Кључни догађај у XI веку 1054 године:

Дошло је до раскола између источног православног и западног католичког хришћанства. Словени се деле на две културне зоне: Pax Slavia Ortodoxa и Pax Slavia Latina.

Прва зона је зона истока, негује исту књижевност чији су утицаји долазили са Свете Горе у 12 веку. Функцију књижевног језика обавља старословенски, а потом његове редакције. Православна црква је имала своје манастире у којима се неговала књижевност. Присутан је утицај Византије и Грчке културе (што се огледа у градњи храмова).

Друга зона је била зона на западним просторима, која је била под утицајем Рима. Функцију књижевног језика обавља латински. Та књижевност повезује романске и германске народе са словенским становништвом.

Два типа диглосије:

А) хомогена – Slavia Ortodoxa

Б) хетерогена – Slavia Latina

Суштина- различит тип диглосије је условио различите развоје писмености код Словена. Писана књижевност на народном језику пре ће се појавити код Slavia Latinе ( нпр. дубровачка књижевност)

Карактеристике српскословенског језика:

Срби су најкасније до друге деценије 16ог века примили словенско богослужење на старословенском језику. С тим примањем почела је да настаје српска редакција старословенског језика, тј. српскословенски језик. Измене које су се јавиле биле су у првом реду у фонолошком систему старословенског језика, док је морфолошка и синтаксичка структура старословенског језика у редакцијама кроз векове остала готово нетакнута,

зато што се старословенским језиком није говорило већ појало или гласно читало из богослужбених и других књига. Тако су се у језику богослужбених текстова почеле устаљивати одређене српске народне фонеме, а оне формиране у њему су:

а. Нестали су назали тако што су деназализацијом са основним вокалима дали:

б. Уместо два, остао је један полугласник, добијен њиховим изједначавањем ( ), који се притом губио у слабим положајима у речи, а касније због вокализације тај полугласник је замењен вокалом задњег реда - А у неким рукописима.

в. Чување слабог полугласника у позицијама у којима се губио у српском народном језику, а његовом каснијом вокализацијом су добијени облици нпр: ва (у нар. Пред. У) вас (у нар. Метатезом добијено сав), самрт (смрт) и сл.

г. Свако старословенско Р и Л са полугласником, између консонаната добило је вокалску функцију

д. Јери даје И

е. Вокал Јат ( ) иза К,Г,Х се изговарао као вокал Е

ђ. Ѕ даје З (звезда, звоно)

е. Палатално Г из грецизама се изговарало као Ђ (јеванђелије), а палатално К као Ћ (ћесар, ћиват)

ж. Консонант Ф из грецизама адаптиран је као П (Степан), али нису све црте народног језика продрле у књижевни

Очуване су групе ШТ и ЖД, група ЧР на почетку речи није прешла у ЦР, у српскословенском језику се читало ''оружије и братија'' а у српском народном језику ''оружје и братја''.

По фонетским и морфолошким особинама, српскословенски језик је био близак тадашњем српском народном језику, али веће разлике огледале су се у лексици и синтакси. Условљене разликама двеју култура- српскословенски се појављивао као одраз елитне, а народни као одраз словенске народне културе. Управо је средњовековној елитној култури узор била византијска култура из чега је јачало превођење са грчког, читање грчких књига и сл, а грецизми преузимани у књижевни језик су доживели двојаку судбину. Ређе су преузимане готове речи, већ су чешће посрбљаване, тј превођене уз задржавање изворног творбеног модела, па су тако настали калкови, дословне преведенице (звездословац, самовидац, младоуман...)

Младеновићева хипотеза

Према Младеновићу Срби су могли примити писменост током 10ог века, најкасније почетком 11ог века.

Разлози: 893 Бугарска је изборила право на словенско богослужење у цркви на старословенском језику, а оно је требало да обухвати територију којом је тада управљала и која се касније мењала, као и владаре – цара Симеона, Петра, Самуила. Сви они, а код Срба Часлав Кланимировић, могли су примењивати византијско схватање власти о томе да је византијски цар Божији намесник на земљи. У словенском подручју то схватање је могло бити модификовано у следећем: да је словенски владар Божији намесник на земљи. Према Младеновићу, овакво модификовано схватање је могло наћи своје место у свести свих становника, што је обезбеђивало словенско богослужење на којем се помињао одређени владар. Младеновић сматра да се као крајња граница када су Срби примили писменост узима Самуилова држава или држава његових наследника. Рашка је својим већим делом улазила у државе овог владара, заједно са јуж. Српским земљама, где је

могла настати српска редакција старословенског језика. У 10ом или 11ом веку је она и настала ито посрбљавањем старословенског у духу штокавског наречја. Народни језик је до краја 10. и почетка 11. века претрпео промене у фонолошком систему, те промене улазе у старословенски и настаје српска редакција старословенског језика. то су следеће промене:

1. = У2. = Е3. Ѕ = З4. Меки консонанти Р и С су се изједначили са тврдим Р и С5. Два полугласника ( и ) разбили су се у један и то чешће реда А, а

ређе реда Е (зетски говори)6. Јат се од отвореног Е даје затворено Е7. Палатално, вокално Р и Л је нестало из језика, изједначили су се у

корист непалаталног Р и Л.

Периодизација језика (вокални систем)

Према Павлу Ивићу, најстарији вокалски систем српског језика, наслеђен из последње епохе прасловенског језика, изгледао је овако:

Ивић указује на крупне, структурне промене овог вокалног система, које су се вршиле у три временска периода:

1. Прва измена се вршила у раздобљу од 10-11 века и вокални систем је изгледао овако:

2. Друга измена до 15ог века:

3. Трећа измена од половине 15ог века до данас:

ДРУГИ ДЕО

Мркаљева реформа

Било је појединачних покушаја реформе, али права реформа долази тек са изласком књижице Саве Мркаља ''Сало дебелога јера либо азбукопотрес'' у Будиму 1810. Пошавши од црквене, рускословенске ћирилицесвога времена (којом је само штампано), Мркаљ је ову ћирилицу (с малим променама) оставио за црквану употребу, али је за потребе славеносрпског исту ћирилицу реформисао и предложио следеће измене:

1. Искључио је сувишна слова (16)2. Е је до тада означавало вокал Е и секвенцу ЈЕ, а Мркаљ је свео ово

слово на обележавање самогласника Е, чиме је и овај знак у српској ћирилици први пут постао једнофункционалан.

3. Диграмима Т , Д , Л , Н означио је сугласнике Ћ, Ђ, Љ, Њ, и то у свим положајима у речима (први пут учињено у српској ћирилици)

4. Словом I (''десетеричким'' и) означио је сугласник Ј и то у свим положајима у речи (први пут у српској ћирилици).

После овога, створена је азбука од 29 слова; а о обечажавању сугласника Џ Мркаљ ништа не каже. На крају своје књижице каже да од данас за наш правопис треба да важи начело: '' Пиши као што говориш, читај како је написано'', колико гласова у језику, толико слова у писму – суштина Мркаљеве реформе (азбука која има више или мање слова није функционална).

Важно је и истаћи да је задржавши меки полугласник у диграмима Т , Д , Л , Н за обележавање Ћ, Ђ, Љ, Њ Мркаљ скренуо пажњу да је то само привремено решење истичући да ће и напустити српску ћирилицу онда када се за поменуте консонанте нађе по један засебан знак.

Вук ( начелареформе, суштина)

Вук начела своје реформе износи у Српском рјечнику штампаном у Бечу 1818, који је уједно и његово најзначајнијие дело, јер су у њему реализована

језичка и правописна начела за која се залагао. Вук је овде први пут на српски начин применио правило ''Пиши као што говориш, читај како је написано'', коришћењем принципа да један глас у говору, одговара једном слову у писању, а притоме се у писању обележавају само оне гласовне изјавем које уносе разлику у значењу, али не и алофони исте фонеме.

Начела:

1. Нацрт за слова Љ и Њ Вук је добио спајањем слова Л и Н и танког јер ( )

2. Слово Ћ води порекло од ђерва, а у предвуковској епохи налази се код Орфелина, Доситеја ге дозначава Ћ и Ђ. Ово слово је требало увести да означава Ћ.

3. За графему Ђ нацрт је дао Лукијан Мушицки.4. Слово Џ је преузео из румунске ћирилице, а пре вука се означавало као

Ч, К, ЧЖ, ДЖ.5. Ослонивши се на говор свог краја, Вук у почетку није користио глас Х,

али лутајући по Црној Гори, Дубровнику Вук је спознао да би и овај глас требало уврстити у графијски систем. Прва књига са њим су Пословице, 1836 године.

6. Из латинице је преузео слово Ј.

Реформе Вука Караџића, ослањајући се на Мркаља

Вук нас је самим тим што је високо оценио Мркаљеву ћирилицу, упутио на јасан закључак да је он њу прихватио и да ју је даље реформисао исправивши до краја принцип: један глас-један знак (фонема), на шта је Мркаљ у ''Слу дебелога јера'' упутио будуће реформаторе српске азбуке у вези са уклањањем меког полугласника из диграма. Како би створио поменути принцип, Вук је уклонио диграме на следећи начин:

а. Од слова Л , Н сачинио је лигатуре Љ и Њ, а од слова Д , створио је знак који није био шире прихваћен.

б. Уместо Т увео је сугласник Ћ за обележавање сугласника Ћ

Тако је Вук, реформишући Мркаљеву азбуку, тј замењујући његове диграме добио ћирилицу са 29 знакова који су означавали по један глас (фонему).

О консонанту Џ и евентуалном начину његовог означавања Вук не каже ништа у својој ''Писменици'' 1814, као ни Мркаљ 1810 у ''Салу дебелога јера'', а у ''Српској граматици'' је додао напомену – ''ф само за туђе речи'' тј. за стране речи како каже Мркаљ у ''Салу дебелога јера''.

Вук је из латинице узео слово Ј уместо i Мркаљевог решења које је и сам у почетку користио.

Периодизација језика до Вука

А. Дописмени период, период пре настанка писма, о коме знамо само на основу извора на страним језицима. Услед ратова су уништени највећим делом споменици српске писмености, мало њих је сачувано ( Т. натпис, Маријино јаванђеље)

Б. Старословенски хипотетички период, од 10 до 12 века

В. Српскословенски период од 12 до 18 века. Тада Гаврил Стефановић Венцловић пише своје последње радове на спрскословенском. Из овог времена имамо најстарије сачуване српске ћирилске споменике на српскословенском и народном језику.

Г. Рускословенски период, од 1726 када се у Сремским Карловцима отварају прве школе ( Максим Суворов- Славјанску школу 1726 и Емануел Козачински – Латинску школу 1733.) Рускословенски улази у српску културу, стижу и два писма – руска црквена и руска грађанска ћирилица.

Д. Славеносрпски период – од 1768 године (прва писана књига на овом језику је ''Славеносрпски магазин'' Захарија Орфелина) писци почињу србизацију рускословенског језика

Ђ. Вук, реформа ћирилице, а од Вука периодизација стандардног књижевног језика. Књижевни језик има правописе, речнике, норму и граматику.

Од стварања Југославије до међуратног периода долази до приближавања оних народа и територија где се примила Вукова реформа. Током другог светског рата је страдала културна баштина, а од другог светског рата до деведесетих година формирао се лингвистички један језик у различитим варијантама.