Jovan Jovanović Zmaj

PESMA JEDNOG NAJLOJALNIJEG GRAĐANINA

Sve sam želje isčup‘o,Pa čuvam zahvalnost;Crkva mi je dinastija,Molitva lojalnost.Udrite me na muke,Stav‘te me na probu,Spustite mi najcrnjiKomadić u torbu;Metnite me gladnoga,Da čuvam kordone, -Al‘ dopust‘te jedino -Da mrzim špijone!

Učiću se ćutanju,Da mi bude dika,Slobodu ću izbrisatIz moga rečnika.Vladaću se ko da samU kom prošlom veku,Namignite, spalićuSvu biblioteku;Pogoreću Šilere, Milje i Bajrone, -Al‘ dopust‘te jedino -Da mrzim špijone!

Ako j‘ dužnost građanska,Hraniću se travom,Naučiću klimatiPrepokornom glavom.I kurjuk ću oplesti,Ko u mandarina,A srkaću samo slastZvaničnih novina.Pobeći ću kad mi koSpomene PrudoneAl‘ dopust‘te jedino -Da mrzim špijone!

Nećete me videti,Da se na što durim;Kad opazim nepravdu,Ja ću da zažmurim.Od Boga su zvanija,Od Boga su vlasti,Pa baš da me oglobe,Neću nikom kaz‘ti.

Kad Bog hoće i pravoj‘,Ber‘te milione, -Al‘ dopust‘te jedino -Da mrzim špijone!

Kad ministri namignu,Leći ću da spavam,A u snu ću šaptati:“Ja se pokoravam!”Dok ne reknu: “Ustani!”Donde ustat neću,Zapovede l‘ da umrem, -Dobro, i umreću.Ako falim, nemojteDavat mi pardone, -Al‘ dopust‘te jedino -Da mrzim špijone!