ПЛУТАРХ

Тиберије Грах

Отац браће Грах звао се Тиберије. Био је цензор и два пута конзул. Тиберије Млађи био је десет година старији од свог брата. Био је миран и сталожен за разлику од Гаја Граха који је био нагао и страствен. Тиберије је одмах по стицању пунолетства изабран за аугура. Потом је учествовао у рату у Африци под Сципионом Млађим, а затим је био квестор у рату против Нуманције. У овом рату се истакао храброшћу. Затим је изабран за народног трибуна. Предложио је аграрни закон за кога је инспирацију нашао на једном путовању у Етрурији где је видео како много варварских робова обрађује земљу. Предложио је дозвољену величину земље за појединца на 500 југера. До тада је Рим део освојене земље продавао земљопоседницима, а део делио народу. На челу опозиције налазио се Марко Октавије који је издејствовао да Тиберијев закон буде одбијен.

Тиберије се замерио сенату када је у Рим стигао тестамент краља Атала Сотера који је своју државу и богатство завештао римском народу. Тиберије је предложио да се новац подели народу. Сваким својим законом Тиберије је настојао да ослаби Сенат. На говору у Капитолу дојављено му је да ће бити убијен. Како би упозорио оне који га нису могли чути, Тиберије је ставио руку на главу. Сенатори су то протумачили као жељу да му се стави круна на главу. Због тога су покренули људе против Тиберија са циљем да спрече стварање монархије. Тиберије је убијен и бачен у реку.

Гај Грах

Након Тиберијеве смрти, Гај се најпре повукао и једно време живео мирним животом. На судском поступку у коме је бранио свога пријатеља, Гај је схватио да има говорничке способности. Најпре је изабран за квестора на Сардинији. Војску је служио 12 година, а квестор је био 3 године. Потом је изабран за трибуна. Предложио је аграрни закон, закон о савезницима (који је грађанска права давао свим Италицима), закон о

1

дељењу жита и закон о судовима. Овим последњим законом највише се замерио Сенату. Седамнаест дана Гај је провео у Африци где је надгледао обнову Картагине. Конзул Опимије укидао је све Гајеве законе. Повод Сенату да убије Гаја било је убиство једног ликтора од стране Гајевих присталица. Гајеви пријатељи бранили су га својим животом. На крају се Гај извукао и побегао са својим робом Филократом. Наредио му је да га убије. Филократ је извршио наређење, а потом се и сам убио.

Гај Марије

Треће име Марије није имао, или га бар Плутарх није знао. Рођен је у неугледној и сиромашној породици. Одгајан је као војник. Први ратови били су му ратови против Келтибера и Нуманције под Сципионом. Потом је вршио функције народног трибуна и претора, а затим је служио Цецилија Метела као легат у Југуртином рату. У међувремену је изабран за конзула и брховног заповедника у рату. Југурту је, међутим, заробио Сула. Тријумф је прославио Марије, али су заслуге припале Сули. Из овог рата потиче непријатељство између њих двојице. У рату против Кимбра и Тевтонаца неколико пута биран је за конзула (укупно шест пута). Када је у држави био мир, Марије је губио свој утицај. Преко трибуна Сатурнина предлагао је своје законе. Потом је ратовао у Малој Азији, а узео је учешћа и у Савезничком рату који је донео славу Корнелију Сули. Изабран је за врховног заповедника у рату против Митридата. Међутим, Сула је одбио да му преда две легије и са њима је напао Рим. Марије је принуђен да бежи у Картагину. Када је Сула отишао у Грчку да ратује против Митридата, Марије се вратио и опсео Рим и Остију. Након уласка у град извршио је проскрипције. Убијао је Сулине присталице, али и остале богате грађане. По седми пут је изабран за конзула. Одао се пићу што је погоршало његову болест. Умро је 70 дана по свом седмом проглашењу за конзула.

2

Корнелије Сула

Родом из патрицијске породице. Најпре је као Маријев квестор учествовао у Југуртином рату. Стекао је поверење нумидијског краља Бокхе који му је предао Југурту. Сула је тиме стекао заслуге у рату. Учествовао је у Маријевој војсци као војни трибун те је заслужан за многе Маријеве успехе. Изабран је за претора, а потом је послат у Кападокију. Одатле се вратио да би ратовао у Савезничком рату. У овом рату стекао је славу. Марије је изабран за врховног заповедника у рату против Митридата. Међутим, Сула је одбио да му преда две легије и са њима је напао Рим. Марије је принуђен да бежи у Картагину.

Из Рима је отишао у Грчку да ратује против Митридата. Опсео је Атину и Пиреј, а новац за издржавање војске набавио је из грчких храмова. Након освајања града Сула је ратовао у Беотији и Тесалији против Митридатових војсковођа. Обојица су, међутим, увидели да им даљи рат није у користи те су склопили мир по коме је Митридат напустио Малу Азију, ступио у савезништво са Римом и обезбедио Сули превоз до Италије. Сула је са војском напао Рим. Велики сукоб одиграо се пред самим градом. Након уласка у град, Сула је извршио проскрипције по целој Италији. Страдало је 6000 људи. После 120 година обновио је титулу диктатора. Изабран је за диктатора и то на неодређено време. Народ је частио великим гозбама. Пред крај живота се оженио по други пут. Одао се пићу чиме је погоршао своју болест стомака. Предвидео је своју смрт и писао је о њој. Иза себе је оставио троје деце.

Јулије Цезар

На почетку биографије Плутарх пише о Цезаровом сукобу са Сулом. Једно време се Цезар морао крити од Суле у Битинији. По повратку су га заробили гусари и држали га 38 дана у заробљеништву. Цезар им се осветио и све их разапео. На Родосу је студирао код Аполонија, Цицероновог учитеља. У Риму је заступао Хеладу против Долабела за глобљење у провинцијама. Када је проглашен народним трибуном, одржао је говор у част Марија. Потом је вршио фунцкије квестора у Шпанији, едила, врховног свештеника и претора. Након претуре, Цезар је

3

послат у Шпанију где је успешно ратовао против Лузитанаца. Рат је прекинуо да би се кандидовао за конзула. Крас и Помпеј помогли су му да дође на ту функцију. Током конзулата је доносио законе који су више приличили народним трибунима. Потом је добио на управу Галију и Илирик. Ратовао је 10 година и током тих ратова освојио преко 800 градова, покорио 300 народа и поразио укупно 3 милиона људи. Плутарх у овом делу описује његове војничке врлине. Ратовао је против Хелвећана, Германа, Белга, Британаца и Верцингеротикса.

Цезар потом улази у сукоб са Помпејем. Сенат му је наредио да преда војску или ће бити проглашен народним непријатељем. Цезар је преко Рубикона ушао у Италију, а Помпеј је пред њим побегао у Грчку. Након кратког боравка у Риму, Цезар се запутио у Шпанију где је поразио Помпејеве снаге. Потом је отпловио у Грчку и нанео му пораз код Фарсале у Тесалији. Помпеј је побегао у Африку. У Александрији је Цезара чекала Помпејева глава. Тамо се уплео у грађански рат у коме је подржао краљицу Клеопатру и помогао јој да се домогне власти. Из Египта се запутио у Азију где је поразио Фарнака, Митридатовог сина. У Африци су се код краља Јубе окупили сви Цезарови противници. Вођене су две велике битке – код Тапса и код Утике. Обе су завршене Цезаровом победом. Последњи ударац Помпејевим присталицама Цезар је задао у Шпанији код Мунде. Био је то његов последњи рат.

У Риму је Цезар изабран за доживотног диктатора. Намеравао је да заратује против Партије и Скита и тиме заокружи своја освајања. Један свештеник упозорио га је на атентат који му се спрема. Цезар је на мартовске иде 44. године убијен у Сенату са 23 удараца. Када је његов тестамент отворен, видело се да је свакоме грађанину оставио значајан дар. Маса се побунила против атентатора који су морали да напусте Италију.

ПОМПЕЈ

4

Помпејев отац био је Страбон кога су Римљани мрзели. Помпеј је ликом подсећао на Александра Македонског. У младости се са оцем борио против Цине. Након очеве смрти, Помпеј је изведен пред суд под оптужбом за проневеру јавне имовине. Ослобођен је оптужби. Цину су Римљани оптужили да је убио Помпеја због чега је и он сам убијен. Помпеј је једно време боравио у Пиценуму. Тамо је сазнао да Сула долази у Италију те је прикупио трупе да му помогне. За кратко време сакупио је три легије. Сула га је поздравио као императора и дао му своју ћерку за жену.

Након тога, Помпеј је послат на Сицилију, а потом и у Северну Африку. За 40 дана је уништио непријатеље и покорио Африку. Сула му је због тога доделио надимак „Велики“. Убрзо долази до сукоба између Суле и Помпеја јер је Сула слабио тријумф за Помпејеве победе. Помпеј је угушио побуну Лепида, а затим је учествовао у рату против Серторија у Шпанији. По повратку је узео учешћа у гушењу Спартаковог устанка. Потом се сукобио са гусарима. За борбу са њима добио је самовладарска овлашћења. Гусари су учинили Средоземно море непловним. Помпеј је море поделио на 13 подручја и одредио своје заповеднике за њих. Први је очистио Тиренско, Либијско и море око Сицилије, Корзике и Сардиније (за укупно 14 дана). Гусарство је искоренио за 3 месеца.

Помпеј потом преузима команду од Лукула у Малој Азији у рату против Митридата. Митридат је поражен и натеран на бекство ка Кавказу. Помпеј га је пратио и у том походу се сукобио са Амазонкама. Потом се спустио у Сирију коју је прогласио римском провинцијом. Тиме је окончао постојање Селеукидског краљевства. Потом је покорио и Јудеју.

Убрзо је склопљен Први тријумвират између Помпеја, Цезара и Краса. Цезар је изабран за конзула, а веза са Помпејем учвршћена је браком Цезарове ћерке Јулије са Помпејом. Савез је обновљен 56. године у Луки, а Помпеј је на управу добио Африку и Шпанију. Након Красове смрти, Помпеј је изабран за конзула без колеге. Убрзо улази у сукоб са Цезаром. Принуђен је да бежи из Рима на Балканско полуострво. Помпејева и Цезарова војска сукобиле су се код Фарсале у Тесалији. Цезар је однео победу, а Помпеј је побегао, најпре на Кипар, а потом у Египат. Тамо је на превару убијен, а глава му је одсечена. Умао је 59 година.

5

ЦИЦЕРОН

Плутарх започиње биографију Цицерона објашњењем његовог имена. Још у младости се истакао учењем и песничким умећем. Био је Сулин војни трибун. Бавио се и адвокатуром. Потом је био квестор на Сицилији. Цицеронова политичка делатност знатно је допринела Помпејевој слави. За време свог конзулата, истакао се у борби са Катилином, пораженим кандидатом на избору за конзула. Цицерон га је истерао из Рима када је дознао за заверу коју спрема, а његове присталице погубио. Катилина је покушао силом преузети власт, али је погинуо. Цицерон је тада имао највећу моћ у државу. Против њега је био политичар Клодије. Као народни трибун кренуо је да напада Цицерона. Цицерон се због тога намеравао склонити код Цезара, али је од те намере одустао. Љут због тога, Цезар је подстицао Клодија и одвратио Помпеја од Цезара. Цицерон је протеран из Рима и склонио се у Грчку. Његова имовина је уништена или распродата. Након 15 месеци Цицерон се враћа у Рим пошто је Помпеј отерао Клодија. Покушао је да помири Цезара и Помпеја када је избио сукоб. Након битке код Фарсале, измолио је оптоштај од Цезара. Окануо се јавних послова. У завери против Цезара није учествовао, али је био један од најбољих Брутових пријатеља. У рату између Октавијана и Антонија, подржавао је Октавијана. Након измирења Октавијана и Антонија, Цицерон је страдао у проскрипцијама нових тријумвира. Глава и руке су му исечене и изложене изнад бродских кљунова на говорници.

АНТОНИЈЕ

Плутарх започиње Антонијеву биографију описом његовог порекла. Његову жену погубио је Цицерон током Катилинине завере што је почетак сукоба њих двојице. Учествовао је у ратовима у Сирији. У сукобу Помпеја и Цезара стао је на страну Цезара. Изабран је за народног трибуна, а касније и аугура. Након Цезаровог одласка у Шпанију, Антоније је остао у Италији као главни командант. Учествовао је у бици код Фарсале као командант

6

левог крила Цезарове војске. Након Цезарове погибије, улази у сукоб са Октавијаном кога је подстрекавао Цицерон. Цицерон је на Антонија послао конзуле са војском, али их је Антоније разбио код Мутине. Потом је закључен мир између Октавијана и Антонија након чега су извршене проскрипције у којима је убијен и Цицерон. Антоније је више од Октавијана (који је био болестан) допринео победи над Касијем и Брутом. Антоније се након битке запутио у Малу Азију где је ратовао са Парћанима. На истоку је упознао египатску краљицу Клеопатру. Док је боравио у Египту сазнао је за грађански рат у коме се његова жена сукобила са Октавијаном. Октавијан и Антоније ипак су се измирили. Својој љубавници Клеопатри, Антоније је дао Феникију, Кипар, велики део Киликије и Јудеју. Након отварања Антонијевог тестамента у коме је он Клеопатру означио као краљицу, избио је рат између Октавијана и Августа. Сукобили су се код Акцијума. Антоније је имао већу флоту, али се повукао када је видео да Клеопатра одлази са бојног поља. Антонијева копнена војска пришла је Октавијану. Клеопатра се затворила у гробницу. Антоније је наредио своме робу да га убије, али је овај одбио. Антоније је ушао у Клеопатрину гробницу где је и убро. Клеопатра је заробљена жива, али се касније убила натеравши змију да је уједе. За собом је Антоније оставио седморо деце.

ПОЛИБИЈЕ

Прва књига

Полибије у својој првој књизи описује Први пунски рат и Либијски рат у Картагини. Књигу започиње подстреком читаоцима да се баве проучавањем историјских списа. Потом упоређује Римску државу са претходним великим државама: Ахеменидским царством, античком Спартом и Македонијом. Персијско царство једно време је имало огромну државу, али сваки пут када су Персијанци прешли границе Азије доживљавали су одлучне поразе. Спартанци су водили дуготрајне ратове како би успоставили хегемонију над Хеладом, али је потом нису успели дуго одржати. Македонска држава Александра Великог била је још већа

7

од персијске. Међутим, Македонци се нису сукобили са најратоборнијим племенима света који су живели у Западној Европи, а власт над освојеним територијама препуштали су другима. Римљани су, међутим, овладали скоро читавим насељеним светом и дуго имали државу којој се ниједна друга није могла супротставити.

Полибијеве историје почињу од 140. олимпијаде (264. година п. н. е). Разлог због кога се Полибије одлучио за ову годину је због тога што су се догађаји до овога тренутка, по његовом мишљењу, одвијали одвојено, по месту догађања. Од тада се историје Италије, Африке, Хеладе и Азије повезују једне са другима. Почетни догађај Полибијеве историје је прелазак Римљана на Сицилију као одговор на позив Мамертанаца које је у Месани опколио сиракушки тиранин Хијерон. Одреде војске послали су и Картагињани. Након што је римска војска однела победу над сиракушким и картагинским одредима, Хијерон је понудио мир Риму због чега га Полибије назива најславнијим од свих владара. Римљани су прихватили и тиме обезбедили редовно снабдевање своје војске на Сицилији. Картагињани су у својој војсци имали велики број плаћеника. Римљани им наносе пораз и освајају град Агригент. Потом су одлучили да им се супротставе и на мору. Полибије описује римске припреме флоте и обучавање морнара и битке код Мила, Липарских острва и Екнома.

Након победе код Екнома, Римљани се искрцавају у самој Африци и тиме угрожавају сам град Картагину. Преговори о миру су пропали. Картагињане је спасао спартански војсковођа Ксантип по чијем савету су Картагињани за сукоб одабрали место у равници. Ксантип је Римљанима нанео велики пораз због кога је експедиција пропала. Након битке је отпловио из Картагине. Након пропасти експедиције, Сицилија поново постаје поприште сукоба. Картагињани су временом потиснути на западни део острва где су држали важне градове Лилибеј и Дрепанон. Картагињани су се временом потпуно опоравили и чак предузимали пљачкање италијанских обала. Две стране су биле скоро једнако исцрпљене када је вођена последња битка – код Егатских острва. Победу је однео Рим и њоме окончао рат. Сукоб је окончан склапањем уговора по коме је Римљанима предата Сицилија, а Картагињани су пристали на данак, враћање заробљеника и мир са Хијероном.

8

По завршетку рата Картагина је била економски исцрпљена због чега није могла платити најамничку војску. Уз подстрек Спендија и Матоса, најамници се побунише и покренуше прави рат против Картагине. На њихову страну стали су многи либијски градови, а и официри на Сардинији. Тако је Картагина изгубила Сардинију коју су официри предали Римљанима. Матос и Спендије једно време држали су сам град Картагину под опсадом. Хамилкар Барка их је приморао да је подигну. У даљим операцијама погинуо је Спендије, а убрзо је заробљен и проведен кроз Картагину и Матос. Картагина је поново покорила либијске градове. Сардинију је, међутим, неповратно изгубила.

Шеста књига

У својој шестој књизи, Полибије описује римски устав и пореди га са уставима других античких држава. На почетку он пише да постоји више од три облика државних уређења, како су писали други антички писци. Поред краљевине, аристократије и демократије, постоје и њихова сродна уређења: монархија, олигархија и охлократија. Прва настаје монархија, а њеним сређивањем и исправљањем настаје краљевина. Када се један краљ учврсти на власти, он оснива своју династију. Каснији владари нису тако способни као њихови очеви, па се против њих кују завере. Када вођама завера приђе народ, уништава се краљевина и успоставља аристократија. Кварењем аристократије рађа се олигархија. Када народ збаци олигархе, државно уређење мења се у демократско. Уколико народ постане грамзив и лаком, тада се демократија претвара у насиље и владање силом. Народ се навикне да једе и да живи на туђ рачун и ставља се под власт вође. Тиме се поново уводи монархија.

Полибије потом пише о Ликурговом законодавству и наводи да уређење које је Ликург створио није слично осталим уређењима. Ликург је комбиновао предности најбољих државних облика и тиме Лакедемоњанима очувао слободу дуже него било ком другом народу. Римљани су своје уређење формирали на исти начин, али не размишљањем већ кроз дуге борбе и тешкоће.

9

Полибије потом описује римски устав из времена када је, према Полибијевом мишљењу, достигао врхунац – током рата са Ханибалом. Ниједан Римљанин са сигурношћу не би могао рећи да ли је римско уређење демократско, аристократско или монархијско. На челу државе налази се Сенат, конзули и народ. Потом описује надлежности сва три органа и објашњава како ни један од ових органа не може један без другог.

Полибије потом описује избор народних трибуна (двадесет четворице), сакупљање и наоружавање војске, родове римске војске, војничке логоре, војнички живот, суђење војницима и маршеве војске.

У следећем делу Полибије пореди римски устав са уставима других држава. Од грчких држава прескаче атинско и тебанско уређење наводећи да је њихов сјај био само тренутни. Више се задржао на критском и картагинском уставу наводећи њихове предности и мане. Књига се завршава примером римског патриотизма. Ханибал је након Кане заробио 8000 људи. Послао је десеторицу заробљеника у Рим да понуде услове откупа. Један се, под изговором да је нешто заборавио, накратко вратио у логор. Тиме је сматрао да је испунио заклетву да се врати Ханибалу. Римљани су, након дугог размишљања, одбили да откупе поражене војнике, а онога који је смислио превару су оковали и послали га Ханибалу.

ТИТ ЛИВИЈЕ

Прва књига (по избору)

10

У првој књизи, Тит Ливије описује период римске историје под краљевима. Након пада Троје, Грци су предузимали казнене мере против преживелих Тројанаца. Уздржали су се једино према Енеји и Антенору који су протерани из Пафлагоније. Они су стигли до најсевернијег залива Јадранског мора. Њихово племе названо је Венетима. Потом су се сукобили са племенима Аборигина и њиховим краљем Латином, али је убрзо склопљен мир и пријатељство. Латинова ћерка удата је за Енеју. Из овог брака рођен је Асканије који је основао град Алба Лонгу. Потом се наводе сви владари до Нуминтора и Амулија. Између двојице браће избио је сукоб. Амулије је збацио Нуминтора и прогласио се за владара, а Нуминторову ћерку је заклео на доживотно девичанство. Реа Силвија је своја два сина близанца бацила у реку. Корито је, међутим, доспело на суво, а дечаке је подојила вучица која је сишла да пије воду. Након тога их је пронашао Фаустул и повео их са собом. Када су одрасли, Ромул и Рем су организовали заверу и убили Амулија, а свога деду вратили на престо. Сами су основали нов град на месту где их је вучица пронашла. Убрзо долази до сукоба око имена града (били су близанци па се спор није могао решити принципом старешинства). Ромул је на крају убио Рена и град назвао по себи.

Ромул је донео римске законе, створио сенат од 100 људи (од којих су касније настали патрицији) и водио ратове против околних народа. Организовао је отмицу Сабињанки како би спречио изумирање грађана. Против Рима је формирана коалиција многих народа, али их је Ромул све победио. Са Сабињанима је склопио мир и две државе спојене су у једну. Ратовао је и против Веја. Живот је завршио тако што га је олуја однела у висине. Уследио је интерегнум од годину дана након кога је за краља изабран Нума Помпилије. Он је преуредио свештеничке положаје, поделио годину на 12 месеци и старао се о одржању мира. Наследио га је Тул Хостилије који је био ратоборнији и од Ромула. Борио се против Алба Лонге, Веја и Сабињана. Алба Лонга је поражена, а њени грађани пресељени у Рим. Следећи владар, Анко Мације, утврдио је церемонијал за објаву рата, ратовао са Латинима и основао Остију. Следећи владар звао се Тарквинније. Он није потицао из Рима већ је у њега побегао. Увео је циркус и друге етрурске обичаје. Убили су га Анкови синови после чега је на власт дошао Сервије Тулије. Он је најпознатији по подели народа у

11

класе и центурије. Увео је плаћање пореза и спровео попис становништва. Рим је тада имао 80.000 становника. Сервије је убијен по налогу Тарквинија Охолог који преузима власт. Тарквиније је терором одржавао своју власт. Побуну су организовали Луције Јуније Брут и Тарквиније Колатињанин. Тарквинију су затворене капије града и изречено му је прогонство. Њих двојица потом су изабрани за прве римске конзуле.

ДВАНАЕСТ РИМСКИХ ЦАРЕВА – СВЕТОНИЈЕ

Гај Јулије Цезар

Са шеснаест година остао је без оца. У седамнаестој је постао Јупитеров свештеник. Ушао је у сукоб са Корнелијем Сулом због тога што је оженио Јулију, ћерку конзула Цине. Једно време је био принуђен да се крије. Помилован је на молбу весталки и рођака. Војску је најпре служио у Малој Азији и на Сицилији. Након Сулине смрти враћа се у Рим и учествује у судском поступку против Долабела који је осумњичен за глобљење у провинцијама. Долабел је ослобођен, а Цезар се морао склонити на Род. Тамо су га заробили пирати и држали га у заробљеништву четрдесет дана. Када су га ослободили, Цезар је прикупио флоту и осветио им се казнивши их смрћу. Служио је као квестор у Оностраној Шпанији. Поред Александровог храма уздахнуо је присећајући се да је Александар у његовим годинама већ освојио велики део земљине кугле.

У следећих девет година истакао се као војсковођа ратујући у Галији, Германији и Британији. Потом Светоније описује Цезаров изглед, одевање, стан и неприродну везу са краљем Битиније, војничке способности и несклоност ка сујеверју. У односима са војском био је и строг и благ, награђивао их након победа и сл.

Полибије наводи да је Цезар био обавештен о атентату који се против њега спрема на дан мартовских Ида. Због тога је оклевао да ли да пође на седницу сената, али га је Брут убедио да оде. На путу до сената добио је

12

писмо које је садржало информације о завери. Није стигао да га прочита. Када је ушао у сенат, уротници су му пришли да би га обавестили о неком важном послу. Потом су почели да га убадају. Он је покрио лице како би што часније погинуо. Само је једном зајаукнуо. Од 23 ране само једна је била смртоносна, она на прсима. Када је спазио да је и Брут међу завереницима, рекао је: „Зар и ти мој сине“.

Ниједан од завереника није поживео дуго након Цезара и ниједан није умро природном смрћу. Осуђени су сви до једног. Неки су страдали у бродолому, неки у бици, неки су се сами убили.

Август

Рођен у време конзулства Цицерона, дана 9. октобра близу Палатина. Водио је пет грађанских ратова: први и последњи против Марка Антонија, други против Цезарових убица, трећи против Луција Антонија, четврти против Секста Помпеја. Претрпео је свега два тешка пораза, оба у Германији, Лолијев и Варов. Први га је само осрамотио, а други је био страшан. У Теутобушкој шуми изгубио је три легије.

Август је преуредио војничку службу и у њу унео новине. Сам је одржавао суђења. Народу је делио поклоне у новцу, делио је жито бесплатно или по ниској цени, посветио се и позоришту. Често је праштао непријатељима. Није трпео да га зову „Господарем“, чак је то и забранио. Био је и прељубник, али је жене искоришћавао за политичке циљеве. Мало је јео и није много ни пио. Спавао је само 7 сати дневно. Имао је леп лик, чак и у старости, иако је на изглед мало пазио. За разлику од Цезара, био је веома сујеверан. Умро је у загрљају своје жене.

Клаудије

13

Рођен у Лиону. Отац га је напустио као малог дечака. У детињству је патио од разних болести. Био је под надзорништвом и дуго након пунолетства. Бавио се књижевношћу. У педесетој години крунисан је за цара, након завере против Калигуле. За цара га је изабрао народ и војска. Војску је даривао новцем. Као владар није захтевао посебне почасти. Довољно му је било да га зову императором. Тако је стекао наклоност народа. Имао је велики страх од завера и грађанског рата. Шест пута се женио, последњи пут за Агрипину, ћерку брата Германика. Светоније описује Клаудијев изглед. Био је крупан и збијен. За разлику од детињства, током царевања је био здрав. Био је велика изјелица, женскар и коцкар. Био је и свиреп и волео је да присуствује извршењима смртне казне. Био је веома расејан и често је заборављао кога је осудио на смрт. Још у младости се бавио писањем историје подстицан од Тита Ливија. Пред крај живота често се кајао што се оженио Агрипином и посинио Нерона. Убијен је у завери на путу за Остију. Постоји мишљење да га је Агрипина отровала печуркама. Клаудијева смрт скривана је до доласка Нерона на власт.

Веспазијан

Након грађанског рата на престолу се учврстила династија Флавија. Она није имала никакве славне прошлости. Веспазијан је рођен у Сабинском крају, пет година након Августове смрти. Одгајан је код бабе. Оженио се обичном грађанком и са њом имао троје деце: Тита, Домицијана и Домитилу. Жена и ћерка умрле су му пре него што је дошао на власт. Након Нерона, Галбе, Отона и Вителија, на власт је дошао Веспазијан. Био је у Александрији у Египту када му је стигла вест да су његове снаге однеле победу код Кремоне. Вратио се у Рим славећи тријумф над Јеврејима.

Својим сарадницима у победи није се одужио на нарочит начин. Као владар био је умерен и благ, спреман да опрости увреде и непријатељства. Ниједан човек по његовом наређењу није невин погубљен. Није се радовао смртној казни. Једина мана била је грамзивост за парама због које је повећавао и наметао нове порезе. Ипак, стечени новац употребљавао је у корисне сврхе. Био је увек шаљив и расположен. Девет пута био је конзул. Умро је у 69 година, 24. јуна.

14

Домицијан

Рођен је у Риму. Детињство је провео у беди. Светоније описује његов начин живота. У владању је био променљив; час порочан, час узоран. Приређивао је раскошне свечаности и био веома дарежљив. Међутим, убрзо је почео убијати многе виђене Римљане, међу којима су и бројни сенатори. Пљачкао је и отимао од свих. Одузимао је наследства, опорезивао Јевреје... Наредио је да га ословљавају Богом и Господином. Убијен је у завери. Прободен је испод стомака.

ТАЦИТ – АНАЛИ (КЊИГА 1)

На почетку књиге, Тацит укратко излаже државно уређење римске државе до Октавијана Августа. Након завршетка последњег грађанског рата, Август преузима конзулска овлашћења и проглашава се првим човеком у сенату. Август је своје рођаке постављао на високе функције. Усинио је и одредио за насленика Тиберија уз обавезу да Тиберије усвоји Германика, заповедника осам легија на Рајни. Август је тестаментом власт оставио Тиберију и Ливију.

Тиберију су се заклели на верност војска. На верност су му се заклели конзули, сенат, војска и народ. Сенат га је молио да преузме престо. Прва Тиберијева мера било је преношење избора магистрата са скупштине на сенат. Народ се због тога није жалио. У Панонији је избио устанак под вођством Јунија Блеса и Вибулена. Војници су захтевали да војни рок траје 16 година. Тиберије је на побуњенике послао свога сина Друса. Друс је уклонио подстрекаче побуне. У исто време побуниле су се и легије у Германији које су сматрале да ће Германик стати на њихову страну и кренути у рат против Тиберија. Међутим, Германик се Тиберију заклео на верност. Германик је убедио побуњенике да одустану о побуне. Казнио је коловође побуне. У логору на Рајни родио се Германику син који је

15

прозван Калигула због чизмица које је носио на ногама да би га војска заволела. Исте године основан је колегијум Августових свештеника. У колегијум је улазио 21 члан. Чланови су бирани коцком међу првим људима у држави.

Германик је почетком следеће, 15. године, предузео поход на Хате. Хате су предводили Армини и Сегеста. Прво је поражен Сегеста. У рату са Арминијем, Германик је стигао до Теутобушке шуме где је неколико година раније Квинтилијан Вар претрпео тежак пораз. Након шест година Германик је сахранио кости војника из три римске легије. У бици која је уследила, Арминије је поражен, али је Германик убрзо опозван са Рајне и повучен у Галију.

Тиберије је одбио титулу „Отац отаџбине“, али је донео закон о увреди величанства. Раздражиле су га анонимне песме које су се шириле на рачун његове окрутноти и надмености. Многи су осуђени за увреду величанства. Исте године, од непрестајних киша набујао је Тибар и поплавио ниже делове града. Вода је срушила куће и однела многе животе. Хиспанцима је, на њихову молбу, допуштено да у Тараконској Шпанији подигну статуу Августу.

О конзулским изборима за Тиберијеве владе, Тацит говори у последњим реченицама. Он се не усуђује да о томе опширније пише јер су о тим догађајима постојали многи различити подаци. Својих неколико реченица написао је на основу Тиберијевих говора.

16