene, najuzvišenije vrline. Nemojte, braćo, vjerovati pomislima svojim, predstavama, maštarijama, težnjama, makar vam se one činile i najboljim, i makar vam prikazivale najsvjetliju sliku svetog monaškog življenja! Ukoliko vam obitelj u kojoj živite pruža mogućnost da život provodite po zapovijestima Evanđeoskim, ukoliko vas sablazni ne strovaljuju u smrtne grijehe, nemojte ostavljati obitelj. Velikodušno podnesite i njene

5

duhovne, i materijalne nedostatke, i ne pomišljajte uzalud da tražite onakvo poprište podviga kakvo Bog nije darovao našem dobu. Bog želi i traži da se svi ljudi spase. On svagda i spašava sve koji imaju volju i namjeru da se spase od utapanja u životnom i grešnom moru, ali ne spašava uvijek u lađi ili u zgodnom, dobro ustrojenom pristaništu. On je obećao spasenje Svetom apostolu Pavlu i svim suputnicima njegovim; On je i podario to spasenje, ali se Apostol i suputnici njegovi nisu spasili u lađi, koja se bila nasukala, nego sa velikim trudom: neki plivajući, drugi na daskama i ostacima od lađe (Dj.ap. 27, 21-44).

  

O ČUVANJU SEBE OD DOBRA KOJE PRIPADA PALOJ PRIRODI LJUDSKOJ

 Naiđe li ti kakva dobra misao, zaustavi se; nikako nemoj hitati da je pretvoriš u djelo

sa žurbom, nepromišljeno. Osjetiš li u srcu kakvu dobru težnju, zaustavi se; ne usuđuj se da se njome zaneseš. Pogledaj u Evanđelje. Rasudi: jesu li dobra misao tvoja i dobra težnja srca tvoga u suglasju sa svesvetim učenjem Gospodnjim? Ubrzo ćeš vidjeti da nema nikakvog suglasja između evanđeoskog dobra i dobra pale prirode ljudske. Dobro naše pale prirode pomiješano je sa zlom, i stoga je i samo to dobro postalo zlo, kao što ukusna i zdrava hrana postaje otrovna kada se sa otrovom pomiješa. Čuvaj se činjenja dobra pale prirode! Čineći to dobro, ugotovit ćeš sebi pad, razvit ćeš u sebi samomnjenje i gordost, dostići ćeš u najbližu sličnost sa demonima. Nasuprot tome, čineći evanđeosko dobro, kao istinski i vjerni učenik Bogočovjeka, načinit ćeš se sličnim Bogočovjeku. "Koji voli život svoj", kazuje Gospod, "izgubit će ga, a tko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvat će ga za život vječni" (Iv. 12, 25).

"Tko hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme križ svoj, i za Mnom ide. Jer tko hoće život svoj da sačuva, izgubit će ga, a tko izgubi život svoj Mene radi i Evanđelja onaj će ga sačuvati" (Mk. 8, 34-35). Gospod zapovijeda potpuno odbacivanje pale prirode, mržnju prema njenim poticajima, ne samo onim koji su nedvosmisleno zli, nego svima bez izuzetka, i onima što se prikazuju dobrim. Velika je nevolja slijediti istinu pale prirode: sa tim je povezano odbacivanje Evanđelja, odbacivanje Iskupitelja, odbacivanje spasenja. Tko ne omrzne život svoj, ne može biti Moj učenik (Lk. 14, 26), kazao je Gospod. Objašnjavajući navedene riječi Gospodnje, Barsanufije Veliki navodi: "Kako se čovjek odriče sebe? - Samo tako što ostavlja prirodne želje i kreće za Gospodom. Stoga Gospod ovdje i govori upravo o onom prirodnom, a ne o neprirodnom; jer ako netko ostavi samo ono što nije od prirode, on još nije ostavio ništa svoje, vlastito, radi Boga, jer mu ono što nije prirodno ne pripada. A onaj koji je ostavio ono prirodno vazda sa apostolom Petrom vapije: "Eto mi smo ostavili sve i za Tobom pošli; šta će, dakle, nama biti?" (Mt. 19, 27-29), i čuje blažni glas Gospodnji sa obećanjem da će naslijediti život vječni (Mt. 19, 27-29). Što je ostavio Petar, budući da nije bio bogat, i čime se hvalio, ako ne napuštanjem prirodnih želja svojih? Jer, ako čovjek ne umre tijelu, živeći duhom, on ne može uskrsnuti dušom. Kao što u mrtvacu uopće nema prirodnih želja, tako ih nema ni u onome tko je u duhovnom smislu umro za tijelo. Ako si umro tijelu, kako onda u tebi mogu živjeti prirodne želje? Ukoliko nisi dostigao mjeru duhovnu, nego si još dijete umom, smiri se pred učiteljem - da te bije milošću (Ps. 141, 5), i bez savjeta ništa nemoj činiti (Sirah. 32, 21), makar ti se nešto činilo sa vidljive svoje strane dobrim; jer se svijetlost demona kasnije pretvara u tamu" (Odgovor 59). Upravo se to mora kazati i za svijetlost pale prirode čovjekove. Hodanje za tom svijetlošću i njeno razvijanje u sebi u duši proizvodi potpuno pomračenje i sasvim je otuđuje od Krista. Onaj kome je kršćanstvo tuđe tuđ je Bogu; svatko tko odbacuje Sina radi oca i matere je bezbožnik.

U našem vijeku, ponosnom na svoj napredak, većina ljudi, koji sebe drže za kršćane i za velike dobročinitelje, povela se za ispunjenjem pravde pale prirode, sa prezirom odbacivši pravdu evanđeosku. Neka ta većina počuje presudu koju izgovori Gospod: "Približava Mi se narod ovaj ustima svojim; i usnama Me poštuje; a srce im je daleko od Mene. No uzalud Me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskim" (Mt. 15,8-9). Onaj tko tvori pravdu ljudsku pun je sumnje, visokoumlja, samoprelašćenosti(samoobmane); on propovijeda, trubi pred sobom, razglašava djela

6

svoja, ne obraćajući nikakvu pažnju na zabranu što ju je izrekao Gospod (Mt. 6, 1-18); mržnjom i osvetom on plača onima koji bi se usudili da otvore usta kako bi se sa najvećom mogućnom osnovanošću i dobronamjernošću usprotivili njegovoj pravdi; takav sebe drži za dostojnog i predostojnog svih nagrada zemaljskih i nebeskih. Nasuprot tome, onaj tko zapovijesti evanđeoske čini, vazda je pogružen u smirenje: sravnjujući svoje ispunjavanje svesvetih zapovijesti sa uzvišenošću i čistoćom njihovom, on stalno uviđa da je to ispunjenje krajnje nedovoljno i nedostojno Boga; on sebe vidi kao nekoga tko je zaslužio privremene i vječne muke za sagrešenja svoja, za neraskinuto općenje sa sotonom, za pad zajednički svima ljudima, za svoje vlastito prebivanje u palosti, najzad, za potpuno nedovoljno i često iskrivljeno vršenje zapovijesti. Pred svakom patnjom koja mu se šalje po promislu Božjem on pokorno saginje glavu, znajući da Bog za vrijeme ovog zemaljskog stranstvovanja patnjama poučava i oblikuje one koji Mu služe. Takav čovjek milostiv je prema neprijateljima svojim i moli se za njih kao za braću koju zanose demoni, kao za udove istoga tijela, bolesne u duhu, kao za dobrotvore svoje, kao za oruđa promisla Božjeg.

  

O SNOVIĐENJIMA

 Radi uskovitlavanja i ozljeđivanja duša ljudskih demoni pribjegavaju snoviđenjima;

isto tako i sami neiskusni monasi, obraćajući pažnju na svoje snove, nanose sebi štetu, i iz toga razloga ovdje je neophodno ponuditi određenje značenja snoviđenja za čovjeka čija priroda još nije obnovljena Duhom Svetim. Za vrijeme sna stanje čovjeka koji spava Bog je ustrojio tako da se čitav čovjek nalazi u potpunom odmaranju. To odmaranje toliko je potpuno da čovjek za vrijeme sna gubi svijest o svome postojanju, dolazi u stanje samozaborava. Za vrijeme sna svaka aktivnost vezana za rad i koja se izvodi hotimično, pod upravom razuma i volje, prekida se: ostaje samo ona aktivnost koja je neophodna za postojanje i ne može se od njega odvojiti. U tijelu krv nastavlja svoje kretanje, želudac vari hranu, pluća obavljaju proces disanja, koža propušta isparenja; u duši nastavljaju da se množe misli, maštarije i osjećanja, ali ne u zavisnosti od razuma i htjenja, nego po besvjesnom djelovanju prirode. Takve maštarije, praćene mišljenjem i osjetima njima svojstvenim, čine snoviđenje. Često je ono čudno, pošto ne pripada sistemu hotimičnih i namjernih maštanja i razmišljanja čovjekovih, nego se javlja po zakonima i zahtjevima prirode, po vlastitom htjenju i naravi. Ponekad snoviđenje na sebi nosi nevezani pečat voljnih razmišljanja i maštanja, a ponekad je ono posljedica naravstvenog nastrojenja. Na taj način snoviđenje, samo po sebi, ne može i ne smije imati nikakvo značenje. Smiješna je i potpuno nelogična želja pojedinaca da u bunilu svojih snoviđenja vide predskazanje vlastite budućnosti ili budućnosti drugih, ili bilo kakav smisao. Kako da bude ono za čije postojanje nema nikakvog razloga? Demoni, imajući pristup dušama našim za vrijeme dok smo budni, imaju ga i dok spavamo. I za vrijeme sna oni nas iskušavaju grijehom, uplićući svoje maštarije u naše. Također, zapaze li da obraćamo pažnju na snove, oni nastoje da snovima našim pridaju zanimljivost, te da u nama izazovu veću pažnju prema tim besmislicama, da postepeno u nama izgrade povjerenje prema njima. Takvo povjerenje uvijek je povezano sa samomnjenjem(preuznošenjem), a samomnjenje nas umni pogled na nas same čini lažnim, zbog čega čitava djelatnost naša postaje lišena ispravnosti: a upravo to je demonima i potrebno! Onima koji su poodmakli u samomnjenju demoni se počinju javljati u vidu anđela svijetlosti, u vidu mučenika i prepodobnih, pa čak i u vidu Majke Božje i Samoga Krista, hvaleći življenje njihovo, obećavajući im vijence nebeske i time ih uzvodeći na visinu samomnjenja(preuznošenja) i gordosti(ponositosti). Takva visina ujedno je i pogubna provalija. Mi moramo dobro znati da u stanju u kome se nalazimo, a koje još nije obnovljeno blagodaću, nismo sposobni da vidimo drugačija snoviđenja izuzev onih što ih proizvedu bunilo duše i napadaji demona. Kao što se za vrijeme budnog stanja u nama stalno i neprestano javljaju pomisli i maštarije iz pale prirode, ili ih donose demoni, tako i za vrijeme sna vidimo samo maštanja po djelovanju pale prirode i po djelovanju demona. Kao što se utjeha naša za vrijeme budnosti sastoji od umiljenja koje se rađa od spoznaje grijehova svojih, siječanja na smrt i sud Božji - samo što se te pomisli u nama javljaju od blagodati Božje koja prebiva u nama, a koja je u

7

biće naše usađena svetim krštenjem, i donose ih Anđeli Božji, saobrazno našem pokajničkom stanju, tako nam i u snu, veoma rijetko, u krajnjoj nuždi, Anđeli Božji predočavaju ili kraj življenja našeg, ili muku paklenu, ili strašni sud na samrti i poslije smrti. Od takvih snoviđenja mi dolazimo do straha Božjeg, do umiljenja, do plača nad sobom. Ali takva se snoviđenja podvižniku, pa čak i očiglednom, velikom grešniku daju veoma rijetko, po osobitom nesaznajnom promislu Božijem; a daju se veoma rijetko ne zbog škrtosti Božanske blagodati prema nama - ne!, nego iz tog razloga što nas sve što se sa nama zbiva mimo uobičajenog poretka dovodi do samomnjenja(preuznošenja) i pokolebava u nama smirenje, toliko nepohodno za spasenje naše. Volja Božja, u čijem je ispunjenju spasenje čovjekovo, u Svetome Pismu izložena je tako jasno, tako snažno, tako podrobno, da bilo kakvo potpomaganje ljudskoga spasenja narušavanjem općeg poretka postaje posve izlišno i nepotrebno. Onome mrtvacu koji je molio da bude uskrsnut i poslat braći da bi ih uputio na prelazak sa širokog na tijesni put rečeno je: "Imaju Mojsija i proroke: neka njih slušaju". Kada se molilac usprotivio: "Ne, oče Abrahame, nego ako im dođe netko iz mrtvih, pokajat će se", dobio je odgovor: "Ako ne slušaju Mojsija i proroke, ako netko i iz mrtvih uskrsne, neće se uvjeriti" (Lk. 16, 27, 31). Iskustvo je pokazalo da su mnogi koji su se udostojali viđenja mitarstava, strašnog suda i drugih zagrobnih užasa u snu bili potreseni tim viđenjem na kratko vrijeme, da bi zatim podlegli rasijanosti, zaboravili na ono što su vidjeli i u nemaru provodili život svoj; nasuprot tome, oni koji nisu imali nikakva viđenja, ali su se marljivo poučavali u zakonu Božjem, postepeno su došli do straha Božjeg, dostigli duhovni napredak i u radosti, koja se rađa od posvjedočenosti spasenja, prešli iz ove zemaljske doline patnje u blaženu vječnost. Sveti Ivan Ljestvičnik o učešću demona u monaškim snoviđenjima rasuđuje na slijedeći način: "Kada, napustivši radi Gospoda dom svoj i domaće naše, iz ljubavi prema Bogu sebe predamo stranstvovanju, tada demoni, sveteći se za ovo, pokušavaju da nas smućuju snoviđenjima, prikazujući nam srodnike naše kako ridaju, ili umiru, ili pate u zatvoreništvu i zbog nas trpe iskušenja. Onaj koji vjeruje snovima nalik je na čovjeka koji trći za svojom sjenkom i pokušava da je uhvati. Demoni sujete u snoviđenjima se pretvaraju u proroke, pogađajući budućnost po prepredenosti svojoj, i obznanjujući nam je, kako bismo, pošto se viđenja obistine, dospjeli u stanje nedoumice i preuzneli se pomišlju, kao da smo već blizu dara prorokovanja. Za one koji mu vjeruju, demon često biva prorok, a za one koji mu ne pridaju važnost on je vazda lažac. Kao duh, on vidi ono što se odvija u zračnim prostranstvima, i, shvativši da netko umire, lakomislenom čovjeku obznanjuje to u snu. Demoni ne znaju ništa od onoga što će se zbiti u budućnosti po proroštvu, u protivnom slučaju smrt bi nam mogli prorokovati i vračari. Demoni uzimaju obličje anđela svijetlosti, nerijetko i lik mučenika, i u snoviđenjima nam prikazuju naše općenje sa njima, a kada se probudimo izazivaju u nama radost i preuznošenje. Neka ti ovo bude pokazatelj prelasti (demonske obmane). Sveti Anđeli pokazuju nam muku, sud, smrt, zbog čega se, probudivši se, ispunjavamo trepetom i žalošću. Počnemo li se u snoviđenjima pokoravati demonima, oni će krenuti da nam se izruguju i u budnom stanju. Onaj koji vjeruje snoviđenjima potpuno je neiskusan, a tko nijednom snu ne vjeruje uistinu je mudroljubiv. Vjeruj samo onim snovima koji ti obznanjuju muku i sud; ukoliko te, međutim, zbog njih počne uznemiravati očajanje, znaj da su i ti snovi od demona" (Sveti Ivan Ljestvičnik, Dodatak uz Slovo 3.). - Prepodobni Kasijan Rimljanin pripovijeda za nekakvog monaha, rodom iz Mezopotamije, da je provodio veoma usamljen i isposnički život, ali je propao zbog prelašćenosti demonskim snoviđenjima. Naime, uvidjevši da je taj monah malo pažnje obraćao na svoj duhovni razvoj, nego je sveukupnu pažnju usmjerio na tjelesni podvig, pridavši mu, a shodno tome i sebi samom, veliku vrijednost, demoni su mu počeli pokazivati takva snoviđenja koja su se po zlobnoj prepredenosti demonskoj obistinila na djelu. Kada se monah utvrdio u vjeri u snoviđenja i povjerenju prema sebi samom, đavo mu je u predivnom snoviđenju pokazao Judeje kako se rajskim blaženstvom naslađuju i kršćane gdje se u paklenim mukama zlopate. Pri tome je demon, razumije se, u obličju anđela ili nekakvog starozavjetnog pravednika, posavjetovao monaha da prihvati vjeru judejsku kako bi dobio mogućnost da bude učesnik u blaženstvima Judeja, što je on bez ikakvog oklijevanja i učinio (Slovo o rasuđivanju. Dobrotoljublje, dio VI). - Ovo što je rečeno dovoljno je da se ljubljenoj braći našoj, današnjim monasima, objasni koliko je nerazumno obraćati pažnju na snove, a naročito vjerovati im, i kako strašna šteta može nastati od vjerovanja u njih. Od obraćanja pažnje na snoviđenja neizostavno se duši prikrada vjerovanje u njih, i zato je već i sama takva pažnja strogo zabranjena.

8

Priroda, obnovljena Duhom Svetim, vlada se po potpuno drugim zakonima nego priroda koja je pala i koja se sve dublje zaglibljuje u svome padu. Vladalac u obnovljenom čovjeku je Duh Sveti. "Na takvima je prosijala blagodat Božanstvenog Duha", kazao je Prepodobni Makarije Veliki, "i nastanila se u dubini uma njihovog: tako je Gospod njima kao duša" (Slovo 7, gl. 12). I u budnom stanju, i u snu oni prebivaju u Gospodu, izvan grijeha, izvan zemaljskih i tjelesnih pomisli i maštarija. Njihove pomisli i maštanja, koji se za vrijeme sna nalaze izvan uprave razuma i volje ljudske, i koji u drugim ljudima djeluju bez učešća svijesti, po zahtjevima prirode, u takvima djeluju po rukovodstvu Duha, i snoviđenja takvih ljudi imaju duhovno značenje. Tako je pravdeni Josip u snu bio naučen tajni očovječenja Boga Logosa; u snu mu je bilo zapovjeđeno da bježi u Egipat i da se iz njega vrati (Mt., gl. 1 i 2). Snoviđenja koja Bog šalje nose u sebi neospornu uvjerljivost. Ta je uvjerljivost shvatljiva Svetima Božjim i nedokučiva za one koji se još nalaze u borbi sa strastima.

  

O ZIVLjENjU PREMA SAVETU

U prethodnoj glavi duhovno zivljenje koje je po Promislu Bozijem dato nasem dobu nazvali smo zrncima. Ono se zasniva na rukovodjenju Svetim Pismom i spisima Svetih Otaca u delu spasenja, uz savete i pouke uzete od oceva i brace koji su nasi savremenici. U sustinskom smislu to jeste poslusanje drevnih monaha, ali u drugacijem obliku, prilagodjenom nasoj slabosti, prevashodno dusevnoj. Drevnim iskusenicima njihovi duhonosni ucitelji bez oklevanja i okolisenja obznanjivali su volju Boziju: sada su monasi duzni da sami u Pismu tragaju za voljom Bozijom, i da zbog toga cesto i dugotrajno prebivaju u nedoumici i prave greske. Tada je napredovanje bilo brzo po svojstvu delanja; sada je ono tromo, opet po svojstvu delanja. Takvo je Bozije blagovoljenje prema nama: duzni smo da mu se pokoravamo, i da ga sa blagodarenjem trepetno stujemo. Nase danasnje monasko zivljenje po Pismu i savetu oceva i brace osvestano je primerom celovodje monastva, Prepodobnog Antonija Velikog. On nije bio u poslusanju kod starca, nego je kao novak ziveo odvojeno, i pouke uzimao iz Pisma i od raznih oceva i brace: kod jednoga se naucio uzdrzanju, kod drugoga - krotosti, trpljenju, smirenju, kod nekog pak strogom strazenju nad sobom, bezmolviju, trudeci se da prihvati za sebe vrlinu svakog vrlinskog monaha, svima po mogucnostima buduci poslusan, smiravajuci se pred svima i neprestano se Bogu moleci (Cetji Mineji, 17. januar). Postupaj i ti, ako si novak, na isti nacin! Nastojatelju i ostalima iz uprave manastirske pokazuj nelicemerno i necovekougodljivo poslusanje, poslusanje slobodno od laskanja i pritvornosti, poslusanje Boga radi. Budi poslusan svim ovima i braci u onome sto ti zapovedaju, ako to nije protivno Zakonu Bozijem, tipiku i poretku u manastiru prihvacenom i odlukama manastirske uprave. Ali nikako nemoj biti poslusan u zlu, makar ti se desilo da zbog tvoje nespremnosti na covekougadjanje i zbog cvrstine tvoje podneses neku zalost. Savetuj se sa vrlinom ispunjenim i razumnim ocima i bracom, ali savete njihove prihvataj sa krajnjim oprezom i obazrivoscu. Nemoj se zanositi savetom po njegovom pocetnom delovanju na tebe! Zbog strasnosti tvoje i slepila neki strasni i stetni savet moze ti se uciniti dopadljivim jedino po neznanju i neiskustvu tvome, ili zato sto on ugadja nekakvoj skrivenoj strasti sto u tebi prebiva, a da je nisi poznao. Sa placem i uzdisajima srca moli Boga da ti On ne dopusti da se udaljis od svesvete volje Njegove da bi sledio palu volju ljudsku, tvoju ili bliznjega tvog, koji te savetuje.

Kako o svojim pomislima, tako se i o pomislima svoga bliznjeg, o njegovim savetima, savetuj sa Evandjeljem. Sujeta i samomnjenje vole da poucavaju i upucuju. Oni se ne brinu o vrednosti svoga saveta! Ne pomisljaju da mogu naneti bliznjem neizlecivu ranu nekakvim ruznim savetom koji ce neiskusni novak prihvatiti sa apsolutnim poverenjem, raspalivsi se telom i krvlju! Njima je potreban uspeh, bez obzira na njegovu kakvocu, bez obzira na temelj njegov! Njima je potrebno da kod novaka izazovu utisak i da ga u naravstvenom pogledu potcine sebi! Njima je potrebna pohvala ljudska! Njima je potrebno da se procuju kao sveti, razumni, prozorljivi starci, ucitelji! Njima je potrebno da nahrane svoju nezasitu tastinu, svoju gordost. Svagda je bila istinita molitva Proroka, a osobito sada: "Pomagaj, Gospode; jer nesta Svetijeh, jer je malo vjernijeh medju sinovima covjecijim. Laz govore jedan drugome, usnama lazljivijem govore iz srca dvolicna" (Ps. 12,

9

1-2). Rec lazljiva i dvolicna ne moze da ne bude i zla i stetna. Protiv takvog nastrojenja neophodno je preduzeti mere opreza. "Izucavaj Sveto Pismo", kazuje Simeon Novi Bogoslov, "i spise Svetih Otaca, narocito delatne, kako bi, uporedivsi sa njima ucenje i ponasanje tvoga ucitelja i starca, mogao da ih vidis (to ucenje i ponasanje) kao u ogledalu i razumes, te kako bi ono sto je u saglasju sa Pismom usvajao i drzao na umu, a ono sto je lazno i rdjavo poznavao i odbacivao, da ne bi bio obmanut. Znaj da se u nase dane pojavilo mnogo obmanjivaca i laznih ucitelja" (Gl. 33, Dobrotoljublje, deo I). Prepodobni Simeon ziveo je u desetom stolecu po Rodjenju Hristovom, devet vekova pre naseg doba; eto kada se vec razlegao glas pravednika u svetoj Crkvi Hristovoj o nedostatku istinskih, duhonosnih rukovoditelja, o mnostvu laznih ucitelja. Vremenom je zadovoljavajucih ucitelja monaha bivalo sve manje i manje. Tada su Sveti Oci poceli da sve vise predlazu rukovodjenje Svetim Pismom i spisima Otackim. Prepodobni Nil Sorski, pozivajuci se na Oce koji su pisali pre njega, kazuje: "Nije mali podvig, porucili su oni, naci neprelascenog ucitelja za ovo cudesno delanje (istinsku monasku srdacnu i umnu molitvu). Oni su neprelascenim nazvali onoga ko poseduje delanje i umovanje posvedoceno Svetim Pismom i ko je stekao duhovno rasudjivanje. I jos su kazali Sveti Oci da je i tada jedva bilo moguce naci neprelascenog ucitelja u takvim stvarima; sada pak, kada ih je ostalo krajnje malo, valja ih traziti sa velikom obazrivoscu. Ukoliko se takav ne nadje, Sveti Oci zapovedili su da se slusa Sam Gospod, Koji govori: Istrazujte Pisma, i u njima cete naci zivot vecni (Jn. 5, 39). Jer sto se ranije napisa u Svetom Pismu za nasu se pouku napisa (Rimlj. 15, 4)" (Predogovor Ustavu ili Predanju). Prepodobni Nil ziveo je u XV veku; osnovao je skit nedaleko od Belog jezera, gde se u potpunoj osami bavio molitvom. Korisno je saslusati i kazivanja staraca novijih vremena, sa kakvim smirenjem i odbacivanjem sebe Prepodobni Nil govori o poukama sto ih je zavestao bratiji:

"Niko ne sme tajiti rec Boziju po nemaru svome, vec mora priznavati nemoc svoju i ujedno ne skrivati istinu Boziju, kako ne bismo postali krivi za prestupanje zapovesti Bozije. Nemojmo u tajnosti cuvati rec Boziju, nego je obznanjujmo. Knjige Svetog Pisma i reci Svetih Otaca mnogobrojne su kao pesak morski: istrazujuci ih sa usrdjem, prenosimo ih onima sto k nama dolaze i potrebuju ih (onima sto traze i pitaju). Tacnije: ne prenosimo ih mi, jer smo toga nedostojni, nego ih iz Svetoga Pisma prenose blazeni Sveti Oci" (Predanje Prepodobnog Nila Sorskog).

Nece biti naodmet da ovde primetimo da se Prepodobni Nil Sorski, iako je imao blagodat Boziju, nije usudjivao da proizvoljno tumaci Pismo, nego je sledio objasnjenja Otaca. Put smirenoumlja jedini je ispravan put ka spasenju. Evo izvanrednog obrasca za savremeno poucavanje! On je u potpunosti dusekoristan za onoga ko duhovno rukovodi i onoga koji biva vodjen, on je pravilan izraz i odraz umerenog napredovanja, on je povezan sa odbacivanjem samomnjenja, bezumne bezobzirnosti i drskosti, u koje upadaju oni sto spolja podrazavaju Varsanufija Velikog i druge znamenite Oce, nemajuci blagodati Otacke. Ono sto je u Ocima predstavljalo izraz preizobilnog prisustva Duha Svetoga u njima, to je kod nerazumnih i licemernih epigona izraz ogromnog neznanja, samoprelascivanja, gordosti, drskosti. Ljubljeni oci! Rec Boziju izgovaracemo braci nasoj sa svakim smirenjem i trepetom, buduci svesni da nismo dorasli ovakvom sluzenju i cuvajuci se od tastine, koja silno dosadjuje ljudima ispunjenim strastima, kada takvi poucavaju bracu. Pomislite da smo duzni da damo odgovor za svaku praznu rec (Mt. 12, 36), pa je utoliko tezi odgovor za rec Boziju izgovorenu sa tastinom i podstaknutu tastinom. "Istrijebice Gospod sva usta lazljiva, jezik velicavi, ljude koji govore: jezikom smo jaki, usta su nasa u nas, ko je gospodar nad nama?" (Ps. 12, 3-4). Istrebice Gospod one sto istu slavu svoju, a ne Boziju. Pobojmo se pretnje Bozije! Rec nazidanja kazujmo u slucaju sustinske neophodnosti, ne kao ucitelji, nego kao oni koji i sami potrebuju pouku i koji se trude da postanu zajednicari pouke sto je Bog pruza u svesvetoj reci Svojoj.

"Svaki kao sto je primio blagodatni dar", porucuje Sveti apostol Petar, "njime sluzite jedni drugima, kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Bozije. Ako neko govori, neka govori kao rijeci Bozije; ako neko sluzi, neka sluzi kao po moci koju Bog daje; da se u svemu slavi Bog kroz Isusa Hrista" (1. Petr. 4, 10-11). Onaj ko dela od sebe, dela tastine radi, i sebe i one sto ga slusaju prinosi na zrtvu satani; ko dela od Gospoda, dela na slavu Gospodnju, savrsava svoje spasenje i spasenje bliznjih svojih kroz Gospoda, jedinog Spasitelja ljudi. Bojmo se da novaku ne pruzimo nekakvu nepromisljenu pouku, koja nije zasnovana na reci Bozijoj i na duhovnom razumevanju reci Bozije. Bolje je priznati neznanje, nego iskazati dusegubno znanje. Sacuvajmo se od velike nevolje - da

10

lakovernog novaka od sluge Bozijeg pretvorimo u slugu ljudima (1. Kor. 7, 23), podstakavsi ga da umesto svesvete volje Bozije cini palu volju ljudsku (ovde se ne govori o spoljasnjem poslusanju manastirskom, o trudovima i poslovima manastirskim koje odredjuje uprava obitelji, nego o naravstvenom, skrivenom poslusanju, koje se u dusi savrsava).

Savet ne podrazumeva uslov da se neizostavno izvrsi; po njemu se moze postupiti i ne postupiti. Na savetniku nema nikakve odgovornosti za savet, ukoliko ga je pruzio sa strahom Bozijim i smirenoumljem, ne po svojoj volji, nego posto je pitan i podstaknut. Takodje, onaj ko je primio savet nije sputan njime; po njegovoj volji i rasudjivanju preostaje mu da dobijeni savet ispuni ili ne ispuni. Ocigledno je da je put saveta i sledovanja Svetom Pismu saobrazan nasem slabom vremenu. Primeticemo da Oci zabranjuju da se bliznjem pruzaju saveti iz vlastitih pobuda, bez pitanja bliznjeg; samovoljno davanje saveta pokazuje da drzimo za sebe da posedujemo duhovno znanje i duhovnu dostojnost - a to je otvorena gordost i samoprelascenje (misljenje Svestenomucenika Petra, mitropolita Damaskog, i drugih Otaca. Dobrotoljublje, deo III). To se ne odnosi na nastojatelje i upravitelje, koji su duzni da u svako doba, kod svake potrebe na koju se naidje, i bez pitanja poucavaju povereno im bratstvo (2. Tim. 4, 2). Medjutim, prilikom posecivanja drugih manastira oni su duzni da se upravljaju prema savetu Prepodobnog Makarija Aleksandrijskog Prepodobnom Pahomiju Velikom. Pahomije je, naime, upitao Makarija za poucavanje brace i sudjenje njima. Ava Makarije odgovorio je: "Poucavaj one koji su tebi potcinjeni i njima sudi, a nemoj suditi nikome sa strane" (Alfabetni paterik i Hvale dostojna kazivanja o avi Makariju Gradskom, gl. 2). Toga su se pravila pridrzavali i pridrzavaju ga se svi nastojatelji koji zele da blagougode Bogu.

  

O ANAHORETSKOM ZIVLjENjU

 Neka ne bude skriveno od ljubljene bratije da najuzviseniji vidovi monaskog

zivljenja, konkretno - anahoretsko podvizavanje u dubini pustinje ili tihovanje u zatvornistvu, kao i zivljenje uz duhonosnog starca uz bezuslovno poslusanje njemu nisu ustrojeni pukim slucajem, ne htenjem i razumom ljudskim, nego po osobitom promislu, odredjenju, prizvanju i otkrivenju Bozijem. Antonije Veliki, celovodja monastva, osnivac pustinoziteljstva, udaljio se u pustinju kada se vec bio obukao u silu s visine, i nikako ne drugacije nego po prizivu Bozijem. I premda se to ne kaze jasno u njegovom zitiju, kasniji dogadjaji iz njegovog zivota to ocito potvrdjuju. O tome da je u najskriveniju (unutarnju) pustinju radi savrsenog tihovanja on bio upucen glasom Bozijim i zapovescu Njegovom kazuje se u zitiju podviznikovom (Zitije Prepodobnog Antonija Velikog. Cetji Mineji za 17. januar i Vitae Patrum Patrologiae coursus completus, T. LXXVI). Prepodobnom Makariju Velikom, savremeniku Prepodobnog Antonija, nesto mladjem od njega, javio se Heruvim, pokazao mu besplodnu ledinu - kasnije znameniti Egipatski skit, zapovedio mu da se u njoj nastani i obecao da ce se pusta ravnica ispuniti mnostvom otselnika (Alfabetski paterik). Arsenije Veliki, nalazeci se u carskim palatama, molio se Bogu da mu ukaze put spasenja i pocuo glas: "Arsenije! Bezi od ljudi i spasces se!". Arsenije se udaljio u pomenuti Skit, tamo je iznova molio Boga da ga uputi ka spasenju, i opet je zacuo glas: "Arsenije! Bezi (od ljudi), cuti, tihuj: to su koreni bezgresnosti" (Alfabetski Paterik i Secanja dostojna kazivanja). Prepodobna Marija Egipcanka bila je prizvana na otselnistvo u Prekojordanskoj pustinji zapovescu Bozijom (Cetji Mineji za 1. april). Bog je, prizivajuci izabrane Svoje na tihovanje i otselnistvo, darivao njima takvu pomoc i sredstva za ovakvo zivljenje, kakve covek sam po sebi ne moze imati. I u doba procvata monastva, kada je bilo mnogo duhonosnih rukovoditelja, malo je bilo onih koji su bili sposobni za tihovanje, a narocito za otselnistvo. "Istinsko, razumno tihovanje", govori Sveti Jovan Lestvicnik, "mogu obavljati samo malobrojni, i to jedino oni koji su stekli utehu Bozansku, sto ih u podvizima krepi i u bitkama im pomaze" (Slovo 4, gl. 120). "Tihovanje upropastava neiskusne" (Slovo 27, gl. 5). Zatvornici i otselnici cesto su podnosili najvece dusevne nevolje; nevolje su trpeli oni medju njima koji su u zatvornistvo stupili po svojoj volji, a da nisu primili priziv od Boga.

11

U Prologu citamo ovakvo kazivanje: u Palestini je postojao manastir u podnozju nekakve velike i visoke stene, a u steni iznad manastira bese jedna pestera. Monasi toga manastira pripovedali su: "Pre nekog vremena jedan (monah) iz naseg bratstva zazeleo je da zivi u pesteri, sto je u brdu, i moljase igumana da mu dopusti. Iguman imadjase dar rasudjivanja. On kaza bratu: "Sine moj, kako zelis da sam zivis u pesteri, kada jos nikako nisi savladao telesne i dusevne strasne pomisli? Onaj ko zeli da tihuje mora se nalaziti pod rukovodstvom ucitelja, a ne sme sam sobom upravljati. A ti, iako niukoliko nisi dostigao potrebnu meru, molis skudost moju da ti dozvoli da samujes u pesteri; mislim da ne razumes svakovrsne mreze djavolske. Daleko ti je bolje da sluzis ocima, da od Boga zadobijas pomoc molitvama njihovim, da sa nama u odredjena vremena slavis i opevas Vladara svih, nego da se sam boris sa necastivim i zlokovarnim (podmuklim) pomislima. Nisi li cuo sta govori Bogoglasni Otac Jovan, pisac Lestvice: "Tesko onome ko sam zivi, jer upadne li u uninije ili lenost, nema ko da ga podigne! A gde su dvoje ili troje sabrani u ime Moje, onde sam i Ja medju njima, kaza Gospod". Tako mu iguman porucivase, ali ne bese kadar odvratiti ga od dusegubnih pomisli. Videci silnu zelju bratovljevu i neotstupno moljenje njegovo, iguman mu najzad dopusti da zivi u pesteri. Pracen molitvom igumana, on se pope u pesteru. Hranu mu, u casovima uzimanja njenog, donosase jedan od manastirske bratije, a u zatvornika bese kotarica na uzetu, koje on spustase i tako hranu uzimase. Kada provede neko vreme u pesteri, djavo, koji vazda vojuje sa onima koji bi da zive bogougodno, poce da ga smucuje zlim pomislima dan i noc; posto prodje nekoliko dana, preobrazivsi se u svetlonosnog angela, javi mu se i rece: "Neka ti bude znano da me je Gospod poslao da ti prisluzujem radi cistote tvoje i zivljenja blagocastivog". A monah ce: "Sta sam to dobro ucinio da bi mi angeli sluzili?" Djavo uzvrati: "Sve sto si ucinio veliko je i uzviseno. Ostavio si lepote sveta i postao monah, trudis se u postu, molitvama i bdenju; opet si, ostavivsi manastir, izabrao zivljenje ovde: pa kako angeli ne bi sluzili svetinji tvojoj?" Tim recima dusegubna zmija dovede ga do preuznosenja, do gordosti, i poce mu se stalno prikazivati.

Jednom prilikom neki covek, koga lopovi behu opljackali, otide k monahu. Necisti demon, koji mu se, prelascujuci ga, javio u oblicju angela, rece mu: "Toga coveka pokradose lopovi; ukradene stvari sakrivene su na takvom i takvom mestu: reci mu da otide onamo i uzme sto je njegovo". Dosavsi do pestere, covek se pokloni, a monah mu odgore rece: "Dobro je, brate, sto si dosao! Znam: nevolja te zadesila, jer su kod tebe bili lupezi, i ukrali ti to i to. Ne tuguj! Sve sto su ukrali ostavili su na tom i tom mestu: otidi onamo i naci ces sve to, a za mene se moli". Covek se zacudi, poslusa ga i nadje ukradeno. On proslavi monaha po citavoj toj zemlji, govoreci da je monah koji u pesteri obitava prorok. K njemu stade priticati mnostvo ljudi: slusajuci ga, oni se divljahu ucenju sto ga ovaj objavljivase pod uticajem djavola. Pretskazivao je sta ce se zbiti, i pretskazanja mu se obistinjavahu. I nesrecnik provede dosta vremena u takvoj prelasti. U drugi dan druge nedelje po vaznesenju Gospoda naseg Isusa Hrista javi se monahu necisti demon i rece: "Znaj, oce, da ce zbog neporocnog i ravnoangelnog zivljenja tvoga doci drugi angeli i uzeti te u telu na nebo: tamo ces se, sa svim angelima, nasladjivati gledanjem neizrecive krasote Gospodnje". Rekavsi ovo, demon postade nevidljiv. Ali covekoljubivi i mnogomilostivi Bog, Koji ne zeli propast ljudsku, stavi u srce monahu da izvesti igumana o onome sto se dogodilo. Kada k zatvorniku dodje brat sto mu donosase hranu, on, provirivsi iz pestere, poruci: "Brate! Idi, kazi igumanu da dodje ovamo". Brat to prenese igumanu. Iguman pohita da dodje; pope se lestvama do zatvornika i upita ga: "Zasto si mi, sine moj, porucio da dodjem ovamo?" Ovaj odgovori: "Cime bih ti uzvratio, oce sveti, za sve sto si ucinio nedostojnosti mojoj!" Iguman ce na to: "A sta sam ti to dobro ucinio?" Monah: "Uistinu, oce, tvojim posredovanjem udostojih se mnogih i velikih dobara. Ti si me u angelski obraz obukao; tvojim posredovanjem vidim angele i udostojavam se opstenja sa njima; tvojim sam posredovanjem primio dar prozorljivosti i prorokovanja". - Pocuvsi to, iguman se udivi i rece: "Nesrecnice! Zar da ti vidis angele? Zar da se ti udostojis dara prozorljivosti? Tesko tebi, kukavce! Nisam li ti kazivao: ne idi u pesteru, da te ne bi kako demoni prelastili". Dok mu iguman ovako govorase, brat mu se protivljase: "Ne govori tako, casni oce! Radi tvojih svetih molitava ja vidim angele: sutra ce me oni vazneti na nebesa sa telom mojim. Neka bude znano svetosti tvojoj da zelim da molim Gospoda Boga naseg da i tebe uzmu angeli, kako bi i ti sa mnom u nebeskoj slavi prebivao".

12

Ovo pocuvsi, iguman mu strogo kaza: "Prelascen si od demona, kukavce! Pa ipak, ako sam vec dosao ovamo, necu otici sa ovog mesta, neko cu ostati da vidim sta ce se sa tobom dogoditi. Neciste demone, koje ti nazivas angelima, ja necu ugledati, ali kada vidis da su dosli, kazi mi". Iguman zapovedi da se lestve uklone, i ostade u pesteri sa prelascenim, prebivajuci u postu i neprekidnom psalmopojanju. Kada nastade cas u koji se prelasceni nadase da ce biti vaznet na nebo, on ugleda demone sto mu dodjose i rece: "Evo ih, oce!" Tada ga iguman zagrli i zavapi: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, pomozi sluzi Tvome koji se prelasti i ne dopusti demonima necistim da njime zavladaju!". Dokle to iguman govorase, demoni zgrabise i pocese vuci prelascenog, upinjuci se da ga istrgnu iz zagrljaja igumanovog. Ali iguman im zapreti, i oni, svukavsi sa prelascenog mantiju, iscezose. Videlo se kako se mantija uznosi po vazduhu na visinu i kako se najzad skrila. Posto prodje dosta vremena, mantija se opet pokaza, ovaj put kako leti dole i pada na zemlju. Tada starac rece prelascenom: "Bezumnice i kukavce! Vidis li kako su demoni postupili sa tvojom mantijom? Na isti nacin nameravali su da i sa tobom postupe. Hteli su da te uznesu na vazduh, kao Simona volhva (carobnjaka), i da te strovale dole, da se skrsis i nesrecno upropastis jadnu dusu svoju". Iguman pozva monahe, zapovedi im da donesu lestve, spusti prelascenog iz pestere u manastir i odredi mu sluzenje u pekari, u kuhinji i na drugim manastirskim poslusanjima, da bi mu se smirile pomisli. Na taj nacin on spase brata" (Prolog, meseca januara 9. dan).

Teskom iskusenju zbog preranog stupanja u zatvornistvo bili su podvrgnuti i nasi sunarodnici, Prepodobni Isaakije (Paterik Pecerski i Cetji Mineji za 14. februar) i Nikita (Paterik Pecerski i Cetji Mineji za 31. januar) Pecerski. Iz zivotopisa Prepodobnog Isaakija, savremenika Prepodobnih Antonija i Teodosija, vidi se da je on stupio u zatvornistvo po sopstvenom htenju. Naime, on prohodjase veoma naporan telesni podvig; teznja za jos napornijim podvigom podstakla ga je da se zatvori u jednoj od najmanjih pestera Pecerskog manastira u Kijevu. Hrana mu bejase prosfora, a pice - voda, i tu veoma oskudnu hranu on uzimase svaki drugi dan. U tako napornom telesnom podvigu i u nedostatku opitnih poznanja o dusevnom podvigu i dusevnoj borbi nije moguce ne platiti nesto za svoj podvig. Na unutarnjem nastrojenju podviznika obicno se zasniva iskusenje koje na njega navode demoni. "Ako covek", kazuje Prepodobni Makarije Egipatski, "sam po sebi ne pruzi povoda satani da ga potcini svome uticaju, satana ni na koji nacin nece moci da nasilno ovlada njime" (Slovo 4, gl. 12). Demoni su se Isaakiju pokazali u oblicju svetozarnih angela, jednog od drugoga sjajnijih; nazvali su ga Hristom i zahtevali od podviznika da im se pokloni. Poklonjenjem, koje jedino Bogu treba ciniti, a koje je on uzneo djavolu, podviznik se potcinio demonima, koji su ga namucili nasilnim pokretima tela (igranjem) gotovo do smrti. Prepodobni Antonije, koji prisluzivase zatvorniku, dodje k njemu sa uobicajenom hranom, ali videvsi da zatvornik ne daje od sebe glasa i shvativsi da mu se desilo nesto cudno, uz pomoc drugih monaha razvali ulaz u pesteru Isaakijevu, koji bese potpuno zatvoren; iznesose ga kao mrtvaca i polozise ispred pestere, ali ga, kada primetise da je ziv, odnesose u keliju na postelju. Prepodobni Antonije i Teodosije hodjahu za njim, jedan iza drugoga. Isaakije od iskusenja oslabi umom i telom: nije mogao ni da stoji, ni da sedi, ni da se, lezeci, okrene s jedne strane na drugu; dve godine lezao je nepokretno, nem i gluv. Trece godine je progovorio, moleci da ga podignu i stave na noge. Zatim poce uciti da hoda, kao dete, ali nista ne zeljase, cak ni ne pomisljase da poseti crkvu; jedva su ga i na silu na to nagovorili, i on poce malo po malo odlaziti u hram Boziji. Posle toga poce odlaziti i u trpezariju, i postepeno nauci da jede; tokom te dve godine, dok lezase nepokretno, on ne okusi ni hleba ni vode. Na kraju se potpuno oslobodi od strasnog i cudnog utiska koji u njemu izazva javljanje i dejstvo demona. Kasnije je Prepodobni Isaakije dostigao u visoku meru svetosti. Prepodobni Nikita bio je mladji od Prepodobnog Isaakija, ali mu bese savremenik. Zanet revnoscu, zamolio je igumana da mu da blagoslov za podvizavanje u zatvornistvu. Iguman (a tada je to bio Prepodobni Nikon) mu branjase, govoreci: "Sine moj! Nije korisno da ti, mlad buduci, u ispraznosti prebivas. Bolje ti je da sa bratijom zivis: njima sluzeci, neces izgubiti platu svoju. I sam znas kako je Isaakije pesternik u zatvornistvu bio prelascen od demona; i poginuo bi, da nije bilo osobite blagodati Bozije, koja ga, molitvama Prepodobnih otaca nasih Antonija i Teodosija, spase". Nikita odgovori i rece: "Nikako se necu prelastiti nicim slicnim; moja je zelja, naprotiv, da cvrsto stanem protiv zamki demonskih i molim covekoljubivog Boga da i mene udostoji dara cudotvorenja, kao Isaakija zatvornika, koji i do dana danasnjeg mnoga cudesa cini". Iguman opet kaza: "Tvoja zelja prevazilazi moci

13

tvoje; cuvaj se da se ne survas kada se preuzneses. Ja ti, nasuprot tome, zapovedam da sluzis braci, pa ces zadobiti venac od Boga za poslusanje svoje". Nikita, zanet veoma snaznom revnoscu za zivljenje zatvornicko, ne htede nimalo paznje obracati na ono sto mu iguman porucivase. On ispuni svoju zamisao: zatvori se i tako prebivase u zatvoru, moleci se i nikuda ne izlazeci. Posto prodje neko vreme, jedared, dok bese na molitvi, on zacu glas koji se moljase skupa sa njim, i oseti nekakav neobican miris. Prelastivsi se, rece sam sebi: "Kada to ne bi bio andjeo, ne bi se molio sa mnom, i ne bi se osecao miomir Duha Svetoga".

Zatim se Nikita stade usrdno moliti, govoreci: "Gospode, javi mi se Sam, da Te ugledam". I zacu glas: "Mlad si, necu ti se javiti, kako se ne bi uzvisio i potom pao". Zatvornik sa suzama odgovarase: "Gospode! Nikako se necu prelastiti, jer me je iguman poucio da ne obracam paznju na prelast demonsku; nego cu uciniti sve sto god mi Ti zapovedis". Tada dusegubna zmija, primivsi vlast nad njim, rece: "Coveku, dok se nalazi u telu, nije mogucno ugledati me. Ali evo, saljem angela svoga da sa tobom prebiva: ispunjavaj volju njegovu". Sa tim recima predstade pred zatvornikom demon u oblicju angela.

Nikita pade pred noge njegove, klanjajuci mu se kao angelu. Demon kaza: "Od ovoga casa vise se nemoj moliti, nego samo citaj knjige; time ces stupiti u neprestano opstenje sa Bogom i zadobices mogucnost da preneses dusekorisnu rec onima koji dolaze k tebi, a ja cu se neprestano moliti Tvorcu svih za tvoje spasenje." Poverovavsi tim recima, zatvornik se jos vecma prelasti: prestade da se moli, poce se baviti citanjem; video je demona gde se moli bez prestanka, te se radovase, misleci da se to angel za njega moli. Zatim poce da mnogo razgovara sa onima sto k njemu dolazahu o Pismu i da propoveda poput zatvornika Palestinskog. Postao je slavan medju mirjanima i na dvoru velikog kneza. On zapravo nije prorokovao, nego je posetiocima govorio gde su sakrivene ukradene stvari, gde se nesto desilo daleko od njegovog mesta, a sve mu ovo javljase demon koji sa njim prebivase.

U nase doba u Moskvi, u domu za sumasisavse, ziveo je jedan slicni prorok, kome je priticalo mnostvo znatizeljnika. Taj se prorok zvao Ivan Jakovljevic. Jednog monaha u omanjem udaljenom manastiru posetili su neki Moskovljani i poceli da hvale pred njim svoga proroka. Govorili su da su se iz svoga iskustva uverili u njegov dar prozorljivosti, kada su ga pitali za nekog svog srodnika koji se nalazio u Nercinsku na robiji. Ivan Jakovljevic nije odgovarao skoro sat vremena. Kada ga ovi pocese moliti da pozuri, on ih zapita: "A je li taj Nercinsk daleko odavde?" Odgovorise mu: "Vise od sest hiljada vrsta". - "Pa kako da tako brzo otrcim donde!"- usprotivi se prorok. Odgovor koji je zatim dao sastojao se u tome da su tom zatvoreniku noge u ranama. Posle nekog vremena ovi koji su se raspitivali primise pismo od rodjaka iz Nercinska, u kome je on opisivao tezinu svoga polozaja i spomenuo da su mu bukagije napravile krvave rane na nogama. "Zamislite koliko je Ivan Jakovljevic prozorljiv!" - takvim usklikom zavrsise svoju pricu ovi Moskovljani. Monah im odvrati: "Nema tu prozorljivosti; radi se o ociglednom opstenju sa palim dusima. Duhu Svetome nije potrebno vreme: On u trenu obznanjuje tajne zemaljske i nebeske. Ivan Jakovljevic slao je demona koji je prebivao uz njega iz Moskve u Nercinsk, i on je dostavio nevazan, vestastveni podatak, koji je zadovoljavao prorokovu sujetu i znatizelju telesnih ljudi koji su mu se obratili sa pitanjem. Duh Sveti uvek obznanjuje nesto duhovno, dusespasonosno, nasusno potrebno, a pali duh - nesto telesno, jer se nakon pada on valja u grehovnim strastima i vestastvenosti". Kao primer delovanja i karaktera svojstvenih prozorljivosti od Boga datoj navescemo jedan izuzetan dogadjaj iz crkvene istorije. Sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop Aleksandrijski, pripovedajuci episkopu Amoniju o svome bekstvu od imperatora Julijana Apostate (Otstupnika), navodi: "U to doba video sam velike muzeve Bozije, Teodora, nastojatelja Tavenisiotskih monaha, i Pamona, avu monaha koji zivljahu u okolini Antinoje. Nameran da se sakrijem kod Teodora, udjoh u njegov camac, koji je sa sviju strana bio prikriven; Pamon je isao zajedno sa nama vodjen osecajem postovanja. Vetar nije bio povoljan; molio sam se sa zebnjom u srcu; Teodorovi monasi, izasavsi na obalu, vukli su camac. Ava Pamon, videci tugu moji, tesase me. Govorah mu: veruj mi da u srcu mome nema toliko smelosti u doba mira, koliko u doba progona; jer, stradajuci za Hrista i buduci ukrepljavan blagodacu Njegovom, nadam se da cu tamo zadobiti veliku milost od Njega, makar me i ubili. Ne stigoh da zavrsim, a Teodor pogleda na avu Pamona i nasmesi se; Pamon takodje uzvrati pogled i na licu mu se pojavi osmeh. Kazah: "Zasto se smejete recima mojim, da ne

14

pomisljate kako me je strah?" Teodor, obrativsi se Pamonu, rece: "Kazi Patrijarhu koji je razlog naseg smeha". Pamon odgovori: "Na tebi je da to ucinis". Tada Teodor kaza: "Ovoga casa Julijan je ubijen u Persiji, kao sto pretskaza za njega Bog: "Kako vino vara, taki je covjek ohol, niti ostaje u stanu; jer rasiruje duh svoj kao grob, i kao smrt je, koja se ne moze nasititi" (Avak. 2, 5). Ustace imperator hriscanin, muz vrlinski, ali kratkoga veka. Zato ne idi u Tivaidu, ne trudi se, nego tajno kreni u susret novom imperatoru: videces se sa njim na putu, primice te veoma blagonaklono, i vratices se Crkvi svojoj, a njega ce Bog ubrzo uzeti iz ovoga zivota. Sve se tako i desilo" (Sancti Athanasii opera omnia, torn. 2, 979-982).

...Tako je on izvestio velikog kneza Izjaslava o ubistvu novgorodskog kneza Gleba, i savetovao mu da sina velikog kneza posalje u Novgorod na presto. Mirjanima je to bilo dovoljno da zatvornika proglase za proroka. Primeceno je da se mirjani, pa i sami monasi koji nemaju duhovnog rasudjivanja, skoro uvek zanose varalicama, licemerima, onima koji prebivaju u prelasti demonskoj, postujuci ih kao svete i blagodatne. Sa Nikitom se niko nije mogao porediti u pogledu poznavanja Starog Zaveta; ali on nije podnosio Novi Zavet, nikada svoje besede nije zasnivao na Evandjelju i Apostolskim Poslanicama, niti bi dopustao da kogod od njegovih posetilaca podseti na nesto iz Novog Zaveta. Po toj cudnoj usmerenosti njegovog ucenja oci iz Pecerskog manastira u Kijevu razumeli su da je tu rec o prelascenosti demonom. Tada je u manastiru bilo mnogo svetih monaha, ukrasenih blagodatnim darovima; svojom molitvom oni odagnase demona od Nikite, i Nikita prestade da ga vidja. Izvedose oci Nikitu iz zatvornistva i zapitase ga da im kaze stogod iz Starog Zaveta; ali on tvrdjase, zaklinjuci se, da nikada nije ni citao one knjige koje ranije znadjase naizust. Ispostavilo se da je od utiska koji je na njega izazvala prelast demonska on zaboravio cak i da cita, te su ga jedva jedvice, sa velikim naporom, ponovo naucili da cita. Posto je molitvama Svetih Otaca dosao sebi, on pozna i ispovedi greh svoj, oplaka ga suzama gorkim, dostize visok stepen svetosti i stece dar cudotvorenja smirenim zivljenjem medju bratijom. Kasnije ce Sveti Nikita biti hirotonisan za episkopa Novgorodskog.

Novija iskustva takodje potvrdjuju ono sto jasno dokazuju iskustva iz ranijih vremena. I danas je prelast - a tako se na monaskom jeziku naziva samoobmanjivanje sjedinjeno sa demonskom obmanom - neizostavna posledica prevremenog udaljenja u duboku osamu ili narocitog podviga u osami kelije. U vreme kada je autor ovih saveta iz asketike, jos kao mladic, 1824-25. godine, odlazio u Lavru Sv. Aleksandra Nevskog da bi se sa monahom Joanikijem, inace ucenikom staraca Teodora i Leonida, savetovao o pomislima svojim, tome monahu priticahu mnogi mirjani koji vodjahu asketski zivot radi saveta duhovnog (monah Joanikije bio je rodjeni necak Teodorov; posle Teodorove koncine on nije prekidao opstenje sa Leonidom i kasnije se, radi sazivovanja sa njime, preselio u Optinski manastir). K njemu je dolazio i redov Pavel iz Pavlovskog puka, nedavni obracenik iz raskola; on bese pismen, a raskolnicima je ranije bio ucitelj. Lice Pavlovo blistalo je od radosti. Medjutim, zbog veoma silnog usrdja sto se u njemu bese razgorelo, on se odao neumerenom telesnom podvigu, neuskladjenom sa njegovim zvanjem, nemajuci valjanu i dovoljnu predstavu o dusevnom podvigu. Jedne noci Pavel stajase na molitvi. Iznenada se kod ikona pojavi nekakva svetlost nalik na suncev sjaj, i usred te svetlosti blistavo beli golub. Od goluba dodje mu glas: "Primi me! Ja sam Duh Sveti; dosao sam da te nacinim obitalistem svojim". Pavel sa radoscu pristade. Golub udje u njega kroz usta, i Pavle, iscrpljen od posta i bdenja, najednom oseti u sebi nezajazljivu bludnu strast. On napusti molitvu i pohita u kucu bluda. Njegova gladna strast ucini da je on ne mogase utoliti. Sve javne kuce i sve bludnice kojima je mogao prici postadose mu stalno utociste. Na kraju on dodje sebi. Svoju prelascenost demonskim javljanjem i oskvrnjenje usled posledica prelasti izlozio je u pismu jeroshimonahu Leonidu, koji tada zivljase u manastiru Prep. Aleksandra Svirskog. U pismu je nalazilo odraza predjasnje, visoko duhovno stanje ovoga palog redova. Spomenuti mladic tada je bio kelejnik jeroshimonaha Leonida (1827-28. godine), i po blagoslovu Starcevom citao je Pavlovo pismo. U prolece 1828. jeroshimonah Leonid premestio se iz Manastira Prep. Aleksandra najpre u Ploscanski, a zatim u Optinski manastir. Pratio ga je njegov kelejnik, koji je tom prilikom posetio i neke manastire u Kaluskoj i Orlovskoj eparhiji. Boravio je i u znamenitom Belobreskom manastiru, gde se svojim podviznickim zivotom proslavio rasoforni monah Serapion, koji se udostojio vidjenja angela dok je vrsio svoje kelijno pravilo. Ne samo mirjani, nego i monasi proslavljahu Serapiona i navodjahu ga kao primer

15

monaskog zivljenja, jer kod nas u Rusiji najvazniji je telesni podvig, a o dusevnom skoro da je izgubljena predstava. Godine 1829. Serapion je usled dusevnog rastrojstva premesten u Optinski manastir, kako bi se rukovodio savetima jeroshimonaha Leonida. U jednom razgovoru sa strcem desi se da mu Serapion iscupa veliki deo brade. Zbog uvazavanja njegove podviznicke slave on je bio smesten u skitu Optinskog manastira. Jedne noci dosao je Serapion nacalniku skita, jeromonahu Antoniju, obznanjujuci da mu se Jovan Preteca upravo javio i zapovedio da zakolje njega - Antonija, jeroshimonaha Leonida, jeroshimonaha Gavrila i spahiju Zeljabovskog, koji tada boravljase u skitu kao gost. "A gde ti je noz?" - upita ga pronicljivi i neustrasivi Antonije. "Nemam ga", odgovori prelasceni. "Znaci, dolazis da koljes bez noza?", kaza Antonije i udalji prelascenog u keliju; on je morao biti upucen u ludnicu, gde je i umro. Culi smo da se pre smrti Serapion dozvao sebi i da je otisao sa nadom na spasenje. Valja primetiti da pali duh, zeleci da ovlada Hristovim podviznikom, ne deluje nasilnicki, nego se stara da zadobije saglasnost coveka da primi ponudjenu prelast, i kada tu saglasnost dobije, ovladava onim ko ju je iskazao. Opisujuci napad palog angela na coveka, Sveti David izrazio se veoma precizno, govoreci: "Sjedi u zasjedi da uhvati ubogoga; hvata ubogoga uvukavsi u mrezu svoju" (Ps. 10, 9). Duh Sveti deluje samovlasno, kao Bog; On dolazi u trenutku kada covek koji se ispunio smirenjem i koji je unizio sebe uopste ne ocekuje nailazak Njegov, i iznenada menja um i srce. Dejstvom svojim On obuzima citavu volju i sveukupne sposobnosti covekove, koji nema mogucnosti da razmislja o dejstvu sto se u njemu savrsava. Prebivajuci u nekome, blagodat ne pokazuje bilo sta uobicajeno ili culno, nego tajno poucava coveka onome sto on ranije nikada nije ni video, ni zamisljao. Tada se um tajno poucava uzvisenim i skrivenim tajnama, koje, po Svetom Pavlu, oko ljudsko nije kadro videti, niti um sam po sebi poznati... Um coveciji, sam po sebi, ne buduci sjedinjen sa Gospodom, rasudjuje po moci svojoj; kada se pak sjedini sa ognjem Bozanstva i sa Duhom Svetim, on sav biva obuzet Bozanskom Svetloscu, sav postaje svetlost, razgoreva se u plamenu Svesvetoga Duha, ispunjava se razumom Bozanskim, i u plamenu Bozanstva njemu nije ni moguce da razmislja o svome, i o onome sto bi on zeleo". Tako je Prepodobni Maksim Kapsokalivit govorio Prepodobnom Grigoriju Sinaitu (Dobrotoljublje, deo I).

Obrnuto, prilikom demonskog javljanja coveku se uvek pruza sloboda da rasudi o tome javljanju, da ga prihvati ili odbaci. To proizilazi iz pokusaja demona da prelasti Svete Bozije. Jedared, kada je Prepodobni Pahomije Veliki prebivao u osami daleko od manastirske svakodnevice, javio mu se djavo u velikoj svetlosti, govoreci: "Raduj se, Pahomije! Ja sam Hristos, i evo, dodjoh k tebi kao prijatelju mome". Sveti, rasudjujuci sam u sebi, pomisli: "Hristova poseta mora biti propracena radoscu, daleka od straha. U tome casu iscezavaju sve pomisli ljudske: tada se um pogruzava u gledanje onoga sto mu se prikazuje. Ali mene ispunjava smucenje i strah dok gledam ovoga koji mi se javio. Nije to Hristos, nego satana".

Posle ovakvog razmisljanja Prepodobni smelo kaza utvari: "Idi od mene, djavole! Proklet si ti, i vidjenje tvoje, i podmuklost lukavih zamisli tvojih". Djavo istoga trena isceze, ispunivsi keliju smradom (Cetji Mineji, 15. maj).

Covek koji se jos uvek nalazi u oblasti telesnog mudrovanja, koji jos nije stekao duhovno glediste na palu prirodu ljudsku, ne moze da ne uzvisuje dela svoja i da ne priznaje sebi izvesnu vrednost i znacaj, ma koliko taj covek izgovarao smirenih reci, i ma koliko se spolja cinio smirenim. Istinsko smirenje nije svojstveno telesnom mudrovanju i nije mogucno njemu: smirenje je svojstvo duhovnog razuma. Prepodobni Marko Podviznik govori: "Oni koji ne drze za sebe da su duznici svakoj zapovesti Hristovoj samo telesno postuju Zakon Boziji, ne shvatajuci ni sta govore, ni na cemu se temelje: zato i misle da ga ispune "delima" (Slovo o duhovnom zakonu, gl. 34).

Iz reci Prepodobnog Oca proizilazi da se onaj ko smatra da je ucinio bilo kakvo dobro delo nalazi u stanju samoprelascenosti. To stanje samoprelascenosti sluzi kao osnova za demonsku prelascenost: u laznim, gordim predstavama hriscanina pali andjeo nalazi pristaniste sebi, na tu predstavu lako kalemi svoju prevaru, a posredstvom prevare i potcinjuje coveka svojoj vlasti, survavajuci ga u takozvanu demonsku prelast. Iz navedenih iskustava vidi se da nijedan od prelascenih nije drzao za sebe da je nedostojan vidjenja Angela, shodno tome, smatrao je da poseduje neku vrednost. Telesni i dusevni covek ni ne moze drugacije o sebi suditi. Upravo zbog toga Sveti Oci i kazuju uopste za

16

sve podviznike koji nisu dovoljno obrazovani dusevnim delanjem i osenjeni blagodacu Bozijom da ih bezmolvije upropastava.

Poucno je vladanje Prepodobnog Varsanufija Velikog i sapodviznika njegovog Jovana Proroka, koji bejahu zatvornici u opstezicu ave Serida, u pogledu zatvornistva i bezmolvija. Sva bratija toga manastira, ili barem veci deo bratije, rukovodjeni su poukama tih velikih ugodnika Bozijih, ispunjenih Duhom Bozijim; njihovim se poukama upravljao i sam iguman Serid, koga je Varsanufije Veliki nazivao sinom. Serid je i prisluzivao svetome starcu, koji bez izlazenja prebivase u keliji, primajuci jedino Serida i preko njega dajuci savete ostaloj bratiji u pismenom obliku. Bratija toga manastira, rukovodjena poukama bogonadahnutih muzeva, pokazivahu brzo i preizobilno uzrastanje duhovno. Neki od njih postadose sposobni za zivljenje u zatvornistvu, za koje su bili prizvani od Boga, Koji je provideo tu sposobnost njihovu. Tako je Varsanufije Veliki predskazao Jovanu Mirosavskom da mu je Bogom prednaznaceno bezmolvije, i, posto je prethodno pripremio toga monaha zivljenjem po zapovestima Evandjelskim u monaskoj zajednici, u vatri poslusanja, u vreme koje je Bog ukazao uveo ga je u zatvornistvo (Odgovori 1-54). Iz prepiske Varsanufija Velikog sa Jovanom Mirosavskim vidi se da je Jovan i po stupanju u zatvornistvo bio uskovitlavan strasnim pomislima. Drugi monasi, kojima je zatvornistvo bilo dopusteno, jos vise su bili uznemiravani strastima, ali im zatvornistvo nije bilo zabranjeno. Nasuprot tome, Prepodobnom avi Doroteju, koji se odlikovao i svetovnom i duhovnom mudroscu, sposobnoscu da duhovno rukovodi druge monahe, i koji je taj svoj dar i na delu dokazao, duhonosni starci zabranili su zatvornistvo, bez obzira na to koliko da ga je on zeleo. "Bezmolvije", govorili su mu, "daje coveku povod za visokoumlje ukoliko on pre toga ne uspe da stekne samog sebe, odnosno da postane neporocan. Istinsko bezmolvije covek stice samo ukoliko uspe da vec ponese krst svoj. Prema tome, ako budes sastradavao bliznjima, zadobices pomoc; uklonis li se od sastradanja, zeleci da zadobijes ono sto prevazilazi tvoju meru, znaj da ces izgubiti i ono sto imas. Nemoj skretati ni unutra, ni spolja, nego se drzi sredine, poimajuci sta je volja Gospodnja, "jer su dani zli" (Efes. 5, 16)" (Odgovor 311).

Ove reci moje znace: ne usudjivati se na bezmolvije, ali i ne biti nemaran prema sebi kada si okruzen brigama: eto, to je srednji put, bezbedan od pada. U bezmolviju valja imati smirenje, a pri okruzenosti brigama straziti nad sobom i zauzdavati pomisao svoju. Sve se ovo ne ogranicava na neko odredjeno vreme. Svako je duzan da sa blagodarenjem podnosi ono sto ga po neophodnosti snalazi. Sto vise covek nishodi u smirenje, to vecma napreduje. Prebivanje u keliji ne cini te iskusnim, zato sto u njoj, ocigledno, prebivas bez patnje, jer ne dostizes u borbu sa demonima, sto onoga ko je zatvoren u keliji dovodi do tako teske patnje i borbe za kakve monah koji je u opstezicu ne zna (V. zitije Prepodobnog Antonija Velikog, Onufrija Velikog i drugih otselnika i zatvornika). A kroz to sto ces pre vremena ostaviti svaku brigu neprijatelj ti ugotovljava jos vise smucenja, a ne spokojstvo, tako da ce te primorati da na kraju kazes: "Bolje da se nisam ni rodio" (Odgovori 312, 313). Prepodobni Dorotej, koga vaseljenska Crkva priznaje za Svetog, jedan od najboljih, neprevazidjenih autora u oblasti asketike, prebivao je u opstezicu medju bratijom, da bi nakon prestavljenja svojih duhovnih ucitelja osnovao svoj manastir i bio njegov nastojatelj.

Sveti Jovan Lestvicnik primecuje da oni koji su skloni visokoumlju i drugim dusevnim strastima nikako ne smeju za sebe izabirati osamljeno zivljenje, nego im valja prebivati medju bratijom i spasavati se cinjenjem zapovesti (Slovo 8, gl. 10, 18, 21, 25. - Slovo 27, gl. 13, 36); jer je svako zivljenje, svejedno da li u pustinji ili u opstezicu, kada je saglasno sa voljom Bozijom i kada je cilj njegov ugadjanje Bogu, preblazeno (88. glava Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, Dobrotoljublje, deo I). Od prevremenog zatvornistva rascvetava se prelast demonska, ne samo ona ocigledna, nego i ona sto se spolja ne vidi: mislena, naravstvena, nesravnjeno opasnija negoli ona prva, jer se veoma tesko isceljuje, a cesto biva i neizleciva. Ovaj vid prelasti, koji pociva na visokoumlju, Sveti Oci nazivaju "mnjenjem" (Sveti Grigorije Sinait, gl. 128, 131, 132. Dobrotoljublje, deo I), a sastoji se u tome da podviznik, usvojivsi lazne predstave o duhovnim stvarima i o sebi, pocinje da ih drzi za istinite.

Lazne predstave i sozercanja, usled prirodnog saucestvovanja i sadejstva uma sa srcem i srca sa umom, neizostavno prate prelascujuca, slascu ispunjena srdacna osecanja: ona nisu nista drugo do dejstvo perfidnog sladostrasca i tastine. Oni koji su se zarazili ovom prelascu postajali su propovednici laznog asketickog ucenja, a ponekad i

17

jeresijarsi, na vecnu pogibao svoju i bliznjih svojih. Sveti Isaak Sirijski u 55. Slovu pominje kako je neki Malpas u otselnistvu vodio veoma strog podviznicki zivot sa ciljem da dostigne u visoko duhovno stanje; pao je u visokoumlje i ocitu demonsku prelast, i postao osnivac i predvodnik jeresi evktita. Kao primer za asketicku knjigu napisanu u takvom stanju prelasti koje se naziva mnjenje moze se nazvati spis Tome Kempijskog pod nazivom "O ugledanju na Hrista". On odise perfidnim sladostrascem i visokoumljem, koje u ljudima zaslepljenim i ispunjenim strastima izaziva nasladu, a nju takvi drze za okusaj blagodati Bozije. Ti nesrecni i pomraceni ljudi ne shvataju da, posto su pomirisali perfidno zlosmradije strasti sto u njima zive, njime se nasladjuju, i u slepilu svome njega drze za miomir blagodati! Oni ne razumeju da su za duhovnu nasladu sposobni samo Sveti Boziji, da duhovnoj nasladi mora prethoditi pokajanje i ociscenje od strasti, da gresnik nije sposoban za duhovnu nasladu, da on mora biti svestan da je naslade nedostojan, odbacivati je, ukoliko pocne da mu se javlja, kao nesto sto nije njemu svojstveno, kao ocito i pogubno samoprelascenje, kao perfidni pokret tastine, visokoumlja i sladostrasca. Slicno kao i Malpas u otselnistvu su u snaznu prelast demonsku dostigli Franjo Asiski, Ignacio Lojola i drugi podviznici rimokatolicizma (nakon odeljivanja Zapadne od Istocne Crkve), koji se u njegovom krilu smatraju Svetima. "Kada Franjo bi uzet na nebo", pripoveda njegov hagiograf, "Bog Otac, ugledavsi ga, dospe u nedoumicu, kome bi dao prednost: da li Sinu Svome po prirodi, ili sinu po blagodati, Franji". Sta moze biti strasnije, nakaznije od te hule, zalosnije od te prelasti!

Danas se u nasoj otaxbini za otselnistvo u bezljudnoj pustari moze kategoricki tvrditi da je neostvarivo, a za zatvornistvo da je veoma tesko ostvarivo, kao opasnije i nespojivije nego bilo kad. U tome valja videti volju Boziju i pokoravati joj se. Zelis li da budes tihovatelj ugodan Bogu, uzljubi cutanje, i sa svakim usrdjem navikni na njega. Ne dopustaj sebi praznoslovlje ni u crkvi, ni u trpezariji, ni u keliji; ne dopustaj sebi izlazenje iz manastira izuzev u slucajevima krajnje potrebe i na veoma kratko vreme; ne dopustaj sebi poznanstva, narocito bliska, ni izvan manastira, ni u njemu; ne dozvoljavaj sebi slobodno opstenje i pogubne razonode; ponasaj se kao tudjinac i dosljak i u manastiru, i u samom zemaljskom zivotu, i postaces Bogom ljubljeni bezmolvnik, pustinjak, otselnik. Providi li Bog da si sposoban za pustinju ili zatvornistvo, On ce ti neizrecivim putevima Svojim podariti da pustinoziteljstvujes ili prebivas u bezmolviju, kao sto je to podario blazenom Serafimu Sarovskom, ili ce te udostojiti zatvornistva, kao sto je bilo sa blazenim Georgijem, zatvornikom Zadonskog manastira.

  

Sveti Ignjatije Brjancaninov

O PRELASTI

 

DEO DRUGI

   Ucenik - Koji su vidovi demonske prelasti uzrokovane nepravilnim upraznjavanjem

molitve?  Starac - Svi vidovi demonske prelasti, kojima se izlaze podviznik molitve, dolaze

otuda sto pokajanje nije temelj molitve, sto pokajanje nije postalo izvoriste, dusa, cilj molitve. "Ako neko", kazuje Prepodobni Grigorije Sinait u vec navedenom spisu, "sa uzdanjem na sebe, zasnovanom na samomnjenju (u originalu stoji: "Ako ko masta da u visine sa mnjenjem dostigne"; ovde je upotrebljen pojasnjavajuci izraz, kako bi se preciznije pokazalo znacenje reci mnjenje) masta da dostigne u visoka molitvena stanja, i

18

ako je stekao satansku, a ne istinsku revnost, tada ga djavo lako lovi u mreze svoje kao slugu svog". Svako ko bi da udje na svadbu Sina Bozijeg u odeci koja nije cista i svetla, a koja se stice pokajanjem, nego u svojim dronjama, kao stari covek, u stanju grehovnosti i samoprelascenosti, biva izbacen napolje, u tamu najkrajnju: u demonsku prelast. "Savjetujem ti da kupis od Mene zlata ognjem zezenoga, da se obogatis; i bijele haljine, da se obuces, te da se ne pokaze sramota golotinje tvoje; i masti da pomazes oci svoje, da vidis. Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se" (Otkr. 3, 18-19), kazuje Gospod prizvanome na tajanstveno svestenstvo. Pokajanje i sve sto ga sacinjava - skrusenost ili bol duha, plac srca, suze, samoosudjivanje, secanje na smrt i predosecaj smrti, suda Bozijeg i muka vecnih, osecaj prisustva Bozijeg, strah Boziji - darovi su Boziji, darovi besceni, darovi prvi i osnovni, koji su zaloga najvisih i vecnih darova.

Bez prethodnog zadobijanja ovih darova nemogucno je darivanje onih potonjih. "Ma koliko uzviseni bili nasi podvizi", porucuje Sveti Jovan Lestvicnik, "ali ako nismo stekli srce ispunjeno bolom ti su podvizi i lazni, i uzaludni" (Lestvica, Slovo 7.). Pokajanje, skrusenost duha, plac obelezja su i svedocanstvo ispravnosti molitvenog podviga; njihovo odsustvo pokazatelj je skretanja na lazni put, pokazatelj samoprelascenosti, prelasti ili besplodnosti. Jedno ili drugo, odnosno prelast ili besplodnost, prestavljaju neizbeznu posledicu nepravilnog upraznjavanja molitve, a nepravilno upraznjavanje molitve neodvojivo je od samoprelascenja.

Najopasniji od neispravnih nacina molitve je onaj pri kome se silom uobrazilje stvaraju mastarije ili predstave, pozajmljene, reklo bi se, spolja posmatrano, iz Svetog Pisma, ali u sustini iz stanja onoga ko se moli, iz njegove grehovnosti, iz njegove samoprelascenosti; tim predstavama on laska svome samomnjenju, svojoj sujeti, svome visokoumlju, svojoj gordosti, obmanjujuci sebe. Ocigledno je da sve ono sto je plod mastanju naklonjene pale prirode nase, prirode izopacene padom, ne postoji u samoj stvari, nego da je to izmisljotina i laz, toliko svojstvena i toliko omiljena palom angelu. Covek sklon mastarijama jos od prvog svog koraka na molitvenom putu izlazi iz sfere istine, stupa u sferu lazi, u sferu satane, hotimicno se potcinjava uticaju satane. Sveti Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu coveka sklonom mastarijama i njene plodove: "On uzvodi k nebu ruke, oci i um, u umu svome", slicno Klopstoku i Miltonu, "uobrazava jednodusnost sa Bogom, nebeska dobra, cinove svetih Angela, obitalista Svetih, ukratko, u uobrazilji svojoj sabira sve sto je cuo u Svetom Pismu, to razmatra na molitvi, pogleda na nebo, time pobudjuje dusu svoju na zudnju za Bogom i ljubav prema Njemu, ponekad proliva suze i place. Tako se postepeno srce njegovo nadima, a da to ne poima umom; on misli da je ono sto cini plod blagodati Bozije, na utehu njegovu, i moli se Bogu da ga udostoji da vazda prebiva u takvom delanju. To je znak prelasti. Takav covek, i ako bi tihovao u savrsenom bezmolviju, ne moze da se ne izlozi egzaltaciji uma i ludilu. Ukoliko mu se to ne desi, ipak, njemu nikada nije mogucno da dostigne u duhovno zvanje razuma i vrline ili bestrasca. Tako, dakle, prelastili su se oni koji su videli svetlost i blistanje ovim telesnim ocima, koji su miomir osetili culom mirisa, glasove culi usima svojim. Neki od njih su pomahnitali, i buduci ozledjena uma, prelazili su sa jednog mesta na drugo; drugi su prihvatili demona koji se preobrazio u Angela svetozarnog, prelastili se i sve do kraja prebivali bez ispravljenja, ne prihvatajuci savet nikoga od bratije; neki medju njima, pouceni od djavola, ubili su se: jedni su se bacili u provalije, drugi se utopili. I ko moze pobrojati svakovrsne prelasti demonske, kojima neprijatelj prelascuje, i koje su neispitljive! Uostalom, iz onoga sto smo naveli svaki razumni covek moze izvuci pouku o tome kakva steta nastaje od ovakvog nacina moljenja. Ukoliko se neko ko taj nacin primenjuje ne izlozi nijednoj od opisanih nevolja, jer zivi sa sabracom, buduci da takve nevolje najvise trpe otselnici, koji zive sami, ipak, takav citav zivot svoj provodi bez uspeha" (O prvom nacinu paznje prema molitvi, Dobrotoljublje, deo I).

Svi Sveti Oci koji su opisali podvig umne molitve zabranjuju ne samo hotimicno izazivanje mastarija, nego i voljno i saosecajno klanjanje mastarijama i prividjenjima koja nam se mogu neocekivano prikazati, nezavisno od nase volje. I to se desava prilikom molitvenog podviga, narocito u bezmolviju. "Nikako nemoj prihvatiti", porucuje Sveti Grigorije Sinait, "ukoliko bilo sta ugledas culnim ocima ili umom, izvan ili unutar svoga bica, svejedno da li je to lik Hristov, ili lik Angela, ili nekog Svetog Bozijeg, ili ako ti se prikaze svetlost... Budi pazljiv i oprezan! Ne dopusti sebi da poverujes bilo cemu, nemoj pokazati saosecanje i saglasnost, ne predaj u brzopletosti svoje poverenje tome vidjenju,

19

makar ono bilo istinsko i dobro; budi hladan prema njemu i tudj, stalno cuvajuci um svoj bez vida, tako da ne stvara od sebe nikavu predstavu i ne nosi na sebi pecat bilo kakve predstave. Onaj koji je nesto ugledao u misli ili na culan nacin, makar to bilo i od Boga, i koji to brzopleto prihvata, lako pada u prelast, ili bar pokazuje svoju naklonost i sposobnost da bude prelascen, kao neko ko vidjenja prihvata brzo i lakomisleno. Novak mora da obraca svu paznju samo na srdacno dejstvo, i da jedino to dejstvo smatra neprelastnim; sve ostalo ne sme da prihvata pre nego sto nastupi vreme u kome ce stupiti u bestrasce. Bog se ne gnevi na onoga ko, bojeci se prelasti, pazeci na sebe sa krajnjim oprezom, cak i ne primi nesto sto mu je od Boga poslano, posto to sto mu je poslano nije brizljivo razmotrio; naprotiv, Bog takvoga hvali sa blagorazumnosti njegove" (O prvom nacinu paznje prema molitvi, Dobrotoljublje, deo I). Sveti Amfilohije, koji je od mladosti stupio u monastvo, u zrelim godinama udostojio se da u pustinji vodi otselnicki zivot. Zatvarajuci se u pesteru, upraznjavao je bezmolvije, i dostigao veliki napredak. Kada se navrsilo cetrdeset godina njegovog anahoretskog zivljenja, jedne noci javio mu se Andjeo, govoreci: Amfilohije! Idi u grad i napasaj ovce duhovne. Amfilohije, medjutim, prebivase u strazenju nad sobom, i ne obrati paznju na zapovest Angela. Sledece noci Andjeo se ponovo javi, i ponovi zapovest, dodavsi da je od Boga poslan. I opet se Amfilohije ne pokori Angelu, bojeci se da kako ne bude prelascen i secajuci se reci Apostola da se i satana pretvara u Angela svetlosti (2. Kor. 11, 14). Trece noci Andjeo se ponovo javi i, pruzivsi verodostojno svedocanstvo o sebi slavoslovljenjem Boga, Koga duhovi odbaceni ne mogu trpeti, uze starca za ruku, izvede ga iz kelije i dovede do crkve sto se nalazase u blizini. Vrata crkvena otvorise se sama od sebe. Hram bi obasjan svetloscu nebeskom; u njemu se bese sabralo mnostvo svetih muzeva u belim odezdama sa licima sjajnim poput sunca; oni rukopolozise Amfilohija za episkopa grada Ikonije (Cetji Mineji, 23. novembar). - Ponevsi se potpuno suprotno, Prepodobni Isaakije i Nikita Pecerski, kao novi i neiskusni u anahoretskom zivljenju, pretrpeli su uzasne nevolje, posto su isuvise brzo poverovali prividjenju. Prvom se javilo mnostvo demona u svetlosti velikoj: jedan demon uzeo je oblicje Hrista, a ostali - oblicje svetih Angela. Drugoga je demon prelastio najpre miomirom i glasom koji nalikovase na Boziji, da bi zatim predstao pred njega u vidu Angela (Pecerski paterik). Monasi iskusni u monaskom zivotu, koji su dostigli u istinsku svetost, mnogo se vise boje prelasti i mnogo vise ne veruju sebi negoli pocetnici, osobito oni medju novacima koji su obuzeti ognjenom zudnjom za podvigom. Prepodobni Grigorije Sinait sa srdacnom ljubavlju upozorava na prelast bezmolvnika kome je namenio svoju knjigu. "Zelim da imas konkretnu predstavu o prelasti; to zelim iz razloga kako bi mogao da se sacuvas od prelasti, kako prilikom stremljenja koje nije osvetljeno valjanim vidjenjem ne bi sebi naneo veliku stetu, kako ne bi upropastio dusu svoju. Slobodno htenje covekovo lako se priklanja opstenju sa protivnicima nasim, narocito htenje onih koji nemaju iskustva, koji su novi u podvigu, kao oni koji su jos u vlasti demona" (Pecerski paterik). Kako je to tacno! Nase slobodno htenje priklanja se i stremi ka prelasti; jer svaka prelast laska nasem samomnjenju, nasoj sujeti, nasoj gordosti. "Demoni su blizu, i oni okruzuju novake i one sklone samovolji, rasprostiruci mreze pomisli i pogubnih mastarija, ustrojavajuci bezdane pada. Grad pocetnika (citavo bice svakoga od njih) jos uvek je pod vlascu varvara... Zato nemoj po lakomislenosti svojoj brzo poverovati onome sto ti se prikazuje, nego prebivaj u nepomicnosti, zadrzavajuci ono sto je dobro sa velikim prispitivanjem i odbacujuci zlo... Znaj da su dejstva blagodati jasna; demon nije kadar da ih prenese: on ne moze podariti ni krotost, ni blagost, ni smirenje, ni mrznju prema svetu; on ne kroti strasti i slastoljublje, kao sto to cini blagodat". Dejstva demona jesu: nadimanje, oholost, visokoumlje, ponosenje, jednom recju, sve vrste zlobe. Po dejstvu ces moci poznati kakva je svetlost koja je zasjala u dusi tvojoj: da li je od Boga, ili od satane" (Dobrotoljublje, deo I: O prelasti i ostalo). Valja imati na umu da je ovakvo preispitivanje svojstveno samo uznapredovalim monasima, a nikako ne pocetnicima. Prepodobni Sinait, istina, razgovara sa pocetnikom, ali pocetnikom u bezmolviju, koji je i po prebivanju u monastvu, i po telesnom uzrastu bio starac, kao sto se iz knjige vidi.

 Ucenik - Jesi li imao prilike da vidis nekoga ko je dospeo u demonsku prelast zbog

pustanja na volju mastarijama prilikom upraznjavanja molitve?  

20

Starac - Imao sam. Jedan cinovnik koji je ziveo u Petrogradu upraznjavao je pojacan molitveni podvig, i zbog toga je dospeo u neobicno stanje. O svome podvigu i njegovim posledicama on je kazivao tadasnjem protojereju crkve Pokrova Majke Bozije u Kolomni. Taj protojerej, kada je posetio jedan manastir u Petrogradskoj eparhiji, zamolio je jednog monaha da porazgovara sa cinovnikom. "Ovo neobicno stanje, u koje je cinovnik dosao od podviga, lakse ce moci protumaciti oni koji zive u manastiru, jer bolje poznaju podrobnosti i okolnosti asketskog podviga", govorio je protojerej, sa punim pravom. I monah se slozio. Posle izvesnog vremena taj cinovnik dodje u manastir. I ja sam bio prisutan njegovom razgovoru sa monahom. Cinovnik odmah poce da govori o svojim vidjenjima - da na molitvi svagda vidi svetlost od ikona, da oseca miomir, u ustima mu je neobicna slast, i tako dalje.

Saslusavsi cinovnikovo kazivanje, monah ga upita: "Da vam nije mozda dolazila pomisao da se ubijete?" - "Kako da ne!" - odgovori cinovnik. "Vec sam se bio bacio u Fontanku, ali su me izvukli". Ispostavilo se da je taj cinovnik pribegavao onom nacinu molitve koji je opisao Sveti Simeon, da je raspalio svoju uobrazilju i krv, pri cemu se postaje veoma sposoban za pojacan post i bdenje. Voljno odabranom stanju samoprelascenosti djavo je dodao svoje dejstvo, adekvatno tome stanju, i ljudsko samoprelascenje preslo je u ociglednu demonsku prelast. Cinovnik je svetlost video telesnim ocima; miomir i slast sto ih je osecao takodje su bili culne prirode. Za razliku od toga, vidjenja Svetih i njihova natprirodna stanja u potpunosti su duhovne prirode (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55); podviznik za njih ne postaje sposoban sve dok mu se blagodacu Bozijom ne otvore oci duse njegove, pri cemu ozivljuju i druga cula duse, koja su pre toga prebivala u nedelanju (Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo o veri; Dobrotoljublje, deo I); u blagodatnom vidjenju ucestvuju i telesna cula Svetih, ali tek kada iz strasnog telo predje u bestrasno stanje. Monah poce nagovarati cinovnika da napusti onaj nacin molitve kome je pribegavao, objasnjavajuci i njegovu neispravnost, i neispravnost stanja koje taj nacin uzrokuje. Cinovnik se ozlojedjeno usprotivi tome savetu: "Kako da se odreknem tako ocite blagodati!", govorio je. Dok sam slusao cinovnikovo kazivanje o sebi, osetio sam neobjasnjivo sazaljenje prema njemu, ali mi se istovremeno on ucinio i nekako smesnim. Primera radi, monahu je postavio ovakvo pitanje: "Kada mi se od preizobilne slasti u ustima umnozi pljuvacka, ona pocinje da kaplje na pod: nije li to gresno?" I zaista: oni koji se nalaze u prelasti demonskoj izazivaju sazaljenje kao ljudi koji nisu svoji i koji su, umom i srcem, robovi lukavog, odbacenog duha. Oni su i smesan prizor: a podsmehu ih izlaze lukavi duh sto njima vlada, koji ih je i doveo u stanje unizenja, prelastivsi ih tastinom i visokoumljem. Prelasceni ljudi ne shvataju ni svoju porobljenost, ni neobicnost svoga ponasanja, ma koliko ta porobljenost i neobicnost bile ocigledne. Zimu 1828-1829. provodio sam u Ploscanskom manastiru (Orlovska eparhija). U to doba onde je ziveo starac koji se nalazio u stanju prelasti: odsekao je sebi saku, misleci da tako ispunjava zapovest evandjelsku, i svakome ko je hteo da ga saslusa pripovedao je kako su od njegove odsecene sake nastale svete mosti, kako se ona cuva i cestvuje u Simonovom manastiru u Moskvi, i kako on, iako se nalazi u Ploscanskom manastiru, na pet stotina vrsta od Simonovog, oseti kada arhimandrit Simonovog manastira i bratija celivaju ruku njegovu. Starac bi pocinjao da drhti, pri cemu bi stao i da glasno sikce - i to je smatrao za plod molitve; ali posmatraci su u tome videli samo degradaciju, dostojnu sazaljenja i smeha. Deca koja su zivela u manastiru kao sirocad zabavljala su se na racun toga i oponasala starcevo ponasanje na njegove oci; starac bi se razgnevio, bacao se cas na jednog, cas na drugog decaka, vukao ih za kosu... Niko od uvazenih monaha te obitelji nije uspevao da ubedi prelascenog starca da se nalazi u laznom stanju, u dusevnom rastrojstvu.

Kada je cinovnik otisao, upitao sam monaha: kako mu je uopste dosla na um ideja da ga zapita za pokusaj samoubistva? Monah odgovori: "Kao sto usred placa po Bogu nailaze trenuci neobicnog uspokojenja savesti, u cemu se i sastoji uteha onih koji placu, tako se i usred lazne naslade, koju pricinjava demonska prelast, javljaju trenuci u kojima kao da se prelast oblicuje i pruza mogucnost da se okusi onakvom kakva ona jeste. Ti su trenuci uzasni! Teskoba i ocajanje koju ona izaziva su nepodnosljivi! I upravo na osnovu toga stanja u koje prelast coveka dovodi najlakse je prepoznati je i preduzeti mere za isceljenje svoga bica. Ali avaj! Pocetak i koren prelasti jeste gordost, kao sto je i plod njezin preizobilna gordost. Onaj ko je prelascen drzi za sebe da je sasud blagodati Bozije i prezire spasonosna upozorenja bliznjih svojih, kao sto je primetio Sveti Simeon. Ali u

21

medjuvremenu napadi ocajanja postaju sve silniji i silniji: na kraju ocajanje se pretvara u potpunu mahnitost i zavrsava samoubistvom. Pocetkom ovoga veka u manastiru Sv. Sofronija (Kurska eparhija) podvizavao se shimonah Teodosije, koji je sa svoga strogog i uzvisenog zivljenja bio zadobio uvazavanje i bratstva i mirjana. Jednom mu se prikazalo kako je bio vaznet u raj. Kada se vidjenje zavrsilo, otisao je nastojatelju, veoma podrobno ispripovedao o tom cudu i dodao da mu je zao sto je u raju ugledao samo sebe, a nikoga od bratije. Nastojatelj, medjutim, nije obratio paznju na taj detalj: sazvao je bratiju i skrusena duha im preneo shimonahovo vidjenje, podsticuci ih na usrdnije i Bogu ugodnije zivljenje. Posto je proslo neko vreme, u ponasanju shimonaha pocele su se ispoljavati neobicne stvari. A sve se zavrsilo time sto je nadjen udavljen u svojoj keliji".

Meni se dogodio ovakav slucaj, dostojan osobite paznje. Jednom prilikom posetio me je jeroshimonah sa Svete Gore, koji je u Rusiju dosao radi prikupljanja priloga. Seli smo u moju prijemnu keliju, i on mi kaza: "Pomoli se za mene, oce: mnogo spavam i mnogo jedem". Dok mi on ovo govorase, osecao sam kako od njega ishodi nekakva vrelina, zbog cega uzvratih: "Ne jedes i ne spavas mnogo; ali da nisi u sebi primetio nesto neobicno?". Zamolih ga da udjemo u moju unutarnju keliju. Iduci ispred njega i otvarajuci vrata kelije, u mislima sam se molio Gospodu da podari korist gladnoj dusi mojoj od susreta sa jeroshimonahom sa Atosa, ukoliko je on istinski sluga Boziji. I stvarno: primetio sam u njemu nesto neobicno. U unutarnjoj keliji ponovo sedosmo da razgovaramo, i poceh ga moliti: "Ucini milost, nauci me molitvi. Ti zivis na prvom monaskom mestu na zemlji, okruzen hiljadama monaha: na takvom mestu i u tako brojnom sabranju monaha neizostavno se moraju naci i veliki molitvenici, koji znaju molitveno tajnodejstvo i prenose ga bliznjima, ugledajuci se na Grigorija Sinaita i Palamu i na mnoga druga svetila Svetogorska". Jeroshimonah bez oklevanja pristade da bude moj ucitelj, i - o, uzasa! - sa najvecom raspaljenoscu poce da mi izlaze vec navodjeni metod egzaltirane, fantazijama pracene molitve. Vidim: strasno se raspalio! Raspalili su mu se i krv, i uobrazilja. Bio je u stanju samodovoljnosti, ushicenosti sobom, samoprelascenosti, prelasti! Dopustivsi mu da iskaze svoje, poceh mu pomalo, kao onaj ko prima pouke, predocavati ucenje Svetih Otaca o molitvi, upucujuci ga na Dobrotljublje, i moleci da mi to ucenje objasni. Svetogorac dodje u potpunu nedoumicu. Vidim: on uoste nije upoznat sa ucenjem Otaca o molitvi! Dok smo tako razgovarali, rekoh mu: "Pazi, starce! Budes li ziveo u Petrogradu, nikako nemoj uzimati sobu na spratu, nego obavezno budi u prizemlju". "A zasto?" - upita starac. "Zato", rekoh, "sto ako Angeli, posto iznenada dodju po tebe, zazele da te odnesu iz Petrograda na Atos, pa te vaznesu sa sprata i ispuste, ubices se; a uzmu li te iz prizemlja i ispuste, samo ces se ugruvati". "Zamisli samo", odgovori Svetogorac, "koliko mi je vec puta, dok sam stajao na molitvi, nailazila ziva misao da ce me angeli vazneti i preneti na Atos!" Ispostavilo se da jeroshimonah nosi verige, skoro uopste ne spava, jede malo i u telu oseca takvu toplinu da mu zimi nije potrebna topla odeca. Pri kraju razgovora doslo mi je na um da postupim na sledeci nacin: poceo sam da molim Svetogorca da, kao postnik i podviznik, isproba na sebi metod koji su nam ostavili Sveti Oci, a koji se sastoji u tome da um na molitvi bude potpuno slobodan od bilo kakve mastarije, da se sav pogruzava u smisao reci molitve, da se zatvara i smesta, kako govori Sveti Jovan Lestvicnik, u reci molitve (Lestvica, Slovo 28, gl. 17). Pri tome srce obicno sadejstvuje umu dusespasonosnim osecanjem zalosti zbog greha, kako govori Prepodobni Marko Podviznik: "Um koji se moli bez lutanja pritesnjuje srce: srce skruseno i smireno Bog nece odbaciti (Ps. 51, 19)" (Dobrotoljublje, deo I, gl. 34).

Kada to isprobas na sebi", rekoh Svetogorcu, "kazi i meni kakvi su plodovi takvog iskustva; a meni samom takvo iskustvo je nedostupno zbog neuredjenosti moga zivljenja". Svetogorac je rado prihvatio moj predlog. Kroz nekoliko dana dolazi on k meni i zali se: "Sta si to ucinio sa mnom?" - "A sta?" - "Pa cim sam probao da se molim sa paznjom, zatvarajuci um u reci molitve, sva vidjenja moja nestadose, i vise nisam kadar da im se vratim". I kasnije u razgovoru sa Svetogorcem nisam video ono samopouzdanje i onu drskost koji su prilikom prvog susreta u njemu bili veoma primetni, a koji se obicno vide kod ljudi sto prebivaju u samoprelascenosti, ljudi sto misle za sebe da su sveti ili da su duhovno uznapredovali. Svetogorac je cak izrazio zelju da pocuje moj ubogi savet. Kada sam mu savetovao da se po spoljasnjem zivljenju ne razlikuje od drugih monaha, jer takvo razlikovanje odvodi u visokoumlje (Lestvica, Slovo 4, gl. 82, 83. Prepodobni Varsanufije Veliki, odgovor 275. Zitije i pouke Prepodobnog Apolosa, Azbucni paterik), on skide sa sebe verige i pruzi mi ih. Kroz mesec dana ponovo je dosao k meni i kazao da je

22

vrelina iz tela njegovog iscezla, da mu je potrebna topla odeca, i da spava znatno duze nego ranije. Pri tome je govorio da na Svetoj gori Atonskoj mnogi, cak i medju onima koji uzivaju slavu svetosti, primenjuju onaj metod molitve koji je i on svojevremeno koristio, poucavajuci njemu i druge. I to uopste nije neobicno! Sveti Simeon Novi Bogoslov, koji je ziveo pre osam stoleca, kazuje da se pazljivom molitvom bave samo malobrojni (O trecem nacinu molitve. Dobrotoljublje, deo I). Prepodobni Grigorije Sinait, koji zivljase u XIV veku po Rodjenju Hristovom, dosavsi na Svetu Goru nadje da njeno mnogobrojno monastvo nema nikakve predstave o umnoj molitvi, nego upraznjava samo telesne podvige, svrsavajuci molitve samo usmeno i glasno (Zitije Prepodobnog Grigorija Sinaita, Dobrotoljublje, deo I). Prepodobni Nil Sorski, koji je ziveo krajem XV i pocetkom XVI veka, a koji je takodje posetio Svetu Goru Atonsku, svedoci da je u njegovo doba broj pazljivih molitvenika bio krajnje umanjen (Predgovor Predanju ili Ustavu Skitskom).

Starac arhimandrit Pajsije Velickovski preselio se na Svetu Goru Atonsku iz Moldavije 1747. godine. On se u najkracem upoznao sa svim manastirima i skitovima, razgovarao je sa mnogim starcima, koji su na Atosu bili opstepriznati kao veoma iskusni i sveti monasi. Kada je te monahe poceo da ispituje o knjigama Svetih Otaca vezanim za umnu molitvu, ispostavilo se da ne samo sto nisu znali za postojanje takvih spisa, nego im cak nisu bila poznata ni imena svetih pisaca; u to doba Dobrotoljublje jos nije bilo stampano na grckom jeziku (Odlomak iz pisma starca Pajsija starcu Teodosiju. Spisi Pajsija Velickovskog, izdanje Optinskog manastira). Pazljiva molitva zahteva samoodbacivanje, a na taj korak malobrojni se odlucuju. Onaj ko je paznjom zatvoren u sebe, ko prebiva u stanju nedoumice zbog vidjenja svoje grehovnosti, ko nije sposoban za mnogoslovlje i uopste za afekat i glumu onima koji ne poznaju njegov tajanstveni podvig cini se nekako cudnim, zagonetnim, nedovoljnim u svakom pogledu. A zar je lako rastati se sa misljenjem sveta! I opet - kako da svet pozna podviznika istinske molitve, kada sam taj podvig uopste nije poznat svetu? Potpuno je drugacije sa onim koji prebiva u samoprelascenosti: ne jede, ne pije, ne spava, zimi hodi samo u rasi, nosi verige, ima vidjenja, sve poucava i oblicuje sa drskom bezobzirnoscu, bez ikakve ispravnosti, nerazumno i bez smisla, sa raspaljivanjem krvi, vestastva, strasti, i iz razloga tog zalosnog i pogubnog raspaljivanja. Ali to je svetac, i tacka! Odavno je primeceno da ljudi gaje naklonost prema takvima, da ih takvi privlace: "Podnosite", pise Apostol Pavle Korincanima, "ako vas neko porobljuje, ako vas neko zdere, ako vam oduzima, ako se nadima, ako vas po obrazu bije" (2. Kor. 11, 20). Dalje Sveti Apostol pripoveda kako, dok se nalazio u Korintu, nije mogao da se vlada drsko i bezobzirno: njegovo je vladanje nosilo na sebi pecat skromnosti, krotosti i blagosti Hristove (2. Kor. 10, 1). Veliki deo podviznika Zapadne Crkve, proglasenih u njoj za najvece svetitelje - nakon njenog otpadnuca od Istocne Crkve i nakon odstupanja Duha Svetoga od nje - molili su se i stekli vidjenja, razume se, lazna, primenjujuci metod koji sam pomenuo. Ti toboznji svetitelji bili su u jezivoj demonskoj prelasti. Prelast se vec i prirodno radja iz bogohulstva kojim je kod jeretika izopacena dogmaticka vera. Ponasanje podviznika rimokatolicizma, obuzetih prelascu, bilo je uvek egzaltirano usled neobicnog vestastvenog i strasnog raspaljivanja. U takvom se stanju nalazio Ignacio Lojola, osnivac jezuitskog reda. Njegova uobrazilja bila je do te mere razbuktana i razvijena, da mu je, po vlastitom priznanju, bilo dovoljno da samo pozeli i ulozi mali napor, pa da mu se pred ocima javi ad ili raj, vec prema njegovoj zelji.

Javljanje raja i ada nije se savrsavalo samo delovanjem uobrazilje ljudske; delovanje uobrazilje nije dovoljno da bi se ovo postiglo. To se javljanje savrsavalo delovanjem demona, koji su svoje obilato delovanje dometali onom ljudskom, nedovoljnom, sjedinjujuci jedno delovanje sa drugim, dopunjujuci jedno drugim na osnovu slobodne volje ljudske, koja je odabrala i opredelila se za lazni put. Poznato je da se istinskim Svetima Bozijim vidjenja darivaju iskljucivo blagovoljenjem Bozijim i Njegovim dejstvom, a ne po volji covekovoj i njegovim vlastitim naporima; darivaju se neocekivano, veoma retko, u okolnostima narocite potrebe, po cudesnom promislu Bozijem, a ne slucajno (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 36). Pojacani podvig onih koji prebivaju u prelascenosti obicno stoji naporedo sa velikim razvratom. Razvrat sluzi kao merilo procene onoga ognja kojim su raspaljeni prelasceni. Ovo potvrdjuju i istorijska kazivanja, i svedocanstva Otaca. "Onaj ko je video duha prelasti u javljanjima koje on nudi coveku veoma cesto trpi jarost i gnev", kazuje Prepodobni Maksim Kapsokalivit i dodaje: "Miomir smirenja ili molitve, ili istinskih suza, nema u njemu mesta. Naprotiv: takav se stalno hvali svojim vrlinama,

23

odaje se tastini i zlim strastima bez straha i zanavek" (Razgovor Prepodobnog Maksima sa Prepodobnim Grigorijem Sinaitom).

 Ucenik - Nepravilnost tog nacina molitve i njegova povezanost sa

samoobmanjivanjem i prelascu su jasni; upozori me i na druge vidove nepravilne molitve i lazno stanje vezano za njih.

 Starac - Kao sto nepravilno dejstvo uma vodi u samoobmanu i prelast, na isti nacin

u njih vodi i nepravilno dejstvo srca. Nerazumnom gordoscu ispunjeni su zelja i stremljenje da se duhovna vidjenja primaju umom koji nije ociscen od strasti, koji nije obnovljen i iznova rodjen desnicom Duha Svetoga; istom takvom gordoscu i nerazumnoscu ispunjeni su zelja i stremljenje srca da se nasladi svetim, duhovnim, bozanskim osecajima, kada ono jos uopste nije sposobno za takve naslade. Kao sto necisti um, zeleci da gleda bozanska vidjenja, a nemajuci mogucnosti da ih gleda, stvara za sebe vidjenja iz sebe samog, njima obmanjuje i prelascuje sebe, tako i srce, nastojeci da okusi od bozanske slasti i da pozna druge bozanske osecaje, i ne nalazeci ih u sebi, stvara te osecaje iz sebe samog, njima se prelascuje, obmanjuje, upropastava, ulazeci u sferu lazi, u opstenje sa demonima, potcinjujuci se njihovom uticaju i potpadajuci pod njihovu vlast. U nevidljivom Bogosluzenju moze biti upotrebljen samo jedan od svih osecaja srca u njegovom stanju palosti - tuga zbog grehova, zbog grehovnosti, zbog palosti, zbog svoje pogibli, koja se naziva placem, pokajanjem, skrusenoscu duha. To je posvedoceno i u Svetom Pismu. "Jer zrtve neces: ja bih je prinio; za zrtve paljenice ne maris" (Ps. 51, 16); i svaki srdacni osecaj za sebe, i svi zajedno, nisu ugodni Tebi, jer su oskvrnjeni grehom i izopaceni padom. "Zrtva je Bogu duh skrusen: srce skruseno i smerno Bog nece odbaciti" (Ps. 51, 17). Ta je zrtva - odricna; prinosenjem te zrtve prirodno se ukida prinosenje ostalih zrtava: prilikom pokajanja svi drugi osecaji zamiru. Da bi zrtve ostalih osecaja postale blagougodne Bogu, potrebno je da se prethodno blagovoljenje Bozije izlije na nas Sion, potrebno je da se prethodno obnove zidovi naseg razorenog Jerusalima. Gospod je pravedan, svesvet: i jedino su pravedne, ciste zrtve, za koje je priroda ljudska sposobna tek po obnovljenju svome, blagoprijatne Gospodu pravednom i svesvetom. Za zrtve i paljenice oskvrnjene On ne mari. Postarajmo se da se ocistimo pokajanjem! "Tada ce Ti biti mile zrtve pravde, prinos i zrtve paljenice; tada ce metati na zrtvenik Tvoj teoce" (Ps. 51, 19) - novorodjene osecaje coveka obnovljenog Duhom Svetim.

Prva zapovest koju je Spasitelj sveta dao citavom covecanstvu, bez izuzetka, jeste zapovest o pokajanju: "Poce Isus propovijedati i govoriti: Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko" (Mt. 4, 17). Ta zapovest obuhvata, sadrzi, u sebi sjedinjuje sve ostale zapovesti. Ljudima koji nisu poimali znacaj i silu pokajanja Spasitelj je ne jedanput govorio: "Idite i naucite se sta znaci: Milost hocu, a ne zrtveni prinos" (Mt. 9, 13). A to znaci: Gospod je, sazalivsi se na pale i u pogibao strovaljene ljude, svima podario pokajanje kao jedino sredstvo za spasenje, jer su svi obuzeti paloscu i strovaljenoscu u pogibao. On ne trazi, cak i ne zeli od njih zrtve za koje nisu sposobni, nego hoce da se smiluju na sebe, da postanu svesni svoje bede, da se oslobode od nje pokajanjem. Pomenutim recima Gospod je dodao strasne reci: "Nisam dosao da zovem pravednike no grjesnike na pokajanje". Ko je nazvan pravednicima? Oni nesrecni, zaslepljeni gresnici, koji, buduci obmanuti samomnjenjem, ne nalaze da im je pokajanje nasusno potrebno, te ga zato ili odbacuju, ili su nemarni prema njemu. O, kakve nesrece! Zbog toga se takvih Spasitelj odrice, i oni gube riznicu spasenja. "Tesko onoj dusi", porucuje Prepodobni Makarije Veliki, "koja, usled velike, bezmerne ozledjenosti zlobom ne oseca rane svoje, i koja misli za sebe da joj je svaka ozledjenost zlobom potpuno strana. Takvu dusu ne posecuje i ne isceljuje dobri Lekar, jer je ona hotimicno rane svoje ostavila bez staranja, misleci da je zdrava i neporocna. "Ne trebaju", govori On, "zdravi ljekara nego bolesni" (Mt. 9, 12)" (Slovo sesto o ljubavi, gl. 16). Uzasna je surovost prema sebi odbacivanje pokajanja! Uzasna je hladnoca i neljubav prema sebi nemar prema pokajanju. Onaj ko je surov prema sebi ne moze da ne bude surov i prema bliznjima svojim. Ko se smilovao na sebe prihvatanjem pokajanja postaje istovremeno milostiv i prema bliznjima. Iz ovoga se vidi sva pogubnost greske oduzimanja srcu onoga sto mu je zapovedio Sam Bog, osecanja pokajanja koje mu je sustastveno i logicki neophodno i naprezanja da se u srcu razviju - suprotno od poretka, suprotno od zapovesti Bozije - oni osecaji koji se sami po

24

sebi u njemu moraju javiti nakon ociscenja pokajanjem, ali koji su potpuno drugacijeg karaktera (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55). O tom duhovnom karakteru telesni covek ne moze steci nikakvu predstavu, zato sto se predstava o osecaju uvek zasniva na osecajima vec poznatim srcu, dok su duhovni osecaji potpuno strani srcu kome su znani samo telesni i dusevni osecaji. Takvo srce cak ni ne zna za postojanje duhovnih osecaja.

Svima je poznato kakva je dusevna nevolja nastala za judejske knjizevnike i fariseje zbog njihovog nepravilnog dusevnog nastrojenja; oni ne samo sto su postali tudji Bogu, nego su postali i najogorceniji neprijatelji Njegovi, bogoubice. Slicnu nevolju trpe podviznici molitve koji su iz svoga podviga izbacili pokajanje, koji se upinju da u srcu razgorevaju ljubav prema Bogu, da osecaju nasladu, odusevljenje; oni svoj pad stalno produbljuju, cineci se tudjim Bogu, stupajuci u opstenje sa satanom, ispunjavajuci se mrznjom prema Duhu Svetome. Taj vid prelasti je uzasan; on je podjednako duseguban kao i prvi, ali je manje ocigledan; on se retko zavrsava ludilom, samoubistvom, ali zasigurno izopacuje i um i srce. Po stanju uma koje proizvodi Oci su ga nazvali mnjenjem (Prepodobni Grigorije Sinait, gl. 108, 128. Dobrotoljublje, deo I; Sveti Jovan Karpatijski, gl. 49. Dobrotoljublje, deo IV). Na tu vrstu prelasti ukazuje i Sveti apostol Pavle, govoreci: "Niko da vas ne obmanjuje toboznjom poniznoscu i sluzenjem andjelima, upustajuci se u ono sto nije vidjeo, i uzalud nadimajuci se tjelesnim umom svojim" (Kol. 2, 18). Onaj ko je u vlasti ove prelasti misli za sebe, stvara za sebe "mnjenje" da poseduje mnoge vrline i vrednosti, pa cak i da obiluje darovima Duha Svetoga. Mnjenje nastaje od laznih predstava i laznih oseta; po tome svojstvu ono u potpunosti spada u sferu djavola kao oca i predstavnika lazi. Onaj ko se moli, upinjuci se da u srcu razvije osecaje novog coveka, a nemajuci za to nikakve mogucnosti, njih zamenjuje osecajima koje je sam izmastao, krivotvorinama, kojima se bez oklevanja pridruzuje dejstvo palih duhova. A posto te neispravne osecaje, svoje i demonske, prihvati kao istinske i blagodatne, on stice i predstave saobrazne ovakvim osecajima. Ti osecaji, bivajuci stalno prihvatani od srca i jacajuci u njemu, pothranjuju i umnozavaju lazne predstave; prirodno je da se od ovakvog neispravnog podviga obrazuju samoobmana i demonska prelast - "mnjenje". "Mnjenje ne moze biti umisljeno" (Slovo 4, na kraju i Slovo 3), kazao je Sveti Simeon Novi Bogoslov. Onaj ko za sebe misli da je bestrasan nikada se nece ocistiti od strasti; ko misli da je ispunjen blagodacu nikada nece zadobiti blagodat; ko misli da je svet, nikada nece dostici u svetost. Najjednostavnije receno: ko pripisuje sebi duhovna delanja, vrline, vrednosti, blagodatne darove, ko sebi laska i cini sebi zadovoljstvo "mnjenjem", zagradjuje tim "mnjenjem" ulazak u svoje bice i duhovnim delanjima, i hriscanskim vrlinama, i blagodati Bozijoj, otvarajuci sirom vrata grehovnoj zarazi i demonima. U onima koji su zarazeni "mnjenjem" vise nema nikakve sposobnosti za duhovno uzrastanje: oni su tu sposobnost unistili, prinevsi na oltar lazi i same temelje covekove delatnosti i njegovog spasenja - predstavu o istini. Kod onih koji pate od ovakve prelasti prisutna je neobicna izvestacenost: oni kao da su opijeni sobom, svojim stanjem samoobmanutosti, videci u njemu blagodatno stanje. Oni su prozeti i ispunjeni visokoumljem i gordoscu, pri cemu se mnogima koji sude po licu, a koji nisu kadri da sude po plodovima, kao sto je zapovedio Spasitelj (Mt. 7, 16; 12, 33), a utoliko pre po duhovnom culu koje pominje Apostol (Jevr. 5, 14), oni cine smirenima. Prorok Isaija zivo je predocio dejstvo prelasti "mnjenja" u palom arhandjelu, dejstvo koje je prelastilo i u pogibao odvelo toga arhangela. "Govorio si", obraca se Prorok satani, "u srcu svom: izaci cu na nebo, vise zvijezda Bozijih, podignucu prijesto svoj, i sjescu na gori zbornoj na strani sjevernoj. Izaci cu u visini nad oblake, izjednacicu se s visnjim. A ti se u pakao svrze, u dubinu grobnu" (Is. 14, 13-15). Zarazenog "mnjenjem" Gospod oblicuje ovako: "Govoris: Bogat sam, i obogatio sam se, i nista mi ne treba; a ne znas da si nesrecan, i jadan, i siromasan, i slijep, i nag" (Otkr. 3, 17). Gopod prelascenome savetuje pokajanje; ono sto je neophodno, a iz cega se sastoji pokajanje, On predlaze da se kupi od Njega Samog (Otkr. 3, 18). I ta kupovina nasusno je potrebna: bez nje nema spasenja. Nema spasenja bez pokajanja, a pokajanje od Boga primaju samo oni koji, da bi ga zadobili, prodaju sve imanje svoje, odnosno, odreknu se svega sto su lazno prihvatili posredstvom "mnjenja".

 Ucenik - Jesi li imao prilike da se sretnes sa onima koji su zarazeni opisanim vidom

prelasti?  

25

Starac - Zarazeni prelascu "mnjenja" srecu se veoma cesto. Svako ko nema skrusena duha, svako ko sebi pripisuje ma kakve vrline i zasluge, svako ko se striktno ne drzi ucenja Pravoslavne Crkve, nego proizvoljno, po svome nahodjenju, ili po nekom inoslavnom ucenju, rasudjuje o bilo kom dogmatu ili predanju, nalazi se u toj prelasti. Stepen prelasti odredjuje se na osnovu stepena odstupanja i upornosti u tom odstupanju.

Slab je covek! U nas se neizostavno potkrada "mnjenje" u bilo kom obliku, i, prozimajuci nase ja, udaljava od nas blagodat Boziju. Kao sto, po zapazanju Svetog Makarija Velikog, nema nijednog coveka koji bi bio potpuno slobodan od gordosti, tako nema nijednog coveka koji bi bio potpuno slobodan od delovanja na njega perfidne prelasti nazvane "mnjenje". Ono je plelo zamke cak i Apostolu Pavlu, i lecilo se teskim dopustenjima Bozijim. "Necemo, braco, da ne znate o nevolji nasoj koja nam se dogodi u Aziji, da suvise bijasmo optereceni, preko moci, tako da smo bili u nedoumici i za zivot; cak sami u sebi osudu na smrt dozivjesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga Koji podize mrtve" (2. Kor. 1, 8-9). Iz toga razloga neophodno je budno straziti nad sobom, kako ne bismo sebi pripisali neko dobro delo, neku pohvalnu osobinu ili narocitu prirodnu sposobnost, ili cak blagodatno stanje, ukoliko je covek u njega uzveden, jednom recju, da ne bismo smatrali da mi sami posedujemo bilo kakvu vrednost. "Sta li imas", kazuje Sveti Apostol, "sto nisi primio" (1. Kor. 4, 7) od Boga? Od Boga imamo i bitije, i novi zivot (csl. pakibitije), i sva prirodna svojstva, sve sposobnosti, i duhovne, i telesne. Mi smo duzni pred Bogom! Dug nas ne moze se isplatiti! Iz takvog gledanja na sebe obrazuje se samo po sebi takvo stanje nasega duha koje je suprotno "mnjenju", stanje koje je Gospod nazvao siromastvom duha, koje nam je zapovedio da imamo i koje je nazvao blazenim (Mt. 5,3). Velika je nevolja udaljiti se od dogmatskog i naravstvenog ucenja Crkve, od ucenja Duha Svetoga bilo kakvim umovanjem! To je preuznosenje, koje se protivi razumu Bozijem. Takav razum valja obarati i pokoravati na poslusnost Hristu (2. Kor. 10, 4-5).

 Ucenik - Postoji li nekakva veza izmedju prelasti prvog tipa i one drugog tipa?  Starac - Veza izmedju ta dva tipa prelasti svakako postoji. Prvi tip prelasti uvek je

sjedinjen sa prelascu drugog tipa, sa "mnjenjem". Onaj ko zamislja prelascujuce predstave posredstvom prirodne sposobnosti imaginacije, koji posredstvom uobrazilje (fantazije) te predstave sklapa u ocaravajucu sliku, koji citavo bice svoje pokorava snaznom prelascujucem uticaju te "umetnosti", neizostavno, po nesrecnoj neophodnosti, smatra da se ta "umetnost" stvara dejstvom blagodati Bozije, i da su srdacni osecaji koji se podsticu tim slikama blagodatni.

Drugi tip prelasti - "mnjenje" u pravom smislu - deluje bez stvaranja prelascujucih slika: ono se zadovoljava stvaranjem krivotvorina blagodatnih osecaja i stanja, iz kojih se radja lazna, varljiva predstava o celokupnom duhovnom podvigu uopste. Onaj ko se nalazi u prelasti "mnjenja" stice lazno glediste na sve sto ga okruzuje. On je obmanut i u sebi, i spolja. Uobrazilja snazno deluje u onima koji su prelasceni "mnjenjem", ali iskljucivo u oblasti apstraktnog. Ona se ili uopste ne bavi, ili se retko bavi "zivopisanjem" u uobrazavanju raja, visnjih obitelji i odaja, nebeske svetlosti i miomira, Hrista, Angela i Svetih; ona stalno izmislja toboze duhovna stanja - blisko prijateljevanje sa Isusom ("O ugledanju na Hrista" Tome Kempijskog, knj. 2, gl. 8), unutarnji razgovor sa njim (isto, knj. 3, gl. 1), tajanstvena otkrivenja (isto, knj. 3, gl. 3), glasove, naslade, na njima zasniva laznu predstavu o sebi i o hriscanskom podvigu, stvara uopste lazni nacin misljenja i lazno raspolozenje srca, dovodeci cas u opijenost sobom, cas u raspaljenost i euforiju. Ti raznovrsni oseti javljaju se od delovanja perfidne tastine i sladostrasca: od toga delovanja krv se pokrece na grehovni, prelascujuci nacin, koji se prikazuje kao blagodatna naslada.

Tastina i sladostrasce podsticu se visokoumljem, tim nerazdvojnim pratiocem "mnjenja". Uzasna gordost, slicna gordosti demonskoj, predstavlja dominantno svojstvo onih koji su poprimili i jednu i drugu prelast. One koji su obmanuti prvim tipom prelasti gordost dovodi u stanje ocite umne pomame; kod onih koji su obmanuti drugim tipom ona je, premda takodje izaziva ozlede uma, koje se u Pismu nazivaju izopacenjem uma (2. Tim. 3, 8), manje primetna, prekrivena je maskom smirenja, poboznosti, mudrosti, ali se poznaje po gorkim plodovima svojim. Oni koji su zarazeni "mnjenjem" o sopstvenim vrlinama, osobito o svojoj svetosti, sposobni su i spremni na sve spletke, na svako licemerje, lukavstvo i obmanu, na svako zlodelo.

26

Takvi odisu nepomirljivim neprijateljstvom protiv sluzitelja istine, sa mahnitom mrznjom ustajuci na njih kada u prelascenima oni ne zele da priznaju ono stanje koje im pripisuje njihovo "mnjenje" i koje "mnjenje" predocava zaslepljenom svetu, na sramotu njegovu.

 Ucenik - Postoje, medjutim, i duhovna stanja koja proizvodi blagodat Bozija, kao sto

je ono stanje u kome se zadobija okusaj duhovne slasti i radosti, stanje u kome se otkrivaju tajne hriscanstva, stanje u kome se u srcu oseca prisustvo Duha Svetoga, stanje u kome se podviznik Hristov udostojava duhovnih vidjenja.

 Starac - Svakako, postoje, ali samo u onim hriscanima koji su dostigli u savrsenstvo

hriscansko, koji su prethodno ocisceni i pripremljeni pokajanjem. Postepeno delovanje pokajanja uopste, koje se izrazava svim vidovima smirenja, narocito molitvom uznosenom iz siromastva duha, iz placa, postepeno slabi delovanje greha u coveku. Za to je potrebno znatno vreme. I ono se daruje istinskim, dobronamernim podviznicima po promislu Bozijem, koji neuspavljivo bdije nad nama. Borba sa strastima je od neobicne koristi: ona, pre svega, dovodi do siromastva duha. Radi sustastvene koristi nase, Sudija i Bog nas dugo nas trpi i ne sveti se brzo suparniku (Lk. 18, 7) nasem - grehu. Kada strasti veoma oslabe - a to se najvise zbiva potkraj zivota (Zitije Teofila, Pimena Bolesljivog, Jovana Mnogostradalnog; Paterik Pecerski), tada se, malo po malo, pocnu pojavljivati duhovna stanja sto se beskrajno razlikuju od stanja koja su proizvod "mnjenja". Najpre, u odaje duse ulazi blagodatni plac, omiva je i obeljuje da bi primila darove koji ce uslediti za placem, onako kako je duhovnim zakonom ustanovljeno. Telesni covek nikako, ni na koji nacin, ne moze cak ni zamisliti duhovna stanja, niti moze imati bilo kakvu predstavu o blagodatnom placu: poznanje tih stanja ne zadobija se drugojacije nego opitom (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 55). Duhovni darovi razdaju se sa premudroscu Bozanstvenom, koja pazi na to da slovesni sasud, kome valja primiti u sebe dar, uzmogne podneti bez stete po sebe snagu toga dara. Od novog vina prodiru se mehovi stari (Mt. 9, 17)! Primetno je da se u danasnje vreme duhovni darovi razdaju sa najvecom umerenoscu, saobrazno onoj raslabljenosti kojom je hriscanstvo u celini obuzeto. Ti darovi udovoljavaju jedino nasusnim potrebama spasenja. Nasuprot tome, "mnjenje" rastace svoje darove u bezmernom obilju i sa velikom zurbom.

Opsta odlika duhovnih stanja jeste duboko smirenje i smirenoumlje, sjedinjeno sa davanjem prednosti svim bliznjima nad sobom, sa raspolozenjem, sa evandjelskom ljubavlju prema svima bliznjima, sa teznjom ka nepoznatom, ka udaljavanju od sveta. "Mnjenju" je tu malo mesta: jer se smirenje sastoji u odricanju od svih vlastitih vrednosti i vrlina, u sustastvenom ispovedanju Iskupitelja, u nalazenju u Njemu sveg uzdanja i oslonca, dok se "mnjenje" sastoji u prisvajanju za sebe onih vrednosti koje su od Boga date, i u izmisljanju svojih nepostojecih vrlina. Ono je sjedinjeno sa uzdanjem u sebe, sa hladnim, povrsnim ispovedanjem Iskupitelja. Bog se proslavlja radi vlastitog proslavljenja, onako kako Ga je slavio Farisej (Lk. 18, 11). Oni koji su porobljeni "mnjenjem" uglavnom se odaju sladostrascu, iako sebi pripisuju veoma uzvisena duhovna stanja, besprimerna u ispravnom pravoslavnom podviznistvu; malo se njih uzdrzava od grubog sluzenja sladostrascu, i to jedino zbog toga sto u njima preovladava greh nad grehovima - gordost.

 Ucenik - Mogu li se od prelasti koja se naziva "mnjenje" radjati nekakve opipljive,

vidljive nesrecne posledice?  Starac - Iz ovog tipa prelasti nastale su pogubne jeresi, raskoli, bezboznistvo,

bogohulstvo. Najnesrecnija vidljiva posledica njena jeste delatnost neispravna i stetna i po sebe i po bliznje - zlo koje se, bez obzira na njegovu jasnost i velike razmere, slabo opaza i tesko shvata. Sa delatnicima molitve zarazenim "mnjenjem" desavaju se i nesrece koje su svima ocigledne, ali retko, jer "mnjenje", premda dovodi um u uzasnu zabludu, ne izaziva pomahnitalost, kao sto je slucaj sa rastrojenom uobraziljom. Na Valaamskom ostvu, u jednoj udaljenoj i osamljenoj kolibi, ziveo je shimonah Porfirije, koga sam imao prilike da vidim. On je upraznjavao podvig molitve. Kakve je vrste taj podvig bio - ne znam tacno. Njegova neispravnost da se, medjutim, naslutiti po omiljenom stivu toga shimonaha: on je veoma cenio knjigu zapadnog pisca Tome Kempijskog "O ugledanju na

27

Hrista" i njome se rukovodio. Ta je knjiga napisana u stanju "mnjenja". Jedne jesenje veceri Porfirije je posetio starce u skitu koji se nalazio blizu njegove kolibe. Kada se oprastao od njih, upozoravali su ga, govoreci: "Nemoj da ti padne na um da predjes po ledu; led tek sto se uhvatio, i veoma je tanak". Porfirijeva koliba bila je od skita udaljena jednim dubokim zalivom Ladoskog jezera, koji je trebalo obici. Shimonah je tankim glasom, sa spoljasnjom skromnoscu, odgovarao: "Vec sam postao lak". I otisao je. Posle izvesnog vremena zacuo se ocajnicki krik: skitski starci u uzbudjenju istrcase napolje. Bio je mrak; dugo im je trebalo da nadju mesto na kome se desila nesreca, a nije im skoro poslo za rukom ni da pronadju utopljenika: izvukli su telo iz koga se dusa vec bila udaljila.

  Ucenik - Za knjigu "O ugledanju na Hrista" velis da je napisana u stanju

samoobmane; ali ona je nasla mnostvo citalaca cak i medju cedima Pravoslavne Crkve!  Starac - Ti citaoci ushiceni su njenom vrednoscu, i izricu svoju ocenu o toj vrednosti,

ne razumevajuci ovo. U predgovoru ruskog prevodioca knjizi "O ugledanju na Hrista" (izdanje iz 1834. godine, stampano u Moskvi) govori se: "Jedan visokoprosveceni muz, Rus, pravoslavac, govorio je: kada bi se trazilo moje misljenje, smelo bih odmah posle Svetog Pisma stavio Kempijskog, O ugledanju na Isusa Hrista" (str. 37). U ovom, tako kategoricnom sudu, inoslavnom piscu daje se prednost u odnosu na sve Svete Oce Pravoslavne Crkve, a svoje glediste favorizuje se u odnosu na sud citave Crkve, koja je na svetim Saborima spise Svetih Otaca proglasila bogonadahnutima i zavestala citanje njihovo ne samo radi dusevne pouke svim cedima svojim, nego i kao rukovodstvo prilikom resavanja svih pitanja crkvenih. U spisima Otaca sacuvana je velika duhovna, hriscanska i crkvena, riznica: dogmaticko naravstveno predanje Svete Crkve. Ocito da je knjiga "O ugledanju na Hrista" pomenutog muza dovela u ono stanje u kome se usudio da izrekne tako brzoplet, tako pogresan, tako zalostan sud (inace, kada se pojavila, knjiga "O ugledanju na Hrista" bila je osudjena cak i od Rimokatolicke crkve i progonjena od Inkvizicije. Kasnije je taj progon prekinut, i presao je u pokroviteljstvo kada se videlo da ta knjiga sluzi kao dobro orudje propagande medju ljudima koji su izgubili istinsko poimanje hriscanstva, sacuvavsi povrsan odnos prema njemu. Pod papskom propagandom podrazumeva se sirenje one predstave o papi koju papa zeli da nametne covecanstvu o samom sebi, to jest predstave o vrhovnoj, apsolutnoj, neogranicenoj vlasti pape nad svetom. Propaganda, koja to ima za cilj, obraca malo paznje na kvalitet ucenja koje siri: njoj ide na ruku sve sto doprinosi ostvarivanju njenog cilja - pa cak i vera u Hrista bez napustanja vere u idole). To je samoobmana! To je prelast! Ova knjiga sastoji se od laznih predstava; lazne predstave proizvod su nepravilnih osecaja izazvanih tom knjigom. U knjizi zivi i iz knjige odise pomazanjem zlog duha, koji laska citaocima, poji ih otrovom lazi, zasladjenih finim zacinima od visokoumlja, tastine i sladostrasca. Knjiga direktno vodi citaoca u opstenje sa Bogom, bez prethodnog ociscenja pokajanjem, zbog cega i izaziva posebnu naklonost kod strasnih ljudi, koji nisu upoznati sa putem pokajanja i koji nisu upozoreni na cuvanje od samoobmane i prelasti, niti upuceni na valjano zivljenje ucenjem Svetih Otaca Crkve Pravoslavne. Knjiga snazno deluje na krv i nerve, uzbudjuje ih, i zato se narocito dopada ljudima koji su u vlasti culnosti: njome se moze nasladjivati bez odbacivanja grubih culnih naslada. Visokoumlje, perfidno sladostrasce i tastina u knjizi se prikazuju kao dejstva blagodati Bozije.

Kada pomirisu blud svoj u njegovom perfidnom dejstvu, telesni ljudi dospevaju u stanje zanosa zbog naslade, zbog opijenosti do koje se doslo bez napora, bez samoodbacivanja, bez pokajanja, bez razapinjanja tela sa strastima i zeljama (Gal. 5, 24), sa laskanjem stanju palosti. Vodjeni slepilom svojim i gordoscu, oni radosno prelaze sa postelje zivotinjske ljubavi na postelju ljubavi koja je jos prestupnija, a koja vlada u kuci bluda odbacenih duhova. Jedna osoba, koja je po svom zemaljskom polozaju pripadala najvisem i najobrazovanijem sloju, i koja je spolja bila clan Crkve Pravoslavne, na sledeci nacin izrazila se o nekoj umrloj protestantkinji koju je ta osoba smatrala svetom: "Ona je strasno ljubila Boga; mislila je samo na Boga; videla je samo Boga; citala je jedino Evandjelje i "O ugledanju na Hrista", koje je drugo Evandjelje" (inace, taj ushiceni iskaz izrecen je na francuskom jeziku, toliko podesnom za scenu: " Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu'a Dieu, elle ne voyait que Dieu; elle ne lisait que l'Evangile qui est un second Evengile "). Tim je recima izrazeno upravo ono stanje u koje dospevaju citaoci i postovaoci dela "O ugledanju na Hrista".

28

Sa ovom je recenicom u biti istovetan iskaz poznate francuske spisateljice, gospodje de Sevinje, o cuvenom francuskom pesniku Rasinu starijem. "On voli Boga onako kako je ranije voleo svoje naloznice", dozvolila je sebi da kaze gospodja de Sevinje ("Il aime Dieu, comme il aimait ses maitresses"). Poznati kriticar La Garp, koji je najpre bio bezboznik, a zatim se obratio u nepravilno shvaceno i izopaceno hriscanstvo, odobravajuci iskaz gospodje de Sevinje, kazao je: "Srce kojim se ljubi Tvorac i tvar jedno je, iako se posledice medju sobom razlikuju onoliko koliko su razliciti sami objekti" ("C'est avec ie meme coeur, qu'on aime ie Createur, ou la creature, quoique les effest soient aussi differente, quo les objets"). Rasin je sa razvrata presao na prelast koja se zove "mnjenje". Ta prelast potpuno jasno dolazi do izrazaja u dvema poslednjim pesnikovim tragedijama - "Jestiri" i "Godoliji". Uzvisene Rasinove hriscanske misli i osecanja nasli su sebi sirok prostor u hramu Muza i Apolona (Muze i Apolon su bozanstva drevnih pagana, Grka i Rimljana; tim demonima pagani su pripisivali pokroviteljstvo nad lepim umetnostima), pobravsi u pozoristu aplauze i izazvavsi ushicenje. "Godolija", tragedija koja se smatra za najbolje Rasinovo delo, bila je prikazana cetrdeset puta zaredom. Duh te tragedije istovetan je sa duhom "Ugledanja". Verujemo da u srcu covecijem postoji zivotinjska pozuda, uneta u njega grehovnim padom, koja je u vezi sa pozudom palih duhova; verujemo da u srcu postoji i duhovna teznja, sa kojom smo stvoreni, kojom se prirodno i ispravno ljubi i Bog i bliznji, koja se nalazi u harmoniji (u sazvucju, u saglasnosti) sa teznjom Svetih Angela. Da bi se zavoleo Bog i u Bogu bliznji, neophodno je ocistiti se od zivotinjske pozude. Ociscenje Duh Sveti savrsava u coveku koji svojim zivotom pokazuje volju za ociscenjem. U naravstvenom smislu zapravo se srcem i naziva zelja i ostale dusevne snage, a ne srce kao telesni ud. Te snage usredsredjene su u ovom udu, tako da je opstom upotrebom naziv prenet sa uda na steciste snaga.

Za razliku od osecaja telesnih ljudi, duhovni muzevi, posto pomirisu zlosmradije zla koje se zaogrnulo oblicjem dobra, odmah osete odvratnost od knjige koja odise ovakvim zlosmradijem. Starcu Isaiji, monahu koji je ziveo u bezmolviju u Nikiforovskom manastiru (Olonjecka ili Petrozavodska eparhija), uznapredovavsi u umnoj molitvi i udostojivsi se osenjenja blagodati Bozije, bio je jednom prilikom procitan odlomak iz "Ugledanja". Starac je istog trena provideo smisao knjige; on se nasmejao i uzviknuo: "O! Ovo je pisano u stanju mnjenja. Tu nema niceg istinitog! Sve je tu lazno! Sve izmisljeno! Toma je opisao duhovna stanja, koja nije poznavao iz iskustva, onako kavim su se ona cinila i kakvima ih je zamisljao". Prelast, kao nesreca, predstavlja zalostan prizor; ali kao apsurd ona je smesan prizor. Arhimandrit Novojezerskog manastira Svetog Kirila (Novgorodska eparhija), poznat sa svoga strogog zivljenja, koji je u prostoti srca najpre upraznjavao skoro iskljucivo telesni podvig, dok je o duhovnom imao veoma skromnu predstavu, osobama koje su se sa njim savetovale i koje su se nalazile pod njegovim rukovodstvom najpre je predlagao da citaju "O ugledanju na Hrista", ali je nekoliko godina pred smrt poceo da zabranjuje njeno citanje, govoreci sa svetom prostotom: "Ranije sam za tu knjigu mislio da je korisna dusama, ali mi je Bog otkrio njenu stetnost". Isto misljenje o "Ugledanju" imao je jeroshimonah Leonid, poznat po svom delatnom monaskom iskustvu, koji je postavio temelj naravstvenom blagoustrojstvu u Optinskom manastiru (Kaluska eparhija). Sve pomenute podviznike licno sam poznavao. Neki spahija, vaspitan u duhu pravoslavlja, koji je imao prilike da nakratko vidi takozvani "veliki svet", odnosno najvise slojeve drustva, primetio je jednom knjigu "O ugledanju na Hrista" u rukama svoje kceri. Zabranio joj je da cita tu knjigu, rekavsi: "Ne zelim da se povodis za modom i da koketiras pred Bogom". To je i najtacnija ocena ove knjige.

 Ucenik - Postoje li jos neke vrste prelasti?  Starac - Sve parcijalne vrste samoobmanjivanja i prelascenosti demonima spadaju u

dva gorepomenuta osnovna tipa, i njihovo je poreklo ili u nepravilnom delovanju uma, ili u nepravilnom delovanju srca. Narocito je siroko delovanje "mnjenja". Ne bez osnova u stanje samoobmane i prelasti uvrsta se i dusevno nastrojenje onih monaha koji se, posto su odbacili upraznjavanje Isusove molitve i umno delanje uopste, zadovoljavaju samo spoljasnjim moljenjem, odnosno nepropustanjem crkvenih sluzbi i striktnim ispunjavanjem kelijskog pravila, koje im se sastoji iskljucivo od psalmopojanja i usmenih i glasnih molitvoslovlja. Oni ne mogu izbeci "mnjenje", kako to objasnjava vec pomenuti starac Vasilije u predgovoru knjizi Svetog Grigorija Sinaita, pozivajuci se prevashodno na

29

spise Prepodobnih - Grigorija i Simeona Novog Bogoslova. Pokazatelj skrivenog "mnjenja" u tim se podviznicima ispoljava kada misle za sebe da provode pazljiv zivot, kada zbog gordosti preziru druge, lose se izrazavaju o njima, drze za sebe da su dostojni, po svome misljenju, da budu pastiri ovaca i ucitelji njihovi, nalikujuci na slepca koji bi da pokaze put drugim slepcima (O drugom nacinu paznje i molitve. Dobrotoljublje, deo I).

Usmeno i glasno moljenje plodonosno je kada je povezano sa paznjom, sto se srece veoma retko, jer se paznji ucimo prevashodno pri upraznjavanju molitve Isusove (Predgovor shimonaha Vasilija).

  

O ISTINSKOM I LAZNOM SMIRENOUMLjU

 "Niko da vas ne obmanjuje toboznjom poniznoscu" (Kol. 2, 18), porucuje Sveti

Apostol Pavle. Itinsko smirenoumlje sastoji se u poslusanju i idenju za Hristom (Filiplj. 2, 5-8). Istinsko smirenoumlje jeste razum duhovni. Ono je dar Boziji; ono je dejstvo blagodati Bozije u umu i srcu covekovom. Postoji i hotimicno smirenoumlje: njega izmislja za sebe dusa tasta, dusa prelascena i obmanuta laznim ucenjem, dusa koja samoj sebi laska, dusa koja iste laskanje od sveta, dusa koja svecelo stremi zemaljskom napredovanju i zemaljskim nasladama, dusa koja je zaboravila na vecnost, na Boga.

Hotimicno smirenoumlje, proisteklo iz vlastite uobrazilje, sastoji se od mnogih i raznovrsnih lukavstava kojima se gordost ljudska upinje da uhvati slavu smirenoumlja od zaslepljenog sveta, sveta koji ljubi svoje, sveta koji velica porok kada je prekriven maskom vrline, sveta koji mrzi na vrlinu kada se ta vrlina pokazuje njegovom pogledu u svetoj prostoti svojoj, u svetoj i nepokolebivoj pokornosti Evandjelju.

Nista nije toliki neprijatelj smirenju Hristovom kao svojevoljno smirenje, koje je odbacilo jaram poslusanja Hristu i koje pod pokrovom licemernog sluzenja Bogu sluzi satani u svetotatstvu.

Budemo li neprestano pogledali na greh svoj, budemo li se trudili da ga sagledamo do najsitnijih podrobnosti, necemo u sebi naci nikakve vrline, necemo naci ni smirenoumlje.

Istinskim smirenjem prikriva se istinska, sveta vrlina: tako celomudrena devojka pokrivalom skriva lepotu svoju, tako se i Svetinja nad svetinjama zavesom skriva od pogleda naroda.

Istinsko smirenoumlje jeste evandjelski karakter, evandjelska narav, evandjelski nacin misljenja.

Istinsko smirenje jeste tajna Bozija: ono je nedostupno za poznanje postupka ljudskog. Kao najuzvisenija premudrost, ono se telesnom razumu prikazuje kao ludost.

Tajnu smirenja Gospod Isus otkriva vernom uceniku Svome koji neprestano sedi kraj nogu Njegovih i pazljivo prati zivotvorne reci Njegove. I kada je otkrivena, ona prebiva skrivena: recima i jeziku zemaljskom ona je nedokuciva. Telesnom je razumu nesaznajna: nesaznajno se razumom duhovnim poznaje, i, buduci poznato, prebiva kao nesaznajno. Smirenje je nebesko zivljenje na zemlji. Blagodatno, cudesno vidjenje velicanstva Bozijeg i neizbrojivih dobrocinstava Bozijih coveku, blagodatno poznanje Iskupitelja, idenje za Njim sa odbacivanjem sebe, vidjenje bezdana pogibli u koju se strovalio rod ljudski - to su nevidljiva obelezja smirenja, to su prve odaje ove duhovne palate koju je Bogocovek stvorio.

Smirenje ne vidi za sebe da je smireno. Naprotiv: ono u sebi vidi mnogo gordosti. Ono se stara za to da pronadje sve grane te gordosti; i trazeci ih, vidi da mu valja jos mnogo traziti.

Prepodobni Makarije Egipatski, koga je Crkva prozvala Velikim zbog izuzetnosti vrlina njegovih, a osobito zbog najdubljeg smirenja, znameniti i duhonosni Otac, u svojim uzvisenim, svetim, tajanstvenim besedama kazao je da i najcistiji i najsavrseniji covek u sebi ima nesto gordo (Beseda 7, gl. 4).

Taj je ugodnik Boziji dostigao najvisi stepen hriscanskog savrsenstva; ziveo je u vremena u kojima bese mnostvo Svetih, imao prilike da vidi najveceg medju svetim

30

monasima Antonija Velikog, i rekao da nije video niti jednog coveka koji bi u potpunosti i u pravom smislu te reci mogao biti nazvan savrsenim (Beseda 8, gl. 5). Lazno smirenje pak sebe vidi smirenim: na smesan i zalostan nacin ono se tesi tim vidjenjem, varljivim i pogubnim po dusu.

Satana uzima na sebe oblicje svetozarnog Angela; apostoli njegovi uzimaju oblicje Apostola Hristovih (Kor. 9, 13-15); njegovo ucenje uzima oblicje ucenja Hristovog; stanja koja proizvode njegova prelascivanja izgledaju kao duhovna, blagodatna stanja; gordost njegova i tastina, i njima uzrokovane samoobmana i prelast prikazuju se kao smirenje Hristovo.

Ah! Kamo se skrivaju od nesrecnika zaokupljenih mastarijama, zalosno zadovoljnih sobom, svojim stanjem samoobmane, i ispunjenih mislju da ce se nasladjivati i u blazenstvu prebivati, kamo se skrivaju od njih reci Spasitelja: "Blazeni koji ste gladni sada, blazeni koji placete sada, i tesko vama koji ste siti sada, tesko vama koji se smijete sada" (Lk. 6, 21-25).

Pogledaj pazljivije, pogledaj nepristrasno na dusu svoju, ljubljeni brate! Nije li njoj primerenije pokajanje od naslade! Nije li joj primerenije da place na

zemlji, u toj dolini tuge, cije je naznacenje upravo plac, nego da izmislja za sebe prevremene, prelascujuce, apsurdne, pogubne naslade!

Pokajanje i plac zbog greha pruzaju vecno blazenstvo: to je poznato, to je verodostojno, to je obznanjeno od Gospoda. Zasto se onda ne bi pogruzio u ta svestena stanja, zasto ne bi u njima prebivao, a ne da sebi izmisljas naslade, da se njima nasicujes, njima zadovoljavas, njima u sebi gusis blazenu glad i zedj za pravdom Bozijom, blazenu i spasonosnu tugu zbog greha svojih i zbog grehovnosti.

Glad i zedj za pravdom Bozijom svedoci su siromastva duha; plac je izraz smirenja, njegov glas. Nemanje placa, zasicenost samim sobom i nasladjivanje svojim umisljeno duhovnim stanjem oblicuju gordost srca.

Poboj se da zbog isprazne i prelascujuce naslade ne nasledis zalost neprolaznu, koju je Bog obecao onima koji su sada prezasiceni u svom samozadovoljstvu, suprotno od volje Bozije.

Sujeta i deca njena - lazne duhovne naslade, koje deluju u dusi sto nije prozeta pokajanjem - stvaraju iluziju smirenja. Tom iluzijom dusa zamenjuje istinsko smirenje. Iluzija istine, ispunivsi svestene odaje duse, samoj Istini zagradjuje sve ulaze u te odaje.

Avaj, duso moja, Bogom sazdani hrame istine! Primivsi u sebe iluziju istine, poklonivsi se lazi namesto Istine, postajes hram paganski!

U tom hramu stoji idol: mnjenje smirenja. Mnjenje smirenja predstavlja najuzasniji vid gordosti. Gordost se tesko izgoni cak i kada je covek svestan da je rec o gordosti; ali kako da je izgoni kada mu se ona prikazuje kao smirenje?

U tome hramu vlada zalosna gnusoba opustosenja! U tome hramu oseca se tamjan kumirosluzenja, pevaju se pesmopoji kojima se veseli ad. Tamo pomisli i osecanja dusevna kusaju od zabranjene hrane zrtvovane idolima, napijaju se vina pomesanog sa smrtonosnim otrovom. Hram paganski, obitaliste idola i svake necistote, nedostupno je ne samo blagodati Bozijoj, darovima duhovnim, nego i bilo kakvoj istinskoj vrlini, bilo kakvoj zapovesti evandjelskoj.

Lazno smirenje do te mere cini coveka zaslepljenim, da ga primorava ne samo da misli za sebe i da drugima pruza nagovestaje da je smiren, nego i da to otvoreno govori, da to gromoglasno propoveda (O ugledanju, knj. 3, gl. 2).

Surovo nam se izruguje laz kada je, buduci njome obmanuti, drzimo za istinu. Blagodatno smirenje je nevidljivo, kao sto je nevidljiv darodavac njegov Bog. Ono je

skriveno cutanjem, jednostavnoscu, iskrenoscu, neusiljenoscu, slobodom. Lazno smirenje uvek je praceno izmastanom spoljasnjoscu: ono se javno pokazuje, Lazno smirenje voli scene: njime ono obmanjuje i druge i sebe. Smirenje Hristovo

odenuto je u haljine i dolamu (Jn. 19, 24), tu najjednostavniju odecu: zaogrnuto tom odecom, ono ostaje neprepoznato i nezapazeno od ljudi.

Smirenje je zaloga u srcu, svesteno, bezimeno svojstvo srca, bozanstvena navika koja se neprimetno radja u dusi od ispunjavanja zapovesti evandjelskih (Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2).

31

Dejstvo smirenja moze se uporediti sa dejstvom strasti srebroljublja. Onaj ko je zarazen slaboscu vere i ljubavi prema truleznom blagu, sto ga vise stice, postaje sve nezasitiji i gramziviji. Sto se vise bogati, to se vecma samom sebi cini siromasnijim i jadnijim. Tako i onaj ko je vodjen smirenjem - sto se vise bogati vrlinom i duhovnim darovima, postaje sve oskudniji i nistavniji pred sopstvenim pogledom.

To je prirodno. Kada covek jos nije okusio od najviseg dobra, tada njegovo vlastito dobro, oskvrnjeno grehom, predstavlja za njega vrednost. A kada postane udeonicar bozanskog, duhovnog dobra, tada njegovo vlastito dobro, sjedinjeno i izmesano sa zlom, nema za njega nikakve vrednosti.

Ubozjaku je dragocena kesa sa bakarnim paricama koje je dugo sakupljao sa trudom i naporom. Ali kada bogatas neocekivano u nedra njegova izruci mnostvo srebrnjaka, ovaj ce sa prezrenjem odbaciti kesu kao breme koje mu predstavlja samo teret.

Pravedni, mnogostradalni Jov, posto je podneo ljuta iskusenja, udostojio se Bogovidjenja. Tada je u nadahnutoj molitvi kazao Bogu: "Usima slusah o Tebi, a sada Te oko moje vidi". Kakav je to plod izrastao u dusi pravednikovoj od Bogovidjenja? "Zato poricem", nastavlja i zavrsava Jov molitvu svoju, "i kajem se u prahu i pepelu" (Jov 42, 5-6).

Zelis li da zadobijes smirenje? Zapovesti evandjelske ispunjavaj: sa njima ce se u srce tvoje nastanjivati i njegova svojina postajati svesteno smirenje, odnosno svojstva Gospoda naseg Isusa Hrista.

Pocetak smirenja jeste siromastvo duha; sredina njegova jeste uzrastanje u njemu, koje prevazilazi svaki um i poznaje mir Hristov; kraj i savrsenstvo njegovo jeste ljubav Hristova.

Smirenje se nikada ne gnevi, ne ugadja ljudima, ne odaje se tuzi, nicega se ne plasi. Moze li se tuzi predavati onaj ko je unapred za sebe poznao da je dostojan svake

patnje? Moze li se nevolja ustrasiti onaj ko je unapred sebe osudio na patnje, ko na njih

gleda kao na sredstvo svoga spasenja? Ugodnici Boziji uzljubili su reci blagorazumnog razbojnika koji bese raspet kraj

Gospoda. Oni su u patnjama svojim navikli da govore: Primamo po svojim delima kao sto smo zasluzili; seti nas se, Gospode, kad dodjes u Carstvu Svome (Lk. 33, 41-42; 27, 34). Svaku patnju oni docekuju sa priznanjem da su je i zasluzili (Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2).

Svesteni mir ulazi u srca njihova sa recima smirenja! On prinosi casu duhovne utehe i bolesniku na odru, i suznju u tamnici, i onome koga ljudi progone, i onome koji je od demona gonjen.

Casu utehe ruka smirenja prinosi i onome koji je na krstu razapet; svet mu pak moze doneti jedino ocat pomesan sa zuci (Mt. 27, 34).

Covek smiren nije sposoban da gaji u sebi zlobu i mrznju: on nema neprijatelja. Ako ga ko od ljudi vredja, u tome coveku on vidi oruzje pravednog suda, ili promisli Bozije.

Smirenjem ispunjen covek svecelo se predaje volji Bozijoj. On ne zivi svojim vlastitim zivotom, nego Bogom.

Smirenom je tudje svako uzdanje u sebe, i stoga on neprestano iste pomoci Bozije, neprestano prebiva u molitvi.

Plodovita grana priklanja se k zemlji pod teretom mnostva plodova svojih. Besplodna pak grana raste uvis, umnozavajuci svoje besplodne izdanke.

Dusa bogata evandjelskim vrlinama pogruzava se u smirenje sve dublje i dublje, i u dubinama toga mora nalazi bisere mnogocene - darove Duha.

Gordost je siguran znak ispraznosti covekove, robovanja strastima, znak duse u kojoj ucenje Hristovo nije naslo nikakvog pristupa.

Nemoj suditi o coveku prema spoljasnjosti njegovoj; nemoj zakljucivati o njemu da je gord ili smiren. "Ne sudite po izgledu"; "po plodovima njihovim poznacete ih" (Jn. 7, 24; Mt. 7, 16). Gospod je zapovedio da se ljudi poznaju po onome sto cine, po vladanju njihovom, po posledicama koje proisticu iz onoga sto cine.

32

"Znam gordost tvoju i zlobu srca tvoga" (1. Car. 17, 21), govorase Davidu bliznji njegov; ali Bog posvedoci za Davida: "Obretoh Davida slugu Svga, jelejem svetim Mojim pomazah ga" (Ps. 89, 21). Covek ne gleda onako kako gleda Bog: jer covek pogleda na lice, a Bog na srce (1. Car. 16, 7).

Zaslepljene sudije cesto smirenim smatraju licemera i niskog covekougodnika: on je bezdan tastine.

Nasuprot tome, te neznalice koje sude smatraju gordim onoga koji ne trazi pohvale i nagrade ljudske, i koji zato ne puzi pred ljudima, dok je on istinski sluga Boziji; on je osetio slavu Boziju, koja se samo smirenima otkriva, osetio je smrad slave ljudske, i odvratio od nje i oci, i culo mirisa duse svoje.

"Sta znaci verovati?" - upitali su jednog velikog ugodnika Bozijeg. On odgovori i rece: "Verovati znaci prebivati u smirenju i milosti" (Alfabetski paterik. O avi Pimenu Velikom).

Smirenje se uzda u Boga, ne polaze nadu na sebe i na ljude, i zato je u vladanju svome jednostavno, neposredno, nepokolebivo, velicanstveno. Zaslepljeni sinovi sveta to nazivaju gordoscu. Smirenje ne ceni zemaljska blaga, ne udostojavajuci truleznost i pustosnost ni paznje, ni pogleda. Svestenu hladnocu prema truleznosti i pustosnosti sinovi truleznosti, sluge pustosnosti, nazivaju gordoscu.

Postoji svesteno poklonjenje od smirenja, od uvazavanja bliznjeg, od uvazavanja lika Bozijeg, od uvazavanja Hrista u bliznjem svom; i postoji porocno, koristoljubivo, covekougodljivo i ujedno covekomrzacko, bogoprotivno i bogomrsko poklonjenje: satana je molio Bogocoveka da mu oda ovakvo poklonjenje, nudeci mu za njega sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu (Lk. 4, 7).

Koliko je i danas onih koji uznose ovakvo poklonjenje kako bi zadobili zemaljska preimucstva! Oni kojima se ovakvi poklanjaju hvale smirenje njihovo.

Budi pazljiv i posmatraj: da li onaj koji ti se poklanja cini to iz postovanja prema coveku, iz osecanja ljubavi i smirenja, ili njegovo poklonjenje samo pothranjuje tvoju gordost, iznudjujuci od tebe nekakvu privremenu korist?

Pogledaj, velikasu zemaljski, kako pred tobom puze tastina, laskanje, podlost! Cim dostignu cilj svoj, one ce ti se izrugivati, i izdace te prvom prilikom. Milost svoju nikada nemoj izlivati na tasta coveka: jer takav, koliko je nizak pred onim sto je iznad njega, toliko je ohol, drzak, necovecan prema onima nizim od sebe (Lestvica, Slovo 22, gl. 22). Tastog coveka poznaces po njegovoj narocitoj sposobnosti laskanja, usluznosti, laganja, spremnosti na sve sto je podlo i nisko.

Pilata je uvredilo Hristovo cutanje, koje mu se ucinilo gordim. "Zar meni ne odgovaras? Ne znas li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim?" (Jn. 19, 10). Svoje cutanje Gospod je objasnio javljanjem volje Bozije, ciji je Pilat bio slepo orudje, premda je mislio da je delanje njegovo nezavisno. Zbog sopstvene gordosti Pilat nije bio sposoban da razume da pred njim stoji svesavrseno smirenje - ocoveceni Bog.

Uzvisena dusa, dusa ispunjena nebesnim nadanjem, prezirom prema truleznim dobrima ovoga sveta, nije sposobna za sitno ugadjanje ljudima i klanjanje njima. Takvu dusu pogresno nazivas gordom, jer ona ne udovoljava zahtevima strasti tvojih.

Amane, postuj blagoslovenu, bogougodnu gordost Mardohejevu! To sto je u ocima tvojim gordost zapravo je sveto smirenje (Knj. o Jestiri, gl. 4-7). Aman, Makedonjanin, bese ljubimac i prvi velmoza Artakserksa, cara Persijskog. Mardohej, Judej, bio je jedan od slugu carevih, ali, buduci duboko prozet blagocastivoscu, nije dopustao sebi ugadjanje ljudima, pa nije puzio pred onim koji samo privremeno vlada. Takvo Mardohejevo ponasanje izazva Amanov bes, i on spremi visoka vesala da bi na njima pogubio mrskog mu coveka koji se izdvajao iz sveopsteg poklanjanja. Ali usled nestalnosti dela zemaljskih okolnosti su se izmenile, i Aman je bio obesen na vesalima koje je svojevremeno bio pripravio Mardoheju.

Smirenje je evandjelsko ucenje, evandjelska vrlina, tajanstvena sila Hristova. Bog se javio ljudima obukavsi se u smirenje, i ko se od ljudi obuce u smirenje, postaje slican Bogu (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 33).

"Ako hoce ko za Mnom ici, neka se odrece sebe, i uzme krst svoj i za Mnom ide" (Mt. 16, 24), objavljuje sveto Smirenje. Drugacije nije moguce biti ucenik i sledbenik Onoga Ko se smirio do smrti, do smrti na krstu. On je seo sa desne strane Oca; On je novi

33

Adam, Rodonacalnik svetog plemena izabranih. Vera u Njega upisuje medju izabrane; izabranost se prima svetim smirenjem, i biva zapecacena svetom ljubavlju. Amin.

  

O LjUBAVI PREMA BLIZNjEM

 Sta moze biti lepse i sladje od ljubavi prema bliznjem? Ljubiti znaci imati blazenstvo; mrzeti znaci prebivati u muci. Sav zakon i proroci

pocivaju na ljubavi prema Bogu i prema bliznjem (Mt. 22, 40). Ljubav prema bliznjem jeste staza koja uzvodi u ljubav prema Bogu: jer je Hristos

blagovolio da se na tajanstven nacin obuce u svakog bliznjeg naseg, a u Hristu Bog (1. Jovan.).

Nemoj misliti, ljubljeni brate, da je zapovest o ljubavi prema bliznjem tako bliska palom srcu nasem: zapovest je duhovna, a nasim srcem ovladali su telo i krv; zapovest je nova, a srce je nase staro.

Prirodna ljubav nasa ozledjena je padom; nju valja umrtviti - to zapoveda Hristos - i iz Evandjelja pocrpsti svetu ljubav prema bliznjem, ljubav u Hristu.

Novi covek mora imati sve nove osobine; nikakvo staro svojstvo mu ne pristaje. Nema vrednost pred Evandjeljem ljubav od buktanja krvi i osecaja telesnih. I kakvu ona moze imati vrednost, ako, kada se krv u coveku raspali, daje zakletvu

da ce zivot za Gospoda poloziti, a posle nekoliko casova, kada se krv ohladi, kune se da Ga ne poznaje (Mt. 16, 33, 35, 74)?

Evandjelje odbacuje ljubav koja zavisi od buktanja krvi, od osecanja telesnog srca. Ono porucuje: "Ne mislite da sam dosao da donesem mir na zemlju; nisam dosao da donesem mir nego mac. Jer sam dosao da rastavim covjeka od oca njegova i kcer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji covjeku postace domaci njegovi" (Mt. 10, 34-36).

Pad je srce potcinio vladavini krvi, i, posredstvom krvi, vladavini onoga koji svet drzi u vlasti svojoj. Evandjelje oslobadja srce od te porobljenosti, od tog nasilja, i privodi rukovodstvu Duha Svetoga. Duh Sveti uci svestenoj ljubavi prema bliznjem. Ljubav zapaljena i odrzavana Duhom Svetim jeste oganj. Tim se ognjem gasi oganj prirodne, telesne ljubavi, ozledjene grehovnim padom (Lestvica, Slovo 15, gl. 3).

"Onaj koji kazuje da je moguce posedovati i jednu i drugu ljubav sam sebe prelascuje", kazao je Sveti Jovan Lestvicnik (Slovo 3, gl. 16).

U kakvoj je palosti priroda nasa! Onaj ko je po prirodi sposoban da sa toplinom ljubi bliznjeg duzan je da se primorava na nesto neobicno - da ga voli na onaj nacin na koji to zapoveda Evandjelje.

Ognjena prirodna ljubav lako se pretvara u odvratnost, u nepomirljivu mrznju (2. Sam. 13, 15). Prirodna ljubav govorila je i bodezom. U kakvim se samo gnojnim ranama nalazi prirodna ljubav nasa! Kako je teska na njoj rana pristrascenosti!

Srce kojim vlada pristrascenost sposobno je za svaku nepravdu, za svako bezakonje, samo da bi udovoljilo bolesnu ljubav svoju.

"Lazna su mjerila mrska Gospodu, a prava mjera ugodna Mu je" (Price Sol. 11, 1). Prirodna ljubav pruza onome koga voli samo zemaljsko; na nebesko ni ne pomislja. Ona vojuje protiv Neba i Duha Svetoga; jer Duh zahteva raspinjanje tela. Ona vojuje

protiv Neba i Duha Svetoga; jer njome upravlja duh lukavi, duh necisti i u propast strovaljeni.

Pristupimo Evandjelju, ljubljeni brate, pogledajmo se u tome ogledalu! Ogledajuci se u njemu, odbacicemo stare haljine, u koje nas je obukao grehopad, ukrasicemo se haljinama novim, koje nam je Gospod ugotovio.

Ta haljina nova jeste Hristos. "Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste" (Gal. 11, 27). Nove haljine jesu Duh Sveti.

34

Obuci cete se u silu s visine (Lk. 24, 49), kazao je za te haljine Gospod. Hriscani se oblace u osobine Hristove dejstvom sveblagoga Duha.

Hriscaninu je mogucno da stekne ovakvu odecu. "Obucite se u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote" (Rimlj. 13, 14), porucuje Apostol.

Najpre, upravljajuci se po Evandjelju, odseci neprijateljstvo, zlopamtivost, gnev, osudjivanje i sve sto je neposredno suprotstavljeno ljubavi.

Evandjelje zapoveda da se molimo za neprijatelje, da blagosiljamo one koji nas kunu, da cinimo dobro onima koji nas mrze, da bliznjem otpustamo sve sto protiv nas ucini.

Postaraj se, ti koji zelis da se na Hrista ugledas, da sve zapovesti ove uistinu ispunjavas.

Nije dovoljno samo sa zadovoljstvom procitati zapovesti evandjelske i zadiviti se visokoj moralnosti u njima sadrzanoj. Na zalost, mnogi se zadovoljavaju samo time.

Kada pristupis ispunjavanju zapovesti Evandjelja, tome ispunjavanju zestoko ce se usprotiviti vladari srca tvoga. Ti su vladari: tvoje sopstveno telesno stanje, u kome si potcinjen telu i krvi, i pali duhovi, koji vladaju telesnim stanjem covekovim.

Telesno mudrovanje, njegova pravda i pravda palih duhova zahtevace od tebe da ne izgubis cast svoju i druga propadljiva preimucstva, da ih zastitis. Ali ti hrabro izdrzi nevidljivu borbu, buduci vodjen Evandjeljem, buduci vodjen Samim Gospodom.

Zrtvuj sve radi ispunjenja zapovesti evandjelskih. Bez takve zrtve neces moci da ih ispunjavas.

Gospod je kazao ucenicima Svojim. "Ako hoce ko za Mnom ici, neka se odrece sebe" (Mt. 16, 24).

Kada je Gospod s tobom, nadaj se pobedi: Gospod ne moze da ne bude pobednik. Izmoli u Gospoda pobedu sebi, izmoli je postojanom molitvom i placem. I

neocekivano ce dejstvo blagodati doci u srce tvoje: iznenada ces osetiti sladosnu opojnost duhovne ljubavi prema neprijateljima.

I jos ti predstoji borba! Jos ti valja biti muzanstvenim! Pogledaj na objekte ljubavi tvoje: da li ti se mnogo dopadaju?

Da li je srce tvoje mnogo privezano za njih? Odreci ih se! Takvo odricanje od tebe zahteva Gospod, zakonopoloznik ljubavi, ne da bi te lisio

ljubavi i onih koje volis, nego da bi ti, odbacivsi telesnu ljubav, oskvrnjenu primesom greha, postao sposoban da primis ljubav duhovnu, cistu, svetu, koja je vrhovno blazenstvo.

Onaj ko je osetio ljubav duhovnu sa omrazom ce gledati na ljubav telesnu kao na nakazno izopacenje ljubavi. Kako se odreci onih objekata ljubavi koji kao da su za samo srce prirasli? - Kazi za njih Bogu: "Oni su, Gospode, Tvoji, a ko sam ja? Nemocno sazdanje, koje nikakvog znacaja nema".

"Danas jos tudjinujem na zemlji, mogu necim biti koristan onima koje volim; sutra cu mozda nestati sa lica njenog, i za njih sam - nista!"

"Hteo-ne hteo, dolazi smrt, nailaze raznorazne okolnosti, nasilno me odvajaju od onih koje sam smatrao svojima, i oni vise nisu moji. U samoj stvari oni i nisu bili moji; postojao je samo nekakav odnos izmedju mene i njih; zavaravajuci se tim odnosom, nazivao sam ih svojima, drzao ih za svoje. Da su zaista moji, ostali bi da mi zanavek pripadaju". "Sazdanja pripadaju jedino Sazdatelju: On je njihov Bog i Vladika. Tvoje, Gospode moj, predajem Tebi: sebi sam ih prisvajao pogresno i uzaludno".

Za njih je sigurnije da budu Boziji. Bog je vecan, svudaprisutan, svemoguc, bezmerno dobar. Onome ko je Njegov On je najsigurniji, najblagonadezniji Pomocnik i Pokrovitelj. Bog daje coveku ono sto je Njegovo: i ljudi Mu postaju svoji, privremeno po telu, zanavek po duhu, kada Bog blagovoli da taj dar pruzi coveku.

Istinska ljubav prema bliznjem zasnovana je na veri u Boga: ona je u Bogu. "Da svi jedno budu", govorio je Spasitelj sveta Ocu Svome, "kao Ti, Oce, sto si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu" (Jn. 17, 21).

Smirenje i privoljenost Bogu ubijaju telesnu ljubav. A to znaci: ona zivi samomnjenjem i neverovanjem. Onima koje volis cini sve sto im je na korist i sve sto ti

35

zakon dopusta; ali ih vazda poveravaj Bogu, i slepa, telesna, nerazumna ljubav postepeno ce se pretvoriti u ljubav duhovnu, razumnu, svetu.

Ako je pak ljubav tvoja pristrasce protivno zakonu, odbaci je kao gnusobu. Kada srce tvoje nije slobodno, to je znak pristrascenosti. Kada je srce tvoje

porobljeno, to je znak bezumne, grehovne strasti. Sveta ljubav je cista, slobodna, sva u Bogu. Ona je dejstvo Duha Svetoga, Koji deluje u srcu po meri ociscenja njegovog.

Odbacivsi neprijateljstvo, odbacivsi pristrascenost, odrekavsi se telesne ljubavi, stekni ljubav duhovnu; "kloni se oda zla i cini dobro" (Ps. 34, 14).

Odaj postovanje bliznjem kao liku Bozijem - postovanje u dusi tvojoj, nevidljivo drugima, vidljivo jedino savesti tvojoj. Neka delatnost tvoja bude na tajanstven nacin saobrazna tvome dusevnom nastrojenju.

Odaj postovanje bliznjem, ne razlikujuci uzrast, pol, zvanje, pa ce se postepeno u srcu tvome poceti radjati sveta ljubav. Uzrocnik ove svete ljubavi nije telo i krv, niti privlacenje osecanja, nego Bog.

Oni koji su liseni slave hriscanske nisu liseni druge slave, zadobijene prilikom stvaranja: oni su lik Boziji.

I ako lik Boziji bude bacen u strasni oganj adski, i tamo sam duzan da ga postujem. Sta je meni do ognja, do ada! Onamo je lik Boziji bacen po sudu Bozijem; moje je da

sacuvam postovanje prema liku Bozijem, i da se time sacuvam od ada. I slepome, i gubavome, i razumom oskudnome, i dojencetu, i zlocincu, i paganinu odaj postovanje kao liku Bozijem. Sta je tebi do njihovih nemoci i nedostataka! Strazi nad sobom, da ti ljubavi ne nedostane.

U Hriscaninu odaj postovanje Hristu, Koji je na pouku nasu porucio, i opet ce poruciti prilikom odlucivanja o nasem udelu u vecnosti: "Kad uciniste jednome od ove Moje najmanje brace, Meni uciniste" (Mt. 25, 40).

U svome postupanju sa bliznjima drzi na umu te reci iz Evandjenja, i postaces miljenik ljubavi prema bliznjem. Miljenik ljubavi prema bliznjem kroz nju ulazi u ljubav prema Bogu.

Ali ako mislis da ljubis Boga, a u srcu tvome zivo je neprijatno raspolozenje ma i prema jednom coveku, znaj da si u zalosnoj samoobmani. "Ako ko rece: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laza je", kazuje Sveti Jovan Bogoslov. "Ovu zapovijest imamo od Njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svojega" (1. Jovan. 4, 20-21).

Javljanje duhovne ljubavi prema bliznjem znak je obnovljenja duse Duhom Svetim. "Mi znamo da smo presli iz smrti u zivot, jer ljubimo bracu", porucuje opet Sveti Jovan Bogoslov, "jer ko ne ljubi brata svojega ostaje u smrti" (1. Jovan. 3, 14).

Savrsenstvo Hriscanstva je u savrsenoj ljubavi prema bliznjem. Savrsena ljubav prema bliznjem sastoji se u savrsenoj ljubavi prema Bogu, za koju nema savrsenstva, za koju nema kraja u uzrastanju. Uzrastanje u ljubavi prema Bogu je beskonacno: jer ljubav je beskonacni Bog (1. Jovan. 4, 16). Ljubav prema bliznjem je temelj u zdanju ljubavi. Ljubljeni brate! Idi da u sebi otkrijes duhovnu ljubav prema bliznjem; usavsi u nju, uci ces u ljubav prema Bogu, kroz kapiju vaskrsenja, kroz dveri Carstva nebeskog. Amin.

  

O LjUBAVI PREMA BOGU

 Ljubi Boga onako kako je On zapovedio da Ga ljubimo, a ne onako kako

samoobmanuti fantazeri misle da Ga ljube. Ne izmisljaj sebi ushicenja, ne uskovitlavaj nerve svoje, ne raspaljuj se plamenom

vestastvenim, plamenom krvi tvoje. Zrtva blagoprijatna Bogu jeste smirenje srca, skrusenost duha. Bog se sa gnevom odvraca od zrtve koja se prinosi sa uzdanjem u sebe, sa gordim misljenjem o sebi, pa makar to bila zrtva paljenica.

Gordost uskovitlava nerve, raspaljuje krv, budi sklonost mastarijama, ozivljuje palost; smirenje pak uspokojava nerve, ukrocuje kiptanje krvi, unistava mastarije, umrtvljava palost, ozivljava zivot u Hristu Isusu.

36

"Poslusnost je pred Gospodom bolja od zrtve, i pokornost je bolja od pretiline ovnujske", govorio je Prorok caru Izrailjskom koji se bio usudio da Bogu prinese zrtvu krivu (1. Sam. 15, 22): zelis li da Bogu prineses zrtvu ljubavi, nemoj to ciniti svojevoljno, po nepromisljenoj teznji svojoj, nego sa smirenjem, u ono vreme i na onom mestu kada je i gde je Gospod zapovedio.

Duhovno mesto na kome je jedino zapovedjeno prinositi zrtve duhovne jeste smirenje (Alfabetni paterik. Kazivanje Prepodobnog Pimena Velikog).

Gospod je sigurnim i tacnim obelezjima oznacio one koji Ga ljube i one sto nemaju ljubavi k Njemu. "Ako Me neko ljubi, rijec Moju drzace. Ko Me ne ljubi, rijeci Moje ne drzi" (Jn. 14, 23-24).

Zelis li da se naucis ljubavi Bozijoj? Uklanjaj se od svakog dela, svake reci, pomisli, osecaja koje Evandjelje zabranjuje. Mrznjom svojom prema grehu, toliko mrskom Svesvetome Bogu, pokazi i dokazi ljubav svoju prema Bogu. Sagresenja u koja ti se desi da padnes po nemoci svojoj bez oklevanja isceljuj pokajanjem. Ali bolje nastoj da strogim strazenjem nad sobom ne dopustas sebi ni takva sagresenja.

Zelis li da se naucis ljubavi Bozijoj? Brizljivo izucavaj u Evandjelju zapovesti Gospodnje i nastoj da ih ispunjavas na delu, trudi se da evandjelske vrline pretvoris u navike, u svoje osobine. Onome ko ljubi svojstveno je da savrseno ispunjava volju onoga koga ljubi.

"Ljubim zapovijesti Tvoje vecma nego zlato i drago kamenje. Toga radi zapovijesti Tvoje drzim da su vjerne, na svaki put lazni mrzim" (Ps. 129, 127-128), kazuje Prorok. Ovakvo je vladanje neophodno za ocuvanje vernosti Bogu. Vernost je neizostavni uslov ljubavi. Bez toga uslova ljubav se raskida.

Stalnim uklanjanjem od zla i ispunjavanjem evandjelskih vrlina - u cemu se sastoji celokupno evandjelsko naravstveno ucenje - dostizemo u ljubav Boziju. To je ujedno i sredstvo putem koga prebivamo u ljubavi prema Bogu: "Ako zapovijesti Moje odrzite ostacete u ljubavi Mojoj" (Jn. 15, 10), kaza Spasitelj.

Savrsenstvo ljubavi sastoji se u sjedinjenju sa Bogom; napredak u ljubavi vezan je za nedokucivu duhovnu utehu, nasladu i prosvecenje. Ali u pocetku podviga ucenik ljubavi duzan je da izdrzi zestoku borbu sa samim sobom, sa duboko ozledjenom prirodom svojom: zlo, koje je grehovnim padom postalo prirodjeno jestastvu, postalo je za njega zakon, koji vojuje i podbunjuje protiv Zakona Bozijeg, protiv zakona svete ljubavi.

Ljubav prema Bogu temelji se na ljubavi prema bliznjem. Kada se u tebi izbrise zlopamtivost, tada si blizak ljubavi. Kada srce tvoje bude osenjeno svetim, blagodatnim mirom prema citavom covecanstvu, tada si kraj samih dveri ljubavi.

Ali te dveri otvara jedino Duh Sveti. Ljubav prema Bogu jeste dar Boziji u coveku koji je sebe pripremio za primanje toga dara cistotom srca, uma i tela svog. Mera toga dara saobrazna je stepenu pripreme: jer je Bog i u milosti Svojoj pravedni sudija.

Ljubav prema Bogu potpuno je duhovna: "Sto je rodjeno od Duha, duh je" (Jn. 3, 6). "Sto je rodjeno od tijela, tijelo je" (Jn. 3, 9): telesna ljubav, kao ona koja se radja

telom i krvlju, ima vestastvena, propadljiva svojstva. Ona je nepostojana, izmenljiva: oganj njen u potpunosti zavisi od vestastva.

Cujuci reci Pisma da je Bog nas oganj (Jevr. 12, 29), da je ljubav oganj, i osecajuci u sebi oganj prirodne ljubavi, nemoj misliti da su ta dva ognja istovetna. Ne! Ta dva ognja neprijatelji su jedan drugome i gase se jedan drugim (Lestvica. Slovo 3 i Slovo 15). "Sluzimo ugodno Bogu sa postovanjem i strahom. Jer je Bog nas oganj koji spaljuje" (Jevr. 12, 28-29).

Prirodna ljubav, pala ljubav, raspaljuje krv covekovu, uskovitlava nerve njegove, budi sklonost mastarijama; ljubav koja je sveta hladi krv, uspokojava i dusu i telo, nagoni unutarnjeg coveka na molitveno cutanje, pogruzava ga u opijenost smirenjem i slascu duhovnom.

Mnogi podviznici su, prihvativsi prirodnu ljubav za duhovnu, raspalili krv svoju i razbuktali mastarije. Stanje raspaljenosti veoma lako prelazi u stanje pomame. One koji se nalaze u stanju raspaljenosti i pomame mnogi su smatrali ispunjenima blagodacu i svetoscu, dok su oni bili nesrecne zrtve samoobmane.

Mnogo je takvih podviznika bilo u Zapadnoj crkvi od onoga doba kada je upala u papizam, u kome se coveku bogohulno pripisuju bozanska svojstva i u kome se coveku

37

odaje poklonjenje koje pripada i dolikuje Bogu Jedinome; ti su podviznici u stanju raspaljenosti napisali mnostvo knjiga u kojima su pomamno samoprelascivanje predstavljali kao ljubav bozansku, i u kojima je njihova rastrojena uobrazilja stvarala mnostvo vidjenja sto su godila samoljublju i gordosti njihovoj.

Sine Crkve od Istoka! Ukloni se od citanja takvih knjiga, ukloni se od idenja za poukama samoprelascenih!

Rukovodeci se Evandjeljem i Svetim Ocima istinite Crkve, sa smirenjem ushodi ka duhovnoj visini ljubavi Bozije posredstvom cinjenja zapovesti Hristovih.

Znaj zasigurno da je ljubav prema Bogu najveci dar Duha Svetoga, a covek se jedino cistotom i smirenjem moze pripremiti za primanje toga velikog dara, kojim se menjaju i um, i srce, i telo. Zaludan je trud, beskoristan i stetan, kada istemo da u sebi pre vremena otkrijemo uzvisene duhovne darove: milostivi Gospod podaje ih u svoje vreme postojanim, trpeljivim, smirenim ispunjavanjem zapovesti evandjelskih. Amin.

  

MREZE ONOGA KOJI SVET DRZI U VLASTI SVOJOJ

 Pod znamenjem svetoga krsta vodim vas, braco, da vam duhovno vidjenje otkrijem.

Neka nas u ovome upravlja veliki medju ugodnicima Bozijim Antonije, pustinozitelj Egipatski. On je jednom prilikom, po dejstvu otkrivenja Bozijeg, ugledao mreze djavolske, po citavom svetu rasirene radi lovljenja ljudi u pogibao. Videvsi neizbrojivo mnostvo tih mreza, on sa placem upita Gospoda: "Gospode! Ta ko moze mimoici mreze ove i steci spasenje?" (Skitski paterik. - Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2).

Pogruzavam se zamisljeno u razmatranje mreza djavolskih. One su rasprostrte i izvan coveka, i u unutrasnjosti bica njegovog. Jedna je mreza primaknuta drugoj; ponegde su mreze postavljene u nekoliko redova; na drugim mestima ima sirokih otvora, ali kroz koje se opet dolazi do mnogobrojnih nabora mreza, od kojih se izbavljenje cini vec nemogucim. Gledajuci na te mreze pune zamki, gorko ridam! I nehotice ponavlja se u meni pitanje blazenog pustinozitelja: "Gospode! Pa ko se moze izbaviti od tih mreza?"

Mreze za um moj rasprostrte su u razlicitim knjigama koje sebe nazivaju svetloscu, ali koje sadrze ucenja tame i koje su napisane pod otvorenim ili prikrivenim uticajem mracnog i svezlobnog vladara ovoga sveta; njihovo je izvoriste razum ozledjen grehopadom "obmanom ljudskom, i lukavstvom radi dovodjenja u zabludu" (Efes, 4, 14), po recima Apostola, od pisaca koji se "uzalud nadimaju tjelesnim umom svojim" (Kol. 2, 18). Bliznji moj, u ljubavi prema kome sam duzan traziti spasenja, postaje za mene mreza sto me lovi u pogibao kada je um njegov ulovljen mrezama laznih i prelascujucih ucenja i mudrovanja. Moj vlastiti um nosi na sebi pecat palosti, zastrt je pokrivalom mraka, zatrovan otrovom lazi: on sam, prelascivan od vladara ovoga sveta, siri mreze sebi. Jos u raju on je nerazumno i neoprezno tezio da stekne znanje po njega pogubno i ubistveno. Nakon pada postao je jos nerazumniji i brzopletiji: drsko se opija casom otrovnog znanja, i time konacno u sebi unistava ukus i zelju za bozanskom casom spasonosnog znanja. Koliko je samo mreza pred srcem mojim! Vidim grube i tanane mreze; koje da nazovem opasnijim i strasnijim? U nedoumici sam. Lovac je vest; ko uspe da umakne grubim mrezama, ulovice ga u one tanke. Kraj lova je, medjutim, u oba slucaja isti: pogibao. A mreze su na sve moguce nacine prikrivene, veoma vesto. Palost je zaodenuta u sve vrste likovanja; covekougadjanje, licemerje, sujeta - u sve vidove vrline. Obmana i mracna prelast prikrivene su maskom duhovnog, nebeskog. Dusevna, cesto porocna, ljubav prikrivena je spoljasnjoscu svete ljubavi; lazna, izmastana slast prikazuje se kao duhovna naslada. Vladar sveta nastoji svim sredstvima da coveka zadrzi u njegovoj paloj prirodi: i bez grubih grehovnih padova to je dovoljno da coveka ucini tudjim Bogu. Grubi grehovni padovi u potpunosti ce, po tacnim proracunima lovca, biti zamenjeni gordim misljenjem o sebi hriscanina koji se zadovoljava vrlinama pale prirode i koji se priklonio samoobmani, cime se otudjio od Hrista.

Koliko je samo mreza za telo! I kakva je mreza ono samo! Kako tek njih koristi vladar ovoga sveta! Posredstvom tela, snishodeci njegovim ponizavajucim naklonostima i zeljama, priblizavamo se podobiju (prilici) stoke beslovesne. O, kakve provalije! Kakvog

38

udaljavanja, kakvog padanja sa visine prilike Bozije! U tu duboku, od Boga strasno udaljenu provaliju strovaljujemo se kada se odajemo grubim telesnim nasladama, koje, prema njihovoj grehovnoj tezini, nazivamo padovima. Ali ni manje grube plotske naslade nisu manje pogubne. Radi njih se napusta staranje o dusi, zaboravlja se Bog, nebo, vecnost, naznacenje covekovo. Vladar ovoga sveta nastoji da nas posredstvom telesnih naslada drzi u neprestanom nemaru i pomracenosti. Preko cula, tih vrata sto uvode u dusu, posredstvom kojih ona opsti sa spoljnim svetom, on neprestano u nju uvodi culnu nasladu i od nje neodvojiv greh i porobljenost. Na glasovitim koncertima gromoglasno se razleze muzika koja izrazava i postice najrazlicitije strasti; te su strasti prikazane na pozornicama zemaljskim, uskovitlane na veseljima zemaljskim; covek se na sve mogucne nacine dovodi do nasladjivanja zlom koje ga je pogubilo. U svojoj opijenosti njime on zaboravlja bozansko dobro sto ga spasava i Krv Bogocovekovu kojom smo iskupljeni.

Eto ovlas uradjene skice mreza koje je vladalac ovoga sveta rasirio kako bi lovio hriscane. Skica je tek ovlas naslikana, ali malo je verovatno da nije u vama, braco, s pravom izazvala uzas, i tesko da se u dusama vasim nije rodilo pitanje: "Ko onda moze izbeci ovakve mreze?" Jeziva slika, medjutim, jos nije zavrsena. Kicica moja dobija nove i nove podstreke za zivopisanje.

Sta kazuje rec Bozija? Ona obznanjuje predskazanje koje se na nase oci ispunjuje, predskazanje da ce u poslednja vremena, zbog umnozenja bezakonja, ohladneti ljubav mnogih (Mt. 24, 12). Istinita rec Bozija, stamenija od neba i zemlje, objavljuje nam umnozenje u poslednja vremena mreza djavolskih i umnozenje broja onih koji ce u tim mrezama propasti.

Tako je! Posmatram ovaj svet i vidim: mreze djavolske umnozise se, u poredjenju sa vremenima rane Crkve Hristove, umnozise se beskonacno. Umnozise se knjige u kojima su sadrzana lazna ucenja; umnozise se umovi laznim ucenjima ispunjeni, koji ih drugima prenose; umanjio se do krajnjih granica broj sledbenika svete Istine; poraslo je postovanje prema priridnim vrlinama, pristupacnim i Judejima, i neznaboscima; pojavilo se uvazavanje cisto paganskih vrlina, protivnih i samoj prirodi, koja na njih pogleda kao na zlo; oslabile su predstave o vrlinama hriscanskim, da i ne govorim koliko je oslabilo, cak i nestalo, ispunjavanje njihovo na delu; uznapredovalo je zivljenje vestastveno; nestaje zivljenja duhovnog; na naslade i brige telesne odlazi sve vreme; nema se kada ni pomisliti na Boga. I sve se to pretvara u obavezu, u zakon. Od umnozenja bezakonja ohladnece ljubav mnogih, i onih koji bi se zadrzali u ljubavi prema Bogu kada zlo ne bi bilo toliko sveopsteg karaktera, kada se mreze djavolske ne bi umnozile do takve bezbrojnosti.

Osnovana je bila tuga blazenog Antonija. Utoliko je osnovanija tuga hriscanina danasnjeg vremena pri pogledu na mreze djavolske; osnovano je pitanje ridanjem propraceno: "Gospode! Ko od ljudi moze mimoici mreze ove i zadobiti spasenje?"

Na pitanje prepodobnog pustinozitelja usledio je od Gospoda odgovor: "Smirenoumlje ce mimoici te mreze, i one ga se ne mogu ni dotaci".

Bozanstveni odgovor! Kako on od srca udaljava svaku sumnju, i u malo reci prikazuje siguran nacin pobede nad protivnikom nasim, nacin raskidanja, unistavanja gusto isprepletenih zamki njegovih, koje je ustrojio zahvaljujuci svome dugogodisnjem i mnogozlobnom iskustvu.

Ogradimo smirenjem um svoj, ne dopustajuci mu da se nerazumno, brzopleto ustremljuje sticanju znanja, ma koliko novina njihova i vaznost naziva njihovih privlacile znatizelju nasu. Sacuvajmo ga od iskusenja laznih ucenja, prikrivenih imenom i maskom ucenja hriscanskoga. Smirimo ga na poslusnost Crkvi, kaznjavajuci svaku pomisao sto ustaje protiv razuma Hristova (2. Kor. 10, 5), razuma Crkve. U pocetku je tegoban umu tesni put poslusnosti Crkvi; ali on izvodi na siroko polje i slobodu razuma duhovnog, pred kojim nestaju sve toboznje nelogicnosti sto ih telesni i dusevni razum nalazi u preciznom pokoravanju Crkvi. Ne dopustimo mu da o duhovnim stvarima cita druga stiva osim knjiga napisanih od pisaca iz Crkve istinite, za koje je i sama Crkva posvedocila da su organi Duha Svetoga. Onaj ko cita svete pisce neprimetno postaje zajednicar Duha Svetoga Koji obitava u njima i govori kroz njih; citalac spisatelja jeretickih, makar oni svojim vecem jeretickim i bili odlikovani nazivom svetih, postaju zajednicari lukavog duha prelasti (Sveti Petar Damaskin. Dobrotoljublje. O rasudjivanju): zbog neposlusanja Crkvi, u cemu je gordost, on upada u zamke vladara ovoga sveta.

39

Kako postupiti sa srcem? - nakalemimo na tu divlju maslinu grancicu od plodne masline, nakalemimo na nju odlike Hristove, naucimo ga smirenju evandjelskom, nasilno ga primoravajmo da prihvati volju Evandjelja. Ugledavsi njegovo razmimoilazenje sa Evandjeljem, neprestano protivrecenje, nepokornost Evandjelju, sagledajmo u tome protivljenju, kao u ogledalu, palost nasu. Sagledavsi palost nasu, zaplacimo zbog nje pred Gospodom, Sazdateljem i Iskupiteljem nasim, ozalostimo se spasonosnom tugom; u toj tuzi prebivajmo dokle ne ugledamo spasenje nase. "Srce skruseno i smerno Bog nece odbaciti" (Ps. 51, 19) predavsi ga neprijatelju da mu postane ulov. Bog je Sazdatelj nas i Vladika: On je kadar obnoviti srce nase. Srce koje Mu neotstupno vapije placem i molitvom pretvorice od greholjubivog u bogoljubivo i sveto. Cuvajmo telesna cula nasa, ne pustajuci kroz njih greh u klet dusevnu. Obuzdajmo znatizeljno oko i znatizeljno uho svoje; cvrstu uzdu stavimo na mali ud tela naseg, ali koji izaziva silne potrese - na jezik nas; smirimo beslovesna stremljenja tela uzdrzanjem, bdenjem, trudovima, cestim secanjem na smrt, pazljivom i postojanom molitvom.

O, kako su kratkotrajne telesne naslade! Kakvim se smradom one zavrsavaju! Nasuprot tome, telo ogradjeno uzdrzanjem i cuvanjem cula, suzama pokajanja umiveno, cestim molitvama osvestano, na tajanstven nacin u hramu Duha Svetoga, Koji sve napadaje neprijateljske na coveka osujecuje.

"Smirenoumlje ce mimoici sve mreze djavolske, i one ga se ne mogu ni dotaci". Amin.

  

VIDjENjE SVOGA GREHA

 Nastupice ono strasno vreme, doci ce onaj strasni cas u koji ce svi gresi moji

predstati u svoj nagoti svojoj pred Bogom - Sudijom, pred Angelima Njegovim, pred citavim covecanstvom. Uzasom se ispunjavam, predosecajuci stanje moje duse u tome jezivom casu. Pod utiskom zivog i snaznog predosecanja, sa trepetom hitam da se pogruzim u razmatranje samoga sebe, hitam da u knjizi savesti moje proverim onamo uneta sagresenja moja ucinjena delom, recju, pomislju.

Knjige koje odavno nisu bile citane, koje su dugo stajale u ormarima, pune se prasinom, razjedaju ih moljci. Onaj ko uzme u ruke takvu knjigu naici ce na velike teskoce pri njenom citanju. Takva je i moja savest. Posto odavno nije bila pregledana, veoma sam je tesko otvorio. A posto sam to ucinio, ne nalazim u njoj ocekivano zadovoljenje. Samo krupni gresi vide se u njoj prilicno jasno; sitna slova, kojih je veliko mnostvo, skoro su sasvim izbledela, i sada se ne moze razabrati sta su oznacavala.

Bog, jedino Bog moze izbledelim slovima vratiti boju i ocistiti coveka od zle savesti (Jevr. 10, 22). Jedino Bog moze podariti coveku vidjenje greha njegovih i vidjenje greha njegovog - njegove palosti, u kojoj je koren, seme, klica, ukupnost svih sagresenja ljudskih.

Prizvavsi na pomoc milost i silu Boziju, prizvavsi ih na pomoc najtoplijom molitvom, sjedinjenom sa blagorazumnim postom, sa placem i ridanjem srca, ponovo otvaram knjigu savesti, iznova se zagledam u kolicinu i kakvocu grehova svojih; zelim da vidim kakvi su plodovi sagresenja sto ih ucinih?

Vidim: "Bezakonja moja izadjose vrh glave moje, kao tesko breme otezase mi, ima ih vise nego kose na glavi mojoj" (Ps. 39, 5; 40, 12). Kakva je posledica ove grehovnosti? "Stigose me nepravde moje, da ne mogu gledati; srce me moje ostavi" (Ps. 40, 12). Posledica grehovnog zivota jeste slepilo uma, ozlojedjenost, neosetljivost srca. Um okorelog gresnika ne vidi ni dobro, ni zlo; srce njegovo gubi sposobnost za duhovne osete. Ukoliko se, posto napusti grehovni zivot, takav covek obrati na put blagocastivih podviga, srce njegovo, kao da je tudje, nece saosecati njegovom stremljenju ka Bogu. Kada se dejstvom blagodati Bozije podvizniku otkrije mnostvo sagresenja njegovih, tada nije mogucno da on ne dospe u stanje krajnje nedoumice, da se ne pogruzi u najdublju tugu. "Srce moje jako kuca, ostavi me snaga moja, i vid ociju mojih, ni njega mi nema; jer sam iznutra pun ognja", to jest, delatnost je moja puna spoticanja zbog navike na greh, koja nasilno odvlaci u nova sagresenja; "usmrdjese se i zagnojise se rane moje od

40

bezumlja mojega", odnosno, grehovne su strasti sa mnom ostarile i strazno me ozledile usled nepazljivog zivljenja moga; "i nema zdrava mjesta na tijelu mome", sto znaci: nema isceljenja iskljucivo posredstvom mojih vlastitih napora citavom bicu mome, koje je pobedjeno i zarazeno grehom (Ps. 38, 10, 7, 5, 7).

Svescu o gresima mojim, pokajanjem zbog njih, ispovedanjem njihovim, zaljenjem zbog njih, svo mnostvo njihovo prepustam pucini milosrdja Bozijeg. A kako bih se za ubuduce pripazio od greha, zagledacu se, pogruzivsi se u osami u sebe samoga, kako protivu mene deluje greh, kako mi on pristupa, sta mi kazuje.

Prilazi mi kao lopov; prikriveno je lice njegovo; reci su mu blaze od ulja (Ps. 55, 21); kazuje mi laz, nudi bezakonje. Otrov je u ustima njegovim; jezik mu je zalac smrtonosni.

"Nasladi se!", sapuce mi tiho i laskavo. "Zasto bi ti bila zabranjena naslada? Nasladi se! Kakav je u tome greh?" - i nudi mi, zlocinac, da narusavam zapovesti Svesvetoga Gospoda.

Ne bi trebalo obracati nikakvu paznju na reci njegove; znam ja da je on lupez i ubica. Ali me nekakva nepojmljiva slabost, slabost volje, pobedjuje. Obracam paznju na reci greha, pogledam na zabranjeni plod. Uzalud me savest opominje da je kusanje od toga ploda ujedno i kusanje od smrti.

Ako nema zabranjenog ploda pred ocima mojim, on mi se iznenada prikazuje u uobrazilji mojoj, zivopisno, kao da je naslikan rukom ocaravanja.

Osecanja srca privlaci sablaznjiva slika, nalik na bludnicu. Spoljasnjost je njena ocaravajuca; iz nje sve odise sablaznima; zaogrnuta je u mnogoceno, raskosno ruho; smrtonosno dejstvo njeno brizljivo je prikriveno. Greh trazi zrtvu od srca, kada tu zrtvu ne moze prineti telo, usled odsustva samog predmeta.

Greh u meni deluje grehovnom mislju, grehovnim osecajem, osecajem srca i osecajem tela; deluje preko telesnih cula, deluje kroz uobrazilju.

Do kakvog me zakljucka dovodi ovakvo gledanje na sebe? Do zakljucka da u meni, u citavom bicu mome, zivi ozledjenost grehovna, koja saoseca sa grehom sto me napada spolja i potpomaze ga. Slican sam suznju okovanom teskim lancima: svako kome se to dozvoli hvata toga suznja i povlaci ga kud mu se prohte, jer suzanj, buduci da je okovan lancima, nije kadar da se odupre.

Greh je, nekada davno, prodro i do visnjeg raja. Onde je praoce moje ponudio da okusaju od zabranjenog ploda. Onde ih je prelastio; onde je prelascene vecnom smrcu pogubio. I meni, potomku njihovom, neprestano ponavlja tu istu ponudu; i mene, potomka njihovog, neprestano nastoji da prelasti i pogubi.

Adam i Eva odmah nakon sagresenja behu prognani iz raja i strovaljeni u zemlju zalosti (1. Mojs. 3, 23-24); ja se rodih u toj zemlji placa i nevolje! Ali to me ne opravdava; ovamo mi je raj doneo Iskupitelj i usadio ga u srce moje. Grehom sam izagnao raj iz srca svoga. Sada je tamo mesavina dobra i zla, tamo je ljuta borba dobra sa zlom, tamo je sudar bezbrojnih strasti, tamo je muka, predokusaj vecne muke adske.

U sebi vidim dokaz da sam sin Adamov: cuvam njegovu naklonjenost zlu, pristajem na predloge prelastitelja, premda znam zasigurno da mi se nudi obmana i da mi se priprema ubistvo.

Uzalud bih okrivljavao praoce za greh koji su na mene preneli: Iskupitelj me je oslobodio iz ropstva grehovnog, i sada vec u grehe ne upadam nasilno, nego hotimicno.

Praoci su u raju jedanput prestupili jednu zapovest Boziju, a ja, nalazeci se u krilu Crkve Hristove, neprestano narusavam sve bozanske zapovesti Hrista, Boga i Spasa moga.

Desi se da se dusa moja uskovitla gnevom i zlopamtivoscu. U uobrazilji mojoj sjakti se sablja nad glavom neprijatelja i srce se opija zadovoljenom osvetom cija je slika stvorena u masti. Ili zamislim svuda rasute gomile zlata! Odmah potom nicu slike velelepnih palata, vrtova, svih predmeta raskosi, sladostrasca, gordosti koji se zlatom zadobijaju, i radi kojih se greholjubivi covek klanja tome idolu - sredstvu ostvarivanja svih propadljivih zelja. Ili se prelascujem pocastima i vlascu! Ustavljam se i idem za mastarijama o upravljanju ljudima i zemljama, o pruzanju njima propadljivih dobara, a sebi propadljive slave. Ili, zamisljam da, kao pred rodjenim ocima, vidim stolove sa jestivima koja se puse i tako divno mirisu! Smesno i istovremeno zalosno nasladjujem se prelastima koje mi se ukazuju. Ili iznenada ugledam sebe kao pravednika, ili, tacnije

41

receno, srce se moje ispunjava licemerjem, upinje se da prisvoji za sebe pravednost, laska samo sebi, stara se za pohvale ljudske, kako da ih privuce sebi!

Strasti se, takmiceci se medju sobom, bore za mene, neprestano me preotimaju jedna od druge, kovitlaju me, onespokojavaju.

I ne vidim svoje zalosno stanje! Na umu mome je neprozirna zavesa mraka; na srcu mi je teski kamen neosetljivosti.

Hoce li doci k sebi um moj, hoce li zazeleti da se upravi ka dobru? Protivi mu se srce, koje je naviklo na naslade grehovne, protivi mu se telo moje, koje je steklo pozude zivotinjske. Izgubila se u meni cak i predstava da je telo moje, buduci da je za vecnost stvoreno, sposobno za zelje i pokrete bozanske, da su zivotinjska stremljenja njegova nedug unet u telo padom grehovnim.

Razliciti delovi moga bica - um, srce i telo - raseceni su, razjedinjeni, deluju nesaglasno, protive se jedan drugom; u trenutnom, bogoprotivnom saglasju deluju samo onda kada sluze grehu.

Takvo je moje stanje! Ono je smrt duse za zivota tela. Ali ja sam zadovoljan svojim stanjem! Zadovoljan sam - ne iz razloga smirenja, nego zbog slepila moga, zbog ozlojedjenosti moje. Dusa ne oseca svoju umrtvljenost, kao sto je ne oseca ni telo, od duse razluceno smrcu.

Kada bih osecao umrtvljenost moju, prebivao bih u neprestanom pokajanju! Kada bih osecao umrtvljenost moju, starao bih se za vaskrsenje!

Sav sam zaokupljen brigama ovoga sveta, slabo me brine patnja moje duse. Strogo osudjujem i najmanja sagresenja bliznjih mojih; a sam sam prepun greha, zaslepljen sam njime, pretvoren u okamenjeni stub poput zene Lotove, nisam sposoban ni za kakav dvig duhovni.

Nisam nasledio pokajanje, jer jos ne vidim greh svoj. Greh svoj ne vidim iz razloga sto jos grehu sluzim. Ne moze ugledati greh svoj onaj koji se grehom nasladjuje, onaj koji sebi dopusta da od njega kusa, makar i samo pomislima i saosecanjem srca.

Greh svoj moze ugledati samo onaj ko se odlucnom voljom odrekao svakog prijateljevanja sa grehom, ko bodro strazi na kapijama doma svoga sa isukanim macem reci Bozije, ko tim macem odbacuje i sece svaki greh, u kome god obliku da mu se priblizi.

Ko savrsi veliko delo - uspostavi neprijateljstvo prema grehu, nasilno uklonivsi od njega um, srce i telo, tome ce Bog podati veliki dar - vidjenje greha svoga.

Blago dusi koja je ugledala greh sto se u njoj gnezdi! Blago dusi koja je u sebi ugledala pad praotaca, starost staroga Adama! Takvo vidjenje greha svoga jeste duhovno vidjenje, vidjenje uma, isceljenog od slepila blagodacu Bozijom. Sveta Crkva od Istoka uci da se sa postom i preklanjanjem kolena izmoljava u Boga vidjenje greha svoga.

Blago dusi koja se neprestano poucava u Zakonu Bozijem! U njemu ona moze ugledati sliku i lepotu Novoga Coveka, i po njima sagledati i ispraviti nedostatke svoje.

Blago dusi koja je kupila polje pokajanja umrtvljivanjem sebe za grehovne poduhvate! Na tome polju naci ce bescen-blago spasenja.

Ako si stekao polje pokajanja, brizni u detinji plac pred Bogom. Nemoj moliti, ukoliko mozes da u Boga nista ne molis; odbacivsi sebe, predaj se volji Njegovoj.

Shvati, oseti da si ti sazdanje, a Bog je Sazdatelj. Privoli se bez razmisljanja volji Sazdateljevoj, prinesi mu samo detinji plac, prinesi mu srce ispunjeno cutanjem, spremno da sledi volju Njegovu i nosi na sebi pecat volje Njegove.

Ako zbog neopitnosti tvoje nisi u stanju da se pogruzis u molitveno cutanje i plac pred Bogom, izgovori pred Njim smirenu molitvu, molitvu za oprostaj grehova i isceljenje od strasti grehovnih, tih strasnih naravstvenih neduga koji nastaju od hotimicnih sagresenja sto se ponavljaju duze vreme.

Blago dusi koja je shvatila da je potpuno nedostojna Boga, koja je sebe osudila kao svejadnu i gresnu! Ona je na putu spasenja; u njoj nema samoprelascenja.

Nasuprot tome, onaj ko smatra da je spreman da primi blagodat, ko smatra da je dostojan Boga, ko ocekuje i moli se za tajanstveni dolazak Njegov, govoreci da je spreman da prihvati, cuje i vidi Gospoda, obmanjuje sebe i laska sebi; taj je dostigao visoku stenu gordosti, sa koje se pada u mracni bezdan pogibli (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55). Tamo se strovaljuju svi koji su se pogordili spram Boga, svi koji se usudjuju da

42

bestidno sebe drze za dostojne Boga, i da iz toga samomnjenja i samoprelascenosti Bogu kazuju: Govori, Gospode, cuje sluga Tvoj!

Prorok Samuilo, dok jos bejase dete, pocu Gospoda gde ga zove; ne misleci da je dostojan razgovora sa Gospodom, on ode svome prestarelom ucitelju, istuci u njega pouke kako bi se imao vladati. I drugi put zacu Samuilo isti taj glas gde ga priziva, i opet otide k ucitelju. A ucitelj razumede da je glas koji ga priziva bio glas Boziji, te zapovedi detetu da, kada opet zacuje slicno prizivanje, odgovori: "Govori, Gospode, cuje sluga Tvoj!" (1. Sam. 3, 1-9).

Isto ovo usudjuje se da govori sladostrasni i nadmeni fantazer, koga niko ne priziva, nego je opijen tastim mnjenjem, te u sebi izmislja glasove i utehe, i njima laska nadmenom srcu svome, njima obmanjuje sebe i lakoverne sledbenike svoje. U vec pomenutom delu zapadnog pisca (Tome Kempijskog), knjiga treca, glava druga (Moskva, 1834) raspaljenost, samomnjenje i samoprelascenost tako su upecatljivo i zivopisno prikazani da smatramo kako nece biti naodmet da paznji citalaca predocimo i sam tekst: "Govori, Gospode, cuje sluga Tvoj. Ja sam sluga Tvoj; urazumi me i poznacu otkrivenja Tvoja. Privij srce moje k otkrivenjima Svojim; neka padnu kao blaga rosa na njega. Narod Izrailjev govorase nekad Mojsiju: Govori nam ti, i slusacemo; a neka nam ne govori Bog, da ne pomremo. Moja molitva nije takva, Gospode; naprotiv, ja Te preklinjem pokornom molbom, kao prorok Samuilo, govoreci: Govori, Gospode, cuje sluga Tvoj. Neka mi ne govori ni Mojsije niti koji drugi prorok: nego mi govori Ti, Gospode, Boze moj, Ti Koji si svetlost svih proroka, i duh koji ih je nadahnjivao. Ti mozes Sam, bez njih, prozeti dusu moju Svojom istinom; a bez Tebe oni nista ne bi mogli. Oni mogu izgovarati reci, ali im ne mogu dati duha. Njihov govor je prekrasan; ali ako Ti cutis, nece zagrejati srce. Oni razlazu; ali Ti otkrivas smisao. Oni objasnjavaju tajnu; ali Ti lomis pecat koji je skriva. Oni objavljuju Tvoje zapovesti; ali Ti pomazes da se one vrse. Oni pokazuju put; ali Ti dajes snage da se po njemu hodi. Oni delaju samo spolja; ali Ti rasvetljujes i poucavas srca. Oni zalivaju; ali Ti dajes plodnost. Njihove reci zvone u usima; ali nam Ti dajes da razumemo sta govore. Zato neka mi ne govori Mojsije, nego Ti, Gospode Boze moj, vecna istino! Govori mi, jer se bojim da ne umrem, i da ne slusam bez koristi, ako, obavesten samo spolja, nisam pobozan u dusi; jer se bojim da ne nadjem svoju osudu u Tvojoj reci, ako je cujem a ne izvrsim, poznam a ne uzljubim, poverujem a ne pokorim joj se. Govori, Gospode, cuje sluga Tvoj: Ti imas rijeci vjecnoga zivota". Drskost ovog raskosnog krasnorecja i praznoslovlja na dusu, vaspitanu ucenjem Pravoslavne Crkve, navodi uzas i duboku tugu. Tu nema pokajanja! Nema skrusenosti duha! Tu je apsolutno sve stremljenje prema sto blizem i sto tesnjem sjedinjenju sa Bogom. Takvo je i uopste nastrojenje zapadnih autora u oblasti asketike. Jedan od njih, izrazavajuci svoje nepravilno poimanje dostojanstva Majke Bozije, svoje egzaltirano krsnorecje zavrsava na sledeci nacin: "Bacimo se, dakle, u zagrljaj Majke Bozije!". Ovo je raspolozenje suprotno nastrojenju koje cedima svojim prenosi sveta Istocna Crkva. "Kada ne bismo imali svete molitvenike Tvoje", kazuje ona u jednome od pesmopoja svojih, "i dobrotu Tvoju sto nas miluje, kako bismo smeli, Spase, Tebe pevati, kada Te neprestano Angeli slavoslove" (Tropar na Velikom povecerju). U drugom pesmopoju ona porucuje. "Usrdno priteknimo sada k Bogorodici mi gresni i smireni, i pripadnimo pokajnicki vapijuci iz dubine duse: Vladicice, pomozi, sazalivsi se na nas; pohitaj, propadamo od mnostva sagresenja; ne otpusti Tvoje sluge prazne, jer Tebe imamo kao jedinu nadu" (Molbeni kanon Presvetoj Bogorodici). Stanje samoprelascenosti i demonske prelasti nepojmljivo je onima koji nisu vaspitani duhovnim podvigom po predanju Pravoslavne Crkve: takvi ovo zalosno stanje drze za apsolutno pravilno i blagodatno. Onaj koji se potrudio da sa latinskog prevede na ruski "O ugledanju", na kraju knjige dao je svoje pouke citaocima. Ukazujuci na 2. poglavlje 3. knjige, taj zivopisni prikaz samoprelascenosti i samomnjenja, on savetuje da se pre svakog blagocastivog citanja citalac dovodi u stanje prikazano u tome poglavlju. Ocigledno je da se takvim nastrojenjem pruza sloboda da se Sveto Pismo tumaci proizvoljno i ukida obaveza da se sledi tumacenje dato od Svetih Otaca i prihvaceno od Crkve. To je dogmat protestantizma. Sine Crkve od Istoka, jedine svete i istinite! U svome nevidljivom podvigu rukovodi se poukama Svetih Otaca Crkve tvoje: oni zapovedaju da se odvracamo od svakog glasa, od svakog vidjenja izvan i unutar bica naseg, pre no sto se obnovimo ociglednim dejstvom Duha Svetoga, kao od sigurnog povoda za samoprelascivanje (Prepodobni Grigorije Sinait, O prelasti i ostalo. Dobrotoljublje, deo I. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopuli, gl. 73. Dobrotoljublje, deo II).

43

Um cuvaj bez vidjenja; odgoni sve mastarije i mnjenja sto mu se priblizavaju, kojima je pad zamenio istinu. Obucen u pokajanje, sa strahom i trepetom predstoj pred Bogom Svemogucim, Koji je kadar ocistiti grehe tvoje i obnoviti te Presvetim Duhom Svojim. Kada dodje Duh Istine, uvesce te u svu istinu (Jn. 16, 13).

Osecanje placa i pokajanja jedino je potrebno dusi koja je Gospodu pristupila sa namerom da od Njega stekne oprostaj grehova svojih. To je onaj dobri deo! Ako si njega izabrao, neka se ne oduzme od tebe! To blago nemoj zameniti nekim pustosnim, laznim, nasilnim, toboze blagodatnim osecajima, nemoj sebe strovaliti u pogibao laskanjem sebi.

"Ako su neki od Otaca", kazuje Prepodobni Isaak Sirijski, "napisali da postoji cistota duse, da postoji zdravlje duse, bestrasce, vidjenje duse - nisu to napisali da bismo ih trazili pre vremena i sa iscekivanjem. U Pismu se kazuje: "Carstvo Bozije nece doci na vidljiv nacin" (Lk. 17, 20). Oni u kojima je zivo iscekivanje zadobili su gordost i pad... Trazenje visokih darova Bozijih sa iscekivanjem Crkva Bozija je odbacila. To nije obelezje ljubavi prema Bogu; to je nedug duse" (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55).

Svi Sveti smatrali su sebe nedostojnima Boga: time su projavili svoju dostojnost, koja se sastoji u smirenju (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 36).

Svi samoprelasceni smatrali su sebe dostojnima Boga: time su projavili gordost koja je obuzela duse njihove i prelast demonsku. Neki od njih prihvatili su demone koji su im se javili u oblicju angela i krenuli za njima; drugima su se demoni prikazivali u svome pravom oblicju, gradeci se da su pobedjeni molitvom njihovom, cime su ih uvodili u visokoumlje; neki su raspaljivali svoju uobrazilju, razbuktavali krv, u sebi izazivali uskovitlanost nerava, prihvatali to kao blagodatnu nasladu i pali u samoprelascenost, u potpuno omracenje, uvrstivsi se duhom svojim medju duhove odbacene.

Ako imas potrebu da razgovaras sa samim sobom, nemoj prinositi sebi laskanje, nego samoukoravanje.

U nasem stanju palosti korisni su nam gorki lekovi. Oni koji laskaju sebi vec su primili na zemlji platu svoju - svoje samoprelascenje, pohvalu i ljubav sveta, koji je neprijatelj Boziji; i u vecnosti nemaju se cemu nadati izuzev osudi.

"Greh je moj stalno preda mnom" (Ps. 51, 5), kazuje za sebe Sveti David: greh njegov bio je predmet neprestanog njegovog sagledavanja. "Priznajem krivicu svoju, i tuzim radi grijeha svojega" (Ps. 38, 18).

Sveti David upraznjavao je samoosudjivanje, oblicavanje greha svoga kada mu je greh vec bio oprosten, i kada mu je dar Duha Svetoga vec bio vracen. I to nije sve: oblicio je greh svoj, ispovedio ga da cuje sva vaseljena (Ps. 51).

Kod Svetih Otaca Istocne Crkve, narocito pustinozitelja, kada bi dostizali u visine duhovnih upraznjavanja, sva ta upraznjavanja slivala su se samo u pokajanje. Pokajanje je obuzimalo citav zivot njihov, citavu delatnost njihovu: ono je bilo posledica vidjenja svoga greha.

Upitali su jednog velikog Oca u cemu bi valjalo da se sastoji delanje osamljenog monaha. On odgovori: "Umrtvljena dusa tvoja predstoji pogledu tvome, a ti li pitas kakvo valja da bude delanje tvoje?" (Sveti Isaak Sirijski). Plac je sustastveno delanje istinskog podviznika Hristovog; plac je delanje njegovo od stupanja na put podviga do njegovog savrsenja.

Vidjenje greha svoga i pokajanje sto ga ono radja jesu delanja koja nemaju kraja na zemlji: vidjenjem greha budi se pokajanje; pokajanjem se pruza ociscenje; postepeno ociscavano oko uma pocinje da sagledava takve nedostatke i ozlede u citavom bicu ljudskom, kakve ranije, u omracenju svome, uopste nije ni zapazalo.

Gospode, daj nam da vidimo svoja sagresenja, kako bi um nas, svecelo privucen pazljivom ispitivanju nasih vlastitih pogresaka, prestao da vidi pogreske bliznjih i na taj nacin sve bliznje ugledao kao dobre. Daj srcu nasem da napusti pogubne brige o nedostacima bliznjeg, da sva staranja svoja sjedini u jedno staranje o sticanju cistote i svetosti sto si nam ih Ti zapovedio i ugotovio. Nama, koji oskvrnismo rize dusevne, daj da ih snova ubelimo: jer one su vec bile omivene vodama krstenja, a sada, po oskvrnjenju, potrebuju omivenje vodama suznim. Podari nam da ugledamo, u svetlosti blagodati Tvoje, mnogovrsne neduge sto u nama zive, unistavajuci u srcu svaki duhovni dvig i unoseci u njega uskomesanost krvi i kovitlanja telesna, koja su neprijatelji Carstva Bozijeg. Podari nam veliki dar pokajanja, kome prethodi i koga radja veliki dar vidjenja greha svojih. Sacuvaj nas velikim tim darovima od bezdana samoprelascenja, koje se u dusi radja od

44

nezapazene i neshvacene grehovnosti njene; radja se od dejstva od nje nezapazenih i neshvacenih sladostrasca i tastine. Sacuvaj nas tim velikim darovima na nasem putu prema Tebi, i podari nam da dostignemo Tebe, Koji pozivas gresnike svesne grehovnosti svoje i odbacujes one sto misle da su pravedni, da vecito slavoslovimo, u blazenstvu neprolaznom, Tebe, Jedinoga Istinitoga Boga, Iskupitelja zarobljenih i Spasitelja propalih. Amin.

   

45