Jugoslavija u krizi 1934.- 1941.

Delo američkog istoričara Džejkoba Hoptnera objavljeno u SAD 1962. godine (na srpskohrvatskom jeziku objavljeno u Rijeci 1972. godine). Autor je 1946. i 1947. godine boravio u Jugoslaviji kao predstavnik američkog Crvenog krsta i verovatno je da ga je taj boravak podstakao da napiše knjigu o istoriji Kraljevine Jugoslavije u periodu namesništva (1934.-1941.), u kojoj se pretežno bavio spoljnom politikom i međunarodnim odnosima ove države.

U vremenu koje je neposredno prethodilo periodu koje ovo delo pokriva Kraljevina Jugoslavija, čiji je nastanak na prvom mestu bio posledica pobede Saveznika u Prvom Svetskom Ratu, nastojala je da se zaštiti od revizionizma pobeđenih država, ali i neprijateljstva jedne od sila-pobednica (Italije), oslanjanjem na Francusku1 i tzv. Malu Antantu. Mala Antanta je predstavljala savez Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, koji je stvoren u nekoliko etapa, a čiji je cilj predstavljalo sprečavanje restauracije Habzburga u Mađarskoj i međusobna zaštita od mađarskog revizionizma. Mala Antanta je nastala lancem ugovora koje su ove tri države potpisale 1920, 1921. i 1922. godine, a njeno postojanje je službeno potvrđeno potpisivanjem jednog pakta o organizaciji (16. februara 1933. u Ženevi). Francusko-jugoslovenski ugovor o prijateljstvu i sporazumevanju potpisan je 11. novembra 1927. godine, na godišnjicu nemačke kapitulacije. Francuska i Jugoslavija, tj. Kraljevina SHS, nisu međutim potpisale vojnu konvenciju, kao što je Francuska učinila u ugovorima sa Poljskom, Čehoslovačkom i Rumunijom. Oko sklapanja ovoga sporazuma postojale su izvesne teškoće – Francuska i Jugoslavija su, naime, imale različita gledišta o Italiji, u kojoj je Francuska videla mogućeg saveznika protiv Nemačke, a Jugoslavija svog najvećeg neprijatelja.

Jugoslavija se, inače, nalazila i u dosta zategnutim odnosima sa svojim istočnim susedom – Bugarskom, zbog sukoba oko Makedonije i terorističke delatnosti VMRO. Ti odnosi su se nešto popravili nakon držanog prevrata u Sofiji u proleće 1934. godine – pošto je nova vlada počela da zatvara i proteruje pripadnike VMRO, koji su postali opasnost i za unutrašnju stabilnost bugarske države, kao i neočekivano srdačnog susreta jugoslovenskog kralja Aleksandra i bugarskog cara Borisa. Uprkos tome, Bugarska, koja nije želela da prihvati granice na koje je svedena nakon poraza 1918. godine – čak ni uz izvesne korekcije koje su joj nuđene, nije 1 Слом Русије итд.

pristupila Balkanskom paktu koji su 9. februara 1934. u Atini potpisale Grčka, Rumunija, Turska i Jugoslavija. Ovaj pakt je imao za cilj da zajamči sigurnost granica balkanskih država od agresije neke balkanske države, same ili u savezu sa nekom drugom silom, ali ih nije štitio od agresije neke izvanbalkanske države same – što je bio zahtev Grčke koja nije želela da učestvuje u potencijalnom italijansko-jugoslovenskom ratu. Zbog ovog ograničenja pakt je suštinski bio usmeren protiv bugarskog revizionizma. Kralj Aleksandar, koji je preko balkanskog pakta nastojao da zaštiti Jugoslaviju od italijanske agresije, nastojao je istovremeno – od 1929. do 1934. godine da postigne sporazum sa Musolinijem, koji, međutim, nikako nije mogao da se odluči na odbacivanje svojih megalomanskih težnji ka apsolutnoj kontroli nad Jadranskim morem. Kada su ustaše, koje je Italija pomagala, ubili Aleksandra, pregovori između Italije i Jugoslavije su prekinuti sve do 1937. godine, kada su obnovljeni na italijansku inicijativu.

Dolazak nacista na vlast u Nemačkoj 1933. godine i mogućnost jačanja nemačke moći sa svim posledicama koje bi ono moglo da nosi izazvalo je uznemirenje u Francuskoj. Francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu je početkom 1934. godine izradio plan velikog saveza protiv Hitlera. Francuska je, iako je bila spremna na određene ustupke Nemačkoj, želela da izgradi mrežu saveza koji bi zadržali Nemačku u njenim granicama, za šta su joj, pored postojećih sporazuma sa Poljskom i zemljama Male Antante bili potrebni i vojni savezi sa velikim silama – Sovjetskim Savezom i Italijom. Stoga je 1934. godine došlo do zbližavanja Francuske i Italije, koja je želela da spreči nemačku aneksiju Austrije. Ovo približavanje je u Jugoslaviji izazvalo nezadovoljstvo i stvaranje nepoverenja prema Francuskoj. Bartu je juna 1934. godine posetio Beograd i u razgovorima sa kraljem Aleksandrom, za koga je znao da je počeo da u Nemačkoj gleda moguću pomoć protiv Italije, istakao važnost boljih italijansko-jugoslovenskih odnosa. Aleksandar je tom prilikom prihvatio da kroz nekoliko nedelja nastave razgovore u Parizu. Međutim, obojicu su 9. oktobra 1934. ubili ustaše u Marselju.

Jugoslovenska vlada je smesta nakon Aleksandrovog ubistva odlučila da pred Društvom naroda optuži Italiju i Mađarsku zbog davanja utočišta hrvatskim teroristima, ali su Francuska i Velika Britanija sprečile akciju Društva, tako da se sve završilo verbalnom osudom Mađarske. Ovo je u Jugoslaviji stvorilo osećaj izolovanosti, a naredni značajni događaji – italijanska invazija Etiopije i nemačko zauzimanje Rajnske oblasti – pokazali su da je Društvo naroda nemoćno da zaštiti male države i održi

status quo u Evropi i svetu. Pasivnost Francuske i Velike Britanije navodila je jugoslovenske političare da potraže nova sredstva za osiguranje od agresije.

Kralj Aleksandar je testamentom odredio da do punoletstva njegovoga sina Petra (jesen 1941.) prvi namesnik bude njegov rođak knez Pavle (pored Radenka Stankovića, ministra prosvete, i Ivana Perovića, bana Savske banovine). Pavle Karađorđević, iako je isprva bio neupućen u tokove jugoslovenske politike, ubrzo se bolje upoznao sa njenim problemima, jer je, mada se uglavnom posvetio međunarodnim odnosima, shvatao povezanost unutrašnjih i spoljnih poslova. U unutrašnjoj politici želeo je da likvidira nasleđe diktature i dođe do rešenja srpsko-hrvatskog pitanja, ali u okviru postojećeg ustava iz 1931. godine, jer je, bez obzira na njegove nedostatke, smatrao da je kao namesnik obavezan da državu preda u istom ustavnom poretku u kojem ju je preuzeo.

Vlada Nikole Uzunovića, rekonstruisana nakon Aleksandrovog ubistva, nije potrajala, pa je novu vladu obrazovao Bogoljub Jevtić, ali ni ona nije uspela da uspostavi političku ravnotežu, već je raspustila skupštinu i raspisala nove izbore. Na izborima je opoziciona lista na čelu sa Vladkom Mačekom uspela da dobije 40 odsto glasova, ali je prema izbornom zakonu dobila svega 67 od ukupno 373 poslaničkih mesta, tako da je opozicija bojkotovala rad nove skupštine. Početkom juna knez Pavle je od dotadašnjeg ministra finansija Milana Stojadinovića zatražio da ispita mogućnost sastavljanja nove vlade. Stojadinović ga je, nakon razgovora sa vođama Narodne radikalne stranke, Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije, obavestio da bi nova vlada morala da organizuje novu stranku, sastavljenu od svih provladinih elemenata pod nazivom Jugoslovenska radikalska zajednica. Tako je krajem juna Stojadinović obrazovao kabinet u kome je on sam zadržao položaj ministra inostranih poslova, ministar unutrašnjih poslova postao je Anton Korošec iz Slovenske ljudske stranke, a ministar saobraćaja Mehmed Spaho iz Jugoslovenske muslimanske organizacije.

Oktobra 1935. godine italijanska vojska je upala u Etiopiju, našta je Društvo naroda proglasilo Italiju agresorom i uskoro izglasalo primenu sankcija. Jugoslavija, koja je bila među onim državama koje je primena sankcija protiv Italije najviše pogađala, ipak je glasala za njih, jer je i u njoj postojao strah od italijanske agresije. Marta 1936. godine nemačke trupe su ušle u demilitarizovanu rajnsku oblast. Ostavši bez stvarne podrške Velike

Britanije, Francuska nije preuzela ništa povodom ovog čina. Pad ugleda Francuske, kao i njena težnja da uspostavi prijateljstvo sa Italijom, uzrokovali su da se jugoslovenska inostrana politika postepeno pomeri od dugogodišnjeg oslanjanja na Francusku ka neutralnosti. Mala Antanta je bila korisno oruđe jugoslovenske spoljne politike za odbranu protiv Mađarske, ali protiv Italije bila je beskorisna. Suprostavljeni stavovi tri države-članice sve više su dolazili do izražaja. Na primer, Čehoslovačka koja je 1935. skopila ugovor sa Sovjetskim Savezom, nipošto nije želela anšlus, tj. pripajanje Austrije Nemačkoj, ali su Rumunija i Jugoslavija bile protiv saveza sa sovjetskom Rusijom i spremnije da prihvate anšlus nego restauraciju Habzburga u Austriji.

Francuska, koja je godinama uporno odbijala molbu Jugoslavije o sklapanju ugovora o uzajamnoj pomoći, konačno je ponudila u novembru 1936. godine takav ugovor članicama Male Antante. Međutim, Jugoslavija je sada odbila francuski predlog, a Stojadinovićevo objašnjenje bilo je da Jugoslavija ne želi da poremeti svoje odnose sa Nemačkom i Italijom. Ni Rumunija nije bila voljna da prihvati ovu ponudu, mada je ovo u Bukureštu pravdano izvesnošću da će je Jugoslavija, kojoj su odnosi sa Italijom bili na prvom mestu, odbaciti. Italija je, zaista, u to vreme nastojala da se približi Beogradu, u čemu ju je podsticala Nemačka. Nakon Hitlerove preporuke italijanskom ministru inostranih poslova grofu Galeacu Ćanu po ovom pitanju, Musolini je 1. novembra u svom govoru u Milanu pomenuo mogućnost srdačnih i prijateljskih odnosa između Italije i Jugoslavije, a nekoliko meseci pre toga (u septembru) potpisan je privredni i finansijski ugovor između ove dve države. Kao posledica promenjenog odnosa snaga u Evropi, u Beogradu se sve više nametala nužnost nagodbe sa Italijom. Krajem 1936. godine Ćano je predložio sastanak sa Stojadinovićem. U januaru 1937. u Rim je doputovao jugoslovenski delegat kod Društva naroda, Ivan Subotić, koji se dva puta sastao sa Ćanom. Početkom marta, Subotić je ponovo stigao u Rim, ponevši sa sobom nacrt teksta budućeg sporazuma. Osnovna sporna pitanja bila su: sam tekst italijansko-jugoslovenskog pakta, Albanija, ustaše i manjinje. Ćano je pružio uveravanja da će ustaške vođe koji su se nalazili u Italiji biti internirani, a svako protivjugoslovensko delovanje onemogućeno. Načelno je izraženo i obostrano slaganje oko nezavisnosti Albanije, ali Italijani, koji su već imali svoje instruktore u albanskoj vojsci, nisu nameravali da odustanu od širenja svog uticaja u ovoj državi. Ćano i Stojadinović su u Beogradu 25. marta 1937. potpisali politički i dodatni

privredni sporazum. U političkom ugovoru Italija se obavezala da će poštovati teritorijalni integritet Jugoslavije i da na svojoj teritoriji neće dopuštati nikakvu delatnost protiv postojećeg poretka u Jugoslaviji. Ugovorom je, takođe, garantovana i neutralnost u slučaju agresije na neku od potpisnica, kao i poštovanje postojećih međunarodnih obaveza ovih zemalja.

Tokom poslednjih meseci 1937. godine, Stojadinović je obilazio najvažnije prestonice Evrope. U Parizu je ponovo potvrdio francusko-jugoslovenski pakt iz 1927. godine, a u Londonu je razgovarao sa premijerom Nevilom Čembrlenom i ministrom inostanih poslova Entoni Idnom. 6. decembra doputavao je u Rim, gde su ga Musolini i Ćano gostoljubivo dočekali. U razgovorima sa njima, Stojadinović je istakao svoju rezervisanost prema tadašnjoj francuskoj politici (vlada Narodnog fronta). Tom prilikom, Ćano, kome je Stojadinovećeva ličnost ulivala poverenje, stekao je utisak da jugoslovenski predsednik vlade, pod utiskom dostignuća fašističkog poretka u Italiji, sve više postaje naklonjen idajama diktature. Napokon, sredinom januara 1938. Stojadinović je stigao u Berlin, gde su ga dočekali sa uobičajenom pompom i vojnim paradama. Stojadinović se sa Hitlerom sreo 17. januara. Stojadinović mu je tada saopštio da Jugoslavija neće ući ni u kakav savez protiv Nemačke, našta je Hitler odgovorio da se i on nada da njihove zemlje više nikada neće biti neprijatelji. Takođe je dodao da se on protivi restauraciji Habzburga u Austriji i da će sprečiti svaki pokušaj u tom pravcu, a da Nemačka na Balkanu ne želi ništa osim otvorenih vrata za svoju privredu. Stojadinović je u odgovoru pohvlio vrline nemačkih vojnika u Prvom svetsku ratu i objasnio da je Jugoslavija od tada na Nemačku gledala kroz «francuske naočare», koje je nedavno skinula. Za Austriju je dodao da je smatra za unutrašnju stvar Nemaca. U svakome slučaju, izgleda da je Stojadinović na svojim putovanjima sagovornicima govorio ono što su oni želeli da čuju od njega. Mada nova politika neutralnosti i manevrisanja nije bila naročito omiljena u Jugoslaviji, sve jači pritisci kao i brojne slabosti Jugoslavije i njenih saveznika u francuskom sistemu bezbednosti činili su je neizbežnom. Cilj te politike bilo je dobijanje vremena i pronalaženje načina da se održi jugoslovenska država.

Oblikovanju jugoslovenske spoljne politike nakon 1936. godine u velikoj meri su doprinosili i priroda i smer njene spoljne trgovine. Jugoslavija je izvozila prevashodno poljoprivredne i stočne proizvode, kao i drvne i rudne rezerve. Uvozila je industrijske uređaje, tekstil, koks, prevozna sredstva i slično. U jugoslovenskom izvozu najvažniji su bili poljoprivredni i

stočni proizvodi, koji su prosečno činila nešto manje od 50% jugoslovenskog izvoza. Sa druge strane, kako se rat bližio, izvoz jugoslovenskih ruda se udvostručio (1926-30. - 7,50%, 1936-39. – 14,97%). U periodu od 1926. do 1939. jugoslovenski izvoz u Francusku i Veliku Britaniju, prema kojima je bila ideološki i politički usmerena, bio je manji od izvoza u Italiju koja je smatrana za protivnika. Zatim, uloga Nemačke u jugoslovenskom izvozu i uvozu postajala je sve važnija, sve dok napokon nije prestigla i samu Italiju.

izvoz1926-30. 1931-35. 1936-39.

Francuska 3,4 2,4 2,8Velika Britanija 1,3 3,3 8,4Italija 25,8 21,4 7,4Nemačka 10,4 14,1 28,3

uvoz1926-30. 1931-35. 1936-39.

Francuska 4,3 4,5 2,3Velika Britanija 6,0 8,6 7,5Italija 12,2 12,9 7,8Nemačka 14,2 16,0 34,8

U razdoblju između 1926. i 1935. Italija je bila upadljivo najzančajni uvoznik robe iz Jugoslavije (oko 24%). Ovi privredni odnosi bili su donekle poremećeni tzv. «Rimskim protokolima», italijanskim privrednim sporazumom sa Austrijom i Mađarskom. Mala antanta je kao odgovor stvorila ekonomski savet za «usklađeno unapređivanje ekonomskih interesa» Jugoslavije, Rumunije i Čehoslovačke, koji je razradio program povećanja razmene roba i usluga, čemu je, mećutim, znatno smetala činjenica da su privrede država Male Antante bile više konkurentske nego komplementarne. Teške gubitke jugoslovenskoj privredi nanela je primena sankcija protiv Italije, koje su trajale manje od godinu dana (do juna 1936.). Iako su Francuska i Velika Britanija obećale da će pomoći Jugoslaviji da nadoknadi gubitke, samo je Britanija nešto učinila po tom pitanju. Kao posledica svega, Nemačka je ostvarila prevlast u čitavoj trgovini na području Podunavlja. Kako se rat približavao Jugoslavija je postajala sve zavisnija od trgovine sa Nemačkom, koja se, na osnovu trgovinskog ugovora iz 1934. godine, zasnivala na načelu kliringa (tj. obračunu uzajamnih dugovanja i

potraživanja, kojim se otklanja upotreba stranih valuta ili zlata). Nemci, koji se nisu ustručavali da ekonomiju mešaju sa politikom, znali su da mogu da upropaste celokupnu jugoslovensku privredu ako samo prestanu da kupuju jugoslovenske poljoprivredne proizvode.

U martu 1938. Nemačka je izvršila pripajanje Austrije. Stojadinović je prethodno odbio da se pridruži francuskom protiv mogućnosti anšlusa, obrazloživši to činjenicom da je sama Jugoslavija nastala kao rezultat prava naroda na samoopredeljenje. Razume se, ovakvo ponašanje zasnivalo se zapravo na uverenju da je Nemačka manje zlo od Italije ili restauracije Habzburga u Austriji. Stoga je, kada su nemačke trupe ušle u Austriju, Jugoslavija zauzela stav gotovo blagonaklone neutralnosti. Jugoslavija je tada zatražila da Nemačka zajamči nepovredivost jugoslovenske granice. Sam Hitler je objavio da jugoslovenska granica nipošto neće biti ugrožena i da su Nemci srećni što imaju granicu za koju ne moraju da brinu kako će je braniti. Sledeća država u Hitlerovom rasporedu bila je Čehoslovačka. U slučaju da Nemačka sama napadne Čehoslovačku, Jugoslavija nije bila obavezna da brani svoga saveznika iz Male Antante. Međutim, ukoliko bi se Mađarska umešala u sukob, Jugoslavija je bila dužna da ispuni svoje savezničke obaveze. Stojadinović je stoga juna 1938. u Rimu molio Ćana da utiče na Mađarsku da ne bi napala Čehoslovačku. Stojadinović, ipak, nije želeo da Nemačkoj i Mađarskoj zajamči neutralnost, ne želeći da se time zameri Rumuniji i Čehoslovačkoj. U svakom slučaju, strah Beograda da će zbog Čehoslovačke izbiti rat pokazao se neosnovanim. Na konferenciji četiri sile u Minhenu krajem septembra Velika Britanija i Francuska su još jednom popustile pred nemačkim pritiskom.

Decembra 1938. u Jugoslaviji održani su skupštinski izbori. Stojadinović, koji je verovao da mu je popularnost na vrhuncu, dosta je slabo prošao na njima, ostvarivši neubedljivu pobedu nad udruženom opozicijom, dok su njegovi kandidati u Hrvatskoj doživeli težak poraz. Nakon ovih izbora, Stojadinović je saopštio namesniku da ministar unutrašnjih poslova Korošec, za koga je tvrdio da ne postupa dovoljno odlučno sa opozicijom i da je to glavni razlog izbornog neuspeha, ne može da ostane u kabinetu. Korošec je podneo ostavku, a potom je postavljen na mesto predsednika Senata, pošto Stojadinović nije smeo da dopusti da njegova stranka napusti koaliciju. Otprilike u isto vreme Stojadinović se sastao sa Ćanom i tom prilikom su razgovarali o sudbini Albanije. Jugoslovenski premijer je pokušao da nagovori Ćana na podelu Albanije, koji mu je neodređeno ponudio ispravku jugoslovensko-albanske granice.

Kada je od Ćana knez Pavle saznao za Stojadinovićev postupak («Već imamo mnogo Albanaca u svojim granicama i zadaju nam takve glavobolje da nipošto ne želim da uvećam njihov broj»), to ga je samo podstaklo da nastavi sa pripremama za njegovo smenjivanje. Stojadinovićeve ogromne političke ambicije i sve veća moć koju je nastojao da koncentriše u svojim rukama, oranizovanje vladajuće stranke prema fašističkim modelima, sklonost ka sporazumu sa silama Osovine u spoljnoj politici, kao i nesposobnost da se sporazume sa Hrvatima – sve to je kneza Pavla učinilo rešenim na ovakav korak i on je čekao pogodan trenutak za njegovo ostvarenje. Korošec i Spaho bili voljni da podrže Stojadinovićevu smenu. 3. februara 1939, nakon nacionalističkog ispada jednog srpskog ministra na sednici vlade, pet članova vlade su podneli ostavke. Knez Pavle je odbio da iznenađeni Stojadinović sastavi novi kabinet, a novi predsednik vlade je postao Dragiša Cvetković (dotadašnji ministar socijalne politike i narodnog zdravlja), koji je već neko vreme razmatrao mogućnost sporazuma sa Mačekom, koji je u njemu gledao jedinog srpskog političara koji je bio spreman da izađe u susret hrvatskim zahtevima.

Novi ministar inostranih poslova postao je Aleksandar Cincar-Marković, dotadašnji ambasador u Berlinu. Nova vlada morala je da uveri Nemačku i Italiju, koju su bile naklonjene Stojadinoviću, da promena premijera ne znači i promenu jugoslovenske spoljne politike. Musolini i Ćano su rešili da, brzo delujući, izvrše invaziju Albaniju, pre eventualnog jačanja veza nove jugoslovenske vlade sa Francuskom i Velikom Britanijom. Kada su se 7. aprila 1939. italijanske trupe iskrcale na obalama Albanije, Cincar-Marković je obavestio Ćana da će se Jugoslavija držati politike nenaoružane neutralnosti. U junu su knez Pavle i Cincar-Marković posetili Berlin. Hitler i Ribentrop su pokušavali da ih nagovore da Jugoslavija napusti Društvo naroda ili pristupi Antikominterna paktu, ali bez uspeha. Za Nemce su ovi razgovori, koji su Hitlera teško razočarali i razljutili, predstavljali neuspeh, a knez Pavle je nakon njih došao do zaključka da je evropski rat neizbežan. Zbog toga je u julu poslao generala Petra Pešića u Pariz i London da se konsultuje sa francuskim i britanskim vojnim vrhom. Nakon Pešićevog izveštaja o optimističkim stavovima francuskog generalštaba, jugoslovenska vlada je odlučila da ubrza sprovođenje programa naoružavanja i utvrđivanja i pojača nastojanja da predstavnici Hrvata uđu u vladu.

Konačno je 23. avgusta, nakon mnogih nesporazuma i odlaganja, potpisan srpsko-hrvatski sporazum, a 26. avgusta, pet dana uoči izbijanja

rata u Evropi, obrazovana nova vlada Dragiše Cvetkovića u kojoj je Maček bio potpredsednik. Sporazumom je obrazovana nova administrativna celina (banovina Hrvatska) od Savske i Primorske banovine i sedam susednih okruga u kojima su preovlađivali Hrvati. Centralna vlada je zadržala značajne nadležnosti, ali je Hrvatska dobila sabor u Zagrebu i poseban budžet, dok su vladar i sabor zajednički donosili zakone.

Tokom 1939. godine jugoslovenska diplomatija se okrenula Balkanskom paktu, gledajući u njemu mogućnost da se sačuva mir i rat održi izvan granica poluostrva. Međutim, nastojanja da se Bugarska – po cenu teritorijalnih ustupaka – uključi u ovaj blok propala su, pre svega zbog naklonosti prema bugarskom revizionizmu koju su Nemačka i Sovjetski Savez pokazali u tom trenutku. Uoči samog izbijanja evropskog sukoba, Hitler je pokazivao neraspoloženje prema Jugoslaviji (zbog otpuštanja Stojadinovića, veza kneza Pavla sa Britancima i njegove uzdržanosti u približavanju Osovini). On je naslućivao da Jugoslavija želi da u nastupajućem ratu ostane neutralna sve dok Francuska i Velika Britanija ne počnu da pobeđuju, da bi im se u povoljnom trenutku priključila. Zbog toga je Ćanu predložio da Italija uđe u rat napadom na Jugoslaviju i likvidira je. Ćano je bio protiv uvođenja Italije u sukob. Sa druge strane, Musolini je toga avgusta 1939. imao želju da zarati, ali usled italijanske vojne nespremnosti Jugoslavija je bila privremeno pošteđena.

Rat u Poljskoj bio je dosta brzo završen. Knez Pavle se tokom ove početne faze rata zalagao za iskrcavanje savezničkih trupa u Solunu, ali ništa konkretno nije bilo učinjeno po tom pitanju (jedan od razloga je bila i želja da se Italiji ne da izgovor za napuštanje neutralnosti). Nakon britanskog povlačenja iz Norveške, planovi o iskrcavanju u Solunu bili su konačno odbačeni. Glavna briga jugoslovenske diplomatije u to vreme bila je i danje zaštita od Italije, koja je već vršila vojne pripreme i razmatrala mogućnost podsticanja hrvatskog ustanka (Pavelić). Zato je pokušano da se pronađe oslonac kod sile na koju se dotada u Jugoslaviji nije računalo – Sovjetskog Saveza. Ovo je, međutim, značilo potpuni preokret dvadesetogodišnje politike prema boljševičkoj Rusiji. Jugoslavija je, naime, početkom dvadesetih godina primila veliki broj belih emigranata, koji su dali vredan dopronos materijalnom i kulturnom životu, a sve do jeseni 1939. jedan bivši savetnik ruske carske ambasade predstavljao je Rusiju u Beogradu. 20. juna 1940. u Ankari je potpisan sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Sovjetskog Saveza i Kraljevine Jugoslavije, a za jugoslovenskog

ambasdora u Moskvi postavljen je vođa Srpske zemljoradničke stranke Milan Gavrilović.

Ali upravo u to vreme na zapadnom frontu je došlo do potpunog sloma Francuske, tako da je Sovjetski Savez morao da se vrati defanzivnoj ulozi na Balkanu. Musolini je 10. juna javno objavio ulazak Italije u rat i tim prilikom opomenuo Jugoslaviju da ne ugrozi neutralnost koju joj je navodno namenio. U julu je, bez obzira na to, ponovo nameravo da je uništi, ali je Hitler saopštio Ćanu da bi likvidaciju Jugoslavije trebalo odložiti za povoljniji trenutak, pošto bi sukob na Balkanu mogao da izazove intervenciju Sovjetskog Saveza. Musolini je privremeno popustio, ali je ubzo ipak odlučio da započne rat na Balkanu. 28. septembra italijanske trupe su napale Grčku. Jugoslavija je pokazivala veliko zanimanje za sudbinu Soluna, ali je uspešna grčka kontraofanziva učinila bespredmetnim razmišljanja o jugoslovenskom zaposedanju te luke. Ministar vojske Milan Nedić, jedan od začetnika plana o zauzimanju Soluna, bio je smenjen, između ostalog i zbog izostanka odbrambenih mera nakon italijanskog bombardovanja Bitolja 5. i 6. novembra. Istoga meseca počeli su tajni italijansko-jugoslovenski pregovori, o čemu je Ćano obavestio Hitlera kada ga je posetio da bi zatražio pomoć u Grčkoj. Hitler je tada izneo stav da je za isterivanje Britanaca iz Sredozemlja ključno pridobijanje Beograda na stranu Osovine, o čemu je pismom obavestio i samog Musolinija, koji je izrazio spremnost da zajamči jugoslovenske granice i uz izvesne uslove prepusti Solun Jugoslaviji.

Hitler je želeo da što pre ostvari svoje planove o jugoslovenskom pristupanju Trojnom paktu i stoga je odlučio da pozove kneza Pavla i predloži mu «savez». Umesto namesnika, krajem novembra 1940. na sastanak sa Hitlerom stigao je Cincar-Marković. Međutim, njihov razgovor nije doneo konretne rezultate. Jugoslovenska vlada je, uprkos korišćenju Soluna kao mamca, ostala pri taktici odugovlačenja i samome Hitleru je bilo jasno bez daljih pritisaka neće pristupiti Trojnom paktu. Jugoslavija je, štaviše, tajno pružala pomoć Grčkoj i odbila prenošenje vojnog materijala namenjenog italijanskoj vojsci u Albaniji preko svoje teritorije. 10. novembra potpisan je jugoslovensko-mađarski pakt o prijateljstvu, što je Sovjetski Savez iskoristio kao povod za odustajanje od obećane isporuke oružja Jugoslaviji.

U samoj Jugoslaviji raslo je nezadovoljstvo kompromisom iz 1939. godine. Maček je zahtevao obrazovanje Bosne i Hercegovine kao posebne

jedinice ili, u slučaju priključivanja tog područja Srbiji, jednak deo za Hrvatsku. Autonomiju Bosne i Hercegovine tražio je i Džaferbeg Kulenović, koji je postao vođa Jugoslovenske muslimanske organizacije nakon smrti Mehmeda Spaha, a sporazum je napadala i srpska opozicija.

Početkom januara 1941. nemačke trupe su ušle u Rumuniju. Bilo je očigledno da Nemačka namerava da te trupe preko Bugarske uputi u Grčku, radi pomoći Italijanima. Čim bi Bugarska pristupila Trojnom paktu i nemačke i italijanske trupe se spojile, Jugoslavija, potpuno opkoljena, morala bi da izabere: ili sa Nemačkom ili protiv nje. Velika Britanija, uz podršku SAD, nastojala je da podstakne Jugoslaviju na otpor i eventualni savez sa Grčkom i Turskom. Diplomatske aktivnosti u Moskvi dovele su do zaključka da Sovjetski Savez neće intervenisati ukoliko Nemci uđu u Bugarsku. Jugoslovenska diplomatija je tada pokušala da novim italijansko-jugoslovenskim paktom zameni pristupanje Osovini, ali to u Berlinu nije bilo prihvaćeno. Hitler je pozvao Cvetkovića i Cincar-Markovića na razgovore u Salzburg, gde je 14. februara energično zatražio pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, objašnjavajući da pod time ne podrazumeva vojnu saradnju niti pravo prelaska za nemačke trupe. Cvetković i Cincar-Marković nisu, međutim, prihatili predlog, već je težina odluke prepuštena knezu Pavlu koga je Hitler pozvao da ga poseti. 1. marta Bugarska je pristupila Trojnom paktu i nemačke trupe su prešle na njenu teritoriju. Cvetković i Cincar-Marković su odlučili da knez Pavle treba da se sastane sa Hitlerom. Na sastanku 4. marta jugoslovenski namesnik je, na Hitlerovo uporno traženje da potpiše Trojni pakt, objasnio da mora da se dogovori sa svojim savetnicima i vladom. Na sastanku krunskog saveta 6. marta, nakon teške rasprave, odlučeno je da se pakt prihvati, s tim da Nemačka pruži pomenute garancije. Pojačani britanski napor da narednih dana da se Jugoslavija, Grčka i Turska podstaknu na otpor Nemačkoj ostao je bez rezultata. Jugoslavija je nastavila pregovore sa Nemcima o garantovanju teritorijalnog integriteta i netraženja vojne pomoći. Hitler je pristao na ovo, ali je smatrao da bi trebalo da se ostavi mogućnost da, ukoliko se jugoslovenska vlada predomisli, ipak dođe do vojne saradnje sa Nemačkom i Italijom. Ovo je u Beogradu izazvalo strah da Hitler namerava da podstakne političke promene u Jugoslaviji i vrati na vlast bivšeg premijera. Zbog toga je rešeno da Stojadinović bude predat Britancima, kojima je i izručen 20. marta na grčkoj granici. Ribentrop je 19. marta poručio u Beograd da nastupa jedinstvena prilika koja se ne sme propustiti i da bi potpisivanje pristupanja paktu moralo da se obavi 23. ili 24. marta. Na punom sastanku kabineta 20. marta uveče Cincar-Marković je zatražio da se

prema preporuci krunskog saveta pakt potpiše. Od sedamnaest ministara, samo tri su se izjasnili protiv, a dvojica podneli ostavke. 25. marta jugoslovenska delegacija je doputovala u Beč i toga dana Cvetković i Cincar-Marković su potpisali ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, a potom su primili tri note koje su potpisali Ribentrop i Ćano. Prvom notom sile Osovine su se obavezale da će poštovati teritorijalni integritet Jugoslavije. Drugom notom, koja nije smela da bude objavljena, obećale su da neće tražiti vojnu pomoć i da će Jugoslaviji biti prepušteno da sama sklapa vojne aranžmane u okviru Osovine. Trećom notom je bilo obećano da od Jugoslavije neće biti traženo odobrenje za prelaz trupa preko njene teritorije dok traje rat. Jugoslaviji je obećan i izlaz na Egejsko more, ali o tome nije sastavnjen poseban dokument, već je to pitanje ostavljeno za kasnije.

U Beogradu se, međutim, u vojnim krugovima pripremao državni udar. Začetnik ideje o državnom udaru bio je general Bora Mirković, koji je za predvodnika zavere i budućeg političkog i vojnog vođu pronašao zapovednika jugoslovenskog vazduhoplovstva, generala Dušana Simovića. Pripreme za prevrat su bile završene do popodneva 26. marta, kada je Mirković saznao da su se Cvetković i Cincar-Marković vratili iz Beča i odlučio da se udar izvrši u roku od 24 časa. Preko noći, trupe su su neupadljivo krenule ka cenru Beograda, gde su opkolile ministarstva. Ministri su bili uhapšeni na spavanju i dovedeni u generalštab, gde je Mirković, vođa puča, predao svoje privremeno zapovedništvo generalu Simoviću. Do jutra, potpuna vlast je bila u rukama vojske, a prevrat je bio, izuzev ubistva jednog policajca, izvršen bez krvi. Do podneva 27. marta masa je ispunila ulice i trgove, pođdravljajući puč i demonstrirajući protiv pakta sa Nemačkom. Simović je želeo da sastavi novu vladu, u kojoj bi predsednik bio on sam, a u kojoj je želeo da, gotovo i silom, zadrži četiri ministra Hrvata iz prethodne. Maček, obavešten o ovim događajima, sastao se u Zagrebu sa knezom Pavlom, koji je odbio njegov predlog da se suprostave beogradskom državnom udaru.

Prvi problem zaverenika bilo je utvrđivanje zakonitosti nove vlade. Prema ustavu iz 1931, to se moglo postići samo kraljevom pismenom potvrdom. Kada nisu uspeli da jutrom prodru do kralja, odlučili su da deluju kao da je on već potpisao proglas kojim se objavljuje njegovo stupanje na presto i imenovanje Simovića za predsednika vlade. Oko devet sati prepodne, kralj Petar je na radiju čuo glas sličan svome koji je narodu objavljivao ove odluke. 27. marta uveče, knez Pavle je, kao i druga dvojica

namesnika, potpisao ostavku i iste noći sa porodicom otputovao u Grčku. Istovremeno je kralj Petar potpisao proglas koji je prethodno bio objavljen u njegovo ime.

U Nemačkoj su veoma brzo reagovali na ove događaje. Već u 14 časova i 30 minuta 27. marta, Hitler je izdao svoju direktivu 25, naredbu o napadu na Jugoslaviju. Nova vlast je, međutim, ubrzo shvatila političku i vojnu situaciju u kojoj se nalazi i prihvatila gotovo istu politiku protiv koje je izvršen prevrat. I pored izvesne nejasnosti u svome stavu, nova vlada nije pokazivala nameru da poništi čin pristupanja Trojnom paktu. Simović se 1. aprila u tajnosti sastao sa načelnikom britanskog imperijalnog štaba Džonom Dilom, ali bez stvarnih rezultata. Dil je izvestio da je kod Simovića i njegovih ljudi naišao samo na zbrku i oduzetost. Nova jugoslovenska vlada se obratila za pomoć Sovjetskom Savezu. Rano ujutro 6. aprila potpisan je sovjetsko-jugoslovenski ugovor o prijateljstvu i nenapadanju. Drugim članom ugovora bilo je predviđeno da ako jedna od oguvornih strana bude napadnuta od treće sile, druga ugovorna sila garantuje da će zadržati politiku prijateljstva prema njoj. (Od Sovjetskog Saveza se očekivala i pomoć u naoružanju, ali se ubrzo ispostavilo da sovjetske vlasti neće preduzeti ništa da bi ispunile svoje obećanje.)

U Jugoslaviju su iz Berlina stizale informacije da se napad priprema za 6. april, ali se tome nije previše verovalo. Maček, koji je ipak pristao da uđe u vladu, stigao je 4. aprila u Beograd i zatekao članove kabineta u strahu od rata sa Nemačkom. Panika je bila obuzela sve ministre, osim samoga Simovića. Kada se kabinet 5. aprila poslepodne sastao da razmotri predlog Italije o posredovanju, generalov vatreni patriotski govor, pun slavnih primera junaštva iz srpske prošlosti, razgnevio je Mačeka, koji je zapretio ostavkom. Simović ga je ipak umirio, rekavši da konačnu odluku treba doneti narednog dana.

Ali, bilo je već kasno. 6. aprila ujutro nemački avioni bombardovali su Beograd. Tokom narednih dvanaest dana, nemačka vojska, uz izvesnu pomoć bugarskih, mađarskih i italijanskih trupa, pregazila je čitavu zemlju. Otpor jugoslovenske vojske bio je veoma slab. Nemački gubici u ovome ratu iznosili su 151 poginuo, 392 ranjena i 15 nestalih vojnika. Čitave jedinice Hrvata su se pobunile, predale ili jednostavno otišle kući. Beograd je pao popodne 12. aprila, a tokom rata zarobljeno je 254.000 pripadnika jugoslovenske vojske, koja se raspala kao organizovana celina.

Vlada je napustila Beograd odmah nakon početka bombardovanja i ppešla u Užice, gde je pokušala da očuva nekakvu vlast u zemlji. Predstavnik Slovenaca, Kulovec, poginuo je prilikom bombardovanja prestonice. Maček je objavio svoju ostavku i nameru da se vrati u Hrvatsku. 11. aprila vlada je prešla na Pale, a 13. je održala svoj poslednji sastanak na tlu Jugoslavije, na kome je Simović predložio prebacivanje u Nikšić. Istog dana podneo je ostavku na položaj načelnika generalštaba u korist generala Kalafatovića, kome je rekao da ugovori primirje sa Nemcima. Kralj je napustio zemlju 14. aprila, a članovi vlade narednog dana. General Kalafatović i bivši ministar Cincar-Marković su 17. aprila u Beogradu potpisali dokument o primirju, koje je stupalo na snagu u podne narednog dana.