САДРЖАЈУВОД.............................................................................................................................................................2

1. ВРСТЕ НЕУРОТСКИХ ПОРЕМЕЋАЈА................................................................................................4

2. ФОБИЧНИ АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ...........................................................................................4

2.1. Агорафобија.......................................................................................................................................4

3. ДРУГИ АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ..................................................................................................6

3.1. Панични поремећај............................................................................................................................6

3.1.1. Симптоми....................................................................................................................................6

3.1.2. Утицај на друштвене односе......................................................................................................7

3.1.3. Страх од страха...........................................................................................................................8

3.1.4. Трајање.........................................................................................................................................8

3.1.5. Панични напади..........................................................................................................................8

4. ОПСЕСИВНО-КОМПУЛЗИВНИ ПОРЕМЕЋАЈ (ОКП)......................................................................9

4.1. Учесталост........................................................................................................................................10

4.2. Дијагноза и диференцијална дијагноза..........................................................................................10

5. ДИСОЦИЈАТИВНЕ (КОНВЕРЗИВНЕ) ПОРЕМЕЋАЈЕ....................................................................11

6. Соматоформни поремећаји....................................................................................................................13

ЗАКЉУЧАК................................................................................................................................................14

ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................................................15

УВОД

Неуротски поремећаји се убрајају међу најзаступљеније и најчешће у односу на друге психијатријске поремећаје. Обично се јављају у млађем животном добу и у великој мери ремете свакодневно функционисање појединаца у оним годинама када су најактивнији и радно способни. Један од већих проблема у вези са неуротским поремећајима јесте тај што се већина особа које пате од овог поремећаја не јављају за помоћ, већ покушавају сами себе да лече и превладају тешкоће које ови поремећаји изазивају. Такво ”самолечење” често подразумева злоупотребу анксиолитика и других лекова, алкохола и психоактивних супстанци. Најновије статистике кажу да само 1/3 особа оболелих од анксиозних поремећаја тражи медицинску помоћ и збрињавање.

У савременим класификацијама менталних обољења израз ”неуротски” више се не употребљава, али обзиром да је одомаћен у психијатријском речнику, служићу се њиме у опису појединачних категорија анксиозних обољења.

Оно што је заједничко за све неуротске поремећаје јесте анксиозност: она се испољава у свакој дијагностичкој категорији ове групе поремећаја.

У даљем делу овог рада, ћу мало детаљнију пању посветити сваком од поремећаја и говорити нешто више о њима.

2

1. ВРСТЕ НЕУРОТСКИХ ПОРЕМЕЋАЈА

Према МКБ-10 класификацији, неуротски, са стресом повезани и соматоформни поремећаји подразумевају следеће поремећаје:

фобичне анксиозне поремећаје (у који спадају фобије као што су социјална фобија, агорафобија и друге специфичне фобије),

друге анксиозне поремећаје као што су панични поремећај, генерализовани анксиозни поремећај, мешовити анксиозно-депресивни синдром),

опсесивно компулзивне поремећаје, реакцију на тежак стрес и поремећаје прилагођавања, дисоцијативне (конверзивне) поремећаје, соматоформне поремећаје.

2. ФОБИЧНИ АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ

Ову групу поремећаја карактерише избегавање одређених ситуација које окидају фобичну реакцију, до те мере да избегавање ремети нормалан ток живота. Избегавање је посредовано страхом, несразмерно је стварној опасности од неког објекта односно ситуације, до те мере да и сама фобична особа уочава његову неутемељеност.

Најпознатије фобије су агорафобија – страх од јавних и отворених простора, односно од губитка контроле на таквом простору; социјална фобија – страх од социјалних ситуација у чијој је основи страх од негативне евалуације од стране других; низ специфичних фобија као што су аерофобија (страх од летења), акрофобија (страх од висине), дементофобија (страх од лудила), ксенофобија (страх од странаца), клаустрофобија (страх од затвореног простора), итд.

2.1. Агорафобија

Агорафобија (грч. agoraphobia) је првобитно означавала страх од отвореног простора, док се данас под тим појмом подразумева скуп страхова у свези с јавним местима, отвореним простором и мноштвом људи те с помишљу да на таквом месту након изненадног онеспособљења не бисмо били у стању побећи или потражити помоћ.

Агорафобија чини 60% свих фобија откривених клиничким прегледима. Чешћа је код жена, а започиње у адолесценцији или раном одраслом добу. Поремећај чето започиње рекурентним нападима панике, а други симптоми укључују напетост,

3

вртоглавицу, блаже облике компулзивног проверавања, прежвакавање идеја (руминатио), страх од губљења разума и депресију. Чест је и страх од висине (Акрофобија или затворених простора (клаустрофобија). Друштво поверљивог пријатеља олакшава излазак из куће.

Агорафобија представља ирационалан, фобични страх који особа доживљава када се нађе на местима за које процењује да би бекство било отежано или немогуће или у којима помоћ (друге особе, најчешће лекара) не би била доступна у догледно време. Примери таквих ситуацију су: широки булевари, масе људи, улице и тргови, позоришта, биоскопи, путовања возом или аутобусом кроз ненасељена места итд. Особа у таквим ситуацијама може доживети интензиван страх кога се плаши. Особа се осећа беспомоћно и избегава одлазак на таква места без “сигурног” пратиоца. Оно што ову врсту страха чини фобијом је управо то избегавајуће понашање које особа практикује.

Људи који пате од ове врсте проблема увиђају да је њихов страх ирационалан и претеран (што говори о томе да имају очуван контакт са реалношћу), али њихове емоционалне реакције су и поред тога интензивне, претеране и нису у складу са споља видиљивим, објективним околностима. Разлог за то је чињеница да се особа заправо не плаши самих ситуација, као нечег објективног и спољашњег, већ се плаши сопствених застрашујућих мисли, идеја и осећања која се могу изненада и мимо воље појединца јавити у тим ситуацијама. Дакле, особа се плаши нечега што је унутра а не споља како то наизглед изгледа.

Особе које пате од агорафобије немају увид у оно чега се заправо плаше у таквим ситуацијама. Саме ситуације нису застрашујуће већ идеја да би им се у ситуацији у којој нема сигурне особе или помоћи од стране лекара могло изненада догодити нешто лоше, фаталистичко по њихово здравље, самопоштовање и психички интегритет. Особа која пати од агорафобије у таквим ситуацијама доживљава интензиван страх обично у виду страха од губитка свести, трењење руку и других делова тела, страх од животне угрожености, страха од лудила и губитка контроле и страха од губитка самопоштовања.

Као и сваки други страх и овај страх је праћен телесним променама као што су: тремор руку или ногу, појачани срчани ритам, вртоглавице или несвестице, отежано дисање, осећај мучнине, бол или притисак у грудима, знојење итд. Када особа констатује присуство ових телесних сензација он/она се често додатно уплаши што последично доводи до појачавања страха и свих пратећих телесних симптома. Страх од страха може довести и до јављања напада панике. Присусутво ових телесних симптома особа тумачи као доказ да нешто “озбиљно” није у реду са њеним здрављем. На тај начин се ствара зачаран круг, кога особа често није ни свесна и не зна како да из њега изађе.1

1 Дипл. психолог Владимир Мишић, Когнитивно бихејвиорална терапија, чланак, www.scri.index.org

4

3. ДРУГИ АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ

Друге анксиозне поремећаје као што су панични поремећај, генерализовани анксиозни поремећај, мешовити анксиозно-депресивни синдром),

3.1. Панични поремећај

Панични поремећај карактерише изненадан и снажан напад скупа симптома као што су отежано дисање, лупање срца, бол у грудима, осећај гушења, мучнине, вртоглавице, снажне нелагоде, страха од смрти, од лудила и осећаја губитка контроле. Често се уз ове симптоме јављају деперсонализација и дереализација (измењено виђење сопственог тела и спољашњег света). Често су повезани са агорафобијом – у случају да се панични напад догоди на улици или јавном месту, могуће је да ће се као последица развити страх од тих места описан као агорафобија.

Панични поремећај, паниц дисордер (ПД) је психолошко стање које одликују ређи или пак чешћи (не)очекивани напади панике уз пратњу значајних промена у понашању и животном стилу које траје најмање око месец дана. Присутна је и стална огромна забринутост због стања и због могућности да се јави нови напад.

3.1.1. Симптоми

Људи који пате од паничног поремећаја често имају читав серијал врло интензивних епизода екстремног страха, узнемирености и стрепње током паничних напада, који се јављају без икаквог реалног узрока. Овакви напади су изузетно непријатна искуства и тешко их је заборавити (дословно немогуће); остављају дубок траг и сталан страх од поновног јављања. Напади обично трају неких десетак минута, али могу трајати и краће или дуже: некада трају од једног до пет минута, а има случајева када су потрајали и читавих пола часа. Неки пацијенти су се налазили у ситуацијама да се напад заустављао тек након медицинске интервенције. Већина их и потражи или бар пожели стручну медицинску помоћ у таквим тренуцима. Некада се дешава читав серијал узастопних напада, таман се један заврши, већ почиње следећи.

Могу се разликовати по интензитету и по врсти и изражености доминантних симптома. Основни симптоми су убрзани рад срца, прескакање срца (екстрасистоле), дрхтавица, убрзавање пулса, знојење које почиње од дланова (често су овим пацијентима дланови скоро увек влажни због сталне стрепње са којом живе), пробадајући бол у грудима, осећај гушења или немогућности да се дође до даха, вртоглавица, ошамућеност,

5

несвестица, мучнина, повраћање, дереализација (познато окружење није више познато, околина и људи су се променили, осећај јамаис ву, никад виђеног), деперсонализација (ја више нисам ја, осећај одвојености од властитог тела), страх од потенцијалног губитка контроле над собом или ситуацијом, страх од лудила (то је то – губим разум!), страх да се не учини нешто потпуно непримерено и непоправљиво, страх од смрти (овако изгледа умирање, нећу преживети ово), жеља да се моментално напусти претећа ситуација и осећање безизлазности. Осећања безизлазности и беспомоћности су појачана тиме што напади долазе и одлазе када је њима воља, без икакве најаве и контроле и као да не постоји довољно капацитета да се реагује другачије, примереније, да се поднесе ситуација. Стална пратња паничног поремећаја је и осећај да други људи имају рђаво мишљење о вама, што узрокује некад и социјално повлачење или чак потпуну изолацију од друштва.

3.1.2. Утицај на друштвене односе

Стрепња као да нараста из дана у дан. Спољашњи видљиви симптоми паничних напада остављају велике трагове и на друштвеним односима. Није лако сутрадан погледати у очи некога пред ким имате утисак да сте се гадно обрукали, на пример дрхтећи, знојећи се, ваљајући се и запомажући на улици наизглед из чиста мира, потпуно изнебуха. Како објаснити да сте се успаничили без икаквог реалног разлога? Стална пратња паничног поремећаја је и осећај да други људи имају рђаво мишљење о вама, да мисле да сте некаква будала, стопостотни лудак или нешто слично. Нажалост, ово уме да буде истина – некима присуствовање паничном нападу заиста уме и да изгледа тако, као да посматрају особу коју је разум управо напустио. Отуда чести случајеви етикетирања, стигматизације особа које пате од поремећаја. Он је луд, из чиста мира је почео да се тресе. Све ово, наравно, има изузетно негативан утицај на особу, додатно компликује већ компликовану ситуацију и узрокује некад и социјално повлачење или чак потпуну изолацију од друштва. Неки верзирани паничари у страху од реакција других људи успевају да испољавају што мање спољашњих манифестација, трудећи се да сакрију свој проблем. Физичке манифестације су тада сведене на минимум, али нису ништа мање страшне свом сопственику. Психички доживљај је готово идентичан ономе који имају они са бурнијим испољавањима.

6

3.1.3. Страх од страха

Прво јављање поремећаја и тачка на којој се улази у врзино коло страха је обично у раном одраслом добу. Више од половине оболелих први пут доживи напад панике пре своје двадесет пете године, мада се према неким другим подацима циљним периодом за јављање сматра онај између двадесет пете и тридесете године. Напади се углавном јављају после неких изнимно трауматичних збивања или крупних животних промена. Пресељење у други град или одлазак на одслужење војног рока (треба ли напомињати да не причамо о цивилном одслужењу?) може изазвати први панични напад, а онда се даље све одиграва према уобичајеном сценарију – остане трајан страх од тог новог непознатог догађаја, од до тада никад доживљеног осећаја беспомоћности, губитка контроле. У овом сталном страху лежи крупан део корена свих каснијих паничних испољавања. У систем вам је усађен такозвани страх од страха.

Међу пацијентима је два пута више жена него мушкараца. Амерички истраживачи, осведочени љубитељи статистике, израчунали су да око 1,7 процената њихових земљака пати од паничног поремећаја.

3.1.4. Трајање

Панични поремећај може остати део нечијег живота пуно месеци или година (чешћи случај), а колико ће трајати зависи искључиво од одабира тренутка у ком се почиње са терапијом. С друге стране, уколико се не покуша (из)лечење, стање уме толико да се погорша да временом постане озбиљно угрожен комплетан животни стил, а на концу и сам „голи” живот оболелог. Заиста, стални панични напади и сви они покушаји које неко чини да би их избегао или сакрио од очију других знају да одузму велик комад квалитета било чијем животу. Истина је да су многи себи створили силне проблеме у породичним односима, на послу и међу пријатељима, трудећи се да изађу на крај са проблемом самостално, криомице. Неки одаберу лагање о свом стању као начин да склоне у крај проблем пред другим особама, не схватајући да на тај начин лажу истог оног кога се и плаше – себе.

3.1.5. Панични напади

Паничним нападом се назива епизода изненадног нарастајућег снажног страха који се јавља без неког видљивог и објективног разлога, изазивајући озбиљна и мучна физичка испољавања. Панични напади могу бити врло застрашујућа искуства за оног кога снађу, али и за посматраче. Некима се дешава да те симптоме схватају погрешно и називају их другим именима (срчани удар), не разумејући стање у коме се налазе.

7

Листа основних симптома паничних напада:

Убрзавање срчаног ритма, палпитације, Знојење, Дрхтавица, Кочење руку и ногу, Утрнулост, Скраћивање даха, Хипервентилација, Грозница, Мучнина, повраћање, Грчеви у стомаку, бол у стомаку, Бол у грудима (због овога неки пацијенти помисле да је реч о срчаном удару), Снажна главобоља (нешто ређе током самог напада, а чешће након), Вртоглавица, осећај пропадања , Клонулост, изнемоглост, Сужено грло, кнедла у грлу – понекад претходи снажнијим симптомима и у неким

случајевима може се протумачити као најава, сигнал свега што следи, Осећај као да се умире.2

4. ОПСЕСИВНО-КОМПУЛЗИВНИ ПОРЕМЕЋАЈ (ОКП)

Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП) је врста неурозе коју карактеришу опсесивне (принудне, интрузивне, наметљиве) мисли и компулзивне (присилне) радње (задаци или ритуали) у покушају да се редукује или неутралише нереалан страх (стрепња или анксиозност). Особа обавља радње које доживљава као туђе, наметнуте и непријатне, а ако се успротиви том пориву, страх, осећање кривице и стрепња се интензивирају.

Извршење присилне радње или изговарање неких речи доноси привремено растерећење или редукцију напетости и стрепње, али се потреба за присилним радњама убрзо поново јавља чиме се понавља читав поступак.

И човекови најбољи пријатељи, као што су пси, могу такође патити од ОКП. Овакво понашање код паса у ствари представља принуду-активност којом они смањују страх и стрес. Узроци ОКП код животиња, као и код људи, укључују предиспозицију гена, утицај окружења а понекад и болести.

2 Дипл. психолог, Предраг Ђорђевић, http://www.akademijauspeha.com/clanci_svi/Panicni%20poremecaj.html

8

ОКП је анксиозни поремећај у којем је ум трајно преплављен мислима над којима особа нема никакву контролу, па је присиљена да непрекидно понавља одређене радње, што у значајној мери ремети свакодневно функционисање и доводи до интензивног стреса.

Опсесије су интрузивне и понављајуће мисли које су нежељене и ирационалне, док компулзије представљају понављана понашања, при чему се особа осећа присиљеном на извођење тих понашања да би ублажила стрес и повратила осећај контроле над својим понашањем.

4.1. Учесталост

Према бројним епидемиолошким истраживањима, опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП) данас спада у један од најчешћих неуротских поремећаја од којег пати око 2,5% човечанства (од 1,7 до 4%). Према извештајима америчког Националног института за ментално здравље, око два милиона (према другим изворима три милиона) Американаца пати од опсесивно-компулзивног поремећаја. Развојем дијагностике значајно се повећао број новооткривених појединаца са тим поремећајем, али је и развитком нових метода лечење и бољом едукацијом пацијената повећан и број излечених.

4.2. Дијагноза и диференцијална дијагноза

Да би се дијагностиковао опсесивно-компулзивни поремећај, код појединца у временском периоду од две недеље или дуже мора бити евидентирана учестала појава опсесивних мисли или компулзивних радњи (или истовремене појаве оба симптома).

Најчешћи медицински проблем у лечењу ОКП поставља погрешно постављена дијагнозе. Зато сваки клиничар који се бави лечењем ОКП мора добро да распознаје и диференцијално дијагностички разликује критеријуме као што су тикови, расположење, анксиозност или други компулзивни облици понашања, као што су трихотиломанија или неуродерматитис.

9

Као посебан проблем и честу замку у диференцијалној дијагностици и неуспешном препознавању и дијагностиковању ОКП представљају следећи поремећаји, који се често срећу код пацијената, и које треба имати у виду:

Велики депресивни поремећај (30-70%) Панични поремећај (14%, 35% ) Телесна дисфорија (14,5%) Генерализовани анксиозни поремећај (20%) Социјална фобија и једноставна фобија (24%) АДХД Туретов синдром (5-7%) Други тиковни поремећаји (20-30%) Трихотиломанија Неуродерматитис Идиопатски тортиколис Болести зависности Поремећаји у исхрани

5. ДИСОЦИЈАТИВНЕ (КОНВЕРЗИВНЕ) ПОРЕМЕЋАЈЕ

О хистерији се вековима мислило да је искључиво женски поремећај. Назив потиче од грчке речи hysteria (материца), и још за време Галена и Хопократа је постојало веровање да се болест јавља само код жена које немају децу, и које су сексуално незадовољене. Иако је ово, као и многа друга схватања, превазиђено, још увек се сусрећемо са многим заблудама о томе шта хистерија заправо јесте.

Када се говори о хистерији, углавном се мисли на хистерични карактер особе, мада се под хистеријом може подразумевати и хистерчни напад и хистерична конверзија.

Хистрерични карактер се препознаје по драматичном експресивном понашању. Ове особе су провокативне, склоне претераном реаговању и нетолерантне на пасивност, што води у импулсивност, каприциозност и екстремно емоционално понашање.

Како су љубав и пажња примарни циљеви, хистеричне особе улазе у бројне маневре да би обезбедиле позитиван одговор околине. Жене прибегавају кокетном и шармантном понашању, са честом екстраваганцијом; док мушкарци пре прибјгавају разметљивости и заводљивости. У социјалном животу имају пуно познаника и мало пријатеља, док се често

10

повлаче из интерперсоналних контаката када дође до њиховог продубљивања. Овакве особе поседују висок интезитет страха од одбацивања, равнодушности и неодобравања од стране других, а проблем настаје када упркос “шарму и таленту” за удовољавање другима, нису у могућности да себи обезбиједе довољну количину позитивних емоција.

Најчешћи облици неуроза које се испољавају разноврсним психичким и телесним симптомима су дисоцијативни и конверзивни поремећаји.

Под дисоцијацијом се подразумева раздвајање појединих психичких функција, најчешће раздвајање свесног дела личности и контроле воље. Овако раздвојени, потиснути и за его неприхватљиви импулси, „прерушени“ у психичке феномене посебне врсте, изненада продиру у свијесни део личности и овладавају њоме. Код дисоцијативног облика хистеричне неурозе најизраженији је симптом поремећаја свести (сужење свести тзв. “хистерично сумрачно стање“) које је обично праћено селективном психогеном амнезијом. Трауматска ситуација која претходи развоју овог поремећаја свести, заузима значајно место у доживљавањима особе у том стању и одражава се на њено понашање.

Психички феномени код дисоцијативног облика хистеричне неурозе испољавају се као амнезија, сомнамбулизам, фуга, деперсонализација, удвајање личности, хистерична псеудодеменција.

Конверзија је несвестан процес којим се избегава анксиозност, помоћу којег се она преображава (конвертује) у друге симптоме. Конверзија се огледа у телесном поремећају за који не постоји никакав органски узрок, већ је проузрокован неким психолошким конфликтом. Симптоми се код конверзивне неурозе испољавају у сфери моторике, сензибилитета и појединих чула.

Поремећаји моторике се испољавају парезама, парализама, контрактурама, хиперкинезијама у виду тремора главе, екстремитета и целог тијела, различитих тикова, као и поремећајем говора у виду муцања, афазије и мутизма. Поремећаји сензибилитета се манифестују са хиперестезијама, анестезијама или хипестезијама и често су удружени са поремећајима моторике. Испољавају се такође и разноврсним боловима. Са стране чула, јављају се поремећаји у виду хистеричног сљепила, глувоће итд. Карактеристично је да се ови симптоми испољавају и постоје и поред тога што су неуролошки и сви други налази нормални.

Окидач за јављање симпотома и самог поремећаја конверзије јесте неки стресан догађај или ситуација која води до тога да особа развије телесни симптом, а који је заправо симболичка експресија неког дубљег психолошког конфликта или проблема. Многе студије указују да физичко, сексуално или емоционално злостављање, без обзира да ли се дешава у детињству или одраслом добу, може бити један од значајних фактора који доприносе јављању овог поремећаја. Трећина особа која пати од ових тегоба је у прошлости имала неку депресивну епизоду, док је преко 40% недавно доживљело развод

11

родитеља, смрт или је присуствовало сценама насиља, док је у одраслој популацији поремећај често повезан са мобингом, тј.психолошким злостављањем на послу.

Иако је психотерапија особа са проблемима из хистеричног спектра дуга и захтјевна, ипак, уз медикаментозну терапију у фазама дестабилизације она је третман избора.3

6. Соматоформни поремећаји

Соматоформни поремећаји одликују се неким од следећих карактеристика: честе жалбе пацијената на различите телесне тегобе за које не постоји органско објашњење, изражена забринутост пацијента за своје здравље и самим тим нарушен квалитет свакодневног функционисања. Уобичајени симптоми на које се пацијенти жале су главобоља, константан умор, болови у стомаку, леђима и грудима, пробавни, генитални, урнинарни симптоми, лупање срца, трњење ногу и руку итд.

Деле се на:

Соматизациони поремећај – чији симптоми су гастроинтестиналне, кардиоваскуларне, урогениталне природе,

Хипохондријски поремећај – који карактерише снажно уверење пацијента да болује од најмање једне тешке и неизлечиве болести, што га доводи у стање интензивне патње и поремећеног функционисања,

Синдром психогеног бола – у ком се пацијент жали на константан бол у једном од система органа у периоду од минимум шест месеци, а да органски узрок бола није могуће утврдити.

3 мр клиничке психологије Хелена Росандић психотерапеут, Психолошки центар ABC, www.članci.rs/Histerija-disocijativni-konverzivni-poremećaj

12

ЗАКЉУЧАК

У овом сажето обрађеном раду, можемо донети закључак о важности подизања свесности и знања о врстама, карактеристикама, симптомима, мерама превенције о погоршању стања, терапијама и свему осталом што прати неке од неуротских стања и поремећаја садашњице.

Многи психолози, психотерапеути и специјалисти, који се свакодневно срећу са овим врстама проблема код људи, кажу да су ти проблеми учестали, али да то није велики баук и табу тема, као што је то био случај пре пар векова уназад. Пацијенти као и сви они који сматрају да имају прве симптоме или да њихови пријатељи или познаници имају, шта више, имају све више могућности да се информишу о начинима третмана, симптомима који прате ове врсте поремећаја.

Због напретка технологија, науке, образовања и научних сазнања, данас је много лакше утврдити да ли потенцијални пацијент има симптоме неког од горе поменутих поремећаја. Такође, са савременим развојем учења и образовних система свуда у свету, данас се много лакше постављају дијагнозе као и третмани лечења и неопходних терапија. Неуротски поремећаји данас се успешно лече комбинацијом психофармака и психотерапијом.

Због статистичких података који су нам свима доступни на сваком кораку који нам показују да у свету постоји велики број људи са овим врстама поремећаја, сматрам да је од крицијалног значаја да се повећа свест о овим врстама проблема, као и могућностима решавања истих.

13

ЛИТЕРАТУРА

[1][1] Рот, Н., Радоњић, С., „Психологија за II гимназије“, Завод за уџбенике, 2012.

Година

[2][2] Кузмановић, Б., Штајнберг, И., „Психологија за III и IV разред средњих школа“,

Завод за уџбенике, 2010. Година

[3][3] Дипл. психолог, Владимир Мишић, „Когнитивно бихејвиорална терапија“, чланак,

www.scri.index.org

[4][4] Дипл. психолог, Предраг Ђорђевић, http://www.akademijauspeha.com/clanci_svi/Panicni

%20poremecaj.html

[5][5] мр клиничке психологије Хелена Росандић психотерапеут, Психолошки центар ABC,

www.članci.rs/Histerija-disocijativni-konverzivni-poremećaj

14