Svetosavlje.org::Biblioteka::::Latinica

SVETI IGNjATIJE BRJANANINOVASKETSKI OGLEDIJOSIF[1]POBONOU ISPUNjENA PRIPOVEST, UZETA IZ POST 32-50udesno dolazi pravednicima usred njihovih nevolja misao blagodarenja Bogu[2]. Ona istre njihova srca iz tuge i mraka, uznosi ih Bogu, u oblast svetlosti i utehe. Bog uvek spasava one koji mu pribegavaju prostoduno i sa verom.Vraao se sveti patrijarh Jakov, vraao iz Mesopotamije u hanansku zemlju, u zemlju svoga roenja, u svoje od Boga predodreeno nasledstvo.[3] Neoekivano je dobio vest da gnevni Isav, njegov brat, ide njemu u susret, da uz sebe ima etiri stotine naoruanih momaka. Jo u mladosti je Isav, uzrujan zaviu, pokuao da ubije Jakova. Da bi izbegao prevremenu, nasilnu smrt, Jakov se udaljio u Mesopotamiju. Tamo je proveo dvadeset godina. Vreme je moglo da isceli Isavovo zlobom ranjeno srce... ali nije - evo ga, ide u susret bratu i vodi naoruanu druinu. Brojna masa naoruanih momaka bila je jasan znak njegovog zlog predumiljaja. Vreme nije iscelilo mrnju u Isavu: on je ojaao, ojaala je u njemu i mrnja prema bratu.Jakov se uplaio: nije znao ta da ini. Odluio je da razdeli svoje sluge i slukinje i brojna stada na dve ete. "Ako razjareni Isav", razmiljao je on, "udari na jednu etu i razbije je, moda e njegov gnev oslabiti, pa nee udariti drugu etu." Iza eta ile su Jakovljeve ene i deca; a iza svih ila je njegova druga supruga, Rahilja, sa svojim sinom jedincem Josifom, najmlaim Jakovljevim sinom. Rahilja i Josif su bili na kraju cele te povorke zato to su bili najmlai, no to najbezbednije mesto dala im je i posebna, brina ljubav supruga i oca. Dovitljivo je oko ljubavi; dovitljivo je oko revnosti. im je napravio takav raspored, pravednik je pohitao u uobiajeno pristanite pravednika, pohitao je da stane pred Boga u pobonoj molitvi. "Nisam vredan", ispoveda se on Bogu, "tolike milosti i tolike vere to si uinio sluzi svojemu; jer samo sa tapom svojim preoh preko Jordana, a sada sam gospodar od dve ete."[4] Odasvud okruen nevoljom, pravednik izliva svoje srce pred Bogom, svodi svoje raune sa sudbinom, nalazi da je potpuno zadovoljan, nalazi da je Bog - koji mu je zapovedio da ode u Mesopotamiju i vrati se iz nje - uinio sve kako je i obeao. "Nisam vredan tolike milosti i tolike vere to si uinio sluzi svojemu." Kakvo duboko, istinsko smirenje! Jedino je ono dostojno da stoji pred Bogom; jedino je ono dostojno da besedi sa Bogom: njega nikada ne ostavlja Bog. Njega milostivo i paljivo slua Bog i izliva obilnu milost na onoga koji se moli sa smirenjem. Izmenilo se, na mig Boiji, Isavovo srce: do sada je u njemu plamtelo neprijateljstvo, a sada je najednom u njemu buknula ljubav prema bratu. Isav je bacio ma, bacio se u zagrljaj bratu, i gle: dva brata plau u zagrljaju.[5]I evo, Jakov je ve odavno u zemlji hananskoj. Umrla je ve njegova voljena supruga Rahilja: umrla je dok je raala Venijamina. Mnogo je ve nevolja iskusio Jakov od razuzdanih sinova, koji su se ponaali u obeanoj zemlji kao da se nalaze u nekoj tuoj, osvojenoj zemlji.[6] Oni su napasali svoja mnogobrojna stada nedaleko od njegovog atora, razapetog blizu Hevrona, a ponekad su odlazili i prilino daleko, na druge, bujnije panjake. Jakov je stalno ostajao kod kue: zadravale su ga godine, a i duhovno napredovanje. Ono je privuklo starev um i starevo srce prema Bogu, i zato je zavoleo samovanje u atoru. Takav ovek niti ima kad da se daje u ivotne brige, niti mu je to svojstveno. Nerazdvojno je bio uz njega voljeni sin - njegova uteha - Josif, prekrasan duom i telom. Briga o starom ocu i paenje na duboko, sveto uenje oca bogovica inili su sve zanimanje, svu nasladu mladievu. U njegovu duu padala je re pobonosti onako kako seme pada na plodnu zemlju i ubrzo je donela rod: u Josifovoj dui je zasijala sveta istota. U istoti srca poinje da se odraava Bog, kao to se u ogledalu mirnih, prozranih voda odraava sunce. Josifova vrlina je podstakla u brai zavist, a ne nadmetanje u vrlinama: to je, naalost, sve ei sluaj u ljudskoj zajednici. Braa su izmislila i iznela zlu klevetu na Josifa, a kakvu tano - Pismo ne kae. No nije dao otroumni i blagodatni Jakov da ga obmane lukavo zapletena izmiljotina: on nije prestajao da voli - da voli Josifa, i u znak naroite ljubavi poklonio je sinu arenu haljinu. Jarke i raznovrsne boje posebno su uvaavali i sada uvaavaju na nomadskom istoku. Nije li ta haljina bila simbol onoga potpuno suprotnim okolnostima ispresecanog ivota koji je ekao mladia? Nadahnue je doapnulo prozorljivom starcu da izobrazi prorotvo arenom haljinom kao simbolom, a ne reju. Od tada poinje sve ono neobino to se dogaalo Josifu.On je praslika, daleka biblijska senka Gospoda naega Isusa Hrista, a zbog delatnog ivota on je primer pobonog i vrlinskog oveka koji se podvrgava raznim, neobinim nevoljama, tokom kojih uspeva da ouva pobonost i vrline; njega Bog nikada i nigde ne ostavlja, svuda ga uva, i na kraju divno proslavlja. Posluajmo, posluajmo neobino zanimljivo kazivanje o udesnim i pounim dogaajima proroka obuenog u arenu haljinu.Josifova braa[7] su videla da njihov otac voli Josifa vie nego sve ostale svoje sinove i omrznula su brata: pri svakoj rei sa njim, pri svakom pogledu na njega u njima bi uzavreo mrani nemir. A on nije shvatao bolest koja ih je zahvatila: njegova ista dua videla ih je sve kao iste, dobronamerne. Otkrivao je svoje srce pred njima ni u ta ne sumnjajui. To nezlobivo srce Bog je ve izabrao za sasud tajanstvenih otkrivenja. Blagodat Svetoga Duha, saobrazno Josifovim mladalakim godinama, poela je da otkriva svoje prisustvo i dejstvo u snovima naroitog znaenja. ivo je crtala tajanstvena ruka udne snove u devstvenoj mati. Josif je imao sedamnaest godina kada je usnio prvi proroanski san. Otvoreno, i ne nasluujui nikakvo zlo, on pria san svojoj brai: san je, oito, ostavio neuobiajen utisak u mladievoj dui. Taj utisak je traio objanjenje. Josif je hteo da izazove, da uje to objanjenje od starije brae. "Usnio sam", govorio je on njima, "da vezujemo snoplje u polju; moj snop najednom usta i ispravi se, a vai snopovi idu unaokolo i klanjaju se mome snopu." Braa su odgovarala: "Da nee jo biti car nad nama i zapovedati nam?" I udvojie braa mrnju prema njemu zbog blagodatnog sna, zbog njegove svete iskrenosti, koja ih je ranila, pa su je izvrnuli, izopaili. Kasnije Josif usni drugi san. Sa deijom nevinou, kao da opravdava prvi san, kao da dokazuje da mu snovi tako posebnog znaenja dolaze mimo njegove volje, nezavisno od njega, on pria san ocu i brai: "Videh", govori on, "kako se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjaju meni." im je uo ta sin govori, otac je odmah prekinuo mladia: "Kakav je to san to si snio? Zar emo doi ja i mati tvoja i braa tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?" Iskusni i duhovni otac je prekinuo sina, ali ne zato to je smatrao da je njegov san sujetno matanje, sopstvena tvorevina due, bolesno gordoumlje, ve da bi zatitio mladu duu od upadanja u gordoumlje, i ujedno strogom primedbom koliko-toliko ugasio zavist i mrnju u brai.Tako hrianski asketski uitelji zapovedaju da ne obraamo naroitu panju na sve pojave koje se ukazuju pred duevnim i telesnim ulima: zapovedaju da pred svim pojavama sauvamo razboritu duevnu hladnou, spasonosni oprez.[8] Ima snova od Boga: primer i dokaz za to su Josifovi snovi, ali opasno je i veoma blisko samoobmani stanje onog oveka koji vidi snove i ima vienja. Vienje naih nedostataka je bezopasno vienje! Vienje naeg pada i iskupljenja je najpotrebnije vienje!Duh skruen i smiren[9] -to stanje je sutinski korisno, daleko od samoobmane, stanje koje je po volji Boga! Rasuivanje spremno da shvata, procenjuje i objanjava vienja svojstveno je jedino onima koji su napredovali u duhovnom podvigu: ono se stie nakon dugog vremena, ono je dar Boiji. Taj dar Boiji imao je sveti Jakov: on je prekinuo sina koji mu je priao proroanski san, a sam je - svedoi Pismo - uvao u seanju njegove rei, koje su nosile na sebi pomazanje Duha.Ovaj drugi san je potpuno drugaije uticao na Josifovu brau: on je u njima samo umnoio mrnju i zavist prema Josifu. Jednom prilikom, kada su braa oterala stada na panjake kraj Sihema, Jakov je rekao Josifu: "Braa tvoja napasaju stada kod Sihema; hou da te poaljem k njima." Josif odgovori: "Spreman sam." "Idi", nastavi Jakov, "i vidi kako su braa tvoja, kako je stoka, pa doi da mi javi."Ljudi se ponekad lako rastaju; rastaju se, ali se u stvari ne rastaju; oprataju se, ali se u stvari ne oprataju. A ovakvo opratanje esto bude opratanje zauvek; esto posle njega sledi dugotrajni, gorinom ispunjeni rastanak. Nije znao starac, dok je otputao Josifa, da dugo, veoma dugo nee videti voljenog sina! Je li mogao da misli da Josifa alje ubicama aljui ga brai? Znao je on da oni mrze mladia, no je li mu mogla pasti na pamet pomisao da je ta mrnja narasla do plana, do tajnog sporazuma, do odlunosti da se izvri bratoubistvo? Stareva bezazlenost bila je iskustvena bezazlenost, ne ona deija bezazlenost koja je ispunjavala Josifa: Josif ide pravo na no, kao jagnje. Mudri Jakov, i pored sveg svog duhovnog napredovanja, i pored celokupnog iskustva, nakupljenog tokom dugogodinjeg stradalnikog ivota, nije mogao da zamisli da su njegovi obesni sinovi bili spremni na uasni zloin bratoubistva. Svetinji je svojstveno da ne misli zlo o blinjem; njoj je svojstveno da smatra da ni najnesumnjiviji, najoigledniji zlotvori nisu onoliko zli koliko zapravo jesu. Zaista vidimo da mnogi sveti ljudi nisu dozvolili da ih oigledni greh obmane: njih je obmanula njihova velika ljubav, njihovo poverenje u blinje. O stare! Zadugo se rastaje sa svojim voljenim sinom Josifom! Ima dar i prorotva, i prozorljivosti, ali Bog je, nepojmljivo ureujui ovekovu sudbinu, za to vreme zaklonio od tebe budunost neprozirnom zavesom. Otpustio si Josifa na nekoliko dana, a videe ga posle mnogih tunih godina. A on e videti hanansku zemlju, to mesto na kome je podignut tvoj ator, kada dou dani tvog pogrebenja, i to samo na nekoliko dana tog pogrebenja! Ovamo e doi njegove kosti; ovamo e se sa njima vratiti njegovo brojno potomstvo, i s orujem u ruci ovladae nasledstvom svoga praoca, sada mladia Josifa.Josif je poao iz doma oevog, iz Hevrona, i stigao u Sihem. Tamo ve nije bilo njegove brae. Nije znao gde da ih nae, pa je poeo da ih trai i da se raspituje o njima. Sreo ga je neoekivano nepoznati ovek i upitao ga koga trai. Josif je odgovorio: "Traim brau svoju; kai mi, molim te, zna li gde su sa stadima svojim?" Neznanac je odgovorio: "Otili su odavde, uo sam da su rekli: 'Hajdemo u Dotaim.'" Voen reima tog oveka, kojeg je sudbina naroito poslala da sretne Josifa i uputi ga ka onome to mu je predodreeno, mladi je opet poeo da trai brau - rtva svoje rece - i naao ih je u Dotaimu. Oni su ga prepoznali izdaleka, i poeli da se dogovaraju da ga ubiju. Meu braom su se ule uasne rei o bratu: "Eno onoga to sne sanja. Hajde da ga ubijemo, pa emo kazati: 'Ljuta ga je zverka izjela.' Onda emo videti ta e biti od njegovih snova!" Odmah za uasnim reima podigle su se i zloinake ruke. No Ruvim, najstariji sin Jakovljev, izbavio ga je od njih. "Nemojte da ga ubijemo sopstvenim rukama" rekao im je on, "bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne diite ruke na njega!" Pomiljao je omekali Ruvim da odvede starom ocu voljenog sina. Braa su svukla sa Josifa arenu haljinu i bacili ga u duboki, suvi bunar - ivog u uasni grob. Josif je u jami, u eljustima smrti!... Sveti mladiu, kakvim tekim iskustvom poinje tvoje duhovno iskustvo! udesna je vrstina tvoje due, koja je podnela takve ljute jade! vrstinu u nesreama daje neporona, besprekorna savest. Naui nas da naemo i tvoju istotu i vrstinu - mone oslonce srca u ivotnim preokretima.Josif je u jami. ta rade braa? Seli su da jedu... O, sazrela mrnjo!... im neka strast sazri u dui, dua vie ne osea svoju smrtnu bolest. Stranije je biti srce u toj dubini zlobe nego telo sa anelskom duom u dubokoj jami. Jakovljevi sinovi su poinili zlodelo tako kao da su ispunili dug: toliko se sa njima srodila mrnja prema bratu.Poslije sjedoe da jedu,[10]govori Pismo.Nikakvo dobro, razume se, nije doneo taj zajedniki obed. Obedovali su razuzdano, obesno. Kako bi drugaije mogle da obeduju ubice? Gromki kikot prekidao je strano utanje: bio je to kikot due koja je zbacila sa sebe odelo stida pa se naslauje zlobom koju je svarila, kojom se nasitila. Izletale su povremeno paklene rei - kao iz mranog bezdana - iz srca koja su se odluila na bratoubistvo. Mrana, zverska bila su lica tih to su obedovali. Njihove oi i sluh mrko i divlje tumarali su svuda. Razboritost ovde nije vie upravljala. Koja razboritost! Kada strasti ovladaju ovekom, tada um, lien svoje vlasti, slui kao udvaraki, dosetljivi sluga strastima i zadovoljava njihove lukave, hirovite, zloinake zahteve.Piruju Jakovljevi sinovi na grobu ivog mrtvaca... Njihove uzrujano uskolutale oi neoekivano ugledae putnike. Bili su to Ismailani, trgovci. Idu od Galada, putem za Egipat. Njihove kamile natovarene su mirisavim korenjem, tamjanom i smirnom: te tovare prenose da bi ih prodali u Egiptu. Za obesnom pomamnom trpezom zauo se glas: "Kakva e biti korist ako ubijemo brata svojega i zatajimo krv njegovu? Hajde da ga prodamo ovim Ismailanima, da ne diemo ruke svoje na njega: brat nam je, nae je telo!" Bio je to Judin glas, glas etvrtog Jakovljevog sina; Juda je predloio da prodaju brata pravednika. Mnogo stolea kasnije javie se drugi Juda; on e rei o drugom pravedniku, o samom Bogooveku:"ta ete mi dati i ja u vam ga izdati?"[11]Zvecnuli su zlatnici... Josifa su ve izvadili iz bunara i urno prodali Arabljanima. Nijednu spornu re ni o ceni ni o zarobljeniku nije izgovorila ni jedna ni druga strana. Ne bi Pismo preutalo re dostojnu pamenja da je ona bila izgovorena. Pismo prenosi u ovoj pripovesti i one rei koje su koliko-toliko vredne da budu zapaene. Zveckaju zlatnici... bilo ih je dvadeset. Kako je slian taj zveket zveketu trideset srebrnika!... Blaeni mladiu, to si prodat za dvadeset zlatnika! Udostojio si se da bude praslika Onoga koji je prodat za trideset srebrnika!Ruvim nije bio za trpezom. On nije bio uesnik ni zlog predumiljaja ni zloinakog dogovora; nije bio ni na piru na kome je proslavljano uspeno izvreno zlodelo. Evo ga, tajno prilazi jami i zove pogrebenog. Nema odgovora. Opet zove... nema odgovora! Oajan, razdire svoje haljine, vraa se brai, i kae im: "Nema mladia u jami! A ja kuda u?..." Zveket zlatnika bio je odgovor. Bilo ih je dvadeset. Devetorica brae koja su bila prisutna u prodaji dokazala su da nisu zaboravila onoga koji je tada bio odsutan, desetog.Jakovljevi sinovi su u meuvremenu smiljali kako da prikriju od staroga oca to to su uinili sa Josifom. Zaklali su jare, zamoili arenu haljinu u krv, i poslali je ocu sa surovim pitanjem: "Naosmo ovu haljinu, vidi je li ovo haljina sina tvojega ili nije?" Otac ju je poznao i rekao: "Ovo je haljina sina mojega; ljuta zverka izjela je Josifa!" Josif je razderao svoje haljine, vezao kostret oko sebe i dugo oplakivao sina. Oko njega su se okupili sinovi i keri da tee starca. A neuteni starac govorae: "Sa tugom u u grob lei za sinom mojim." Dugo je ponavljao te rei i dugo plakao.Ismailani su doveli Josifa u Egipat[12], i tamo su ga preprodali Petefriju, faraonovom dvoraninu - faraonima su nazivani egipatski vladari - zapovedniku faraonove strae. I Gospod je bio sa Josifom, tajanstveno je bio nad njim, pomagao mu. Gospodar je ubrzo zapazio blagoslov neba nad svojim slugom i silno ga zavoleo. Zbog te naroite ljubavi Petefrije je predao Josifu upravu nad celim svojim domom i nad svime to je imao. Gospod je radi Josifa blagoslovio nasledstvo tog Egipanina: Boija blagodat se izlila na celokupno njegovo imanje, na njegov dom i na njegova polja. Petefrije je poinuo: predao se toj svojoj blagonaklonosti bez ikakve brige i sa punim poverenjem - sam nita nije nadgledao, ni na ta nije obraao panju. Josif je bio lepog stasa i lepog lica. Njegova lepota privukla je panju Petefrijeve ene. Obuzela ju je strast: svoju strast rekla je mladiu otvoreno, direktno. Mladi nije pristao na bezakonje. Savetovao je enu koja je gorela od bezumne i nemoralne elje, govorio joj: "Gospodar moj ima toliko poverenja u mene i tako se odmorio otkad je brige prepustio meni da ne zna ni za ta to je u njegovoj kui. Celokupno svoje dobro dao je, sa punim poverenjem, meni u ruke, u svojoj kui ni sam nije vii od mene, sve je u mojoj nadlenosti osim tebe, njegove supruge. Pa kako da uinim to to trai? Kako da zgreim pred Bogom?" Ne uje nemoralna ena mudre rei Jakovljevog sina: drugo njoj govori strast koja je njom ovladala. Ona uje jedino glas strasti: Josifove rei proletele su mimo nje, kao prazni zvuci, bez smisla i znaenja. Svaki dan ponavlja ena ponudu, uvek jednako otvoreno, plameno bezobzirno. Jednog dana Josif je radio svoj posao, a niko od domaih, osim gospodarice, nije bio u kui. Ona ga hvata za haljinu, moli, trai da njena elja istog trena bude ispunjena. Josif se otrgao iz njenih ruku i pobegao; njegova gornja haljina ostala je u rukama Egipanke. Nezadovoljena nemoralna ljubav najednom se pretvara u besnu mrnju: ona koja je pre nekoliko trenutaka traila da se nasladi prelestima predivnog tela sada pomahnitalo eli da se napije krvi. Vie razbesnela Egipanka, gromkim vriskom i krikom saziva domae: Oni dolaze. "Gledajte" - govori im Egipanka - "ovaj mladi Jevrejin doveden je u na dom da nas sramoti!... Doe meni... i ree mi... a ja povikah iz sveg glasa... a kad u moju viku, pobee od mene... evo njegove gornje haljine u mojim rukama!" Ostavila je tu haljinu kod sebe, i ekala da se Petefrije vrati kui. Drugi put je odea nemi, sasluani lani svedok protiv Josifa. Kada se gospodar vratio kui, ena mu je ispriala ta se dogodilo. Govorila je kroz pla i tiho: "Mladi Jevrejin, kojega si nam doveo da nas osramoti, dolazio je k meni i traio da me obeasti. Kada sam povikala iz sveg glasa, on je pobegao, i ostavio svoju haljinu kod mene." Kada je uo tu naizgled istinitu priu, u kojoj je jednostavnou i hladnoom kazivanja veto prikrivana strana duevna bura i paklena kleveta, i kada je video u eninim rukama dokaz za to to se desilo - Josifovu haljinu, naizgled nepobitni dokaz, Petefrije se vrlo razgnevio. Ispitivanje i sud smatrao je suvinim, nepotrebnim - tako je slugin prestup u njegovim oima bio jasan, iv, oigledan. Naredio je da Josifa bace iza reetaka, gde su leali carski sunji - u tamnicu: tako Pismo naziva taj zatvor.Gospod je izabrao Josifa od njegovog detinjstva, Gospod mu je pomogao u zarobljenitvu i u Petefrijevom domu, Gospod ga nije ostavio ni u tamnici. Tamniarevo srce je postalo blagonaklono prema Josifu: poverio je mladom sunju celu tamnicu, sve sunje u tamnici, i, kao i Petefrije, poinuo od briga, koje je sa punim poverenjem preneo na Josifa.Posle toga egipatskom caru su skrivila dva njegova dvoranina: stareina nad peharnicima i stareina nad hlebarima.[13] Faraon se razgnevio na tu dvojicu dvoranina, i bacio ih u tamnicu u kojoj je Josif bio suanj. Straarski zapovednik ih je poverio Josifu. Nakon nekoliko dana provedenih u tamnici, obojica su usnila san u istoj noi. Ujutru im je doao Josif, i video da su obojica vrlo neveseli. Upitao je faraonove dvoranine: "to ste danas lica nevesela?" Oni su odgovorili: "San usnismo obojica, no nema ko da nam kae ta znae." Josif im ree: "Ne daje li Bog dar za tumaenje onih snova koje On alje? Ispriajte mi svoje snove." Iz Josifovih rei vidi se njegovo duhovno napredovanje, plod iskuenja. Kada je u detinjstvu usnio snove, oseao je jedino da oni neto znae, i priao ih je ocu i brai, kao da trai objanjenje, ali nije smeo da prilae nikakvo tumaenje. A ovde, im je uo da su stareine usnile san, ve se nada da e nai razreenje zagonetnih snova u Bogu, kome se pribliio, koga je primio nevoljama, verom, istotom, molitvom. Snovi su ga uveli u vatru nevolja; snovi e ga izvesti iz te vatre, u koju promisao obino ubacuje ljude koje je predodredio za velika dela. Stareina nad peharnicima je poeo da pria svoj san: "Snih da je preda mnom vinograd; u vinogradu vidim tri loze, sone, pustile grane, i na njima zrelo groe. U ruci mi je bila aa faraonova. Uzeo sam grozd, iscedio sok u au i dodao faraonu." Josif odgovori: "Taj san ovo znai: tri loze su tri dana. Proi e jo tri dana, i faraon e se setiti tebe i vratie te na preanju slubu stareine nad peharnicima, i opet e dodavati au faraonu kao i pre. Tada, u dobru svom, seti se mene. Uini mi milost: pomeni za mene faraonu, i izvedi me iz ovih mranih zidova. Mene su ukrali iz zemlje jevrejske, i ovde nisam uinio nita loe, a bacili su me u ovu uasnu tamnicu." I stareina nad hlebarima, im u to prijatno tumaenje sna, ispria svoj san Josifu: "I ja snih: na glavi drim tri kotarice hleba. Unajgornjoj kotarici bili su svakojaki kolai za faraona.Neoekivano naletee ptice, i poee da jedu kolae." Josif odgovori: "San ovo znai: tri kotarice su tri dana. Proi e jo tri dana, i skinue faraon sa tebe glavu tvoju, a trup tvoj obesie na drvetu; ptice nebeske jee tvoje meso." I kad doe trei dan, a to bee dan u koji se rodio faraon, priredi faraon gozbu svim svojim slugama. U besedi sa njima seti se car dvojice zatoenih stareina: stareinu nad peharnicima vrati na preanju slubu, i taj opet stade da dodaje au faraonu, a za stareinu nad hlebarima, po Josifovom predskazanju, zapovedi da ga kazne. I zaboravi stareina nad peharnicima na Josifa. Jo je bilo potrebno pravedniku muenje u tamnici! Jo su mu bili potrebni samoa i mrak tamnice da bi se njegova dua dublje pogruzila u molitvu, da bi se njome vie pribliila Bogu, da bi je duhovno znanje jo svetlije ozarilo.Posle dve godine usni faraon san:[14] stoji on kraj reke, i gle, izlazi iz reke sedam krava, debelih, lepih, i stadoe da pasu po obali. Iza njih izaoe iz reke sedam drugih krava, mravih i runih, i stadoe pored onih krava na obali. Najednom mrave krave pojedoe onih sedam debelih krava i ne primeti se da su se najele: izgledale su iscrpljene kao i pre. Utom se faraon probudi, pa opet zaspa i usni drugi san, i vidi: iz jednog stabla izraslo je sedam klasova, jedrih i zrelih; iza njih izrastoe sedam drugih klasova, turih, kao da ih je isuila vrelina i vetar. Ovi turi klasovi pojedoe onih sedam velikih i jedrih. Utom se faraon probudi; zabrinu se u duhu, a kad bi jutro, naredi da sazovu sve egipatske gatare i mudrace, i ispria im svoj san. Ali oni nisu mogli da kau ta znai san koji je cara zabrinuo i zbunio. Tada stareina nad peharnicima ree faraonu: "Sada se opomenuh greha mojega! Kada si se ti, care, razgnevio na sluge svoje, na mene i na stareinu nad hlebarima, i zapovedio da nas bace u tamnicu, u kui zapovednika straarskoga, tada obojica usnismo u istoj noi san. Tamo je s nama bio mladi Jevrejin, sluga zapovednika straarskoga; ispriali smo mu snove i on nam je kazao ta iji san znai. Meni je predskazao da u biti vraen u slubu, a drugu da e biti obeen. To nam se obojici i desilo."Tada faraon posla po Josifa da ga dovedu iz tamnice. Izveli su Josifa iz tamnice: izvela ga je ruka Boija. Po obiaju, obrijae ga, oiae i preobukoe: on stade pred faraona. Egipatski car ispria svoje snove Josifu i poali se na mudrace da nisu umeli da kau ta znae ta vienja. "uo sam" - ree faraon Josifu - "da ume da objasni snove." Josif odgovori. "Bez Boga ne moe faraon dobiti dobrog odgovora." Nevoljno Josif otkriva svoje duhovno stanje! On ispoveda nesumnjivo, udesno, stvarno Boije dejstvo, dejstvo Svetog Duha, nezavisno od oveka, stanje koje poseuje oveka po nebeskoj volji i otkriva mu tajne. To nevidljivo optenje sa Bogom, to blagodatno dejstvo Josif je oseao u svojoj dui: do takve visine duhovnog napredovanja uzneli su ga postojanost u vrlini, nevolje, stradanja, ili, pravilnije, blagodat Svetog Duha, koja osenjuje nepokolebivo vrle ljude, naroito nevine stradalnike. "Oba sna tvoja" - ree on faraonu - "imaju isto znaenje; sni tvoji jedan su san. Sedam debelih krava predskazuje sedam rodnih godina; sedam jedrih klasova predskazuje to isto. Sedam mravih krava i sedam sitnih i turih klasova oznaavaju sedam gladnih godina. Bog pokazuje faraonu ta je namerio da uini. Nastupie prvih sedam godina: tada e u Egiptu biti etve obilne. Doi e drugih sedam godina, i zbog njihove nerodnosti zaboravie se obilje prvih sedam godina. Glad e unititi, satrti zemlju. Same tragove prethodnog obilja izbrisae siromatvo koje e zatim uslediti, jer e glad biti vrlo velika. Dva sna je faraon snio jedan za drugim: to je potvrda da je Bog zaista tako naumio, i znak da e Bog uskoro to uiniti. No, care, nai sada u svom carstvu oveka mudra i postavi ga nad zemljom egipatskom. Neka se tokom sedam rodnih godina ostavlja po petina celog roda; sakupljena ita neka se stave pod faraonovu upravu i uvaju u svim gradovima. Tako e se stvoriti zalihe ita za sedam nerodnih godina, i zemlja nee propasti od gladi." Ove Josifove rei su se dopale faraonu i onima oko njega. Faraon im ree: "Gde da naemo oveka koji bi, kao ovaj, imao u sebi Duh Boiji?" Zatim se obrati Josifu i ree mu: "Bog tebi otkriva tajne, i zato nema oveka tako mudrog i razumnog kao to si ti. Budi glava u mom domu; neka ti se povinuju svi ljudi moji! Samo u ovim prestolom biti vei od tebe. Postavljam te nad svom zemljom egipatskom."Faraon je potom skinuo prsten sa svoje ruke i metnuo ga Josifu na ruku, i obukao ga u tamnocrvene haljine, i obesio mu zlatnu ogrlicu oko vrata, i naredio da ga stave na kola koja behu odmah iza faraonovih: u njima su vozili novog dostojanstvenika po gradu; pred kolima je iao glasnik i obznanjivao narodu Josifovu slubu i vlast. Josif je tada imao trideset godina. Faraon je promenio Josifu ime i nazvao gaPsontomfanih,i oenio svoga miljenika Asenetom, kerkom iliopoljskog svetenika. ta znai to njegovo novo ime? Ono znaiSpasitelj sveta[15].Josif ]e praslika Hristovog silaska na zemlju, koja je namenjena palom i zabludelom ljudskom rodu. I njega je otac poslao brai, koja su napasala stada daleko od oevog atora. Josif je praobraavao Hrista kada su ga braa prodala inoplemenicima. Praobrazio je Njegovo pogrebenje svojim zatoenjem u tamnici; neoekivanim uznoenjem i svojom slavom praobrazio je slavu Hristovog vaskrsenja. Kerka iliopoljskog svetenika koja je stupila u brak sa Josifom predizobraavala je Hristovu Crkvu, sastavljenu od neznaboaca. Spasenjem naroda od smrti predskazano je spasenje oveanstva od vene smrti. Davalac materijalnog hleba bio je praslika onoga koji jeHleb to je siao sa nebesa,i Davalac tog nebeskog hleba.[16] Meu tajanstvenim starozavetnim praobrazima prvi put se zaulo uteno ime:Spasitelj sveta!Divno je promisao Boiji predobjavio veliko Boije delo, iskupljenje oveanstva, biblijskim praobraznim senkama. U kakvoj su se samo vremenskoj daljini poele da javljaju te senke! Kako su ivo ocrtavale istinu! Kakvom su tajanstvenou bile pokrivene za savremenike!Kako su postale jasne, kako su se u svemu pokazale kada je Bog otkrio ljudima razumevanje Njime nadahnutih knjiga.Josif je pristupio ispunjavanju obaveza na koje ga je pozvao sam Bog, i koje mu je, po Boijem ureenju, poverio vladar Egipta. Obiao je ceo Egipat, sagledao stanje u zemlji, i izdao potrebne naredbe. Zemlja je sedam godina davala obilan rod. Tokom tih sedam godina Josif je skupljao zalihe ita, uvao ih u gradovima, u velikim spremitima, pod sigurnim nadzorom i straom. Sakupio je nemerljive koliine svakog ita: zalihe ita na spremitima bile su velike kao brda peska. Za tih sedam plodnih godina Aseneta je rodila dva sina. Sinu prvencu Josif je dao ime Manasija. To ime nosi u sebi duboku misao:Bog me je tako udesio da sam zaboravio svoja stradanja.Drugom sinu dao je ime Jefrem, i tako povezao sa tim imenom drugu duboku i pobonu misao:Bog me je podigao u zemlji mog smirenja.Takve misli sadre u sebi ta imena po svom znaenju na jevrejskom jeziku.[17]Prolo je sedam rodnih godina, kao to prolazi sve to je potinjeno vremenu: nastupile su gladne godine. Po Josifovom predskazanju, glad je poela da hara po celoj zemlji. Egipatski narod je pozivao faraona, traio da im da hleba. Faraon je odgovarao podanicima: "Idite Josifu, i inite ono to vam on kae." Josif je otvorio itnice, i poeo da prodaje ito Egipanima. Glad je harala i u drugim zemljama. itelji susednih zemalja su uli da se u Egiptu prodaje ito. Pritisnuti glau, poeli su da dolaze u Egipat da bi kupili penicu. Mudri, dalekovidi upravlja stvorio je tolike zalihe ita da je njima mogao nahraniti i svoj narod i privui novac drugih naroda u egipatsku dravu.Glad je muila i hanansku zemlju. I porodica svetog patrijarha je trpela nedostatak hrane. Glas da se u Egiptu prodaje ito stigao je do starca.[18] On je rekao svojim sinovima: "ujem da u Egiptu ima ita. ta gledate jedan na drugoga? Idite tamo, kupite koliko-toliko ita, da ne pomremo od gladi."Josifova braa su posluala oca; njih desetorica krenuli su u Egipat da kupe ito. Jakov je ostavio Venijamina sa sobom da ga usput, kako je rekao, "ne bi zadesilo neto zlo."im su stigli u Egipat, Jakovljevi sinovi su, kao i ostali kupci, doli na mesto na kome se prodavalo ito. Josif je prodavao ito. im su braa stala pred njega, Josif ih je istog trena poznao, no oni nisu ni nasluivali da stoje pred bratom kojeg su prodali kao roba za dvadeset zlatnika. A i kako bi ga prepoznali? Kada su se rastajali s njime, imao je tek punih sedamnaest godina, a sada je bio skoro etrdesetogodinjak. Promenile su ga godine, ali jo vie promenila ga je veliina i sjaj poloaja, prvog u egipatskom carstvu, naprednijem od skoro svih drugih zemalja po obrazovanju, moi, unutranjem ureenju. Braa su stala pred Josifa i poklonila se do zemlje. Josif se setio svojih snova... Mudri, vrlinski Josif je odloio trenutak u kome e im rei da im je brat. Koliko je ta velika dua imala vlasti nad sobom! Zar njegovo srce nije muila elja da istog trena prenese o se6i najradosniju vest starom, svetom roditelju, koji vie od dvadeset godina nita ne zna o svom sinu, misli da je njegov sin zauvek nestao i neuteno tuguje za njim. On ne ispunjava tenju milostivog, velikodunog srca, i postupa onako kako je najkorisnije za njega samog i za njegovu brau. Josif je znao grube i neobuzdane naravi tih ljudi: bili su to poludivlji pastiri, koji su odrasli u nomadskim seobama i ceo ivot proveli uz stada, na irokom prostoru neobuzdane slobode, pod otvorenim nebom, u bezljudnim pustinjama. Oni nisu znali ni za kakvu vlast nad sobom, nisu znali ni za kakve uzde: prema ocu su bili neposluni, esto su ga vreali, ispunjavali su svaku svoju elju, koliko god nemoralna ona bila; njihove ruke su esto bile okrvavljene krvlju nevinih. Takvi su, pie u Pismu, Jakovljevi sinovi. Trebala im je pouka. Radi njihovog sopstvenog dobra trebalo je da upoznaju ta je pokornost, ta je pravednost. Surove due, svikle Da gaze savest i strah Boiji, ne bi moglo da potrese, da dovede u oseanje i samopoznanje nita drugo do muenje koje zadaje oveiji strah. Dok je predviao dugogodinju glad, Josif je predvideo i neophodnost preseljenja Jakovljeve porodice iz Palestine u Egipat. Nije li zato svoju brau, im su prvi put stigli u Egipat, nazvao uhodama?... Da su braa unela sa sobom u svoju novu domovinu svoju neobuzdanost, svoju razuzdanost, svoju ludost, ubrzo bi navukli na sebe negodovanje Egipana, ubrzo bi se sruilo svako dobro Jakovljeve porodice, svaki napredak samog Josifa; ta porodica i on sam bili bi izloeni najveim nesreama. Ono to je steeno dugogodinjim stradanjima moralo se ograditi, sauvati mudrim ponaanjem.Josif je postupio prema brai vano, otro, kao strogi vlastelin. "Odakle ste doli?" upita ih on. "Iz hananske zemlje, da kupimo ita." A on im odvrati: "Vi ste uhode, doli ste da vidite gde je naa zemlja slaba!" Oni mu rekoe: "Nismo gospodaru! Nego sluge tvoje dooe da kupe ita. Mi smo braa, sinovi jednoga starca. Mi smo poteni ljudi. Sluge tvoje nisu uhode." On im ree: "Nije istina: doli ste da vidite gde je zemlja slaba!" A oni rekoe: "Nas je bilo dvanaestorica brae, slugu tvojih, iz zemlje hananske. Najmlai od nas ostao je kod oca, a jedan... je nestao." Josif odvrati: "U vaim reima je la! Pravo ja kaem da ste vi uhode. Kunem vam se u faraonovu neprikosnovenost: neete izai odavde dokle ne doe pred mene va najmlai brat. Time morate da se opravdate. Poaljite jednoga od vas: neka dovede brata. A vi ostanite ovde, u tamnici, dok se ne vidi je li istina to to govorite ili nije. Ako se pokae da nije istina to to govorite... Kunem se u faraonovu neprikosnovenost da ste uhode!" I zatvori ih u tamnicu.Prola su tri dana. Treeg dana Josif ih je pozvao i rekao im: "Ja se Boga bojim. Ovo uinite: ako ste poteni ljudi, idite i oterajte ito koje ste kupili, a jedan od vas ostae ovde u tamnici. Pa onda dovedite meni brata svojega: time ete dokazati da je istina to govorite. Ne dovedete li mi najmlaeg brata, izginuete!" Josif je razgovarao sa svojom braom posredstvom prevodioca. Jo ih nije bio potpuno otpustio. A im se zauzeo oko drugih kupaca, Jakovljevi sinovi su poeli tiho da govore jedan drugome na jevrejskom jeziku.Jesu li mogli da pretpostavljaju da ih grozni egipatski velika razume? A on napregao sluh i paljivo prati svaku njihovu re; svaku njihovu re shvata njegova dua, jer je puna svete ljubavi, i ini ono to joj nalae sveta i spasonosna mudrost. "Doista", govorahu jedan drugome Jakovljevi sinovi, "doe na nas greh, jer se ogreismo o brata naega! Ogluili smo se o veliku muku njegovu, nismo ga posluali kada nas je molio: zato doe na nas ova muka!" A Ruvim ree ostalima: "Nisam li vam govorio: ne greite se o mladia? Niste me posluali, i zato se evo trai od nas krv njegova." Ove njihove rei kao strela pogodie Josifovo osetljivo srce. On se na kratko udalji malo od njih da da oduka svom srcu pritisnutom tugom i zaplaka. Zatim se opet vrati njima, odabra od njih Simeuna, i naredi da ga veu tu pred njima. Svaki ovaj postupak mudrog Josifa ima svoj razlog. Pismo ne kae koji je to razlog zbog koga je upravo divljeg i svirepog Simeuna, a nenekog drugog brata, zapalo da bude vezan, no iz Pisma se vidi da je upravo njemu bila potrebna stroa pouka. Svaki bratod te desetorice dozvoljavao je sebi teke prestupe, no Simeun je uprljao sebe uasnim ubistvom Sihemljana i time je cela porodica svetog patrijarha bila izloena stranoj opasnosti, iz koje je bila izbavljena naroitim zastupanjem samog Promisla. Nije li on podizao svoje ruke da poini i drugo ubistvo, jo uasnije i nedoputenije?... Josif je tajvo zapovedio da brai napune vree ita, da svakome u vreu stave onaj novac kojim je ko platio ito, i da im, povrh toga, daju branjenice za put. Svaki je, oito, posebno platio ito koje je uzeo: ta osobina je jedna od onih koja nam odslikava daleke obiaje biblijske drevnosti.Jakovljevi sinovi natovarie svoje ito na magarce i krenue kui. A kod prve gostionice, jedan od njih, u nameri da nahrani magarca, skinu vreu koja se nekako odvezala, vide zaveljaj svog novca gore na itu i povika brai: "Ja dobih natrag novce svoje! Evo ih... u vrei mojoj." I zadrhta njihovo srce, uplaie se, i stadoe da govore jedan drugome: "to nam to uini Bog?" Kada su doli u zemlju hanansku, ocu, priali su sve to im se desilo: ovek koji zapoveda u onoj zemlji postupio je sa nama veoma otro, ak nas je bacio u tamnicu, kao uhode. Rekli smo mu: 'Ne, gospodaru, nismo mi uhode, mi smo poteni ljudi. Bilo nas je dvanaest brae, sinova oca naega, jednoga... ve nema, a najmlai je sa ocem, u zemlji hananskoj.' I odgovori nam taj ovek koji zapoveda u onoj zemlji: 'Evo ta e za mene biti dokaz da niste uhode nego poteni ljudi: jednoga od vas ostavite ovde kod mene, a vi uzmite ito koje ste kupili, i idite, ali najmlaega brata vaega dovedite meni. Tako u se uveriti da niste uhode nego ljudi poteni, i tada u vam vratiti brata vaega koji je sada ostao kod mene kao zatoenik, i moi ete slobodno da trgujete u egipatskoj zemlji.'" A kada su izruivali ito iz svojih vrea, kod svakoga sa itom ispade i zaveljaj sa onim novcima koje je dao za ito. Kada videe zaveljaje sa svojim novcima, oni se uplaie. I otac se uplai kad vide te zaveljaje. "Pa vi", ree im on, "uiniste da ostah bez dece! Josifa nema, Simeuna nema, pa hoete i Venijamina da uzmete? Zbog vas su se sruile na mene sve ove nesree." Ruvim mu ree: "Dva sina moja ubij ako ti Venijamina ne dovedem natrag." Starac odgovori: "Nee ii sin moj s vama! Brat njegov je umro, i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kakvo zlo na putu, svalili biste me stara s tugom u grob."Glad je sve vie uzimala maha, izmuila je zemlju.1 Kada u Jakovljevom domu nesta ita koje su doterali iz Egipta, otac ree sinovima: "Idite opet u Egipat i kupite nam malo ita." Juda mu odgovori: "ovek koji je velika u onoj zemlji ree nam i tvrdo se zaree da neemo videti lica njegovoga ako ne doe s nama najmlai brat na." A Jakov ree: "Zato to zlo uiniste, zato rekoste oveku da imate jo jednoga brata?" Oni odgovorie: "ovek nas je otro i potanko ispitivao. Raspitivao se:"Jeli vam iv jo otac? Imate li jo brae?[19] A mi mu odgovorismo to to nas pitae. Zar smo mogli da znamo da e rei: 'Dovedite brata svojega?'" Tada Juda poe da ubeuje svog oca: "Pusti mladia sa mnom, pa emo se podii i otii, nabaviti ita da prehranimo tebe i sebe, da ne pomremo od gladi. Ja u uzeti Venijamina na moju odgovornost: iz moje ruke ga trai. Ako ga ne vratim i ne stavim pred tebe, neka sav tvoj gnev bude na meni do kraja mog ivota. Da nismo ovoliko oklevali, do sada bismo dva puta uspeli da budemo u Egiptu." Na to otac ree: "Kad je tako, onda uinite ovo: uzmite to najlepe ima u ovoj zemlji, i ponesite tome oveku na dar. Ponesite tamjana, meda, mirisnog korenja i badema. I uzmite dvaput vie novaca, da biste mogli vratiti novac koji ste nali u vreama svojim - moda se on grekom naao u njima. I brata svoga povedite. Spremajte se za put, i idite kod tog oveka. A Bog moj neka podari milost onome oveku da otpusti brata vaega Venijamina. Ako ostanem bez dece, neka ostanem bez dece!"Jakovljevi sinovi su krenuli u Egipat. Poneli su darove i dvaput vie novca. Kada su stigli tamo, stali su pred Josifa. im je Josif video Venijamina, svog brata po majci, njegova dua je zadrhtala. Pozvao je kuepazitelja, i rekao mu: "Uvedi ove ljude u moju kuu, i spremi dobar ruak, jer e u podne jesti sa mnom." Kuepazitelj je uinio ono to mu je Josif zapovedio: poveo je Josifovu brau u njegovu kuu. Kada suvideli da ih vodi u Josifovu kuu, oni rekoe jedan drugome: "Vode nas ovamo zbog novca naenog u vreama naim, da nas okrive, optue, zarobe i uzmu nae magarce." Zato na kunim vratima prioe kuepazitelju i rekoe mu: "Molimo te, sasluaj nas. Kada dolazismo prvi put da kupimo ito, i sa naim nasutim vreama krenusmo natrag, kod prve gostionice razvezasmo nae vree i neoekivano videsmo svoj novac, svaki u svojoj vrei, i evo smo ih doneli natrag. A za kupovinu novog ita doneli smo drugi novac. Ne znamo ko nam metnu novce nae u vree." "Budite mirni", ree kuepazitelj, "ne bojte se niega. Bog va i Bog otaca vaih metnuo je blago u vree vae. A novac koji ste uplatili upisan je kod mene u prihod i rauna se da je dobijen." Zatim je izveo Simeuna, doneo im vode da operu noge i nahranio njihove magarce. Braa su u kui izvadila i pripremila darove. ekali su Josifa. Reeno im je da e doi u podne.Kada je Josif doao kui, braa iznee darove i poklonie se do zemlje. On ih upita: "Kako ste?" i dodade: "Kako je otac va stari, o kome ste mi priali? Je li jo iv?" Oni odgovorie: "Jo je iv i zdrav sluga tvoj, otac na." "Blagosloven ovek taj pred Bogom", ree Josif. Oni se opet poklonie do zemlje. Josif pogleda i vide meu njima Venijamina, pa zapita: "Je li vam to najmlai brat va, koga ste obeali da ete dovesti"? i na njihov potvrdan odgovor prozbori: "Bog da ti bude milostiv, sinko!" Josif zadrhta u dui, srce mu se uzlupa u grudima, briznu u pla, te bre ode u svoju spavau sobu i tamo se isplaka; zatim se umi, izae, pa, usteui se, ree: "Dajte da jedemo." Za njega je bilo spremljeno napose, za Jakovljeve sinove napose, a i za Egipane, koji su obedovali kod njega, napose. Pismo kazuje da Egipani nisu mogli da jedu za istim stolom s Jevrejima: zbog svog praznoverja, oni su oseali odvratnost prema svakom pastiru. Jakovljevi sinovi su seli tano naspram Josifa, po starini, redom. Veoma ih je zaudilo to to su ih za trpezom razmestili tano po stareinstvu. Iznosili su im jela, svakome napose njegov deo. Te delove stavljao je sam Josif, a Venijaminu je stavljao vie nego drugoj brai. Postavili su i vino. Jakovljevi sinovi su osetili olakanje u srcu za bogatom i prijatnom trpezom. Nenaviknuti na samoograniavanje, a naviknuti na pustinju, pastiri su se najeli i napili. Ta trpeza praobraava duhovnu trpezu Hrista Spasitelja, koja se predlae hrianima na svetoj liturgiji. Gospod je blagovoleo da postane na brat, zadobio je vlast nad svetom - tajanstvenim Egiptom - a svojoj brai, koja stradaju pod bremenom greha,pripremio je trpezu i au napajajuu najjau,[20]svoje presveto telo i svoju presvetu krv. Hriani, koji se prieuju tom svetom hranom, prieuju se ivotom venim, oslobaaju se grehova, i, ushieni duhovnom nasladom, zaboravljaju nevolje koje ih pritiskaju dok stranstvuju u Egiptu - u tuoj zemlji, u zemlji izgnanstva: a ta zemlja, puna nevolja i nesrea, vidljivih i nevidljivih, nije nita drugo do zemaljski ivot.Josif je tajno zapovedio svojim potinjenima:[21] "Napunite vree ovih ljudi itom, naspite ih pune, koliko god mogu poneti. Svakom u vreu stavite odozgo novce njegove. U vreu najmlaeg stavite, pored novca, i au moju srebrnu." Potinjeni su sve uinili kako je Josif zapovedio. A ujutru, u svanue, Jakovljevi sinovi su krenuli na put sa tovarima ita. im su izali iz grada, Josif ree svom kuepazitelju: "Idi bre za onim ljudima, i kad ih stigne, reci im: 'Zato vraate zlo za dobro? Zato ste ukrali srebrnu au? Nije li to aa iz koje pije gospodar moj? Pa u nju on ak i gleda.'" Kuepazitelj ih stie nedaleko od grada i ponovi od rei do rei ono to mu je Josif zapovedio. A oni odgovorie: "Bez osnova gospodar tako govori! Ne, sluge njegove to nisu uinile. Ako smo novce, koje smo nali u svojim vreama, vratili opet iz zemlje hananske, zato bismo onda krali srebro i zlato iz kue gospodara tvoga? Kod koga nae au, taj neka bude kanjen, a mi emo biti robovi gospodaru naemu." Kuepazitelj odgovori: "Neka bude kako rekoste, ali onaj u koga se nae aa, taj neka bude rob gospodaru mojemu." I bre poskidae vree sa magaraca, i svaki razveza svoju vreu. Kuepazitelj poe da trai, najpre kod najstarijega, i kad doe do najmlaega, nae au u Venijaminovoj vrei. U oaju oni razdrijee svoje haljine, natovarie vree na magarce, i vratie se u grad. Josif je jo bio u svojoj kui kada dooe i padoe pred njim na zemlju. "ta ste uinili", ree im on, "zar niste znali da nema na zemlji oveka koji po gatanju moe da zna kao ja?" Juda odgovori: "Nemamo ta da ti odgovorimo, gospodaru, nemamo ta da ti kaemo, nemamo ime da se pravdamo! Bog kara tajno sagreenje slugu tvojih. Evo, biemo robovi tvoji, mi, i ovaj kod koga je aa naena." "A zato bih ja", ree Josif, "bio nepravedan? U koga je naena aa, taj neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svojemu." Tada mu pristupi Juda i ree: "Gospodaru, molim te, dozvoli mi da kaem pred tobom nekoliko rei i ne ljuti se na slugu tvojega: znam da si prvi do faraona. Pitao si, gospodaru, sluge svoje: 'Imate li oca ili brata?' I mi rekosmo, gospodaru: 'Imamo starog oca i brata najmlaega, koji se rodio kad je otac ve bio u poodmaklim godinama. Imala ih je majka dvojicu: stariji... je umro, pa ovaj osta sam, i otac ga silno zavole.' Rekao si slugama svojim: 'Dovedite ga meni, hou da ga vidim.' A mi rekosmo gospodaru: 'Nee moi mladi da ostavi oca svojega - napusti li ga, otac e umreti.' A ti ree slugama svojim: 'Ne doe li brat va najmlai, neete vie videti lica mojega.' Kad se vratismo slugi tvojemu, ocu naemu, kazasmo mu rei gospodara naega. Otac nam ree: 'Idite opet, kupite ita.' Mi odgovorismo: 'Ne moemo ii! Ako najmlai brat na poe s nama, onda emo ii, jer bez njega neemo videti lice oveka onoga.' A tvoj sluga, otac na, ree nam: 'Znate da mi je ena rodila dva sina. Jedan od njih otide od mene k vama: vi rekoste da ga je zver raskinula, i do sada ga ne videh. Ako i ovoga odvedete, i zadesi ga kakvo zlo, svaliete me stara u grob s tugom.' Pa sad, ako odem slugi tvojemu, ocu naemu, a mladi ne bude sa mnom - jer je dua onoga vezana za duu... ovoga! - i vidi otac moj da nema sa mnom mladia, on e umreti, te e sluge tvoje svaliti starog slugu tvoga, oca naega, s tugom u grob. Ja, sluga tvoj, uzeh mladia od oca, i rekoh mu: Ako ti ga ne dovedem natrag, i ne stavim pred tebe, neka padne gnev tvoj na mene do kraja ivota moga.' Pa neka ja budem sluga tvoj umesto mladia... Da! Sluga, gospodaru... A mladi neka ide sa braom svojom. Kako da idem ocu bez mladia? Ne bih mogao da podnesem jade koji bi mi oca zadesili." Josif nije mogao vie da se uzdrava i skriva.[22] Zapovedio je svima da izau napolje; ak niko od poverljivih i domaih nije bio kada se pokazao brai. Kada su se svi udaljili, Josif je briznuo u pla i povikao brai: "Ja sam Josif!... Je li mi otac jo u ivotu?" Braa se potpuno zbunie. Nisu mogli da mu odgovore. A Josif im ree: "Priite mi blie." I prioe mu. "Ja sam Josif", ponovi on, "ja sam brat va kojeg ste prodali u Egipat. Nemojte aliti to ste me prodali ovamo... da vas to ne bi uznemiravalo i muilo! Bog me je poslao ovamo radi vaeg spasenja. Ve je dve godine glad na zemlji, a jo e pet godina biti glad, i uzalud e ljudi do tada orati zemlju, i etve do tada nee biti. Bog me je poslao pred vama da vam pripremim sklonite na zemlji i prehranim vau brojnu porodicu. Niste me vi prodali ovamo: ovamo me je poslao Bog, uinio da postanem kao otac faraonu, gospodar nad celim njegovim domom i stareina nad svom egipatskom zemljom. Vratite se bre ocu mojemu i recite mu: 'Evo ta ti govori sin tvoj Josif: 'Bog me je postavio za gospodara Egipta, doi kod mene, ne oklevaj. Sedee u zemlji gesemskoj, bie blizu mene, ti, i sinovi tvoji, i ovce tvoje, i goveda tvoja, i sva stada tvoja. I ja u ti slati hranu onde, jer e jo pet godina biti glad.' A eto svojim oima vidite, i Venijamin, brat moj, svojim oima vidi da vam ja iz usta ovo govorim. Kaite ocu mojemu o svoj slavi i vlasti koji su mi dati u Egiptu, koje ste svojim oima videli. Pohitajte i dovedite oca mojega ovamo." Tada pade oko vrata Venijaminu, zagrli ga i plaka, i Venijamin zagrli brata, i plaka. Zatim izljubi svu brau svoju i isplaka se na njima. Tek tada se otvorie njihova usta, dotad zapeaena strahom i nevericom, i otpoee razgovor sa Josifom.U faraonovu kuu je stigao glas da su dola Josifova braa. Faraon se obradovao; obradovali su se i svi njegovi dvorani. Faraon ree Josifu: "Kai brai svojoj: 'Ovo uinite - napunite vree svoje itom, pa idite u zemlju hanansku, uzmite oca svojega i sve to imate i preselite se ovamo, kod mene. Bogatstva Egipta otvorena su za vas.'" Josif je poklonio svakom bratu po dve haljine, a Venijaminu je dao petoro haljina i trista zlatnika. Svom ocu poslao je mnoge darove na deset magaraca, i deset magaraca natovarenih itom ocu za put. Tako je darivao svoju brau, i otpravio ih na put: Na rastanku im je rekao: "Nemojte se svaati usput." Ovakav savet je bio preko bio potreban rasputenim vaspitanicima pustinje. Naravno, oni su mu sada dali odreeni znaaj, pamtili su ga i drali se njega.Jakovljevi sinovi su se vratili u hanansku zemlju, svome ocu. Rekli su mu: "Sin tvoj Josif je iv; upravo on upravlja svom zemljom egipatskom." Ove rei su zaprepastile Jakova. Nije im poverovao. Uveravali su ga, kazivali doslovno sve Josifove rei. No kada je starac video bogate darove i kola koja je Josif poslao po oca, tada je oiveo njegov duh. Tada im je Jakov rekao: "Najvanije je da je Josif iv! Idem da ga vidim pre nego to me smrt ugrabi."Patrijarh je krenuo sa svim ukuanima, sa svim to je imao. Kada je doao do takozvanog izvora zakletve, prineo je tu rtvu Bogu.[23] Bog je rekao starcu u nonom vienju: "Jakove! Jakove! Ja sam Bog otaca tvojih. Ne boj se preseljenja u Egipat, jer u onde uiniti od tebe narod velik. Ja u ii s tobom u Egipat, i ja u te izvesti otuda, i Josif e svojim rukama sklopiti oi tvoje."Pri preseljenju u Egipat Jakovljeva porodica, raunajui i Josifa i njegove sinove, imala je sedamdeset pet dua mukog pola. Kada su doli u gesemsku zemlju, Jakov je poslao Judu da javi Josifu da je stigao. Josif je zapovedio da upregnu zapregu u kola. Zatim je krenuo u susret starom ocu u Gesem. Kada ga je video, pao mu je oko vrata i dugo plakao na njegovom vratu. Jakov ree Josifu: "Sada mi nije ao da umrem, jer sam te video - ti si jo iv!" Kada je cela porodica stigla u Egipat, Josif je rekao brai: "Idem da javim faraonu da ste stigli, ali u rei: 'Braa moja i sav dom oca mojega iz zemlje hananske dooe k meni. Oni su pastiri: time se mi bavimo od davnina. Doterali su ovamo i stada svoja.' A kad vas faraon pozove i upita ime se bavite, recite mu: 'Mi smo sluge tvoje, od detinjstva i sada gajimo stoku; to su radili i oevi nai', da bi vam rekao: 'Nastanite se u Gesemu arabijskom.'" Taj najbolji deo plodne zemlje, veoma pogodan za stoarstvo, nikada pre nije bio naseljen. Pismo govori da je patrijarhova porodica naseljena u zasebnu i nenaseljenu zemlju zbog nekog praznoverja Egipana da su stoari neisti. Josif je izvestio faraona: "Moj otac i braa sa svojim stadima stigli su iz hananske zemlje, i evo ih u zemlji gesemskoj."[24]Zatim je odabrao petoricu brae i izveo ih pred faraona. Faraon upita brau Josifovu: ime se bavite?" Oni odgovorie: "Mi, sluge tvoje, gajimo ovce, time se bavimo od detinjstva, time su se bavili i oevi i praoevi nai. Danas smo doli da boravimo u zemlji tvojoj, jer u zemlji hananskoj hara glad i tamo nema pae za stada naa. Dozvoli slugama tvojim da se nasele u zemlji gesemskoj." Faraon odgovori, obraajui se Josifu: "Otac tvoj i braa tvoja dooe tebi. Ti upravlja celom zemljom egipatskom; naseli ih na najboljem mestu. Neka se nasele u zemlju gesemsku. Ako meu njima ima sposobnih ljudi, postavi ih za stareine nad stadima mojim." Josif je kasnije doveo i Jakova pred faraona. Starac je blagoslovio egipatskog cara. Faraon je upitao Josifa koliko starac ima godina. "Imam sto trideset godina" - odgovori starac - "nemam mnogo godina, no ivot je moj bio pun nesrea, i neu iveti onoliko koliko su iveli oevi moji." Starac opet blagoslovi cara, i ode od njega. Josif je uinio sve kako mu je faraon zapovedio i naselio je svog oca u gesemsku zemlju. esto je voljeni sin poseivao svog starog oca i donosio mu sve to mu je bilo potrebno za izdravanje.Veoma zanimljive pojedinosti o drutvenom ureenju Egipta za vreme Josifa sauvane su u Knjizi postanja. U tim pojedinostima vidi se kako su nastale prvobitne drave, kako su ljudi prelazili iz stanja divlje slobode u poloaj podanitva, kako je to podanitvo u poetku bilo nepotpuno, i vie je liilo na patrijarhalnu potinjenost, kako je kasnije prelo u potpuno podanitvo; tu se, najzad, vidi da je mudri, sveti Josif bio osniva samodrake ili monarhistike vlasti u Egiptu. Tadanji faraonov dvor, koliko god predstavljao neku veliinu i rasko, nije jo uspeo da izbegne patrijarhalnu jednostavnost: njegov najvii dvoranin lino prodaje ito, drugi dvoranin nosi korpe ita na svojoj glavi, trei sopstvenim rukama cedi sok iz groa u carsku au, i to svakog dana, a ne samo kad je sveani pir. Egipat je tada imao mali broj stanovnika, i zato je cela plodna oblast Gesem bila nenaseljena, a stanovnici gradova su imali mogunost da se bave zemljoradnjom i stoarstvom.Knjiga postanja odie mladou politikog sveta. Pripovedanje bogonadahnutog pisca te knjige, Mojsija, svojom prirodnou prenosi paljivog itaoca u daleku, svetu drevnost, ka onim ljudima koji su iveli u udesnoj jednostavnosti, ka tek zapoetom ivotu, dalekom od svake sloenosti. A kako su taj ivot i ta jednostavnost puni sile! Ko se esto pogruava u sagledavanje biblijskih pria, taj e svakako osetiti u svojoj dui naroit, neobian utisak: miris neke sveine, mladosti, slian dahu prelepog letnjeg jutra. Dua se pomlauje od paljivih pogleda na mladost sveta, od razgovora sa mladim svetom; njene sile postaju sveije, jae, kao to duh starog oveka postaje ivlji u drutvu sa decom. Prijatno je nasladiti se sveinom mladog sveta, odmoriti se u njoj od utisaka savremenog, starakog, raspadajueg.Strana glad je i dalje trajala. Naroito je pogaala Egipat i Palestinu. Niko u tim zemljama nije imao ita. Jedini je Josif ranije stvorio zalihe. Nije ostalo ni zlata ni srebra u tim dvema zemljama - sav novac je preao u Josifove ruke, a on ga je stavio u faraonovu dravnu kasu. Ta kasa je, moramo to istai, bila u samoj kui egipatskog faraona. Egipani nisu imali novac, a ito im je bilo potrebno - zato su prodali faraonu najpre svoju stoku, zatim zemlje, a na kraju i same sebe. To je poetak potpunog ropstva u Egiptu. Jedino su svetenici uspeli da sauvaju svoju zemlju zato to su dobijali ito od faraona besplatno, kao milostinju. Kada su godine gladi prole, i kada su Egipani potpuno predali faraonu i svoju zemlju i sebe, Josif im je dao za setvu seme, s tim da petinu roda obavezno daju u dravnu kasu. Tu prvi put uvedenu meru vraanja duga, kao i sam zaokret vlasti, narod novonastale samodrake drave prihvatio je sa zadovoljstvom i blagodarno. "Ti si nam ivot sauvao", govorili su Egipani Josifu, "ti si dobrotvor na, biemo robovi faraonu." Pisac Knjige postanja istie da je ta obaveza davanja petine ostala nepromenjena i u njegovo vreme, to jest etiri veka kasnije. Iz dela mnogo kasnijih pisaca, Herodota i Diodora, oito je da se taj nain ubiranja poreza nije prekidao do njihovog vremena, oito je da je zemlja u Egiptu bila vlasnitvo egipatskih careva. Prihodi egipatskih careva od zemlje, govori Diodor, bili su u toj meri dovoljni da faraon nije imao potrebe da uvodi narodu bilo kakvu drugu obavezu davanja.[25] U toj odluci vidi se josifov duboki, svetli um, njegova neuobiajena sposobnost za upravljanje, sposobnost koja se otkrila u njemu jo od mladosti, i koju su tako brzo i pravedno primetili i straarski zapovednik i tamniar. On je uveo veliku obavezu davanja, ali ta obaveza je izuzetno podesna za davan>e zbog samih prirodnih osobina tog dela Egipta. A koja 6i obaveza davanja bila primerenija plodnom delu Egipta od obaveze davanja u itu? Nije bilo teko podnositi tu obavezu tamo gde je uobiajeni prinos veoma veliki, Tako skupljene koliine ita sa polja smetenih kraj plovne reke, a takva su sva egipatska polja uz obalu Nila, nije bilo teko dopremati u gradove, u kojima su i sama skladita za ita takoe kraj same reke; neizvrene obaveze davanja, mogue u nerodnim godinama, nije bilo teko nadoknaivati u godinama veoma velikih prinosa. Ako neke prinose u svetu moemo nazvati veoma velikim, onda su to pre svega prinosi sa egipatskih njiva. Luke na samoj reci pruale su izuzetno povoljne uslove za promet ita. Kasnije, kada su osnovane luke i na Sredozemnom moru, na ijim je obalama iveo sav prosveeni i trgovaki svet tog vremena, Egipat je postao itnica tog dela sveta, i bio je njegova itnica sve dotle dok je Sredozemno more bilo njegovo sredite; a ono je bilo sredite obrazovanog i aktivnog sveta skoro do najnovijih vremena, skoro kroz celokupni ivot sveta. Josifovauredba imala je izuzetnu opravdanost i pored sve svoje skromnosti: zato je i bila dugovena. Samo vreme uvaava mudru dravnu odluku, i kroz mnoga stolea uva je u neprikosnovenoj, za drave toliko blagotvornoj nepromenjivosti. Kroz to javno dravno dobro delo josif je ojaao i uredio faraonovu vlast, obezbedio novu dravu kapitalom i stalnim, obilnim prihodima.Sedamnaest godina proveo je Jakov u Egiptu. U sto etrdeset sedmoj godini osetio je da se pribliava vreme da umre. Nekoliko dana pred smrt dozvao je svog ljubljenog sina Josifa i rekao mu: "Uini mi milost i istinu, nemoj da me sahrani u Egiptu. elim da leim kod svojih otaca! Iznesi me iz Egipta i sahrani me u njihov grob." Noen verom, a ne nekom sitnom, zemaljskom eljom, nadahnuti starac zavetuje da njegovo telo prenesu u Palestinu i da ga sahrane u hevronskoj oblasti. Tako objanjava to zavetovanje sveti apostol Pavle, i kae da je te duboko tajanstvene rei starac izgovorio po nagovoru neba.[26] Sveti sin obeava da e sveto ispuniti volju svetog oca. Jakov je zamolio sina da obeanje potvrdi zakletvom. Josif je dao zakletvu. Tada se Jakov poklonio preko uzglavlja svoje postelje na vrh Josifovog ezla. ezlo je bilo u rukama velikaa ili po tadanjem obiaju, ili kao znak visokog poloaja.Nedugo posle ovoga, Josifu su javili da mu jeotac veoma bolestan.[27] Sa dvojicom svojih sinova, Manasijom i Jefremom, krenuo je ocu, koji je ve bio na samrti. Potpuno onemoalom, iscrpljenom starcu su rekli: "Evo sin tvoj Josif ide k tebi." Starac je pribrao sve svoje preostale snage i seo na postelju. Je li ga okrepila ljubav prema sinu, ili ga je u tom trenutku osenila blagodat? Umirao je, i u isti as oiveo ivotom boanskog nadahnua. esto se u Boijim izabranicima ovekovom prirodnom dejstvu prikljuuje natprirodno dejstvo Svetog Duha. To mono dejstvo izvodi oveka iz njegovog uobiajenog stanja i ini ga Boijim oruem. Takvi su bili Josifovi predsmrtni trenuci. Kada je Josif uao kod oca, otac je rekao sinu: "Bog svemogui javi se meni u Luzu, u zemlji hananskoj, i blagoslovi me, i ree mi: 'Uiniu da naraste i namnoi se; i uiniu od tebe mnotvo naroda i dau zemlju ovu semenu tvojemu nakon tebe da je njihova doveka.' Sada, dakle, dva sina tvoja, to ti se rodie pre mog dolaska u Egipat, neka budu moji. Jefrem i Manasija, kao Ruvim i Simeun, neka budu moji. A sinovi koje rodi posle njih neka budu tvoji, i neka se po imenu brae svoje zovu u nasledstvu svojemu. Mati tvoja Rahilja je umrla u zemlji hananskoj kada sam iao iz Mesopotamije i pribliavao se Eufratu, a to je Vitlejem. I sahranih je na putu prema Eufratu." Kada je video Josifove sinove, Jakov zapita: "Ko su ovi?" Josif odgovori: "Ovo su sinovi moji, koje mi Bog dade ovde." A Jakov ree: "Dovedi ih meni da ih blagoslovim." Patrijarhove oi su bile oslabile zbog starosti, te nije mogao dobro da vidi. Kada mu je Josif priveo svoje sinove, on ih je zagrlio i celivao. Zatim je rekao Josifu: "Nisam se nadao da u videti lice tvoje, a gle, Bog mi dade da vidim i decu tvoju." Josif ih odmae od starevih kolena, i oni mu se poklonie do zemlje. Josif ih uze obojicu, Jefrema sa svoje desne strane, a sa Izrailjeve leve; Manasiju pak sa svoje leve strane, a sa Jakovljeve desne, i tako ih ponovo primae starcu. Nadahnuti starac prui ruke da ih blagoslovi i namesti ruke u obliku krsta tako to svoju desnu ruku stavi na glavu Jefremu, a levu na glavu Manasiji. Ovo je prvi put da se pri blagoslovu pojavljuje krsni znak, uobiajeni znak blagoslova u novozavetnoj Crkvi. Sveti patrijarh poe da govori: "Bog, kojemu su svagda ugaali oci moji Avram i Isak, Bog koji me je titio i pomagao mi otkako sam postao do dananjega dana, koji me je izbavljao iz svakog zla, da blagoslovi decu ovu i da se po mojemu imenu i po imenu otaca mojih Avrama i Isaka prozovu, i da se namnoe na zemlji!" Josifu nije bilo pravo to je starac stavio desnu ruku na Jefrema, pa je uzeo oevu ruku da je prebaci sa Jefremove glave na Manasijinu glavu, i onda rekao: "Ne tako, oe, ovo je prvenac - stavi desnu ruku njemu na glavu." Ali otac ne htede da to uini. "Znam" ree on, "znam, sine moj, i od njega e postati narod, i on e biti velik, ali e mlai brat biti vei od njega: potomstvo njegovo bie veliko mnotvo naroda." On ih opet blagoslovi i ree: "Tobom e Izrailj blagosiljati, govorei: 'Bog neka uini sa tobom ono to je uinio sa Jefremom i Manasijom.'" A Josifu ree: "Evo, ja u skoro umreti, ali e Bog biti sa vama i vratie vas iz ove zemlje u zemlju otaca vaih. U toj zemlji dajem ti jedan deo vie nego brai tvojoj, deo koji sam uzeo od Amorejaca maem i lukom mojim." Re duhonosnih ljudi, primeuje jedan veliki uitelj asketizma,[28] slina je rei starog Jakova: oni svojom reju predaju sluaocima duhovnu silu koja ivi u njima i koju su zadobili u borbi protiv greha, u pobedama nad nevidljivim Amorejcima - poronim pomislima i oseanjima.as smrti svetog patrijarha se pribliavao. U tom predsmrtnom asu izlio se na njega obilno Sveti Duh, i potpuno ovladao njime. U tim poslednjim trenucima zemaljskog ivota, u kojima je dua bila spremna da izae iz oronulog tela, siao je Duh Boiji, zaustavio odvajanje i izlio blagodatni ivot u duu koja odlazi, u telo koje ostaje. Patrijarh je umirao, ali i oiveo ivotom budueg veka. Starac je zatraio da svi njegovi sinovi bez odlaganja dou kod njega. Istog trena oni su se sabrali oko njega.[29] On je jo sedeo na postelji. Kada su se sinovi skupili, Jakov im je saoptio nadahnuto, proroko zavetanje. To zavetanje odie mladalakom snagom i poezijom, venom mladou stanovnika neba i njihovom svetom poezijom. Tu nema oveka! Tu je oveiji jezik bio samo orue. Upravo tako se uje Bog koji govori. Upravo tako se uje Bog koji je izrekao svoju volju i ima vlast da upravlja buduim sudbinama ljudi i njihovog dalekog potomstva! Patrijarhovo zavetanje je nebeska pesma koju Sveti Duh peva da je vasceli svet uje. Ta pesma navetava svetu Iskupitelja, a narodima, potopljenim u idolosluenje, da e ih ozariti svetlost hrianstva. "Skupite se", ree umirui starac svojim sinovima, ree gotovo ve iz onoga veka, "skupite se da vam kaem ta e biti do kraja." Skupite se, sinovi Jakovljevi, posluajte me, posluajte Izrailja, posluajte oca svoga. Ruvim je izgubio prava prvenca zato to je ugaao ulima; nisu ih dobili Simeun i Levije. Njihovu sklonost ka prolivanju krvi pogodilo je prokletstvo, njihovo potomstvo osueno je da se raseje po plemenima ostale brae. Nad Judom se iroko otvorilo sve obilje blagoslova: obeana mu je drutvena mo, znamenitost, prvenstvo meu braom, naroito je njemu predodreeno da bude praotac Spasitelja, koji je - javlja prorok starac - "nada naroda." Nadahnuti starac je blagoslovio sinove, svakoga ponaosob, po stareinstvu. Kada je stigao do Josifovog imena, on je ponovo prizvao na njega i na njegovo potomstvo blagoslov neba i zemlje. Predano i silno izraen je taj blagoslov u onom napretku koji je kasnije pratio Josifovo mnogobrojno potomstvo.im se proroko zavetanje zavrilo, Jakovljeva re postaje drukija: vie ne oduevljava njeno ushienje, zanos, nebeska veliina. Ona lii na telo bez due. Bog je do maloas govorio kroz usta starca, i sad je prekinuo svoje tajanstveno uenje: zamuknuo je nadahnuti prorok, poinje iznemoglo da govori umirui starac: "Sahranite me", bile su poslednje Jakovljeve rei, "u peini koja je na njivi Efrona Hetejina. Onde su sahranjeni Avram i Sara, onde su sahranjeni Isak i Reveka, onde sahranih Liju." Jakov izgovori ovo, podie noge na postelju, i ispusti duu. "I pribran bi k rodu svojemu", govori Pismo, k onim svetim pravednicima koje je zemlja proizvela i vaspitala za nebo, koje je ona ve predala u venost.Kada je video da je Jakov umro, Josif je pao na lice svog oca, celivao lice, usta, zapeaena smru, i kvasio to lice mnogim suzama.[30] Zapovedio je svojim slugama lekarima da po egipatskim obiajima spreme telo za sahranu. Lekari su etrdeset dana spremali telo na nain koji spreava njegovo truljenje. Ceo Egipat uestvovao je u Josifovoj alosti: sedamdeset dana oplakivali su Egipani smrt svetog starca, rodonaelnika izrailjskoga. im su proli dani alosti, Josif je izmolio faraona da mu dozvoli da ispuni oev zavet i svoje obeanje na koje mu se zakleo: da e dragoceno telo pravednika sahraniti u hananskoj zemlji. Faraon je izrazio elju da odlazak njegovog miljenika u hanansku zemlju ima sva obeleja putovanja prvog egipatskog velikaa. Ceo dvor egipatskog cara, svi velikai pratili su Josifa; uz njih je ilo mnotvo kola i konjanika. Ili su svi Jakovljevi sinovi, svi njegovi unuci koji su bili sposobni da putuju. Kada su stigli do mesta sahrane, odali su poast svetom telu time to su sedam dana bili uvelikoj alosti.Tako kae Pismo. Zato su polju na kome se brojni skup zaustavio i bio u velikoj alosti stanovnici te zemlje dali naziv alost egipatska.Josif je ispunio svoje obeanje i vratio se u Egipat. A njegovu brau nije naputao nespokoj zbog onog zla koje su mu uinili. Pomiljali su da je brat velika zlopamtiv i da e im se osvetiti, a ta ista, sveta dua bila je spremna jedino za milost! Mislei da Josif nije hteo da im se osveti da ne bi pomutio mir starog oca i da odlae osvetu do pogodnog trenutka, oni su mu prili i rekli: "Otac tvoj pred smrt zapovedi: 'Ovako kaite Josifu: 'Oprosti brai svojoj bezakonje i greh, to ti napakostie; oprosti im bezakonje radi Boga otaca tvojih."1 Dok su to govorili, Josif je plakao. Zatim su pali pred njega i rekli mu: "Evo, sluge smo tvoje!" Velikoduni Josif, dostojan blagoslova zemlje i neba, dostojan blagoslova vascelog hrianskog roda, blagoslova svih koji itaju pripovest o njegovim pounim delima, odgovorio je brai: "Ne bojte se, zar sam ja umesto Boga? Vi ste mislili zlo po mene, ali je Bog mislio dobro. I ispunila se odluka Njegova: mnotvu ljudi pruena je hrana, sauvan im je ivot. Ne bojte se: ja u hraniti i vas i vae porodice." iva vera u Boga i gledanje istim duhovnim okom Boijeg promisla uznose oveka iznad svih nesrea, iznad strane duevne nesree: zlopamenja i osvete.Knjiga postanja ne govori o daljim okolnostima Josifovog ivota: verovatno je njegov ivot protekao u tiini i nenaruivoj srei. Pismo samo kae da je preostale dane svog ivota Josif proveo u Egiptu, da je video Jefremove unuke, Mahirove sinove (Mahir je najstariji Manasijin sin), i da je umro u sto desetoj godini. Odlazei u venost, zavetovao je svoje: "Ja u skoro umreti, ali e vas Bog zacelo pohoditi, i izvee vas iz ove zemlje u zemlju za koju je obeao da e vam je darovati. Tada ponesite i moje kosti odavde u zemlju obeanu." Ree ovaj zavet i poinu. Njegovo telo, zatieno od truljenja, poloili su u sanduk, pripremljeno da bude preneto onako kako je on zavetovao. Tri veka ekalo je Josifovo telo na prenos, za koji je zavet bio dat i primljen sa tolikom verom.Neka umrem i budem sahranjen u Egiptu, zemlji mog prielnitva. Ne ostavljam ovaj zavet mojoj deci, ja - bez dece - ostavljam ovaj zavet rodu mome, da se preseli u zemlju obeanu i prenese onamo sa sobom i moje telo. Decom i rodom nazivam pomisli koje se raaju u mom umu i oseanja koja se raaju u mom srcu. Deco moja! Rode moj! Ostavite gesemsku zemlju, njene bujne panjake, podesne jedino za uzgoj stoke. Preselite se iz Egipta, iz ovog zemaljskog sveta, u kome vladaju telo i greh, preselite se na nebo! Moje telo neka na vreme sie u zemlju, od koje je i uzeto. A kada, podignuto trubom vaskrsenja, ustane iz smrtnog sna, vi, pomisli i oseanja moja, okriljeni Duhom, uznesite vaskrslo telo na nebo! Bog je obeao nebo celom oveku. i njegovoj dui i njegovom telu! Da! Doi e vreme, posetie Bog oveka, sabrae njegovo telo rasuto u prah, pomeano sa zemljom, oivee On to telo. I ako su ovekove pomisli i oseanja dostojni neba, ako su pomazani, zapeaeni Duhom, onda e se i telo izmeniti, proslaviti, dobiti krila, i zajedno sa duom uzleteti u nebo.

NAPOMENA:1. Prepodobni Jefrem Sirin, crkveni pisac iz IV veka, sastavio je kazivanje o prekrasnom Josifu u knjievnoj formi tog vremena. Ova pripovest ita se po uredbi crkvenog tipika na jutrenju u utorak Strasne sedmice.2. Blagodarenje Bogu ini deo umnog monakog delanja i sastoji se u blagodarenju i slavoslovljenju Boga za sve to se deava, i prijatno i alosno. To umno delanje zapovedili su apostoli u ime Gospodnje: Na svemu zahvaljujte - rekao je apostol - jer je ovo volja Boija za vas u Hristu Isusu (1 Sol 5, 18). Umno delanje blagodarenja objanjeno je izuzetno dobro u odgovorima prepodobnog Varsanufija Velikog.3. Post 32.4. Post 32,10.5. Post 33.6. Post 34, 35.7. Post 37.8. Vidi: Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 10, Dobrotoljublje,tom 1. Ovog miljenja dre se i svi ostali sveti oci.9. U izvorniku: Ps 1, 19! Vidi: Ps 33, 18.10. Post 37.25.11. Mt 26,15.12. Post 3913. Post 40.14. Post 41.15. Porro ab Aegiptiis didicimus, quod in lingua eorum resonet: Salvator mundi, S. Hieronimi. Liber de nominibus hebraicis16. Jn 6.17. Beleke moskovskog mitropolita Filareta na Postanje18. Post 42.19. Post 43.20. Ps 22, 5.21. Post 44.22. Post 45.23. Post 46.24. Post 47.25. Beleke moskovskog mitropolita Filareta na Postanje.26. Jevr. 11, 1227. Post. 4828. Sveti Isak Sirijski, Slovo 1.29. Post 49.30. Post 50.

Svetosavlje.org::Biblioteka::::Latinica

1