Ivo Andri Jelena, ena koje nema

OD SAMOG POETKA

U tiini i nepominom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neoekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-tak! Ne diui oi sa posla, samo se nasmeih kao ovek koji zna dobro sve oko sebe i ivi mirno u srei koja je iznad iznenaenja. Bez rei i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je ala uspela, da moe ui, da je ekam sa radou. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom alom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom sluajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobian i znaajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovetava prvi sneg.) Ponekad ujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, neujna, i opet ne okreem glave niti diem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da e sada ui. Samo neopisivo i neizrecivo uivam u tom deliu sekunde. Naravno da posle nikad ne ue niti je ugledaju moje oi, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam ve navikao da je i ne oekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to to se ne pojavljuje, to ne postoji, to sam prealno i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u ivotu. Opaajui i pamtei danima i godinama njeno javljanje u najrazlinijim oblicima, uvek udno i neoekivano, uspeo sam da naem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, privienje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem privienjem zbog vas kojima ovo priam, za mene lino bilo bi i smeno i uvredljivo da svoju najveu stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znai nita.) Da, ona se javlja gotovo iskljuivo u vremenu od kraja aprila pa do poetka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlou. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju ea i ivlja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce itko i kad ga ovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu e, ona se gotovo ne odmie od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lia. Oseam je u sobi po jedva ujnom utanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najee stoji, nevidljiva i neujna, negde iza moje senke. A ja satima ivim u svesti o njenom prisustvu, to je mnogo vie od svega to mogu da daju oi i ui i sva sirota ula. Ali kad pone da se skrauje suneva staza i lie da biva ree, a na jasnoj kori drveta ukae se munjevita veverica koja ve menja dlaku, privienje poinje da se gubi i bledi. Sve su rei oni sitni umovi koje sam navikao da ujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu ale za koje znaju samo bezbrinost mladosti i veiti svet snova. Nevidljiva ena poinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao to nestaju aveti i priseni, bez znaka i oprotaja. Nikad nije postojada. Sad je nema. Pouen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u udesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neoekivano, po zakonima kojima je teko uhvatiti kraj. Vudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moe oekivati od stvorenja koje je i ena i avet. I potpuno isto kao sa enom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj ivot sumnja i nemir i tuga, bez leka i objanjenja. Tako prole jeseni. Nastupio je kraj oktobra. ini mi se da je bio poslednji dan toga meseca. Ve drugi dan kako duvaju neki vetrovi. Ne smiruju se ni nou, kao delati koji imaju da se obraunaju sa cveem, liem, granicama. Prate ih neke stroge kie kao njihovi pomagai. Na zapadnom nebu neko mrano crvenilo, kov na njemu, hotelske etikete jarkih boja i, kao modrice na telu, tragove nosake nestrpljivosti i dana i noi provedenih u furgonima. Odjednom mi se uini da na niklovanom zatvarau vidim plavu ensku vlas. Skoih. Upletena vrsto u bravu, to je bila jedna jedina vlas, plava, n tvrda kao otkinuta ica. Nisam smeo da priem i da je se dotaknem, jer u tom trenutku protrnuh istom onom jezom od pre dva meseca, u predsoblju alpskog hotela. Dakle, ipak je neko morao leati na tim koferima sa prosutom kosom i dicem u dlanovima! Kruio sam oko svoga otkria nekoliko trenutaka, a zatim, kao po naredbi, prenesoh opet sto na staro mesto, zajedno sa lampom i hartijama. Iza mene ostade nia u polumraku. Nagonski sam se povlaio iz te mune igre koju nisam traio i u kojoj nisam gospodar. Bilo mi je jo hladnije. Usiljavao sam se da ne mislim na malopreanje otkrie. I kad sam u tom uspeo, morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na ta drugo. Nikad nisam voleo preteranu oseajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazila tako lako odvodi na svoje pogrene i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i muila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam vie. U stvari, morao sam neprestano da misdim na taj svoj prezir, i muio sam se i dalje. Nita nije pomagalo. Ostajala je postela, koja kao grob pokriva zaboravom i lei svaku muku, iako manje savreno.Ah, kad bi lei bilo isto to i zaspati, ivot ne bi bio ovo to jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostiniji od najveeg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je leao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plaa, ni enske kose, ni ena, stvarnih ni avetinjskih! Tama i uzaludan napor da zaspim zamorie i zaludee moju svest do te mere da sam poeo da gubim predstave o dimenzijama sopstvenog tela. Moja roena podlanica, na kojoj je poivao moj levi obraz, dolazila mi je kao vrela pustinja bez granica, bez travke i vode. U zamorenoj svesti inilo mi se da od nezapamenih vremena leim ovako i da je misao na vlas plave enske kose samo jedan od bezbrojnih snova koje snivam, leei budan. Ta misao mi dade snage da se otrgnem i da upalim edektriku. Kako je malen i zbrkan svet opipljivih stvari prema vrelim, nedoglednim regionima nesanice! Kako je mutno i runo ono to otvorene oi mogu da vide! Vrtlog koji je bolna zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kruio je sve sporije. Najposle, sve se stvarn zaustavie, svaka na svome mestu: vrata, veliko ogledalo, divan, pisai sto, telefon. Ustadoh. Nesigurnim korakom deteta koje zna imena predmeta oko sebe, ali ne i sve njihove osobine, prooh kroz tu stvarnost nieg reda. U dnu sobe zapalih jo jednu, zidnu, lampu. U nii je leao prtljag, nepomian i obasjan. Pogled mi je pao na dve niklovane brave najveeg kofera, preleui s jedne na drugu. Ni traga od neke enske kose. Zapalio sam i stolnu lampu i seo na stolicu na kojoj sam sedeo pre spavanja, kad sam ugledao vlas kose kako podrhtava. Sa toga mesta video se na levoj bravi savijen i tanak refleks svetlosti i liio je na vlas plave kose. I to je bilo sve. Pogasio sam, ponovo, redom, svetlosti i priao postelji, koja je pod sjajem male lampe na nonom ormariu izgdedala kao ratite ili tragini predeo velikih geolokih poremeaja. Ispravio sam jastuke i poravnao arav, kao arenu za none borbe, ugasio i poslednju lampu, i legao. U takvom jednom trenutku mora da se prvi put javila oveku misao o uskrsnuu iz mrtvih. Oseao sam se satrven i malen, bedni ostatak onoga oveka koji je sino oko deset sati uao u ovu sobu i seo da radi, prevaren i unien, i to dva puta, jedanput od prisena, drugi put od jave. To to je, posle svega, jo ostalo od mene moglo je da lei mirno, kao ljutura pojedene koljke, koju niko ne dira. I zaspao sam brzo i tvrdo, ali to nije bio onaj san koji sam toliko udeo pre moga ustajanja. To je bila nesvest nepotrebnog i odbaenog tela. Sva iskuenja, sva ispatanja i sve patnje u ivotu mogu se meriti snagom i duinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovopravo podruje. Dan je samo bela hartija na kojojse sve oe belei i ispisuje, a raun se plaa nou, na velikim, mranim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve reava i brie, konano i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena. Zima je odmicala. udna i muna stvar sa plaem nad koferima i kosom u bravi od nikla bila je sreno zaboravljena. Privienje se javljalo retko. Jednog svetlog jutra stajao sam pred ogledalom i eljao se. Tada mi se uini da izmeu mojih prstiju i pramenova kose, kao iza reetaka, spazih Jelenu kako prolazi kroz sobu iza mene. Minu kao nejasna senka du celog ogledala. I pre nego to sam mogao da je dobro sagledam, izgubi se u onim bruenim krajevima stakla gde se lome zlatni n modri refleksi zimskog jutra. Neki dan sam odetao izvan varoi. Zaustavio sam se na obali reke i siao niz kamenito korito do same vode, koja je tekla mutnozelena i ustra. Zimska voda, jalovica, bez ribe, bez insekta, bez pruta i lista, bez nagrizene voke koju su ispustila negde deca pri kupanju, otra i nemilosrdna kao oruje. iprag go i rakite prozeble. Na drugoj obali, nepristupanoj n kamenitoj, razasuti borovi. Zimsko poslepodne, koje je uvek krae i hladnije nego to ovek misli da e biti, odjednom postade hladno i sivo. Die se izdaleka vetar, glasnik sutona. Videh lepo kako se redom povijaju pod njim borovi na protivnoj obali. Vetar koji mi se primicao dizao je sa borova, s kra i s vode tanku senku, kao prainu, i nosio je, kao sve gui i tamniji talas, sve veom brzinom. Najposle je, zgusnutu u lik i ispravljenu, snese pored mene. Kad bih samo neosetno pomaknuo oboren pogled ulevo, uveren sam da bih ugledao Jeleninu ruku i kraj njenog sivog rukava. Ali ja to neu nikad uiniti. Stojim oborenih oiju i ne miem se, sav obuzet njenim neoekivanim prisustvom. Eto, tako se javljala zimus. Tako se javila malopre, na prozoru, sa prolenim vetriem. Pod kakvim vidom u je jo sresti? Kuda e me odvesti ovo privienje, drae od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog ivota? Hoe li, kad to vreme doe, i nju poloiti zajedno sa mnom u grob? Ovog trenutka mislim da e ona tada, kad ja i moja senka postanemo zanavek jedno, izleteti iz nje, kao leptir iz aure, i otii svetom da obilazi prozore ivih. Tako sada mislim.

NA PUTOVANjU

Neko je poeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo drutvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutlajima oivljavalo je razgovor.

- Volim da putujem! - rekao je odjednom, neoekivano i tiho, jedan mladi, ali sa osmehom u kojem je bilo neto od priguenog kliktanja i radosnog polaska. Uzbudio me je taj mladiki osmejak i podstakao da i ja kaem neto o putovanju, ali u sebi. To je bio negovoreni monolog koji je, kao reka ponornica, neujno tekao ispod njihovih glasnih prianja. "A ko ne voli? Razgovarajte sa enama i mladiima, pa ete videti. Zagledajte u dno due starijim, smirenim ljudima, koji ne govore o svojim eljama, i nai ete istu strast, zamrlu, bez made na ostvarenje, ali ivu i trajnu. Moda bi se mogdo rei da svak voli putovanje, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepi, ivot. Ali ja, kad kaem da volim da putujem, imam za to stvaran i naroit razlog. Jelena, koja se tako retko pojavljuje, na putovanjima je jo ponajee pored mene. Zato volim da putujem sam, i zato putujem esto. im pone da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim reima, srean sam, jer ne bih mogao kazati gde sam. Tada se deava, u srenim trenucima, da se pojavi Jelena. Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kaem, jer to ni sam ne mogu nikad da predvidim niti umem docnije sebi da objasnim. Deava se da je sretnem, kao da me je ekala, ve na samom polasku na put. Tek to sam se smestio u kupeu, na seditu pored prozora (bledozelena oja, sa belim ipkama na uzglavlju!), voz kree i za nekoliko trenutaka naputa rastrgana i tuna predgraa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje povrine bata i njiva i da se u kovitlac savijaju oivele mase ograda, drvea i telegrafskih ica, ja skrenem pogled sa sedita prekoputa, koje je prazno kao da nekoga eka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tenu, uzvitlanu masu, zgunjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove ume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, ve sedi i sve stvarnije biva stvorenje ije mi samo prisustvo priinja neizmernu radost koja raste u neproraunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku taku na obzorju ili u lice eni koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga to ona postoji takva kakva jest i to je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i brie nae likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko otre crte na kraju vidika i dadi negde po svima svetovima. A veliko udo te radosti i jeste u tome to svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sree i da je vratim i ograniim na naa dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A ve nekoliko sekundi posle toga, poplava sree poinje ponovo, i u njoj iezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama. Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaka od jedne savrene sree do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u srei opteg postojanja. I ni na jednoj taki toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili sputamo. Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju irokog vidika koji se topi, kree i rui u brzacima i slapovima - nepomina i nema, ali ve iva i stvarna. iroko, vedro i sdobodno gledanje njenih oiju koje nastaju nije se jo izotrilo i saelo u odreen pogled. Tako mlade ene iz svog tela, koje ima sveinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim istim, mirnim oima. Te oi koje se kreu polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, lie na deo globa koji, prigueno osvetljen iznutra, nagovetava nepoznate a sluene delove kontinenata i okeana. Pogled tih oiju nije nikad poivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjanjiv nain da uivam u svemu onom to one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oi su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodunom tanou nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja ula i zavodile ih na nesluene staze i u zanosne varke. Samo retko u ivotu, pred najveim i izuzetnim prizorima koje, udrueni, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojaanih ula i njihovo neogranieno umnogostruavanje, sve do istovremenog oseanja pojava koje inae, izvan tih prazninih trenutaka, upoznajemo i oseamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljaju samo bled trag docnije, u seanjima nae svakidanjice.) Tako sam nekad, dok sam, stojei na visini od tri hiljade etiri stotine metara, gledao iznad sebe gleere i na njima sunev sjaj koji izgleda nepomian, odjednom uo kako se iz njih die beskrajno tanak um, muzika jedna koju uho teko moe da razabere a nikako ne ume da zadri. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodreene crte nebeskog svoda. I dok sam oslukivao kako tiho i otro umi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadanje pojave i vidike, jedva moe da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca. Na ovakvim putovanjima sa Jelenom takve, inae retke, zamene ula bile su neprestano i potpuno mogune, i ostvarivale se lakoom sna i brzinom misli. Tako je bilo i sada. A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobilo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oi. Tada sam ugledao njene teke i udne one kapke, ispod kojih su iveli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajui da zadre sav sjaj, bletale tankim odsevima eenog, zagasitog zlata u udesnim prelivima. Dok je tako drala sklopljene oi, ja sam posmatrao njeno elo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko vonih plodova, treptao neoivien oreol monog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i itkom predelu koji brzina vonje nosi, kida i rasipa u oima putnika. Tako smo, prelazei prostor, dugo utali; ona po zakonu svoga bia i postanka, a ja u neizrecivoj slasti njenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve to se moglo pomisliti ili rei. Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti elji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund utanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola rei kaem kako sam neizmerno sreniji od svih ludi na zemlji, koji svoj dan i svoju no, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom enom savrenog bia i lika. To je bilo dovolno da ena, koja je za mene oliavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao privienje. Prema meni se, u ritmu brzog voza, nihalo prazno sedite, kao grana sa koje je ptica odletela. Vagonski prozor uzalud je hvatao i kosio sve nove predele u sve novoj igri svetlosti i oblaka. Sve to je proticalo i odlazilo nekud u bezoblinim, tenim masama. A ja sam putovao kao brian samac, to sam bez Jeleninog prisustva u stvari uvek i bio. A biva da se Jelena javi i drugom prilikom i na drugi nain, ali uvek na putovanju, uvek udno i neoekivano. Deava se da nam u stranom gradu, na povratku, ostane koji sat vremena izmeu dva voza, ili izmeu voza i aviona, ili broda i voza. Tu sati imaju uvek naroitu boju i naroito mesto u naem ivotu. Sunano popodne iza kie. Stvari su u garderobi, u depu je vozna karta za dalje putovanje, veeras. Sav raniji ivot iza mene je, sav budui tek preda mnom. Stvara se prazno podruje potpune slobode. Tu se dobro ivi. Nita nije ni kako je bilo ni kako e biti, nego onako kako bi moglo biti i kako, nekim udom, i jeste. Sav ivot je odjednom postao vrst, jasan, bezimen, osetan samo po onom to vredi sam po sebi. Sve ima naroito znaenje i vrednost, i ono to ovek pomisli, i ono to pogleda, pomirie ili okusi. Sitnice i sluajni susreti imaju u takvim prilikama esto izgled znaajnih stvari i velikih doivljaja. Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu, razgledam izloge, spomenike i zgrade, kao da u moi sve poneti u seanju. Svraam u radnje i kupujem sitnice, poklone koje u poneti prijateljima kod kue. Uzbuen sam kao da otimam od ivota, kradem od smrti. Nosim poklone za druge, a idem pun radosti, kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dragocenim predmetima i uz njih pogledima i osmejcima koji vrede hiladu puta vie od predmeta. Prolazim nepoznatim gradom kao raskonim tuim vonjakom. Razgledam, pazarujem, izvinjavam se, zahvaljujem. A preda mnom je stalno utvren sat i minut moga odlaska. Uao sam u jednu veliku, bogato ureenu papirnicu, punu sveta, koji je na dvoja velika vrata neprestano ulazio i izlazio. Bilo je doba godine kad dani ponu primetno da kraaju. Napolju je bilo jo prilino vidno kad su u radnji planule svetlosti, sve odjednom, i celu prostoriju prelile mlenim sjajem, u kojem su oiveli svi predmeti, raznobojna roba po tezgama i rafovima i lica kupaca i prodavaica. U tom trenutku ugledao sam Jelenu. Ila je put kase da plati. Prodavaica je napustila svoje mesto i pratila je, ne odvajajui oiju od nje. ena na kasi primila je rasejano novanncu, a kad je htela da vrati ostatak i podigla pogled do Jeleninog lica, odjednom je ustala i stojei predala joj novac. Jelena se zaputila ka izlazu, a mala prodavaica ila je za njom sve do vrata, sa oitom namerom da ih otvori. Ali je u tom pretekao jedan stariji nametenik, koji se sluajno desio tu. Gledajui Jelenu u lice, otvorio je irom vrata i rekao glasno i radosno: - Neka, ja u zatvoriti! ena za kasom jednako je stajala i gledala za Jelenom. Bio sam potpuno zanesen gledajui kako se svak kao arolijom menja im pogleda Jelenu u lice. Tek kad su se vrata za njom zatvorila, setio sam se da pohitam i da joj priem. Na nesreu, nisam jo bio platio. Brzo sam istresao novac pred enu na kasi, koja je hladno prelazila pogledom preko mene kao preko brojke u dugom nizu brojaka. Gurajui se i sapliui, istrao sam napolje. Gledao sam levo pa desno. Svet je vrveo irokim trotoarima u oba pravca, sredinom su milela kola u neprekinutoj povorci. Bio je dvosmisleni prelazni as izmeu dana i noi. Sve je bilo osvetleno, a ipak nejasno i nerazumljivo. inilo mi se da pored mene prolazi povorka sa maskama na licima. Gde se tu izgubila Jelena? U kom pravcu je krenula? Kako da je naem? - Uinio sam ono to je najgore i najnerazumnije. Krenuo sam levo, probijao se grubo i zagledao svakoj eni u lice. Onda sam se opet vratio pred radnju i poao desno. Kad sam izgubio svaku nadu, vratio sam se na polaznu taku. Tu sam stajao jo jedno vreme, kao ovek koji je nepovratno izgubio ono do ega mu je najvie stalo. Sve je bilo maglovito i neodreeno, samo jedno je bilo jasno: da se sa takvim gubitkom ovek ne moe pomiriti. Jo dugo sam krstario tim ivim i prometnim delom grada, vukui svoje paketie i unezvereno gledajui oko sebe. Na mahove bi mi se priinilo da za ugao zamie Jelena. Potrao bih naglo i tamo nalazio - neku nepoznatu enu. Zastajao sam postien. Ali malo docnije opet bi mi se uinilo da se u gomili, na protivnoj strani ulice, nazire Jelenin stas. Pretrao bih nepropisno i - uzalud. Sve me je varalo. Sve sam vie gubio poverenje u svoje oko i svoj korak. Izmuen i umoran, stigao sam na stanicu pred sam polazak voza. Uzeo sam svoje stvari, smestio se u avetinjski osvetljenom kupeu. Paketie od kupovine sloio sam u svoj kofer. inilo mi se da sam se udvojio i da vidim sam sebe kako dugo sedim nepomian sa koferom na kolenima, pitajui se neprestano da li je to zaista mogla biti Jelena, a zatim vrsto i nervozno pritiem njegove dve brave, koje pri zatvaranju kau metalnim glasom, jedna: da!, a druga: ne! Prolazimo kroz vlanu tamu i pust, neosvetljen predeo. Jelena se nee vie javiti. Mrak, vlaga. To nije njen element. Preda mnom je no bez sna, nedogledna, jarosna, ubilaka pustinja. ini mi se da je ivo bie nee preiveti ni videti joj kraja. A meni valja iveti, i ekati. iveti sa nadom, u ekanju. Pa i bez nade.

DO DANA DANANjEG

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve ree, sve nejasnije, ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu injenicu. Da to ne bih mogao uiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa sve manje, nadajui se uvek viem. Tako sam celo jedno leto iveo od jednog jedinog nerazumljivog i munjevitog vienja. Vozei se u sumrak ozelenelom ulicom, jednom od najlepih beogradskih ulica, nejasno sam sagledao Jelenin lik u belini. Bila mi je okrenuta leima. Nasluivalo se da je u jednom od onih poloaja koji su neobini i u kojima se ovek ne zadrava dugo. Po njenom stavu i dranju inilo mi se da nekom tamo hoe da dovikne jo neto ili da glasno pozdravi nekog u dalini, ali joj ni tada glasa nisam uo, kao nikad pre ni posle. Ma ta da je bilo, izgledala mi je velianstvena tako raskrilena u prostoru, sa telom koje se pokorava nekoj meni nepoznatoj potrebi, i koje je celo predano usrdnom naporu da nekom ko odlazi, a koga, zagledan u nju, ne vidim, dade jo neto od sebe, da od njega zadri neto, ma i najmanje, koliko no i daljina doputaju. Sve sam to video u jednom magnovenju, kako moe da se vidi kroz sumrak i senku olistalog drvea, iz kola koja jure irokom i slobodnom ulicom. Nisam ni pomislio da koim ili da zaustavim. Naprotiv, istrgnuo sam, onako u prolazu, ceo vidokrug tog sutonskog trenutka: olistala kruna velikog drveta, plonik, ugaeno lice bele kue, a preko svega toga razgranat topal, letnji lik ene koja se nesvesno i nepotedno predaje neem u daljini i tami - i odjurio sa njim, pritiui gas, kao otmiar. Posle, mesecima sam je nosio u sebi tako. Sve je bilo stalno tu: bogat majski sumrak, koji dugo traje a u kom je sve puno ivota, i varo u zelenilu, i devojka u beloj haljini, rairenih ruku, nagnuta prema nevidljivom sabesedniku - privienje, ali i stvarna ena sa slatkom krvi, dragim imenom, i navikama koje odgovaraju mojima. Sve je tu, preda mnom, i sve se moe jesti i piti kao vino i voe. A u isto vreme tu su i moja glad i moja e, ogromne do bezumlja, bez i najmanje nade da e ih ikad ita moi utaiti i ugasiti. Tako sam putovao svetom, najsreniji ovek sa najlepom enom kakva se mogla samo sagledati u predveerje dugog dana mog samotnikog leta, punog odricanja. Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane. I ne samo jesen. Jelene je nestalo iz svih mojih godinjih doba. Nn putovanja, izgleda, vie ne pomau. Ono od ega bih hteo da pobegnem ide sa mnom, pre mene stie u mesto koje je CIA mog puta, i do ekuje me na stanici, vodi u hotel i prati po gradu. A ono to bih, sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, eleo da vidim - ne javlja se vie ni u snu. Jelene nema. Putovanja gube za mene dra i smisao. Poslednje moje vienje sa njom (udno i nezaboravno) bilo je, istina, na jednom putovanju. Skromnim parobrodom, u kratkim etapama, obiao sam nekoliko mediteranskih gradova. Bilo je tako lepo da se nikako nisam mogao oteti pomisli da se ja to pratam sa svim to se zove lepota i bogatstvo sveta. Ta me je misao stalno pratila, kao mukla muzika ispod svih glasova ivota oko mene, kao nevidljiva ali uvek prisutna senka u punoj svetlosti sunanog podneva. Zbogom, svetlosti! U Carigradu je trebalo da se naem sa jednim zemlakom. Urekli smo sastanak u velikoj krznarskoj radnji njegovog prijatela Jermenina. Kad sam stigao, mog zemljaka nije jo bilo. Sopstvenik radnje, mrkout i nagrizen boleu, ali ilav ovek i savren trgovac, bio je zauzet. Ponudili su mi da sednem i priekam. Tako sam imao prilike da posmatram iz blizine kako pokazuje krzna nekoj ugojenoj Grkinji, istonjakoj lepotici, koju prati omalen i mnogo stariji mu. Siv, neujan i gotovo nevidljiv mladi donosio je gomile skupocenih koa iz kojih je bio studen dah sumrane magaze. Gazda je lino uzimao jedno po jedno krzno, rastresao ga i irio pred naim oima, i onda ga veto bacao na pod, prostirui ga tano pred noge visokoj krupnoj Grkinji, koja je stajala u stavu ukrotiteljke zverova. Pri tom je elinim glasom izgovarao ime ivotinje na turskom, grkom ili francuskom jeziku, odseno i poslovno. "Vizon", "vizon safira, "vizon sago", "indijsko jagnje", "astrahan", "pantera", "hermelin", "samurovina". A uz svako od tih imena dodavao je jednu jedinu re: "fino!", "otmeno!", "moderno!", "retko!" - Komad za komadom padao je na gomilu; tvrde, ubedljive rei padale su zajedno sa krznima i sve vie rasle tonom i znaenjem, a on ih je izgovarao u pobonom zanosu, kao da govori: "Nebesko sunce!", "Bog Savaot!", "Bogorodica preista!" (U tamnom uglu radnje nazirala se zaista mala ikona Bogorodiina!) Siguran u sebe, svoju robu i svoju raunicu, trgovac je hvatao i moj pogled, ali ja nisam mogao da odvojim oi od tih ivotinjskih koa. Jedno za drugim prostirala su se preda mnom neobina krzna i sa njima ume, farme, stepe, i nepoznati predeli iz kojih dolaze. Otvarao se svet. Moje divlenje bilo je veliko i vodilo me daleko. Neko iekivanje stalno je raslo u meni. U jednom trenutku - nisam ni razabrao ime krzna koje je trgovac izgovorio - preda mnom se prosu devianski, obasjan predeo i u njemu, velik i izduen, Jelenin lik u hodu. Nije bila naga, ali odevena, kao zanihanom mreom, samo predelom kroz koji se kretala: talasima, treputavom svetlou sunca i vode, mladim liem. U tom trenutku ugledao sam je, kao nikad, u svoj njenoJ veliini i lepoti. Ne znam koliko sam je posmatrao, izgubljen i van sebe. Kad sam se prenuo, trgovac je jo nabrajao: "vidra", "sil", "kanadska kuna", i sve novim krznima zatrpavao moj predeo sa Jelenom. Od tog dana vie se nije javila, nikad. Prolo je moda zauvek vreme kad sam je viao na svetlosti dana, prosto, oima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To vienje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko detnjeg neba!), ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopte. U najgorim asovima noi - a no je bila uvek zlo vreme moga ivota - biva ponekad da se javi neto kao slutnja njenog prisustva. Ne postoje etiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se vie ta je dole a ta gore, ta izo. a ta ispred. iv sam, ali u svetu poremeeiih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko to znam da negde prua ruku kojom hoe neto da mi doda. I ja ivo elim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom pologuu jednog zapoetog i jednog neroenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na emu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono to je ivo i jasno u mojoj svesti, to je naa elja koja je jedna. Po toj elji i znam da postojimo, ona je jedino to nas vezuje i sve to znamo jedno o drugom. U tom se poloaju ne moe izdrati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadanjeg ivota, znai: u svet bez Jelene. ivim sa ludima, kreem se meu predmetima, ali nju ne moe nita vie da dozove. Izmeu nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad vie nee pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da e doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se ini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog oveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je - istinu valja priznati - vazda i bilo. Moglo bi se rei da sam uvek iveo od seanja na jedno privienje, a sada ivim od uspomena na ta svoja seanja. Pa ipak - i to treba priznati! - sve mislim da bi se mogla javiti jo jednom, da bi se morala javiti. A uvek mi se ini da sam najblii tome u toploj atmosferi koju stvara mnoina ljudi u pokretu. U holu velikog hotela u R. Igranka od pet do osam. Gledao sam kako ispred mene promiu, kao da neko sporo a neprekidno mea karte, desetine, stotine lica lepih ena koje nisu Jelena. Svako od tih lica izgledalo je za trenutak kao da je njeno, a zatim je beznadno i nepovratno postajalo tue. I svaku od tih ena ja sam za trenutak gledao kao nju, a onda je odmah tonula i odlazila sa talasom telesa, kao mrtva, vie nego mrtva, jer nije Jelena niti je ikad mogla biti to. Sve ee sam traio i poseivao takva mesta gde se skupljaju zatalasane gomile sveta, u praznine dane, o sveanostima, na sportskim stadionima. Tu provodim sate, obuzet svojom slutnjom, posmatrajui sa veom panjom nepregledno more ljudskih lica nego ono zbog ega su se svi tu sakupili. Moje uzbuenje poraste naroito pri dolasku i odlasku. Jednom mi se desilo da sam je, noen masom koja je sporo naputala stadion, zaista ugledao, ako se to moe nazvati vienjem i ako sve to nije samo besmislena i muna igra bez kraja. Najpre sa malo kolebanja, a zatim pouzdano, spazio sam njenu glavu. Vidim joj izraz lica, tajanstveno osmehnut. Oigledno ima neto da mi kae, ali ne moe da mi prie od ljudske guve koja nas okruuje i deli. S naporom se probijam kroz taj narod. Sve sam blie Jeleni. Izraz njenog lica biva sve reitiji. Ve pomiljam kako u se nai pored nje i kako e mi bar sada rei sve to oekujem i to je odavno trebalo da mi kae. Udvostruenom snagom joj se primiem. Najposle, najposle se nalazimo gotovo jedno pored drugog. Hou da je pitam, oekujem da mi kae neto, ali se od uzavrele graje nita ne razabire. Ljudska masa nas, kao zanihana ljuljaka, as primakne as razdvoji. U trenutku kad smo blie jedno drugom, naginjem se i zakreem glavu, a ona mi igrom usana kazuje neto. To je iv i vreo apat. Po njemu, kao i po izrazu njenog lica, izgleda mi da je zaista i lepo i vano to to hoe da mi saopti, na mahove kao da uhvatim pojedinu re (ne zvuk, nego smisao!), ali sve zajedno - ne razumem. Grozniavo se napreem da shvatim, i sasvim sam blizu, ini mi se, ali u tom trenutku njen apat pada i razbija se kao tanak mlaz vode na kamenu, neujno, i bez smisla. Za to vreme, uskomeana gomila nas je opet rastavila. Trudim se da ne izgubim Jelenino lice; jo ga nazirem; as tone as se pomalja na treperavoj puini ljudskih lica. Ona mi neprestano, i uzaludno, poruuje pogledom ono to nije stigla da mi kae. Svi moji napori da se oduprem teini mase samo me jo vie udaljuju od njenog lica, koje se ve gubi meu hiljadama drugih. Klonuo, putam da me nepregledna povorka ludskih talasa nosi kud hoe. Sve je potpuno kao u snu. I ovo moram da kaem. Bilo je zatim jedno vreme... Sam ne znam da li da o tom govorim, da li je to uopte moguno reima kazati! Da, bilo je jedno vreme kad sam oekivao njeno pismo. To izgleda neverovatno i potpuno besmisleno. I jeste. Pa ipak je bilo tako. Kao u snu.

Od bezbrojnih vidova pod kojima se javljala, varala moja ula, mutila moju misao i - iezavala, samo je taj jo nedostajao! Ali ni on nije mogao izostati i, zaista, nije izostao. Kad se javila u meni ta iluzija, i kako se ustalila? To ne znam. Kad sam postavio sebi prvi put to pitanje, ja sam video samo toliko da ve odavno oekujem njeno pismo, da oekujem samo to, u svakom trenutku dana i noi, na javi i u snu. A u isto vreme sam u svakom od tih trenutaka znao da nee doi, da ne moe doi. Kome se nije deavalo, i kome se ne deava da, na povratku, stupajui u polumrano predsoblje svoga stana, baci nemiran pogled put stolia na kojem pismonoa ostavla potu? Jer, mnogi od nas je mnogo puta mislio o nepoznatom ili zaboravlenom prijatelju u daljini i njegovom neoekivanom pismu sa dobrim, srdanim porukama koje bi mogle uneti vie smisla i svetlosti u na ivot. To je jedna od onih neodreenih ljudskih eljanada koje mnogog od nas prate godinama i koje se ne ostvaruju nikad, samo ine ivot podnoljivijim. Ali u ovom sluaju ja sam mislio o tom kao o stvarnom pismu odreene linosti, sa odreenom sadrinom. Misao o Jeleninom pismu nailazila je povremeno, u nepravilnim razmacima i nejednakom snagom. Bivalo je da se za nekoliko meseci izgubi ili bar pritaji u meni, kao bolest za koju ovek ne zna i ne sluti. A bivalo je itavih nedelja kad me nije naputala ni danju ni nou. Naroito preko leta. (Jer, leto je godinje doba kad je ovek najvie podloan proizvoljnoj igri ivaca i kad se pogrena misao najlake useli u nas i neobinom snagom ustali na jednom odreenom predmetu.) Nije mi jedno leto zamrailo to oekivanje Jeleninog pisma! U planini, kao i na moru. Pismo! Kad ujem u prolazu ili kad negde proitam tu re, ja mogu da mislim samo na nju i njeno pismo. I to pismo koje ne stie, unitava sva ona koja primam, a koja mi ivi ljudi stvarno piu, unapred im razara smisao i oduzima svaku vrednost. Vraam se uvee, umoran a miran i vedar, sa planine. Prolazei holom ujem da neko izgovara moje ime. Trim do portira, uzbuen traim pismo. "Ne", kae ovek, "ne, to je bila zabuna, nema pisma za vas." I gleda me udno. Padam od umora, ali ne mogu da spavam. Ne verujem u zabunu. Mora da je bilo neko pismo, a moglo je biti samo od nje. A kad, najposle, svedem oi i zaspim, ja ne spavam pravim snom i ne snivam kao drugi ludi. Borim se s njenim pismom. ujem kako uti hartija, oseam ga pod prstima, napreem oi i vidim, ini mi se, i slova, ali rei jedne ne mogu da razumem. Onda se pitam da li bi ona uopte mogla da pie ovim naim ljudskim pismom. Otvaram oi, opet budan, i u tami vidim prugastu svetlost koja prodire kroz razmaknuta rebra na roletni moga prozora. I to izgdeda kao pismo sa gustim, pravilnim redovima. Pismo, ali neitljivo. Tako sam se ne jednom budio usred noi, sa gorinom u ustima, sa nemirom u utrobi, kivan na sebe, na tu prokletu enu ije pismo uzalud oekujem, i na ceo svet. Odlazio sam ka prozoru kao ovek koji trai svetlosti i vazduha, i udarao estoko dlanom o prozorsku dasku, gnevan i reen da jednom raistim to pletivo od obmana u koje me zapliu moje roene misli. "Ne, nee se rekad javiti!" - govorio sam sad u sebi. "Pa ona i nema ruku, ne zna ta je pero ni hartija, ni ljudska misao ni ljudska re; ona i ne sluti da postojim, ni ja ni moj svet iekivanja. Ni..nje same nema. Izgubio sam se traei je." - Tako sam govorio, ali sam u isti mah uviao da time nita nije razjanjeno ni utvreno. Oseao sam samo bol u podlanici. I moja se misao po stoti put okretala i jurila u suprotnom pravcu. "Nikad nee pisati? Ne postoji? A ta je to to me je probudilo, diglo i dovelo do ovog prozora? I ta mi, najposle, znamo ta sve postoji a ta ne? Dobro, nee i ne moe pisati. Nikad. Ali kad bi sutra osvanulo njeno pismo, sa porukama..." I krug je poinjao opet da se vrti, bez prestanka, bez milosti, i bez izlaza i reenja. Ono to nisam mogao da odgonetnem u spu, ja sam esto pokuavao da proitam na javi, budan. U etnji, ili ak usred razgovora sa ljudima, odjednom iskrsne preda mnom bela hartija puna crnih slova. I ja itam Jelenino pismo koje nisam nikad primio. Pri itanju mi, kao nejasan um iz daljine, smeta govor ovih oko mene, ali ja itam uporno dalje. U pismu Jelena mi javlja svaki put neto radosno. Predlae mi da se negde sretnemo ili me poziva da svratim na dandva u malo mesto na moru, gde ona letuje. Veze su dobre i vozom i brodom. Na primer, moe se krenuti brodom iz ... Tu se prekida moje itanje. Neko je pored mene izgovorio jednu re povienim glasom. Prenuo sam se. Pitanje je bilo upueno meni. Trebalo je odgovoriti. Pisma je nestalo. Moj odgovor je bio zbunjen. To se ponavljalo mnogo puta. I itanje se prekidalo uvek kad bi dolo do nekog odreenog podatka, imena mesta ili datuma. A ja bih nastavljao razgovor sa ljudima oko sebe, mislepi jednako na iezlo pismo, ali trudei se da ne budem neutiv i suvie rasejan sabesednik. Pa onda je nailazilo vreme kad bih sve to sreno zaboravljao. Muenje sa Jeleninim pismom prestajalo je odjednom, kao udom. Gubilo se negde u predelima matanja i zaborava, gde mu je i mesto. Mesecima sam tada iveo mirno i vedro, radei svoj posao celom svojom voljom i punom snagom. A zatim bi se opet, jedne veeri, sam ne znam kako ni zbog ega, javila u meni stara misao. Doi e i taj dan. Izgovorie nevidljiv pismonoa sa stepenita moje ime, koje e se i meni samom toga trena objaviti, kao da nisam dotad ni znao ko sam i kako se zovem. Ipak, pismo! To e biti sveana i svetla izvesnost praznika. Tana vest o Jeleninom dolasku ili odreen poziv da ja doem tu i tu, tada i tada. (U stvari, isto to i njeno prisustvo!) I ja u se odazvati lako i prirodno, kao da tome trenutku nisu prethodile godine sumnji, obmana i ekanja. I radost e biti savrena i potpuna. Taj trenutak pune izvesnosti, a bez stvarnog osnova, poneo bi me naglo. I kovitlac oko Jelene poinjao je iznova. U meni su se opet smenjivale kratke snivane radosti i duga stvarna muenja. Misli o njenoj odsutnosti ili njenom prisustvu sustizale su se, potiskivale jedna Arugu, i nosile me kao talasi. Sad je prolee. Opet prolee! Preda mnom je sto i osamdeset sunanih dana. ini mi se da su mi pregrti pune nekih udesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan.

Dok sam tako stajao neodluan od sree, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala je tu trenutak-dva nepomina (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je poloila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po emu sam to osetio. To je bila vie misao na ensku ruku. Kao senka je poivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu teinu i isto takvu mekou i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i sveano krut. Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao neto da shvatim i znam, nje vie nije bilo. Ali, prolee je. Opet prolee. Bogat sam, miran, i mogu da ekam. Da, nieg nije bilo i nieg nema, jasnog i sigurnog, ali nita nije ni izgubljeno ili iskljueno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca proleni vetri, sunevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedita u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogunosti i prilika. Znam da se svuda i svagda moe javiti Jelena, ena koje nema. Samo da ne prestanem da je iekujem!