Embed Size (px)
DESCRIPTION
Pozni stihovi
Citation preview
Велибор Видаковић
ЛАБУДОВА ПЕСМА
Pozni stihovi
Београд, 2013
МОЈА ЛАБУДОВА ПЕСМА
Ово ми је лабудова песма
што бескрајна поља плави
и до свачије куће дође
ово ми је лабудова песма
што сањиве звезде буди
и време меким чини
ово ми је лабудова песма
што нерођена срца слама
и највиша дрвета плаши
ово ми је лабудова песма
што светлост засмејава
и ваздух успављује
хоћу да ми лабудова песма
с ветровима се усковитла
и негде далеко
као киша падне
5
ТРКА БЕЗ КРАЈА
Никад не мирује дух ветра
ваздушног пустолова
у потрази
никад не вену чежње ветра
да воли и да га воле
облачице
А облачице играчице
налик на овчице
беле
од вука беже
и желе и не желе
пољубац ветра
Око свег света
једна утрка
без почетка и краја
ветар као
ловац љубавник вук
облачице као
овчице играчице девице
Ал’ ако ветар збиља
хоће
шчепаће их у трену
и ако облачице збиља
неће
нестаће каогод
светлост
кад се преобраћа у мрак
6
ШТА ЈЕ СТАРАЦ ИМ’ О КОД СЕБЕ
Шта је старац им’о код себе
на плочнику одједном мртав
с небом у очима и кречне боје
Шта је старац им’о код себе
Да ли је им’о налазе скоре
скен рентген ултразвук
и рецепте за лек још који
Шта је старац им’о код себе
Да ли је им’о свој тестамент
последње писмо сестри својој
трамвајску карту празну кутију
Шта је старац им’о код себе
Им’о је цели списак имена
Милица Ана Соња Љиља
Верица Олга Јасмина Смиља
7
ПРИЧА СЕ ДА СТАРЦИ
Прича се да старци
слабо чују и мутно виде
и с муком нешто кажу
прича се и да они
све често забораве
и некипут сопствени кључ
у туђу браву гурају
и да каткад у брзини
не знају како се зову
и тврди се да старци
кришом у кревет пишке
и да случајно или не
зубном пастом ципеле мажу
ал’ ипак је то све привид
јер негде дубоко у магли
њихових чежњи и жеља
један дечкић се још са тек
откривеним јајцима игра
8
БИО ЈЕ СВЕДОК
Био је сведок
да је то тако
и да живот није сан
био је сведок
да за лепа времена
по улицама
лепе девојке ходају
и да им гласови говоре
како је живот леп
био је сведок
да у рано јутро
девојке-птичице
ти над кровом лете
он виде како ваздух
бива пун чежње
и како
један једини облак
чини да стариш
био је сведок
дисања уздисаја вриска
питања без одговора
он виде како животи
долазе и оду
био је сведок
лепоте бивања
сад је он стар
и још само хоће
да сведочење му остане
9
ЈОШ ДРУГЕ СТВАРИ
Старац одлучи једном
да више
на љубав не чека
јер има
и других ствари
као банка погреб
и тестамент
за шалтером банке
лепотица снова седи
у погребном предузећу
секретарица
огромних груди
те он потписа тестамент
код жене
чија колена горе
10
МОЈ ЛИСТ
Док тражи још једну
последњу љубав
старац напушта град
те залази у шуму
ту треба да је
мисли он
ту где срца лишћа
што с јесени падну
на бесане ноћи
миришу
где те ваздух
на младост подсећа
ту где чак и киша
ти сан греје
старац успори корак
један опали лист
то је то
рече
нађох
и остаћу ту
код мог листа
11
ЗАВИРУЈЕМ У ОЧИ
Идем улицом пуном
женских корака
и завирујем у очи
очи плаве к’о снови
очи зелене к’о јед
очи црне к’о претња
и очи што пламте
и очи тужне
и очи одлутале
па и очи што се мењају
док их гледам
толико корака
толико очију
да најзад застанем
те затворим очи
12
КАКО БЕЗ МЕНЕ
Свратих у кафану
пуну прошлих дана
столови исти
а гости други
за шанком
човек налива
и мутним погледом
нас броји
на зиду само још
једна слика
која ме памти
лице пуно бркова
и прса ордења
подигнем прво прст
па још некол’ко
а келнер
ми иза леђа приђе
и гледа ми у руку
што пише
дограби недовршено
и шанку довикне
још једна какобезмене!
13
КАД СЕ СТАРАЦ СМЕЈЕ
Кад се старац смеје
не гледај му
у крње зубе
и уморне ружне
боре смеха
кад се старац смеје
гледај боље
у очи му
што за тренутак
пламте да те спале
14
ДА ЛИ ДА ОДРАСТЕМ
Да ли сад д’одрастем
кад још досад нисам
и под седом косом
сву незрелост кријем
Да ли сад д’одрастем
и да најзад сазрим
те сагледам све то
чега сам се бој’о
Да ли сад д’одрастем
кад сам близу крају
и кад позна зрелост
сву недужност крњи
Нећу да одрастем
кад већ досад нисам
те покварим све то
у чем сам ужив’o
15
КАД ОДЕМ
Кад једном одем
не тражи ме по граду
не распитуј се
где сам
и не вири кроз прозор
Кад једном одем
не реци ником
да ме нема
и да не знаш где сам
Кад једном одем
гледај у ноћно небо
све док једна звезда
ти не намигне
16
ГДЕ ЈЕ
Где је онај возић
што нас је провлачио
кроз кањоне пуне тајни
и хранио нам машту
Где је оно језеро
што нас је дубином
у вечност позивало
и хранило нам наду
Где је оно очекивање
што нам одложи крај
те учини да заволимо
и што се не воли
Где је онај мили глас
што одзвања у срцу
и као да нас зове
да све поновимо
17
ПРОЧИТАВАЊЕ ЉУБАВИ
Он сваког јутра писмо чита
писмо избледело и жуто
љубавно писмо од пола века
где она пише да га воли
и сваког су јутра опет лепе
те њене речи њему дате
и живот наставља он тако
што старо писмо прочитава
18
БУКА ИЗ ДУШЕ
Постоје душе спокојне и чедне
постоје и душе пуне неког жара
неке су душе преподобно медне
и свака душа по неки свет ствара
И тек у једном све су душе исте
да све беже од стварности круте
и у својој жељи да остану чисте
не вичу већ само шапућу ил’ ћуте
Али ако икад душа дигне буку
онда је већ ушла у опипљив свет
и пошто је сасвим сагледала муку
подиже свој глас да одбрани клет
19
НЕЋУ ДА МЕ ЖАЛЕ
Нећу да ме жале
нит’ да ме
милују и теше
док чекам крај
Хоћу да се праве
да ништа не знају
и да се смејемо
оном старом вицу
20
КАКО ДУША ШАПНЕ
Откако ми сат мирује
и сказаљке само висе
живим како срце хоће
и како ми душа шапне
Окренувши леђа сату
и будан сам а и спавам
не чекам да ико дође
и чекам да свако бане
Сат ми више не казује
колико је већ протекло
и ослобођен од стега
луњам где ме жеље вуку
Откако ми сат мирује
ја не живим у времену
већ ја живим у животу
без сказаљки но у себи
21
ДОЂИТЕ
Кад нисте дошли
док сам још глед’о
и мог’о да вас видим
дођите бар сад
Пођите за мном
до оног места
где ћу д’останем
заувек без вас
Гледајте ведро
ман’те се плача
јер више волим да
понесем ваш смех
22
ГНЕЗДО НА НАШЕМ КРОВУ
Сад кад ти оде
напустив сву нашу градњу
замак на врху снова
зидове жеља
и кров среће
Ја нећу остати
иза тих зидова
отићи ћу као и ти
ал’ у мом сну птице граде
гнездо на нашем крову
23
ДА ЛИ ЈЕ ТО ПРИВИД
Да ли старци заиста умиру
ил’ је то тек привид краја
да ли заиста заувек одлазе
тако далеко
Или се каткад само на часак
претварају да их нема
е да би знали да ли још
неком недостају
24
ЈОШ МАЛО МЛАД
Негде на улици
усред метежа
изгуби старац
леву ципелу
да ли да
сад ћопа
ил’ да се прави
да ништа није
па каже
застаћу овде
хоћу још мало да
изгледам млад
25
НАЈУРЕН
Старац прерушен у
пса-луталицу
хода четвороношке
покрај кућа
и лаје
каткад се неки прозор
отвори
и плаво радознало око
гледа и каже баш чудо
тако леп пас
ко је мог’о тек тако
да га најури
26
ОШТРО ОКО
Два старца
један другом у сусрет
тамо негде
између шетања пса
и смрти
године са собом носе
гледају се оштрим оком
што га старац има
не кажу ништа
ал’ мисле
он ће да умре пре мене
27
КУДА
Куда води то живљење
то постојање старца
он може још да једе
и између две протезе
да се смеје
он може и сањиво
да кроз прозор гледа
може још
ако га љубазно упиташ
да ти припази мачку
он може кад устреба
и да виче
кад је у кући пожар
и то је све
што он још може
28
УГОВОР
Желим овом песмом
кратко и пословно
да кажем
како ствари стоје
ја сам стар
и нема наде да ћу
још једном
млад да будем
ал’ хоћу сад да
обавим с вама пос’o
уштеђевине нешто имам
а ви сте тако млади
шта мислите
о једном уговору
где бисмо наравно
поштени остали
29
ЖИВОТ ИЗ ОРМАНА
Каткад се
усред ноћи буди
и вади слике
из ормана
ево га у белом
први разред
и мајка са
још црвеним
шеширом
па онда он на слици
са првим бициклом
на једној слици је
већ велики
а деда умро
орман му пун живота
он га оданде вади
и још једном живи
док негде далеко
зорњача не засија
30
НЕНАВИКНУТ
Још не навик’ о
да буде стар
он хода радосно
рукама и ногама
се смеје
и пун је свега
што би још да дође
па не примећује
да на улици нико
на њега не гледа
као да га
више и нема
31
ОН ИМА НЕБО
Старац из овог краја
нема ни жену ни пса
он има небо
и у свако доба дана
нагоре гледа
за дана облак и сунце
ноћу месец и звезде
врат му већ мало накрив
па је и далековид пост’о
јуче га неки
блентави дечак упита
деда
шта тражите у небу
је л’ ћете скоро тамо
а деда ће
без премишљања
синко
хоћу још једном
ах
ти си још мали
па и не знаш
за праву љубав
32
УКРУПНО
На улазу у робну кућу
двојица стоје
један бескућник
с молбом у руци
а до њега старац
и на грудима му
натпис
“На расположењу ”
Дан одмиче
и бескућник добија
по који ситниш
а старац са грудима
што љубав траже
од једне
баш фине даме
добије укрупно стотку
33
КАП ЖИВОТА
Старац
је
душа у врећи
и
ствар што дише
и
протекли дан
и
скамењен смех
и
кап живота
и уз то још
бивши љубавник
34
СТАР МЛАД
Старац у ствари
ништа друго није
до младић
много касније
он носи младост
са собом све време
и каткад изгледа
као да он
само на кратко
млад није
35
СВЕ НЕСТАЈЕ
Док се последња светла
старог града гасе
и сунце већ по који пут
кровове црвени
гледај
како град тако стар
се разбуђује
тамо једно девојче
с торбицом црвеном
и мало даље
жена с бригама
и онде на једној клупи
два старца седе
дух прошле ноћи
још будан
и лепотица ноћи
заслужен одмор тражи
један песник
с пером и срцем у руци
сунце је све више
и пуније дана
засветљује да
дан забледи
тако забледи
да у том дану
све нестаје
36
ЉУБАВИ СУПРОТНО
Старац је каткад пун
тегоба и жалби
од главе до пете
и назад
лево му ухо настрано
као да више не чује
девојака глас
а раме му
без женске руке болно
и боле га груди
немиловане већ дуго
а још наниже
тегоба све више
трбух тек тако виси
јер нема
миришљавог тела
да га притиска
и још мало ниже
тегоба
која за стих и није
празнина је то
а и грехота
тамо га тако боли
да је љубави супротно
37
НИШТА ВИШЕ
Старац
кроз прозор гледа
и лице му се види
кад га погледаш
какво парче мислиш
ал’ испод тога
нема старац
ништа више
38
ЗАНЕТ
Занет мислима
како ће свет
без њега даље
старац би
и да не умре
јер замисли
да му се то деси
па да се
васцели свет
у беспућу нађе
39
ЈОШ ЈЕДАН ОН
Он писма пише
и кроз перо
срце излива
у писмима времена
и снови
којима броја нема
он пише жени
која би да сретне
једног од имена
што их он има
у једном писму
је он он
у другом
други он
и у сваком новом
још један он
и писма му трају
догод се свог
и последњег он
не досети
40
ЛЕК
Кривицом времена
зађох у старост
те ме снађе све што
на латинском пишу
билитис малсомнија
ходокритис депроза
крвоплазија сентизма
хронорексија и
леукоза
Ормани
већ лекова пуни
на столу списак и савет
кад шта колико
с много ил’ мало воде
пре ил’ после јела
и ако ми позли
коме да се јавим
Као да не знам зашто
вечерас затварам орман
туширам се намиришем
погледам на сат
још није касно
у трећој улици одавде
друга кућа лево
улаз број пет
име је Ержебет
41
ЗАВИДИТЕ МИ
Завидите ми
што сам стар
јер што ја сад могу
вама младима
дато није
Ја сваког јутра
још пре кафе
у кревету гледам
ко то сад лежи
крај мене
И увек ново
опет још једна
мени незнана жена
бујне косе
и обнажена
Вас младе жалим
глава вас служи
па сваког јутра
препознајете једну
исту жену
42
У СИТНЕ САТЕ
У ситне сате
слике око мене
ах ви већ знате
пребројавам жене
Шта би од ове
питам се је л’ жива
и код сваке нове
беше ли крива
Кад све пребројим
бићу вам чист
да се не бојим
да преврнем лист
43
ПЕСМА ЈЕ
Песма је све оно
што не смеш
да кажеш
јер се бојиш
да ти се не смеју
Песма је уздах
помирење с тобом
и дно
дубоких вода
у које тонеш
Песма је зов
где онај што зове
одјек чека
док околне стене
сањају свој сан
44
У (МЕЂУ)ВРЕМЕНУ:
ПЕСМЕ И ПРИЧЕ
ВЕЛИБОРА ВИДАКОВИЋА
Главни део опуса Велибора Видаковића
чини кратка сатирична новела, (збирке прича,
афоризама, сатиричних песама, сјајних путопи -
са, хуморески), која доноси нешто квалитативно
друкчије у нашој сатири, а то је нека врста ду-
ховите антропологије, културолошких поређе -
ња различитих народа, њихових карактерних
особина и судбина. Јер, није сувишно приме-
тити, дугогодишњи упорни манир српске са-
тире, (а и прозе уопште), јесте њен манијакални
локализам, самодовољност и комуникација ис-
кључиво у оквиру уско-национално препознат-
љивих стереотипа, локалних односа, обичаја и
навика. То иде до препричавања специфичних
“необичних обичаја“ (домаћин у поноћ трчи го
око куће), кафанских вицева из сопственог
краја, али та села, на нашу истинску жалост, оп-
стају изгледа још једино у литератури, док уи-
стину физички ишчезавају, изумиру, па се исто
збива и са литерарним кодовима који их прате.
Можда због тога, уместо сувенира и фотогра-
фија летовалишта, Видаковић, путник и писац,
доноси у свом коферу нешто много драгоце-
није: своје богато искуство кондензовано у нај -
краћој форми, у облику кратке приче.
45
Видаковић у свом погледу на свет чува
нешто од бизарне (урбанистичке, и сваке друге)
анти/логике, приступа из контре, свог родног
града, а то је поглед на ствари помало објек-
тивно пометен, нахерен, померен, особењачки,
„ако је дозвољено рећи“, избомбардован. То
нешто чудно, бизарно („Бизареске“), он је спо-
собан да препозна и у другима, од Холанђана
којима је за обедом омиљена тема разговор о
смрти, до људождера са Борнеа, који, ваљда је -
дини, још увек умеју да „цене људску главу“.
Одомаћен у Холандији, овај аутор однекуд по-
седује тај тајни рецепт за „Холандску мућка-
лицу“; објасниће нам због чега Холанђани перу
птице, зашто Холанђани носе у џепу Таблицу заветар, како су аскетски суздржљиви у чашћа-
вању и позајмицама, њихову уносну опсесију
цвећем, итд.; једном речју, он открива поезију у
стварности. Али, са друге стране, Видаковић
може да нам пружи и један другачији поглед на
нас саме. Он, наиме, и сопствену земљу посма -
тра из визуре странца, дакле, са специфичним
ли терарним и културолошким „онеоби ча ва њем“.
Тако је, на пример, његова збирка „Срби у 100
лекција“, нека врста (негатива) националног бе-
декера, (књига која је од свог појављива ња, не
без разлога, заживела сопственим животом, бу-
дући одлично прихваћена, а тек на кон ње појав-
љују се и друге књиге сличног концепта),
обојена и носталгичном нотом, која сатиричну
жаоку ублажава визуром благонаклоном према
свим аспектима српског менталитета, па и оним
трагичним, (каквима се аутор такође бави, ре-
цимо, у збиркама „Снимани“ или „Ратне каже“).
Он то чини без блазираности, присно, са сим-
патијом и познавањем овдашњих нарави, увек
46
балансирајући на финој граници између иро-
није и саосећања. Можда баш ова врста сензи-
билитета Видаковићег игра пресу дну улогу и у
његовој поезији, која се понекад креће сопстве-
ним путањама у односу на његову прозу.
Не треба заборавити, афоризам и кратка
прича нису одувек били резервисани искљу чи -
во за забавне странице штампе; гномске фор ме
родиле су се под окриљем мудросне, древне ре-
лигијске и филозофске књижевности. Зато не
треба да чуди ако се открије да је један овејани
хумориста, заправо прикривени мислилац, фи-
лозоф, који своје увиде открива – катарзичним
смехом. Али, у овом случају, таквим смехом ко -
ји се лако претвара у – плач. Он доноси „забаву
и поуку“, како су то захтевали још ренесансни
теоретичари уметности, али, на свој хуморни (и
хумани) начин, у стању је да се ухвати у коштац
са најтежим темама, како то чини, на пример, у
збирци афоризама „Смеј се смрти“, са поднас -
ловом „Шаљиви афоризми о напуштању живо -
та“. Видаковићева сатира је критичка и уни вер-
зална, чак, сагледано из перспективе његове
нови је збирке изабраних дела, (насловљене, за
овог писца симптоматично „Бекство из обич-
ног“), она представља један успешно спроведен
друштвено критички/поетички захват, целовит
систем, коментар ефемерног без ласкања и илу-
зија, који обухвата читаво друштво (и то, не је -
дне државе, већ многих држава у којима је
писац боравио), типичних (и баш зато смеш-
них) појава и карактера, друштвених супротно-
сти (са увидом да нема „система“ који таквих
супротности нема), свакодневних упитаности
пред оним апсурдима које стварност намеће
(код Видаковића читаоцу, некако, изнебуха, сви
47
апсурди као клавир падају на главу), попут
„приватизације рата“ и „стварања повољних
ратних прилика“ из орвеловски интонираних
„Ратних кажа“. Тек тако сагледане, обрнуте на-
главце, ствари, изгледа, стижу на своје место.
Као и песник, писац кратке и сасвим крат -
ке, микро/приче, нема простора да на класичан
начин гради своје ликове, њихово окружење и
ситуације, да их, дакле, пушта да полако расту
и развијају се, кисну као тесто, како то бива у
роману или дужој приповеци. Он мора да згра -
би читаоца за руку и оно што хоће, открије му
– одједном. То је, међутим, лако рећи, (и већ је
неједном речено у теорији кратких прозних
форми), али, не баш тако лако извести како се
на први поглед чини. Такав стил захтева „извеж-
бано перо“ (заправо, ум), способност одбаци-
вања свега сувишног, одсуство „гњаваже“, оне
надриучене потребе за заморним објашњењима,
обичај парадирања ерудицијом коме су многи
аутори академских амбиција, склони. Кратка
при ча, већ због своје форме, захтева комуника-
тивност и препознатљивост, а то је, опет, тешко
постићи без западања у баналност, (што се чес -
то дешава, рецимо, америчким ауторима крат -
ких прича типа Rider’s Digest-а, где је ова форма,
као новински и медијски прилагодљива, стекла
и највећу популарност). Видаковић, међутим,
по правилу, ту баналност надилази, уништава
својим надреално/београдским погледом на
свет, и тако је избегава, остварујући својеврсну
филозофску субверзију: читаоца који се себи у
брк лагодно смешка, он једним обртом натера
да се веома озбиљно замисли над туђим и сво -
јим судбинским, епским и небеским „удесом“,
тако да му се осмех одмах „заледи на лицу“.
48
Сатира, да би била успела, мора да има
свој конкретан предмет, што јасније одређен, по
могућности, свима познат. Бити уметнички ве-
родостојан, дакле, није тако лако, али, заиста, у
историји књижевности, многе пародије су на-
џивеле и надмашиле своје узоре (Дон Кихот и
витешки романи), само, по правилу, онда када
су се показале – свевременим. Колико год срп -
ски народ био вицкаст и у најтежим околно-
стима, склон шали и досеткама, (о чему сведоче
равноправно и пијаца и народна књижевност),
толико је систем у коме је овај народ живео,
током дугог периода, читаве епохе од пола века,
био, ако не сасвим нетрпељив, а онда бар веома
„алергичан“ на сваку врсту сатиричног комен-
тара, па и оног најдобронамернијег. То је из-
гледа имало утицаја на тонус, онај чувени крвнипритисак свеопште популације – многи приме-
ћују да је наш народ у том неком (међу)времену
постао смркнут, готово изгубио смисао за
хумор. Дакле, и та мешавина хумора и горке
ироније, специфична за Видаковића, постаје го-
тово национална одлика. Међутим, чињеница
остаје да је некадашњи систем одобравао, чак
подстицао сатиру, али само онда када је она
била неодређена, неартикулисана, неименована,
најчешће, сасвим јалова. Јављали су се ту и та -
мо неки ликови безимених „директора“ са сво -
јим секретарицама и љубавницама, радници
које вечито упућују на „стезање каиша“, неде-
финисани ликови о којима нам аутор пружа
само “назнаке“ и “бритке алузије“, претпостав-
љајући да ту величину “сви“ овде већ добро по-
знају, а није баш упутно критиковати је, јер је
личност још жива и батрга се. Онда од књишког
посла нема ништа, а ни цензура ту нема шта да
49
ради. Нажалост, ни публика. Али, ако би се са-
тиричару, или песнику, омакла макар каква
скри вена алузија на праве личности и стварне
ситуације, то је одмах проглашавано за врхун-
ску друштвену опасност, кажњавано и санкцио-
нисано као субверзија снага „хаоса и безумља“.
Тако су многи наши прослављени сати-
ричари тога периода заправо били тетошени
полтрони херметичног, самоизолованог систе -
ма, а они озбиљнији и оштрији у својим жао ка -
ма, бивали осуђени да ишчезну (са јавне сцене,
или, како то понекад бива, и из живота). И сама
наша сатира епохе књишких кружока никад
прежаљеног и достојно оплаканог социјализма,
заслужује сопствену сатиру, као што су „критке
критика“ на јавној сцени стизале свако кри-
тичко слово упућено етаблираном систему. Оту -
да и није чудно што је Видаковић - који је почео
да објављује хумористичке прилоге још као сту-
дент у листовима Јеж, Керемпух, Чичак – из
овакве ситуације „умакао“, и, како сам каже:
„после прекида од којих педесет година“, по-
ново наставио тамо где је стао, на сасвим при-
родан начин, као да никада свој град није ни
напуштао.
С друге стране, непретенциозност у при-
ступу и жанровска одређеност новинске хумо-
реске, дају јој привидну лакоћу која – ако је
аутор на квалитетан начин искористи, како то и
чини Видаковић, омогућава писцу да искаже
много теже ствари (попут тема смрти, пролаз-
ности, сиромаштва, зла) које би се, да су на дру-
гачији, патетичнији начин изречене, вероватно
урушиле под сопственим оптерећењем, постале
сувопарне и досадне. Због тога не треба у оном
опште/комуникативном одмах препознавати
50
„но вину“, оригиналност Видаковићеве прозе и
поезије. Препознатљивост овде није сама себи
сврха; она овде служи само као почетна иници -
ја ција, моменат „препознавања“ који је још А -
ри стотел захтевао од песништва, да би већ на
следећем нивоу схватили да имамо посла са фи-
лозофском загонетком, питалицом без одговора,
(понекад надреалном, попут оних Луиса Каро -
ла, или оних из народне књижевности), или
одго вором на питање које читалац однекуд поз -
наје, али није успео да га себи постави. Видако-
вићеви одговори су по правилу више смис лени
и вишедимензионални, захваљујући сасвим спе -
цифичном дару писца да сагледа универзално у
појединачном, ма где се затекао, а то већ не-
двосмислено и јесте особина сваке праве пое-
зије.
Видаковић, дакле, овај проблем кратких
форми решава стваралачки успело: сажмање и
минимализам нису ту самима себи сврха, већ
краткоћа и заокруженост исказа стоје у функ-
цији комплетне наративне целине (често и кон-
цепта читаве збирке) и њене поруке, (његове
приче понекад делују као згуснути романи
/филмови/ у малом, синопсиси). Епилог може
бити само један емфатични усклик, блиско дис-
курсу вица или анегдоте, сродно поетици
стрипа и анимације, монтажи „кратких резова“.
Понекад писац следи „програмске“, концепту-
алне (политичке и друге) схеме и дискурсе, али
сада у поетски изврнутом кључу, пародичном и
аутопародичном, избегавајући тако ону монто-
ност која је често била пратилац прозне и по-
етске продукције која је желела да сачува
слич ност са свакодневицом, административним
језиком, и/или говором улице. Видаковић ову
51
сличност са препознатљивим језиком свакодне-
вице чува користећи, на пример, и своје ново-
говорне кованице, чак ствара и својеврсни
речник новоговора („Новоречје“), са посебним
граматичким правилима, али, што је још важ-
није, овај аутор успева да очува младалачку ви-
зуру, поглед пред којим је свет још увек млад,
тако да све оне старе ствари (попут насушног
секса, на пример) постану пред читаоцем опет
нове, зачудне. И у тој, својеврсној, потреби за
игром речима, варијацајима смисла које доносе
граматичке грешке, открива се песник. Понекад
сродан ауторима попут Мирољуба Тодоровића
(„Јебопевље“ и коришћење жаргона као поетске
инспирације), понекад урбаној непосредности
Капора, (прози какве код нас никада нема у по-
требним количинама); у писмима из Холандије,
или путописима („Свакакав свет“) раван Е.Е.
Кишовом „Рају Америка“, али, у основи, Вида-
ковић остаје веран оној опробаној, доманови-
ћевској линији српске сатире, која управо
стилизацијом успева да осветли наказности, па
и трагизам стварности.
*
Збирка „Лабудова песма“ носи, поред ху-
морних и сатиричних, и оне тескобније тонове,
елегичне, симболичне теме и мотиве. То је већ
хумор над којим се треба замислити, дакле „оз-
биљни хумор“, што је, опет, по себи нонсенс.
Али „насмејати се смрти“ и није тако лако, још
мање шаљиво, (мада се, у животу, не ретко де-
шава). Тематски и мотивски, ова збирка корес-
пондира са једном ранијом, „Дрвеће се ноћу
шета“. Песме из ове збирке одишу дечије јед-
52
ноставном, али баш зато мудрим, а ипак пит -
ко/надреалним виђењем света, виђењем осло -
бођеним али не хаотичним, које у своје гледање
на стварносни свет уноси поглед ‘sub speciae ae-
ternitas’. Ова Видаковићева концепција показала
се као успешна поетска формула, препозната и
награђена (International Society of Poets Award),
која Видаковића сврстава у сам врх песника
наше дијаспоре. (Да ова оцена није паушална,
довољно је направити поређење са антоло-
гијским песницима наше дијаспоре, види анто-
логију: С.Вуксановић). Видаковић, наиме, за
разлику од многих других наших аутора, посе-
дује извесну (тешко приметну) поетску дисцип-
лину при тумачењу светова између јаве и сна,
на граници стварности и илузије.
Још једна ствар занимљива и особена,
јесте Видаковићева способност да у свој текст
(како прозни, тако и поетски) утка најразнород-
није елементе од којих се свакодневица састоји,
запажања и поређења, да употреби и оно
не/поет ско, стварносну грађу, али на такав
начин, једноставан, а ипак често богат филозоф-
ским уви дима и поетским сликама, да тај мате-
ријал постане легитимна и успела поетска
материја. Згуснут у изразу, али богат животном
упитаношћу, он је способан да пружи прецизну
„дијагнозу“, стања, лика, карактера: Старац уствари / ништа друго није/ до младић / многокасније / он носи младост / са собом све време /и каткад изгледа / као да он / само на кратко /млад није( СТАР МЛАД) Видаковићев „старац“,
лик који се, (попут оних „старица“ Данила
Хармса), појављује у разним улогама још у ње-
говим приповеткама, заправо је посвећеник
младости. Тако се он открива и дефинише као
53
сопствена супротност. Младост је оно једино
што старца носи кроз живот и омогућава му да
преживи. Овакав поступак, хераклитовско уви-
ђање јединства супротности, јесте и карактери-
стичан за Видаковића, изведен на начин близак
сатири, али сада сагледавајући свој предмет под
неким новим драмским светлом, преображава
песму у неку врсту филозофске скице, (какву су
писали многи филозофи, Бејкон, Волтер и
други), и то о оном најтежем предмету, о смрти.
Оно што овде плени јесте како овај Вида-
ковићев ламент над старењем, пролазношћу
свега, ипак избегава патос, остајући у исказу од-
мерен, уздржан и кад говори, рекли би, о ства-
рима најтежим, филозофски неодгонетљивим.
Непатворена поезија ипак, као да има одговор
и на та питања: она успева да трагику стварно-
сти превазиђе, трансцендира, на неки волшебан
начин, преживи и наџиви сам живот, па макар
само као „кап“, мрвицама речи, стихом од само
једне синтагме, оствари увид откривен у једном
једином срећном тренутку, а способан да у себе
сажме читаво искуство: Старац / је / душа уврећи / и / ствар што дише / и / протекли дан/ и / скамењен смех / и / кап живота / и уз тојош / бивши љубавник. (КАП ЖИВОТА).
Поређење тела са „врећом“, као у стиху
„душа у врећи“, може се срести код многих
древних народа и традиција, од ранохришћан-
ског и гностичког схватања тела као тамнице
душе, до тибетанске или суфи мистике која
често тело назива управо тако – „врећом“; та
врећа сугерише мрак и затвореност (душа је,
дакле „мачка у џаку“), спутаност (ослабело тело
је „везана врећа“), али врећа је и нешто што се
одбацује, превазилази, у моменту када се њени
54
чворови развезују. Јер поетски субјект није тек
обична ствар међу осталим стварима (Хајде-
гер): Видаковић свог „старца“ сјајно (и опет фи-
лозофски) дефинише као „ствар која дише“; тај
старац јесте заробљеник сопсвеног искуства,
свестан замки дана протеклог, тегобног и из -
неве рујућег животног искуства које му је „ска-
менило смех“, али та „ствар“ је у стању да
пре вазиђе себе сагледавајући се као део универ-
залне целине „кап живота“, носећи као своје
сведочанство и заставу управо своје некадашње
љубави.
У Видаковићевој, наизглед лако читљивој
поезији, читалац се заправо тешко оријентише,
и то управо по томе да ли је ауторов тон лири-
чан, сатиричан, ироничан, или пак носталгичан,
елегичан, читалац може открити и његов став,
јасно исказан однос према предмету о коме го-
вори, вешто, али деликатно остварен на
микро/простору поетског фрагмента. Ово ствар-
лачко колебање између сатиричног, стварносног,
а затим његово претапање у поетско, филозоф-
ско, мудро, представља најупечатљивију и
најубедљивију оригиналну димензију Видако-
вићеве поезије.
Да ли ће се појавити успела сатира српске
сатире, или пародија српског постмодернизма -
који је сав на пародијама, персифлажама, кола-
жима и цитатима и саздан - показаће време.
Странствовање, само по себи, у нашој књижев-
ности и није реткост, али су ипак ретки пис -
ци/песници којима је пошло за пером да своје
странствовање литерарно оживе на тако успе-
шан начин, у исто време избегну ону дистанцу
коју дугогодишњим избивањем стиче у односу
на сопствено порекло, неутрализују своје за-
55
ташкавање неискрености у приступу стварно-
сти, попут оних писаца који су се истине, за-
право, већ одрекли самим чином приповедања,
као „накнадне памети“; дакле, они који су ус-
пели да постигну „детињу“ чистоту, али не и да
то изведу на „детињаст“ начин. Управо таквим,
промишљено наивним и шаљивим тоном, Ви-
даковић успева да се обрачуна и са најскриве-
нијим, тескобним аспектима стварности,
проговори о темама филозофским, ономе што
мож да није, можда би могло бити, а можда и -
пак, суштински, јесте. Како год било, Видако-
вић припада оним ауторима који успевају да
стекну широку популарност, остваре успешну
комуникацију са читаоцем, и то на тако убед-
љиво природан начин, да се неупућенима може
учинити да је то нешто сасвим „нормално“, што
се подразумева, а не последица специфичног
књижевног дара. Лако је, наиме, писати сатиру
о идиотима, али, како писати сатиру упућену
смрти? А, управо то постиже Видаковић, лоци-
ран на неком топониму светлосним годинама
далеко како од Београда, тако и од Амстердама,
у космосу, и то вероватно на некој још сасвим
дивљој, неурбанизованој, неуређеној планети.
Међутим, ако треба веровати савременим тео-
ретичарима космичке физике, ко зна да ли тамо
негде, далеко у универзуму, не постоји још један
анти/Београд, а то би, зар не, могло бити сасвим
идилично месташце.
Драган Ранковић
56
Садржај
Моја лабудова песма
Трка без краја
Шта је старац им’о код себе
Прича се да старци
Био је сведок
Још друге ствари
Мој лист
Завирујем у очи
Како без мене
Кад се старац смеје
Да ли да одрастем
Кад одем
Где је
Прочитавање људи
Бука из душе
Нећу да ме жале
Како душа шапне
Дођите
Гнездо на нашем крову
Да ли је то привид
Још мало млад
Најурен
Оштро око
Куда
Уговор
Живот из ормана
Ненавикнут
Он има небо
Укрупно
Кап живота
Стар млад
Све нестаје
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
Љубави супротно
Ништа више
Занет
Још један он
Лек
Завидите ми
У ситне сате
Песма је
Драган Ранковић: У (међу)времену: Песме и приче Велибора Видаковића
37
38
39
40
41
42
43
44
45
Велибор Видаковић
ЛАБУДОВА ПЕСМА
ИздавачиБеоградска издавачко-књижевна задруга
Аутор
За издаваче
Оливер Кнежевић
Велибор Видаковић
УредникОливер Кнежевић
ШтампаКаргановић д.о.о.
Тираж100
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
821.163.41.09 Видаковић В.
ВИДАКОВИЋ, Велибор, 1932
Лабудова песма : позни стихови / Велибор
Видаковић. - Београд : Београдска
издавачко-књижевна задруга : В. Видаковић,
2013 (Београд : Каргановић). - 58 стр. ; 22 cm
Тираж 100. - Стр. 45-56 У (међу)времену :
песме и приче Велибора Видаковића / Драган
Ранковић.
ISBN 978-86-88951-13-5
a) Видаковић, Велибор (1932-)
COBISS.SR-ID 197923596
