JESENJI SVITAC; BR.20; god.III

7/17/2019 JESENJI SVITAC; BR.20; god.III

http://slidepdf.com/reader/full/jesenji-svitac-br20-godiii 1/33

2015



Svitac ; Oktobar ; 2015 CENZURA

1

Urednik : Ţeljko Lj. Krstić

Adresa: KaraĎorĎeva 84,

14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : [email protected]

Mob.tel.: 065 300 1996

Naslovna strana : Groţdje u Leliću

I nspiraci ju za Jesenj i SVI TAC dalo

mi je Mihol jsko leto koje sam sa

suprugom Nadicom proveo radno u

selu Leli ću kod Valjeva, gde smouţivali skupljajući plodove: šljiva, jabuka, krušaka, oraha, breskvi – šantelija, groţĎa poreklom iz NovogPazara.....

Sadrţaj:

Danilo Kiš : CENZURA ILIAUTOCENZURA

Ivan Ivanović : KASINA

Moji neobjavljeni tekstovi:

ZLA SUDBINA ČITAOCA I PISCA

SUDBINA JEDNE BRANE

UZBUNJIVAČI ILI DUVAČI

ZATVORSKA BEKSTVA

VIDIMO SE U UTORAK

Razgovor sa Zoranom Glušćevićem:

O KAFKI

Neobjavljeno pismo DANAS – u.

I urednicima POLITIKE.

Vinogradarske breskve tzv. šantelije:

Uvod: Cenzura potiče od latinske reči koja uprevod znači kontrolu. Kao pojam vezana je za

diktatorske i autoritarne reţime , koji kontolišu

medije i pojedince koji bi svojim delovanjem biliopasni po vlast. Njih drţe i drţali su pod

kontrolom, i nisu im dozvoljavali da im se

objavljuju tekstovi u novinama, romani,

filmovi, pesme...Na našim prostorima u

poslednjim decenijima najpoznatiji su po

cenzurisanju svojih dela su filmski reditelji :

Lazar Stojanović i Ţivojin Pavlović, od pisaca to

su u novije vreme ţivi pisci kao što su DobriloNenadić ( Dorotej), Ivan Ivanović ( Crveni kralj ) ,Vidosav Stevanović ( Testament) od pesnika

Gojko Đogo ( Vunena vrmena), Andrej Jelić –

Mariokov. . Ono što je po meni bitna razlika utehnologiji cenzure, što su Komunisti bilinaivniji u proganjanju svojih neistolišljenika. Onisu njih javno proganjali i izvodli ih pred sud i

tako im pravili reklamu. Sadašnji reţimi premasvojim neistomišljenicima nastupaju mnogoperf idnije. Jednostavno ih ignorišu kao denepostoje.

mailto:[email protected]

mailto:[email protected]




2

CENZURA / AUTOCENZURA

Danilo Kiš: Cenzura/autocenzura. – [u:] Ţivot,literatura. – Sabrana dela Danila Kiša [knj. 14].Objavljeno o 60. godišnjici piščevog roĎenja. – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod,1995. – str. 97-102.

U jeku poljskih dogaĎaja vezanih za ukidanjesindikata Solidarność, primio sam pismo sapečatom NIE CENZUROWANO. Šta ove rečitreba da znače? Njima se, valjda, ţeli reći da uzemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali

to moţe da znači i to da su sva pisma bez teoznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo oselektivnosti zvaničnih organa, koji u nekegraĎane imaju poverenja, dok drugima topoverenje ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se

tumači i tako da je upravo pismo na kojem piše danije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole. No,

sve u svemu, taj mnogoznačni amblematični pečatgovori nam o duhu cenzure, koji istovremeno ţelida istakne svoju legitimnost i da se, kroz

sopstveno poricanje, prikrije. Jer cenzura, ma

koliko sebe smatrala istorijskom nuţnošću iinstitucijom namenjenom zaštiti javnog reda i

poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se

ponaša kao nuţno i privremeno zlo sistema uvečnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samoprivremena mera, koja će se ukinuti onoga časakada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu

punoletni i politički zreli, i kada starateljstvodrţave i vlasti nad graĎanima neće biti potrebno.

Pošto je, dakle, proizvod nuţnosti, i stogaprivremena, cenzura posmatra sebe kao većprevaziĎenu, ukinutu. Stoga ona svoje postojanjene priznaje i ţeli da se prikrije u okrilju

demokratskih institucija koje vrše i drugefunkcije (izdavačke i novinske redakcije i saveti)

ili da se supstituiše u ličnosti direktorâ izdavačkihkuća i novina, urednikâ kolekcija, recenzenta,lektora itd. Ukoliko sumnjiva poruka promakne

budnosti svih ovih supstituta cenzure – a oni vršesvoju duţnost mirne savesti jer oni nisu cenzori,nisu samo cenzori – onda postoji još jedna mera:

slovoslagači koji će, kao najsvesniji deo radničkeklase, odbiti da štampaju inkriminisani tekst. Ovanaizgled demokratska mera jedan je od

najciničnijih vidova prikrivanja cenzure. Ukolikoto nije ona kada se knjige ili tekstovi zabranjuju

in extremis od strane sudskih organa – supstituta

cenzure – a u ime javnog mnenja, tamo gde

javnog mnenja nema.

U jedan od manje poznatih vidova cenzure treba

svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomentakozvane prijateljske cenzure – koja predstavlja

neku vrstu prelaza od cenzure ka autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje daza vaše sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige

odreĎene pasuse ili strofe. Ukoliko time nije uspeoda vas uveri u dobronamernost svog zahteva, on

će se posluţiti moralnom ucenom, i svoje strahovesvaliti na vašu savest: od vašeg gesta – da

preuzmete na sebe prerogative cenzure i da je

time prikrijete od javnosti – zavisi i njegova

sudbina. Ili ćete, dakle, postati svoj sopstvenicenzor, ili ćete uništiti jednu karijeru i jednu

egzistenciju. On će, zauzvrat, ne samo objavitivašu knjigu, nego će i prećutati činjenicu da su seu njoj nalazila i takva mesta koja bi, da su

objavljena, uništila i vas i njega.

Bez obzira na to koje će vidove da poprimi,cenzura je meĎutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hroničnebolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od

očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predeleduha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake

cenzure. Mada se obe sluţe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura

prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile.

Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga

herojska, dok je borba sa autocenzurom

anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga usubjektu izaziva osećanje poniţenja i stida zbogkolaboracionizma.




3

Autocenzura je čitanje svog sopstvenog teksta

tuĎim očima, gde vi sami postajete svoj sopstvenituţilac, sumnjičaviji i stroţi od svakog drugog, jervi u toj ulozi znate i ono što nikad nijedan cenzorneće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećutali iono što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini

vam se, ostalo "izmeĎu redova". Stoga tomimaginarnom cenzoru pripisujete i one osobine

koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja kojaon ne sadrţi u sebi. Jer taj vaš dvojnik prati vašumisao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja,

tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan

i kaţnjiv.

Subjekt autocenzure je dvojnik pisca, dvojnik koji

mu se naginje preko ramena i zaviruje mu u tekst

in status nascendi, opominjući ga da ne počinikakvu ideološku nepodopštinu. I tom dvojniku-

cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog,svevideći i sveznajući, jer roĎen iz vašegsopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, izvaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojimdvojnikom, ta intelektualna i moralna

koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove

na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na

jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa iodustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od

borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanjeporaza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek

trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašemstrahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašemkukavičluku.

Tako taj dvojnik pisca uspeva na kraju da načne ikompromituje svaku i najmoralniju osobu, onu

koju cenzura nije uspela da skrši. Ne ţeleći daprizna svoje postojanje, autocenzura je sestra laţi,duhovna korupcija.

Uspe li pisac da nadvlada radikalni potez

samoponištenja, i da snagom talenta,koncentracije, hrabrosti i dovitljivosti nadmudri

svog dvojnika-iskušitelja, tragovi te borbe ostaćevidljivi na rukopisu – u vidu metafore. To je

dvostruka pobeda: ne samo što je tekst, uprkosiskušenjima, zadobio milost uobličenja, nego jetim lukavstvom, tim svoĎenjem ideje na metaforu(u etimološkom značenju prenošenja pravogsmisla na figurativno), autocenzura skrenula

misao u stilsku figuru, u polje poetika. Iz ovoga bi

se mogli izvesti dalekoseţni knjiţevnoistorijski iknjiţevnoteorijski zaključci, i ovim bi se merilom – preovlaĎivanja metafore – mogao protumačitinastanak mnogih dela, u ruskoj avangardnoj

knjiţevnosti dvadesetih godina, na primer.Autocenzura daje odreĎenu boju i ton tojavangardi. Piljnjakova i Babeljeva proza, poezija

Mandeljštamova i Cvetajeve, iz te borbe saautocenzurom izvukle su maksimalne knjiţevneefekte. Gorka i tragična pobeda.

Autocenzura je negativan naboj stvaralačkeenergije, ona sputava i iritira i, u dodiru sa

pozitivnim nabojem, moţe da ukreše varnicu.Tada pisac, prezrevši svoj strah, ubija svogdvojnika, i u toj moćnoj provali dugo gomilaneopreznosti, srama i poniţenja, metafore seraspadaju, perifraze se rasturaju, ostaje samo goli

jezik činjenica, pamflet. Nema tu više vaš cenzor-dvojnik da išta otkriva izmeĎu redova, tu sve pišecrno na belo, do poslednjeg atoma vašegnezadovoljstva. (U takvom će času napisati

Mandeljštam svoju pesmu o Staljinu, onu drugu,koja je osloboĎenje od autocenzure i od poniţenja.Onu koja će mu doći glave.)

Pobeda moralnog principa ubija ili pisca ili delo.

Cenzurisano ja, koje je dugo trpelo tiraniju

straha, uzima pamflet k ao osvetnički mač. I

upravo ova pobeda nad sopstvenim dvojnikom-cenzorom izjalovila je ne jednog pisca u

emigraciji. Kao ţrtve dugogodišnje autocenzure,oni su odjednom prešli onaj pedalj prostora kojideli umetnost od propagande; došlo je do onogašto Česlav Miloš naziva "suţavanje".

Kakav se iz svega moţe izvući zaključak? Dadugotrajno delovanje autocenzure dovodi

neminovno do stvaralačkih i ljudskih katastrofa,ne manjih od onih koje nanosi cenzura; da je

autocenzura opasna mentalna manipulacija sa

dalekoseţnim posledicama po literaturu i poljudski duh.

Izvor: www.danilokis.org

[Pročitano 16. oktobra 1985. u Budimpešti, nameĎunarodnom skupu u organizaciji Federationfor Human Right




4

Пише: Иван Ивановић,1књижевник

1 Иван Ивановић , књижевник , рођен је 19.децембра 1936. године у Нишу. Отац Божидар,Божа Ивановић, официр, погинуо му је уДругомсветском рату борећи се у саставу Југословенскевојске у Отаџбини Драгољуба Михаиловића, амајка Миља била је учитељица у селу Житном

Потоку у Пустој реци, одакле су Ивановићи ипореклом. Основну школу завршио је у ЖитномПотоку, гимназију у Прокупљу. Дипломирао јесветску књижевност на Филолошком факултету уБеограду. Десет година је радио каосредњошколски професор књижевности уАлександровцу и Куршумлији, а онда отпуштениз службе. После тога се преселио у Београд, гдесе бави писањем у виду професије. Настанкомвишестраначја у Србији, постаје активниопозиционар као члан Демократске странке иактивно учествује у свим протестимапротивМилошевића деведесетих година. Из

Демократске странке се ишчланио 06. октобра2000. године. Као члан Српског покрета обновебио је на дужности помоћника министра културеод 2004. до 2006. године. Књижевни рад: У литературу је ушао 1972.године романом Црвени краљ. Комунистичкавласт је роман забранила, писца осудила на затвори отпустила га с посла као морално и политичкинеподобног да васпитава омладину. Седамдесетихи осамдесетих година бива суочен са великим

КАСИНА

Половином јануара 2015. године,живот ме намерачи да се сретнем сновинаром Банетом Бјелицом. Разлог је

био тај да му поклоним књигу коју јепрофесор Јовица Тркуља написао о мени,„Успон и пад Ивана Ивановића“.

Бранислава (Банета) сам упознао још кад је он био полетарац уомладинским гласилима, а ја дисидент окоме је партијска директива била да језабрањено писати. На срећу, тадашњаомладина није била баш послушна, па сеу омладисној штампи могао поткрасти

проблемима око издавања својих романа, да битек крајем деведесетих његова дела добила назначају и коначно био признат као значајансрпски савремени писац. Дела : Романи : Црвени краљ (1972); Времаспорта и разоноде (1978); Аризани (1982); Живипесак – живо блато (1986); Нишки гамбит (1988);Југовац или Како ући у историју (1989);Фудбалска генерација (1990); Браћа Југовићи илиКако изаћи из историје (1990); Уклети србијанац(1993); Војвода од Лесковца (1994); Црни даниРаке Драинца (1997); Драинац између четника и

партизана (2003); Народна буна; Четници (роману три књиге) (2006); Народна буна; Топличка

држава (роман у три књиге) (2007); Портретуметника у старости: роман без лажи (2007);Драинац (2011) Збирке новела: Икаров лет / Разговор са Лујом(1968); Новеле - мале (1997); Новеле - велике(1997); Како упокојити Драинца - Антрополошкеновеле (2011) Драме: Црвени певац, црни рак (2001); Ниш накрсту: три драме из политичког живота Ниша[Удбаш; Црвени певац; Нишки трибунал] (2005)

Збирка поезије; Читанка српске политичке

поезије (са Маринком Арсићем Ивковим) Политички списи: Српска прича: четници ипартизани; Нисам крив; Антиполитичар (2004);Дража Михаиловић на суду историје - есеј-

расправа (2012) Роман о њему: Драгољуб Тодоровић - Случај„Црвени краљ“: (осуда и изгон Ивана Ивановића)(2005) ; Јован Тркуља: Успон и пад ИванаИвановића ( 2о15. )




5

неки инцидент. Тако је уредник једнихомладинских новина ( Младости?)

дозволио свом приправнику да направиинтервју са мном. Рецимо да је то било укафани Касина, из текста који следи

видеће се зашто пермутирам.Касније је Бане Бјелица написаодва романа и једну збирку песама укојима није успео да сакрије свој

таленат. Имао сам задовољство да ихпрочитам и да о њима говорим унеобичном амбијенту мајсторске радионице Драгиша Крунића. Драгишусам упознао у Јежу, писао је духовитетекстове. Био је аутомеханичар, имао је радионицу у којој је поправљао

аутомобиле државним уметницима. Ониму плаћали књигама и сликама, па јењегова радионица постала својеврстанмузеј. Касније је написао лепу ТВ серију,ваљда се звала „Мајсторска радионица“,са незаборавним Зораном Радмиловићему улози мајстора.

Запамтио сам да је један романБанета Бјелице говорио о одрастању у једном заједничком дворишту напериферији Београда, нешто као учувеном филму Франсоа Трифоа, „400удараца“. Други о предратној госпођи,образованој дами која је говориланеколико светских језика, којој сукомунисти после рата доделили да ради у јавном клозету, да буде Баба Сера. Тад јеБане много обећавао, али се после негдезагубио и није га било све до падакомунизма. Онда сам његово име сретаоу таблоидима, што сам имао у виду кадсам га позвао да му скренем пажњу да још увек трајим, о чему Тркуљина књигаубедљиво сведочи.

„Где да се нађемо?“ - „Па у Касини, наравна ствар!“

Тај стари хотел (сазидан средином19. века, у којем је 1918. године заседалаНародна скупштина и игране представеНародног позоришта), много је значио

нама провинцијалцима кад смо дошли настудије у Београд. Ја сам у Београдприспео половином педесетих година иса станице узбрдном Балканском улицомдошао право у Касину да нешто поједем.

Сећам се, октобар 1955, са још два тригимназијска другара путовао сам целеноћи из Прокупља, да бих у Београдстигао ујутру, јер нисам имао где дапреноћим. Они су ме одвели у Касину, уто време пролазну народну кафану, где јемогло нешто да се поједе с ногу. Одатлесам отишао на Филозофски факултет даупишем Светску књижевност, јер су ми рекли да се ту учи за писца. Морао сам утоку дана да завршим послове уписа и да

поново путујем целе ноћи до Прокупља,како бих са извађеном пешачком картомнаставио за Житни Поток.

Отад је Касина ушла у мојживот.Ту сам се са другарима налазио,одатле ишао да гледам филмове, кад мимајка пошаље новац частио себе руском

салатом.Кад сам по изгону из завичаја, по

други пут дошао у Београд, као писацпочетник, опет ме је пут одвео у Касину, јер је ту била редакција Јежа, који је биомоје прво књижевно прихватилиште.Прво сам ишао уредакцију, а после саАлеком Марјаном и другим јежевцимаседео у подруму Касине (чувена Пивница) и оговарао комунистичку власт.Оно што се није могло у Редакцији моглосе у Пивници; причали смо безаутоцензуре као да смо у Хајдпарку уЛондону а не у комунистичком резерватуТитове Југославије.

Слободно могу да кажем да је Пивница у Касини била важан опозициони

центар, бар за нас одбачене писцепоспрдно назване јежевцима. Причалисмо, дакле, свашта, потписивали петицијепротив гушења слободе мишљења иписања од стране власти (петиционаши),




6

позиционирали се за време кад моји дођу

на власт.

Морам да кажем да сам се ја пазиоколико сам могао и умео, јер сам знао даме Удба прати. У јавности сам био на

црном списку, у Удби у црном досијеу. Тајнаук сам добио још од адвоката СрђеПоповића, који је бранио „Црвеногкраља“ на суду. Кад сам му испричаокако су ми у Куршумлији подметнули један емигрантски лист, саветовао ме једа се пазим, јер они се неће смирити докти не сместе. Кад оставиш капут на

чивилуку у кафани, обавезно претресиџепове, пре него га обучеш. Неће се

смирити док те не стрпају у затвор. Ја

сам се тога држао, петиције сампотписивао у групи, а индивидуално самобитовао у литератури. Нисам имао штада изгубим јер сам већ све изгубио.

Само једном сам направио кикскоји ме је одвео у београдску Удбу насаслушање. У време тзв.антибирократске револуције, у којој јесрпски комунистички челник СлободанМилошевић произведен у новог српскогвожда, седели смо у Пивници, као и свихдругих дана, и расправљали о збивањимау Србији. То је било време буђења

српског народа, кад су се друмовимаСрбије кретале масе тражећи да се ревитализује српско питање. Наиме,српска елита је обнародовала да јевећински српски народ угрожен уЈугославији од стране мањинских народа!Два Херцеговца: Вук Драшковић, који језаборавио своје козарачко коло и ружење генерала Драже Михаиловића; и ВојиславШешељ, пребег из Босне, који јеодробијао свој захтев за детитоизацију и

декардељизацију југословенског душтва,- нашла су се у центру српског народногпокрета. Ми у Пивници смо се око тогаподелили: једни су били да се подржисрпски национализам, а други су у њемувидели клицу рушења Југославије.

Морам да кажем да сам међу другима биои ја.

Тога дана био је најављен великимитинг Срба са Косова пред Народномскупштином. Са Косова су пристигли

Срби возовима, аутобусима,аутомобилима... да обнародујусвеколиком Српству какав злочин надњима чине Албанци на Косову и уМетохији. Прилази нашем столу човеккога знам и не знам. (Не знам му име.Знам да му је отац био директор Рада.)

Ваљда је био клокотриста или таконешто. Паракњижевник! Пијан, као иувек. – Другови писци, обраћа нам се,сутра долази са Косова српски народ...

Шта ћете ви да учините? Одједном ми је пало на памет да се нашалим. – Слушај,

кажем, ја намеравам да се у име српских

писаца обратим народу... Него, да ли би

ти могао да ми донесеш једну столицу,да ме људи виде...

Не само да ми није падалао напамет да држим говор, него сам биоизвадио карту за аутобус да идем уЖитни Поток. Кад сам пошао кући (уСремчицу) одједном су ми пришла двамомка, као од брега одваљени, изаврнули ми руке на леђа. – Пођи с нама!

Разуме се да се нисам опирао, где бихмогао. Стрпали су ме у марицу,паркирану на врху Балканске улице, иодвезли иследнику у Градски СУП. Имаосам срећу да налетим на културногиследника, коме сам рекао да сам се самошалио. Нећу ни бити сутра у Београду,показао сам му купљену аутобуску карту. – С тим се није шалити! – Али ме јепустио.

Присетио сам се ове епизоде доксам ишао да се видим с БанетомБјелицом. Улазим у Касину, као и увек,кад – на вратима стоји девојка у црнојсукњи и белој блузи, не дозвољава ми дауђем у кафану! – Имате ли клупскукарту! Какву карту, па ја у Касину




7

улазим већ пола века и нико ми досадније тражио улазницу. Зар се за кафанукупује улазница! Карту сам куповао забископ Козару, али тај биоскоп, као и свидруги у Београду, одавно не ради. Кажем

јој да треба у кафани да се нађем с једнимновинаром. – Да листе резервисали сто?

Како да резервишем,па тек је 9 сати,кафана је потпунопразна.

Загледао самсебе, пристојно самобуче, не изгледам

као вагабунд, нити разбојник. Вишеличим на угледногстарог господина,каквих одавно нема уСрбији! Помислиосам да је одгурнем,али иза ње су стајаладва грмаља, налик на оне момке од предвадесетак година, који су нас у Пивници

прислушкивали, а после спроводили уСУП. Боже, да нису то њихови духови!

На срећу, Бане Бјелица, који је већседео у кафани, видео је шта ми седешава и увео ме је у локал. Он је, каоновинар, добио ту клупску карту.

Објаснио ми је да је кафану купионекакав Пецони (појма немам шта тозначи), као и бископе Козару, Звезду,

Јадран... и телевизију Хепи. Нови власник је променио намену Касини, сад то нијевише народна кафана него екслузивниклуб у који могу да уђу само одабрани. Јанисам одабран! Видео сам како је послаоСМС поруку неком пријатељу: Највећем

живом српском писцу су забранили да уђе у српску кафану!

Сад ћу да позовем у помоћфилмског редитеља Горана Марковића дапрокоментарише наша дешавања. Горан

Марковић пише често у рубрици Погледи

у Политици. Његове филмове гледам,његове текстове читам. (Издвајам филм„Тито и ја“) У општем временуколективног заноса и хистерије, успео је

да сачува индивидуалност, како се некадговорило, да мислисвојом главом. (Филм„Турнеја“) Једном самга слушао нателевизији кад јеговорио о црном

таласу. Признао је дасу црноталасовци биливећи ствараоци од редитеља тзв. Прашке

школе. Више од тога, рекао је да су се Пражани окористилипрогоном црног

таласа. Живојин Павловић, Александар

Петровић... су већи

ствараоци него што су Емир Кустурица и он... Али, то је тако, иу животу и у уметности, док једном не

смркне, другом не сване. Колико се то разликује од самохвалисања Кустурице,који за себе каже да је син бога Диониса!

Преносим делове Горановогтекста из Политике, објављеног 16. јануара 2015. године.

„Најкраћа дефиниција хороржанра гласи: појединац против мрачнесиле. То је, дакле, најстрашнија ситуацијау којој се неко може наћи: сам,беспомоћан, притиснут нечим апсолутнонадмоћним и опасним. Без наде у спас,окренут узалудном покушају очувањаголе егзистенције. Без јасне представеодакле мрачна сила долази, да ли постојии где се налази излаз. То спада у обавезнеелементе жанра који има многопоклоника у свету уметности, нарочитофилма.




8

Једино што код нас хорор непредставља уметничко дело, фикцију, већстварност, свакодневицу. Овде се страваи ужас не приказују по биоскопима, негосе живе. Страх је постао најјаче осећање

код већине. Страх од сиромаштва,губитка достојанства, непријатељскинастројених људи, опасности које вребајучим изађемо на улицу и онога шта ћемозатећи када се вратимо кући. Узрокнашем страху тешко је докучив и доброприкривен. На једној страни, имамонаводно добронамерну државу која нас,уз помоћ сталне пропаганде и бујицаобећања, константно излаже све већимпретњама. На другој страни, људи око

нас постају све више зли, себични иагресивни. Утерани у ћорсокак, бране секако знају и умеју. Највишенепријатељством. И самоизолацијом.“

Горан анализира филм ЏонаКарпентера „Напад на полицијскустаницу бр. 13".

„Једна група сасвим различитихљуди, састављена од полицајацазапослених у станици, њихових колегакоји су се ту задесили, неколикокриминалаца и једног случајногпролазника, бива опкољена од огромне иодлично наоружане уличне банде,спремне да их све побије, не марећимного ни за сопствене животе. Заточениљуди се налазе у безизлазној ситуацији,без наде, осуђени на смрт.

Притиснути уза зид, ови људипочињу да упознају њима до таданепознато осећање - солидарност.Локална полицајка, детектив који се туслучајно нашао и злогласни криминалацНаполеон Вилсон уједињују своје снаге иверу да могу победити мрачну силу, којадолази споља, и успевају да се спасу! Оношто после ове страшне епизоде остаје, јесте, поред гомиле лешева на подустанице, сазнање да људи могу заједно да надјачају нешто што изгледа

несавладиво. Под условом да стекнуповерење једних у друге и удруже својенаоко слабашне снаге.“

Горан наводи два примерасамоорганизовања људи у нас. Ко су

наши јунаци? адвокати и клинци који сузаузели биоскоп Звезда.„После толико времена, једна

група људи, адвокати, показали су дамогу заједно издржати сва искушења којаим намеће мрачна сила оличена уМинистарству правде и ономе који,дакако, руководи свиме у овој земљи. Машта ми о њима мислили, адвокати су насзадивили истрајношћу, доследношћу ичврстином. Они су, као што сада воле да

говоре тренери, показали карактер. Идудо краја, па шта буде. Узалудни су беднипокушаји министра правде да докажекако међу адвокатима „постоје они којижеле да раде". Истина је супротна: у овојземљи постоје људи које не можетесломити застрашивањем.

Што се биоскопа Звезда тиче, он је постао симбол. Та сала (тако сличнанашим животима: напуштена, прашњаваи закључана) постала је кључно местоотпора једном безосећајном пореткуствари, примитивном схватању људскихпотреба, бахатом односу премаосећајности. Звезда је, такође, покушај дасе групица нејаких, са великимаргументима у срцу, супротстави мрачнојсили. Да победи страх.“

На крају текста Горан се обраћа„нама старцима“, себи који не сме да уђеу биоскоп Звезда да приказује својефилмове, и мени који није успео да уђе у Касину своје младости.

„Одувек сам се чудио старимљудима који се плаше. Зар они, којизаправо немају много тога да изгубе, неби требало да се најмање боје санкција,претњи и застрашивања? Зар некакавстарац, пред свој блиски крај, не битребало да стане усправно и каже све што




9

је сазнао у своме дугом животу? Али, устварности је другачије. Не плаше семлади, они који имају толико тога даизгубе, а опет стављају све то на коцку.Парадокс? Или није?“

Горан Марковић је снимиофилмове и написао овај текст. И ја самнаписао књиге и неке текстове. Па шта?Пецони је нова реалност а ми смо духовивремена које је нестало. Његова је Касина, моје је паланачко гробље. Он је јунак наших дана а ја сам пропали писац и

неуспели дисидент.

Пише : Жељко Љ. Крстић

ЗЛА СУДБИНА ЧИТАОЦА И ПИСЦА

Spomenik Stevanu Filipoviću u Valjevu.

Звучи патетично рећи да је уВаљеву велики грех самоинциjативнопрочитати књигу, а још написати јетретира се као – злочин. Мени се десилои једно и друго. Почетком 2012 г.прочитао сам књигу Слободана Тишме:

''Бернардијева соба'', и покушао да накњижевној вечери препричам њенеделове. На измаку исте године објавиосам своју књигу: '' Затворскаподморница'' и један примерак однео у

Библиотеку. Исто као што сам ометан даискажем своје мишљење о''Бернардијевој соби'', тако сам овегодине доживео да ми се моја књига''Затворска подморница'' на културанначин торпедује из библиотеке.Незахвалну улогу избацивача књиге насебе је преузела Радмила РебекаДрагутиновић Леман.

Кренимо хронолошки умеханизам цензуре: У библиотециваљевске чаршије на реци Колубари,2012 године у марту месецу на младенцезбило се Књижевно вече, у оквиру Данаграда Ваљева . Гост вечери је биоСлободан Тишма добитник НИН-овенаграде за најбољу књигу :''Бернардијева соба''. Како ред налаже утаквим приликама у библиотеку се сјатиокрем Чаршије. То што већина нијепрочитала књигу, није ни битно. Знали суда их писац Тишма сигурно нећепропитивати и давати оцене. Довољно једа се појаве, седну и аплаудирају исликају за локалне ТВ. Они ће тоемотивати током целе недеље, што јесвима битно. Књижевно веће би битно идиректорки Библиотеке јер се ближио

крај трећем мандату. Она ће уз помоћпоетесе Десанке Макимовић покушатида га продужи.

Само Књижевно вече бинајављено са лепo одштампанимплакатом, где ставише малу Тишминуслику а већи део плаката, скоро трећинa




10

би у знаку слогана: '' Граду на дар.'' Улевом ћошку црвеним словима ставишеиме и презиме уредника ЛаслаБлашковића ( у даљем тексту Блашко )који је као директор Културног центра

Новог Сада у оквиру едиције Џепнианаграм, објавио награђени роман. Свето даде Књижевној вечери, и пре негошто се одржала, велики општедруштвени и државни значај. То вече сеу ваљевској библиотеци по броју гостију,осећао свечарски тон.

Елем, гости стигоше из Дечијебиблиотеке преко пута Градске, где је

Писац прозборио коју са тадашњомдиректорком Зорицом Миленковић ( удаљем тексту Директорка) у њеномкабинету. Када се неформални деозавршио, Писац пређе семафор на зеленои дође у крцату библиотеку. Обучен убраон сомотски сако ,купљеном на рате,,ја му потури на улазу Политикинкултурни додатак где на насловнојстрани би његова карикатура. Писац без речи ми даде аутограм. Од гужве нисам

запазио , ко је коме дао оловку; јаПисцу, или је Писац имао оловку кодсебе. Биће да сам имао и хемијску кодсебе коју сам посудио Писцу.

Гости уђоше у приземљебиблиотеке и седоше за сто које је ванКњижевних вечери радно местобиблиотекара. Писац скромно седе у

средину. Крупан и здрав к'о дрен уредникБлашко седе са његове десне стране, допрозора. водитељ програма Бранко Лукићса ганц новом књигом писца, која није ниотварана, седе са његове леве стране.

Књижевно вече, већ како доликујеотвори директорка библиотеке, која јеистакла да је Писац рок музичар. (податак који је писао на плакату ). Наконтога реч је добио водитељ Књижевне

вечери, који је испред себе држаонеотварану књигу.

Ја сам већ седео на кожној црвенојстолици која је празна стајала измеђупублике и стола где су седели гости. У руци сам држао већ споменути Културнидодатак, из кога су вирили бели листови,исписани руком . Пред улазак гостију натој столици је седела Јасмина кустос

Муселимовог конака при Градскоммузеју.

Због даљине, нарaвно, нисам могли дапрочитамо шта пише, на папиримаиспред уредника Блашка , мада су нaнеким местима слова била подебљана.Реч након Водитеља, директоркиногкума, узе уредник Блашка испред кога сустајала три листа А -4 формата на коме је

откуцан текст у Мicrosoft Word ( 2003 ili2007 ) u slovima Times New Roman ,

veliĉine slova 12 ili 14, u boldu ) . Иза његаПисац уста и прочита свој, по себинајлепши део своје Књиге. Када Писацзаврши читање наста пометња; мимосвих очеикивања и протокола ја се јавихза реч, обраћајући се директно Писцу. Иако је директорка изразиланезадовољство, вероватно због

нарушавања протокола, ја у лепом браонсакоу од сомота, купљеном на рате,успех у једном даху да препричамнајупечатљивији део књиге, где је какосам се изразио, нашао веома лепо иживотно приказани драмски обрт.




11

Водитељ програма Лукић Бранко ,директоркин кум , иначе школованидраматург, ништа не рече.

Поново сам се обратио Писцу, са молбом

да прочитма написану компарацију двекњиге, јер сам нашао сличности између:Писца Госта Слободана Тишму и Писца Чаршије Славена Радовановића , којиније био присутан те вечери ни упублици. То је већ било превише задиректору, која се спремила да скочи сасвог места у Првом реду. Мој наступ,односно читањекомпарације,

омогућио познатибивши Боксер из Чаршије СлободанЛазић- Цимер.

Како сам приметио ,Цимер тренер МатеПарлова је зауставиодиректорку тако што је ставио своје руке,

наравно без рукавица, на њена рамена. Након тогадиректорка Зорица је одустала.Приметивши њену спремност на скокупитао да ли можда не жели да позовеполицију. Ипак, сам прочитао свој запис, који се , односио на болан сукобпојединца и околине која онога кога не

признаје по својим мерилима, вечито

покушава да дискредитује (прогласилудим ) или протера.

Након непредвиђеног излагања инаступа , водитељ Бранко Лукић јепокуша да смири ситуацију и даКњижевно вече, врати '' у нормалне

оквире''. То му није баш пошло за руком, јер у жељи да ми опонира он је изнеоподатак из Тишмине књиге за који сам рекао, да није битан. Господин Тишма даби смирио страсти похвалио је Водитеља

и мене , односно делове његове књиге,које смо обојица, сваки на свој начинприказали.

Водитељ даде реч '' за крај'' уредникуБлашкићу Ласлу, и постави му, искуснопитање које нема везе са Књигом. Овајодговори. Таман, када су сви помислили

да је крај, ја се поново јавих за реч. То је већ

иритирало и глодурановопокренутихчаршијских новина,који је гласнонегодовао. Обратих муму се речима: '' И, ти сицензор! ''Очито добропсихички и физичкиспремљен за Књижевновече, прочитах деоКњиге која се односи нато- како се постижеДруштвени успех. У

глумачком стилу, театрално саподизањем гласа у наглашавању битногистакнух реч:''ПАРЕ''. Након тогаКњижевно вече се брзо заврши. Уредникпозва још крупнијег са торбом да продакњиге Писца. Након неславног наступа

у Библиотеци почех да завршавам својукњигу : '' Заттворска подморница''. ( 165

стр.). Када сам се вратио на посао чу ''шта се заправо десило у библиотеци''.Постојало је више верзија. По једној,блажој, ја као налактио на сто и држао''банку'' 45 минута.




12

По другој, правио сам НЕРЕД убиблиотеци, јер нисам хтео, да седнем упублику, где му је место. Толико сам ,кажу, био жустар у наступу да су мепокушали да одвоје од стола за кога сам

се грчевито ухватио и рипао ногама кокоњ. Требао сам да ћутим. Пошто тонисам урадио, директорка библиотеке јепозвала управника установе, где радим ,дећ скоро две деценије.

Како смо разумели бивша директорка је јавила сада већ бившем упранику затворада је његов радник у библиотеци правионеред. Како смо разумели директорка je

помислила да сам , у свом трећем јављању читао свој неки манифест, укоме је вређао неку Познату Личност из јавног и политичког живота. Она јесамтрала да је требало да седим упублици у задњем реду , и да ћутим.. Тошто сам прочитао две књиге то је,испаде, већ његов проблем. Поготово кадсам још и написао књигу. Наиме , умећувремену ја сам објавиомонографију под називом: ЗАТВОРСКАПОДМОРНИЦА. Пошто сам је''циповао'' у Народној библиотеци Србије један примерак сам однео у градскуБиблиотеку и предао РадмилиДрагутиновић Леман, која је узела књигупочетком 2013 године.

Ипак нису одустајали од намере да миизрекну казну. То се и деси. Казнише ме

на основу чл. 266 став 16 Закона оизвршењу кривичних санкција сатридесет одсто од плате на један месец,због нарушавања Угледа установе.Дисциплинска комисија не наведе прави разлог кажњавања, његов наступ убиблиотеци, већ смислише што

баналнији. Тако и би новчано кажњензбог разговора са псом- луталицом.

Занимљиво је навести штасе за ове три године десило са актерима

ове приче. Писац Слободан Тишма и

даље живи повученим и мирним животом, како је и живео пре добијања награде.Уредник Ласло Блашковић је најпресмењен са места директора Културногценгтра у Новом Саду. Послепојављивања у Политикином културномдодатку, са редовном колумном и својомсликом, почетком године постао је В.Д.директора Народне библиотеке Србије у

Београду. Директорка БиблииотекеЗорица Милинковић је распоређена наНаучно одељење ваљевске Библиотеке.Бранко Лукић је из ваљевске Културнезаједнице прешао у Градску библиотеку.Упраник ваљевског Затвора СлободанАрсенијевић је отишао дефинитвивно упензију у марту месецу 2015. Након тзв.''Циљаног прегледа'', проглашен сампоново способним за посао затворског

васпитача .

***************

Sasvim nenadano moja ZATVORSKA

PODMORNICA je letos nakratko

isplovila u Nišu. Naime 27.06.204 naPravnom fakuleteu Univerziteta u Nišu,Emil Turković je odbranio svoj završnimaster rad. Mentor ovog obimnog

istraţivaĉkog rada pod naslovom: RAD

KAO OBLIK TRETMANA U

PENITENCIJARNIM USTANOVAMA,

bila je prof. Dr. Miomira Kostić. U svomradu na 113 strani Emil je navo deo iz moje

ZATVORSKE PODMORNICE sa 5o

strane, meĊu naslova - Karakteristike radnog

iskustva :




13

OsuĊeni koji su boravili u VPDomu

Kruševcu stekli su diplome iz livaĉkogzanata, postali vodoinstalateri, ili pak dobili

diplome za pekara ili frizera. Oni koji nisu

prošli domove uglavnom su se bavili

graĊevinskim poslovima ; rad na mešalici,molerski radovi gletovanja, rigips… Oni izruralnih sredina sa starijim ĉlanovima porodice, radili za nadnicu na sezonskim

poljoprivrednim poslovima: okopavanje

kukuruza, ĉuvanju stoke, seĉi drva u šumi.OsuĊeni iz romske populacije su seuglavnom bavili skupljanjem sekundarnih

sirovina. Dok osuĊeni iz urbanih sredina

kao glavno zanimanje navode,konobarisanje u nekom kafiću, ili rad u perionici auta. Jedan broj osuĊenika je pomagao svojim oĉevima u dovlaĉenju i prodaji robe sa kvantaške pijace ili u poljoprivrednim radovima. Manji broj je

r adio u igraonicma ili kao momak u ’’luna parkovima’’. Većina njih je brzo napuštala poslove zbog niskih primanja.

Brana Stubo – Rovni pre akumulacije.

Жељко Љ. Крстић

СУДБИНА ЈЕДНЕ БРАНЕ

Да се једна лепа идеја, као што јеизградња вештачке бране '' Стубо – Ровни '' , може претворити у своју ружну

супротност, говоре дешавања у Ваљевуоко ове грађевине , која се све вишеинтензивирају са њеним завршетком ипочеком пуњења које је легитимноодобрила и Скупштина овог града. Елем,које су прави узроци нарастања тензија,које потпирују поједине институције ипојединци, запрaво никоме није јасно.Очито да је само миран почетакизграње бране пре неколико деценије

везан за време тзв. соц. – реализама ( једнопартијског система) и договорнеекономије , a, фаза заврешетка једобрано ушла у време тзв. транцизије,коју прате начелно идеје либералногкапитализма и политичкогвишестраначја. Очито и да се хтело ,управо због промене политичких иекономских околности , завршетак

Бране није могао да има миранузавршницу . Јер, реч је о капиталнојинвестецији у коју је много уложено аочито да ће и онај ко буде газдовао саБраном, имати највише користи од ње. Засада су то Социјалисти, који чине већинуу ваљевском Парламенту и који руководе новооснованим Ј.К.П. „Колубара“, које газдује са Колубарским регионалним системом за

водоснабдевање К.Р.С.В.. „ Стубо-Ровни“.

Почетак изградње ове импонзантнекамене грађевине као што смо рекли јебио миран. Нико се тада није бунио. НиЦрква која је знала да ће бити потопљен




14

стари манастир Грачаница. По најмањесу негодовали сељаци и њиховинаследници који су од Државе наплатилилепе своте новца на име експрописаногземљишта, које је потпало под нацрт

будуће бране. Руке се трљали идиректори бране у изградњи, и њиховадеца..При крају изградње и пре почеткаакумулације ваљевски новобогаташи суна „ невиђено“ почели изградњувикендица на котама које несу планиранеза потопање. Истовремено сазавршетком бране појавили су се „забринути“ грађани наговештавајући

катаклизмичне последице завршеткаакумулације басена, које ће осетити истановници града Ваљева.

Мени дешавања око бране „ Стубо – Ровни“ подсећају на расну краву музару, коју су сељаци држали и пазили сведок је давала млеко. Онога тренутка када је престала да даје мелако ( новац) онису решили да је убију ( затпрају) .. Наиме,

тек, када су се од бране сви наплатили иовајдили од њене изградње, појавили сусе душебрижници да бране потапањебране. Ту су и поједини маргинализованиполитичари који преко Бранепокушавају да се одрже у политичкомживоту, позивајући се на струку и водо-

експерте.

Како ствари стоје са почетком пуњења

будуће акумулације Држава је показалаозбиљне намере да започети посаоприведе крају и брану напуни водом, дооптимумама. Бранитељи манастираГрачанице, полако губе битку да се он непотопи, што је боља опција него да сепоруши. Иницијативу преузимију

политичари који проблем са религијскогаспекта пребацују на експертски терен.Улазећи у родитељски однос одпоследица напуњене бране, појединиполитичари као да се нуде за неку од

руководећих места у ноовоформираномЈ.К.П. „ Колубара“, које ће газдовативодом из језера ( бране).

Pogled na seosko dvorište u s. Leliću

UZBUNJIVAČI ILI DUVAČI

Nedavno je završen dugogodišnji sudski proces u tzv. aferi ’’ Indeks’’ u kome su pojedini profesori bili osumnjiĉeni zakorupciju na Pravnom fakultetu u

Kragujevcu. Sve se svelo na kraju na pitanje

dobijanja akreditacije za rad ustanove od

strane meritornih organa, koji su ĉitav problem poistovetili sa nedostatkom

epruveta u laboratoriji jednog privatnog

fakulteta. Sem moralnog posrnuća pedagogaonih koje uĉe studente o kriviĉnom pravu, uaferi je uoĉen i koruptivni mehanizam.Pokazalo se da problem korupcije u nekoj

ustanovi se ne moţe rešiti spolja, već prekoinsajdera -policijskog inspektora, koji je u

ovom sluĉaju ubaĉen u redove profesora i




15

posrednika radi razotkrivanja afere. Sliĉnase situacija desila i sa tzv. Putnom mafijom.

U njoj pojedinac koji je otkrio koruptivni

model, prilikom napalte putarine, je

ekspresno izgubio posao. S druge strane

njegov kolega koji je otkriven da se bavio

nezakonitim i kriminalnim radnjama je

vraćen na posao. Ovog prvog, kada su pitalida li bi opet prijavio kraĊu, bez razmišljanja je odgovorio – negativno. ( Videti više uonlin ĉasopisu “Svitac“: Korupcija;

novembar 2011.).

Ko su zapravo insajderi koje još popularno, nazivaju i duvaĉe u pištaljku.

Elem, „ insajderi su pošteni pojedincizaposleni u javnim organizacijama, borci

za istinu koji se ne mire sa surovim

pravilima tzv. birokratske etike.’’: smatra profesor dr. Stevan Lilić sa Pravnogfakulteta Beogradskog univerziteta. , koji

insajdera definiše kao ’’sluţbenika koji imaunutr ašnja saznanja o nezakonitimaktivnostima koje se odvijaju unutar

organizacije i o tome obaveštava javnost’’.

Ma koliko Rodoljub Šabić poverenik zainformacije, navodeći svetska iskustva,smatra da postoji „ izuzetno visok doprinosinsajdera u borbi protiv korupcije’’ ipak, unašoj praksi pozicija ’’duvaĉa u pištaljku ’’ je mnogo teţa. Jer, bitna odrednica birokratske organizacije pored tajnosti je

hijerarhija , koja podrazumeva da o

najbitnijim dešavanjima/problemima u

nekoj ustanovi moţe govoriti samo prviĉovek, direktor, upravnik. Ĉak, ne moţe nion bez saglasnosti nadleţnih i odgovornihu resornom Ministarstvu. Ko to pravilo

prekrši biva izloţen sankcijama, kakomoralnim ( ne priĉa se loše o ustanovi kojate ’lebom ’ rani) tako i onim mnogo teţim ,

zakonskim, koje podrazumevaju kazne od

novĉane , preko suspenzije pa sve do

gubitka posla.

Dobri poznavaoci zatvorskih propisa

navode da je Ustavni sud još 7. maja 2015:na 12. sednici odluĉio u predmetima oceneustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akatada Pravilnik o odreĊivanju, upotrebi iĉuvanju drţavne, sluţbene i poslovne tajne uustanovama za izdrţavanje kazne zatvora(„Sluţbeni glasnik SRS“, broj 49/79), nije usaglasnosti sa Ustavom i zakonom. “ Oniistiĉu da je :”Sud odbacio zahtev zaobustavu izvršenja pojedinaĉnog akta,

odnosno radnje donete ili izvršene naosnovu odredaba navedenog Pravilnika. Sud

je, u smislu ĉlana 58. stav 4. Zakona oUstavnom sudu, odloţio objavljivanje oveOdluke u „Sluţbenom glasniku Re publike

Srbije“ za šest meseci od dana njenogdonošenja. (predmet IUo-926/2012) “.

I tako za razliku od SDA gde je

insajder zaštićen federalnim zakonom, i gdemu sledi nagrada od 15 do 30 odsto od

vraćenog novca, kako navodi gospodinŠabić, kod nas se insajder kaţnjava sa 20 procentualnim iznosom od meseĉne plate natri meseca, upravo kako se i potpisniku ovih

redova desilo zbog bezazlenog i

afirmativnog teksta o zatvorskim

vapitaĉima objavljenom u ’’ Politici’’ još2005 g. Ukoliko se ne desi disciplinsko

kaţnjavanje, slede druge vrste nevidljivogmaltretiranja: bojkot kolega, gubitak

kancelarije, odnosno mobingovanje-

maltretiranje, rasporedjivanje na

neadekvatno radno mesto.Izbacivanje uz

sluţbe. To se radi kontinuirano i doslednosve dok ţr tva ne ''pukne'' i napusti




16

organizaciju. Insajder je totalno nazaštićeni u neravnopravnoj borbi ’’jedan protivsvih’’ i a priori osudjen na neuspeh. Jer makakva bila, tradicionalna ili moderna,

birokratija je uvek jaĉa od pojedinca, isvakog insajdera koji joj se suprostavi vrlo

lako pretvara u autsajder.

Dakle , biti autentiĉan insajder u jednoj korumpiranoj organizaciji nije

lako . Najpre , u praksi je mnogo teško prepoznati autentiĉnog insajderazastupnika javnog interesa, od laţnoginsajdera koga instrumentalizuju unutrašnjicentri moći da bi javnosti plasirao

informacije koje ’’gazdama’’ odgovaraju.Problem je u tome što se ta razlika moţe jedino videti i uoĉiti iz same organizacije,dok , oni koji to gledaju spolja ili sa strane,

bez udubljivanja , tu bitnu razliku ne

uoĉavaju, i njima praktiĉno ona ništa neznaĉi. Poznato je da vrana vrani oĉi nevadi. I ma koliko se mislilo da je veliĉina isnaga jedne organizacije, u postojanju

auteniĉnog insajdera, koji će otvoreno

priĉati o problemima ali i uspesima, praksato demantuje. Polazi se od proste logike da

o problemima ne treba priĉati ni uorganizaciji, a pogotovu van nje. Na retkim

sastancima se namerno-’’mudro’’ ćuti iĉeka se prvi koji će da istrĉi-’’pukne’’ i daotvoreno iznese problem za koga svi znaju.

Onaj koji je progovorio smatra se za budalu,

ili za nekog ko uzmenirava šefove,umišljene Bogove i narušava ’’prećutnikonsenzus’’, koga su centri moći većustanovili. Smatra se ,takodje, da ako se o

neĉemu ćuti da to nije problem, i da je ontako zaboravljen - rešen.

U tu svrhu zaposleni u Upravi za

izvršenje kriviĉnih sankcija, daklezatvorima su nedavno potpisali Obaveštenjeo pravima zaposlenih na osnovu Zakona o

zaštiti uzbunjivaĉa. ( ĉl. 14.st.3 Zakona o

zaštiti uzbunjivaĉa : Sl. Glasnik RS br.128/2014) Intresentno je da seu ĉlanu 11Zakona navodi da je : zabranjena

zloupotreba uzbunjivaĉa. Zlouopotrebuuzbunjivaĉa vrši lice koje : dostaviinformaciju za koju je znalo da nije istinita...

( Ko je taj ko odreĊuje istinu u jednojUstanovi ? Jer poznato je da jedna o jednoj

istoj stvari ne postoji jedna istina. I da

svako vidi ono što ţeli da vidi Pri svemutome sliĉno kao i u pimeni Zakona ozlostavljanju na radu, postoji- ovlašćeno liceza prijem informacija i voĊenje postupka uvezi sa uzbunjivanjem. Praksa je pokazala

da su to obiĉno osobe- najslabije karike u

rukovodećem lancu, koje sa tom novomfunkcijom pokrivaju nepoznavanje svog

posla. Mi smo dr uštvo koje je dugo godina,skrivalo probleme i plašilo se da ih otvara.

To je vremenom postala opšteprihvaćena praksa- filozofija u inistitucijama , koja je

dovela do isĉašene logike po kojoj nijedobro rešavati prave probleme, već, ihtreba stvarati -simulirati.. Tako je

vremenom PROBLEM postao dobra roba

na srpskom trţištu, a da bi se rešio treba gaPODMAZATI : potplatiti, kompenzirati,

ĉastiti, izvesti na ruĉak, dati neki poklon.Pojedinac- insajder koji pokuša legalno dareši bilo k oji problem nailazi na zid

konzervativizma, na kome piše : ’’ Nemojdţaba !’’. Na ceni su uvek oni koji kriju probleme.




17

ZATVORSKA BEKSTVA

OsuĊeno lice koje je na izdrţavanjukazne, ima ograniĉenu slobodu kretanja

kako u samom zatvoru tako i van njega.Poznato da iz zatvora osuĊeni mogu izaćilegalno na kapiju, ili ilegalno pokušajem bekstva, uglavnom preko zatvorskog zida.

TakoĊe dobri poznavaoci zatvora, odavno

su primetili neobiĉan trend, po kojem pojedini kriminalci sa slobode beţe uzatvor. ( beskućnici, narkomani i sl. )Legalnih izlazaka ima bezbroj oni su

predviĊeni zatvorskim Ustavom ZIK - som. (

Zakonom o izvršenju kriviĉnih sankcija.)Dakle osuĊeni iz zavoda ( zatvora) moguizaći u pratnji sluţbenog lica,: na radove vanustanove ( sa straţom ili majstorom-

instruktorom) na lekarski pregled ( sa

sluţbom obezbeĊenja u marici ) na kulturnumanifestaciju- pozorišnu predstavu ili

rekreaciju - na bazen ili u manastir.( sa

vaspitaĉem).Sem oragnizovanih i grupnih

legalnih izlazaka postoje i individualni- pojedinaĉni izlasci za osuĊene , koji su u

okviru visokih tretmana ( poĉev od B- 2)dobili moućnost korišćenja vanzavodskih pogodnosti u mestu prebivališta, to jestodlazak roditeljskoj kući; na vikend,vanredno odsustvo, nagradno odsustvo,godišnji odmor. Zakonodavac je dakle ,vodio raĉuna da osuĊenim licima pomogneda što lakše izdrţe zatvorsku kaznu, tako štoće odlaziti kući na dopuste, kada se naĊu u

visokim tretmanima. Praksa je pokazala dase dopusti veoma retko zloupotrebljavaju,odnosno da se osuĊeni uredno vraćaju uzatvore .

Na drugoj strani postoje ilegalni

izlasci iz zatvora, koji se takoĊe mogu„realizovati“ organizovano u grupama iindividualno- pojedinaĉno. Na ovu temunapravljeni su mnogobrojni filmovi. Jedanod najpoznatijih je stariji film „Papilon“ (

Leptir) , u kojoj je istaknuta sva upornost uţelji za slobodom, koju je bilo nemogućeostvariti . Da sva bekstva nisu ista pokazala

je praksa a i mnogobrojni filmovi i serije na

ovu temu. Tako, postoje samo pokušaji bekstva, kao naĉin da osuĊenik recimo saskakanjem na zid skrene paţnju na sebe ialarmira svoju ugroţenost. MeĊutim, pozatvorski sistem su opasna ona organizovana

bekstva u kojima po pravilu uĉestvuju isluţbena lica. Odavno je poznata izreka , jošza vrema hajduka u Srbiji izmeĊu dvaSvetska rata, da pritvorenik ( recimo poznativaljevski hajduk Bojović ) nije pobegao ,nego je pušten.




18

Pri svakom bekstvu osuĊeni uglavnom

koriste slabosti foramalnog sistema.

Najslabija karika u formalnom sistemu moţe biti neko pohlepno sluţbeno lice, obiĉnostraţar, kao sauĉesnik. MeĊutim dešavaju se

situacije gde su straţari i ţrtve onih koji beţe. A postoje sluĉajevi da su ţrtve i sami

osuĊeni koji su se uputili u avanturu. Ţrtvekidnapovanja prilikom bekstva mogu biti

vaspitaĉi ili neko od rukovodica ( naĉelnika,direktor pogona ) , kao ucena za dobijanje

sluţbenog automobila od strane uprave. Usvim situacijama je reĉ o tzv. „ ljudskom

faktoru“, koji je kako kaţu, zatajio.

Sem slabosti formalnog zatvorskogsistema, zatvorskom bekstvu na ruku moguići i vremensku uslovi, kao što su , recimo;magla, mrak i sliĉno. TakoĊe i obleĉenjasamih osuĊenika u bele trenerke, mogu bitiindicija da se sprema bekstvo. Kao oprobanmetod i naĉin bekstva pokazalo se skretanje paţnje na nešto ĉemu su svi posvećeni. Takoda bekstva se uglavnom dešavaju u vremeTV prenosa fudbalskih utakmica, kada su

svi skoncetrisani na sportski dogaĊaj.

TakoĊe, praksa je pokazala dazamena dolamica, recimo letnjih u zimske,moţe biti dobra prilika za pokušaj bekstva, pogotovu ako je već napravljen propust, uvidu iskopanog kanala koji vodi ispod zida.

U takvim trenucima samo se ĉeka prilika dase bekstvo desi, sa prvim sumrakom.OsuĊeni za vreme preslavlaĉenja dolamica

ulaze u kanal . Do prvog prebrojavanja onisu već izašli iz zatvora. OuĊeni kao bekstvomogu da koriste i kamione koji su ušli uokvir zatvor. Tada se koristi nepaţnjavozaĉa i straţara i osuĊenik se skriva u

ceredu koja stoji u vozaĉkoj kabini. Straţarna kapiji , ako je sam , dovoljno je da ne

obrati dovoljno paţnje na vozaĉku kabinu, i bekstvo je uspelo.

Do bekstva moţe doći i ako seosuĊeni dograbe sluţbenog vozila, marica,

traktora i i oruţja. Tako se dešava daosuĊenici straţare- komandire , koji su seopustili, zatvore u svoje ćelije. Uzmu od njih puške i kljuĉeve od kola i krenu u bekstvo.Takva bektsva se obiĉno završavaju bezyspešno, jer kao po pravilu osuĊenik koji je preuzeo ne sebe ulogu vozaĉa, izgubikontrolu i prevrne automobil...

Kao klasiĉan primer kojeg osuĊeni

ĉesto koriste pri pokušaju bekstva to su tzv.zdravstveni problemi; recimo jaki bolovi

koji se dosledno simuliraju. Tako osuĊenimoţe vešto da odglumi upalu slepog crevaidući „ mic po mic „ do „ marice. „Ali kadastigne ipred Bolnice on odmah skaĉe i nazaprepašćenje straţara, poĉinje bekstvo. Utakvim bekstvima osuĊeni imaju logistiĉku podršku od svojih drugara sa slobode, koji ihĉekaju sa automobilom, odelom i parama.

Ipak, uvek je tu neki spretni i mladi staţarkoji sustiţe osuĊenog foliranta , ukoliko poĉne da besomuĉno beţi.

Zanimljio je da sami osuĊeni veomaretko koriste elementarne nepogode ;

zemljotrese, poplave i sl. za bektvo. Tada se

dešavaju situacije da pojedini osuĊenicimogu biti junaci i spašavati druge osuĊene u popavama. Po nekom nepisanom pravilu

osuĊeni elemantrne nepogode ne koriste za bekstva, jer se smatra da tu nema nikave

hrabrosti . Dakle od kako je sveta i veka pa i zatvora , biće i pokušaja bestva iz njih.On su dakle dešavaju kao pojedinaĉni ĉin iligrupno - organizovani spektakl. Kaosauĉesnici u bekstvu, ĉešće mogu biti




19

zatvorski sluţbenici, uglavnom straţari, ali iouĊenikovi drugari sa slobode, što je retkost.

Sva zatvorska bekstva su, zapravo , smešna jer osuĊenik koji se odvaţi da pobegne mora

biti spreman za ţivot u ilegali, bezdokumenata, kao hajduk. TakoĊe nijezanamerljiva ĉinjenica da otpori postavljanjuvideo nadzora u zatvorima najviše potiĉuod pripadnika sluţbe obezbeĊenja. Tvrdi seda video nadzor predstavlja vreĊanje liĉnogdostojanstva i intime.

PRIMENA NANOGICA U REALNOM

ŢIVOTU:

VIDIMO SE U UTORAK

Svedocimo smo da se u medijima o

alternativnim sankcijama kroz upotrebu

nanogica za osuĊene koji kaznu izdrţavaju ukućnom pritvoru, priĉa kroz brojke iafirmativno. Retko kad će se proĉitati unovinama da je tokom nošenja nanogicaosuĊeno lice izvršilo još jedno kriviĉno

delo, ili je jednostavno prekinulo

alternativni naćin izdrţavanja kaznezatvora. Tako se zove jer umesto u zatvoru

kazna se izdrţava u kućnim uslovima.Kontrolu osuĊenog pod nanogicamasprovodi poverenik. Po opisu posla njegov

posao je sliĉan poslu vaspitaĉa u zatvoru.OsuĊenom sa nanogicama je u jasnom i

preciznom programu od strane poverenika,

drţavnog sluţbenika, odredjeno kada sme daizadje iz kuće i boravi na sveţem vazduhu.Ĉak moţe da ide na posao. Ipak ĉini se dasistem nošenja nanogica, ima dosta svojihslabosti. Pr e svega kada korisnik ne ţeli više

da ih nosi, a nemoćni roditelj pokušava daga zadrţi. Ĉini se da sistem funkcioniše po principu prvog ţiranta iz banke na odobrenkredit, koji je zaduţen da opominjeduţnika.. U ovom sluĉaju prvi ţirant je otacili nek o od roditelja koji treba da saĉuva,obiĉno sina, da ne zloupotrebi pogodnostizdrţavanja kriviĉne kazne van zatvora.MeĊutim u praksi se ĉesto dešavaju pravedrame. To je moguće, jer nošenje nanogica

podrazumeva samo kontrolu kretanjaosuĊenog, ali ne i njegove ponašanje iaktivnosti, što je suludo?!! Da bi vamdoĉarali kako to izgleda u praksi navešćemo jedan telefonski razgovor, voĊen jednesrede u veĉe.

Otac : Izvini što te zovem ovako kasno. Nemam kome da se obratim. Sin mi je pod

nanogicama. Ja i ţena sa mlaĊim sinom smo

bili na moru. Kada smo se vratili mojamajka a njegova baba kaţe da je u meĊuvremenu dovodio društvo i da su divljali.Imam utisak da se uradio. Inaĉe on je poĉeoda koristi drogu još u srednjoj Umetniĉkojškoli. Tada je napravio i neku provalu za

koju sada izdrţava kaznu, nošenjem




20

nanogice. MeĊutim on je nedavno zbogdrugog kriviĉnog dela, posedovanjamarihunane, bio u pritvoru u CZ gde je

upoznao nekog tipa iz Borĉe....

Treće lice: Izvini da te pitam, da li si tirazveden sa njegovom majkom?

Otac: Jesam. Ja sam se nakon razvoda

ponovo oţenio i dobio drugog sina. Sviţivimo zajedno u kući sa mojom majkom.Moj stariji sin nije u dobrim odnosima sa

svojom majkom, koja se nije ponovo

udavala.

Treće lice: Kako je na celukupnu situacijuregovala povrenica za alternativne sankcije?

Otac: Ja sam zvao poverenicu da joj kaţemda imam problem, koji ne mogu sam da

rešim. Da sin hoće da pobegne iz kuće. On je to pokušao. Uzeo je torbu i otišao u vremedozvoljene šetnje. Na sreću on se negde pretri sata vratio. Ali non stop ponavlja kako

mu je u CZ bilo kul. Kako je bila dobra

ekipa. Poverenica mi je rekla da zajednodoĊemo tek za dva dana kod nje, u petak.

Treće lice: Da li si se raspitao da li u gradu

ima neki psihijatar koji bi mogao pomoći?

Otac: Jesam, ali sam ĉuo da je ta ţena – psihijatar otišla sa svojim muţem , uinostranstvo.

Treće lice : Ĉujemo se, nadajmo se da će sve

biti uredu.

Otac ( zove u ĉetvrtak kasno ): Sin mi je

pobegao iz kuće. Izgleda da je otišao kodmajke. Poverenica je rekla da saĉekamo jutro, moţda će se vratiti. Pa će ondaobavestiti Beograd.

Posednja vest ( petak iza podneva) : Kako

smo , nezvanicno saznali od oca osudjenog.

Njegov sin je rano jutros uhapšen uBeogradu kod Vukovog spomenika. On je sa

drugom napustio Valjevo- vozom. Otac je

naveo da je od strane poverenice dobio

informaciju da ce sin biti u Valjevu u

priijemnom odeljenju 17 dana u Kazneno

popravnom zavodu za maloletnike u

Valjevu, gde će najverovatnije ostati naizdrzavanju I druge kazne. Otac je napokon

odahnuo jer mu je sin u sistemu. Poverenica

je izjavila da će osuĊenog videti, tek, uutorak.

MIŠLJENJE STRUKE.

U jednom zatvoru je nezamislivo da

zatvorski vaspitaĉ ne obavi razgovor sa

osuĊenim , ako on to ţeli, pa makar gde dase nalazio: u samici, OPN-u,

stacionaru....Izbegavanje razgovora od

strane zatvorkog vaspitaĉa je profesionalni propust koji se disciplinski rigorozno

sankcioniše. Iskusnim vaspitaĉima takav

propust se ne moţe nikad desiti jer se nikadane zna zbog ĉega osuĊenik traţi razgovor.Moţe biti i banalna stvar ali i ozbiljna. Ukonkretnom sluĉaju poverenik je bio duţanda izaĊe na teren i obavi razgovor! Ĉini seda su i godine i ţivotno iskustvo veoma

bitni. Stariji i porodiĉni osuĊenici sudisciplinovaniji. Praksa je pokazala da

osuĊeni koji na bilo koj naĉin imaju vezu sa

drogom nemaju kapaciteta da nosenanogice. Oni su do sada najvišezloupotrebljavali zamenu zatvora.




21

RAZGOVOR O KAFKI

( STID – PREZIR – MRŢNJA-

AUTODESTRUKTIVNI PROCES)

„ Opsednutost racionalnim duhom iodvojen prave druţbe sa telom, ĉovek više

nama taĉnog informatora o potre bama izahtevima svog tela; poruke tela ne stiţu navreme ili ne dopiru u pravom obliku,

saradnja izmedju tela i duha pretvorila se u

antgonizam, bolesti tela danas više no ikadaranije potiĉu od kritiĉkih sutiacija u kojezapada duh, nije sluĉajno što se celokupna

medicina sve više konstituiše kao psihosomatska nauka! Nezaštićeno i bezazleno telo danas je više no ikada

izloţeno razornijim nasrtajima sopstvenogduha, tj. Onog dela naše svesti, racionalei potisnute , koji svoje nerešene probleme,uskraćivanja, neslobode, nezadovoljstva,

inferiornosti i neuspešnosti prenosi na telo iizaziva pogubno dejstvima. ( dijabetes,

hipertenzija, povećan krvni pritisak,

gojaznost... pr. Ţ.K. ) – navodi našsagovornik gospodin Zoran Glušĉević usvojoj knjizi : „ Kafka ( krivica i kazna) koju

je 1980 g. izdala beogradska kuća Slovoljubve.

Ţeljko Krstić: - Gospodine Gluščeviću uknj izi ste pokazali da ste upoznal i Kafku

sa svih aspekata, kao i njegove

zdravstvene probleme. Koji je zapravo

glavni Kafk in problem?

Zoran Glušĉević : - Franc Kafka spada u

prokletnike našeg vemena u kojih senesklad izmeĊu fiziĉkih i duhovnih svera

liĉnosti uneo nemir .U savrenemenomţivotu, a naroĉiti u telo, tako da je celakreativna faza njegovog ţivota, do predsamu smrt pr otekla u oĉajniĉkim ineshvaćenim sudarima izmeĊu duha i tela.

Ţ.K. : Vaša glavna hipoteza je da jeKafka svojim negativnim odosom prema

svom telu izazvao patološke procese unjenu. Hoćete nam taj proces objasniti?

Z.G.: - ....Telo „ima“ svoju svest. Ako mu pristupimo sa poverenjem, pouzdanjem i

podsticanjem, ono će drugaĉije reagovatinego kad ga opsedamo svojom sumnjivišću,nepoverenjem, strahom i informisanošću...Kafka je upravo tako postupao: njegovo telo

je od poĉetka bilo ilzoţeno potcenjivan ju,

stidu, destruktivnim i agresivnim nasrtajima

duha koji od njega, na osnovu nesrećnihanalogija sa oĉevim telom, zahtevao više no

što uroĊeni anatomski sklop mogao pruţiti.... Telo, opterećeno isĉekivnjemnegativnog smera mora jednom da podlegne.

Ali K. se nije samo zaustavio samo na

strahovanju; on se krajnje destruktivno

odnosno prema njemu. Stavljao mu je

bezbrojne zamerke, stalno ga kritiĉki




22

ispitivao, dok u njemu nije izazvao

patološke procese. Telo je dakle, moralo popustiti, a svako popuuštanje, tj. Beţanjetela u bolest , duh je shvatio kao „dokaz“da je bi u pavu, pa bi se još većim

optuţbama nartao na telo, oduzimajući mutak mogućnost , da se sabere i zaustavi uosipanju. Razume se tako nastaje zatvoreni

krug CICULUS VICIOSUS iz kojeg nema

drugog izlaska sem u progresiju bolesti i

smrt, kao što je i bilo.

Ţ. K: Čini se da je „kvaka“ svih Kafkinih problema leţi u odnosu sa ocem. Vi stenaveli , takoĎe da su Kafkine tri sestre,

uspele da svaka na svoj način reši tajproblem. Kafk i o dvajanje od oca nije pošlo za rukom. Šta se tu desilo?

Z.G. : - Kafka je imao neurotiĉan odnos saocem: „ Oĉeva liĉnost je bila dominantna.To je snaţna liĉnost koja je u sebi imalanešto od ĉvrstine i teţine, nesavitljivosti imoći onih ljudi koji nisu nikom dugovali za

svoj uspon do materijalne moći i ugleda u

društvu.. Sestre K. Su razliĉito delovale naoĉevo prisustvo, kroz tri modela ponašanja,koje je Kafka pokušao da primeni u svom ponašanju prema porodici ( ocu) :Potĉinjavanjem , bekstvom isuprostavljanjem... Kafka se zapleo u

doţivotnu bezizlaznu borbu sa njim, u kojoj je posredno i neposredno satro sve svoje

psihiĉke i fiziĉke snage.

Ţ.K. Gospodine Gluščeviću Vi u vašojknji zi i postavljate pitanje - Zašto Kafkanije našao izlaz iz jedne satiruće situacije,dok je to njegovim sestrama pošlo zarukom?

Z.G.: ...Potĉinjavanje u stvari poĉiva namotivacionoj strukturi identifikacije.

Identifikacija je opravdavajući elementstanja potĉinjenosti. Subjekat se idnetifiku jesa tlaĉiteljem, da bi mogao podneti tlaĉenje.

Na toj motivacionoj strukturi psihološki poĉiva svaki totalitrni sistem. Razdvojenaliĉnost na mazohistiĉki objekat i sadistiĉkisubjakt ugraĊeni je u sam sistem i takoobjektivizirana; subjekt koji se nalazi u

hijerarhiji tlaĉenja trpi tlaĉenje onih odozgona taj naĉin što to kampenzuje tlaĉenje onihkoji su na hijerarhijskoj lestvici ispod njega.

Drugim reĉima dato mu je da tlaĉi da bi sam

mogao podneti tlaĉenje.

Ţ.K. : Zašto identifikacija Jozefa Kaf ke sanjegovim ocem ni je uspela?

Franc Kafka nije u sebi imao mnogo

kafkijanskog, a otac je zahtevao

neuporedivo više potpunu identifikaciju!Usled nemogućnosti da odgovori preteranimzahtevima protivniom Francovoj prirodi,

dolazi do trvenja, prebacivanja,

prekoravanja, sudara, skrivene patnje:

potĉinjavanje neime ne moţe da se izvrši jer je zato potrebno da i ona strana koja

potĉinjava „ prihvati“ subjekat ( koji hoće dase potĉini) onakav kakav jeste! Kafka je bioisuviše senzibilan, introvertan, neotporan da bi se identifikovao sa ocem, koji je bio pava

gromada od snage, volje i ţivotne energije. Nije mogao na vreme pobeći, a kad je to

uĉinio, vratio se još bolesniji no što je bilo uroditeljskoj kući... Strah od krivice spreĉioga je da preduzme blagovremeno i efikasno

bekstvo... Otvorena borba ima neuporedivo

više izgleda da donosi pozitivan bilans pomentalno ( zdravlje) nego bilo koji oblik

laviranja.




23

Ţ.K. Navodite da su postojala dva ţivotna peroda J.Kafke. Recite nam nešto više otim peri odima , i koje su nj ihove najbitn ij e

karakteristike?

Z.G.:....u prvom ţivotnom dobu :Kafka je uizvanrednoj fiziĉkoj kondiciji, on je odliĉan plivaĉ, otvoren je za sve utiske i radostiţivota, uţiva u svemu, nema ni pomena odepresiji i melanholiji koje navode na

pomiso na samoubistvo, neprekidno se

nalazi u jednom ulaznom ili postojanjom

vitalnom elanu koji obećava najbolje......U

drugom ţivotnom dobu, slikaje potpunoizmenjena; pred nama je anksiozan, bolestan

ĉovek, muĉen ţivotnim bilansom i bezizlaznošću, bolue od TBI , dobija napade

staha i napade gušenja, verovatno i psihosomatskog ne samo tuberkuloznog

karaktera, potpuno je frustriran, bez

perspektive i optimizma, sav zaokupljen

svojim jadima i nerešivim problemima,okrenut tamnoj strani ţivota, ponovo ozaren

radošću tek na smiraju ţivota.

Ţ.K.: Šta je zapravo Kafku slomilo unajboljim godinama njegovog ţivota?

Z.G. ...U osnovi svega je nagon za

usavršavanjem , elementarna logiĉkaoperacija. U Kafkinom sluĉaju ostvarila senajgora kombinacija: identifikacija je bila

bezuspešna, a rezultat poreĊena

katastrofalan. Poredeći svoje telo sa oĉevimkoje mu je bilo uzor, utrvĊeno je da mu jetelo slabašno, jedno, neskladno, mršavo saizduţenim ekstremitetima. Jedno reĉi – jad i

beda. I poĉeo je da se stidi svog tela, da ga prikriva, da zazire od njega. Stid je prešao u prezir, a prezir u mrţnju; mrţnja je širom

otvorila vrata autodestruktivnom procesu.

Dva presudna konflikta Kafkinog ţivota suvezana za stvaralaĉku i socijalnu sferu. U prvom sluĉaju problem je bio : pisac iliĉinovnik! Drugi problem je bio: Vuk

samotnjak ( sam) ili Simboliĉko biće ( sadrugim) . Kafka je naĉinio najgori izbor :ni sam , ni sa drugim! ... telo je posluţiloduhu kao sredstvo za samoodbranu. Kafki je

bio potreban siguran , jak i ĉvrst alibi, jer jegodinama otezao da veridbu pretvori u

vanĉanje. Da bi zadrţao svoju slobodu, duhsebiĉno ţrtvuje telo: zdravom telu magijski je, silinom ţelje, najzad iznuĊeno oboljenje.

Kad je izbacio krv, Kafki je laknulo , bolesnik mora da se leĉi a ne da se ţeni.

Ţ.K. Gospodine Gluščeviću navodite da jeKafka imao dva frustraciona odnosa:

jedan je u vezi sa stvaran jem, drugi sa

ocem.Kako ih je on rešio?

Z.G. : Kafka je ţiveo da bi pisao, ĉak je isvoju telesnu dobrobit ţrtvovao pisanju, paipak se na kraju odrekao gotovo svega što je

napisao spalivši svoje rukopise i osudivšione na uništenje koji su bili kod MaksaBroda. Nezadovoljstvo , oĉajanje irazaraĉki bes izazvani su mogućnošću da kontinuiranoi uspešno stvara u nemogućim usklovima,okrenu Kafkino gordo JA protiv napisanog.

Fristriranjau toku pisanja probraćuju se unegaciju napisanog: kao da je napisno krivo

što mu pisanje stvara teškoće i što piše u

teškim uslovima! Zaslepljen nihilistiĉkim besom , ne vidi koliko vredi obo što jenapisano, pronalazi nedostatke onde gde je u

stvari u pitanju novi prozni postupa koj on

uvodi i najzad rukopise predaju uništenju ilizavoravu. .. Usled nemoći da se oslobodisvoje potĉinjenosti ocu, Kafka izliva bes na




24

telu, nada za to ne postoji racionalan razlog.

Da bi duh opravdao svoju nemoć pred ocemi doţivotnu zavisnost od njega, on pribegavai racionalnoj, metafiziĉkoj logici. Jedino umetafizici biološkog porekla Kafka moţe da

naĊe opravdanje za to što na racinalnom planu nije uspeo da se osolobodi zavisnosti

od oca. ( str. 30)

Ţ.K. Ako smem da primetim Kafka jeizmeĎu dve najjače ljudske emocije : Erosai tanatosa , izabrao ovu drugu koja je

značila njegovu uvertiru u smrt. Kako se todesilo?

....Tako što je Kafkin Tanatos dobiomatalogiĉni podstrek iz neuspeha nesvesne iiracionalne borbe sa ocem. Logika koja je

pothranjivala sve oblike autodestrukcije ,

koje Kafka nije morao biti svestan, glasila

bi: oĉinstvo tela ja nisam traţio i ne mogu

ni da ga izmenim frugaĉije do njegovimuništenjem. Ako Kafka nije mogao bitisvestan ovim uništenjem pravog motiva,njegova svest je registrovala teţnju kasmrti. ...Telo je sad postalo prepreka duhu,

tamnica u kojoj je duh zatoĉen. Bolest ,najpre nesvesno sredstvo u ĉisto racionalnesvrhe ( oslobaĊanje od devojke, statusnajviše gratifikacije u porodici, predahnuţan za pisanje) postaje na kraju racionalnosredstvo u ĉisto iracionalne svrhe (spiritulazicija JA ) . Time je razaranje tela ,

da bi izbegao nihilistiĉki ishod , dobio

najviše metafiziĉko – spiritualnoopravdanje.

Ţ.K. Vi ste u Vašoj knjizi opisali model : Razvijanja osećanja krivice...

Z.A. Jesam ...za neurotizovanu savest

presudan je koliĉinski princip, princip

većine u mikro zajednici. Dovoljno je dakle

da se sva lica sloţe u tome da se u odnosuna neku pojavu ili problem, krivica ze jedno

rešenje , stanje ili ĉak i samo postojanjestvari koja je u pitanju ima pripisati jednom

odreĊenom licu, pa je to lice već samimusaglašavanjem usk og, ali tim odgovornijeg

( po svom sastavu kao i meĊuodnosima sadotiĉnim licem na koje se svaljuje krivica )kruga javnog mnenja krivo, bez obzira da li

se ono takvim intimno oseća ( bar na poĉetku) i da li je svesno na na koji je naĉinkrivicu prihvatio. Ono će tom pritiskuvećine podleći i na kraju će se osećati kao

pravi krivac. Veoma je karakteristiĉno pritom i neobiĉno znaĉajno što se u svestiokrivljenog lica ne postavlja pitanje kako je

ono i ĉime izazvalo krivicu koja je na njegasvaljena nego samo da nije ono , na koji

naĉin i u kojoj meri tu krivicu prihvatilo.Znaĉi presuda pada nezavisno od mene, jasamo imam da je prihvatim.

Ţ.K. Čitajući Kafkin „Proces“ moţem

zaključiti da je reč o autobiografskomromanu. Da je u njemu Kafka zapravo

opisao svoje prihavatanje kr ivice?

....Kafkin junak je toliko ogrezao u ţivotniritam, neosetljivost i automatizam spoljnih i

mehaniĉkih odnosa sa ljudima ( a to jekrivica, ta moralno – humana neosetljivost,

koju on nikada neće sagledati ) da krivicutr aţi u domenu spoljnih odnosa, jer je on

kao liĉnost sav u tom domenu i eksponiran. Ite eksponiran tako rutinski, ali i oprezno – malograĊanski , da je u principu nemoguće,ĉak je unapred iskljuĉeno da on tu moţeuĉiniti neki ma i najsitniji prekršaj, a kamoli

da poĉini neku veliku i stvarnu krivicu. Iupravo ta njegova ljudska okrenutost




25

iskljuĉivo spolja a ne iznutra jeste njegova jedina stvarna krivica, ali takve vrste krivica

koja nije zapisana ni u kakvom kriviĉnomzakoniku i koju on, zbog prirode svoje

liĉnosti nije nikako u mogućnosti da otkrije,

jer je tu krivicu traţio , onoliko koliko jestigao da je traţi, samo na onoj strani gde jedino nije mogao naći, tamo gde ona jedinone moţe da bude.“ ( str. 47)

Ţ.K. I ako nije ništa uradio, kao što stereklio što je odreĎeno krivičnim zakonom Kafka prihata krivicu. Čini se da je vaša poruka: da je čovek kriv za sve što mu senegativno dešava. Da on svojim načinom

razmišljnaj, postupcima je prihavata i akonje zapravo nema. Zašto se dešava dačovek prihvata krivicu i ako nij e kri v?

...“ Kriv si što nemaš individualnu snagu ivolju, dovoljno samopoštovanja i hrabro stida istraješ u prvobitnom autentiĉnom ponašanju od njih, umesto oni tebe,neoprekidno i uporno pozivaš naodgovorsnost ĉim su ti i najmanje okrnjili

liĉni integritet da se od optuţenog pretvorišu tuţioca. Pošto si , konaĉno prihvatanjemneĉijeg prava da se nad tobom otvori istraga, pretvorio sebe u objekat, onda je sve štotome usledi, samo je prirodna i neminovna

posledica pasivnog stanja objekta, koje si

dopustio da te dovedu. I to je tvoja krivica.“

Satira :

VELIKI BRAT KAO TABLOID

Sa navratnanos privatizacijom medija u

Sultaniji paralelno se na svim televizijskim

stanicama emituje „ Veliki brat“. Dagledaoci ne bi nešto propustili ovaj veomagledani serijal se emituje i na svim radio

stanicama. A, opet ako je neko spreĉen dane moţe ni da gleda i da sluša ovu nadasveedukativnu i zanimljivu snimanu emisiju,

moţe da proĉita o njoj u najnovijemtabloidu, pod istim naslovom. Dakle, nisam

se iznenadio kada sam na trafici ugledao

novi tabloid. Kao da me je grom iz vedra

neba udario. Odmah sam kupio više primeraka. Kao omaĊijan ĉitao sam gahodajući trotoarom. Ĉak nisam ni gledaona opasnosti, u vidu biciklista i izmeta od

pasa koje gazde ne drţe na povocima. Posle par dana sam primetio da svi kupuju novi

tabloid, a da sve ostale dnevne novine se

vraćaju u remitendu. Nikakve isforsirane polemike u dnevnim novinama nisu

mogle da potisnu znatiţeljne ĉitaoce dasaznaju šta se dešava u kući Velikog brata.Oni najpronicljiviji ĉitaoci su vrlo brzo

zakljuĉili da izmeĊu dešavanja u Sultanijii prostorijama Velikog brata, nema

suštinske razlike...

Evo i dokaza. Analizom sadrţaja,

najnovijeg broja tabloida ovećih dimenzija( 50 cm x 100 cm ) moţe se uoĉiti da onima sve rubrike kao i svaka „ normalnanovina“. Mada su u V.B. te rubrike poreĊane po sledećem redosledu : Hronika,Politika, Društvo, Ekonomija, Sport iKultura. Ono što smo uoĉili da u tabloidudominiraju velike slike i naslovi. Samog

teksta je veoma malo, što je u skladu satendencijom u pisanim medijima ; da jedna

dobra fotografija više vredi ( govori) odsvakog napisanog teksta. Na naslovnoj

strani dominira veliki naslov: „ Ratmafije“ ispod kojeg se navodi da „ besneuliĉni obraĉuni“ i da se „ ubijaju i podmeću bombe zbog droge i drugova“. Kao antrfileu navedenom tekstu kao vest stoji da : „




26

Nakon osam godina policija je u novim

uniformama“. Na velikoj naslovnoj straniĉitam i sledeće pitekuresne naslove : „Vojnik se sklinuo go i jurio devojke“.Veliki brat je svoje štampano izdanje

posvetio takoĊe bitnim dogaĊajima zaegzistenciju ĉitave nacije, koji sunavedeni u tekstovima pod naslovima: „Atina Ferari kaĉi gole fotke po fejsbuku!“.;„ Anabela i i Rade krili vezu“, „ RaskinuliDţidţa i Cecin brat Milan“, „ Švonjaostavila bebu i otišla sa muţem na Ibicu“...Kljuĉne reĉi u navednim tekstovima su :Atina Ferari, Anabela, Dţidţa, Švonja....

Hronika je udarna rubrika u tablodu „Veliki brat.“ U njoj dominira naslov: „„Baba ide u zatvor jer je pretkuklakomšinicu, ĉekićem po glavi, kojoj neće da plati 500.000?“ Tu su tekstovi sasukobima ĉlanova porodice: „ Gazda sasinom tukao gosta“, „ Horor majka“, „Muţevi spreĉili tuĉe dve pevaĉice u hotelu

u Turskoj.“, „ Ranjena braća i dalje na

aparatima“, „ Pritvoreni deda i unuk zboggajenja marihuane“. „ U izgubljenomkoferu 400.000 evra.“ „ Porše izgoreoispred obdaništa“. Kljuĉne reĉi: Baba, deda,otac,majka, sin, unuk, braća, muţevi,

komšinice, kofer, Porše“

Iza „ Hronike“ ide rubrika „Politika“ u kojoj se hrabro navodi da: „

Vlast pokazuje svoju niĉim ograniĉenumoć“ kao i da : „ Vrh DB-a negira

umešanost u ubistvo S. Ć.“. Pored njih tusu i naslovi: „ Za rašĉišćavanje prošlostinema volje“,, ; „ Popovićev SNP naizbornoj listi SNS“; „ Daĉić neće

imenovati svog zamenika u SPS; „ Vulinĉešlja laţne siromahe“.

Na stranama rubrike : „ Ekonomija“tekstovi su posvećeni sledećim temama : „

Srpski kapitalizam“, „ Ţelezara uSmederevu našla kupca“, „Staklara nema pare za struju“. Ĉitaoci Velikog bratamogu saznati kako „ posle 175 godinaĉuvena fabrika zatvara vrata – Bip otišao usteĉaj“. Na strani posvećenoj ekonomiji idve vesti, iz kojih se saznaje da je : „ AcaLukas kupio dnevne novine „ Sport“.“ Kaoi da je vlasnik koncerna Farmakom MB, :

„ Bogićević dobio nanogicu“.“ Nanogicu je

dobio i baletan koji je prebio svoju ţenu – glumicu“. Za sledeći broj najavaljen jetekst pod naslovom: „ Veće plate u budţetuiz 2016 ?“. Treća po redu jerubrika „ Društvo“ u kojoj su tekstovi posvećeni aktuelnoj izbegliĉkoj krizi. Tako predsednik Srbije Tomislav Nikolić kaţe : „ Nećemo silom na migrante!“; MinistarVulin je precizan: „ Treba nam novĉana

pomoć za migrante.“ . Ispod ova dvateksta sa fotografijama XXXL nevedenih

politiĉara, navodi se : „ Apel da se u pregled migranata ukljuĉe specijalisti-Lekari opšte medicine ne mogu da prepoznaju neke bolesti!“. Osim forsiranjatema - izbgliĉke krize : „ Srbiji preti povratak hiljda izbeglica.“ , novi tabloid posvećuje paţnju i dešavanjima u našemobrazovnom sistemu. To su tri naslova: „

Đaĉki autobusi u bojama SNS?“; Stigaonovi pravilnik o finansiranju – Veći rezoviu malim školama.“; Kao i tekst sa

naslovom : „ Spremni za školu?“




27

Na stranama „Sporta“ dva velikateksta su posvećena dvojici fudbalera vanterena. U jednom pod naslovom : „ Ko tovozi Banbija?“ se analizira crnka koja jedo stadiona dovezla poznatog fudbalera

reprezentacije T. U drugom , tekstu sa

velikim slikama , novinar se posvetio

ljubavnim jadima bivšeg fudbalera M.K.koji se ponovo zaljubio: „ Nova devojka mu preslikana bivša“. Primetili smo kao flešvesti, informacije da su se naši košarkaši plasirali u polufinale: „ Rutinski do finala“i da : „ Đoković pobeĊuje“ te da je : „

Španovićka oborila liĉni rekord“.Tabloid „ Veliki brat“ kulturnurubriku je svojim ĉitaocima ostavio za kraj.Uz veliku sliku objavljen je intervju : „Kraljica starleta na pesku“., Ispod povećegrazgovora o njenom ţivotu koji će ići unastavcima u sledećih deset brojeva,navedena je vest o Kanskom fesivalu : „ Kosve juri zlatnog lava“....Zanimljivo je da suu tabloidu svi tekstovi nepotpisani. TakoĊe

se ne navodi adresa redakcije kao i imeglavnog i odgovorornog urednika, niti

štamparija.. Sumnja se da su volonterskuulogu u ureĊivanju ovog tabloida preuzelina sebe svi gloduri prestoniĉkih dnevnih inedeljnih listova. Oni su to uĉinili kako bisaĉuvali svoje pozicije u sluĉaju gašenjasvojih listova. Na kraju štampanog „Velikog brata“ stoji i oglas o prodaji izdanja preko sindikata u Javnim preduzećima idrţavnim ustanovama. Dok će se jedan broj primeraka, kao o bavezno štivo, deliti poosnovnim i srednjim školama Sultanije.

Gospodine Gluščevići, hvala Vamna ovom zaniml ji vom razgovoru .

Jedno zapaţanje,

ili kako je Nevena Petrušić „spasila“ Ţeljka K.

Tokom prošle nedelje primetio sam uDanas-u novu rubriku „Pravo“ i na e- mail

poslao svoj tekst koji se odnosi na

disciplinovanje vaspitaĉa u jednomdomaćem zatvoru, u kojem opisujem naĉin pokretanja disciplinskih postupaka

zatvorskim sluţbenicima. U sredu18.03.2015. godine u rubrici Pravo je

objavljen tekst koji se odnosi upravo na tu

zatvorsku problematiku, pod naslovom :“Zaposleni tuţili direktora za mobing“. Biosam iznenaĊen što se moj tekst nije bar tog

dana našao uz njega. Moje zaprepašćenje je bilo veće zašto tekst nije pušten i sledećegdana. Pitate se zbog ĉega?

Najpre :

U utorak sam se preko „obiĉnog telefona“

javio uredniku rubrike- gospodinuAleksandru Roknići , koji me je traţio preko mobilnog , dok sam bio na poslu. Kao

razlog javljanja g.-din Roknić je naveo tošto planira da objavi moj tekst u nastavcima, pa mu treba moja slika. Ja sam u brzini

poslao jednu sliku. Po naĉinu (raz)govora itraţenju slike, meni je sve slutilo da će tekst biti objavljen u sutrašnjem broju DANAS-

a, ne znajući da će se pojaviti tekst u kojemse govori o Mobingu upravnika zatvora,

kojeg su tuţila 114 radnika zatvora KPZBeograd.

Paţljivom analizom dve strane dodatkaPRAVO DANAS od 18.03.2015. mogao

sam zakljuĉiti da je moj tekst ( ili prvi




28

njegov deo ) „ izbaĉen“ , jer se po prirodistvari uklapao da bude objavljen pored

teksta koji govori o mobingu upravnika

zatvora u Padinskoj Skeli Milana Pavlovića.U tekstu se nalazi poveća zatvorska slikakoja je recimo mogla biti izostavljenja na

uštrb prvog dela mog teksta.

Tekst koji je mogao posluţiti „kao metla“za izbacivanje mog teksta je „prentagnuti“tekst o N. Petrušić, objavljen sa dve slike.Inaĉe paţljivim ĉitanjem teksta koji seodnosi na poverenicu za zaštituravnopravnosti, moţe se zakjuĉiti da je tozapravo samo jedna po formi sporedna

novninarska vest u kojoj se navodi da je

poverenica N. Petrušić podnela parlamentusvoj godišnji izveštaj.

U isforsiranom tekstu je stavljena velika

slika sa protesta LGBT-ia. Ako moj tekst o

mobingu zatvorskih vaspitaĉa nije mogao biti objavljen na mesto slike na prvoj strani

dodatka ne vidim razloga zašto svoje mestonije našao na drugoj strani, recimo namesto

slike LBIT-a. Tako bi ĉitaoci dobili potpuniju sliku o dešavanjima u našimzavorima, bez obzra što sam ja autor teksta.

TakoĊe ako nije izašao taj dan kada je udodatku dominirala zatvorka problematika,

onda zašto nije sutradan objavljen, kao prirodni nastava zapoĉete zatvorske problematike. Ja sam iz telefonskog

razgovora obavljenim 19.03.2015. oko 15 ĉ.sa urednikom A. Roknićem, shvatio da ćemoji tekstovi jednog dana biti objavljeni ,i

kako niko sa strane nije urgirao da oni ne

budu objavljeni.

Sada razmišljam, ako moj tekst nije pušten usredu kada je imalo razloga zbog teksta

koji govori o dešavanjima u P. Skeli, zašto je izostavljen sledećeg dana i kada je bilorazloga i povoda da se on pusti. Zašto je

urednik u utorak traţio moju sliku ako nije planirao da pusti tekst u sredu? Koje su to

sile delovale da se teskt ne naĊe u dodatkukad je bilo razlog za to ? Odnosno kada je

postojao tekst iz zatvorske prakse koji

potvrĊuje moje tvrdnje i upravo govori onaĉinima pokretnja disiplinskih postupaka protiv sluţbenih lica u našim domaćimzatvorima .

Na kraju da upotrebim onu narodnu: „ Nikada se ne zna zbog ĉega je to dobro“.Odnosno, moţda ima neki razlog zbog ĉega je tekst o Neveni Petrućić „izbacio“ mojautorski teskt ? Ili će biti da su namizveštaji parlamentu bitnji od ţivota.

PISMO UREDNICIMA ’’POLITIKE’’

Poštovani: Ljiljjo, Mirjana, Petre, Dragutine i Branislave

Interesuje me zašto ni jedan moj tekst, kojiuredno šaljem rubrikama Pogledi, Satirikon iMeđu nama, u poslednje vreme ne može da vidi

svetlo dana. Kao i šta se dešava sa prikazommoje knjige Zatvorksa podmornica, koju je

trebalo da napiše Slobodan Kljakić . Jedan svojprimerak sam dao gospodinu Kljakiću prilikomslučajnog susrreta na sajmu knjiga pre skoro

dve godine. Znam da nisam najpismeniji i

majpametniji. Ali ipak, neki tekstovi mislim da

zavređuju da budu objavljeni u

Vašem cenjenom listu.

Srdaćan pozdrav.Ţeljko Lj. Krstić, sociolog , satiriĉar,karikaturista




29

Ovo

ispod

jemoja

autorskakarikat

ura.

Koju

niko

nije

hteo (

smeo)

da

objavi.

A

pored

je

satira

koju

sam

poslao

u

Šabacna

Ĉivijadu

2015

g. u

nadi daobjavit

i.

Mesecima su trububili o igitalizaciji, na koju smo mi Srbi ved oavno

prikačeni. Jer svaki naš zaposleni čovek se oseda kao a je igitalizovan.

Po tom, ved oprobanom moelu, svaki zaposleni u ržavnoj službi je ved

prikačen na sistem. S tom razlikom što je u svakom slučaju glavni vedi

aljinac,a, za biranje kanala, ko šefa. Onaj manji sa kojim se pali i gasi

televizor i eventualno pojačava ton, se nalazi ko upravnika ili irektora.

Tako a je proces iligatalizacije oavno uveen u naše ustanove samo

što se on nekaa povoio po parolu: „ Radio , neradio svira ti radio “.

Sada je na progarmu parola, koja se pamti: - Set of boks. Tako je i sa

igitalizacijom. Ti možeš a raiš k’o konj, a emituješ oličnu sliku. Ali

sve ti to paa u vou jer šef očas posla može a te promeni na programu,

odnosno da te rasporedi na neko drugo radno mesto. Dok ministar,

irektor ili upravnik sa onim manjim aljinskim upravljačem može, kaa

hode, a te ugasi.







Documents

JESENJI SVITAC; BR.20; god.III