Karl Jaspers

ČOVEK

Šta je čovek? Kao telo njega ispituje fiziologija, kao dušu psihologija, kao društveno biće sociologija. Mi posedujemo znanje o čoveku kao prirodi, koju saznajemo kao i prirodu drugih živih bića, i znanja o čoveku kao istoriji, koju saznajemo kritičkim prečišćavanjem predan ja, razumevanjem onog smisla koji je čovek u svom delanju i mišljenju imao u vidu i objašnjavanjem događaja na osnovu motiva, situacija, prirodnih realnosti. Naše ispitivanje čoveka dovelo je do mnogostrukih znanja, ali ne i do znanja šta je čovek u celini.

Pitanje je da li se čovek uopšte i može do kraja shvatiti na osnovu onoga što se o njemu može znati. Ili, da li je on i nešto izvan toga, naime sloboda, koja izmiče svakom predmetnom saznanju, ali koja je, ipak, u njemu prisutna kao neizbežna mogućnost.

Čovek je, u stvari, na dvostruki način sam sebi dostupan: kao objekt ispitivanja i kao egzistencija slobode, koja je nedostupna bilo kakvom ispitivanju. U prvom slučaju, o čoveku govorimo kao o predmetu, u drugom, o onom što nije predmetno, a što čovek jeste i što on uočava kad je istinski svestan samoga sebe. Šta je čovek, to ne možemo iscrpsti nekim znanjem o njemu, to samo možemo da doživimo na izvoru našeg mišljenja i delanja. Čovek je, u principu, više od onoga što je kadar da zna o sebi.

Mi smo svesni svoje slobode ako priznamo da su nam upućeni zahtevi. Do nas stoji da li ćemo ih ispuniti ili ćemo ih izbeći. Mi ne možemo ozbiljno da poreknemo da imamo o nečemu da odlučimo, i da time odlučujemo o sebi, i da smo pri tom odgovorni. Ko, eventualno, pokuša to da odbije, ako je konzekventan, ne može ni drugim ljudima postavljati bilo kakve zahteve. Kad je neki optuženi svoju nevinost obrazložio pred sudom time da je on takav rođen i da drugačije ne može, i da stoga ne može biti pozvan na odgovornost, dobro raspoloženi sudija mu je odgovorio: to je isto tako tačno kao i shvatanje o tome šta treba da čini sudija koji ga kažnjava, ni on, naime, ne može drugačije, jer je takav kakav jeste i, prema postojećim zakonima, nužno mora tako da deluje.

Ukoliko smo sigurni u postojanje svoje slobode, ubrzo će uslediti i drugi korak u pravcu samorazumevanja: čovek je biće koje se odnosi prema bogu. Šta to znači?

Mi nismo sebe stvorili. Svako može za sebe da misli da je postojala mogućnost da ga ne bude. To je ono što je nama i životinjama zajedničko. Ali, pored toga, mi se nalazimo u svojoj slobodi, u kojoj sami odlučujemo ne podvrgavajući se automatski nekom prirodnom zakonu, mi smo poklonjeni sebi, i to zahvaljujući našoj slobodi, a ne nama samima. Ako ne volimo i ne znamo šta treba da činimo, ne možemo na silu biti slobodni. Ako slobodno odlučujemo i, ispunjeni smislom, prihvatimo život, mi smo svesni toga da za svoje postojanje ne možemo sebi zahvaliti. Na vrhuncu slobode, kad

nam se naše delovanje čini nužnim, ne posredstvom spoljne prinude neizbežnog zbivanja po prirodnim zakonima, nego zbog unutarnje saglasnosti da se drugačije i ne želi, u svojoj slobodi svesni smo sebe kao onoga što nam je transcendencija dala. Ukoliko je čovek slobodniji, utoliko je sigurniji da bog postoji. Kad sam odista slobodan, ja sam siguran da to nisam zahvaljujući sebi.

Mi ljudi nikada nismo sami sebi dovoljni. Mi uvek težimo da sebe prevaziđemo, i u tome više napredujemo ukoliko nam je dublja svest o bogu, zahvaljujući kojoj nam u isti mah postaje jasna sopstvena ništavnost.

Odnos čoveka prema bogu nije prirodno dato svojstvo. Pošto je taj odnos isto što i sloboda, on svakom čoveku blesne tek onda kad se on iz čisto vitalnog održavanja svog postojanja, u jednom skoku vrati samom sebi, što znači, kad istinski slobodan u odnosu na svet postane potpuno otvoren prema svetu, kad je kadar da bude nezavisan od sveta jer živi vezan za boga. Bog za mene postoji u onoj meri u kojoj ja istinski egzistiram.

Još jedanput ponavljam: čovek je kao postojanje u svetu predmet koji se može saznati. On se, na primer, u rasnim teorijama shvata kao skup posebnih vrsta, u psihoanalizi kao podsvest s njenim posledicama, u marksizmu kao živo biće koje sebe proizvodi radom, koje svojom proizvodnjom stiče vlast nad prirodom i postaje društveno biće, a i jedno i drugo, navodno, na savršen način. Ali svi ti saznajni putevi shvataju ponešto od čoveka, nešto što se zaista događa, ali nikada čoveka u celini. Time što se takve teorije istraživanja uzdižu do apsolutnog saznanja o čoveku u celini - a sve su one to činile - one gube iz vida istinskog čoveka, i u onima koji veru ju u te teorije one gotovo sasvim brišu svest o čoveku i, na kraju, i samu čovečnost - ljudsku prirodu, koja je sloboda i odnos prema bogu.

Od najvećeg je interesa pratiti saznanja o čoveku, a korisno je ako se to čini s naučnom kritikom. Tada se metodski zna šta i kako i u kojim granicama se nešto zna, i kako je to malo ako se meri celokupnošću mogućnoga, i kako istinska ljudska priroda ostaje u osnovi nedostupna tom saznanju. Time se uklanjaju opasnosti koje nastaju kad se prividnim znanjima o čoveku prikriva sam čovek.

Pošto smo stekli znanje o granicama znanja, mi se još očiglednije poveravamo vođstvu koje nalazimo za svoju slobodu preko same slobode ako se ona odnosi na boga.

Veliko pitanje ljudske prirode leži u tome odakle čovek dobija vođstvo. Jer izvesno je jedno: njegov život ne teče kao život životinje u smeni generacija, ponavljajući se samo na osnovu prirodnih zakona, već sloboda, s nesigurnošću njegovog bića, otvara čoveku i mogućnosti da postane još i ono što on istinski može biti. Čoveku je dato da svojim postojanjem slobodno raspolaže, tako reći, kao nekim materijalom. Stoga samo on ima istoriju, što znači da živi ne samo na osnovu svog biološkog nasleđa nego i na osnovu predanja. Čovekovo postojanje ne teče samo kao prirodno događanje, a njegova sloboda priziva vođstvo.

Nećemo ovde razmatrati činjenicu da se vođstvo zamenjuje nasiljem ljudi nad ljudima. Postavljamo pitanje o krajnjem rukovođenju čovekom. Teza filozofske vere jeste: Čovek može da živi pod vođstvom boga. Moraćemo objasniti šta to znači.

Mi verujemo da u bezuslovnom osećamo vođstvo boga. Ali kako je to moguće kad bog nije telesan, kad ni na koji način nije nesumnjivo prisutan kao sam bog? Ako bog vodi: na koji način čovek čuje šta bog hoće? Postoji li susret čoveka s bogom? Kako se on ostvaruje?

U autobiografskim opisima govori se o tome kako u odlučujućim pitanjima u životu, posle dugog kolebanja, iznenada dolazi do izvesnosti. Posle bespomoćnog dvoumljenja, ta izvesnost je sloboda koja dariva moć da se dela. Ali ukoliko u jasnosti te izvesnosti čovek sebe odlučnije zna kao slobodnog, utoliko mu jasnija postaje i transcendencija, zahvaljujući kojoj postoji.

Kjerkegor je svakoga dana razmišljao o samom sebi u odnosu na božje vođstvo, tako da je uvek znao da je u božjoj ruci: čuo je boga u onome što je učinio i u onome što mu se na svetu dešavalo, a ipak, sve što je čuo, saznavao je u višesmislenosti toga što je čuo. Njega nije vodilo ništa opipljivo jednosmislenim naređenjima, vodila ga je sama sloboda, koja sebe odlučno zna jer počiva na transcendentnoj osnovi.

Vođstvo transcendencije razlikuje se od svakog drugog vođstva u svetu, jer postoji samo jedno božje vođstvo. Ono se ostvaruje preko same slobode. Glas božji je u onome što se pojedinom čoveku otkriva u samopotvrđivanju, kad je otvoren za sve ono što mu nude predanje i okolina.

Čovek je vođen u medij umu svoga suda o svom vlastitom delanju. Taj sud sputava ili pokreće, ispravlja ili potvrđuje. Glas božji kao sud o čovekovom delu nema u vremenu drugoga izraza do u tom čovekovom sudu o sopstvenim osećanjima, motivima, postupcima. U slobodnom, čestitom načinu samoopažanja, koje i prosuđuje, u samooptužbi, u samopotvrđivanju, čovek indirektno, nikada definitivno, i uvek dvosmisleno, nalazi božji sud.

Otud je ljudski sud već unapred pogrešan ako čovek misli da će u njemu definitivno naći božji sud, ili ako misli da se u svom sudu može na sebe osloniti. Neumoljivo moramo prozreti svoju samovolju već u samozadovoljstvu zbog svojih moralnih postupaka, i uopšte, u samozadovoljstvu zbog svoga, navodno, uverenja da imamo pravo.

U stvari, čovek nikada ne može potpuno i definitivno da bude zadovoljan sobom; sudeći o sebi, on se ne može osloniti samo na sebe. On zbog toga mora da traži sud svojih bližnjih o svom delanju. Pri tom je osetljiv na rang ljudi čiji sud saznaje. Manje ga pogađa šta kažu oni prosečni i masa, šta otpadnici, a šta zaparložene institucije, iako mu ni to nije svejedno. Ali odlučujući sud na kraju nije ni onaj sud koji su izrekli za njega najznačajniji ljudi, iako je to jedino što je u svetu dostupno; odlučujući bi jedino bio božiji sud.

Teško da je ikada stvarno postojala potpuna samovolja pojedinca prilikom suđenja o samom sebi. Njemu je uvek stalo do suda drugoga. Tako i herojsko držanje primitivnih ljudi koji bez zbunjenosti hrabro idu u smrt živi u odnosu na druge: da će im slava biti neprolazna, to je uteha junaka Ede koji umiru.

Drugačije stoji stvar sa istinskim usamljenim heroizmom, koji se ne oslanja na zajednicu, niti ima pred očima posmrtnu slavu. To istinsko samopouzdanje plod je, možda, harmonije jednog srećno sazdanog bića sa samim sobom, možda se nesvesno

još hrani nekom istorijski prenetom i u sećanju čuvanom zajednicom, ne nalazeći u savremenom svetu ništa na što bi se njegova svest mogla osloniti. Ali ako taj heroizam ne potone u Ništa, on ukazuje na duboku povezanost sa onim što on istinski jeste, a to bi, izrečeno, umesto suda ljudskog, bio božji sud.

Ako se istina suda koji nas vodi pokazuje samo onda kad smo se osvedočili u sebe, ona se javlja u dva oblika: kao opštevažeći zahtev i kao istorijsko polaganje prava.

Opštevažeći moralni zahtevi deluju ubedljivo. Od vremena nastanka deset zapovesti do danas oni su jedan vid božje prisutnosti. Ti zahtevi se, doduše, mogu priznati i ispunjavati i bez vere u boga, u trpkom ograničavanju na ono što čovek sam od sebe može da čini. Ali ozbiljnost poslušnosti prema moralnoj zapovesti, koju uviđamo u slobodi, obično je povezana s tim što mi baš u toj slobodi čujemo glas transcendencije.

Način postupanja u konkretnim situacijama, međutim, ne može se svesti na opšte zapovesti i zabrane. Naprotiv, u istorijski datoj situaciji vođstvo leži u neposrednom i neotklonjivom zahtevu da se tako mora učiniti. Ono što pojedinac misli da tada čuje kao ono što treba da čini, ostaje, međutim, i pored sve izvesnosti, pod znakom pitanja. U suštini pokoravanja božjem vođenju leži smelost da se pogreši, otud uzdržljivost. Ona isključuje sigurnost u izvesnosti, ona zabranjuje da se sopstveno delanje uopšti kao zahtev upućen svima, ona zabranjuje fanatizam. Ni najčistija jasnost puta, do koje se dolazi pod božjim vođstvom, ne sme zbog toga dovesti do sopstvene sigurnosti u to da je taj put jedino istinit za sve.

Jer, sa posledicama, sve to može i drugačije izgledati. I pri svetlosti se može kročiti na pogrešan put. Čak i u izvesnosti određene odluke, ukoliko se ona javlja u svetu, nešto mora da ostane pod znakom pitanja. Jer oholost apsolutno istinitog zapravo je uništavajuća opasnost za istinu u svetu. U trenutnoj izvesnosti leži neizbežna skrušenost pitanja koje ostaje.

Tek pogled unatrag sadrži mogućnost velikog čuđenja suočenog s jednim nedokučivim vođstvom. Ali vođstvo božje ni tada nije izvesnost, ono nikad ne postaje posed.

Psihološki posmatrano, glas božji može se čuti samo u velikim trenucima. Mi živimo zahvaljujući tim trenucima i usmeravajući se prema njima.

Ako je čovek saznao za vođenje putem transcendencije, da li je transcendencija onda za njega stvarna? Kako se on odnosi prema njoj?

Odnos našeg bića prema transcendenciji, i pored škrtosti onog što se može videti, ipak može biti tako ozbiljan da odlučuje o svemu. Ali, kao ljudi u ovom našem svetu, mi, ipak, težimo ka očiglednim osloncima za svoju izvesnost. Najviši oblik očiglednosti u svetu jeste komunikacija između ličnosti i ličnosti. Zbog toga je odnos prema transcendenciji - ako prevaziđemo ono što se može izmeriti - očigledno prisutan u susretu s ličnim bogom. Božanstvo se prema nama odnosi kao ličnost, a mi se, u isti mah, uzdižemo na nivo bića koje s tim bogom sme da razgovara.

U svetu nad nama žele da vladaju sile koje nas obaraju na zemlju: bojazan od budućnosti, strahom ispunjena vezanost za trenutni posed, zabrinutost pri suočavanju

sa užasnim mogućnostima. Braneći se od njih, čovek, suočen sa smrću, možda može steći neko pouzdanje, koje, uprkos tom krajnjem, nerazjašnjivom, od čula najudaljenijem, ipak dozvoljava da se umre u miru.

Pouzdanje u temelj bića može se izraziti kao zahvalnost koja je oslobođena svrhe, kao mir u veri u božje biće.

U životu se našoj slobodi čini kao da mi s te strane dobijamo pomoć.Pomoćnike i neprijatelje mnogoboštvo vidi u bogovima i demonima. "Neki bog

je to učinio" - to je odnos svesti prema događajima i sopstvenim postupcima; takva svest ih uzdiže i posvećuje, ali ona dopušta i da se raspu u mnoštvo vitalnih i duhovnih mogućnosti postojanja.

Naprotiv, pomoć božja istinskom samobiću, koje sebe preko te pomoći saznaje kao iz osnova zavisno, jeste pomoć onog Jednog. Ako ima boga, onda nema demona.

Ta pomoć božja često se sažima u neki određeni smisao i stoga se pogrešno shvata. To se dešava ako molitva - kao susret s nevidljivim bogom - skrene sa tihe kontemplacije, koja ostaje bez reči, preko strasti da se potraži ruka ličnog boga, na pozive upućene tom bogu da zadovolji ovozemaljske želje.

Čoveku kome je život postao jasan bog je dao sve mogućnosti, među njima i situacije bezizlaznog uništenja. U tom slučaju, svaka situacija je zadatak postavljen slobodi čoveka, koji u njoj stoji, s njom se diže i pada. Zadatak se, međutim, ne može na zadovoljavajući način odrediti kao imanentni cilj sreće, on postaje jasan tek posredstvom transcendencije, te jedine stvarnosti, i zahvaljujući bezuslovnosti ljubavi, koja se u njoj otkriva, ljubavi koja svojim umom s beskrajno male udaljenosti posmatra ono što jeste i u realnostima sveta ume da čita šifre transcendencije.

Sveštenici, doduše, prekorevaju zbog gorde samovolje onog pojedinca koji se filozofirajući odnosi prema bogu. Oni zahtevaju pokornost prema bogu otkrivenja. Njima valja odgovoriti: pojedinac koji filozofira misli da je pokoran bogu onda kad se na to odlučio iz dubine duše, a pri tome nema objektivnu garantiju da zna šta bog hoće, nego, naprotiv, stalno stavlja na kocku svoje znanje o tome šta bog hoće. Bog deluje preko slobodnih odluka pojedinaca.

Sveštenici mešaju pokornost prema bogu s pokornošću prema postojećim u svetu instancama crkve, knjigama i zakonima, koji važe kao neposredno otkrivenje.

U krajnjoj liniji, doduše, mogućna je jedna istinska koincidencija između pokornosti prema objektivnim instancama u svetu i pokornosti prema izvorno saznatoj volji božjoj. Ali za tu koincidenciju treba se boriti.

Ukoliko se volja božja, koju je pojedinac saznao, izigra objektivnim instancama, onda se to zastranjivanje do samovolje može izbeći poređenjem s onim što je opšte i društveno. Ako se, naprotiv, objektivna instanca izigra voljom božjom, koju je pojedinac saznao, onda se to zastranjivanje može izbeći smelošću da se bude pokoran bogu uprkos objektivnim instancama, slušajući glas volje božje i same stvarnosti.

Ima neke bespomoćnosti u tome kad tražimo oslonac u zakonima dostojnim poverenja i naređenjima nekog autoriteta. Postoji, nasuprot tome, neka snaga odgovornosti pojedinca, koja diže u visine kad sluša glas celokupne stvarnosti.

Rang ljudskog bića nalazi se na onoj dubini sa koje ono ovim slušanjem stiče svoje vođstvo. Biti čovek, znači postajati čovekom.

Izvor: Karl Jaspers, "Uvod u filozofiju. VI:Čovek"; u: Jaspers, Filozofija egzistencije; Beograd, 1973; str. 172-180.