Sveti Ignjatije Brjančaninov  SLOVO O SMRTI 

 

PREDGOVOR  

SMRT JE NEPOJMLjIVA ČOVEKU  

BOGOM NAM SE OTKRIVA PRIRODA SMRTI  

UDEO TELA POSLE SMRTI  

UDEO DUŠE POSLE SMRTI  

RAJ I NEBESA  

PAKAO  

RAZDVAJANjE DUŠE OD TELA  

SMRT PRAVEDNIKA I GREŠNIKA  

SMRT DUŠE  

VEČNA SMRT  

ADSKE MUKE  

VAZDUŠNA MITARSTVA  

DUHOVNI PROLAZAK KROZ MITARSTVA ZA ŽIVOTA NA ZEMLjI  

SMRTNI GREH  

STRAST  

PRIPREMANjE ZA SMRT  

PAMĆENjE SMRTI ILI SEĆANjE NA SMRT  

POZIV NA SEĆANjE I RAZMIŠLjANjE O SMRTI  

  

TROPAR I KONDAK  

 

1

PREDGOVOR 

  

Sveti Ignjatije Brjančaninov, veliki pisac pravoslavne duhovnosti, živeo je u 19. veku. Rodio se 5.  februara 1807. godine u selu Pokrovskom Vologodske gubernije  i na krštenju dobio ime Dimitrije. Njegov otac, Aleksandar Semjonovič Brjančaninov, ugledni plemić, maštao je o  svetovnom  uspehu  svoga  sina.  Majka  njegova,  Sofija  Atanasjevna,  predano  se  bila posvetila  porodici,  naročito  vaspitanju  starijeg  sina  Dimitrija,  čiji  je  um  zablistao  u najranijem detinjstvu. Već kada  je počeo da  čita prve knjige, pokazalo se njegovo buduće duhovno opredeljenje: od svih knjiga najomiljenija mu  je bila ʺUčilište pobožnostiʺ, gde se opisuje  život  drevnih  podvižnika.  Rano  je  otkrio  lepotu molitve  i  u  njoj  našao  duboki smisao  i  radost.  U  roditeljskom  domu  od  odabranih  učitelja  primio  je  vrhunsko obrazovanje. 

Kada  je Dimitrije napunio  15 godina uputio  se u Petrograd da bi  se, po  želji  svoga oca, upisao  u Glavno  inženjerijsko  učilište. U  školi  je  ubrzo  privukao  pažnju  svojim  umnim sposobnostima,  neobičnom  skromnošću  i  istinskom  pobožnošću.  Bio  je  omiljen  gost  na literarnim  večerima  u  čuvenim  petrogradskim  domovima.  Ljudi  iz  otmenog  sveta pokušavali su na sve načine da za sebe pridobiju ovu izuzetnu ličnost. No njegova duša, od rođenja zagledana u neprolazne vrednosti, nije mogla da u tome nađe zadovoljstvo. Više od dve  godine  mladi  Dimitrije  je  temeljno  proučavao  prirodne  i  društvene  nauke  i  sebi postavljao pitanje:  ʺŠta,  zapravo, pružaju  nauke  čoveku?  Čovek  je  večan  i  njegov posed treba da bude večan! Pokažite mi to večno vlasništvo koje bih mogao da imam sa sobom i van granica ovoga sveta. Ali, ʺnauke su ćutaleʺ. Samo jedna, božanstvena nauka, odazvala se  na  pitanje  onome  ko  je  tražio  istinu. Više  ništa  nije moglo  da  ga  spreči  u  ostvarenju namere da svoj život posveti Bogu. Strpljivo  je podneo sva  teška  iskušenja koja su nakon toga usledila. Teže od  svega bilo  je protivljenje  roditelja koji  su uporno nastojali da  sina odvoje  od monaškog  puta.  Bez  roditeljskog  blagoslova  i  saglasnosti  da  dobije  ostavku, Dimitrije Brjančaninov, u to vreme oficir, nije mogao da započne monaški život. Kada su se njegove  ljudske  snage  istrošile,  teško  se  razboleo,  što  je bila opomena  svima da  treba da popuste pred ovim očiglednim znakom Božije volje. 1827. godine Dimitrije Aleksandrovič stupio  je  kao  iskušenik  u  Aleksandro‐Svirski  manastir,  predajući  se  na  duhovno rukovođenje ocu Leonidu, budućem Optinskom starcu. Nekoliko narednih godina proveo je u potpunoj poslušnosti. Prilike su od njega zahtevale da promeni više manastira, gde se susretao sa  iskusnim duhovnicima. To ga  je ukrepilo u predanosti volji Božijoj  i obogatilo njegovo duhovno iskustvo. Zamonašen je 1831. godine i dobio ime Ignjatije. 

Uskoro  je  postao  iguman  Trojice‐Sergejeve  pustinje  blizu  Petrograda.  Kao  nastojatelj predano  je  rukovodio  duše  monaha,  poučavajući  ih  božanstvenoj  nauci,  što  mu  je predstavljalo izvor najveće radosti. U Sergijevoj pustinji napisao je većinu svojih dela. 

2

Duhovni put je zahtevao od oca Ignjatija velika odricanja i požrtvovanja. Ne osvrćući se na svoje slabe telesne snage, obnavljao je i podizao manastire, primao mnogobrojne posetioce, a  noći  provodio  u  dugim molitvenim  bdenjima.  Često  je morao  da menja  boravište,  da prihvata  i  one  dužnosti  koje  njegovoj  prirodi  nisu  odgovarale.  Oduvek  je  težio usamljeništvu,  ali mu  se  ta  želja  nije  ostvarivala.  Godine  1857.  izabran  je  za  episkopa Kavkaskoga i Crnomorskoga. Na dan svoga narečenija rekao je: ʺOd mladosti svoje stremio sam  dubokoj  pustinji  i  nipošto  nisam  mislio  o  služenju  Crkvi  u  bilo  kakvom  činu sveštenstva. Da budem episkop svoga srca i da prinosim na žrtvu Hristu pomisli i osećanja, osvećena Duhom, ‐ to je visina kojoj je bio upravljen moj pogled.ʺ 

Episkop  Ignjatije  nije  dugo  upravljao  Kavkaskom  eparhijom.  Teška  bolest  vratila  ga  je, ovog puta zauvek, u Nikolo‐Babajevski manastir. Tu ga  je 30. aprila 1867. godine na  tihoj molitvi zatekla smrt za koju se svesrdno pripremao tokom svog zemnog života. 

Vladika Ignjatije Brjančaninov ostavio nam je dragocena duhovna dela od šest tomova. To su: ʺOgledi iz asketikeʺ u tri toma, 4. ʺAsketska propoved i ʺPisma mirjanimaʺ, 5. ʺDoprinos savremenom  monaštvuʺ  i  ʺOtačnikʺ.  Njegova  dela,  zasnovana  na  Pravoslavnom svetootačkom  predanju,  izviru  iz  proživljenog  asketskog  iskustva.  To  se  oseća  po blagodatnoj sili koja se upija u dušu onoga koji ih čita. Sam Svetitelj svoja dela smatrao  je ʺvlasništvom  svih  savremenih podvižnika Pravoslavne Crkveʺ. Razlog za  to on navodi u pismu S. D. Nečajevu: ʺPostojali su u mom životu trenuci, ili u vreme teških žalosti, ili posle dugotrajnog bezmolvija,  trenuci, u kojima  se  javljala u  srcu mome  ʺrečʺ. Ta  reč nije bila moja. Ona me  je  tešila, poučavala,  ispunjavala  netruležnim  životom  i  radošću,  ‐  i  zatim odlazila. Dešavalo se da zapisujem misli koje su tako jarko sijale u tim blaženim trenucima. Čitam posle, čitam ne svoje, čitam reči koje su se spustila iz nekakve više sfere i ostale kao poukaʺ. 

Iz udaljenih sfera večnosti došla nam  je reč svetog  Ignjatija o putu duše posle smrti. Ova nedokučiva  tajna privlačila  je filosofe  i naučnike svih vremena, u nastojanjima da objasne suštinu  ljudskog postojanja. Svi prethodnici hrišćanstva, postepenim hodom u otkrivanje zagonetnih  dubina  ljudske  duše,  samo  su  bledo  nagoveštavali  istinu  koja  je  u  punoj svetlosti zasijala ovaploćenjem Božije Reči. U ogledalu Novog Zaveta verno su oslikana sva proročka najavljivanja Starog Zaveta. Dolaskom Gospoda Isusa Hrista u ovaj svet,  ljudski rod dobija putokaz za sva vremena. Hrišćani znaju da  je Bogočovek put,  istina  i život. To najbolje znaju oni hrišćani koji pravo  slave Boga, koji od postojanja Božijeg predanja nisu ukinuli  ʺnijednu  jotuʺ u zakonu Božijem, niti su šta dodali. Najveće  tajne  i najveća znanja otkrivaju se najdostojnijima, onima koji su se odrekli kratkotrajnih ovozemnih uživanja, da bi  stekli  neprolazno  blago.  Sveti  Ignjatije  Brjančaninov,  čije  je  ime  po  svetom  Ignjatiju Bogonoscu  takvo da ukazuje na bogonosnu nauku koju  je proneo  svojom  rečju  i  svojim razmišljanjima, ne dopušta nikakva podozrenja u  ono  što  je  izneo. Njegov  spis  ʺSlovo  o smrtiʺ predstavlja učenje Pravoslavne Crkve, zasnovano na  Jevanđelju, o udelu besmrtne duše posle razlučenja od tela, o prirodi raja i večnom blaženstvu, o anđelima i demonima, 

3

vazdušnim mitarstvima, paklu  i večnim mukama. Sve što  je  izneo, Svetitelj svedoči  rečju Svetog  pisma  i  svetih Otaca,  služeći  se  i  empirijskim  naukama  gde  god  je  to moguće  i potrebno. On to čini u želji da palom čoveku pomogne da uvidi koliko je dubok njegov pad. U  takvom stanju  čovek nije ni sposoban da sagleda kako  je, udaljavanjem od spasonosne božanstvene  nauke,  upao  u  pogubnu,  demonsku  nauku.  Tako  je  prihvatio  lažni  razum, nazvao ga ʺzdravimʺ, i po toj logici ‐ odbacio upravo onu nauku koju nikada, kao sazdano biće, nije  imao pravo da menja. Odvojen od  razuma  istine,  čovek pogrešno zaključuje  i o ovozemnim  i o večnim  stvarima: ne veruje u besmrtnost duše, a ako  i poveruje,  lakše  se priklanja  lažnim  religijama  koje  zavode  svakog  Adamovog  potomka  istom  prevarom kojom je zaveden praotac ovih ljudi. 

Polazeći  od mesta  gde  se  začeo  greh  koji  je  čoveku  doneo  smrt,  Svetitelj  nas  vodi  kroz prostranstva  nebeskog  beskraja,  nezamislive  rajske  lepote  što  oko  ne  vide  i  uho  ne  ču,  ne skrivajući od nas ni strašne paklene predele u dubini zemlje gde crv ne umire  i oganj se ne gasi. Besmrtna duša, kada  se odvoji od  tela, odlazi  ili u Carstvo neprolazne  slave Hrista Gospoda, gde  je beskrajna  radost,  ili u zemlju plača, gde  su beskrajne muke. To zavisi od opredeljenja  koje  je  sama  duša  ispoljila  na  zemlji.  Svetitelj  nam  navodi  primere  Božijih ugodnika, onih  ljudi koji  su umeli da  čuju  reč Bogoglasnog Hristovog Preteče: Pokajte  se, približilo se carstvo nebesko, koja je na taj način pozvala ljude svih vremena da se vrate u dom svoga Oca, u večitu svoju postojbinu. Bez pokajanja nemoguć je povratak Bogu. Navedeni su  i mnogi primeri nepokajanih grešnika koji  su do  svog poslednjeg  izdisaja  odbijali da prihvate  ovaj  jedini uslov  koji  svakom  zabludelom  sinu  omogućava  izmirenje  sa  svojim Ocem. Kao da je cela ova knjiga vapaj vladike Ignjatija da se čovek pokaje pre smrti, dok još ima vremena, kako bi  izbegao strašna mitarstva  čiji poglavari zlobno dočekuju dušu koja im se potčinila za života na zemlji, spremni da je zarobe kao svoje večno vlasništvo. 

Saglasno sa svim Ocima Crkve koji uče da je sećanje na smrt i Strašni sud neophodno svima koji teže spasenju, sveti Ignjatije nas upućuje na svagdašnje razmišljanje o smrti. ʺShvativši kratkoću  našeg  zemnog  života  i  sujetnost  svih  zemnih  dobitaka  i  preimućstavaʺ,  kaže Svetitelj,  ʺshvativši  užasnu  budućnost  koja  očekuje  one  koji  prenebregavši  Iskupitelja  i iskupljenje, prineše sebe svecelo na žrtvu grehu  i truleži,  ‐ odvratimo mislene oči naše od netremičnog gledanja na varljivu i opčinjujuću lepotu sveta, koja lako zarobljava slabo srce čovečije u ljubav prema sebi i u služenje sebi. (...) Upotrebimo naš zemaljski život, taj veliki dar Božiji, shodno određenju naznačenom od Boga, na poznanje samih sebe, na nazidanje svoga večnog udela.ʺ Jer, ʺako bismo i sav svet zadobili za sebe, kada se nađemo u grobu, ništa nećemo imati od ovoga sveta: ni lepote, ni slave, ni vlasti, ni ugleda, niti bilo kakvog ovdašnjeg blaga.ʺ 

Blago  čovečije  nije  propadljiva,  gruba materija,  nego  tanana,  nevidljiva  duhovna  lepota. Ona se pokazuje i postaje vidljiva dušama molitvenika u tišini, prijateljima Božijim, kojima Sam Bog otkriva ono što je skriveno od onih koji ne žive čisto. Takav je bio vladika Ignjatije 

4

Brjančaninov, Božiji izabranik, koji je iz svoje svete duše izblagovestio nama reči ove knjige koje mu je Bog otkrio da bi nam pokazao put ka spasenju. 

  

  

Pomeni Gospode u Carstvu Svome moje roditelje 

+ Mihaila i + Mariju Prevodilac 

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

SMRT JE NEPOJMLjIVA ČOVEKU 

  

Da se opominješ dana kad si izašao iz Misira dok si god živ.[1]  

  

Smrt  je  velika  tajna. Ona  je  ‐  rađanje  čoveka  iz  zemnog  vremenog  života  za  večnost. U trenutku odvijanja  tajne  smrti, mi  svlačimo  sa  sebe  svoj grubi omotač  ‐  telo,  i, duševnim bićem, tananim, eternim, prelazimo u drugi svet, u obitelj bića istorodnih s dušom. Svet je taj  nedostupan  grubim  organima  tela,  kroz  koje,  za  vreme  našeg  prebivanja  na  zemlji, dejstvuju osećanja, koja, inače, i pripadaju duši. Duša, kad izađe iz tela, nevidljiva nam je i nedostupna, kao i drugi predmeti nevidljivog sveta. Mi u času odvijanja tajanstvenog čina smrti samo opažamo ne‐disanje, naglu beživotnost tela. Zatim ono počinje da se raspada, i mi žurimo da ga sakrijemo u zemlju. Tamo ono postaje žrtva truleži, crva, zaborava. Tako su umrla  i zaboravljena bezbrojna  ljudska pokolenja. Šta  se zbivalo  i zbiva  s dušom kad napusti telo? To nam ostaje, pri našim mogućnostima poznanja, neizvesno. 

Skrivena je tajna ‐ smrt. Dok svetlost hrišćanstva nije ozarila ljudski rod, on je o besmrtnosti duše imao uglavnom grube i lažne predstave. Najveći paganski mudraci jedino su mogli da samoumno  zaključuju  i nagađaju o  tome. No,  ipak  je  srce palog  čoveka, kao da ne beše pomračeno  i  ograničeno,  istrajno  opipavalo,  da  tako  kažemo,  svoju  večnost.  Sva idolopoklonička  verovanja  služe  kao dokaz  za  to;  sva  ona  obećavaju  čoveku  život posle smrti,  ‐  život  ili  srećan  ili  nesrećan,  zavisno  od  zemaljskih  zasluga. Nama,  kratkovekim tuđincima na zemlji, neophodno  je da poznamo  svoj udeo u večnosti. Ako već za vreme kratkog ovdašnjeg  stranstvovanja  svoje brige usredsređujemo na  to da udaljimo od  sebe svaku tugu i okružimo se svakom prijatnošću, tim pre smo dužni da se pobrinemo o svom 

5

udelu u večnosti. Šta smrt  čini sa nama? Šta duši predstoji  iza predela veštastvenog? Zar tamo nema plate za dobro  i zlo koje  je  čovek  činio na zemlji voljno  i nevoljno? Zar  tamo nema nagrade, kad zlo na zemlji većinom caruje  i vlada, a dobro  je progonjeno  i strada? Neophodno,  neophodno  nam  je  da  otkrijemo  tajnu  smrti,  i  da  ugledamo  nevidljivu telesnim očima budućnost čoveka posle smrti. 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Zak. pon. 16,3.  

  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

BOGOM NAM SE OTKRIVA PRIRODA SMRTI 

  

Tajna smrti objašnjava nam se rečju Božijom, a posredstvom dejstva Svetoga Duha čini se čak dostupnom  i otkrivenom osećanjima, očišćenim  i oplemenjenim blagodaću: Sveti Duh, rekao je apostol Pavle, ispituje dubine Božije, ne samo čovečije.[1]  

Smrt  je  ‐  razlučenje duše od  tela,  sa kojim  se  sastavlja voljom Božijom,  i voljom Božijom opet rastavlja. Smrt  je  ‐ razlučenje duše od  tela, što  je posledica našega pada,  čime  je  telo prestalo  da  bude  netruležno,  kako  je  prvobitno  bilo  sazdano  Tvorcem.  Smrt  je  ‐  kazna besmrtnom čoveku kojom  je on unesrećen za neposlušnost Bogu. Smrću se bolno raseca  i razdire čovek na dva dela koja ga sačinjavaju, i po smrti već nema čoveka: posebno postoji duša njegova, a posebno telo njegovo. 

  

  

   

6

  

NAPOMENE: 

1. 1. Kor. 2, 10.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

 

UDEO TELA POSLE SMRTI 

  

I telo produžava da živi, mada znamo da se ono raspada i vraća u zemlju iz koje je uzeto: ono produžava da živi u samom truljenju svome; ono nastavlja da živi u raspadu, kao seme u zemlji, očekujući ponovno sjedinjenje s dušom, posle čega će postati više nedostupno ovoj vidljivoj  smrti.  Tela  posebnih  izabranika  Božijih  ne  podležu  truljenju,  jer  su  obilno ispunjena  blagodaću  Božijom,  i  u  samoj  seni  smrtnoj  projavljuju  početak  svoga  slavnog vaskrsenja. Umesto  zadaha,  ona  odišu miomirom; umesto da  okolinom  šire  smrtonosnu zarazu, ona donose isceljenje od svih bolesti, ulivaju život. Takva tela su istovremeno mrtva i živa ‐ mrtva po prirodi čovečijoj, živa prisustvom u njima Svetoga Duha. Ona svedoče u kakvom je dostojanstvu i svetosti sazdan Bogom čovek, a to dostojanstvo, ta svetost vraćeni su iskupljenjem.  

 

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

 

UDEO DUŠE POSLE SMRTI 

  

U to vreme, kada telo usni smrtnim snom, šta se dešava s dušom? Reč Božija nam otkriva da  se  naše  duše,  po  razlučenju  svom  od  tela,  zavisno  od  ispoljenog  opredeljenja  u zemaljskom  životu,  prisajedinjuju  ili  silama  dobra,  ili  silama  zla, Angelima  svetlosti,  ili palim  anđelima.  S  angelima  one  čine,  po  svojoj  prirodi,  jednu  vrstu  bića,  deleći  se  po kakvoći,  slično njima,  što  je posledica  slobodne volje bića, prvobitno neporočnih  i  svetih. Neposredne dokaze za  to nalazimo u Svetom Pismu  i u spisima Svetih Otaca. Gospod  je obećao pokajanom razbojniku skoro preseljenje dušom s krsta u raj. Zaista ti kažem, rekao je On njemu, danas ćeš biti sa mnom u raju.[1] Stradalnik, ubogi Lazar, odnesen beše po končini svojoj  Angelima  do  mesta  u  raju,  nazvanog  naručjem  Avramovim,  a  kada  je  umro 

7

nemilosrdni bogataš koji se veseljaše u vreme zemnoga života svaki dan sjajno, bačen beše u ad.[2] Duše pravednika, razlučivši se od tela, ozaruju se blaženstvom na nebu, u očekivanju vaskrsenja  tela,  kako  kazuje  tajnovidac  Jovan  Bogoslov;[3]  u  adu,  u  strašnim mukama, čekaju  ga  grešnici.[4] Kada  zatrubi  vaskrsna  truba,  tada  će  raj  pokazati  nebožitelje  radi slavnog sjedinjenja sa svojim telima, koja će oživeti od glasa Sina Božijega,[5] kao što je čuo taj  glas  Lazar  koji,  posle  četiri  dana  već  beše  počeo  da  truli  u  grobu,  i  oživeo  je:  ad  će pokazati mrtvace svoje za Strašni sud i konačnu presudu. Po izricanju presude i po njenom izvršenju,  udvostručiće  se  blaženstvo  pravednika,  ‐  grešnici  će  se  vratiti  u  ad,  gde  će dvostruko biti mučeni.[6] O stanju pravednika po vaskrsenju Gospod  je blagovestio da su oni  kao Angeli Božiji na nebu,  ravni  su Angelima.[7] Navešćujući o  svom drugom dolasku  i Strašnom  sudu, Gospod  je kazao da  će On  tada  reći pravednicima  što Mu  stoje  s desne strane: Hodite  blagosloveni Oca mojega;  primite  Carstvo  koje  vam  je  pripremljeno  od  postanja svijeta; a grešnicima koji Mu stoje s leve strane reći će: Idite od mene prokleti u oganj vječni koji je pripravljen đavolu  i anđelima njegovim.[8]  I  to  je neosporno, da  će plata kako pravednika, tako i grešnika, biti sasvim različita. Pravednost Božija uzvratiće svakom čoveku po delima njegovim.[9] Nije samo bezbrojno mnoštvo nebeskih obitelji, po svedočenju Spasitelja, no  i ad ima mnoštvo raznih tamnica i raznovrsnog mučenja: ko je sagrešio u znanju biće mnogo bijen, a ko je sagrešio u neznanju biće malo bijen.[10]  

Hrišćani, samo pravoslavni hrišćani, koji su uz  to vodili blagočestiv život na zemlji,  ili su sebe  očistili  od  grehova  iskrenim  pokajanjem,  ispovešću  pred  duhovnim  ocem  i ispravljanjem  sebe,  naslediće  zajedno  sa  svetlim  Angelima  večno  blaženstvo.  Suprotno njima, bezbožni, to  jest u Hrista neverujući, zločestivi, to  jest  jeretici i oni od pravoslavnih hrišćana koji su provodili život u gresima, ili pali u bilo koji smrtni greh i nisu iscelili sebe pokajanjem,  naslediće  večno  mučenje  zajedno  sa  palim  anđelima.  Patrijarsi  Istočno Vaseljenske Crkve u poslanici svojoj kažu: ʺDuše ljudi palih u smrtne grehe, koji na samrti ne pokazaše očajanje, nego se pre razlučenja od ovog života pokajaše, samo ne stigoše da prinesu  nikakve  plodove  pokajanja,  kao  što  su:  molitve,  suze,  kolenopreklonjenja  na molitvenim  bdenjima,  srdačna  skrušenost,  tešenje  nevoljnih  i  ispoljavanje  vere  delima ljubavi  prema  Bogu  i  bližnjima,  što  sve  Saborna  Crkva  od  samog  osnivanja  smatra bogougodnim  i  blagopotrebnim  ‐ duše  takvih  ljudi  nizlaze u pakao  i podnose  kazne  za grehe koje su učinile, ne  lišavajući se, međutim, nade na olakšanje od njih. A olakšanje će dobiti oni po beskonačnoj blagosti, molitvama sveštenika i dobrotvorenjima koja se čine za umrle,  a  posebno  silom  Beskrvne  Žrtve  koju  pojedinačno  prinosi  sveštenik  za  rodbinu svakog  hrišćanina,  i  uopšte  za  sve  što  svakodnevno  prinosi  Saborna  i  Apostolska Crkva.ʺ[11]  Strašna  je  smrt  grešnika,[12]  kaže  Pismo,  a  za  blagočestive  ona  je  prelazak  iz meteži i vreve ovoga sveta u nenarušivo spokojstvo, iz neprekidnog mučenja u neprestano i beskrajno  blaženstvo,  prelazak  sa  zemlje  na  nebo  i  sjedinjenje  sa  bezbrojnim mnoštvom svih ljudi. U nenasitom sozercanju Boga i neugasivom ognju ljubavi ka Njemu odvija se viši stepen  blaženog  života  nebožitelja..  Prepodobni Makarije Veliki  ovako  rasuđuje  o  tome: ʺKada  ishodi  iz  tela  duša  čovečija,  tada  se  odvija  neka  velika  tajna.  Ako  je  ona  bila 

8

potčinjena grehu, onda  joj prilaze čopori demona  i anđeli protivljenja  i sile tame  i odvode dušu u svoju oblast. Ovome se i ne treba čuditi, kao nečem neobičnom. Ako se čovek, još u ovom životu, njima pokorio i potčinio, i načinio se njihovim robom: tim pre, kada odlazi iz sveta,  biva  njima  zaplenjen  i  porobljen.  Tako  je  i  u  suprotnom  slučaju,  pri  dobrom ustrojstvu duše:  svete  Božije  sluge  već  sada  okružuju Angeli  i  čuvaju  ih  i prate  duhovi svetlosti. A kada iz tela izađu, horovi Angela odmah prihvataju njihove duše, odnose ih na svoju stranu, u carstvo svetinje, i privode ih Gospodu.ʺ[13] 

Već samo to: što je dušama čovečijim predodređeno jedno mesto obitališta, isto blaženstvo i ista  kazna  kao  i  angelima,  dovoljan  je  pokazatelj  da  su  duše  ‐  bića  u  svemu  podobna angelima.  To  je  očigledno  i  iz  reči  koje  je  Gospod  više  puta  navodio,  govoreći  da  su pravedni  ljudi, po vaskrsenju,  slični  i  ravni Angelima. Drevnim pravednicima Avraamu, Lotu,  Jakovu  i drugama, Angeli su se  javljali u  ljudskom obličju,  tako da oni nisu odmah znali  da  su  im  došli  bestelesni,  a  ne  ljudi.  Po  vaskrsenju Hristovom, Angeli  su  se  javili Ženama Mironosicama u ljudskom liku odeveni u sjajno bele rize.[14] U vreme vaznesenja Hristovog  oni  su  se  javili  Apostolima  takođe  u  ljudskom  obliku,  odeveni  u  belu odeždu.[15] Sveti Oci su  često viđali Angele u blistavosjajnim haljinama, a demone  ‐ kao crne nakazne utvare. Gospod  je, po  svom vaskrsenju,  iznenada  stao meću Apostole, koji behu na okupu u sobi. Apostoli su se uplašili, misleći da vide duha; no Gospod ih je umirio, objasnivši  razliku  između  pojave  duha  i  Svoga  javljanja  u  proslavljenom  telu.  Što  ste zbunjeni, rekao im je On, i zašto takve pomisli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje, da sam ja glavom; opipajte me i vidite; jer duh nema tijela i kostiju kao što vidite da ja imam.[16] Ovde nije rečeno da duh nema nikakvog oblika. To je nedovoljno: ostavljeno je da se zaključi da duhovi, to jest Angeli i duše, imaju oblik; rečeno je samo da oni nemaju tela i kostiju koje je sačuvalo telo Hristovo i u svom proslavljenom obliku. Svoje razumevanje da duhovi imaju oblik pokazali  su  jerusalimski  hrišćani priznavši duhom priliku  apostola Petra,  čudesno izbavljenog  iz  tamnice, pokazanu Rodi. To  je anđeo njegov,[17]  rekli su oni. Sveti Makarije Veliki kaže da Angeli imaju oblik i izgled, isto kao što i duša ima svoj oblik i izgled i da je taj  oblik,  spoljašnji  izgled,  kako Angela,  tako  i duša,  oblik  i  izgled  spoljašnjeg  čoveka u njegovom  telu.[18] Ovaj ugodnik Božiji uči da Angeli  i duše,  iako veoma  lagani po svojoj suštini, opet su, pri svoj svojoj tananosti, tela. Oni su ‐ tela lagana, eterna, kao što su, sasvim suprotno, naša zemna tela veoma gruba i veštastvena. Grubo čovečije telo služi kao odežda tananom telu  ‐ duši. Na oči, uši, ruke, noge koji pripadaju duši nadeveni su odgovarajući članovi  tela.[19]  Kada  se  posredstvom  smrti  duša  razdvaja  od  tela,  ona  ga  svlači,  kao haljinu. Sveti Makarije kaže da najsavršeniji među hrišćanima, očišćeni i prosvećeni Svetim Duhom, vide oblik duše, samo što  takvo savršenstvo  i viđenje dostižu veoma retki među Svetima.[20] Ovaj veliki Otac potvrđuje da duša onih koji se mole molitvom Duha ponekad ishodi  iz  tela, naročitim, neshvatljivim dejstvom Svetoga Duha.[21]  I u ono doba, kada  je procvao  u  pustinji  egipatskog  skita  Makarije  Veliki,  u  veku  visokog  monaškog podvižništva, veoma retki među svetim inocima udostojavahu se da vide izgled duše; tim ređe  ovi  sada. No  i  danas  se  takvi mogu  naći,  po  velikoj milosti  Božijoj  i  po  istinitom 

9

obećanju Gospoda  Isusa Hrista da  će prebivati  sa  vernim učenicima  Svojim do  svršetka veka. Po  ličnom svedočenju  takvog  izabranika Božijeg koji  je, pri  izobilnom blagodatnom dejstvu molitve,  iznenada  spazio da mu  je duša van  tela  i da  lebdi u vazduhu,  ona  je  ‐ eterno, veoma tanano lebdeće telo, koje ima isti oblik našeg grubog tela, sve njegove udove, čak i kosu, njegov oblik lica, rečju ‐ potpunu sličnost sa njim. Nisu samo sile uma i srca bile uz dušu, nego su sa njom bili i svi čulni organi: vid, sluh, dodir, u njoj je bio sav život, a telo je ostalo na stolici, kao mrtvo, kao skinuta odeća, dok se, po zapovesti Božijoj nije vratila u njega duša, isto tako neshvatljivo, kao što  je neshvatljivo izašla iz njega.[22] Angeli liče na duše: imaju udove, glavu, oči, usta, trup, ruke, noge, kosu, rečju ‐ isto obličje koje čovek ima u vidljivom telu. Lepota vrline i Božija blagodat sijaju na licima svetih Angela; to je obeležje utisnuto  i na  licima najčestitijih hrišćana. Očajnička zloba  je osobina palih anđela; njihova lica podsećaju na  izopačena  lica zločinaca  i prestupnika među  ljudima. To nam otkrivaju oni koji su videli Angele svetlosti i anđele tame. Angel i duša nazivaju se bestelesnima, jer nemaju  tela  kao  mi;  nazivaju  se  duhom,  kao  bića  tanana,  potpuno  se  razlikujući  od predmeta koji  čine materijalni  svet. Tako  se nazivaju oni  i običnim  ljudskim  jezikom,  i u Svetom Pismu,  i u delima svetih Otaca:[23] njihova materijalnost neuporedivo  je  tananija od  bilo  kakve  zemaljske  stvari,  nama  vidljive.  Kako  se  nalazimo  u  stanju  pada, mi  ne vidimo  duhove,  ali  osećamo  njihov  uticaj  na  nas,  ako  brižljivo  i  blagočestivo  živimo. Blagodatno,  živo, misleno  osećanje  duhova  je  duhovno  viđenje  njih.[24] Vetar,  vazduh, razni gasovi i isparenja obično se nazivaju, čak i u Svetom Pismu i u delima Otaca duhom. Tako je Gospod uporedio dejstvo Svetoga Duha sa dejstvom vetra; vetar je na tom mestu u Jevanđelju nazvan Duhom.[25] Ali u pravom, istinskom smislu, samo je Bog ‐ Duh. On, kao Biće  svesavršeno,  potpuno  se  razlikuje  prirodom  Svojom  od  prirode  tvari,  tako  da,  u poređenju  sa Njim, druga bića  i ne  izgledaju  tanana  i  savršena. Nema bića  istobitnih  sa Bogom! I zato, osim Boga, nema drugog bića duhovnog po suštini.[26] Bog  je duh,[27] koji čini  anđele  svoje duhovima  i  sluge  svoje plamenom  ognjenim[28]  ‐ Bog  je postao  Čovek Da  bi bacio oganj[29] u srca naša umrtvljena grehom i zaleđena od greha, da bi nas kroz sjedinjenje sa  Sobom  plamenom  i  duhom,  načinio  nepristupnim  truleži  i  đavolu.  Daleko  su  od istinskog života i istinske duhovnosti i pali anđeli i duše odbačenih grešnika.[30] 

Buduća obitališta duša odgovaraju njihovoj prirodi, to  jest njihovoj bestelesnoj prirodi. Toj prirodi odgovara  edem  ili  raj, odgovara  joj  i pakao. Osim duhovne blagodati  i Nebeskog carstva unutar svete duše, koje je u njoj prisutno već ovde, po meri njenog očišćenja, njoj je pripremljen  predeo  i  obitelj,  koji  odgovara  njenom  stepenu  čistote,  pošto  je,  milošću Božijom, udostojena večnoga blaženstva. Duša grešna i od Boga odbačena, ne muči se samo svojom  savešću  i  svojim  stanjem  odbačenosti,  nego  se  zatvara  u  strašnu  podzemnu tamnicu,  nazvanu  adom,  tartarom,  geenom,  gde  se  podvrgava  ljutim mukama  koje  imaju razorno dejstvo na njenu eternu prirodu. Sve  je ovo  rečeno u Svetom Pismu,  i otkriva se Svetim  Duhom,  po  Njegovom  odbiru  i  rasudi,  ljudima  dostojnim  takvog  otkrovenja, otkrovenja duši najkorisnijeg. 

10

Često, kada hoćemo pažljivo da osmotrimo bilo kakav predmet vidljivoga sveta, mi biramo sebi najpogodnije mesto, odakle taj predmet možemo što bolje da vidimo i razgledamo: to činimo ne zato što to iziskuje sam predmet, već zato što nam je potrebno da se pomognemo u  našoj  ograničenosti. Nikako  neće  biti  suvišno  da  samima  sebi  nađemo  odgovarajuće misleno mesto pri  sadašnjem našem  razmatranju. Mi  ćemo nepogrešivo naći  to mesto,  i staćemo  na  njega,  kada  uvidimo  i  poznamo  našu  ništavnost  usred  ogromnog  svemira, ništavost  naših  sredstava  za  sticanje  poznanja,  ništavnost  samih  poznanja,  potrebu, nasušnu potrebu, upravo za samoznanjem u Božanstvenom Otkrovenju. Mi ne vidimo ni raj ni pakao našim čulnim očima; ali šta mi vidimo njima? Šta vidimo njima ‐ ne govorim o svetu  duhova  ‐  nego  o  ovom  opažajnom  svetu,  koga  sa  takvom  uverenošću  nazivamo vidljivim  svetom? U  njemu  vidimo  samo  jedan mali  deo predmeta,  ništa  u poređenju  s celinom.  To  nam  dokazuje  i  teleskop  i mikroskop,  kao  i  naša  čula mirisa  i  dodira,  koja osećaju duhove, očima nevidljive, i tako otkrivaju njihovo prisustvo, skriveno od pogleda. To nam dokazuje prostranstvo koje ograničava i otežava naš pogled, neprestano sužavajući horizont;  to  nam  dokazuje  neprobojnost  zemlje  i  mnogih  drugih  predmeta  na  njenoj površini; dokazuje nam ograničenost, krajnja ograničenost našeg pogleda, koji nije u stanju da vidi nijedan predmet u njegovom pravom obliku,[31] i koji ne vidi duhove zbog njihove tananosti,  i ne može da pronikne grube predmete zbog njihove  čvrstine,  čak ne može da vidi  jednu  stranu predmeta,  a da druga  strana  ili mnoge  strane  ne  ostanu  skrivene.  Šta vidimo mi u vidljivoj prirodi? ‐ Najništavniji njen delić! ... I našu priviknutost na skučenost našeg  pogleda  smatramo  potpunim  i  dovoljnim  vidnim  poljem.  Poznanjem  naše ograničenosti, smirenim i istinskim poznanjem, mi ćemo bogobojažljivo ustremiti umni vid ka tim predmetima, koji su skriveni od naših grubih čula, ali nam se otkrivaju milosrđem i blagodaću Božijom. 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Lk. 23, 43. 

2. Lk. 16, 19‐31. 

3. Otk. 6; 10, 11. 

4. Otk. 20, 13. 

5. Jn. 5, 25. 

11

6. Ps. 9, 18. 

7. Mt. 20, 30; Lk. 20, 36. 

8. Mt. 25, 34‐41. 

9. Otk. 22, 12. 

10. Lk. 12, 47‐48. 

11. Čl. 18. 

12. Ps. 18, 22. 

13. Bes. 22. 

14. Lk. 24, 4; Jn. 20, 12. 

15. D. Ap. 1, 10. 

16. Lk. 24, 38‐39. 

17. D. Ap. 12, 13‐15. 

18. Bes. 7. 

19. Bes. 4, gl. 9; Slovo 5, gl. 6. 

20. Bes. 7, gl. 6 i 7. 

21. Slovo 6, gl. 8. Opisujući natprirodna dejstva božanstvene blagodati u vreme molitve, Makarije  Veliki  kaže:  ʺU  tom  času  se  čoveku  čini  da  zajedno  sa molitvom  kroz njegova  usta  izlazi  i  njegova  duša.ʺ Očigledno  je  da  se  to  desilo  samom  Svetom Makariju. 

22. U našem veku, koliko je poznato piscu ovog Slova, dva inoka su se udostojila ovog viđenja za vreme molitve: Sibirski pustinjak, monah Vasilisk, koji  je  skončao 1825. godine,  i Nikiforovski  pustinjak,  shimonah  Ignjatije,  koji  je  skončao  1852.  godine. Poslednji  je  lično  otkrio  o  sebi  spisatelju  Slova,  a  sa  najbližim  učenicima  prvog sastavljač Slava se udostojio sažiteljstva i družbe u Gospodu. 

23. Poznato  je  da  duhovni  ljudi  i  duhovna  dela  sa  potpunom  tačnošću  izlažu misao Duha,  veoma  često  upoprebljavajući  reč  savremenog  ljudskog  govora,  kao  svima razumljivu, nimalo ne strahujući kako će se ta misao prihvatiti učenošću čovečijom. Tako  je  izgovorio  Isus Navin:  Stani  Sunce  (Is.  10,  12),  i  dan  će  trajati  duže  nego obično:  sila  Božija  se  pokazala  duhovnom  rečju  Vere,  osporavajući  snagu  tela  i sujetnu glasnost ljudske učenosti što kritikuje materijalnu tačnost reči koja je izazvala 

12

natprirodni  događaj.  Proniknuvši  u  dela  Otaca,  naći  ćemo  da  rečju  Duh,  po tadašnjem  njihovom  tumačenju,  koje  se  ne  tako  davno  izgubilo,  oduvek  su  se označavali  gasovi  i  pare,  najpre  vazduh,  vetar  i  čovečije  disanje.  (Prepodobni Grigorije Sinait, gl. 1, iz 15. glave o bezmolviju i o dva načina molitve. Dobrot. č. 1.). 

24. Duhovno  viđenje duhova blagodatnom  čistotom uma  i  srca neuporedivo  je  iznad viđenja duhova  telesnim očima,  ili duševnim, kada  te oči vide samo spoljni  izgled duhova.  Kod  ovog  drugog  viđenja  neopitni  posmatrač  skoro  uvek  se  izlaže  ili obmani,  ili  duševnoj  opasnosti.  Viđenje  duhovno,  nasuprot  ovome,  plod  je blagočestivog  života  podvižnika,  osenjenog  Božijom  blagodaću  i  Božijim blagoslovom. Ono  je prepuno duševne koristi, stoga što ono vidi svojstvo duhova, način njihovog dejstva, pa  se zato  čuva  lukavih duhova, kao  što  je  i  sveti Apostol Jovan rekao: Rođen od Boga čuva sebe, i nečastivi ga se ne dotiče (1. Jn. 5, 18). 

25. Vidi  tumačenje  blaženog  Teofilakta,  episkopa  bugarskog,  Evanđelja  od  Jovana, glavu 3, stih 8. Tako i prepodobni Grigorije Sinait govori: ʺDuh diše gde hoće (kaže Gospod), uzimajući za primer duvanje prirodnog vetraʺ. Glava 3,  iz 15. glave gore navedenog dela. 

26. ʺBestelesnim  i  neveštastvenim  ‐  kaže  sveti  Jovan  Damaskin,  naziva  se  anđeo  u poređenju sa nama. Jer sve, u poređenju sa Bogom, Jedinim nesravnjivim, pokazuje se grubo  i veštastveno. Samo  Jedno Božanstvo u strogom smislu nije veštastveno  i bestelesno  je.ʺ  (Tačno  izlaganje Pravoslavne vere, knjiga 2, glava 3,  ʺO Angelimaʺ). ʺPo prirodiʺ, kaže ovaj  isti Svetitelj,  ʺbestelesan  je samo Bog: Angeli pak, demoni  i duše  bestelesni  su  po  blagodati  i  u  poređenju  sa  grubom  tvariʺ.  (Isto,  gl.  12,  ʺO čovekuʺ).  ʺNiti su premudri premudrošću svojomʺ, kaže sveti Makarije Veliki,  ʺniti razumni  razumom  svojim  uspeli  da  razumeju  tananost  duše,  ili  da  kažu  na  koji način ona postoji, osim oni kojima  je Duhom Svetim otkriveno razumevanje i tačno poznanje duše. Ali ti ovde razmisli, rasudi i pojmi, i poslušaj, šta je ona? On je Bog, a ona nije Bog; On  je Gospod,  a ona  je  sluškinja; On  je Tvorac,  a ona  je  tvar; On  je Sazdatelj, a ona je sazdanje; nema nikakve sličnosti između prirode Njegove i njene.ʺ (Beseda  49,  glava  4.).  ʺIako  mi  nazivamoʺ,  kaže  prepodobni  Kasijan  Rimljanin, ʺmnoga bića duhovnima, kao. što su Angeli, Arhangeli i ostale Sile, kao i sama naša duša,  ili  kakav  je  ovaj  prozirni  vazduh,  ipak  ih  nikako  ne  bi  trebalo  smatrati bestelesnima. Oni  imaju  odgovarajuće  telo  u  kome  postoje, mada  je  neuporedivo lakše od našeg  tela. Oni  su  tela, po mišljenju Alostola koji  je  rekao: Postoje  tjelesa nebeska  i  tjelesa  zemaljska,  i  opet:  Sije  se  tijelo duševno, ustaje  tijelo duhovno  (1. Kor. 15; 40, 44), čime se jasno pokazuje da je bestelesan samo Jedan Bog.ʺ (Razgovori, 7, gl.  13). Prepodobnog Kasijana uvrstila  je  sveta Pravoslavna Crkva među  likove svetih ugodnika Božijih (spomen njegov je 29. februara); dok papski sledbenici hule i ubrajaju  ga  u  jeretike  i  polu‐pelagajance  zato  što  je  on  još  početkom  5.  veka izobličavao  Rimljane  zbog  odstupanja,  što  je  kasnije  potvrđeno  na  Šestom 

13

14

prihvaćeno  u  Ruskoj  Crkvi  i  u  celom  istočnom  Pravoslavlju,  izloženo  je,  mada kratko, ali veoma jasno i tačno, u dogmatskom bogoslovlju Pravoslavne vaseljenske istočne Crkve, koje, po određenju Svetog Sinoda, služi kao udžbenik po kome će se upravljati u  ruskim  bogoslovijama.  ʺOni  (duhovi)  ‐  rečeno  je u  ʺBogoslovljuʺ  ‐  su bestelesni. Uostalom sveti Oci shvataju bestelesnost Angela u ograničenom smislu, odnosno da su oni bestelesni samo u poređenju sa nama, oveštalim u grubi  telesni omotač. Sveti Jovan Damaskin kaže: bestelesnim i neveštastvenim naziva se Angel u poređenju  sa nama.  Jer  svi, u poređenju  sa Bogom,  jedinim nemerljivim,  izgledaju grubi  i  veštastveni.  Jedno,  samo Božanstvo u  strogom  smislu  je  neveštastveno. A duhovi  su  ‐  nevidljivi. Ali  i  kod  ovog  svojstva Oci  se  ograničavaju: Angel,  duša, demon, kaže  sveti Damaskin, mada nemaju  telesnu grubost,  ipak poseduju oblik  i ograničenost,  svojstvenu  svojoj prirodi. Samo  je božansko biće neopisivo, potpuno nevidljivo, neizobrazivo i neograničeno.ʺ Gl. 97, str. 95 i 96, izd. sedmo, 1857. god. 

27. Jn. 4, 24. 

28. Jev. 1, 7. 

29. Lk. 12, 49. 

30. ʺUmovi nekada postojećih  i demoni  izgubiše bestelesnost  i svaku  lakoću. Svako od njih  ima  svoju  težinu,  po  određenju,  ili  dejstvu  u  zemaljskom  telu,  sledstveno stepenu  posrnulosti:  budući  da  i  oni,  slično  čoveku,  izgubiše  angelsku  blagodat, lišivši  se  božanstvenog  blaženstva,  u  zemlji,  kao  i  mi  nasleđe  imaju,  postavši veštastveni primanjem strasti, poput nekada živućih grešnika. I ne treba se čuditi,  i naša duša, budući sazdana po obrazu Božijem, slovesna i umna, a ne primivši Boga, načini  se  skotna  i  bezosećajna,  i  veoma  bezumna  opredelivši  se  da  se  naslađuje veštastvom, što  joj postade navika.ʺ  (u  rukopisu  imstvo,  to  jest, primanje bilo  čega izvan svoje prirode, menjati prirodu samovoljno). Dobrot. gl. 123, čl. 1. prepodobnog Grigorija Sinaita. Na koji  se način biće, primanjem bilo  čega  izvan  sebe potčinjava dejstvu onoga što je tuđe biću, sa očiglednošću se može primetiti kod uzimanja jela i pića.  Praroditelji,  prestupivši  zapovest  Božiju,  istog  časa  se  potčiniše  dejstvu  zla, primivši ga svojevoljno, iako im ono ne beše svojstveno. 

31. Poznato je da bliži predmeti očima izgledaju veći, a udaljeniji manji. Na ovoj osobini našega oka zasniva se nauka: deskriptivna ili nacrtna geometrija.  

 

 

 

 

15

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

 RAJ I NEBESA 

  

Bogovidac Mojsije,  opisujući  u  Knjizi  postanja  sveta,  kaže  da  je  u  ono  vreme  Gospod postavio na Istoku Vrt u Edemu,[1] gde je i smestio prvo dvoje ljudi, rodonačelnika čovečijeg plemena. I uze Gospod Bog čoveka koga sazda,  i uvede u vrt edemski, da ga radi  i da ga čuva.[2] Saglasno ovoj povesti, Gospod je posvedočio, (kao što je gore rečeno, da je Carstvo nebesko ljudima pripremljeno  od početka  sveta. Praroditelji  su prestupili u  raju  zapovest Božiju: nakon  prestupa  oni  su  se  odjednom  promenili  dušom  i  telom,  postavši  nesposobni  da prebivaju u svetom raju. Tada Bog ‐ kaže nadahnuti Pisac Postanja ‐ izagna čoveka iz raja, i odgurnu na zemlju, i nastani ga na njoj prema raju sladosti.[3] Reči prema raju sladosti upućuju na  zaključak  da  je  zemaljska  priroda  po  svojoj  lepoti  slična  raju,  i  time  palog  čoveka podseća na raj. Kada ugledamo  lepotu našeg  izgnanstva  ‐ zemlje, nehotično kličemo: Evo raja!  Takav  je  izraz  upotrebljen  i  u  Svetom  Pismu  o  plodonosnoj  zemlji  Sodomskoj  do njenog  preokreta:  ona  beše  slična  raju  Božijem.[4].  Bogovidac  Mojsije  opisuje  raj  kao prekrasni  i  prostrani  vrt.[5]  Upravo  su  takvim  videli  raj  mnogi  Božiji  ugodnici Novozavetne Crkve. Takav  je on i u samoj stvari: ali njegova tvarnost i priroda su tanani, odgovaraju prirodi njegovih žitelja ‐ duhova, i zato su nedostupni našim čulima, ogrubelim i otupelim od pada. Kada  je  izgnan bio  iz  raja  čovek, koji  je prvobitno bio njegov  čuvar, tada  je  dužnost  rajskog  stražara  prenesena  na  Heruvima;[6]  duša  razbojnika,  koji  je ispovedio na krstu Gospoda, smeštena je u raj;[7] tu su smeštene duše mnogih hrišćana koji su se udostojili spasenja:  time se objašnjava svojstvo  rajske prirode. Sveti Makarije Veliki govori  o  ljudima  koji  su  zadobili  nebesko  bogatstvo:  ʺZnaju  njihovi  sažitelji,  tj.  duhovi Svetih i Angela, i s divljenjem govore: Veliko su bogatstvo pridobila naša braća na zemlji. Oni (ta zemaljska braća nebožitelja), pri odlasku iz ovoga sveta, imajući uz sebe Gospoda, idu sa velikom radošću k nebeskim žiteljima: a oni što obitavaju s Gospodom primaju ih i odvode  u  obitelji  koje  su  im  blagovremeno  pripremljene  (stanovi  i  vrtovi,  na  grčkom παρʹαδεισος, vrtovi ‐ raj u množini) i polažu na njih dragocene i dostojanstvene odežde.ʺ[8] Prepodobni Grigorije Sinait, pozivajući se na one koji su videli  raj  i o njemu pripovedali, govori da  je  to najniže nebo  i da obiluje miomirisnim vrtovima, zasađenim Bogom; da  je drveće u  tim vrtovima neprestano prekriveno  cvetovima  i plodovima, da usred  raja  teče reka koja ga napaja i deli na četiri rukavca.[9] Ta reka pominje se i u Svetom Pismu; A voda, kaže ono,  tecijaše  iz Edema napajajući vrt,  i odande  se dijeljaše u  četiri  rijeke.[10] Sveti prorok David takođe spominje reku koja se nalazi nad nebesima.[11] Odredište raja, prema Svetom Pismu, je na istoku. U tom pravcu nalazi se raj u odnosu na zemlju. Prepodobna Teodora je govorila kako se ona, po napuštanju tela, zajedno sa Angelima koji su je pratili, uputila da 

16

dospe do nebeskih obitelji ka istoku.[12] Veliki ugodnik Božiji Simeon Divnogorac video je raj na istoku;[13] na istoku ga je videla prepodobna Efrosinija Suzdaljska u divnom viđenju svome.[14] Na istoku se grade pravoslavni hramovi; pravoslavni hrišćani se na molitvama svojim okreću ka  istoku;  tela umrlih se sahranjuju u pravcu  istoka  ‐ prema raju  edemskom. Onima  koji  nisu  sasvim  zadovoljni  odredištem  raja  na  istoku,  izrečenim  u  Pismu, odgovorićemo rečima prepodobnog Grigorija Sinaita: ʺObičaj je do sada da se o stvarima u Pismu koje stvaraju nedoumice govori prosto i ne ljubopitljivo.ʺ[15]  

Apostol Pavle bio je uznesen u raj, a zatim do trećega neba ‐ da li u tijelu, da li izvan tijela, ne znam, kaže on, i čuo  je tamo neiskazane reči, koje čovjeku nije dopušteno govoriti.[16] Priroda raja, nebesko savršenstvo, izobilje blagodatnog blaženstva, toliko prevazilaze svaku lepotu i krasotu zemaljsku, da  je  sveti Apostol, opisujući viđenje koje  je  imao u  svetom zanosu, upotrebio ove  izraze: Što  oko ne viđe,  i uho ne  ču,  i u  srce  čovjeku ne dođe,  ono pripremi Bog onima koji Ga ljube. A nama Bog otkri duhom svojim.ʺ[17] U ovim rečima Apostola skrivena je tužna istina: čovekov pad je toliko dubok, da on u stanju pada već ne može sam po sebi da dobije  nekakvu  predstavu  o  svom  izgubljenom  blaženstvu;  greholjubivo  njegovo  srce izgubilo je svaki osećaj za duhovno umilenje. Ali ove reči, iako pokazuju bedno stanje palog čoveka,  koji  i  dalje  prebiva  u  svom  padu,  zajedno  s  tim  navešćuje  radosnu  istinu: obnovljenje  Svetim  Duhom  onih  ljudi  koji  su  verom  i  pokajanjem  stupili  u  duhovno srodstvo Novoga Adama, Gospoda našega Isusa Hrista. Sveti Duh, nastanivši se u čoveka, razara u njemu carstvo greha, uništava nevidljivu unutarnju borbu i pometnju, useljava mir Hristov koji rađa takvo duhovno blaženstvo, da srce, ushićeno njim, umire za greh i počinje postojano da prebiva uz Boga i u Bogu. Nastanivši carstvo Božije u čoveka, Duh Sveti često uzvodi dostojne sluge svoje u naselja prepuna mira, u obitelji pripremljene pravednicima za njihovo večno blaženstvo. Mnogi od ugodnika Božijih bili su uzneseni u raj, iz njega su dospeli u nebo, u nebesa nad nebesima, do samog prestola Gospoda, okruženog plamenim Serafimima  i Heruvimima. Svedočenja očevidaca o  raju  su  istovetna. Tako  je prepodobni Simeon Divnogorac video u raju čudesne vrtove, video je tamo dušu praoca Adama i dušu razbojnika, prvoga od ljudi koga je Bogočovek po iskupljenju uveo u raj.[18] 

Od nama poznatih viđenja svetih Otaca koji behu zritelji  raja, veoma  je  jasno  i podrobno izloženo  viđenje  svetoga  Andreja,  jurodivog  Hrista  radi,  koji  je  natprirodno  prebivao, tokom  cele  dve  nedelje,  u  sozercanju  nevidljivog  sveta. On  je  ispričao  svome  satajniku, jereju Nikiforu, o tom viđenju ovo: ʺUgledao sam sebe u raju, prekrasnom i prečudesnom, i ushićujući se duhom, razmišljao: Šta je ovo? Znam, živim u Konstantinopolju, no kako sam ovde dospeo ‐ ne mogu da shvatim. Video sam sebe obučenog u najsvetlije ruho, kao da je satkano od munje; na glavi mi beše venac,  spleten od velikih  cvetova,  i  ja bejah opasan carskim  pojasom.  Radujući  se  tom  savršenstvu,  diveći  se  umom  i  srcem  neiskazanom blagolepiju  Božijeg  raja,  išao  sam  po  njemu  pun  veselja.  Tamo  behu  mnogi  vrtovi  sa visokim drvećem, čiji su se vrhovi njihali i uveseljavali pogled, dok su njihove grane širile obilan miomir. Jedno drveće  je neprekidno cvalo, drugo  je bilo ukrašeno zlatastim  lišćem, 

17

treće  je  imalo na sebi razne plodove neiskazane  lepote  i prijatnosti. To drveće se ne može uporediti ni  sa kakvim drvećem zemaljskim:  jer ga  je zasadila Božija  ruka, a ne  čovečija. Ptica je u tim vrtovima bilo bezbrojno mnoštvo: neke od njih imale su zlatna krila, druge ‐ bela  kao  sneg,  a  neke  ‐  raznobojno  išarana;  one  su  sedele  na  granama  rajskog  drveća  i pevale umilno; od njihovog slatkog poja ja zaboravih na sebe ‐ toliko je srce moje uživalo, i činilo mi se da je glas njihovog pevanja dostizao čak do visine nebeske. Ti prekrasni vrtovi behu u redovima, kao puk naspram puka. U  to vreme, dok sam  tuda  išao u radosti srca, ugledah veliku reku koja teče posred njih i napaja ih. Na drugoj obali reke beše vinograd, čije su se  loze, ukrašene  lišćem  i zlatastim grozdovima, široko razgranale. Sa  četiri strane tihi vetrovi su donosili miomir; od njihovog  lahora pokretale su se grane  i stvarale divan šum svojim lišćem.ʺ[19] 

Slično ovom pripovedala je prepodobna Teodora o rajskoj obitelji velikog ugodnika Božijeg Vasilija Novog, kako ona beše prepuna slave, a u njoj behu razni zlatolisti  i mnogobrojni vrtovi.  Svetoj  Teodori  su  Angeli  koji  su  je  pratili  svestrano  pokazali  raj.  ʺVidela  samʺ, govorila je ona, ʺprekrasna naselja i mnogobrojne obitelji, prepune slave i blagodati, koje je Bog ugotovio onima koji Ga ljube. Moji vodiči pokazivali su mi posebno obitelji apostolske, posebno proročke, posebno mučeničke, posebno obitelji  svakog  čina Svetih. Svaka obitelj beše  neizrecive  lepote,  širinom  i  dužinom,  rekla  bih,  slična  Carigradu,  no  neuporedivo lepša, sa mnogim presvetlim, nerukotvorenim palatama. I po svim obiteljima širio se glas radosti  i  veselja  duhovnog,  i mogla  su  se  videti  ozarena  lica. Kad me  ugledaše,  svi  se radovahu mome  spasenju  i  krenuše mi  u  susret  i  grljahu me,  slaveći Gospoda Koji me izbavi od zamki vražijih.ʺ[20] 

Ponavljamo: priroda zemaljska služi samo kao slaba slika raja, čije su lepote nepropadljive, neizrecivo blistave, pune svetog mira i blagodati. Zemlja je, posle sagrešenja naših praotaca, prokleta  Sazdateljem,  i  neprestano  odražava  to  prokletstvo  svojim  nemirima  i  svojim poremećajima.  Čas  se  trese  i  guta  čitave  gradove  i  sela,  čas  je preplavljuju njene  surove vode  i  odnose mnoge  predele;  čas  se  obrušavaju  na  nju  bure  i  vihori, munje,  gromovi, ostavljajući za sobom pustoš. Čovečanstvo koje živi na njoj, nalazi se u neprestanoj borbi, i pojedinačnoj  i  opštoj,  čineći  tako  nepreglednu  pozornicu  raznoraznog  stradanja, neprekidnog mučenja,  bezbrojnih  grehova,  strašnih  prestupa,  građenje  kule  vavilonske. Dobrodetelj jedva da nalazi na njoj tesni i žalosni zaklon. Neumoljiva i nenasita ‐ smrt hara njome  i  uporno  istrebljuje  ljudska  pokolenja,  koja  zakon  razmnožavanja,  ustanovljen  od Tvorca  ljudskom  rodu,  zamenjuje  novim  pokolenjima.  I  tako  će  pustošiti  ona  i  ubirati ljudske  žrtve,  dok  sama  ne  pogine  zajedno  sa  svetom  koji  se  ruši. Zveri,  što  nastanjuju zemlju, ustaše jedne protiv drugih i nepoštedno istrebljuju jedne druge. I same su stihije u nepomirljivoj mržnji i neprestanoj borbi među sobom. Na zemlji se sve bori, sve strada, sve teži  uzajamnom  uništenju.  Kakvo  surovo  i  neprestano  rasulo!  Kakvi  sveopšti  žestoki sukobi! To je neprimetno ili jedva primetno onima koji stalno učestvuju u tome; ali iz osame i manastirske  tišine  to  je očevidno  tuđinu, koga  je Bog nastanio  prema  raju  sladosti, da bi 

18

neprestano uzdisao  i  čeznuo za Njim.[21]  Iako Bogom prokleta zemlja  ‐ naše  izgnanstvo, predeo patnje, iskušenja, zlodela, smrti, osuđena Bogom na spaljivanje,[22] ima svoje lepote kojima  se divimo: kako onda  treba da  izgleda  raj, Bogom ugotovljen  za večno  stanište  i blaženovanje  onima  koji Ga  ljube?  Što  oko  plotsko  ne  vide,  uho  plotsko  ne  ču,  i  na  srce, zaneseno uživanjem, ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube. A nama je Bog otkrio duhom svojim. 

Sveti Andrej beše uznesen ne samo u raj, nego, slično svetom Apostolu Pavlu,  i do trećeg neba. Nastavljajući  započetu  povest  o  raju,  on  dalje  kaže:  ʺPosle  toga  spopade me  neki zanos, i ja osetih kako stojim iznad nebeskog svoda. Preda mnom je išao mladić lica sjajnog kao sunce. Idući za njim, ja ugledah veliki i predivan krst koji je ličio na dugu. Oko njega su stajali pevači,  svetli  i plamenoliki,  i pevali umilnu pesmu,  slaveći Gospoda Koji na krstu raspet  beše. Mladić  što me  je  predvodio,  priđe Krstu,  celiva  ga,  i  dade mi  znak  da  i  ja učinim  isto:  ja  pripadoh  k  svetom  Krstu,  sa  strahom  i  velikom  radošću,  i  svesrdno  ga celivah. U tom času ispunih se neizrecive duhovne blagodati i takvog miomira, kakvog ni u raju nisam osetio. Prošavši pored Krsta, ja pogledah naniže i pod sobom ugledah bezdan ‐ jer mi se činilo da idem po vazduhu ‐ tada se uplaših i povikah mome putovođi: Bojim se da se ne stropoštam u ponor! On, okrenuvši se ka meni, reče: ʺNe boj se, predstoji nam još veće uspinjanjeʺ, ‐ i pruži mi ruku. Kada se dohvatih za njegovu ruku ‐ nađosmo se iznad drugog  nebeskog  svoda;  tamo  ugledah  divne  muževe,  i  mir  njihov,  i  radost  njihovog slavlja, neizrazivu  čovečijim  jezikom. Posle  toga uđosmo u  čudesan plamen koji nas nije žegao, nego samo obasjavao. Mene spopade strah, a moj putovođa mi se opet obrati i dade mi ruku, govoreći: ʺTreba da se uspnemo još višeʺ. Nakon ovih reči, mi se nađosmo iznad trećeg  nebeskog  svoda,  gde  sam  ugledao  i  čuo  mnoštvo  Nebeskih  sila  koje  pevaju  i proslavljaju  Boga.  Stadosmo  tada  pred  zavesu  blistavu  kao munja  pred  kojom  stajahu strašni mladići  visoka  rasta,  slični  ognjenom  plamenu;  lica  su  sijala  jače  od  sunca,  a  u rukama  im beše ognjeno oružje; svuda unaokolo sa strahom stajalo  je bezbrojno mnoštvo nebeske vojske. Mladić koji me je predvodio reče mi: ʺKada se ukloni zavesa i kada ugledaš Gospoda  Hrista,  tada  se  pokloni  prestolu  slave  Njegove.ʺ  Čuvši  to,  sav  ustreptah  i razveselih  se;  obuze me  tada  užas  i  neizreciva  radost;  stajao  sam  i  gledao  kada  će  se ukloniti zavesa. Nju podiže neka plamena ruka,  i  ja ugledah Gospoda moga, kao nekada Isaija  Prorok,  kako  sedi  na  prestolu  visokom  i  preuzvišenom,  okružen  Serafimima. Na Njemu  beše  porfirna  odežda,  a  lice Mu  sijaše  neiskazanom  svetlošću,  i  On  s  ljubavlju okrenu  ka meni  Svoje  oči. Videvši Gospoda,  ja  padoh  ničice  pred Njim,  poklanjajući  se presvetom  i  strašnom  prestolu  slave  Njegove.  A  kakvo  me  tada  od  gledanja  Lica Gospodnjeg obuze blaženstvo, nemoguće je opisati, jer se i sada, pri sećanju na to viđenje, ispunjavam neizrecivom radošću. Ležeći ničice pred Gospodom, sav potresen divio sam se tolikom Njegovom milosrđu, što  je dopustio meni, grešnom i nečistom čoveku, da dođem pred Njega  i  vidim  Božanstvenu  lepotu Njegovu.  Ispunih  se  umilenjem,  razmišljajući  o svojoj nedostojnosti,  i, posmatrajući veličajnost moga Vladike, ponavljah u sebi  reči  Isaije Proroka:  Jao meni!  jer  sam  čovek  nečistih  usana,  a  udostojih  se  da  vidim Gospoda moga  očima 

19

svojim?[23]  I  čuh  ja  kako mi  svemilostivi  Tvorac moj  reče  prečistim  i  sladčajšim  ustima Svojim tri Božanstvene reči, koje toliko umiliše moje srce i rasplamsaše u meni takvu ljubav ka Njemu, da  sam  se sav  topio, kao vosak, od dejstva duhovne  topline,  i nada mnom  se ispuni reč Proroka Davida: srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni.[24] Zatim sve vojske angelske zapevaše pesmu predivnu i neiskazanu, i ja se, ne znam kako, nađoh opet u raju. Dođe mi misao  kako  ne  videh Vladičicu  Presvetu  Bogorodicu:  i  gle,  ugledah  nekakvog muža  svetlog, kao oblak, nosi krst, prilazi mi  i govori:  ʺHteo  si da vidiš Presvetu Caricu Nebeskih Sila? Nije ona ovde. Otišla  je u mnogonapaćeni svet da pomaže  ljudima  i uteši nevoljne.  Pokazao  bih  ti Njeno  svetlo  obitalište,  no  sada  nije  vreme:  treba  da  se  vratiš otkuda si došao, pošto  tako zapoveda Gospod.ʺ Dok  je on  to govorio, meni se učini kako sam slatko sanjao. Probudivši se, videh da se nalazim na istom mestu na kome sam i ranije bio.ʺ 

Iz ovog viđenja  svetoga Andreja očigledno  je da  je  raj  zemlji najbliža nebeska obitelj,  ili prvo nebo, iznad koga se nalaze druga nebesa, opevana pesmom duhonosnog Davida, koji ih  naziva:  nebesa  nad  nebesima.[25]  U  ovim  gornjim  obiteljima  prebivaju  sada  duše pravednika,  prema  svome  dostojanstvu;  tamo  će  biti  nastanjeni  pravednici,  nakon sjedinjenja duša njihovih sa  telima vaskrsenjem na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu  i tako će svagda sa Gospodom biti.[26] Nad njima će se obnoviti Spasiteljem iskupljeno i vraćeno ljudskom  rodu  dostojanstvo  ‐  uznošenje  sa  zemlje  i  primanje  u  raj  Adama.  Sveta  tela njihova,  a  ne  samo  duše,  obnovljene  i  preporođene  Bogočovekom,  biće  pripremljene  za takvo  uspinjanje  i  uznošenje  na  nebo,  kao  što  je  bilo  i  telo  prvosazdanog  čoveka.[27] Viđenje Svetoga Andreja, kao i sva slična viđenja drugih ugodnika Božijih, služi kao dokaz i objašnjenje gorenavedenog mišljenja svetog Makarija Velikog, da Angeli i duše imaju svoj oblik i izgled, i da je taj izgled ‐ izgled spoljašnjeg čoveka. Toliko su slični oblik tela i oblik duše, da sveti Andrej nije jasno shvatio da li uznesen u telu ili van tela. Navešćemo njegove sopstvene reči, koje nam prenosi sveštenik Nikifor u opširnom životopisu: ʺJa videh sebe, ‐ govori sveti Andrej, kao da sam bez tela, jer ne osećah tela.ʺ Dalje Sveti govori o odeći koja beše na njemu, pri čemu navodi delove tela. Vraćajući se na jasniji opis svoga stanja, Sveti je rekao:  ʺPo  svoj prilici  bio  sam u  telu, no ne  osećah  težine  telesne; nisam  imao nikakvih telesnih potreba čitave dve nedelje, koliko trajaše umilenje. To me navodi na zaključak da sam bio van  tela. Ne  znam kako da kažem verodostojno:  to  zna  srcevidac Bog.ʺ Sveti  je video Angele u liku svetlih muževa i mladića. On  je razgovarao sa njima. Angel kaji ga  je predvodio nekoliko puta mu  je pružio ruku; Angeli što stajahu pred zavesom  ličili su na mladiće  visokog  rasta,  strašnog  izgleda,  s  plamenim  oružjem  u  rukama.  Govoreći  o Angelima, navodeći njihov  sastav:  lice, oči,  ruke, noge, kao da  se  trudi da objasni  samu njihovu prirodu, Sveti je rekao da su ‐ oni tela bestelesna, ili, prema našem shvatanju, fluidna. Sveti  Andrej  je  video  ustrojstvo  i  prirodu  gornjih  obitelji,  što  odgovara  njihovim bestelesnim žiteljima, koja neuporedivo prevazilaze sve ono što zna  i što može da zamisli telesni  čovek, prikovan  za  zemlju, neobnovljen  i neodnegovan Duhom  Svetim,  a  stoga  i nesposoban da pronikne u tajanstvo budućeg veka. 

20

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Post. 2, 8. 

2. Post. 2, 1. 

3. Post. 3, 23‐24. 

4. Post, 13, 24. 

5. Post. 2, 9. 

6. Post. 3, 24. 

7. Lk. 23, 43. 

8. Bes. 16, 8. 

9. Rukopis Moldavskog Njameckog manastira kojeg je sastavljač Slova imao kod sebe, u kome se nalazi žitije i delo prepodobnog Grigorija Sinaita, gl. 10; isto i Dobrot. č. 1. 

10. Post. 2, 10. 

11. Ps. 148, 4. 

12. Žitije prepodobnog Vasilija Novog. Čti‐Minej,26. marta. 

13. Čti‐Minej, 24. maja. 

14. Rukopisno žitije Prepodobne. 

15. Dobrot.  č.  1. Glave  koje  su  u  grčkom  izdanju  označene  akrostihom,  od  velike  su koristi, gl. II. 

16. 1 Kor. 12; 3, 4. 

17. 1 Kor. 2; 9, 10. 

18. Žitije prepodobnog Simeona Divnogorca, 24. maja. Čti‐Minej. 

19. Žitije Svetoga Andreja, Čti‐Minej, 2. oktobra. 

21

20. Žitije prepodobnog Vasilija Novog, Čti‐Minej, 26. marta. 

21. Sveti  Petar  Damaskin;  O  prvom  razumu  i  o  tome,  kako  treba  misliti.  Knjiga  I. Dobrot., č. 3. 

22. 2. Pt. 3; 7, 10. 

23. Is. 6, 5. 

24. Ps. 22, 14. 

25. Ps. 148, 4. 

26. 1. Sol. 4, 17. 

27. Po vaskrsenju telo će biti duh. Prep. Makarije Veliki, Slovo 6, gl. 13.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

PAKAO 

  

Ad[1]  je  smešten  u  unutrašnjosti  zemlje.  Bog  je,  izričući  presudu  nad  Adamom,  pri izgnanstvu  njegovom  iz  raja,  najpre  pobrojao  zemaljske  kazne  za  prestupnike  rajske zapovesti, a zatim  je objavio da  će  tim kaznama Adam biti podvrgnut dok  se ne vrati u zemlju iz koje je uzet. Prah si, rekao mu je Gospod, i u prah ćeš se vratiti.[2] Ovde nije rečeno kako će on da ode u zemlju samo telom: izrečena presuda onome koji se drznuo da ustane protiv Boga kudikamo  je strašnija nego što  izgleda na prvi pogled[3]. Pravednici Staroga Zaveta, kao što  je očigledno iz Svetog Pisma, oduvek su zemljinu utrobu smatrali mestom ada. S  tugom  ću u grob  leći za sinom svojim,[4] govorio  je sveti patrijarh  Jakov, kada su mu doneli  lažnu vest  o  smrti njegovog  sina  Josifa. Ostavi me,  da  se malo  odmorim, moli Boga pravedni, mnogostradalni  Jov,  nalazeći  se  okružen  iskušenjima  sa  svih  strana,  prije  nego otidem odakle se neću vratiti, u zemlju tamnu kao mrak i u sjen smrtni, gdje nema promjene i gdje je vidjelo kao tama.[5]  

Bogonadahnuti  zakonodavac  Izrailja, Mojsije, objavljujući narodu gnev Božiji na Koreja  i njegove saučesnike,  rekao  je: Ako ovi umru kao  što mru  svi  ljudi,  i ako budu pokarani kao  što bivaju pokarani svi ljudi, nije me poslao Gospod. Ako li što novo učini Gospod, i zemlja otvori usta svoja i proždere ih sa svijem što je njihovo, i siću živi u grob... a kad izgovori riječi ovde, stoji dalje u Pismu, rasjede se zemlja pod njima... i siđoše živi u grob.[6]  

22

Prorok David pevao  je Gospodu: Milost  je  tvoja velika nada mnom,  i  izvadio  si dušu moju  iz pakla najdubljega.[7]  

Kada  je dušu  svetog Proroka Samuila dozvala  žena  čarobnica, na molbu  cara  izrailjskog Saula, kako bi se savetovao o predstojećoj borbi sa neprijateljima, tada je čarobnica, videvši dušu, rekla: Vidjeh čovjeka stara gdje izlazi iz zemlje ogrnut plaštom. Tada razumije Saul da je to Samuilo.[8]  

Prorok Isaija govori satani: A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu.[9]  

Slično ovome govori o palom anđelu, uklonjenom od lica Božijeg, Prorok Jezekilj: Svalih ga u grob sa onima koji silaze u jamu; i utješiše se na najdonjoj strani zemlje sva drveta edenska... ali ćeš biti oboren  s drvetima  edenskim u najdonji kraj zemlje.[10] Prorok  je nazvao palog anđela Faraonom,  i  izjednačio  ga  sa  rajskim  drvećem;  drugi  anđeli  koje  je  glavni  pali  anđeo uvukao u pogibelj, takođe su nazvani edenskim drvećem, prema njihovom stanju do pada. A to mesto ada određuje i Sveto Pismo Novoga Zaveta. Objavljujući o silasku u ad Svojom dušom i neodvojivim od nje Božanstvom, Bogočovek je rekao: Biće sin čovječiji u srcu zemlje tri dana  i tri noći.[11] Objašnjavajući Spasiteljeve reči, blaženi Teofilakt Bugarski kaže da  je Gospod  ispunio  Svoje  predskazanje  ʺsišavši  u  preispodnju  zemlju  do  ada.ʺ Gospod,  po rečima  svetoga  apostola  Pavla  Siđe  u  najdonja mjesta  zemlje,  ‐  što  znači:  u  adske  predele zemlje;[12] a po rečima apostola Petra: Siđe  i propovijeda duhovima u  tamnici.[13]  ʺObožena duša Hristovaʺ, kaže sveti Jovan Damaskin; ʺsilazi u ad da obasja svetlošću one koji su pod zemljom u tami i smrtnoj seni, kao što je onima koji žive na zemlji zasijalo sunce pravde.ʺ[14] U  14.  oglašenoj  pouci  svetoga Kirila  Jerusalimskog  čitamo:  ʺGospod  naš  Isus Hristos  u Jevanđelju je rekao: Kao što je Jona bio u utrobi kitovoj tri dana i tri noći; tako će biti i sin čovječiji u srcu zemlje tri dana i tri noći.[15] Razmatrajući priču o Joni, naći ćemo u njoj dejstvo veoma slično dejstvu Isusa. Isus bi poslan da propoveda pokajanje:  i  Jona bi poslan.[16] No, on  je bežao, ne znajući šta će se zbiti, a Isus  je dobrovoljno došao radi spasonosnog pokajanja... Jona je bio ubačen u utrobu kita: a Isus je dobrovoljno sišao tamo gde je bio misleni kit, da bi smrt izbacila one koje je progutala, kako je rečeno u Pismu: Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću  ih  sačuvati.[17]  Jona  se  u  utrobi  kita molio  govoreći: Zavapih  u  nevolji  svojoj,  iz  utrobe grobne povikah.[18] On je to govorio dok se još nalazio u kitu. No, nalazeći se u kitu, govorio je za sebe da se nalazi u grobu:  jer  je bio praslika Hrista Kome  je predstojalo da siđe u ad. Nešto dalje, sasvim očevidno, proričući, rekao je o licu Hristovom: Bezdan me opkoli, siđoh do krajeva  gorskih.[19]  Ako  je  on  bio  u  utrobi  kita:  kakve  su  onda  tamo  gore?  Znam  to  ‐ odgovara on, ali ja sam služim kao slika Onoga koji će biti položen u isklesani kameni grob. Nalazeći  se  u moru,  Jona  kaže:  Prevojnice  zemaljske  nada mnom  su  do  vijeka,[20]  jer  je  on predstavljao  lik Hrista  koji  je  sišao  u  zemlju?[21] Na  sličan  način  Sveti Epifanije Kiparski nedvosmisleno  postavlja  ad  u  unutrašnjost  zemlje,  opisujući  u  besedi  svojoj  na  Veliku Subotu spasenje  ljudi Bogočovekom. Mi  ćemo navesti ovde  tu besedu u nešto skraćenom obliku.  ʺOtkuda  takva  tišina  na  zemlji? Velika  je  tišina: Car  je  utonuo  u  san. Zemlja  se prestravila i zanemela: jer je Bog u telu usnuo. Bog je usnuo i ad se užasnuo. Bog je usnuo 

23

na kratko vreme, da bi one što od davnine spavaju, od Adama, vaskrsao. Sada  je spasenje onima na zemlji  i onima što su od pamtiveka pod zemljom; sada  je spasenje celom svetu,  i vidljivom  i  nevidljivom.  Sada  je  dvostruki  dolazak  Hristov,  dvostruko  promišljanje, dvostruko pohođenje ljudi: Bog silazi s neba na zemlju, a sa zemlje pod zemlju, Vrata pakla se otvaraju, a vi, koji  spavate od veka,  radujte  se  sada! Vi koji  sedite u  tami  i  smrtnoj  seni, primite veliku svetlost: sa robovima  je Gospod, sa mrtvima  je Bog, s umrlima  je Život, sa stanovnicima  tame  je svetlost, sa zarobljenima Osloboditelj, sa žiteljima preispodnje  je Onaj Koji nad nebesima obitava. Hristos  je među mrtvima:  siđimo  tamo  s Njim, da poznamo tajne tih predela, da poznamo tajnu Božiju pod zemljom, i razumemo čudesa Gospodnja; da naučimo kakvu blagovest donosi Gospod onima u adu, a šta sa vlašću zapoveda svezanima. Izađite, ‐ objavljuje ‐ vi koji u tami boravite, i prosvetite se; izađite i ustanite vi koji ležite! I tebi naređujem, Adame: ustani  iz sna! Nisam te  ja stvorio zato da bi ti ostao vezan u adu: vaskrsni iz mrtvih! Ja sam ‐ život čovečiji i vaskrsenje! Radi tebe je Bog tvoj postao sin tvoj ‐ Radi  tebe,  ja, Gospod  tvoj, uzeh obraz  sluge. Radi  tebe,  ja, Koji nad nebesima obitavam, siđoh na zemlju i pod zemlju. Ustani i izađi odatle!! Ustanite, izađite odatle: iz tame u večnu svetlost, iz muka u radost! Ustanite, izađite odatle, iz ropstva na slobodu, iz tamnice u gornji Jerusalim, iz pod zemlje na nebo.ʺ[22] 

Na svečane službe Velike Subote  i Svetog Vaskrsenja, Crkva, slaveći  i opevajući spasenije ljudi  Bogočovekom,  Koji,  postradavši  za  nas,  smrću  smrt  razori,  smrska  vrata  i  okove paklene, vaskrse čovečanstvo u Sebi i Sobom, sasvim jasno izražava svoje mišljenje o mestu gde se nalazi kako pakao, tako i raj. Crkva ne pokazuje posebno interesovanje da istražuje gde je pakao i gde raj, već, slaveći Gospoda, i govoreći o paklu i raju, iz neophodnosti, iako uzgred,  pokazuje  svoje  mišljenje  o  mestu  gde  su  smešteni,  govori  o  tome  kao  i opštepoznatoj  stvari. Veličanstveno pesmopojanje  na  jutrenje Velike  Subote posle  čitanja šestopsalamija  i  velike  jektenije,  započinje  sa  dva  milozvučna  i  istovremeno  blistavo poetična tropara, gde se u prvom opeva pogreb Gospoda, a u drugom silazak Njegov u ad. ʺBlagočestivi  Josif, skinuvši sa drveta prečisto  telo Tvoje, uvi ga u  čisto platno, mirom ga pomaza, i položi u grob nov.ʺ ‐ ʺKada si sišao do smrti, Živote besmrtni, tada si ad usmrtio blistanjem  Božanstva,  i  kada  si  umrle  vaskrsao  iz  pakla,  sve  sile  nebeske  dozivahu: ʺŽivotodavče  Hriste,  Bože  naš,  slava  Tebiʺ.  ‐  Posle  toga  svi  sveštenoslužitelji,  a  u manastirima  i  sva bratija,  izlaze  sa upaljenim  svećama na  sredinu hrama, zaustavljaju  se pred  plaštanicom,  i  počinju  da  kliču  pohvale  Gospodu,  određene  Crkvenim  ustavom, sjedinjujući  ih  sa  stihovima 118. psalma. Od  tih pohvala  izdvojićemo one u kojima  se  sa najvećom  jasnoćom napominje da se ad nalazi u unutrašnjosti zemlje. ʺSišao si pod zemlju, Svetlonošče pravde, i mrtve podigao kao iz sna, odagnav svaku tamu što beše u aduʺ.[23] Ti što zemlju u desnici držiš, umrevši telom, pod zemljom si sada, gde mrtve  izbavljaše od paklenih  stega.[24]  ʺNa  zemlju  si  sišao, da  spaseš Adama,  i na  zemlji ga ne nađe, Vladiko, nego čak do ada siđe, tražeći ga.ʺ[25] O radosti njihova! O sladosti mnogih! O radosti onih kojih ad beše pun, čije dane mračne svetlošću prosveti![26] ʺVoljno si sišao, Spase, pod zemlju, umrtvljene ljude oživeo si, i uveo ih u slavu Očevu.ʺ[27] ‐ ʺPoslušav, Slove, Oca Tvoga, čak 

24

do  ada  ljutog  sišao  si,  i  vaskrsao  rod  čovečiji.ʺ[28]  ʺZašto  si  pod  zemlju,  Ti Koji  si  rukom Svojom sazdao čoveka, da podigneš iz pada sabore ljudi svesilnom moći.ʺ[29] ‐ ʺUplaši se Adam,  kada  je Bog hodio u  raju,  a  raduje  se Onome Koji  je  sišao  u  ad, pre pali,  a  sada podignuti.ʺ[30] ‐ U naručju Očevom neishodno prebivaš, Milostivi, i blagovoleo si čovekom da postaneš  i u ad da siđeš, Hriste.ʺ[31]  ʺUstani, Milostivi,  iz dubina adskih  izbavi nas.ʺ[32] Pod zemlju voljom siđe kao mrtav da izvedeš iz zemlje na nebesima one što su pali, Isuse.ʺ[33] U poslednje dve pohvale Crkva objavljuje da sav narod čuje ne samo o mestu gde se nalazi pakao, nego i o mestu gde se nalazi raj. Ljudi su, preko svojih praotaca, svrgnuti na zemlju iz raja: Crkva određuje mesto raja govoreći da su ljudi svrgnuti sa neba. ‐ U kanonu na jutrenje Velike subote peva se: ʺDa svojom slavom sve ispuniš, sišao si u najniže predele zemlje.ʺ[34] Dalje se govori da je Gospod javio Sebe onima u adu, da: ʺAd Slove, srete Te, ogorči se, što duša Tvoja u  adu ne  osta,ʺ da  ad  dole  stenje, da  ad u  srce bi  ranjen primivši Probodenog kopljem u rebra, da Gospod siđe do najdubljih adskih sakrovišta. U Sinaksaru Velike subote čita se da na taj dan mi praznujemo pogrebenje Gospoda i Njegov silazak u ad, da je On sišao u ad netruležnom  i Božanstvenom Svojom dušom, razdelivši se od  tela smrću. Upotrebljeni su izrazi o adu, kao o dubokoj provaliji, koja je, što je očigledno iz cele službe, smeštena pod zemljom i nalazi se unutar zemlje.[35] 

Isto mišljenje  o mestu  gde  se  nalazi  raj  i  pakao  vidimo  i  u  službi  na  sveto Vaskrsenje: Sasvim određeno  izraženo  je mišljenje o mestu ada u  irmosu 6. pesme kanona: ʺSišao si u adske  predele  zemlje, Hriste,  i pokidao  večne  lance u  kojima  behu  okovani.ʺ U  Sinaksaru, posle 6. pesme kaže se:  ʺGospode, sada  iz adskih dubina prirodu  čovečiju  izbavi, na nebesa uzvisi,  i na  drevno  dostojanstvo  vrati netruležno. No,  sišavši u  ad, nije  sve  vaskrsao, nego samo one koji behu spremni da Mu veruju. I duše svetih od postanja, koje po nuždi behu u adu, od ada oslobodi, i svima dade na nebesa da se vinu.ʺ Ovde se opet drevno dostojanstvo, to jest, raj, odnosi na nebo: ʺVaskrsenjem Tvojim, Gospode, raj si nam otvorio,[36] i put ka nebu nam obnovio.ʺ[37]  

Mišljenje  da  se  ad  nalazi  unutar  zemlje  prisutno  je  na  svim  prostorima  bogosluženja Pravoslavne crkve. Ona svuda govori o tome kao i ošpteprihvaćenoj i opštepoznatoj stvari: zato  se  ponekad  i  navodi  to  odredište.  No  ono  se  može  sresti  i  stoga  što  kao opšteprihvaćeno i opštepoznato služi kao jasniji dokaz i svedočanstvo. ʺZavesa se pocepaʺ, peva Crkva,  ʺkada  su Te  raspeli, Spase naš,  i odvezaše  se mrtvi,  jer pokosi  smrt,  i  ad  se otvori, ugledavši Te u preispodnji zemlje.ʺ[38] ʺTebi Koji si dušom došao u utrobu zemlje, duše koje spase, ad puštaše žurno, kličući Tvojoj sili pesmu blagodarnu.ʺ[39] ʺTebe Koji si sišao do najdubljih  krajeva  zemlje,  i  spasao  čoveka,  pohođenjem  Tvojim  njega  uzvisio,  mi veličamo.ʺ[40]  ʺNe bojim  se više, Vladiko, povratka u  zemlju, kada me Ti  iz  zemlje  izvede, zaboravljena.ʺ[41] ʺAdam nizveden bi, obmanom gurnuvši sebe u adski ponor: no Ti, Bog po prirodi  i milostiv,  sišao  si  na  iskanje  i  na  plećima  iznevši  ga,  savaskrsao  si  ga.ʺ[42]  ʺIz najdubljeg  ada  izvede  me  palog,  blagoslovite  sva  dela  Gospoda  i  proslavljajte  Ga  u vekove.ʺ[43]  ʺKad Ti dođe do vrata  adskih, Gospode,  i  širom  ih otvori, zarobljenik ovako 

25

vapijaše: Ko  je ovaj što nije osuđen na preispodnju zemlju, nego kao senku razori  tamnicu smrti.ʺ[44] ʺZadrhta ponor pakleni danas, ad i smrt, zbog Jednog od Trojice, zemlja se potrese, a vratnice adske, videvši Te, užasnuše se.ʺ[45] ‐ ʺU dubine morske dospev i tri dana u utrobi kita, nemani morske, boravivši, slično drevnom Joni, zovem Te: Spase moj, izvedi me iz ada preispodnjeg.ʺ[46] ʺNe daj mi da uđem u zemlju plača, ne daj da vidim mesto tame, Hriste moj, Slove.ʺ[47]  ʺNema  u  adu  pokajanja,  nema  tamo  nikakve  utehe:  tamo  je  crv  neuspavljivi, tamo je zemlja tamna, i sva pomračena.ʺ[48] 

Isto  tako, uzgred, kao o opštepoznatoj stvari, napominje o smestištu ada u unutrašnjnosti zemlje,  sveti  Jovan Lestvičnik. On  savetuje podvižniku blagočešća da  se neprestano  seća beskonačnih muka u paklenom ognju,  strašnih  i pogubnih podzemnih mesta,  strmoglavih nizina, da bi takvim razmišljanjem i podsećanjem odvojio dušu od sladostrašća na koje se navikla.[49] Učenje da  se ad nalazi u unutrašnjosti zemlje  je učenje Pravoslavne  crkve; u mnogim delima svetih Otaca susreće se ovo učenje;[50] nijedan od njih ga ne odbacuje;[51] Božanstvena Otkrovenja objavljena ugodnicima Božijim ga potvrđuju. 

U  prvim  vremenima  hrišćanstva,  kada  je  razjarena  i  slepa  revnost  idolopoklonika  da sačuvaju na zemlji idolopoklonstvo, prolivala reke nevine hrišćanske krvi, u Brusi, glavnom gradu Vitanije, pretrpeo je mučenje i pogubljenje episkop grada, Patrikije. Mučitelj ‐ igemon imao je običaj da se kupa na toplim celebnim izvorima u blizini grada,[52] gde je dotukao i usmrtio episkopa. O tim vrelim vodama čiju je temperaturu i lekovitost igemon pripisivao dejstvu  idola  koje  je  obožavao,  sveti Patrikije  je  ovako  govorio:  ʺPresvetli  igemone! Ako želiš da saznaš  istinu o nastavku, tečenju  i toploti ovih voda,  ja ti  je mogu otkriti, ako me pažljivo budeš saslušao. Svako ko ispoveda sveto hrišćanstvo i klanja se Jedinome istinitom Bogu stiče um ispunjen razumevanjem Božanstvenih tajni: tako i  ja, budući sluga, makar i grešan, mogu  da  objasnim  istinu  o  ovim  vodama.  Bog,  predvidevši  da  će  ljudi  koje  je stvorio  progneviti  Njega  ‐  Boga,  Sazdatelja  svega,  i,  odbacivši  istinsko  Bogoštovanje, sačiniti sebi bezdušne kumire i njima se klanjati, ugotovio je dva mesta za preseljenje ljudi posle njihovog zemaljskog života. Prvo mesto On je obasjao večnom svetlošću i ispunio ga izobilnim  i  neiskazanim  dobrima;  a  drugo  je  mesto  ispunio  neprobojnom  tamom, neugasivim  ognjem  i  večnom mukom. On  je  prvo mesto  namenio  onima  koji  se  budu postarali da Mu blagougode  ispunjavanjem Njegovih zapovesti, a drugo, mračno, onima koji  progneve  Tvorca  zlim  životom  svojim  i  zasluže  kaznu. Oni  koji  se  budu  udostojili mesta  svetlog živeće besmrtnim životom u neprestanoj  i beskonačnoj  radosti,  a bačeni u tamno mesto biće mučeni neprestano, beskonačno. Sazdatelj, deleći oganj od vode i svetlost od  tame, da budu odvojeni, kao  što  ih  je  i  stvorio posebno, postavio  ih  je na odvojenim mestima.  I nad nebeskim  svodom, kao  i pod  zemljom,  su oganj  i voda. Voda koja  je na površini  zemlje,  sabrana  u  određene  celine,  za  potrebe  ljudi  i  životinja  koji  nastanjuju zemlju, vode se podižu kroz nedra zemlje, stvaraju izvore, bunare i reke. Neke od njih koje se približavaju podzemnom ognju, zagrevaju se njime i teku vrele; a one koje teku dalje od ognja  zadržavaju  prirodnu  hladnoću. Na pojedinim mestima  bezdna  ima  toliko  hladnih 

26

voda da  se pretvaraju u  led,  s obzirom da  su na velikoj udaljenosti od ognja. Podzemni oganj ustrojen  je  za mučenje nečastivih duša. Paklena voda, pretvorena u  led, naziva  se tartarom.[53] U  tartaru  se  podvrgavaju mučenju  vaši  bogovi  i  njihovi  služitelji,  kako  je ispevao  jedan od vaših  stihotvoraca:  ʺKrajevi  zemlje  i mora nisu ništa drugo, do predeli daljni, gde  se  Japet  i Saturn  ‐  tako  se zovu vaši bogovi  ‐ ne  teše ni blistanjem  sunca, niti daškom vetra.ʺ To znači: vaše bogove, zaključane u tartaru, ne osvetljava i ne greje Sunce, a bačene  u  oganj  ne  rashlađuje  vetar.  Tartar  je  dublji  od  svih  bezdni  što  se  nalaze  pod zemljom. U to, da se pod zemljom nalazi oganj, pripremljen grešnicima, neka te, u krajnjem slučaju uveri onaj oganj koji se  izbacuje  iz utrobe zemlje na Siciliji.ʺ  ‐ Tako  je rasuđivao o podzemnom paklu sveti episkop Hristove Crkve prvih vekova.[54] 

Gorepomenuta  prepodobna  Teodora,  posetivši  rajske  obitelji,  spuštena  beše  do  paklenih dubina, gde je videla strašne, nepodnošljive muke, pripremljene grešnicima u paklu.[55] 

Vaskrsli vojnik Taksiot pričao  je kako su ga zgrabili demoni bludnog mitarstva: oni su ga spustili  iz  vazdušnog  prostranstva  naniže,  na  zemlju.  Zemlja  se  rastvorila  i  on  je  bio spušten  po  uskim  i  smradnim  stepenicama  do  najdaljih  paklenih  tamnica,  gde  su  duše grešnika osuđene na večnu tamu i večnu muku.[56] 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Ad,  tartar  (αδος,  ταρταρος)  ‐  grčke  reči  koje  označavaju  nisko,  veoma  duboko mesto.  Njima  odgovara  slovenska  reč:  preispodnja;  Geena  ‐  jevrejska  reč,  naziv duboke jaruge u blizini Jerusalima. 

2. Post. 3, 19. 

3. Zemlja si  i u zemlju  ćeš se vratiti. Sveta Crkva pripisuje ovu presudu prvenstveno duši  čoveka  koji  je  zbog  prestupa  zapovesti  Božije  osuđen  na  pogreb  u  zemlju  i telom  i dušom; presuda pada svom  težinom na dušu, koja,  i po razlučenju od  tela, čuva u sebi sposobnost da misli i oseća, koja, sama, oseća na sebi dejstvo presude; a telo, po razlučenju svom od duše, umire u potpunoj neosetljivosti. Tropar 2. pesme 5. kanona na jutrenje u sedmu nedelju posle Vaskrsa. Sveti Atanasije Veliki u Slovu na Vaskrs kaže: ʺČovečija priroda sjedinjena sa Božanskom (u liku Spasitelja) dovela je u trepet preispodnju. Uskliknuo je ad u sretanje Izbavitelja umrlih: Zašto Ti izvrćeš određenje  koje  si  Sam  izrekao  u  raju? Zašto  poništavaš  zapis  napisan  i  potvrđen 

27

protiv ljudskog roda? Znam  ja odredište pravedno dosuđeno ljudima: Zemlja si i u zemlju ćeš se vratiti.ʺ Opera omnia sancti Athanasii, Tom. IV, pag. 1, 079 i I, 680. 

4. Post. 37, 35. 

5. Jov, 10, 20‐22. 

6. Broj. 16, 29‐35. 

7. Ps. 86, 13. 

8. Prva knj. Sam. 28, 14. 

9. Is. 14, 15. 

10. Jezek. 31, 16 i 18. 

11. Mt. 12, 40. 

12. Ef. 4, 9. 

13. 1. Pt. 3, 19. 

14. Tačno izlaganje Pravoslavne vere. Knj. 3, gl. 29. 

15. Mt. 12, 40. 

16. Jona, 1, 2‐5. 

17. Osija, 13, 14. 

18. Jona, 2, 3. 

19. Jona, 2, 6. 

20. Jona, 2, 7. 

21. Pouka 14, gl. 17 i 20. 

22. Sabrane  pouke;  sastavila  Redakcija  Vaskrsnog  čtenja  pri  Kijevskoj  Duhovnoj Akademiji. Tom I. 

23. Pohvala 56. stihu 119. psalma. 

24. Poh. st. 17. 

25. Poh. st. 25. 

26. Poh. st. 48. 

28

27. Poh. st. 53. 

28. Poh. st. 59. 

29. Poh. st. 80. 

30. Poh. st. 58. 

31. Poh. st. 117. 

32. Poh. st. 160. 

33. Poh. st. 46. 

34. Pesma I, trop. 3. 

35. Triodion. 

36. 2. stihira u ponedeljak na večernje Svetle Sedmice. 

37. 1. stihira u utorak na večernje Svetle Sedmice. 

38. Tropar 1. pesme 8. kanona na jutrenje u 4. nedelju posle Vaskrsa. 

39. Tropar 2. pesme 3. kanona na jutrenje u 4. nedelju posle Vaskrsa. 

40. Tropar 2. pesme 3. kanona na jutrenje u 5. nedelju posle Vaskrsa. 

41. Tropar 2. pesme 5. kanona na jutrenje u 5. nedelju posle Vaskrsa. 

42. Tropar 2. pesme 6. kanona na jutrenje u 7. nedelju posle Vaskrsa. 

43. Tropar 2. pesme 8. kanona na jutrenje u nedelju Svih Svetih. 

44. Vaskrsna pohvalna stihira 8. glasa. 

45. Vaskrsni ikos 7. glasa. 

46. Irmos 6. pesme 2. glasa. 

47. Iz svakodnevne kanonske službe. 

48. Čin sahranjivanja sveštenika. 

49. Lestvica, 7. stepen: O plaču koji donosi radost. 

50. Sveti Atanasije Veliki nedvosmisleno  tvrdi da  se ad nalazi u  središtu zemlje  (gore navedeni citat, kao  i poslanica Antiohu, odgovor na pitanje 19.). Istog  je mišljenja  i sveti Vasilije Veliki  (tumačenje proroka  Isaije, gl. 5, 14.). Sveti Kiril Aleksandrijski, kako će se posle videti, priznavao  je da  je ad u središtu zemlje; i drugi Oci ukazuju 

29

da  je on tamo. Naš sunarodnik, sveti Dimitrije Rostovski, kaže: ʺNa Strašnom sudu Hristos Bog naš kada bude rekao grešnicima: ‐ Idite od mene, prokleti, u oganj večni! ‐  istog  će  se  časa  zemlja  pod  njima  otvoriti,  kao  što  se  otvorila  pod  Korejem, Datanom i Avironom u Mojsijevo doba, i tada će sve grešnike progutati ad, ‐ potom će  se  zemlja  opet  zatvoriti.  A  grešnici  će  ostati  u  paklu  pod  zemljom,  čvrsto zatvoreni, kao u gvozdene sudove iz kojih se u vekove ne može izaći.ʺ Deo 2, pouka druga na ulazak u Jerusalim Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista. 

51. Sveti Jovan Zlatoust kaže: ʺPitaš se na kakvom će se mestu nalaziti pakao? Verujem, izvan celog ovog sveta. Kao što su carske tamnice i rudokopi sasvim daleko: tako će i pakao biti van ovog sveta. No mi treba da tražimo ne mesto gde će se on nalaziti, već načine da ga izbegnemo.ʺ (Tumačenje poslanice Rimljanima, beseda 31. Opera omnia Chrysostomi). Mišljenju da je ad smešten u dubini zemlje nimalo se ne suprotstavlja, već  ga, naprotiv, potvrđuje  ovo: Zar  se može naći  bolji način da  se  ad  sakrije  od pogleda svega sveta, nego što je skrovište u nedrima zemlje? Iz 16. glave Jevanđelja od Luke, stih 22. u nekim grčkim izdanjima ovako glasi: Umre i bogataš i zakopaše ga  u  ad.  I  u  Grčkoruskoj  crkvi  reči  Gospodnje  o  bogatašu:  zakopaše  ga  imaju značenje  da  je  bogataš  bio  dušom  nizveden  u  ad,  ‐  tako  tumači  ove  reči  blaženi Teofilakt. Zlatoust ne samo da odobrava  ljubopitljivost kod određivanja mesta ada, ne samo da ne zabranjuje razmišljanje  i  ispitivanja o adu, kada ona privode strahu Božijem  i uklanjanju od zla, nego  i zaveštava neprekidno udubljavanje u njih  i da neprestano  treba  imati  pred  očima  pakao  ognjeni  koji  čeka  bezakonike.  Slovo  1. Dimitriju  o  pokajanju.  Kasnije,  u  vreme  posle  Zlatoustog,  Crkva  je  sasvim  jasno pokazala svoje mišljenje o mestu ada, objavila ga i objavljuje Božanstvenim pojanjem i čitanjem na opštu pouku i znanje. 

52. Zemljotres koji  je  razorio Brusu  1854. god. uništio  je vrele  izvore;  tako  je bar bilo objavljeno u savremenim novinama. 

53. ʺBojim se tartara, jer je udaljen od toploteʺ, ‐ Sveti Kiril o ishodu duše. 

54. Čti‐Minej, 19. maja. Sveti Patrikije je živeo početkom 4. veka i postradao je za vreme imperatora Julijana 343. godine po Hristu. 

55. Vidi gore. 

56. Vojnik Taksiot, iz afričkog grada Kartagine, provodio  je život u gresima. Dogodi se da Kartaginom zavlada smrtonosna kuga. Videći kako mnogi umiru, Taksiot dođe k sebi,  pokaje  se  za  grehove  svoje  i  preseli  se  van  grada.  Tamo  upadne  u preljubočinstvo sa ženom zemljodelca kod koga je živeo; uskoro ga ujede zmija, i, ne stigavši da se pokaje, umre. Sahranili su ga u obližnjem manastiru. Šest sati nakon pogreba, on vaskrsne i jedva dođe k sebi četvrtog dana. Tada sve što mu se dogodilo 

30

po smrti on ispriča, sav u suzama, Kartagenskom arhiepiskopu, blaženom Tarasiju. (Čti‐Minej, 28. marta).  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

RAZDVAJANjE DUŠE OD TELA 

  

Sam način izlaska duše iz tela i sve okolnosti koje prate taj čin izložili su sveti Oci nama na pouku i spasenje. Prepodobni Teodor Studit u Trećoj objavi kaže: ʺBraćo! Hoćemo li zauvek ostati ovde? Ne! Ne! Jao nama, braćo! Kako je strašna tajna smrti! Kako je potrebno da uvek budemo  brižljivi,  ispunjeni  pokajanjem,  rasuđivanjem,  razmišljajući  o  predstojećoj  smrti, razmišljajući kako će se desiti razlučenje duše od tela, kako će doći Angeli, da ne govorim o tome kako će doći demoni. A doći će i oni onima koje privlače strasti. Zamislite, kakva će biti muka i nevolja pri tom strašnom prizoru kada se začuje zapovest: ʺDušo, izlazi!ʺ Tada će ljudima koji se razdvajaju od tela veliku pomoć, utehu, radost pružiti dobra dela i čistota savesti. Tada će poslušnost imati veliku slobodu; tada će smirenoumlje doneti veliku utehu, suze pomoć, dobra dela će izgoniti demone, trpljenje će pomoći i protivnici će se vraćati bez ikakvog uspeha, ‐ i duše će tada u velikoj radosti otiđi zajedno s Angelima k Spasitelju. Ali će dušu koja  se navikla  ia  strasti  i koja  je pobeđena grehom obuzeti veliki  strah:  tada  će pobediti demoni,  i povesti  tu grešnu dušu sa sobom u preispodnji ad, u  tamu  i  tartar, na mučenje.ʺ 

Jednom  su  se dva Angela  javila prepodobnom Makariju Aleksandrijskom,  savremeniku  i sapodvižniku Makarija Velikog,  koji  je  obilovao darovima Duha,  i  besedili  s  njim. U  toj besedi jedan od Angela je rekao: ʺOsmatraj, Makarije, na koji način duše, kako vernih, tako i nevernih,  izlaze  iz  tela  i  odlaze,  i  tako  ćeš  znati  da  rasuđuješ  o  nebeskom.  Kao  kada zemaljski car pošalje vojnike po nekoga, a oni ga zgrabe  i uhapse, bez obzira na njegovo protivljenje,  a  zarobljenik  poražen  strahom  drhti  i  užasava  se  prisustva  onih  koji  ga nemilosrdno odvlače sa sobom; tako, kada se pošalju Angeli da izvedu iz tela nečiju dušu, svejedno da  li blagočestivog  čoveka  ili grešnika, ona  se prenerazi od  straha kada ugleda strašne i preteće Angele. Tada, napokon, ona uviđa da  joj nema nikakve koristi ni pomoći od silnog bogatstva, poznanika i prijatelja; ona čuje i vidi suze i ridanja ljudi oko nje, no ne može  da  izgovori  ni  jedne  reči,  ni  glasa  da  ispusti,  jer  nikada  nije  ispoljila  potrebu  za saznanjem o odlasku. Nju zastrašuje neizmerno prostranstvo puta i promena načina života; užasava se i izgleda onih u čijoj se vlasti već nalazi i koji za nju nemaju nikakvog osećaja ni samilosti.  A  pritom  nju  muči  žalost  jer  je  vezana  za  telo;  ona  boluje  i  tuguje  zbog razdvajanja  i  razlučenja s njim, kao svojim prirodnim sažiteljem. Njoj ne pritiče u pomoć 

31

nikakva  uteha  od  savesti,  osim  saznanja  koje  duša  ima  o  svojim  dobrim  delima. Na  taj način duša, i pre izricanja Vrhovnog Sudije, sudi sebi savešću.[1] 

O okolnostima koje prate smrt opširno govori sveti Kiril, patrijarh Aleksandrijski, u spisu o ishodu duše.  Iz  tog spisa  izdvajamo ovde kratak odlomak:  ʺKakav  te strah  i  trepet, dušo, očekuje u dan smrti! Ugledaćeš strašne, divlje, žestoke, nemilosrdne i bestidne demone kao tamne nakaze, kako  stoje pred  tobom.  Jedan pogled na njih  teži  je od bilo kakve muke. Duša,  kada  ih  ugleda,  postaje  smućena,  uznemirena,  uzdrhtala,  traži  da  se  sakrije,  hrli Božijim Angelima. Sveti Angeli drže dušu; prolazeći s njima vazduhom i uzvisujući se, ona susreće mitarstva koja  čuvaju put od zemlje na nebu, zadržavaju duše  i sprečavaju  ih da idu dalje. Svako mitarstvo ispituje određene grehe; svaki greh, svaka strast ima svoje mitare i mučitelje. Kakav strah, trepet i nemir ima da oseti duša, videvši sve to, dok se ne izrekne konačna presuda koja je oslobađa! Bolan je, mučan, prepun jauka neutešni čas iščekivanja. Božanstvene Sile stoje nasuprot  lica nečistih duhova,  i pokazuju dobre pomisli, reči  i dela koja  pripadaju  duši,  a  ona,  u  strahu  i  trepetu,  između Angela  i  demona  koji  se  o  njoj prepiru,  očekuje  ili  svoje  opravdanje  i  oslobođenje,  ili  osudu  i  pogibelj.  Ako  je  ona provodila  život  blagočestivo  i  bogougodno  i  načinila  se  dostojnom  spasenja,  nju  će prihvatiti Angeli, i ona će već tada spokojno poći ka Bogu, imajući za svoje saputnike Svete Sile.  Tada  će  se  ispuniti  ono  što  je  rečeno:  Nestadoše  tuga,  bolest  i  uzdisanje.  Tada, oslobodivši se od zlih, pogubnih i strašnih duhova, ona odlazi u neiskazanu radost. Ako se, pak, pokaže da  je duša proživela u nemaru  i bludu, tada će se čuti najljući glas:  ʺNeka se ukloni  grešnik,  neka  ne  ugleda  slave  Gospodnje!ʺ  Tada  će  je  sustići  dani  gneva,  tuge, nevolje i teskobe, dani tame i mraka! .. Angeli je ostavljaju, a odvode nakaze ‐ demoni. Oni počinju da  je  tuku bez milosti  i odvlače  je na zemlju; ubacuju dušu, vezanu nerazrešivim uzama, u tamnu i mračnu zemlju, u preispodnje zatvore i adske tamnice, gde su zatvorene duše svih grešnika od postanja sveta, kako govori Jov, u zemlju tamnu i mračnu, u zemlju večne tame, gde nema ni svetlosti, ni života ljudima, no bolest večita i tuga beskrajna i plač neprestani  i  škrgut  zuba  neućutni  i  uzdasi  neprekidni.  Tamo  se  čuje  neprestano:  ʺAvaj! Avaj!ʺ Tamo dozivaju  ‐  i nema ko da pomogne; tamo vapiju  ‐  i niko  ih ne  izbavlja. Nema načina da  se  iskaže  tamošnja nevolja; nemoguće  je opisati  tamošnji bol kojim  su obuzete tamo bačene i zaključane duše. Svaka usta čovečija iznemognu pri pokušaju da opišu strah i trepet kojima  su  izloženi  adski  zatočenici: nema usta  ljudskih koja  su u  stanju da  izraze nevolju  i plač njihov: neprestano  i večno stenju, ali niko da  ih pomiluje;  ispuštaju duboke uzdisaje, ali  ih niko ne  čuje; ridaju, ali  ih niko ne  izbavlja; dozivaju  i biju se, no niotkuda milosti. Gde su tada pohvale ovoga sveta? Gde je slavoljublje? Gde naslada? Gde presitost? Gde  je visoko poreklo? Gde telesna snaga? Gde  lepota ženska, varljiva  i pogubna? Gde  je bestidna  drskost?  Gde  ukrašavanje  raskošnom  odećom?  Gde  je  sladost  greha  nečista  i gnusna? Gde su oni što se mazahu mirisima i pomadama? Gde oni što pirovahu uz timpan i gusle? Gde  je strasna vezanost za novac  i  imanje  i nemilosrdnost koja proističe  iz  toga? Gde je nečovečna gordost što se svakog gnuša i uči se da uvažava samo sebe? Gde je pusta i sujetna  ljudska  slava?  Gde  su  priredbe  i  ostale  zabave?  Gde  su  hulitelji  što  prazno  i 

32

nemarno žive? Gde je fina odeća i meka postelja? Gde su visoka zdanja i široka vrata? Gde je mudrost mudrih,  glasnorečivost  govornika  i  sujetna  učenost? Avaj!  Svi  će  se  smutiti, uzdrmati,  kao  izbezumljeni;  izgubiće  se  sva  njihova mudrost. O,  braćo! Zamislite  kakvi treba da budemo mi koji ćemo dati odgovor o svakom postupku svome, i velikom i malom! Čak ćemo za svaku praznu reč dati odgovor Pravednom Sudiji.[2] 

Saglasno ovome pričao je o svojoj končini vojnik Taksiot: ʺKada bejah na samrti, ja ugledah nakaze kako stoje preda mnom. Izgled im beše neopisivo strašan; duša moja, gledajući ih, sva se potrese. Potom  ja ugledah dva prekrasna mladića,  i duša moja polete na njihovim rukama.  Odmah  krenusmo  da  se  uspinjemo  vazduhom  na  visinu,  kao  da  letimo,  i dostigosmo mitarstva, odakle se nadgleda penjanje i gde se zadržava duša svakog čoveka. Svako  mitarstvo  je  ispitivalo  posebnu  vrstu  greha:  jedno  ‐  laž,  drugo  ‐  zavist,  treće  ‐ gordost; svaki greh ima u vazduhu svoje ispitivače. I ja videh kako Angeli drže u kovčežiću sva moja dobra dela,  izvlačeći  ih,  sravnjuju  ih  sa mojim zlim delima. Tako prođosmo mi mitarstva. A kada se približismo nebeskim vratima, stigosmo na mitarstvo bluda. Tamo me zaustaviše i pokazaše sva moja bludna dela, učinjena od detinjstva do kraja života. Angeli koji su me predvodili, rekoše: ʺSve telesne grehe koje si počinio u gradu, oprostio ti je Bog, jer si se pokajao za njih.ʺ Na to mi se obratiše moji protivnici: ʺNo, otišavši iz grada, na selu si zgrešio sa ženom zemljodelca tvoga.ʺ Angeli, čuvši to, i ne našavši dobrog dela kojim bi mogli da izmere moj greh, ostaviše me i udaljiše se. Tada me zgrabiše zli duhovi, i, mučeći me  udarcima,  odvukoše  na  zemlju.  Zemlja  se  rastvori;  a  mene  spustiše  po  uskim  i smradnim nizinama u najdonju tamnicu ada.[3] 

Veoma podrobno pričala je o končini svojoj prepodobna Teodora, učenica velikog ugodnika Božijeg, Vasilija Novog. Ovde ćemo navesti njeno kazivanje u skraćenom obliku. Učeniku prepodobnog Vasilija, Grigoriju, koji  ju  je u viđenju upitao o okolnostima koje  su pratile njenu smrt  i onome što  je usledilo nakon smrti, Teodora  je  rekla ovo:  ʺČedo Grigorije! O strašnoj me stvari pitaš; užasno je i setiti se nje. Kada je nastupio čas moje smrti, ja ugledah lica koja nikada nisam videla i čuh reči koje nikada nisam čula. I šta da kažem? Ljute i teške nevolje o kojima ništa nisam znala, snađoše me zbog dela mojih: no molitvama  i pomoću našeg  zajedničkog  oca Vasilija,  ja  se  izbavih  od  njih. Kako  da  ti  opišem  telesne  patnje, strahotu i muku koje snalaze onoga koji umire? Kao kad bi neko, nag, upao u veliki oganj, pa goreo, topio se, pretvarajući se u pepeo; tako se smrtnom ranom u gorki čas razlučenja duše i tela razara čovek. Kada se moj život približi kraju i nastupi čas razlučenja od tela, ja ugledah mnoštvo đavola kako stoje oko moga odra. Lica  im behu crna kao ugalj  i katran, oči kao žeravice, a pogled  tako strašan, kao  i sam pakao ognjeni. Oni stadoše da stvaraju vrisku  i pometnju.  Jedni su vikali kao zveri  i stoka, drugi  lajali kao psi,  treći zavijali kao vuci. Gledajući besno u mene pretili  su mi,  škrgućući zubima,  spremni da me  istog  časa progutaju. Počeše da spremaju hartije i da otvaraju knjige u kojima behu zapisana sva moja zla  dela,  i  kao  da  očekivahu  nekog  sudiju  koji  treba  da  stigne. Moja  uboga  duša  beše obuzeta velikim strahom i trepetom. Ne samo što me snađoše smrtne muke, već i taj grozni 

33

prizor besnih  i  strašnih demona beše mi kao neka druga,  još žešća  smrt.  Ja odvraćah oči svoje na sve strane, da ne gledam njihova strašna lica i da im ne čujem glas, ali ih ne mogoh izbeći,  jer  su me  bili  potpuno  opkolili,  i  nikog  ne  beše  da mi  pomogne.  Kada  sasvim iznemogoh,  tada  ugledah  dva  svetlosna  Angela  Božija  u  liku  divnih mladića  neobične lepote kako idu ka meni. Lica im sijahu, pogled njihov beše prepun ljubavi, a kose bele kao sneg  sa  zlatastim  odsjajem;  odežda  im  beše  poput munje,  a  preko  grudi  behu  krstoliko opasani zlatnim pojasima. Približivši se mome odru, oni stadoše s moje desne strane, tiho razgovarajući nešto među sobom. Kada ih videh, ja se ozarih i radosno gledah u njih; a crni đavoli ustuknuše i odstupiše podalje. Jedan od svetlonosnih mladića s gnevom im se obrati rekavši: ʺO bestidni, prokleti, mračni i zlobni neprijatelji roda ljudskog! Zašto uvek vi prvi dojurite  do  onih  koji  umiru  i  vriskom  svojom  plašite  i  smućujete  svaku  dušu  koja  se razdvaja od tela? No, nemojte se mnogo radovati, jer ovde nećete naći ništa. Na ovoj je duši Božije  milosrđe  i  nema  vam  u  njoj  nikakvog  udela.ʺ  Kada  Angel  to  reče,  đavoli  se uskomešaše, nadadoše silnu dreku  i galamu, počeše da  iznose moja zla dela, učinjena od mladosti, i vikahu: ʺNišta u njoj nemamo, je li? A ovi gresi, čiji su? Nije li ona učinila to i to? Tako vičući, oni stajahu i očekivahu smrt. I gle, dođe smrt, ričući kao lav, veoma strašna po izgledu,  nekako  slična  čoveku,  ali  bez mesa  na  telu,  sastavljena  samo  od  golih  kostiju ljudskih.[4] Donela je raznovrsna oruđa za mučenje: mačeve, strele, koplja, srpove, testere, sekire, udice  i mnoge druge naprave. Ugledavši  to, moja  jadna duša uzdrhta  od  straha. Sveti Angeli rekoše tada smrti: ʺŠta oklevaš? Razreši ovu dušu od tela, razreši je brzo i tiho: ʺona nema mnogo  tereta grehovnog.ʺ Smrt mi priđe, uze malu  sekiru  i odseče mi najpre noge,  potom  ruke;  zatim mi  drugim  oruđem  oduze  sve  članove,  odvojivši  ih  jedan  od drugoga. I ja ostadoh bez ruku, nogu, čitavo moje telo se umrtvi, tako da više ne mogah da se pokrenem. Zatim mi odseče glavu, i ja je više ne mogoh pomaći, tako da mi je izgledala kao tuđa. Posle svega toga, ona napravi u čaši nekakav napitak i prinevši ga mojim ustima, primora me da ga popijem. Ta tečnost beše toliko gorka, da moja duša ne beše u stanju da je podnese; ona sva uzdrhta i iskoči iz tela, otrgnuvši se od njega nasilno. I odmah je svetlosni Angeli uzeše za svoje ruke. Tada se okrenuh i videh kako moje telo leži mrtvo, neosetljivo i nepomično. Kao kad bi neko, skinuvši svoje odelo i bacivši ga, stajao i gledao na njega, tako sam i ja gledala na svoje telo, čudeći se. Dok su me sveti Angeli držali, opkoliše nas mnogi demoni,  vičući:  ʺTa  duša  ima  mnoštvo  grehova,  ona  mora  da  nam  odgovara!ʺ  ‐  I pokazivahu moje grehe. A  sveti Anđeli počeše da  traže moja dobra dela. Nalazili  su  ih, blagodaću Gospodnjom. Oni sabraše sva dobra koja sam s pomoću Božijom bila učinila  i spremahu se da  ih stave nasuprot mojim zlim delima. A đavoli, videvši  to, škrgutahu na mene zubima, jer su želeli da me odmah dograbe iz ruku angelskih i odvuku na dno pakla. U tom času neočekivano se tu pojavi prepodobni otac naš Vasilije i reče svetim Angelima: ʺAngeli Božiji! Ova mi  je duša mnogo poslužila u starosti mojoj; za nju sam se zato Bogu molio i Bog mi je podari.ʺ Rekavši to, on izvadi iz svojih nedara napunjenu crvenu kesu, ‐ činilo mi  se da  je u  toj kesi bilo  čisto  zlato  ‐  i, pruživši  je Angelima,  reče:  ʺKada budete prolazili vazdušna mitarstva  i zli dusi stanu da muče ovu dušu, vi  je ovim otkupljujte od njenih dugova. Blagodaću Božijom, ja sam bogat. Sabrao sam veliko blago svojim znojem i 

34

trudom  i  ovu  kesu poklanjam duši  koja mi  je poslužila.ʺ Rekavši  to,  on  ode. A  zli dusi dođoše  u  nedoumicu,  zatim  počeše  da  jadikuju  i  napokon  se  udaljiše. Utom  opet  dođe prepodobni Vasilije, noseći sa sobom mnoge sasude pune čistog jeleja i skupocenog mira. I otvarajući jedan za drugim, on ih izlivaše na mene: ja se ispunih duhovnog miomira i osetih kako se promenih i postadoh veoma svetla. Tada prepodobni reče svetim Angelima: ʺKada s ovom dušom  ispunite sve što  je potrebno, onda  je odvedite u obitavalište koje mi  je od Gospoda pripremljeno, da u njemu živi. Rekavši to, on postade nevidljiv. A sveti Angeli me uzeše, i mi se uputismo ka Istoku.ʺ 

I  u  samom  svetom  Jevanđelju  ukazano  nam  je  da  su  okolnosti  koje  prate  čovečiju  smrt upravo  takve  kako  su  opisane  u  gorenavedenim  kazivanjima  svetih  Otaca.  Gospod  je posvedočio da  su Angeli odneli dušu ubogoga Lazara u naručje Avramovo.[5] A  škrtom bogatašu, koji je maštao, pošto mu je njiva obilno rodila, o dugotrajnom životu na zemlji, o podizanju  još većih žitnica, o plotskim nasladama, Bog  je rekao: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe, a ovo što si pripremio, čije će biti?[6] ʺTražićeʺ, veli Gospod, kako ove reči tumači blaženi Teofilakt, zato što nemilosrdni mitari ‐ anđeli strašno i nasilno čupaju dušu grešnika. Duša pravednika ne  čupa se  iz njega; nego on, radujući se  i veseleći se, predaje duh svoj Bogu i Ocu.ʺ  

Iako  se  smrt  pravednika  i  potpuno  pokajanih  grešnika  sasvim,  ili  bar  u  velikoj  meri razlikuje od smrti odbačenih grešnika,  ipak su strah  i muka svojstveni svakom čoveku na samrti.  A  tako  i  mora  da  bude:  jer  je  smrt  kazna.  Bez  obzira  što  se  kazna  umanjuje pravednicima,  kazna  opet  ostaje  kazna.  Sam  Bogočovek,  pripremajući  se  da  prihvati dobrovoljnu smrt, radi spasenja ljudskog roda, bio je u podvigu, mučio se i tugovao; kaplje znoja Njegovog padale su na zemlju kao kaplje krvi: Tužna je duša moja do smrti,[7] rekao je on Apostolima zaspalima od žalosti, no neosetljivim za nesreću koja se približava. Oče moj, ako je moguće neka me mimoiđe ova čaša; ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti[8] ‐ tako se molio On Ocu.  Predsmrtni  strah  osećala  je  i  Presveta Djeva  Bogomajka  pred  svojim  blaženim uspenjem,  iako  joj  je Arhangel Gavrilo navestio Njeno preseljenje u gornje obitelji  i slavu koja je tamo čeka, iako je Duh Sveti koji je izobilno u Njoj obitavao upravljao sve želje i sve pomisli Njene ka nebu.[9]  

Strahom i plačem pripremali su sebe za smrtni čas svi Sveti: oni su shvatali značaj toga časa za čoveka. Kada se približilo veče končine prepodobnog Agatona, on  je proveo tri dana u dubokom posmatranju sebe, ne progovarajući ni sa kim. Tada mu se braća obratiše:  ʺAva Agatone,  gde  si  sada?ʺ  ʺJa  predstojim  na  sudu Hristovomʺ,  odgovorio  je  on.  Braća  ga upitaše:  ʺZar se  i ti, oče, bojiš?ʺ A on  im odgovori:  ʺTrudio sam se, prema svojoj moći, da ispunjavam  zapovesti  Božije,  no  ‐  ja  sam  čovek  i  otkuda  znam  da  li  su moja  dela  bila ugodna Bogu?ʺ Braća ga tada upitaše: ʺZar se ti ne nadaš na svoj život koji je bio saobrazan volji Božijoj?ʺ ʺNe mogu da se nadamʺ, odgovorio  je on, ʺjer  jedno  je sud čovečiji, a drugo sud Božiji.ʺ Oni htedoše još da ga pitaju, no on im reče: ʺUčinite mi ljubav, ne govorite sada sa mnom,  jer sam zauzet.ʺ  I on umre s radošću.  ʺVideli smo ga kako se veseli  ‐ pričali su 

35

njegovi učenici ‐ kao da se susreće i pozdravlja s dragim prijateljima.ʺ Ovaj ugodnik Božiji u svemu je strogo i postojano pazio na sebe i govorio kako je bez brižljivog bdenja nad sobom čoveku  nemoguće  da  dostigne  uspon.[10]  Takav  je  put  ka  spasenju.  Svetitelji  Božiji, neprestano posmatrajući sebe, uvek bi nalazili u sebi nove nedostatke i, nalazeći ih, sve više su se pogružavali u pokajanje koje ih je čistilo i usavršavalo za nebo. Nasuprot tome, teška rasejanost i mnogobrižnost neraskidivo su vezani s dubokim nepoznavanjem sebe; a takvo nepoznavanje uvek je veoma gordo, zadovoljno sobom. ʺMnogi zavode sebeʺ, kaže blaženi Teofilakt,  ʺuzaludnom nadom, misleći da  će dobiti Carstvo nebesko,  i prisajedinjuju sebe liku  onih  koji  stoje  na  visini  vrline,  visoko maštajući  o  sebi  u  srcu  svome  ... Mnogo  je zvanih, jer Bog priziva mnoge, čak i sve, no malo je izabranih, malo onih koji se spasavaju, malo dostojnih izabranja Božijeg. Prizvanje ‐ delo  je Božije, a izabranje i neizabranje zavisi od  nas:  Judejci  su  bili  zvani,  ali  se  nisu  pokazali  izabranima,  ispoljivši  neposlušnost Prizivatelju.[11] 

Veliki među svetim  inocima, Arsenije, u sve dane života svoga, dok se bavio rukodeljem, stavljao bi na kolena maramicu zbog suza koje su  tekle  iz njegovih očiju.  I on umre. Ava Pimen, Otac koji  je obilovao darom duhovnog rasuđivanja, čuvši o njegovoj končini, reče: ʺBlaženi  Arsenije,  ti  si  oplakivao  sebe  tokom  zemaljskog  života!  A  ko  sebe  ovde  ne oplakuje,  plakaće  u  večnosti.  Nemoguće  je  izbeći  plača  ‐  ili  ovde  voljnog,  ili  tamo,  u mukama ‐ nevoljnog.ʺ O ovoj smrti čuo je Teofil, patrijarh Aleksandrijski, i rekao: ʺBlaženi ava Arsenije! Ti si neprestano pamtio čas smrtni.ʺ[12] 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Bibliotheca veterum patrum Gallandii, T. VII, Macarii Alexandrini sermo de excessu iustorum et peccatorum. 

2. Sveti Kiril je živeo u 5. veku i predsedavao je na Trećem Vaseljenskom saboru. Ovde navedeno  Slovo  njegovo  o  ishodu  duše. Uvršteno  je  u  Psaltir  sa  posledovanjem. Učenje slično svetom Kirilu propovedao je i patrijarh Teofil, čiji je Kiril bio srodnik i naslednik. Vidi Znamenite priče. 

3. Čti‐Minej, 28. marta. 

4. Mnogi su pred kraj života videli smrt. Ako nam je veći deo pojava u ovom vidljivom svetu  nepoznat,  tim  pre  su  nam  nepoznate  pojave  u  nevidljivom  svetu,  naročito 

36

onima  koji  nisu  svu  svoju  pažnju  obratili  na  njihovo  izučavanje,  nego  se  za  njih interesuju samo površno. Nije  sve  što  izgleda neobično plotskom umu  čovečijem  i samo po  sebi neobično. Mi ne  treba da ograničavamo  svemogućstvo Božije  svojim predrasudama.  Svaki  čovek  koji  se  ne  trudi  da  stekne  istinski  duhovni  razum, prepun je predrasuda, jer je ispunjen površnim znanjem ovoga sveta ‐ tim nasiljem u odnosu na Boga. 

5. Lk. 16, 22. 

6. Lk. 12, 20. 

7. Mt. 26, 38. 

8. Mt. 26, 39. 

9. Čti‐Minej, 15. avgusta. 

10. Skitski Paterik. 

11. Blagoves. Mt. 22, 14. 

12. Skitski Paterik.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

SMRT PRAVEDNIKA I GREŠNIKA 

  

Utešna  je  povest  o  smrti  pravednika,  poučno  je  i  dušespasonosna  pričanje  o  tome  sa kakvom su se skrušenošću i smirenošću srca oni pripremali za nju, sa kakvim su joj svetim strahom išli u susret. Nekom Ocu, zbog čistote njegovog življenja, Bog nije odbijao nijednu molbu. Starac je jednom poželeo da vidi razlučenje od tela duše grešnika i duše pravednika. Doveden rukom Božijom u neki grad, on se zaustavi kod njegovih vrata, u manastiru, gde je živeo isposnik na glasu. U to vreme isposnik beše bolestan i očekivaše smrt. Starac vide kako se priprema veliki broj voštanica i kandila za isposnika, kao da  je Gospod radi njega davao hleb i vodu gradu i čuvao ga. Narod je govorio među sobom: ʺAko umre isposnik, i mi ćemo smesta izginuti.ʺ Uskoro nastupi čas njegove smrti. Starac vide adskog pristava s ognjenim  trozupcem u rukama kako nasrće na  isposnika  i  ču glas:  ʺKako mi ova duša ni jednog  časa ne pruži pokoja:  tako  i  ti nju  istrgni bez milosti.ʺ Adski pristav  tada zabode ognjeni trozubac u srce isposnika i, pošto ga je neko vreme mučio, istrgnu mu dušu. Posle toga starac ode u grad, gde naiđe na nekog bolesnog siromaška kako  leži na ulici. Njemu beše potrebno da ga neko posluži, te starac provede s njim dan. Kada nastade čas njegove 

37

smrti, starac vide kako Arhangeli Mihailo  i Gavrilo siđoše za njegovu dušu.  Jedan sede s desne,  a drugi  s  leve  strane ubogoga  i  stadoše da mole dušu njegovu da  izađe. Ona ne htede da ostavi telo, i ne izlažaše. Tada Gavrilo reče Mihailu: ʺUzmimo dušu i pođimo.ʺ A Mihailo  odgovori:  ʺNama  je Gospod  zapovedio  da  je  uzmemo  bez  bola,  ne  smemo  da upotrebimo nasilje.ʺ Odmah iza ovih reči Mihailo uzviknu gromkim glasom: ʺGospode! Šta zapovedaš za ovu dušu? Ona neće da nam se povinuje  i neće da  izađe.ʺ  I dođe mu glas: ʺEvo!  Ja  šaljem Davida  sa Psaltirom  i pevače Božije Nebeskog  Jerusalima, kako bi duša, kada čuje psalmopojanje i glasove njihove, izašla.ʺ Oni se spustiše i okružiše dušu, pevajući himne:  tada  se ona podiže na  ruke Mihailu,  i primljena bijaše  s  radošću.[1] Ko da  se ne zadivi Božijoj ljubavi i milosrđu prema rodu ljudskom? Na nesreću, na najveću nesreću, mi grubo odbacujemo  sve milosti Božije  i  s bezumnom zaslepljenošću  stajemo u  red  slugu  i poklonika neprijatelja Božijeg i neprijatelja našeg. 

Končina izabranika Božijih prepuna je slave. Kada je velikom Sisoju došlo vreme da umre, njegovo  lice  je  zasijalo  i  on  je  rekao  ocima  koji  su  bili  kod  njega:  ʺEvo,  došao  je  ava Antonije.ʺ Malo je zatim poćutao, pa je dodao: ʺEvo, lik proročki je došao.ʺ Zatim je još više zasijao i rekao: ʺEvo, došao je lik apostolski.ʺ I opet je dvostruko zasijalo njegovo lice; tada je počeo  s nekim da  razgovara. Starci ga zamoliše da  im kaže  s kim  razgovara. A on  im reče:  ʺAngeli  su došli da me uzmu; no  ja  ih molim da mi ostave  još malo vremena  radi pokajanja.ʺ Starci mu tada kazaše: ʺAli ti, oče, nemaš potrebe za pokajanjem.ʺ Na to im on odgovori: ʺUistinu ne znam o sebi, ni da li sam postavio početak pokajanju.ʺA svi su znali da  je on savršen. Tako  je govorio  istinski hrišćanin, ne obazirući se na  to što  je za vreme svoga života vaskrsavao mrtve jednom rečju i bio ispunjen darom Svetog Duha. I još je više zasijalo njegovo lice, zasijalo kao sunce. Svi se tada uplašiše. A on im reče: ʺVidite ‐ Gospod je došao i rekao: ‐ Prinesite mi izabrani sasud iz pustinje.ʺ S ovim rečima ava ispusti duh. Tada videše svetlost kao munju i hram se ispuni miomirom.[2] Tako je okončao zemaljske dane jedan od najvećih ugodnika Božijih. 

No i grešnici koji prineše iskreno pokajanje za grehe, udostojiše se milosti Božije. Za vreme grčkog  cara Mavrikija beše u Trakiji  razbojnik.  svirep  i žestok. Nikako nisu mogli da ga uhvate. Blaženi car, čuvši o tome, posla razbojniku svoj naprsni krst i naredi da mu se kaže da  se ne boji: a  to  je značilo oproštaj  svih njegovih zlodela, pod uslovom da  se popravi. Razbojnika to ganu, on dođe caru i pripade k njegovim nogama, pokajavši se za prestupe svoje. Uskoro zatim on se razbole i smestiše ga u stranoprijemnicu, gde vide u snu Strašni sud. Probudivši se  i videvši pogoršanje bolesti  i približavanje kraja, on s plačem pristupi molitvi  i ove  reči govoraše:  ʺVladiko,  čovekoljubivi Care, koji si pre mene spasao sličnog meni razbojnika, okreni i k meni milost Svoju: primi plač moj na samrtnom odru. Kao što si primio  one  koji Ti dođoše u  jedanaesti  čas ništa dostojno ne učinivši:  tako primi  i moje gorke  suze, očisti me  i krsti me njima. Više od ovog ne  traži od mene,  jer  ja već nemam vremena, a zajmodavci se približavaju. Ne traži  i ne  ispituj: nikakvog dobra u meni nećeš naći; preduhitriše me bezakonja moja, sustiže me noć; bezbrojna su zlodela moja. Kao što si 

38

primio plač Apostola Petra, tako primi ovaj mali plač moj i izbriši zapise mojih pregrešenja. Silom milosti Svoje očisti grehove moje.ʺ Tako se ispovedajući nekoliko časova i otirući suze maramicom,  razbojnik predade dušu. U  času njegove smrti glavni  lekar stranoprijemnice video je u snu kako su odru razbojnika prišli demoni s hartijama na kojima su bili ispisani mnogobrojni njegovi gresi; a zatim su dva prekrasna mladića u carskom ruhu donela vagu. Demoni  su  stavili  u  jednu  čašu  sve  što  je  bilo  zapisano  protiv  razbojnika:  ta  strana  je pretegnula,  a  suprotna  njoj  se podigla uvis.  Sveti Angeli  se upitaše:  ʺImamo  li mi  ovde štogod?ʺ ‐ A šta možemo da imamo, ‐ reče jedan od njih ‐ kada tek što je deseti dan kako se on uzdržava od ubistva?! ʺUostalomʺ, dodadoše oni, potražimo makar kakvo dobro.ʺ Jedan od njih nađe  razbojnikovu maramicu natopljenu  suzama  i  reče drugome:  ʺZaista,  ova  je maramica  sva  mokra  od  njegovih  suza.  Da  je  stavimo  na  drugu  stranu,  a  sa  njim  je čovekoljublje Božije, i videćemo šta će biti?ʺ Tek što staviše maramicu u čašu, a ona naglo pretegnu  i  uništi  sve  zapise  koji  behu  u  drugoj  čaši.  Angeli  uskliknuše  u  jedan  glas: ʺUistinu,  pobedilo  je  čovekoljublje  Božije!ʺ  Uzevši  dušu  razbojnika,  oni  je  povedoše  sa sobom;  a  demoni  zaridaše  i  pobegoše  posramljeni.  Pošto  usni  ovaj  san,  lekar  pođe  u stranoprijemnicu,  i kada priđe odru  razbojnika, nađe njegovo  telo  još  toplo, dok ga duša već beše napustila. A maramica, natopljena suzama, beše na njegovim očima. Saznavši od onih koji behu s njim o njegovom pokajanju prinesenom Bogu, lekar uze maramicu, ponese je caru i reče: ʺGospodaru! Proslavimo Boga: i pri tvojoj se vlasti spasao razbojnik.ʺ 

Ipak  ‐  sasvim  blagorazuman  zaključak  izvodi  onaj  koji  nam  je  predao  ovu  povest  ‐ kudikamo  je  bolje  blagovremeno  pripremati  sebe  za  smrt  i  predusretati  njen  strašni  čas pokajanjem.[3]  Ispravno  zaključuje  sveti  Jovan  Lestvičnik  kako  zlo,  kada  se  putem dugotrajne navike pretvori u osobinu, postaje već nepopravljivo.[4] ʺZla navika caruje kao vlastoljubivi  tiranin,  često  i  nad  onima  koji  plačuʺ,  tužno  uzvikuje  ovaj  isti  učitelj monaha.[5] Ovome treba dodati da je pokajanje moguće samo pri takvom, makar i prostom znanju pravoslavne hrišćanske vere, izdvojeno od svake jeresi i zloumlja. Oni koji usvajaju način  mišljenja  o  vrlinama  i  prihvataju  pravila  života  iz  romana  i  drugih  dušegubnih jeretičkih knjiga, ne mogu da  imaju  istinskog pokajanja: mnoge smrtne grehe koji vode u pakao,  oni  smatraju ništavnim,  oprostivim  omaškama,  a  teške grehovne  strasti  ‐  lakim  i prijatnim  slabostima;  oni  se  ne  plaše  da  im  se  predaju  ni  na  samim  vratima  smrti. Nepoznavanje hrišćanstva ‐ najveća je nesreća! 

Gospod priziva  čoveka na pokajanje  i  spasenje do poslednjeg minuta njegovog života. U tom poslednjem minutu  još su otvorene dveri milosrđa Božijeg svakome ko kuca na njih. Neka niko ne očajava! Sve dok poprište ne bude zatvoreno, podvig je delotvoran. Poslednji čovekovi minuti mogu da iskupe sav njegov život. U Egiptu, neka devica, po imenu Taisa, ostavši  siroče  posle  roditelja,  odluči  da  pretvori  svoj  dom  u  gostoprijemnicu  za  skitske inoke.  Dugo  vremena  je  ona  tako  primala  i  dočekivala  oce. Napokon  se  i  njen  imetak potroši, i ona stade da trpi oskudicu. Sa njom se upoznaše nedobronamerni ljudi i odvratiše je od vrline; ona poče da vodi rđav život, čak i razvratan. Oci, čuvši to, veoma se rastužiše. 

39

Tada pozvaše avu  Jovana Kolova  i  rekoše mu:  ʺČuli smo za sestru Taisu, da  je posrnula. Dok imađaše imetak, pokazivaše nam svoju ljubav: pokažimo i mi sada našu ljubav k njoj i pomozimo joj. Potrudi se da je posetiš i, po premudrosti danoj ti od Boga, ispravi je!ʺ Ava Jovan ode k njoj i kada je stigao, reče vratarki da javi svojoj gospođi o njegovom dolasku. A ona mu odgovori: ʺVi, monasi, pojeli ste sve njeno imanje.ʺ Ava Jovan  joj reče: ʺSamo  je ti obavesti, a  ja  ću  joj ostaviti veliko blago.ʺ Starica  joj  to saopšti, a mlada gospođa reče:  ʺTi monasi  neprestano  prolazeći  pokraj  Crvenog mora  nalaze  ćilibar  i  drago  kamenje;  idi, dovedi ga k meni.ʺ Ava Jovan dođe i sede kraj nje. Pogledavši je u lice, on saže glavu i poče gorko da plače. Ona ga upita: ʺAvo, zašto plačeš?ʺ A on  joj odgovori: ʺVidim kako satana igra na tvom licu, i kako onda da ne plačem? Zašto ti se Isus nije svideo, nego si se okrenula Njemu  protivnim  delima?ʺ  Ona,  čuvši  to,  uzdrhta  i  zapita  ga:  ʺOče,  ima  li  za  mene pokajanja?ʺ  ʺImaʺ,  odgovori  joj  on.  ʺOdvedi me  kud  god  želišʺ,  reče mu  ona  i,  ustavši, odmah pođe za njim.  Jovan, opazivši da se ona ne dvoumi,  čak ni reči nije rekla o domu svome, udivi se. Kada stigoše do pustinje, već se smrkavalo. On načini za nju uzglavlje od peska, a  tako  i drugo, malo podalje, za sebe. Osenivši njen  ležaj krsnim znakom, reče  joj: ʺOvde spavaj!ʺ I on, pošto završi svoje molitve, ode na počinak. U ponoć Jovan se probudi ‐ i vidi: obrazovao se nekakav put od onog mesta gde  je počivala Taisa, do neba; a Angeli Božiji uznose njenu dušu. On ustade  i poče da  je budi, no ona već beše  skončala.  Jovan ničice  pade  na molitvu  i  ču  glas:  ʺJedan  čas  njenog  pokajanja  bolje  je  prihvaćen,  nego dugotrajno  pokajanje  mnogih  koji  ne  pokazuju  u  kajanju  takvo  samoodricanje.ʺ[6] ʺGospode! Za Tvoje sluge, ‐ kaže sveti Vasilije Veliki ‐ koji se sa telom razdvajaju i dolaze Tebi,  Bogu  našem,  nema  smrti,  nego  prelazak  iz  žalosti  u  večno  blaženstvo,  spokoj  i radost.ʺ[7]  Zaista,  u  pravom  smislu  razlučenje  duše  od  tela  nije  smrt;  ono  je  ‐  samo posledica  smrti.  Postoji  smrt  neuporedivo  strašnija!  Postoji  smrt  ‐  početak  i  izvor  svih ljudskih  patnji,  i  duševnih  i  telesnih  i  opake  bolesti,  koju mi  isključivo  zovemo  smrću. ʺIstinska  smrtʺ, kaže prepodobni Makarije Veliki,  ʺskrivena  je unutra u  srcu  i kroz nju  je spoljašnji  čovek živ umro.  Jer ko  je u  tajni  srca prešao  iz  smrti u život,  taj uistinu živi u večnosti i za njega nema umiranja. Iako se i tela takvih na neko vreme razdvajaju sa dušom, ali, opet, ona su osvećena i ustaće sa slavom. Zato mi i nazivamo snom smrt svetih.ʺ[8] 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Patrologia, Vitae Patrum. Lib. VI, cap. 13. 

40

2. Skitski Paterik. 

3. Prolog, 17. oktobra. 

4. Lestvica, 6. stepen. 

5. Lestvica, 5. stepen. 

6. Skitski Paterik. 

7. Molitva na večernje Pedesetice. Trebnik. 

8. Slovo I, gl. 2, prema izdanju iz 1833. god.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

SMRT DUŠE 

  

Reč i pojam smrt porazili su prvi put sluh i misao čovekovu, pri njegovom stupanju u raj. Među rajskim drvećem bili su posebno upečatljivi drvo života i drvo poznanja dobra i zla. Gospod, uvodeći  čoveka u  raj, zapovedio mu  je  jedi slobodno  sa svakoga drveta u vrtu; ali  s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, smrću ćeš umrijeti.[1] Ne osvrćući se na strašnu pretnju smrću,  čovek  je prestupio zapovest,  i po prestupu,  istog  je časa umro; smrt se istovremeno pojavila u svakom pokretu duše i svakom deliću tela. Sveti Duh Koji obitava u čoveku i pokazuje besmrtnost duše i tela, beše tada u njihovom životu, no odstupi od njih, pošto narušiše opštenje  sa Bogom  svojevoljnim odbacivanjem Božijih zapovesti  i  samim  tim  svojevoljnim  stupanjem  u  jednomislije  i  savez  sa  satanom.  Sveti Grigorije, arhiepiskop Solunski, kaže: ʺKao što je odvajanje duše od tela smrt tela, tako je i odvajanje Boga od duše smrt duše. Na ovu smrt je ukazivao i Bog zapovešću datom u raju, kada je rekao: u koji dan okusiš sa zabranjenog drveta, smrću ćeš umrijeti. Tada je umrla i duša Adamova,  odvojivši  se  neposlušnošću  od Boga;  a  telom  je  on  od  toga doba poživeo do devetsto  trideset godina. Ova  smrt koja  je postigla dušu zbog neposlušnosti, ne  samo da dušu  čini  nedoličnom,  nego  rasprostire  prokletstvo  na  celog  čoveka;  a  samo  telo  izlaže mnogim mukama, teškom stradanju i truleži. Tada, nakon usmrćivanja unutarnjeg čoveka neposlušnošću, čuo je trošni Adam: Zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka. Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko. Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.[2]  

Označavajući smrt duše, sveti Jovan Bogoslov je rekao: Ima grijeh na smrt; a ima grijeh ne na smrt.[3] On  je  smrtnim  grehom  nazvao  onaj  greh  koji  usmrćujući  dušu  potpuno  odvaja 

41

čoveka od Božanstvene blagodati  i  čini ga žrtvom ada, ukoliko se ne  isceli delotvornim  i snažnim pokajanjem, koje  je u  stanju da uspostavi narušeno  jedinstvo  čoveka  sa Bogom. Takvim pokajanjem  je sveti Apostol Petar  iscelio svoj smrtni greh  ‐ odricanje od Hrista, a sveti prorok David svoja dva smrtna greha: preljubočinstvo  i ubistvo. Pokajanje za smrtni greh smatra se delotvornim kada čovek, pokajavši se za greh  i  ispovedivši ga, odstupi od njega.[4] Takvim su pokajanjem bludnici, preljubočinci, carinici, razbojnici dostigli Nebesko carstvo; na takvo pokajanje ‐ na vaskrsenje iz duševne smrti priziva Apostol Pavle: Ustani ti koji spavaš  i vaskrsni  iz mrtvih, i obasjaće te Hristos.[5] A ko sluša taj glas, tu duhovnu trubu koja zove na vaskrsenje duše, na vaskrsenje važnije za spasenje, negoli ono koje oživljava telo,  a  ne  oživljava  dušu  umrtvljenu  grehom?  Svi mi  živimo  u mrtvilu,  udovoljavajući našim  grehovnim  željama,  koje  ne  samo  što  vojuju  na  dušu,  no,  budući  zadovoljene,  i usmrćuju  je.  Ukazujući  na  smrt  duše,  na  suštinsku  smrt,  Spasitelj  sveta  je  nazvao mrtvacima  sve  ljude  koji  su  živeli  u  vreme Njegovog  boravka  na  zemlji,  a  nisu  obratili pažnju  na Njegovo  svesveto  učenje,  neophodno  za  spasenje,  jedino  potrebno  za  istinski čovečiji život: neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace[6], rekao je On svome pratiocu koji je tražio odobrenje da se na vreme odvoji od Gospoda i od Njegovog svetog učenja, kako bi sahranio svoga roditelja. Mrtvima  je nazvao Gospod one koji,  iako živi  telom, behu u stvari mrtvi, budući umrli dušom.[7] Od  svih mrtvaca  oni  koji  ostaju udaljeni  od Hrista  tokom  sveg zemaljskog života i u takvom stanju odlaze u večnost ‐ neće poznati vaskrsenja, uključujući čitavo vremensko razdoblje koje je dano radi tog vaskrsenja i koje je sadržano između dva dolaska Hristova, prvog ‐ koje se ispunilo, i drugog ‐ koje treba da se ispuni. A ostali mrtvaci ne oživješe, kaže o njima tajnovidac, sveti Jovan Bogoslov, dok se ne svrši hiljada godina.[8]  

Blažen je i svet, navešćuje sin duhovnog groma,[9] onaj koji ima udjela u prvom vaskrsenju; nad njim  druga  smrt  nema  vlasti,  nego  će  biti  sveštenici  Bogu  i Hristu,  i  carovaće  s  njim  hiljadu godina.[10] Hiljadu godina, prema opšteprihvaćenom tumačenju svete Crkve, ne označava ovde  određeni  broj  godina,  već  predstavlja  znatan  vremenski  raspon,  dat milosrđem  i dugotrpeljivošću Božijom, kako bi sav plod zemaljski, dostojan neba, sazreo,  i kako ne bi nijedno zrno, pogodno za gornju žitnicu, propalo. Čak kada su i sami svetitelji Božiji mislili da su se gresi sveta prepunili,  i da  je zato konačni sud Božiji neophodan,  tada su  čuli od Boga: da počinu  još malo vremena, dokle se napuni  i broj satrudnika njihovih  i braće njihove.[11] Tako  je  dugotrpeljivo  veliko  milosrđe  Božije!  ʺHiljadu  godinaʺ,  kaže  sveti  Andrej, arhiepiskop Kesarijski,  ʺje vreme od ovaploćenja Hristovog do drugog slavnog Njegovog dolaska...  Hiljadu  godina  ‐  je  vreme  tokom  kojeg  će  se  blagovestiti  Jevanđelje.  Nema potrebe  da  se  doslovno  razume  hiljada  godina.  Tako  broj  nema  doslovno  značenje  ni  u rečima Pesme nad pesmama: Čuvar donese za rod  tisuću srebrnika. Moj vinograd koji  ja  imam preda mnom  je. Neka tebi, Solomone, tisuća,  i dvije stotine onima koji čuvaju rod njegov,[12] ni u rečima  Gospoda  Isusa  Hrista:  donošahu  rod,  jedno  po  sto,  a  jedno  po  šezdeset,  a  jedno  po trideset,[13] Punim brojem označava se obilje i savršenstvo u prinosu ploda. Tako se i ovde hiljadom  godina  označava  puno  ispunjenje  plodoprinosa  vere,[14]  za  koje  je  dano  svo potrebno  vreme;  punoća  vremena  označena  je  rečima  ʺhiljadu  godinaʺ. Na  početku  tog 

42

hiljadugodišnjeg perioda ostvarilo se,  i sada produžava da se ostvaruje prvo,  tajanstveno, suštinsko vaskrsenje mrtvih; ono  će nastaviti da  traje do kraja vremena. Zaista, zaista vam kažem: ko Moju riječ sluša i vjeruje Onome Koji Me je poslao, ima život vječni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.[15] Objašnjavajući ove Spasiteljeve reči, blaženi Teofilakt kaže: ʺKo  veruje u Hrista  neće  ići  na  sud,  to  jest u muku,  nego  će  živeti  večnim  životom,  ne izlažući  se  duševnoj  i  večnoj  smrti,  bez  obzira  što  podleže  ovoj  prirodnoj  vremenskoj smrti.ʺ A  to značenje  imaju  i reči Gospoda koje  je  izgovorio Marti pred vaskrsenje njenog brata Lazara: Ja sam vaskrsenje i život; i svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek.[16] Sinovi  i kćeri  staroga Adama,  rođeni po njegovom obrazu  i na  isti način pali,  rođeni  za večnu  smrt, verom prelaze u novog Adama  i večni  život. Ovaj prelazak, ovo vaskrsenje neprimetni su telesnim očima, nedostižni telesnom umu, ali su jasni i vidljivi duši u kojoj se to ostvaruje. ʺKada čuješʺ, kaže sveti Makarije Veliki, ʺda je Hristos, sišavši u ad, oslobodio tamošnje duše, ne misli kako bi to bilo daleko od ovoga što se ovde zbiva. Znaj: grob  je  ‐ srce: tamo su zakopani i skriveni u neprobojnoj tami tvoj um i tvoje pomisli. Gospod dolazi dušama koje Ga  iz  ada,  to  jest  iz dubine  srca dozivaju  i  tamo naređuje  smrti da otpusti zaključane duše koje mole za oslobođenje Njega koji stiže da ih oslobodi. Zatim, odvalivši teški kamen koji  leži na duši, otvara grob, vaskrsava uistinu umrtvljenu dušu  i  izvodi  je, zaključanu u tamnici, na svetlost.[17] Prvo vaskrsenje ispunjava se posredstvom dveju tajni: krštenja i pokajanja. Putem svetog krštenja vaskrsava duša iz groba neverja i bezbožja, ili iz prvorodnog  greha  i  sopstvenih  grehova  učinjenih  u  bezbožju;  a  putem  pokajanja  već verujuća  duša  vaskrsava  iz  smrti  nanesene  joj  smrtnim  gresima,  ili  nemarnim, slastoljubivim životom, posle krštenja. Savršitelj vaskrsenja je ‐ Duh Sveti. 

Vaskrsle  iz duševne smrti video  je sveti  Jovan Bogoslov  i rekao o njima: Vidjeh prijestole  i sjedjahu na njima, i dade im se sud, i duše isječenih za svjedočanstvo Isusovo i za riječ božiju, koji se ne pokloniše zvijeri ni ikoni njezinoj, i ne primiše žiga na čelima svojima i na ruci svojoj; i oživlješe i carovaše s Hristom hiljadu godina... ovo je prvo vaskrsenje,[18] koje se sastoji u oživljenju duše iz smrti  verom  u  Gospoda  Isusa  Hrista,  u  umivanju  grehova  svetim  krštenjem,  u  životu prema  zaveštanju Hristovom  i  u  očišćenju  pokajanjem  grehova  učinjenih  posle  krštenja. Prestoli  svetih  ‐  njihova  vlast  nad  strastima,  nad  samim  demonima,  nad  bolestima čovečijim, nad  stihijama, nad  zverima, obilje  su njihovih duhovnih darova. Njima  je dat sud,  to  jest  rasuđivanje  duhovno,  kojim  oni  razobličavaju  greh,  kao  da  nije  prikriven spoljašnjom lepotom, i odbacuju ga; njima je dat sud kojim oni prosuđuju anđele tame koji uzimaju  lik Angela  i ne dopuštaju  im da  ih prevare. Oni se nisu poklonili zveri, ni  ikoni njenoj: ni Antihristu, ni njegovim  izobraziteljima  ‐ goničima hrišćanstva  što  su  tražili od hrišćana odrečenje od Hrista  i odbacivanje Njegovih svesvetih zapovesti. Oni nisu primili ni na čelu ni na rukama znak neprijatelja Božijeg, no sami usvojivši um Hristov, postojano su ga ispoljavali i mišlju i delom, ne štedeći ni krvi svoje radi potvrđivanja vernosti Hristu, i zato  su  se  zacarili  sa Hristom. Za njih  nema  smrti! Za njih  razlučenje duše  od  tela  ‐ da ponovimo  gorenavedenu  misao  Vasilija  Velikog  ‐  nije  smrt,  nego  prelazak  iz  tužnog zemnog stranstvovanja u večnu radost  i spokojstvo. Smrt druga, to  jest, konačna osuda na 

43

večne  adske muke  i  predavanje  njima,  nema  vlasti  nad  vaskrslima  prvim  vaskrsenjem; vaskrsli njime biće sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s njim hiljadu godina.[19] Ovo carovanje sveštenika Božijih u Duhu Svetom ne može biti prekinuto razlučenjem duše od tela: ono se razvija i utvrđuje. I kad se svrši hiljada godina,[20] ispune se vremena i sazri sav slovesni plod zemlje,  ‐  nastupiće  drugo  vaskrsenje,  vaskrsenje  tela.  Posle  njega  udvostručiće  se blaženstvo pravednika koji su blagovremeno vaskrsli prvim vaskrsenjem; udvostručiće se posle njega i smrt odbačenih grešnika koji su lišeni prvog vaskrsenja. 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Post. 2, 16, 17. 

2. Poslanica monahinji Kseniji svetoga Grigorija Palame, arhiepiskopa Solunskog. 

3. Jn. 5; 16, 17. 

4. Mišljenje prepodobnog Pimena Velikog  (Skitski Paterik). Tako misle  i mnogi drugi sveti Oci, kao i sveti Tihon Voronješki. To je i opšte mišljenje Crkve, a zasnovano  je na rečima Spasitelja, kada  je iscelio bolesnika na ovčjoj banji Virezdi, Gospod mu  je rekao: Eto postao si zdrav, više ne griješi da ti se što gore ne dogodi (Jn, 5, 14). A ženi uhvaćenoj u preljubi Gospod  je  rekao: Ni  ja  te ne osuđujem;  idi,  i odsada više ne griješi (Jn. 8, 14). 

5. Efes. 5, 14. 

6. Lk. 9, 10. 

7. Prema objašnjenju svetoga Grigorija Palame (Poslanica monahinji Kseniji), blaženog Teofilakta Bugarskog i drugih Svetih Otaca. 

8. Apok. 20, 5. 

9. Sinovima  groma Gospod  je  nazvao  dvojicu  apostola:  Jakova  i  Jovana Zavedejeve (Mk. 3, 17). 

10. Apok. 20, 6. 

11. Apok. 6, II. 

44

12. Pesm. 8; 11, 12. 

13. Mt. 13, 8. 

14. Tumačenje Apokalipse Svetoga Andreja. 

15. Jn. 5, 24. 

16. Jn. 11, 25, 26. 

17. Slovo, 7, gl. 1. 

18. Apok. 20; 4, 5. 

19. Apok. 20, 6. 

20. Apok. 20, 7.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

VEČNA SMRT 

  

ʺIako  će u budućem vekuʺ, kaže  sveti Grigorije Palama,  ʺkada vaskrsnu  tela pravednika, vaskrsnuti zajedno sa njima  tela bezakonika  i grešnika, njihovo vaskrsenje biće samo radi toga  da  bi  se  podvrgnuli  drugoj  smrti:  večnoj muci,  neuspavljivom  crvu,  škrgutu  zuba, krajnjoj  i neprobojnoj  tami, mračnoj  i neugasivoj geeni ognjenoj. Ovako govori Prorok: A odmetnici i grješnici svi će se satrti, i koji ostavljaju Gospoda, izginuće.[1] U tome se sastoji druga smrt, kako nam  saopštava  Jovan u  svom Otkrovenju. Da  čujemo  i velikog Pavla:  Jer  ako živite po tijelu, veli on, pomrijećete; ako li duhom djela tjelesna umrtvljujete, živjećete.[2] On ovde govori o životu  i  smrti koji  se odnose na budući vek. Taj život  je  ‐ blaženstvo u večnom carstvu;  a  smrt  ‐ osuda na večne muke. Prestup  zapovesti Božije  ‐ uzrok  je  svake  smrti, duševne i telesne, i one kojoj ćemo biti podvrgnuti u budućem veku, večnoj muci. Smrt se u stvari sastoji u razlučenju duše od Božanstvene blagodati i u jedinstvu sa grehom. To je za razumne ‐ smrt od koje treba bežati; to je smrt istinska i strašna. Ona je za one koji ispravno misle užasnija od geene ognjene. Potrudimo se da je izbegnemo na svaki mogući način! Sve odbacimo, sve ostavimo, odrecimo se od usvajanja, delanja, želja, od svega onoga što nas otuđuje i razdvaja od Boga i rađa u nama takvu smrt. Ko od ove smrti strahuje i čuva se nje neće  se  uplašiti  približavanja  telesne  smrti,  imajući  u  sebi  ostvaren  istinski  život,  kome telesna smrt ne može više nauditi.ʺ  

45

ʺKao  što  je  smrt  duše  istinska  smrt,  tako  je  i  život  duše  istinski  život.  Život  duše  je  ‐ sjedinjenje njeno  sa Bogom, kao  što  je život  tela  ‐  sjedinjenje njegovo  sa dušom. Duša  je, odvojivši se od Boga prestupanjem zapovesti, umrla; no  ispunjavanjem zapovesti, ona se opet  sjedinjuje  sa  Bogom  i  oživotvorava  tim  sjedinjenjem.  Otuda  i  govori  Gospod  u Jevanđelju: Riječi  koje  vam  ja  rekoh  duh  su  i  život  su.[3] A  to  je  i  Petar,  poznavši  opitom, izrekao Spasitelju ovim  rečima: Ti  imaš  riječi vječnoga života.[4] No  reči života večnoga  su reči života za poslušne, a za prestupnike zapovest života postaje uzrokom smrti. Tako su i Apostoli  bili Hristov miomir,  jednima miris  života  za  život,  a  drugima miris  smrti  za smrt.[5] Opet,  taj život pripada ne samo duši, nego  i  telu, omogućavajući mu besmrtnost vaskrsenjem.  Jer on ne  samo  što ga  izbavlja od  smrti, već  istovremeno  i od neprestanog umiranja ‐ buduće muke. On daruje telu večni život u Hristu, bez patnje, bez bola, bez tuge, uistinu besmrtni. Kao  što  je nakon duševne  smrti,  to  jest posle prestupa  i greha, u  svoje vreme usledila  telesna  smrt  ‐  sjedinjenje  tela  sa zemljom  i pretvaranje njegovo u prah,  a nakon  telesne smrti usledilo  je smeštanje odbačene duše u ad,  tako  i po vaskrsenju duše, koje se sastoji u povratku duše Bogu, posredstvom ispunjavanja Božijih zapovesti, ‐ u svoje vreme  treba  da  se  ostvari  vaskrsenje  tela  sjedinjenjem  njegovim  sa  dušom,  a  posle vaskrsenja treba da usledi netruležnost  i večno prebivanje sa Bogom onih koji se udostoje tog prebivanja, učinivši se od plotskih duhovnima, sposobnima, slično Angelima Božijim, da  žive  na  nebu.  I mi  zajedno  sa  njima  bićemo  uzneseni  na  oblacima  u  sretanje Gospodu  u vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.[6]  

ʺSin Božiji, postavši  čovek, umro  je  telom: duša Njegova  razdvojila  se  s  telom, ali  se nije razdvojila s Božanstvom; zatim On, vaskrsnuvši svoje telo uzneo ga je na nebo u slavi. Tako biva  i sa onima koji ovde žive po Bogu. Razdvajajući se sa  telom, oni se ne razdvajaju sa Bogom; a po vaskrsenju oni će se i telom vazneti ka Bogu, odlazeći s neizrecivom radošću tamo gde  je pre njih ušao  Isus, da  se  sa Njim ozaruje Njegovom  slavom koja  će  se  tada javiti.[7] Oni  će  se  načiniti  učesnicima  ne  samo  vaskrsenja Gospodnjeg,  no  i  vaznesenja Njegovog  i  svekolikog Božanskog života. A  toga  se neće udostojiti oni koji ovde žive po telu  i  koji  nisu  u  času  ishoda  svoga  stupili  ni  u  kakvu  vezu  sa  Bogom.  Iako  će  svi vaskrsnuti, opet  će  svako, kaže Pismo, u  svome  činu.[8] Ko ovde duhom umrtvi prohteve telesne tamo će živeti Božanstvenim i uistinu večnim životom sa Hristom: a ko ovde umrtvi duh pohotama  i strastima  ‐ avaj! Biće osuđen s počiniocem  i vinovnikom zlobe,  i predan nepodnošljivom i neprestanom mučenju ‐ drugoj i beskonačnoj smrtiʺ[9] 

ʺGde se začela prava smrt  ‐ uzrok  i  razlog vremenske  i večne smrti duše  i  tela? Nije  li u mestu života?  I zato  je  čovek  ‐ avaj!  ‐ smesta bio osuđen  i  izgnan  iz raja Božijeg, pošto  je svoj  život  učinio  smrtnim,  nedoličnim  za  Božanstveni  raj.  Tako  i  suprotno,  pravi  život, uzrok  besmrtnog,  istinskog  života duše  i  tela, mora da  ima  svoj početak  ovde, u mestu smrti. Ko  se  ne  stara  ovde  da  u  svojoj  duši  ostvari  takav  život,  neka  ne  zavarava  sebe lažnom nadom kako će ga dobiti tamo; neka se tamo ne uzda na čovekoljublje Božije. Tamo je ‐ vreme nagrade i kazne, a ne milosrđa i čovekoljublja, vreme pokazivanja jarosti, gneva i 

46

pravosuđa  Božijeg,  vreme  podizanja  silne  i  pravedne  ruke  pokrenute  za  mučenje nepokornih.  Jao onome koji padne u  ruke Boga  živoga!  Jao onome ko  tamo upozna  jarost Gospodnju, ko se ovde ne nauči strahom Božijim poznanju sile gneva Njegovog i ne obruči delima čovekoljublja Njegovog, na šta je podareno sadašnje vreme. Dajući mesto pokajanju, Bog nam je dopustio zemaljski život.ʺ[10] 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Is. 1, 28. 

2. Rim. 8, 13. 

3. Jn. 6, 63. 

4. Jn. 6, 68. 

5. 2. Kor. 2, 16. 

6. 1. Sol. 4, 17. 

7. Jev. 6, 20. i Rim. 8, 18. 

8. 1. Kor. 15; 22, 23. 

9. Jev. 10, 31. 

10. Sveti Grigorije Palama: Poslanica monahinji Kseniji.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

ADSKE MUKE 

  

Večne muke koje očekuju grešnike u paklu,  tako su strašne, da čovek živeći na zemlji, ne može da  ima o njima  jasnu sliku bez naročitog otkrivanja Božijeg. Sve naše teške bolesti  i 

47

nesreće,  sva  najstrašnija  zemna  stradanja  i  patnje  ništavne  su  u  poređenju  sa  adskim mukama.  Uzalud  uzvikuju  sladostrasni  epikurejci[1]:  ʺNe  može  biti  da  adska  muka, ukoliko  ona  uopšte  postoji,  bude  tako  strašna  i  večna!  To  je  nespojivo  i  sa milosrđem Božijim  i  sa zdravim  razumom. Čovek postoji na zemlji  radi naslađivanja; on  je okružen predmetima  za  uživanje:  zašto  onda  da  se  ne  koristi  njima?  Šta  je  tu  loše  i  grešno?ʺ Ostavljajući  ovaj  poklič  samovolji  njegovih  izumitelja  i  protivnika  Božanstvenog Otkrovenja  i Učenja, sin  svete Crkve, prebivajući na zemlji  radi pokajanja,  rukovodi  se u svojim  shvatanjima  o  večnosti  i  strahoti  adskih muka  Slovom  Božijim.  Šta  nije  odbacilo mnogostrasno  čovečije  srce, kako bi  se  slobodnije predavalo  razvratu! Ono  je upotrebilo razum za slepo oruđe svojih grehovnih želja, iako ga naziva zdravim. Radi svoje grehovne slobode ono je odbacilo učenje o Bogu i Njegovim zapovestima, objavljeno na zemlji Samim Sinom Božijim, odbacilo je najumilnije duhovno radovanje koje izvire iz ljubavi Božije: Zar je mudro  što  je  ono  odgurnulo  upravu  i  strah  koji  zaustavljaju  grešnika  na  putevima njegovim,  odbacilo  ad  i  večne muke? No  oni  postoje. Greh  svake  ograničene  tvari pred njenim  Tvorcem,  beskonačno  savršenim,  je  greh  beskonačni;  a  takav  greh  zahteva beskrajnu  kaznu.  Kazna  stvorenju  za  greh  pred  njegovim  Tvorcem  treba  potpuno  da razgradi njegovu bivstvenost: ad sa svojim  ljutim  i večnim mukama odgovara  toj potrebi neumoljive pravednosti.[2]  

Sveto  Pismo  svuda  naziva  adske muke  večnima:  to  je  učenje  postojano  propovedala  i propoveda  sveta Crkva. Gospod  naš  Isus Hristos  nekoliko  je  puta  u  svetom  Jevanđelju potvrdio  strašnu  istinu.  Predskazujući  odbačenim  grešnicima  zajednički  udeo  sa  palim anđelima, On je objavio da će im reći na strašnom sudu Svome: Idite od mene prokleti u oganj vječni koji je pripravljen đavolu i Anđelima njegovim.[3] Po izricanju konačnog odredišta rodu čovečijem,  izginuli  će otići u muku vječnu.[4] U priči o nemilosrdnom bogatašu  i ubogom Lazaru Gospod je posvedočio da je među obiteljima večnog blaženstva i adskim tamnicama postavljena  velika  provalija  i  nema  prelaska  iz  blaženstva  u  muke,  niti  iz  muka  u blaženstvo.[5]  Crv  njihov  ne  umire  i  oganj  se  adski  ne  gasi.[6]  Preispodnje  tamnice predstavljaju  čudovišno  i  strašno  uništavanje  života,  pri  čemu  ostaje  neuništiv.  Tamo  je potpuni prekid svake delatnosti;  tamo  je  ‐ samo stradanje;  tamo gospodari najužasnija od svih duševnih bolesti ‐ očajanje; tamo su plač i jecaji; tamo su lanci i okovi neraskidivi; tamo je  tama  neprozirna;  tamo  je  carstvo  večite  smrti.  Toliko  su  užasne  adske muke,  da  je  u odnosu na njih ništavna najteža od zemnih muka ‐ nasilna smrt. Spasitelj sveta, ukazujući učenicima Svojim na poprište mučeništva, rekao je: A kažem vama, prijateljima svojim: ne bojte se onih koji ubijaju tijelo i potom ne mogu ništa više učiniti. Nego ću vam ukazati koga da se bojite: bojte se onoga koji, pošto ubije, ima vlast baciti u pakao; da, kažem vam, onoga se bojte.[7] Gledajući okom  vere  na  pripremljeno  neiskazano  blaženstvo  vernim  slugama  Božijim  i  isto  tako neizrecive muke koje očekuju neverne sluge, sveti mučenici su podneli najteže kazne koje je podigla na njih pobesnela zloba mučitelja, i bezbrojnim patnjama i umiranjima,[8] srušili su pod svoje noge večnu smrt. Na paklene muke neprestano su gledali sećanjem na njih sveti inoci  ‐  tajni mučenici,  i  tim pamćenjem odbijali pomisli  i predstave  iskušivača koje  je on 

48

slikovito  i  zavodljivo  stvarao pred njihovom maštom  izoštrenom pustinjačkim životom  ‐ pogibeljno  sladostrašće.  Oruđe,  zaveštano  Gospodom,  sećanje  na  smrt  i  večne  muke, koristio  je prepodobni Antonije Veliki, osobito na početku  svoga podviga. Noću  je  đavo uzimao na sebe izgled prekrasnih žena i pokazujući se Antoniju u tom obličju, nastojao da pobudi u njemu grehovnu pohotu; no Antonije  se  suprotstavljao  đavolskim maštarijama živim predstavljanjem geenskog plamena, neuspavljivog crva i ostalih paklenih strahota, ‐ ovim  je  oružjem  gasio  oganj  sladostrašća  i  rušio  sablažnjive  prizore.[9]  Samo  nas  zato pobeđuju naše strasti što zaboravljamo na kazne koje slede za njima; samo zato smatramo teškim zemaljske nevolje što nismo izučili adske muke. Neki monah, podvižničkog života, reče svetome starcu:  ʺMoja duša želi smrt.ʺ A starac mu odgovori:  ʺTi  tako govoriš  jer bi hteo da izbegneš muke, a ne znaš da je buduća muka neuporedivo teža od ovdašnje.ʺ Drugi brat upita Starca: ʺZašto ja, živeći u svojoj keliji, provodim vreme u nemaru?ʺ Starac mu je odgovorio:  ʺ3ato  što nisi upoznao ni očekivanog  spokojstva, ni buduće muke. Kada bi  ti znao o  tome kako  treba,  trpeo bi  i ne bi klonuo ni onda kada bi kelija  tvoja bila prepuna crva i ti stajao okružen njima do vrata.ʺ[10] 

Gospod  je,  po  velikoj  milosti  Svojoj,  donekle  otkrio  o  večnim  mukama  nekim  Svojim izabranicima,  radi  njihovog  spasenja  i  uzrastanja.  Njihovim  prenošenjem  i  naše razumevanje o adskim mukama postalo je jasnije i detaljnije. ʺBejahu dva drugaʺ, kaže se u jednoj  svetoj  povesti,  ʺi  jedan  od  njih,  tronut  Slovom  Božijim,  ode  u  manastir,  gde  je provodio život u  suzama pokajanja; a drugi ostade u  svetu provodeći život  razuzdano,  i naposletku,  dođe  u  takvu  ozlojeđenost,  da  je  počeo  drsko  da  se  podsmehuje  nad Jevanđeljem. Usred  takvog  života mirjanina  postiže  končina.  Saznavši  za  njegovu  smrt, monah pobuđen uspomenom na druženje, stade da moli Boga da mu otkrije zagrobni udeo umrloga. Nakon izvesnog vremena, u lakom snu, javi se inoku njegov drug. ʺNo, kako ti je? Je  li dobro?ʺ  ‐ upita monah došavšega.  ʺTi bi hteo da  saznaš o  tomeʺ,  stenjući progovori umrli, ʺjao meni nesrećniku! Neumorni crv me nagriza, ne da mi i neće mi dati mira kroz svu  večnost.ʺ  ʺKakve  je  vrste  to mučenje?  ‐  produži  da  ispituje monah.  ʺTo  je mučenje nesnosno!ʺ  ‐  povika umrli,  ʺali  nema mogućnosti  da  se  izbegne  gnev  Božiji. Radi  tvojih molitava sada mi  je dana sloboda, i ako želiš, pokazaću ti moje mučenje. Ti ne bi podneo, ako bih ti ja otkrio kakvo je ono u potpunosti; no, makar delimično, evo da vidiš.ʺ Govoreći to,  umrli  podiže  odeću  svoju  do  kolena. O,  užasa!  Cela  noga  beše  pokrivena  strašnim crvima koji je izjedahu, a od rane je izlazio nepodnošljivi zadah, da se monah sav potresen u tom času probudi. No pakleni smrad napuni svu keliju, i toliko silno, da monah u begu iskoči  iz  nje  i  zaboravi  da  zatvori  vrata  za  sobom.  Smrad  se  širio  dalje  i  razli  se  po manastiru;  sve  se  kelije  ispuniše  njime.  Kako  ga  ni  vreme  nije  uništilo,  monasi  behu prinuđeni da napuste manastir i presele se na drugo mesto, a monah koji  je video adskog zatočenika  i njegovu užasnu muku,  tokom  celog  svog života nije mogao da  se  izbavi od zadaha koji se za njega beše prilepio, niti da ga ublaži bilo kakvim mirisima.[11] Saglasno ovoj povesti svedoče  i drugi podvižnici blagočešća, kojima su bile pokazane adske muke: oni nisu mogli bez užasa da se sećaju svojih viđenja,  i u neprestanim suzama pokajanja  i 

49

smirenja  tražili  su  da  dobiju  utehu  ‐  izvesnost  spasenja.  Tako  se  dogodilo  sa  Isihijem Horivskim. Kad je teško bio bolestan duša je njegova ostavila telo ceo jedan sat. Došavši k sebi, zamolio je one koji su ga okruživali da se udalje od njega. Zagradivši vrata kelije, on je proveo  dvanaest  godina  u  neishodnom  zatvoru,  ne  progovarajući  ni  sa  kim  ni  reči,  ne kušajući ništa, sem hleba i vode; u samoći on se udubljivao u viđenje koje je imao u vreme ishoda, i neprestano  je prolivao tihe suze. Kada se približilo vreme njegove smrti, rekao  je braći koja su mu došla, posle mnogih njihovih molbi, samo ovo: ʺOprostite mi! Ko je stekao sećanje na smrt, taj ne može da sagreši.ʺ[12] 

Slično  Horivskom  zatvorniku,  umirao  je  i  vaskrsao  zatvornik  naših  otačkih  Kijevskih peštera, Atanasije, koji vođaše sveti bogougodni život. Nakon dugotrajne bolesti, on umre. Bratija tada pripremiše njegovo telo, po monaškom običaju, ali pokojnik ostade nesahranjen cela dva dana, jer se pojaviše nekakve prepreke. Treće noći dogodi se božanstveno javljanje igumanu i on ču glas: ʺČovek Božiji, Atanasije, leži dva dana nesahranjen, a ti se ne brineš o njemu.ʺ Rano izjutra iguman sa bratijom dođe do počivšeg s namerom da predaju njegovo telo zemlji, no nađoše ga kako sedi i plače. Oni se užasnuše kada videše da je oživeo, potom stadoše da ga ispituju: kako je on oživeo? Šta je gledao i slušao u vreme kada se odvojio od tela? Na  ovakva pitanja  on  je  odgovarao  samo  ovim  rečima:  ʺSpasavajte  se!ʺ A  kada  su braća  neodstupno  tražila  da  im  kaže  radi  koristi,  tada  im  je  on  zaveštao  poslušnost  i neprestano pokajanje. Odmah zatim Atanasije se zatvorio u pećinu iz koje nije izašao punih dvanaest godina, dan i noć provodeći u neprestanim suzama, svaki drugi dan uzimajući po malo  hleba  i  vode,  i  ne  razgovarajući  ni  sa  kim  za  sve  to  vreme. Kada  je  nastupio  čas njegove končine, on je ponovio sabranoj braći pouku o poslušnosti i pokajanju, i s mirom se upokojio u Gospodu.[13] 

Predstoji  strašno  očekivanje  suda,  govori  sveti  apostol  Pavle,  i  jarost  ognja  koji  će  progutati protivnike. Kad neko prestupi zakon Mojsijev, po iskazu dva ili tri svjedoka, ima da umre bez milosti; zamislite  koliko  će  sada  težu  kaznu  zaslužiti  onaj  koji  gazi  Sina Božijega,  i  krv  zavjeta  kojom  je osvećen za nesvetu drži,  i duha blagodati vrijeđa? Jer znamo onoga koji reče: Moja  je osveta, Ja ću uzvratiti,  govori Gospod.  I  opet: Gospod  će  suditi narodu  svojemu. Strašno  je  pasti u  ruke Boga živoga.ʺ[14] 

Prostranstvo između neba i zemlje, prostranstvo kojim se odvaja Crkva nebeska od Crkve zemaljske,  obično  se  naziva  i  u  Svetom  Pismu  i  u  spisima  svetih Otaca,  i  uobičajenim ljudskim  jezikom  ‐  vazduhom.  Ostavimo  istraživačima  zemlje  hemijsko  ispitivanje  tog vazduha,  to  jest gasova  i drugih  tankih slojeva što okružuju zemlju  i prostiru se od njene površine na prostranstvo nepoznato i samim naučnicima: okrenimo se ispitivanju onoga što je od suštinske važnosti i koristi za naše spasenje. 

Šta je to ‐ taj plavi svod koji gledamo nad sobom i nazivamo nebom? Je li to odista ‐ nebo? Ili  je  to  ‐  samo  beskrajna  dubina  vazduha,  nedogledna,  obojena  plavom  bojom,  koja zaklanja  od  nas  nebo?  Ovo  drugo  je  verovatnije:  svojstveno  je  vazduhu  na  velikom 

50

prostranstvu da prima za naše oči plavičastu boju i da njome osenjuje druge predmete koji se nalaze daleko od nas. U  to  svako može da  se uveri  ličnim opitom. Treba  samo da  se svetlog  sunčanog  dana  popne  na  znatnu  visinu  i  pogleda  na  daljinu:  zeleni  šumarci, uzorana polja, zdanja, rečju  ‐ sve se pokazuje ne u svojoj boji, no sa plavičastim prelivom koji  se  stvara  od  boje  vazduha  što  se  nalazi  između  naših  očiju  i  onih  predmeta  koje gledamo. Što su ti predmeti udaljeniji to se čine  još plavlji, napokon zajedničko plavetnilo prekriva najudaljenije predmete,  i  spaja  ih u  jedan plavi pojas. Žalosno  je ovo očigledno ispoljavanje naše ograničenosti, stvorene  i održavane u nama grehom! No bolje  je znati o tome, negoli u neznanju zavaravati sebe lažnim mišljenjem o neograničenosti znanju i vidu. 

Savršeni hrišćani, očistivši svoja čula  jasno su videli nebo,  i ugledali na nebu  i u vazduhu ono što mi ne vidimo našim grubim očima. Tako je sveti prvomučenik ugledao, po dejstvu Svetoga  Duha,  otvoreno  nebo,  pre  svoje  mučeničke  končine,  nalazeći  se  usred mnogobrojnih  Judejaca, neprijatelja Hrista  i hrišćanstva. A Stefan, kaže  Sveto Pismo,  pun Duha Svetoga, pogleda na nebo i vidje slavu Božiju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu. I reče: evo vidim nebesa otvorena i Sina Čovečijega gdje stoji s desne strane Bogu.[15] Nebo su videli i ulazak svoga  učitelja  na  vrata  nebeska  sveti  učenici  Makarija  Velikog,  isto  kao  i  Stefan, posredstvom Svetoga Duha[16]. Video  je  i prepodobni  Isidor Skitski koji  je prisustvovao končini  mladog  podvižnika  Zaharija,  lako  su  se  otvorila  vrata  nebeska  umirućem,  i uskliknuo: ʺRaduj se, sine moj Zaharije: Tebi se otvoriše nebeska vrata!ʺ Video je, kao što je i ranije  rečeno, prepodobni  Jovan Kolov  lučezarni put od zemlje do neba, kojim su Angeli iznosili dušu počivše Taise[17]. Ugledala  je, duševnim očima, kako se nebo otvara  i kako otuda  silazi  svetlonosni Angel, mati  starca Pajsija Njameckog,  koja  je neutešno  tugovala zbog odlaska njenog sina u monaštvo[18]. Kada počnu da dejstvuju čuvstva nesputana više padom,  njihovo dejstvo  se neobično  izoštrava,  sam  krug dejstva prima  široke  razmere  ‐ prostor se za njih skraćuje. Gore navedena viđenja Svetih su savršen dokaz za to; no radi još veće  jasnoće  treba  da  navedemo  i  druga  duhovna  iskustva.  Sveti  Antonije  Veliki, obitavajući u  jednoj od  egipatskih pustinja, nedaleko od Crvenog mora, ugledao  je kako Angeli  uznose  na  nebo  dušu  prepodobnog Amona  koji  se  podvizivao  na  drugom  kraju Egipta,  u  Nitrijskoj  pustinji.  Učenici  Velikog  upamtili  su  dan  i  čas  viđenja,  potom  su doznali od bratije koja su došla iz Nitrije da se prepodobni Amon upokojio upravo onoga dana  i časa kada  je vaznesenje njegove duše video prepodobni Antonije Veliki. Rastojanje između  pustinja  bilo  je  na  trideset  dana  hoda[19].  Očigledno  je  da  se  vid  hrišćanina, obnovljen  Svetim Duhom,  dostigavši  tako  visok  stepen  savršenstva,  prostire  daleko  od domašaja  čovečijeg  vida  u  njegovom  uobičajenom  stanju;  slično  obnovljenom  vidu dejstvuje i obnovljeni sluh. Nije bilo teško duhonosnim učenicima Makarija Velikog da vide kako njegova duša putuje po vazduhu i da čuju reči koje je ona izgovarala u vazduhu i pri ulasku  na  nebeska  vrata.  Kada  su  ovome  velikom Makariju  doveli  ženu  čiji  se  izgled promenio pod uticajem nečistog duha,  i neki od njegovih učenika nisu mogli da primete dejstvo  đavola, koje beše očigledno  za Velikoga, on  im  je  tada  rekao da  je uzrok  tome  ‐ 

51

plotsko stanje njihovih čula, nesposobnih za gledanje duhova i njihovih dejstava[20]. Takvo stanje za nas isto je kao tamnica i okovi. 

No  znatan  deo  ljudi  ne  oseća  svoje  ropstvo  i  svoje  utamničenje:  oni  im  se  čine  sasvim pogodnom slobodom. Poznanje i osećanje takvog našeg stanja ‐ dar je Božiji. Ovo je otkrio Sveti Duh  proroku Davidu,  i David  je  prineo  od  sveg  čovečanstva  i  od  svakog  čoveka najumilniju  molitvu  Bogu  za  izbavljenje  iz  najbednijeg  položaja.  Izvedi,  molitvenom pesmom  preklinje  on,  iz  tamnice  dušu moju,  da  slavim  ime  tvoje.[21] Apostol  Petar  naziva plotsko i duševno stanje ljudi, makar i blagočestivih, tamnim mestom. Mesto može biti ne samo stvarno, no, u prenesenom značenju, i misleno i prirodno, kako govori Pismo: U miru (srca) mesto je njegovo (Božije)[22]. Oni koji su zatvoreni u tamnom mestu i žele da se izbave, treba da se rukovode, kao svetilnikom, sveštenim i svetim Pismom, dok se ne spusti na njih Sveti Duh  i ne načini  se  za njih  živom knjigom božanstvenog učenja, uvek  otvorenom  i neućutnom. Imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na svjetilnik koji svijetli u tamnom mjestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašim[23]. 

Zaključani u tamnicu zemnog mudrovanja! Čujmo one koji su stekli u Gospodu duhovnu slobodu,  i ozarili se duhovnim razumom! Slepi od rođenja! Čujmo one koji su progledali kada se prst Božiji dotakao njihovih očiju, koji ugledavši svetlost istine, ugledaše i poznaše pri sijanju  tog svetla, ono što  je nevidljivo  i neznano plotskim  i duševnim umovima. Reč Božija  i Duh  koji  je  u  sadejstvu  sa  njom  otkrivaju  nam,  posredstvom  izabranih  sasuda svojih, da prostor  između neba  i zemlje,  sav vidljiv azurni beskraj vazduha, podnebesje, služi kao  stanište palim anđelima,  svrgnutim  s neba.  I posta  rat na nebu, pripoveda veliki zritelj  tajni, sveti  Jovan Bogoslov. Mihailo  i Anđeli njegovi udariše na aždahu,  i bi  se aždaha  i anđeli njezini.  I ne nadvladaše,  i više  im se ne nađe mjesta na nebu.[24] To svrgavanje đavola  i njime zavedenih duhova s neba, prema tumačenju svetog Andreja Kesarijskog, usledilo  je nakon prvog njihovog sagrešenja, kada su oni bili odstranjeni svetim silama iz Angelskog društva i izbačeni iz njega, kako govori o tome sveti prorok Jezekilj.[25] U Knjizi o Jovu pali anđeo  već  se  predstavlja  kao  lutalica  po  neizmernom  prostranstvu  podnebesja;  on  je tumarao njime, brzo ga je obišao, mučen nenasitom zlobom prema ljudskom rodu.[26] Sveti Apostol  Pavle  naziva  pale  anđele  duhovima  zlobe  u  podnebesju,[27]  a  glavu  njihovu  ‐ knezom  koji  vlada  u  vazduhu.[28]  Pali  Anđeli  rasejani  su  u  mnoštvu  po  čitavom prozračnom beskraju što ga mi vidimo nad sobom. Oni ne prestaju da smućuju sve ljudske zajednice  i  svakog  čoveka posebno; nema  zlodela niti prestupa gde oni nisu začetnici  ili sudeonici; oni navode  i uče  čoveka grehu svemogućim sredstvima.[29] Suparnik vaš, đavo, kaže  sveti  apostol  Petar,  kao  lav  ričući  hodi  i  traži  koga  da  proždere,[30]  i  za  vreme  našeg zemaljskog života,  i po  razlučenju duše od  tela. Kada  se duša hrišćanina, ostavivši  svoje zemno  zdanje,  uputi  vazdušnim  prostranstvom  prema  gornjem  otačestvu,  demoni  je zaustavljaju, staraju se da u njoj nađu srodstvo sa sobom, svoju grehovnost, svoj pad, i da je svedu u  ad, pripremljen  đavolu  i  anđelima njegovim. Tako oni dejstvuju po pravu koje  su zadobili. 

52

Bog, stvorivši Adama i Evu, predao im je vlast na zemlji. On ih je blagoslovio, kaže Pismo, govoreći: Rađajte  se  i množite  se,  i napunite  zemlju,  i vladajte njom,  i  budite  gospodari  od  riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji.[31] Ne samo što je zemlja bila poverena prvim  ljudima, njima  je bio poveren  i sam raj, koji su oni morali da neguju  i da čuvaju.[32] Oni su imali nad sobom samo jednog Gospodara ‐ Boga. A šta su oni počinili u raju?  Avaj!  Zlosrećno  slepilo!  Avaj!  Slepilo  i  bezumlje  neshvatljivo!  Poslušavši  lukavi  i ubistveni savet palog anđela, oni su zbacili sa sebe blagi jaram poslušnosti Bogu, i stavili na sebe  gvozdeni  jaram  poslušnosti  đavolu.  Avaj!  Praroditelji  naši  prestupili  su  zapovest Božiju,  i poslušali  savet  svezlobnog neprijatelja  svoga, duha mračnog, duha bogohulnog, varljivog  i  lažnog.  Tim  postupkom,  po  sasvim  prirodnom  poretku,  oni  su  narušili  svoj odnos sa Bogom, i ne samo što su stupili u vezu sa đavolom, nego su i svojevoljno potčinili sebe  njemu,  a  sa  sobom  i  onaj deo  stvorenja  koja  behu  sazdana  za  njih  i  nad  kojima  je Bogom  bila  ustanovljena  njihova  vladavina.  ʺĐavo,  prevarivši  Adamaʺ,  kaže  Makarije Veliki, ʺi na taj način zadobivši vlast nad njim, lišio ga  je svake vlasti i postao knez ovoga sveta. U  početku  je  Bog  postavio  čoveka  da  vlada  svim  svetom  i  bude  gospodar  svega vidljivog.ʺ[33] Naši praroditelji izbačeni su iz raja na zemlju, zemlja  je prokleta zbog njih, i Heruvim sa plamenim mačem koji se okreće postavljen je da čuva put ka drvetu života.[34] Novi drugi heruvim[35] stao je na put čoveku u raju, onaj heruvim koji nije poštedeo svoje čudesno  dostojanstvo,  načelnik  i  roditelj  zla  i  smrti,  koji  je,  upavši  u  propast  pogibelji, odvukao  tamo  mnoštvo  anđela  i  sav  ljudski  rod.  Taj  heruvim,  po  pravednoj  kazni  i određenju Božijem,  sa mnoštvom palih  anđela, knez vazdušni, knez  sveta  i ovoga veka, knez i glava anđela i ljudi koja mu se dobrovoljno pokoriše, stao je na put od zemlje ka raju, i od toga vremena do spasonosnog stradanja i životvorne Hristove smrti nije propustio na tom  putu  nijednu  ljudsku  dušu  razlučenu  od  tela.  Vrata  nebeska  zatvoriše  se  ljudima zauvek. I pravednici i grešnici silazili su u ad. 

Večna vrata i putevi neprohodni otvorili su se pred Gospodom našim Isusom Hristom, Koji je, primivši voljnu smrt, sišao Presvetom Svojom Dušom i neodvojivim od nje Božanstvom u  ad,  pokidao  njegove  lance  i  vrata,  oslobodio  njegove  zarobljenike,[36]  potom  Svojim vaskrslim telom prošao podnebesko prostranstvo, nebo, nebesa nad nebesima,  i stupio na presto Božanstva. Užasnule su se sile tame, u pomami i slepilu svome, videći Bogočoveka kako dolaskom Svojim uništava svu silu njihovu: u duhovnoj  radosti, u najvećem slavlju činonačalnici  svetih Angela  otvorili  su  pred Njim  dveri.[37]  Zatim  je  opet  obuzeo  užas demone kada su ugledali razbojnika koji se za ispovedanje Hrista uznosio za Hristom u raj: tada su oni sa zaprepašćenjem poznali silu iskupljenja. 

Nedokučivom premudrošću Božijom, nakon  iskupljenja  roda  čovečijeg Gospodom našim Isusom Hristom, ostavljena  je čoveku sloboda pri  izboru života  i smrti,  i hoće  li prihvatiti Iskupitelja i iskupljenje, ili odbaciti. I mnogi, na žalost, zaista mnogi, poželeše da ostanu u savezu  sa  satanom,  u  plenu  i  ropstvu  njegovom,  i  tako  sebe  otvoreno  proglasiše neprijateljima Spasitelja  i Njegovog Božanstvenog učenja. A tako  i mnogi, upisavši sebe u 

53

Njegovu  vojsku  i  oglasivši  sebe Njegovim  slugama,  narušavaju  zavet  vernosti Njemu  ‐ svojim  delima,  javnim  i  tajnim,  stupaju  u  savez  sa  duhovima  zlobe.  Svi  koji  otvoreno odbaciše Iskupitelja, otada predstavljaju posed satane: njihove duše, po razlučenju s telima, silaze pravo u ad. No i hrišćani, naklonjeni grehu, nedostojni su neodložnog preseljenja iz zemnog života u blaženu večnost. Sama pravednost zahteva da se te sklonosti ka grehu, da to  izdajstvo  Iskupitelja bude  izmereno  i ocenjeno. Neophodni su sud  i  rasprava, da bi se odredio stepen skretanja ka grehu hrišćanske duše, da bi se odredilo preovladava li u njoj večni  život,  ili  večna  smrt.  Stoga  svaku  hrišćansku  dušu,  po  ishodu  iz  tela,  očekuje nepristrasni Sud Božiji, kako je rekao sveti apostol Pavle: Ljudima je određeno jednom umrijeti, a potom Sud.[38] 

Pravosuđe Božije vrši sud nad hrišćanskim dušama, koje izlaze iz svojih tela posredstvom Anđela, kako svetih, tako i zlih. Prvi, tokom zemnog života čovečijeg zapisuju sva njegova dobra dela, a drugi zapisuju sve njegove prestupe. Kada duša hrišćanina krene da uzlazi ka nebu,  rukovođena  svetim  Angelima,  duhovi  tame  je  optužuju  za  grehe  neizbrisane pokajanjem, kao žrtvu satane, kao zalog opštenja i jednakog večnog udela sa njim.  

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Epikur,  grčki  filosof,  tvrdio  je  da  čovek  boravi  na  zemlji  radi  uživanja  i  svoje  je sledbenike upućivao da mu se potpuno predaju. Da bi ostavio razvratu ovu slobodu, on  je  odbacio  Biće  Božije  i  besmrtnost  čovečije  duše. Za  sve  koji  žele  da  razruše zakon,  jer sputava njihovu zlu volju,  čak  i da unište sećanje na Boga, na vrlinu, na kaznu za greh, učenje Epikura se pokazalo veoma pogodnim,  jer  je našlo mnoštvo sledbenika u drevna i osobito u novija vremena.  

2. Ove  odredbe  o  beskonačnosti  adskih muka prenesene  su  iz poznate matematičke teorije  o  beskonačnom.  Ovoj  teoriji  mi  se  obraćamo  često,  kako  bismo,  po mogućnosti, pravilno  i  tačno objasnili odnos  tvari prema Tvorcu, koji  je u pravom smislu neshvatljiv  i nedokučiv. Za  takvo objašnjenje nijedna nauka nije  sposobna, osim matematika. Samo ona, dokazujući nemogućnost da  se beskonačno dosegne, stavlja u pravilan odnos prema njemu sve brojeve, to jest sve oblike tvari. Vaseljena je broj i svi njeni sastavni delovi su brojevi. Neposvećen u tajne matematike nikako ne može da primi misao da su sve brojevi, samo različiti među sobom, istovremeno potpuno  ravnopravni  s drugim brojevima u odnosu prema beskonačnome. Uzrok 

54

takve ravnopravnosti veoma je prost i jasan: on se nalazi u beskonačnoj, prema tome neprekidnoj  ravni,  drugačijoj  od  beskonačnog  ili  bilo  kog  drugog  broja.  Pomoću nepobitnih  matematičkih  zaključaka  sasvim  je  očevidno  da  je  pojam  o  broju poimanje  relativno,  a  ne  potpuno.  Ovaj  pojam,  određujući  prirodnu  pripadnost ograničenih razumnih tvari, postavljajući nepobitni sled uticaja pod čije dejstvo tvari dospevaju  zajedno  sa  stupanjem  u  život,  nikako  ne  može  da  bude  svojstvo beskonačnog bića. Beskonačno, obuhvatajući u sebi sve brojeve, istovremeno prebiva iznad  svakog  broja  po  svojstvu  savršenstva,  nemajući  ni  u  čemu  nikakvog nedostatka,  nepodložno  nedostatku.  Prema  ovome  svojstvu,  beskonačno, obuhvatajući sobom sve impresume, prebiva iznad svakog impresuma; da nije tako, ono  bi  se  podvrglo  promenama,  što  je  svojstveno  brojevima,  i  nesvojstveno beskonačnome. Ako, pak, broj nema stvarno značenje: onda  je sasvim prirodno da svet  bude  stvoren  iz  ničega  dejstvom  beskonačnoga,  koje  jedino  ima  stvarno značenje.  Prirodno  je  dejstvu  beskonačnoga  da  bude  iznad  shvatanja  čovečijeg. Takve neoborive  istine dobio  je um  čovečiji matematikom: njena nula,  izobražena idejom  o  nebivajućem,  pretvara  se  u  broj,  kada  na  nju  dejstvuje  beskonačno. Matematiku u pomoć prizivaju prirodne  nauke, prema  kojima  se  ona  odnosi  kao duša prema telu. Bez matematike one ne mogu da postoje; one se grade i održavaju na  njoj  kao  telo  na  skeletu.  U  čitavoj  prirodi  gospodari  najstrožiji  matematički proračun. A  šta  nam  otkrivaju prirodne  nauke? To, da materiju usred  koje  se mi krećemo, koju vidimo i osećamo na različite načine, i dodirom, i sluhom, i ukusom, i mirisom,  ‐ da  tu materiju ne  samo ne  razumemo, ne  shvatamo, nego  i da nam  je nemoguće da  je  razumemo. Uspostavljena  je  teorija  atoma,  što  bi  bila mogućnost zaustavljanja  i  zasnivanja daljih  sudova  na  nečemu  verodostojnom. Teorija  atoma ostaje relativna pretpostavka (hipoteza). U tačnom smislu nema suštastva u prirodi: u njoj su samo pojave. Ovom zakonu potčinjeni su  i brojevi: nema broja koji ne bi mogao da se promeni ako mu se što doda ili oduzme; nema broja koji ne bi mogao da  se  obrati  u  nulu.  Svaki  broj  je  pojava.  Samo  beskonačno  postojano  prebiva nepromenljivim,  ono  se  ne menja  ni  od  dodavanja  njemu,  ni  od  oduzimanja  od njega.  Samo  beskonačno  sadrži  u  sebi  sav  život;  samo  je  ono  u  pravom  smislu suštastvo. Ako  je  tako, onda  je stvaranje sveta Bogom. matematička neophodnost  i istina. Koliko  je  tačna  ta  istina,  toliko  je  tačna  i ova  istina, kako  svemir, delo Uma neograničenog,  ne  može  biti  shvaćen  ograničenim  umom  čovečijim.  Prvu  istinu otkriva  ljudima, zajedno sa naukom, Božanstveno Pismo; na osnivanje druge  istine ljudski  razum nema ni prava, niti priziva da odbacuje predanje o  stvaranju  sveta, koje  čitamo  u  knjizi  Postanja.  To  isto  potvrđuje  nauka.  S  neba  nam  grmi  apostol Jovan  Bogoslov:  U  početku  bješe  riječ  i  riječ  bješe  u  Boga,  i  Bog  bješe  riječ. Matematika odgovara sa zemlje: ʺIstina je, svesveta Istina! Drugačije ne može biti. To je svojstvo beskonačnoga: ono, samo, živi u sebi i sobom. Ono je ‐ samoživot. Dejstva njegova  na  brojeve, ma  i  neizmerna  bila,  nemaju  i  ne mogu  da  imaju  nikakvog uticaja  na  obraz  postojanja  beskonačnog,  odvojenog  od  svih  tvari  beskonačnom 

55

različitošću; Ono obitava među sličnosti  između postojanja  i Postojanja. Opet grmi Bogoslov: Sve  je kroz nju postalo,  i bez nje ništa nije postalo  što  je postalo.  I opet odgovara matematika:  ʺIstina  je,  svesveta  Istina!  Pojave,  kao  i  brojevi, moraju  da imaju svoj izvor, izvor nepresušni, ‐ i taj izvor je beskonačno, a to je Bog!ʺ Boga niko nikad nije video, produžava da obznanjuje  čovečanstvu nebeski Vesnik,  i opet kao odgovor  njemu  izgovara matematika:  ʺIstina  je,  svesveta  Istina!  Sledstveno  razlici kojom  se  razlikuje beskonačno od  svakog broja, nijedno ograničeno biće, ma kako ono  bilo  uzvišeno,  nema  mogućnosti  da  vidi  Boga,  ni  telesnim  vidom,  ni postignućem uma!ʺ Bog prebiva u svetosti nepristupnoj u svakom pogledu, rekao je Apostol.  Bog  je  objavio  o  Sebi  u  Jevanđelju:  Ja  sam  ‐  život.  Život  je  taj  toliko svemoguć, da je dao postojanje svoj tvari, koja živi u Suštastvenom, pozajmljujući ga iz  samoživota;  i  vraća  život  onim  tvarima  koje  gube  svoj  život  smrću.  Život beskonačni  ne  može  da  ne  bude  svemogući.  Saglasno  sa  naukom,  sveta  Crkva ispoveda  da  su  duše  čovečije  i  Angeli  besmrtni  ne  po  prirodi,  već  po  Božijoj blagodati. Kakav istinit sud: on je donesen u ono vreme kada je matematika ćutala o tom predmetu. Neophodno je usvojiti misao o beskonačnoj različitosti beskonačnog, i po prirodi i po svojstvima, od brojeva, i pri sudovima o Bogu uvek imati u vidu tu različitost,  ustanoviti  je,  kako  ne  bismo  dopali  pod  sudove  koji  prevazilaze  našu sposobnost razumevanja, a samim tim i pod sudove koji su u osnovi nepravilni. Bez toga desiće  se da  se  sopstvena glupost predstavlja za  istinu na pogibelj  svoju  i na pogibelj  čovečanstva.  Zanesenjaci  su  se  načinili  bezbožnicima,  a  koji  su  duboko izučili matematiku, uvek su priznavali ne samo Boga, no  i hrišćanstvo, makar  i ne poznavali hrišćanstva kako valja. Takvi su bili Njutn i drugi. Bilo bi poželjno, kada bi neko od pravoslavnih hrišćana, izučivši fundamentalne nauke, zatim temeljno izučio podvižništvo Pravoslavne crkve i darovao čovečanstvu istinsku filosofiju, osnovanu na egzaktnim znanjima, a ne na proizvoljnim pretpostavkama. Grčki mudrac Platon zabranjivao  je  bavljenje  filosofijom  bez  prethodnog  proučavanja  matematike. Ispravan pogled na stvar! Bez prethodnog izučavanja matematike i drugih nauka na koje ona utiče,  i bez delatnih  i blagodatnih poznanja u hrišćanstvu nije moguće u naše vreme izlaganje pravilnog filosofskog sistema. Mnogi koji smatraju sebe veštim u  filosofiji,  a  neupućeni  u  matematiku  i  prirodne  nauke,  susrećući  u  delima materijalista  proizvoljne  namisli  i  hipoteze,  nikako  ne  mogu  da  ih  razlikuju  od znanja koje pripada samoj nauci, niti da uzvrate na odgovarajući način  i opovrgnu najbezumnije besmislice nekakvog zanesenjaka, nego se često  i sami ushićuju ovim odvođenjem u zabludu, priznajući ga za dokazanu  istinu.  Jedino  logika može bez matematike; no  i  logika  je u suštini nerazdeljivo povezana s matematikom, i od nje može  da  pozajmljuje  svojevrsnu  tačnost  i  potpunost.  Šta  je  silogizam?  To  je algebarska jednačina. A šta je proporcija i progresija? Logički sled razumevanja.  

3. Mt. 25, 41.  

56

4. Mt. 25, 46.  

5. Lk. 16, 26.  

6. Mk. 9, 48.  

7. Lk. 12; 4, 5.  

8. Trebnik, redosled postriženja u malu shimu.  

9. Vita beati Antonii, Patrologia, Tom. LXIII. Isto i Čti‐Minej, 17. januara.  

10. Pouke prepodobnog ave Doroteja o strahu od budućih muka.  

11. Pismo 6. Svetogorca. Slično ovome u naše vreme neka starica u Gorickom ženskom manastiru, blizu grada Kirilova Novgorodske gubernije, videla je u snu adske muke i, u svedočanstvo istine snoviđenja, adski zlodah ostao je u njoj celih sedam dana, ne dopuštajući  joj  tokom  tog  vremena  da  okusi  bilo  kakve  hrane.  ‐  Sveti  Dimitrije Rostovski ovako opisuje adske muke: ʺTamo će biti trpljenje i oganj neugasivi; jer je rekao Hristos Spasitelj naš da se oganj njihov ne gasi (Mk. 9, 44).  ‐ A tamo će biti  i ljuta zima i od te nepodnošljive studeni grešnici će škrgutati zubima. O tome je rekao Hristos Spasitelj naš: Tamo  će biti plač  i škrgut zuba  (Lk. 13, 28)... Biće  tamo  i crvi koji će neprestano mučiti, nagrizati  i  izjedati grešne  ljude  i oni nikada neće umreti, jer  je  rečeno da crv njihov ne umire  (Mk. 9, 44)  ... Tamo  će biti  još  i nepodnošljivi smrad od žestokog ognja, jer je napisano: Oganj i sumpor i ognjeni vjetar biće im dio iz čaše (Ps. 11, 6)... Biće tamo  i velika tuga, toliko teška, da bi, kada bi bilo moguće umreti, smrt bila dočekana kao najveća uteha, no nikada neće umreti. Jer je napisano: Tražiće ljudi smrt, i neće  je naći; i željeće da umru, i smrt će od njih bježati (Otk. 9, 16)... Još će biti tamo i krajnja tama: jer je pisano: Svežite mu ruke i noge, pa ga bacite u tamu najkrajnju (Mt. 22, 13); i koji u tu tamu budu bačeni prebivaće u njoj večito, i neće ugledati lica Božijeg nikada... Biće tamo i glad,  jer  je rekao Sam Hristos: Teško vama  siti  sad,  jer  ćete  ogladnjeti  (Lk.  6,  25)... Biće  tamo  i  velika  žeđ,  jer  je  i  Sam Hristos rekao:  jer ćete ožednjeti. Tamo će biti i velika teskoba:  jer će pakao biti pun grešnih ljudi od kojih će se jedni nalaziti na vrhu, drugi u sredini, a neki na samom dnu pakla. To  je kao kad neko napuni vrećicu novčićima, pa  je sveže,  ili kad neko napuni do vrha neki sud  ribom, pa ga zatvori:  tako  će  i Bog zaključati ad kada se napuni grešnicima, kako oni otuda ne bi izlazili.  

12. Lestvica, 6. stepen.  

13. Pečerski Paterik. Spomen prepodobnog Atanasija je 2. decembra.  

14. Jev. 10, 27—31.  

15. Dela, 7, 55—56.  

57

16. Skitski Paterik.  

17. Skitski Paterik.  

18. Žitije Pajsija Njameckog, § 14.  

19. Skitski Paterik.  

20. Žena  je bila podvrgnuta demonskom iskušenju zato što  je provela celih šest nedelja bez  pričešća  svetim  Hristovim  Tajnama.  Pri  izobilnom  dejstvu  Božanstvene blagodati  u  prvobitnoj  Crkvi  i  takve  pogreške,  koje  se  sada  čine  beznačajnim, povlačile su za sobom kaznu Božiju, (Dela, gl. V). Skitski Paterik.  

21. Ps. 142, 7.  

22. Ps. 75, 3.  

23. 2. Pt. 1, 19.  

24. Otk. 12; 7, 8.  

25. Jez. 26, 16.  

26. Jev. 1, 7.  

27. Efes. 6, 12.  

28. Efes. 2, 2.  

29. Cassiani collatio VIII. To se vidi i iz spisa mnogih drugih svetih Otaca.  

30. 1. Pt. 5, 8.  

31. Post. 1, 28.  

32. Post. 2, 15.  

33. Slovo 4, gl. 3. Da vlast satane nad palim anđelima  i  ljudima nije njegovo svojstvo, nego je stečeno od onih koji su mu je dragovoljno predali, on je sam posvedočio pred Spasiteljem kada mu  je pokazao  sva  carstva ovoga  svijeta  za gren oka,  i  rekao  za njih: Tebi  ću dati  svu vlast ovu  i  slavu njihovu,  jer  je meni predana  i kome hoću dajem je (Lk. 4; 5, 6).  

34. Post. 3, 24.  

35. Prep. Kasijan  smatra da  je  satana do pada pripadao  liku Heruvima  (Sol. VII,  sar. VIII). I drugi sveti Oci su saglasni da je on iz reda viših anđela.  

58

36. ʺUžasnula  se  smrt,  videvši  da  je  sišao  u  ad Neko  novi,  nezadržavan  tamošnjim uzdama. Zašto ste se, ugledav Ga, preplašile vi, vratnice adske  (Jov. XXXVIII, 17)? Kakav je to neobičan strah ovladao vama? Bežala je smrt i bekstvo je pokazalo strah. Sabrali su se sveti Proroci, i zakonodavac Mojsije, i Avraam, i Isaak, i Jakov, i David, i Samuil, i Isaija, i Krstitelj Jovan, koji navešćuje i svedoči: Jesi li ti onaj što ćg doći, ili drugoga da čekamo (Mt. XI, 3)? Iskupljeni su svi pravednici koje  je progutala smrt: jer je propovedanome Caru valjalo da se načini Iskupiteljem dobrih propovednika. I, posle  toga  svaki  je od pravednika  rekao: Gdje  ti  je,  smrti,  žalac? Gdje  ti  je, pakle, pobjeda  (1 Kor.  15,  55)? Nas  je  iskupio Pobeditelj.ʺ  (14. Objavljeno  Slovo  Svetoga Kirila Jerusalimskog).  

37. Kada  je  sišao  Gospod  Isus Hristos  u  ad,  uplašili  su  se  knezovi  adski  i  zavapili: Otvorite se vrata plačevna: Došao je car slave, Hristos. Kada je Gospod razorio ad, i pošto se, oslobodivši iz njegovog ropstva duše pravednika, uznosio na nebo, tada su Nebeske Sile, diveći se novom čudu, pevale: Otvorite vrata. Jedni od njih su pevali: Ko  je car slave? A drugi su odgovarali: Gospod nad silama, ovaploćeni Bog  ‐ Reč, Koji sedi na prestolu slave, Sin Oca, prevečno  jednosuštni sa Ocem, Koji  je sišao na zemlju, primio čovečije telo  i vazneo ga sa Sobom na nebo  ‐ car slave.ʺ (Tumačenje uzeto iz svetih Otaca i smešteno posle treće katizme u Psaltiru s tumačenjem, izdanje Kijevo ‐ Pečerske lavre).  

38. Jev. 9, 27. 

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

VAZDUŠNA MITARSTVA 

  

Za mučenje  duša  koje  prohode  vazdušno  prostranstvo  ustanovljeni  su  od  tamnih  vlasti sudovi i straže u besprekornom poretku. Po slojevima podneblja, od zemlje do samog neba, stoje pukovi stražara palih duhova. Svaki odsek bavi se posebnim vidom greha,  i muči u njemu dušu kada duša dospe u to nadleštvo. Vazdušne demonske straže i sudovi nazivaju se u spisima Otaca mitarstvima, a duhovi koji u njima služe ‐ mitarima. 

Mitarem  se  nazivao  u  vreme  Hrista  i  u  prvim  vekovima  hrišćanske  Crkve  sakupljač državnih  poreza. Kako  se  ta  dužnost,  prema  jednostavnosti  drevnih  običaja,  poveravala licu bez utvrđene odgovornosti i polaganja računa, to su mitari dopustili sebi sva sredstva nasilja,  razne  oblike  prepredenosti,  sitničarenja,  beskrajne  zloupotrebe  i  nečovečno otimanje. Oni  bi  se  obično  zaustavili  kod  gradskih  vrata,  na  tržnicama  i drugim  javnim mestima,  kako  niko  ne  bi mogao  da  promakne  njihovom  budnom  oku. Držanje mitara 

59

učinilo  ih  je  strahom  i  trepetom za narod. Za njega  je naziv mitar označavao  čoveka bez osećanja, bez pravila, spremnog na svaki zločin, na svaki najniži postupak, koji time diše i živi  ‐  čoveka  odbačenog.  U  tom  smislu  Gospod  je  uporedio  upornog  i  beznadežnog prestupnika Crkve sa neznabošcem i mitarem.[1] Starozavetnim poklonicima istinitog Boga ništa nije bilo odvratnije od služenja  idolima: a  isto  toliko  im  je bio mrzak  i mitar. Naziv mitar preneo  se  od  ljudi na demone koji  čuvaju put  od  zemlje ka nebu, prema  sličnosti dužnosti koje obavljaju. Kao sinovi  i poverenici  laži, demoni ne samo što suočavaju duše čovečije sa njihovim nedelima i gresima, nego ih optužuju i za ono što nikada nisu učinili. Oni pribegavaju izmišljanjima i lažima, sjedinjujući klevetu sa bestidnošću i drskošću, kako bi istrgnuli dušu iz ruku Angela i njome povećali bezbrojno mnoštvo adskih zatočenika.[2] 

Učenje  o mitarstvima  je učenje Crkve.[3] Nesumnjivo  je da  sveti  apostol Pavle  govori  o njima kada objavljuje kako hrišćanima predstoji borba  sa duhovima zlobe u podnebesju. Ovo  učenje  susrećemo  u  najstarijem  crkvenom  predanju  i  u  crkvenim molitvoslovljima. Presveta Djeva, Bogomajka, izveštena Arhangelom Gavrilom o svom bliskom prestavljenju, prinela  je  sa  suzama  molitve  Gospodu  za  izbavljenje  Njene  duše  od  lukavih  duhova podnebesja. Kada je nastupio sam čas Njenog časnog uspenja, kada je sišao k Njoj Sam Sin i Bog Njen s mnoštvom Angela  i duhova pravednih, Ona  je, pre no što  je predala presvetu dušu svoju u svete ruke Hristove, izgovorila u molitvi Njemu i sledeće reči: ʺPrimi sada u miru  duh  moj,  i  ogradi  me  od  oblasti  tamne,  kako  me  ne  bi  susreo  nikakav  pogled satane.ʺ[4] 

Sveti  Atanasije  Veliki,  patrijarh  Aleksandrijski,  u  životopisu  prepodobnog  Antonija Velikog, pripoveda ovo: ʺJednom on (Antonije), kada  je nastupio deveti čas, počevši da se moli pre jela, beše iznenada uzet Duhom, i uznesen Angelima na visinu. Vazdušni demoni su  se protivili njegovom putu: Angeli, prepirući  se  sa njima,  tražili  su  razloge njihovom suprotstavljanju,  jer Antonije nije  imao nikakvih grehova. Demoni su se starali da  iznesu grehe  koje  on  beše  učinio  od  samog  rođenja;  no  Angeli  su  pregradili  usta  klevetniku, rekavši im da oni ne treba da nabrajaju njegova sagrešenja od rođenja, koja behu izglađena blagodaću Hristovom, nego neka pokažu, ako mogu, grehe učinjene posle onog vremena od  kada  je  on  stupanjem  u monaštvo,  posvetio  sebe  Bogu.  Optužujući  ga,  demoni  su navodili mnogo bestidnih laži; no kako su njihove klevete bile lišene dokaza, to se Antoniju otvorio  slobodan put. Toga  časa  on  je došao  k  sebi  i  video da  se nalazi na  onom  istom mestu na koje  je  stao  radi molitve. Zaboravivši na hranu, proveo  je  svu noć u  suzama  i jecajima,  razmišljajući  o  mnoštvu  neprijatelja  čovečijih,  o  borbi  sa  takvom  vojskom,  o mukotrpnom putu ka nebu kroz vazduh i o rečima Apostola koji je kazao: Jer naš rat nije s krvlju  i  tijelom,  nego  s  poglavarima  i  vlastima  ispod  neba[5]  koji,  znajući da  vazdušne  vlasti samo  to  i  traže, o  tome se staraju svim silama, naprežu se  i ustremljuju kako bi nas  lišili slobodnog  prolaza  ka  nebu,  savetuje  nam: Obucite  se  u  sveoružje  Božije,  da  biste  se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga,[6] da se posrami protivnik, nemajući ništa loše reći za nas.[7]  

60

Sveti  Jovan  Zlatoust,  rekavši  kako  umirući, makar  bio  i  veliki  vlastelin  na  zemlji,  biva obuzet smutnjom, strahom, neizvesnošću kada ugleda strašne sile Angleske, i protivne sile koje dolaze da  razluče dušu  od  tela,  ‐ dodaje:  ʺTada  su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomoćnici,  mnoga  dobra  dela,  veliko  zastupanje  Angela  na  putu  kroz  vazdušno prostranstvo. Ako putujući u stranu zemlju  ili strani grad  tražimo vodiča: koliko su nam tek potrebniji putevoditelji i pomoćnici da nas provode pored nevidljivih starešina i vlasti koje  vladaju  tim  vazdušnim  prostranstvima,  što  se  nazivaju  i  goničima  i  mitarima  i skupljačima  poreza!ʺ  U  ime  počivših  hrišćanskih  mladenaca  Zlatoust  ovako  svedoči  i bogoslovi:  ʺNas  su  sveti  Angeli  mirno  razlučili  od  tela  i  mi  smo  slobodno  mimoišli poglavare i vazdušne vlasti. Imali smo pouzdane rukovoditelje! Lukavi dusi nisu našli ono što su tražili; nisu videli u nama ono što su želeli da vide. Ugledavši telo neoskrvnavljeno postideli su se, ugledavši dušu čistu, daleko od svake zlobe, posramili su se; ne nađoše u nama poročnih reči,  i ućutaše. Mi smo prošli  i uništili  ih; prošli smo kroz njih  i zgazili  ih; ʺZamka se raspade,  i mi se  izbavismo. Blagosloven Gospod koji nas ne dade zubima njihovijem da nas rastržuʺ[8] Kada se to okončalo, Angeli, naši putevoditelji, silno su se radovali; počeli su da nas, opravdane, ljube i da govore u veselju: ʺJaganjci Božiji! Neka je blažen vaš dolazak ovde; otvorio vam se praroditeljski raj; rašireno vam  je naručje Avramovo! Primila vas  je desnica  Vladike;  prizvao  vas  je  Njegov  glas  na  desnu  stranu!  Blagonaklonim  očima pogledao je On na vas; u knjigu života upisao je On vas. I rekli smo mi: ʺGospode! Pravedni Sudijo! Lišio si nas zemaljskih blaga, ne liši nas nebeskih! Odvojio si nas od otaca i majki, nemoj  da  nas  odvojiš  od  Svetih  Tvojih. Znamenja  krštenja  sačuvala  su  se  netaknuta  na nama; telo naše prinosimo Ti čisto, kao Tvoji istinski mladenci!ʺ[9] 

Prepodobni Makarije Veliki kaže:  ʺSlušajte kako  se pod nebesima nalaze  reke zmija, usta lavova, vlasti tame, oganj gorući što sva bića u smutnju privodi, ne znaš li da će ovi, ako ne primiš zaloga Svetoga Duha, pri ishodu tvome iz tela zgrabiti tvoju dušu i sprečiti te da se vineš na nebesa.ʺ[10] 

Sveti velikomučenik Evstratije, pošto  je pretrpeo strašne udarce  i mučenja,  i nakon divnih čudesa koja je satvorio, pre izvršenja smrtne kazne zbog postojanog i snažnog ispovedanja Hrista, prineo je molitvu Bogu, u kojoj je najpre uzveličao Boga Koji je pogledao na njega i darivao mu  u  vreme  zemnog  stradanja  da  pobedi  nevidljivog  vraga,  đavola;  a  zatim  je prešao na predstojeće razlučenje duše od tela, govoreći: ʺSmutila se i raslabila duša moja pri svom ishodu iz ovog grešnog i skvernog tela, neka je lukavi vrag ne ulovi u nečem i baci u tamu zbog nevidljivih i vidljivih grehova koje sam počinio za vreme ovoga života! Vladiko! Budi milostiv meni, i neka moja duša ne ugleda mračna lica lukavih demona, nego neka je prihvate Tvoji svetli i presvetli Angeli! Proslavi Ime Tvoje sveto, i silom Tvojom uzvedi me na Božansko Sudište Tvoje! Kada mi se bude sudilo, neka mene, grešnika, ne zgrabi ruka kneza tame ovoga sveta i neka me ne baci u dubinu pakla: nego mi predstani Ti i budi mi Spas i Zastupnik. A ova telesna mučenja su radosti za sluge Tvoje.ʺ 

61

Na  sličan način  i  sveti velikomučenik Georgije, koji  je blagodaću Hristovom podneo  sva najstrašnija mučenja,  izmišljena  zlobom mučitelja,  koji  je  pred  njihovim  očima  vaskrsao mrtvaca i Imenom Gospodnjim srušio idole, kada je došao na mesto kazne, izlio je ovakvu predsmrtnu molitvu: ʺBlagosloven Gospod Bog moj Koji me ne predade čeljustima lovitelja mojih i ne dopusti da se neprijatelji moji o meni razvesele, Koji izbavi dušu moju, kao pticu od zamki lovaca! Vladiko! I sada me usliši: Budi kraj mene u času moje smrti, i izbavi dušu moju od zamki vazdušnog kneza, tog strašnog protivnika, i njegovih nečistih duhova. I ne upiši u greh onima koji su prema meni sagrešili u neznanju, no  im podari Tvoj oproštaj  i ljubav, da bi i oni, poznavši Te, primili udeo s izabranicima Tvojim u Carstvu Tvome.ʺ[11] 

Veliki ugodnik Božiji, tajnovidac, sveti Nifont, episkop kiparskog grada Konstancije, stojeći jednom na molitvi, ugledao  je otvorena nebesa i mnoštvo Angela od kojih su  jedni silazili na zemlju, a drugi se uspinjali naviše, uznoseći čovečije duše u nebeske obitelji. Pažljivo je posmatrao  taj prizor  i video  ‐ kako dva Angela streme ka visini, noseći dušu. Kada su se približili bludnom mitarstvu, izašli su demoni bluda i gnevno rekli: ʺTa duša je naša! Kako se usuđujete da  je nosite mimo nas,  kada  je  ona naša?!ʺ Angeli  su upitali:  ʺNa  čemu  se zasniva to vaše tvrđenje?ʺ A besi su odgovorili: ʺDo same smrti ona je grešila, prljajući se ne samo prirodnim, no i protivprirodnim gresima, uz to  je i osuđivala bližnjega, a što  je gore od svega, umrla je bez pokajanja: šta ćete reći na to?ʺ Angeli su uzvratili: ʺUistinu, nećemo poverovati  ni  vama,  ni  ocu  vašem,  satani,  dok  ne  upitamo Angela‐hranitelja  ove  duše.ʺ Upitani Angel‐hranitelj  je  rekao:  ʺZaista, mnogo  je grešio ovaj  čovek, no  čim se  razboleo, smesta je počeo da plače i da ispoveda grehove svoje Bogu. Da li mu je Bog oprostio, o tome On  odlučuje. Njegova  je  vlast,  neka  je  slava Njegovom pravednom  sudu.ʺ Tada Angeli, prezrevši optužbe demona, uđoše na vrata nebeska. Zatim je blaženi ugledao i drugu dušu nošenu Angelima. Demoni, dobežavši k njima, vikahu:  ʺŠto nosite duše bez našeg znanja, kao  i  ovu,  zlatoljubivu,  bludnu,  svadljivu,  razbojništvu  vičnu?ʺ Angeli  odgovoriše:  ʺMi zacelo znamo da  je ona, makar  i upala u  sve  to,  ipak plakala, uzdisala,  ispovedajući  se  i dajući milostinju, pa  joj  je Bog podario oproštaj.ʺ Demoni rekoše: ʺAko  je ta duša dostojna milosti Božije,  onda uzmite grešnike  celoga  sveta; mi  ovde nemamo  šta da  se  trudimo.ʺ Tada im Angeli uzvratiše: ʺSvi grešnici koji sa smirenjem i suzama ispovedaju grehe svoje primaju  oproštaj po milosti Božijoj;  a  onima  što umiru  bez pokajanja  sudiće Bog.ʺ Tako posramivši  demone,  oni  prođoše.  Opet  je  video  Sveti  kako  se  uznosi  duša  nekog bogoljubivog muža, časnog, milostivog, svima omiljenog. Besi stajahu podalje i škrgutahu na  tu  dušu  zubima,  a  Božiji  Angeli  izlažahu  kroz  vrata  nebeska  u  susret  njoj,  i pozdravljajući  je, klicahu:  ʺSlava, Tebi, Hriste Bože,  što  je nisi predao u  ruke neprijatelja, nego  si  je  izbavio  od  preispodnjeg  ada!ʺ  ‐  Takođe  je  video  blaženi Nifont  kako  demoni vuku neku dušu prema paklu. To je bila duša nekog roba koga je gospodar mučio glađu i batinama i koji se, ne izdržavši mučenje, udavio, budući nagovoren đavolom. Angel‐čuvar išao  je podalje  i gorko plakao; a demoni  su  se  radovali. Tada  je došla zapovest od Boga Angelu koji  je plakao da  ide u Rim, kako bi  tamo preuzeo brigu o novorođenom detetu koga su u to vreme krštavali. ‐ Opet je video Sveti dušu nošenu po vazduhu Angelima, koju 

62

su oteli od njih demoni na četvrtom mitarstvu, i bacili  je u bezdan. To  je bila duša čoveka predanog bludu, vračanju, razbojništvu, koji je iznenada umro bez pokajanja.[12] 

Prepodobni  Simeon,  Hrista  radi  jurodivi,  dostigavši  visinu  hrišćanskog  savršenstva, kazujući  satajniku  svome  đakonu  Jovanu o  smrti koja mu  se bližila,  i velikoj nagradi na nebu, pokazanoj mu otkrivenjem odozgo, govorio je: ʺNe znam ničeg u sebi što bi moglo da bude dostojno nebeske nagrade, sem što Gospod želi da me pomiluje Svojom blagodaću. Znaj da  ćeš  i  ti uskoro biti uzet odavde, stoga se postaraj, koliko god  imaš snage, o duši svojoj, kako bi uspeo da bezbedno prođeš oblast vazdušnih duhova  i umakneš  ljutoj ruci kneza tame. Zna Gospod moj da sam  i  ja obuzet silnom tugom  i velikim strahom, dok ne mimoiđem ta strašna mesta na kojima se ispituju sva dela i reči čovečije.ʺ[13] 

Blaženi  Jovan Milostivi,  patrijarh Aleksandrijski,  neprestano  je  govorio  o  smrti  i  ishodu duše iz tela, otkako mu je o tome bio otkrio prepodobni Simeon Stolpnik: ʺKada duša izađe iz telaʺ, govorio je on, ʺi počne da ushodi ka nebu, susreću je prilike demona, i podvrgavaju mnogim  mučenjima.  Oni  je  zlostavljaju  zbog  laži,  klevete,  jarosti,  gneva,  zlopamćenja, tvrdosti,  sramnih  reči,  neposlušnosti,  podmitljivosti,  srebroljublja,  pijanstva,  prejedanja, osvetoljubivosti, gatanja, mržnje, ubistva, krađe, nemilosrdnosti, bluda, preljubočinstva. Za vreme puta duše od zemlje ka nebu, ni sami sveti Angeli ne mogu da joj pomognu: pomažu joj  jedino njeno pokajanje, njena dobra dela,  a više od  svega njena milostinja. Ako  se ne pokajemo ovde zbog nekog greha,  iz zaborava, tada milostinjom možemo da se  izbavimo od nasilja demonskih mitarstava. Braćo! Znajući  to,  zaplašimo  se gorkog  časa  susreta  sa surovim  i  nemilosrdnim  mitarima,  onog  časa  kada  ćemo  doći  u  nedoumicu  kako  da odgovorimo našim mučiteljima. Ovde se pokajmo za sve grehove naše, dajmo prema našim mogućnostima  milostinju  koja  može  da  nas  provede  od  zemlje  do  neba  i  izbavi  od zadržavanja  demona. Velika  je  njihova mržnja  prema  nama,  veliki  nas  strah  očekuje  na vazduhu, velika nevolja!ʺ[14] 

Simeon  Stolpnik,  koji  je  otkrio  o mitarstvima  patrijarhu,  bio  je Divnogorac,  savremenik patrijarha, samo stariji od njega. Do nas je došao odlomak pouke koju je satvorio lično sveti Simeon,  gde  on  govori  o  zagrobnom  udelu  hrišćana.  U  ovoj  pouci  prepodobni  najpre otkriva da mu  je  javljeno Svetim Duhom o malom broju onih koji se spasavaju, o malom broju onih koji su zaštićeni na rukama angelskim u sadašnje vreme, to jest, u vreme života Ugodnika Božijeg. Dalje on govori kako dušu neoskvrnjenu  i pravednu Angeli prihvataju sa ljubavlju, teše je, s pesmopojem uznose, otklanjajući demonsku silu i uzvisujući se iznad domašaja mitarstava. Nasuprot  tome, grešna duša ne dopušta da se vine u predele  iznad vazduha: đavo ima povod da je optuži. On se prepire sa Angelima koji je nose, pokazujući njena sagrešenja, zbog kojih mora njemu da pripadne, navodeći njenu nedovoljnost u onom stepenu vrline koji je neophodan za spasenje i za slobodan prohod kroz vazduh.[15] 

Prepodobni  Jovan  Raitski,  u  poslanici  prepodobnom  Jovanu  Lestvičniku  napominje  o vazdušnim  knezovima, moćnicima  ovoga  sveta,  duhovima  zlobe,  želeći  da  dušekorisne 

63

pouke Sinajskog Svetilnika rukovode  inoke ka vratima nebeskim,  i sačuvaju  ih od tamnih vlasti koje  sprečavaju uspon ka nebu. Sveti  Jovan Lestvičnik kazuje kako su pali monasi, prinoseći duboko i neprestano pokajanje, između ostalih svojih reči, ispunjenih umilenjem i praćenih uzdisajima, govorili  i ovo:  ʺDa  li  će duša naša preći uzburkanu vodu vazdušnih duhova?ʺ  Tako  su  govorili  oni,  jer  još  nisu mogli  da  osete  izvesnost,  nego  su  izdaleka posmatrali ono što se dešava na vazdušnim mitarstvima.[16] 

Prepodobni  Isaija Otšelnik u zaveštanju svojim učenicima zapovedio  je da:  ʺsvakodnevno imaju pred očima smrt  i da se brinu na koji  će način napustiti  telo  i kako  će proći pored vlasti tame, koje će nas dočekati na vazduhu.ʺ[17] U 17. Slovu on govori: ʺPomisli, kakva je radost duše onoga koji  je predao  sebe na  služenje Bogu  i koji vrši  tu  službu! Pri  ishodu njegovom  iz  ovoga  sveta,  dela  njegova  će  se  truditi  za  njega;  Angeli,  ugledavši  ga izbavljenim od vlasti  tame, obradovaće  se zbog njega. Kada duša  izađe  iz  tela, nju prate Angeli, a u susret joj idu tamne sile, želeći da je zadrže, i muče je, ne bi li našli u njoj štogod svoje. Tada se Angeli ne bore protiv neprijatelja, no dela koja je duša ostvarila, ograđuju je i čuvaju od demona, ne dopuštajući  im da  joj  se približe. Ako pobede njena dela,  tada  joj Angeli  upućuju  pohvalne  pesme  i  vode  je  s  radošću  pred  lice  Božije. U  tom  času  ona zaboravlja  sve  što  pripada  zemaljskom  životu  i  sve muke  koje  je  podnela.  Brižljivo  se postarajmo da za vreme ovog kratkog veka na svaki način činimo dobro i da ga sačuvamo nepovređenim od  zla, kako bismo uspeli da  se  spasemo od  ruku knezova  tame koji nas očekuju: oni su lukavi i nemilosrdni. Blažen  je onaj u kome se neće naći bilo šta što njima pripada: njegova radost, mir, veselje i venac su iznad svake mere.ʺ[18] 

Neki inok, živeći u opštežiću ave Serida, gde je u zatvoru molitveno tihovao veliki ugodnik Božiji, starac Varsanufije, približivši se končini svojoj, molio  je ovoga svetoga Starca da ga prati po vazduhu na tom putu koji on (umirući inok) nije poznavao. Veliki Varsanufije mu je odgovorio: ʺBrate! Predajem te Hristu, Koji je blagovoleo da umre za nas, Vladici neba i zemlje  i  svega  postojećeg,  da On  ublaži  u  očima  tvojim  smrtni  strah  i  učini  slobodnim prohod tvoje duše.ʺ[19] 

Prepodobni  ava  Dorotej,  vaspitanik  u monaštvu  ovog  istog  optežića  ave  Serida  piše  u jednoj  od  svojih  poslanica:  ʺKod  neosetljivosti  (okorelosti)  duše  korisno  je  često  čitanje Božanstvenog  Pisma  i  umilnih  reči  bogonosnih Otaca,  sećanje  na  Strašni  sud  Božiji,  na ishod duše iz tela, o strašnim silama koje treba da je sretnu, uz čije je saučesništvo ona činila zlo u ovom kratkotrajnom i bednom životu.ʺ[20] 

Sveti  Jovan  Karpatijski,  tešeći  inoke  Indije  koji  su  istovremeno  trpeli  silno  gonjenje  od vidljivih i nevidljivih neprijatelja i približavali se propasti očajanja, ovako govori: ʺRatujući i ozleđujući, drsko nasrće na dušu izašlu iz tela, vrag, taj gorki i strašni klevetnik u njenim gresima. Tada bogoljubiva  i verna duša, makar bila  i ozleđena mnogim gresima, neće  se ustrašiti od nasrtaja i pretnji. Ukrepljavana Gospodom, štićena krilima radosti, podržavana svetim  Silama,  koje  je poučavaju,  ograđivan  svetlošću  vere,  ona  se  sa  velikom  smelošću 

64

suprotstavlja lukavom đavolu i odgovara mu: ‐ Šta imam ja i ti koji si tuđ Bogu? Šta imam ja sa tobom, begunče s neba i slugo zli? Ti nemaš vlasti nada mnom: vlast nada mnom i nad svima  pripada  Hristu,  Sinu  Božijem.  Pred  Njim  smo  sagrešili  mi,  Njemu  ćemo  i  dati odgovor,  imajući Njegov  časni  krst  kao  zalog Njegovog milosrđa  prema  nama  i  našeg spasenja.  Rušitelju!  Beži  daleko  od  nas:  nema  ničeg  zajedničkog  izmeću  tebe  i  slugu Hristovih! Kada duša neustrašivo govori ovako, đavo se daje u bekstvo i viče: Ne mogu se suprotstaviti Imenu Hristovom! A duša se uznosi iznad demona. ... I posle toga u radosti je prinose Božanstveni Angeli na mesta koja su joj određena prema stepenu njenog duhovnog uzrasta.ʺ[21] 

ʺDuša, kada posle smrti uzleti vazduhom ka vratima nebeskimʺ, kaže sveti Isihije, ʺimajući uz sebe i u sebi Hrista, neće se tako uplašiti neprijatelja svojih, nego će smelo, kao i ovde, odgovarati  na  vratima.  Samo  da  ne  oslabi  ona  do  svoga  ishoda,  dan  i  noć  vapije  ka Gospodu  Isusu  Hristu.  On  će  se  osvetiti  za  nju  uskoro,  po  istinitom  i  Božanstvenom Njegovom  obećanju,  pokazanom  u  priči  o  nepravednom  sudiji.  Istinu  vam  govorim, osvetiće se i u sadašnjem životu i po ishodu duše iz tela. ‐ Sustići će nas čas smrtni, doći će on, i biće nemoguće da se izbegne. O, kada bi knez sveta i vazduha, koji će morati tada da nas susretne, našao da su naša bezakonja ništavna i beznačajna i da ne može da nas izobliči kako  je namislio! U  suprotnom  slučaju, zaplakaćemo bezuspešno. Sluga, kaže Pismo,  koji zna volju Gospodara svojega, i ne ispuni  je, biće bijen mnogo.[22] Ne vidi svetlosti ko se rodio slep: tako i ko ne prebiva u trezvenoumlju, ne vidi bogatstvo sijanja višnje blagodati i neće se  osloboditi  od  lukavih  i Bogu mrskih dela,  reči  i pomisli. Takav, u  vreme  smrti,  neće slobodno mimoići tartarske knezove.ʺ[23] 

Prepodobni Teognost: ʺNeizreciva je i neiskazana radost one duše koja se razlučuje od tela sa izvesnošću o svom spasenju. Ona svlači telo, kao odeću. U čvrstom uverenju ona prima ono  što  je obručenjem već primljeno, bez  tuge odlaže  telo, mirno  izlazi  iz njega ka  sviše poslanom za nju Angelu, svetlom i tihom. Praćena tim Angelom, ona bez prepreka prohodi vazdušno prostranstvo, nimalo ne uznemiravana zlim duhovima; radosno  i smelo ushodi ona, kličući blagodarenja Bogu, i dospeva napokon na poklonjenje Sazdatelju svome. Tamo se  iskazuje o njoj opredeljenje koje nalaže da se smesti sa ravnima njoj po vrlini gde će sa njima  prebivati  do  opšteg  vaskrsenja.ʺ[24]  ʺAko  si  se  ti,  postojano  prebivajući  u  čistoj molitvi koja neveštastveno sjedinjuje s Bogom neveštastveni um, udostojio da vidiš, kao u ogledalu, blaženo stanje koje te očekuje po okončanju ovdašnjeg života, udostojio si se toga, primivši zalog Duha i stekavši nebesko carstvo unutar sebe blistavo jasnim i opredeljenim čuvstvom duše, nikako ne pristaj da se  razrešavaš od  tela nepredupređen navešćenjem o nastupajućoj smrti. Moli se prilježno za to i budi ispunjen dobrom nadom da ćeš dobiti to objavljivanje,  kada  se  približi  tvoj  kraj,  ako  je  to  korisno.  Spremaj  se  svagda  za  smrt, udaljujući svaki strah; spremaj se svagda, kako bi uspeo da prođeš vazdušno prostranstvo, da  izbegneš  lukave  duhove,  da  uđeš  smelo  i  neustrašivo  u  nebesko  okruženje,  da  se pridružiš angelskim činovima, da sobom umnožiš  lik svih  izabranih  i pravednih, da vidiš 

65

Boga,  koliko  je  dostižno  to  viđenje.ʺ[25]  Duhovno  čuvstvo,  o  kome  govori  prepodobni Teognost,  naziva  se,  sasvim  ispravno,  u  Otačkim  spisima,  izvešćenjem,  prema  svojstvu nesumnjive  verodostojnosti. Ono  nastaje  nailaskom  Božanstvene  blagodati  koja  prima  u duhovna nedra otaca pokajanog i ometenog grešnika. Ono se javlja u duši neočekivano, kao novi  život,  o  kome  čovek  do  tada  nije mogao  da  stvori  u  sebi  nikakvog  pojma.  Ono oslobađa  dušu  od  nasilja  lukavih  duhova  i  strasti, menja  celog  čoveka,  sjedinjuje  ga  sa Bogom, uvodi celog čoveka u čudesnu molitvu koju upućuje ka Bogu iz čoveka Duh Božiji. Sve  kosti  takvog  čoveka  reći  će  neiskazanim  duhovnim  slavoslovljem  i  blagodarenjem: Gospode, Gospode, ko je kao Ti, koji izbavljaš siromaha iz ruke tlačitelja, ništega i ubogoga od onih koji ga upropašćuju? To duhovno osećanje je toliko jako, da, ispunivši sobom čoveka, utire u njemu osećanja za  sve druge  stvari: ukratko  rečeno  ‐ ono  je predvorje Carstva Božijeg u duši. Ko je stekao to osećanje ne živi više sebi, već Bogu,[26] okrenuvši se svecelo k Njemu i imajući Njega u sebi. U onima koji su se izložili samoobmani i demonskoj prelesti javlja se mnenje takvog čuvstva, i razlikuje se od blagodatnog i njemu suprotnim plodovima. 

ʺOpomeni se dušo mojaʺ, dirljivo se obraća skitski  inok Evagrije samome sebi,  ʺi pomisli, kako  ćeš  podneti  iznenadno  razlučenje  tvoje  od  tela  kada  strašni  anđeli  dođu  za  tebe  i zgrabe te u času koji ti ne očekuješ i u vreme o kome ti ne znaš! Kakva ćeš dela poslati ti na vazduh,  kada  stanu  da  te  ispituju  o  delima  tvojim  neprijatelji  tvoji  koji  borave  u vazduhu?ʺ[27] Tako su osećali  i govorili sveti ugodnici Božiji: oni su razumeli  i  istraživali dubinu pada  čovečijeg; oni su  razumeli  i  istraživali vlast demona nad  ljudima,  izniklu  iz tog pada. 

Zatvorenik  Zadonski,  Georgaje,  opisuje  nam  događaj  koji  se  zbio  skoro  u  naše  vreme: Arhimanrit Varsanufije (Zadonskog manastira) bio  je u stanju obamrlosti tokom tri večeri. Za to vreme on se dušom nalazio na vazdušnim mitarstvima, podvrgavajući se mučenjima za  sve  grehe  učinjene  od  same mladosti,  ali  je  čuo  glas  Božiji:  Radi molitava  Presvete Bogorodice,  sveštenomučenika Mokija  i  stratilata Andreja, praštaju mu  se gresi  i daje  se vreme za pokajanje.[28] 

Učenje o mitarstvima, slično učenju o smestilištu raja  i pakla, sreće se kao ošptepoznato  i opšteprihvaćeno  učenje  u  svim  krajevima  bogosluženja  Pravoslavne  crkve.  Ona  ga objavljuje  i napominje svojim čedima, kako bi posejala u njihovim srcima dušespasonosni strah  i pripremila  ih za blagouspešan prelazak  iz vremenog života u večni. U molbenom kanonu Gospodu Isusu Hristu i Božijoj Majci, koji se čita na samrti svakog pravoslavnoga,[29] kaže  se:  vazdušnog  kneza,  nasilnika,  mučitelja,  presretača  na  strašnim  putevima,  i  svih praznih reči ispitivača udostoj me da mimoiđem neuskraćeno, odlazeći sa zemlje.ʺ[30] ʺDa izbegnem  pukove  bestelesnih  neprijatelja  i  vazdušne  se  bezdne  oslobodim,  i  da  se  na  nebesa uspnem, udostoj me.ʺ[31] ʺGorkog mitarstva poglavara, kneza ovoga sveta, oteraj daleko od mene.ʺ[32] Kod kelijskog pravila, u molitvama posle katizmi, Crkva nalaže molitveniku da izgovara ovakve prozbe:  ʺGospode moj, Gospode, podari mi  suze umilenja, kako bih Te njima umolio da se pre smrti očistim od svakoga greha: jer strašno i grozno mesto moraću da 

66

prođem, razlučen od tela, gde me mnoštvo mračno i demoni surovi čekaju.ʺ[33] ʺUsavrši me Tvojim savršenstvom, i tako me iz sadašnjeg života izvedi, da netaknut mimoiđem načela i vlasti tame, kako bih, Tvojom blagodaću, i ja ugledao neiskazanu dobrotu nepristupne Tvoje slave.ʺ[34] U molitvama pred kondacima  i  ikosima akatista Božijoj Majci  čita  se:  ʺO Mati Cara  neba  i  zemlje!  Oproštaj  svih  mojih  pregrešenja  isprosi,  životu  mome  podari ispravljenje,  i  na  smrti  od  vazdušnih  neprijatelja  nesmetan  prohod.ʺ[35]  ʺMrtvi  Tobom (Bogomajko) oživljavaju,  jer si život  ipostasni rodila: koji bejahu nemi počinju da govore, gubavi  se  čiste,  bolesni  ozdravljaju,  mnoštva  vazdušnih  duhova  bivaju  pobeđeni.ʺ[36]  U Osmoglasniku  se upućuju  sledeća moljenja Božijoj Majci:  ʺNa  času, Djevo,  smrti moje od ruke  demonske me  otrgni,  i  suda,  i  truleži,  i  strašnog mučenja  i mitarstava  gorkih,  i  kneza ljutog, i večne osude.ʺ[37] ʺPrečista, izbavi me od demonskog mučenja na času samrtnom.ʺ[38] ʺNa času, Djevo, končine moje od ruke besovske i osude, i odgovora, i ispitivanja, i mitarstava strašnih  i kneza  ljutog  i ognja večnog  izbavi meʺ[39]  ʺVladičice  i Mati  Izbavitelja, u  času ishoda  moga,  Ti  stani  pred  mene,  mučenog  od  vazdušnih  duhova  zbog  svega  što nerazumnom mišlju učinih.ʺ[40]  ʺKada se od plotskog saveza duša moja bude razdvajala, tada mi predstani, Vladičice, i bestelesnih neprijatelja savete razori, i razmrskaj čeljusti onih koji traže da me progutaju nepoštedno: kako bih netaknuto prošao vazduhom gde boravi knez tame.ʺ[41] U ʺČinu razlučenja duše od tela kada čovek dugo stradaʺ, čita se: ʺSada su već svi dani života moga kao dim ostali  za mnom,  i pristupiće Angeli, poslani od Boga, da moju bednu  dušu  traže  nemilosrdno.ʺ[42]  ʺPristupiće mnoštvo  lukavih  duhova,  koji  drže mnoge zapise mojih grehova i zovu, tražeći da nepoštedno pokore moju dušu.ʺ[43] ʺPomilujte me Angeli  svesveti Boga Svedržitelja  i  izbavite me od mitarstava  svih  lukavih.ʺ[44] U Kanonu Angelu Čuvaru stoji: ʺNeka sram  i stid pokriju mračna  i smradna  lica vražja kada se moja duša bude razdvajala od tela.ʺ[45] ʺDaj mi da te ugledam, kada dođe vreme ishoda moga, s desne  strane moje bedne duše kako  stojiš, pesmom odgoneći  strašne demone.ʺ[46]  ʺMolim tebe,  hranitelja  moga,  budi  mi  zaštitnik  i  zastupnik  neoborivi,  kada  budem  prolazio mitarstva  ljutog mirodršca.ʺ[47] U drugoj molitvi svetitelju Nikolaju:  ʺNa  ishodu duše moje pomozi  mi,  bednom:  umoli  Gospoda,  sve  tvari  Sazdatelja,  da  me  izbavi  od  vazdušnih mitarstava i večnog mučenja.ʺ[48] Prozbe o izbavljenju od vazdušnih mitarstava sadržane su u molitvi  prepodobnom  Sergeju  Radonješkom  i  u  molitvama  drugim  svetiteljima. Prepodobni Teodosije Pečerski, osetivši krajnju iznemoglost od bolesti, legao je na postelju i rekao:  ʺVolja Božija neka bude: kako blagoizvoli o meni,  tako  i neka učini. No molim Te, Vladiko moj, Isuse Hriste, milostiv budi duši mojoj, da  je ne presretne  lukavstvo protivnih duhova, no da je prihvate Angeli Tvoji, i provodeći kroz tamna mitarstva dovedu k svetlosti Tvoga  milosrđa.ʺ[49]  Svetitelj  Dimitrije  Rostovski  molio  se:  ʺKada  dođe  strašni  čas razlučenja duše moje od tela, tada je, Iskupitelju moj, primi u ruke Tvoje i sačuvaj od svake nevolje nepovređenu, i neka moja duša ne ugleda mračna lica lukavih demona, no da spasena prođe sva mitarstva.ʺ[50] 

Podroban  opis mitarstava  i poredak po  kome  oni  slede  jedan  za drugim, u  vazdušnom bezdanu,  uzećemo  iz  povesti  prepodobne  Teodore.  Ona  je,  ostavivši  na  zemlji  svoje 

67

bezdahno telo, uz rukovođenje dva sveta Angela, započela, kako smo već videli, putovanje vazduhom  prema  Istoku. Kada  se  uspinjala  ka  nebu,  presreli  su  je  tamni  duhovi  prvog mitarstva,  na  kojem  se  ispituju  gresi  čovečiji  učinjeni  rečju,  kao  što  su:  praznoslovlje, skvernoslovlje,  podsmeh,  vređanja,  pevanje  strasnih  i  nedoličnih  pesama  i  himni, nepristojna klicanja, grohotan smeh, i tome slično. U velikoj meri čovek ova pregrešenja ne računa ni za šta, ne kaje se za njih pred Bogom i ne ispoveda ih duhovnom ocu. No Gospod je  jasno rekao: Da će za svaku praznu riječ koju reku  ljudi dati odgovor u dan suda. Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen.[51] I Apostol zaveštava: Nikakva rđava riječ da ne izlazi iz usta vaših, ni sramotne ni lude riječi ili šale.[52] Demoni su žestoko i uporno optuživali dušu predstavljajući sva njena sagrešenja koja je učinila rečju od same mladosti; sveti Angeli su  to pobijali  i protivstavljali gresima dobra dela koja  je duša učinila. Na  taj način Teodora, iskupljena na ovom mitarstvu, počela  je da se uspinje naviše i približila se (drugom) mitarstvu  laži, na kojem  se  istražuje  svaka  laž, narušavanje zakletve, prizivanje Imena Božijeg uzalud, neispunjavanje zaveta danih Bogu, utaja grehova pred duhovnikom na  ispovesti.  Izbavivši se  i ovde, ona  je dospela na  (treće) mitarstvo klevete gde se  ispituje klevetanje bližnjeg, osuđivanje, ponižavanje, sramoćenje,  ruganje  i podsmehivanje njemu, pri zaboravu sopstvenih sagrešenja i nedostataka i neobraćanja pažnje na njih. One koji su se izložili iskušenjima ove vrste ljuti mučitelji muče (istjazavaju) s naročitom žestinom, kao antihriste, koji preuzimaju Hristovu ulogu  i  čine se sudijama  i pogubiteljima bližnjih. Na (četvrtom) mitarstvu  stomakougađanja  ispituje  se prejedanje, pijanstvo, prevremeno  i  tajno jedenje, jedenje bez molitve, narušavanje postova, slastoljublje, presićivanje, pirovanje, rečju ‐ sve vrste ugađanja stomaku. Nakon izbavljenja od ovog mitarstva, Teodora, obodrivši se malo, stupila je u razgovor sa svetim Angelima i rekla im: ʺČini mi se da niko živi na zemlji ne zna šta se dešava ovde i šta čeka grešnu dušu posle smrti.ʺ Sveti Angeli su joj uzvratili: ʺZar ne govori o tome Božanstvena reč koju svakodnevno čitaju u crkvama i propovedaju Božiji služitelji? No oni koji su strašću vezani za zemnu sujetu ne obraćaju pažnju na Reč Božiju, smatraju za nasladu svakodnevno prejedanje  i pijanstvo, presićuju se  i opijaju bez straha Božijeg, imajući sebi za boga stomak, ne pomišljajući o budućem životu, ne osvrćući se  na  Pismo,  koje  kaže:  Teško  vama  koji  ste  siti  sada,  jer  ćete  ogladnjeti.[53]  Oni  basnom smatraju  Sveto Pismo,  žive u nemaru  i prostranstvu,  svakodnevno  se vesele bezbrižno  i piruju uz  zvuke muzike  i pevanje horova,  slično bogatašu koji  se pominje u  Jevanđelju. Ipak, oni među njima koji su milostivi, koji dobro čine siromašnima i pomažu nevoljnima, lakše  će dobiti od Boga oproštaj svojih grehova,  i radi milostinje svoje, proći  će mitarstva bezbedno. Pismo kaže: Milostinja od smrti izbavlja, i ona očišćava svaki greh: ko tvori milostinju i pravdu ispunjava se života, a koji greše neprijatelji su svoga života.[54] Onima koji se ne staraju da milostinjama očiste  svoje grehe, nemoguće  je da  izbegnu nevolje na mitarstvima: njih otimaju  mitari,  i  nizvode,  ljuto  ih  mučeći,  u  preispodnje  tamnice  ada,  gde  ih  drže  u okovima  do  strašnog  Hristovog  Suda.ʺ  Tako  govoreći,  dostigli  su  do  (petot)  mitarstva lenosti. Tamo su sabrani svi dani i časovi provedeni u lenosti, u nemaru za služenje Bogu; tamo  se  ispituje  unilost  (čamotinja),  zanemarivanje  crkvenih  i  kelijskih molitvoslovlja  iz lenosti, iz nebrige i hladnoće prema Bogu; tamo se zlostavljaju gotovani koji žive od tuđeg 

68

rada i neće sami da se trude, kao i najamnici koji primaju platu, ali svoju obavezu nemarno obavljaju. Za ovim mitarstvom usledilo  je (šesto) mitarstvo krađe, na kome se  istražuju sve vrste  otimanja  i  lopovluka,  grubih  i  lakših,  javnih  i  tajnih;  zatim  (sedmo)  mitarstvo srebroljublja i tvrdičluka; nešto dalje je (osmo) mitarstvo lihve, gde se optužuju zelenaši, lihvari i prisvojitelji  tuđega.  Još dalje  je  (deveto) mitarstvo nepravde, gde se okrivljuju nepravedne sudije, koji su se upravljali pri sudovima pristrasnošću ili nagradom, opravdavajući krive i osuđujući  nevine;  ovde  se  otkrivaju  lažne  vage  i  merenja  trgovaca  i  ostale  nepravde. (Deseto)  je mitarstvo zavisti, na njemu se muče oni koji su se predali  toj pogubnoj strasti  i njenim posledicama. Iznad  je smešteno (jedanaesto) mitarstvo gordosti, gde nadmeni dusi s prezrenjem  zlostavljaju  zbog  gordosti,  sujete,  samomnenja,  umišljenosti,  uznošenja, nedavanja dužnog poštovanja roditeljima, duhovnim i građanskim vlastima, nepokornosti i neposlušnosti njima. Gore je (dvanaesto) mitarstvo gneva i jarosti, zatim (trinaesto) mitarstvo zlopamćenja. Po  izlasku  iz  ovog mitarstva, Teodora  je upitala Angele:  ʺMolim  vas da mi kažete, otkuda ove strašne vazdušne vlasti znaju sva zla dela svih  ljudi koji žive po svoj zemlji, ne samo javna, nego i tajna?ʺ Sveti Angeli su joj odgovorili: ʺSvaki hrišćanin dobija od Boga na svetom Krštenju Angela‐čuvara koji, nevidljivo čuvajući čoveka danonoćno ga uči  svakom  dobrom  delu  tokom  čitavog  njegovog  života  do  samog  smrtnog  časa.  On zapisuje sva dobra dela toga čoveka, za koja bi on mogao da dobije milost i večnu nagradu od Gospoda u nebeskom carstvu. Isto tako i knez tame koji želi da uvuče sav ljudski rod u svoju pogibelj dodeljuje čoveku  jednog od  lukavih duhova koji svuda prati čoveka, motri na  sva njegova zla dela, podstiče ga  smicalicama  svojim  i, posećujući mitarstva, zapisuje tamo sve čovekove grehe, noseći svaki greh na odgovarajuće mitarstvo. Eto kako su poznati vazdušnim vlastima gresi svih  ljudi po celom svetu. A kada duša,  razlučivši se sa  telom, stane da stremi ka nebu, k Sazdatelju svome, tada je lukavi dusi ometaju u tome, optužujući je njenim gresima, zapisanim kod njih. Ako duša ima više dobrih dela, negoli grehova, tada oni  ne mogu  da  je  zadrže. Ako,  pak,  nađu  u  njoj  više  grehova,  onda  je  zadržavaju  na određeno vreme i zaključavaju u tamnicu da ne vidi Boga; tamo je oni muče, dokle im sila Božija  dopusti  da  je  muče,  i  dok  ta  duša  ne  bude  iskupljena  crkvenim  molitvama  i milostinjama bližnjih. Ako  li se duša pokaže  toliko grešna  i mrska pred Bogom, da  joj ne ostaje  nikakva  nada  na  spasenje,  nego  je  očekuje  večna  pogibelj,  onda  je  oni  istog  časa svode u bezdan, gde  je  i njima  samima pripremljeno mesto  za večno mučenje;  oni  će  je tamo držati do drugog dolaska Hristovog, posle koga će se duša sjediniti sa  telom,  i  tada zajedno sa njim biti mučena u geeni ognjenoj. Znaj još i ovo, da ovim putem idu i na njemu se podvrgavaju mučenju samo oni koji su prosvećeni svetom hrišćanskom verom i umiveni svetim Krštenjem. Ovde ne dolaze idoloslužitelji, muslimani i svi tuđi Bogu: oni, iako živi telom, već su mrtvi, i pogrebeni su u ad dušom. Kada oni umiru, istog časa, bez ispitivanja, demoni  ih uzimaju  kao deo  koji  njima pripada,  i  nizvode u  geensku propast. Posle  ove besede,  Teodora  je  dospela  na  (četrnaesto)  mitarstvo  ubistva,  gde  se  istražuju  ne  samo razbojništvo i ubistvo, već i svaki udarac, povreda i rana. Iznad je bilo (petnaesto) mitarstvo čaranja,  na  kome  se  ispituje  vračanje,  bajanje,  spravljanje  otrova,  magija,  i  čarobnjačko prizivanje demona. Na ovom mitarstvu nisu našli ništa čime bi optužili blaženu Teodoru i 

69

u jarosti su joj uzviknuli: ʺDoći ćeš ti na bludna mitarstva, pa da vidimo hoćeš li ih izbeći?ʺ Uspinjući se  još više, ona  je upitala svete Angele:  ʺZar svi hrišćani prolaze ovim putem,  i niko  od  njih  ne može  da  prođe  ne  izlažući  se mukama  i  strahu?ʺ A  sveti Angeli  su  joj odgovorili: ʺNema drugog puta za hrišćanske duše koje idu ka nebu; sve prolaze ovuda, no ne bivaju sve tako mučene kao što se muči duša koja je pala u grehe i nije se u potpunosti ispovedila za njih, stideći se duhovnog oca  i skrivajući pred njim svoja sramna dela. Ako neko istinski ispoveda svoje grehe, tuguje zbog njih i kaje se za učinjeno zlo, njegovi se gresi nevidljivo izglađuju Božijom milošću, i kada duša dođe ovde, vazdušni mučitelji, raširivši svoje knjige, ništa ne nalaze u njima,[55] pri čemu ne mogu ni da  je rastuže, niti uplaše,  i duša s radošću uzlazi k Prestolu Blagodati.ʺ Tako razgovarajući, dospeli su na (šesnaesto) bludno mitarstvo,  na  kome  se  ispituje  bludočinstvo  svake  vrste,  to  jest,  bludni  greh  lica nevezanih brakom; takođe se ispituje misleno maštanje, saglasnost sa grehom, naslađivanje grehom,  sladostrasni  pogledi,  skverni  dodiri  i  doticanja.  Kada  je  Teodora  došla  na  to mitarstvo, tamni dusi koji pripadaju njemu, veoma su se začudili kako je stigla čak do njih, i sa  žestinom  su  je  optuživali,  naročito  zbog  njene  neotvorenosti  pred  duhovnim  ocem. Zatim  su dospeli na  (sedamnaesto) mitarstvo  preljubočinstva, na kome  se  istražuju bludni gresi  lica  koja  živeći  u  braku  nisu  sačuvala  supružničku  vernost  i  bračnu  postelju neuprljanu; ovde  se  strašno kažnjavaju otmice  i bludna nasilja, kao  i padovi u blud  lica posvećenih  Bogu,  koja  svoju  čistotu  obećaše  Bogu,  no  narušiše  zavet.  Nakon  ovog  je (osamnaesto)  mitarstvo  sodomsko,  gde  se  ispituju  svi  protivprirodni  bludni  gresi  i rodoskrnuća. Kada su prošli ovo mitarstvo, sveti Angeli rekoše Teodori: ʺVidela si strašna i odvratna bludna mitarstva! Znaj da ih retko koja duša prođe slobodno: Sav svet leži u zlu sablazni  i  nečistote,  svi  su  ljudi  slastoljubivi  i  greholjubivi. Misao  srca  čovečjega  zla  je  od malena?[56]  i  jedva  da  ko  čuva  sebe  od  nečistota  bludnih. Malo  je  onih  koji  umrtvljuju telesne požude  i malo  je onih koji ova mitarstva prolaze slobodno! Velika većina, došavši ovde,  gine:  opaki  islednici  bludnih  grehova  grabe  duše  bludnika  i  odvlače  ih  u  pakao. Vlasti  bludnih mitarstava  se  hvale  kako  oni  sami  više  od  svih  ostalih mitarstava  pune pakao  ognjenim  rodom.  Blagodari  Boga,  Teodora,  što  si  izbegla  ove  bludne  mučitelje molitvama tvoga oca, prepodobnog Vasilija: jer više nećeš videti straha.ʺ Posle toga oni su došli na (devetnaesto) mitarstvo jeresi, gde se ispituje nepravilno tumačenje Vere, sumnja o Veri,  odstupanje  od Pravoslavne  vere,  bogohule,  i  tome  slična  sagrešenja protiv  jedinoga istinitog  ispovedanja  Vere.  Kad  prođoše  ovo  mitarstvo,  oni  se  već  približiše  vratima nebeskim; no još su ih presreli zlobni dusi poslednjeg (dvadesetog) mitarstva nemilosrđa, na kome  se  ispituju  nemilosrdnost  i  surovost. Ako  je  ko  ostvario mnoge podvige, postove, bdenja, kolenopreklonjenja, molitvoslovlja; ako je ko sačuvao čistotu devstva netaknutom i iznurio uzdržanjem telo, ali ako je bio nemilosrdan i zatvorio srce svoje za bližnjega: takav se  sa  ovog mitarstva  nizvrgava  dole  i  zatvara  u  adski  bezdan  na  vekove. Napokon,  s neiskazanom  radošću  oni  se  približiše  nebeskim  vratima. Vrata  nebeska  su  blistala  kao kristal; iz njih se razlivalo neopisivo sijanje, a na njima su stajali sunceobrazni mladići. Oni, ugledavši  Prepodobnu,  predvođenu  Angelima,  ispuniše  se  veseljem  zbog  nje,  jer  je, pokrivana Božijim milosrćem, izbegla vazdušna mitarstva, i sa velikom ljubavlju je uvedoše 

70

kroz vrata. Za vreme svog puta po mitarstvima Teodora  je zapazila da  je svako mitarstvo potčinjeno  posebnom  knezu  i  da  su  dusi  svakog  mitarstva  po  spoljašnjem  izgledu odgovarali grehu ispitivanom na mitarstvu. 

Veliki ugodnici Božiji, preobrazivši se potpuno od prirode starog Adama u prirodu Novog Adama, Gospoda našega Isusa Hrista, u tom novom i svetom stanju prohode časnim svojim dušama  vazdušna  demonska  mitarstva  s  neobičnom  brzinom  i  velikom  slavom.  Njih uznosi na nebo Sveti Duh, Koji  je  i za vreme njihovog zemnog stranstvovanja neprestano ulivao  u  njima  želju  da  se  odvoje  od  tela  i  budu  sa Hristom.[57]  Preleteo  je,  kao munja, podnebesje Veliki Marko Tračeski u roku od jednog sata.[58] Kada je nastalo vreme končine prepodobnog Makarija Velikog ‐ Heruvim, budući njegov Anđeo čuvar, praćen mnoštvom nebeske  vojske,  došao  je  za  njegovu  dušu.  Sa  činovima Angela  sišla  su  lica  apostolska, proročka,  mučenička,  svetiteljska,  prepodobnih.  Demoni  su  se  zaustavili  u  redovima  i gomilama da gledaju uspinjanje Duhonosne duše. Ona je počela da se uznosi. Stojeći daleko od  nje,  tamni  dusi  sa  svojih mitarstava  su  uzvikivali:  ʺO, Makarije! Kakve  si  se  slave  ti udostojio!ʺ A smirenoumni muž im je odgovarao: ʺNe! I još se bojim, jer ne znam učinih li što  dobro.ʺ  Zatim  se  hitro  uspinjao  ka  nebu.  Sa  drugih  viših mitarstava  opet  su  cičali vazdušni zlobnici: ʺZaista! Izbegao si nas, Makarije!ʺ ‐ ʺNisamʺ, odgovarao je on: i još trpim u  bekstvu.ʺ Kada  je  on  već  zakoračio  na  nebeska  vrata,  oni,  ridajući  od  zlobe  i  zavisti, cičahu:  ʺUistinu! Izbegao si nas, Makarije!  ‐ On  im  je tada odgovorio:  ʺSilom Hrista moga ograđivan, izbegao sam vaše zamke.ʺ[59] ‐ Sa tako velikom slobodom veliki ugodnici Božiji mimoilaze vazdušne straže tamnih vlasti,  jer u zemaljskom životu stupaju u nepomirljivu borbu  sa njima  i, osvojivši nad njima pobedu, u dubini  srca  stiču  savršenu  slobodu nad grehom,  postaju  hramom  i  svetilištem  Svetoga  Duha  koji  svoju  slovesnu  obitelj  čini nepristupnom  palom  anđelu.  Kao  što  se  vaskrsenje  hrišćanske  duše  iz  grehovne  smrti odvija ovde, u vreme zemnog stranstvovanja: isto tako tajanstveno se vrši ovde, na zemlji, njeno mučenje od vazdušnih vlasti, njeno porobljavanje njima,  ili oslobođenje od njih; pri prolasku kroz vazduh ta sloboda i ropstvo samo se ispoljavaju. 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Mt. 18, 17. 

2. Sveti  Jovan  Lestvičnik  priča  kako  je  neki  Stefan,  koji  je  živeo  na  Sinaju  i  voleo pustinju i bezmolvije, mnoge godine proveo u monaškom podvigu, ukrašen postom 

71

i  još  više  suzama,  procvao  i  drugim  blistavim  vrlinama,  dostigavši  do  istinskog pokajanja, dan uoči svoje smrti, došao u ekstazu;  tada  je počeo da se osvrće čas na desnu čas na levu stranu svoga odra i, mučen nevidljivim bićima, govorio je tako da su  svi  prisutni mogli  da  čuju:  ʺDa,  stvarno,  istina! No  za  to  sam  ja  postio  tolike godine!ʺ A zatim:  ʺNe, vi  lažete,  ja  to nisam učinio!ʺ Onda opet:  ʺDa zaista  je  tako, da! Ali  sam plakao zbog  toga,  i predao  sebe na  služenje braći.ʺ  I opet:  ʺNe, vi me klevećete!ʺ A ponekad  je odgovarao: ʺDa, zaista  je tako, i ne znam šta da kažem na to... Ali u Boga je milost!ʺ 

3. Bejaše to zaista grozan i strašan prizor: to nevidljivo suđenje na kome nema milosti. Što  je  još  strašnije,  okrivljavali  su  ga  i  za  ono  što  nije  učinio. Avaj!  Jedan  takav bezmolvnik  i otšelnik govoraše o nekim od svojih grehova:  ʺNe znam šta na  to da kažem!ʺ A proveo  je u monaštvu četrdeset godina, imao i dar suza... Gde se sakrilo tada proročanstvo  Jezekilja: Sudiću  ti za ono što nađem u  tebi, reče Bog  (Jezek. 33; 12‐20)?  Ništa  slično  tome  on  ne  mogade  reći:  zato  neka  je  slava  Jedinome Sveznajućem! A neki su pričali, pozivajući se u pravednosti svojih reči na Gospoda, kako je Stefan u pustinji hranio iz svoje ruke leoparda. No on se razdvojio od tela u takvim mukama...  i ostalo  je neizvesno  sa kakvim  se  ishodom okončao  taj  sud,  to mučenje  (Lestvica,  stepen  7.).  ‐ Nemoj me  dati  na  volju  neprijateljima mojim;  jer ustaše na me lažni svjedoci; ali zloba govori sama protiv sebe (Ps. 27, 12), tako govori Sveti Duh kroz  lice duše  čovečije, opisujući njenu nevidljivu borbu  sa nevidljivim neprijateljima. 

4. ʺČasni sud Božiji nad dušama, po njihovom razlučenju od tela, započinje, po učenju pravoslavne  crkve,  mučenjem  na  mestima  zvanim  mitarstva,  kroz  koja  se  one uspinju  od  zemlje  u  pratnji  Angela,  prohode  vazdušno  prostranstvo,  gde  ih  zli duhovi  zadržavaju  i  pokazuju  sve  grehe  koje  su  počinili  u  životu.ʺ  Dogmatičko bogoslovlje Pravoslavne Katoličanske Istočne Crkve, preosvećenog Antonija, gl. 341, str. 244 i 245, izd. 7., 1857. god. 

5. Čti‐Minej, 15. avgusta. 

6. Efes. 6, 12. 

7. Efes. 6, 13. 

8. Tit. 2, 8. Vita beati Antonii, caput XXXVII. Prepodobni Antonije Veliki živeo  je u 3. veku i početkom 4. Sudeći po dugovremenom njegovom životu i dolasku u manastir kada  mu  je  bilo  dvadeset  godina,  sa  pouzdanošću  se  može  zaključiti  da  je  on napustio  svet  u  drugoj  polovini  3.  veka.  Ovde  opisanim  ishodom  duše Prepodobnoga na vazdušna mitarstva u ono vreme kada on beše  stao na molitvu, potvrđuje se mišljenje sv. Makarija Velikog, da duše najuspešnijih u blagočestivom 

72

podvigu ponekad napuštaju  telo  za vreme molitve, po naročitom dejstvu  Svetoga Duha. 

9. Ps. 124; 7, 6. 

10. Margariti,  Slovo  o  trpljenju  i  blagodarenju,  i  o  tome  kako  ne  treba  da  plačemo neutešno  za umrlima. Ovo  Slovo  čita  se u  sedmu nedelju po Vaskrsu  i na  svakoj sahrani. 

11. Bes. 16, gl. 18. 

12. Sveti velikomučenici Evstratije (spomen njegov je 13. decembra) i Georgije (spomen njegov  je  23.  aprila)  postradali  su  za  vreme  cara Dioklecijana,  između  301.  i  310. godine  po  Hristu.  Čti‐Minej. Molitva  svetog  Evstratija  unesena  je  u  zbornik  od dvanaest psalama. Vidi Kijevo ‐ Pečerski paterik. 

13. Sveti  Nifont  živeo  je  u  drugoj  polovini  3.  i  početkom  4.  veka.  Čti‐Minej,  23. decembra. 

14. Prepodobni Simeon živeo je u 6. veku. Čti‐Minej, 21. jula. 

15. Prolog, 19. decembra. Sveti Jovan Milostivi upokojio se u drugoj polovini 7. veka, po zauzeću Aleksandrije od muslimana. 

16. Prolog, 13. marta. 

17. Prep. Isaija, Slovo 1. 

18. Slovo 5, glava 22. 

19. Prepodobni Isaija živeo je u 6. veku. 

20. Pitanje 145. Veliki Varsanufije živeo je u 5. i 6. veku po Hristu. 

21. Poslanica 1. 

22. Prep. Jovan Karpatijski ‐ Utešna glava 25. 

23. Lk. 12; 47, 48. 

24. Slovo  Svetoga  Isihija,  prezvitera  Jerusalimskog,  O  trezvenju,  glava  149,  161  i  4. Dobrot., č. 2. 

25. 2.  Filip.  I,  9.  ‐ Glave  60  i  75,  prema  prevodu  starca  Pajsija. Asketsko  delo  prep. Teognosta, objavljeno u Hrišćanskom časopisu za 1826. god. br. XXIII. 

26. Na istom mestu. Vidi prethodnu primedbu. 

73

27. 2. Kor. 5, 75. 

28. Prolog, 27. oktobra 

29. Dela Georgija, zatvorenika Zadonskog Bogorodičnog manastira, deo 1, str. 65, prema izdanju iz 1850. god. 

30. Trebnik mali, Moskva, 1838. god. 

31. Pesma 4, tropar 4. 

32. Pesma 8, tropar 2. 

33. Pesma 8, tropar 3. 

34. Posle 4. katizme. 

35. Posle 47. katizme. 

36. Akatisti sa kanonima, izdanje Kijevo ‐ Pečerske Lavre. 

37. 4. tropar, 8. pesma kanona u akatistu Božijoj Majci. 

38. Petak, glas 4, pesma kanona 8. 

39. Četvrtak, glas 4, pesma 6. 

40. Utorak, glas 4, pesma 8. 

41. Petak, glas 3, pesma 6. 

42. Subota, glas 2, pesma 9. 

43. Trebnik, Moskva, 1852. god. Pesma 1, tropar 2 i 3. 

44. Trebnik, Moskva, 1852. god. Pesma 1, tropar 2 i 3. 

45. Pesma 7, tropar 2. 

46. Kanonik, Pesma 6. 

47. Pesma 9. 

48. Pesma 9. 

49. Akatisti i kanoni, izd. Kijevo ‐ Pečerske Lavre. 

50. Pečerski Paterik. 

74

51. Pravoslavno ‐ dogmatsko bogoslovlje preosvećenog Makarija, tom 5., str 85, izdanje 1853.  god.  ʺNeprestano,  svagdašnje  i  sveopšte učenje  o mitarstvima prihvaćeno u Crkvi,  a  naročito  među  Učiteljima  četvrtog  veka,  neporecivo  svedoči  da  je  ono predano njima od Učitelja prethodnih vekova i zasniva se na apostolskom predanju.ʺ Na istom mestu, str. 86.  

52. Mt. 12, 36‐37. 

53. Ef. 4, 29 i 5, 4. 

54. Lk. 6, 25. 

55. Tovit. XXI, 9, 10. 

56. Sveti  Jovan  Lestvičnik  priča  kako  je  za  vreme  njegovog  boravka  u  jednom opštežiteljnom manastiru  blizu Aleksandrije došao u  taj manastir  radi pokajanja  i postriženja u monaštvo, razbojnik. Veliki Otac, iguman manastira, zapovedio mu  je da ispovedi svoje grehe pred svim sabranim bratstvom u crkvi. Kada je razbojnik to učinio  sa  gorućom  revnošću  i  samoodricanjem,  tada  ga  je  Veliki  bez  odlaganja obukao u  shimu. Sveti  Jovan  je upitao nasamo  svetog  igumana: zašto  je postrigao razbojnika  tako  brzo?  Iguman  je  kao  razlog  naveo  to  što  se  razbojnik  ispovešću udostojio potpunog otpuštenja grehova. ʺI nemoj da ne veruješ u toʺ, dodao je Veliki, ʺjer  me  je  neko  od  tamo  prisutne  braće  uveravao,  govoreći:  ʺVideo  sam  nekog strašnog  čoveka  gde  drži  ispisanu  hartiju  i  pero;  i  kako  bi  koji  greh  pokajnik izgovorio,  on  bi  ga  smesta perom precrtao,  i pravedno  je,  jer  kaže Pismo: Rekoh: Ispovijedam Gospodu prijestupe svoje; i ti skide s mene krivicu grijeha mojega (Ps. 32,  5).ʺ  Lestvica,  slovo  4. Neće  biti  suvišno  da  napomenemo  ovde  o  događaju,  tako  reći  iz  naših  dana. U okolini Vologde nalazi se veliko selo, Kubenskoe, koje ima nekoliko parohija. Tu se razboleo  jedan  od  parohijskih  sveštenika,  i  bližeći  se  kraju,  ugleda  on  odar  svoj okružen demonima koji su se spremali da zgrabe njegovu dušu i svedu  je u pakao. Tada su se pojavila tri Angela. Jedan od njih je stao kraj odra i počeo da se prepire o duši  sa  strašnim demonom  koji  je držao  otvorenu  knjigu  gde  su  bili  zapisani  svi sveštenikovi gresi. Utom  je prišao drugi sveštenik kako bi poučio sabrata. Otpočela je ispovest; bolesnik, bacajući uplašene poglede na knjigu, uz samoodricanje navodio je grehe svoje, kao da hoće da ih izbaci iz sebe, ‐ i šta je imao da vidi? Jasno je video da, tek što bi izgovorio koji greh, tako bi on nestajao iz knjige, u kojoj su ostale beline umesto  zapisa.  Ispovedivši  se  na  taj  način,  on  je  izbrisao  iz demonske  knjige  sve svoje  grehe  i,  dobivši  isceljenje,  ostatak  života  proveo  je  u  dubokom  pokajanju, pričajući bližnjima, radi njihove pouke, viđenje, krunisano čudesnim isceljenjem. 

57. Post. 8, 21. 

75

58. Filip. 1, 23. 

59. Čti‐Minej  5.  aprila.  ʺPogledavšiʺ,  kaže  prepodobni  Serapion,  koji  je  prisustvovao končini prepodobnog Marka, ʺvideh dušu Svetoga već razrešenu plotskih veza, kako je Angeli na rukama nose, prekrivenu sjajnobelom odeždom, i na nebo uznose.ʺ 

60. Skitski paterik.  ʺUspinjanje Velikog Makarija  od  zemlje  ka  nebu  videli  su  njegovi učenici,  koji  behu  na  visokoj  lestvici  duhovnosti,  a  o  ovom  uspinjanju  ispričao  je prepodobni Pafnutije koji je posle Velikoga postao nastojatelj Skita.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

DUHOVNI PROLAZAK KROZ MITARSTVA ZA ŽIVOTA NA ZEMLjI 

  

Zapovest, dana čoveku u raju, koja zabranjuje kušanje od drveta poznanja dobra i zla, nije ukinuta.[1] Ona i sada zabranjuje da se vidi zlo u bližnjem i da se on osuđuje, zabranjuje da mu  se  čini osveta, zapoveda uzvraćanje dobrom za zlo; zabranjuje gledanje  sa željom na lepotu  žene, na  lepotu koja do pada nije  izazivala  želju;  zabranjuje ne  samo  izgovaranje bogohulnih reči, koje su u raju izašle iz usta đavola, no i izgovaranje Imena Božijeg uzalud, i svaku praznu reč, svaku grehovnu pomisao. ʺI blaženi Mojsijeʺ, kaže sveti Makarije Veliki, ʺpokazujući primerom kako duša ne treba da sledi dva međusobno suprotna načela, to jest, dobro i zlo, nego treba da se priklanja samo jednom ‐ dobru, kao i da ona ne treba da rađa dvostruki plod  ‐ korisni  i  štetni, no  samo  korisni,  ovako govori: Ne upreži na njivi  svojoj raznorodne  životinje  zajedno,  to  jest,  vola  i magarca, nego  istorodnu  spegu,  kako  bi ubrao  letinu svoju.[2] To znači da na njivi srca tvoga ne sme da se ispoljava dejstvo vrline i zlobe, nego da dejstvuje samo vrlina. I opet on govori: Ne oblači haljine tkane od vune i od lana zajedno. Ne sij na zemlji svojoj dva semena zajedno.[3] Živinčeta svojega ne puštaj na živinče druge vrste; no istorodno  sa  istorodnim  spajaj.[4]  Svim  ovim  skriveno  se pokazuje  kako  ne  treba da  budu posejani  u  nama  i  zlo  i  dobro,  nego  kako  treba  da  rađaju  samo  jednog  roda  plodovi  ‐ plodovi vrline, kao i da duša ne treba da ima opštenje sa dva duha, to jest, Duhom Božijim i duhom sveta.ʺ[5]  

Kao što je stajao u raju, tako i sada stoji protiv čoveka njegov ubica, pali heruvim, sa svojim plamenitim mačem koji se okreće, nepopustljivo se bori sa čovekom, stara se da ga uvuče u kršenje  zapovesti  Božije  i  u  još  težu  pogibelj,  nego  što  beše  ona  kojom  poginuše  naši praroditelji. Na nesreću, uspeh sve više i više ohrabruje vraga. Plameni mač koji se okreće u rukama  vazdušnog  kneza,  prema  objašnjenju  najvećih  svetih  Otaca,[6]  znači  da  vlast demona okreće umom  i  srcem  čoveka, kolebajući ga  i  raspirujući ga  različitim  strastima. Apostol Pavle naziva oružje vraga  ognjenim  strelama,[7] a Prorok ypoređuje dejstvo ovog 

76

oružja  sa  dejstvom  ognja  u  topionici.[8]  ʺOd  onog  vremenaʺ,  kaže  sveti  Simeon  Novi Bogoslov  ʺod  kada  je  đavo  udesio  za  čoveka  putem  neposlušnosti  izgnanstvo  iz  raja  i odlučenje  od  Boga,  on  je  sa  svojim  besima  dobio  slobodu  da misleno  podriva  slovesje svakoga čoveka,  jednog više, drugog manje. Umu  je nemoguće drukčije da se zaštiti, sem neprestanim  sećanjem na Boga. Kada  se  silom Krsta upečati u  srce pamćenje Boga,  tada slovesnost  postaje  nepokolebljiva.  Do  ovoga  dovodi  misleni  podvig,  koji  mora  da upražnjava svaki hrišćanin na poprištu vere. Bez ovog ploda uzaludan je trud.ʺ[9] 

Zapovest se odnosi ne samo na dela i reči, nego prvenstveno na njihov začetak, na pomisli, jer je borba neprijatelja usmerena pre svega na um. Ako se taj čovečiji vođa ne saglasi tajno na  greh,  tada  ne može  da  se  rodi  ni  reč,  ni  grešno  delo.  Oružje  vraga  je  ‐  pomisao  i grehovno maštanje.[10] Čovek mora da se bori protiv vazdušnih vlasti u mislenom svetu. Ovde mu  je određeno ili da osvoji pobedu, ili da pretrpi poraz; ovde on zadobija slobodu nad mitarima, ili im se potčinjava; ovde se rešava njegov večni udeo ‐ on dobrovoljno bira ili večni život, darovan mu Sazdateljem, povraćen Iskupiteljem,  ili večnu smrt, objavljenu još u raju pravosuđem Božijim stvorenjima koja su pogazila dobročinstva Tvorca. Na ovaj veliki i najvažniji boj poziva sveti apostol Pavle kada govori: Obucite se u sveoružje Božije, da biste  se  mogli  održati  protiv  lukavstva  đavolskoga:  jer  ne  ratujemo  protiv  krvi  i  tijela,  nego poglavarstava,  i  vlasti,  i  gospodara  tame  ovoga  svijeta,  protiv  duhova  zlobe  u  podnebecjy.[11] Apostol ukazuje na oblast  te strašne borbe  i na vrstu oružja koju  treba koristiti u njoj:  jer oružje našega vojevanja, veli on, nije  tjelesno nego  silno Bogom  za  rušenje utvrđenja,  obraćajući pomisli  i  svaku  oholost,  koja  ustaje  protiv  poznanja  Božijega,  i  pokoravajući  svaku  pomisao  na poslušnost  Xpucty.[12]  Apostol  zapoveda  da  svako  stavlja  u  poslušnost Hristu  ne  samo grehovne pomisli koje su očigledno protivne Njemu, no i razum, ‐ jer naš lukavi neprijatelj, iskusan  u  pogubljenju  ljudi,  ne  nagovara  nas,  pri  prvom  sukobu  sa  njim,  na  pomisli očigledno grehovne,[13] već se stara da duhovnom razumu,  to  jest,  jevanđelskom učenju, protivstavlja  čovečiji  prirodni,  pali,  plotski  i  duševni,  lažnozvani  razum,  i,  nazvavši  ga zdravim,  osnovnim,  pravednim,  uzvišenim,  upravo  njegovim  posredstvom,  odbija poslušnost Hristu. Kao primer  laskanja  i  lukavstva kojima đavo privlači volju čovečiju na odbijanje  blagog  jarma Hristovog,  sveti Makarije  Veliki  navodi  sledeću mislenu  borbu: ʺNeko, svađajući se sa bratom svojim, smućuje sebe samog,  razmišljajući ovako: Da  li da mu  to kažem  ili ne? Ne! Neću! On me  toliko vređa! Reći  ću mu, bez obzira na sve?  Ipak, bolje da zaćutim... Istina, imamo zapovesti Božije, ali treba čuvati i svoju čast... Na taj način teško  je  potpuno  se  odreći  samoga  sebe.[14]  Stoga Apostol  zapoveda  rešeno  i  potpuno samoodricanje,  zapoveda  oblačenje  u  sveoružje  Božije,  a  ne  spasavanje  samo  jednom vrstom oružja. Nedovoljan  je samo post, nedovoljna  je samo molitva, nedovoljna  je samo milostinja,  nedovoljno  je  samo  celomudrije!  Sveoružje  Božije  ‐  to  su  sve  jevanđelske zapovesti. Ko ukine  jednu od njih ‐ ukinuo  je sav njihov sabor, sav zakon; ko ukine  jednu od njih nazvaće se najmanji u carstvu nebeskome,[15] poslaće se u geenu ognjenu.[16] Toga radi na zapovijesti Tvoje držim da su vjerne, na svaki put lažni mrzim.[17] Zato uzmite sveoružje Božije, da biste  se mogli odupreti u zli dan,  i odolevši  svemu, održati ce.[18] Samo onaj koji uzme sve 

77

oružje Božije moći će da se odupre u zli dan; samo onaj koji ispuni sve zapovesti, bez izuzetka, moći će da ustane protiv vraga. Dan zli ‐ vreme je žestokog demonskog iskušenja i nasrtaja kome  se podvrgavaju hrabri vojnici Hristovi  za vreme  zemnog  stranstvovanja  i pomoću kojih pobednici prelaze iz večne smrti ka vaskrsenju duše.[19] Za sve ostale hrišćane dan zli je dan  razlučenja duše  od  tela, dan puta po  vazdušnim mitarstvima. U  sveoružje Božije oblačili  su  se  svetitelji Božiji. Pravilo njihovog života bilo  je  Jevanđelje, a  reč njihova,  reč usta, uma  i srca, bila  je reč Božija,[20] Ime Gospoda Isusa Hrista. Ovim duhovnim mačem oni  su  poražavali  i  sasecali  kružeće  ognjeno  oružje  vraga:  reči  podsticane  đavolom,  i maštanja, izobražavana njime, nisu mogli da prodru u dušu, nego su se odbijali od nje bez odjeka. U  najstrožem  bdenju  i  trezvenju ugodnici  Božiji pazili  sy  na um  i  srce. Ozareni Božanstvenom  blagodaću,  oni  su  već  izdaleka  opažali  kako  im  se  približavaju misleni kradljivci  i  ubice,  i  u  svojoj  budnosti  su  videli,  kao  u  ogledalu,  crna  lica  mislenih etiopljana.[21] Odbacivši vezu  sa njima  ovde,  oni  su  ih  lišili  svakog prava nad  sobom  i, nakon smrti, bez ikakvih smetnji prošli su mimo vazdušnih vlasti,  jer su ih blagovremeno bili  otklonili.  ʺSamo  onaj  ko  se  istinski  odrekne  sveta,ʺ  kaže  sveti  Makarije,  ʺkoji  se podvizava, skine sa sebe zemno breme, oslobodi sebe  i  iskreno se udalji od sujetnih želja, telesnih  strasti,  vlasti  i  ljudskih  počasti,  dobivši  tajno  u  tajnom  podvigu  pomoć  od Gospoda,  čvrsto  prebivajući  u  služenju  Njemu,  sav  se  predajući  svom  dušom  i  telom Gospodu  ‐  samo  takav,  kažem,  nailazi  na  protivljenja,  tajne  strasti,  nevidljive  zamke, skriveni rat, unutarnju borbu. Nalazeći se usred te borbe i neprestano moleći se Bogu, on će dobiti s neba duhovna oružja, koja  je naveo blaženi Apostol: oklop pravde, šlem spasenja, štit vere i mač duhovni; opasavši se njima on će uspeti da se suprotstavi tajnim zamkama vražjim, uperenim na njega. Zadobivši ova oružja pomoću molitve, trpljenja, prozbi, posta, vere,  on može  smelo da vodi borbu protiv upravitelja, vlasti  i gospodara  ovoga  sveta  i, pobedivši  protivničke  sile  uz  pomoć  Duha  i  sopstvenim  podvizima,  postaje  dostojan večnog života.[22] 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Prep. Marko Podvižnik ‐ Slovo o raju i duhovnom zakonu. 

2. Zak. pon. 22, 10. 

3. Zak. pon. 22, 11 

78

4. Levit. 19, 19. 

5. Sveti Makarije Veliki, Slovo 2, gl. 4. 

6. Beseda 37, gl. 5. Sv. Makarija Velikog i Slovo 6 prep. Marka Podvižnika. 

7. Efes. 6, 10. 

8. Ps. 66, 12. 

9. U Slovu Nikifora monaha, Dobrot. č. 2. Isto i u 1. Slovu Ustava prep. Nila Sorskog i u 7. Slovu, gl. 2. Makarija Velikog. 

10. Slovo o trezvenju prep. Isihija Jerusalimskog. 

11. Ef. 6; 11, 12. 

12. 2. Kor. 10; 4, 5. 

13. ʺKada đavo vidi da neko ne želi da sagreši, onda on nije tako nepromišljen da bi mu predlagao otvoreno zlo. On mu ne govori: ʺIdi, učini blud, ili: Pođi, ukradiʺ. On zna da mi nećemo to i ne trudi se da nam govori ono što nećemo, nego se stara da poseje u nama bilo kakvu potrebu, i tako nam nanosi štetu. Zato i kaže Pismo: Lukavi čini zlodela, kada se združuje sa pravednim (Priče, 11, 15). Lukavi je ‐ đavo. Onda on čini zlo, kada našoj prirodi dodaje svoju pravdu; onda se osnažuje, onda pričinjava veću štetu,  onda  dejstvuje. Kada  se  rukovodimo  po  svojim  željama  i  idemo  za  svojom pravdom,  tada,  misleći  da  činimo  dobro,  sami  sebe  optužujemo,  i  čak  ne primećujemo, kako ginemo.ʺ Pouka ave Doroteja: ʺO tome kako ne treba sjedinjavati svoj razumʺ. 

14. Slovo 4, 23. 

15. Mt. 5, 19. 

16. Prema tumačenju Teofilakta Bugarskog. 

17. Ps. 119, 128. 

18. Ef. 6, 13. 

19. Ovo  je  očigledno  iz  žitija  prep. Antonija Velikog,  prep.  Jovana Mnogostradalnog Pečerskog i drugih. 

20. Ef. 6, 17. 

21. Prep. Isihije, gl. 23. Dobrot. č. 2. 

22. Bes. 21, gl. 5.  

79

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

SMRTNI GREH 

  

Ranije  je  bilo  rečeno  da  smrtni  greh  pravoslavnog  hrišćanina,  neisceljenog  dužim pokajanjem,  podvrgava  sagrešivšeg  večnoj  muci;  takođe  je  rečeno  da  neznabošci, muslimani  i druga  lica koja pripadaju religijama,  još ovde predstavljaju posed ada  i  lišeni su svake nade na spasenje, budući lišeni Hrista,  jedinog sredstva za spasenje. Smrtni gresi za  hrišćane  su  sledeći:  jepec,  raskol,  bogohulstvo,  otpadništvo,  vračanje,  očajanje, samoubistvo,  blud,  preljuba,  protivprirodni  bludni  gresi,  rodoskrvnuće,  pijanstvo, svetogrđe, ubistvo, krađa, lopovluk i svaka surova, nečovečna ozleda. Samo jedan od ovih grehova  ‐  samoubistvo  ‐ ne podleže  lečenju pokajanjem, a  svaki od njih usmrćuje dušu  i čini  je  nesposobnom  za  večno  blaženstvo,  dok  ona  ne  očisti  sebe  odgovarajućim pokajanjem. Ako  čovek padne samo  jedanput u  jedan od ovih grehova, on umire dušom: Jer koji sav zakon održi, rekao je Božiji brat, a sagriješi u jednome, kriv je za sve. Jer onaj koji je re kao: Ne čini preljube! Rekao je i: Ne ubij! Ako dakle ne učiniš preljubu a ubiješ, postao si prestupnik zakona.[1]  

Ko padne u smrtni greh neka ne zapada u očajanje! Neka pribegne leku pokajanja, na koje ga  do  poslednjeg  minuta  njegovog  života  priziva  Spasitelj,  blagovesteći  u  svetom Jevanđelju:  Koji  vjeruje  u Mene,  ako  i  umre,  živjeće.[2]  No  veoma  je  mučno  prebivati  u smrtnom grehu, mučno  je kada se smrtni greh pretvori u naviku! Nikakva dobra dela ne mogu da  iskupe  iz ada dušu koja se do svoga  razlučenja od  tela nije očistila od smrtnog greha. U  vreme  vladavine  grčkog  cara  Lava  živeo  je  u Konstantinopolju  čovek,  veoma slavan  i bogat, koji  je davao obilnu milostinju  siromašnima. Na nesreću, on  se predavao grehu preljubočinstva, i ostao u njemu do starosti, jer se odavno u njemu beše ustalio ovaj zli  običaj. Neprestano  dajući milostinju,  on  ne  odstupaše  od  preljube  ‐  i  tako  iznenada umre. Mnogo  je  razmišljao  o njegovom udelu patrijarh Genadije  sa drugim  episkopima. Jedni  su govorili da  je on  spasen, prema  rečima Pisma: Otkup  je  za život  čovjeku bogatstvo njegovo.[3] Drugi su govorili suprotno, jer sluga Božiji mora da bude neporočan i neuprljan, kako  je takođe rečeno u Pismu: Jer koji sav zakon održi, a sagriješi u jednome, kriv je za sve,[4] Od sve pravde njegove ništa se neće spomenuti,[5] i Bog je rekao: U čemu te zateknem, u tome ću ti i  suditi.[6] Patrijarh  je zapovedio monasima po svim manastirima  i svim zatvornicima da mole Boga, kako bi im otkrio o sudbi počivšega, i Bog je to otkrio nekom zatvorniku. Onda je on pozvao patrijarha  i  ispričao mu pred svima:  ʺProšle noći dok sam stajao na molitvi, ugledah neko mesto koje je s desne strane izgledalo kao raj, pun neiskazanih blaga, a s leve ‐ kao ognjeno  jezero,  čiji  se plamen uzdigao do oblaka.  Između blaženog  raja  i  strašnog ognja stajao je umrli svezan i stenjao strašno; on je često bacao pogled ka raju, a zatim gorko 

80

ridao.  I  videh  svetlonosnog  Angela  kako mu  pristupa  i  govori:  ʺČoveče!  Zašto  stenješ uzalud? Evo, radi milostinje tvoje, izbavljen si od muke, a zato što se nisi ostavio nečistog bluda,  lišen  si  blaženoga  raja.ʺ  Patrijarh  i  oni  koji  bejahu  s  njim,  čuvši  to,  ispuniše  se strahom, i rekoše: Istinu je objavio apostol Pavle: Bježite od bluda. Svaki grijeh koji čovjek učini van  tijela  je, a koji bludniči svome tijelu griješi.[7] Gde su oni što govore: Ako  i upadnemo u blud, mi ćemo se spasti milostinjom! Milostivi, ako je on zaista milostiv, dužan je da najpre samog  sebe  opravda  i  stekne  čistotu  tela  bez  koje  niko  neće  ugledati  Boga. Ne  donosi nikakve koristi srebro, razdavano rukom nečistom i dušom nepokajanom.[8] 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Jk. 2; 10, 11. 

2. Jn. 11, 25. 

3. Priče, 13, 8. 

4. Jk. 2; 10, 11. 

5. Jezek. 33, 13. 

6. Jezek. 33, 20.  

7. 1. Kor. 6, 18. 

8. Prolog. 12. avg.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

STRAST 

  

Lišeni  su  nade  na  spasenje  i  oni  pravoslavni  hrišćani  koji  su  stekli  grehovne  strasti  i njihovim posredstvom stupili u opštenje sa satanom, odbacivši vezu sa Bogom. Strasti su grehovne navike duše, preobraćene od dugog vremena i čestog upražnjavanja u greh, kao 

81

da  su  to  prirodne  osobine.  Takve  su:  ugađanje  stomaku,  pijanstvo,  sladostrašće,  rasejan život,  povezan  sa  zaboravom  na  Boga,  zlopamćenje,  surovost,  srebroljublje,  tvrdičluk, čamotinja,  lenost,  licemerje,  lažljivost, krađa,  sujeta, gordost  i  tome  slično. Svaka od ovih strasti,  obrativši  se  u  karakter  čoveka,  i  postavši  način  njegovog  života,  čini  ga nesposobnim za duhovno blaženovanje na zemlji  i na nebu, makar  čovek  i ne upadao u smrtni  greh.  Ne  varajte  se,  veli  sveti  apostol  Pavle,  ni  bludnici,  ni  idolopoklonici,  ni preljubočinci,  ni  samobludnici,  ni muželožnici,  ni  lakomci,  ni  lopovi,  ni  pijanice,  ni  opadači,  ni otimači, neće naslijediti carstvo božije.[1] A poznata su djela tijela, koja su: preljuba, blud, nečistota, čaranje,  neprijateljstva,  svađe,  pakosti,  gnev,  prkosi,  razdori,  jeresi,  zavisti,  ubistva,  pijanstva, raskalašnosti, i slična ovima za koja vam unaprijed kazujem, kao što sam vam i ranije govorio, da oni koji tako nešto čine neće naslijediti carstva Božijega. A koji su Hristovi, raspeše tijelo sa strastima i željama.[2]  

Strast zahteva brižljivo lečenje pokajanjem i blagovremeno iskorenjivanje pomoću suprotne njoj  vrline.  Strast  se ne  ispoljava uvek delom;  ona može  tajno da  živi u  čovečijem  srcu, ovladavši  njegovim  osećanjima  i  pomislima.  Strast  se  poznaje  po  tome  kada  čovek  ne prestaje da zamišlja greh i naslađuje se maštajući o njemu, kada se, zarobljen njime, on više ne  protivi  opčinjujućoj  sili  grehovnih  pomisli  i  slika  koje  svojom  nepriličnom  slašću potiskuju  svu  njegovu mudrost  i  vrlinu.  Strastan  ne  prestaje  da  čini  greh  u maštanju  i osećanju srca, čime održava svoje opštenje sa tamnim dusima i svoju potčinjenost njima, a samim tim  i svoju večnu pogibelj. Viči  iz grla, zapoveda Gospod Proroku Svome, ne usteži se, podigni glas cvoj kao truba, i objavi narodu mojemu bezakonja njegova i domu Jakovljevu grijehe njihove. Premda me  svaki dan  traže  i  radi  su znati puteve moje, kao narod koji  tvori pravdu  i ne ostavlja suda Boga; ištu od mene sudove pravedne, žele približiti se k Bogu. Zašto postismo, vele, a ti ne pogleda, mučismo duše cvoje, a ti ne htje znati? Gle, kad postite, činite svoju volju,[3] to jest, zle misli vaše! Vi  im prinosite žrtve paljenice, kao  idolima! Priznali  ste za bogove vaše  ljute pomisli, i prinosite im žrtvu, časniju od svih žrtava: slobodu vašu, koju vam  je doličilo da posvetite Meni vašim blagotvarenjem i čistom savešću.ʺ[4] 

Samo onda osenjuje čoveka nada na spasenje, kada on sagleda sebe u nevidljivoj borbi kao postojanog pobeditelja. Ovu misao je izrazio sveti prorok David, kada se molitveno obratio Bogu: Po tome ću poznati da sam ti mio, ako se ne uzraduje neprijatelj moj nada mnomʺ.[5] On se molio da zadobije to blaženo stanje, kada je govorio: Od tajnih pogrešaka očisti me, i od tuđih sačuvaj  slugu  svojega,[6] da ne ovladaju mnome. Tada  ću biti  savršen  i  čist od velikog prjestupa. Vrati mi  radost  spasenja  svojega,  i  duh  vladalački neka me  potkrijepi. Da  su  ti  riječi usta mojih ugodne, i pomisao srca mojega pred tobom, Gospode, kreposti moja i izbavitelju moj.[7] Očigledno je da je tajnim grehom, a isto tako i velikim grehom Prorok nazvao strast. On ju je nazvao i grehom tuđim, jer se ona sastoji od primljenih i dušom usvojenih demonskih pomisli, tuđih duši,  od  kojih  se  ona muči  i  boluje,  kao  od  protivprirodnog  svoga  stanja. Neporočnost, dostojna raja, dolazi pošto se  iz srca  iskorene strasti. Jedino Sveti Duh može u potpunosti da očisti čoveka od strasti i da mu povrati vlast nad samim sobom, otetu đavolom. U stanju 

82

bestrašća čovek dostiže čistu ljubav, i misao njegova počinje postojano da prebiva uz Boga i u  Bogu.  Duša,  osetivši  zaklon  Duha,  ugledavši  sebe  pobednicom  grehovnih  pomisli  i maštanja, počinje da oseća neizrecivu radost spasenja. Ta radost nema nikakve sličnosti sa uobičajenom čovečjom radošću, koja se rađa jedino od sujete, počiva na samozadovoljstvu; kada  čovek  laska  sam  sebi,  ili  kada mu  laskaju drugi,  ili  kada mu, pak,  laska  zemaljski uspeh.  Duhovna  radost,  koja  objavljuje  spasenje,  puna  je  smirenomudrija,  puna blagodarenja Bogu, praćena  je  obilnim  i postojanim  suzama, neprestanim molitvama, ne zasićuje  se osuđivanjem  i unižavanjem  sebe,  izliva  se u  ispovedanju Boga, u  slavoslovlju Boga,  ispoljava  se  umiranjem  za  svet. Ona  je  ‐  predokus  večnog  života! Ona  je  ‐  živo poznanje Boga, koje kliče  tajanstveno:  glas  radosti  spasenja  čuje  se u  kolibama  pravedničkim: ʺDesnica Gospodnja  daje  silu,  desnica Gospodnja  uzvisuje,  desnica Gospodnja  daje  silu.ʺ Neću umrijeti, nego  ću živ biti,  i kazivati djela Gospodnja: Karajući pokara me Gospod; ali me smrti ne dade. Otvorite mi vrata od pravde, ući ću na njih, slaviću Gospoda. ʺEvo vrata Gospodnja na koja ulaze pravednici!ʺ Hvalim  te  što  si me uslišio  i postao mi  spasitelj.[8] Vrata Gospodnja  ‐  to  je blagodatno  smirenje.[9]  Kada  se  otvore  pred  umom  ova  vrata  Božanstvene  Pravde,  on prestaje da osuđuje bližnjega, da pamti zlo koje mu  je naneo, da optužuje njega  i druge okolnosti, prestaje da opravdava sebe, u svemu što se događa poznaje nedokučivu pravdu Božiju, i zato odbacuje svoju pravdu, kao mrskost. Ovim vratima u ispovedanju nebrojenih Božijih dobročinstava i bezbrojnih svojih sagrešenja, umiven suzama pokajanja i umilenja, čovek uzlazi čistom molitvom i duhovnim vidom pred lice Božije. 

Bežimo,  bežimo  od  ubice  našeg  ‐  greha!  Bežimo  od  greha,  ne  samo  smrtnog,  no  i oprostivog, kako se on ne bi od našeg nemara obratio u strast, koja nizvodi u ad isto kao i smrtni greh. Postoje gresi koji  se mogu oprostiti. Tako,  ako  se dogodi da  se neko preda ugađanju  stomaku, bludnim pomislima  i pogledima,  izgovori  ružnu  reč,  slaže  ili ukrade nešto  neznatno,  pohvali  se,  pogordi,  prognevi,  na  kraće  vreme  naljuti  na  bližnjega,  ili zlopamti, u  svim  takvim  slučajevima,  iz nemoći  ljudske, kada za njima usledi poznanje  i pokajanje,  mi  nesmetano  dobijamo  oproštaj  od  milosrdnog  Boga.  Oprostivi  greh  ne razlučuje hrišćanina od Božanstvene blagodati,  i ne usmrćuje dušu njegovu, kao  što  čini smrtni  greh;  ali  i  oprostivi  gresi  su  pogubni,  kada  se  ne  kajemo  zbog  njih,  već  samo umnožavamo njihovo breme. Prema poređenju koje su  izrekli sveti Oci,  jednako može da potopi čoveka i obešen o vrat teški kamen i obešena vrećica s peskom: na isti način odvlače u adsku propast  i smrtni greh  i nakupljeno mnoštvo malih, oprostivih grehova. Kakvo  je, na primer, učinio posebno zlo  jevanđelski bogataš, koji se svakodnevno predavao veselju, imajući  za  to  sopstvena  sredstva? Kao  razlog  njegove  pogibelji  naveden  je  u  Jevanđelju isključivo  njegov  rasejani  život,  koji  ga  je  doveo  do  potpunog  zaborava  o  večnom  i vrlinskom životu. Rasejanost je postala njegova strast: van nje on nije razumevao život. 

Nesreća  je zadobiti ranu srca ‐ strast! To zlo ponekad izaziva najništavnija okolnost:  jedan nepažljiv,  naizgled  bezazlen  pogled,  jedna  nepromišljena  reč,  jedan  lakomislen  dodir, mogu  da  zaraze  neizlečivo.  U  kakav  je  težak  greh  mogao  da  padne  ranije  pomenuti 

83

zatvornik,  posebno  uvažavan  od  građana,  nikuda  ne  izašavši  iz  kelije,  nikoga  ne sablaznivši, već naprotiv, služeći kao primer mnogima, a posrnuvši zbog svog nevidljivog mislenog opštenja sa satanom, zbog čera on ne uspokoji Svetoga Duha nijednoga časa? ‐ U nekim ženskim manastirima živela  je uz  igumaniju njena rođaka, prekrasnog  izgleda  i po spoljašnjosti  besprekornog  držanja.  Sve  sestre  divile  su  se  i  poučavale  njenom angeloobraznošću i neobičnom skromnošću. I ona umre. Sahranili su je dostojno, u čvrstoj uverenosti  da  se  njena  duša  vinula  u  rajsku  obitelj.  Ožalošćena  rastankom  sa  njom, igumanija  se predavala neprestanoj molitvi, pojačavajući  je postom  i bdenjem,  i molila  je Gospoda da  joj otkrije kakve se nebeske slave udostojila njena rođaka u  liku blaženujućih devstvenica?  Jednom,  dok  je  igumanija  u  kelijnoj  tišini  usred  noći  stajala  na  molitvi, iznenada  se  otvorila  zemlja  pod  njenim  nogama  ‐  i  pred  očima molitvenice  potekla  je usključala ognjena  lava. Van  sebe od  straha, ona  je bacila pogled na otvoreni pred njom ponor ‐ i ugledala usred paklenog plamena svoju rođaku. ʺBože mojʺ, očajno  je uzviknula ona, ʺvidim li to tebe?!ʺ ‐ Da, strašno stenjući odgovori joj poginula. ʺA zbog čega je to?ʺ, sa tugom  i  saosećanjem upita  je  starica,  ʺja  sam  se nadala da  ću  te videti u  rajskoj  slavi, u likovima angelskim, među neporočnim jaganjcima Hristovim, a ti... Zbog čega je to?ʺ ‐ ʺJao meni grešnoj!ʺ zaječa ona koja beše sva u mukama. ʺSama sam vinovnica svoje večne smrti u ovom plamenu koji me večno proždire, ali me ne uništava, i Bog ti  je otkrio tajnu moga položaja.ʺ  ʺA  zašto  je  tako?ʺ,  opet  je  kroz  suze  upita  igumanija.  ‐  ʺZatoʺ,  odgovori zlostavljana,  ʺšto  sam u  vašim  očima  izgledala devstvenica, neporočni  anđeo,  a u  samoj stvari ne bejah to. Ja ne uprljah sebe telesnim grehom, no moje misli, moje tajne želje i zla maštanja  svedoše me  u  geenu. Uz  neporočnost moga  devstvenog  tela,  ja  ne  znadoh  da sačuvam u  čistoti svoju dušu, svoje misli  i unutarnje pobude srca,  i zato sam predana na mučenje. Pri  nepažnji  svojoj  ja  negovah  u  sebi  osećanje  duševne  privezanosti  za  jednog mladića, naslađivah se u svojim mislima i mašti zamišljanjem njegovog prekrasnog izgleda i sjedinjenjem sa njim, i, shvatajući da  je to greh, stidela sam se da ga otkrijem duhovniku na ispovesti. Kao posledica mog naslađivanja nečistim mislima i maštanjima usledilo  je to što su se nakon moje smrti sveti Angeli uzgnušali mene i ostavili me u rukama demona. I evo,  ja  sada gorim u paklenom plamenu, večno  ću goreti  i nikada, nikada neću  sagoreti: Nema kraja mučenju odbačenih od neba!ʺ Rekavši  to, nečasna snažno zastenja, zaškrguta zubima  i,  obuhvaćena  žestokom  lavom,  nestade  sa  svim  viđenjem  od  pogleda igumanije.[10] 

ʺTreba  čuvati  dušu  i  na  svaki  je  način  pazitiʺ,  kaže  sveti Makarije,  ʺkako  se  ona  ne  bi priklonila  nečistim  i  zlim  pomislima.  Kao  što  se  telo,  ujedinivši  se  sa  drugim  telom, zaražava nečistotom: tako se i duša razvraćuje saglašavajući se sa nečistim i zlim pomislima spajajući se u jedno sa njima. Treba razumeti da se to odnosi ne samo na jednu ili dve vrste pomisli koje dovode do greha, nego uopšte na sve zle pomisli, kao što su: pomisli neverja, pohvale, sujete, gneva, zavisti i pakosti. U odbacivanju svih ovih pomisli sastoji se očišćenje od  svake nečistote  tijela  i dyxa.[11] Znaj, da  i u  tajnosti duše dejstvom nepotrebnih pomisli dolazi  do  razaranja  i  posunovraćenja,  po  rečima  velikog Apostola: Ako  neko  razara  hram 

84

Božiji,  razoriće njega Bog.[12] Pod pojmom hrama Božijeg  treba  razumeti ovo naše vidljivo telo. Tako  i onaj koji  razori dušu  i um, sjedinjujući se  i saglašavajući se sa zlom, podleže kazni. Kao što je potrebno da se telo čuva od vidljivog greha, tako je potrebno da se i duša, ta nevesta Hristova, čuva od nepotrebnih pomisli. O6ručih vas, veli Apostol, mužu jedinome, da djevojku čistu privedem Hristu.[13] I drugo Pismo govori: Svrh svega što se  čuva  čuvaj srce svoje,  jer  iz  njega  izlazi  život.[14]  I  opet: Nauči  se  iz  Božanstvenoga  Pisma  da  samovoljne pomisli odlučuju od Boga.[15] Prepodobni Nil Sorski ovako rasuđuje o strasti: ʺStrast podleže ili srazmernom pokajanju, ili budućoj muci. Potrebno  je kajati se zbog strasti i moliti se za izbavljenje od nje: Ona podleže budućoj muci zbog nekajanja, a ne zbog unutarnje borbe koju ona  izaziva. Ako bi  se večnom mukom kažnjavala  sama borba, onda bez  savršenog bestrašća ne  bi bilo ni  otpuštanja  grehova,  što  su,  ipak,  zadobili mnogi,  kako  kaže  sveti Petar Damaskin. Ko je obuzet bilo kakvom strašću treba svim silama da joj se protivi, rekli su Oci. Uzmimo, na primer,  strast bluda: Ako neko gaji  tu  strast prema bilo kojoj osobi, neka na  svaki način  izbegava  i  razgovore  sa njom  i njenu blizinu  i neka beži  i od mirisa odeće njene. Ko ne čuva sebe od svega ovoga, pothranjuje strast  i čini mislenu preljubu u srcu svome, rekli su Oci. Takav sam u sebi raspaljuje plamen strasti i, kao zveri, uvodi zle pomisli u dušu svoju.ʺ[16] 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. 1. Kor. 6; 9, 10. 

2. Gal. 5; 19‐24. 

3. Is. 58, 1‐3. 

4. Isak Sirin, Slovo 53. prema prevodu Starca Pajsija. 

5. Ps. 41, 11. 

6. Prema tumačenju Makarija Velikog, Slovo 2, Gl. 3. 

7. Ps. 19; 12, 13; 51; 14; 19, 14. 

8. Ps. 118, 15‐21. 

85

9. U Alfavitinom Pateriku susrećemo ovu misao prepodobnog  Jovana Kolova:  ʺVrata Božija  ‐  to  je  smirenje. Oci naši, ušli  su,  radujući  se, u hram Božiji, putem mnogih poniženja.ʺ 

10. 16. Pismo Svetogorca. 

11. 2. Kor. 7, 1. 

12. 1. Kor. 3, 17. 

13. 2. Kor. 11, 2. 

14. Priče, 4, 23. 

15. Prem. Sol. 1, 3. 

16. Prepodobni Nil Sorski, Slovo I.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

PRIPREMANjE ZA SMRT 

  

Pripremamo se za večnost i za prelazak u večnost, u ovom predvorju večnosti. Zemni život nije  pravi  život,  već  neprestana  borba  između  života  i  smrti,  gde  se  naizmenično priklanjamo  čas  jednom,  čas  drugom,  kolebamo  se  između  toga,  dvoumimo  se.  Ako pravilno  procenimo  ovo  kratko magnovenje,  na  koje  smo  postavljeni  ovde,  na  zemlji,  i uporedimo ga sa neizmernom i veličanstvenom večnošću: naći ćemo samo  jedan ispravan način  života  na  zemlji  ‐  a  to  je  kada  se  provodi  u  pripremi  za  večnost.  Tako  sudi  o zemaljskom životu i Reč Božija; ne boj se, malo stado, zaveštava Gospod učenicima Svojim za vreme njihovog zemnog stranstvovanja, jer bi volja oca vašega da vam dade carstvo. Prodajte što imate  i  dajte milostinju;  načinite  sebi  kese  koje  neće  oveštati,  riznicu  na  nebesima  koja  se  neće isprazniti, gdje se  lupež ne približava, niti moljac kvari:  jer gdje  je blago vaše, ondje  će biti  i srce vaše. Neka budu bedra vaša opasana i svjetiljke zapaljene: a vi slični ljudima koji čekaju Gospodara svojega, kad će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje Gospodar došavši nađe budne. Zaista vam kažem da će se zapregnuti, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti. I ako dođe u drugu stražu, u u treću stražu dođe, u nađe ux tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koji će čas doći  lupež, bdio bi,  i ne bi pustio da mu potkopavaju kuću. I vu, dakle, budite spremni; jer u koji čas ne mislite doći će Sin Čovječiji. Ko je, dakle, taj vjerni i mudri pristav kojega će postaviti Gospodar nad čeljadi svojom da  im daje obrok na vreme? Blago onome sluzi kojega Gospodar njegov, kada dođe, nađe da izvršuje tako. Zaista vam kažem: nad svim 

86

imanjem svojim postaviće ga. Ako  li reče sluga  taj u srcu svojemu: neće moj Gospodar  još zadugo doći; i stane biti sluge i sluškinje, i jesti i piti, i opijati se: doći će Gospodar toga sluge u dan kad ne očekuje,  i  u  čas  kad  ne  zna,  i  rasjeći  će  ga,  i  dio  njegov metnuće  sa  nevjernima.[1] Malo  je  i poniženo  slovesno  stado  istinskih  hrišćana;  ono  je  prezreno  i  gonjeno  od  gordih  sinova sveta; Gospod mu zapoveda da ne iznemogne u nevoljama i da ih se ne boji, zapoveda da se ne osvrće na te nevolje, nego da sva stremljenja upravi ka nebeskom carstvu, obećanom blagovoljenjem  Oca  ‐  Boga.  On  zapoveda  da  se  zemno  blago milostinjom  preobrazi  u nebesko blago, kako bi sama riznica čovekova, nalazeći se na nebu, privlačila njega naviše. On nalaže da  čovek  tako ustroji  svoj život, kako bi u  svako vreme bio  spreman za  smrt. Nazivajući život na zemlji noću, On objavljuje da je neizvesno u koju će stražu te noći stići smrt: u detinjem uzrastu,  ili mladom dobu,  zrelom,  ili u dubokoj  starosti. Gospod preti neočekivanom  smrću  onome  koji, misleći  kako  je  ona  daleko  od  njega,  dopušta  sebi  da zloupotrebljava zemaljski život i darove Božije.  

Istinski učenici Hristovi  savršeno  su  ispunili  zaveštanje Gospoda. Apostol Pavle kaže  za sebe da  je umirao svakodnevno.[2] Zaista: ko  je svakoga dana spreman za smrt, taj umire svakodnevno; ko je odbacio sve grehe i sve grehovne želje, čija se misao odavde preselila na nebo  i  tamo obitava,  taj umire svakodnevno, ko umire svakodnevno,  taj već živi večnim, istinskim životom.[3] 

Takav  život  ‐ mišlju  i  srcem  na  nebu,  pri  životu  telom  na  zemlji,  takvo  svakodnevno preseljenje u večnost dostiže veoma mali broj hrišćana,  čak  iako provode  život u  svetim obiteljima;  tim  je manje  dostupno  to  duhovno  stanje  hrišćanima  koji  žive  usred  sveta. Zemne  brige  neprestano  vuku  misao  ka  zemnom,  privezuju  za  vremensko  i  truležno, kradući joj sećanje na večnost. To, međutim, ne treba da dovodi hrišćanina u očajanje. Ako on ne može neprestano da  obitava u  oblasti večnoga  i duhovnoga:  onda može da  joj  se obraća često, i blagovremeno da se priprema za smrt. Za nju se treba pripremati čuvanjem sebe  od  svakog  dela,  reči  i  pomisli  zabranjenih Hristovim  zapovestima. Za  nju  se  treba pripremati svakodnevnim  ili, po mogućnosti čestim  ispovedanjem svojih sagrešenja, kako pred duhovnim ocem, tako  i u duševnoj kleti pred  jedinim Srcevidcem ‐ Bogom. Treba se pripremati  za  smrt  uzdržavanjem  od  jela  i  pića,  uzdržavanjem  od  praznoslovlja,  šala, smeha, rasejanosti, veselja i igara, uzdržavanjem od raskoši koju podstiče sujeta sveta, i od svega suvišnog, što čini sećanje na smrt tuđim umu, lažno predstavljajući zemni život kao da  je  beskrajan.  Treba  se  pripremati molitvama  srcem  skrušenim  i  smirenim,  suzama, uzdisanjima,  ridanjima;  treba  se  pripremati  obilnim  davanjem  milostinje,  praštanjem uvreda, ljubavlju i dobročinstvima prema neprijateljima, trpljenjem svih zemaljskih nedaća i  iskušenja  kojima  se  iskupljuju  večne  adske muke. Ako  smrt  zatekne  hrišćanina  u  tom podvigu,  onda  će  ga,  svakako,  zateći  spasenim,  to  jest  spremnim  za  odlazak  na  daleko putovanje  od  zemlje  ka  nebu,  i  sa  gorućim  svetilnikom,  to  jest  sa  razumom  i  držanjem obasjanim Božanstvenom Istinom. 

  

87

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Lk. 12, 32‐40; 42‐46. 

2. 1. Kor. 15, 31. 

3. Prep. Makarije Veliki, Beseda 49, gl. 2.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

PAMĆENjE SMRTI ILI SEĆANjE NA SMRT 

  

Jedan od najvažnijih načina pripremanja za smrt je sećanje i razmišljanje o smrti. Očigledno je iz gorenavedenih reči Spasitelja, da je ono zapoveđeno Gospodom. I Sveto Pismo Starog Zaveta govori: Sećaj se poslednjih trenutaka svojih,  i nećeš nikada sagrešiti.[1] Sveti su  inoci sa posebnom pažnjom obrađivali ovaj deo umnog podviga. Kod njih se razmišljanje o smrti, osenjeno  blagodaću,  obraćalo u  živo  sozercanje  tajne  smrti,  a  takvo  sozercanje pratila  je goruća molitva sa obilnim suzama i dubokim jecajima srca. Bez postojećeg sećanja na smrt i Sud Božiji, oni su smatrali opasnim i sam uzvišeni podvig, koji bi mogao da da povoda ka samoobmani.  

Prepodobni Antonije Veliki  u  poukama  svojim  učenicima  savetuje  razmišljanje  o  smrti: ʺPosmatrajući,  ‐  kaže  on  ‐  prevrtljivost  ljudskog  života  i  neizvesnost  njegovog  kraja, mi ćemo  se  takvim  razmišljanjem  udaljiti  od  greha.  Kada  ustanemo  od  sna,  sasvim  je nesigurno ‐ hoćemo li dostići večeri. Opet, kada želimo da odmorimo telo snom, isto je tako neizvesno  ‐  hoćemo  li  ugledati  svetlost  nastupajućeg  dana.  Razmišljajući  o  nesigurnosti našega života  i prirode u svakom pogledu, mi dolazimo do poznanja da Božiji Promisao upravlja  nama.  Tada  prestajemo  da  grešimo  i  da  se  ushićujemo  položajima  pustim  i ništavnim, tada se ne gnevimo ni na koga, ne stremimo sabiranju zemnih riznica, zatiremo sve  truležno  strahom  od  mogućeg  svakodnevnog  odlaska  odavde  i  neprestanim razmišljanjem o razlučenju duše od tela; tada prestaje da dejstvuje  ljubav prema ženskom polu,  gasi  se  plamen  plotske  ljubavi,  praštamo  jedan  drugom  naše  grehe,  imajući 

88

neprestano pred očima dolazak konačnog ishoda. Bojaznošću od suda i strahom od muka uništavaju se varljive pohote tela i ujedno se zaustavlja duša, kada klone padu.[2] 

Sveti Isak Sirin kaže: ʺKo je dostojan da se nazove razumnim? Onaj koji je istinski razumeo šta je kraj ovoga života; taj može da učini kraj svojim sagrešenjima.[3] Prva misao upućena čovekoljubljem Božijim  čoveku, upravljajući dušu njegovu ka večnom  životu,  je misao o ishodu koja  se urezuje u  srce. Tu misao prirodno prati prezrenje prema  svetu; njome  se začinje  u  čoveku  svaka  dobra  pobuda  koja  ga  poučava  životu.  Božanstvena  sila, sadejstvujući u  čoveku, kada hoće da  javi u njemu život, polaže mu  tu misao kao  temelj, kako smo rekli. Ako je čovek ne ugasi životnim brigama i sujetom, no uzraste u bezmolviju, udubljujući  se  u  sebe  i  baveći  se  njome:  tada  će  ga  ona  odvesti  u  duboku  spoznaju, neiskazivu rečju. Ovu misao krajnje mrzi satana i upotrebljava svu silu, kako bi je iščupao iz  čoveka.  Ako  bi  bilo moguće,  on  bi  dao  čoveku  carstvo  celog  sveta,  kako  bi  putem zaborava izbrisao tu misao iz uma čovečijeg; on bi to rado učinio, kada bi mogao. Lukavi! Zna on, ako se pomisao o smrti ukoreni u čoveku, da njegov um neće ostati više na strani prevare  i da mu se demonska  lukavstva više neće primaći. Nemojte da pomislite kako mi govorimo o prvoj pomisli koja napominjanjem svojim pobuđuje u nama sećanje na smrt; mi govorimo o punoći dela, kada neprestano dolazi čoveku podsećanje i razmišljanje o smrti, koje ga  svagda utvrđuje  i dovodi u udivljenje. Prva pomisao  je  telesna, a ovo drugo  je  ‐ duhovno stanje i divna blagodat, kada je čovek zaodenut svetlim mislima. Ko je to stekao, ne obraća pažnju na svet i ne brine se za svoje telo.ʺ[4] 

Kada  se  približiš  postelji  svojoj  reci  joj: O  odre moj! Nećeš  li mi  ove  noći  postati  grob? Neizvesno mi je, hoće li me ove noći umesto vremenog sna, postići budući večni san. Dok imaš noge, hitaj na rad, pre negoli se one svežu uzom, koja više ne može da se odreši. Dok imaš ruke, širi  ih na molitvu, pre negoli dođe smrt. Dok  imaš oči  ‐  ispunjavaj  ih suzama, pre negoli ih prekrije prah. Kao što ruža vene, čim dune na nju vetar, tako i ti umireš čim se pokrene unutar tebe bilo koja od stihija koje ulaze u tvoj sastav. O čoveče! Ukoreni u svom cpcu misao o tvom odlasku, i opominji sebe neprestano: Evo! Onaj koji  je za mene poslan već je stigao do vrata. Zašto sedim? Čeka me putovanje večno, bespovratno!ʺ[5] 

ʺKao  što  je  hleb  potrebniji  od  svake  druge  hraneʺ,  kaže  sveti  Jovan  Lestvičnik,  ʺtako  je razmišljanje  o  smrti  potrebnije  od  svakog  drugog  podviga.  Sećanje  na  smrt  podstiče monahe  koji  žive  u  zajednici  na  trud,  na  neprestano  usavršavanje  u  ostvarivanju jevanđelskih zapovesti, a naročito na radosno podnošenje uvreda. A kod onih koji žive u bezmolviju ono dovodi do prestanka brige o bilo  čemu zemaljskom, neprestane molitve  i čuvanja uma. Te vrline istovremeno su i mati i kći sećanja na smrt. Delatno sećanje na smrt preseca  neuzdržanje  u  hrani;  a  kada  je  ono  presečeno  sa  smirenjem  ‐  zajedno  sa  njim odsecaju  se  i druge  strasti. Kao  što Oci  tvrde da  savršena  ljubav ne može pasti,  tako  i  ja mislim  da  je  savršeno  osećanje  smrti  lišeno  straha.  Kao  što  neki  zamišljaju  bezdan beskonačnim, već na osnovu samog naziva,  tako  i pomisao na smrt  čini da naša  čistota  i podvig  postanu  besmrtni.  Čoveku  je  nemoguće  da  jedan  dan  provede  pobožno,  ako  ne 

89

bude mislio da  je to poslednji dan njegovog života. Treba da znamo da  je sećanje na smrt, kao i svako drugo dobro, dar Božiji. Mi često ostajemo bez srca, ravnodušni, čak i kada se nalazimo kraj samih grobova, a veoma često nas dirne sasvim suprotan prizor.ʺ[6] 

Veliki Varsanufije  tvrdi da  čovek koji odseče svoju volju u svemu,  imajući smireno srce  i uvek smrt pred očima, može da se spase blagodaću Božijom  i ma gde on bio, njime neće ovladati strah: takav što je za njim zaboravlja, a stremi za onim što je pred njim.[7] ʺNeka ukrepi tvoju misaoʺ, piše ovaj prepodobni Otac nekom bratu, ʺsećanje na dolazak smrti čiji  je čas neizvestan bilo kome od ljudi. Postarajmo se da činimo dobro, pre nego što odemo iz ovog života. Ne znamo u koji ćemo dan biti pozvani, da nam se ne dogodi da budemo nespremni i  da  ostanemo  van  dvora  sa  pet  ludih  devojaka  koje  uzeše  fitilje,  ali  ne  uzeše  jeleja  u sasudima  svojim.[8] Drugom bratu Prepodobni piše:  ʺShvati da vreme ne okleva  i, kada nastupi  čas, vesnik  smrti  je neumoljiv. Ko ga  je molio,  i bio uslišen? On  je  istinski  sluga istinskoga Vladike, koji u potpunosti  ispunjava naredbu Njegovu. Zaplašimo  se  strašnog dana i časa, u koji nas neće zaštiti ni brat, ni srodnik, ni upravitelj, ni vlast, ni bogatstvo, ni slava: nego će ostati samo čovek i njegov trud.[9] ʺDobro je čoveku da se seća smrti, kako bi usvojio znanje o svojoj smrtnosti; smrtan ‐ nije večan; a nevečan će biti primoran da napusti ovaj vek. Neprestanim sećanjem na smrt čovek počinje i nehotično da čini dobro.[10]  

Prepodobni  Filotej  Sinajski  savetuje  Hristovom  podvižniku  da  celo  jutro  posvećuje trezvenoj  i dugotrajnoj molitvi, a nakon uzimanja hrane da neko vreme posveti sećanju  i razmišljanju  o  smrti.[11] Navodeći u  svedočenje  ovog drevnog Oca, naš prepodobni Nil Sorski  takođe savetuje da se vreme za  trpezom posvećuje razmišljanju o smrti  i sudu.[12] Ovom poukom svetih Otaca, izvedenom iz blaženog opita, korisno je i potrebno da se služe svi  koji  žele  da  se  nauče  sećanju  na  smrt,  koji  žele  da  se  oslobode  varljivog  i  lažnog mislenog stanja, kojim se  čovek samom sebi  čini kao da  je večan na zemlji,  i smrt smatra udelom samo drugih  ljudi, a nipošto  i svojim. Nakon napornog primoravanja na delatno razmišljanje  o  smrti, milosrdni Gospod  šalje  živi predokus  tog  sećanja  ‐  i  ono dolazi da pomaže  podvižniku  Hristovom  pri  njegovoj  molitvi.  Ono  ga  blagovremeno  uzvodi  na strašni sud Hristov; na tom sudu čovek pravovremeno umoljava čovekoljubivog Gospoda za oproštaj svojih grehova, i dobija ga. Stoga je sveti Jovan Lestvičnik i rekao da je ʺmolitva onih koji se  istinski mole sud Gospodnji, suđenje pred prestolom Njegovim pre Strašnog suda.ʺ[13] 

Prepodobni  Filotej  Sinajski  svedoči  da  sećanje  na  smrt  (tako  uopšte  sveti  Oci  nazivaju razmišljanje  o  smrti)  očišćava  um  i  telo.  ʺUgledavši  njenu  lepotu,  ‐  kaže  on  ‐  i  budući zaplenjen duhom, a ne okom, poželeo sam da mi ona bude saputnica tokom ovog zemnog života,  učinivši  se  ljubiteljem  njenog  blagolepija  i  vrline. Kako  je  ona  smirena,  radosno‐tužna, promišljena! Kako se ona neprestano plaši budućih pravednih muka! Kako se ona boji da odlaže  iz dana u dan vrlinski  život! Ona  izliva  iz  čuvstvenih očiju  živu,  celebnu vodu, a  iz mislenih očiju  ‐  istočnik najmudrijih misli koje  teku  i  izbijaju, veseleći  razum. Ovu,  kako  rekoh,  kćer  Adamovu,  sećanje,  govorim  o  smrti,  čeznuo  sam  postojano  da 

90

dobijem za nerazdvojnu saputnicu, i da sa njom besedim i istražujem, šta će sa mzdom biti po razlučenju od tela.ʺ[14] 

ʺSvagdašnje i živo sećanje na smrt rađa plač, sjedinjen sa radošću i umilenjem, i trezvenost uma.ʺ[15] 

ʺKo pažljivo provodi život svoj, neprestano prebivajući u sećanju na smrt  i razmišljanju o njoj,  i  time  premudro  odvlačeći  um  od  strasti,  jasnije  vidi  stalne  nailaske  demonskih predloga, nego onaj ko hoće da provodi život van sećanja na smrt, čisteći srce samo pomoću razuma,  a  ne  čuvajući  svoje misli  uvek  plačem  i  tugom.  Takav, misleći  da  će  pobediti oštroumljem svojim sve pogubne strasti, vezan  je, ne znajući  to, najgorom od njih,  i  često skreće daleko od Boga svojim visokoumljem. Takav mora strogo da pazi na sebe, kako se ne bi pogordio, i zbog toga sišao s uma. Obično se duše, kaže Pavle, koje sabiraju znanje sa ovih strana, uznose nad malima, kakvima im se oni čine: u njima nema ni plamička istinske ljubavi,  kako  ja mislim. Nasuprot  tome,  ko  ima  sećanje  na  smrt,  videći  jasnije  od drugih nailaske demona, svake večeri ih obara i progoni.ʺ[16] 

ʺUistinu, mnoge vrline sadrži u sebi delatno sećanje na smrt: ono je ‐ majka plača, podsticaj ka  uzdržavanju  u  svemu,  podsećanje  na  geenu, mati molitve  i  suza,  rađanje  bestrašća razotkrivanjem kratkotrajnosti života,  istočnik oštroumlja sjedinjenog s blagorazumnošću; njihova  su  deca  ‐  dvostruki  strah  Božiji  i  očišćenje  srca  od  strasnih  pomisli,  čime  se obuhvataju mnoge zapovesti.ʺ[17] 

Sveti Isihije Jerusalimski ubraja među načine trezvenja neprestano držanje u duši sećanja na smrt. On upoređuje sećanje na smrt sa vratarem koji stoji na vratima duše i zabranjuje zlim pomislima da ulaze u nju. ʺTreba, ‐ kaže on ‐ ako je moguće da se neprestano sećamo smrti. Od  takvog  sećanja  u  nama  se  rađa  odlaganje  briga  i  svega  sujetnog,  čuvanje  uma  i neprestana molitva.ʺ[18] 

Postojano sećanje na smrt  je divna blagodat, udeo svetih Božijih, prvenstveno onih koji su se predali brižljivom pokajanju u nenarušivom bezmolviju. Samo u bezmolviju sazrevaju i cvetaju najuzvišenije vrline, kao što se u staklenim baštama neguju najređe i najdragocenije sadnice! No  i mi,  nemoćni  i  strasni,  treba  da  primoravamo  sebe  na  pamćenje  smrti,  da stvaramo  u  srcu  naviku  razmišljanja  o  njoj,  bez  obzira  što  je  takvo  razmišljanje  krajnje protivno  greholjubivom  i  slastoljubivom  srcu.  Za  takvo  poučavanje,  saglasno gorenavedenom učenju svetih Otaca, korisno  je da se svakodnevno odvoji  izvesno vreme, oslobođeno briga, koje će se posvećivati spasonosnom sećanju na strašnu, neumitnu smrt. Ma koliko da  je neizbežan  taj događaj svakom  čoveku,  ipak  je u početku potreban veliki trud  u  primoravanju  sebe  čak  i  na  površno  sećanje  na  smrt,  što  služi  kao  jedan  od beskrajnih dokaza pada naše prirode, koje ona u sebi nosi. Neprestano rasejavanje misli, na šta smo navikli, i mračni zaborav, neprekidno potkradaju misao o smrti onima koji počinju da se staraju o čestom razmišljanju o njoj. Zatim se javljaju druga protivljenja: neočekivano se pojavljuju važniji poslovi i brige upravo onoga časa koji smo odvojili u danu za staranje 

91

o svojoj večnosti, kako bi nam ukrali taj čas, a potom, da potpuno ukradu i sam trud, čak i samo sećanje o opstanku duhovnog, najspasonosnijeg delanja ‐ razmišljanja o smrti. A kada se,  uvidevši  zamke  vazdušnih  vlasti,  zaustavimo  u  podvigu:  tada  ćemo  ugledati  u  sebi novu borbu protiv njega  ‐ pomisli sumnje u  ispravnost  i korist podviga, pomisli poruge  i hule kako ga nazivaju  čudnovatim, glupim  i smešnim, pomisli  lažnog smirenja koje nam savetuju  da  se  ne  odvajamo  od  drugih  ljudi  našim  životom. Ako  se,  po  velikoj milosti Božijoj,  osvoji  i  ova  bitka,  ‐  sam  strah  mučni,  uzrokovan  delatnim  sećanjem  i predstavljanjem smrti, kao njenim predokusom, u početku je neobično težak našem starom čoveku: on dovodi do užasa um i maštu; hladni trepet prožima telo, potresa ga, raslabljuje; srce  se muči nepodnošljivom  tugom, povezanom  sa beznađem. Ne  treba  odbacivati  ovo stanje, ne treba se bojati da će njegove posledice biti pogubne. ʺSvakome koji počinje da živi po Boguʺ, veli sveti Simeon Novi Bogoslov, ‐ koristan je ovaj mučni strah i bol koji iz njega proističe. Ko misli da postavi početak bez ovakvog bola i okova, ne samo što polaže temelj na pesku svoga truda, neto je i sličan onome ko pokušava da sagradi hram na vazduhu, bez ikakvog  temelja,  što  je  nemoguće.  Od  ove  bolesti  uskoro  se  rađa  svaka  radost;  ovim okovima kidaju se okovi svih sagrešenja  i strasti; ovaj mučitelj biva uzročnikom ne smrti, no večnog života. Ko neće da izbegne bol koji se rađa iz straha od večnih muka, i ne utekne od njega, nego mu se po volji srca preda i stavi na sebe lance, taj, saobrazno tome, počinje uskoro  da  se  uspinje  i  on  ga  predstavlja  Caru  nad  carevima.  A  kada  se  to  dogodi,  i podvižnik donekle uzre slavu Božiju: tada se brzo raskidaju okovi, nestaje mučni strah, bol srca prerasta u radost, javlja se istočnik osećanja iz koga kao reka teku neprestane suze, a u mislima  se  rađa  tišina,  krotost,  neiskazano  umilenje,  smelost  što  slobodno  i  neometano vode  ka  potpunom  ispunjenju  zapovesti  Božijih.ʺ[19]  Očigledno  je:  do  takve  promene dolazi od blagodatne pojave u srcu nade na spasenje. Tada se, pri razmišljanju o smrti tuga meša sa radošću, a gorke suze prelaze u slatke suze. Čovek koji počinje da plače opominjući se  smrti, misleći pritom na kaznu,  iznenada počinje da plače pri  tom  razmišljanju kao o povratku u svoje besceno otačastvo. Takav je plod sećanja na smrt. S obzirom na vrednost ploda,  potrebna  je  odvažnost  pri  njegovom  obrađivanju  i  odolevanje  svim  preprekama razumnim trudom  i postojanošću; treba verovati da ćemo plod  i ubrati u svoje vreme, po milosti  i blagodati Božijoj. Sećanje na smrt, praćeno strahovima koji ga ne napuštaju, ovo sećanje, povezano sa usrdnom molitvom i plačem za sebe, može da zameni sve podvige, da obuhvati  sav  život  čovečiji,  da mu  omogući  čistotu  srca,  da  privuče  k  njemu  blagodat Svetoga Duha, i time mu podari slobodan ushod na nebo mimo vazdušnih vlasti. 

Pre  nego  dostignemo  do  takvog molitvenog  blaženog  stanja,  pri  kojem  um  neposredno gleda  predstojeću  končinu,  i  užasava  se  smrti,  kao  što  i  priliči  stvorenju  da  se  užasava pretnje Tvorca,  izrečene  zajedno  sa  zapovešću,  ‐ korisno  je pobuđivati u  sebi  sećanje na smrt posećivanjem groblja, posećivanjem bolesnika, prisustvovanjem na končini  i sahrani bližnjih, čestim razmišljanjem i obnavljanjem u sećanju različitih načina smrti u naše vreme, o kojima  smo  slušali  i  čiji  smo bili očevici. Koliko  je naših poznanika,  ljubeći ovaj zemni život  i  uživajući  u  njegovim  čarima,  nadajući  se  da  će  dugo  živeti,  jer  ne  behu  stari,  ‐ 

92

pokošeno  iznenadnom smrću! Niko od njih ne beše u stanju da kaže smrti pošto  je došla: ʺSačekaj! Udalji se!  Ja  još neću da umirem!ʺ Neki od njih ne stigoše na samrtnom času da ostave bilo kakvu poruku ili oproštaj; neki su bili zgrabljeni usred vesele gozbe, sa raskošne trpeze: neki okončaše na putu; neki se ubiše sami, a neki behu ubijeni; jedne rastrgoše zveri, a  drugi  legoše  na  postelju  da  kratkotrajnim  snom  odmore  telo,  a  usnuše  večnim  snom. Pogledajmo  oko  sebe:  koliko  je mnoštvo  rodbine,  prijatelja  i  poznanika,  uzetih  smrću, otrgnuto iz našeg društva! Slavni meću njima ostaviše imanje i novac, sakupljane sa velikim trudom,  čuvane  sa  velikim  tvrdičlukom.  Smrt  je  razdvojila  roditelje  od  mnogobrojne porodice,  supruga  od  supruge,  druga  s  drugom;  ona  je  pogodila  genija  usred  velikih njegovih dela; ona  je otela  iz  ljudskog društva njegovog najvažnijeg člana,  i to u trenutku najveće  potrebe  za  njim. Niko  nije mogao  da  je  zaustavi  i  da  joj  se  usprotivi;  niko  nije mogao da  od  nje dobije  objašnjenje  za  njeno delovanje,  toliko  nepomirljivo  sa  čovečijim razumom.  Šta nije promenljivo?  Šta  ima  bilo  kakvu postojanost? Uistinu  ‐  samo  život u Hristu, koji se nastavlja van granica groba  i  razvija u punoj  lepoti  i svetlosti nakon smrti tela. A  sve drugo  su  slabi  odsjaji,  varljivi  kao  snoviđenja... Dugogodišnje muke  čovečije uništava smrt u jednom trenu, u jednom magnovenju.[20] 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Sirah, 7, 39. 

2. Patrologiae, tomus LXXIII, vita beati Antonii, cap. XV. 

3. Slovo 12. 

4. Slovo 86. 

5. Slovo 141. 

6. Izvučeno iz 6. stepena Lestvice. 

7. Fil. 3, 13. 

8. Odgovori na pitanja 229 i 623. 

9. Odgovori na pitanja 799 i 645. 

93

10. Odgovori na pitanja 799 i 644. 

11. Prep. Filotej, gl. 2. Dobrot. č. 2. 

12. Prep. Nil Sorski, Sl. 7. 

13. Lestvica, stepei 28. 

14. Prepodobni Filotej, gl. 6. 

15. Isto, gl. 13. 

16. Isto, gl. 21. 

17. Isto, gl. 38. 

18. Slovo o trezvenju, gl. 17, 18. 

19. Delatne i bogoslovske glave 66 i 67; v. Dobrot. č. 1. 

20. Uzeto uglavnom  iz 7. Slova prep. Nila Sorskog.  Iznenadna  smrt postiže  samo one koji  se ne  staraju  o  svom  spasenju: O  tome  je  i  Sam Gospod  objavio  (Lk.  12,  46). ʺBogʺ, rekao je prepodobni Varsanufije Veliki bratu koji se bojao nagle i prevremene smrti ʺneće uzeti dušu njegovu (podvižnika, koji se bori sa strastima) sve dotle dok ga ne dovede u meru visoku, u čoveka savršena.ʺ Odgovor 265.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

  

  

POZIV NA SEĆANjE I RAZMIŠLjANjE O SMRTI 

  

Shvativši kratkoću našeg zemnog života  i sujetnost svih zemnih dobitaka  i preimućstava, shvativši užasnu budućnost koja očekuje one koji prenebregavši  Iskupitelja, prineše  sebe svecelo na žrtvu grehu i truleži, ‐ odvratimo mislene oči naše od netremičnog gledanja na varljivu i opčinjujuću lepotu sveta, koja lako zarobljava slabo srce čovečije u ljubav prema sebi  i  u  služenje  sebi;  obratimo  ih  strašnom,  ali  spasonosnom  prizoru,  ‐  smrti  koja  nas očekuje. Oplačimo sebe blagovremeno, umijmo, očistimo suzama  i  ispovedanjem grehova svojih  zapisanih  u  knjigama  kneza  ovoga  sveta.  Potrudimo  se  da  zadobijemo  blagodat Svetoga Duha  ‐  taj pečat,  to znamenje  izbranja  i spasenja: ono  je neophodno za neometan hod po vazdušnom prostranstvu  i  sticanje prava na ulazak kroz nebeska vrata  i nebeske obitelji. Nepravedno bogatstvo[1]  ‐  tako  je nazvano u  Jevanđelju svako zemno  imanje, što  je 

94

posledica našeg pada  ‐ upotrebimo, po savetu  Jevanđelja, na zadobijanje nebeskih riznica obilnim  razdavanjem  milostinje.  Upotrebimo  naš  zemaljski  život,  taj  veliki  dar  Božiji, shodno  određenju  naznačenom  od  Boga,  na  poznanje  samih  sebe,  na  nazidanje  svoga večnog udela. Nemojmo gubiti vreme; iskoristimo ga pravilno: drugi put ono se neće dati; gubitak je njegov nenadoknadiv. Izgnanici iz raja! Ne nalazimo se mi na zemlji radi veselja, ni radi slave, ni radi igre, nego zato, da bismo verom, pokajanjem i krstom ubili smrt koja je ubila nas i povratili sebi izgubljeni raj.  

Milosrdni Gospod neka podari čitaocima ove knjige i njenom sastavljaču da se sećaju smrti za vreme zemnog života; da sećanjem na nju, umrtvljavanjem sebe za sve sujetno i životom za večnost odstrane strahotu smrti, kada nastupi njen  čas,  i pređu  iz nje u blaženi, večni, istinski život. Amin. 

  

  

   

  

NAPOMENE: 

1. Lk. 16, 11.  

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI 

 

TROPAR  

(prepev)  

  

Pravoslavne vere sveti poborniče,  

Kajanje, molitve, Božijeg prostranstva Učitelju  

s kojim celomudrost niče  

Hristovog svetog vladičanstva 

Monahujući slava data ti je  

Srcem u Hristu kroz Kog je postanje  

95

96

Moli se, struno, Sveče Ignjatije  

Pre smrti da nas stekne pokajanje. 

(prevod)  

Pravoslavlja poborniče, 

Pokajanja i molitve delatelju i učitelju mudri, 

Arhijereja ukrase bogonadahnuti, slavo i pohvalo monaha: 

Pisanjima svojim sve si ucelomudrio.  

Pesmo duhovnosti, Ignjatije bogomudri,  

Moli Reč Hrista Boga Kojeg si u srcu svome nosio uvek  

Pre smrti da nam podari pokajanje. 

 KONDAK 

(prepev)  

  

Sveti Ignjatije, kraju život svede  

Poučivši mnoge: ni nas ne previdi  

Molitva tvoja nek i nas uzvede  

Da nas se pred Ocem Hristos ne postidi. 

  

(prevod)  

  

Okončavši stazu zemnoga života, Ignjatije Sveti,  

Dok si na njoj bio ti si život večni neprestano zreo 

Rečima si svojim učenike mnoge poučio  

I za nas se moli, svetitelju, njima da sledimo.