1. POGLAVLJE

KAKO SE U VAŠINGTONU FORMIRAO STAV

PREMA JUGOSLOVENSKOM SUKOBU

U VAŠINGTONU, IMIDŽ JE TAJ KOJI ČINI RAZLIKU

Hladnog zimskog jutra, 6-og decembra 1995-e, uzela sam taksi i požurila u

CNN-ov televizijski studio blizu Kapitol Hila, u centru Vašingtona D.C. . Pozvana

sam da gostujem na CNN-ovom News Hour, da razgovaramo o Dejtonskom

mirovnom sporazumu kojim je okončan jugoslovenski sukob između tri zaraćene

strane u Bosni - Srba, Muslimana i Hrvata. Američke trupe uskoro odlaze u Bosnu, a

grad Sarajevo trebalo je da preuzmu snage bosanskih Muslimana. Međutim, više od

60.000 preostalih Srba čvrsto se zbilo u istočnom delu Sarajeva odbijajući da

kontrolu nad gradom predaju bosanskim Muslimanima. Stav, koji sam na CNN-u

nameravala da branim, bio je da je neophodno naći kompromisno rešenje.

Priznavanjem Srbima u Sarajevu pravo na neku vrstu samouprave, sprečio bi se

masovni egzodus srpskih civila iz grada

Ušla sam u CNN-ov studio na 11-om spratu, spremna da raspravljam o tome

kako da se razreši teška situacija u Sarajevu i da pomognem da se objasni srpsko

gledište, koje je često bilo pogrešno tumačeno. Sela sam nasuprot Reid Collins-a,

voditelja CNN-a koji me je već u nekoliko navrata intervjuisao na CNN-u, kada sam

diskutovala o etničkim sukobima u predhodnoj Jugoslaviji. Sa uključenim kamerama,

prikačenim mikrofonima, slušalicama na mestu i podešenom jačinom zvuka, mi smo

bili spremni da počnemo. Za ne više od pet minuta, pitanja o sukobu su postavljena,

odgovori su dati i naš intervju bio je završen. Počela sam da ustajem sa sedišta,

nadajući se da su gledaoci širom sveta bili u stanju da nekako shvate svu složenost

bosanskog sukoba, iz onih nekoliko isečaka informacija koje su upravo čuli. Dok sam

izlazila, Reid Collins se okrenuo ka meni i rekao: “Vaš posao nije lak. Srbi su izgubili

rat za podršku javnosti u Vašingtonu. Nema mnogo reportera u Vašingtonu koji se

sećaju kakvi su Srbi bili dok je Jugoslavija bila cela. Da su Srbi potrošili polovinu

svog novca na kontakte s javnošću i lobiranje, umesto na puške i tenkove, bili bi

mnogo delotvorniji.”

Budući da sam godinama bila aktivni učesnik u vašingtonskom elitnom

okruženju, potpuno sam razumela Collins-ovu primedbu. Bilo koja strana vlada, koja

ignoriše važnost kontakata s javnošću i lobiranja u Vašingtonu, ubrzo oseti bes

gnevnih uvodničara, omču i strele medijskih veličina i osude činovnika Stejt

Departmenta i Bele kuće. Samo postojanje na stotine firmi za kontakte s javnošću i

lobiranje, koje predstavljaju klijente koji godišnje troše milione dolara da bi ostavili

odgovarajući utisak na američku vladu, potvrđuje činjenicu koliko je dobar imidž

važan u Vašingtonu. Hiljade zastupnika, advokata i stranih predstavnika ulaze i izlaze

iz Stejt Departmenta i kongresnih kancelarija, televizijskih studija i soba za novinare,

promovišući interese svojih klijenata u svakodnevnoj igri uticaja u Vašingtonu. Sam

uticaj postao je glavna industrija Vašingtona. Od 1990-e, Vašington je imao na stotine

profesionalnih firmi za kontakte s javnošću i preko 15.000 predstavnika - uključujući

registrovane lobiste, strane posrednike, advokate, konsultante za kontakte s javnošću,

čelnike komiteta za političke akcije, članove instituta za spoljnu politiku ili

“istraživačkih centara ” kao i članove drugih profesija u organizacijama - svi oni rade

na prenošenju pogodnih poruka vašingtonskim političarima.1

Fenomen građenja i sprovođenja spoljne politike Vašingtona, deo je

dugogodišnjeg američkog demokratskog razvoja. Iako se zastupanje odvija u javnim

forumima, razlozi zbog kojih politička elita neka gledišta prihvata dok druga

odbacuje, često su skriveni od javnosti. Američki političari ne primaju utiske o

stranim događanjima u vakumu. Njihova mišljenja ne moraju da budu zasnovana na

objektivnom, racionalnom, sveobuhvatnom ispitivanju činjenica od slučaja do slučaja,

nego pre na utiscima i pretpostavkama koje kreiraju elokventni pojedinci, lobisti i

“čigre” -“doktori” za kontakte s javnošču.

Raspad Jugoslavije 1991-e i surov građanski rat koji je buknuo između

etničkih i religioznih grupa - Srba, Hrvata i bosanskih Muslimana - bio je prvi veći

sukob u Evropi od završetka drugog svetskog rata. Što je još važnije, bila je to prva

veća etnička kriza u periodu nakon završetka hladnog rata. Pokušajima republike

Slovenije i Hrvatske i etničkih Muslimana i Hrvata u Bosni i Hercegovini, da se

izdvoje iz Jugoslavije, otpor su pružili Srbi, naročito nekoliko miliona Srba koji su

živeli u Bosni i Hrvatskoj. Usledio je građanski rat u Hrvatskoj, jula 1991-e, između

snaga hrvatske vlade i lokalnih Srba, srpske manjine sa područja Krajina i Slavonije.

Od aprila 1992-e, borbe su se proširile na Bosnu i Hercegovinu, između regionalnih

grupa Muslimana, Srba i Hrvata. Nemačka je postala prva zemlja koja je priznala

vlade Slovenije, Hrvatske i bosanskih Muslimana kao nove države, dok su druge

članice Evropske Zajednice i SAD rado sledile njen primer. U toku četiri godine rata,

SAD je bila na strani bosanskih Muslimana i Hrvata u njihovoj borbi protiv bosanskih

Srba i na sličan način podržavala hrvatsku vladu protiv etničkih Srba - krajišnika.

Novembra 1995-e, nakon vazdušnih udara NATO-a na ciljeve bosanskih Srba,

jugoslovenski sukob zvanično je završen kada su tri zaraćene strane potpisale

Dejtonski mirovni plan, pod uslovima koje je osmislila i nadgledala SAD. Od Dejtona

nadalje, SAD je preuzela ulogu mirovnjaka i policajca u Bosni, nastavljajući

diplomatsku kampanju i kontrolu, sa ciljem da se održi krhki mir između zaraćenih

strana. Od februara 1998-e i sama Srbija našla se u ratu, kada je Oslobodilačka vojska

Kosova ( OVK ), jedna albanska gerilska grupa, otpočela sa oružanom pobunom na

području južne srpske pokrajine Kosovo. Umešanost SAD u događaje na Balkanu

dostigla je još jedan besprimeran stepen, kada su ratni avioni NATO-a predvođenog

Amerikom, otpočeli sa bombardovanjem Jugoslavije; prvi put u 50-godišnjoj istoriji,

ova organizacija napala je jednu suverenu državu.

Jugoslovenski građanski rat privukao je pažnju celog sveta zbog svoje

važnosti za zemlje sa političkim, kulturnim i religijskim interesima u regionu: SAD,

Zapadne Evrope, Istočne Evrope, Rusije i islamskog sveta - posebno Turske. Do

sukoba je došlo u vremenu izuzetnih geopolitičkih promena. Raspad Sovjetskog

Saveza 1990-e, omogučio je da SAD izbiju na površinu kao trijumfalan lider sveta

posle hladnog rata. Kao takva, Amerika je jedva čekala da demonstrira svoje vođstvo

u evropskim političkim i stvarima bezbednosti. Vašington je težio da pokaže da se

evropskom krizom, kao što je jugoslovenski sukob, ne može upravljati bez bitnog

uključenja SAD i vojne akcije NATO-a pod njenim vođstvom. U tom kontekstu,

raspad Jugoslavije i građanski rat koji je usledio, bio je prvi izazov za američku

političku elitu u periodu posle hladnog rata. U svim sektorima vašingtonskog

establišmenta sukob je izazvao izuzetnu pažnju - u vladinim agencijama za spoljnu

politiku, “istraživačkim centrima” za spoljnu politiku, komitetima Kongresa za

spoljnu politiku i američkim medijima.

Američka javnost postala je svesna rata u Jugoslaviji kroz emocionalno

medijsko izveštavanje i raspaljenu retoriku američkih vladinih činovnika, političkih

lidera, aktivista i medijskih veličina. Dok su televizijski ekrani osvajali gledaoce

slikama rata, nasiljem i ljudskom patnjom, vašingtonska politička elita, aktivisti i

novokomponovani “eksperti” uskočili su u “furgon tog voza” da bi predstavili svoja

gledišta na televiziji, radiju i drugim javnim forumima. Zbog ogromnog publiciteta o

jugoslovenskom sukobu, dobijao se utisak da je o tom ratu sve istraženo i da su stvari

sagledane iz svih uglova. Ovo prividno obilje informacija, međutim, nije bilo

garancija da su sve činjenice shvaćene ili otkrivene. Dok se etnički metež povećavao,

mediji su, opisujući sukob, objavljivali uredno pakovane kratke poruke (sound bites).

Izliv antisrpskih osećanja iz Vašingtona, naveo je jednog čuvenog srpskog pesnika,

Matiju Bečkovića, da napiše: “nikada pre nije se toliko govorilo o Srbima, a sa tako

malo znanja o njima”.2

Dok su aktivisti i eksperti raspravljali za i protiv akcije SAD u

jugoslovenskom ratu, američka javnost nije bila svesna šta leži iza te retorike - tog

“rata rečima” koji je uzimao maha u Vašingtonu. Iznenađujuće, ovaj rat imao je veći

uticaj na jugoslovenski sukob nego akcije na terenu između samih zaraćenih strana.

“Rat rečima” bila je bitka za uticaj jednog gledišta nad drugim. Linije fronta

postavljene su između onih koji su insistirali na intervenciji SAD na Balkanu i onih

koji su podržavali ograničene, opreznije akcije. “Rat rečima” hranio se retorikom

zasnovanom na moralisanju i medijskoj manipulaciji slikama, protiv manje glasnih,

razumnih stavova. Taj rat vodili su vašingtonski intervencionisti a podsticali su ga

aktivisti i specijalne interesne grupe koje su zastupale interese nekih od

jugoslovenskih zaraćenih strana.

Najdelotvornije vreme za prenošenje poruka o jugoslovenskoj krizi

Vašingtonu, bilo je ono dok je to sporno pitanje bilo još relativno nepoznato.Bilo je to

tačno u ono vreme kada su Srbi u Vašingtonu ćutali, dok su hrvatski i funkcioneri

bosanskih Muslimana pokrenuli propagandnu kampanju maksimalnog intenziteta,

usmerenu na elitu američkih političara i medije. U tim prvim danima jugoslovenskih

problema, Vašington je bio neispisana ploča na kojoj se mogla ispisati skoro svaka

iole verovatna priča. Informacije o jugoslovenskom sukobu, koje su lansirale hrvatska

vlada i vlada bosanskih Muslimana u prvim danima rata, bile su dobrodošle

analitičarima izvršnih odelenja i članovima Kongresa, koji su se svakodnevno

suočavali sa obiljem složenih informacija o inostranim događanjima, koje je trebalo

izdvojiti i razvrstati po važnosti.

Za većinu analitičara Stejt Department-a, kongresnog osoblja i novinara,

Jugoslavija je bila krpež od različitih etničkih grupa, sa komplikovanom istorijom i

konfuznim granicama. Na kongresnoj raspravi Senatskog odbora za spoljnopolitičke

odnose u proleće 1992-e, dvojica analitičara Stejt Departmenta bili su zbunjeni

pitanjem o tome kako su izgledale jugoslovenske unutrašnje granice pre nego je

komunistički režim Josipa Broza Tita došao na vlast u zemlji posle drugog svetskog

rata. Bilo je to dobro pitanje. Slušajući raspravu s nestrpljenjem sam očekivala

odgovor. Očekivala sam da će predstavnici Stejt Departmenta izvući mapu i pokazati

da su etnički Srbi stolećima naseljavali područja sadašnjih jugoslovenskih republika,

Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao i da je Tito promenio jugoslovenske unutrašnje

granice, tako da su Srbi ostali rastureni u nekoliko republika. Ovo je bio ključ za

razumevanje - zašto će doći do građanskog rata, ako bi se zemlja raspala duž

unutrašnjih granica, što bi milione etničkih Srba razdvojilo u nekoliko država, pod

vlašću sve više neprijateljski nastrojenih etničkih suseda . U obraćanju članovima

Kongresa, međutim, vodeći eksperti Stejt Departmenta za Balkan, nisu imali odgovor.

Posle izvesnog oklevanja, jedan od eksperata rekao je članovima Kongresa: “Moraću

da se na to vratim kasnije.”

U to vreme, jedan član uprave Komiteta za spoljne poslove Senata, koji je bio

prisutan na toj raspravi, Peter Galbraith (Piter Galbrajt), rekao mi je da ga interesuju

jugoslovenski problemi i tražio da mu pošaljem te mape, što sam ja i učinila. Niko ne

bi trebalo da potcenjuje važnost kongresnih štablija. Nekoliko godina kasnije, Galbrajt

je postao američki ambasador u Hrvatskoj. Iako je postao ključni izvor informacija i

savetodavac američke vlade, on je imao iznenađujuće malo obuke, iskustva i znanja o

tom regionu. Ove karakteristike bile su tipične i za mnoge druge, koji su se u

Vašingtonu bavili Balkanom.

Nemajući dovoljno informacija o jugoslovenskoj složenoj situaciji, Vašington

je zastupao gledište koje je odražavalo pretpostavke, pretpostavke koje su stvarali

pojedinci koji su davali jasne i sažete odgovore. To je establišment učinilo osetljivim

za gledišta advokata i “misionara” određene zaraćene strane u jugoslovenskom ratu.

Hrvatska vlada i vlada bosanskih Muslimana shvatili su implikacije vašingtonske

naivnosti u pogledu jugoslovenskih događanja i brzo su iskoristili situaciju da izlože

svoje stavove američkim funkcionerima koji donose odluke i medijima. U 1991-oj,

dok se Jugoslavija raspadala, vlada Hrvatske unajmila je firmu za kontakte s javnošću

Ruder Finn inc. da lobira kod američke vlade, da podrži ciljeve njihovog rata protiv

Srba. Od 1992-e, rukovodstvo bosanskih Muslimana pridružilo se Hrvatima kao drugi

jugoslovenski klijent firme Ruder Finn. Uskoro zatim, ista firma počinje da zastupa

proseparatističku albansku grupu, koja se u Vašingtonu borila za priznavanje njihovih

teritorijalnih ciljeva u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo. Istovremeno, dok se ranih 90-

ih zahuktavao rat za podršku javnosti, srpsko rukovodstvo i rukovodstvo bosanskih

Srba ignorisalo je rat rečima, koji se odvijao u Vašingtonu. Srbi nisu unajmili

profesionalnu pomoć i propustili su da uspostave kontakte sa američkim političarima i

onima koji utiču na stvaranje javnog mnenja u Vašingtonu. Kao što je jugoslovenski

sukob na kraju pokazao, svaka strana nacija koja potcenjuje vašingtonsku ulogu u

međunarodnim poslovima, ubrzo plaća visoku cenu. S druge strane, oni koji shvataju

kako Vašington radi, osvajaju ogromne nagrade. Srbi su hteli da jugoslovenski etnički

problemi ostanu unutrašnja stvar zemlje, dok su Hrvati i Muslimani

internacionalizovali sukob i borili se za simpatije i podršku vašingtonske elite.

Ovakav njihov prilaz naišao je na plodno tlo u vašingtonskom posthladnoratovskom

okruženju, čija je ambiciozna vlada i medijska elita pozdravila novi krstaški pohod u

eri bez Sovjetske pretnje.

Američki mediji obezbedili su vladi bosanskih Muslimana efikasno sredstvo

za komunikaciju o njihovom viđenju jugoslovenskog sukoba.Vašingtonski politički

igrači najčešće ne žele da sami zastupaju bilo koje gledište o nekom međunarodnom

političkom problemu. Zbog toga, oni koji traže vašingtonsku podršku moraju da

obezbede izvestan kontekst legitimnosti. Ova legitimnost najefikasnije se kreira

pomoću medija. Jednom kada se to gledište ugradi u vašingtonsku popularnu retoriku,

postaje teško da se ono ospori. Za vreme jugoslovenskog sukoba, hrvatski lobisti i

lobisti bosanskih Muslimana, strani agenti i profesionalci za stvaranje podrške

javnosti, uvažavali su moć imidža u Vašingtonu. Oni su redovno kontaktirali medije i

učestvovali u televizijskim i radio emisijama, čija bi moć ubeđivanja mogla da

podstakne pažnju javnosti, utiče na emocije političara i pokrene kongresne

zakonodavce da potpomognu hrvatske i muslimanske interese protiv Srba.

Na kraju, “rat rečima” dobile su vlada bosanskih Muslimana i hrvatska vlada

koje su vodile bitku glasno pozivajući SAD da intervenišu u njihovu korist u

jugoslovenskom sukobu. Iako su jugoslovenski Srbi i u Hrvatskoj i u Bosni i

Hercegovini imali prednost u oružju, na kraju nisu dobro prošli. Bosanski Muslimani,

nasuprot tome, u početku sukoba bili su lošije opremljeni ali su bili sposobni da

upotrebe “reči” kao efikasno oružje, što im je konačno donelo podršku Vašingtona. U

toku većeg dela sukoba, vlada Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem, nije

shvatala važnost imidža i dobrih odnosa s javnošću. Tako je to bilo sve do kraja 1998-

e kada je Milošević konačno shvatio problem i primetio: “Mislim da je glavni

problem u SAD što imamo veoma loš PR (odnose s javnošću).”3

Međutim, ovo

razumevanje došlo je suviše kasno da bi se promenio imidž Srba. Kako je 1998-e

kosovska kriza sve više rasla, ponovo su se pojavile medijske manipulacije,

pomeranje težišta važnosti u događajima i dvostruki standardi, koje je vašingtonska

politika sprovodila tokom celog jugoslovenskog sukoba.

Kulturom vašingtonske elite može se objasniti kako su se pogrešne predstave

stvarale tokom jugoslovenskog rata. Devedesete godine bile su vreme sve većeg

uticaja lobista na Vašington. Pojavom SAD kao jedine supersile posle hladnog rata,

strane vlade počinju sve više da shvataju da odluke koje se donose u Vašingtonu,

mogu da donesu rat ili mir, ekonomski prosperitet ili razaranje geografski udaljenim

zemljama. Strane vlade tragaju za naklonošću vašingtonske elite pomoću unajmljenih

predstavnika koji mogu da ubede Vašington da podrži američko vojno angažovanje,

prodaju oružja ili internacionalne zajmove i dozvole.

Iako je teško izmeriti efekte stranog lobiranja, jasno je da je strani uticaj

uspevao da iskrivi vašingtonske utiske o izvesnim međunarodnim događanjima.

Napori kuvajtske vlade da obezbedi podršku javnosti uoči rata u Persijskom zalivu,

dobar su primer za ilustrovanje ovog problema. 1985-e, u toku rane faze iračke

okupacije Kuvajta, jedna 15-godišnja devojčica suznih očiju dala je potresan iskaz

skupštini Komiteta za ljudska prava, tvrdeći da je videla iračke vojnike kako vade

bebe iz inkubatora i ubijaju ih bacajući ih na pod. U to vreme, kongresmen John

Porter rekao je da nikada još nije čuo nešto tako varvarsko i sadističko u čitavom

svom životu. Tek je1996-e otkriveno da se radilo o falsifikatu. Multimilionska firma

Hill &Knowlton organizovala je učešće devojčice na kongresnom zasedanju. Svedok

je ustvari bila kčerka kuvajtskog ambasadora.4 Priča puna emocija, koju je ispričao

verodostojni svedok, proizvela je snažan efekat na članove Kongresa koji su u to

vreme raspravljali da li bi SAD trebalo da uđe u rat sa Irakom. Uspešno dejstvo priča

nabijenih emocijama na članove Kongresa, nije se završilo sa “inkubator” pričom. U

godinama koje su sledile, članovi Kongresa bombardovani su uzbudljivim izveštajima

o jugoslovenskom ratu - preko medija i ličnih kontakata sa predstavnicima vlade

bosanskih Muslimana. Iako se verodostojnost mnogih od ovih izveštaja nije mogla

proveriti, a za neka od njih se kasnije utvrdilo da su lažna, njihovi efekti su dali

opipljive rezultate za zaraćene strane, uporne da pridobiju vašingtonsku podršku.

Članovi Kongresa takođe su bili osetljivi na uticaj specijalnih interesnih grupa u SAD

koje su tu bile već pustile koren odranije.

U jugoslovenskom slučaju, nivo efikasnosti izvesnih jugoslovenskih etničkih

zastupničkih grupa bio je određen veličinom fondova, ličnim kontaktima,

sposobnošću ubeđivanja, izborom najpogodnijeg trenutka za akciju i stepenom uticaja

koji su pojedinci imali na stvaranje mišljenja o američkim političkim pitanjima.

Etničko lobiranje u SAD i dalje predstavlja primer važne doktrine američke

demokratije: oni koji su u stanju da se organizuju u efikasne akcione grupe, u stanju

su i da utiču na donošenje odluka američke vlade. Mnoge američko-etničke specijalne

interesne grupe odražavaju stavove vlada u njihovim zavičajnim zemljama. Na taj

način strane vlade mogu da imaju posredan uticaj na odluke SAD. One specijalne

interesne grupe koje su moćne, dobro organizovane i dobro finansirane, mogu da

privuku pažnju Kongresa na jedan predmet rasprave na račun drugog, dugoročnim

sistematskim nastojanjem da se obezbedi odgovarajući uticaj. Jednom, kada se neko

od članova Kongresa zainteresuje za taj predmet, on ili ona se ohrabruju da

prikupljaju podršku i drugih članova Kongresa, da vrše pritisak na predsednika ili da

formiraju koalicije radi usvajanja određenog zakona.

U vreme jugoslovenskog sukoba 90-tih, jedan od najmoćnijih članova Senata i

bučni zagovornik američke intervencije u Bosni, bivši senator Bob Dole (Bob Dol),

prvi se uključio u raspravu o događajima na Balkanu kad ga je bivši kongresmen

Joseph DioGuardi, poreklom Albanac, pozvao 1989-e da mu se pridruži na putovanju

po Kosovu. Od tog vremena, Dol je gajio simpatije za separatističke zahteve grupa

etničkih Albanaca. Dola su takođe vrbovale hrvatska vlada i hrvatsko-američke grupe,

kao i funkcioneri bosanskih Muslimana, radi obezbeđivanja američke podrške za

njihovu stvar.5 Mira Barata, hrvatska Amerikanka, mnogo godina radila je kao glavni

savetnik senatora Dola za Balkan. Možda Baratino hrvatsko poreklo ima veze sa

Dolovim neuobičajenim interesovanjem za jugoslovenski sukob i objašnjava zašto je

on postao naročito uticajan glas protiv Srba u narednim godinama - činjenica koju

medijske veličine nikada nisu pomenule ni u jednoj od mnogih televizijskih emisija u

kojima je Dol učestvovao tih godina. Dolova aktivnost u vezi krize na Balkanu

produžila se i nakon isteka mandata u Kongresu, kad je postao predsednik

Internacionalne komisije za nestala lica u bosanskim i hrvatskim ratovima. Ova

organizacija zastupala je interese vlade bosanskih Muslimana i hrvatske vlade i kroz

nju je Dol nastavio da 1998-e zastupa interese Albanaca na Kosovu.

Drugi glasni zagovornik intervencionizma u toku jugoslovsnskog rata,

kongresmen Frank McCloskey, bio je zavrbovan od istih grupa. McCloskey je postao

bučni zagovornik američke vojne intervencije na Balkanu i zvanični savetnik vlade

bosanskih Muslimana . Kasnih 90-tih, kongresmen Eliot Engel snažno je zagovarao

separatizam kosovskih Albanaca, uglavnom zbog njegovog prijateljstva sa lokalnim

biračima Albancima u Njujorku, koji su finansijski pomogli njegovu kampanju.6

Ogromno medijsko fokusiranje na jugoslovenski sukob,u kombinaciji sa činjenicom

da su etničke grupe bosanskih Muslimana, Hrvata i Albanaca u SAD predvodile dobro

organizovanu agresivnu kampanju da bi ovladale vašingtonskim zakonodavcima i

političarima, dalo im je ogromnu prednost u uticaju nad slabije organizovanim

srpsko-američkim grupama.

Kompleksni uticaji na američku spoljnu politiku kao i sama priroda

popularnog mišljenja u Vašingtonu u toku 90-tih, objašnjavaju kako su se formirala

gledišta o jugoslovenskom sukobu i zašto je pogrešna paradigma stvorena i opstala

kroz čitavo vreme rata. Ove vrste grešaka u američkim odlukama takođe su se javljale

i u vreme hladnog rata. Brojne naučne studije pokazale su kako je pogrešna

percepcija, unutar vašingtonskog spoljnopolitičkog establišmenta, prouzrokovala

pogrešne političke procene u ranijim periodima i kasnije.7

U nedavno objavljenim

memoarima, bivši američki ministar odbrane McNamara napisao je da su sve greške u

Vijetnamu počinjene u proleće 1965-e. “Posle toga, izgledalo je da nema izlaza”.8 On

je greške u Vijetnamu pripisao političarima, njihovom “dubokom ignorisanju istorije,

kulture i politike ljudi u tom području” - onoj vrsti grešaka za koje je McNamara

rekao da su SAD učinile i u Bosni 90-tih. Kao i u Vijetnamu, američki

spoljnopolitički establišment formirao je svoje viđenje jugoslovenskog sukoba u ranoj

fazi i nastavio tim smerom do kraja rata i posle njega. Mnoge rane pretpostavke, koje

su oblikovale spoljnu politiku SAD prema regionu, nisu uzimale u obzir

jugoslovenske istorijske, kulturne i političke osobenosti.

Umesto da istraže pravu prirodu jugoslovenskog sukoba - njegovu istorijsku

pozadinu, nacionalne ciljeve ljudi i politička verovanja čelnih ljudi svake etničke

grupe - Vašington je primenio pojednostavljene i senzacionalističke argumente na

složene etničke sporove. Naročito u bosanskom sukobu, gledište o dobrima protiv zlih

nije nimalo pomoglo da se dođe do realnih rešenja za probleme regiona. Ove pogrešne

percepcije i kako je do njih došlo, glavni su predmet diskusije u sledećim poglavljima.

U suštini, ovom knjigom ću pokušati da odgovorim na pitanje: što je to oblikovalo

gledište američkog establišmenta za spoljnu politiku i njihove odluke u toku

jugoslovenskih sukoba ? Zaključak je da se vašingtonska politika i njihovo viđenje

ovih sukoba nisu zasnivali na urgentnim nacionalnim interesima SAD. Niti je to bila

refleksna reakcija na događaje u bivšoj Jugoslaviji, koji bi dali ovlašćenje za moralno

vođstvo američkoj spoljnopolitičkoj eliti. Umesto toga, američka spoljna politika

prema jugoslovenskom sukobu u posthladnoratovskim 90-tim bila je oblikovana

vašingtonskom intervencionističkom ideologijom, stvaranom u okruženju kojim

upravljaju mediji koji su podstrekivali površno razumevanje sukoba. Rezultujuća

američka spoljna politika primenjivala je dvostruke standarde na složene etničke

sukobe, koji su Balkan prepustili nestabilnim, nametnutim rešenjima.

IZVORI INTERVENCIONIZMA U AMERIČKOJ SPOLJNOJ POLITICI

Razumevanje o tome kako su se intervencionističke perspektive razvijale u

Vašingtonu, ključno je za utvrđivanje onoga što je rukovodilo američku spoljnu

politiku prema jugoslovenskom sukobu u 90-tim. Aktivnost današnje Amerike u

svetskim poslovima u potpunoj je suprotnosti sa njenim izolacionističkim počecima.

Stekavši nezavisnost i raskinuvši direktne veze sa Evropom, Amerika 18-og i 19-og

veka bila je više zainteresovana za ekspanziju na ogromne zapadne teritorije nego da

se meša u evropske rasprave. Međutim, ovaj stav se promenio ranih 1900-tih nakon

prvog svetskog rata, kada se Amerika pojavila kao vodeća ekonomska sila i

međunarodni pozajmljivač kapitala. U 1920-tim i 1930-tim, američki bankari i

korporacije videli su u prekomorskim zemljama nove povoljne mogućnosti pa su

vršili pritisak da se američki uticaj u inostranstvu poveća, kao podrška njihovim

poslovnim interesima. Američki industrijalci stvorili su institucije, uključujući

Council on Foreign Relations i Carnegie Endowment for Piece, koji su okupili

naučnike, bankare, novinare, političare i vladine funkcionere u orkestriranom

nastojanju da ubede Vašington da preuzme aktivnu ulogu u obnavljanju ekonomskih

uslova u Evropi, tvrdeći da je to u interesu i američkih bankara i američke javnosti.

Intervencija SAD u poslove drugih zemalja buknula je posle drugog svetskog

rata i to više zbog ideoloških razloga - da se predupredi pretnja komunizma. Kada su

SAD i SSSR izbile na površinu kao globalne supersile kasnih 1940-tih, stvoren je

bipolarni svet. Odlučan da zaustavi napredovanje širenja sovjetskog ekpanzionizma,

Vašington je sprovodio politiku obuzdavanja koja je postala jedna od vodećih

doktrina američke spoljne politike u godinama hladnog rata. Kad je borba protiv

komunizma postala “institucionalizovana”, da bi se sprovodila američka gledišta u

svetskim poslovima, stvoreno je mnoštvo novih vladinih agencija i birokratije. Akt o

nacionalnoj bezbednosti iz 1947-e potaknuo je besprimeran rast američkih agencija

za kreiranje spoljne politike, koje su stvorene da bi prikupljale i analizirale

informacije potrebne radi osporavanja Sovjeta. Nadgledanjem tajnih aktivnosti,

javnom diplomatijom (ili propagandom) i raspodelom strane pomoći, ove agencije

postale su instrumenti globalnog američkog uticaja. Od 1950-tih, SAD su bile

spremne da uvedu svoje instrumente za kreiranje spoljne politike na globalni nivo.

Suzbijanje komunizma bilo je integralni deo celokupne kasnije američke spoljne

politike - rat u Koreji, politika zastrašivanja Sovjeta teškom odmazdom, zalaganje

predsednika Ajzenhauera da američke snage ostanu u Evropi u okviru NATO-a do

god to bude potrebno, američka pomoć zemljama istočne Evrope koje pružaju otpor

preuzimanju vlasti od strane komunista, američka podrška invazije na Kubu u Zalivu

svinja, odobrenje akta Kongresa - Foreign Assistance Act-a kojim se odobrava pomoć

stranim vladama u borbi protiv komunizma i američki rat protiv komunizma u

Vijetnamu - samo su neki od rezultata te politike.

Mešanje SAD u poslove drugih država, u izvesnom stepenu oslabilo je u toku

1970-tih, pošto je Niksonova administracija priznala prepreke američkoj sposobnosti

da deluje kao svetski policajac. Američko angažovanje u Vijetnamu se završilo,

odnosi sa Kinom su se poboljšali a dve runde pregovora o ograničenju strateškog

naoružanja (SALT) bili su pokušaji da se obuzda trka u nuklarnom naoružanju i

poboljšaju odnosi između SAD i SSSR. Od vremena Karterove administracije,

vašingtonski stav se kretao prema “mekom” intervencionizmu - upotrebi ljudskih

prava da se nametne uticaj na stvari drugih država. Smernice nove spoljne politike

dovele su 1977-e do otvaranja Biroa za ljudska prava u nadležnosti Stejt Departmenta.

Pod Reganovom administracijom povećana je vojna moć, dok se antikomunistička

retorika koristila da bi se opravdala podrška militantnim grupama širom sveta.

Radikalne islamske Mudžahedine koji su se borili protiv Sovjeta u Afganistanu i

Kontraše koji su se borili protiv komunističkog režima Sandinista Nikaragve, nazivali

su “borci za slobodu”-uprkos izveštajima Kongresa u kojima se i Kontraši i

afganistanski Mudžahedini optužuju za kršenje ljudskih prava. Američki mediji

nikada nisu ozbiljno doveli u pitanje integritet ovakve politike.

HUMANITARNI INTERVENCIONIZAM U ERI POSLE HLADNOG RATA

Jugoslovenski sukob podudario se sa još jednom rundom povećanja američkog

intervencionizma - ovaj put, ne zbog borbe protiv komunizma već iz humanitarnih

razloga. U 90-tim,Vašington je pravdao američke vojne akcije od Bosne do Somalije

potrebom da se spreče humanitarne katastrofe. Međutim, u ovoj politici bilo je još

nečeg, što nije bilo odmah jasno. Popularni koncept 90-tih o humanitarnoj

intervenciji, bio je korišćen kao pokriće za nelegalan čin prema međunarodnom

zakonu, koji prema Povelji Ujedinjenih Nacija član 2(4) jasno kaže da će se svi

članovi u svojim međunarodnim odnosima uzdržavati od pretnji ili upotrebe sile

protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države. Možda je to

jedan od razloga što pristalice aktivnog, globalnog mešanja SAD, izbegavaju da

američke vojne akcije u inostranstvu definišu kao “intervencije”, iako osnovna

definicija ove reči - “politika ili praksa mešanja u poslove druge nacije”- jasno

opisuje akcije SAD u Bosni, Somaliji, Srbiji i drugde.9

Iako su nacije decenijama pokušavale da traže izuzetke za međunarodnu

normu nemešanja u poslove drugih država - uključujući humanitarnu intervenciju,

intervenciju radi podrške samoopredeljenju, intervenciju u interesu socijalizma ili

intervencije da se sačuva demokratija - nijedna od njih nije formalno prihvaćena.10

U

posthladnoratovskoj eri, međutim, SAD ne samo da nisu izvršile besprimeran broj

stranih intervencija nego su takođe proširile delokrug američkog intervencionizma i u

to uključili lov na lidere “neposlušnih režima”.11

U Somaliji , Klintonova

administracija vršila je pritisak da se izmeni mandat mirovnih snaga UN, da bi

omogućila da američke snage krenu u lov protiv generala Mohamed Aidid-a,

poduhvat koji je američke trupe upetljao u opasne operacije premetačina i hapšenja.12

U Bosni i Hercegovini, stabilizacione snage(SFOR) pre svega su delovale, reagujući

na ogroman pritisak iz Vašingtona, da se gone i hvataju navodni ratni zločinci. Šta

navodi na ovaj trend ? Osim što je raspad Sovjetskog Saveza omogućio SAD da

steknu neuporedivu moć u međunarodnim odnosima, vašingtonsko bavljenje

“humanitarnim intervencijama” u 90-tim takođe je bilo kreirano zbog “domaćih”

potreba.

Moguće da je potreba vašingtonskog establišmenta da redefiniše sebe bila

neočekivani vesnik politike SAD posle hladnog rata. Uoči jugoslovenskog rata,

vašingtonske vladine i nevladine institucije, koje su vodile spoljnu politiku SAD kroz

45-godišnji period hladnog rata, tražile su način da redefinišu svoju ulogu u eri

smanjenja budžeta. Bez komunističke pretnje, glavna prepreka američkim interesima

u inostranstvu nije više bila jedinstvena monolitna sovjetska opasnost nego tzv

“neposlušni režimi”- koje je trebalo suzbiti, prisiliti na poslušnost i stalno se boriti

protiv njih širom sveta. Koncept humanitarnih intervencija išao je ruku pod ruku sa

opisivanjem jednog “zlog” režima, protiv kojeg su vašingtonske medijske veličine i

političari mogli lakše da pridobiju javnost za američku vojnu akciju.

U slučaju iračkog upada na teritoriju Kuvajta, scenario sa “neposlušnim

režimom” lako je primenjen na Sadama Huseina. Međutim, protezanje ove paradigme

na druge sukobe, išlo je teže. U toku somalijskog građanskog rata, SAD su proglasile

jednog od mnogih gospodara rata za “neposlušni režim” da bi organizovale lov ali su

odustale kada se pokazalo da je Somalija suviše složen i opasan problem.U

Jugoslaviji, iako je Vašington označio srpski “neposlušni režim” kao “agresora”,

Evropljani su imali realniji stav. U toku intervjua na PBS-u, 20-tog novembra 1997-e,

kada je voditelj Charlie Rose upitao predsednika vlade, John Major-a (Džona

Mejdžora), da objasni razliku u stvaranju savezničke koalicije u Iraku u poređenju sa

Bosnom, Mejdžor je odgovorio da je u Iraku to bio jasan slučaj agresije upadom

jedne zemlje na teritoriju druge, dok je u Bosni to bio građanski rat.

Ipak, za veći deo jugoslovenskog sukoba, vašingtonski političari i kreatori

javnog mnenja pobijali su ovaj stav. Popularno viđenje jugoslovenskog rata bilo je da

je to slučaj srpske agresije - i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.Vašington je

verovao u samo jedan “neposlušni režim” po sukobu. Scenario građanskog rata bez

jasnog agresora nije obezbeđivao onaj jednostavan i čist argument za prikupljanje

podrške za američku intervenciju na Balkanu. Umesto toga, Vašington je opisivao

jugoslovenski sukob kao slučaj gde je neophodno suzbiti zli režim, uvesti

demokratiju, unaprediti ljudska prava i uvesti moralne norme.

Iako je Vašington nadugačko raspravljao o vrlinama ljudskih prava, da bi

opravdao vojne akcije od Jugoslavije do Iraka, dvostruki standardi bili su očigledni u

američkim vojnim odnosima sa određenim režimima. Američke snage za specijalne

operacije - deo združenog kombinovanog treninga razmene(JCET), programa koji je

stvoren 1991-e da bi se uspostavili vojni kontakti sa preko 110 zemalja, uključujući

Bosnu - obučavale su strane vojske vlada, koje su Stejt Department i Kongres optužili

za velike povrede ljudskih prava. 13

U program treninga bile su uključene vojske

Indonezije, Papua Nove Gvineje, Rawandan Patriotic Army i Turska -

dokumentovano je, da je američka oprema kojom su bili snabdeveni, bila korišćena za

ubijanje i progon kurdskih civila u jugoistočnim regionima Turske.14

Vojne

intervencije SAD iz humanitarnih razloga postaju još licemernije, kada se upotreba

sile opravdava dobronamernim razlozima. Kada se američka humanitarna misija u

Somaliji preokrenula u upletenost SAD u sukobe lokalnih grupa, članovi Kongresa,

uključujući senatora John-a McCain-a iz Arizone, protestovali su. “Otišli smo u

Somaliju da sprečimo da ljudi umiru od gladi. Sada ubijamo žene i decu zato što su

borci.” 15

Isti trend nastavio se američkom intervencijom u jugoslovenskom sukobu.

Tokom 90-tih, vašingtonska retorika naglašavala je potrebu humanitarne intervencije

u Bosni, da bi opravdala upotrebu sile. U stvarnosti, međutim, napadi na bosanske

Srbe avijacijom NATO-a predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama, stavili su

SAD u ulogu zaštitnika jedne zaraćene strane u građanskom ratu - bosanskih

Muslimana. Vašingtonska politika “humanitarne intervencije” 1995-e, u Hrvatskoj je

dovela do toga da američka avijacija pomogne hrvatskim snagama da napadnu

manjinske Srbe i prisile još 250.000 Srba da napuste područje. Žestoka

bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999-e, naletima avijacije NATO-a predvođenog

Amerikom, usmrtila su nekoliko hiljada srpskih civila i opustošila Jugoslaviju. Do

protivrečnosti u politici SAD došlo je zbog odbijanja vašingtonskih političara i onih

koji formiraju javno mnenje da prihvate da se humanitarne intervencije ne mogu

obavljati ukoliko nisu rešeni regionalni politički i teritorijalni sukobi - faktori koji su

“gorivo” svih ratova u istoriji. Tako je Henry Kissinger (Henri Kisindžer)

komentarisao američku distribuciju hrane u Somaliji, “građanski ratovi vode se radi

distribucije moći, fizičke i političke. Mešanje u građanske sukobe ne izgleda mi

primereno ulozi SAD.”16

Kisindžerovo zapažanje pokazalo se ispravnim kada su

humanitarne intervencije dale mandat vojnim akcijama SAD od Somalije do Haitija i

Bosne.

Iako je vašingonska elita verovala da se u Bosni bavi plemenitim ciljevima,

ona je u stvari primenjivala neumesne moralne paradigme da bi opravdala američku

podršku dvema stranama u građanskom ratu tri zaraćene strane - u modernoj vrsti

zastupničkog ratovanja SAD na Balkanu. Vašingtonska vlada i medijska elita patile su

od nedostatka jedne zdrave doze realnosti. Opet, reči Henrija Kisindžera zvuče

istinito: “Bosanski građanski rat izazvan je nerazumnim pokušajem Zapada da

eksperimentiše sa jednom multietničkom državom, sa stanovništvom koje je

razdvojeno religijom i čiji je sam uslov egzistencije bio da spreči dominaciju

drugih etničkih grupa .”17

Korišćenje moralnih razloga da se opravda upotreba sile,

dovelo je do istih problema u američkoj spoljnoj politici, koje je prethodnih godina

okarakterisao jedan od vodećih američkih diplomata, George Kennan. Kennan je tada

rekao da je najozbiljnija greška američke spoljne politike u poslednjih 50 godina bio

“legalističko-moralistički pristup svetskim događanjima” sa namerom da se spreče

ratovi i nasilje, ali je u stvari učinio da se “nasilje produži, da bude užasnije i još

razornije po političku stabilnost, nego što su to bili stari motivi nacionalnog

interesa.”18

Jugoslovenski sukob je moderan primer te vrste političkog ponašanja na

koje je ukazivao Kennan. Američke humanitarne intervencije nastaviće se sve dok

mediji budu za njih podsticali simpatije, kroz televizijske slike izgladnelih ljudi od

Severnog Iraka do Somalije i Bosne. Američka spoljna politika, bazirana na

medijskom imidžu, bila je reakcionarna i bez realnog usmerenja - ponašanje koje su

kritičari opisivali kao deo “posthladnoratovskog stila koji je, van svake sumnje,

dovodio američke vojnike u opasne situacije češće nego u najgorim godinama

sovjetsko-američkog hladnog rata.”19

Ovaj trend, američku spoljnu politiku postavio

je na klimave temelje - što se najbolje vidi u jugoslovenskom sukobu.

INTERVENCIONISTI I AKTIVISTI RASPALJUJU VAŠINGTONSKO

GLEDIŠTE O BOSNI

Američka spoljna politika, prema jugoslovenskim zaraćenim stranama u 1990-

im, odražava verovanja i interese vašingtonskih političara - insajdera, kao i onih koji

formiraju javno mnenje - od aktivista iz vremena hladnog rata, u potrazi za novim

povodom za zveckanje oružjem, do novinara željnih da objave priče koje će ih

proslaviti. O jugoslovenskom ratu objavljen je zapanjujuće velik broj knjiga, naročito

onih o zbivanjima u Bosni; neke od njih napisali su pojedinci sa malo, pa čak i nimalo

prethodnog iskustva sa balkanskim zbivanjima. Mlade karijeriste unutar Stejt

Departmenta, ambiciozne nove članoveKongresa, slavoljubive novinare pa čak i

penzionisane članove američke vlade, privlačila je senzacionalistička bosanska

tematika. Njihova antisrpska retorika donela im je besprimernu medijsku pažnju.

Između 1992-e i 1993-e, Stejt Department bio je scena sukobljenih stavova onih koji

su zagovarali američke vojne akcije protiv Srba i onih koji su osećali da bi sukob u

Bosni i Hrvatskoj trebalo rešavati diplomatijom, humanitarnom pomoći i

posredovanjem između zaraćenih strana. U 1993-oj, nekoliko zvaničnika Stejt

Departmenta dalo je ostavke u znak protesta zbog onoga što su oni smatrali

nedovoljnom američkom aktivnošću. Odmah su prigrlili medije kao svoje oružje,

pomoću kojih su vršili pritisak radi zaoštravanja američke akcije protiv Srba u Bosni.

Krajem 1992-e, kada je senzacionalizam bio na vrhuncu i televizijski ekrani

preplavljeni optužbama o silovanjima i zverstvima, ovi mladi činovnici Stejt

Departmenta našli su plodno tle za svoju antisrpsku retoriku.

Jedan od prvih činovnika Stejt Departmenta koji je zagovarao američku vojnu

akciju protiv Srba, bio je George Kenney. Kenney je, međutim, bio jedinstven u tome

što je bio jedini koji je pokazao retko viđen nivo integriteta kada je kasnije javno

promenio svoje gledište. Priznao je da su njegova prvobitna verovanja bila formirana

njegovim jedinim iskustvom o jugoslovenskim događanjima - to je bilo njegovo

četvoromesečno zaduženje kao stejt departmentovog desk oficira za Jugoslaviju - da

nije dovoljno poznavao balkansku situaciju - i da nikada nije bio u Jugoslaviji.20

Kenney je postao veliki pristalica američkog bombardovanja područja bosanskih Srba

i same Srbije. Kada smo Kenney i ja učestvovali na Gill Gross Radio Hour, 30-og

aprila 1993-e, njegovo viđenje bosanskog sukoba bilo je da je “zli režim u Beogradu

počinio strašne akte agresije protiv svojih suseda” i da SAD moraju da “upotrebe neku

vrstu sile da zaustave srpsku agresiju i odbace Srbe nazad i da obuzdaju Srbiju na isti

način na koji smo obuzdali Sovjetski Savez”- popularno gledište koje se često čulo u

Vašingtonu u to vreme. Stejt Department je tvrdio da jedinice koje se bore u Bosni,

potiču iz Srbije i da je neophodno da se odbace nazad u Srbiju - što je podsećalo na

frazu iz vremena hladnog rata, “odbaciti nazad” Sovjete. Međutim, u slučaju

jugoslovenskog sukoba, ovaj model nije bio odgovarajući. Bez obzira na pomoć koju

su bosanski Srbi mogli primati iz Srbije, velika većina vojnika koji su se borili protiv

snaga bosanskih Muslimana bili su bosanski Srbi. Bilo je nerazumno da američke

trupe “odbace nazad” Srbe koji su živeli u Bosni.

U vreme naše debate na radiju, Kennijevo strasno zalaganje za američku

intervenciju učinilo ga je instant hitom među funkcionerima bosanskih Muslimana.

“Stavili su me na pijedestal” sećao se Kenney kasnije, 30-og juna 1996-e, u intervjuu

u Washington Post-u. Dok je Kenney bio bučni intervencionista američke politike na

Balkanu, ponuđen mu je visok položaj u Carnegie Endowment for International Piece,

čiji je predsednik Morton Abramowitz takođe podržavao američku vojnu intervenciju.

Međutim, nakon povratka sa dva putovanja u Sarajevo, Kenney postaje oštar kritičar

vlade bosanskih Muslimana, koju je opisao kao “netolerantnu,” a predsednika

bosanskih Muslimana, Aliju Izetbegovića, okarakterisao je kao “nekompetentnog,

čoveka kojem ne treba verovati i bezvrednog saveznika”.21

Suprotno njegovom

ranijem plaču nad genocidom, Kenney je sada objavio članke u kojima je dokazivao

da bosanski Muslimani nisu čak ni žrtve. Zaključio je da tvrdnja vlade bosanskih

Muslimana o 250.000 ubijenih ljudi nikada nije bila dokazana, nego da su je novinari

samo ponavljali bez provere ; da je slučajeva ratnih zločina bilo podjednako na svim

stranama; i da je bilo između 25.000 do 60.000 vojnih i civilnih žrtava ukupno u sve

tri etničke grupe u Bosni.22

Članci koje je Kenney objavljivao kasnijih godina,

međutim, nisu pobudili ni deo one pažnje koju su požnjeli njegovi raniji antisrpski

radovi. Vašingtonski intervencionisti i raniji obožavaoci nazvali su Kenney-a

otpadnikom i on je izgubio svoj položaj u Carnegie Endowment for International

Piece.

Dok je Kenney bio u stanju da ode izvan puke retorike i upiranja prstom,

većina vašingtonskih stručnjaka za Bosnu nije bila motivisana da učini isto. Za mnoge

novoformirane entuzijaste, Bosna nije bila poziv za objektivno istraživanje nego

romantični, moralni povod. Ona je bila njihov španski građanski rat. Inspirisala je

Susan Sontag da u augustu 1993-e, usred rata, uputi Čekajući Godoa u Sarajevo - bila

je to akcija kojom se htelo ohrabriti Sarajlije, ali koja je prevashodno vratila

Sontagovu u centar medijske pažnje. Njen sin, David Rieff, takođe je dobro prošao sa

svojom knjigom Klaonica - simboličnim gestom njegove lične solidarnosti sa

bosanskim Muslimanima.

U decembru 1994-e, Susan Sontag se pridružila umetnicima, piscima i

glumcima, među njima je bila i Vanessa Redgrave (Vanesa Redgrejv), da bi podržali

peticiju koju je inicirala vlada bosanskih Muslimana, kojom se promovisala ideja

“ujedinjenog” Sarajeva. U promociji te ideje, 11-og januara 1995-e, u intervjuu za

PBS koji je vodio Charlie Rose, Vanesa Redgrejv ganuto je pričala o svojoj ličnoj

obavezi prema datom obećanju Muslimanima u Sarajevu. Međutim, ona je pokazala

da nema nikakvu ideju o tome kakav politički značaj ima takva izjava. Kako bi to

trebalo ujediniti Sarajevo? Da li bi trebalo srpski deo da preuzme muslimanska vlada,

ili bi trebalo da bosanski Srbi imaju jurisdikciju nad celim Sarajevom? Oba predloga

bi dovela do ujedinjenog Sarajeva, ali opcija Redgrejeve bila je jedino da podrži

poziciju vlade bosanskih Muslimana. “Sklonost ka apsolutno čvrstom moralnom

uverenju, u susretu sa zastrašujućom političkom složenošću, teško je umirala kod ovih

pisaca,” napisao je jedan kolumnista o ovim bosanskim entuzijastima iz industrije

zabave, “čak i u situacijama gde je bilo očigledno da to prevazilazi njihove

sposobnosti.”23

Bio je to zbunjujući talas glumaca, pisaca i čak bivših žena rok zvezda

kao Bianca Jagger (Bianka Đeger), koji se zaštitnički odnosio prema bosanskom

problemu.

Ne više tako mlada „deca cveća“ i bosanski aktivisti pohrlili su u Sarajevo;

njihova glad da se predaju za opšte dobro išla je ruku pod ruku sa željom medija da

ispričaju priču o dobru i zlu. Tako je cenjeni i ozbiljan program vesti, MacNeil-

Lehrer Newshour otišao tako daleko da intervjuiše Bianku Đeger, nakon njenog

povratka s puta u Sarajevo. Njen emocionalni prikaz rata u Bosni i njeni srceparajući

iskazi o muslimanskim žrtvama podivljalih Srba, bili su veoma omiljeni kod vlade

bosanskih Muslimana. Đegerova je bila čest gost vlade u Sarajevu i njeni srdačni

odnosi sa funkcionerima bosanskih Muslimana nastavili su se do danas. Kada sam je

poslednji put videla na prijemu u britanskoj ambasadi u Sarajevu, u leto 1997-e, ona

je još kružila unaokolo kao omiljeni gost vlade.

MOĆ I OGRANIČENJA PRAVLJENJA VESTI

Način na koji mediji utiču na nove trendove u američkoj spoljnoj politici,

mnogo govori o načinu na koji će Vašington verovatno reagovati na druge sukobe.

Reportaže o jugoslovenskom sukobu pokazale su ograničenja u izveštavanju;

ograničenu medijsku sposobnost da shvate i prenesu tačnu informaciju do političara i

javnosti. Iako popularna argumentacija naglašava da je u predhodnim dekadama došlo

do porasta u medijskom istraživanju, u stvarima spoljne politike nije uočeno

povećanje medijskog istraživačkog rada Dok su u domaćim pitanjima dopisnici i

urednici imali veći pristup različitim mišljenjima i znanje o njima bliskim

problemima, u inostranim poslovima težili su da oponašaju politiku vlade i njhove

stavove. Na samo jednom problemu, u toku čitavog perioda hladnog rata, američka

štampa bila je ozbiljan izazov za izvršnu vlast - bio je to Vijetnam. Čak i o Vijetnamu,

uredništva važnijih novina dala su punu podršku američkoj intervenciji 1965-e, a

počela su da se suprotstavljaju Vašingtonu tek nakon ozbiljnog protesta mladih

članova Kongresa i javnosti.24

U toku celog vijetnamskog rata, reporteri su većinu

svojih informacija dobijali sa svakodnevnih brifinga činovnika američke vlade, a

njihova kretanja bila su ograničavana.

Slično, prvih dana rata u Bosni, novinarsko oslanjanje na gledišta američke

vlade omogućilo je Beloj Kući i Stejt Departmentu da ustanove dnevni red na

konferencijama za štampu, plasiraju odabrane informacije i utiču na percepciju

javnosti u toku krize. Kao i u drugim inostranim pitanjima, u slučaju jugoslovenskog

sukoba, Bela kuća često je preduzimala određene korake da sruši moć medija. Mediji,

kojima je bilo potrebno da održavaju dobre odnose sa činovnicima američke vlade od

kojih zavise jer dobijaju od njih informacije, često su o stranim događanjima sledili

gledišta političara. U toku rata u Bosni, gledišta najviših američkih političara za

spoljnu politiku, koji su podržavali aktivnu američku vojnu ulogu na Balkanu -

uključujući američkog ambasadora pri UN Madeleine Albright (Madlen Olbrajt) i

američkog specijalnog predstavnika za Bosnu Richard-a Holbrooke-a (Ričarda

Holbruka) - mediji su često ponavljali i ponavljali, željni da održe dobre odnose sa

ovim važnim političarima.

Ponosni na sebe zbog istraživačkog novinarstva, američki mediji ipak su

mnogo češće podržavali politiku američke vlade - naročito protiv stranih lidera koji su

se suprostavljali Vašingtonu. U slučaju panamskog lidera, generala Manuela Noriege,

David Gergen zapazio je da “američki funkcioneri podstiču priče o Noriegi koje ga

prikazuju kao korumpiranog diktatora, koji je poludeo.”25

U slučaju Libije 1981-e,

predsednik Regan odobrio je tajnu kampanju dezinfomacijama protiv Moamera

Gadafija i dostavljao medijima lažne podatke o lideru, kao deo borbe administracije

protiv terorizma. Državni sekretar George Shultz (Džordž Šulc) rekao je u to vreme, “

Nemam ništa protiv malo psihološkog rata protiv Gadafija....istina je tako dragocena

da mora da bude zaštićena lažima kao telohraniteljima.”26

U vezi Iraka, general Colin

Powell (Kolin Pauel) rekao je da je demonizacijom Sadama Huseina Vašington

pokušavao da dobije podršku javnosti za veliki američki vojni pohod u Zalivskom

ratu.27

Uprkos mogučnosti da bi se vašingtonsko gledište o pojedinim stranim

liderima moglo pokazati opravdanim, prekomerna demonizacija neposlušnih režima

radi osvajanja naklonosti javnosti, sakriva stvarnost. U slučaju Jugoslavije, Vašington

je bio opsednut srpskim predsednikom Slobodanom Miloševićem, koji je okrivljen

zapravo za sve političke, teritorijalne i etničke probleme za vreme raspada Jugoslavije

- za rat u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i za rat protiv separatističkog albanskog

pokreta u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo. Odražavajući stavove Stejt Departmenta,

mediji su objavili bezbroj referenci o Miloševiću kao o “tvrdoj liniji” i “nacionalisti.”

Demonizacijom srpskog lidera sakrivena je prava priroda sukoba između

jugoslovenskih etničkih grupa, koja je pre svega bila osnovni uzrok rata. Do toga je

došlo, ne samo zbog toga što su mediji bili ograničeni gledištem vlade, nego i zbog

same prirode biznisa izveštavanja.

Potreba da se proizvedu uzbudljive novinarske priče brzo i jeftino, znači da je

novinarsko istraživanje ograničeno rokovima i finansijskim izvorima, koji mogu da

spreče adekvatnoizveštavanje o svim stranama jednog događaja. Kao što je John F.

Kelly, urednik vikend sekcije Washington Post-a primetio, od reportera se traži da

“prikupi, razvrsta i prezentira informaciju u vreme kada smo suočeni sa paradoksom:

naša tehnologija daje nam sve više izbora, a opet naša kultura dopušta sve manje

vremena i mogućnosti da izaberemo”.28

Nedostatak vremena, u svetu kompleksnih

informacija, odražava se u fenomenu koji obično nazivamo “paket- novinarstvo,” u

kojem se mišljenja prihvataju i ponavljaju bez odgovarajućeg ispitivanja. Jedna od

očiglednih prednosti paket-novinarstva je sigurnost ; bezbednije je ponavljati

informaciju koja je već prihvaćena u javnosti, nego prezentirati novu, neisprobanu

informaciju.

Zbog toga što je u toku 90-ih, većina stranih dopisnika bila locirana u

muslimanskom delu Sarajeva, ne iznenađuje što su iz Bosne stizale slične priče.

Veliki broj novinarskih priča o Bosni nije značio da je javnost dobijala bolje,

detaljnije ispitane informacije, nego da je dobijala samo više od iste informacije - ma

koliko ona mogla da bude tačna ili pogrešna. Nezavisno od ograničenja u pristupu

informaciji i paket -novinarstva, jedna od najvećih prepreka izveštavanju u toku

jugoslovenskog sukoba bio je rast medijskog senzacionalizma. Mediji su bili ti koji su

forsirali interesovanje za rat u Bosni, a ne američka javnost. Tradicionalno, inostrana

događanja pobuđuju među Amerikancima daleko manje interesovanja nego domaće

teme. Kasnih 80-ih, ankete su pokazale da Amerikanci nisu stvarno zainteresovani za

monumentalne promene koje su se dešavale u čitavoj istočnoj Evropi. Kada su Time,

Newsweek i US News& World Report objavili kao senzaciju dramatični sastanak na

vrhu, između predsednika Regana i generalnog sekretara Mihajla Gorbačova 1985 -e

u Ženevi, to je za sva tri magazina bio najlošije prodat broj te godine.29

Međutim, kada se jugoslovenski sukob 1992-e proširio na Bosnu, mediji su

shvatili da potresne slike rata dokazuju da strana događanja zaista mogu da obezbede

snažnu dramu, koja je u stanju da fascinira američku publiku. Sa pripovedanjem koje

pleni pažnju i grafičkim prikazom ljudske patnje, američki mediji bili su u stanju da

Bosnu učine “kurentnom” stranom vešću. Stalnim pritiskom, da se što brže dođe do

informacije koja će privući pažnju, otpočela je “sound- bite era.” Novinarstvo je

postalo priprosto i senzacionalističko - ta karakteristika posebno je bila vidljiva na

primeru Bosne. CNN-ova potreba da ispuni 24-časovni dnevni program razgovorima

sa “ekspertskim” glavama, išla je ruku pod ruku sa karijerističkim potrebama

vašingtonske elite, koja je bila željna da predstavi svoja gledišta na televiziji. Jedna od

jugoslovenskih zaraćenih strana, vlada bosanskih Muslimana, dobro je iskoristila ove

medijske trendove.

MEDIJI U SARAJEVU: TRIJUMF IMIDŽA NAD REALNOŠĆU

Nije dovoljno napisati priču; to mora da bude “prava” priča. To je ono što je

dopisnik Europa Times-a Jamie Owen shvatio nakon povratka sa područja

Jugoslavije, u ono što je nazvao dubokim nerazumevanjem javnosti krize na

Balkanu.30

Jedan od njegovih urednika rekao mu je da njegova priča mora da bude

“više antisrpska.” Drugi mu je rekao da napiše priču o ratnim zločinima tako da se

naglasi onaj uobičajeni ugao, kako ga je urednik nazvao, “Srbi su čudovišta” pristup.

Takva gledišta, koja su izbijala na površinu tokom čitavog rata u Bosni, pretvorila su

medije u važno oružje za bosansko- muslimansku zaraćenu stranu. Tvrdoglava,

pogrešna gledišta u Vašingtonu o jugoslovenskom sukobu, demonstrirala su

izmenjenu prirodu modernog ratovanja u infomatičkoj eri, u kojoj imidž postaje

važniji od stvarnosti. Jedan primer ovog fenomena bila je sposobnost vlade bosanskih

Muslimana da sebe prikažu kao žrtve, dok su istovremeno vodili rat punog intenziteta

protiv bosanskih Srba, koje su označili kao agresore.

Možda je jedna od najefikasnijih poruka, koju je vlada bosanskih Muslimana

lansirala a američka štampa brzo prihvatila, bila ona o “opsadi Sarajeva.” Opčinjenost

medija imidžom Sarajeva pod opsadom i njegova dramatizacija, pobudili su

simpatije širom sveta. Svetska štampa slila se u Sarajevo i gotovo četiri godine

izveštavala o intenzivnim borbama između bosanskih Muslimana, koji su držali centar

Sarajeva i Srba, koji su držali brdovita predgrađa. Skoro svakodnevno, novinski

izveštaji optuživali su Srbe za granatiranje civila, smrt i razaranje Sarajeva. Grad je

predstavljen u ruševinama a za njegove stanovnike je rečeno da su na ivici gladi.

Međutim, često ova slika ne bi bila stavljena u kontekst. Iako tragične posledice rata

nije bilo teško naći ni na jednoj strani u Bosni, mediji su upadljivo ignorisali prisustvo

30.000 dobro naoružanih vojnika bosanskih Muslimana u Sarajevu - koji su uglavnom

bili razmešteni na linijama fronta protiv Srba. Ove su muslimanske snage

primenjivale iste tehnike ratovanja protiv Srba, koje su bosanski Srbi koristili protiv

njih. Međutim, fokus medija bio je isključivo na sarajevskim muslimanskim civilima.

Retko se dešavalo da oko kamere uhvati srpske civile. Izgled Srba, predstavljen

američkoj javnosti, bio je jedan od naoružanih vojnika - odgovarajuća slika za stranu

izabranu za agresora. Rezultirajuća slika Sarajeva bila je da je to grad nedužnih

muslimanskih civila, koji su neprestano izloženi vatri dobro naoružanih Srba, koji

opsedaju grad sa okolnih brda.

Stvarnost je bila da su civili i vojnici bili izmešani u Bosni. Vojnici bosanskih

Srba, stacionirani na prednjim linijama fronta oko Sarajeva, uglavnom su bili lokalni

stanovnici, mladi bosanski srpski dobrovoljci i regruti, mnogi od onih čije su se kuće

nalazile u predgrađu. Kada sam u proleće 1994-e posetila srpske prednje linije fronta

u Sarajevu, razgovarala sam sa nekima od ovih mladih vojnika u sarajevskom

podbrežju - samo 40 metara od muslimanskih rovova. Većina njih bila je mršava i

žalila se na slabe porcije hrane. Jedan od vojnika kojeg sam upoznala, Slaviša, kao

razlog zašto je izabrao da se bori, naveo je da je to jednostavno bilo pitanje života ili

smrti. “Kada pogledam ispred sebe,” rekao je, “vidim muslimansku prvu borbenu

liniju - njihovi vojnici su spremni da me ubiju čim ne budem oprezan.. Kada

pogledam iza sebe, vidim srpske kuće u podbrežju koje zavise od moje sposobnosti da

ih zaštitim. Jedna od tih kuća je moj dom. To je tako jednostavno.”

Međutim, reči tog vojnika ostale su na prvim linijama fronta, daleko od

vašingtonskih ušiju. Američki kreatori javnog mnenja, situaciju u Sarajevu shvatali su

sasvim drugačije. Pred kraj rata u Bosni, 12-og septembra 1995-e, voditelj CNN-ovog

Crossfire, Michael Kinsley opisao je situaciju u tipičnom medijskom žargonu tih

dana: “NATO,” rekao je, “prestaće s bombardovanjem onog trenutka kad Srbi

prestanu sa opsadom Sarajeva, koja traje već 3 godine, ubijajući stotine ljudi,

izgladnjujući ljude, ukinuvši vodu, struju, medicinsku negu, zdravlje, hranu i ubijajući

nevine muškarce i žene.” Ironično, kada sam 1999-e učestvovala na Crossfire show,

Kinsley ništa nije rekao o američkom bombardovanju kojim su ubijali civile u Srbiji i

ukidali vodu, struju, medicinsku pomoć i hranu. Međutim, tada sam odgovorila,

“Postoji mnogo dezinformacija o onome što se zapravo događa u Sarajevu.To je

podeljen grad, na jednoj strani su srpska područja, gde muslimanske snage

granatiraju srpske civile i na drugoj strani....” Kinsley me je prekinuo, “Da li vi to

kažete da nema opsade Sarajeva?” Ja sam očigledno hodala po svetom tlu. Kako se

usuđujem da budem toliko drska da osporim tvrdnju, koja je bila srž CNN-ovog

izveštavanja? “Ne” odgovorila sam, “to nije opsada. To je građanski rat između dve

strane, gde bosanski Srbi žive u određenim oblastima, u jednom delu Sarajeva, a

bosanski Muslimani žive u drugim....Snage bosanskih Muslimana, već nekoliko

godina napadaju Srbe sa svojih položaja u Sarajevu - upravo juče otpočeli su još

jedan napad - i to je ono što će nastaviti da rade, ako bosanski Srbi povuku svoje

oružje, kako zahteva NATO.”

Zašto je Kinsley-u bilo toliko teško da razume da obe strane granatiraju jedna

drugu ? Možda zato što je vlada bosanskih Muslimana učinila veliki napor da ubedi

Vašington u suprotno - u predstavu koja je uplela Vašington u rat na strani Muslimana

i konačno promenila tok rata. Američki mediji bili su važan saveznik, koji je pomogao

da pobedi stav o američkoj vojnoj intervenciji u korist bosanskih Muslimana; NATO

vazdušnim udarima protiv Srba. Jedan broj stidljivo objavljenih činjenica, međutim,

demantuje bosansko muslimanski prikaz sarajevskih civila kao žrtava srpske agresije.

U augustu 1995-e, mesec dana pre Crossfire show, New York Times objavio je jedan

članak, u kojem je obelodanio otkrića francuskih oficira UN, koji su dokumentovano

tvrdili da su muslimanski snajperisti u Sarajevu pucali na svoje sopstvene civile - bila

je to ona vrsta napada za koje su obično okrivljavali Srbe.31

Međutim, takvih članaka

bilo je samo nekoliko, tu i tamo.

Nasuprot tome, Sarajevo je američkoj javnosti predstavljen kao grad na ivici

masovne gladi. Mediji gotovo nikad nisu pominjali da su civili bili u sličnim uslovima

na svim stranama u ratu. Civili bosanskih Srba bili su ponekad još gore sreće nego

oni u Sarajevu, zato što su ih UN konvoji sa hranom najčešće zaobilazili. Stanje u

samom Sarajevu, međutim, postalo je političko oružje vlade bosanskih Muslimana,

koja je bila voljna da nanese kratkoročnu patnju svojim ljudima, u ime dugoročnih

ciljeva.

U 1993-oj, pokušaji Internacionalnog Komiteta za pomoć postradalima (IRC)

da obnove uređaje za pijaću vodu za preko 60.000 domova u Sarajevu, onemogučeni

su od strane vlade bosanskih Muslimana zato, kao što je to opisao jedan zvaničnik

IRC-a, “Oni ne žele da umanje imidž o napaćenim Muslimanima....činjenica je da

niko u Sarajevu ne umire od gladi, niti je to ikada bilo. Jedan pogled na količinu robe

koja se prodaje na pijacama dovoljan je da opovrgne mnogo izvikan imidž izolovanog

grada pod punom opsadom.”32

U toku moje posete Sarajevu, videla sam oštećenja i u muslimanskom i u

srpskom delu grada - trotoare pune razbijenog prozorskog stakla, metala i šuta od

granatiranja, prevrnute automobile i zgrade izgaravljene i izrovane mecima pošto su

ih vojnici koristili kao zaklon. Krajem rata muslimanski deo Sarajeva je obnovljen i

to je opet bio grad u kojem je sve funkcionisalo, grad sa moderno dizajniranim

prodavnicama u pasažima i bučnim tržnicama. Ironično, najviše oštećen deo grada

bilo je ranije srpsko predgrađe, Grbavica, čije su razvaljene zgrade i opšte stanje

zapuštenosti bili rezultat teškog granatiranja za vreme rata, od strane snaga bosanskih

Muslimana.

Kada je ovo područje predato pod muslimansku kontrolu, 19-og marta 1996-e,

kamere CNN-a prvi put su javnosti prikazale Grbavicu. Kada su kamere CNN-a

pokazale koliko je ovo predgrađe razoreno, reporter Jackie Shimansky je

komentarisao, da je razaranje bilo rezultat jednog od najgorih granatiranja u toku

četvorogodišnjeg ratovanja. Ali Shimansky je propustio da objasni, da je muslimanska

strana bila ta koja je granatirala Grbavicu. Zbog višegodišnjih optužbi protiv Srba za

granatiranje Sarajeva, gledaoci verovatno i ne bi razumeli da su muslimanske snage

bile odgovorne za razaranje srpskog dela Sarajeva, koje je CNN prikazao. Predaja

Grbavice snagama bosanskih Muslimana, još jednom je potisnuta u drugi plan,

scenama srećnih muslimanskih civila koji se grle i ljube dok se kamera fokusira na

malog dečaka koji razdragano maše bosansko muslimanskom zastavom. Važnost slike

razorenog, Srbima naseljenog dela Sarajeva, bila je izgubljena.

Još od prvih dana rata, bosanski Srbi nisu uspeli da promovišu svoj položaj u

Sarajevu, u predgrađima kao što je Grbavica i tako nisu uspeli da zadobiju medijske

simpatije i međunarodnu podršku. S druge strane, vlada bosanskih Muslimana je

svoju nametljivost prema stranim novinarima dovela do umetničkog nivoa. Lokacije

do kojih su mediji mogli lako da stignu, da bi izveštavali o bosanskom ratu, sigurno su

pogodovale naporima vlade bosanskih Muslimana da utiču na strane novinare. Velika

većina stranih dopisnika bila je koncentrisana u muslimanskom delu Sarajeva -

najudobnijoj lokaciji iz koje su reporteri mogli izveštavati o bosanskom ratu. Za let u

Italiju, reporter je mogao da koristi jedan od mnogih UN letova (besplatno), koji su

redovno leteli za Sarajevo i da tamo stigne pre sumraka. Po dolasku u Sarajevo,

većina reportera mogla je da odsedne u relativno komfornom hotelu, gde bi dobijali

redovne obroke - nije to bilo loše za izveštavanje o onome, za šta se predpostavljalo

da bi trebalo da bude, grad pod opsadom.

Nasuprot tome, organizovati putovanje iz Sarajeva do bosansko srpskog

područja, bilo je skoro nemoguće i često opasno, pošto bi reporteri pri prelasku linije

fronta bili izloženi opasnosti od pojedinačne razmene vatre. Jedini drugi način da se

dođe do područja bosanskih Srba, bio je preko susedne Srbije, perspektiva koja je za

novinare bila isto toliko obeshrabrujuća. Međunarodnim avionskim kompanijama nije

bilo dozvoljeno da sleću u Beograd, zbog ekonomske blokade UN koja je nametnuta

Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori ). Putovanje iz Srbije, do područja bosanskih Srba,

zahtevalo bi celodnevnu vožnju automobilom ili autobusom - bio bi to suviše veliki

napor za dopisnike, koji pre svega nisu bili nimalo ohrabrivani da izveštavaju o

srpskoj strani priče. Rezultat toga je bio da je veoma mali procenat vesti, koje su

dolazile iz Bosne, sadržavao intervjue sa srpskim civilima i funkcionerima, fotografije

srpskih izbeglica, ranjenih i mrtvih, ili slike srpskih kuća i crkava razorenih

granatama. Nasuprot tome, američke novine i vesti bile su preplavljene slikama

Sarajeva i emocionalnim izlivima, u intervjuima sa civilima bosanskih Muslimana i

vodećim članovima vlade.

Ne uspevajući da izazovu onu vrstu medijske reakcije kakvu je uspela da

izvrši muslimanska vlada, bosanski Srbi često su bili frustrirani i netrpeljivi prema

medijima. Strani dopisnici su, sa svoje strane tvrdili, da im često nije bio dozvoljen

ulazak na srpsku teritoriju. Iako je ovo ponekad i bio slučaj, bosanski Srbi su tvrdili

da su se njihovi medijski pokušaji često završavali na njihovu štetu. “Kada smo ih

pozvali da snime sahranu 23 srpska civila, koje su masakrirali muslimanski vojnici,”

rekao je kasnije lider bosanskih Srba, Radovan Karadžić ; “objavljena vest je bila da

je to sahrana Muslimana, koje su pobili Srbi. Posle toga, videli smo da nema svrhe da

opštimo sa medijima.” Frustrirano selektivnim medijskim izveštavanjem i ne mogavši

da parira uticaju vlade bosanskih Muslimana na strane novinare, rukovodstvo

bosanskih Srba počelo je da strane novinare tretira kao neprijatelje.

Ovo, međutim, nije trebalo da spreči dopisnike da ne izveštavaju o ratnim

zločinima protiv Srba. Reporterima nije bilo potrebno da odu na područja bosanskih

Srba da bi istražili ove zločine, pošto su zločini nad civilima, bosanskim Srbima,

izvršeni na područjima koja su držali Muslimani i Hrvati. Čak i u samom Sarajevu -

koje je bilo središte stranog prisustva u Bosni - izveštaji o zverstvima, koji su

počinjeni za vreme rata protiv srpskih stanovnika Sarajeva, objavljeni su tek nakon što

je sukob okončan. Tako je Cris Hedges, tek 12-og novembra 1997-e, objavio u New

York Times -u članak o brutalnim ubistvima civila, sarajevskih Srba, uglavnom starih i

žena, koje su počinile muslimanske paravojne policijske snage.33

Kada je zapitan, u

toku intervjua za National Public Radio, da li su dopisnici iz Sarajeva znali što se

dešavalo sa Srbima u to vreme, Chris Hedges je odgovorio: “Da, čule su se glasine, ali

Srbi kojih je još bilo u Sarajevu, naročito su se plašili da govore.”34

Sigurno je da su

američki i drugi strani dopisnici mogli da nađu način da istraže ubistva Srba u

Sarajevu, a da ne otkriju svoje izvore. Oni svakako nisu imali problema da izveštavaju

o tvrdnjama da su izvršeni zločini nad Muslimanima.

Tu je postojala jedna važna razlika u izveštavanju o srpskim žrtvama, u

poređenju sa izveštavanjem o muslimanskim žrtvama; gost u nečijoj kući nikada neće

uvrediti domaćina. Sve veće medijske organizacije bile su locirane u muslimanskom

delu Sarajeva. Novinarima, koji bi razotkrili kako vlada bosanskih Muslimana

postupa sa Srbima, sigurno bi postalo mnogo teže da izveštavaju iz Sarajeva. Bili bi

progonjeni od strane muslimanskih funkcionera, pristup izvorima bio bi mnogo teži i

postali bi neomiljeni kod čitave mreže lokalnih aktivista i prevodilaca, koji su stranim

novinarima omogućavali lak pristup brojnim “svedocima,” čija su dirljiva svedočenja

bila ključni deo izveštavanja. Umesto da izveštavaju o ratnim žrtvama, bosanskim

Srbima, američki mediji često su prenosili potpuno suprotno gledište. Oni su hvalili

Sarajevo kao model grada multietničke saradnje - slika, za koju je vladi bosanskih

Muslimana trebalo mnogo truda da je oslika. Ipak, u to vreme, bila je uobičajena

praksa u ovom gradu “multietničke” saradnje, da snage bosanskih Muslimana nateraju

Srbe u gradu da kopaju rovove na prvim borbenim linijama, gde su verovatno i

ubijeni. Iako su neki od reportera bili svesni ove prakse, takva informacija često ne bi

bila objavljena ili bi bila zakopana u rubrikama na zadnjim stranama novina. Pri kraju

članka u Washington Post-u, objavljenom 6-og jula 1993-e, bila je izjava da su se “u

Sarajevu sukobile jedinice unutar milicijskih snaga, koje su u nadležnosti

muslimanske vlade, nakon što je vojna policija uhapsila jednog oficira, koji je silom

sakupio civile i naterao ih da kopaju rovove na linijama fronta.”35

U

članku nije

navedeno koje su nacionalnosti bili “civili” koji su bili silom sakupljeni. Nedovoljno

pažljivom čitaocu sigurno je promakla ova konotacija.

Drugo objašnjenje, o tome zašto određene činjenice o ratu u Bosni nisu bile

objavljene, bilo je da su reporteri težili da prihvate većinu tvrdnji vlade bosanskih

Muslimana. Ovo je bilo tim lakše jer su reporteri bez stvarnog znanja o regionu i bez

poznavanja jezika slati u Sarajevo da se pridruže gomili novinara u trci za pričom

karijere. Phil Davidson iz londonskog The Independent-a, rekao je da su u

izveštavanju o bosanskom sukobu, “novinari koji stvarno nisu poznavali celu sliku,

slikali jednostranu verziju.....i pogoršavali situaciju svojim besomučnim

emocionalnim izlivima.”36

Vlada bosanskih Muslimana posebno se usmerila na

reportere iz SAD, u naporu da obezbedi američko vojno angažovanje na Balkanu.

Nije bilo suviše teško pridobiti za prijatelja jednog od reportera CNN-a - bila je to

Christiane Amanpour. Rat u Bosni bio je jedan od vrhunskih trenutaka u njenoj

karijeri. Izveštavala je iz Sarajeva od samog početka rata i njene reportaže bile su

nepopustljivo i postojano antisrpske, zasićene retorikom koja je verovatno poticala

direktno od funkcionera bosansko muslimanske vlade. U intervjuu, decembra 1997-e,

sa PBS-ovim Charlie Rose-om, Amanpour-ova je gorljivo podržavala bosansko

muslimanske stavove. Daleko od toga da odbrani sebe kao nepristrasnog reportera,

ona je izražavala prezir prema onom što je nazivala izveštavanjem na “objektivan i

beživotan način” i hvalila se onim što je opisala kao “najemocionalnije” izveštavanje

o jugoslovenskom ratu.37

Možda Amanpour-ino iransko poreklo ukazuje na razloge za njen

probosansko muslimanski stav.38

Možda je bila motivisana i ličnim simpatijama i

poznanstvima u toku višegodišnjeg rada u Sarajevu i posmatranjem ljudskog stradanja

isključivo sa jedne strane rata. Bilo kakva da je bila njena motivacija, CNN-ova

Christiane Amanpour, učinila je ogromnu uslugu bosansko muslimanskoj vladi. Ona

je bila u Sarajevu “idolizovana” - titula koju je delila sa drugim američkim

reporterima, koje je kasnije predsednik bosansko muslimanske vlade, Haris Silajdžić,

opisao kao “artiljeriju” svoje vlade.39

Suprotno, muslimanska vlada nije bila baš prijateljski naklonjena ni jednom

stranom diplomati, članu medija ili funkcioneru iz međunarodnih organizacija, koji

nisu bili spremni da prezentiraju imidž Sarajeva, kao grada kojem je sudbonosno bila

potrebna vojna intervencija. Kada je šef mirovnih snaga UN u Bosni, general major

Lewis MacKenzie (Luis Mekenzi), u jesen 1992-e, počeo da kritikuje muslimansku

vladu zbog njene ratne taktike u Sarajevu, muslimanski funkcioneri lansirali su protiv

njega prljavu kampanju, optužujući Mekenzia za silovanje i ubistvo muslimanske

žene- koju su mu navodno dobavili bosanski Srbi. Pošto se general Mekenzi strogo

držao politike neutralnosti UN u Bosni, muslimanska vlada ga je smatrala preprekom

u njihovoj borbi protiv Srba. Optužbama protiv Mekenzia dat je veliki publicitet u

muslimanskoj naciji, Nemačkoj i Hrvatskoj.40

Bila je to samo jedna od brojnih

fabrikovanih laži u njihovom ratu rečima, koja je u osnovi bila uperena protiv Srba.

Mekenzi je bio povučen iz Sarajeva pre isteka mandata, u junu 1992(?)

Druga jedna smicalica bila je puštena u opticaj 30-g marta 1993-e, pošto su

uhvaćena dva vojnika, bosanska Srbina, Borislav Herak i Sretko Damjanović, koji su

optuženi i osuđeni od strane muslimanskog vojnog suda za “genocid” zbog ubistva

nenaoružanih civila. Obojica su priznali ubistva. Bosansko muslimanska vlada

prikazala je ovaj široko publikovan slučaj stranim novinarima i međunarodnim

organizacijama, kao dokaz onog što se nazivalo bosansko srpskom sistematskom

politikom etničkog čišćenja i genocida. Trubeći o tvrdnjama muslimanske vlade,

Washington Post je objavio da su dva srpska vojnika optužena za ubistvo “40 ljudi, od

kojih su mnoge bile mlade žene, koje su najpre bile silovane, kao deo srpske

kampanje etničkog čišćenja muslimanskog stanovništva iz delova Bosne”41

To je bila

ona vrsta priče o kojoj je svaki reporter u Bosni hteo da izveštava. Bila je dirljiva, bila

je dinamična, imala je dobre i loše momke, izazivala emocije i želju za osvetom.

Tu je bio samo jedan problem; nije bila istinita. Četiri godine kasnije, 31-og

marta 1997, u članku Washington Post-a objavljeno je da su dve od navodnih žrtava,

nađene žive i zdrave u sarajevskom predgrađu Vogošća.42

Herakovo prvobitno

priznanje očigledno je muslimanska policija iznudila mučenjem, jer je ubrzo po

hapšenju obojicu brutalno pretukla i nanela im teške telesne povrede. Damjanović je

izdržao; nije porekao svoju nevinost ni posle celonedeljnog ispitivanja i na sudu je

pokazao ožiljke od rana nanesenih nožem po nogama i slomljeno rebro, za koje su

sudski lekari potvrdili da su zadobijeni u vreme dok je bio u pritvoru. Iako su

funkcioneri UN sumnjali da je bilo neregularnosti za vreme ispitivanja, mediji su

izabrali da ignorišu informaciju, koja bi bacila sumnju na legitimnost priče. Četiri

godine kasnije, obelodanjivanje grešaka u prvobitnoj priči nije privuklo pažnju

vašingtonske spoljnopolitičke elite. Herak i Damjanović nisu pušteni iz zatvora.

Izveštavanje medija o jugoslovenskom ratu pokazuje da današnji moderni mediji vide

sebe kao nešto više od jednostavnih prenosnika činjenica. Potrebno je ispričati priču -

sa dobrim momcima, lošim momcima i moralnom poukom na kraju. Carol Wiliams,

koja je za Los Angeles Times napisala mnoge od članaka na početku sukoba u

Jugoslaviji, navodi da se gnušala onog “on je rekao, ona je rekla, svi su krivi” načina

izveštavanja o ratu. Umesto toga, Wiliams-ova je pokušala da iznese svoj lični stav,

karakterišući jugoslovenski sukob kao “orkestriranu, dobro isplaniranu kampanju

agresije”43

.

Kate Adie iz British Broadcasting Corporation (BBC) objasnila je da mediji

vole da ispričaju priču o dobru i zlu zato što, po njenom mišljenju, gledaoci žele da se

identifikuju sa jednom stranom. “Gde su dobri momci? Tko su loši momci? Kada

pokušate da izveštavate o nečemu kao što je Jugoslavija, gde je svako upućen u nešto,

gde niko nije potpuno dobar ni potpuo loš,” rekla je, “tada gubite gledaoce. Nije u

pitanju to da su gledaoci glupi - to je isto kao kod razumevanja bilo kog složenog

problema, ljudi žele da znaju što je pravo i što je pogrešno, što je dobro i što je loše. I

ako to nije jasno, ljudi počinju da gube ili simpatije ili interesovanje.” 44

Senzacionalizam u medijskom izveštavanju o bosanskom ratu - koji je bosansko

muslimanska vlada podsticala zbog svoje očajničke potrebe za stranom intervencijom

- konačno je uticao na američku spoljnu politiku. Isti trend se nastavio tokom rata u

južnoj srpskoj pokrajini Kosovo, gde su antisrpsku propagandu podsticali albanski

separatisti, koji su hteli američku vojnu intervenciju protiv Srba.

Zavisnost Vašingtona od medijskog izveštavanja s lica mesta, kroz nekoliko

jugoslovenskih sukoba u toku 1990-ih, učinilo ga je prijemčivim za zaključke koji su

izvedeni iz nepotpunih ili jednostranih informacija. Otuda, javnost i vlada isključivo

zavise od integriteta svakog reportera, njegovog znanja, talenta, objektivnosti i htenja

da traži istinu. Kao proizvođači značenja, novinari koji su izveštavali o ratu u

Jugoslaviji, projektovali su na javnost lična neprijateljstva i osećanja nepravde, kao

deo onoga što su smatrali svojom novinarskom dužnošću. Ovo se dešava kad god

novinari pokušaju da zamene stvarnost ličnim emocijama ili ciljevima, dok

izveštavaju o kompleksnom ratu, o kojem mnogi od njih nemaju dovoljno znanja.

Oslanjanje na njihove emocije, učinilo je medije podložnim manipulaciji one strane,

koja je bila efikasnija da ostvari kontakt i zadobije simpatije stranih novinara. U

jugoslovenskom slučaju, jasno je da su to bili Hrvati, bosanski Muslimani i kosovski

Albanci - Srbi nisu.

Emotivno medijsko prikazivanje dobrih protiv zlih, naročito u Bosni, učinilo

je da američka spoljna politika pre reaguje na sound bites, nego na stvarnost onoga

što se događalo u regionu. Tome je takođe doprinelo nerazumevanje istorijskog

konteksta i etničkih odnosa u regionu, što je formiralo osnovu prvih vašingtonskih

spoljnopolitičkih grešaka u jugoslovenskom sukobu. U sledećem poglavlju govori se

o uobičajenim pogrešnim koncepcijama, koje su američka spoljnopolitička elita i

mediji gajili o jugoslovenskoj prošlosti i u njemu se objašnjava kako je došlo do tih

pogrešnih koncepcija.