IMANUEL KANT

Imanuel Kant (1724-1804) je živeo u Kenigzbergu, gradu u ondašnjoj Pruskoj

(danas je to Kalinjingrad, u Rusiji). Kažu da za života nije napuštao grad. Ipak, on je

u filozofiji stvorio učenje koje je daleko od zatvorenosti u lokalne okvire – baš on kao

zadatak svoje filozofije uzima izgrađivanje univerzalnih normi koje bi svi mogli da

prihvate, zadržavajući svoje različitosti. Bio je poznat po pedantnom i urednom

životu, tako da su npr. njegovi sugrađani mogli da navijaju sat po njegovim

šetnjama.

U filozofiji sa njime počinje novi period – Nemačka klasična filozofija (ili Nemački

klasični idealizam).

Kantova najpoznatija dela su tri kritike: Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i

Kritika moći suđenja. Ovim trima kritikama pripadaju i tri osnovna, jednostavna

pitanja filozofije:

Šta mogu da znam?,

Šta treba da činim? i

Čemu mogu da se nadam?

Kant na ova stara pitanja filozofije odgovara na novi način, dodeljujući nove uloge

pojmovima slobode i uma.

Pozabavimo se prvo Kantovom teorijom saznanja. Kantov poduhvat u toj oblasti se

može posmatrati kao sjedinjavanje najboljih elemenata empirizma i racionalizma u

novu sintezu. Empirizam je učio da predmet nauke mora biti dat u iskustvu i da nije

moguća pouzdana nauka o predmetima koji nisu dati u iskustvu. Odatle sledi da je

nemoguća nauka koja raspravlja o prirodi supstancije kao da je ona data preko

urođenih ideja, kao što je bio slučaj kod racionalista (Kant je moć da se imaju

urođene ideje nazivao “intelektualni opažaj”, za razliku od opažanja čulima).

Dotle se Kant slaže sa empiristima.

Kantov portret

Ali, Hjum je stvorio probleme i empiristima i racionalistima, tvrdeći da uzročni

odnos kao forma ne postoji u iskustvu, iako je to jedna od najvažnijih stvari u

naukama, na koju se uvek pozivamo kada tvrdimo da u prirodi vladaju zakoni. A

takvih formi koje omogućavaju iskustvo ima više. Kant je izvor svih takvih formi,

koje povezuju čulna iskustva i prave od njih povezano i objašnjeno iskustvo (nauku),

smestio ipak u razum. Taj razum sada nije deo duha u kome se stvara navika kao

kod Hjuma, ni izvor urođenih ideja kao kod Dekarta, nego moć koja svojim

pojmovima koje ne izvlači iz iskustva, povezuje iskustvo.

Razum, dakle, obezbeđuje vezu raznovrsnosti iskustva i može time da usmerava

eksperimente. Za napredak nauke prvo je potrebno zamisliti (izmisliti) moguće

objašnjenje pojava, odnosno jednu hipotezu. Posle toga, naš razum svoje pojmove i

hipoteze koje je stvorio, može da proverava i opravdava samo pomoću iskustva, a ne

na drugi način, npr. preko urođenih ideja koje su istinite same po sebi.

To je to novo rešenje za problem teorije saznanja koje je predložio Kant. Udeo

razuma u saznanju zvao je apriori saznanja, a udeo iskustva, aposteriori saznanja.

Ovi pojmovi govore o tome da je razum logički raniji kada formiramo neku hipotezu,

dok se čulni podaci potom smeštaju u okvire koje je postavio razum. Na taj način

čini se kao da subjekt propisuje prirodi njene zakone. On to ne čini realno, ali ti

zakoni ne bi bili saznati bez njegovog razuma. To je još jedna potvrda moći subjekta

i značaja njegovih osobina, prvenstveno njegove slobode, za napredak saznanja.

Pošto se ovo povezivanje iskustva moze zvati i sinteza, Kant je sve sudove nauke

zvaosintetički sudovi apriori i smatrao da je glavni problem filozofije da objasni kako

su oni mogući.

Ali, naš razum nužno razmišlja i o pitanjima celine sveta koja nije data u iskustvu.

To su pitanja o Bogu, slobodi, beskonačnosti, besmrtnosti.

Kada misli na razmatranje ovakvih pitanja Kant ne govori više o Razumu nego

o Umu. Kada razmišljamo o ovim temama naš um se, pošto je ostao bez pomoći

iskustva, nužno zapliće uantinomije, situacije u kojima ne može da se odluči između

dva stava. Na primer: Da li svet ima početak u vremenu, ili nema?, ili: Da li je

svemir beskonačan ili konačan?

Kantova silueta

To je, kao i ranije, zato što nam nije data moć intelektualnih opažaja kojima bi mogli

saznati kakve su stvari po sebi, nezavisno od toga kako ih vidimo čulima. Stvar po

sebi je po Kantu nesaznatljiva. To znači da ne postoji opažanje koje nije prožeto

nekom teorijom, niti teorija koju ne treba opravdavati nekim opažanjem, te se zbog

toga nijedna teorija ne može brzo i definitivno dokazati, što otvara potrebu za

slobodnim komuniciranjem u filozofiji. Ne možemo prekinuti raspravu pod

izgovorom da je naše mišljenje otkrilo kakvo je nešto po sebi, odnosno da je otkrilo

poslednju istinu o tome.

Kant je smatrao da je ovakvim rešenjem problema načinio kopernikanski obrat u

filozofiji.

Kantova etika je takođe specifična i revolucionarna. U njoj Kant na još jasniji način

primenjuje svoj pristup filozofskim pitanjima.

GOTFRID VILHELM LAJBNIC

Rodjen u Lajpcigu,a ziveo od 1646-1716. godine. Razvijao je simbolicku logiku. Bio je polihistor, odnosno mnogoznalac, poznavao je veliki broj naucnih oblasti. Bio je nemacki filozof slovenskog porekla.Bavio se diplomatijom, osnovao je Berlinsku akademiju nauka,pisao istoriju Hanoverske porodice. Kao hriscanin oseca opasnost od Turaka protiv kojih se borio veliki deo svoga zivota. Zalagao se za ujednjenje evropskih naroda protiv Turaka. Najvaznija dela su:Monadologija i Teodiceja.Monadologija vodi poreklo od grckih reci: monas-jedinica i logos-nauka. A samo delo govori o monadama. U tumacenju sustine supstancije vraca se antickom atomizmu.Sustinu cini beskonacno mnostvo monada odnosno jedinica.Monade nemaju velicinu,one niti nastaju,niti nestaju,a njeni slozeni sastavi-agregati mogu nastati i nestati.Nemaju prostor kroz koji bi nesto trebalo izaci ili uci.Lajbnic zagovara ontoloski pluralizam,Spinoza monizam,a Dekart dualizam.Monade su piramide hijerarhijski uredjene.Na dnu piramide su monade bez svesti,malo vise su monade sa svescu,a na samom vrhu je monada Boga.Postoji uredjenost u svetu monada-prestabilarna harmonija.Monade imaju percepciju ili moc opazanja.Drugo njegovo znacajno delo,Teodiceja je kovanice dve grcke reci: teos-Bog i dike-pravda. Tako da bi prevod ovog dela bio O Bozjoj pravenosti. Posto se u ovom delu govori o pravdi Boga,postavlja se pitanje otkud ovoliko zlo u svetu ako je Bog svemocan i pravedan i ipak ne moze da ga otkloni.Lajbnic pokusava da opravda Boga tako sto nalazi razloge za postojanje zla u svetu.Pokusava da relativizuje zlo na razlicite nacine.Mi mislimo da je zlo sve ono ruzno sto nam se desava,ali on smatra da je to dobro, iz nekogugla.Po njemu,zlo ne postoji samo po sebi vec zavisi od ugla posmatranja.Dobro i zlo su kategorije etike i nalaze se na suprotnim skalama eticke vrednosti.On dalje kaze,ako posmatramo nesto sa stanovista celine to nije zlo,a ako posmatramo sa stanovista dobrog onda je zlo i to je prvi nacin njegove relativizacije zla.Drugi nacin relativizacije odnosi se na njegovo misljenje da od svakog zla moze biti gore zlo.Tako da,to sto smo mislili da je zlo,pokazace se kao dobro.Zlo postoji da bi se znalo sta je dobro.On kaze da je covek zavrseno,ali nije savrseno bice.Lajbnic deli zlo na tri vrste:

1.Metafizicko zlo-sastoji se u jednostavnoj nesavrsenoj patnji(fizicka patnja),a ona se sastoji,izmedju ostalog,u tome sto se radjamo bez znanja.Ovo se moze shvatiti i kao fizicko zlo.2.Fizicko zlo-tip zla kada osecamo glad,ali takav tip zla moze da se otkloniti proizvodnjom hrane3.Moralno zlo- sastoji se u grehu

Imanuel Kant (1724 – 1804)

Rođen je u Keninzbergu i nikada ga nije napustio. Keninzberg se nalazio u tadašnjoj Pruskoj, a danas se on naziva Kalinjingrad i to je ruska enklava, nalazi se između Poljske i Litvanije. Kant je bio jako čudan, nije se ženio, njegov život se deli u dve faze: 1) pretkritički period i 2) kritički period. Granica između ova dva perioda je godina 1781. Tada je Kant objavio svoju prvu kritiku. Pre toga je rešavao probleme pod uticajem Lajbnica i Volfa i njihovog racionalizma, ali ga je Hjum razbudio. Posle 1781. godine objavio je još tri kritike.

1781. – KRITIKA ČISTOG UMA (Kantova teorija saznanja, ključno pitanje ove teorije je – šta mogu da znam?)

1789. – KRITIKA PRAKTIČKOG UMA (Kantova etika, teorija morala, ključno pitanje je -šta treba da radim? ili kako ja treba da radim?, u ovom delu Kant ispituje granice spoznaje.)

1791. – KRITIKA MOĆI SUĐENJA (Kantova estetika, ključno pitanje – čemu mogu da se nadam?)

Neki će reći da se Kantova filozofija može svesti na ova tri gore pomenuta pitanja, a sam Kant ta tri pitanja će svesti na jedno jedino antropološko – šta je to čovek?

Kritika čistog uma

U ovom delu Kant je pokušao da reši antagonizam između racionalizma i empirizma. I jedni i drugi su dopola u pravu. Racionalizam precenjuje razum, a podcenjuje iskustvo, a empirizam vice versa. Kant smatra da je nesumnjivo da saznanje počinje sa iskustvom, ali se i kod iskustva ne završava, postoji nešto što razum dalje iz samoga sebe dodaje, to je moć čistog uma. Kant polazi od analize a priori i a posteliori sudova, od sintetičkig i analitičkih sudova, koji su inspirisani Hjumovom kritikom pojma uzročnosti.

sintetički – a posteliori

analitički – a priori

Svi sudovi moderne prirodne nauke su sintetički (a posteliori), oni su zasnovani na iskustvu i iskustveno su provereni, a kod takvih sudova dolazi do sinteze odnosno do dodavanja nekih podataka. Svi naučni stavovi su sudovi sa više pojmova. Oni mogu biti tačni i netačni. Postoje i sudovi koji su a priori, oni su bez ikakvog prethodnog iskustva. Takvi sudovi su analitički. Kod njih dolazi do analize, dolazi do raščlanjivanja pojma neke stvari, analizira se sam pojam.

Kant je postavio pitanje – Kako su mogući, a postoje, sintetički sudovi koji su a priori? To su pitanja metafizike, matematike i svih onih prirodnih znanja. Kako je moguće da proživljavamo saznanje, a da ne izlazimo u iskustvo. U metafizici postoje razne vrste sudova koji nisu potrebni da se provere u iskustvu.

Kant je podelio saznajne moći na tri dela: 1) čulnost; 2) razum i 3) um;

Na nivou culnosti Kant razlikuje formu I sadrzaj. Forma culnosti su prostor I vreme. Prostor I vreme su a priorne forme culnosti, ne postoje sami po sebi nego po subjektu opazanja. Imaju transcendentalni identitet I empirijski realitet. Ne postoje pre akta opazanja nego samo kao forme. Sve sto opazimo, opazimo u prostoru I vremenu, ali prostor I vreme ne mozemo opaziti. Sadrzaj culnosti je sirov (nesredjen) materijal culnog opazanja koji dobijamo preko cula. Treba da uvedemo formu u opazanje

da sadrzaj culnosti ne bi bio sirov. Tu uvodimo razum, a priorne forme ili kategorije kojih ima 12. Na nivou razuma kategorije pomazu da organizujemo sirov materijal iskustva. Kant deli kategorije na 4 vrste: kvalitet, kvantitet, relacije I modalitet. Postavlja pitanje kakav je odnos kategorija I culnog iskustva. Kategorije kao a priorne ne proizilaze iz iskustva I ne zasnivaju se na osnovu iskustva. Kategorije se samo podudaraju sa iskustvom,ali ih iskustvo ne odredjuje. Kant prelazi na stranu razuma I tu dolazi do preokreta-Kopernikanski obrt u teoriji saznanja. Ne odredjuje iskustvo subjekat vec subjekat iskustvo odnosno objekat. Kant razlikuje fenomen I noumen. Fenomen je stvar za nas (svet po nama,po I preko nasih kategorija). Kroz prizmu nasih kategorija posmatramo svet. Noumen je svet sam po sebi.  Kant postavlja granicu saznanja, saznajemo noumen, ono sto se podudara I odnosi na samo iskustvo. Pojmovi koji prelaze granice iskustva su pojmovi uma (pojam Boga,besmrtnost duse,prvi uzrok…). Svet ima I nema kraj. U ovoj konstataciji teza I antiteza imaju istu vrednost. Ovo saznanje nije naucno posto ne mozemo nista dokazati. Tvrdnje metafizike se ne mogu proveriti u iskustvu I zbog toga, Kant smatra da metafizika nije nauka I da pojmovi uma imaju vrednost na prakticnom nivou. Pojam Boga, besmrtnosti ,slobode su znacajni pojmovi za covekov zivot-regulativne ideje. Postojanje Boga ne mozemo dokazati, ali je korisno pretpostaviti da Bog postoji.

Kritika praktičkog uma

To je Kantova etika, koja odgovara na pitanje šta treba da radim? I kako treba da radim?; Praktičko treba razlikovati od praktičnog. Praktičko se odnosi na čovekovo delovanje u praksi, a praktično je ono delo koje je korisno, funkcionalno…  Moralno delo, po Kantu, je samo ono delo, koje je izvršeno u skladu sa moralnim zakonima. Moralni zakoni moraju biti univerzalni i nužni. Kant moralni zakon naziva kategorički imperativ. Postupaj tako da maksima tvoje volje može postati princip opšteg zakonodavstva. Imperativ je zahtev za nekakvo ponašanje, kateogrički zači da imperativ nije uslovljen, on je bezuslovan, u formi je kategoričkog suda. Sa druge strane kategoričkog imperativa nalai se

hipotetički imperativ, koji uvek glasi u formi Ako… onda…. Npr. Ako želim da budem častan čovek onda ne smem da kradem i da lažem. Kanr želi da moralno delovanje učini nezavisnim od posledica. Samo preko univerzalnosti se može postići i opšte dobro. Test univerzalnosti je postupak, koji ćemo uzdići na nivo maksime odnosno na subjektivni nivo ponašanja. Moralni postupak je samo onaj koji se može ponavljati neograničeni broj puta, onaj što je prihvatljiv za sve.

Kategorički imperativ vodi u formalističku etiku, dok hipotetički vodu u sadržajnu. Sadržajna etika je utilitaristička, hedoonistaička, eudajmonistička. To su one etike kod kojih je određen sadržaj delovanja, odnosno ono što neko treba da radi. Kant želi da moralne principe učini zavisnim od samog čoveka. Formalistička etika podrazumeva autonomiju čoveka ( autonomos – nezavisnost), a sadržajna podrazumeva heteronomnu etiku ( heterus – različito).

Kant razlikuje pojmove moralitet i legalitet. Legalno je sve što je u skladu sa zakonom. Moralno je sve što je u skladu sa tim i sa slobodnom voljom svakog pojedinca.

Sloboda je postulat uma, koja se mora pretpostaviti. Mora se pretpostaviti da postoji Bog i da postoji besmrtnost duše. Ti pojmovi dobijaju status regulativnih ideja.

FIHTE

Deklarisao se kao Kantov ucenik,on je nastavljac Kantove filozofije sa zeljom da je sprovodi i interpretira bez pretenzije da bilo sta menja. Fihte je pozitivno i pohvalno govorio o Kantu u smislu da je konačno izveo filozofiju na transcndentalni put. Hvali transcendentalizam u Kantovoj filozofiji. U tumacenju Kantove filozofije Fihte je pokazao sustinu slobode pa smatra da je noumen u Kantovoj filozofiji ostatak dogmatske filozofije i smatra da treba zadrzati samo fenomen. Fihte u delu Ucenje o nauci shvata filozofiju kao strogu nauku. Filozofija treba da ima znacajnu javnu ulogu u cilju praktickog angazmana. Fihte se prakticki angazovao. Bio  je odusevljen francuskom burzoaskom revolucijom. Drzi govor

nemackom narodu da im probudi svest o potrebi za slobodom, da Nemacka tako izadje na put revolucije, put slobode. On dalje kaze da, ako zele da budu slobodni moraju poci od pretpostavke da su slobodna bica, jer ako u tom pravcu ne budu mislili, nece do slobode nikada doci. U noumenu vidi opasnost za covekovu slobodu, ogranicenje i smatra da svet po coveku treba da bude njegovo delo. Kljucni pojam od kojeg polazi Fihte je pojam ja (misli se na kolektivno ja). Ja stvara svet. Zeli da obezbedi slobodu subjektu zato sto subjekat ima pravo na slobodu, sloboda je njegova sustina. Fihte ne dozvoljava da ga bilo sta ogranici. Covek=covekov svet. Covekov svet nije gotov, zavrsen. Covek nije dat vec je zadat. Covek delovanjem izgradjuje svoj svet, a taj svet nije kao metafizicki svet. Svet zavisi samo od nas, naseg ja. Uvodi princip ljudske slobode. Sloboda je pretpostavka od koje se polazi.Covek polazi od pretpostavke da je Slobodan. Fihte naglasava delatni karakter ja i daje prednost praktikom umu. Filozofija mora zapoceti uvidjanjem da je ja delotvorna radnja, cin. Ono predstavlja samoostvarujuci spontani proces. Ja jeste proces i to samoostvarujuci. Kao takvo, ja je slobodno.  Covek je racionalno bice koje deluje. Mi izgradjujemo nas svet koji je rezultat naseg delovanja i time potvrdjujemo sopstvenu slobodu. Oblikujemo svet u skladu sa nasim ciljevima. Fihte kaze da ucinimo svet zavisnim od naseg dela. Postoji i drugo ja i druga racionalna bica, druga sloboda, koja je granica i prepreka prve. Fihte tu vrstu slobode naziva ne-ja i to je antiteza, za razliku od prve ja koja je teza. Otpor uvek postoji, otpor od strane drugih racionalnih bica i njihovih sloboda. Treba da postujemo ta bica i njihove slobode. Fihte razvija dijalekticku filozofiju i kaze da postoji borba izmedju onog ja i ne-ja i kao rezultat borbe se javlja novo ja i to je sinteza.