UVOD: NASTANAK HRIŠĆANSKO-FEUDALNE ISTORIJSKE MISLI

Poslednji ugledni predstavnik antičke paganske istoriografije bio je Amijan Marcelin (+ krajem IV v.). U to vreme istoriografijom su konačno zavladali hrišćanski pisci, koji su težili da u svojim istorijskim kao i u čisto bogoslovskim delima objasne neizbežnost pobede hrišćanske crkve i da prikažu svu prethodnu istoriju kao pripremu toga slavlja. Crkveni oci Jeronim i naročito Avgustin udaraju osnove te bogoslovsko–istorijske koncepcije, koja je bila usvojena od gotovo svih istoričara ranog i zrelog srednjeg veka i koja je izvršila moćni uticaj na feudalnu istoriografiju, sve do XVIII veka. Najkarakterističnije crte te koncepcije jesu: dualistički pogled na svet i providencijalizam. Avgustin u svom delu “De civitate Dei” protivstavlja carstvo nebesko zemaljskom, kao carstvo boga i đavola, koja se nalaze u stanju žestoke borbe. Zemaljska država je najpre stvorena od strane bratoubice Kaina i ne predstavlja ništa drugo do opšti razbojnički tabor. Propast paganskog Rima je u stvari propast zemaljske države, a hrišćansku državu oličava država Konstantina Velikog. Čovećanstvo je u svom razvitku prošlo kroz šest etapa, od kojih je poslednja nastupila sa pojavom hrišćanstva. Pobedom hrišćanstva nastupa božje carstvo na zemlji, čime se označava kraj ljudske istorije.

Avgustinov dualizam koji je nastao pod uticajem manihejstva, razlikuje se od manihejstva svojom optimističkom bojom. Manihejstvo je pogled na svet uglavnom ugnjetenih masa, koji se ogleda u nenasilnom protestu protiv zla i nasilja, koji caruju u svetu i oličavaju đavola, ravnog po mogućnosti sa bogom. Avgustin je istupio u svojstvu predstavnika vladajuće klase rimskih robovlasnika u periodu sloma njegove društvene i političke moći. On je svoju istorijsku koncepciju želeo da dokaže privremenim, prelaznim karakterom bede u kojoj živi klasa ugnjetenih masa inastoji da je uveri u pretežnost dobra nad zlom, boga nad đavolom. Avgustinov dualizam prodro je u delo svih srednjevekovnih istoričara i hroničara. Svako istupanje protiv crkve i feudalnog sistema koji je sve više postajao dominantan neminovno je označavao kao delo đavola.

Od toga vremena iskazuje se i druga bitna crta feudalne istorijske koncepcije – providencijalizma, tj. Težnja da se celokupni istorijski proces pokaže kao ostvarenje božjeg plana i predviđanja, a svaki odvojen događaj kao ispoljavanje volje ili popustljivosti božje.

Hrišćansko-feudalna periodizacija svetske istorije. Providencijalizam je stekao najupečatljiviji izraz u periodizaciji svetske istorije, koju je predložio još Jeronim, koju je prihvatio Avgustin i koja je ušla u osnovu feudalne istoriografije. To je razvrstavanje povesnog razvitka prema četiri monarhije. Tu šemu predložila je još Aleksandrijska škola, posebno znamenit geograf i astronom II veka Klaudije Ptolomej. Četiri stepena u razvitku ljudskog roda predstavljaju monarhije: asirsko-vavilonska, medijsko-persijska, grčko-makedonska i rimska. Tumačenjem koje je dao na osnovu biblije Jeronim, ta shema podrazumevala je rimsko carstvo kao poslednju zemaljsku državu, posle koje će nastupiti carstvo božije. Uzastopna smena četiri monarhije ne javlja se slučajno, a predstavlja rezultat božjeg proviđenja, koje vodi ljudski rod sve većem jedinstvu – ispočetka političkom, a potom i religijskom. Zbog toga, na primer, značajni srednjevekovni istoričar Oton

1

Frajzinški (+ 1158) u svojoj “Hronici od stvaranja sveta” procenjuje političko jedinstvo rimske imperije kao pretpostavku hrišćanskog jedinstva. Po tom shvatanju, bog je pomagao moć Rima, da bi ljudi, disciplinovani kultom jednog čoveka – imperatora i strahom pred silom Rima, naučili da se pridržavaju i jedne vere i da bi postali sposobniji poimanju istine hrišćanskog učenja.

Slične poglede razvijali su u svojim delima Avgustinov učenik Orozije i Isidor Seviljski, beda Venerabilis i mnogi drugi pisci. Čak i u periodu rascvata humanističke i eruditivne istoriografije (XV – XVII vek) periodizacija prema četiri monarhije zadržala se kao vladajuća. Nje se u XVI veku drži i Slajdan u svom radu “De quatro summis imperiis” (Štrasburg, 1556), a u XVII stoleću Horž (“Brevis et perspicua introductio ad universalom historiam” (Lajden, 1665). Prema šemi četiri monarhije, Rimsko carstvo nije moglo propasti do kraja sveta. Otuda teorija “prenosa carstva” (translatio Imperii) najpre na Franke u liku Karla Velikog, a potom na Nemce – na Otoma I i njegove naslednike.

Ta šema odgovarala je feudalnoj koncepciji istorije, koja je ustanovila neizmenjivost postojećeg sistema do kraja postojanja zemaljske države. Nikakvi pokušaji da naruše taj poredak koji je bog ustanovio, ne mogu imati uspeha. Težnja ka promenama je ne samo besplodna nego i grešna; jedina moguća promena u budućnosti povezana je isključivo sa krajem sveta. Klasičan primer ostvarenja te šeme u praksi je hronika Otona Frajzinsškog; taj istoričar, želeći da prognozira budućnost, VIII knjigu svog dela posvetio je pitanju dolaska Antihrista, strašnom sudu i uskrsnuću.

Feudalna istoriografija u toku većeg dela srednjeg veka negovana je od strane sveštenika, koji su sebi stavili u zadatak i dopunski zadatak – da proslavljaju hrišćansku veru, ojačanu zemaljskom moći crkve, šireći učenje o asketskom životu, čije bi preovladavanje omogućilo papstvu ostvarenje njegovih teokratskih ideala. Slično drugima “naukama” srednjeg veka i istoriografija do XII veka smatrana je sluškinjom teologije ili prostije rečeno sluščetom crkve.

Ideje progresa i svetsko-istorijski razvitak u feudalnoj istoriografiji. Po svojim opštim koncepcijama i filozofskim osnovama, feudalna istoriografija je ipak predstavljala korak dalje u poređenju s antičkom. Za drevne istorije, čovečanstvo je počinjalo “zlatnim vekom” da bi se prešlo na “gvozdeno doba”, koje je predstavljalo nazadak. Tako je zasnovana pesimistička predstava o cikličnosti razvitka, sa naizmeničnim periodima rascvata i pada. Hrišćansko-feudalna istoriografija je prekinula sa idejom naizmeničnosti, te je nametnula ideju o stalnom progresu ka određenom cilju, blaženstvu ljudskog roda i o božjem carstvu na zemlji. Ideja progresa u čisto teološkom smislu bila je uverljivo formulisana već kod Avgustina i implicitno se nalazila u svakoj srednjevekovnoj svetskoj hronici. Dalje, feudalna istoriografija je, na osnovu svojih bogoslovskih pretpostavki, prva istakla ideju svetske istorije. Takve svetske hronike mogle su se javiti tek nakon propasti antičke kulture i rimske države, koja je, nivelišući pod svojim ugnjetavanjem različite narode, pokazala malo zanimanje za prethodnu prošlost tih naroda.

Po faktičnoj sadržini, po formi i tehnici obrade podataka, srednjevekovna istorijska dela stoje znatno niže od svojih antičkih obrazaca.

2

VESTI O STARIM GERMANIMA I KELTIMA U POZNO Ј RIMSKOJ ISTORIOGRAFIJI

Prve sačuvane vesti o Germanima su vrlo oskudne, to su vesti o dva Germanska plemenska saveza koje nam daje trgovac Piteas iz Marselja, koji je 330. pre naše ere krenuo iz Španije na Severno more i tamo zatekao Gote, koji su za gorivo upotrebljavali žilibar, odnosno prodavali su ga Tevtoncima. Ovo ne mora biti tačno s obzirom da je ćilibar skup i da ga nije bilo mnogo. Piteasov spis nije sačuvan i o njemu znamo samo po tome što ga drugi antički pisci citiraju. On donosi podatke i o Galiji i keltima.

Vesti o Germanima daje nam i Julije Cezar u svojim “Komentarima o Galskom ratu” (58. god. n. e.), često opisuje svoje sukobe sa raznim germanskim plemenima i daje karakteristiku njihovog društvenog uređenja. Cezar je dvaput prelazio preko Rajne i mogao je što šta i sam da zapazi. Kad priča o sukobima možda je ponešto prikazao u svoju korist, ali kada je govorio o germanskim običajima i njihovom načinu života, nije imao nikakvih razloga da ma šta izvrne. Cezarovo delo daje podatke i o keltskoj Galiji i Britaniji.

O Germanima obaveštava i Tacit. Njegovo delo je u svakom slučaju pouzdano mada su mnogi osporavali tačnost Tacitovog izlaganja. O cilju Tacita pri pisanju ovog kratkog pregleda iznošeni su različiti motivi: da mu posluži kao etnografsko-geografski uvod u njegove Istorije, da Rimljanima istakne Germane kao opasnog protivnika koji imaju mnoge kvalitete kojima se razmaženi Rimljani ne mogu pohvaliti. Njegov opis Germanije nastao je oko 98. godine i prvobitni naslov bio mu je “De origine, situ, moribus ac populis Germaniae”. Napisan je na osnovu tuđih saznanja.

Ono što je kod Tacita izgubljeno može da dopuni Caius Suetonius Tranquillus /75-150/ Hadrijanov lični sekretar. Kada se povukao u privatan život posvetio se nauci. Njegovo glavno delo je: DE VITA CEASERUM u osam knjiga. To su biografije rimskih careva od Julija Cezara do Domicijana, pisane na osnovu natpisa, pisama i ugovora. Tu se mogu naći i pojedinosti za germansku istoriju.

Za II, III i IV vek nema boljih istoričara. Sačuvana dela jako su oštećena, pa se događaji kod germanskih plemena ne mogu rekonstruisati. Iza sačuvanih podataka se vidi da se germanska plemena ujedinjuju i da postaju sve ofanzivnija. Od vremena Marka Aurelija carstvo počinje da im čini koncesije. Borbe protiv Germana u vreme Marka Aurelija prikazuje Kasius Dion (155-235). Za ovaj period kao savremenik, pošto je bio u rimskoj službi na visokim položajima i imao pregled događaja služio se i izvorima koji nisu sačuvani. Njegova “Rimska istorija” ( u 80) knjiga obuhvata vreme do 229. godine. Međutim, ona je u prvobitnoj formi sačuvana samo za period od 68. do 47. godine (36-60 knjiga). Ostalo znamo na osnovu sažetih izvora iz XI i XII veka te vizantijskih monaha Ksifilinosa i Zonare. U III veku kada su Rimljani morali da prepuštaju Varvarima čitave provincije nemamo savremenog pisca. Podatke nam pruža Zosim (umro 425.) koji je za svoje delo “Historia Romana sive historiae libri sex” upotrebio je ranije izvore koji nam nisu sačuvani.

U IV veku mnogi rimski pisci učestvovali su u zborniku “HISTORIA AUGUSTA”. To je naročiti tip istorije, u kojoj ima mnogo detalja i značajnih i

3

bezznačajnih. Drugi pisci zahvataju događaje u širokim potezima. Takav je bio Eutropije, savremenik cara Valensa, koji je po carevom naređenju pisao i njemu posvetio pregled rimske istorije BREVIRARIUM AB URBE CONDITA u 10 knjiga. Upotrebio je i Livija. Pisao je jasno i pregledno, pa je njegovo delo mnogo čitano u starom srednjem i novom veku. Po ugledu na “Historia Augusta” napisao je AURELIUS VIKTOR zbirku carskih biografija CAESARES, gde je u osnovnim linijama dao karakteristike svakog pojedinog cara. Ovo delo trebalo je da bude nastavak Livijeve istorije.

Od svih je pisaca najvažniji Ammianus Marcellinus, Grk iz Antiohije, (oko 330-oko 400) koji je služio kao vojnik protiv Germana i protiv Persijanaca na Istoku, a završio život u Rimu. Tu je u 31 knjizi napisao RES GESTAE. Kako je imao dobre veze sa carskim dvorom, dobro je poznavao događaje svoga vremena. Istorija mu zahvata vreme do cara Nerve (96-8) do smrti cara Valensa /378/. Divio se Tacitu, njegovom stilu i jeziku, pa je želio da ga podrzava. To mu teško ide za rukom, te pričanjem o čudima i znamenjima postaje nejasan. On je jedan od najvažnijih izvora za prvu fazu seobe naroda. Njegov spis pomalo liči na Cezarove “Komentare” s tom razlikom što Cezara oduševljava rat i borba, a njemu se stalno ratovanje popelo na vrh glave. Sačuvano je samo prvih 18 knjiga. Veću vrednost predstavljaju podaci o centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Bio je pristalica Julijana Otpadnika pa se zgražavao nad moralnom opuštenošću rimskog društva, tim pre što je dekadencija društva pogoršavala loš spoljno politički položaj Carstva.

SEOBE NARODA

Varvarski narodi koji su živeli oko Rimskog carstva i lagano ulazili na rimsku teritoriju i u rimsko društvo, krajem IV i V veka provaliće u carstvo. Čitav taj period vezan je za velika pomeranja čitavih naroda i promene u političkoj i društvenoj strukturi zapadnog sveta, poznat je u istoriji pod nazivom SEOBA NARODA.

Govoreći o Germanima, pomenuli smo jednog od najvažnijih rimskih pisaca iz vremena poznog Carstva, AMIJANA MARCELINA i istakli da njegovo istorijsko delo Res gastae u 31 knjizi već ulazi u prikaz Seobe naroda. On je najbolji istorijski izvor za borbe cara Julijana sa Alamanima 357. i za borbu rimljana s Gotima 378. Možemo reći da sa njim i isčezava pisanje istorije kod Rimljana. Podatke neuklopljene u istorijska dela o poduhvatima Germana i o tzv. seobi naroda nalazimo i u spisima crkvenih otaca, kratkim hronikama i spisima istoričara VI i VII veka.

Od IV stoleća istorijski izvori su mnogo oskudniji. Oskudne podatke za rekonstrukciju događaja tada već treba cediti iz rimskih anala. Rimski građani koji su gledali provale varvarskih naroda u Italiji, Africi, Španiji i Galiji kada su beležili istorijske događaje morali su i na njih da se osvrnu. To beleženje nepovezanih događaja postojalo je i u doba Rimske republike i u doba Carstva.

U Rimskom carstvu pojavljuje se svremena na vreme državni kalendar koji je davao obaveštenja o praznicima, konzularnoj godini, rođenju cara i kratke

4

istorijske podatke. Ovakve liste “Consularia” dobile su u ruke imućnije porodice ili ustanove i vodile ih dalje vezujući važnije događaje uz imena konzula. Pojedini od tih “Fasti” (kalendara) bili su jako rašireni. Takav zbornik predstavlja tzv. Chronographus iz 354. g. koji nije sačuvan u jednom rukopisu u celini, već je rekonstruisan na osnovu više rukopisa. To je učinio th. MOMMSEN /MGM AA. AA. IX/. Sadržina tog hronografa je ova:

1. Kalendar sa oznakom javnih igara, senatskih dana i rođendan carstva2. Konzularni fasti do 354. g. (Fasti consulares).3. Uskršnje tablice od 312. do 411. (Cyclus paschalis).4. Spisak gradskih prefekata od 248. do 354.5. Datumi smrti rimskih papa: (Depositiones episcoporum Romanorum

ab 255. ad 352.).6. Kalendar praznika rimske crkve (Feriale ecclesiae Romanae).7. Spisak papa (Episcopi Romani, do Liberija: 325-366).8. Topografija Rima (Regiones Urbis Romae).9. Liber generatienis (Chronica mundi, do 334.).10. Chronica urbis Romae. Gradska hronika Rima do 325.

Beleške uz delove Fasti consulares i Cyclus paschalis predstavljale su analitički materijal, dok su spiskovi mučenika dali materijal za nekrologe važan izvor za srednjevekovnu istoriju. Šturi spiskovi papa dali su materijal da se tokom vremena napišu opširniji prikazi njihovog života i delatnosti. Već u VI veku postojao je zbornik života papa dao PONTIFICALE ROMANUM koji su rado upotrebljavali istoričari Srednjeg veka /Momzen je u MGH objavio zbornik života papa iz VII v. Libri pontificalis, pars prima/. Ova žitija papa u zvaničnoj formi dopiru do pape Stevana V (885), a od X i XI veka opada papska istoriografija. Za nas je ovde najvažnije da znamo da su pashalne tablice činile osnovicu srednjevekovne analistike.

CRKVENI OCI (IV vek)

Pod crkvenim ocima podrazumevamo hrišćanske naučnike IV veka koji su u svojim spisima definitivno formulisali hrišćansko učenje. Oni se više nisu borili protiv paganstva već protiv jeresi i opasnosti crkvenog rascepa (šizme). Dok su u vreme borbe protiv paganstva sve sekte bile ujedinjene, u IV veku je disciplina popustila, te su se jasno ocrtavale sekte: arijanstvo, donatizam, manihejstvo, pelagijanstvo itd. Crkveni oci su nastojali da odbrane čistu hrišćansku veru od napada jeresi. Glavni predstavnici idejne čistote hrišćanskog učenja bili su: Hilarije, Ambrozije, Jeronim i Avgustin. Delatnost Hilarija i Ambrozija kretala se isključivo u teološkom domenu, te ih kao neinteresantne za istoriografiju ostavljamo po strani. Za istorijsku nauku zanimljivi su Jeronim i Avgustin.

SVETI JERONIM (HIERONYMUS) (331-420), rođen je u Stridonu (Dalmacija), a umro je u Vetlehemu. Obrazovanje je stekao u Rimu. Po završetku studija preduzeo je velika putovanja, a 374. se povukao u pustinju Halkis (Sirija). Tu je naučio hebrejski i počeo sa prepisivanjem knjiga. Godine 380. vratio se u Rim

5

i postao je saradnik pape Damasa. Po njegovom nalogu preveo je “sveto pismo” na latinski jezik i taj se prevod naziva “Vilgata”. Godine 386. Jeronim je osnovao manastir u Vetlehemu i tu je ostao do svoje smrti. Odatle je upućivao mnogobrojna pisma u kojima je raspravljao o teološkim pitanjima. Pisao je i komentare Biblije i teološke rasprave. Autor je nekoliko žitija. Po kultu prošlosti on je pripadao antici, ali po obrazovanju, asketskom životu i pobožnosti on je već prvi srednjevekovni monah.

Svoju hroniku nadovezao je na hroniku Jevsevija iz Kesareje (+ 340) (Eusebii Chronicorum libri duo), koju je stvarno preveo. Hroniku je pisao oko 380. godine i u nju je dodao vesti iz rimske istorije do 378. Tendencija tih hronika bila je da se nasuprot raznim paganskim erama u računanju vremena istakne podela na Stari i Novi zavet. Pri tom sv. Jeronim insistira na nekom proročanstvu proroka Danijela o četiri carstva (vavilonsko, persijsko, makedonsko i rimsko). Jeronimova Hronika uz pashalne tablice predstavlja osnovu na kojoj se izgrađivala istoriografija zapada u V i VI veku. Španac IDACIUS, koji je još video oca Jeronima, dodao je njegovom delu svoje beleške do 468. godine. Idacije je bio biskup i dolazio je u vezu sa Svevima koji su provalili u Španiju, pa su ga čak neko vreme držali u zarobljeništvu.

Drugo Jeronimovo delo koje je takođe izvršilo veliki uticaj na srednjevekovnu istoriografiju nastalo je oko 392. Nosi naslov “De viris illustribus”. To su biografije 135 istaknutih crkvenih učitelja, od kojih je prvi bio sv. Petar, a poslednji sam Jeronim. U pisanju životopisa kao uzor poslužio mu je Svetonije.

SVETI AVGUSTIN (Aurelius Augustinus, 354-430). Rođen je u Tagasti (severna Afrika), u rimskoj robovlasničkoj porodici. Studirao je retoriku i antičku filozofiju u Kartagini, zatim je postao učitelj retorike. Radi daljeg usavršavanja 383. je otišao u Rim i Milano. Posle bučnog i veselog života potražio je utehe u veri i to najpre u manihejstvu, tj. dualističkom učenju koje postojanje dobra i zla tumači antagonizmom dvaju večnih načela. Manihejstvo je brzo napustio, mada je ono na njega ostavilo jačeg uticaja, te ga je stalno pratila misao o borbi između boga i sveta. Kad mu je bilo 33 godine, pod uticajem svoje majke hrišćanke Monike i milanskog nadbiskupa svetog Ambrozija, primio je hrišćanstvo. Njegov duh u početku nije mogo da se pomiri sa misterijom verskih dogmi. Godine 391. postao je sveštenik, a 395. i biskup severnoafričkog grada Hipona. Svoju unutrašnju borbu on je odslikao u delu Confesiones. Tada je ustao protiv manihejaca i napisao je niz spisa o čisto teološkim pitanjima, koje je protkao filozofskim mislima. Vodio je i intezivnu prepisku, od koje je očuvana jedna zbirka od 270 njegovih pisama.

Kao crkveni pisac predstavlja jednog od najvećih autora patristike, koji je pokušao da iskoristi ostatke antičke kulture u interesu crkve. Njegova mnogobrojna dela (93 spisa u 232 knjige) poslužila su za razradu sistema crkvenih pogleda za borbu sa manihejstvom, donatistima, pelagijanstvom i paganima. Osnovicu njegovih filozofskih pogleda čini mističko-idealistički neoplatonizam. Stvorio je hrišćansku teologiju na načelu: “Izvan teologije filozofija nije ništa”. Njegov pogled na svet, sa velikim uticajem u veku, kasnije je preradio Toma Akvinski, stvarajući temelje katolicizma. Između 413. i 426. napisao je svoje najvažnije delo “De civitate dei”m (nađeno 1465.) u 22 knjige. Delo je apologetskog karaktera i napisano je kada se postavilo pitanje nije li hrišćanstvo uzrok propadanju Rimskog carstva. Avgustin

6

odgovara na to pitenje navodom da hrišćani nisu krivi za propast Rima i okrutnosti Gota i Sveva. On je odbio optužbu i analizirao je razloge opadanja Carstva i rimske kulture. Kasnije je proširio debatu i izgradio čitavu filozofiju istorije. Carstvo je i pre hrišćana znalo za nevolje, a tadašnje zlo, prema njemu i nije bilo tako veliko kako je izgledalo. Avgustin je smatrao da je bog stvorio čoveka pozitivnog i sa slobodnom voljom, no “praroditeljski greh” Adama i Eve porazio je buduće čovečanstvo i u svet je ušlo zlo. Stradanja i mučenička Hristova smrt otkrila je ljudima put ka “spasenju”. Ta se blagodet ipak nije rasprostranila na sve ljude, jer je bog deo ljudi opredelio za propast, a drugi deo za spasenje. Zbog toga istorija čovečanstva predstavlja neprestanu borbu načela zla (“carstvo sotone” ili svetovne košave) i načela pravednosti (“božja država”, vladavina crkve). Avgustin traži manifestaciju te dve države kroz celokupnu istoriju i kroz sve istorijske promene, rezimirajući hrišćansku metafiziku. On posmatra božju državu i tokom jevrejske istorije i nastoji da nađe dokaze o istinitosti hrišćanstva. U borbi između božje i ljudske države na kraju će ipak pobediti božja, za koju treba da žive hrišćani i da se bore. Božje carstvo će se ostvariti drugim dolaskom Hristovim na zemlju, a ovozemaljske države će propasti. Prethodnik božje države na zemlji je crkva. Mada je propovedao hrišćansku pravednost, podržavao je društvenu nejednakost i ropstvo, a za privatno vlasništvo držao da je po volji božjoj. Propovedao je asketizam i polnu apstinenciju smatrajući da je materija ovaploćenje greha.

Na Avgustinovim shvatanjima izgrađene su doktrine kojima je crkva u srednjem veku ogrtala svoju politiku i svoje ambiciozne postupke. Marseljski sveštenik Slavijan prihvatio je Avgustinove argumente kada je govorio o Rimu i varvarima. Avgustin je popularizovao podelu istorije na šest epoha. Time je Avgustin postavio osnove svoje filozofije istorije, koja je imala odlučujućeg uticaja na politiku crkve, postavši uzor na mnoge srednjevekovne pisce.

CRKVENI ISTORIČARI V, VI i VII VEKA

Hrišćanska crkva je u doba velikih promena morala ne samo da izgradi svoj ideološki stav prema životu i da nađe odgovore na pitanja koje je stvarnost postavljala, već i da ima svoje istoričare. Prve temelje postavio je u tom smislu još sveti Jeronim. Od V veka u raznim zemljama Zapada ređali su se hroničari crkve.

Akvitanski sveštenik SULPICIUS SEVERUS (365-425) napisao je sem žitija glavnog svetitelja Martina i spis Historia sacra u dve knjige. Delo je kratko i sažeto i služi za analizu i objašnjenje događaja. Napisano je retko lepim stilom. Opširniji je u iznošenju savremenih zbivanja i borbe crkve protiv jeresi, na prvom mestu protiv arijanstva. U svojim dijalozima dao je portret crkvenog oca Jeronima.

PAVLE OROZIJE (oko 380-oko 420.) bio je rimski istoričar rodom iz Španije, inače sveštenik. Godine 414. prešao je u Afriku gde se upoznao sa svetim Avgustinom. Prema njegovim uputstvima pripremao se za borbu protiv jeretika u Španiji. Kako to situacija nije dozvolila, ostao je u Africi i 418. napisao je delo Historiarum adversus paganos libri septem. Delo ide od stvaranja sveta do 417. godine. Apologetskog je karaktera, pisano po ugledu na spis sv. Avgustina i nastoji dokazati da hrišćani nisu krivi za propast Rima, već naprotiv da predstavljaju

7

šansu za spasenje čovečanstva, posebno za sirotinju. Sprovodio je periodizaciju prema četiri carstva, ali u afričkoj preradi (vavilonsko, makedonsko, kartaginsko i rimsko). Orozije je koristio antičke pisce, mada njegovo delo više predstavlja kompilaciju načinjenu na osnovu hronike Evsevija, Sulpicija Severa i rimskih paganskih istoričara. Sa ciljem da se dodatnim argumentima dokaže Avgustinova teža o božjoj državi, spis nije mogao ispasti kao kritička istorija. Orozija se koristi svakim podatkom koji mu konvenira bez obzira da li odgovara istini. Glavna je misao da je narod prividna kategorija, jer se iznad svega prostire božja volja. Čovečanstvo slepo ide cilju koji je bog postavio. Njegov politički ideal je konfederacija poluzavisnih država, sastavljena i od Rimljana i od varvara potčinjenih centralnoj rimskoj vlasti. Taj nejasan san pokušao je da ostvari Sacrum romanum imperium Teutonicae nationis isto kao i papa samo u drugom obliku. U stvaranju varvarskih država na teritoriji Zapadnog rimskog carstva, prema Oreziju, glavnu su ulogu imali Goti; zapadni su stvorili državu u Južnoj Galiji i Španiji, a istočni u Italiji. Rimljani su nastojali da se u novoj situaciji snađu i sažive sa varvarima. U Orezijevom delu koje je bilo vrlo poznato u srednjem veku za današnju nauku veći interes predstavljaju samo oni delovi u kojima je koristio pasaže iz Tita Livija i Tacita koji nam se na drugi način nisu sačuvali.

Srednji vek nije bio nikakvom graničnom linijom odeljen od starog veka pa su mnogi izvori napisani pre pada Zapadnorimskog carstva predstavljali osnovicu istoriopisanja u srednjem veku. To je u znatnoj meri bio slučaj sa Eusevijevom (264-340) hronikom, prema kojoj su se kasnije sastavljale svetske hronike Vizantinaca. I Jeronimova hronika, sastavljena pre kraja IV veka, postala je obrazac za kasnije zapadnoevropske hronike. Polazni priručnik za hronologiju bio je LUFINUS (395).

Bilo je i kratkih hronika. Jednu je napisao TIRO PROSPER (oko 390-oko 463.). U njoj ima vesti o Vizigotima. Prosper je obuhvatio vreme od nastanka sveta do sredine V veka. Delo ima posebnu vrednost za razdoblje od 425, jer za taj period nema drugih izvora. Prosperu se pogrešno pripisuje tzv. Chronicon imperiale (379-452), čiji se početak i kraj slažu sa Prosperom. Prosperovu hroniku nastavio je za vreme od 444. do 467. afrički biskup VIKTOR IZ GUNUME kao i nešto kasnije Johannes Biclarensis (+ 610) do 590. godine. Vesti koje se odnose na Burgundiju dao je biskup MARIUS IZ AVRANSA.

Prilike u rimskoj provinciji Noriku i stanje na dunavskoj granici u V veku najbolje je odslikala Vita Sancti Severini, koju je (511) napisao Severinov učenik EUGGIPIUS. Severin je došao u Norik posle smrti hunskog kralja atile, kao monah te je osnovao nekoliko manastira. Eugipije je preneo njegove posmrtne ostatke u Italiju, u Lukulanum, gde je podignut manastir u kome su živeli po Severinovim strogim pravilima. Na čelu tog manastira bio je docnije sam Eugipije. Pošto je sa Severinom proveo više godina u Noriku, Eugipije se 511. rešio da napiše Severinova žitija. U njima je izneo sve što je sam video ili što je čuo od starih monaha. Kao i druga slična žitija, Vita Saneti Severini ( sa 46 glava) iznose mnogobrojna navodna Severinova čuda. Nije teško razaznati da nije reč o čudima, nego o spretnim merama koje je preduzimao snalažljivi i dobro obavešteni monah Severin da bi zaštitio rimske građane od varvarskih upada. Kada se izuzmu izvesna preterivanja, ova “vita” su prvoklasni izvor iz kojeg doznajemo za važne događaje na granici

8

Dunava i za prilike u Noriku. To su sve bile “res ambiquae”, tj. život pun neizvesnosti, straha, stalnog bežanja, borbi, gladi i smrti. U žitiju je naveden i Odoakar, koji je navratio kod Severina da traži blagoslov, a Severin mu je, navodno, “Idi sad pokriven slabom kožom, a uskoro ćeš moći da najbogatije poklone deliš”. Ova “vita” su bila mnogo čitana i bila su poznata ne samo langobardskom istoričaru Pavlu Đakonu, nego i španskom Isidoru iz Savilje. U Italiji je mnogo prepisivana, pa je sačuvana u velikom broju kodeksa. Kasnije se širila i po manastirima u Noriku.

Marseljski sveštenik SALVIANUS je između 440. i 451. godine napisao delo De gubernatione Dei libri octo. To je apologija varvara i oštra kritika Rimljana zbog njihovog moralnog pada koji im ne dozvoljava da se priberu za energičnu akciju. Sasvim blizak Avgustinovim idejama, on odbija prigovore o pravičnosti boga koji dozvoljava da varvari pritiskaju hrišćane. Rimljani, prema njegovom objašnjenju, više i nisu hrišćani jer su utonuli u poroke i vode borbu svi protiv svih. Varvari su u takvim uslovima bili bič u božjoj ruci. Njegovo delo je puno preterivanja, a podaci koje iznosi samo mu služe da argumentuje svoja shvatanja. Karakteristično je kod njega mesto gde govori da je najveći zločin ljudskog društva robstvo. Poroke robova pravda njihovim društvenim položajem, ali nalazi da su i oni kao i njihovi gospodari za sve kažnjeni dolaskom varvara. Iako nisu hrišćani, on hvali varvare i nada se da će jednog dana postati najbolji hrišćani. Pored drugih koji su naricali za carstvom i čitali mu posmrtno slovo, Salvijan je proklinjao Rim i pozdravljao je novi svet koji se stvarao.

Zbrkanu istoriju poslednjih rimskih careva i prvih varvarskih kraljeva u Italiji napisao je ANONYMUS VALESIANUS. Od nje je sačuvan samo jedan fragmenat. Mišljenja o vrednosti i postanku ovog dela i fragmenata su različita. Dok je Momzen u njemu video kontaminaciju dva različita dela, Vajc je smatrao da predstavlja jedinstvenu celinu. U dalje događaje sa Ostrogotima u Italiji uvodi nas jedan istočnorimski činovnik, a kasnije monah – MARCELLINUS COMES. Po poreklu je bio Ilir i pre 527. bio je Justinijanov kancelar. Pored jedne izgubljene geografske rasprave napisao je i nastavak hronike Jevsevija iz Kesareje i Jeronima: CHRONICON QUOD RERUM ORIENTALIUM HISTORIAM EUSEBII ET HIERONYMI USQUE AD JUSTINIANI TEMPORA PROSEQUITUR. Izdao ju je 518. i 527. i potom ju je svojom rukom nastavio do 523. Hronika je drugom rukom nastavljena do 548. Ta se hronika smatra za dobar izvor. Njoj je do 558. dodat nastavak koji u stvari predstavlja izvod iz hronike koju je napisao HERMANUS CONTRACTUS iz manastira Recihensa (XI vek).

Najvažniji izvor za period prevlasti Istočnih Gota nesumnjivo predstavlja ono što je ostavio CASSIODORUS SENATOR (Flavius Gaius Aurelius). Rođen je u uglednoj rimskoj porodici u Brutiju pre 490. Otac mu je bio ministar ostrogotskog kralja Teodoriha, a on i njegovih naslednika. Posle pada Vitiesa oko 555. povukao se u manastir Vivarium (Brucium) koji je sam osnovao i predao se književnom radu. I kao državnik i kao pisac radio je na zbližavanju Rimljana i Gota. O tome svedoči i Panegirik, počasni govor u slavu i čast Teodoriha. Za vreme svog dugog života (+ oko 570. ili 583.) dosta je napisao. Iz vremena njegove javne delatnosti (537-8) sačuvana su njegova akta pod naslovom Viriab. Pisma pisana u ime kralja ( oko 400, 12 knjiga) odnose se na ostrogotsku vladavinu u Italiji. Njegovo

9

najznačajnije delo je Historia Gothorum, nastala između 526. i 533. Nije sačuvana i nauka je poznaje samo po izvodima kod Jordanesa, koji ga je obilato koristio. Delo je bilo napisano u 12 knjiga, na osnovu tradicije i takođe uz pohvalu kraljevskoj kući Amala. Njegova Hronika do 519. ustvari je samo popis konzula i nema neke veće vrednosti. Njemu pripada i Historia ecelesiae tripartita u 12 knjiga. Tu se nalazi i Epifanijev prevod tri grčke crkvene istorije (Sozomen 439, Sokrat 439, Teodor 457.). Delo dopire do 441. Kad se povukao u manastir sastavio je Institutiones divinorum, priručnik iz ortografije za monahe u kome se od njih zahteva i fizički i umni rad. Delo je u isto vreme bila i neka vrsta enciklopedije crkvenih i profanih nauka. On je smatrao da kao obrazovan čovek ne sme da piše prirodno i jasno te mu i pisma i spisi vrve sentencijama i retorskim tiradama.

Među germanima prvi je pisao istoriju JORDANES (IV vek) i to na latinskom jeziku, negrapno i nevešto. Bio je Ostrogot (ili alanskog porekla) i u srodstvu sa kraljevskom porodicom Amala. Služio je kao notar ostrogotskog dvora. Potom je postao crkveni čovek i uskoro i biskup krotona. U pogledu njegove biografije ima dilema. Momzen je, na primer, mislio da je bio crkveno lice ili monah u nekom manastiru u Meziji ili Trakiji. Vatenbah ga smešta na biskupsku stolicu u Krotonu oko 550. Svoj istorijski spis napisao je izgleda u Carigradu (Momzen) ili u Krotonu (Vatenbah). Čak je bila postavljena i hipoteza da je mogao biti i afrički biskup, jer je pokazivao veliki interes za Afriku. U svakom slučaju, izdvojio se od svojih saplemenika koji su bili arijanci i prihvatio pravoverno hrišćanstvo. Njegov je politički stav bio: gotski narod ima pravo na opstanak, ali pod vrhovnom vlašću Rima i u prijateljstvu sa njim.

Glavno mu je delo De Getarum sive Gotorum origine et reous gestis (ili: De origine actiousque Getarum) u 12 knjiga, poznato po skraćenom nazivu “Getika”, a pisanje ovog i još jednog spisa podstakao ga je Kasiodor senator čije je delo u velikoj meri i koristio. Upotrebio je i spis Gota Aolaviusa koji je u vreme Teodoriha napisao istoriju svoga naroda. Jordanes daje tradicionalnu gotsku istoriju, saopštava stare verske i herojske legende, ali ima i istorijskih elemenata. Delimično je pisao i kao očevidac zbivanja. Iz opisa izbija snažna slika seobe naroda i događaja nakon nje. Obuhvatio je poslednji period ostrogotske države. Ipak, on je gotsku istoriju počeo od njihovog iseljavanja iz Skandinavije i prati je i na stepama severnog crnomorskog primorja. Delo je završio 551. Jordanes je izražavao raspoloženje onog dela gotskog plemstva koje je htelo sporazum sa Vizantijom, pa i po cenu ostrogotskog potčinjavanja Carigradu. Dao je kratke, ali dragocene podatke o Slovenima. Drugo njegovo delo nosi naslov De summa temporum vel origine actibusque genetis Romanorum, skraćeno “Romana”, dakle istorija Rima napisana na osnovu sačuvanih tada izvora. Bez većeg interesa za nauku. Njemu se pripisuje i svetska hronika “De regnorum et temporum successione, koja ide od stvaranja sveta do 551. godine. Delo predstavlja neveštu kompilaciju radova Jeronima, Pavla Orozija, Amijana Marcelina i drugih.

Kasiodorov mlađi savremenik bio je papa Grgur I (590-604). Ostavio je Pisma ili “Registar pisama”, koja su važna za razumevanje njegovog vremena.

GRGUR TURSKI (Gregorius Turonensis, 538-594) rođen je (kao Georgius Florentius) u Klermonu, u uglednoj rimskoj porodici iz Overnja. Njegova senatorska porodica dala je crkvi nekoliko biskupa, među kojima se nalazio i Grgur

10

episkop Langara, po kome je Grgur kasnije dobio ime. Grgur se posvetio crkvi i 563. postao đakon. Često je odlazio u Tur na grob galskog svetitelja Martina, gde je kao biskup nasledio Bofkonija i sedeo na biskupskoj stolici od 573. do 594. Kako je u njegovo vreme vođena žestoka borba između naslednika Hlodoveha oko deljenja države, Tur sa svojim biskupom Grgurom menjao je gospodare. Jedno vreme živeo je i pod burgundskim kraljem. Kako mu svi nisu bili podjednako naklonjeni i sam je bio uvučen u njihove međusobice. Bio je zagriženi privrženik politike koju je katolička crkva vodila među varvarima i idealizovao je Hlodoveha, osnivača franačke države, ali i pomagača katoličke crkve u njenoj borbi s arijancima. Kako je bio blizak dvoru kralja Sigeberta, bio je u mogućnosti da sazna o državnim stvarima.

Grgur Turski je pisao vrlo mnogo. Sastavio je veliki broj žitija svetaca, u kojima je nizao čuda i zasluge pojedinih svetitelja i slavio mučenike. To su bili crkveni, ali se u njima mogu naći i dragoceni podaci za istoriju. Njegovo glavno delo izdavano je pod raznim imenima, najčešće kao Historia ecclesiastica Francorum u 10 knjiga, koja obuhvata vreme od stvaranja sveta do 591. godine. To je glavno delo za istoriju franačke države V i VI veka i najbolji dokaz opadanja opšteg kulturnog nivoa. I sam Grgur piše o neznanju čak i visokog sveštenstva, a sam se izvinio čitaocima zbog svog lošeg latinskog jezika. Stil mu je živ, slikovit, ali piše naivno, sa mnogo legendi. Prvih šest knjiga objavio je ranije zasebno, dok su ostale možda izdate posle njegove smrti. Sačuvano je nekoliko redakcija sa znatnim međusobnim razlikama. Grgur je usvojio Avgustovu podelu istorije na šest epoha. Svoje prikazivanje on je počeo sa šestom epohom, što znači s vremenom od Hristovog rođenja. Dosta se zadržao na najstarijim galskim mučenicima. Koristio je navode Jevsevija iz Kesareje, Jeronima, Pavla Orozija, izgubljene franačke pisce Frigerida i Siloicija Aleksandra. Franačka istorija i Hlodovehova osvajanja počinju u II knjizi. Događaje koje iznosi kao savremenik verovatno su istiniti, dok je starije vreme okućeno legendom i čudima. Drugo njegovo delo Seotem libri miraculorum je manje značajno.

Grgurov savremenik bio je biskup MARIUS AVENTIGENIS, koji je nastavio Prospera do 581. Kasnije je postao biskup u Lozani i 594. tamo i umro. Bio je sličnog obrazovanja kao Grgur Turski.

Ima podataka da se u to doba relativno dosta pisalo, ali je malo šta do nas doprlo i to što se sačuvalo održalo se u nakaznom obliku. Mnogi od tih pisaca nisu ni navodili svoje ime. Takav je slučaj i sa hronikom koja prikazuje franačku istoriju za 50 godina posle Grgura Turskog. Neznamo ko je sastavio tu hroniku, ali je više vekova njen pisac nazivan Fredegarus, od 1579. kad je to ime upotrebio Kl. Fuše, mada to ime ne pominje nijedan sačuvan rukopis. U XIX veku je analizom teksta ustanovljeno da delo nije pisalo isto lice već trojica: prvi je sastavio svetsku hroniku po Jevseviju, Jeronimu i Idaciju i uneo istoriju do svog vremena. Tada je novi savremenik tu ubacio izvod iz Grgura Turskog i napisao istoriju do 624. Treći, posle 658. izradio je niz dodataka. U toj hronici koja se danas citira kao PSEUDO-FREDEGAR središte pomera se u Burgundiju. Pisac čak računa godine prema godinama vladavine burgundskih kraljeva i naročito se interesuje za grad Avanš, pa se može uzeti da je tu radio sam pisac. Treći pisac je svakako bio klerik. Drugi pisac je takođe bio iz Burgundije dok preostali iz dela franačke države koji se naziva

11

Austrazijom. Iako ima mesta na kojima nastoje da budu u senci pa pišu na nemoguć način, užasnom latinštinom, pojedine njihove vesti deluju sasvim živo i pokazuju da ih saopštavaju savremenici pa i svedoci. Zato tzv. Fredegaru dugujemo za navode neocenjive vrednosti, posebno za vreme bratoubilačkih ratova u kući Merovinga. Tu nalazimo i tvrdnju da franci vode poreklo od Trojanaca i da su na taj način u srodstvu sa Rimljanima. Delo daje podatke i o trgovini Franačke toga vremena, te pominje i trgovca Samu, koji se javlja u slovenskim zemljama i postaje knez prve slovenske države. Tu se prvi put govori i o majordomima u franačkoj državi.

U Burgundiji su u prvoj polovini VI veka napisani i Životopisi svetaca opata manastira sv. Mauriciusa.

Iz ovog vremena sačuvan je veliki broj svetačkih žitija. To su životopisi galskih episkopa i monaha ili propovednika u paganskim krajevima. Žitija se nisu pisala da se ispriča biografija već da se uzdignu njihove vrline koje su ih kvalifikovale za kanonizaciju. Kako je za kanonizaciju glavni uslov bio da se čine čuda, trebalo je izložiti kako su ti svetitelji izlečivali bolesne i uopšte vršili postupke koji stoje u suprotnosti sa prirodnim zakonima. Često se junaci žitija upoređuju sa biblijskim ličnostima, što je dovodilo do beskonačnog citiranja Biblije. I pored preterivanja, u pričanjima su se često ipak nalazili realni događaji. Takva žitija razlikuju se od onih koji su (hagiografije) pisani nekoliko stoleća kasnije i čije je pripovedanje mutno i obično neistinito. Samo su učeniji pisci nastojali da ožive sredinu u kojoj je delovao svetitelj i da se tako bar razazna mesto radnje. Zato je teško u svim tim neodređenostima odrediti precizniji datum nastanka žitija i izdvojiti iz njih realna od opštih mesta. Može se samo reći da su najstarija žitija mnogo trezvenija nego ona koja su nastala kasnije, kad se više nije znala mera za natprirodne elemente. Kad govorimo o hagiografskim tekstovima, treba istaći njihove najvažnije forme. U jednima se govori o životu svetitelja i njegovom stradanju, bez obzira da li je bio mučenik ili misionar, u drugima se iznose njegova čuda (miracula, vertutos) bilo za života ili posle smrti, a u trećem (translationes, investiones, elevationes) o pronalaženju i prenošenju njihovih moštiju. U merovinško doba mnogo je ljudi crkva proglasila za svetitelje. O mnogima su žitija, međutim, napisana mnogo kasnije ili su nam stara “vita” sačuvana u kasnijoj preradi. Naveo ih je Molinier u svom priručniku izvora za franačku istoriju (pod brojem 244-606).

Za ovaj period treba pomenuti i diplomatičke izvore. To su najpre tzv. Formulae, zbornici u kojima su pisari mogli naći obrasce za sastavljanje akata. Iz njih se često može mnogo iščitati. Među njima su najznačajnije Formulae Marculfi.

Iz merovinških vremena sačuvani su i zakonski spomenici. To su na prvom mestu Lex Salica, koji je po svojoj prilici prvi put redigovan za vreme Hlodoveha, a zatim dopunjavan i ispravljan. Drugi je zakon Lex Ripuaria, koji je sačuvan u mnogo poznijoj formi. Može se upotrebiti samo radi poređenja. Kod Burgunda je sačuvan Lex Romana Burgundiorum.

Istorijskih podataka imaju i neka književna dela (Isidorus Hispaniensis, oko 560-636.) bio je klerik i crkveni pisac, od 599. biskup, a od 603. nadbiskup Sevilje. Rođen je u okolini Kartagene. Svojim spisima postao je jedan od najuglednijih crkvenih istoriografa. Važio je kao široko obrazovan, što bi potvrđivalo citiranje 160 antičkih i crkvenih autora, posebno aristotela. Kod njega se prvo nalazi

12

razgraničenje nauka na trivium i kvadrium. Ustao je protiv doslovnog prihvatanja antičkih pisaca, mada ih je sam mnogo čitao. U idejnom pogledu oslanjao se na sv. Avgustina. Najpoznatije mu je delo “Ethymologiarum sive originum libri viginti, koje nije sasvim zavrseno. Bio je to kompendijum iz antičkih pisaca, koji je predstavljao nešto nalik na enciklopediju znanja tadašnjeg sveta. Tu ima zanimljivog materijala na upoznavanje nivoa civilizacije tadašnjeg društva; na primer, vrlo su instruktivni navodi o agrotehnici. Drugo njegovo takođe mnogo čitano delo zvalo se De rerum natura, neka vrsta astronomskih i uopšte fizičko-geografskih pojmova. Kao istoriograf napisao je jednu kratku hroniku (Chronicon) koja ide do 627; predstavlja nastavljeni izvadak njegove veće hronike sastavljene 615. godine. U ovoj drugoj, starijoj hronici opisuje događaje od tzv. stvaranja sveta do pete godine cara Iraklija (615.), sa dodacima drugih autora od 624. do 630, koje je vreme važno za franačku istoriju. Za tu hroniku služio se poznatim izvorima. Neki ovu stariju hroniku nazivaju i “Etimologijom”. Isidor je pokazao ljubav prema Zapadnim Gotima, za šta služi kao dokaz i njegova gotska istorija – Historia de regibus Gothorum, Vandalorum et Euevorum. U tom delu poslužio se svojim ranijim hronikama, a nove vesti daje za zbivanja od gotskog kralja Eurika (466.). Događaje od 590. iznosi kao savremenik i to je najbolji izvor za istoriju Gota u Španiji. On hvali vizigotsku vladavinu, a vandale je smatrao najvećom nevoljom. Njihovu prošlost izložio je kratko od 406. godine, kad su prošli kroz Hispaniju da bi je opustošili i 429. prešli u Afriku, gde su osnovali državu; sa zadovoljstvom je zabeležio da su istrebljeni u ratovima koje je preduzeo car Justinijan.

Isidorova dela nisu izvorna, ali su u njima sačuvani mnogi fragmenti antičkih pisaca i svedoče o stepenu obrazovanosti Španije toga vremena. Katolička crkva težila je da iskoristi njegov ugled da bi opravdala svoje ambicije da papa predstavlja vrhovnog svetovnog vladara. Za sveca je proglašen tek 1598. Kao istoriograf popularisao je Avgustinovu periodizaciju istorije. On je to obrazlagao na sledeći način: kao što nedelja ima šest radnih dana, za koje je bog stvorio svet, tako treba da se i istorija deli na šest perioda. Kao praktičan duh, napisao je i literarno-istorijski spis o crkvenim pismima.

Sasvim po strani čisto crkvene istoriografije nalazi se spis Kozmografija ravenskog anonima, za koju se misli da je sastavljena između 667. i 670. godine. Anonim je izneo ne samo stanje u Italiji za vreme Rimljana nego i situaciju njegovog vremena.

PAPSKA AKTA ( do VIII veka)

Pored spisa crkvenih otaca za istoriju hrišćanstva do VIII veka jedan od najvažnijih i najautentičnijih izvora jesu papska pisma i bule. Arhiva rimske kurije osnovana je još u IV veku, za vreme pape Damasa (366-84.). Tada je smeštena u posebnu zgradu, a kasnije je prenesena u Lateransku palatu. Tu su sva pisma koja su izašla iz papske kancelarije bila sređena po registrima. Iz najstarijeg vremena sačuvani su samo fragmenti koji su kasnije uneseni u zbirke. Pošto je sabiranje papskih akata bilo prepušteno brizi privatnih lica, već u prvim stolećima nastale su privatne zbirke tih akata, na primer u gradu Menu, u dolini Loare. U toj zbirci

13

pored autentičnih bilo je i falsifikovanih akata koja su bila vezana za ime nekog Isidora. Zbirka je dobila naziv “Isidorove dekretalije”. Tokom celog srednjeg veka verovalo se u autentičnost tih spomenika i tek za vreme renesanse ustanovljeno je da veliki deo zbirke predstavlja falsifikat. Autentična papska pisma iz najstarijeg vremena sačuvana su u malom broju. Na primer, očuvalo se nešto pisama iz vremena pape Lava I. Papska akta naslednika Grgura I, znači iz VII i VIII veka izdata su u “Epistole”, tom III, mgh. Regesta najstarijih papskih pisama sastavili su i objavili Jafe i Vatenbah 1885.

Diplomatske formule papske kancelarije sakupljene su u zbirci “Liber diarnus ecclesiae romanae”. Nju je prvi objavio de Roziere 1869. Zbirka predstavlja komplet nekoliko grupa formula od druge četvrtine VII veka do Hadrijanovog pontifikata.

Posebnu vrstu papskih izvora sačinjavaju koncilska akta, tj. zapisnici i odluke crkvenih sabora. Ona su relativno dobro čuvana i očuvana. Drugo je bilo u upotrebi Mansijevo izdanje, mada je bilo žestoko kritikovano. Zbog toga je Ed. Schwarz 1921. započeo da ih ponovo izdaje pod nazivom Acta consiliorum oecumeniorum. Izdanje je došlo do Feskog (431.) i Halkedonskog (451.) sabora. Akta crkvenih sabora održanih u Francuskoj u Merovinško doba objavljena su u MGH.

Jedini izvor koji baca svetlost na zbivanja u celom hrišćanskom svetu je spis “Liber pontificalis ecclesiae romanae” koji sadrži biografije rimskih prvosveštenika. Delo je pripisivano Anastasiju Bibliotekaru koji je bio knjižničar vatikanski. Prvo ga je izdao N. Duchesne (1886.), potom Nomsen u MGH (1898.) i drugi. Momzen je utvrdio da je prvu redakciju spisa dao neki nepoznati rimski sveštenik u prvoj polovini VI veka, a zatim su ga razni autori nastavili do vremena pape Hadrijana I (774.). Kasnije je delo nastavljeno do kraja XV stoleća. Dišen je analizom ustanovio kada su i kako nastale pojedine biografije od vremena Grgura I do Hadrijana. Što se pape Grgura I tiče, sačuvano je više njegovih biografija, ali je prema nalazima Dišena najstarija ona koja se nalazi u pomenutom spisu. Najbolji životopis Grgura I sastavio je prema nekoj ranijoj biografiji Pavle Đakon.

Na Rim i njegovo crkveno sedište odnosi se i veliki broj natpisa iz vremena seobe naroda i kasnije i to posebno za poznavanje uprave, pravnog i kulturnog života. Te materijalne spomenike publikovali su Hirschfeld i Cangemeister u zbirci “Corpus inscriptionum latinarum” (1899-1907.).

IZVORI ZAPADNOG HRIŠĆANSTVA U VIII VEKU

I u VIII veku najčešći izvori su svetačka žitija koja pomažu da se ponegde popune praznine iz podacima bogatijih izvora. “Vitae” prate i poslednje decenije merovinške vladavine. Ipak, za VIII vek izuzetan značaj imaju žitija irskih misionara koji su delali na kontinentu. Među njima svakako je najznačajnija “Vita saneti Colombani” koju je napisao opat manastira Bobija Jonas (Kolumban je umro 615.). Žitija irskih monaha pisao je i poznati britanski istoriograf Beda. Najpotpunije izdanje tih svetačkih biografija dali su de Smidt i de Bocker (Brisel,

14

1888), a postoji i jedno englesko izdanje, prema rukopisima sačuvanim u Engleskoj i Irskoj.

Sa razvitkom monaštva nastali su i drugi tekstovi koji imaju ulogu istorijskih izvora. Na prvom mestu treba pomenuti monaška pravila. Među tim pravilima najvažnija su “Regula sancti Benedicti”, od kojih postoje mnogobrojni stari propisi i koja su više puta izdavana. Osmom veku pripadaju i “Sancti Cesirili Regula Senetarum Virginum” koje je izdao Horin (Bonn, 1933).

Preko irskih monaha i britanska ostrva ušla su u istoriografiju. Najvažniji narativni engleski izvor za ovo vreme je UVAŽENI BEDA (Beada Venerabilis, 672-735.), najznačajniji prozni pisac prve polovine VIII stoleća. Rođen je na imanju samostana Virmut u Nortumbriji. Obrazovanje je stekao u pomenutom i susednom manastiru Jarou, gde se preselio i ostao do smrti kao monah. U Englesku toga vremena hrišćanstvo je prodiralo sa dve strane: sa kontinenta i iz Irske, koja je, pošteđena razaranja iz doba seobe naroda, sačuvala stari oblik hrišćanstva koji nije poznavao strogu hijerarhiju koju su ustanovile rimski pape. Irski kaluđeri su se i u Engleskoj opirali širenju birokratizovanog crkvenog učenja iz Italije. Beda je počeo svoju spasiteljsku aktivnost upravo prikupljanjem argumenata protiv tog antihijerarhijskog stanja. Kao rezultat takvog rada nastalo je 731. delo “Historia ecclesiastica gentis Anglorum”, u pet knjiga koje obuhvataju vreme od cezarovog pohoda u Britaniju (55. g. pre n.e.) do 731. Izlaganje se odnosi gotovo jedino na crkvenu prošlost i vođeno je strogo hronološki. U prvoj knjizi (do XXII glave) daju se: 1. kratak opis Britanije i podaci o njenim najstarijim žiteljima; 2. njena istorija od Julija Cezara; 3. podaci o širenju hrišćanstva, na osnovu Pavla Orozija koga Beda doslovno prepisuje. Od XXII glave počinje da govori o širenju vere u vezi s misijom pape Grgura I i odatle u stvari počinje Bedino samostalno delo. Druga knjiga obuhvata događaje od smrti pape Grgura I i odatle u stvari počinje Bedino samostalno delo. Druga knjiga obuhvata događaje od smrti pape Grgura I do smrti nortumbrijskog kralja Edvina 633. Treća knjiga govori o njegovim naslednicima i o usponu Mersije (Merčlend). Četvrta priča o engleskim biskupima, sinodu u Hvidbi i ujedinjenju crkava. Peta knjiga daje podatke do 731, mahom o događajima vezanim za život crkve. Ta poslednja knjiga je važna i za istoriju kulture i književnost Engleske. Za svoju istoriju Beda je pažljivo sakupljao podatke i vodio računa o njihovoj tačnosti. Dosta materijala bilo je već u manastiru Jarou, koji su donosili monasi sa svojih putovanja u Rim. I Beda je pozvan od pape da dođe u Rim i tamo predaje, ali je on poziv odbio, kako bi imao vremena da dalje piše. Svoju istinoljubivost i trezvenost zaključio je poslednjom rečenicom dela koja glasi: ”Molim čitaoca, ako nađe u mojim spisima nešto što ne odgovara istini, da za to neMolim čitaoca, ako nađe u mojim spisima nešto što ne odgovara istini, da za to ne okrivljuje mene, jer sam ja jednostavno, kao što pravi zakon istorije nalaže,okrivljuje mene, jer sam ja jednostavno, kao što pravi zakon istorije nalaže, nastojao da napišem za pouku ono što sam sakupio po vestima koje su bilenastojao da napišem za pouku ono što sam sakupio po vestima koje su bile raširene.raširene.” Dakle, po njegovom shvatanju, istorija je pre svega imala moralizatorsku ulogu. Zato se kroz celo njegovo delo provlači pouka i moralističke tendencije. Pisao je latinski dobro i živo, tako da spis svedoči o kulturnom stanju Engleske u VII i VIII veku. Najmanje je vredna prva knjiga, pisana na osnovu Orozija i Hildasa, gde ima dosta izlišnog i netačnog. O zbivanjima u VII i VIII veku pisao je na osnovu usmenog predanja i kao savremenik. Njegovi mlađi savremenici nastavili su njegovu crkvenu istoriju za vreme između 731. i 766. godine. To je “Continuatio Bedae”.

15

Ovom delu služi kao dopuna delce “Vita beatorum abbatum Wiremuthensi um et Girvensium”, tj. žitija četiri opata i propovednika manastira Virmuta i Jarou. Veći naučni interes ima prozno žitije “De vita et miraculis sancti Otheberti”, koje mu je već donelo naziv oca engleske patristike i istoriografije.

Za današnjeg istoričara važnije je njegovo delo “Chronicon de sex aetatibus mundi”, u kome je dao pregled celokupnog znanja svoga vremena. Hronika je kompilativnog karaktera, pa je od drugih pisaca prihvaćena i periodizacija sa šest doba. Značajniji je dodatak “De temporum ratione”, sastavljen pre hronike (727.), koji predstavlja priručnik za izračunavanje vremena i praznika (časovi, dani i noći, indikacije, računanje vremena prema nativitetu, izrada uskršnjih tablica i sl.). U pogledu hronologije polazilo je od sv. Avgustina i Isidora Seviljskog. Tih šest epoha su: od Adama do Noja, od Noja do Avrahama, od Avrahama do Davida, od Davida do preseljavanja Jevreja u Vaviloniju, od dolaska u Vaviloniju do Hristova rođenja, od Hrista pa nadalje. Drugi dodatak “Chronicana” Martyrologium seu natalitius sanctorum dierum”, spis o praznicima mučenika. Ova prozna dela bacaju u zasenak njegove stihove.

Beda je vodio živu prepisku i u pismima je raspravljao o raznim pitanjima. Napisao je i spise o metrici (“De arte metrica”) i ortografiji, o kozmografiji i astronomiji, matematici i muzici.

U susednoj Francuskoj od uticaja je bila Pseudo-Fredegarova hronika, koja je dobila tri nastavljača – do 734, do 751. i do 768. Nastavljači nas dovode do vremena prevlasti majordana franačkog dvora. Sačuvana je i jedna istorija napisana još u duhu merovinške dinastije (727.) koja je izumrla. To je “Liber historiae Francorum” u kojoj ima dosta priča, te je upotrebljavana samo za doba koje je blisko piscu.

Za kasniji period vizigotske države u Španiji važan je Kordovski anonim, čiji je spis u srednjem veku bio slabo poznat. Pisac je bio jedan od onih španskih hrišćana kojima su dodijale promene i sukobi u vizigotskoj državi pa su lako primili arapsku vlast. Tu nalazimo najlepši prikaz provale Arabljana u Evropu. Drugi nešto mlađi pisac (kraj IX veka) bio je SEBASTIJAN IZ SALAMANKE, bolje poznat u srednjem veku, koji je u arapskoj najezdi video božju kaznu za prestupe vizigota.

Najznačajniji narativni izvor Italije u VIII veku je PAVLE ĐAKON (Paulus Warnefriedus dictus Diaconus, oko 720 – oko 790. ili 797.). Pripadao je uglednoj plemićkoj langobardskoj porodici iz Frijaula, a vaspitan je na langobardskom dvoru u Paviji. Postao je učitelj Adelperge, kćeri kralja Deziderija, udate za vojvodu od Beneventa. Kasnije je živeo u montekasinskom manastiru. Godine 776. u Frijaulu došlo je do ustanka protiv franačke vlasti (od 774.), u kome je učestvovao i Pavlov brat Arina. Kad je ustanak ugušen, imovina Pavlove porodice bila je konfiskovana. Prilikom dolaska Karla Velikog u Italiju (781.), Pavle mu je uputio molbu, tražeći da mu pusti brata iz zarobljeništva i da se porodici vrati imovina. Predstavkom j e stekao naklonost moćnog franačkog vladara, koji ga je sa sobom poveo na svoj dvor. Na dvoru Karla Velikog Pavle je proživeo od 782. do 786, kao član dvorske akademije. Od 787, ponovo se nalazio u Montekasinu, gde je oko sebe okupljao učenike. Držeći se pravila benediktinskog reda, posvetio se intelektualnom

16

radu i tu je napisao veći broj dela, koja se mogu razvrstati u tri skupine: a) istorijska, b) praktično teološka i c) pesnička.

Prvo njegovo istorijsko delo je Historia romana, nastavak Eutropijeve istorije, sastavljeno za njegovu učenicu Adelpergu. Iako je bila obična kompilacija, ova istorija je uživala veliki ugled u srednjem veku i bila je jako raširena. Od radova sastavljenih za vreme boravka u Francuskoj najvažnija su “Gesta episcoporum Mettensium”, sastavljena na molbu biskupa Meca Angilrama. To nisu prava “gesta”, nego više kratko nizanje imena s ovlažnim napomenama na osnovu tradicije. Samo izlaganje o nekolicini episkopa zasnovano je na pisanim spomenicima. Delo je sastavljeno po ugledu na “Gesta episcoporum Romanorum”. Sličnu vrednost ima i njegov mali spis iz crkvene istorije – “Vita Gregori magni”, kompilativan rad na osnovu pričanja Bede Venerabilis.

Pavlovo najveće i najvažnije delo je “Historia gentis Langobardorum” u 6 knjiga, napisano u Montekasinu posle 787. Ovaj pregled nije završen jer se izlaganje prekida kod smrti kralja Liutpranda (744.). U prvoj se knjizi se govori o događajima pre dolaska Langobarda u Italiju, o najstarijem boravku u Skandinaviji, seobama, boravku u Panoniji, o borbama protiv Gepida i najzad o vladavini istočnorimskog cara Justinijana. U drugoj knjizi Pavle izlaže o ranijim vezama između vojskovođe Narzesa i Langobarda, kada su oni kao vizantijski federati ratovali u Italiji protiv Ostrogota; tu opisuje i njihovu seobu u Italiju i posedanje zemlje. U trećoj knjizi slikaju se prilike za vreme interegnuma i izalaže o odnosima prema Francima i Vizantiji. U četvrtoj knjizi navodi se niz kraljeva koji su se brzo smenjivali i daju zbivanja iz opšte istorije. Zanimljivije je izlaganje o Pavlovom pretku Leutihisu, koji je kroz slovenske zemlje bežao iz arapskog ropstva. U toj knjizi i kasnije dosta se spominju Sloveni, koji su tada već gusto naselili Balkansko poluostrvo, te su se zaletali u Julijsku Krajinu ili su lađicama prelazili preko mora u Italiju. U V i VI knjizi govori se o langobardskim kraljevimado Liutpranda. Svaka knjiga sastoji se od glava koje su ponekad vrlo kratke i često su nepovezane među sobom, mada čine celinu. Ta kratka poglavlja često čine umetnute anegdote, geografske opise ili podatke iz opšte istorije do koje je pisac kasnije došao. Zbog toga hronologija nije uvek određena i dosledna. Često se upotrebljavaju neodređeni izrazi “u to vreme”,”posle nekoliko godina” i slično. Spis predstavlja dobrim delom kompilaciju različitih spisa iz kojih je Pavle prepisivao cele delove. Pored usmene tradicije i svedočanstva koristio je i iskaze starijih savremenika. Imao je u ruci malu istoriju Langobarda koji je napisao Secundus iz Trenta (+ 612), zatim mali sačuvani spis s kraja VII veka “Origo gentis Langobardorum” kao i ranije navedene narativne crkvene pisce. Donosi važne podatke o langobardskom društvu posle njihovog osvajanja Italije. Pisao je jednostavno i jasno, mada često netačno. Od starijih pisaca ranog srednjeg veka razlikuje se i po tome što lično želi da iznese objektivnu istinu. U svoja dela unosi manje crkvenih elemenata, moralisanja i retorike. Zbog toga predstavlja znatni napredak u odnosu na primer Grgura Turskog.

Ovde treba pomenuti langobardske zakonske spomenike, na prvom mestu “Edictus Langobardorum” (objavljen u MGH, LL IV) kao i diplomatički materijal. Deo toga materijala publikovan je u zbirci “Codex diplomaticus Langobardiae” (Toronto, 1875.).

17

ISTORIOGRAFSKA DELATNOST KAROLINŠKE “RENESANSE”

U radovima većine crkvenih pisaca od IV do VIII veka, na primer kod Grgura Turskog pa i kod Bede Venerabilis, uticaji paganske istoriografije bili su neznatni i to već zato što su svom pisanju postavljali religiozne i moralističke ciljeve.Za vreme Karla Velikog i njegovih neposrednih naslednika javila se tzv. karolinška “renesansa”, kada su u književnosti i umetnosti oživeli antički paganski obrasci. Podražavanje starih rimskim piscima prenešeno je i u istoriografske radove. Dvorski istoričar Ajnhard u znamenitom delu “Vita Caroli Magni” otvoreno je podražavao plan i manir pisanja Svetonija, biografa cara Avgusta. Karlov unuk grof Mithard u delu “Historiarum libri quattuor” (843.) skrenuo je pažnju svojim nepristrasnim tonom povestvovanja, lišen natprirodnih elemenata, čudesa i drugog sakralnog ukrasa crkvene istoriografije. Istoriografska delatnost vremena Karla Velikog poznaje nekoliko značajnih istoričara i neke poznatije anale.

Veliki uticaj na dvoru Karla Velikog imao je ALKUIN (Flaccus Albinus, oko 735-804.). Rođen je u Jorku, gde je dobio osnovno obrazovanje. Bio je Anglosaks. Godine 781. na putu za Rim sreo se sa Karlom Velikim i na njegov poziv došao je na franački dvor. Godine 796. postao je opat manastira sv. Martina. Brinuo se oko obrazovanja dece franačkih velikaša, a u neku ruku bio je i Karlov savetnik i instruktor. U svojoj dvorskoj školi oživljavao je antičke tradicije, koje su se u Engleskoj bolje očuvale nego na kontinentu. Istupao je protiv jeretičkih raspoloženja, vodio intenzivnu prepisku i pisao traktate i priručnike. Po povlačenju u Tur osnovao je manastirsku školu koja je imala veliki kulturno-istorijski značaj, jer je pomogla osnivanje drugih sličnih škola. Njegova osnovna dela su filozofsko-etičkog i didaktičkog karaktera (“O vrlinama i o manama”,”O službama”). Za istoriju su značajna njegova pisma, kojih sačuvanih ima 232. Alkuin je pokušao da piše i pesme, ali je tu imao malo uspeha. Podatke o njemu nalazimo u opisu njegovog života koji je dao Sigulfa, učenik njegovog učenika i to gotovo 20 godina posle Alkuinove smrti.

Pored Alkuina na dvoru Karla Velikog se naročito isticao AJNHARD (Einhard, oko 770-840.). Rođen je u mestu Meingau, u tadašnjoj istočnoj Franačkoj, u plemićkoj porodici. Obrazovanje je stekao u manastiru Fuldi. Radi svoje sposobnosti i okretnosti odmah je zapažen i poslan u dvorsku školu, gde je izrastao u dvorskog pesnika. Ajnhart je pokazivao interesovanje za svetovna zanimanja i isticao se i diplomatskomaktivnošću. Posle Karlove smrti povukao se na imanje, pa zatim u manastir Zeligenštat, gde je i umro. Ajnhard je za sobom ostavio pisma, koja pružaju bogatu izvornu građu za poslednje decenije vladavine Ljudevita Pobožnog. Ipak, njegovo najvažnije delo je “Vita Caroli Magni” koje je sastavio neposredno posle Karlove smrti (a najkasnije do 836.). Iz svetonijeve biografije cara Avgusta prepisao je čitave rečenice. U delu, prema Rankeovom mišljenju, ima mnogo netačnosti i pogrešaka, ali je Karlov portret ispao plastično i svestrano i pored svog panegiričnog (pohvalni spis) karaktera. Karlov životopis je važan i za

18

istoriju Hrvata i Slovenaca. Ajnhard je pisao i pasije (muke, trpljenja mučenika) i obrađivao anale.

Mlađi istoričar ove škole bio je NITHARD (Nithardus), prvi pravi svetovnjak u srednjevekovnoj istoriografiji. Po majci je bio unuk Karla Velikog, inače grof. Otac mu se kao monah i opat Angilbert bavio sastavljanjem istorijskih dela. Nithard je služio Karla Ćelavog kao vojni zapovednik i diplomata. Na kraju života povukao se u manastir. Po nalogu Karla Ćelavog izradio je delo “Historiarum libri quattuor”, koje je obuhvatilo vreme između 814. i 843. Ono opisuje sukob između tri sina Ludvika Pobožnog. Nithard je kao pristalica Karla Ćelavog bio pristrasan u korist ovoga, mada je inače tačan u podacima. Nithard je imao uvida u važna zbivanja kao i pristup u značajna državna akta. U njegovom delu sačuvan je i tekst štrazburške zakletve (842.), koji predstavlja najstariji dokumenat nemačkog odnosno romanskog jezika. Nithard se smatra poslednjim franačkim istoričarem. Njegovo se delo ponekad navodi kao “De dissensionibus filiorum Ludovici Pii ad annum usque 843.” Ukazivao je na neophodnost centralizacije države. Tekst sadrži i unikalno svedočanstvo o ustanku Stelinga u Saksoniji 841-43. Umro je oko 850.

HRONIKE, ANALI i ŽITIJA ZA VREME KAROLINGA (VIII-X vek). OPADANJE NIVOA ISTORIOGRAFIJE U IX i X STOLEĆU

Nov način pisanja istorije u doba Karolinga odrazio se i na istoriografske rodove kao što su anali, žitija i hronike.

Hronike idu od stvaranja sveta do vremena u kome je živeo njihov sastavljač. Ovde treba navesti tzv. Univerzalnu hroniku, nastalu oko 761, a koja ide do 741. zanimljivo je da je već za vladavine Pipina Malog njegov ujak Hildebrant dao ne samo prepisati izvornu Fredegarovu hroniku, nego ju je doveo do 752, a mnogo toga što se odnosi na Merovinge je naprosto izbacio, jer to nije odgovaralo Karolinzima.

Kratku hroniku Breviarium regum Francorum sastavio je nepoznati pisac po svoj prilici 816. Piščevo ime je Erhanbert, koji se sasvim oslonio na “Gesta Francorum” Grgura Turskog. Postoje i neke lokalne hronike koje će kasnije steći veliko značenje.

Karakter istoriografije karolinške “renesanse” delimično pokazuju i neke svetske hronike. To se pre svega odnosi na Hroniku od šest vekova sveta, koja vodi radnju do 818.(?) godine, a sastavljena je od nepoznatog pisca. Do 818. dopire i Chronicon mojsiacense, tako nazvana po samostanu sv. Petra u Mojsanu, u južnoj Francuskoj. Ona predstavlja kompilaciju raznih izvora, posebno anala. Tu spada i Chronicon aquitanicum, bez tačne hronologije, koja nije pouzdana, a seže do 818. Iz vremena Ljudevita Pobožnog na prvom mestu treba pomenuti spis Gvedana ili Dedana, uglednog Franka i biskupa trierske crkve. Jednu svetsku hroniku ostavio je i biskup Freihulf iz mesta Lizije u Normandiji (+ 852-53.) koji je opisao dolazak germanskih plemena na rimsku teritoriju. Slično vredi i za nadbiskupa Adoa od Viene (+ 875.), sastavljača svetske hronike “Chronicon de sex getatibus mundis” (do 874.), koja predstavlja glavni izvor za istoriju francuskih kraljeva. Napisao je i “Martyrologiju”.

19

Javljaju se i svojevrsni spisi koji se vezuju za pojedine akcije, a pišu se kao hronike. Na primer, monah Abo iz Sen-Žermen di Pre u prvom svom spisu opisao je opsadu Pariza od strane Normana 885-6. i borbe s njima 896. U to doba se u nekim poznatijim manastirima u Francuskoj pišu razni spisi svetovnog karaktera, a među njima i tzv. miracula, mada ona po svojoj vrsti vuku u crkvenu književnost. U Salcburgu je oko 871. nastao čuveni spis “Conversio Bagoariorum et Carantorum”, sastavljen od nekog sveštenika lokalne crkve. Delo je dosta pristrasno kad je reč o salcburškoj biskupiji, a upereno je protiv oca Metodija, propovednika na slovenskom jeziku. Tu je oko 907. nastao i “Liber confraternitatum salisburgensium vetustior”, koji donosi popis uglednijih lica koja su živela u Salcburgu 734-904. i bila u članstvu mesnih bratovština.

Jedan takav “liber” napisan je i u Raveni. Bio je to “Liber pontificalis ecclesiae ravenatis” koji je sastavio Agnelus (rođen 805. u bogatoj porodici) koji je obuhvatio nadbiskupe ravenske od Apolinara. Angelus (+ 844.) se služio i natpisima i razumnjivo, Pavlom Đakonom.

Upravo na početku karolinškog perioda pojavila se takva grana istorijskog opisivanja koja se razvila do pravog umetničkog oblika i kojoj imamo da zahvalimo za čvrste temelje udarene starijoj istoriji srednjeg veka. To su anali (letopisi), pisani u manastirima. Treba pomenuti: Annales Sancti Amandi i njima srodne Annales Taliani (do 737.) i Annales Lambaceuses, po mestu Lobesu kod Litiha (do 791.). “Annales Sancti Amandi” počinju sa 687. godinom ili tačnije sa 708. i dolaze do 810. godine. Spadaju među najstarije anale. Annales metenes (687-830.) nastali su u Mecu. Kompilacije su iz Fredegara za period do 768, ali ipak nisu bez vrednosti. Sasvim drugi karakter imaju Annales Mosalani (703-797.). Oni su u svom najstarijem delu ekscept izgubljenih dvorskih anala. Annales Petaviani (687-804.) dobili imena svojih pređašnjih vlasnika rukopisa. Annales Lames Hamenses (703-803.) su dobili ime po tome što je Perc drzao da su nastali u Loršu danas pokrajina Hesen. Njihov prvi deo dolazi do 708, a drugi do 803.(806.) godine. Annales Maximiniani (741-811.) se tako nazivaju po manastiru sv. Maksimilijana u Trieru. To je kompilacija nastala posle 811. godine, možda u Bavarskoj. Annales Guelfer Bitani (741-823.) imaju ime po mestu Wolfenbűttel gde je spis pronađen. Annales Alamanici (763-68.) su imali razna nastavljanja (continuationes) i idu čak do 926. god. Annales Nasariani (708-791.) se tako nazivaju po manastiru sv. Nasarija u Loršu.

Postoje i Annales Alcuini te Annales Sancti Germani minores (642-919.), napisani početkom X veka, kao i Annales Sancti Dionisi (Sen-Deni), koji obuhvataju period od 777-997. Annales juvanenses mariores (550-970.) su nastali u Salcburgu, gde su napisani 816. godine i Annales juvanenses minores (742-314). Annales Salisburgenses (499-1049.) obaziru se većinom na lokalne prilike Salcburga. Mnogo širi Annales Sancti Emerani maiores (748-823.) i Annales S. Emerani minores (732-1062.) nastali su u samostanu sv. Emerana u Regensburgu.

Annales Bavarici breves (684-811.) i Annales Altahenses maiores (708-1073.) sastavljeni su na osnovu drugih raznih letopisa, a zovu se tako po manastiru Neider Altaih u Bavarskoj. Annales augienses (709-954.) su napisana u K(R)ajhenau na Bodenskom jezeru, takođe na osnovu II letopisa. Vrlo važan izvor su Annales fuldenses (680-901.), koje su sastavili razni monasi u Fuldi. Oni su obuhvatili celo

20

franačko carstvo., tj. svaki od ovih sastavljača morao je biti u vezi sa dvorom, pod čijim je uticajem i pisao te anale. Annales sitienses (548-823.) su dobili ime po samostanu Siti-u u Sen Omersu (sev. Francuska), gde su pronađeni.

Među pomenutim analima ističu se na sasvim osobit način državni letopis: Annales Laurisenses maiores (714-829.). Perc im je dao ime Annales Laurisenses maiores kao Ainharti annales, po samostanu Loršu, gde je njihov najstariji rukopis pronađen. Danas se odbacuje da su oni mogli nastati u tako mirnoj tišini jednog manastira i daje im se ime Annales Regni Francorum, od kojih su i nastali 788, što se vidi po stilu. Već 796. u njima nastaje sasvim II stil i tu se oseća da je u njihovoj obradi imao udela čuveni Ajnhard, ljubimac Karla Velikog. Prema Rankeu on je ove anale nastavio do 829. godine, tj. do one godine kada se sa carskog dvora povukao. Ti kraljevski anali prestali su da registruju zbivanja kada je u carstvu nastala kriza zbog međusobne borbe Ludvikovih sinova.

Poznati su i Annales Laurisenses minores (680-817.), nastali kao kompilacija iz drugih anala između 806. i 824. Annales sangalonses breves (708-815.) su izvadak iz Annales Alamanici, dok su sasvim lokalnog karaktera Annales brevissimi sangalonses (768-889.). Interesantni su Annales ksantenses (640-873.); I deo, do 789, je mlađeg porekla, a deo za godine 831-73. su sastavili razni pisci. Neki Saksonac (zvani Poeta Sako, oko 890.) sastavio je Annales de gestis Caroli Magni imneratoris (771-814.), služeći se Ajnhardovim, Vita Caroli Magni i analima, da bi u obliku stihova opisao delo Karla Velikog.

I za Nemačku i za Francusku su od velike važnosti Annales Bertinioni, nazvani po samostanu Sen Burtene u Francuskoj, gde su pronađeni. Oni su po svom karakteru univerzalni, te im se ne može odrediti mesto nastanka. Deo tih anala od 835. do 861. pisao je Prudencius iz Troa, a od 861. do 882. tj. do svoje smrti Hinkmar, nadbiskup u Remsu, čiji je dvor, a ne kraljevski postao središte države. On opisuje istoriju države sa svog stanovišta, tj. kao najuticaniji državnik Franačkog vladara Karla. On se, međutim, služio i izmišljotinama i falsifikatima što se vidi u nekim njegovim delima, pa čak i u ovim analima. Njegov rad nastavio je FLODOARD (894-966.), kanonik katedrale u Remsu, čije su zabeleške nastale u vremenu između 919. i 966. Kao što se vidi vrednost anala Bertiniani zavisi od toga ko ih je vodio. Flodoard je pisao i na osnovu dokumentacionog materijala i zato su njegova svedočanstva vredna kako za severnu Francusku i zapadnu Nemačku tako i za severnu i srednju Italiju i za prošlost papstva. Flodoard je napisao i delo “Historia ecclesiae Remonuis” koja dopire do 948. i po svom značaju prevazilazi lokalne okvire.

Ovde treba navesti i Annales vedastini, koji obuhvataju vreme od 874. do 900. godine, a nazvani su po Sen Vustenu kod Arasa.

Hesenski manastir Hersfeld, poznato književno središte, negovao je i anale. Nazalost Annales hersfeldenses su izgubljeni i sačuvani su delom u prerađenom obliku. I Fulda i Hersfeld ostali su u najtešnjoj vezi sa nadbiskupskom stolicom u Majncu, gde se negovala nauka. U Majncu su, na primer, pisana žitija svetaca. Još veća delatnost takve vrste postojala je u poznatom manastiru Sen Galenu (pored Rajhenaua, danas u Švajcarskoj). Škola u tom samostanu bila je najpoznatija i dugo je vremena predstavljala središte samostalnog književnog života na ponos i radost njegovih monaha (što se odrazilo i u hronici toga manastira). Mada je isprva bio

21

zasenjen od Sen Galena, Rajhenau se takođe isticao učenim crkvenim ličnostima koje su uskoro proslavile lokalni manastir. Kao što je već navedeno, u Rajhenau su nastavljeni Annale Augienses (791-939.). I u manastiru u Frajzingu (Bavarska) se gajila nauka, što dokazuju brojni gramatički rukopisi iz IX i X veka. Isto vredi za Regensburg, Nidor Altaih, Vircburg, Ajštat, Pasau, Salcburg, Utreht, Hamburg, Verden i Korvej (Saksonska). U korveju su pisani Annales corbienses, koji idu do 879. Tu je opat toga samostana Lovo II (900-910.) opisao svoje vreme u spisu od kojeg je sačuvan fragment koji je upotrebio Adam Bremenski. U manastiru Grandenhajmu (Saksonska) takođe su pisane razne vitae. To važi i za manastir u Trieru i Prűmu, gde su nastali razni opisi prenosa moštiju svetaca. Prűm ima svoje anale – Annales Prumienses (712-1044.). Tu je delovao njegov opat Regino (890.). Napisao je više spisa, na primer rukopis o crkvenim stvarima, ali najvažnije mu je delo Chronicon (do 906.). Dosta je površan u hronologiji i pun grešaka, mada se služio raznovrsnim analima. Naučnim istraživanjima bavili su se i monasi u Kelnu, a kao plod toga rada nastali su Annales sancti Petri coloniensis (810-1818?) kao i “Annales coloniensis brevissimi” (814-870.). U Litihu je malo potom iznikla škola koja je izašla na glas. Tu su sastavljeni razni opisi, na primer opis prenosa moštiju svetaca. U francuskom mestu Sen Vaestu nastalo je, uz pomenute anale i “Chronicon vedastinum”, za koju su upotrebljeni razni anali te Jeronim, Orozije, Jordanes, Grgur Turski, Fredegar i drugi.

Životi svetitelja su i nadalje bili vrlo popularna vrsta istoriopisanja za crkvene ljude. U ovo doba popularniji su gotovo savremeni crkveni oci. Na primer životopis Finfrida (tj.Bonifacija , osnivača franačke crkve) napisao je sveštenik Vilibald iz Hajnca, i to pre 756.Ugledni Franak Thedan ili Degan , kasnije i biskup trijerske crkve sastavio je” Vita Ludovici imperatoris”. Žitije dolazi do 835. i pruža poneke dobre vesti,mada je učeni Degan, koji se nalazio pod uticajem Ajnhardove “Vita Caroli Magni”, bio površan. Jedan anonimni sveštenik na dvoru Ludviga Pobožnog odmah po njegovoj smrti sastavio je spis “Vita Ludovici imperatoris”.Delo je obuhvatilo razdoblje od 814. do 829.a podatke iz trećeg dela spisa pisac je uzeo i iz državnih anala (Annales Laurisenses?).U poslednjem delu životopisa pričao je šta je sam doživeo ili šta je čuo od drugih , pa greši u pogledu hronologije.Iz ovog perioda postoje crkvenih velikodostojnika , te spisi u kojima se iznose stavovi Ludvikovih sinova prema ocu i žalba ovoga na naslednike.U doba borbe Ludvika sa sinovima nastalo je delo “Historiaru libri quattuor”, koje je napisao , kako je rečeno , Mithard. U Nemačkoj je Brun zvani Candidus (845) po nalogu opata manastira Fulde Hrabanusa , napisao delo'' Vita Eigilis''.Po narudžbini Hrabana , koji je i sam pisao, njegov monah Rudolf je sastavio “Vita sanctae Leobe”, opatice manastira u Bisofhajmu (biskupija Vircburg).Poznata je i istorija opatije Fulde delom “Akta vetusta abbatum fuldensium”(744-910).Tu treba prikljuciti kompilaciju iz IX ili X veka, nastalu u istom samostanu pod nazivom “Annales sancti Benifatii”(716-830).U Salcburgu je 873.napisana “Vita sancti Ruperti salisburgensis episcopi”. U Italiji koja se u to doba nalazila pod franačkim gospodarstvom , postojala je u drugoj polovini IX veka značajna delatnost.U krugu učenih duhovnika isticao se vatikanski bibliotekar Anastasium(+ 879), naučnik koji je razna dela prerađivao sa grčkog jezika.Sastavio je “Vita Nicolae primi , papae”.Godine 872.napisao je na

22

osnovu grčkih izvora (posebno na osnovu hronika Nićifora , Sinkela I Teofana) delo ''Historia tripartite'' , koje je trebala da posluži vatikanskom đakonu Ivanu , koji je nameravao da napiše crkvenu istoriju. Hronika je većim delom hrestomatija , tj. prevedeni su veći izvodi iz navedenih hronika i drugih spisa , ali je ovde-onde Anastasije dodao i nesto novo.Pomenuti Ivan Đakon sastavio je , na zapovest pape Ivana VIII, žitije “Vita Gregorii Magni” i započeo je “Gesta sancti Clementis”, koje je delo završio Gauderih , biskup u Veletriju.Važne su i sačuvane zbirke pisama pape Nikole I i Ivana VIII , koja je u većini koncepirao Anastasije kao “director”. U Kapui treba pomenuti popis “Catalogus comitum Capuae” (909-922).U istom gradu pisao je i Erhele Pert , koji je pobegao iz Montekasina.Njemu pripada delo “Historia comitum Langobardorum”, sastavljeno na osnovu podataka koji obuhvataju vreme od Arhisa do Beveventa 889., oslanjajući se i na Pavla Đakona.U Napulju su razni sastavljači pokušavali da napišu istoriju lokalne biskupije odnosno dela napuljskih biskupa.Tu je Ivan Đakon sastavio spis”Prenos moštiju sv. Severina''.Posle tog dela tu su napisani spisi sličnog sadržaja. Andrija iz Bergama napisao je”Istoriju Langobarda”(877),sasvim kratko, opirući se na Pavla Đakona i nešto više na vlastitu autopsiju.Sasvim je drugog karaktera delo”Carmen panegiricum Berengari”,koju je pesmu sastavio nepoznati pisac između 916. i 922.Tu su opisana dela i sudbina nesuđenog italijanskog kralja Berengara i njegova borba za krunu 915.Treba navesti i mali zagonetni spis koji je otkrio naš Flacius Illyricus, a naziv mu je”Libelus de imperatoria potestate in urbe Romae”,u kome se priča o dobrim starim vremenima kada su car ili njegov namesnik u Rimu obuzdali nadute velikaše.Taj se spis može staviti u sredinu X veka ili i pre. Sa drugom trećinom IX veka nastaje primetno opadanje istoriografskog nivoa.Istorijski vidik autora se ponovo sužava,izlaganje je ometeno,jezik je grublji i nepravilniji.Često oni ništa drugo ne znaju osim onoga što se desilo u njihovom mestu,a lošije su upoznati i sa radovima svojih predhodnika.Snoviđenja,proroštva i svakojaka čuda ponovo počinju da igraju dominantnu ulogu.Svetske hronike sve više isčezavaju,manastirski anali iako su u modi,nalazili su se odmah u svojoj degeneraciji,jer su davali samo suvi rezime fakata,među kojima je važno pomešano sa nevažnim.Tipični istoricari toga vremena-Vidukind i Titmar Merseburski,pisali su varvar- skom latinstinom i nisu bili u stanju da kako treba obrade svoje izvore,cak ni u tehničkom smislu.Talentovani istoričari,kao Liutprand iz Kremone,javljaju se samo izuzetno.Objašnjenja istorijskih zbivanja svode se na to da je nekoga “bog pokarao” za grehe.Zbog mogućih političkih interesa , pisac ponekad odstupa od tog ubogog prividencijalizma i kreće se putem realističkog objasnjenja činjenica.Srednjevekovni istoričar je lakoveran i ta osobina je upravo u ovo vreme izrazita.Italijanski istoričar i filozof Benedeto Kroče pokušao je da objasni njihovu lakovernost njihovom punom ravnodušnosću prema činjenicama koje su navodili , koja je ravnodušnost bila uslovljena asketskim pogledom na svet.On je zapazio:”Niko nije lakoveran tamo gde je reč o stvarima koje se njega tiču”.Asketizam je uopste umanjio interesovanje za zemaljske stvari , te se vera poklanjala svemu što bi se pročitalo ili saslušalo.Time je otkriven i prostor za uobrazilju , koja je većnom težila čudnom i neobičnom.Nemački medijevist Georg Elinger , koji je prema kategoriji laži odnosno istini u X , XI , XII veku

23

, došao je do zaključka da se nikada nije tako otvoreno i krupno lagalo kao upravo u tom vremenu.To se ne tiče samo publicistike , nego i odnosa ka službenim dokumentima.Vodeću ulogu u pravljenju falsifikata igrali su manastiri.Paul Rei u svojoj ''Istoriji benefikalnog sistema'' navodi mnoštvo primera falsifikovanih dokumenata , koje su izfabrikovali upravo monasi.Razni istraživači kao Dimler i drugi značajno su .Izvesno je da je u toku mnogih stoleća srednjeg veka politički interes dovodio do toga da su sastavljani dokumenti kao što su ''Donatio Concantinopolitana'' itd.Zbog toga nije čudno što su monasi sa lakoćom iskazivali navodne činjenice koje se nisu oslanjale ni na kakvu dokumentaciju ni same manastirske arhive.Do XII veka sve je to činjeno vanredno naivno,pomocu primitivnih i grubih postupaka i načina.Obmanuti čitaoca u tom vremenu bilo je vrlo lako,jer ovaj nije imao nikakvih mogućnosti da proveri tvrđenja autora,zbog vrlo retkih i nepristupačnih knjiga i dokumenata.Srednjevekovna škola je učila da treba verovati napisanom slovu.Mnogi sastavljači žitija bili su iskreno ubeđeni u istinitost određenog fakta,samo ako se taj fakt našao prepisan u kavom rukopisu. Lakovernosti istoričara ranog srednjeg veka išla je na ruku i tehnika istorijo-pisanja,koja je sve do XII veka bila na veoma niskoj razini.Istoričar je u osnovu svog rada stavljao kakvu hroniku,koju je doslovno prepisivao,skraćujući je u nekim delovima ili proširujući je podacima kakvog drugog izvora.Podaci sakupljeni sa raznih strana nisu analizirani i ukrštani svojim iskazima,nego su primani zdravo za gotovo i tako su nastajale protivrečnosti u tekstu koji je pisao istoričar.Nekad je ostavljao čitaocu da razbere šta će smatrati istinom od podataka koji su samom istoričaru morali izgledati protivrečni.Svoju političku ili drugu tendenciju tadašnji istoričar ostvarivao je izborom fakata.No,pri tome,on često nije bio dovoljno intelektualan ili obazriv da u tome bude dosledan i da potpuno preparira sakupljeni materijal u duhu interesa koji mu odgovara.Zbog toga nije teško ustanoviti šta je on sam izmislio a šta je preuzeo(što on ponekad i kaže,da bi pojačao verodostojnost svoga pripovedanja). Sazrevanjem feudalnih odnosa u IX i X veku jače dolazi do izražaja i klasni karakter takvog istoriopisanja.Pisci,bilo duhovna ili svetovna lica,bili su u to doba već svesni pripadnici svoje feudalne klase. U ranom srednjem veku istoričar ima odbojan, preziv odnos prema prostom narodu i on se ne interesuje životom narodnih masa.

Zbog toga smo tako neznatno obavešteni čak i o mnogoljudnim ustancima serva i u karolinškoj eposi bili pokmećivani.Nešto bolje stoji stvar sa ranim jeretičkim pokretima .Ako autori i pominju zbivanja u vezi sa širokim masama,to čine samo skupno,bez pojedinosti.Tek u XII veku,kada je klasna borba poprimila naročito oštre forme,prećutkivanje masovnih pokreta nije više bilo moguće.Te pokrete feudalni istoričari dočekuju sa neskrivenom mržnjom.Klasna jednorodnost srednje- vekovne istoriografije do XII veka izražava se ne samo u tome što su pisci po pravilu bili klerici,korisnici bogatstva imućne crkvene organizacije i velikih manastirskih imanja,nego i u tome što su dela pisana samo na latinskom jeziku,mrtvom za narodneslojeve.

24

IZVORI ZA EPOHU VLADAVINE KAPETA U FRANCUSKOJ (987-1328)

Prvi vek vladavine Kapeta nema ni jednog pravog i velikog istoričara. Isto onako kao što je razbijeno feudalno društvo,razbijeni su i podaci o događajima vezanim za Francusku. Pojedini crkveni centri daju nam spise,u kojima možemo naći podatke samo za uži krug oko manastira ili biskupskog središta. Feudi su zatvoreni u sebe ne samo u privrednom nego i u kulturnom smislu,te granice interesovanja obično ne prelaze međe opatija. Češći su kao vrsta izvora:anali i hronike anžujskih crkava,žitija raznih svetitelja,kartalari pojedinih manastira,povelje kraljeva,akta nekih grofova I papske bule. Izdanja ovog izvornog materjala vezana su ili za jedan kraj ili za pojedine ličnosti. Neka imena manjih istoričara ipak ne treba ispustiti.Pomenutog Flodoarda produžili su u pogledu podataka Rišer,koji je živeo krajem X veka kao opat u Remsu iGerbert iz manastira Orilak u Overnju,koji je takođe literarno radio u Remsu.Rišer je napisao delo''Historiarum libri quattuor'', obuhvatajući period od 888. do 995.godine. Ono je važno za prve godine vladavine dinastije Kapeta. Doneo je podatke i o Gerbertu, po čijem je nagovoru pisao, a koji je kasnije postao papa Silvester. Podržavao je Salustijev stil, što je smetalo ustanovljavanju egzaktnijeg teksta. RAUL GLABER (Raoul Glaber, oko 985-oko1047) bio je burgundski monah koji je živeo u raznim manastirima (Dižon, Klini, Sen Žermen an Okser). U Kliniju je okončao svoje delo''Historiarum sui temporis libri quattuor''koje je napisao na osnovu pismenih i usmenih svedočanstava kao i vlastite autopsije. Spis je trebao da otslika živote velikih ličnosti IX, X i XI veka. Prikazuje navodna čuda hiljadite godine.Više su došla do izražaja zbivanja burgundske istorije između 900. i 1044.godine. Ta hronika puna je legendi….Ipak,izlaganje mu je često protivrečno a stil nejasan. Korisne su naročito particije o je- retičkom gibanju 1022. i o strašnoj gladi 1031-1033. Tek od Luja VI,prvog oed velikih Kapeta,počinje serija njihovih biografija i nastaje zvanična istoriografija njihove vladarske kuće. Iz tog vremena veliko ime francuske istoriografije je GIBER NOŽANSKI (Guibert de Nogent,1053-oko1124)čiji naučni duh prevazilazi njegovo vreme.Rođen je u dijacezi Bovea,u plemićkoj porodici.U 11.godini ušao je u manastir Sen Žermen de Flo,a 1104.postao je opat u Nožan su Kuzi.Napisao je veliki broj spisa,koji su veći- nom religioznog sadržaja (na primer”De laude S.Mariae”). Za istoriografiju najvažnije je delo”De vita sua”ili pod drugim nazivom”Monodarum libri tres”.To je detaljna autobiografija u obliku monologa. Po načinu izlaganja delo se može okvalifikovati kao memoari,prvi u srednjevekovnoj nauci i književnosti.Tu se govori o Gibertovoj mladosti,njegovom vaspitanju,feudalcima i porodici,opatiji itd.ali i o prvom krsta- škom ratu.Treća knjiga izlaže istoriju crkve i komune grada Liona.To je glavni izvor za prošlost Liona i njegovu upornu borbu protiv biskupa Gedrija za gradsku samou- pravu.Giber deli shvatanja francuskog plemstva.Nije skrivao mržnju protiv grada Lio- na, čiji su građani digli i ustanak 1112.da se oslobode vlasti svog senjera biskupa.Za XII vek vrlo je karakteristično drugo njegovo

25

delo”De pionoribus sanctorum”(u četri knjige),u kome govori o lažnim relikvijama kojih je u to doba bilo na sve strane i koje su predstavljale predmet vrlo unosne trgovine.Spis je konkretno bio uperen protiv monaha manastira sv. Medarda u Soasonu koji su tvrdili da imaju Hristov zub.Tu je pokazao izuzetnu kritičnost za vreme kada se sve lakoverno primalo,kada se u sve ve- rovalo a malo kritički analiziralo. Prvi zvanični kraljevski istoričar bio je SUGERIUS(Suger,oko 1081-1151)školski drug i savetnik kralja Luja VI.Kao opatu,kralj mu je poveravao važne misije. Manastirom Sen Denijem upravljao je od 1122.ali jeveći deo vremena provodio na dvoru.Za vreme Luja VII(od 1137)bio je kraljev savetnik i njegov namesnik u zemlji dok se ovaj nalazio u krstaškom ratu.Sprovodio je politiku jačanja centralne vlasti potčinjavanjem svetovnih i crkvenih feudalaca kraljevskoj vlasti.Njegova biografija je vrlo dobro poznata zahvaljujući spisu monaha Biijoma ”Vita Sigerii abbatis”. Glavna Sugerijeva istoriografska dela su :”Vita Ludovici Grossi regis”,sačuvani fragmenti dela ”Vita Ludovici VII”, ”De rebus in administratione sue gestis”, ”Libellus alter de consecratione ecclesiae S.Dienisii” i pisma.Životopis Luja VI je panegiričko delo, ali sa mnogo pouzdanih podataka.Ćutke je prelazio preko stvari koje su bile nepovolj- ne po kralja.U jednom od svojih dela (“Liber de rebus…”) vrlo je podrobno govorio o feudalnoj privredi,na primer o svim melioracijama koje su izvedene terenima opatije, o crkvenom trezoru i slično. Iz prve polovine XII veka dosta se pisaca pozabavilo ubistvom flandriskog grofa Karla Dobrog (1127). Od tih spisa najbolji je onaj koji je napisao Calbertus Brugentis, notar ubijenog grofa (“De tradutione et occisione gloriosissimi Carli, comitis Flandriae”). Tu se donosi mnogo podataka za istoriju privatnog života u jednom od najnaprednijih flandrijskih gradova. Za vladu Filipa II Avgusta(1180-1223),kad je uglavnom skršena moć Plantageneta u Francuskoj,postoji veliki broj narativnih izvora.Tada su pisane zvanične istorije čija je redakcija poveravana monasima manastira Sen Denija.Pisci su bili dobro obavešteni o zbivanjima,ali su u izlaganju bili pristrasni.Jedan od tih pisaca,Rigor, znao je da bude i oštar prema kralju,ali je zato njegov nastavljač, Gijom le Breton,bio čovek koji je jedino znao da veliča kralja.Zato zvanične istorije iz vremena Kapeta treba dopuniti vestima iz stranih hronika, naročito engleskih, koje su vrlo opširne i dobro obaveštene o stvarima.Važne dopune pružaju i spisi Nemačke i Italije. Od važnosti su i pisma pape Inoćentija III kao i sama diplomatska akta Filipa II Avgusta. Upravo od njegove vlade vodili su se registi kraljevske kancelarije s relativno potpunom seri- jom akata koje je izdao kralj. Sendenijski monah RIGOR(Rigord,oko 1145 ili 1150-oko1209 ili1210). Bio je najpre lekar a potom monah i opat(od 1189).Kao zvanični istoriograf podneo je 1196.Filipu II svoja”Gesta Philippi Regis”,koja je kasnije nastavio do 1207.godine. Prva verzija je predstavljala panegerik,a poslednja je bila lišena hvalospevnog tona. Nije se služio ničijim spisima,ali je ponekad prenosio zvanična pisma i dokumente in extense. GIJOM BRETON(Guillaume le Breton)bio je vaspitač kraljevog vanbračnog sina i kraljev ljubimac.Umro je 1224.Pored nastavka Rigorovog dela

26

dao je i poemu ”Philippis”, koja je nevešto sklopljena. U njoj daje samo niz slika i epizoda ali sa mnogo zanimljivih pojedinosti.

NEMAČKA ISTORIOGRAFIJA U VREME SAKSONSKE I FRANKONSKE DINASTIJE (919-1125)

Dok je vreme naslednika Karla Velikog značilo opadanje istoriopisanja,pod snažnom kućom Otonida dolazi ponovo do uspona istoriografije. Kada je Oton I učvrstio svoju vlast, pošao je stopama Karla Velikog. Kao i u doba Karolinga i tada se pišu u vekikom broju anali, ali ”Annales Regni Francorum”ostaju neprevaziđeni. Težište u beleženju istorijskog pamćenja pomera se na životopise crkvenih dostojanstvenika u kojima je zabeleženo mnogo događaja.Ima i nekoliko važnijih narativnih izvora,tj. primitivnih istoričara. Istoričar prelaznog vremena sa Arnulfom Bavarskim(Koruškim)od svrga- vanja Karla Debelog (887) do dolaska saksonske dinastije predstavlja REGINO. Bio je opat manastira Prumm u Lotaringiji, gde su postojale istoriografske tradicije. Kad je 899. došao u sukob sa lotarinskim vojvodom, prešao je u Trier, gde je 915. i umro. Godine 907. sastavio je Hroniku koja obuhvata vreme od Hristovog rođenja do 906; od 741. ima izvornu vrednost,mada neujednačenu. Reginova Hronika predstavlja jedan od prvih pokušaja kod Nemaca da se piše svetska hronika. Reginov rad se u stvari svodi na prikazivanje istorije franačkih država, posebno zapadne i okolnih naroda. Tu nalazimo i podatke o Slovenima i Mađarima. Pored svih nedostataka, Regino je kritičan, selektivan a piše jasno i jednostavmo. Jedna od najslabijih strana mu je hronologija, koja je kod njega pobrkana. Reginova Hronika ima i svoje nastavljače.Uzima se da je to bio Albert iz Magdeburga,raniji monah manastira sv.Maksimina kod Trira, inače misionar među Rusima. Nastavljač se za period od 906.do 939. oslanja na anale, a zatim postaje samostalan. U svom spisu opisuje delatnost kralja Otona u carstvu i Italiji koa i njegov odnos prema papi koga je smatrao svojim podanikom. Izlaganje se prekida sa krunisanjem mladoga Otona u Rimu za cara 967. U vreme saksonske dinastije središte spisateljske delatnosti postaje mana- stir Korvej(Saska),odakle je potekao VIDUKIND (oko 925-posle 973), benediktanski monah Korveja u Vestfaliji. Bio je prvi istoriopisac saksonskog porekla i glavni pred- stavnik tzv. ”tevtonske renesanse” u vreme dinastije Otonida.Napisao je ”Res gestae saxonicae” u tri knjige koje kao orginalno delo obuhvataju vreme od 919. do 967. Izlaganje do 973.produžio je nepoznati pisac.U prvoj knjizi sovori o saksonskom narodu još od paganskih vremena pa do vremena Konrada II.Druga knjiga obuhvata deset godina istorije do 946, gde uglavnom opisuje uspešne ratove Otona I sa Slovenima i Mađarima. Treća knjiga ouhvata vreme do 967. ali bez 964-66.godine; u njoj se izlaže Otonova spoljna politika.Vidukind je u isto vreme sastavio i životopis Otona I.Tu je podržavao Salustija i neke druge antičke pisce. Život i dela Otona I opisala je i monahinja služila se ličnim materjalom koji su joj na raspolaganje stavili članovi carske porodice. Iz istog

27

vremena je i anonimna”Vita reginae Matildae”. U manastiru u Hersfeldu, uz lokalne anale nastao je i spis ”O čudima sv.Vigberta”. Kao središte literarne delatnosti u drugoj polovini X veka ističe se manastir Kvedlinburg,osnovan od kraljice Matilde,sa svojom školom.Neki mesni klerik posle Otonove smrti sastavio je u Kvedlinburgu “Annales Quedliburgenses”(708-1025)sa vrlo sigurnim podacima.Ipak,posle 983.godine koja nedostaje,sa 984.nastaje samostalni deo autorov.Anale su do Konrada II(1025)doveli nastavljači.Kao uzor ovim analima poslužili su Hersfeldski anali,koji u svom prvobitnom obliku nisun sačuvani.Ti anali su poslužili kao obrazac i za ”Annales Weissenburgenses” i za”Annales Otem- burani”(727-1113).U Halberštatu se pišu razne biografije,pa tako i”Gesta episcoporum Halberstadensium”(do 1140). Slična aktivnost u to vreme postojala je i u nekim drugim manastirima,kao u Verdenu,Mindenu,a posebno u Hildeshajmu.Pored spisa “Prenos sv.Epifanija”i dela ”Tangmari Vita Bervaldi”, čuveni su i”Annales Hildesheimenses”,složeni iz četri dela:do 993,do 1040,do 1108,do 1131.Ti anali su pre- dstavljali vrlo važan izvor za nemačku istoriju,a služili su se i Hersfeldskim analima. Na istoku Saksonske isticao se grad Magdeburg kao duhovno središte za tzv.venedske tj.slovenske zemlje uz Labu i Baltik.U Merzeburgu sastavljena je “Vita sancti Adalberti” (bivši češki princ Vojtjeh kao prvi poljski bskup , 997. ubijen od Prusa pagana) , čiji je autor Bruno.Spis je nastao oko 1004.Sam Bruno je bio Adalbertov prijatelj , nadbiskup “pagana” te je delovao u Poljskoj, Ugarskoj i Rusiji; i on je poginuo kao misionar kod istih Prusa. U Merzeburgu živeo je i radio i TITMAR (Tietmar , 975-1018), sin saksonskog grofa Zigfeida od Valbeka i rođak careva iz saksonske dinastije. Obrazovanje je stekao u saksonskim manastirima Kvedlinburgu i Magdeburgu. Godine 1009. postao je biskup u Merzeburgu i tu je ostao do svoje smrti. Svoju Hroniku u osam knjiga počeo je pisati 1012.Obuhvata vreme od početka vladavine Hajnriha I do septembra 1018.Pruža mnoštvo izveštaja o carskim pohodima , naročito na istočnoj granici carstva.Titmar daje po neki podatak i o savremenoj istoriji susednih naroda , na primer o Dancima koji su osvojili Englesku.Od IV knjige ima izvornu vrednost , a kao očevidac piše od druge polovine VI knjige.Koristio je Vidukinda , a pomoću Kvedlinburških anala naknadno je preradio svoje delo. Predstavlja koristan izvor za istoriju Hajnriha I i njemu savremenog doba , ne samo za Saksoniju i Nemačku nego i za zapadne i istočne Slovene.Titmar je bio pristalica jake centralne vlasti i apologeta osvajačke politike u odnosu na Slovene , posebno na račun Poljske. Veoma mnogo o kulturnom životu Otonovog vremena saznajemo iz biografije koju je RUTGER posvetio bratu Otona I Brunu.Kao i Karlo Veliki , Oton I počeo je da čita i piše već kao vladar.I on kao i njegov veliki uzor , nastojao je da svoj dvor pretvori u središte duhovnih stremljenja.Još je značajnija pomenuta Tangmarova biografija koju je posvetio svom bivšem učeniku kasnijem biskupu Hildeshajma Bernvaldu.Delo je puno pojedinosti.Zidao je tvrđave protiv gusara i razbojnika pored katedrale i na drugim mestima.Podizao je skriptorije u kojima su prepisivani dobijeni rukopisi.Njegov život ispunjavala je borba za biskupska prava sa nadbiskupom Majnca.Tu borbu su produžili njegovi naslednici , do Konrada II 1027. , kada su ta prava konačno dobili.

28

Od saksonskih istoriografa toga vremena treba pomenuti i analistu Saxo, koji se,kao i drugi saksonski pisci,služio Titmarom. I izvan Saksonske Nemačka je imala značajne istoriografske centre.Na primer u Majncu. U Loršu su načinjeni beznačajni istoimeni anali,nazvani I ”Annales sancti Nazari”.U Vormsu su obrađena razna”vita”tamošnjih biskupa.Slična crkvena dela pisana su i u Špajeru,Vircburgu i Bambergu.U Kelnu se u to doba ističe delatnost nadbiskupa Bruna,inače brata Otona I.Aktivni su bili i njegovi naslednici na nadbiskupskoj stolici. Njegov učenik je bio i pomenuti Rutger (Ruotger). Posebno se ističu “Annales colonenses”(776-1028) i ”Annales colonenses breves”. Onim prvim su osnova alamanski i sengalenski anali.U manastiru u mestu Rajhenau takođe su bili napisani lokalni anali,koji su kelnskim takođe poslužili svojim informacijama.u samostanu sv.Maksima u Trieru sastavljen je nastavak Reginove hronike i napisani su “Annales sancti Maximini”(708-987).Među biskupijama-sufraganima Triera istakao se naučnom delatnošću Mec,gde su sastavljena razna”vita”i”gesta”tamošnjih biskupa. U okolnom manastiru Gorce književni rad je još više bio razvijen i odrazio se u”vitama” i”miraklulima”.Nešto ranije u tom smislu radilo se u Utrehtu i Tulu.U Litihu spisateljska aktivnost bila je u senci biskupa Notkera(972-1008),pod čijim su uticaju u manastiru Lobes načinjeni”Annales lombiensis”.Ta kompilacija starijih izvira ide od 741.do 982.Važnije je delo opata Sendertena u mestu Sitoa(“Gesta abbatum sancti Bertini sitiensium”).Manastir u Gemblu je uskoro nadmašio slavu Lobesa.Postojala je literarna aktivnost i u Gentu,Blandinjiu i Bronjiu.Naročito je bila zapažena delatno- st Adalberta,biskupa u Utrehtu,učenika Notkera,od koga je sačuvan samo početni deo biografije”Vita Henrici secundi imperatoris”;delo dopire do 1004.godine. U Sen Galenu i u Rajhenau(na Bodenskom jezeru),tamošnje škole sačuvale su stari ugled i svoju su književnu delatnost podigle do visokog nivoa.U Sen Galenu su nastavljeni stari alamanski anali do 926.a sredinom X veka nastali su ”Annales Sancti Gali maiores”; do 955.pisani su od jednog,a od 1044.od više pisaca. U Ajnzidelnu oko 966. nastali su ”Annales megiuradi”, a zatim ”Annales ainsidlenses”, koji u prvom rukopisu idu do 1057.a u drugom do 1068.godine.Rajhenau je dobio poseban značaj u tome što se nalazio na putu u Italiju.U tamošnjem manastiru izrađivana su i dalje”mi- racula”.U Konstanci(takođe Švajcarska)isto se tako radi na crkvenoj literaturi,nalik na ono što se radilo u Štrasburgu.U Regensburguse nastavljaju”Annales sancti Emerani”,maiores i brevissimi.Tu se pišu i”vitae”pojedinih biskupa.U Regensburgu je sasta- vljen i ”Životopis bavarskog vojvode” (921-37). Catrska akta saksonske dinastije objavili su Siokel i Brezlan u odeljku”Di- plomata mundi”.U središtu se nalazi sporazum između Otona I i pape Ivana XII,tzv. “Actim Ohovianum”. U to doba u severnoj Italiji,koja je priznavala vrhovnu vlast nemačkih careva,najpoznatiji istoričar bio je LIUTPRAND IZ KREMONE(922-972).Najpre je bio đakon ,a potom kancelar severnoitalijanskog kralja Berengara od Ivreje.Odatle je iz političkih motiva prebegao u Nemačku(955).Oton I ga je imenovao za biskupa Kremone i koristio ga je u diplomatskim misijama.Da se osveti Berengaru,napisao je “Antapodosis”(Osveta).U šest knjiga obuhvaćeno je vreme od 888.do 950.Na dosta vešt način je izložena istorija Evrope. Delo”Historia

29

Ottonis”opisuje ekspediciju Otona I u Itliju,a završava prvim Liutprandovim odlaskom u Carigrad 949.Iako panegirik,izlaganje je objektivnije nego u prethodnom spisu.”Relatio de legatione constntinopolitana”nastalo je kao rezultat njegove misije u Carigradu,kad je Oton I želeo da svog sina oženi ćerkom vizantijskog cara s tim da na ime miraza dobije južnu Italiju (965).Tu je ocrnio Vizantince,posebno cara Nićifora Foku,možda već zato što su ga ismejali kad je izneo zahteve svoga gospodara.Opisao je propast Ludviga Deteta(910) i poraz bavarskog vojvode Arnulfa pod Hajnrihom I.Liutprand je sjajno pisao,ali se zbog preterivanja njegova dela mogu koristiti samo uz kritiku. Za vreme frankonske dinastije(Salijevaca)broj anala je u daljem porastu. Oni više nisu zatvoreni u svoje manastirske ili gradske zidine,nego se izrađuju na osnovu svetskih i nekih istoriografa(Bede i drugih).Pisci tih dela bili su crkvena lica,prožeta duhom reforme koja se širila iz francuskog manastira Klinija.Ta delatnost pada i u doba borbe između Hajnriha IV i pape Grgura VII,što je moralo naći odraza i u istorografiji.Dvorski pisci su dosta vešto uspevali da potomstvu ostave mutnu sliku o kraljevskoj delatnosti.Istoriografija postaje svesno ili nesvesno tendeciozna.''Libelli de lite'',tj.leci o borbi papstva i carstva,postaju važna istoriogrsfska grana.Sastavljači na obema zavađenim stranama bili su isključivo crkvena lica.Sabrano je otprilike 150 propagandnih napisa od 80 autora,ali ih je svakako bilo više.Najviše su bili rasprostranjeni u Nemačkoj i Italiji,ali za njih znaju i drugde.S obzirom da su duhovni i svetovni dostojanstvenici bili prisutni u obema partijama,njihove biografije takođe postaju sredstvo za opredeljenje,te su sada životopisi ponovo u modi,mada im vrednost za nauku nije velika. Od biografija koje nas penose u doba Salijevaca treba navesti'' Vita Conradi secundi'' čiji je pisac VIPO iz Burgundije.Živeo je na Konradovom dvoru pa je o zbivanjima bio dobro obavešten.Nije uvek pouzdan.On opisuje stanje u carstvu posle smrti Hajnriha II(1024).Interes za jugozapadni deo carstva pod Salijevcima odražava se i u istorijskim delima.Osnovu za taj pojačani interes položio je nepoznati pisac koji je sastavio''Švapsku svetsku hroniku''(Schwebische Weltehronik). Sačuvana je samo jedna verzija koja se sa 1024.godinom prekida.Hroniku je koristila ''Vircburška hronika'', i to u delu gde se izlaže istorija Hajnriha III i početak vladavine Hajnriha IV. Kao verovatni tvorac ''Švapske hronike'' (napisane oko 1040.) smatra se Herman iz Rajhenaua (1013-1054). Taj čuveni kaluđer koji je bio poznati matematičar (prema R.Buchneru) stvorio je''hronološku strukturu celokupne zapadne istorije kakva do njegova vremena nikad nije bila tako jasno, pregledno i potpuno data''.Poznat je i Termanov''Chronikon'',zasnovan na ranijem delu. Prijateljski sud o Hajnrihu IV dao je prior manastira u Hihelsbergu iznad Bamberga FRUTOLF(+1103),koji ne daje ništa od elemenata borbe između carstva i papstva.No već je drukčiji Ilkehard iz Aure(+ oko 1130)(mozda Ekerhard),koji je nastavio Frutolfovu svetsku hroniku,jer je polazio od gregorijanskih stanovišta.Njemu nasuprot,Sigebert od Zemblua(oko 1030-1112)još je ravnosno branio svog biskupa od Litiha pomoću drzavno-crkvene nemačke teorije. Između biografa crkvenih velikodostojnika najistaknutije mesto drži ADAM IZ BREMENA(Adam von Bremen,-posle 1081).Rođen je u istočnoj

30

Frankoniji ili Tiringiji.Obrazovanje je verovatno dobio u Magdeburgu.U Bremen je došao 1066.kao profesor,i odmah je skrenuo na sebe pažnju nadbiskupa Adalberta,najviđenijeg nemačkog političara tog doba.U četri knjige napisao je delo''Historia episcoporum Hammburgensis ecclesiae'',i to ne samo na osnovu hronika i manastirskih anala nego i dokumenata iz arhive bremenske nabiskupije kao i usmenog svedočenja.Četvrti deo knjige nije istorijski nego geografski.S obzirom na prostrano područje jurisdikcije bremenske nadbiskupije, Adam je sastavio ''gesta'' severnog dela srednje Evrope,jer su i zapadni Sloveni u to doba potpadali pod vlast nadbiskupije.Završava se 1075.godine. Tu se nalazi i životopis njegovog zastitnika Adalberta Bremenskog.Izvesna obavešte- nja o zbivanjima dao mu je i sam Adalbert.Sam pak Adam bio je 1068.u misiji kod danskog kralja Svena.Najveću vrednost ima IV knjiga - ''Opis severnih ostrva'',gde daje geografski opis i istorijski razvitak Danske,Norveske,Švedske,Islanda i Grenlanda.Iako nije razlikovao pouzdane vesti od legend i krivotvorina,njegovo delo je ipak vrlo značajno.I kada hvali Adalberta,nastoji da bude objektivan. Značajan izvor za nemačku istoriju toga vremena predstavljaju i akta papske kancelarije,posebno u vreme Grgura VII,ljutog protivnika nemačke carske veličine. Sačuvano je 359 papskih pisama iz vremena od 1073.do 1082. Nešto podataka ima i u delu''Chonicon Bohemorum''praškog biskupa Kozme,koja za XI vek govori i o nemačkom carstvu.Podaci nisu sasvim verodostojni,ali su ipak dragoceni. Treba istaći da od kraja XI veka nastaje period napretka feudalne istoriografije na Zapadu,pa i u Nemačkoj.Posle feudalne anarhije i duboke ekonomske krize feudalnih drzava X-XI veka,nastala je konsolidacija,sa završnom izgradnjom jednog zrelog feudalnog društva.Vojno-zemljoposednička aristokratija sa hijerarhijom svojih vazala pretvorila se u nasledno-privilegovano plemstvo,pri čemu su benefikalne zem- lje pretvorene u dominikalne.Tek krajem XI stoleća počeće krstaški ratovi koji će crpsti i ratničku i ekonomsku snagu zapadne i srednje Evrope.Napredak postignut u doba saksonske i frankonske dinastije izraziće se u Nemačkoj tek za vreme sledeće di- nastije Hoenštaufena,kad je pisao i Oton iz Frajzinga,u izvesnom smislu vrhunac sre- dnjovekovne svetske hronistike katoličke Evrope.

IZVORI ZA KRSTAŠKE RATOVE (od kraja XI do početka XIII veka)

a)IZVORI ZA PRVI KRSTAŠKI RAT

Prvi kritički radovi na izvorima o krstaškim ratovima izvršeni su u XVII veku.Trgovački posrednik i bibliofil iz Orieana,Jacqes Bongars,objavio je 1611. godine u dva toma''Gesta dei per francos''.Zbirka pisaca koja je tu nepotpuno objavljena obuhvata period od 1095.do 1420.godine.To je bio prvi pokušaj. U XIX veku počelo se sa objavljivanjem dve važne zbirke u kojima su objavljeni svi najvažniji izvori za krstaške ratove.1829.godine Michaud:

31

''Bibliotheque des croisades''u IV toma /Pariz/. U toj zbirci objavljeni su izvori po zemljama:1.francuske hronike;2.nastavak francuskih hronika,a zatim italijanske i engleske hronike; 3.nemačke hronike, skandinavski,vizantijski i turski izvori;4.arapske hronike i prevodi. Druga velika zbirka objavljena prema jednom ranijem projektu benediktinaca od 1782.do 1806.od Academie des belles lettres,podeljena je u pet odeljaka: U prvom odeljku koji ima pet tomova objavljeni su zapadni pisci. U drugom odeljku od četri toma arapski pisci. U trećem odeljku od dva toma vizantijski izvori. U četvrtom odeljku od sedam tomova jermenski izvori. U petom odeljku od dva toma zakonski spomenici na prvom mestu anali jerusalimske kraljevine. Treba pomenuti da se u155 tomova ''Patrologije''/ /nalazi zbirka najglavnijih pisaca o prvom krstaškom ratu,ali je ta zbirka daleko od potpunosti. Među zapadnim izvorima za prvi krstaški rat valja razlikovati savremene pisce koji su učestvovali u događajima i pisce koji su docnije pisali o događajima. Iz prve grupe treba na prvom mestu pomenuti anonimne opise:''Gesta francorum et aliorum hierosolymitanorum'',koji govori o razdoblju između 1095.i 1099.godine. Spis je sastavljen od nekoliko delova,od kojih je najvažniji i najduži poslednji ''Historie de vie Hierosolymis'',u kome je nepoznati francuski riter dao opis puta do Jerusa- lima od 1096.do 1099.godine.Pisac je slabog obrazovanja,poznaje samo Sveto pismo, oduševljen je za krstašku ideju,ne poznaje istok a mrziVizantince.Iako je pisan ružnim i rogobatnim latinskim jezikom,taj je spis ipak najbolji izvor za prvi krstaški rat.Naj- novije izdanje sa prevodom dao je Brenier,Pariz 1924.u kolekciji Classiques de l'hi- stoire de France au moyen age. Drugi važan izvor je spis''Historia Francorum qui caperunt Jerusalem'', koji je napisao Raymond d'Aguilers/D'Agile/učesnik u pohodu.Delo je napisao kao očevidac,nezavisno od ma kojeg drugog spisa.Pošto je pisac bio zaslepljeni vernik, pun predrasuda i vrlo pristrasan,o vrednosti ovog dela mnogo se raspravljalo.Zato su istoričari njegovom spisu uvek pristupali s vrlo mnogo kritičnosti. Savremeni izvor je i spis Albertus Aquensis-a/Albert d'Aix-la-Chapelle/: ''Liber Christianae expeditionis pro ereptione,emundatione,restitutione sanctae Hierosolymitanae ecclesiae''/12 knjiga/u kojima je opisan prvi krstaški rat i latinske vladavine na Istoku do 1120.godine.Delo je panegerik Gotfridu Bujonskom i lorenskim krstašima.Pisac nije učestvovao u krstaškom ratu već je pisao kako sam kaže auditu et relatione ab iis qui praesentes affuissent.Zato u spisu pored jasnih detalja ima i vrlo mnogo grešaka.Poslužio je kao izvor ostalim piscima.Najpoznatiji istraživači krstaških ratova različito su se odnsili prema vrednosti njegovog spisa.Neki su istoričari smatrali/kao Kugler/da kod njega ima mnogo fantazuje. Od zapadnih izvora koji su pisali o prvom krstaskom ratu pomenućemo opet samo najvažnije.Foucher de Chartes učestvovao je na saboru u Klermonu,pratio je Balduina Flandrijskog nan Istok sve do Jerusalima,a docnije je kada se vratio u Evropu pisao i u nekoliko navrata nastavljao delo:''Gesta Francorum Jerusalem peregrinantium''. Delo je pisano rđavim jezikom ali je

32

vrednost njegovih podataka velika jer o događajima govori veoma trezveno,a dobrim delom i kao očevidac. Robertus Romensis ili Robert Monah/de Saint Remi/za koga se samo pretpostavljalo da je oko 1100.bio na Istoku,napisao je spis ''Hierosolymitam exspeditio'' da bi se dopunila anonima Gesta.Delo predstavlja samo preradu i dopunu Gesta. Iako je u srednjem veku bilo jako rašireno,za istoričara nema velikog značaja. Radulfus Cadomenais/Raoul de Caen/,kapetan Roberta Normandiskog, a docnije jerusalimski patrijarh,napisao je po samom pričanju Boemundovog nećaka Tankreda:''Gesta Tancredi'',obuhvativši događaje do 1105.godine.Delo je puno hvale za normanske knezove i mržnje na Aleksija Komnina,a isto tako i prezira prema provansalskim feudalcima,naročito prema Rajmundu Tulskom. Na osnovu anonimnih Gesta i usmenih saopštenja napisao je negde posle 1107.godine opat,a docnije i arhiepiskop,B de Bourguncil''Historia Hierosolymitana''. Delo je lepo napisano,ali u njemu ima dosta izmišljotina i retorike. Treba pomenuti i spis''Hierosolymitana'',delo jednog od najčuvenijih nemačkih istoriografa srednjeg veka-Ekerharda iz Aure/Uraugiensis/,koji je bio na Istoku 1101.godine.Njegova hronika od neobične je važnosti za nemačku istoriju toga vremena,dok je ovaj spis važan kao odjek nemačkog mnjenja o krstaškom ratu.Na njega je Istok posle svega nekoliko nedelja boravka ostavio dubok utisak.Carigrad je za njega Civitas nobilissima. Vrlo je važan izvor za prvi krstaški rat Caffaro de Coschifellone, đenovljanski patricije,koji je pored svog najvažnijeg dela''Annales Genuenses'' /Đenovljanski anali - od 1099.do 1163./ostavio i kratku raspravu''De liberatione civitatum Orientis''.Ovo delo je pisao dosta posle događaja koje opisuje,oko 1155.,pa ono ne može imati vrednost spisa napisanog neposredno posle događaja.On tu govori i o svom učešću u borbama oko Kesareje,o učešću Đenovljana u prvom krstaškom ratu. Neki su istoričari smatrali da je tu reč o nekim izmišljenim događajima i da je učestvovanje đenovljanskih brodova u prvom krstaškom ratu legenda.Ipak on svojim podacima dopunjuje sliku vremena o kome govori,naročito o sukobu Đenovljana i Pizanaca za trgovinske pozicije na Istoku. Treba pomenuti i istaknutog srednjevekovnog pisca Guibert de Nogent koji je bio opat u Normandiji i umro oko 1124.godine.Pored drugih poznatih dela napisao je i ''''Gesta Dei per FrancosGesta Dei per Francos'''' u 8 knjiga.Delo je napisano oko 1108.godine.Kao i Baudri upotrebio je i anonimna gesta , a spis napisan mračnim stilom prošarao je citatima iz antičkih pisaca.On je u pogledu lakovernosti bio trezveniji od svojih savremenika.Poslužili su mu za podatke i iskazi krstaša koje je poznavao.Naslov dela ponukao prvog izdavača izvora za krstaške ratove Bongarsa da svoj ediciji da isti naslov. Ostali spisi manje su važni pa ih i ne pominjemo , naročito one koje su u stvari prepričavanja i prerađuju druge pisce. Kao izvor za prvi krstaški rat treba navesti pisma savremenika.Sredio ih je i publikovao Riant : ''Inventaire critique des lettres historiques des Croisades'' u ''Archives de l'Orient Latin'' (Paris 1881) u publikaciji koju je na inicujativu Paul-a

33

Viant izdavalo Društvo za Latinski Istok.Riant je tu zabeležio i pisma koja nisu sačuvana , ali su u raznim delima pominjana , a isto tako i docnije retorske tvorevine. Tih je pisama bilo vrlo mnogo.Ona su cirkulisala u Zapadnoj Evropi i mnogim piscima su poslužila kao materijal za njihovo izlaganje.Novije je delo Nagena Byers poznatog istraživača izvora za krstaške ratove : ''Kreusses Briefe aus den Jahren 1088. bis 1100.'' (Innsbruck 1901). Među zapadne izvore treba uneti i pesnička dela o prvom krstaskom ratu, koja kritički upotrebljena , imaju vrednost istorijskog izvora.Epski karakter prvog krstaškog rata ostavio je jak pečat na savremenike i inspirisao pesnike.Pevalo se mnogo o podvizima krstaša.Pomenućemo samo ''Chanson al Antioche'', spev Truvera Eichaed de Pelerin , sačuvanu u preradi s kraja XII veka.Delo je izdato u Parizu u dve knjige 1848.Tu ima mnogo fantastičnih priča , a ima i vrlo dragocenih istorijskih podataka , naročito o učešću seljčkih masa u pohodu; tu se peva o patnjama prostih vojnika i osećanjima i raspoloženjima masa. Od vizantijskih pisaca pomenućemo Mihajla Atalijata , Mihajla Psela , Jovana Kinama , Nikitu Akominata.Zadržacemo se samo nekoliko rečenica na najvažnijem vizantijskom izvoru za prvi krstaški rat , spevu ''Aleksijadi'' od Ane Komnine , kćeri cara Aleksija , koji je takođe nekada pisao stihove.Delo ima 75 knjiga u kojima su obuhvaćeni događaji od 1069. do 1118.Delo je dovršila 1148. kada je i umrla.Upotrebila je mnoge izvore , a o vremenu od 1097. govorila je kao savremenik.Koristila se i usmenim kazivanjem starih oficira , narucito Georgija Paleologa , za XIV knjigu.Poslužila se i dokumentima iz tadašnjeg carigradskog arhiva.Poznata joj je bila korespondencija njenog oca s vojnim komandantima i strancima sa zapada , a isto tako i sinodska akta , jer su je interesovala i teološka pitanja.U prve tri knjige /1069. do 1071./ ona govori o istim događajima o kojima govori i njen muž Vrijenije , o Aleksijevom dolasku na presto i borbama sa Normanima.U IV knjizi opisuje vizantijske pripreme za borbu protiv Normana i poraz Aleksija kod Drača 1071.U V knjizi govori o finansijskim nezgodama Vizantije , o osvajanjima Roberta Gviskarda i Boemunda.U VI knjizi opisano je potiskivanje Normana 1083. godine i ponovna ekspedicija Roberta Gviskarda na Balkan 1085. godine , a zatim i početak borbe sa Pečenezima.VII i VII knjiga slika vizantijsku borbu sa Pečenezima.U IX knjizi govori o borbama Vizantije s raškim županom Vukanom (1091-1093) koga naziva ''Balkanes'' i tu pominje Lipljan , Zvečan i Skoplje.U X knjizi živo slika dolazak krstaša u Carigrad , tu kaže da je pokretač krstaša bio Kukupetres Petar iz Amijena.U XI knjizi govori o zauzimanju Nikeje od strane krstaša , zatim o njihovom putu do Jerusalima , o osvajanju Aleksija i o njegovom sporazumu sa Rajmundom iz Tuluza.Događaji nisu izloženi hronološki , već grupisani oko pojedinih ličnosti.U XII knjizi iznosi vizantijske sukobe sa Rajmundom.U XIII knjizi donosi podatke o odnosima između Aleksija i Normana u Antiohiji i o miru 1108. godine.U XIV knjizi govori o događajima u Maloj Aziji, odnosu Vizantije prema krstašima i o upadima Kumana.U XV knjizi priča o Aleksijevim borbama u Maloj Aziji.O krstašima i događajima vezanim za njihov pohod ona je bila dobro obaveštena sve do vremena kada su stigli u Antiohiju,a zatim njeno pričanje postaje nepouzdano.Po koncepciji,širini shvatanja i razumevanja politike ovo je delo jedno od najboljih u vizantijskoj istoriografiji.

34

Za poznavanje prvog krstaškog rata od velikog su značaja i istočni izvori, koji su mnogobrojni,naročito arapska literatura koja je cvetala u Siriji.Sve te hronike, istorije pojedinih gradova i biografije vladara pune su detalja,naročito za vojnu istoriju.Od nje manje su važnosti jermenski izvori.Važna je''Sirijska hronika'',koju je napisao Mihajlo Sirac,objavljena u Parizu u tri toma s prevodom od Chaboda(1900-1914), a zatim''Jermenska hronika'',od Matije iz Edena,gde su opisani događaji od 952.do 1137.godine. Od arapskih pisaca treba pomenuti Ibn El Athira,koji je živeo krajem XII i početkom XIII veka,i stekao obrazovanje u Mosulu.Njegova''Istorija Atabeka od Mosula''u kojoj su opisani događaji od 1084.do 1211.godine značajan je izvor za krstaške ratove uopšte.Ostale brojne arapske pisce nećemo pominjati uopšte pošto su oni za nas nepristupačni.

b)IZVORI ZA DRUGI I TREĆI KRSTAŠKI RAT

Drugi i treći krstaški rat preduzimani su u XII veku s ciljem da se odbrane osvojene teritorije na Istoku od muslimana,čije su se snage počele da okupljaju.Na čelu ovih krstaških ratova nalazili su se evropski vladari. Za ovaj period pomenućemo samo najvažnije izvore.Glavni pisac koji govori o pohodu francuskog kralja Luja VII u drugom krstaškom ratu je Odo Digilo /Eudes de Deuil/.Bio je monah,sekretar i kapelan Luja VII,koga je pratio u krstaškom ratu.Prema tome,njegovo delo''De Ludovici VII profectione in Orientem''ima prvo- klasan značaj kao istorijski izvor.Nije završeno pričanje u julu 1148.,za vreme marša na Damask. Ovom se izvoru može dodati spis koji je poznat pod nazivom''Anonymus ad Petrum''ili''Historia pontificalis''.Delo je pisano između 1160.i 1163.godine i pruža najviše podataka za sukobe između vladara.Pisac je po svemu izgleda upotre- bljavao i papske dokumente. S nemačke strane,za učešće nemaćkog kralja Konrada najvažniji je rad Otona Frajzinškog.Ovaj pisac,carski rođak,sin austrijskog markgrofa Leopolda,stekao je kao savetnik lepo obrazovanje na studijama u Parizu pa je i u Nemačkoj posvetio pažnju unapređenju manastirskih škola,najpre kao monah u Morimundu,a zatim kao episkop u Frajzingu,prenoseći u njih praksu pariskin sholastičara.Bio je dobro upućen u sva politička zbivanja svoga vremena.Pratio je Konrada u drugom krstaškom ratu.Njegovo je najpoznatije delo''Chronicon seu rerum ab initio mundi ad temporis 1146.Libri VII''.Delo je pisano pre drugog krstaškog rata,jednim delom na osnovu hronike Ekerharda iz Aure,sa lepo sakupljenim i sređenim materjalom i pokušajem da se uspostavi veza između događaja.Delo se ideološki nadovezuje na XV Avgustinov spis''De duabus civitabus''jer pisac pokušava da čitav istorijski razvitak objasni kao borbu između dobra i zla,nebeskog i zemaljskog.Drugo njegovo delo je''Gesta Friderici imperatoris "u dve knjige,koje obuhvata vreme od 1156.godine.Delo je nastavio njegov kapelan Rahvin do 1160.,i dao kratku napomenu do 1170.godine.Ovaj spis je važan izvor i za drugi krstaški rat.Kako je Konrad prolazio i kroz Ugarsku opisan je taj put i dato je dosta podataka za Mađare.Oni su po njemu mali,krivih

35

nogu,kosih očiju i žuta lica.Na čelu države je kralj koji ima mnogo velikaša.Stanovi su im od trske,jedu konjsko meso i piju kobilje mleko.Devet seljaka opre- maju desetog u rat i staraju se o njegovoj imovini.Otonova gesta predstavljaju delo velike važnosti i po sjajnoj kompoziciji i po važnosti podataka. Kao vizantijske izvore za drugi krstaški rat pomenućemo Jovana Kinama i Nikitu Akominata. S nemačke strane treba pomenuti Togena,dekana u Pasau.Ranije se u istoriografiji na prvom mestu pominjalo njegovo delo:''Descriptio expeditionis Asiaticae Friderici'',dnevnik u kome je opisan put nemačkog cara Fridriha Barbarose 1189/90.Tekst je mnogo proučavan,ali je na kraju Max Kaufman/Das Tagebuch von Tageno,Wurtzburg,1924/dokazao da je on u svojoj sadašnjoj formi samo fantazija jednog humoriste iz XVI veka.Zato kao izvor treba uzeti spis''Historia de expeditione Friderici imperatoris,edita a quodam Austriensis clerico qui eidem interfuit nomine Ansbertus''.Delo je izdato u kolekciji''Fontes rerum Austriacarum,/SS V/;u boljem izdanju:Chrust 1928.godine u Berlinu pod naslovom:''Historia de expeditione fontes eiusdem expeditionis''.Ovaj spis je kod nas poznat pod imenom''Ansberto''/u njemu se govori o susretu Nemanje sa Fridrihom Barbarosom/ali je i to sumnjivo,jer je u jednom potpunom sačuvanom rukopisu to dopisano drugom rukom. Pošto je sa francuske strane u trećem krstaškom ratu čestvovao Filip II Avgust,glavni izvor za njegov pohod na istok je''Gesta Philippi regis'',delo koje je napisao lekar škole iz Monpeljea,Rigor i monah u Sen Deniu.Pisac je poreklom iz Langedoka,natione gothus;za svoj spis upotrebio je ponekad in extenso zvanična dokumenta i prepisku ,i kao zvaničan istoričar predao svoj spis kralju 1196.godine.U delu je obuhvaćena i Filipova ekspedicija na Istok. Za učestvovanje engleskog kralja Ričarda Lavovo Srce ima više izvora.Tu na prvom mestu treba navesti poemu na francuskom jeziku''Estoire de la guerre sainte'' u 12.358 stihova.Pisac je bio neki Ambrozije po svoj prilici žongler i Normanin koji je pratio kralja na Istok i opevao događaje od 1189.do 1192.godine.Poema kao izvor ima veliki značaj jer ju je napisao očevidac.Ovo su delo iskoristili i drugi autori za istu temu. Pomenućemo''Carmen tetrastichum de expugnatione Accone'' koju je napisao Haymoris Monachus koji je živeo u Vinčesteru pre nego što je 1194.godine postao jerusalimski patrijatrh.On je tu opisao opsadu Akona.Na zahtev pape Inoćentija III dao je izveštaj o stanju na latinskom Istoku u spisu ''Narratio patriarhae''. Podatak o trećem krstaškom ratu ima i u Salisberškim analima. Sve bi ovo bili izvori za same ekspedicije evropskih vladara u II i III krstaškom ratu.Međutim,kod velikog broja izvora glavni je predmet izlaganja istorija krstaških poseda na Istoku i njihovih odnosa sa muslimanskim vladarima.Razumljivo je da u tim spisima ima dosta podataka i za enciklopedije evropskih vladara na Istoku. Među ovim izvorima treba na prvom mestu pomenuti Viljema Tirskog.On se rodio na Istoku oko 1130, a studirao je u Italiji gde je dobro naučio grčki i italijanski jezik. Pored arapskog znao je i nešto malo jevrejski i persijski. Sedamdesetih godina živeo je kao arhiđakon u Tiru i išao kao ambasador jerusalimskog kralja u Rim i Carigrad. Docnije je bio arhiepiskop i kancelar.

36

Učestvovao je na Lateranskom koncilu 1179. Njegovo glavno delo je ''Historia rerum in partibus transmarinis aestorum'' u 23 knjige,pisano do 1179.godine.Sve što izlaže od I do XVI knjige,pisao je na osnovu predhodnih istoričara i usmenih saopštenja/1143./.Tu su uglavnom svi oni pisci koje smo naveli kao izvore za prvi krstaški rat.Događaje posle 1144.iznosi sam kao savetnik i taj deo ima veliku vrednost kao hronika svog vremena.Iako je delo isprepleteno biblijskim reminiscencijama,ono je po svojoj kompoziciji i sadržaju jedno od najboljih dela epohe razvijenog feudalizma.Drugo njegovo delo''Gesta orientalium principum'' jacqes de vity? u spisu''Historia orientalis seu hierosolymitana''.Prva knjiga ovog spisa obuhvata istoriju do1193.i ona je vrlo dragocena za prilike na Istoku u drugoj polovini XII veka.Ovde treba pomenuti i''Loevre d'erakles'' delo u kome su prikazani događaji od 1095.do 1291.godine.To je kompilacija čiji prvi deo čini fran- cuski prevod 1 do 22 knjige Viljema Tirskog,na kraju je nadovezao izlaganja daljih događaja.Delo ni do danas nije iscrpno proučeno u istorijskoj literaturi,a nosi ovaj čudan naslov jer se u početku dela pominje vizantijski car Iraklije.

c)IZVORI ZA ČETVRI KRSTAŠKI RAT I KASNIJE KRSTAŠKE POHODE

Izvori su prvenstveno vizantijski,s obzirom da je rat bio od sudbonosnog značaja za život Vizantijskog carstva. Od zapadnih izvora na prvom mestu treba pomenuti Žofrua de VILARDUENA (1155-1213,Villehardouin). Rodom je iz ugledne francuske feudalne porodice,zauzimao je položaj maršala šampanjskog grofa.Kao diplomata učestvovao je u pregovorima u Veneciji 1201.i u pohodu pod Zadar.Stvaranjem Latinskog carstva stekao je na Istoku veliki posed.Odigrao je 1204-1207.vidnu ulogu u borbi krstaša protiv Bugara. Oko 1208.napisao je delo”La concquete de Constantinople”,koje obuhvata zbivanja do kraja 1207.Delo ima veliki značaj,mada je pisano sa ciljem da opravda krstaše što su skrenuli pravac svojih operacija.Vilarduen je pripovedao epičkim spokojstvom, on zapaža gnusne zločine krstaša,ali opravdava sam pohod.Hronika u prvom redu prikazuje politiku rukovodstva krstaša,o čemu je takođe autor bio odlično obavešten. Kako je u događajima sam učestvovao,Vilarduen govori kao očevidac.Hronologija je tačna. Izlaganje je jasno i jednostavno,a jezik se računa kao obrazac stare francuske proze. Vilarduenovo delo dopunjuje spis ROBERA DE KLARIA(Robert de Clary),amijenskog ritera,učesnika IV krstaškog rata.Rad “L’estoire de chiqus qui conguisent Constantinople”napisan je1216.po povratku Klarija u Francusku.Delo je izvor prvog reda i daje mogućnost da se kontrolišu Vilarduenovi navodi.On ne zna šta se događa među vođama pohoda,ali je odraz raspoloženja običnih vitezova i siroma- šnih hadžija koji se sa prezrenjem odnose prema intrigama svojih vođa.Kako je spis napisan prema sećanju a ne na osnovu beležaka u toku dejstava,hronologija je zbrkana i nije pouzdana. Važan izvor za IV krstaški rat je i”Historia constantinopolotana”,koju je negde oko 1207-8.napisao Guinherus PARISIENSIS,najpre sveštenik a zatim

37

monah. U spisu se govori i o prenosu nekih moštiju iz Carigrada u Alzas ,prema pričanju opata koji je mošti prenosio.Može se pomenuti i anonimno delo ”Devastatio constantinopolitana” I niz dokumenata o otimanju moštiju posle pada Carigrada u ruke krstaša.O pljačkanju Latina u Carigradu ima podataka i u Novgorodskom letopisu.Ti podaci su važni jer ih je zapisao očevidac , Vizantinac ili Rus , koji se zatekao u Carigradu u vreme krstaškog osvajanja.Od zapadnih izvora valja navesti i “Mletačku istoriju” Andrije Dandola , pisma pape Inoćentija III , mletačka pisma i slično. Posle IV krstaškog pohoda propaganda za borbeni odlazak u Svetu zemlju nije prestajala,ali jeona nalazila na slab odziv.Godine 1212.došlo je do neobične pojave,da se umesto ritera u rat vode deca.O tom pohodu govori se u spisu”Chronica Albrici monachi Trium Fontium”,koji je sastavio cistercitski monah iz Šalona na Marni između 1227.i 1251.Obri de Troa Fonten bio je savremenik zbivanja a koristio je i ranije zapise,pisma pa čak i natpise,tako da se delo smatra kao pouzdano.Značajan izvor za krstaške ratove XIII veka je delo Žana de ŽOENVILA (1224-1317, Joenville), senešala sampanjskog grofa i savetnika Luja IX.Rođen je u znatnijoj šampanjskoj plemićkoj porodici.Godine 1314.bio je član l;ige šampanjske aristiokratije koja se borila protiv Filipa IV Lepog.Krajem XIII veka napisao je svoje memoare i spis koji nosi naziv”Le livre des saintsn paroles et des bons faits de notre Saint roi Louis”.On prikazuje I kraljev krstaški pohod u Egipat u svojim memoarima koji nose naslov”Historie de Saintn Louis.”Pisac je takođe bio učesnik Pohoda,koji mu je dao najviše prilika da ostvari živ i reljefan kraljev portret.Luja XI je dobro poznavao i zato što je veliki deo vremena proveo na njegovom dvoru.kralj je ipak opisan kao čovek a ne kao svetac,što su učinili mnogi drugi istoriopisci tog vremena.Žoenvil je inteligentno zapažao,a imao je i dobro pamćenje,te je zabeležio mnoge zgode koje su se odnosile na ugledne ličnosti. Dobar izvor o franačkom feudalnom društvu na Peloponezu posle IV krstaškog rata je”Morejska hronika”anonimna hronika u stihovima iz prve polovine XIV veka, napisana na srednjegrčkom jeziku ali i sa verzijama na starofrancuskom i katalonskom jeziku. Njen je autor polufranak-polugrk ili jelinizovan Franak. Hronika je napisana sa profranačkih pozicija. Obuhvata vreme 12O5. do 1292. U uvodu donosi zbivanja vezana za prva četri krstaška rata.Delo je izuzetno značajno za izučavanje imovinskih odnosa,feudalnog prava i političkog sistema na Peloponezu. O istoriji krstaša na Peloponezu pisao je i mletački istoričar Marin SANUDO STARIJI(Marino Sanudo il Vechio,1270-1343.).Još kao sasvim mlad putovao je po sredozemnim krajevima i po Levantu,te je o tim zemljama i njihovim vladarima sakupio mnoštvo podataka.Njegovo glavno delo je”Liber secretorum fidelium crucis”,u kome na kompilativan način iznosi geografiju i istoriju Bliskog Istoka.Bio je pristalica novog krstaškog pohoda,te je u delu dao i projekt novog krstaškog rata i osvajanja Jerusalima.Mada je spis pisan dosta vremena posle krstaških pohoda,autor je dobro poznavao ondašnje prilike,te delo nije bez interesa.Delo je bilo vrlo rašireno i poznato na hrišćanskom Zapadu.Na krstaški Peloponez odnosi se spis”Istoria del regno di Romania sive Regno di Morea”. Opisane su poslednje decenije postojanja Latinskog carstva.

38

CARSTVO HOENŠTAUFENA I PAPSTVO U XII I XIII VEKU (1125-1254.)

Posle smrti poslednjeg kralja iz salijske dinastije,Hajnriha V,za vladara je izabran Lotar III,protivnik salijske dinastije,inače saski vojvoda.O njegovom izboru govori delo napisano potpuno u crkvenom duhu”Naratio de electione Lothari”. Da bi se novoj vladarskoj kući dala istorijska legitimacija,u Saksonskoj se dosta počelo raditi na analistici.Iz te proizvodnje najvažnije je delo”Saksonska svetovna hronika”koja se obično navodi pod imenom”Annalista Saxo”(oko 1180-posle 1232).Hipoteze o ovom analisti su najraznovrsnije.Mislilo se da kao monah pripada halberštatskoj crkvi,zatim da je neki Konrad iz Niburga koji bi delo napisao negde između 1139.i 1152.U svakom slučaju bio je vrlo blizak caru.Izražava oduševljenje činjenicom da je na presto ponovo došao jedan Saksonac.Ističe zasluge saskih vladara za uklanjanje šizme iz crkve,zalaganjem za rimske pape.Opisuje i susret pape i kralja u Lutihu,gde je zaključen sporazum i obećana međusobna pomoć.Pisac crta Lotarove pohode u Italiju,na krunisanje za cara i protiv Sicilijanaca. Za taj period vezan je i izvor”Vita sancti Norberti”.Norbert je bio osnivač premostratskog reda 1125. sa strogim asketskim životom,koji je posebno negovao nauku.U sukobu koji je izazvalo Norbertovo insistiranje na asketskom životu,Lotar je bio na strani ovog revnosnog monaha.U epohu Hoenštaufovaca uvodi nas i trijeski skolastičar Balderih,i to u biografiji mesnog nadbiskupa Adalberta,koji je u velikoj meri obezbedio krunu Konradu III. Za najraniji period Hoenštaufovaca najvažniji izvor je OTO FRAJZINŠKI (1111-1158,Otto von Freising),jedan od najučenijih ljudi svoga vremena.Po majci je bio unuk nemačkog cara Hajnriha IV,a sam je bio stric Fridriha I Barbarose. Filozofsko-sholastičko obrazovanje dobio je u Parizu.Od 1138.bio je episkop u Frajzingu (Bavarska).Igrao je istaknutu ulogu u političkom životu tadašnje Nemačke.Zbog toga njegovi spisi imaju veliku vrednost kao istorijski izvori.Pratio je Konrada III u II krstaškom ratu.Oslanjajući se na svoje veliko znanje pokušao je(između 1143-46.)da napiše ,prva posle sv. Avgustina.Njegovo delo je najpre dobilo naziv”De duabus civitatibus”,da bi kasnije ostalo pod trajnim naslovom”Chronicon seu rerum ab initio mundi ad sua usque tempora libri octo”.Izvornu vrednost ima knjiga VII(od kraja XI do 1146.).Delo ne predstavlja samo hronološko ređanje događaja nego i spis u kome se sa izgrađenim pogledom gleda na istorijska zbivanja.O sukobu carstva i papstva smatrao je da ugrožava položaj feudalnog sistema.Pod uticajem sv.Avgustina on provodi misao da je ljudska istorija “mortalium calamitatum tragoediae”,borba između Hrista i đavola,u kojoj se pokazuje sva nesavršenost I nestalnost ljudska.Jedina sreća može se,po njemu,naći u carstvu nebeskom.Borba u samoj feudalnoj klasi ispunjavala ga je pesimizmom,jer je svugde pobeđivalo zlo.Tešio ga je asketski život koji je vođen u klinijevskim samostanima.Kad su u pitanju ciljevi reformisanog monaštva Oton krivotvori činjenice ili jednostavno prelazi preko nemi lih pojava.U poslednjoj,VIII knjizi,govori o dolasku antihrista,okraju sveta,o sreći na nebu i mukama u

39

paklu.Delo,dakle,nije samo istorijski izvor,nego i svedočanstvo o idejama i pogledima na svet jednog dela feudalne klase u Nemačkoj toga vremena. Kad je Oton poslao hroniku caru Fridrihu I,obećao mu je da će opisati njegova dela ako mu se stave na uvid carske arhive.Car je omogućio svom stricu rad u carskoj dokumentaciji za vreme od 1152.do 1156.Oton je na svom novom delu radio 1156-8.Prva knjiga”Gesta Friderici imperatoris”opisuje dela Fridrihovog dede,oca i strica a druga počinje Fridrihovim izborom za vladara.Smrt je Otona omela da delo i završi.Pesimistička slika iz Hronike se ovde menja.Otona je bolela pocepanost Nemačke usled borbe Hoenštaufovaca i Velfa.Oton je smatrao da je Fridrih I na saboru u Regensburgu (1156),kad je Hajnrihu Lavu vraćena Bavarska,vratio zemlji mir.Novi sukobi cara 1157-8.sa papom teško su pogodili Otona.Oton je delo pisao kao savremenik i očevidac,služeći se autentičnim izveštajima.U delo je često unosio pisma u doslovnom prepisu.Vrednosti dela(pasus dalje nečitak)….. Oton Frajzinški znači napredak u feudalnoj istoriografijiod kraja XI veka, kad je i feudalni poredak stekao svoju stabilizaciju.Giber Nožanski čak i pre Otona grmi protiv njemu odvratnog pojhma-komune,koja ograničava vlast feudalaca. Bernard iz Klervoa ustaje protiv jeretikane samo duhovnim nego i svetovnim oružjem.Sholastika je svojim traktatima nastojala da ustanovi nezamenjivost feudalnog ustrojstva. Iako asketa i verujući u skori kraj sveta,Oton nije zaboravio da zastupa zemaljske interese svoje klase.Tamo gde je bilo potrebno,on je znao da vešto falsifikuje prošlost, služeći se prećutkivanjem i lukavim formulacijama.I u tome je bio dobar Avgustinov učenik,koji je doslovno pisao(u svom traktatu”Protiv laži”):”Skrivati istinu putem prećutkivanja ne znači laž”Treba pomenuti da su u XI veku,pre Otonovog pisanja,neki istoričari ustajali protiv te Avgustinove formule,smatraiući da prećutkivanje znači izvraćanje istine.Oton je,na primer,sakrio carev postupak protiv kanonski izabranog pape i dovođenje na papsku stolicu Lava III od strane Otona I.Ono što kod Otona Frajzinškog nesumljivo znači istoriografski napredak to je da se on ne zadovoljava samo pukim opisom zbivanja,nego činjenice ocenjuje. Rađanje istorijske kritike u Nemačkoj vezano je za ime EKEHARDA IZ URAHA(Ekkehard aus Urach),nešto starijeg Otonovog savremenika.On je 1101. posetio sveta mesta na Istoku. Po dolasku u Nemačku svrstao se u red neprijatelja cara Hajnriha IV. Godine 1112. postao je opat novoosnovanog manastira Aura. Tu je sastavio svoju Hroniku, koja seže do 1114. i koja ima punu izvornu vrednost za poslednje godine Hajnriha IV i prve godine vladanja Hajnriha V. U spisu nalazimo Ekehardova zapažanja kao i podatke iz raznih istorijskih spisa koje je on konsultovao; u većini je polazio od izlaganja jednog ranije napisanog dela. Godine 1117.iz teksta je izdvojio opisivanje krstaškog pohoda, te je to krstio kao”Hierosolymitana”. Mada je lično bio i naivan, Ekehard je u svom radu primenjivao elemente kritike usmene i pismene tradicije. On se svesno trudio da koristi najpouzdanije izvore za znatno ranija razdoblja, no i u njima je odbacivao protivrečnosti. Izričito se izjašnjavao o verodostojnosti ove ili one istorijske legende. Ekehardova hronika naišla je na dobar prijem u srednjoj Evropi. Češki monah Martin iz Tropave (+1278) skratio ju je i tematski podesio kao”Hroniku pape i

40

careva” (Chronicon pontificum et imperatorrum), koja se široko koristila u zapadnoj Evropi sve do kraja XV veka pa i kasnije. Onaj značaj koji je Ekehardovo delo steklo u nemačkom carstvu, u Belgiji i u severnoj Francuskoj imala je “Hronografija” Ekehardova savremenika, belgijskog monaha Sigiberta iz Zemblua (+.1112). I ovde, uporedo sa mnogobrojnim basnama, anegdotama i vrlo sumnjivom hronologijom nalazimo neke elemente istorijske kritike. Kritički prilaz izvorima u ostalom delu Francuske nalazimo u radu Goberta Nožanskog. Savremenik Otona Frajziškog bio je GOTFRID IZ VITERBA (Gottfried), kapelan i notar Fridriha I Barbarose, njegov verni pratilac u ratnim pohodima. On je napisao “Speculum regum,” školski udžbenik, u kome je data istorija od potopa do Karla Velikog. Vrlo konfuzno izneo je događaje vezane za Fridriha I u delu “Memoria saeculorum”, pola u stihu, pola u prozi. Beleške o pojedinim događajima skupio je u spisu “Pantheon”. Poslednja zbivanja o kojima se tu priča dopiru do 1185. godine. “Chronica Slavorum” od Helmolda i njegovog sastavljača Arnolda iz Libeka je izvor za nemačko prodiranje među Polapske i Baltičke Slovene. Fridrih I nosio se u severnoj Italiji sa privredno razvijenim gradovima, u kojima su postojali zameci istoriografskog rada u vidu gradskih hronika. Tu treba na prvom mestu pomenuti “Annales Genuenses”, koje je napisao Kafaro de KASKIFELONE (Caffari de Caschifellone), pripadnik patricijske đenovljanske porodice (1080). Već sa 20 godina života uzeo je učešća u javnom životu rodnog grada time što je sudelovao u ekspediciji u Siriju. Godine 1121. bio je poslanik na papskoj kuriji, više puta konzul i zapovednik mornarice. Od 1100 vodio je beleške o radu đenovljanskih konzula, koje su potom nastavljene do 1293. Kafaro je napisao deo Anala koji se odnose na vreme od 1099. do 1163. O zbivanjima je pisao kao savremenik a delomično i kao učesnik. On je učestvovao , na primer,1154. u jednom poslanstvu Fridriha I, o kome je podrobno izvestio.Njegovi nastavljači dali su obilje podataka za period Fridrihovih naslednika, posebno za doba Fridriha II . Kafarovi Anali prevazilaze po svom značaju i svojim podacima lokalne okvire i predstavljaju važan izvor za Mediteran uopšte. Kafaro je 1155. napisao i jedno specijalno delo posvećeno oslobođenju gradova na Levantu od muslimanske vlasti. Delo se odnosi na krstaške ratove i nosi naslov “De liberatione civitatum Orientis.” Ne manje značajni su anali drugih severnoitalijanskih gradova. Anonimni pisac ostavio je delo “Historia rerum Laudensium,” u kome je obuhvatio vreme od Otona do Ačerbe Marene. U spisu”Gestab Friderici imperatoris in Lombardia” neki milanski danas nepoznati građanin obuhvatio je zbivanja od 1154. do 1177. Neprijateljski prema caru napisani su i anali Pjaćence , koje je sastavio tamošnji žitelj Johannes Cedagaellus.Postoji i jedna prerada tih anala , u kojima je prema caru zauzet prijateljski stav , što je značilo da je tu u preradu izveo kakav domaći gibelin. “Kremonski anali” su veoma značajan izvor za vladanje Hoenštaufovaca, u kojima je obuhvaćeno vreme od 1096. do 1270. godine. Sačuvan je niz italijanskih gradskih i drugih hronika u kojima su opisani i događaji ovog perioda. Pored diplomatičkih spomenika nemačkih vladara, koji su objavljeni u odeljku MGH koji nosi naziv Diplomata, papska pisma predstavljaju vrlo važan izvor informacija utoliko pre što upravo od vremena pape Inoćentija III (1198-1216) počinje serija u Vatikanskom arhivu “Regesta vaticana”. Tih regesta je za

41

period od 1198.do 1590. sačuvano 2045 tomova. Ima više izdanja regesta pisama pojedinih papa. Pomenućemo samo izdanje koje je priredio Luchoir (Les regestes Innocent III, Paris 1914).

IZVORI ZA ISTORIJU UGARSKE DO XIV VEKA

Najstariji izvori koji govore o Mađrima su vizantijske provenijencije.Dugo se smatralo dase XVIII glava “Taktike Lava Mudrog” odnosi na Mađare.Kako su Mađari tim delom bili oduševljeni , ona je izdata u Mađarskoj povodom 1000-godišnjice dolaska Mađara u Panoniju (1896).Spis je inače prvi put štampan u seriji “Patrologia graeca”.Međutim , sve je palo u vodu kada je Lingental dokazao da tu taktiku nije napisao Lav Mudri već Lav III Isavrijski u VIII veku , dakle , pre doseljenja u Panoniju , dok su još bili u humsko-bugarskoj zajednici.O mađarskim plemenima i prilikama kod njih u doba doseljenja u Panoniju govori i Konstantin Porfirogenit u 38.glavi dela “De administrando imperio”.Tu je data i genealogija Arpadova roda; tu se dodiruje i pitanje odakle su Mađari došli u Podunavlje. Konstantin je mogao prikupiti vesti o Mađarima jer su oni sa Vizantijcima izmenjivali poslanstva.To je bilo doba zategnutih odnosa pa je car savetovao svom sinu da ukloni opasnost od Mađara dajući poklone Mađarima I Pečenezima. Vizantijski pisci uvek imaju prilicno vesti o Mađarima.Joan KINAM , sekretar Manojla Komnina , učestvovao je u Manojlovim ratnim operacijama i između 1180. i 1183. napisao je delo koje govori o vizantijskim sukobima sa Mađarima , o opsadi Zemuna itd.Delo je sačuvano u izvodima i dobar je izvor za događaje o kojima pisac govori kao savremenik.Vesti o starijoj mađarskoj prošlosti nisu pouzdane.O Mađarima govori i NIKITA AKOMINAT , u doba Anđela upravnik Filipoljske (Plovdivske) teme.Njegov spis od 21 knjige nastavlja se na “Aleksijadu” Ane Komnine i prikazuje zbivanja do 1206.Naročito su važne one vesti o Mađarima kada se prekida Kinamovo izlaganje.Dosta podataka o Mađarima donosi i GEORGIJE MONAH i njegovi nastavljači.Pod godinu 839. pominje ih prvi put na donjem Dunavu , a zatim u vezi sa savezom Lava VI i o ratu sa Bugarima. S obzirom da su Mađari dugo upadali u severnu Italiju , o njima govore i istoriografska dela te zemlje.Pominje ih kasniji kremonski biskup Liutprand u XIII glavi svog dela “Antapodosis” (Odmazda).Tu prebacuje Arnulfu Bavarskom što je u borbu protiv Moravljana pozvao u pomoć Mađare.Govoreći kasnije o Ludvigu Detetu, daje opis života Mađara i priča da oni žive pod šatorima , da majke deci seku lice da se izrana privikavaju na bol.Mađari se pominju i u italijanskim analima.Nešto detaljnije o njima piše Mletačka hronika Ivana Đakona “Chronicon venetun”.Tu se govori o provali Mađara u Italiju 893. i o akciji dužda Pjetra Gradeniga da ih suzbije. O njima govori i pomenuta hronika Andrije Dandola (XIV v.), upotrebljavajući starije dalmatinske izvore , kao što su “Historia salonitana” Tome arhiđakona splitskog. Nemački izvori takođe govore o Mađarima. “Analles fuldenses” iznose događaje u vezi sa Bavarskom i mađarske provable.U Vidukindovom “Res gestae

42

Saxonicae libri tres” priča se o pobedi Otona I nad Mađarima I daje karakteristika Mađara kao divljačkog i ratobornog naroda hunskog porekla.Za istoriju prvih mađarskih kraljeva vezani su i “Annales Altehenses” , koje su pisali bavarski monasi u XI veku.Sastavljač govori o Gejzi i Beli I , ali prema Mađarima nije dobro raspoložen.Docnije su se ovim analima služili i domaći mađarski istoriopisci.O Beli III i o sastanku sa Fridrihom Barbarosom u Ostrogenu priča “Arnoldi Arbatis Lubekensis Chronicon Slavoru” najvažniji izvor za III krstaški rat (1171-1209). Iz XIII veka o Mađarima govore i “Annales colonienses maximi”.Oto Frajzinški raspravlja o Mađarima kad u svojoj Hronici opisuje pohod Konrada III u krstaškom ratu; tada je Konrad prolazio kroz Ugarsku i upoznao se sa zremljom i narodima; u 32. glavi V knjige pisac navodi podelu Ugarske na županije , o tome kako kralju pripada 2/3 prihoda , kako kuje novac i ubire carinu.Upoređujući njegovu vlast s vlašću nemačkog cara , ističe da mađarski vladar ima veću vlast , jer ovu još nisu skučili feudalci. U austrijskim izvorima ima dosta podataka o Mađarima. To su za period do sredine XIII veka: produžetak Melkskih anala (počevši sa 11124.), Klošternojburški i Admontski anali. Za vreme od sredine XIII veka do 20-tih godina XIV stoleća treba navesti”Continuacio Vindobonensis”(1267-1304.),koji je sastavljen u jednom manastiru kraj Beča,potom”Austrijsku hroniku”bečkog gradskog savetnika Peltrama i ”Historia”. Nešto geografsko-etnografskih podataka o Ugarskoj ima i kod arapskih pisaca,naročito kod Ibu Dusta(X v.) i kod Idrisia. Beležaka za ugarsku istoriju ima i kod zapadnih i istočnih Slovena.Od starih čeških izvora najznačajnijih je Kozma Praški sa”Chronicon Bohemorum”. Kozma je bio sveštenik i u Mađarskoj,ali ipak o Mađarima govori jedino za godine 1108.i 1109.i to kao savremenik.Od poljskih izvora najvažniji je Martin Gal sa ”Chronicon Pelonorum”.Tu se govori o Ladislavu i Kolomanu.Vesti o Mađarima ima i u drugim,kasnijim spomenicima. O Ugarskoj govore i najpoznatiji stari ruski izvori.U XIX glavi”Načelnaje letopisi”navodi se kako su Mađari prošli pored Kraljevske Gore i došli do Dnjepra;u XXI glavi piše kako je vizantijski car Lav VI pozvao Mađare protiv Bugara I kako je bugarski Simeon bio pobeđen u ratu sa Mađarima. U francuskim izvorima o Mađarima govori se u vezi sa krstaškim ratovima. Odo de Diogilo koji je pratio Luja VII u pohodu zapisao je u svom spisu”De profectione Ludvici VII in Orientem”o plodnosti ugarske zemlje i o malom broju žitelja. Istoriju Mađara od X do XII veka prikazao je i Albrikus Monachus,navodeći događaje do 1241.Služio se mađarskim pisanim izvorima. Mađarski izvori za najstarije vreme predstavljeni su legendama žitijima svetaca,slično kao i u zapadnoj Evropi.Od legendi treba na prvom mestu pomenuti one koje se vezuju za osnivača kraljevstva,sv.Stefana.To su anonimne”Legende maior” i ”Legende minor” i legenda biskupa Hartviga. Te legende su nastale krajem XI I početkom XII veka.Izvesnu istorijsku vrednost imaju žitija sv.Emerika,dve legende sv. Gerharda i žitija sv. Margarete. Žitije sv. Vladislava daju o njemu podatke samo kao o dobrom hrtišćaninu.Žitija sv.Margarete,jedne od šest kćeri Bele IV,koja je odbila prosce kao što su bili Otokar II i Karlo I Anžujski,opisuju

43

manastirski život: tu se priča kako je mučeći telo žibanjem i prljavštinom ostvarila ideal askeze. U mađarskoj istoriografiji se smatra da je najstariji mađarski izvor jedan protograf”Gesta Hungarorum”koji se tiče vremena od 1046.do 1060.ili iz 1063-1074.To delo je anonimno i obuhvata period od Noja do početka vlade ugarskog kralja Solomona.Od izvornog značaja je period od sv.Stefana.Za drugu polovinu XI veka anonimni sastavljač koristio je:Hroniku opata Regina(do 906)i njegovih nastavljača(do 967),velike Altajske anale(koji obuhvatajuzbivanja od 798.do 1073) i usmena predanja.”Gesta veteran”se nisu sačuvala u orginalu,nego je sa značajnim alternacijama osnovna sadržina unesena u svaku kasniju hroniku.Mađarski istoričari su detaljnim analizama rekonstruisali prvobitni tekst.Gesta su nastavljena u XII veku. “Institucije svetog Stevana”sinu Emerihu predstavljaju prvi zakonik ili tačnije ustav kraljevstva.To je anonimni spis i dosta je sličan delima evropske istoriografije toga vremena,samo u pogledu sadržine prilagođen ugarskim prilikama.Ima istoričara koji drže da je spis nastao mnogo docnije od XI veka,no većina naučnika ipak smatra da je to rukotvorina pisca koji je bio savremenik kralja Stefana. ”Institucije” daju podatke za proučavanje društvenih prilika u Ugarskoj u prvoj polovini XI stoleća. Sačuvano je više značajnih pravnih izvora,kakav je i orginal ” Zlatne bule Bele IV”. Za katastrofu Ugarske, nastalu tatarskom provalom najbolji je izvor Carmen miserabile super destrucitione Hungariae per Tartaros Rogerija Splitskog. Rogerius je rodjen krajem XII ili pocetkom XIII veka. U Ugarsku je dosao kao kapelat papskog legata Ivana Toledana u cijoj je sluzbi obavljao diplomatske misije na relaciji Rim-Ostrogon.Potom je postavljen za kanonika u Velikom Varadinu. Tu je pao u ropstvo Tatara 1241 godine. Iz ropstva je pobegao i pri reorganizaciji zemlje 1243 godine postao je sopronski arhidjakon, 1244 zagrebacki kanonik, a 1249 godine imenovan je splitskimnadbiskupom. Umro je u Splitu 1266 godine. “Carmen” je nastala verovatno 1243-44. u Sopronu. Podaci imaju veliku vrednost, jer ih donosi ocevidac zbivanja. Simon Kezai bio je dvorski kapelan Ladislava IV Kumanca. Na njegov zahtev napisao je svoju verziju “Gesta Hungarorum vetera”. Ovo komplikovano delo sadrzano i po vrednosti je neujednaceno. Najveca mu je vrednost sto je sacuvalo neke starije izgubljene izvore koji nisu usli u zvanicnu verziju “Gesta” ili su iz njih iskljuceni. Upotrebljavani su i neki nemacki anali mada preinaceni. Tu se govori o poreklu Madjara, o pradomovini Skitiji, o vladarima zakljucno sa Kolomanom(pocetkom XII veka).

ENGLESKI IZVORI OD SREDINE XI DO SREDINE XIV VEKA

Sa godinom 1066. nastaje u Engleskoj istorija tzv. Normandski period, doba pune feudalizacije i borbe parlamenta i kraljeva za ustavnu vladavinu

44

Najznacajniji izvor za pocetak normanske vladavine je Knjiga strasnog suda ili zvanicno Deseriptio totius Angliae(Domesday book). Kralj Viljem i Osvajac zeleo je da otvori ezaknu osnovu za povecano razrezivanje poreza, a polazeci navodno od postojeceg “danskog novcica”. Popisana je cela zemlja, i to svi posedi i svako grlo stoke. Popisani upitnik je cak i za pojmove XX veka vrlo detaljan(1087). Po njemu je obavljen popis. Kraljevski dvor je tako stekao uvid u materijalne resurse svojih podanika. Posle izvrsenog popisa obavljena je nova podela zemlje na grofovije, koje su se sastojale od nekoliko okruga. Po svojoj podrobnosti i sistematicnosti “Deseriptio” predstavlja jedinstven izvor za istoriju Engleske. Popis je znatno pogorsao polozaj radnika mada pod drugim gospodarima. On omogucava da se prati ovulacija agrarnog sistema Engleske u toku sledecih stoleca. Kako ni gradjani nisu bili mimoidjeni, Knjiga je osnovni izvor i za izucavanje grada u feudalnoj Engleskoj. Engleska istoriografija normandskog perioda raspolaze nizom hronika i anala. ADAM MURIMUTM(1233-1347), vikar londoskog biskupa, kome su u vise navrata poveravane diplomatske misije od strane Edvarda II napisao je Chronicon sive historia sui temporis, u kojoj je glavna paznja posvecena paznja proslosti Engleske, Francuske i papstva. Za zbivanja do 1306 upotrebio je Vestminstersku hroniku, dok je za poznije dogadjaje opisao po vidjenju i slusanju. Nastavak je mnogo opsirniji, te su doneta u celini ili analizovana diplomatska akta i izvestaji. Delo je prvoklasan izvor za predistoriju stogodusnjeg rata. Chronicon Galeridi Le Baker de Smynebroks je napisan od svestenika poreklom iz oksforske grofocviji i obuhvata zbivanja od 1303 do 1356. Vesti su imale posebnu vrednost pocevsi od vremena Edvarda III. Delo je prozeto dubokim neprijateljstvom prema Francuzima. Mnoge druge hronike koje obuhvataju ovaj period nastale su u raznim manastirima i svoje interesovanje vezale na prvom mestu za te samostane i njihovu okolinu. Veci znacaj imaju izdanja zvanicnih dokumenata. Jedno od najvecih kolekcija je RYNER, Foedera, conventions litterae et cuiscumque generis acta publica inter reges anglicae et alias quovis. Zbirka je prvi put objavljena u 20 tomova u Londonu 1704-1735; ima nekoliko kasnijih izdanja. Vazan je drugi tom zbirke”Rolis of Parllament”, u kome su objavljeni Rotuli parlimantorum et petitiones et placita in parlamento tempore Edvardi Regis III. U vezi sa stogodisnjim ratom tu se moze naci mnogo podataka u izvestajima o pregovorima i ratnim izvestajima.

FRANCUSKA U PRVOJ POLOVINI XIV VEKA

Za proucavanje ovog vaznog perioda francuske istorije nema u dovoljnoj meri u pravom smislu narativnih izvora, ni francuskih ni stranih. Za ovaj period mnogo su vazniji diplomatski spomenici i administrativna akta. To sto vredi za vreme Filipa IV Lepog u jos vecoj meri vredi za period njegovih sinova. Postoje hroniike,

45

zvanicne hronike, sastavljene pod uticajem centralne vlasti ali je njihov ali je njihov odnos prema drugim spomenicima takav da ostaju u manjini. Ima i pesnickih dela istoriske sadrzine. Sem toga svi su ti izvori su nepotpuni posto su autori predvideli ili propustili najvaznije cinjenice. Kabinetska politika, odnosi izmedju evropskih sila, ostaju izvan domasaja tadasnjih istoricara. Oni nemaju mogucnost da vide snage koje stoje iza izvesnih dogadjaja pa nisu u stanju da objasne te dogadjaje. U ovo doba se vec stvara javno mnjenje; vladari cine sve da pomocu raznih pamfleta i manifesta da uticu na to javno mnjenje. Cak se u sluzbi Filipa IV nalazi i jedan publicist ciji je zadatak da priprema narod za odluke koje ce naknadno doneti kralj. To je Pierre Dubois. Ali iako je on ostavio iscrpne memoare vidi se da ni on sve nezna. On zna otprilike onoliko koliko se u doba stampe moglo saznati iz novina. I tako zvanicni dokumenti postaju najvazniji izvori: diplomatska korespondencija, sudski postupci, administrativna i pravna akta itd. Jedino se iz tih dokumenata moze rekonstruisati process protiv Templara, pa i sukob sa Bonifacijem VIII(1295-1303). Izvestan deo toga materijala je objavljen ali gro je i dalje u evropskim arhivama, cije prucavanje kako je to obicno sa arhivama ostaje zadatak vcise pokoljenja istoricara. Od svih ovih izvora mi navodimo samo najvaznije. Posto smo vec pomenuli da ima pesnickih dela, koja mogu posluziti kao izvor, navescemo jednu veliku poemu u 21 510 stihova “La branche des royaux lignages” /Ogranak kraljevskih loza/ od pesnika iz Orleana Gioma Giara (Guillaume Guiard) koji je ucestvovao u Filipovim pohodima u Flandriji. On i pocinje spev u doba evakuacije Arasa u toku tih borbi. Spev obuhvata istoriju Filipa Avgusta i kraljeva [poteklih iz njegova braka sa toboznjom naslednicom Karla Velikog. Upotrebio je starije izvore na prvom mestu tzv. Velike hronike. Citao je i Vilarduena. Originalan je gde peva o periodu 1296-1304. Tu je uglavnom zivo prikazan rat u Flandriji. i ako mu je jezik rdjav a stil rogobatan ima vrlo slikovitih prikaza. Kao istoriski izvor za ovaj period mogu da posluze i neka druga obomom manja pesnicka dela i veca. Zatim imamo citav niz hronika.Medju njima mozemo pomenuti hroniku koju su napisali nastavljaci Gijoma de Manzi(GUILLAUME DE MANGIS) koji je bio monah Sendeniskog manastira koji je ziveo otprilike do 1300 g. On je napisao vise istorijskih dela koja su u svoje vreme mnogo citana iako su po svom karakteru potpuno kompilativna dela,zatim biografije Luja X i njegovog naslednika Filipa III i jednu svetsku hroniku,koja je uzivala veliki ugled.Njegovi nastavljaci dali su hroniku dogadjanja od 1300 g.Svi su bili monasi u Sendeniskom manastiru.Ovim su se delom sluzili redaktori velikih hronika Francuske i veliki broj istoricara u XIV v.Pojedine lokalne hronike osvetljavaju mahom dogadjaje u pojedinim delovima kraljevine.Tu vazno mesto zauzimaju hronike vezane za dogadjaje u Flandriji. GILLES LE MUISIS /Aegidius Mucidus/ iz Turnea ,monah pored istorijske i moralisticke poezije ostavio je jednu hronikukoju je kao slepi starac sredinom XIV v.diktirao svom kapelniku koja je od velikog interesa za sukobe francusko-flandrijske. Podjednako je vazna i komplikovana Flandrijska hronika. Od Anala sluze kao izvor za ovaj period strani anali na prvom mestu.Medju njima svakako su najvazniji Annales gandeuses /1296-1310/koje je napisao jedan franjevac na osnovu onoga sto je licno saznao na vrlo rdjavom latinskom

46

jeziku,punom germanizma igalicizma.U izlaganju dogadjaja izrazena je njegova zestoka mrznja protiv Francuza. Gijom d Nogare(GULLAUME DE NOGARET),francuski vicekancelar 1307 koji je uzimao vidnog ucesca u politickim dogadjajima i ostavio je znatan broj uspomena i zabelezaka ogromne vrednosti . Vazni su i spisi vec pomenutog Pjer di Boa (PIERRE DU BOIS:Petrus de Bosco)koji je posle zavrsenih studija na pariskom univerzitetu postao advokat.Napisao je,niz politickih memoara u vezi sa sukobom izmedju Filipa IV i pape Bonificija ,zatim niz brosura protiv Templarskog reda.Njegova polemicka dela coveka slobodne misli ,cesto je tesko naci u srednjem veku.On odlucno istupa protiv svakog mesanja crkve u nadleznost drzave.On odlucno propoveda konfiskaciju crkvene imovine i princip medjunarodne arbitraze.Ustao je protiv monaha i zahtevao obrtazovanje i za zene.Ali on je ujedno i protiv svih politickih sloboda.Po svojim shvatanjima bio je za svoje vreme vrlo originalan ali politicar nikada nije bio.Karakteristicno je za XIV vek da on postavlja izvesne politicke i drustvene probleme i pokusava da ih resi.Njegova su glavna dela: Summaria,brevis et compendiosa doctrina felicis expeditionis et abbrevitationis guerrarum ae litium regni francorum. Tu je dat plan francuskih osvajanja okolnih zemalja sa ciljem da se obezbedi njena hegemonija u Evropi i plan reforme sudske organizacije. 1302.god. sastavio je jednu molbu francuskog naroda kralju protiv pape, a docnije Questio de potestate pape. U delu De recuperatione sanotae, o masi politickih idrustvenih pitanja. Time se, razume se, njegova dela neiscrpljuju.(ALBERTINO MUSSATO) Za ovaj period Francuske istoriografije od znacaja su i strani istoriski spisi na prvom mestu italijanski-iz Mletaka, Bolonjek, Vicence, Padove, Este, Pistoje itd. Pisci: Albertino Musato(MUSSATO) iz Padove, Djino Kampanji iz Firence, kao i veliki firentiski istoricar Djovani Vilani(GIOVANI VILLANI). On je rodjen u Rimu u poslednjoj cetvrtini XIV veka. Od rane mladosti boravio je u Firenci. Jubilarne 1300 godine boravio je u Rimu i tu dosao na misao da napise itoriju svoje domovine. Narednih godina putovao je u Francusku i Flandriju, baveci se ujedno i trgovinom. U Firenci je od 1316 igrao znatnu politicku ulogu pod cijim nadzorom su obnovljene gradske zidine. Umro je od cuvene kuge 1348 godine dozivesi do kraj svog zivota politicki neuspeh i bio je zatvoren. Njegova Nuova Cronika pisana italijanskim je sjajno delo u 12 tomova, obuhvata istoriju Firence 1292 godine a ostale istoriju Evroper do 1348 godine. Izvorna vrednost pocinje sa 7 knjigom 1266 godine. On je sam putujuci mnogo vcideo ali su mu za pisanje dela najvise koristile vesti koje su firentinski bankari dobijali od svojih agenata u Flandriji, Francuskoj i Engleskoj. Delo je docnije nastavio njegov brat Mateo (do1363) a onda njegov sin Filip. Vilani je bio trgovac tkanina i partner bankarske kuce Peruci te prema tome ideology “ugojenog naroda”, a prezrenjem se odnosi prema”mrsavom” narodu i zestoko istupa prema demokratiji. Na politiku on gleda sa prakticne strane kao na trgovinu. Svaka politika koja pred sobom nema realnih interesa za njega je glupost. Novcani poslovi ga najvise interesuju. Iako covek koga je stvorilo novo drustvo, on je jos podpuno srednjevekovni covek ciji spis kipti citatima iz Biblije. On jos gleda na istoriju kroz avgustinovsku podelu na sest perioda. Stihiska nesreca za njega je bozija kazna. Kao pristalica Gvelfa, on se jos s vecim postavljanjem odnosi prema

47

crkvi i papi. On je bio postovalac Dantea i stariji savremenik najstarijih humanista, ali potpuno nezahvacen njihovim pokretom.Bio je jedan od najvecih hronicara srednjeg veka. Ovde cemo pomenuti da je u prvoj polovini XIV v. nastao niz spisa u kojima su izlagani predlozi i planovi za preduzimanje novih krstaskih ratova i osvajanje Istoka.Izvora takvih vrsta ima dosta .Ovde cemo pomenuti samo jedan spis u kojima ima podataka i za istoriju Srba,mada on pripada vremenu prvih vladara Valoa.To je DIRECTORIUM PASSAGIUM FACIENDUM PER PHILLIPUM REGEM FRANCIAE IN TERRAM SANOTAM ANNO1332. To je citav plan upucen francuskom kralju Filipu IV kako bi svetu zemlju mogao osvojiti od muslimana. U tom delu saopstava francuskom kralju da se pri razradi plana za osvajanje Istoka Srbija ne sme uzeti u obzir kao saveznik /to je Srbija u doba Stefana Decanskog / vec se mora pokoriti ,sto nikako nece biti tezak posao zbog nezadovoljstva katolickog elementa u zetskim gradovima,koji je ugnjetavan od sroskog kralja. Tu daje kratak prikaz Srbije i prilika u zetskom primorju . Ovom se spisu poklanjala ranije velika paznja mada je kao istoriski izvor kod nas upotrebljavan/Stojan Novakovic je dao u prevodu izvode iz tog dela u godisnici Nikole Cupica XV /, posto se smatralo da ga je napisao Brocard,koji s nasim zemljama nikada nije imao veze.Medjutim, kada je taj spis na osnovu 4 rukopisa izdat 1906 g. u poznatoj zbirci RECUEIL DES HISTORIENS DES CROISADES,urednik casopisa “Revue de l”Orient latin “ napisao je uvodnu studiju u kojoj je dokazao da pisac spisa nije Brocard vec francuski dominikanac Guilelmus Adam koji je jos ranije 1317 g. napisao drugo delo “DE MODO SARACENOS EXTIRPANDI “.Isti Kohler je jos ranije uspeo da rekonstruise biografiju Gijoma Adama. On je 1307 g. bio u Carigradu a onda je putovao po Maloj Aziji, Indiji, Abisiniji i Persiji. Cak je ostavio i opis preko Ekvadora. Pored raznih sluzbi koje je obavljao po Istoku on je od 1325-1329 bio arhiepiskop u Baru kada je napustio arhiepiskopsko sediste i ziveo mahom u Avinjonu i Narboni. Izgleda da se pri kraju zivota vratio u Bar. On je prema tome mogao dobro poznavati prilike u Srbiji gde je sam ziveo kao politicki emigrant zapada i agent pape. Otuda i njegov tendecioznost kada govori o nasoj zemlji. Kod nas je na rezultate Kolerove upozorio Milan Suflaj/Pseudo brokardos, rehabilitacija veznog izvora za povjest Balkana u prvoj polovici XIV veka, Vjesnik kr. Hrvatsko-slovensko-dalmatinskoga zemaljskoga arhiva, XIII, Zagreb 1911.g. i dao u originalu izvoda iz teksta koji se odnose na nasu istoriju). Kod istoricara za taj perioda gasi se interes za carstvo. Najvazniji izvori prikazuju istoriju pojedinih teritorija: krug njihovog interesovanja je ogranicen. Ukoliko se desi da knez jedne teritorije postane vladar, onda se i kod tog pisca siri krug interesovanja.Istoriografske forme ostale su stare. Po episkopskim sredistima i u manastirima pisani su anali. Jos su istoriske spise pisali mahom monasi ali pocinju da se pisu istoriski spisi i po gradovima. Tada nastaju gradske hronike. U njima se ogleda razvitak gradskog zivota, borba gradova sa feudalcima, borba izmedju patricija i esnafa. Kada je gradove poceo da zahvata humanizam, pocinje da se razvija istoriografija novije formei drugcijih pogleda. Ovde cemo pomenuti samo najvaznija dela za kraj XIII i prvu polovinu XIV veka.

48

FRANCUSKA ISTORIOGRAFIJA U PERIODU STOGODISNJEG RATA

Vec u periodu pre stogodisnjeg rata nastale su duboke promena u francuskoj istoreiografiji. Manastirski anali su vec bili nestali i istoriografija je sve vise dobijala svetovni karakter. Velike Hronike dobijaju obelezja svojih autora, Tako da ih vecina lici na memoare, mada imaju pretenziju da predstavljaju opstu istoriju. U prvim godinama Stogodisnjeg rata borbe su vodjene mahom na granicama. Od vremena Jovana II Dobrog one vec zahvataju citavu francusku teritoriju sto izaziva politicku i upravnu anarhiju. Ovakvu politicka situacija doprinosi ozivljavanju lokalne istoriografije koja je bila potpuno potisnuta u periodu jacanja kraljevske vlasti za vreme poslednjih Kapeta, narocito Filipa IV Lepog. Posto su borbe bile vodjene na citavoj teritoriji Francuske ni jedan pisac nije bio u stanju da ih prikaze u celini, ali zato iz ovog vremena vec postoji obilna arhivska gradja moze rekonstruisati potpuna slika dogadjaja na teritoriji cele Francuske. Kao istoriski izvor za ovaj period kako za poznavanje politickih dogadjaja tako i za poznavanja francuskog drustva odlicno sluze knjizevna dela u prozi i stihu. Veliki znacaj ovde ima i strana istoriografija. Tako oslabljena Francuska i dalje je igrala veliku ulogu u Evropi, i analisti susednih zemalja ne zaobilaze je u svojim spisima. Tu na prvom mestu treba uzeti u obzir engleske hronike i zvanicne dokumente od Edvarda III do Henriha VI. Posto su francuzi tokom rata vodili pregovora o savezu sa Nemackom, Spanijom i Portugalijom ni ovi nisu ostali bez traga u istoriskim spisima i dokumentima tih zemalja. Nje bilo dosta veza sa Italijom, jer su kraljevi Valoa u godinama retkih prekida rata pokusavali da u Italiji stvore kraljevine i da ih daju u apanazu mladjim clanovima svoje kuce.Tu mozemo navesti vec pominjane pokusaje francuskog kralja da potisne Napuljske Anzujce iz kraljevine i ucvrstiti novu dinastiju.Tim putem Francuska je cak slala pomoc i poslednjim slabim vizantijskim carstvima.U prvoj polovini XV veka Francuska se vec mesa u sve evropske dogadjaje:u nemacke sukobe ,crkvenu sizmu i td.Tako i pored ratnih strahota igra ulogu velike sile.Ova velika diplomatska aktivnost ostavila je masu diplomatskih dokumenata,instrukcija,izvestaja,pisama ugovora i td.Taj materijal stalno se objavljuje od XVIII v. do danas.Taj matarijal izdat je u razlicitim zbirkama, dosta rasuto, tako da cesto ni najbolji strucnjaci za ovaj period nemaju potpun pregled. Medju hronikama ovog perioda treba pomenuti hroniku Jovana Lepog/Jean le Bel/, kanonika iz Lijeza. Njegovo delo pominjali su docniji hronicari, ali ono do sredine XIX vnaucnicima nije bilo poznato . Dugo se smatralo da je delo bilo izgubljeno. 1847. utvrdio je Polen da mnogi pasazi iz dela Mireur des histories od Zana Kitresis(Jeana Cutreusus) pripadaju Jovanu Lepom. Utvrdio je na taj nacin sto ih je uporedio sa mestima kod Preasara, u kojima je pricanje Jovana Lepog prosireno i razvijeno. 1850. Polen je te fragmente i objavio. Docnije u Salen sit Marb, Nadje text hronike koje 1863.objavio Polen u Brislu ali bez ikakvih napomena i s’kratkim predgovorom. Zan le Bel rodjen je krajem XIII v. u Lijezu u patriciskoj porodici postrao je kanonik ali nije nikako

49

napustao svetovni zivot. Ucestvovao je u borbi Engleza protiv Skocke, a po povratku u Lijez ziveo je veselim zivotom ibavio se poeziom. Umro je 1370. Svoju istoriju poceo je da pise 1357. da bi odgovorio na lazi jednog pesnika sviraca, koji je pevajuci o ratovima XIV v., iznosio mnoge netacnosti. Istoriju je pisao delom po secanju, delom po pricanju ocevidaca. Zan Frasan (1337-posle 1407, Jean Froissart) rodjen je u Valanejenu (Flandrija) u kuci sitnog gradjanina. U Londonu je posao 1361, gde je pisao stihove za zenu kralja Edvarda III i postao njen sekretar. Bio je klerik. Vec tada nosio je sa sobom jedan istoriski esej, u stihu o prvim godinama Stogodisnjeg rata i bitki kod Poatjea(1356). U Engleskoj je stekao veze u dvorskim i aristokratskim krugovima. U Londonu je prisustvovao svim svecanostima.Posetio je i dvor skotskog kralja, a1366 i 1367 god. Bio je u Bordou na dvoru princa od Velsa, engleskog prestolonaslednika poznatog pod imenom Crni Princ. 1368 god. Isao je u Italiju. Najzad se vratio u Valensijen, gde je morao da se bavi trgovinom koja mu nije donosila ni prihoda ni zadovoljstva. Nije mirovao i uspeo je da se priblizi evropskim dvorovima. Zalaganjem Roberta Namirskog 1370 do 1371 god. Mogao je da objavi prvu redakciju i knjigesvojih hronika. Uzivajuci zastitu knezova i vojvoda on se priblizio i gospodaru grofu de Satelon, koji se borio pod francuskom zastavom za stvar dinastije Valoa. Njihova veza doprinela je da se Froasar koji je do tada bio po osecanjima englez malo po malo pretvarao u Francuza. Gij de Satilon ili de Bloa dao je Fransoaru veliko imanje na kome je ovaj ziveo deset godina radeci na svojim hronikama i velikom pesnickom delu Meliador, koji je namenio Vaelavu Luksemburskom, takodje pesniku, unoseci tu injegove pesnicke sastave. 1384 god. Froasar je postao kapelan Gij de Bloa i pratio ga njegovim putovanjima po Flandriji. Ali u zelji da se sto bolje obavesti o ratovanjima na jugu Francuske i tamo je putovao i o tim dogadjajima ostavio u svojoj hronici najlepse stranice. Potom se priblizio gospodaru Enoa i potpao pod Burgundski uticaj. 1393 god. Prisustvovao je nq kongresu u Abvileu na kome se pregovaralo o miru izmedju dve kraljevine. Posle toga vratio se u Englesku gde vise nikoga nije poznava. Ricard II ga je lepo primio. On sam je sakupio mnogo podataka o dogadjajima u Engleskoj i ratu u Irskoj a onda se vratio u Neno. Podmitljiv gradjanin koji je menjao nacionalno-politicku orijentaciju, prezirao je obican svet i neprijateljski se poneo prema pariskom ustanku 1357-8 i zakeriji. Pokreti narodnih masa rusili su poredak sa kojim je on verovao da je najsavrseniji. U svojoj hronici Chroniques de France, d`Augleterre, d`Eeosse, d`Espagne et do Brotagnae Froasar je hteo da prikaze ratove u citavoj Evropi od stupanja na presto EdvardaIII 1327, do smrti Ricarda II 1400. Hronike su podeljene na 4 knjige, nejednake velicine u tri redakcije, koje se podudaraju donekle sa njegovim priklanjanjem protivnickim strujama u Stogodisnjem ratu. Njegove hronike su mnogo cenjene u srednjem veku i radu su citane od XVIII veka do danas. Vrlo dugo se iskljucivo na njegovim hronikama pisala istorija XIV veka. Novija istoriografija podvrgla je njegove spise strogoj kritici. Kada se na njega gleda kao na istoricara onda se vidi da je prilicno nesiguran, pun gresaka u hronologiji i imenima, da slepo usvaja svako rekla kazala. O istom dogadjaju donosi najsuprotnija obavestenja, ne pokusavajuci da kriticki uporedi podatke. On je vrlo pristrasan i trenutno odan svojim zastitnicima. On je stvari video s njihove spoljasne strane; u tajne pregovore

50

i politicki smisao nije pokusavao ni da prodre. Medjutim, on je vec daleko od crkvenog shvatanja istorije.Istoriski dogadjaji za njega nisu rezultat bozje volje ili spletke djavola. Na kraju on se i ne interesuje za “svetu istoriju”, onu koja pocinje sa Adamom, vec za savremene politicke probleme, za zivot i sustinu feudalnog riterskog doba. On tu stoji potpuno na pozicijama feudalne klase. Freasar je bio covek cudnog duha, malo povrsnog i lakog, sem toga nikakav mislilac i kriticar. No pored svih nedostataka njegovo delo nije bez znacaja i kvaliteta. Njegov je jezik dobar i cist, ne mari za retoriku kojom su unakazena mnoga dela u XV veku. On je nenadmasan slikar ugladjenog drustva svoga vremena, njegovih svecanosti, dvorova i sjaja. Njegovo slikovito pricanje odusevljavalo je ne samo citaoce vec narocito njegove prijatelje i zastitnike za koje su razgovori sa njim imali privlacnu draz. Za istoricara je njegovo izlaganje o ratovima vazno posto on nije iznosio samo licne utiske vec je isao i na daleka putovanjada bi se sastao sa glavnim ucesnicima i od njih dobijena obavestenja uneo u svoje delo. Kada istoricar upotrebljava njegove hronike treba kriticki pristupiti svakom detalju ali su zato obicaji i ideje riterskog drustva u njemu doneti tacno. Na malim hronikama ovog vremena ne mozemo se zadrzavati . Pogledacemo samo sto nam za ovo doba pruzaju tzv. GRANDES CHRONIQUES DE FRANCE/ nazvano Sendeniskim hronikama/. Nastavak prvog dela ovih hronika koji se zavrsava sa 1274. dopier do do 1340 god. Ovaj nastavak obuhvata zivote Luja IX i Filipa III od Guillaune de Hengis, a zatim hroniku koju je pisao on i njegovi nastavljaci. Od 1340 nacin izlaganja se ne menja. Nepoznati autor ili nepouzdani autori izlazu evropske dogadjaje hronoloskim redom iz godine u godinu. Samo delo dobija sve vise zvanican karakter. Do 1350 god. Delo je mozda i pisano u Sendeniskom manastiru a posle poga ono postaje zvanicna dosta opsirna hronika dvora u kojoj se posle izlagadja provlace odredjene tendencije. Prikaz dogadjaja od 1356 do 1358 god. (pucki pokreti u Parizu) predstavljaju seriju pobvoljnu za kraljevsku vlast. U tekstu se mogu i autenticni dokumenti koji su se mogli dobiti samo od kralja . Samo delo nije nista drugo do apologija njegove spoljne i unutrasnje politike. Tekst se zavrsava sa 1377 god. Do 1380 imamo uglavnom kratke beleske. Pored niza hronika kojima je obuhvacena istorija citave zemlje, za doba Stogodisnjeg rata ozivela je i lokalna istoriografija zbog slabljenja centralne vlasti. Sve te hronike su razlicitog karaktera. Mogu se grupisati i po pojedinim oblastimi u kojima su nastale. Za perid Karla V mozemo pomenuti samo HRISTINU PIZANSKU (Christine de Pisan), rodjenu 1364 u Veneciji, po poreklu iz bolonjske ugledne porodice ciji je otac bio cinovnik Mletacke republike. Njega su na svoj dvor kao poznatog astrologa pozvali iLajos Ugarski i francuski kralj Karlo V. Ona je sama zavrsila medicinski fakultet u Bolonji. 1364 presao je njen otac u Francusku. Posle smrti Karla V porodica je zivela vrlo bedno. 1389 Hristina se resila da zivi od pisanja. Za nekoliko godina napisala je veliki broj dela u stihu i prozi. U svojim proznim delima ona je dugo nastojala da se uplete u dvorske spletke ali je 1405 pocela da podstice velikase na mir i slogu i da se zalaze za narod pritisnut dazbinama. Ozlojedjena svime sto je videla, 1418 god. Povukla se u manastir, gde je pocela da pise tek 1429 god. Zeleci da proslavi Jovanku Orleanku. Sva njena dela od velikog su interesa za istoriju

51

posto u njima ima mnogo detalja o mnogim dogadjajima. Ne govoreci o njenim stihovima i moralisticko-politickim spisima, pomenucemo istorisko delo LE QUINT, tri dela napisana prvih godina XV veka na podsticaj burgundskog vojvode Filipa Smelog. Pored nepotrebnog razvlacenja tu ima i interesantnih anegdota i detalja o knjizevnom ukusu Karla V. Tu je data zanosna pohvala njegove vlade i njegovih moralnih intelektualnih osobina. Vazan istoriski izvor za XIV vek Francuske predstavljaju spisi NIKOLE OREZMA/Nikolas Oresme/, rodjenog u Normandiji pocetkom XIV veka. Studirao je 1348 god. U Navarskom koledzu gde je od 1356 do1361 bio professor a onda dekan katedre u Ruanu. Na zahtev Karla V objavi je 1370 svoj prevod Aristotelove “Etike” a zatim “Politike” 1377 postao je episkop u Lisie uxu. Napisao je veliki broj spisa na francuskom i latinskom jeziku, u kojima je mahom najznacajnije delo “De origine, natura, jure et mutationibus monetarum”, cesto objavljivano prevedeno i na francuski jezik. Delo ima ogroman znacaj za istoriju ekonomskih ideja u srednjem veku. Objavio je i cuveni govor o crkvenoj reformi koji je odrzao 1363 god. Pred papom Urbanom V a koji su protenstantski reformatory u XVI veku vrlo cesto citirali. U svim tim delima ima mnogo podataka za istoriju Karla V. Kao izvor za ovaj period treba pomenuti i dela najplodnijeg pesnika ovog vremena Estas Desamp (EUSTACHE DESCHAMPS), u kojima mozemo naci najvise podataka o politickoj istoriji i nacinu zivota u Francuskoj XIV v. Rodio se otprilike 1338.g, ziveo je u Remsu a zatim je presao na univerzitetu u Orleanu da bi izucio prava. Za vreme Karla V postao je kraljev poslanik pa je mnogo putovao po citavoj Evropi. O svojim putovanjima pricao je podugacko i vrlo slikovito . Docnije je vrsio razne drzavne funkcije dok nije 1404. pao u nemilost . Njega su savremenici mnogo cenili ali je uskoro bio vrlo brzo zabiravljen. On je sam sastavio antologiju svoje poezije od 1500 pesama razlicitog metra i forme.Njegova poezija ima veliki znacaj za istoriju , posto u njoj nije ostao bez odeljka ni jedan veliki znacaj za istoriju , posto u njoj nije ostao bez odeljka ni jedan veliki dogadjaj XIV v. ,ni jedna poznata licnost nije tu prosla bez pohvale ili grdnje . Sem toga tu je finim bojama naslikan drustveni i politicki zivot Francuske narocito u periodu od 1370. do 1400 g. Kako je stogodisnji rat vezan i za sukob interesa izmedju Francuske i Engleske u Flandriji medju izvore za ovaj period treba ubrojati i flandrijske hronike i anale , kao i pojedina pesnicka dela.Ovde cemo pomenuti JEAN des PREZ posto smo njegovo delo vec pomenuli u vezi s istorijografijom Francuske. On je bio notar episkopske kurije u Lijezu , ziveo je do 1400 g.Pored pesnickog dela “GESTE DE LIECEE” on je ostavio i veliku Opstu istoriju u prozi / 4 knjige / Le mystere des historien . Ovo delo predstavlja kompilaciju dosta nepovezanih heterogenih pozajmica iz dobro poznatih latinskih izvora i francuskih legendarnih izvora. Navescemo i nekoliko nemackih izvora ,medju kojima preovladavaju hronike i anali. Tu imamo hronike pojedinih gradova koje su objavljene u zbirci Chroniken der deutschen staedte.Od hronika iz te kolekcije moze se navesti alzaski hronicar JACOB TWIGER VON KONIOSHOVEN /1346.do 1420/,svestenik poreklom iz jedne strazburske porodice. Pored hronike na latinskom jeziku od koje su sacuvani samo fragmanti napisao je i hroniku na narodnom alzaskom jeziku,koja je trebalo da posluzi laickoj nastavi.To delo koje je mnogo citano i objavljivano kriticki je objavljeno u zbirci “Chroniken der deutshen Stadte” /t. VIII do IX/.Prvi deo

52

predstavlja kompilaciju uradjenu na osnovu poznatih izvora.Onaj deo kji je pisac obradio kao savremenik pun je dragocenih podataka i za istoriju Francuske i narocito za provable ritera pljackasa u Alzas i Svajcarsku. Posto je ovo delo mnogo citano u mnogim nemackim gradovima je interpolisano i nastavljeno.Od nemackih izvora pomenucemo jos Chronicon napisan od MATTAHIAS VON NEUBURG /Neubuargensis/. Tu su obuhvaceni dogadjaji od 1350.g., a docnije nastavljeni od 1355.do 1378g. Matija je bio preokupator strazburske crkve ,ali je iz njegove biografije slabo sta znao. Njegovo delo koje u prvom redu predstavlja istoriju, mestimicno legendarnu Harzburske kuce, donosi i citav niz podataka o francuskoj istoriji toga doba. Za ovaj period od znacaja su izvori koji se odnose na istoriju Avinjonskih papa,kao i na pojedine italijanske gradove i republike ,kao sto su :Annales genuense, Savojska hronika, Annales mediolanenses, Chronicon placentinum, Chronica di pisa, Annales senenses, Historia miscella bononiensis, i td. Nekoliko spanskih hronika i anala dopunjuju izvore za ovaj period. Od njih cemo pomenuti kastiljskog hronicara PEDRO LOPEZ DE AYALA koji umro 1407 god. Bio je vrlo ucen. Pored bibliskih spisa prevodio je Tita Livija i Bokaca. Posto je sam ucestvovao u politickom zivotu od rane mladosta njegova hronika daje najpotpunije i najsigurnije obavestenje o ratovima i Kastilji. Delo je izdato vec 1495 u Sevilji. U prvoj polovini XIV veka ozivljavana je ideja obnove krstaskih ratova. Tada je napisan niz spisa u kojima su opisana putovanja u Svetu zemlju ili dati planovi o osvajanju Istoka. Na ovim se spisima narocito zadrzavamo, posto je cesto srpska drzava ulazila u okvir tih istoriskih planova. Ranije smo pominjali Gijona Adama a sad cemo se zadrzati na FILIPU MEZIJERU, koji se citira kao izvor za Dusanove pokusaje priblizavanju Zapadu i Papskoj kuriji u Avinjonu. PHILIPPE DE MEZIERES, rodio se u Pikardiji 1326/7. god. U porodici koja je pripadala sitnom plemstvu. Literarno obrazovanje stekao je u Amijenu i povecao je docnije za vreme svojih putovanja. Karijeru je poceo 1345. u sluzbi Viskontija u Lombardiji a onda u sluzbi napuljskog kralja Andrije, sve dok ovaj nije ubijen 1346 god. Posle toga je kratko vreme proveo u Kastilji, Francuskoj i Kipru. Za vreme boravka u Jerusalimu poceo je da sanja o obnovi krstaskih ratova. Tim planovima posvetio je docnije sav svoj zivot.Ziveci kod kiparskog kralja Huga IV, bezuspesno je pokusao da ga pridobije za svoje ideje. Kada je Huga nasledio Petar I Lujzijanski, Mezijer je postao kancelar Latinske kraljevine i 1361. pratio po Evropi novog kiparskog kralja kada je ovaj isao da pozove evropske vladare u krstaski rat. S njim je bio i u Italiji, u Avinjonu i po evropskim dvorovima. Na Istok se vratio 1365. i Ucestvovao je u pohodima Petra Luzijanskog protiv Aleksandrije. Kada je ovaj poduhvat propao, nalazimo ga ponovo na zapadu kako obnavlja pregovore o krstaskom ratu. Medjutim, kada je 1369. bio ubijen Petar lujzijanski, njegove su zamisli bile uglavnom sahranjene. Mezijer je tada ziveo u Avinjonu, Rimu i na dvoru francuskih kraljeva. Kada se posle stupanja na presto Karla VI povukaoiz javnog zivota napisano je najveci broj svojih spisa u kojima je opet razlagao svoje stare planove. Zavrsio ih je sa EPISTRE, LAMENTABLE ET CONSOLATOIRE u vezi s hriscanskim porazom kod Nikopolja 1396 god Mezijer je napisao ogroman

53

broj spisa, ciji je spisak sastavio rumunski istoricar Nikola Joras. Od tih dela pomenucemo samo najvaznije: 1.Mezijerava pisma, od velikog broja malo ih je sacuvano. Jorga ih je sve analizirao, utvrdio ih je 19 2. Vita s. Petri Tomasi/Petar Toma/, pripadao jekarmalicanskom redu i bio je apostolski legat na Kipru 1360 god. On je bio vatreni pobornik krstaske ideje pa je Mezijer mogao da se za njega veze cvrstim prijateljstvom. Petar Toma je ucestvovao u pohodu na Aleksandriju, umro je u Famagusti 1366 god. Njegovu biografiju napisao je toma 1368 god. Ova biografija ima ogromnu istorisku vrednost. Citava jedna glava ovog spisa posvecena je poslanstvu Petra Tome caru Dusanu. Stvarajuci planove o ratu protiv Turaka, u kome bi uzela ucesca Zapadna Evropa, Dusan je 1354 godine pisao papi Inocentiju VI preko Mletaka poslanstvu u Avinjonu. To je poslanstvo izjavljivalo papi kako je Dusan spreman da prizna papu za glavu hriscanstva i zato moli da svije poslanstvo posalje u Srbiju. Kod Dusana se nalazio kao papski zastupnik dalmatinski episkop Vartolomej/ najpre episkop u Kottoru a od 1349 u Trogiru/. Kada je papa krajem 1354 god. odredio svecano poslanstvo Dusanu u njemu je pored episkopa Vartolomeja bio i Petar Toma, tada episkop u Siciliji. Medjutim, Dusanu je u medjuvremenu postalo jasno da od velikog pohoda protiv Turaka nece biti nista, posto je ugarski kralj Lajos u leto 1354 god. preduzeo pohod protiv Srbije. Ugarski napad promenio je Dusanovo raspolozenje i prema Zapadu i prema papskoj kuriji. Zato je papsko poslanstvo bilo vrlo hladno primljeno. Petar Toma koji je i suvise isticao interese Ugarske napustivsi Srbiju krenuo je u Ugarsku i nagovarao Lajosa da nastavi napad na Dusana. Citava jedna glava Mezijerove Vita s. Petri Thomasi posvecena je bavljenju Petra Tome u Srbiji i sukobu sa Dusanom. Pisac je prema Dusanu ocigledno vrlo neprijateljski raspolozen. Ipak ova glava predstavlja jedno od najdragocenih mesta iz zapadnih izvora za doba cara Stefana Dusana. 3. Epitre a Ricard II, rei d’Angletaire (pocetak 1395 ) u ovoj misticnoj poslanici Mezijer podstice engleskog kralja na mir sa Francuskoj da bi mogao da se ostvari njegov plan o krstaskom ratu 4. Epitre lamentable et consolatoire, napisano posle poraza kod Nikopolja. Ovo je bio pregled najvaznijih izvora za francusku istoriju do vremena Karla VI(1380). Izvore za kraj XIV veka i prvu polovinu XV izlozicemo u najglavnijim linijama drzeci se hronoloskog reda i vaznijih tema

IZVORI ZA ISTORIJU NEMACKE OD XIV DO XV VEKA

Za period Rudolfa Habsburskog najinteresantnija je Kolmarska hronika kao i fragmenti istoriskih spisa punomocnika pri gradnji jedne velike crkve u Strazburgu ELLENHARDUSA. Mnogo je bogatiji izvorni materijal za vladavinu Hajnriha VII Luksemburgovca (1308/13). O njemu su mnogo pisali i italijanski izvori. Mnogi su zeleli ovog cara tudjinca da dodje i ujedini Italiju pocepanu i razrivenu, u kojoj je svaki ratovao protiv svakoga. Tu je tendenciju najizraziyije iskazao Dante u svom politickom

54

spisu De monarchia . Francus NICOLAUS, docnije titularni biskup u Dutrintu(Epir) sastavio je spis Relatio de itinere italico Henrici VII imperatoris ad Clementem V papam 1310 usque 1313. Hajnrih je biskupa slao u nekoliko diplomatskih misija. Bio je blizak vladaru, pa je imao prilike da se dobro upozna sa dogadjajima. Njegovo delo ima odredjenu tendenciju. U sukobu koji je nastao izmedju cara i pape, hteo je opravda napuljskog kralja Karla II. Zato istoricar treba da sluzi njegovim delom sa velikim oprezom. Kako je Hajnrih VII veliki deo svoje vladavine proveo u Italiji, njegovoj se delatnoscu u velikoj meri pozabavila i italijanska istoriografija. To su radovi ALTERINUSA MUSATUSA (1261-1311). Padovanac Musa to bio je najpre notar u rodnom gradu, usao je i u gradsko vece i isao je na krunisanje Hajnriha VII u Milanu(1311). Posle je morao usled sukoba medju stranka da napusti Padovu, pa je uskoro umro u izgnanstvu. Njegovo delo Historia augusta seu de gastis Henrici VII caesaris libri XVI, ima veliku vrednost jer ga je pisao savremenik i ucesnik. Znacajno je i za istoriju Padove i severne Italije. Za period Ludviga Bavarskog najvaznija je hronika Matije Nojnburskog (MATTHIAS von NEUENBURG), kojom su obuhvacene i prve godine vladavine Karla IV, 1315-16. Matija je studirao u Bazelu a potom je postao advokat u Bazelu. Svoju hroniku doveo je do 1350 godine. Svoj istoriografski rad je sgvatio kao nastavak ranijih opisivaca istorije nemackih careva. O njegovom se spisu mnogo raspravljalo u nauci. Izvesno vreme se smatralo da je to delo veoma nesamostalno i da predstavlja obicnu preradu hronike grofa Albrehta V iz kuce Noenberg Hoigerleht, ali je utvrdjeno da je njemu samo stajala na raspolaganju samo jedna zbirka grofovih zabelezaka. Hronika je dragocen izvor za vreme Rudolfa Habsburskog, HajnrihaVII i Ludviga Bavarskog. Karlo IV Luksemburski (1316-78), nemacki car od 1346 vodio je dnevnik jos od 1331 do 1341; od 1341 do 1346 dnevnik je vodio neko iz njegove okoline ali pod carevom kontrolom.Dnevnik nosi naslov Caroli IV Romanorum imperatoris vita ad eo ipso conseripta i predstavlja autentican odgovor za pitanja koje je predstavljalo njegovo vreme. Autor je dosta objektivan, daje informacije iz prve ruke pa ne precutkuje ni greske. Nastavak ovog autobiografskog dela je jedan praski svestenik, do 1374. Za vladavinu Karla kao ceskog kralja vazan je njegov projekat zakonskog zbornika, Majestas Carolina(1355) , koji je opozicija u ceskom saboru odbacila. U zborniku je narocito dosla do izrazaja Karlova tendencija ka centralizaciji i naglasenoj vlasti monarha. EBERHARD VINDEKE(Eberhard Windecke, 1380-posle 1440) znacajan je kao pisac memoara.Rodjen je u Majncu , 1410. stupio je u sluzbu cara Siginsmunda i kao njegov dvojanin i poverenik preduzimao je mnoga velika putovanja. U isto vreme je i trgovao.Posle 1437 g. napisao je memoare Denkwurdigkeiten zur Geschichte des Zeitalters Kaiser Sigmundus. U sredistu paznje nalazio se car , kao vladar niza drzava srednje i istocne Evrope. Za nasu istoriju posebno su korisne zabeleske o Bosni. Za svoje memoare Vindeke je pored autopsije koristio pisane izvore prvog reda kao i iskaze svojih savremenika. Hronologija u delu je zbrkana i nesigurna. Tomas Ebendorfer (1387-1464, THOMAS EBENDORFER) je sastavljac Austriske hronike. Rodjen je u Nazelbahu, studirao je u Becu, postao je professor;

55

dekan i rector beckog univerziteta.Kao klerik predstavljao je becki univerzitet na saboru u Bazelu (1431-34) . Njegova Chronicom austriacum vodi radnju do 1440. Izvornu vrednost imaju 4. i 5. knjiga koje donose piscu savremena zbivanja.Ebenderfer je koristio akta dnevnike i memoare. Godine 1450 napisao je Chronicom regum romanorum u sedam knjiga. To je nekriticka kompilacija navoda ranijih pisaca.U njegovom dnevniku Diarium nalaze se njegove znacajne beleske kao i prepisi akata o pregovorima na Bazelskom saboru kao i dokumenti jednog njegovog poslanstva u Pragu. Te podatke je verovatno zeleo da unese u izlaganje svoje hronike.Njegova istorija papa(Liber pontificiumm) je bez vece izvorne vrednosti. ENEJA SILVIJE PIKOLOMINI(1405-64,Aeneas Sylvius Piccolomini) je istoricar Fridriha III. Rodjen je u Korsijanu kod Siene.Godine 1432 g. posao je na sabor u Bazelu ,1435 postje njegov sekretar. Godine 1442 postao je sekretar cara Fridriha III Habsburgovca. Kao carev poverenik vodio je pregovore sa papom Evgenije IV .Biskup Trsta postao je 1447, biskup Siene 1450, a kardinal 1456 g. Godine 1458 postao je papa pod imenom Pije II . Kao papa borio se za ucvrscivanje papske vlasti, rasirio je teritoriju papske drzave, suprotstavio se tendencijama za stvaranje nacionalne crkve u Francuskoj, Ceskoj i Nemackoj a radio je i na ozivljavanju krstaskih ratova protiv Osmanlija. Umro je u Ankoni bas kada se spremao da predje u Dubrovnik da bi stao na cello krstaskih oruzanih snaga. U mladosti je pripadao humanistickim piscima pa je sastavio niz pesnickih dela i novella na latinskom jeziku u duhu Bokaca sa izrazitom sklonoscu ka hedonistickim motivima . Kasnije je bio bezobzirni karijerista i oportunista , sto se odrazava i u njegovim spisima koji imaju apologetski karakter . Pisao je lako i sjajno ,sa odlicnim poznavanjem ljudi. Prvo po redu napisao je 1453 Historia rerum Friderici III . Pisano je tendenciozno sa precutkivanjem pa i krivotvorenjem istine; ipak , delo je lepo dokumentovano i daje obrazlozenje za misljenje Eneje i njegovih savremenika. Po duhu i predmetu slicno je delo Commentarii …, u kome daje mnogo podataka o zbivanjima kojima je bio prisutan i o savremenicima. Vazan istorijski izvor predstavljaju njegova pisma pisana 1442-58, od kojih je 600 sacuvano. I u njima kao i u spisu De rebus Basiliae gestis stante vel dissolutio councilio nastojao je da opravda sebe zbog menjanja stranke i nacela. Pisao je i o politickoj proslosti Ceske.

IZVORI ZA ISTORIJU UGARSKE U XIV i XV VEKU

U XIV i XV veku znatno vise ima ugarskih nego stranih izvora Budimska-minoritska hronika je anonimno delo, sastavljeno od veceg broja autora. Obuhvata vreme od Noja do sredine XIV veka. Izvornu vrednost ima od 1272 god. Sadrzajno i stilski je neujednacena. Izvrsila je veliki uticaj na kasnije hronicare. Ti nastavci su sacuvani u vise rukopisnih zbornika. Jedan od njih je izmedju 1374 i 1376 po naredbi Lajosa Velika iluminiran i namenjen kao svadbeni dar njegovoj cerki Katarini; po mestu nalazista ta se hronika naziva Becka slikana hronika ( Chronicon pictum vindobomense). To je najstarija verzija ugarskih

56

hronika koja je sacuvana u originalu. Verzije rukopisa koje su slicne Beckoj hronici nazivaju se sirim hronikama, a ostalo kracim hronikama. U nauci su nastale velike diskusije pri utvrdjivanju autorstva hronike. Vise istoricara (Nazvani pluralistima) tvrdilo je da je hronika krukotvorina veceg broja sastavljaca; drugi (nazvani monistima) zastupali su glediste da je u pitanju jedan pisac. Hronika ima nekoliko samostalnih delova, kod kojih je pri analizi najpre trebalo ustanoviti hronoloske okvire opisanih dejstava. Za poslednjeg analiticara ove hronike( Bjuju Kristo-a) bile su od znacaja politicka orijentacija i istoriska koncepcija sastavljaca. Na osnovu takvog tretmana moglo se ustanoviti da je prvi hronicar autor zabelezaka izmedju 1272 i 1308 i da je taj deo nastao 1308. Osnovni stav autora je neraspolozenje prema Ladislavu Kumancu i Karlu Robertu. Njegov ziv ton u opisivanju dogadjaja cini prihvatljivom predpostavku Kristoa da je hronicar savremenik opisanih dogadjaja. Upravo s vezi sa politickom orjentacijom tom hronicaru Kristo pripisuje i neke interpretacije odnosno dopune. Drugi autor je hronicar vlade Karla Roberta odnosno sastavljac teksts za period 1305-12. Treci pisac je analisticki zabelezio zbivanja koja se ticu dinastije i njemu pripadaju zabeleske za godine 1312-33. Kako su dogadjaji opisani lakonski i bez komentara, ne moze se sa sigurnoscu utvrditi ni to da li ti zakoni poticu od jedne ili vise licnosti. Medjutim, posto autor brka hronologiju ranijih dogadjaja a kasnija zbivanja iznosi dosta precizno, uz obsirno opisivanje, moze se zakljuciti da je infformator poslednjih podataka savremenik zbivanja a da zapisi za ranije doba nisu savremeni dogadjajima i da mogu poticati od jednog nesto ranijeg hronicara. Posebno je pitanje autorstva prvog dela III celine hronike, u kome se iznosi jedan atentat i jedan vojni pohod. Moze se predpostaviti da je autor toga dela neka uglednija licnost, koja se usudila da kritikuje kralja. Za XIV vek poznat kao anzujsjki period, ima dosta pa i boljih domacih izvora nego sto je Minoritska hronika. To su Anonim, Marko Kalati, Kukulo i dr. Anonimni hronicar iz vremena Lajosa Velikog dopunio je Gesta Simona Kezai, pricajuci o borbama za presto ii istoriju Karla I Anzujskog. Ta hronika je kasnije prenesena u druge i njom se sluzio Marko Kalati. On je svoj spis napisao kao nastavak Gesta Ungarorum. Janos Kukulo (Kukullei ) rodjen je oko 1320, bio je klerik i do 1351 radio je u kraljevskoj kancelariji kao notar. Neko vreme bio je i zagrebacki kanonik. Godine 1364 postao je generalni vikar Ostrogonskog nadbiskupa i dvorski kapelan. Njegovo glavno delo nosi naslov Gesta Ludovici Regis deli se na dva dela ; prvi sa izlaganjem zbivanja 1342-52 i drugi sa izlaganjem dogadjaja 1352-82. Teziste izlaganja stavlja na opis vojnih akcija ugarskog kralja. Sluzio se poveljama i to dize vrednost dela. Stil mu je kitnjast. Janos Turoci (oko 1435-oko1490, Thuroczy ) bio je ugarski hronicar . Od 1465 bio je sluzbenik u kraljevskoj kancelariji, gde je sa izvesnim prekidima radio do 1486; u svojstvu notara boravio je i u Hrvatskoj. Godine 1488 pominje se kao kraljev protonotar. Tokom sluzbovanja imao je uvid u diplomatski materijal koji je upotrebio kod pisanja svoje hronike. Njegova Chronica Hungarorum obuhvata vreme od Noja

57

odnosi delo: Commentarii de rebus suo tempore in Pannonis finitimus regionibus gestis. Ako se izuzmu netacnosti u pojedinostima, odrazava siroke poglede, dajuci jasan a na momente i ostar sud autora. Svojom dobrom upucenoscu, predstavlja dragocen izvor za poznavanje ugarskih prilika i spoljne politike Ugarske za vreme Vladislava II i Lajosa II. Tuberenova istoriska motivacija politickih i ratnih dogadjaja uzdize se cesto do ostroumnih zapazanja o strukturi nacionalnih, drzavnih pa i drustvenih odnosa. Suprotstavljajuci relativnu klasnu izjednacenost turskog drustva fedudalnoj rascepkanosti staleza u Evropi, Tubero jasno uvidja suprotne interese koji predstavljaju osnovu sukoba raznih slojeva vladajuce klase i te klase sa potlacenim masama.

IZDANJA ZA MADJARSKU ISTORIJU

Narativni izvori za ugarsku istoriju sabrani su u nekoliko zbirki:1. Schwandtner, Scriptora rerum Hungaricarum, I-III, Bec 1746.2. Endlicher, Rerum Hungaricarum monumenta Arpadiana, Sengallen 18473. M.Florianus, Historiae Hungariae Fontes Domestici, I-IV, Pecuj 1881-54. Kriticko izdanje ovih izvora poceli su da pripremaju madjarski specijalisti i

prva sveska izasla je u Budimpesti 1937. u redakciji Imrea Szentpereri :

58

Scriptores rerum Hungaricarum saeculi XI-XIII.Ogromnu vaznost za izucavanje madjarske istorije imaju diplomatski i pravni spomenici. Tu ima podataka i o Juznim Slovenima, sobzirom na pretenzije ugarskih kraljeva. Najvaznije odnosne zbirke su: Georgius Feher : Codex diplomaticus Hungariae ecclesiasticus aut civilis, 44 toma, Budim od 1828. Poznata kolekcija Monumenta Hungariae historica(MHH), radjena po ugledu na nemacku MGH, ima 4 razreda:

1. Diplomataria2. Scriptores(odnosi se na kasniji period).3. Monumenta comitialia: a) Akta ugarskog sabora; b) Akta erdeljskih sabora.4. Acta externa.

Vazna je i zbirka Codex diplomaticus ratrius. Posto su u madjarskoj istoriji veliku ulogu igrale pojedine velikaske porodice, istoricari su izdavali gradju iz njihovih arhiva. Tako su Thalliczy i Barabas 1897. u Budimpesti izdali Codex diplomaticus familiae de Blagay. Vazne su i zbirke za pojedine periode, npr. Za anzujsko doba: Nagy Gyula: Anjukori okmanytar 37. , i do IX, 1879-1920. Postoji i jedna starija zbirka diplomatskih akata za ovaj period: Venzel Gusztav: Magyar okmanytar diplomacziai emlekez az Anjoukorbol, I do III, 1878-1976. Za odnose sa rimskom kurijom od velike je vaznosti zbirka: A.Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia, I do II, Rim 1859-60. Slicna je kolekcija: Monumenta anticana historiam Hungariae illustrantia, series 1, tom II-V, 1885-88. Za madjarsku istoriju vazna je i zbirka ispisa iz mletackog arhiva koju je u 10 knjiga izdao Sime Ljubis kao Listine o odnosima juznoga Slavjanstva i Mletacke republike. Za madjarske odnose sa Dubrovnikom dokumenti su objavljeni u knjizi Geleich-Thalloezy, Diplomatarium ragusanum, Budapest 1887. Tu je obuhvacen period od 1358 do 1526. Za odnose sa Srbijom dokumenti su objavljeni u zbirci Thalloczya i Aldasya.

IZVORI ZA CESKU I POLJSKU ISTORIJU

KOZMA PRASKI ( oko 1045- oko1125 ) je prvi ceski hronicar. Poreklom iz znatnijeg roda, srednju je skolu zavrsio u Pragu a vise obrazovanje je stekao u Lijezu (Flandrija). U sviti nemackog cara Hajnriha IV posetio je Nemacku, Italiju i Ugarsku. Od 1110 bio je dekan crkve Sv.Vita u Pragu. Spis Chronicom Boemorum sastavio je 1119-20. u tri knjige. Prva knjiga sadrzi mnogo legendi o najstarijoj Ceskoj proslosti, Druga ima vise vrednosti jer govori o zbivanjima koja se mogu pratiti drugim, tudjim izvorima dok se u II knjizi obuhvaceni dogadjaji od 1092 do1120/25, i te je podatke uneo Kozma kao savremenik.Kozma govori kao savremenik katolicke crkve . Ponegde je vise znao nego sto je doneo u hronici. Npr. Bio je svestenik i u Madjarskoj, ali o njoj govori samo u vezi s godinama 1108 i 1109. Ona je produzena do 1162. Prvi ju je proucio F. Palacki 1830 g.

59

Gallius Anonymus (kraj XI v.) je autor najstarije Poljske hronike. Bio je klerik i najverovatnije francuskog porekla . Njegova hronika Cronica et gesta ducum sive principum poloporum sastoji se iz III knjige i obuhvata poljsku istoriju do 1113.Podatke je crpo iz pismenih vrela i iz usmene tradicije.Pre kraja X v. hronika daje legendarnu istoriju.Tek za drugu polovinu XI ipocetak XII v. hronika daje bogat i pouzdan materijal. I ako su je siroko koristili kasniji hronicari ona ne prestaje da predstavlja predmet naucnih ispitivanja i sporova. Prvi put je objavljena 1769 . S obzirom na znacaj Poljske injene velicine u srednjem veku , izvora za poljsku istoriju ima veoma malo . Od poznatijih zbirki treba navesti : Bielomski, Monumenta Polonice historica, I,1864, radjena po uzoru na MGH. Posle II Svetskog rata MPH je obnovljena novom serijom. IZVORI ZA ISTORIJU FRANCUSKE OD SARLA VI (1380) DO KRAJA XV VEKA

Iz vremena Sarla VI sacuvana je velika istorija na latinskom jeziku. Njen nepoznati pisac se u istoriografiji naziva LE RELIGUIEUX DE SAINT DENIS. Bio je Sendeniski monah koji je odrzao vezu sa dvorom i kome je sluzbeno poveren zadatak da pise istoriju svoga vremena. Sam on kaze da je boravio u Engleskoj 1381, da je 1393 vodio zapisnik vecanja u Leulingnemu, da je 1412. prisustvovao opsadi Burza itd. Kad je postao dvorski istoricar stalno je pratio kralja. Jedan istoricar ga i pominje kao kraljevog notariusa, koji dobro poznaje istoriju svoga vremena i uopste proslost francuske kraljevine. To ne prihvataju svi. Sendeniske hronike predstavlja veliku istoriju francuske kraljevine na latinskom jeziku, sastavljenu u sendeniskom manastiru u formi anala. Njen najstariji deo predstavlja kombinaciju hronika GIJOMA od NANZISA i drugih izvora, od kojih neki poticu iz Sent Denija. Neki istrazivaci utvrdili su izvesnu slicnost izmedju ove kompilacije i spisa anonimnog sendeniskog monaha. DELABORDE smatra da je hronika Karla VI samo poslednji deo velike Hronike na latinskom jeziku u formi anala, da je to zvanicna hronika koja predstavlja ono sto se naziva Sendenijskim hronikama i da ju je docnije pod Sarlom VII, nastavio JEAN CHARTIER. Istorija Sarla VII koju je napisao ovaj klerik obuhvata 43 knjige od kojih svaka pokriva jednu godinu Serlove vladavine. Hronolohija dogadjaja je precizna i sigurna. Posle Sendenijske treba pomenuti hroniku koju je napisao prelat i istoricar JEAN JOUVENEL /Juvenal/. Njegov otac rodjen je oko 1361. g. bio je 1388. prevodilac francuskih trgovaca, bio je pristalica vojvode Orleanskog, a docnije protivnik Kobosinaca. Kada je morao da napusti Pariz posle ulaska Burgundijaca, pobegao je u Poatje i postao predsednik kraljevskog parlamenta. Umro je 1431. g. Nosio je uz svoje ime i titulu DE URSINIS, o kojoj su istoricari mnogo diskutovali a koja je nesumljivo izrazavala pretenzije njegove porodice da se veze za veliku italijansku porodicu Orsini. Istoricar JEAN JOUVENEL, rodio se 1388. u Parizu odakle je otisao 1418. i 1425. bio je generalni advokat parlamenta u Poatjeu, a posle je bio biskup Remsa. Ucestvovao je u svim vaznim dogadjajima svoga vremena, isao je u diplomatske misije. Umro je 1473. g. Od mnogobrojnih njegovih dela najvaznija je njegova Hronika vladavine Sarla VI, koja je napisana 1431. g. na francuskom

60

jeziku. To je izvod iz latinskog teksta koji je napisao Le Religieux sa umetcima u kojima vrlo razmetljivo govori o svojoj porodici. Delo je preradio 1442. Ostala njegova dela odnose se na period vlade Sarla VII. Medju tim spisima ima i koji su neobicno vazno kao na pr. “Memoire”, protiv engleskih pretenzija na Francusku, /1444./ ili plan reforme kraljevske adminstracije. U ovom periodu postoje i knjizevni sastavi u kojima je prikazana delatnost licnosti, kao na pr. LE LIVRES DES RAICTS DU MARCHAL BOUCICAUR od Jean le Meingreas ili La Chronique du bon duc Louis de Bourbon, u kojoj je ratna biografija Luja I Burbonskog. U ovo doba ima vec istorijskih izvora svoje vrste, kao sto je JOURNAL DE NICOLAS DE BAUE, koji je bio pisar u Pariskom parlamentu. Poticao je iz kmetovske porodice i pravo mu je ime NICOLAS CRANTE. Rodjen je 1364. i 1373. postao je klerik i uzeo je prezime po imenu svoga radnog mesta u Campanji. U Orleanu je studirao pravo i 1416. Na tom polozaju imao je veze sa najvisim licnostima kraljevine i igrao izvesnu politicku ulogu. On tu strogo sudi o mnogim krupnim feudalcima, a narocito o vojvodi Orleanskom. Njegovo izlaganje mestimicno se pretvara u sataru. 1417. postao je savetnik parlamenta, 1418. proteran iz Pariza od strane burgunske struje. Umro je 1419. godine. JEAN DE MONREIL koji je 1391. bio kraljev savetnik a onda poslanik u diplomatskim misijama u Engleskoj, Skotskoj, Majncu, Avijonu i Rimu, ubijen je 1418. za vreme osvajanja Pariza od strane Burgundijaca. On je bio prijatelj da najvecim umovima toga vremena. S njima je bio u stalnoj korespondenciji. Njegova mnogobrojna dela otkrivaju coveka s velikim ukusom za knjizevnost i dobrim poznavanjem anticke starine. On je ustvari jedan od najstarijih francuskih humanista. Od njegovih mnogobrojnih dela treba na prvom mestu istaci DE GRHTIS ET ACTIS MEMORABILIBUS FRANCORUM, raspravu u kojoj odbacuje pretencije engleskih kraljeva na francusku krunu. Delo je sacuvano u latinskoj i francuskoj versiji. Vazan istorijski izvor predstavlja neosporno i njegova prepiska. Najvecu vaznost medju starim istorijskim spisima imaju svakako oni koji su nastali u Frandriji i na dvoru burgundskih vojvoda. Karakter tih spisa je vrlo razlicit. Dok jedni predstavljaju polulokalne hronike, drugi imaju izgled opste evropske istorije. Ta dela su na prvom mestu tendenciozna i svima je cilj slavljenje burgundskih vojvoda i opravdanje njihove politike. Burgundska skola izvrsila je veliki uticaj na istoricare novijeg vremena koji su u dela burgundske skole slepo verovali. To uostalom nije ni cudno posto je ta skola gotovo dala najbolje pisce svoga vremena, mnogi od tih pisaca umeli su divno da usklade formu sa sadrzinom svog izlaganja. Burgundski dvor je njih obilato nagradjivao, a oni su mu svi pevali slavopojke. Njihovi tendeciozni dugo su i moderne istoricare drzali u zabludi, dok u XIX v. nije doslo do reakcije koja je razume se opet otisla u drugu krajnost. Iz velikog broja ovih spisa iznecemo samo najvaznije. ENGUERRAND DE MONSTRELET je jedan od pisaca i to od onih cija je knjizevna vrednost neznatna. Kao plemic dobio je krajem XIV v.lepo obrazovanje i u svom delu on citira anticke pisce, iako u svom delu on o sebi malo govori. Vidi se da je prisustvovao sastanku izmedju Jovanke Orleanske i vojvode Filipa Dobrog posle njenog zarobljavanja. Umro je 1453. Njegova Hronika u dve knjige nejednake

61

duzine /1400. do 1422. i 1422. do 1444./ predstavljaju nastanak Froasara. I on kao Franesar preuzima da opise ratove svoga vremena u citavoj Evropi. Ali on za Froasara zaostaje jer je njegovo pricanje zamorno. Bio je inace dobro obavesten o dogadjajima u burgundskoj strani. Imao je na raspolozenju i zvanicna dokumenta pa opet je njegova hronologija prilicno nepouzdana. Njegovo delo pocelo je rano da igra veliku ulogu. Mnogo je prepisano i bogato ilustrovano.Vec krajem XV v. bilo je i stampano. U celokupnoj burgundskoj grupi isticu se kao najbolji pisci GEORGES CHASTELLAIN I OLIVER DE LA MARCHE. GEORGES CHASTELLAIN je ne samo najbolji predstavnik burgundske istorijske skole vec i jedan od najboljih francuskih poznih pisaca XV v. Rodjen je 1404./5. 1430. studirao je u Luvenu i sa svojim velikim putovanjima. Burgundski vojvoda Filip upotrebljavo ga je u diplomatskim misijama.1456. postao je i njegov savetnik. Otprilike tada je poceo da rediguje svoje memoare ili Hronike, monumentalno delo koje on nije se usudio nikad da objavi i za koje je neprekidno sebirao materijal. Karlo Smeli postavio ga je za zvanicnog istoriografa burgundske kuce. Umro je 1475. g. U XV v. on je bio slavan sa svojim stihovima, koji su danas potpuno zaboravljeni, sem onih koji imaju vaznost kao istorijski dokument. Njegona prozna dela mnoga su znacajnija u svakom pogledu: Exposition sur verite mal prise /1455./ u kome se opravdava posle jednog napada iz Francuske za burgundski stav, DECLARATION FAIRS ET GLORIEUX ADVENTURES DU DUC DE BOURGOGNE, itd. i najzad njegova Hronika. Prilog hronici napiso je neposredno posle pada Carigrada. Druga knjiga je otprilike iz 1461., preradjena 1465. To je ustvari svetska hronika. Delo je u celini bilo prilicno veliko ali su sacuvani samo krupni fragmenti, doduse dosta veliki i tako nepotpuni, ali je ovo hronika jedna od najvaznijih iz XV veka. On je pristalica Burgundaca, ali ne pokazuje slepu mrznju prema protivnicima svoga gospodara kao ostali pisci te skole. Ponekad je i nesvesno nepristan. Strog je prema Luju XI ali isto tako i prema Filipu Dobrom i njegovim sinovima. On je sjajno obavesten o dogadjajima iz bliza a poznavao je i dela savremenika. Njegova recenica je razvucena, mestimicno zamara ali on ipak ostaje nenadmasan majstor u slikanju istorijskih licnosti svoga vremena. OLIVER DE LA MARSE, rodio se oko 1425. Ucestvovao je u ratovima na strani Burgundaca, poveravane su mu diplomatske misije. 1488. povukao se iz javnog zivota. Umro je od kuge 1502. Mnogo je pisao u prozi i u stihovima. Dela se mahom odnose na francusku istoriju druga polovinaXV veka. Ali njegovo glavno delo Memoires zadire i u prvu polovinu XV v. jer ti memoari obuhvataju istoriju od 1435. do 1488. g. U delu ima dosta gresaka narocito u hronologiji. On je pristrasan pristalica Burgundske kuce i ne moze da rasudjuje objektivno ni o ljudima ni o dogadjajima. On nista ne govori ni o svojim diplomatskim misijama, smatrajuci da bi time odao diplomatske tajne. Najvise vaznosti u tome ima sto je on ipak opisao citav niz dogadjaja od prvoklasne vaznosti u kojima je ili sam ucestvovao ili o kojima je bio dobro obavesten. On se po vrednosti ipak ne moze izjednaciti sa Ohastelainom koji je na momente pravi istoricar dok je Oliver jos hronicar ili tacnije memoarista. Kao istoricar vladavine Sarla VII i unekoliko Luja XI od vaznosti je TOMA BAZEIL (Basin, 1412-91)

62

Rodjen je u Kodabaku u Normandiji. Ucio je u Parizu i Luventi. Bio je profesor kanonskog prava na univerzitetu. Posle smrti episkopa Pjera Kosona nasledio je episkopiju Lijeza. Kada je 1449. Lijez pao u ruke Karla VII on mu je prisao i postao jedan od njegovih savetnika. Bio je vrlo ucan covek. Zahtevao je da se obnovi proces iz 1431. g. radi rehabilitacije Jovanke Orleanke i redigao je jedan spis pun vatrenih pogleda o reformi procesa.

Dolaskom na presto Luja XI Bazen je posle nekog vremena pao u nemilost. Luj XI je sa nepoverenjem gledao na savetnika njegova oca i otpustio ga je. Bazen se okrenuo Lujevim protivnicima, prišao ligi blagostanja i uzimao otvorenog učešća na strani Lujevog brata Karla, vojvode od Normandije. Održava veze i sa vojvodom od Bretanje i Burgundskim vojvodama. Luj je s pravom smatrao da su te veze opasne i s pravom ga je proterao. Bazen je napustio Francusku i sklonio se u Holandiju. U Holandiji se nastanio u Utrehtu a boravio je jedno vreme i u Luvenu. U izgnanstvu je sastavio svoju veliku istoriju o Karlu VII u kojoj se govori i o Luju XI. Delo mu se zove De rebus gestis Caroli VII et Ludovici XI historiarum libri XII.

Bazen se u ovom delu pokazuje kao malo praviččan i blagonaklon prema Karlu VII dok o Luju XI govori sa odvratnošću svakako razumljivo kada se poznaju odnosi između njega i despotskog kralja. Da bi svoj bes prema Luju XI dokazao kao opravdan on je primoran da menja činjenice. Luj XI je u njegovim očima tiranin. O događajima koje iznosi u svom delu Bazen je većim delom dobro obavešten a naročito za vreme posle 1450. Prvi deo dela je interesantan jer se kroz njega može upoznati situacija u Normandiji za vreme engleske okupacije. Delo ima i dosta loših strana. Najtačnije i najpreciznije su obrađjene one oblasti u kojima je živeo ovaj pisac. On nije manje značajan svedok za period 1461. do 1483. godine. U celini, iako tendenciozno, Bazenovo delo predstavlja značajan izvor, posebno za Normandiju u vreme likvidacije engleskog gospodstva.

FILIP KOMIN (1447-1511, Philipp de Commynes) bio je francuski državnik i istoričar. Za ocenu njegove vrednosti uzima se njegovo najbolje delo Memoires, kroz koje se ocenjuje i najbolje vidi piščeva karijera. Memoires su dovoljni da se upozna njegova biografija. Rodio se u Flandriji, u mestu Komin. Njegova porodica poreklom je iz grada Ipra. Bila je poznata do kraja XIV veka, a njegov otac Kolorad, vitez od “Zlatnog Runa” bio je upravitelj nekoliko gradova u Flandriji, docnije i same Flandrije. Bio je veran sluga Filipa Dobrog. Ostavši rano bez oca 1453. Komin je bio odnegovan od brata od strica Žana Komina i dobio je više viteško nego književno obrazovanje. Još kao mali bio je primljen na dvor burgundskog vojvode jer mu je ovaj bio kum, i od 1464. postao je štitonoša Karla Smelog.

Svoje prvo borbeno krštenje imao je pod zapovedništvom Karlovim u Montleriju kada je stekao slavu velikog pregovarača, što je bila prva lekcija velikog diplomate. To je bilo 1464. godine kada stvarno otpočinju njegovi memoari. 1466. godine, Komin je pratio Karla Smelog u pohodu protiv Lieza o kojem on opširno u memoarima priča. Komin je bio u velikoj milosti kod Karla Smelog koji ga šalje u razne diplomatske misije: 1470. godine kod upravitelja Kalea, 1471. u Španiju. Međutim, Komin govori malo o ovim svojim diplomatskim putovanjima. U svojim diplomatskim misijama Komin je imao prilike da se upozna sa Lujem XI i sredi

63

svoje odnose sa kraljem. Godine 1472. meseca avgusta, Komin kradom napušta burbonski logor u vreme pohoda na Normandiju i tajno se prebacuje u kraljevu zemlju. Po prelasku, od Luja XI Komin je dobio platu /penziju/ 6000 livri i neke oblasti na upravu kao feudalni posed. Oženio se Elen de Chambes, ćerkom i naslednicom Žana de Monseoro, koja mu je donela u miraz gospodstvo Arzenton po kojemu je porodica Komin otuda nosila ime. Tako je Komin stekao ogromne posede i postao jedan od najbogatijih na dvoru. Časti koje je imao na kraljevom dvoru stekao je zahvaljujući uspešnim pregovorima koje je vodio od 1473. do 1476. godine. Bio je udaljen sa svoga položaja kada je poginuo Karlo Smeli 1477. i ostao u nemilosti do 1478. Posle je postavljen za ambasadora u Italiji, koju je ulogu on održao sa velikom sposobnošću. Uspeo je da na italijanskom poluostrvu stvori savez protiv pape /Siksta IV/ koji je bio podstican iz Francuske. U svojoj misiji, boraveći dva meseca u Firenci, on je potpuno uspeo. Uspeo je da izmiri Milanskog vojvodu sa Lujem XI. Vrativši se u Francusku stekao je veću kraljevu naklonost nego ikada. Najviše je rukovodio italijanskim poslovima u koje je bio dobro upućen. Svojim sposobnostima i marljivim radom stekao je kod Luja XI priznanje najboljeg diplomate. Komin je intervenisao u ime kralja kada je nastao spor između vojvode od Savoje i njegovog sizirena. Trudio se da obuzda ambicije Ludovika Mora koji je 1479. godine zauzeo vojvodstvo Milana. U godinama 1482. do 1483. održao se kao najuticajniji savetnik i više puta posećivao kralja koji je bio oboleo. 1482. godine odlazi u oblast Dofine da primi izjavu pokornosti vojvode od Savoje jer je jedan od Savojana pokušao da zbaci francuski jaram. Prisustvovao je poslednjim danima Luja XI i svojim očima video kraj apsolutističkog vladara.

Posle smrti Luja XI, Komin je prišao partiji mladog vojvode od Orleana /budućeg kralja Luja XII/ koji je bio ušao u regentski savet i rukovodio poslovima za maloletstvo Karla VIII. Posle održavanja skupštine državnih staleža 1484. koji ga više nisu želeli i naklonosti žene Luja XI, koja nije htela da snosi odgovornost za nepravdu Luja XI u korist Komina, on se povukao na svoje posede i tamo ostao do kraja 1489. Može se žaliti što u ovom razdoblju Komin se nije održao na položaju jer bi na taj način imali podatke za ovaj period. Pri kraju 1490. posle dužeg odsustva on je ponovo povraćen na dvor i popeo se na političku pozornicu Francuske. Marta 1491. postavljen je za glavnog kraljevog savetnika, stupa ponovo u odnose sa italijanskim prijateljima, a naročito Lorencom Medičijem kod koga se pre nalazio kao poslanik Luja XI. Maja 1491. vodio je pregovore za sklapanje saveza između Karla VIII, Maksimilijana i Filipa Lepog. Komin je učestvovao u stvaranju projekta za pohod na Italiju ali je odvraćao Karla VIII od tog poduhvata. Kada mu to nije uspelo posle nekoliko kolebanja krenuo je sa kraljem preko Alpa u Italiju, septembra 1494. U Veneciju je stigao 2. oktobra ali je ova njegova misija bila neuspešna. Venecija iako u prijateljstvu sa Francuskom nije mirno posmatrala kraljev upad u Italiju i držala se rezervisano. On je bio prisutan kada se u toj istoj Veneciji sklapao savez protiv Francuskog kralja Karla VIII u koji su ušli: milanski vojvoda Lodoviko Moro, španski kralj, papa, Venecija i nemački car. Pokušavao je da zaustavi sklapanje saveza ali su ga odgovorne ličnosti uveravale da se sklapa savez protiv Turaka, u koji će pozvati i Karla VIII a ne protiv Francuza. Savez protiv Karla VIII sklopljen je 31.3.1495. Sutradan po sklapanju saveza dužd je dao jedan kratak kominike o njemu Kominu i predstavio ga kao čisto odbrambeni

64

ugovor. Komin je odmah izvestio svoga gospodara i napustio Veneciju, otišao u Firencu a odatle Karlu VIII u Sijenu. Komin je ugovarao za održavanje slobodnog prolaza francuskoj vojsci za povratak, pregovore je nastavio i posle bitke od 6.6.1495. On je jedan od tvoraca Versajskog ugovora u kome se dopušta Francuzima da se vrate natrag preko Alpa sa pravom na vojne počasti.

U novembru 1495. on ponovo dolazi u Veneciju i traži od mletačkog senata da primi izvesne članove Versajskog ugovora, ali je tu doziveo neuspeh. On je propao sa svojim zahtevima i u Milanu i vratio se u decembru u Francusku. Ovi neuspesi nisu mu oduzeli naklonost Karla VIII posle kojih je ostao sve do kraljeve smrti. Uvek umešan u politička pitanja pomažući diplomatama, a naročito onima koji su se bavili italijanskim pitanjima. Posle smrti Karla VIII 1498. godine na presto je došao Luj XII. Komin je prišao ovom kralju ali je uskoro pao u nemilost a zatim je opet došao do uticaja. Godine 1506. Komin je poslanik u Nemačkoj, a 1507. prati kralja u pohodu na Đjenovu. O poslednjim danima Kominovog života vrlo se malo zna.

Memoire, chronique et hystoire du roy Louis onziesme su podeljeni u 8 knjiga. Prvih šest sadrže i istoriju vladavine Luja XI, od 1464. do 1483. godine, a druge dve italijanski pohod 1494. do 1495. godine sa nekoliko stranica zaključaka o smrti Karla VIII i dolasku Luja XII. Ova podela ne postoji u rukopisu. Oba dela memoara napisana su u raznim vremenskim razmacima. Tačan datum njihovog postanka dosta je teško utvrditi. Često se uzima da je prvi deo pisac napisao u vreme njegove odsutnosti sa dvora od 1487. do 1489. Istoriju pohoda na Italiju bio je već otpočeo pisati krajem 1495. i završio je oktobra 1498. Vrednost Kominovih memoara je neprocenjiva i više od 1200 raznih izdanja koja postoje od 1524. najbolje svedoče o njihovoj vrednosti. Komin je svojim delom stekao mnogobrojne čitaoce ne samo među istoričarima nego i drugim piscima. Njegov jezik u memoarima nije uvek razumljiv. Za pisanje ovakvog dela potrebno je imati sposobnosti i Komin ih je imao. Kominovi memoari pored nekih nedostataka literarnog karaktera od velike su vrednosti, i kako kaže Sent Bev, jedan su spomenik prostodusnosti istine i ostroumnosti,- to je politička istorija toga vremena. Komin nije sebi sa tim memoarima uzeo za cilj da piše istoriju svoga vremena nego je ciljao na nešto još više. Bio je umešan u najveće poslove, posvećene u najveće vladarske tajne. Bio je malo naklonjen entuzijazmu i očaran svojim uticajem na delatnost spoljne politike dvora. Komin je hteo kroz svoje delo da njegovo iskustvo bude od koristi budućim političarima i da im dokaže svojim primerom šta treba da rade a šta da izbegavaju. To je delo pouka u neku ruku o državnim stvarima. Kominovi memoari formiraju seriju velikih istorijskih dela srednjeg veka. On pripada tome periodu hronoloski ali u mnogim pogledima on je već moderan političar najbolji diplomata srednjeg veka.

Drugo Kominovo delo Chronique du roy Charles huvtiesme slično je po karakteru “Memoarima” (koji se takođe pojavljuju pod nazivom “Chronique et histoire”), ali su za srednjevekovnu istoriju od manjeg značaja. Značajna su i njegova mnogobrojna pisma objavljena u tri toma, od kojih su u jednom ona iz Firence.

65

Istoriografija vladavine Karla VIII za razdobljekoje prethodi italijanskom pohodu 1483. do 1494. Vrlo je oskudno. Mora se zažaliti nepostojanje takvih izvora kao što su Kominovi. Jedino pomoćno sredstvo su diplomatski administrativni dokumenti koji mogu da posluže za pisanje istorije namesnistva Ane Bolen i prvih godina vlade Karla VIII. Pošto je Francuska vodila aktivnu politiku mogu se naći korisni podaci u stranim hronikama u poluzvaničnim i zvaničnim pismima koja su stizala iz Milana, Venecije, Španije, i o pregovorima sa Maksimilijanom o borbi za nasleđe Bretanje i spremanja za italijanski pohod.

ZBIRKE IZVORA ZA NEMAČKU ISTORIJU

Najveća zbirka srednjevekovnih izvora za nemačku istoriju je MONUMENTA GERMANIAE HISTORICA /M.G.H./.

Rad na ovoj zbirci započet je u periodu romantizma. Romantičarska škola u nemačkoj istoriji javlja se u periodu posle Napoleonovih ratova, u kojima su i Austrija i Pruska trpele poraze. Utehu u teškim danima za nemački narod buržoazija je nalazila u slavnoj nemačkoj prošlosti u srednjem veku kada je nemačko carstvo igralo u Evropi najvažniju ulogu. Plemstvo i buržoazija su želeli da vrate Nemcima duh. Posle Bečkog kongresa interes za istoriju postao je jos veći.

Nemački istoričari su znali da se treba vraćati izvorima bez kojih nema prave istorije. Za istoričare toga vremena ispitivanje i kritika izvora postaje glavni zadatak. Inicijativa za izdavanje velike zbirke izvora nije došla od istoričara već od političara vrlo aktivnog u “oslobodilačkom ratu” barona fon Štajna. Nemački istoričar W. Bauer kaže da je ova zbirka i ponikla iz duha nemačkog “oslobodilačkog rata”. Meternih je odbio da pruži ma kakvu pomoć videći u tom poduhvatu poduhvatu “duh revolucije i liberalizma”. Njegov sekretar je primetio da nije nužno tražiti istinu proučavanjem izvora jer istina uvek nije poželjna. 1819. dali su novac Štajn i druga lica i time su udareni temelji ovoj velikoj zbirci. U Frankfurtu na Majni osnovano je “Društvo za stariju nemačku istoriju” koje je počelo da izdaje svoj organ “Arhiv”. U prvoj svesci “Arhiva” iznet je plan izdavanja zbirke. Taj je časopis od 1876. godine izlazio pod naslovom “Neues Archiv”.

1820. rukovođenje poslom uzeo je Georg Heinrich Pertz. On je do 1823. putovao po Nemačkoj i Italiji sabirajući rukopise. Godine 1826. pojavio se I trom koji je sadržavao karolinske anale. Pod Percovim rukovodstvom objavljeno je do 1874. 20 tomova pisaca /Scriptores, SS/ i 4 toma zakona /Leges, LL/. 1875. izdat je novi statut za dalje objavljivanje zbirke. Tada su dobijena novčana sredstva i od Nemačke i od Austrije.

Društvo su posle Perca vodili: G. Waitz /1875. do 1886/, W. Wattenbach /1886. do 1888/, E. Dumler /1888. do 1902/. Posle Dimlera rukovodi zbirkom i časopisom čitav niz najistaknutijih nemačkih naučnika, među kojima i Harry Bresslau. Do danas je u zbirci M.G.H. objavljeno više od 200 tomova nešto in folio, /36 tomova u 39 svezaka/ nešto in 4* i in 8*. Zbirka je podeljena u pet serija.

66

I SCRIPTORES /SS/ pisci:

Ova serija se deli u 10 grupa od kojih je prva u početku bila jedina i za sve pisce zajednička. Uvođenjem ostalih uneto je dosta sistema u izdavanju srednjevekovnih pisaca.

1. Scriptores, 32 toma u 34 sveske, 1826. do 1933. /30 toma in folio, ostalo in 4*/. Građa obuhvata period od prvih Karolinga do XIII veka. XXX-1 tom izašao je 1896., XXX-2 tom 1926. do 1933., in folio; XXXI do XXXII od 1902. do 1913. godine. Prvi tomovi su danas jako zastareli pa su mnogi tekstovi ponovo štampani, 1877. do 1919.

2. Auctores antiquissimi /AA/, 15 tomova in 4*. Tu su štampani pisci od IV do VII veka: Eugipie, Salvijan, Eutropije, Jordanes, Kasiodor, Fortunat itd. Svi oni ne govore samo o nemačkoj istoriji.

3. Scriptores rerum merovingicarum /SS rer.Merov/. & tomova in 4*, 1884. do 1920. Tu su dela Grgura iz Tura, Fredegara sa nastavljačima /I tom/ a zatim zivoti svetaca iz Merovinske epohe.

4. Scriptores rerum Langobardicarum et italicarum saec. VI do IX, /SS rer.Langob/. 7 toma in 4*, 1878. Tu je štampana istorija Pavla Đakona.

5. Deutsche Chroniken, Scriptores qui vernacula lingua usi sunt. /6 tomova in 4*, 1877. do 1923/. Tu su izdate hronike na starom nemačkom jeziku u stihu i prozi od XII do XV veka, kao carska hronika, saksonska hronika, limburska hronika itd.

6. Libelli de lite imperatorum et pontificum saec. XI et XII conscripti /LD1/, 3 toma in 4*, 1891. do 1897. Tu su izvori iz perioda borbe za investituru i /u većem delu trećeg toma/ izvori za sukob između Fridriha I Barbarose i papske kurije.

7. Gesta pontificum romanorum, 1 tom in 4*, 1898. Izdanje je priredio Th. Momsen. Tu je liber pontificalis.

8. Scriptores rerum germanicorum, nova serija u 10 tomova in 8* objavljena od 1922. Tu su latinske hronike za period od XI do XIV veka.

9. Scriptores rerum Germanicorum in usum scholarum ex Monumentis Germanie historicis editi. Oko 70 tomova in 8* od 1846. U početku su tu jednostavno reprodukovani već izdati tekstovi, a docnije su davana mnogo bolja kritička izdanja istih pisaca.

10. Staatschriften den spetern Mittelaltes, 1 tom in 4*, 1941. godina.

II LEGES - zakoni

1. Leges, 5 tomova in folio, 1835. do 1889. /preštampani 1925. do 1932/. Tu su tekstovi varvarskih zakona i kapitulari. Izdanje je zastarelo. Zamenjuju ga sledeća izdanja:

2. Leges, in 4*, podeljeni u pet sekcija:

67

a). Leges nationum Germanicarum /LL/, Volksrechte, 4 toma, 1888. do 1937. Tu su objavljeni zakoni Vizigota, Burgunda, Alamana i Bavaraca.

b). Capitularia rerum Francorum /Capit/. 2 toma in 4*, 1883. i 1897. Tu su zakonski spomenici Merovinskog i Karolinskog doba.

c). Concelia /conc./, 2 toma u 4 sveske, 1893. do 1925. Tu su akta s koncila odrzanih u Francuskoj do 843. godine. Dodatak: Libri Karolini /rasprave franačkih teologa o ikonoborstvu/ 1925. godine.

d). Constitutiones et acta publica imperatorum et regum /constitt/, tomovi 1 do 6,8 /911. do 1348./, 1893. do 1927. Tu su ustavna akta o zemaljskom miru, ordonanse i politička korespodencija.

e). Formulae merovingici et carolini aevi /formulae/, 1 tom, 1886. Tu su obrasci kancelarijskih formula za izdavanje povelja koje su upotrebljavale kancelarije franackih perioda do kraja Karolinga.

3. Fontes iuris germanici in usum scholarum ex Monumentis Germaniae historicis separatim editi, 9 tomova in 4*. Uz tekstove starog prava tu je Sachenspiegel, Deutschenspiegel, Hinemarov spis Dfe origine palatii, Marsilius, Defensor pacis.

4. Fontes iuris germanici antiqui, nova serija 2 toma od 1933., tu su objavljeni Sachenspiegel i Deutschenspiegel.

III EPISTOLAE - pisma

1. Epistolae /epp/, 7 tomova i od osmog i sveska, 1887. do 1939. Tu su registri Grgura I Velikog i pisma iz merovinskog i karolinskog doba.

2. Epistolae saeculi XIII e regestis pontificum romanorum selectae, 3 toma in 4*, 1883. do 1894. godine.

3. Epistolae selectae, 4 toma in 8*, 1916. do 1923. U drugom tomu koji ima dve sveske nalazi se registar Grgura VII.

4. Deutsches Mittelters Studientexte, 1 tom in 8*, 1937. godine.

5. Die Briefe der deutschen Kaiserzeit, 2 toma in 4*. Tu su stare kolekcije pisama iz Vormsa.

IV DIPLOMATA

1. Diplomata Karolinorum /DD.Karol/, 1 tom in 4*, 1916. Tu su povelje Pipina Malog, Karlomana i Karla Velikog.

2. Diplomata rerum Germaniae ex stirpe Karolinorum /DD Ger.Karl./ 3 toma in 4*, 1932. do 1940. Tu su povelje nemačkih kraljeva iz dinastije Karolinga od Ludviga Nemačkog do Arnulfa Bavarskog.

3. Die Urkunden der deutschen Kenige und Kaiser /Diplomata regum et imperatorum Germaniae/, 6 tomova in 4*, 1876. do 1941. Tu je neprekidna serija akata od vremena Konrada I do Hajnriha III, zatim akta Lotara je samo prva sveska, 1941.

68

4. Laienfirsten und Dynastenurkunden der Kaiserzeit, 1 tom u dve sveske, 1941. i 1949. Tu su izdata akta Henriha Lava.

V ANTIQUITATES

1. Poetae latini aevi Carolini, 5 tomova in 4* /u 6 svezaka/ 1880. do 1939.

2. Necrologia Germaniae, 5 tomova in 4* 1886. do 1920. Tu je građa iz dijaceza: Augsburg, Salcsburg, Konstanca, Brihen, Frajsing, Regensburg, Passau, ovde se uklapa i jedna knjiga: Libri confraternitatum Sancti Galli, Augiensis, Faberiensis, 1884.

3. Carmina Cantabriggiensia, 1 vol. in 8*, 1926.

Od 1950. M.G.H. uvode novu seriju: Politički spisi od XIII do XV veka. Nemačka nauka raspolaže i drugom zbirkom važnijih izvora za srednji vek. Neke od tih imaju značaja i za opštu istoriju dok je značaj pojedinih među njima vazan isključivo za nemačku istoriju, pogotovu zbirke koje su izdavale lokalne akademije. Ovde se navode samo neke od tih zbirki.

J.F.Bohmer, Fontes rerum Germanicarum, 4 toma in 8*, 1843. do 1868. To su najvažniji izvori za period od XII do XIV veka. Mnogi od tih tekstova docnije su bolje izdati u M.G.H.

Philipp Jaffe, Bibliotheca rerum Germanicarum, 6 tomova in 8*, 1864. do 1873. Tu su objavljeni izvori važni za istoriju pojedinih mesta: Monumenta Corbeinsia, Mon. Bambergensia, /Grgur VII/ ili za istu istoriju pojedinih ličnosti: Monumenta Gregoriana /Grgur VII/, Mon. Carolina /Karlo veliki/. Naročito su značajne publikacije koje je dala Bavarska Akademija.

Deutsche Reichstagsakten. Prva serija izdavana je od 1867. treba da obuhvati period od 1376. do 1519. Objavljena je u 17 tomova in 8* sa građom do 1944. godine i prva sveska 17 toma /1442. do 1444./, 1939.godine. Tu su zapisnici nemačkih državnih sabora. Za proučavanje nemačkih gradova glavna je zbirka: Die Chroniken der deutschen Stadte vom 14. bis 16. Jahrhundert, 36 tomova in 8*, Leipzig 1862. do 1917. Postoji čitav niz zbirki izvora za istoriju pojedinih nemačkih država: Tiringije, Saksonije, Pruske itd. Najvažnija je zbirka koja se odnosi na austrijsku istoriju. Ova zbirka počela je da izlazi 1855. godine. Od dve serije Scriptores su izdati u 9 tomova, Diplomata u 68 tomova.

Važan je izvor Regesta akata nemačkih vladara od vremena prvih Karolinga do 1347. godine. Važna su i regesta pojedinih nemačkih dvorova i episkopskih kurija. Broj tih publikacija prilično je velik.

ZBIRKE IZVORA ZA FRANCUSKU ISTORIJU

Srednjevekovni pisci pri upotrebi istorijskih spisa nisu uopste bili kritični. Među njima je retka pojava Guibert de Nogint koji je realno gledao na Gesta dei per Francos. S podozrenjem je gledao na razne grobnice koje su pripisivane

69

hrišćanskim svetiteljima i na razne mošti. To se vidi iz njegovog dela “De pignoribus sanctorum”. On govori kritički o trgovini raznim relikvijama, kao što su to činili protestanti u XV veku. U čitavom tom poslu nazire pravi cilj, masnu zaradu. Već tada se javljaju ljudi koji se kritički odnose prema svetiteljskim legendama. Kanonik Robert d’ Auxere odbacuje legende koje se često ponavljaju kao opšta mesta. Tako isto i episkop Lodeve Bernard Guy, koji već ulazi u ocenu istorijskih dokumenata, praveći zbirku svetiteljskih žitija, odbacuje ona koja vređaju njegovo istorijsko osećanje a ostala kritički analizira. Ali sve su to usamljene pojave, pošto većina srednjevekovnih pisaca lakoverno sve prihvata. Prepisuje sve što nađe i ne ispituje da li je ono o čemu se tu govori tačno. Za to je najbolji primer što su pojedini delovi “Chansons de geste” uneti u istorijski spis kao “Gesta”, pa onda smatrani za pravu istoriju. Istorijski tekstovi počinju kritički da se posmatraju tek krajem XV veka. U njihovo ispitivanje unosi se komparativni metod, ali zato još vrlo dugo održava stara lakovernost i u XVIII veku dok se još čvrsto držao “stari režim”; negiranje verodostojnosti starih legendi smatrano političkim zločinom.

Međutim, od XVII veka, uz kritiku srednjovekovnih spisa javlja se i jak prezir prema srednjovekovnoj književnosti. Pod uticajem humanizma i renesanse učene ljude je oduševljavala klasična starina i ona je bacala u zasenak sve tekovine francuske srednjovekovne kulture pa i istoriografiju. Ali uz ove antikvare stvara se u XVI veku i krug obrazovanih ljudi čije interesovanje privlače i srednjovekovni tekstovi. Njihov je cilj da se stvori osnov za pisanje francuske istorije. Jedan od prvih među njima je Pierre Pithou, koji piše manja dela iz francuske prošlosti. Stvara se i dosta privatnih biblioteka u koje dospevaju i mnogi rukopisi iz manastirskih biblioteka na koje niko tamo nije obraćao pažnju. Ti rukopisi dospevaju u privatne ruke, naročito u vreme merskih ratova. Postepeno počinje taj rukopisni materijal da se publikuje. Bongars 1611.godine publikuje poznatu zbirku izvora za krstaške ratove “Gesta dei per Francos”. Interesovanje za srednji vek postaje sve veće pa i amateri sakupljaju ostatke proslosti. Rađa se misao i o izdavanju Zbornika starih hronika. To doba je dalo i oca francuske istoriografije Andre Duchesne-a /rođen 1584/ koji je izdavao tekstove i proučavao manastirske i feudalne arhive. Za svoje vreme bio je vrlo kritičan. Od njegove tri zbirke izvora neke su i danas vrlo korisne. 1614. godine je sa D. Merierom objavio: Bibliotheca Cluniacensis /izvori o Klinijevskom redu/ 1619. Historiae Normannorum scriptores antiqui. 1636. počeo je da izdaje Historiae Francorum scriptores coetanei. Pošto je umro 1640. uspeo je da izda samo I i II tom. Sinu Fransoa ostavio je da izda III i IV tom. Plan je predviđao 24 toma. Naslov ne odgovara stvarnosti pošto svi izdati pisci nisu bili savremenici događaja o kojima piše. Objavljivao je potpuna dela a ne samo ono što je pojedini autor pisao o svom vremenu. Uz Duchesnea javlja se tada niz naučnika, mahom monaha. Reformisanjem starih monaskih redova obraća se pažnja i na nauku. To je bilo neminovno jer se crkva jedino tako mogla suprotstaviti napadima, najpre protestantizma, a onda i slobodne misli. Monasi su u XV i XVI veku, zbog svog neznanja i primitivizma bili predmet masnih šala protestanata i humanista u Evropi. U XVII veku reformisan je francuski benediktinski red, tzv. Maurinci, vraćena je Regula sancti Benedicti, i u duhu s njenim odredbama oživljen je i naučni rad. Spasavaju se od propasti manastirske biblioteke i u svakoj opatiji se radi na pribiranju istorijskih spisa. Stavise, pojedini

70

Maurinci putuju po Evropi i prepisuju tekstove, drugi pisu kritičke radove i pripremaju izdanja. Tada su napisana velika dela: Histoire della litterature de la France Art de verifier les dates, Gallia Christiana. Mabillon stvara diplomatiku i priprema nekoliko tekstova. Po zamisli Luc d’Acherva izdavane su Acta sanctorum ordinis sancti benedicti /1668. do 1701./, najpre u redakciji Mabijona a onda Theodora Ruinarta. Oni su izdali građu do XII veka. 1689. godine, Ruinart je izdao zbirku koja do danas predstavlja najbolju zbirku hagiografskih tekstova prvobitne crkve.

Bilo je i istaknutih svetovnjaka koji su radili na proučavanju narativnih izvora. Među njima je najčuveniji Ch. Du Frence Du Cange /1610-1688/. On je pokazao kako se pomoću građe može objasniti i rasvetliti hronika. Sam je izdavao tekstove kao Joinvilea i vizantijskog hroničara Zonaru. Manjih je sposobnosti bio Etienie Baluze mada je bio vredan, tačan i učen. On je proučavao arhive i objavio mnogo nepoznatih hronika i tekstova, literarnih i diplomatičkih. Prezir koji je bio vrlo oštar prema srednjovekovnoj Francuskoj potpuno je razumljiv za XVIII vek kada su mobilisana sva sredstva za borbu protiv starog režima koji je podržavao sve odlike feudalnog srednjeg veka. No i pored toga srednji vek je predmet naučne obrade. Ne treba zaboraviti da je 1701. osnovana Academie Des Inscriptions Et Des Belles Lettres. Zbog oskudice finansijskih sredstava nije mogao da se obnovi rad na izdavanju francuskih starih istoričara koji je započeo Duchesne. Taj rad je ponovo započet 1737. pod upravom Martin Bouquet-a. On je tada in folio počeo da izdaje zbirku Recueil Des Historiens Gaules Et Des Frances. Popravljao je već izdate tekstove i dodavao im predgovore i komentare. Posto je želja izdavača bila da tekstovi teku hronološkim redom oni su cepani u delove. Jedan se spis često provlači i kroz pet tomova. U redakciji Bouqueta objavljeno je pet tomova, i tu raspored građe izgleda ovako: Tom I, do Hlodoveha; tomovi II do IV doba Merovinga; tom V Pipin Mali i Karlo Veliki; tom VI Ludvig Pobožni; tomovi VII do IX Karlo Ćelavi period do 987. godine. Posle Boquetove smrti 1786. objavljeno je još pet tomova /prvi Kapeti/. Sve ove knjige su u nauci zastarele. Revolucija je prekinula rad na zbirci. Tada je rasturen benediktinski Congregatio Sancti Mauri. Ipak je za vreme Konventa stvoren naučni institut u kome je bio član i bivsi benediktinac D.Brial, koji je poznavao maurisku tradiciju. Rad na zbirci nastavljen je 1806. godine, najpre u okviru Instituta de France, a zatim Academie des inscriptions et des belles lettres. Do 1822. izdati su XIV, XV, XVI, XVII i XVIII tom. 1833. rad je obnovljen. Do 1904. izdati su od XIX do XXIV toma. Poslednji tomovi najbolje su izdati. Od XV do XXIV toma se zbirka i danas upotrebljava. Prvih 19 tomova je izdato anastatički ponovo u Parizu 1869. do 1880. XXIV tom obuhvata nepotpun period od 1226-1328. Zbirka neće biti nastavljena, bar ne u dosadašnjoj formi. Stvorene su nove, mnogo bolje serije. U ovu zbirku nisu uopste ušli izvori za krstaške ratove, pošto se već tada računalo sa izdavanjem posebne zbirke. To je u XIX veku i učinila Academie des inscriptions.

Ovde se navode najvažnije zbirke izvora za istoriju Francuske u srednjem veku, objavljene tokom XIX i XX veka, bez hronološkog reda. Kod tih zbirki nema onog sistema koji karakteriše M.G.H. Karakteristično je da su u mnogim zbirkama dati i prevod i tekst. 1923. počeo je Luis Halphen da izdaje zbirku Les classiques de l’histoire de France au Moven Ago. Tu su tekstovi sa kritičkim napomenoma i

71

prevodom. Do 1940. objavljeno je 19 knjiga in 8*. Izvori su tu izdavani nesistematički: Ajnhard, Vilarduen, Sugerius, Dosije templarske afere itd. 1886. počelo se sa izdavanjem: Collection des textes pour sarvir a l’etude et l’anseignement de l’hisoire /8*/. Ta je zbirka prekinuta 1914. 1925. štampana je dopunska pedeseta sveska. Ova zbirka nije ograničena na srednji vek, ali tekstovi srednjeg veka pretezu. Tekstovi su najrazličitiji: za istoriju unutrašnjeg razvitka, privrede, prava itd. Tu su od pisaca izdati: Grgur Turski, Guibert de Nogent, Sugerius i dr. 1835. na inicijativu Guizota počele su da izlaze dve velike zbirke:

1. Societe de l’histoire de France, in 8* do 1940. objavljeno je oko 340 tomova /poneke knjige i sa prevodima/. U prvim knjigama tekstovi su dosta rđavo izdati. Ostalo je dobro. Tu je srednji vek samo jednim članom zastupljen. Objavljeni su stari pisci, ali i “Lettres de Louis XI”.

2. Collection des documents inedits relstife a l’hisoire de France in 4* preko 300 tomova, izdaje ministarstvo prosvete. Manji deo posvećen je srednjem veku. Sem hronike izdavana je arhivska građa u kartularima. Ovo su dela bez sistema. L’Academie des inscriptiones et des belles lettres počela je 1899. da izdaje zbirku koja bi u neku ruku trebala da predstavlja dopunu Boqueteu: Recuel des historiens de la France in 4*, tri serije.

ZBIRKA IZVORA ZA ITALIJANSKU ISTORIJU

Rad na sakupljanju izvora za italijansku istoriju u znaku je jednog imena: Lodovico Antonio Muratori. Rođen je 1627. u Vinjoli, umro je 1750. Bio je sveštenik i arhivar modenske Ambrozijane. Pre dolaska u Milano sreo se sa Benedetto Bacchini koji je na njega vršio znatan uticaj. Bakini je predložio Rinaldu I, vojvodi Modene da pozove iz Milana Muratorija da vodi njegovu bogatu biblioteku. To je bilo 1700. kada je Muratori potvrdio svoje filološko znanje prvim tomom, Anecdota. U Modeni je nasao uslove za miran rad. On je tu učinio najveći napor koji je čovek uopšte učinio na polju obrazovanosti. Napisao je čitav niz dela iz oblasti filozofije, prava, sociologije, etike i niz literarnih studija i najzad dela od ogromne važnosti za istorijsku nauku i pomoćne istorijske nauke, kao i najveću zbirku izvora za italijansku istoriju srednjeg veka. Povodom spora modenskog vojvode s papom oko gradova Ferare i Komeca napisao je čitav niz rasprava u kojima je dokazivao svetovnu vlast papa. Od mnogih radova iz numizmatike i liturgije najvažniji su:

1. Thesarus veterum inscriptionum.

2. Liturgia Romana vetus.

Rezultati njegova rada na istorijskoj nauci su tri ogromna dela:

1. Annali d’Italia.

2. Antiqitates Italicae Medii aeviv.

3. Rerum Italicarum Scriptores.

72

Anali su prvo potpuno delo iz italijanske istorije, enciklopedija podataka za italijansku istoriju do sredine XVIII veka. Događaje izlaze iz godine u godinu u njihovoj uzročnoj savezanosti, dodirujući razvitak kulture, religije i filozofije. Ističan je princip da istorija mora iznositi samo istinu, ono sto je nesumnjivo, a u izlaganju činjenica da traži uzročnu vezu i da ih procenjuje s gledista istorijskog razvitka. Kao uzor za pisanje anala Italije služili su mu Mabijonovi anali, ali je Muratori prevazišao svoga benediktinskog učitelja. On u kritici izvora ide mnogo dalje od benediktinaca. Naglasavao je da savremeni izvori mogu pogrešiti u raznim tendencijama i unakaziti događaje. Delo je objavljeno u Mlecima u 20 tomova 1744. do 1749.

Antiqitates Italicae Medii aevi, koje sadrže 75 rasprava o najrazličitijim problemima istorije srednjeg veka /jeresi, trgovine, porekla jezika itd./ predstavljaju čitavu riznicu učenosti /6 tomova 1738-1743/. Ipak je njihov interes u proučavanju istorije vezan za ratnu i diplomatičku istoriju. Iako sveštenik, bio je prilično slobodan kada je pristupao pitanjima vezanim za papsku istoriju. Izlazući borbu papstva i carstva stajao je na gledistu carstva. Ulazio je u polemiku sa Cezarom Baronijem i drugim apologetama papstva.

Rerum italicarum scriptores, 25 tomova u 28 svezaka, Milano 1723. do 1851. To je zbirka izvora koje je Muratori savesno sakupljao po celoj Italiji. Zbirka je od velikog značaja i za opšu istoriju. Tu su objavljeni: Jordanes, Prokopije, Pavle Đakon, Langobardski zakoni, Karolinski kapitulari, kao i Liber pontificalis, hronike i anali pojedinih manastira /Farta, Montekasino i dr./. Prve istorije Apulije, Kalabrije i Sicilije, regionalne hronike, XIII i XIV veka, među kojima su najpoznatije one koje su napisali Dino Kompanji i Vilani. Tu je sve ono šo čini osnovicu italijanske istoriografije. Ovo je delo danas zastarelo, pa je s mnogim dodacima, ispravkama i komentarima dato novo izdanje.

Za italijansku istoriju od značaja je druga velika zirka izvora koju je objavio Institut istorije italije u Rimu: Fonti per la storia d' Italia, Roma 1887. Ima oko 80 tomova. Ova zbirka obuhvata raznovrsne izvore, hronike, pisma, kraljevske diplome, kartulare, statute, pravne tekstove, nekrologe, pa čak i jedan teološki tekst. Od starih zbirki mogu se navesti Historiae patriae monumenta, publikacije izdavane po naređenju Karla Alberta, Piemontskog, Torino 1836.-1898.. Tu su različiti izvori: hronike, anali, pisma, povelje, gradski statuti itd., koji se odnose na Pijemnot, Savoju, Lombardiju, Liguriju i Sardiniju. Prem atome, mnogi od ovih izvora su od interesa i za istoriju južne Francuske. Razne regionalne zbirke nabrojane su kod P.Edidi-ja: La storia medievale, Roma 1922., In 16*.

ZBIRKE IZVORA ZA ISTORIJU PIRINEJSKOG POLUOSTRVA

Za špansku istoriju srednjeg veka malo je kolekcija izvora. Glavna zbirka je COLLECTION DE DOCUMENTOS INEDITOS PARA LA HISTORIA DE ESPANA, madrid 1842.-1895., 112 tomova, In 4*. Ogroman deo zbirke odnosi se na period posle XVI veka. Većina izvora za istoriju Pirinejskog poluostrva još je rasuta po raznim publikacijama. Pre građanskog rata u Španiji se predviđalo izdanje

73

serije: Monumenta hispaniae historica, pod upravom M.Menendez Pidal. Plan nije ostvaren.

Portugalci su u Lisabonu počeli da izdaju Portugaliae monumenta historica, 1856., ali objavljeno je samo 5 tomova.

ZBIRKE IZVORA ZA ENGLESKU ISTORIJU

Engleski analisti i hroničari sakupljeni su uglavnom u zbirci:Rerum britanicarum medii aevi scriptores, 244 toma, London 1858.-1896..

Tu su objavljena i pisma, pravni spomenici i slično. Uprava engleskog arhiva objavljuje od sredine XIX veka razne serije hronoloških pregleda.

Kalendars of state papers, London od 1856.. Tu se objavljuju stari dokumenti. Zbirka ima više serija: 1.Domaći dokumenti; 2. Strani dokumenti; 3.Dokumenti koji se odnose na kolonije; 4.Mleci, itd.. Dokumenti su mahom iz XVI i XVII, ali ima građe i za srednji vek. Još je u upatrbi jedna stara zbirka ____________ , zbirka koja obuhvata period od 1101. do 1654. godine. Delo je doživelo više izdanja u različitom broju svezaka. Izlazilo je i mnogo drugih publikacija tokom XIX veka.

ZBIRKA IZBORA ZA CRKVENU ISTORIJU

Za crkvenu istoriju ima mnogo zbirki. U doba kad su Maurinci počeli da pokazuju veliku aktivnost, u Belgiji su Jezuiti počeli da izdaju veliku zbirku života svetaca Acta sanctorum /AA.SS./. Prvu svesku izdao je 1643. Johannes Bollandus po kome j ečitava grupa njegovih nastavljača dobila naziv "bolandisti". 1643. godine izašla je i 2. sveska. Plan je bio da se po datumima kako se koji svetitelju crkvi slavi donesu njihova žitija nastal u razna vremena. Prve dve sveske obuhvatale su januar. 1658. izašle su 3 sveske za februar. Delo se usavršavalo i narastalo tako da je za maj bilo potrebno sedam svezaka, a za oktobar 13. Prve sveske ostale su nepotpune. Od 1643. obljavljeno je u Anversu, Briselu i Pariz 67 svezaka. Zbirka je delom preštampana u Mlecima i Parizu. Mnoga žitija svetih bolje su izdata u drugim zbirkama, npr. M.G.H., svetitelji merovinškog doba.

Sami bolandisti daju mnoge prepravke u časopisu koji izdaju. Bolandisti su takođe ojavili čuvene bibliografske priručnike gde su svetitelji obrađeni alfabetskim redom. Bibliotheca hagiographica latin antique et mediae aetatis. Bruxelles in 8, 2 toma 1898, 190 i jedan dodatak 19121.g. To su spisi do XVI v.

Isti Boilandisti izdali su: a) Bibliotheca haiographica graeca, Bruxelles 1895, 1 tom 1909, 2; b) Hagigrafska biblioteka Orijenta u kojoj su obuhvaćena: Arabija, Jermenija, Egipat, Abisinija i Sirija. Bruxelles 1910.

Druga velika zbirka nosi ime GIAN DOMENICO MANSI, Sacrorum consilliorum izdata u Firencii Mlecima1759. do 1789. Tu je građa do 1439. Delo je preštampavano. Ova zbirka ne zadovoljava. Naučnici upotrebljavaju specijalno posebno izdate zbirke o pojedinim koncilima.

74

Najvažnija je zbirka crkvenih otaca koju je objavio J.P.NIGNE, u Parizu 1844. do 1855., 217 tomova u velikom 80 i 4 toma tabela, 1862. do 1864. Delo nije završeno. Dopire do smrti Inoćentija III 1216. Delo je rađeno brzo. Tu su preštampavana stara izdanja. Svi kritikuju ovo izdanje i svi se njime služe. Ali tu se ne nalaze samo crkveni oci, već i spisi teologa, starih analista, istoričara, papska pisma poznata u doba Mignea, sve što interesuje istoriju zapadne crkve do 1216.

Izvori za crkvenu, posebno papsku istoriju, rasuti su u bezbroj publikacija. Radi lakšeg sanlaženja u njima objavljene su 2 publikacije:

PH.JAFFE, Regista pontificum Romanorum ab condita ecclasia ad annum post Christum natum 1198. Novo izdanje Leipzig 1885/8, 2 toma in 4.

A POTTHAST, Regesta pontificum Romanorum inde ab anna post Christum natum 1198. ad annum 1304. Berlin 1874. do 1875. 2 toma in 4. Obe edicije su istog tipa. Tu su analizirana papska pisma hronološkim redom: datum, incipit, spisak dela u kojima se može naći ceo tekst. To su, u stvari, inventari papskih pisama. Ti su priručnici zastareli, naročito Jaffe. Za vreme pre Inoćentija III nemamo regesta ekspedovanih papskih pisama.

Akademija nauka u Getingenu da nadomesti Jafovu publikaciju pristupila je izdavanju novih regesta u dve sekcije ali je do sada vrlo malo objavljeno. Ovde papske bule nisu date hronološkim redom kao u starim zbirkama već topografskim redom, ne samo po zemljama nego i u svakoj zemlji po oblastima,dijecezama, čak i po parohijamai manastirima. Snalaženje je dosta teško uprkos hronološkim tabelama, na početku svakog toma ali je takav način bio jedino mogućan, jer se istovremeno nisu mogla vršiti istraživanja u svi evropskim bibliotekama i arhivama.

BIBLIOGRAFSKI PRIRUČNICI

Snalaženje u ogromnoj količini izvora za istoriju srednjeg veka, nemoguće je bez dobrih priručnika. Potpunih bibliografskih priručnika nema, a mnogi su već zastareli. Ovde se navode samo najvažniji.

A.POTTHAST. Bibliotheca historica medii aevi, Wegweiser durch die Geschichtwerke des europaischen Mittelalters bis 1500, drugo izdanje u 2 toma in 80. Berlin 1896. Ova publikacija predstavlja alfabetski repertoar po piscima ili naslovima narativnih izvora za istoriju zapadne Evrope od 500 do 1500 g. Uvek su naznačeni glavni rukopisi, izdanja, prevodi i kritičke studije o tim spisima. Priručnik je zastareo. U drugom tomu posebno je azbučnim redom dat pregled života svetih, sa istim podacima koji se nalaze uz ostale narativne izvore

AUGUSTE MOLINIER, Les sources da l ' historie de France des orgines aux guerres d ' Italia , Paris 1901. do 1906. 6 tomova in 80. I tu je dat uglavnoim repertoar narativnih izvora samo ne alfabetskim već metodskim redom. Poslednja sveska sadrži alfabetski registar. Svaki pisac i svako delo predmet su posebne beleške u kojoj se daju i osnovne napomene o njihovoj vrednosti. Molinije je usput i ukazivao i na izvore koji nisu narativni, na pisma, literarna dela, administrativna akta, ali bez sistema. To je delo ujedno i pregled istoriografije. Onakvo kakvo je danas jako je zastarelo i zahtevalo bi temeljnu preradu. Izgleda da će to uskoro biti učinjeno. Slično delo postoji i za nemačku istoriju samo je ono praktičnije. Podeljeno je u 2

75

dela od kojih prvo zahvata nemačku istoriju do preioda Interregnuma a drugi do kraja XV v.

V.WATTENBACH, Deutschlands Geschichtsauellen in Mittelalter bis zur Mitte des XII-ten Jahrhunderts. Šesto potpuno prerađeno izdanje u 2 toma in 80

objavljeno je u Berlinu 1893/4. Sedmo izdanje preradili su Dimler i Traube ali je objavljen samo prvi tom in 80 , Berlin-Štutgart 1904.

2.LORENCO Deutschlands Geschichtsauellen in Mittelalter. Zeit der Mitte des XIII-ten Jahrhunderts, 3.izdanje u 2 toma in 80 Berlin 1886/7.

Prvi deo koji je sastavio Vatenbah mnogo je bolji i u nauci poznatiji. Oba dela više predstavljaju preglede istoriografije nego repertoar istorijskih izvora. Mada zastareo, u mnogo pogleda ipak je to dragocen priručnik. Drugi nacionalni pregledi istorijskih izvora slabiji su i manjeg značaja. Ima i specijalnih bibliografskih pregleda jedne vrste istorijskih izvora za srednji vek. Takvi su priručnici Bolandista i dati su za živote svetih u Briselu.

Ovaj bibliografski priručnik daje alfabetskim redom imena svetitelja i kritički osvrt na latinske spise koji se na njih odnose za period do XVI veka. Već su ranije navedeni i slični priručnici koje su isti Bolandisti izdali za istočna hagiografska dela.

HUMANISTIČKA ISTORIOGRAFIJA

Prvi humanistički istoriografi: Petrarka i Bokačo

Antifeudalna istoriografija novog duha, kao i cela humanistička istoriografija i kultura imaju zajedničku osnovu u napisima Petrarke i Bokača. Firentinski humanisti od kraja XIV veka uveli su, ne samo novi stil nego i nova shvatanja i kad je reč o političkim i diplomatskim odnosima, kao i novu revnost kritike.

FRANČESKO PETRARKA (1304.-1374.) Rođen je u Arecu, a umro je u Arkvi, pored Padove. Izučavao je pravo u Monpeljeu i Bolonji. Posle desetogodišnjeg boravka u Avinjonu, živeo je u mnogim gradovima Italije. Dosta je putovao po Evropi. Zanesen antičkim duhom, dešifrovao je i komentarisao rukopise Cicerona, Kvintilijana i drugih. Naglašavao je ovozemaljski interes čoveka. Utvrdio je da čovekova blagorodnost ne zavisi od njegovog rođenja, nego od dobročinstava. Visoko je cenio razum i čovekovu sposobnst. Petrarka je gnevno istupao protiv raskalašnog sveštenstva, ali još nije frontalno nastupio protiv Crkve. Maštao je o ujedinjenju Italije, što je najbolje došlo do izražaja u pesmi "Moja Italija", i pozdravljao je ustanak Kole di Rienci. Njegove pesme, istorijske i političke teze položile su osnove italijanskog humanizma.

Njegova su dela: Quorundam clarissimorum virorum epitoma (popularno: Liber de viris illustribus) gde je nađeno mesta za 21 heroja rimske istorije od Romula do Cezara, ali i za Aleksandra Velikog, Pira i Hanibala. Delo je konačno sastavio njegov učenik Lomardo de la Seta, koji je dodao još 12 biografija i tako zaključio hronološku seriju sa Trojanom. Naziv "Epitoma" dat je u Compendium-

76

u, i to prvih 14 biografija od samog Petrarke, a za ostale od de la Sete. U delu Rerum Memorandarum libri quattor prikupio je istorijske anegdote po uzoru na Valerija Maksima. Materijal nije isključivo pozajmljeni iz stare istorije. Delo je ostalo nedovršeno.

Prtrarku je rimska istorija privlačila, ne toliko zbog potreba njegovog interesovanja za prošlost, koliko zbog njegovih aspiracija prema utopijskom pravcu i italijanskom jedinstvu, pa i ponovnom uspostavljanju rimskog carstva. Nije pisao istorijske spise za javne potrebe. Pred carstvom koje su zasnovali varvari, on je svoj _________________________ tražio u antičkoj kulturi i životu. U pisanju istorijskih dela on je podražavao pisanje antičkih istoričara, pa je od njih čak preuzeo tehničke i administrativne stvari. On se o tome otvoreno opredeljuje u delu De _ ___________fortunae.

Kod korišćenja izvora, nauka je sa Petrarkom činila odlučan korak napred, mada on nije posebno težio kritici izvora. On je iz starih legendi, npr. o Aleksandru Velikom, umeo da izdvoji racionalna jezgra. Ipak, on još nije pravio razlike kod tekstova autora iz raznih vremena i nije bio obavešten o njihovim tendencijama. Neke pisce je doslovno sledio i preuzimao. Petrarka je ,ipak, innovator već u tome što nije, kao ranije, pisao po nalogu kakve autoritativne ličnosti, niti se držao samo pogleda vladajuće klase, odnosno kakvog teološkog sistema. Kao nezavistan laik tretirao je istoriju prema vlastitim koncepcijama.

ĐOVANI BOKAČO (1313.-1375.) je rođen u Parizu, a umro je u Čertaldu. Njegova istorijska dela su: 1. De clasis mulieribus (1362), u kome je obradio portrete 104 najpoznatijih žena starog veka, i to gotovo isključivo na osnovu grčkih legendi i rimskih istorija; 2. De casibus virorum illustrium libri novem (1356.-1364.), sa stotinak pogčlavlja koja su, većinom, rađena kao biografije; Materijal prvih osam knjiga odnosi se na klasičnu i biblijsku antičnost, a poslednja na srednji vek i piščevu savremenost; 3. La vita di Dante, sačuvana u dve redakcije: stariju, zvanu "Compendium" i mlađu, mnogo detaljniju, zvanu "Vulgata"; 4.De vita et moribus domini Francisci Petrarchae.

Kao istoričar, Bokačo je Petrarkin nastavljač i manje je samostalan od njega, mada je specijalistički izdavao izvore, pa je čak tragao za izgobljenim drevnim piscima. Kao pisac "Dekamerona", nije bio mislilac u uobičajenom smislu reči. Bokačo je već uviđao da izučavanje antičnosti ne odgovara unutrašnjim potrebama i sklonostima njemu savremenog sveta, te je on odlučno zaseo u savremeno doba. Svojim "slavnim ženama" hteo je da kompletira Petrarkine "slavne ljude". Drugo njegovo pomenuto delo ilo je inspirisano Petrarkinim delom "Rerum memorandarum". U pogledu dokumentacije, napušta teren istorijskih spisa i traga za anegdotama koje su o slavnim ženama slobodno cirkulisale. Birao je teme koje mogu zanimati sve ljude, apisao je kao iskusan novelista sa vulgarnošću pučkog racionalizma antičkog vremena. Nije sledio Petrarku u pogledu kritike izvora, tako da je prenosio bizarnosti koje nije proveravao. Najviše je pozajmljivao od Tacita.

Bokačo je vrlo značajan kao kreator životopisa umetnika (Dantea i Petrarke). Njegov "Život Danteov" je više nego posredan protest protiv klasicističkog ekskluzivizma; on je i prvi pravio životopis jednog pesnika; tu ima stare retorike

77

i moralisanja, ali je ipak važnija poezija i napor da se tretira Danteov karakter kao čoveka. Bio je to sasvim nov žanr u pisanju biografija umetničkih stvaralaca.

Stara Firentinska škola humanističke analistike

Bez obzira na uticaj koji su izazvali, Petrarka i naročito Bokačo nisu mogli nametnuti svoj način pisanja njihovim savremenicima i mlađim istoričarima. Ovi se vraćaju na retorične forme starije publicistike. Oni su bili izvan političkog života svog vremena. Oni nisu nikad uzimali da obrade veći istorijski object, a o stvarnim događajima su pisali samo parcijalno. Humanistička istoriografija u užem smislu reči počela je tek kad je stala da obrađuje diplomatsku istoriju. Kao političari, istoričari humanisti želeli su da vladu svoje zemlje stave u povoljan položaj preme inostranstvu; kao stilisti, oni bitražili da učine slavnim svoje heroje i da postignu slavnu ekspoziciju koja će čitaoca privlačiti više nego i sam predmet o kome pišu. Ljubav za ličnom slavom spajala bi se sa ciljevima praktične politike.

Najsjajniji rimski predstavnik retoričke istoriografije, Ciceron, postao je učitelj humanističke istoriografije. Srednjevekovne hronike bile su bez umetničkih aspiracija, i one nisu privlačile istoričare humaniste. Srednji vek je, međutim, ipak stvorio tehničke izraze za političke i vojne ustanove koje stari vek nije poznavao. Kako su se humanisti silom trudili da i te termine koje je život stvarao ukalupe u klasičnu leksiku, dobijana je naracija koja je bila frazerska. Raskid sa crkvenim formama u istoriografiji nije se odnosio samo na izraze. Humanisti unose svetovnost, sekularizaciju u izbor predmeta svoga pisanja a politička tendencija je uvek prisutna, bilo da pišu lokalnu ili svetsku istoriju. Ako su odbacili srednjevekovna čuda crkvene istoriografije, ipak se nisu mogli osloboditi antičke tradicije, mada su počevši od Brunija počeli da se odvajaju od Tita Livija. Te inovacije primane su bez polemika. Pored odbojnosti prema crkvi, oni pokazuju tendencije i protiv imperija, pa čak izbegavaju da pišu o svetskim istorijama. Dok je Đovani Vilani još pisao svetsku hroniku o prošlosti svog grada Firence, u tu hroniku ubacivao kao kakav insert, Bruni se odlučno izjasnio da stvar svoga grada ubaci u središte pažnje.

Humanističku analistiku zasnovao je u Firenci Leonardo Bruni. BRUNI (1369-1444) rođen u Aracu, a umro u Firenci. Bio je neko vreme gradski kancelar a potom je, kao predstavnik buržoazije, obavljao razne funkcije. Njegova su dela: 1) Historiarum Florentinarum libri duodecim (do 1404); 2) Rerum suo tempore in Italia gestarum commentarius. Njegova "Firentinska istorija" nije bila samo prvo delo humanističke istoriografije u užem smislu reči, nego i jedna od najznačajnijih primera te produkcije. U njemu jasno vidimo konflikt između antičke retorike i realističkih pogleda praktičnih političara. Za period do 1250 Bruni daje samo jedan pregled i njegova će knjiga steći pravu vredenost tek za doba posle 1250. On je dosta koristio hroniku Đovanija Vilanija, preuzimajući od njega i fabule o osnivanju grada. Ipak, kod Brunija je veći uticaj antičke istoriografije. Ako bi sa stanovišta estetike neke stvari bile ružne i nezgodne, Bruni ih je ispuštao. On je primio i

78

antički princip da se izlaganje deli prema godinama. Ipak, njegov raspored materijala s obzirom na hronologiju nije uvek siguran, jer se povodio za estetskim potrebama. Njegovo drugo delo "Istorija savremene Italije" moglo bi se pre svrstati u kategoriju memoara. Obuhvatio je zbivanja njemu poslednjih 60 godina i često ih nije rasporedio kako treba. Kod Brunija već nalazimo puni program humanističke istoriografije.

POĐO BRAČOLINI (1380-1459) rođen je u Teranovi kod Areca i poslednjih pet godina života bio je kancelar Firence u kojoj je i umro. Krajem svog života napisao je Historiarum Florentini populi libri ceto.

Pođov stil je elegantniji, jezik čistiji a izlaganje jasnije nego kod Brunija. Ta književna vrednost škodila je istoriografskoj vrednosti, mada je on znao šta je realan interes i mada ga je nekada shvatao isuviše ozbiljno. Podsticaj da piše svakako je dao primer njegovog prethodnika Brunija i prilika da kao kancelar dođe do informacija iz prve ruke. O formama anala Tita Livija on uopšte više nije mislio. Ono što umanjuje vrednost njegovog rada je okolnost što je opisivao samo ratove Firence protiv milanskog duke, prekidajući izlaganje krajem svake godine, da bi ispričao disparatne anegdote. Ako nije bio duboki mislilac, Pođo je bio prefinjeni posmatrač. U dijalogu o plemstvu on je znao da iznađe stvarnu karakteristiku pozicija plemstva u raznim zemljama. Po nekad je pisao tako živo da imamo utisak da čitamo feljtonistu, i po tome se sa njim može uporediti samo Jeronim Praški kad je pisao o koncilu u Konstanci. On nije zaboravio da pozajmi teatralni patos retoričkog stila. Njegovo delo je manje lično a praznije nego Brunijevo. Držeći se antičke moralne filozofije on nije izgradio svoj individualan program pa nije više izdvajao ni svoju individualnost. Možda je zato i izbegavao da slika unutrašnju situaciju u gradu, jer bi takvoj slici nedostajale lične boje i ocene.

Humanistički istoričari u Firenci nastavili su da idu trasom koju je izgradio Bruni. AKOLTI (1415-1466), takođe rođen u Arecu, bio je profesor prava u Firenci a od 1459. isto tako kancelar Republike. Njega je privukla tradicionalna srednjevekovna tema o krstaškim ratovima, pa je napisao delo: De bello a Christianis contra barbaros gento pro Christi sepulcro et Judaea recuperandis, libri quattour. Sledeći metod svog učitelja, on se zadržavao kod detalja i uključio u svoj način pisanja antičku frazeologiju. Delo je puno fabula, ali je Akolti umeo da rezonuje.

SKALA (1430-1497) je rođen u mestu Kola u Val d' Elza, u Firenci se priključio Medičima koji su mu pomogli da zauzme najviše položaje, pa je od 1473. obavljao dužnost kancelara Republike. Napisao je delo Historia Florentinorum u 20 knjiga. Njegove analize već podsećaju na Makijavelija, a njegova dokumntacija već upućuje na naučnu objektivnost. U celini, njegovo je delo poetično i uglavnom kompilativno, mada mu je službeni položaj omogućavao da bar za period svoga kancelarnog mandata donese pojedinosti koje se ne bi mogle znati iz drugih izvora.

MANETI (1396-1459), rođen u Firenci, bio je trgovac imorao je da beži iz rodnog grada pred klikom Medičija. Napisao je delo Historiarum Pistoriensis, libri tres. Dobro je što je za svoj predmet odabrao grad Pistoju, u kome su mu poverili neke gradske časti. On nije kritičniji od svojih prethodnika, držao se istine i pisao pod uticajem antičkih pisaca. Bruni mu je bio neposredan uzor i učitelj.

79

Humanistička istoriografija u ostaloj Italiji

Uskoro je Brunijeva analistika u Firenci stekla ozbiljnog konkurenta u istoriografskoj produkciji ostale Italije, u prvom redu u Veneciji, Napulju, Milanu, u Papskoj državi i nešto u Đenovi, Sijeni, Mantovi, Ferari i na Korzici. Između Firence i ostale Italije postoje neke opšte razlike. U Firenci je istoriografija nastala slobodnokao i drugi proizvodi književnosti i umetnosti. U ostalim italijanskim gradovima iza istoriografskih ostvarenja nalaze se vlade gradova-država. Možda je to već bio razlog što zvanični istoričari nikad nisu mogli dostići vrednost firentinskih, i te superiornosti su bile svesne vlade pomenutih gradova. I po predmetu se razlikuju pomenute lokalne škole: u Firenci pišu istoriju rodnog grada kao patriote i umetnici, u Napulju se piše poručena dogodovština vladajuće dinastije, u Veneciji kao jednoj pomorskoj sili više je prisutna opšta istorija. Zajednička im je osobina u tome što pisci svuda žele da steknu i ličnu slavu, veličajući svoje heroje. Politička apologija je svuda prisutna.

U Veneciji treba pomenuti Sabelika, Kavađera i Bemba. Makantonijo Kočo zvani SABELIK (1436-1506), rođen je u Vikavaru u Kampanji, studirao je kod Pomponija u Rimu, bio je profesor u Udineu i tek kao poznat humanista dolazi u Veneciju, gde je i umro. Napisao je: 1. Rerum Venetarum ab urbe condita libri XXXIII; 2. Enneades sive Rhapsodia historiarum, opšta istorija od najstarijih vremena do 1504. Sabelik nije poznavao Veneciju i nije mogao ući u duh njene egzistencije, nego je dao pregled koji je polazio od tradicionalne istorije, Dandolove hronike i drugih oficijalnih prikaza venecijanske prošlosti. Ipak, bio je kultiviran pisac da svoju materiju lepo uobliči. U delu o opštoj istoriji bio je smo Brunijev učenik i u pogledu kritike izvora nije otišao dalje do svog učitelja. Ipak, gledao je da istoriju očisti od srednjevekovnih fibula i čuda, skeptičan i racionalan.

Andrija KAVAĐERO (+ 1510) je deset godina pre svoje smrti bio imenovana za oficijelnog istoričara Republike, postavši učitelj u senatu Bemba. Od njegovog dela sačuvani su nam samo fragmenti. Pjetro BEMBO (1470-1547) iz venecijanske patricijske porodice, bio je sekretar pape Lava X, potom je živeo u Padovi i kao kardinal prešao je da ponovo živi u Rimu. Koncipirao je ali ne i završio delo Rerum Venetarum historiae libri duodecim. Vrednost njegovog dela sastoji se u verodostojnoj dokumentaciji, s obzirom da su mu arhivibili otvoreni i što je bio jedan od prvih koji su koristili "Dnevnik Marina Canuta”. Posebno je obradio vreme od 1467 do 1513.

U Napulju su značajniji pisci bili Lorenco Vala, Facius i Fontan. Lorenco VALA (1407-57), rođen u Rimu, bi je poznat humanista i kao takav izabran za lektora i srkretara kralja Alfonsa Napuljskog. Napisao je delo Historiarum Ferdinandi regis Aragoniae, u kome je opisao život i podvige oca svog protektora. Bio je i suviše markantna ličnost da bi se zadovoljio da samo akceptira Brunijeve forme. Imao je izuzetno širok krug interesovanja, pa je ulazio i u pitanja filologije,

80

filozofije morala i u kritiku političkih i vojnih problema. Vala nije odobravao neke manire humanista, na primer da se savremena imena zamenjuju antičkim. Svoju monografiju gotovo isključivo je posvetio privatnom životu, pokazujući i diničnost, mada je bio zvaničan istoričar. Bartolomeo FACIO (+1457), rođen je u Speciji, ali je veliki deo života proveo u Napulju, gde je napisao delo Rerum gestarum Alfonsi I regis neapolitani. Facius je stvarno bio začetnik zvanične Napuljske istoriografije, kji se mngo razlikovao od Vale i bio pravi predstavnik komunističke istoriografije, u pogledu forme pisanja superioran kao i Peđo. Svoj zadatak glorifikacije svog patrona izvršio je uzorno. Đovani Joviano FONTANO (1426-1503), rođen je u Borgo di Čereto u Umbriji, bio je činovnik a potom podsekretar Napuljske kancelarije. Napisao je delo: De Ferdinando I rege neapolitano, Alphonsi filio, libri sex. Za razliku od svog učitelja Faciusa, koji je bio virtouz u stilu i deskripciji, Fontan nije napustio uobičajenu formu, pa ni mnoge digresije antičnosti. On nije dao monografiju rata između Ferdinanda i Žana od Kalabrije 1460-65, o kome je on inače zabeležio i pljačke. Njemu je nedostajala sloboda da govori kao istoričar, tj. samo istinu.

Milano XV veka takođe je imao nekoliko važnijih istoriografa: Krivelija, SimonetuMerulu i Korija. Lodrizio KRIVELI (1414-65), Milanac po rođenju, najpre je služio kod nekih nadbiskupa, a potom je kao pristalica Sforca postao vojvodski sekretar. Napisao je delo De vita et gestis Francisci Sfortiac Vicecimitis, ducis Mediolani. Krivelijev zadatak je bio da opiše život svoga gospodara i njegovog oca. On tu obavezu nije ispunio jer je sastavio, u formi elokvija, samo životopis Frančeskovog oca, Nucija Atendola (+1424). Stigao je,međutim, da sastavi i delo Di expeditione Pii papae secondi in Turcos. Kalabrijac Đovani SIMONETA bio je i kondotjer i sekretar Frančeska Sforce. Napisao je Rerum gestarum Francisci Sfortiae libri XXXI. To delo ne predstavlja no biografiju ni istoriju, biografiju ne jer samo navodi akta svog heroja a ne i njegov privatni život, a istoriju ne zato jer njega tadašnja burna istorija Italije zanima samo ukoliko se direktno odnosi na Frančeska Sforcu. Đorđo d` Merlani, po latinski MERULA (1420-94), rođen je u lombardijskoj Alesandriji, a kao humanistički professor živeo je u Veneciji i Milanu. Sastavio je Antiquitates Vicecomitis libri docem. Osim solidne humanističke kulture, Merula nije imao kvalitete potrebne istoričaru. Pokazivao je sklonost ka kritici, te je odbacio sve srednjevekovne fabule o osnivanju Milana oa i poznatu Konstantinovu darovnicu, ali je ipak u stvari same dinastije Sforca ostao veran tradicionalnoj genealogiji i heraldičnim fabulama. Bernardo KORIO (1459-1519), Milanac, od 1474. na milanskom dvoru, napisao je Patria historia, gde je opisao zavičajnu prošlost od 1499. godine. To se delo jedva može ubrojati u humanističku istoriografiju i to ne samo zato što nije napisano na latinskom nego na italijanskom. Nije kritičan, ne održava duh masa, niti je bio stilist; to je sredina između starih hronika i humanističkih anala.

81

SADRŽAJ:

UVOD: NASTANAK HRIŠĆANSKO-FEUDALNE ISTORIJSKE MISLI...............1VESTI O STARIM GERMANIMA I KELTIMA U POZNO RIMSKOJ ISTORIOGRAFIJI.......................................................................................3SEOBE NARODA......................................................................................4CRKVENI OCI (IV vek).............................................................................5CRKVENI ISTORIČARI V, VI i VII VEKA......................................................7PAPSKA AKTA ( do VIII veka).................................................................13IZVORI ZAPADNOG HRIŠĆANSTVA U VIII VEKU.....................................14ISTORIOGRAFSKA DELATNOST KAROLINŠKE “RENESANSE”.................18HRONIKE, ANALI i ŽITIJA ZA VREME KAROLINGA (VIII-X vek). OPADANJE NIVOA ISTORIOGRAFIJE U IX i X STOLEĆU............................................19IZVORI ZA EPOHU VLADAVINE KAPETA U FRANCUSKOJ (987-1328).............................................................................................................25NEMAČKA ISTORIOGRAFIJA U VREME SAKSONSKE I FRANKONSKE DINASTIJE (919-1125)...........................................................................27IZVORI ZA KRSTAŠKE RATOVE (od kraja XI do početka XIII veka).....31

a)IZVORI ZA PRVI KRSTAŠKI RAT.......................................................31b)IZVORI ZA DRUGI I TREĆI KRSTAŠKI RAT.......................................35c)IZVORI ZA ČETVRI KRSTAŠKI RAT I KASNIJE KRSTAŠKE POHODE...37

CARSTVO HOENŠTAUFENA I PAPSTVO U XII I XIII VEKU (1125-1254.)...................................................................................................39IZVORI ZA ISTORIJU UGARSKE DO XIV VEKA........................................42ENGLESKI IZVORI OD SREDINE XI DO SREDINE XIV VEKA....................44FRANCUSKA U PRVOJ POLOVINI XIV VEKA............................................45FRANCUSKA ISTORIOGRAFIJA U PERIODU STOGODISNJEG RATA..........49IZVORI ZA ISTORIJU NEMACKE OD XIV DO XV VEKA.............................54IZVORI ZA ISTORIJU UGARSKE U XIV i XV VEKU....................................56IZDANJA ZA MADJARSKU ISTORIJU........................................................58IZVORI ZA CESKU I POLJSKU ISTORIJU..................................................59ZBIRKE IZVORA ZA NEMAČKU ISTORIJU...............................................66ZBIRKE IZVORA ZA FRANCUSKU ISTORIJU............................................69ZBIRKA IZVORA ZA ITALIJANSKU ISTORIJU............................................72ZBIRKE IZVORA ZA ISTORIJU PIRINEJSKOG POLUOSTRVA.....................73ZBIRKE IZVORA ZA ENGLESKU ISTORIJU..............................................74ZBIRKA IZBORA ZA CRKVENU ISTORIJU................................................74BIBLIOGRAFSKI PRIRUČNICI..................................................................75HUMANISTIČKA ISTORIOGRAFIJA..........................................................76

Prvi humanistički istoriografi: Petrarka i Bokačo...............................76Stara Firentinska škola humanističke analistike................................78Humanistička istoriografija u ostaloj Italiji.........................................80

SADRŽAJ:..............................................................................................82

82

83