Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за историју

Аурелије Августин и његовe „Исповести“ Семинарски рад из предмета Класични језик 4 – Латински језик 4

Аутор: Кристиан Јерић (ИС 26/08) Ментор: мр Александра Смирнов – Бркић

Мај 2011, Нови Сад

1

Живот и дело Аурелија Августина

Testamentum nullum fecit, quia unde faceret pauper Dei non habuit.1

Са овим речима Посидије2, пријатељ и сарадник Аурелија Августина, завршава

опис последњег дана датог великана хришћанске цивилизације. Ипак, истина је далеко од

тога да он није ништа оставио у наследство, до нашег времена је сачувано око двеста

његових писама, петсто проповеди и сто трактата.3 Међутим, пре него што се пређе на

његово духовно стваралаштво, битно је кратко да се осврне на његов живот, као и да се

одреди његов значај за историју хришћанске Цркве4 и цивилизације.

Аурелије Августин је рођен 13. новембра 354. године у римској Африци у Тагасти

(данас у Алжиру) од оца Патриција, тада пагана5, и мајке Монике, која је била хришћанка.

Тешко је да се одреди материјални положај дате породице. Изгледа да је Августинов отац

био куријалац у наведеном граду, као и да су располагали са кућом и малим виноградом.6

Августин је после краткотрајног образовања у Тагасти, накратко 367. изучавао граматику у

Мадаури, али је због финансијских тешкоћа био привремено приморан да се врати у родни

град. Ипак, вероватно је да се за време боравка у наведеном месту упознао са делима

значајног писца Луција Апулеја (Lucius Apuleius), кога Августин често цитира у својим

1 „Није оставио никакве опоруке, јер Божји сиромах није имао шта да остави.“ (прев.- К.Ј.) Латински текст према Vita Sancti Aurelii Augustini Hipponensis episcopi, auctore Possidio Calamensi episcopo in: J. Migne, Patrologia Latina, vol. 32, 64. 2 Сви преписи латинских имена у овом раду су написана према традиционалном изговору наведеног језика, из разлога што се она најчешће тако користе у литератури коју је (за овај рад) користио аутор.3 Eleonora Stump (еd.), Norman Kretzmann (ed.), Тhe Cambridge Companion to Augustine, Cambridge 2006, 2.4 Под изразом хришћанска Црква аутор овог дела подразумева верску заједницу, која је исповедала учење Никејског сабора, и из које су настале данашње главне хришћанске конфесије: Католичку Цркву, Православну Цркву, као и евангелистичке и реформатoрске верске заједнице. Док термин „Црква“ у наведеним синтагмама аутор пише великом словом, како би означио свој положај хришћанског верника, из разлога што сматра да је немогуће бавити се верским питањима и религиозношћу уопште sine ira et studio. Исти случај је и са именицом „Бог“. 5 О вери родитеља Аурелија Августина много се расправљало, као почетна тачка за проучавање датог питања може да послужи монографија Ђованија Папинија Свети Августин (Giovanni Papini, Sveti Augustin, Zagreb 1975).6 Giovanni Papini, Sveti Augustin, Zagreb 1975, 14.

2

делима.7 Помоћу пријатеља Романијана 370. је започео студије реторике у Картагини. Где

је и упознао Цицероново дело Hortensius (Хортензије)8, које му је било помогло да

прихвати учење манихејаца9, пре свега због њиховог дуалистичког тумачења порекла

греха, те је био приступио реду манихејских „слушаоца“. Убрзо му се од једне конкубине

био родио син Адеодат, и 374. се вратио у Тагасту као предавач граматике. Наредне године

је опет боравио у Картагини, где је написао своје прво, касније изгубљено, дело De pulchro

et apto (О лепом и приклаgном). Након сусрета са манихејским бискупом Фаустом почео је

да сумња у учење манихејаца, те се све више приближавао скептицизму неоплатонске

Академије.10 Године 383. је прешао у Рим, где је био гост једног манихејца „изабраника“.

7 G. Papini, Op. cit, 23.8 Марко Тулије Цицерон (Marcus Tulius Cicero, 106 – 43. старе ере) је био славни римски оратор и државник. Међутим, у периодима када је био присиљен да се повуче из политичког живота (55 – 52. и 47 – 45. године) радо се бавио филозофским темама. У својој младости је био ученик епикуровца Федра, академичара Филона, стоика Диодота, Антиоха из Аскалона, епикуровца Зенона и стоика Посејдонија. Његови (филозофски) списи се тешко могу сматрати оригиналним, већ њихова је вредност лежала у чињеници да је он имао дара да интерпретира учење грчких филозофа. У сукобу супротних филозофских школа и учења је био склон скептицизму. Међутим, сматрао га је опасним по моралност, те је говорио о појмовима као што је notiones innatae, natura nobis insitae (урођени појмови, нама усађени прироgом), за које је сматрао да их потврђује consensus gentium (оште слагање). О религији је Цицерон сматрао да је треба сачувати у интересу најшире заједбнице, али да ју је прво потребно „очистити“ од сујеверја и од неморталних примера. Наведено дело, Хортензије, је настало око 45. и само је фрагментарнио сачувано. Оно представља Цицеронов увод у његове касније списе, као што су Аcademica priora libri II (првобитна редакција Акаgемика у којем је изложено гносеолошко учење академичара и Карнеадова дкепса) и Аcademica posteriora libri IV (допуњена са прегледом историје филозофије од Сократа до Аркесилаја. Мирон Флашар, Преглеg римске књижевности.De auctoribus romanis, Београд 1986, 257. Frederik Koplston, Isorija Filozofije, vol. 1, Beograd 1988, 456 – 457. 9 Манихејци су били заступници дулаистичког погледа на свет према којем постоје два крајња начела, начела добра или светлости, и начела зла или мрака. Оба начела су вечна и њихов се сукоб одражава у свету, који је и створен у њиховом међусобном деловању. Човекова душа, која је сатављена од светлости је дело доброг начела, док је тело, састављено од грубе материје, дело злог (начела). Оба начела су вечна и њихов се сукоб одражава у свету, који је и створен на тај начин. Такво учења је, поред других, био проповедао и Мани. Он је рођен почетком III века хришћанске ере у Ктесифону у Месопотамији, док су му родитељи били иранског порекла. Од око 240. па све до своје смрти (око 276) проповедао је своје учење широм сасанидске империје. Своју заједницу је организовао по угледу на хришћанске Цркве, те је она убрзо бројала дванаест учитеља (апостола), седамдесет два бискупа и тристашесдесет стараца, који су се даље делили на Изабране (Еlecti) и Слушаоце (Аuditores). Док су први били приморани да се држе строгих моралних норми и аскетског живота, други нису имали такве обавезе. Њихово веровање је стајало под снажним утицајем хришћанства и зороастрианизма. У току IV века су изгубили свој утицај у Западном Римском царсту, док им значај на Истоку и даље растао. Њихов поглед на свет је снажно утицао и на средњовековне дуалистичке заједнице. G. Gnoli, Manichaeism.An overview, J. G. Davies, Manichaeism and Christianity in: The Encyclopedia of Religion (Mircea Eliade editor-in-chief), Vol. 9, New York 1986, 161 – 171; D. W. Johnson, Manichaeans in: Dictionary of the Middle Ages, Vol. 8, New York 1987, 84 – 86; F. Laubenthal, Manichäismus in: Lexikon für Theologie und Kirche, Vol. 6, Freiburg 1961, 1351 – 1355. За најбољи преглед учења дуалистичких покрета, како у антици тако и у средњем веку, на српском језику видети: Aleksandra Smirnov, Dualističke jeresi u srednjem veku (необјављени дипломски рад).10 Први представник филозофског скептицизма је Пирон према чијем учењу душевни мир је могуће достићи порицањем знања, тј. скептицизмом или супростављањем знању. Оснивач нове академије Карнеад (Karneades, 214/12 – 129/8 старе ере) je наведено учење допунио и сумњом у доживљај чулних органа. Од црквених научитеља једино се Августин био озбиљније осврну на скептицизам, те је изнео мишљење у свом делу (De Academicos) да се сумња у знање вером и надом може превазићи. Frederik Koplston, Istorija filozofije,

3

Ускоро по препоруци споменутих дуалиста, префект града Аурелије Симах (Аurelius

Symmachus) га је био послао у Милано (Mediolanum) за професора реторике. Тамо убрзо

под утицајем знаменитог бискупа Амброзија (Ambrosius), свештеника Симплицијана

(Simplicianus) и монаха Понтицијанa (Ponticianum) прихвата никејско хришћанско учење11.

Крајем августа 386. се био повукао у вилу његовог пријатеља Верекунда у Касиак

(Cassiacum), где је написао своја прва сачувана дела De Academicis (O Акаgемичарима) De

Beata Vita (О блаженом животу) и De Ordine (О реgу).12 По повратку у Милано

сакраменат13 крштења прима од бискупа Амброзија на Ускрс 387. заједно са својим сином

Адеодатом и пријатељем Алипијем, који је касније постао бискуп Тагасте. Исте године

написао је трактате De Quantitate Anime (О количинки gуше), De moribus Ecclesiae

catholicae et de moribus Manicheorum (О обичајима опште Цркве и о обичајима

манихејаца), De genesi contra Manichaeos (О постању против манихејаца) и De libero

arbitrio (О слобоgној вољи). Наредне године се вратио у свој родни град, где је написао

дело De Magistro (О учитељу), док су му у међувремену преминули син Адеодат, мајка

Моника, као и пријатељ Небридије. Из овог периода потичу његова дела De vera religione

(О правој вери), De diversis questionibus (О разним питањима) и De utilitatate credendi ad

Honorum (Јеgна књига Хонорату о корисности веровања). Године 391. у Хипону (Hippo

Regius) на захтев верника бискуп Валерије га је био заредио за свештеника, изгледа да је

дату част Августин нерадо прихватио, јер је због свог положаја морао да напусти живот

повученог филозофа.14 Написао је дело De duabus Animabus contra Manichaeos (О gвема

gушама против Манихејаца), те је расправљао са манихејцем Фортунатом, којег је

протерао из Хипона. У наведеном периоду је основао и свој први манастир у датом граду.

Две године доцније био је учесник синода у Хипону на којој је говорио о Вери и Симболу

vol. 2, Београд 1989,47; Richard H. Popkin, Skeptics and skepticism in The Encyclopedia of Religion (Mircea Eliade editor-n chief), Vol.13, New York 1987, 341 – 343.11 Верску заједницу којој је од 387. припадао Августин аутор зове католичком (општом) или никејском Црквом да би се истакло њено учење и организација насупрот донатиста, пелагијанаца, манихејаца, аријанаца и осталих чија је догматика осуђена као јерес. За различите примере о употреби термина католичка Црква видети: August Franzen, Pregled povijesti Crkve, Zagreb 2004; Stephen Etches, Povijest Crkve, Krapina 2001; Pavel Evdokimov, Pravoslavlje, Beograd 2009.12 Дела Аурелија Августина у Мињеовој патрологији обухватају томове од XXXII до XLVII. Овде су наведени најзначајнији радови према избору Ф. Коплстона (F. Koplston, Op. cit, vol. 2, 47 – 54) и Ђ. Папинија (G. Papini, Op. cit, 187 – 192), одакле су преузети и наслови, као и њихови преводи.13 Сакраменти се у православној теологији називају Светим Тајнама. Ante Mateljan, Sakramenti u pravoslavnoj teologiji, Služba Božja Vol. 44 No. 1, Makarska 2004, 1 – 21.14 E. Stump (еd.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 19.

4

(De Fide et Symbolo). Ускоро је своју пажњу био скренуо на донатисте15 против којих пише

Psalmus contra partem Donati (Псалам против становишта gонатиста). Из овог периода

Августиновог живота потичу и разни коментари на Павлове посланице Римљанима и

Галаћанима, као и списи Contra Adimantum Manichaeum (Против Аgиманта Манихејца),

De sermone Domini in Monte (О Госпоgовој бесеgи на Гори), De Mendacio(О лажи) и De

continentia (О узgржавању). Недуго затим, 395. посвећен је за помоћног бискупа у Хипону

од стране Мегалија (Megalius) примаса Нумидије, али је већ наредне године, после смрти

бискупа Валерија, наследио његову функцију. Ситуација у Августиновој дијецези није

била ни мало лагодна. Све више мука су му били задавали донатисти, против којих је био

ангажован како литерарно, тако и политички. У периоду од 396. до 411. написао је дела De

doctrina Christiana (О хришћанском учењу), Confessiones (Исповести), Annotationis in Job

(Бележке на Јова), De trinitate (О тројству), De consensu Evangelistarum (О слагању

јеванђелиста) и Contra Cresconium grammaticum partis Donati (Против граматичара

Кресконија gонатисте). Године 411. Аурелије Августин је био организовао религијски

збор на којем је учествовало 286 католичких бискупа и 279 донатиста. Упркос

15 Донатисти су свој назив добили према (против)бискупу Донату (Donatus Magnus). За правилно разумевање донатизма и донатистичког раскола потребно је вратити се на период прогона хришћана под владавином Диоклецијана. Споменути цар је преко четири едикта, који су били издати у периоду од фебруара 303. до пролећа 304, наредио прогон целокупне хришћанске Цркве у Римском царству. Неки међу хришћанима су се у жељи да постану мученици Цркве својевољно предавали властима, док су други били оптуживани да су царским службеницима предавали Свете списе, те су они означавани термином traditores. Бискуп Картагине Менсурије (Mensurius) се био оштро успротивио својевољном и непотребном мучеништву, док је примас Нумидије Секунд (Secundus) у коресподенцији са другим свештеним лицима хвалио мучеништво својих дијецезана. Када је 305. године примас Нумидије био отворио синод у Цирти, наредио је истрагу са циљем да утврди да ли је неко од тамо присутних, за време прогона, предао хришћанске Свете списе властима. Истрага је показала да је свако од присутних на неки начин учествовао у „преgаји“ , сумња је пала и на самог Секунда. Недуго затим, 311. је умро Менсурије, и за његовог наследника је изабран архиђакон Цецилије (Caecilius), који је у погледу самовољног мучеништва имао исто мишљење. Са датим избором се нису сложили бискупи Нумидије, који су на челу са примасом за картагинског бискупа изабрали Мајорина (Maiorinus), кога је две године доцније наследио Донат. Он и његови следбеници су тврдили да хришћанин који је у периоду прогона био предао Свето Писмо царским властима, или на други начи отпао од Цркве, мора поново да прими крштење. Исто тако одбијали су да признају ваљаност сакрамената које су били делили такви свештеници. Дато мишљење је прво био осудио папа Мелхиад (Melchiades), те је искључио Доната и његове следбенике из Цркве. Исту одлуку је потврдио и нешто каснији (314) сабор у Арлу. Ипак, екскомуницирани бискуп и његови следбеници су успели да се учврсте у Северној Африци, пре свега у Картагини. Њихов отпор је коначно сломљен тек у периоду бискупства Аурелија Августина помоћу световне власти. Управо из богате коресподенције Аурелија Августина сазнајемо за агресивно и некомпромиснo понашање донатиста. Ипак тешко је да се процени истинитост сваке поједине тврдње наведене против њих. Gordon R Lewis, Violence in the Name of Christ. The signifiance the of Augustine's Donatist Controversy for Today , Journal of the Evangelical Theological Society Vol. 14 No. 1, San Francisco 1971, 103 – 110; W. H. C. Frend, Donatism in: The Encyclopedia of Religion (Mircea Eliade editor-in-chief), Vol.11, Њу Јорк 1987, 420 – 422; Joseph R. Strayer, Donatism in: Dictionary of the Middle Ages, Vol. 4, New York 1989, 259 – 260; J. Ratzinger, Donatismus in: Lexikon für Theologie und Kirche, Vol. 3, Freiburg 19659, 505 - 506.

5

помирљивом ставу католика до договора није дошло.16 Међутим, ускоро је донатистичка

црква царским едиктима била забрањена, те се Августин окренуо против пелагијанаца17. У

расправи са њима написао је дела De peccatorum meritis et remissione, et baptismo

parvulorum ad Marcelinum (О кривицама и опроштају греха за Марцелина), De Fide et

Operibus (Јеgна кнњига о Вери и Делима), De nature et gratia contra Pelagium (О прироgи и

милости против Пелагија), De perfectione iustitiae hominis (О усавршавању љуgске

правичности), De gestis Pelagii (О gелима Пелагија) и De Gratia Christi et peccato originali

(О мислости Христовој и о првобитном греху). Ипак, није трошио сву своју енергију

против пелагијанаца, јер у периоду од 413. до 426. писао је своје монументално дело De

civitate Dei (О gржави Божјој), у којем је, поред осталог, и положио темеље за

хришћанско тумачење историје, као и за хришћанску периодизацију прошлости. Како

против донатиста, тако је и против пелагијанаца Августин постигао значајан успех, јер је

издејствовао 418. њихову осуду од стране афричких бискупа, цара Хонорија (Honorius) и

папе Зосима (Zosimus). Међутим Августин се осврнуо опет 420/421. на пелагијанце, те је у

наредном периоду написао Contra duas epistolas Pelagianorum ad Bonifacium Papam

(Против gве пелагијанске посланице папи Бонифацију), Contra Iulianu haeresis Pelagianae

defensorem (Против Јулијана браниоца јеретика Перлагија), De Gratia et libero arbitria ad

Valentinum (Валентину о Мислости и слобоgној вољи) и De correptione et gratia (О

ускраћивању и милости). Године 426. именује за свог наследника духовника Ераклија

(Eraclios). Међутим, не престаје да пише, и у периоду од 426. до 430. између осталог

објављује Speculum de Scriptura Sacra (Оглеg о Светом Писму), De praedestinatione

sanctorum ad Prosperum (О преgоgређенлости светих), Colatio cum Maximino Arianorum

episcopo (Поређење са аријанцем Максимином епископом) и Contra Maximinum haereticum

(Против Максимина јеретика). Као што се и из наведених дела види бискуп Хипона је у

последњем периоду свог земаљског живота своју пажњу уперио на аријанце18. Убрзо у

16 A. Franzen,Оp. cit, 76 – 77.17 О самом животу Пелагија (Pelagius) пре 410. мало шта се зна, док је његово учење познато, пре свега, преко дела Аурелија Августина. Пелагије и његов ученик Целестије (Caelestius) су негирали источни грех, те су због тога пренаглашавали улогу људске воље у човековом спасењу, а у исто време занемарујући улогу Божанске милости. Упркос томе да је Пелагије 415. пред црквеним судом у Палестини оправдао своје учење, ускоро је ипак био осуђен. F. Koplston, Op. cit, vol. 2, 53; E. Stump (еd.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 12; Robert L. Wilken, Pelagianism in: The Encyclopedia of Religion, Vol.11, New York 1987, 226 – 228; A. Hamman, Pelagianismus in: Lexikon für Theologie und Kirche, Vol. 8, Freiburg 1963, 246 – 250.

18 Аријанство је потекло од александријског презвитера Арија. Према аријанском учењу Бог Син није једнак Богу Оцу, те не дели са њим исту есенцију, природу или супстанцију. Самим тим није консупстантиван (грк.

6

касно пролеће или рано лето 430. Вандали су опседали Хипон. У току датог догађаја 28.

августа преминуо је Аурелије Августин.19 Према традицији тело му је у VII веку пренесено

на Сардинију, а затим 725. године у Павију, где се и данас налази.20

Утицај Аурелија Августина на хришћанство

homoousios) са Оцем, што повлачи са собом и непризнавање Исуса Христа за Бога. Дато учење је осуђено на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, када је Арије и искључен из Цркве. Ипак, примљен је назад на такозваном Првом тирском синоду (335), да би његово учење коначно било осуђено на Другом васељенском сабору (381) у Цариграду. Међутим, бројни германски народи који су посредством аријанског бискупа Улфиле примили хришћанство, допринели су томе да се дато учење одржало све до VI – VII века у пределима Пиринејског полуострва, Сеферне Африке и Апенинског полуострва. Најзначајнији противници аријанства су били Атаназије Александријски, Василије Велики, Гргур Назијански, Гргур Ниски и Амброзије Милански. Charles Kannengiesser, Arianism in: The Encyclopedia of Religion (Mircea Eliade editor-in-chief), Vol.1, New York 1987, 403 – 404; D. W. Johnson, Arianism in: Dictionary of the Middle Ages, Vol. 1, New York 1982, 453 – 454; J. Liébaert, Arianismus in: Lexikon für Theologie und Kirche, Vol. 1, Freiburg 1957, 843 – 848; Várhelyi Ilona; Arianizmus, in: Magyar Katolikus Lexikon, Vol. 1, Budaperst 1993, 401 – 403. 19 За овај кратак, приказ Августинове биографије подаци су преузети (ако у самом тексту није другачије назначено) из: Warren Thomas Smith, Augustinus of Hippo in: The Encyclopedia of Religion (Mircea Eliade editor-in-chief), Vol. 1, New York 1986, 520 – 526; Edward A.Synan, Augustine of Hippo,Saint in: Dictionary of the Middle Ages, Vol. 1, New York 1982, 646 – 658; E. Hendrikx, Augustinus in: Lexikon für Theologie und Kirche, Vol. 1, Freiburg 1957, 1094 – 1102 За свеобухватније биографије видети: G. Papini, Op. cit; Karl Adam, Die geistige Entwicklung des heiligen Augustinus, Augsburg 1931; Peter Brown, Augustine of Hippo, London 1967; Gerald Bonner, Saint Augustine lof Hippo. Life and controversies, Canterbury 1963; Henry Chadwick, Augustine of Hippo, New York 2009.20 Gál Ferenc, Ágoston in: Magyar Katolikus Lexikon, vol. 1, Budapest 1993, 78 – 83.

7

Cum Scriptura Divina multipliciter exponi possit, quod nulli expositioni aliquis ita praecise

inhaereat quod, si certa ratione constiterit hoc esse falsum, quod aliquis sensum scriptura esse

asserere praesumat, ne scriptura ex hoc an infidelibus derideatur, et ne eis via credendi

praecludatur.21

Личност, која је написала толико бројна дела и активно учествовала у верском и

политичком животу своје дијецезе, свакако је оставила снажан утицај на своје

савременике. Ускоро је слављен као светац од стране целокупног хришћанства, као такав

јавља се и у писмима папе Гргура I Великог.22 Већ је у VII веку сматран једним од четири

црквена научитеља (Doctor Ecclesiae) западне Цркве, поред Амброзија Миланског,

Јеронима (Eusebius Sophronius Hieronymus) и Гргура I Великог. На Западу је уживао

непомућену славу на пољу догматике, која је ипак нешто умањена појавом Томе

Аквинског (Thomas Aquinas)23 у XIII веку.24 Ипак, као тумач Светог писма најчешће је

сматран слабијим од Јеронима или Оригена Александријског (Origen Adamantius).25 Три

века доцније Жан Калвин је Августиново учење о Божјој милости, које је изнео у списима

писаним против пелагијанства, (зло)употребио како би потврдио своју науку о апсолутној

предестинацији26, док је своје крваве верске осуде у Женеви правдао управо Августиновим

21„Пошто је Светo писмо могуће тумачити на разлићите начине, свако треба да се приклони одређеном објашњењу у оној мери, који га не спречава да га напусти, ако се дато тумачење покаже сигурно погрешним. На тај начини Свето писмо ће бити мање изложено подсмеху неверника, а неће представљати ни препреку њиховом обраћењу.“ (прев. – К.Ј.) Латински текст према De Genesi ad litteram liber imperfectus in: J. Migne, Patrologia Latina, vol. 34, 260.22 G. Papini, Op. cit, 176; Серафим Роуз, Блажени Августин, Београд – Шибеник 2008, 48.23 Tома Аквински је рођен око 1225. године на југу Апенинског полуострва. После изучавања теологију у Напуљу, постао је доминикански редовник. Докторирао је наведену област 1252. у Паризу код чувеног теолога Алберта Великог. Одбио је све понуђене му црквене положаје. Аутор је многобројних списа, од којих је до данас најзначајнији Сума теологије, у којој обрађује целокупно учење Католичке Цркве. Умро је 7. марта 1274. године. Проглашен је за свеца 1323, за време понтификата Јована XXII, а за научитеља Цркве 1567. (понтификат ПијаV). Недавно је његов значај поново потрвдио Свети отац Павле VI у енциклици Lumen Ecclesiae. Један од најбољих познаватеља теологије Томе Аквинског је био отац Томо Вереш из Бачке. Tomo Vereš, Toma Akvinski. De ente et essentia, Obnovljeni život, Zagreb (1998) 2, 131-140. 24 F. Koplston, Op. cit, vol. 2, 56 – 57; А. Franzen, Op. cit, 75 – 77.25 За опширније видети: Petar Vlašić, Sv. Augustin kao egzegeta, Bogoslovska smotra Vol. 18 No. 4, Zagreb 1930, 415 – 429.26 Историчари и теолози блиски Католичкој Цркви сматрају да је код Августиновог учења о Божјој милости важно уочити да је оно настало као реакција на Пелагијево пренаглашавање људске улоге у човековом спасењу. Ипак, то не значи да ју је Августин искључивао, већ да је само указао на тајну милости. ? G. Papini,

8

ставом против донатиста. Слично њему, и Лутер је на исти начин био образложио

поступке својих присталица, немачких племића, које су они предузимали за време

сељачких буна 1525. или четири године касније против анабаптиста. Још пре појаве

Лутера и Калвина на историјској позорници, чак се и инквизиција Католичке Цркве

правдала Августиновим ставом.27 Нешто касније, средином XVI века Корнелије Јансен

(лат. Cornelius Jansen) је у делу Augustinus поново покушао да се о свом ставу о апсолутној

предестинацији позове на поимање Божје милости датог великана хришћаснтва. Католичка

Црква је и тада дала своје тумачење о датом питању, те је Јансена и његове присталице

осудила као кривовернике.28 Упркос томе, да су се разне евангелистичке и реформатске

верске заједнице током XVII и XVIII столећа позивале на хипонског бискупа, његов

ауторитет је и у Католичкој Цркви остао непромењен. О томе можда најбоље сведочи

опширна биографија Аурелија Августина са тумачењем његових дела, коју су приредили

теолози Дружбе Исусове (језуити) средином XVIII века.29 Његов положај „највећег Оца

Латинске Цркве“ је недавно поново потврдио папа Бенедикт XVI на генералним

аудиенцијама у току 2008. и 2010. године.30

На крају овог кратког прегледа о утицају дате особе на западно хришћанство, треба

да се спомену и монаси Реда светог Августина, чија је правила, према традицији, написао

сам Aугустин приликом оснивања редовничких заједница у Тагасти и Хипону.31 Исто тако,

важно је да се наведе и чињеница , да се дуго њему (заједно са Амброзијем Миланским)

приписивао текст химне Тебе Бога хвалимо (Te Deum laudamus), док данас преовладава

мишљење да је прави аутор Никет (Nicetas) бискуп Ремезијане (Remesiana, данас код Беле

Паланке у Србији).32

Op. cit, 178; А. Franzen, Op. cit, 75 – 77.27 Хипонски бискуп је стварно у својим делима (De unico baptismo, Breviculus collationis cum Donatistis, Contra partem Donati post gesta, Sermo ad Caesariensis ecclesiae plebem, Gesta cum Emerito Donatistarum episcopo, Contra Gaudentium Donatistarum episcopum) позвао на то да се против пагана и кривовераца, ради њиховог спасења, употреби сила. Међутим, треба да се истакне да сам Августин никада није одобравао употребу смртне казне. А. Franzen, Op. cit, 77 – 78.28 А. Franzen, Op. cit, 55 – 60.29 Joаnne Pinio, Guilielmo Cupero, Joanne Stilingo, De S. Aurelio Augustiono, Illustri Ecclesiae Doctore, et Hipponensi episcopo, Hippone – regio in Africa in: Acta Sanctorum, vol. 6, Аntverpiae 1743, 213 – 460.30 Говор папе Бенедикта XVI приликом генералних аудиенција 9. 16. и 30. јануара 2008, као и 25. августа 2010.31 Cyril Smetana, Augustinian friars in: Dictionary of the Middle Ages, Vol. 1, New York 1982, 658; W. Hümpfner, Augustiner – Eremiten in: Lexikon für Theologie und Kirche, Vol. 1, Freiburg 1957, 1085 – 1088; Hervay Ferenc Levente , Ágostonosok in: : Magyar Katolikus Lexikon, vol. 1, Budapest 1993, 84 – 85.32 Josip Antalović, Sveti Niketas, biskup Remesiane, apostol svih Rumunja, Obnovljeni život Vol. 41 No. 1, Zagreb 1986, 75.

9

После прегледа положаја Аурелија Августина у животу Цркве на Западу, потребно

је да се спомене и његов утицај на Истоку. Његова дела су читана и на грчком говорном

подручју већ на почетку V века, што доказује и чињеница да је био позван да присуствује

Трећем васељенском сабору у Ефесу 431.33 Међутим, појавом спора о произлажењу

(происхођењу) Светог Духа између Цркве на Западу и Истоку средином VII века,

ауторитет Августина на Истоку је знатно опао. Пре свега, зато јер је у свом делу De

Trinitate (O Тројству) изразио мишљење о двојном произлажењу Светог Духа, не поричући

да је Отац извор (principium) Божанске природе.34 Ипак, два столећа касније цариградски

патријарх Фотије je у својем делу Мистагогија показао поштовање према Августину, те је

истакнуо да је он вероватно грешио поводом произлажења Светог Духа, због тога што није

познавао мишљењe Источне Цркве поводом датог питања.35 Нешто више од пола

миленијума касније, похвално се био изјаснио о њему и један од највећих противника

Фирентинске уније ефески митрополит Марк Евгеник (Св. Марко Ефески Православне

Цркве). Он га чак у делу Силогистичке главе против Латина назива „божанственим

Августином“.36 Треба да се истакне да у својим делима Марко Евгеник оним западним

учитељима који нису били признати унутар Православне Цркве никада није приписивао

речи хвале, као што су „блажени“ или „божанствени“.37 Касније, у раном XVIII веку

Руска Православна Црква такође је сматрала Августина блаженим.38 Из његових дела је

често био цитирао и Тихон Задонски (касни XVIII век), док је Георгије Задонски веома

ценио управо његове Исповести. У датом веку делима хипонског бискупа се користио и

знаменити богослов Грчке Православне Цркве Еустратије Аргенти. Док је његову

биографију (житије) Никодим Агиорит уврстио у свој Синаксар, одакле је у XIX столећу

уврштен у руски православни календар. Најчешће је навођен под 15. јуном заједно са

Јеронимом, а ређе под даном његове смрти 28. августом39. Ипак, грчки православци су

33 E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 12.34 E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 94; Henry Chadwick, Оp. cit, 119 – 12035 Зна се да је Августин могао да разуме грчки језик. Ипак, треба да се истакне да је он на грчке теологе гледао као на помоћ у свом раду, а не као на узоре. Серафим Роуз, Оp. cit , 53 – 54; Henry Chadwick, Оp. cit, 6 – 7.36 Серафим Роуз, Оp. cit , 57.37 Серафим Роуз, Оp. cit , 57 – 58.38 Важно је имати на уму, да Православна Црква (за разлику од Католичке) ни у прошлости није имала, нити данас има, прецизну дефиницију термина „блажени“. Те дата реч може да се односи и на велике црквене учитеље, чија су учења проузроковала одређене расправе унутар Православне Цркве (Аурелије Августин, Јероним, Теодор Кирски), али и на неканонизоване свете људе каснијих векова. Серафим Роуз, Оp. cit , 62 – 63. 39 У Католичкој Цркви се увек слави на 28. август.

10

Августина прихватили са мање резерве него руски, те га често називају и „светим

Августином Великим“ („agios Augustinos o megas“).40 Међутим, треба да се има на уму да

дело овог великана хришћанства у православном свету и даље има противнке, за разлику

од Католичке Цркве.41

„Исповести“

40 Серафим Роуз, Оp. cit , 64 – 66.41G. Papini, Op. cit, 173 – 186; Серафим Роуз, Оp. cit , 70 – 77.

11

Тolle, lege; tolle, lege.42

Од особе са тако богатом литерарном делатношћу и снажним утицајем на своје

савременике није лако издвојити само једно дело. Ипак, можда су његове Исповести43 рад

по којем га је целокупна европска, хришћанска цивилизација упамтила. Дати спис је писан

између 397. и 401. године.44 За хришћане он представља, пре свега, једну од наjлепших

молитви Богу, која подразумева, као и двоструко значење латинске речи „confessiones“,

како признање греха тако и похвалу Ствараоцу. Међутим, оно ново што је први пут

Августин успео да изведе, управо у датом делу, је успешно обликовање самог себе у

једном књижевном раду. У нарацији не само да је дао приказ својих осећања, жеља,

маштања, већ је главни објекат управо његова унутрашњост.45 Ипак, не треба да се

заборави да сам текст обилује и описима Августинових дела, но треба да се примети да оне

само представљају повод за разјашњење његовог душевног стања.46

Августинове Исповести се према садржају могу поделити на два дела. Првих девет

књига обухватају његова сећања од рођења (354) до повратка у Северну Африку после

обраћања у хришћанство (388). Њима, као једној целини припада и десета књига, у којој

писац говори о свом душевном стању у тренутку када је писао Исповести. У њима је

Августин изложио, пре свега, своју потрагу за истином која се налази у правоверном

хришћанском поимању Бога и Света. На датом путу је био спутаван од греха47, највише од

стране своје блудности, као и „луgих и опасних“ идеја. Искрено је писао о свом жару према

Вергилијевој књижевности, римској паганској митологији и својим успесима у школи

42 „Узми читај! Узми читај!“ (прев. – К.Ј.). Латински текст према S. Aurelii Augustini Confessionum libri XIII in: J. P. Migne, Patrologia Latina, vol. 32. Наведене речи су део описа тренутка Августиновог живота, када је коначно одлучио да се приклони хришћанству. Наводно их је чуо шетајући се у дворишту пријатеља у Касиаку, те је насумично отворио Свето писмо, и угледао одломак из посланице светог Павла Римљанима: „Не живите у гозбама и пијанкама, ни у мекушности и нечистоћи, ни у свађи и зависти , него се обуците у Исуса Христа, и не заgовољавајте тело у пожуgама.“ Цитирано према: Sveti Aurelije Augustin,Ispovijesti, Zagreb 1973, 177. 43 Потпуни латински наслов датог дела је: S. Aurelii Augustini Confessionum libri XIII.44 Sveti Aurelije Augustin,Оp. cit, 352 (поговор Вијекослава Бајшића) – у даљем тексту само Conf. 45Неки сматрају да је то већ пре њега успео да постигне Марко Аурелије у спису Самоме себи. E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 20; Милан Будимир, Мирон Флашар, Преглеg римске књижевности.De auctoribus romanis, Београд 1986, 636.46 На пример опис крађе воћа: Conf, II, 4.47Видети Августинову детаљну анализу греха: Conf, II, 5 – 10.

12

(Conf, I, 14 -19). Такође дело детаљно говори о његовој љубави према позоришту и

блудности (Conf, III, 1 – 3). Затим се нарација окреће према Августиновом интересовању за

филозофију, које се у њему било пробудило када је читао Цицероново дело Хортензије.

Стога од треће књиге писац све више говори о астрологији (Conf, IV,3 и другде), као и о

дуалистичком учењу манихејаца (Conf, III,6, и другде). Упркос томе што опширно говори

о њиховом учењу, мало података налазимо о самој делатности Августина међу њима. Тек о

сусрету са манихејским бискупом Фаустом (Conf, V, 3 – 7) налази се дужи опис у

Исповестима, што наравно није случајност, већ је последица тога да писац жели да

прикаже плиткост мисли свог саговорника, као и да оправда свој окрет према скептицизму

неоплатонистичке Академије. После наведених догађаја, Августин је после сеобе у

Милано имао прилике да се упозна са знаменитим Амброзијем о чему дато дело опширно

говори (Conf, V, 13 – 14), јер тада почиње преображење писца у правоверног хришћанина.

Тај процес је детаљно изложен у шестој, седмој, осмој и деветој књизи. Понекад се у

историографским делима претерује о значају Амброзија у Августиновом обраћању48. Сам

Августин у датом делу писао је и о другим личностима, које су оставиле снажан утисак на

њега, као што су свештеник Симплицијан и монах Понтицијан (Conf, VIII, 2 – 6). Саму

круну датом следу догађаја представља крштење Августиново, о чему је писао у деветој

књизи (Conf, IX, 6). Последњи део прве целине приказује његово душевно стање десет

година после (око 397). На датом месту говори о корисности исповести пред људима

(Conf, X, 3 – 4), као и пред Богом (Conf, X, 5 – 6). Такође се у десетој књизи налази опис

Августинове личне борбе против греха, пре свега блудности, у периоду када је већ у њему

сазрело поимање хришћанске моралности (Conf, X, 21 – 43).

Иако Августинова дела често стилски нису сасвим уједначена, нарација Исповести

у цицеронском стилу свакако може да се сматра за значајно достигнућ античке

књижевности.49 У случају да од њега ни једно друго дело није сачувано, дати спис би

вероватно био цењен на нивоу књижевне делатности Минуција Феликса (Minucius Felix)

или цара Јулијана (Julianus).50 Ипак, изненађујуће је да поред високог литерарног

квалитета, већ и први део Исповести садржи значајне податке о Августиновом поимању

Бога, што у научним круговима до данас није довољно запажено.51 Он на датом месту, као

48 Као пример видети: А. Franzen, Op. cit, 77.49 Милан Будимир, Мирон Флашар, Op. cit, 636.50 E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 21.51 E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 20.

13

и у другим својим списима, приступа промишљању Бога двојако: најпре из библијске

перспективе, а потом из филозофске – неоплатонистичке у коју уграђује ову претходну.

Стога, после филозофско – теолошке анализе Дафне Виданец je успел сажето да опише

оно што човек може да схвати о Богу на трагу првих десет књига датог дела:

- да је Бог неизмерно велик;

- да је Бог преgобар, премоћан, свемогућ, најмилосрgнији, најправеgнији,

најскривенкији, наочитији, најлепши, најјачи, сталан, неgокучив, непромењљив, а

gа све мења, gа је ника нов нкикаg стар, а све обнавља (Conf, I,4);

- да је Бог човеков пријатељ (Conf, IV, 9);

- да је Бог постојан (Conf, IV, 11);

- да се у Богу налази права срећа (Conf, IV, 12);

- да Бог увек стоји уз човека (Conf, V, 2);

- да је Бог недохватљив (Conf, VII, 1);

- да је Бог вечан (Conf, VII,4);

- да је Бог створио сва бића, односно „сва створење“, укључујући и човека (Conf,

VII, 13;15);

- да је Бог збир свега доброг (summa bonitas), а зло је, насупрот томе отклон Бога

(Conf, VII, 16);

- да је Христ посредник, односно једини „прави пут“ који води до Бога (Conf,VII, 18

– 21);

- да човек спознаје себе само у Богу (Conf, X, на више места);

- да се Бог не може спознати путем чула, него путем унутрашње когниције, потребно

је да се проникне у памћење, а да се не заборави да је Бог изнад памћења (Conf, X, 6

– 7; 17; 25 – 26);

- да човек може да баштини блажени живот „поg условом“ да прихвати Бога(Conf, X,

22).52

Пре него што се пређе на други део Исповести, треба још да се утврди вредност

првих десет књига датог списа, као историјског извора за спознају живота Аурелија

Аvгустина. Упркос великом броју аутобиографских података, оне не осветљавају његову

делатнлост равномерно. Као што је већ напоменуто, сасвим је мало написао о својој

52 Dafne Vidanec, Sveti Augustin o Bogu ili kompjutoru?, Crkva u svijetu Vol. 43 No. 1, Split 2008, 102 – 103.

14

припадности манихејству, а и на тим ретким местима осветљавао је, пре свега, своје

душевно стање и коментарисао њихово учење.53 Још је већу обазривост према

Исповестима у датом слислу потребно заузети, ако се посматрају заједно са Августиновим

Преиспитивањима (Retractiones)54, са којим чини један веома успешан покушај да се

формира слика о споственој делатности коју је писац желео да уреже у сећање наредних

генерација. Управо у наведеном делу је Августин забележио, да су међу његовим

савременицима Исповести биле читане, као и сматране за веома успешно дело, али нам не

наводи њихова имена, те је посве немогуће да се провери овај податак.55 Ипак можда се зна

за један коментар његових савременика на дато дело, манихејац Секундин (Secundinus) му

је наводно после читања Исповести био саопштио да он (Августин) никада није успео да

схвати „потпуну истину“ Манијеве објаве.56 Исто тако Августин веома мало говори о

својој делатности професора реторике у Милану, где је имао изгледе на успешну

политичку каријеру.57 Зато је битно да се закључи, да за спознају његовог живота није

довољно познавати Исповести, већ је потребно аутобиографске податке упоређивати са

онима из других његових дела, као и других извора где то околности дозвољавају.

У другом делу (књиге XI – XIII) списа Августин се осврнуо на дело стварања

(креације), у чијем оквиру је био објаснио и своје појимање времена. Појму времена

посвећена је једанаеста књига, која спада у најчешће коментарисане делове датог рада.58

Одмах на самом почетку Августин је закључио да Бог надилази сва створења, а самим тим

и време (Conf, XI, 14), док је касније своју пажњу усмерио на питање да ли постоји

прошло, садашње и будуће време, као и на који начин их меримо. Он је изнео мишљење да

сва три времена постоје у човековој души, те да је правилније да се говори о садашњем у

прошлости, садашњем у садашњости и о садашњем у будућности (Conf, XI, 20), јер се

време може опазити и мерити стога што пролази (Conf, XI, 16). Садашње у опрошлости је

памћење, док је садашњост у будућности очекивање. Ипак Августин даје кредибилитет

прошлом и будућем времену на основу осетног увида у ствари (Conf, XI, 17; 27). Слично

53 Henry Chadwick, Оp. cit, 90.54 Retractionum libri II (Две књиге преиспитивања) је Августинов спис који је написао 426/27. године, и у којем је изнео критички преглед својих дела и од велике је вредности за успостављање њихове хронологије. F. Koplston, Op. cit, vol. 2, 53; Henry Chadwick, Оp. cit, 167.55 E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 17.56 Henry Chadwick, Оp. cit, 15.57 E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 17.58 E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 109.

15

Аристотелу59 и Августин је сматрао да садашњост нема трајање, јер убрзо прелази у

прошлост, а будуће време постаје садашње (Conf, XI, 17 – 28). Одлучно је одбацио идеју да

је време гибање небеских тела (Conf, XI, 24), већ је тврдио да је највероватније растезање

саме душе (Conf, XI, 26) у којој га и меримо (Conf, XI,27). На самом крају датог

разматрања је закључио, у складу са апологетским наравом свог дела, да без створења не

би било ни времена (Conf, XI, 30), те да је вечност једино у Богу, док за човека је и сам

појам вечности тешко схватљив (Conf, XI, 31). Дата расправа о времену је својеврсни увод

за разматрање стварања, које се налази у једанаестој и дванаестој књизи. Заправо,

Августин у свом поимању креације није донео ништа ново.60 Већ су хришћански мислиоци

на прелазу II и III века изнели мишљење о стварању из ничега (ex nihilo) (Conf, XI,5; XII,7

– 8), што је касније постало учење целокупне хришћанске Цркве.61 Надаље је написао, да је

Бог, који је једини Стварлац, симултано створио материју као и њен облик (Conf, XII, 9).

Августин је у датом делу правио разлику између земаљског неба и небо неба, у којем се у

Божјој близини налазе духовна бића (набројани су анђели, керуби и серафи), и које упркос

могућности да се мења остаје непромењљиво (Conf, XII, 9). Док је Бог сам по себи вечан,

те су и његове идеје вечне и зато нема промена у његовој вољи (Conf, XI, 10). Насупрот

њему створења су подложна времену, и настала су једино из Божје доброте (Conf, XIII,

2;4). Пошто пре стварања нема ни времена, зато је Августин седам дана који се спомињу у

Светом писму (Књига Постања – Genesis) сматрао као метафору начињену да би људи

лакше схватили сам процес креације (Conf, XII, 7 – 4). На крају XII књиге Августин је

изнео своје мишљење о плуралитету тумачења Библије (Conf, XII, 17 – 32), док је на концу

целокупног дела изнео своје виђење науке о тројности Бога62, те закључио да Бог јесте и да

делује као „тројеgина особа“, односно да он сам јесте тројствен (Conf, XIII, 11).

59 Аристотел је у свом делу Физика дефинисао време као „онио бројиво кретање, са обзиром на пре и после“, где се не указује на чист број већ на број у смислу онога што је набројано, односно на бројиви аспект кретања. Самим тим само оно што је у кретању или у мировању, али да је способно за кретање, налази се у времену, стога оно што је непокретно није у времену. За разлику од Августина, Аристотелово поимање времена укључује и његову вечност ( јер је повезано са кретањем). F. Koplston, Op. cit, vol. 2, 358 – 359; E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 110.60 Поред Исповести Августин је у својим другим делима на знатно опширнији начин био појаснио своје схватање постанка. Видети дела: De genesi contra Manicheos (О Постању против манихејаца), De Genesi ad litteram imperfectus liber (Не gовршена књига о Постању gо слова), De Genesi ad litteram libri duodecim (Дванаест књига о Постању gо слова), као и XI – XII књигу De civitate Dei (О Божјој gржавки). ; E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 103; Frederik Koplston, Op. cit, vol. 2, Београд 1989,49 – 51.61 E. Stump (ed.), N. Kretzmann (ed.), Оp. cit, 103.62 Августин је опширније писао о Тројству у свом делу De Trinitate.

16

После прегледа садржаја датог списа, лако је да се схвати његов значај за настанак

средњовековне хришћанске књижевности, када је тема „порођајне муке“ (tormenta

parturientis cordis) верничке душе постала омиљена.63 О читаности Исповести на западу

Европе сведочи и чињеница, да је сачувано око четристо средњовековних рукописа са

текстом наведеног Августиновог дела. Најранији од њих је Сесоријанов (Sessorianus) који

је највероватније настао крајем V или почетком VI века, данас се налази у Риму. Не

рефлектује на највернији начин првобитни текст, јер је очито био преписиван у журби, те

је чест случај да су одеђене речи изостављене или погрешно унете. За најбољи рукопис се

сматра један од девет сачуваних из IX века, који се тренутно чува у Паризу. Августинове

Исповести су први пут штампане између 1465. и 1470. у Страсбуру у типографији Јохана

Ментелина (Johannes Mentelin). Нешто касније, 1508. године , издао их је и Ј. Амербах (J.

Amerbach) у оквиру едицијe свих дела великана хришћанства. Већ споменути рукопис из

IX је послужио као основа за издање овог дела од стране конгрегације француских

бенедиктинаца Светог Маура у првом тому Августинових списа 1679. Са неким изменама

исти текст је коршћен и у тридесетдругом тому Мињеове Латинске Патрлолгије (Ј. P.

Migne – Patrologia Latina), који је издат 1845. Изненађујуће, али је П. Кнел (P. Knöll)

приредио латински текст Исповести за Corpus Scriptorum Ecclesiasticorum Latinorum (том

XXXIII, 1896. године) на основу Сесоријановог рукописа. У току прошлог века је

приређено неколико издања латинског текста Исповести, од којих се према мишљењу

научне јавности квалитетом издвајају Скутелино (М. Skutella) из 1934 и Ферхајеново (L.

Verheijen) објављено 1981 ( XXVII том, Corpus Christianorum, Series Latina). Они су

помоћу комбинације рукописа, претежно из IX века, покушали да реконструишу

Августинов оригинал. Током XX столећа је сачињено и неколико превода на енглески

језик, од који се данас Чедвиков (H. Chadwick) из 1991. најчешће користи.64 Нажалост, није

исти случај са српским, на који свих тринаест књига Исповести ни до данас није

преведено. Једино је објављен превод Милана Тасића за последње три књиге 1989.

године.65 Ипак, важно је да се напомене, како је дати спис већ 1894. био превео Антун Сасо

(Antun Sasso) на хрватски. Његов превод је био тешко читљив, због тежње да се дочарају

читаоцу Августинове честе игре са речима, што није сасвим успешно остварено. Наредни

63 Милан Будимир, Мирон Флашар, Op. cit, 636.64 Gillian Clark, Augustine, Conffesions. Books I – IV, Cambridge 1995, 23 – 24.65 Avgustin (prev. Milan Tasić), Ispovesti, Beograd 1989.

17

превод је урадио Андрија Живковић 1930. године, али само за првих десет књига.66

Целовит превод на хрватски језик, који се и данас користи коначно је начинио Стјепан

Хосу. Дати превод је први пут издат 1973. од стране Кршћанске Саgашњости.

Извори и литература

(избор)

О Аурелију Августину (уопштено)

66 Dragutin Kniewald, Ispovijesti Svetog Augustina, knjiga I – X. Preveo i uvod napisao mons. Dr. Andrija Živković, Bogoslovska smotra Vol. 18, No. 4, Zagreb 1931, 501 – 502.

18

Adam K., Die geistige Entwicklung des heiligen Augustinus, Augsburg 1931

Bonner G., Saint Augustine lof Hippo. Life and controversies, Canterbury 1963

Brown P., Augustine of Hippo, London 1967

Chadwick H., Augustine of Hippo, New York 2009

Papini G., Sveti Augustin, Zagreb 1975

Роуз С., Блажени Августин, Београд – Шибеник 2008

Stump Е. (еd.), Kretzmann N. (ed.), Тhe Cambridge Companion to Augustine, Cambridge 2006

Аурелије Августин као егзегета

Petar Vlašić, Sv. Augustin kao egzegeta, Bogoslovska smotra Vol. 18 No. 4, Zagreb 1930, 415 – 429.

Исповести на енглеском

Chadwick H., Confessions, New York 1991

Исповести на хрватском

Sveti Aurelije Augustin,Ispovijesti, Zagreb 1973

Исповести на латинском

Corpus Scriptorum Ecclesiasticorum Latinorum, Wienna 1896

Migne Ј. P., Patrologia Latina, vol. 32,

Gillian C., Augustine, Conffesions. Books I – IV, Cambridge 1995

Исповести на српском

Avgustin (prev. Milan Tasić), Ispovesti, Beograd 1989

19

Oдабрани делови

О крађи воћа:

20

„...Bijaše u susedstvu našeg vinograda kruška puna voća koje ni ljepotom ni tekom nije bilo

zamamno. U gluho doba noći pođosmo mi, zločesti momčići, da je otresemo i odnesemo voće: do

tog smo vremena bili produljili igru na igralištima po svom gnusnom običaju. I odnijeli smo

odande veliku količinu voća, ali ne da se pogostimo, nego da ga bacimo svinjama, premda smo

nešto od toga i pojeli. Glavno je da smo učinili nešto što nam se sviđalo jer je bilo

nedopušteno...“ Conf, II,4.

O чежњи за љубављу:

„Dođoh u Kartagu, i ondje je sa svih strana oko mene ključao kotao grešnih ljubavi. Još nisam

ljubio, a čeznuo sam da ljubim i u nutarnjoj potrebi sam mrzio sebe što sam premalo osećao

potrebu. Tražio sam što da ljubim, željeći ljubiti, i mrzio sam sigurnost i put bez zamki...“ Conf,

III,1.

O улози мушкарца и жене:

„...I kako je u njegovoj duši jedno ono što vlada odlučujući, a drugo ono što se podlaže da sluša,

tako je isto za muža tjelesno stvorena žena, koja doduše ima u duši ima jednaku narav razumne

spoznaje kao i on, ali je tjelesnim spolom tako podložena muškome spolu kao što se nagon

djelovanja podlaže razumu da bi od njega primio sposobnost za pravo djelovanje. Vidimo to, i

vidimo da je sve pojedinačno dobro i da je sve zajedno veoma dobro.“ Conf ,XIII, 32.

Садржај

Живот и дело Аурелија Августина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2

21

Утицај Аурелија Августина на хришћанство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8

„Исповести“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .12

Извори и литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

Одабрани делови. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

Садржај . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22

.дин

22