Anibale Karai

Anibale Karai Raspee (Santa Maria della Carita) 1583. god.-simetrina kompozicija -pokazuje njegove maniristicke pocetke.-slika emotivno zrai,tako da je oseamo.Na slici se nalaze Bogorodica i Sv. Franja. Ono to je interesantno je prikazivanje bosih nogu.Najranija datovana slikaOvo je delo jos uvekneiskusnog umetnika: krute i nespretne fiigure, neubedljiva obrada prostora, nema osecaja dubine,dosta mana u kompoziciji, siroki smeli potezi. Nema slicnosti izmedju Raspeca i savremenih dela Lodovika Karacija, za koga se smatralo da je bio Anibalov ucitelj. Raspece ima slicnosti sa stilom Bartolomea Paserotija/npr.njegova Mesara/.Slicnost postoji i na Anibalovom portretuDjakomaTurinija/npr. Sa duplim portreom/.I Anibalove zanr slike su povezane sa Paserotijevim stilom/nprMesara/.To sve pokazuje da je Anibale proveo neko vreme u Paserotijevom javnom ateljeu, pre nego sto se prikljucio Lodoviku. I Agostino Karaci je bio u P ateljeu. U Raspecu, Anibale je predstavio obine skromne ljude plebejskog tipa.

Krtenje (galerija San Gregorio, Bolonja) 1584. g.-ocigledan je Koredjov uticaj-venecijanski kolorit-renesansna kompozicija-leva polovina protobarokna dinamika;-skretanje panje na krtenje;Krstenje Hristovje prvi znacajan dokument o Anibalovom okretanju Koredjovom stilu.Gornji deokompozicije je studija Koredjovih dekoracija kupola u Parmi/andjeoski hor/

Alegorija vremena (Gallery: Royal Collection, Windsor Castle, London, UK) 1585. g.-pod uticajem Ticijanove mitoloke faze;-starac sa peanim satom simbolie vreme, a vreme otkriva istinu.-ena koja je obuena predstavlja boginju. -kolorit je bogat, to se razlikuje od Karavaa, a uticaj je Ticijanovog slikarstva.Mnogi veruju da je barokna obuzetost vremenom bila razlog naucnih otkrica izuzetnih ljudi-Galileja, Kopernika. Barok je na sredini izmedju hriscanskog shvatanja vremena i onog naucnog shvatanja vremena.S tarac sa pescanim satom ukazuje na prolaznost. Rubens, Pusen i drugi imali su alegorije vrmena koja je u sluzbi katolicke protivreformacije. Slika se razlicito tumaci, ali po svemu sudeci vreme je to koje budi iz mrtvih. Tu je i predtsva dobrog ishodista/rimsko bozanstvo/ i predstavlja se rogom izobilja/fortuna/.

Hrist i Samarianka na zdencu (Gallery: Pinacoteca di Brera, Milan, Italy) 1585. g. Anibale je stigao do savrsene koloristice, idealisticke barokne koncepcije. Karaci kao da nagovestava Pusena i Rubensa-proracunatost pokreta i gesta, herojski pejzaz, proracunatost ukoloritu i kompoziciji.

! Mrtvi Hrist Staatsgalerie Stuttgart, Stuttgart

1585. g .-pripada ranoj fazi Karaijevog slikarstva;-predstavlja parafrazu na delo Mantenje.-nekonvencionalna kompozicija za Karaija. Hrist je prikazan u iskrivljenoj, leeoj pozi, a posmatramo ga od stopala. -za razliku od Mantenje, Karai nije prikazao ljude koji ale, a i samo telo je naslikano mnogo realistinije. -ova slika predstavlja liniju koja void do Rembrantove slike as anatomije.-jako perspektivno skraenje;

Hrist koga pridravaju aneli (Gemldegalerie, Dresden) 1587. g.

-Hrist, prikazan u centru ovog dela, kao polovina figure, pridran od strane dva anela, dominira slikom. Njegov goli gornji deo tela, nagnut je napred i malo ulevo. Na glavi nosi krunu od trnja, a prikazan je i oreol. Lice je prikazano iz polu-profila, usta su blago otvorena. Hrist nosi belu tkaninu oko sebe i crveni ogrta koji mu je skliznuo sa ramena. -Hristovo telo kao izvor svetlosti. Akcentovana je njegova emocionalnost, jer je jedno od najvanijih pitanja kako izazvati empatiju kod posmatraa. Na ovu temu su napisani mnogi traktati. Hrist koga pridrzavaju andjeli-tema potice iz XV veka i toskanske tradicije/evharsiticni simboli/.Telo nije stigmatizovano, Hrist ima otvorene oci. Dakle, nije raspet, ali je mucen i krunisan trnovimvencem, pa je patnja jos nagalsenija

Mladi koji se smeje Galleria Borghese, Rome, Italy, 1583. g.

-Ovo delo predstavlja jednu vrstu karikature, koja se od 1586/7. esto izuavala na Akademiji. -Annibale je zaetnik moderne karikature kao kritike koja se izruguje ljudskim manama. Karai nastoji da prikae deakov izraz lica kakav je u stvarnom ivotu. Ovo je portret jednog glumca, to dokazuje kapa, koriena za Bolonjeze maske doktora.

Deak koji pije Cleveland, Ohio, USA 1582-1583-Vrhunski virtuozitet u predstavljanu materije toplog lica naspram hladne case. Obe materije su ubedljive, a nisu ugrozile jedna drugu. -klasian primer anr-slikanja (prikazuju se dogaaji iz svakodnevnog ivota). Bolonjski slikari upoznali su se sa anrom koji je dolazio iz Severne Evrope. -Deak koji pije iz ae, dri jo jedan bokal;-odnos svetlo-tamno.

Mesara (Christ Church Picture Gallery, Oxford) rane 80-e god. 16. vekaAnibaleov veliki manir iz rimskog perioda se moze oceniti kao najznacajnije doba u njegovoj karijeri.U ovom periodu Anibale i Agostino stvorili su intimisticke i zanru slicne idiome.Neformalna stranu njihove umetnicke licnosti, najvise je izrazena u zanr-slikarstvu.Mnoge od ovih slika su izgubljene, a sacuvao se samo mali broj.Anibaleova slika Mesarska radnja /oksford/, svedoci da je on u Bolonji morao videti severnjacko zanr-slikarstvo, u tradiciji Pitera Aertsena.-jedna od najranijih Anibalovih zanr slika. -Ova vrsta anra preuzeta je sa severa Evrope (Peter Arecsen), gde su umetnici esto prikazivali ribarnice ili mesare. Simbol raereenog mesa je est u istoriji umetnosti.-razlika u odnosu na sever se ogleda u nainu prikazivanja figure,jer su oidealizovane figure. -Karai dodaje i akciju. Na njegovim slikama na kojima su prikazane mesare, postoji dramatika, koja nije bila svojstvena ovom anru na severu Evrope. -Ovde nije prikazana religiozna ili mitoloka tema, ve svakodnevna aktivnost etiri oveka koja rade u mesari. Paseroti i Kampi bili su u ovome Anibalovi predhodnici.On se sigurno sa ovim zanrom upoznao u P ateljeu.Mesara je jedna od najranijih Anibalovih zanr slika.Vidi se uticaj Paserotija u formama .Medjutim, ima i razlika: Anibale ne prikzuje samo ljude/sa humorom, podsmehom/ i meso, vec radnju, sa musterijama i drugim detaljima.Mesari ozbiljno obavljaju svoj posao.Ova slika jeudaljena od Paserotijeve isto burleskne vizije scene iz zivota nizih slojeva. Anibalov stav prema tipovima iz nizih slojeva nije bio pod uticajem nizozemskog zanrslikarstva.Uprkos velikim razlikama, i Paseroti i severnjaci razumeli su ove scene u terminimaposebnog karaktera ili psiholoskog sadrzaja obicnih ljudi i njihovog okruzenja.-P svojim komicnimpreterivanjima, a Aertsen i Bukelaer svojim objektivnim predstavama fiziognomickih detalja, stvoralisu licnosti za svoje figure.Ali, Anibale nastoji da svijim sirokim, sumornim postupkom potisne individualni karakter predstavljenih ljudi.Anibalovi karakteri su prepoznatljivi clanovi drustvene klaseili profesije, ali oni nemaju licni, psiholoski identitet. Oni treba da dokumentarno ilustruju dogadjaj. Mesara odise svezinom, snagom, spontanom realizacijom.

Mesara 2 (Kimbell Art Museum), 1580. g.Mesara /u kolekciji Gordon/ mozda je ambicioznija od prve.To je izuzetno jednostavna i direktna predstava, sa samo dve figure mesara, koji su i ovde generalizovani tipovi koji predstavljaju svoju profesiju. Za razliku od Nizozemaca, Paserotija i Kampija, Anibalestavlja naglasak na detalje i radnju u mesari, to kod njega nije samo puko okruzenje. Anibale je radio i crteze na kojima je predstavljao ljude obicnih zanimanja, scene iz domaceg zivota,iz gradskog zivota...On i njegov brat Agostino postali su poznati po tome sto su crtali sve sto je -Na ovoj slici je postignut jo vei stepen akcije, samim tim to jedan od prikazanih mesara otri no. -Jo jedanput je prikazano raereeno meso, esta tema u ist. umetnosti. Sline teme pronalazimo i kod Rembranta, Velaskeza, Bejkona

ovek koji jede pasulj (Galleria Colonna) 1580 1590. g.

Ovo nije jedina Karaijeva slika sa ovim naslovom. Postoji jo jedna koja datira iz 1583. godine. Anibalovo remek delo u slikarstvu scena iz zivota nizih slojeva.Postoje formalne slicnosti sa Paserotijevim i Kampijevim slikama, ali snaga ove slike nije u njenom humoru, vec u njenoj izuzetnoj senzualnoj iskrenosti i neposrednosti. Seljakov izgled Anibale belezi objektivno, kao i ostale detalje na slici.Slikarev glavni interes bio je da realno predstavi izgled, pomocu energicnih,slobodnih poteza i smelog kolorita.Delo ovek koji jede pasulj je prikaz jednostavnog seoskog ivota. Karaijev seljak, u svom grubom, mada istom odelu, sa rustinim, slamnatim eirom, jede svoj uobiajeni obrok, pasulj i luk. Karai je zarobio jedan realan, prolazni trenutak, u kom ovek koji je tek primakao drvenu kaiku ustima, kao da zastaje, iznenaen pojavljivanjem posmatraa.Seljak dominira platnom, jer je upravo njemu Karai dao glavnu ulogu u ovoj kompoziciji.Karai je jo jednom pokazao da je majstor anr slikarstva, a ova slika upravo predstavlja vrhunac anra. Ovo delo kao da predstavlja manifest slikarevog naturalizma. On se ogleda u prikazivanju prljavtine ispod noktiju, npr . Kao ni za ostale slike ranog anr slikarstva Karaija, ni za oveka koji jede pasulj se ne zna da za koga je i zbog ega naslikana. Pretpostavlja se da je ona nastala iz Karaijeve potrebe za vebom i linim zadovoljstvom. Karai koristi ogranienu paletu braon, zelene i sive boje, to je u skladu sa namirnicama. Takoe, ove boje su prisutne na veini njegovih radova iz 80-ih godina 16. veka.Karacijeva slika Covek koji jede pasulj prekoracuje granice svog nastanka .Ona deluje veomasavremeno, lici na Van Goga.Covek je uhvacen u trenutku, sa otvorenim ustima.Radjena je brzimpotezima, sto je sasvim suprotno tadasnjoj tradiciji.Teio je da na papiru ostvari zurni utisak trenutka. Imo je oko za obican narod i za neobicne, zabavne ili cak opscene dogadjaje svakodnevnog zivota.Sa paralelnim, ali odvojenim razvojem oficijelnog i neoficijelnog slikarstva, Karaci je pokazo da je ovakav dualitet, nezamisliv u Rafaelovo vreme, moguc.Time sto je bio sposobni da rade na dva razlicita nivoa, on je otkrio dihotomiju za buduce velike slikare, kao sto su Hogart i Goja.

Autoportret iz profila (Galleria degli Uffizi, Florence, Italy) 1590. god.

Navedeno delo je primer portretne tehnike ulja na platnu. Karai je doarao sopstvenu melanholiju.Detalj bele kragne je uticaj Severne Evrope na ovog umetnika.

Autoportret sa tri mukarca (Pinacoteca di Brera, Milan) oko 1585. g.Delo predstavlja alegoriju razliitih ivotnih doba. Ovde je prikazan slikar koji stoji za tafelajem. Iza njega moemo videti njegovog oca, koji je napravio ozbiljnu rtvu za karijere svojih sinova i figuru mladog oveka, koja najverovatnije predstavlja slikarevog roaka. Sa desne strane, pojavljuje se portret oveka koji prua etkicu. Ova dostojanstvena pojava moe predstavljati Agostina, jednog od brae Karai.Meutim, Autoportret sa tri mukarca moe se posmatrati i kao verzija tri uzrasta oveka, poev od mladalakog doba, pa sve do starosti. Toje neka vrsta iskaza, on drzi paletu, dok se jedva nazire jedan lik koji daje cetku detetu /personifikacijaslikarstva/.Brz nacin izvodjenja, ali je sve prostudirano.Tiha atmosfera svedoci u korist onih koji tvrde da se radi o portretu koji je za Anibala bio deo linog ina.

Autoportret (State Hermitage Museum) 1604. god.Ovo delo je jedan od poznih autoportreta. Iz mnogih razloga, ovaj autoportret je veoma zagonetan. Pre svega, autoportret je prikazan kao slika na tafelaju. Na prozoru u pozadini pojavljuje se jedna sablasna figura, koja takoe intrigira posmatraa. Pored tafelaja nalaze se jo dve figure. Autoportretiz Rima je medju njegovim poslednjim slikama.Vermer je slikao sebe u ateljeu, ali jepoznat taj akcesorni simbolizam.Toga ovde nema.Najlogicnije objasnjenje je da se ovde radi o jednomapsolutno privatnom zapisu.Predstavljen je stafelaj sa slikom i neka osoba-silueta neke osobe poredprozora.Ispod stafela su pas i macka. Slika je prepuna melanholije, izolacije i samoizolacije. Anibale je tada bio bolestan, puno je patio i umro je u teskoj depresiji i u potpunom obezvredjivanju svoje linosti.

ovek sa majmunom (Galleria degli Uffizi, Florence, Italy) 1591. god.

Slika je u ovalnom okviru, poput ogledala, tako da je sam proctor veoma stenjen. Umetnik aludira na slinost oveka i majmuna.Covek sa majmunom, Karacijeva slika, koja se zbog majmuna moze tumaciti na razlicitenacine/majmun covek- bog/.Slika je data u ovalu, kao ogledalo. Mozda je aluzija na ogledaloprirode. Uprkos svemu slika deluje kao jedan prizor iz cirkusa.

List karikature (British Museum, London, UK) c.1595. god.List karikature je grafiko delo u okviru Studija anra koji demonstrira tehniku olovke i mastila.Karikatura je sredstvo kojim se udahnjuje ivot rigidnim portretima. Anibale Karai kao i njegovi sledbenici je esto upotrebljava, sve kako bi doarao ljudske emocije i karakter. Grafika List karikature prikazuje vie ljudskih portreta i odaje utisak skice. Svaki od ovih portreta ima izraen odreeni deo lica, bilo da je to nos, brada ili usta, to i jeste jedna od karakteristika karikature. Prisutna su i ljudska lica sa oiglednim zoomorfnosti. Danas nije poznat ni jedan nesumnjivi primer Anibalovih karikatura, mada postoji nekoliko listova sa karikaturama, koji su ili Anibalovi ili Agostinovi.Oni dokazuju da je karikatura praktikovana u radionici Karacijevih.Na jednom od listova koji signiran i datovan prikazan je stari covek.Na drugimlistovima-takodje su glave sa prenaglasenim ctrama. Koliko se zna, karaciji su bili prvi umetnici koji suse bavili karikaturom. Karikatura je vrsta vizuelnog poigravanja sa vidljivim. Anibale primarnu paznju posvecuje crtezu, kao pripremnoj vrsti. To je tradicija visoke renesanse. Crtez je predstavljao osnovu svih umetnosti.

Mistino venanje Katarine (Parma) 1585-1587. god.

Mistino venanje Katarine je primer religioznog slikarstva, koje demonstrira tehniku ulja na platnu. Vizija Svete Katarine-Misticno vencanje Svete Katarine-slika je radjena u Parmi za porodicuFarneze. Sveta Katarina prima prsten od Hrista, prima hriscanstvo. To je tema posvecenosti, apsolutnepredanosti i stradanja u ime vere. Mala grupa ljudi, svedenost do kraja, figure su snazne, ljupke,meditativne .Bogatsvo kolorita; Kolorit u manirizmu je hladan, metalan, a ovde je u skladu sa tiinom i posveenjem.Sveta Katarina od Aleksandrije je jedna od najpoznatijih svetica renesanse. Prema legendi, Sv. Katarina je sanjala Bogorodicu koja dri Hrista u naruju. U toj viziji, Isus posegnu za zlatnim prstenom i stavi ga svetici na prst. Dakle, oeni Katarinu. Ovaj san se zove mistini brak Sv. Katarine. Zapravo, prsten koji prima simbol je vere. Ova slika prikazuje anela koji odvodi Katarinu do njenog nebeskog mladoenje, dok ona stidljivo dri oboren pogled, a na njenom licu moemo primetiti blag, srean osmeh. Kompozicija je grubo podeljena dijagonalno, to stavlja Bogorodicu i Hrista na jednu stranu, a Sv. Katarinu i anele u ijoj je pratnji, na drugu. Bogorodica ubodno sedi, ali nema trona, ve joj samo oblaci pruaju potporu; Heruvimima iznad nje, glave su zamraene. Marija dri bebu Isusa Ovo delo je nekada pripadalo kolekciji porodice Farneze. Veoma je bitan kolorit ove slike. Tamna pozadina naglaava mekou svetlosti koja dolazi sa jedne strane. Karai se dri uzora, Rafaela i Leonarda.

Bogorodica sa Sv. Matejom (Drezden, Nemaka) 1588. god.Primer religioznog slikarstva, koje demonstrira tehniku ulja na platnu. Prikazuje Sv. Mateja, Sv. Jovana, Sv. Franju, Bogorodicu i Hrista. Sv. Matej, koji stoji sa leve strane, gleda Bogorodicu i Hrista, kao inspiraciju za ono to pie na tabli koju vrsto dri u svojoj desnoj ruci. Aneo sedi na podu, dri tekst i gleda na nas. Desno, Sv. Franja ljubi Hristovo stopalo, dok Sv. Jovan gleda na nas i skree nam panju na velianstvenu figuru Bogorodice i njenog deteta. Stub je aluzija na cisto ibezgresno zacece Bogorodice.Slika ima zemaljski karakter, figure su organske i vrlo culne.

Nebo i drvee stvaraju slikoviti proctor sa desne strane, to nam govori o tome da Karai smeta figure u pejza.

Vaznesenje Bogorodice sa Sv. Jovanom i Katarinom (Muse du Louvre, Paris, France) 1592. god.

Vidiljiv je utocaj Rafaela i Ticijana.Slika je podeljena na gornju i donju zonu. U gornjoj je prikazana Bogorodica sa Hristom u naruju. Potporu njenom delu daju oblaci. Okruena je anelima. Tople crvene i narandaste boje neba, uticaj su Ticijana.U donju zonu su smeteni Sv. Jovan i Katarina koji rukama, ustremljenim ka gornjoj zoni, skreu panju na Bogorodicu i Hrista. Stub sa jedne strane i figure u dijagonalnom pravcu. Kao i na slici Bogorodica sa Sv. Matejom i ovde su figure u donjoj zoni smetene u pejza. Anibalova Madona sa Svetim Jovanom i Svetom Katarinom pokazuje iskustvo venecijanskog slikarstva. Raskos boja i tonova prati ovu sliku. Sa druge strane tu jejednostavna, organska piramidalna konstrukcija-produkt visoke renesanse. Puno je liricnosti i smirenosti na ovoj slici, a to je Anibale naucio od Koredja. Podseca na dela centralno-italijanske visoke renesanse iz oko 1510-15. Tri snazno gradjene figure povezane su u vidu trougla/piramidalna kompozicija iz visoke ren/.Smestene su ispred jednostavne i masivne klasicne arhitekture .Svaka figura zauzima kontraposto, a njihovi pokreti podsecaju na firentinsku umetnost sa pocetka XVIveka. Medjutim, Anibalove tople i sjajne boje, koje su zamenile blede boje manirizma,daju njegovom delu izrazito ovozemaljski karakter,boje daju njegovom delu kvalitet drugaciji od visoko renesansnih slika-to je realizam. U poredjenju sa njegovim, slike centralno-italijanske visoke renesanse delujuhadno i uzdrzano. Anibalova bogata paleta potice od Koredja i Venecijanaca. Uzori koje je koristio sutako ocigledni-da bi se ovo delo moglo okarakterisati kao eklekticni mozaik. Ipak, Anibale je stvorionesto potpuno novo: spojivsi Koredjov sfumato sa venecijanskim toplim tonskim vrednostima i kompozicionom i figuralnom koncepcijom centralne Italije, dao je figurama kvalitet skulpture i opipljivost koju ne mozemo naci niti u jednom od ovih uzora. Ali, osecaj za masu i teksturu karakteristican je za XVII vek. Pojedini motivi govore da je Anibale bio vise naklonjen Severnim nego Centralno-italijanskim uzorima: figura svete Katarine pozajmljena je od Veronezea, medaljon na tronu, sa trona KoredjoveBogorodice sa svetim Franjom, a dete Hrist, koje jednom nogom stoji namajcinom stopalu, sa Rafaelove Madone del Kardelino.Karakter njegovih kasnih bolonjskih dela kretao se u pravcu jasnoce,izrazajnosti i strukturalnogjedinstva citavog platna

Venera sa Safirom i Kupidonom (Galleria degli Uffizi, Florence, Italy) 1588. god.-mitoloka tema;Od 1620. ovo delo se nalazilo u zbirci Mediijevih. Poznata je jo od 17. veka, ali je iz moralnih razloga bila prekrivena drugim platnom. Obnova originala, 1812. godine je od velikog znaaja za prouavanje ranog perioda stvaranja Anibala Karaija. Nastala je u odliujuoj godini za umetnika, kada je od kasne bolonjske maniristike kulture, preao na svetlosni kolorit Ticijana i Veronezea. Venerini zadivljujui tonovi koe se rumene na njenom pritisnutom gluteus, to je bio est motiv i dokaz slikareve vetine.

Venera i Adonis (Museo del Prado, Madrid) 1595. god.

Ovo delo ilustruje uticaje Ticijana (Bahanalije), Korea, Veronezea, kao i grkih skulptura. Na slici se nalaze tri glavne figure, prikazane u umskom pejzau. Venera dri Kupidona, koji posmatrau skree panju na nju. Adonis i Venera su zagledani jedno u drugo. Adonis je u pratnji lovakih pasa. On razgre granje kako bi video Veneru. Venera i Kupidon su nagi, dok je Adonisovo telo prekriveno ivotinjskom koom. U antikoj Grkoj, Venera ili Afrodita je najee prikazivana naga. Ispod Venere se nalaze dve grlice, kao simbol ljubavi. Crvena draperija takoe simbolie ljubav i strast. Slika je dijagonalno podeljena. Lagani i fini potezi etkice daju joj naturalistiki izgled. Boje itave pozadine su zatamnjene, ali su ive i svelte na figurama, tako da skreu panju posmatraa na glavne aktere. Ova upotreba kontrasta je tipina u slikarstvu baroka. Pozadina je slikana labavim potezima etkice i uz dobro meanje boja, dok su glavne figure veoma klasino slikane. Tri osnovne boje prikazane na ovom delu su uta, plava i roze.Karai prikazuje prvi susret ovog para. Eliminisani su narativni i dramatini elementi, a fokus je stavljen na emocije, prikazane kroz gestove i kontakt oima. Pozadina je veoma detaljno naslikana. Ona prikazuje drvee, lie, mali potok, kamenjeNjegov kasniji rad na Galeriji Farneze inkorporira ove stilske elemente: korienje dijagonale, puna klasina tela, delimino naga Prikazivanje tri figure, takoe je ono to Karai pozajmljuje od Ticijana. U ovoj slici, Karai prelazi sferu umetnikog stila izmeu realizma i klasicizma. Roenje Hristovo 1596.-1598. god.

Slika je raena po narudbini, u renesansnom stilu. Ukljuuje veliki broj protagonista. Donja i gornja zona su veoma uravnoteene.

Krunisanje trnovim vencem (Pinacoteca Nationale di Bologna) 1596. god. Istie se svojim intenzitetom i intimnou. Za razliku od ostalih slika koje za temu imaju ruganje Hristu i na kojima se nalazi veliki broj aktera, ova slika prikazuje samo tri figure.Jedan od Hristovih muitelja, stavlja mu trnov venac na glavu, dok ujedno mae prstom ispred njegovog nosa, a drugi je smeten iza Hrista i poziva ostale da gledaju.Hristova glava je u sreditu kompozicije. Ona nije velianstvena i visoko podignuta, ve savijena prema vojniku. Hrist odgovara na provokacije sa takvim izrazom ljubavi impratanja, da gledalac odmah oseti empatiju. Hristovo telo je i na ovoj kompoziciji izvor svetlosti, dok je pozadina ostavljena u potpunom mraku.

Pieta (Napulj) 1599-1600. god. Akcenat je na Bogorodici sa Hristom. Mrtvi Hrist je miran, deluje kao da se odmara. Ujedno njegova figura je vrlo muzevna. On je posebno osvetljen (svetlo izvire iz njegovog tela). Primenjuje piramidalnu kompoziciju. Sve je stisano.Slikanje Piete se poklapa sa sazrevanjem Karaijevog stila. Proporcije i muskulatura Hristovog mlitavog, bledog tela i izraza Bogorodice, kao i dva anela otkrivaju Karaijevo paljivo prouavanje prirode. Istovremeno, ove figure su usavrene i proporcije Bogorodiinog lica, na primer, govore o uticaju klasine umetnosti. Karaijeva Pieta je tamnija i u tonu i u duhu nego bilo koja druga njegova slika. Umetnik je moda izabrao tamnu atmosferu i dramatine efekte osvetljenja kako bi bolje odgovarali alosnom raspoloenju subjekta . To takoe dokazuje uticaj mletakih slikara renesanse Ticijana , kao i najverovatniji uticaja Karavaa , iji je rad Anibale Carracci sigurno znao do ovog trenutka.

Vaznesenje Bogorodice (Santa Maria del Popolo, kapela Tiberija erazija) 1600 1601. god.

Vaznesenje Bogorodice iz 1601 uradjeno za Kapelu eraziu Santa maria del Popolo je karakteristicno delo njegovog potpuno razvijenog rimskog stila.Ovo delo pokazuje da nikada nije zaboravio ono stoje naucio od Ticijana i Koredja. Udruzujuci venecijanski kolorit i rimski crtez, slikarski pristup sa strogim klasinim formama, Anibale je u praksi pokazao da ovi kontrasti nisu vie nepomirljivi. Vaznesenje Bogorodice pokazuje monumentalne forme zrele renesanse. Ima dosta elemenata koji najavljju baroknu dinamicnost i poseduje univerzalni jezik gestova-podignuta ruka, ruka na grudima. Likovi su masivni i skulpturalno oblikovani, spaja venecijansku boju i rimski crte, klasinu ozbiljnost forme.-krajolik ima vanu ulogu u njegovim slikama (po uzoru na Veneciju)Sama slika je podeljena u dve zone, od kojih je u gornjoj zoni Bogorodica, a u donjoj svetitelji.Na bonim zidovima kapele erazi, nalaze se Preobracenje Svetog Pavla i Raspece Svetog Petra, Mikelanela Karavaa.Boje su toplo crvene i narandzaste pod uticajem Ticijana, detaljan crtez je radio po uzoru na Rafaela.

Domine quo vadis (National Gallery, London) 1601-1602. god.Sveti Petar je zeleo da napusti grad Rim.Sreo je Hrista i upitao gaDomine quo vadis. Hrist mu tada pokazuje rukom na grad da se mora vratiti i propovedati. Petar se vraca u Rim i dozivljava stradalnicku smrt.Ovu sliku je naruio kardinal Pietro Aldobrandini. To je zabeleeno u zbirci Aldobrandini u 1603 .Ova apokrifna legenda je ustvari poetak Petrovog sopstvenog muenitva .Ovo bi svakako moglo objasniti energine pokrete u Karaijevom slikarstvu ..Velianstvena retorika Karaija je podsecanje gledaocu na Hristovog poziv da se vrati .Podnoje krsta viri iz panela , Hristovi runi bodova okrenuti su prema spolja. Senke koje njegovo telo baca, odaju utisak kao da se on kree ka nama. Dok je Petrova leva noga ostala u mestu ,ostatak figure je promenjen tokom slikanja.. Oigledno je da je figura Hrista bazirana na ivom modelu , za ruke i potkolenice su vie nego njegov torzo izgoreo od sunca i butinama , madalice se okrece Petra jeidealizovana maska od patetike pod krunom od trnja . Uprkos dvostruke izvore svetlosti iz pozadine i u prvom planu ,isto sunce kao da se zagreje nebo, drvece, polja i rimske hramove , iCrimson , belo , zlato i plave draperije , metalni tasteri ,mladalaki istarosti mesa ikesten i osedeo kosa dva Vaifarers na raskrsnici izmeu vremena i venosti .

Oplakivanje Hristovo (National Gallery London) 1606. god.

Ova scena nije opisana u Jevanelju, ali jadikovanje nad mrtvim Hristom je postal tradicionalna tema. Ono to je neobino je da slika prikazuje samo oaloene ene. Hristos poiva na Bogogrodiinom krilu. Sveta Marija Magdalena je verovatno figura koja klei na desnoj strani. Ostale ene su najverovatnije Marija, majka Jakovljeva i Meri Saloma. Upravo zbog njih, ovo delo je esto nazivano Tri Marije. Slikano 1606. godine, ovo je jedno od najmonijih i emotivno nabijenih radova Anibala Karaija. Moemo ga uporediti i sa Pietom iz 1603. godine, gde je Hristov poloaj tele isto predstavljen.

Oplakivanje sa Sv. Franjom i Marijom (Muse du Louvre, Paris, France) 1607. god.

Pieta iz Luvra sa Svetim Franjom je nesto mnogobrojnija kompozicija, ali je opet izvedena svedeno i jasno.Ova slika odraava zajednike elemente barokne kole : inovacije u svetlosti i senke . Karai je radio da uhvati pokret i svetlo na nove naine . On je proveo mnogo vremena prouavajuci umetnost Mikelanela i Rafaela, kako bi stekao uvid i inspiraciju. Ovde, veoma veto, naglaava kljuno osvetljenje Hrista i ostalih figura, koje zrai iznutra, iz nama nevidljivog izvora.Takoe, emocija na licu anela predstavlja sirovu emociju koja ranije nije bila opisana u umetnosti. Tu se uoavaju pokret i dramatika ove slike. Kljuna figura je razapet Hrist. Njegovo beivotno telo nas privlai; njegovo mlado lice, koje dri Marija. Ona, zadravajui pribranost, nosi najsveaniji izraz. Marija Magdalena se nalazi pored nje. Ona jednom rukom pokriva grudi, dok drugom rukom poziva posmatraa da uestvuje u sceni. Sa leve strane je Sv. Franja, u sedeem stavu, sa rukama prekrtenim na grudima. Karai ga esto inkorporira u svojim delima. Dva anela u samom dnu plau. Jedan aneo gleda na nas i on nas, kao i Marija Magdalena, poziva da dublje razmislimo o prikazanoj temi. Drugi nalazi utoite iza Hristove ruke. Njegov odsjaj sugerie da bi cena spasenja uskoro mogla biti zaboravljena i bol koji je oveanstvo doveo do Neba.

Lov (Luvr, Pariz) 1593. god.

Anibale je poceo da slika pejzaze oko 1585, kao vrstu produzetka zanr slikarstva.Pejzaz mu je sluzio kao okruzenje. Radio je mnoge studije elemenata pejzaza/npr studije drveca/.Na njegovim religioznim i drugim slikama cesto se javlja pejzaz kao okruzenje. Ti rani pejzazi su venecijanski po karakteru. Pejazi Lova i Ribolova pokazuju Anibalovo poznavanje flamanskih umetnika,koji su tada radili uVeneciji i okolini.Oba ova pejzaza su sa fgurama.Dve prestave pejzaza iz oko 1589-90 su Anibalovi prvi licni iskazi ove teme,kao i njegove najranije poznate slike koje imaju pejzaz za svojupravu temu.Preovladava intimnost i naturalizam.Ima uticajavenecije,ali su vise povezane sa frizom sa prdstavom pejzaza koju je naslikao Nikolo del Abate u Palaco Podji u Bolonji.Na Anibalovim pejzazima moze se pratiti razvoj stila isti kao i na drugim njegovim slikama. Karaci je, kao i njegovi bolonjski sledbenici, smatrao da je priroda nesavrsena i da je zadatak umetnika da je ulepsa i predstavi bogatijom i poeticnijom.Ovaj rad , zajedno sa svojim pratiocem Ribolovom , datiraju iz perioda Bolonje, pre nego to je otiao za Rim u 1595 da slika na Galleriji Farnese . U to vreme on je bio izuzetno zainteresovan za pejza , a njegovi eksperimenti su nagovetaj Poussin -a klasinih kompozicija , ali na ovim slikama on istrauje u drugom pravcu , u tradiciji Bassani , porodice slikara iji studio nastavio da stvara pejzae koji su bili cenjeni irom Evrope . Njegovo interesovanje je bilo selo . Bez ikakve religijske teme, on je slikao pejzae ija dva ista istina predmeti su uma i reka, a tema lov i ribolov . Zato je Carracci bio u stanju da pokae prirodu animiranu sa ivotom aristokratije i obinih ljudi . Kompozicija prati vizuelni ureaj podele na pregrade . Umetnik je zapoinjao rad na slici u prirodi, a potom ga je zavravao u ateljeu.

Ribolov (Luvr, Pariz) 1595. god.

Anibale je poceo da slika pejzaze oko 1585, kao vrstu produzetka zanr slikarstva.Pejzaz mu je sluzio kao okruzenje. Radio je mnoge studije elemenata pejzaza/npr studije drveca/.Na njegovim religioznim i drugim slikama cesto se javlja pejzaz kao okruzenje. Ti rani pejzazi su venecijanski po karakteru. Pejazi Lova i Ribolova pokazuju Anibalovo poznavanje flamanskih umetnika,koji su tada radili uVeneciji i okolini.Oba ova pejzaza su sa fgurama.Dve prestave pejzaza iz oko 1589-90 su Anibalovi prvi licni iskazi ove teme,kao i njegove najranije poznate slike koje imaju pejzaz za svojupravu temu.Preovladava intimnost i naturalizam.Ima uticajavenecije,ali su vise povezane sa frizom sa prdstavom pejzaza koju je naslikao Nikolo del Abate uPalaco Podji u Bolonji.Zajedno sa Galerijom Farneze , dve tematske slike su Caraijeva najveca dela ,kojima su se uvek divili umetnici . Mane je naao inspiraciju u Ribolovu, a lov je slikan od strane Matisa i Edvarda Munka.

Odmor na putu za Egipat (Hermitage, St. Petersburg, Russia) 1600 god.

Dva pejzaza iz oko 1595-7: Sveti Jovan u divljini i Odmor na putu za Egipat pokazuju znacajan napredak u razvoju pejzaza.na samom kraju veka idealan pejzaz je poceo da se uoblicava u Anibalovoj umetnosti.To je pejzaz ciji karakter i forma,ciji znacaj proizilazi iz njegovog harmonicnog sklada sa dramaticnom predstavom ljudi koji ga nastanjuju.To je pejzaz istorijskog slikara. Svaki A pejzaz iz Rima sadrzi religioznu ili mitolosku temu. Ovi A pejzazi sada zaista izgledaju uobliceni formalnom logikom dramaticne ideje koju sadrze. Stil idealnog pejzaza formiran je, ali ne usavrsen.U pitanju je kruni pejza. Prikazan je sumrak, postoji horizont, a figure koje vidimo su Bogorodica sa Hristom, Josif i magarac.

Muilitvo Sv. Stefana (Luvr, Pariz) 1603-1604 god.Religiozna slika sa pejzaom u pozadini.

Bekstvo u Egipat (Galleria Doria Pamphilj, Rome) 1603. god.

Slika je naruena 1603. god. od kardinala Pietra Aldobrandinija za porodinu kapelu u svojoj palati u Rimu , kasnije poznatu kao Palazzo Doria Pamphilj . Za kapelu je raeno est slika u est Lunettes , od strane Karaija i njegovih uenika (ukljuujuci Francesco Albani , Domenichino i ovani Lanfranco ) . Bekstvo u Egipat je najcuveniji Anibalov pejzaz. 1603.godine u Galeriji Doria u Rimu polu obliastog formata -monumentalni pejza odaje pastoralno raspoloenje, a nena svetlost i atmosfera vraaju se oroneu i Ticijanu. -figure su male i sporedne kao na nekom severnjakom pejzau (neproporcijalan odnos izmeu figure i pejzaa),ali ne izgledaju izgubljeno i smanjeno do beznaajnosti. -karakter panorame nimalo ne ukazuje na bekstvo u Egipat -priroda nije nepripitomljena kao kod severnjakih predela,ve je prikazan civilizovan, gostoljubiv kraj (stari zamak,putevi i polja ukazuju da je ovek tu nastanjen) -vrsto konstruisani idealni predeo doarava viziju prirode koja je pitoma,ali je stroga.

U odabiranju tema koje su se komponovale sa pejzaom,osea se kod ovih slikara tenja da se vraaju na istorijske i religiozne dogaaje,koji nisu imali primarnu vanost, te su date mogunosti za razvijanje pejzane partije,kao to su Bekstvo u Egipat, Sveti Jeronim u pustinji.Od 1595 Anibale razvija u Rimu svij monumentalni stil, ali i pejzaz:Lunete Aldobrandini-Bekstvo u Egipat je jedini samostalan, ostale su rad saradnika.Idealan pejzaz Anibala je pejzaz koji ostavlja utisak verodostojnosti, ali nije realan.Detalji su precizno identifikovani u stvarnosti/Kampanja i okolina Rima/, ali ti crtezi realnih predela se kombinuju u ateljeu.Pejzaz je artificijeni zanr radjen u ateljeu. Slikar polazi od crteza, ne od prirode, on je vec crtezom odvojen od prirode.Ono sto je bitno je ljudska figura.Pogresno je tumaciti da je literarni sadrzaj izgovor za pejzaz, vec je religiozni sadrzaj od sustinskog znacaja, i to sto je potisnut u drugi plan ne daje nam pravo da tu inverziju tumacimo kao profani karakter.Tako je i sa naizgled zanr slikama, koje su religiozne tematike/Vermer i drugi Holandjani-prikriveni simbolizam/.Bekstvo u Egipat-prroda je ovde mocnija, prisutnija od ljudske figure.Ona ucestvuje u sadrzaju teme.Za Anibala se kaze da je tvorac idealnog pejzaza.Pejzaz je vrlo verodostojan, ali nije realan.Ceo koncep koji vazi za Palaco Farneze, vazi i za ovaj pejzaz.Anibale radi mnoge skice, potom se vraca u atelje i od niza skica on konstruise oejzaz.Ista koncepcija javlja se kod Lorena.Pejzaz je stvaran po prirodi, ali je ipak nov po konstrukciji.To je idealnan pejzaz.To se prenosi kasnije i na venecijanske vedute.Ceo pejzaz ovde odise mirnom, tihom atmosferom, tu je i citav niz detalja, mada slika nije zagusena detaljima.Slika Bekstvo u Egipat je izgleda nastala pre njegovog dolaska u Rim.Ovde se vide Karavadjove maniristicke tendencije.Ovde se prvi put vide uticaju lombardijskih slikara, ali je cinjenica da prekid sa manirizmom nije bio tako ostar kao sto se smatra, njegovim dolaskom u Rim.Realisticna obrada glave, notnog teksta, lica, sve to je mogao da stekne u Lombardiji.Sam Anibale je zavrsio samo Pejzaz sa bekostvom u egipat i Pejzaz sa polaganjem u grob.Prostor je dubok i sirok i prostraniji od ranijih pejzaza.To je rezultata generalnog razvoja u A stilu, ka vecoj jednostavnosti i formalizaciji slikarske strukture.Bekstvo u Egipat je najcuveniji A pejzaz,gde su arhitektura coveka i arhitektura prirode jedno.Ovi pejzazi izvrsice uticaj na kasnije slikare pejzaza.Najslavnij primer ovog novog pejzaznog stila je luneta sa Bekstvom u Egipat iz oko 1604.Nerazdvojni deo ovakvih panorama je covekov rad-kuce, mostovi, zamkovi-strogo komponovani na vertikalama i horizontalama i smesteni u jasne vizure.Arhitektonski motiv u sredistu ove slike, smesten je u okvir od drveca.Sveta porodica je u prvom planu, zastcena cvrstim linijama zamka iznad nje.Ona je smestena na tacki gde se ukrstaju dve dijagonale, formirane grupom ovaca i rekom.Tako su figure i gradjevina tesno povezane pejzazom.Ovo nije netaknuta priroda/kao na pejzazima Brila i Jana Brojgela/, niti je to bajkoliki predeo iz Elshajmerovih rimskih godina. To je herojsko aristokratska koncepcija prirode, pripitomljene i oplemenjene prisustvom coveka.To je Anibalovo vidjenje idealnog pejzaza, koje je pripremilo put za Domenikinove i Albanijeve, Lorenove i Pusenove pejzaze, kao i za dalji razvoj ovog roda slikarstva XVIII veka u Italiji.

Marija Magdalena u pejzau (Fitzwilliam Museum, Cambridge) 1598. god.Jo jedna religiozna predstava smetena u pejza. Marija Magdalena je zamiljena.

Stvaralatvo za Galeriju Farneze:

Trijumf Baha i Arijadne (Palazzo Farnese) 1602. god.

Centralna slika svoda Trijumf Baha i Arijadne predtsavlja trijumf jedne senzualne ljubavi, predtsavljen u nekom trijumfalnom, plesnom, igrackom nacinu. Tu su i puti koji igraju, sve vrvi, krece se, tu je i pejzaz. Centrom tavanice dominira velika kompozicija Trijumf Baha i Arijadne. Sacuvani pripremni crtezi pokazuju koliko je Anibale brizljivo studirao anticke sarkofage sa prikazima bahanalija: freske, u stvari, zadrzavaju ponesto od karaktera klasicnih reljefa, o cemu govore i pojedinacne figure .Medjutim, bogatstvo pokreta i utisak lebdenja ne mogu se naci ni u antici, ni u renesansi. Kompozicija balansira izmedju cvrste klasicne strukture i imaginativne oslobodjenosti. K se sastoji od dve skupine, koje se krecu od centra ka stranama, a praznina izmedju njih je premoscena figurama meanda i satira, koji u pomamnom plesu prate ritam tamburina .Bahova pratnja je ozivjena i ujedno objedinjena ritmom letecih kupidona. Svaka pojedinacna figura ima statuarnu cvrstinu, kompaktnost, nezamislivu bez predhodnog studiranja klasicne skulpture. Istovremeno, svaka figura ostaje bliska prirodi-jer je u tradiciji Karaci akademije ugledanje na zive modele iz prirode.Time se postavlja nova korelacija izmedju klasike i naturalizma, sto se pripisuje vitalnosti Anibalovog rimskog manira:njegov klasicni stil, ziv upravo zbog studiranja prirode, vodice s jedne strane ka Pusenovskom klasicizmu, a s druge Rubensovoj oslobodjenosti i Visokom baroku. U pripremnom postupku A je ponovo oziveo Rafaelov i Mikelandjelov metod:moralo je biti uradjeni na stotine pripremnih crteza, /neki su sacuvani/, a svaki pojedinacni deo tavanice uradjen je osmisljeno i sa velikom paznjom. Anibale je jos na akademiji ustanovio ovaj renesansni metod spore i sistematicne pripreme, a zahvaljujuci njemu, on se odrzao u narednih 200 godina, sve do ere romantizma, jer se smatralo da ovakav proces rada remeti inspiraciju. - kompozicija- u ravnotei izmeu klasine renesansne i slobodne imaginacije, puno simetrino postavljenih likova koji su oblikovani kao skulpture, svaka figura pomno prostudirana iz stvarnog ivota i unesena u kompoziciju. -stie se utisak podeljenosti kompozicije;-simulira venanje u porodici za koju je slika raena;-podsticaj za freskoslikarstvo pronaao je u Veneciji;-masivnost figura po uzoru na Mikelanela;-ticijanovski kolorit;-pokretnost kao kod Korea;

(Trijumf Baha i Arijadne detalj) (Galerija Farneze)

Galerija Farneze - ova velika dvorana je Anibalovo najznacajnije delo.Nad arhitektonskim vencem dize se poluoblicasti svod koji je dekorisan mitoloskim scenama, izabranim iz Ovidijevih Metarmofoza.Verovatno je Fulvio Orsini, kardinalov bibliotekar, sacinio program za ovu tavanicu, a savete je u finalnoj izvedbi davao Monsinjor Batista Aguki29/pred kraj oslikavanja/.Tema je moc ljubavi, koja sve pobedjuje, kojoj podlezu cak i anticki bogovi.Za razliku od simbolickog/amblematskog/ karaktera maniristickih ciklusa, program ovih fresaka se bazira na mitologiji, a Anibale ih slika sa takvom snagom i direktnoscu, zivoscu i neposrednoscu, da je gledalac ukljucen u ovaj narativni spektakl.U svom pristupu antici, Anibale je ocigledno sledio duh Rafaelovog Kupidona i Psihe iz Vile Farnezne.Njegov visoko razvijeni manir prilagodjen je ukusu visih klasa, a freske posticu impresiju radosti zivota.U artikulisanju svoda Anibale se gotovo sigurno oslonio na sisteme Rafaelovih Lodja i Mikelandjelove Sikstine .Pre nego sto je zapoceo oslikavanje, on je eksperimentisao brojnim mogucnostima.Konacno, odbacio je jednostavne frizove, pogodnije za sobe sa ravnim tavanicama, koje je sa svojim saradnicima koristio u Palati Fava i Manjani-Salem u Bolonji.Ipak, reminiscencije iz Bolonje imale su trajni uticaj na A, narocito ciklus o Odiseju iz Palate Podji, gde je Pelegrino Tibaldi naslikao scene kao stafelajske slike, sa figurama perspektivno skracenim u uglovima svoda.Iluzionisticko arhitektonko slikarstvo-kvadratura/quadrattura/, koje kombinuje realnu i imaginarnu arhitekturu, postoji jos od kako je Baldasare Peruci otvorio Palatu Masimo ale Kolone u Rimu/1532-35/, gde se iluzionisticki resena perspektiva krece ka dubini.Ovakvo resenje on je vec nagovestio u Sali del Kolone-Vila Farnezina/1516/.30Tek u drugoj polovini XVI veka, kvadratura je dosla do svog izrazaja.Bolonja je bila centar ovakve prakse, koja je podrazumevala dobro poznavanje teorije perspektive.Kada je bolonjski papa Grgur XIII/1572-85/ angazovao Tomasa Lauretija i Otavija Maskerina iz Bolonje da dekorisu deo Vatikanske palate, kvadratura je uhvatila dubokog korena u Rimu.Svoj pravi trijumf dozivela je u dekoraciji Sale Klementine u Vatikanu, koju su izmedju 1596-98 izradili Djovani i Kerubino Alberti./upravo u vreme kada je a zapoceo oslikavanje Galerije Farneze/.Kvadratura tada postaje poslednja rec u zidnom i stropnom slikarstvu, podrzavana od najvisih papskih autoriteta.Anibale, medjutim, odlucuje da ne koristi cistu kvadraturu, vec sledi tip kombinovane dekoracije iz Palate Podji: kao i Tibaldi, i on je naslikao mitoloske scene kao quardi riportari /umetnute stafelajske slike/, koje kao da su uokvirene i prenesene na tavanicu.Njegova odluka da koristi kvadri riportari bila je gotovo sigurno pod uticajem Mikelandjelove Sikstinske tavanice.Iako je Anibalovo ostvarenje mnogo kompleksnije od Mikelandjelovog, Rafaelovog ili Tibalijevog, ono ostaje u istoj toj tradiciji kompromisnog resenja.Sigurno je Anibale smatrao da prikazi mitologije, koji pripadaju najvisoj vrsti slikarstva, trebaju da se prikazu u izolovanim okvirima.Anibale je okvir svoje dekoracije zasnivao na velikom vencu, potpuno vidljivom samo iz cetiri ugla., kojeg pridrzava pazljivo smisljen sistem atlanta i herma/proroka?/.Celokupan okvir, zajedno sa mladicima koji sede i u rukama drze teske girlande/Mikelandjelo/, smelo je skracen.On deli tavanicu na odeljke, gde se naizmenicno smenjuju scene u okruglim medaljonima i pravougaonim okvirima.Sve figure na tavanici prikazane su veoma realno:mladici imaju realan inkarnat, atlanti i hermi simuliraju stuko, a okviri/medaljoni/ simuliraju bronzu-u kontastu sa pozlacenim okvirima slika.Mnostvo figura i detaja preklapaju se jedni preko drugih, ali su logicni i kristalno jasni i nigde dvosmisleni/za razliku od manirizma/.Sve na ovoj tavanici pokazuje dinamicne kvalitete , sasvim razlicite od cvrstog ritma i jednostavnosti Mikel.tavanice, kojoj A ocigledno duguje veoma mnogo od ideja.Prvi put ovde je postignut kontinuitet, koji polazi od stvarne arhitekture zidova, do iluzije koju stvaraju naslikani arhitektonski elementi i figure, sto doprinosi dinamicnom jedinstvu celokupne prostorije. Brizljivo i proracunato skraceni i osvetljeni odozdo, svi elementi tavanice namecu utisak realnosti.22