1

0. UVOD Odavno je poznata činjenica da materijalna dobra koja su ljudi želeli nisu bila tamo gde se koriste, ili nisu bila dostupna u vremena kada je trebalo da se koriste. Ove činjenice se tokom vremena samo potvrdjuju u sve izraženijim formama i sve raznovrsnijim oblicima, naročito od perioda nastanka i razvoja robno-novčane privrede. Osnovni koncept rada je, tokom vremena, ostao isti: potrebno je obezbediti sirovine, energiju i ostale elemente neophodne za realizaciju proizvodnje, proizvesti materijalna dobra ili usluge i plasirati ih na tržište da bi se ostvario prihod. Krajnji cilj se, takodje, nije promenio: potrebno je maksimizirati krajnju korist, profit. Ono što je bilo promenljivo jesu metode koje su se koristile. One su se drastično menjale tokom vremena. Do šesdesetih godina prošlog veka akcenat je stavljan na proizvodnju (Sl. 0.1). Razvijani su novi proizvodni sistemi čiji su rezultati snižavanje troškova proizvodnje, automatizacija u proizvodnji, fleksibilnost, razvoj novi proizvoda i tehnologija. Sve što je proizvedeno imalo je svoje kupce i korisnike. Rezultat toga je zasićenje pojedinih tržišta raspoloživim proizvodima.

Sl. 0.1. Faktori razvoja u vremenu

Posle ere intenzivnog razvoja proizvodnih sistema nastaje period zasićenje tržišta proizvodima i robama koje teško nalaze kupce. Dolazi do intenzivnog razvoja tržišta i uočavanje visoke zavisnosti izmedju zahteva tog tržišta i proizvodnih procesa. To je uzrokovalo da se, paralelno sa razvojem proizvodnih sistema, pristupalo i obradi tržišta i zahteva koji dolaze sa njega. Na

Proizvodnja Proizvodnja Proizvodnja

Marketing Marketing

Logistika

Faktori razvoja

Vreme 1980

1960

Razvoj automatizovanih fleksibilnih proizvodnih

sistema

Razvoj proizvoda i prodaje prema

zahtevima tržišta

Racionalizacija tokova materijala u svim

fazama reprodukcije

2

osnovu toga su usmeravane proizvodne aktivnosti i proizvodni programi. Drugim rečima, nastao je period marketinškog pristupa i primene marketing koncepcije u razvoju, kojom se uskladjuju potrebe tržišta i proizvonja dobara i usluga. Dalji razvoj proizvodnih sistema i pojava zasićenja raspoloživih i dostupnih tržišta uzrokovali su traženje novih rezervi i novih mogućnosti racionalizacije proizvodnje i proširenja prodaje. Te rezerve su posebno uočene u oblasti toka materijala, u procesima transporta, pretovara, skladištenja, pakovanja, upravljanja zalihama i, uošte, u svim procesima kojima se povećava nivo usluge i smanjuje obim angažovanja finansijskih i drugih sredstava. To su bili razlozi da se, kao novi metod koji može dovesti do povećanja profita preduzeća, promoviše princip globalnog, istovremenog i jedinstvenog snižavanja svih troškova povezanih sa kretanjem robe u svim fazama proizvodnog ciklusa: od nabavke sirovina, preko procesa proizvodnje, isporuke krajnjem korisnike, pa sve do povratka različitih materijala uzrokovanog različitim zahtevima i razlozima. Ovako posmatrane aktivnosti i promovisani novi principi definisani su pojmom logistika. Proizvodi i usluge nemaju vrednost ukoliko nisu na raspolaganju korisniku kada i gde ih oni žele. Zbog toga je logistika, kao upravljačka i operativna aktivnost, bitna za sve oblasti ljudskog delovanja u kojima egzistiraju tokovi materijala.

3

I ULOGA I OSNOVNE KARAKTERISTIKE LOGISTIKE

4

1. OSNOVNE ODREDNICE LOGISTIKE Razvoj proizvodnih snaga i stvaranje višeg nivoa saradnje među privredama i regionima uzrokuju intenziviranje načela komparativnih prednosti i dostizanje visokog stepena internacionalizacije razmene i poslovanja. Efikasan sistem razmene omogućava sticanje prednosti u skladu sa raspoloživim potencijalima. Logistika je suština te razmene. Za pojedinačna preduzeća, pogotovu ona koja funkcionišu u ekonomijama visokog stepena razvoja, dobro upravljanje u logistici je od presudnog značaja. Na tržištu nacionalnog i/ili internacionalnog karaktera proizvodnja je najčešće na većem broju geografskih tačaka koje su, po pravilu, različite od pozicija korisnika proizvoda ili usluga. Logistički procesi i njihove aktivnosti su mostovi izmedju tih tačaka i lokacija. Efikasno upravljanje tim procesima je suština logistike. 1.1. DEFINICIJA LOGISTIKE Reč logistika ima dugu istoriju. Najpre je upotrebljavana u u vojnoj terminologiji starog veka. U nauci o logici logistika se izjednačava sa matematičkom logikom i simboličkom logikom. Poslednjih decenija pojam logistika prenet je u privredu i poslovanje uopšte, pa se može govoriti o logistici preduzeća ili poslovnoj logistici. U današnje vreme pojmom logistika se označavaju različiti aspekti poslovanja, organizovanja i naučne misli uopšte. Logistika je tretirana kao poslovna funkcija, stil poslovanja, poslovna filozofija, a i kao naučna disciplina sa razvijenim sopstvenim principima i metodama. Kompleksnost shvatanja logistike može se uočiti sagledavanjem i analizom značaja nekih od definicija koje se mogu sresti u literaturi u ovoj oblasti1: Pfoll: ’’Logistika obuhvata sve aktivnosti preko kojih se odvija prostorna i vremenska transformacija robe, njene količine i strukture. Ove transformacije čine logističku determinantu celokupnog protoka robe koji je planiran, upravljan, realizovan i kontrolisan. Sve aktivnosti treba međusobno uskladiti da bi se obezbedio efikasan protok robe od mesta otpreme do mesta prijema.’’

1 Izvor: Zečević, S.: Model optimizacije logističkih lanaca u uslovima funkcionisanja robno transportnih centara,

Doktorska disertacija, Beograd, 1995.

5

Perišić: ’’Logistika čini sistem aktivnosti koje omogućavaju oblikovanje, projektovanje, usmeravanje, vođenje i regulisanje protoka robe (materijala i proizvoda), energije i informacija unutar i između sistema. Sa aspekta kretanja robe logistika se može definisati kao skup svih delatnosti kroz koje se u određenom sistemu vrši oblikovanje, projektovanje, upravljanje i kontrola postupaka na području manipulisanja, skladištenja i transporta robe.’’ Junemann: ...’’Naučno učenje i planiranje, upravljanje i kontrola tokova materijala, ljudi, energije i informacija u sistemu.’’ Ruper: ’’... teorija sistema, koja obuhvata sve procese koji omogućavaju prostorno i vremensko premošćavanje između proizvoljnih objekata i sistema.’’ Council off Logistics Management (Američko društvo za logistiku): ’’Logistika je termin koji opisuje procese planiranja, izvršenja i kontrole efikasnosti tokova i zaliha sirovina, poluproizvoda u procesu proizvodnje, gotovih proizvoda i povezanosti informacija od mesta izvora do tačke potrošnje, sve u cilju prilagođavanja zahtevima kupaca, klijenata. Ove aktivnosti mogu obuhvatiti i servisiranje, opsluživanje kupaca, prognozu tražnje, distribuciju informacija i komunikacione veze, upravljanje zalihama, manipulacije sa robom, planiranje redosleda realizacije procesa, snabdevanje delovima i servisnu podršku, izbor lokacije fabrika, skladišta i opreme, pakovanje, vraćanje robe na doradu, transport i smeštaj otpada, saobraćaj, transport, skladištenje i zalihe.’’ U današnjem značenju, sa aspekta upravljanja preduzećem, logistika predstavlja jednu relativno konzistentnu koncepciju savremenog poslovanja koja se odnosi na realizaciju aktivnosti dostave prave robe, u pravo vreme, na pravo mesto, u ispravnom stanju i odgovarajućoj količini. Logistika se ’’danas prvenstveno shvata kao praktična, sistemski orjentisana naučna oblast koja se bavi svim aspektima realizacije tokova robe ..., ali i tokovima energije i informacija unutar i između sistema ...’’2 U njenoj osnovi su aktivnosti definisanja, planiranja, organizovanja, izvršenja i kontrole procesa koji se odnose na tokove materijala, pripadajuće informacije i neophodnu energiju. Logistika je moćan instrument u savlađivanju otpora tržišta i povećanja konkurentske sposobnosti preduzeća. 1.2. LANAC SNABDEVANJA Koncept lanca snabdevanja se odnosi na protok materijala od njihovog izvora (dobavljača) do do mesta na kojima su potrebni. Lanac snabdevanja podrazumeva protok materijala, informacija,

2 Vidović M.: Mogućnosti poboljšanja performansi logističkog sistemaoptimizacijom operativnog planiranja nekih

klasa pretovarnih procesa, Doktorska disertacija, Beograd, 1997.

6

plaćanja i usluga od dobavljača sirovina, preko fabrika i stovarišta, do krajnjih kupaca. Lanac snabdevanja takođe obuhvata organizacije i procese koji prave i isporučuju proizvode, informacije i usluge krajnjim kupcima. On obuhvata brojne zadatke kao što su kupovina, tok plaćanja, rukovanje materijalima, planiranje, kontrola proizvodnje, upravljanje uskladištenim zalihama, distribucija i isporuka. Ako se lanac cnabdevanja posmatra sa aspekta toka materijala, onda je on isto što i logistički lanac. Drugim rečima, materijali se, od isporučioca do primaoca, kreću odredjeni kanalima koji se formiraju procesima transporta, pretovara, skladištenja. Ti kanali su logistički kanali. Ako su aktivnost duž kanala kojima se kreće materijali sinhronizovane i/ili integrisane, onda je reč o logističkim lancima. Funkcija upravljanja lancem snabdevanja (engl. Supply Chain Management – SCM) je da planira, organizuje i upravlja aktivnostima lanca snabdevanja. Danas se koncept SCM-a odnosi na ukupni pristup sistema u upravljanju celokupnim lancem snabdevanja. Ciljevi modernog SCM-a su da se smanje neizvesnosti i rizici u lancu snabdevanja, čime se pozitivno utiče na nivoe zaliha, cikluse snabdevanja, poslovne procese i uslugu korisniku. Sve ove prednosti doprinose povećanju profitabilnosti i konkurentnosti preduzeća.

Komponente lanca snabdevanja odnose se na učesnike i organizacije povezane u sistemu snabdevanja (od isporučioca sirovina, preko proizvodnje do isporuke korisniku). U lanac snabdevanja mogu biti uključeni i isporučioci isporučilaca nekom preduzeću, odnosno isporučioci drugog reda, višeg reda, itd (Sl. 9.1- 9.2). Pored protoka materijala, postoji i protok informacija i novca (protok novca ide u suprotnom smeru od protoka materijala).

Slika 9.1 Lanac snabdevanja

Dobavljač drugog reda

Dobavljač drugog reda

Dobavljač prvog reda

Proizvodnja, montaža, pakovanje

Velikoprodaja, distributeri

Maloprodaja

Kupci

Tok novca Tok informacija Tok materijala

Unutrašnji Prodajni Dolazni

7

Lanac snabdevanja, u odnosu na tok proizvodnog procesa u preduzeću, obuhvata tri dela.

• Uzvodni (dolazni) lanac se odnosi na dobavljače prvog stepena organizacije (koji mogu biti proizvođaći i/ili montažeri) i njihove dobavljače. Takav odnos se može proširiti, na dobavljače višeg reda, sve do porekla materijala (npr. vađenje ruda, uzgoj useva).

• Unutrašnji (interni) lanac obuhvata sve procese koji se odvijaju u jednom preduzeću pri transformisanju sirovina (ulaza) koje dobavljač doprema, u proizvode. Nastaju od mesta i trenutka kada materijali uđu u preduzeće do trenutka kada proizvod odlazi u distribuciju (izvan preduzeća).

• Odlazni (nizvodni, prodajni) lanac se odnosi na sve procese koji su uključeni u isporuku proizvoda krajnjim kupcima. Uopšteno, lanac snabdevanja se u suštini završava kada proizvod bude odbačen posle upotrebe. U lanac snabdevanja može biti uključen i proces vraćanja proizvoda i materijala (reverzni tok).

Očigledno, lanac snabdevanja obuhvata čitav životni ciklus proizvoda. Međutim, lanac snabdevanja predstavlja više od običnog kretanja materijalnih ulaza, s obzirom na to da obuhvata i kretanje informacija, novca i postupaka koji pomažu kretanje proizvoda ili usluga. Uključena preduzeća i pojedinci su takođe deo lanca. Lanaca snabdevanja ima u svim oblicima i veličinama i mogu biti prilično složeni (pa se može govoriti o mreži snabdevanja).

Slika 9.2 Primer lanca snabdevanja preduzeća koje proizvodi igračke

Rafinerija nafte

Fabrika lima

Prerada sek sirov.

Plastika

Fabrika lima

Sekun. sirovine

Proizv. papira

Amba-laža

Proizv. igračaka

Pakov. igračaka

Kupac

Malopro-daja

Distribu-cija

Tok materijala Tok informacija

8

Treba primetiti i da lanac snabdevanja nije samo fizički tok. On obuhvata još protok informacija i finansijske tokove. Moguće je da u lancu snabdevanja neke usluge ili nekog digitalnog proizvoda uopšte ne postoje tokovi fizičkih materijala. Protok roba, usluga, informacija i finansijskih izvora je, uglavnom, kreiran tako da ne samo uspešno transformiše sirovine u gotove proizvode i usluge, već i da to obavi na efikasan način. Konkretnije, protok mora biti praćen porastom vrednosti, koji se može analizirati lancem vrednosti. Vrednosti se uvećavaju kretanjem duž lanca snabdevanja. Jedan od glavnih ciljeva upravljanja lancem snabdevanja je da se maksimalno uveća vrednost. Uvećavanje vrednosti duž lanca snabdevanja je važno za konkurentnost, čak i za opstanak preduzeća, ali je ograničeno brojnim mogućim problemima. Problemi su najočigledniji u složenim i dugim lancima, kao i onda kada je uključeno mnogo partnera. Problemi u lancu snabdevanja potiču iz dva najčešća izvora: neizvesnosti, i potrebe da se koordinira više aktivnosti, više unutrašnjih jedinica i više poslovnih partnera. Glavni izvor neizvesnosti je predviđanje tražnje, na koje utiču konkurencija, cene, vremenski uslovi, tehnološki razvoj, opšte poverenje kupaca itd. Ostale neizvesnosti su u vezi sa vremenom isporuke koje zavisi od više faktora (naprimer, kvarova mašina), nekvalitetnog materijala i delova, uslova na putu i saobraćajnih zastoja koji utiču na blagovremenost isporuke. Glavni simptom neefikasnog upravljanja lancem snabdevanja je loš korisnički servis (nivo usluge kupcu), odnosno, neblagovremena isporuka i/ili loš kvalitet. Pored toga, loše upravljanje povećava troškove zaliha, dodatne troškove otpreme, gubitak prihoda, i td. Jedan od najtrajnijih problema upravljanja lancem snabdevanja odnosi se na nasumična pomeranja i uvećanje poremećaja uz i niz lanac snabdevanja (efekat biča). To se može desiti, naprimer, ako su porudžbine distributera nestabilne zbog loših predviđanja, nestabilnih cena, naručivanja u serijama i racionalisanja unutar lanca snabdevanja, što u različitim delovima lanca snabdevanja prouzrokuje nepotrebne zalihe, nestabilne porudžbine dobavljačima i protok netačnih informacija. U osnovi, čak i najmanje neizvesnosti i fluktuacije tražnje se uveličavaju,

posmatrane očima menadžera svake karike u lancu snabdevanja. Ako svako pojedinačno telo donosi odluke o naručivanju i zalihama imajući na umu prvenstveno vlastiti interes u odnosu na interes lanca snabdevanja, može doći do nagomilavanja zaliha na više punktova u lancu. Rešenja problema u lancu snabdevanja se traže na više načina. Jedno od najranijih rešenja je vertikalna integracija. (Još Henri Ford je kupio plantaže kaučuka u Južnoj Americi kako bi mogao da kontroliše proizvodnju guma za svoje automobile.) Jedno od najjednostavnijih rešenja koja su korišćena bilo je stvaranje zaliha kao vrsta zaštite od neizvesnosti u lancu snabdevanja. Zahvaljujući tome postiže se ravnomeran protok materijala i proizvoda kroz proizvodnju, ali je teško utvrditi stvarno potrebne nivoe zaliha za svaki materijal i proizvod. Odgovarajući lanac snabdevanja i upravljanje zalihama zahtevaju koordinaciju svih aktivnosti i karika u lancu

9

snabdevanja. Rezultat je ravnomeran protok roba, male zalihe i niski troškovi. Dobra koordinacija zahteva međusobno poverenje i aktivnu saradnju kupaca i dobavljača, kao i brz protok informacija duž lanca. 1.3. KOMPONENTE LOGISTIKE Kompponente logistike, odnosno skupovi različitih vrsta aktivnosti koje su integrisane u logistički sistem, mogu biti različiti od preduzeća do preduzeća. To zavisi od organizacione strukture preduzeća, stava o tome šta sve logistika treba da obuhvata i važnosti pojedinih poslova i aktivnosti u njenom funkcionisanju. Tipične komponente logističkog sistema su:

• obrada porudžbina, • transport, • zalihe,

• skladištenje,

• pretovar,

• pakovanje. Rezultat delovanja logističkih aktivnosti u okviru odgovarajućih logističkih komponenata, uz ostale funkcije poslovnog sistema, jeste nivo logističke usluge. Navedene komponente nemaju podjednak značaj za različita preduzeća. Ovim komponentama moguće je dodati i neke druge (na primer: planiranje nabavke, planiranje proizvodnje, ...), što zavisi od karaktera proizvodnje i delovanja samog preduzeća. Podrazumeva se da sve logističke fukcije i komponente prati odgovarajuća informaciona podrška (pribavljanje informacija, obrada i čuvanje informacija, analiza i korišćenje informacija). Komponente logističkog sistema se mogu posmatrati, s jedne strane, kao podsistemi logističkog sistema i, s druge strane, kao sistemi sa svojim strukturnim elementima. Nivo usluge korisnicima (kupcima) postavlja standard i stepen gotovosti proizvodnje i drugih funkcija sa kojima se sistem logistike mora uskladiti. Povećanje nivoa usluge povezano je sa odgovarajućim ulaganjima koja, u kasnijim fazama, mogu dati povećane ukupne efekte za preduzeće. Povećan nivo usluge može dovesti do vrlo visoke cene logističkih aktivnosti. Obrada porudžbina je administrativno – komercijalni element logistike. U okviru njega realizuju se aktivnosti kojima se obezbeđuju komunikacije, posredovanje i povezivanje između različitih subjekata koji učestvuju u realizaciji tokova materija. Obrada porudžbina doprinosu vremenu isporuke robe. To je aktivnost koja pokreće kretanje robe i njene isporuke. Transport robe podrazumeva premošćavanje prostora i povezivanje ostalih procesa. Transport

10

povećava vrednost robe po pitanju mesta, odnosno prostora. Transport može da ima odlučujući uticaj na logističke tokove. Komponente transporta su teret (predmet transporta), transportno sredstvo i transportni proces. U odnosu na ove elemente, kao i položaj u odnosu na ostale logističke procese i procese koje opslužuje, moguće je izvršiti njegove različite klasifikacije. Zalihe imaju ulogu stabilizatora lanca snabdevanja, odnosno pufera između nabavke i potražnje. Njihovo formiranje je uslovljeno, pre svega, vremenskom i kvantitativnom sinhronizacijom procesa koji se realizuju pre skladištenja sa procesima koji se realizuju posle njega. Funkcije zaliha determinisane su motivima njihovog formiranja. Osnovna aktivnost koja se odnosi na zalihe jeste kontrola zaliha. U osnovi toga je njihova optimizacija i upravljanje procesom koji obezbedjuje popunjavanje utrošenih količina. Zalihe (uz transport) odlučujuće utuču na efikasnost logističkog sistema. Skladištenje omogućava realizaciju zaliha kao stabilizatora logističkog sistema. Skladištenje se može organizovati u različitim karikama lanca snabdevanja. Pri tome se skladišni sistemi, kao čvorišta logističke mreže, pozicioniraju na mestima sučeljavanja različitih robnih tokova. Njihovi osnovni zadaci odnose se na prijem, čuvanje, preradu i komisioniranje robe. Pakovanjem se čuvaju željene karakteristike proizvoda, pospešuje njihova atraktivnost i povećava efikasnost logistilkih procesa. Višestruke funkcije pakovanja proizilaze i iz proizvodnje, marketinga, logistike i utiču na životnu sredinu. Druge (prateće) komponente logistike mogu da daju važan doprinos ukupnim zadacima logistike. Te aktivnosti ne moraju biti direktno vezane za logistički sistem, već, prema konkretnim rešenjima pojedinih preduzeća, mogu biti organizovane na različite načine. 1.4. PODELA LOGISTIKE Struktura logističkog sistema je izrazito kompleksna. Upoznavanje i savlađivanje te kompleksnosti moguće je efikasnije realizovati dekompozicijom i različitim diferenciranjem logističkog sistema. Celishodno je razmatrati logistiku prema:

• institucionalnoj strukturi i obuhvatnosti (samim tim i veličini) logističkog sistema, • fazama u okviru funkcionisanja poslovnog sistema (preduzeća).

Institucionalna struktura logističkog sistema odnosi se na obuhvatnost, omeđenost, veličinu i nivo njegovog delovanja i funkcionisanja. Na osnovu toga mogu se razlikovati:

• mikro logistički sistemi,

• makro logistički sistemi i • meta logistički sistemi.

11

Mikro logistički sistemi se odnose na nivo preduzeća (ustanove i slično) kod kojih je osnovna delatnost izvan domena logistike (na primer, industrijska preduzeća, trgovačka preduzeća, bolnice, ...). u okviru tih subjekata realizuju se određeni tokovi materijala i odgovarajuće logističke aktivnosti. Makro logistički sistemi obuhvataju nivo države i njen privredni sistem, ili pojedine segmente države i zaokružene delove privrednog prostora (regione, gradove, privredne grane, ...). Meta logistički sistemi predstavljaju različite oblike povezivanja i kooperacije mikro logističkih sistema i sistema (preduzeća) za pružanje logističkih usluga u cilju optimizacije logističkih procesa i zadovoljenja potreba u domenu realizacije robnih tokova. Predstavljaju savremeni oblik rada, organizovanja i korišćenja logističke infrastrukture. Fazna struktura logističkog sistema utvrđuje se na osnovu protoka materijala u okviru industrijskih preduzeća (Sl. 1.1). U odnosu na identifikovane materijalne tokove moguće je razlikovati (Sl. 1.2) :

• logistiku nabavke,

• logistiku proizvodnje,

• logistiku distribucije i

• reverzna logistika

Sl. 1.1. Robni tokovi prema fazama proizvodnje

Isp

oruč

ioci

- d

oba

vljač

i

Fin

aln

a

proi

zvo

dnj

a

Kra

jnji

kupc

i

Trgovina Proizvodnja poluproizvoda

12

Sl. 1.2. Logistički sistem prema fazame proizvodnje Logistika nabavke i proizvodna logistika, s obzirom da se odnose na ukupne tokove materijala neophodnih proizvodnji, često se posmatraju zajedno kao logistika materijala. Logistika nabavke i logistika distribucije, s obzirom da funkcionišu u tržišnom okruženju, uglavnom se objedinjuju u koncept marketing logistike. Reverzna logistika, relativno nova komponenta logističkog sistema, obuhvata celokupni reprodukcioni proces i odnosi se na tokove materijala u povratku (inverzna logistika, povratna logistika, logistika pražnjenja, logistika otpadnih materijala). Posmatranje logistike prema fazama proizvodnje poslovnog sistema ne znači da se logistički problemi segmentarno rešavaju. Segmantacija je samo mehanizam koji omogućuje analizu i davanje integralnih rešenja. Istorijski posmatrano, koncept (integralne) logistike i nastao je objedinjavanjem rešenja logističkih komponenti kroz pojedine faze proizvodnog ciklusa (Sl. 1.3).

Skladište isporuke

Skladište nabavke

Skladište isporuke

Skladište

Trž

ište

na

bavk

e

Trž

ište

pro

daje

Pro

izvo

dnj

a

Trg

ovi

na

L o g i s t i k a p r e d u z e ć a

R e v e r z n a l o g i s t i k a

Logistika nabavke Log. proizv. Logistika distribucije

Logistika materijala

Marketing logistika

Tok informacija Tok materijala

13

Fragmentacija (1940-e – 1960-e)

Logisika (1970-e)

Integralna logistika (1980-e)

Potpuna integracija kanala

(1990-e) • ulazni transport • izbor prevoznika • izbor načina prevoza • opredeljenje javni ili privatni transport • nabavka • zalihe sirovina • predvidjanje potražnje • rasporedjivanje proizvodnje

Upravljanje materijalima

Ulazna logistika

• planiranje skladištenja • upravljanje skladištenjem • planiranje distribucionog centra • upravljanje distribucionim centrom • izbor lokacije fabrike • zalihe poluproizvoda • odlaganje otpada • rukovanje materijalima • pakovanje

Procesi u prduzeću

Upravljanje lancima

snabdevanja

• izlazni transport • medjunarodni transport • zalihe gotovih proizvoda • servis, rezervni delovi • rukovanje vraćenom robom • procesiranje narudžbine

Fizička distribucija

Izlazna logituka

Sl. 1.3. Razvoj integralne logistike3

1.5. LOGISTIČKA KONCEPCIJA Pored logističkih sistema, koji se mogu identifikovati i zaokružiti u zavisnosti od niza uticajnih parametara, bitna odrednica logistike poslovnog sistema jeste logistička koncepcija. Ona je zasnovana na principima i paradigmama na kojima se zasnivaju mehanizmi delovanja u realizaciji tokova materijala, informacija i energije. To su:

• sistemski pristup,

• globalna (ukupna) optimizacija i • višedimenzionalnost.

Pod sistemom se podrazumeva skup elemenata i njihovih međusobnih veza (relacija). Da bi se spoznao i u potpunosti objasnio neki sistem nije dovoljno poznavati samo te faktore, već se

3 David J. Bloomberg, Stephen B. LeMay, Joe B. Hanna: Logistics (pravod: Rahela Jurković, Zagrebačka škola

ekonomije i managementa, 2006.)

14

moraju uočiti i relevantni atributi tih elemenata, kao i bitna obeležja aktuelnih relacija između elemenata. Pored toga moraju biti definisane i veze i interakcije tog sistema i okruženja. Određene aktivnosti i zadaci logističkog karaktera uočavane su i objašnjavane i pre primene sistemskog pristupa. Međutim, one su posmatrane izolovano, zaokružene na sopstvenom nivou, bez spoznaje i obrade njihovih interakcijskih uticaja. Sistemski pristup obezbeđuje da se uoče njihove karakteristike i kompleksne medjuzavisnosti. Sistemski pristup afirmiše i potencira efekte sinergijskog delovanja, stvarajući preduslove za eliminaciju uskih grla, problemskih tačaka i neiskorišćenih kapaciteta tehniloških elemenata. Sistemski pristup je preduslov za primenu drugog principa logističke koncepcije, koji podrazumeva globalnu (sveobuhvatnu i istovremenu) optimizaciju logističkog sistema. Time se eliminišu suboptimalna rešenja, odnosno rešenja koja su rezultat u posledica lokalne optimizacije (na primer: optimizacije samo trasporta, ili samo skladištenja, ...). Unutrašnje medjuzavisnoti izmedju elemenata logističkog sistema kod većeg broja faktora, utiču na izbor kriterijuma optimizacije (troškovi, učinak, nivo usluge, ...). Snižavanje troškova nekom delu logističkog sistema može da uzrokuje porast troškova u drugom logističkom podsitemu. Taj porast može da bude takvog obima da se ukupni troškovi logistike povećavaju (Sl. 1.4). Zato, globalna optimizacija podrazumeva razmišljanje o ukupnim rezultatima za neko (usvojeno) logističko rešenje.

Sl. 1.4. Troškovi logistike

Troškovi nivoa usluge

Troškovi zaliha

Troškovi transporta

Troškovi pakovanja

Troškovi realizacije porudžbine

Troškovi skladištenja

Nezavisni troškovi

Tro

ško

vi lo

gis

tičke

Uku

pni t

rošk

ovi

15

Razmatranje ukupnih efekata je od velikog značaja za logistička rešenja, jer se logistički sistemi odlikuju mnoštvom konflikata (Sl. 1.5). Sistemski pristup podrazumeva poznavanje konfliktnih mesta unutar i izmedju logističkih podsistema.

smanjenje Oblik promene

povećanje

Transport Ukupni troškovi

Pakovanje Pakovanje Transport

Realizacija porudžbine Transport Nabavka Nivo zaliha

Nivo usluge Broj skladišta Zadržavanje u skladištu Proizvodnja

Sl. 1.5. Konflikti u okviru logističkih troškova

Sistemski pristup i globalna optimizacija kao principi logističke koncepcije podrazumevaju prihvatanje multidimenzionalnosti logističkih problema. Logistički principi nisu samo principi o troškovima, ili samo principi o produktivnosti (proizvodnosti), već principi o zadacima koje treba realizovati i principi o karakteru tih zadataka. Nastanak logističkih troškova je opravdan samo ako su realizovani definisani zadaci i to na način da su ispunjeni svi postavljeni kriterijumi. Cilj je stvaranje efikasnog logističkog sistema u odnosu na više kriterijuma (naprimer, troškove, učinak, nivo usluge, ...) umesto efektivnnog sistema u odnosu na pojedinačne i izolovane ciljeve. Navedena razmatranja upućuju na formulaciju ciljeva logistike u okviru poslovnog sistema. Ciljevi logistike moraju biti podudarni sa ciljevima preduzeća, odnosno oni moraju da omoguće postizanje ciljeva na najvišem nivou poslovnog sistema. Logistika mora da omogući najveće efekte od investicija preduzeća tokom vremena. To određuje dve dimenzije logističkih ciljeva: - uticaj logističkog sistema na ukupan prihod preduzeća, i – troškovi samog logističkog sistema. Doprinos logističkog sistema ukupnoj efikasnosti preduzeća realizuje se preko nivoa usluge kupcima. Troškovi (stalni i promenljivi) samog logističkog sistema moraju biti predmet konstantne pažnje i delovanja u pravcu njihove optimizacije. 1.6. PRISTUP PROUČAVANJU LOGISTIKE Postoji više prihvatljivih načina pristupu upoznavanju i proučavanju problema logistike. Svi oni podrazumevaju poznavanje toka, funkcija i osnovnih upravljačkih aktivnosti. Generalno posmatrano, ove aktivnosti se mogu identifikovati kao planiranje, organizovanje i kontrola. Pri tome treba imati u vidu da postoje različiti nivoi upravljanja koji su zasnovani na različitim

16

stepenima opštosti i vremenskog horizonta. Upravljanje na najvišem (strateškom) nivou daje dovoljno opštosti za proučavanje, dok upravljanja na nižim novoima (taktičkom i operativnom) zahtevaju detaljana poznavanja zahteva i primenu adekvatnih metoda. Jedan od pristupa proučavanju logistike može da se bazira na upoznavanju osnovnih logističkih komponenti (realizacija porudžbine, transport, zalihe, skladištenje, ...) posmatranih kroz prizmu ključnih upravljačkih funkcija i faza (planiranje, organizovanje, kontrola). U razmatranje mogu da budu uključene i faze logistike u okviru proizvodnog ciklusa (logistika nabavke, logistika proizvodnje, logistika distribucije, reverzna logistika, logistika materijala, marketing logistika – Sl.1.6). Preseci (presečne tačke) navedenih perspektiva posmatranja mogu da definišu i domene proučavanja logistike. Tada se može govoriti o, na primer: upravljanju logistikom, planiranju logistike, organizovanju logistike, kontroli logistike, ili o organizovanju logistike nabavke, planiranju logistike distribucije, itd. Ovakvo posmatranje potencira usklađenost i sinhronizovanost logističkih funkcija sa fazama proizvodnog procesa na koje se odnose. Time se mogu izbeći neracionalnosti i greške koje proizilaze iz neusklađenog rada.

Upravljanje logistikom: • planiranje

• organizovanje • kontrola

Faze logistike:

• logistika nabavle • logistika proizvodnje • logistika distribucije • reverzna logistika

Logističke komponente (funkcije): • obrada porudžbina • transport • skladištenje • zalihe • pretovar

...........

Sl. 1.6. Perspektive i prostor posmatranja logistike

Ovaj tekst organizovan je da se logistika posmatra preko osnovnih upravljačkih funkcija, odnosno faza: planiranja (u čijem domenu su osnovne karakteristike logistike, funkcije logistike i faze logistike u odnosu na tok poslovanja), organizacije logistike i logističke kontrole. ...................................... U ovom delu teksta date su osnovne karakteristike logistike kao realtivno nove oblasti zastupljene u poslovnim sistemima. Date su neke od definicija logistike, njen položaj u

17

preduzeću, njene koponente, koncepcija i poslovni ciljevi. Na kraju, date su preporuke pristupu proučavanju logistike, zasnovane na poznavanju osnovnih upravljačkih funkcija i strukture i elemenata logističkog sistema. To će, istovremeno, biti i okvir za organizovanje teksta i materije koja će biti izložena.

18

2. LOGISTIČKA STRATEGIJA I PLANIRANJE Planiranje je ključna upravljačka aktivnost. To je kreativni proces kojim se smanjuje neizvesnost i trasiraju putevi ka postavljenim ciljevima. Planiranjem se misija, vizija i strategija pretvaraju u konkretne oblike delovanja. Planiranje je proces koji rezultira planovima, odnosno planskim dokumentima. Korporativni plan (plan poslovnog sistema, preduzeća) je osnovni, odnosno okvirni plan. On je osnova i okvir za planove pojedinih funkcija, odnosno pojedinih funkcionalnih oblasti poslovnog sistema (nabavka, proizvodnja, marketing, logistike, ...). Planovi pojedinih funkcionalnih oblasti definišu specifičnosti koje se odnose na te oblasti. Planovi logistike se, pored ostalog, odnose na nivo logističke usluge, transport, skladištenje, postavljanje zaliha, oblikovanje sistema za realizaciju porudžbina itd. Pri tome se koriste različiti koncepti, metode i tehnike. Logistički planovi su element, sastavni deo, planova preduzeća. 2.1. KORPORATIVNA STRATEGIJA Upravljačka aktivnost i aktivnost planiranja počinju istraživanjem i jasnim definisanjem misije i osnovnih (makro) ciljeva, odnosno vizije preduzeća (Sl.2.1). Strategijom se definišu načini realizacije i dostizanja makro ciljeva. Misija, vizija i strategije moraju biti jasno definisani, ambiciozni, ali izvodljivi. Pri tome se moraju uzeti u obzir sopstvene snage i slabosti, kao i šanse i ograničenja koje diktira okruženje. To znači da u središtu tog procesa treba da budu:

• korisnici (kupci),

• dobavljači, • konkurencija, i

• sama korporacija (preduzeće). Vizionarski pravci i, opšte, strategije treba da rezultiraju korporativnim planovima. Planovima se konkretizuju akcije, resursi, troškovi i pozicija u okruženju (i tržištu) sa dobro definisanim putevima korišćenja sopstvenih snaga i šansi, i načinipa pretvaranja slabosti i pretnji u preimućstva i potencijale. Planovima se pokazuje kako se strategije trebaju primeniti i realizovati

19

i konkretnom ambijentu. Strategije definišu i nameću kaskadu ciljeva nižeg nivoa koji odgovaraju konretnoj korporativnoj organizacionoj strukturi.

Sl. 2.1 Proces strateškog upravljanja integralnom logistikom4 Korporativne strategije su okvir za strategije logistike i drugih makro funkcija (Sl. 2.2). Strategije pojedinih funkcija su samo instrumenti konkretizacije korporativne strategije u raznim perspektivama i pravcima.

4 David J. Bloomberg, Stephen B. LeMay, Joe B. Hanna: Logistics (pravod: Rahela Jurković, Zagrebačka škola

ekonomije i managementa, 2006.)

1. Analiza situacije • Objava misije

• Procena unutrašnjeg okruženja

• Procena spoljnjeg okruženje

2. Postavljanje ciljeva i zadataka

3. Generisanje i vrednovanje strateških alternativa

6. Integracije strategije

4. Izbor strategije

5. Razvijanje taktičkih planova za izabrane strategije

8. Revizija procesa strateškog upravljanja: • Nadzor

• Vrednovanje

• Povratne informacije

7. Implementacija strategije

20

Sl. 2.2 Od korporativnog strateškog plana do strateškog plana funkcija5

2.2. LOGISTIČKE STRATEGIJE Dobro koncipirane i primenjene logističke strategije mogu obezbediti konkurentsku prednost preduzeća. Smatra se da logistička strategija ima tri pravca:

• smanjenje troškova, • redukciju kapitala i

• poboljšanje (povećanje) nivoa usluga (servisa, servis stepena). Smanjenje troškova je strategija koja se odnosi na smanjenje varijabilnih troškova koji su povezani sa kretanjem i skladištenjem materijala. Zbog toga se, često, najbolja strategija odredjuje ocenjivanjem i izborom izmedju različitih lokacija skladišta i različitih modaliteta i alternativa transporta. Nivoi usluga se mogu održavati konstantnim. Krajnji cilj je maksimalan profit. Redukcija kapitala je strategija koja podrazumeva minimiziranje investicija u logistički sistem. Motivacija za ovakvu stratešku orjentaciju jeste maksimiziranje prihoda od investicije. Alternative sopstvenim investicijama su: isporuka direktno potrošaču (bez skladištenja i odgovarajućih troškova), korišćenje javnih skladišta (umesto investiranja u sopstvene), izbor JIT strategije isporučivanja (umesto isporučivanja sa zaliha), korišćenje logističkih provajdera i operatera (umesto nabavke sopstvenih sredstava), i td. Ova strategija može rezultirati višim

5 Prilagodjeno na osnovu: Ronald H. Ballou: Business Logistics Management, Prentice-Hall International, Inc. New Jersey, 1999.

Spoljni faktori: • Ekonomski

• Regulatorni • Tehnološki • Konkurencija

Funkcionalni strateški planovi

Proizvodnja

Logistika Finansije

Marketing

Korporativni strateški plan

....................

..

21

varijabilnim troškovima, koji mogu biti nadoknadjeni većim prihodom od investicija u neku profitabilniju oblast. Unapredjenje nivoa usluge podrazumeva da prihodi poslovnog sistema (korporacije) zavise od nivoa logističke usluge. Povećanje nivoa usluge zahteva ulaganje i povećanje troškova logistike. Medjutim, povećanje prihoda od time ostvarene konkurentske prednosti može absorbovati te troškova i uvećasti profit. Proaktivno (’napadačko’) delovanje često počinje sa postavljenim ciljevima i zahtevima koji se odnose na opsluživanje kupaca i viši nivo usluge. Time se stiče konkurentska prednost na tržištu. To je, onda, osnova za dizajniranje ostalih elemenata i komponenti logističkog sistema. Formulisanom i usvojenom logističkom strategijom moraju da se realizuju i ispune ciljevi koji se njom postave. Ovo podrazumeva izbor različitih pravaca i načina delovanja. Identifikacija alternativa i primena različitih koncepata i tehnika je uslov za takvu orjentaciju. 2.3. LOGISTIČKO PLANIRANJE Pri usvajanju strategija i planiranju analiziraju se sve veze i uravnotežuju sve komponente logističkog sistema, kao i ovog sistema sa drugim sistemima korporacije. To se realizuje u jednom integrisanom procesu planiranja koji se kompletira dizajniranjem kontrolnih elemenata i sistema menadžmenta (Sl. 2.3).

Sl. 2.3 Tok logističkog planiranja6

6 Ronald H. Ballou: Business Logistics Management, Prentice-Hall International, Inc. New Jersey, 1999.

Veze u logističkom sistemu: • Lokacija objekata

• Operaciona strategija • Upravljanje zalihama

• Informacioni sistemi • Rukovanje materijalom • Saobraćaj i transport

• Planiranje • Kontrola

• Organizacija

Merenje logističkih performansi

Dizajn integralnog sistema logističkog

menadžmenta

Integralno logističko planiranje

Zahtevi potrošača za nivoom usluge

Poslovni ciljevi i strategije

22

Logističkim planiranjem potrebno je dati odgovore na pitanja: šta, kada i kako ostvariti ono što je predmet planiranja. Odgovori na ova pitanja moraju se dati, bez obzira kog nivoa je planiranje, na koju oblast se planiranje odnosi, kada se planira i slično. Nivoi planiranja U odnosu na značaj, obuhvatnost, vremenski period i nivo opštosti, planiranje se realizuje na tri nivoa: strateškom, taktičkom i operativnom. Samim tim razlikuju se:

• strateški,

• taktički, i • opereativni planovi.

Osnovne razlike medju njima su dužina vremenskog perioda koji je obuhvaćen planiranjem. Strateško planiranje se odnosi na duge vremenske periode (naprimer, duže od jedne godine). Koriste se uglavnom izvedeni podaci, manje preciznosti i detaljizacije, sa izraženijim karakteristikama opštosti. Taktičko planiranje odnosi se na vremenski period srednje dužine trajanja (naprimer, do jedne godine). Samim tim, koriste se podaci veće prteciznoti i manje opštosti u odnosu na one korišćene u strateškom planiranju. Oprtivno planiranje je u vezi sa kratkoročnim donošenjem odluka (naprimer, dnevne i časovne odluke). Ono je zasnovano na veoma preciznim podacima i velikom broju konkretnih podataka. Taktičko i operativno planiranje se odnosi na konkretne probleme i njihovo detaljno poznavanje (Tab. 2.1). Podrazumeva se uvažavanje specifičnosti pristupa. Proizilazi da je glavni problem logističkog planiranja integralno dizajniranje logističkog sistema, odnosno strateško planiranje. Zbog toga je, kao i zbog mogućnosti korišćenja generalnog pristupa, predmet dalje pažnje strateško planiranje. Osnovne oblasti planiranja Logističko planiranje se odnosi na različite oblasti u tokovima materijala. Osnovne oblasti su:

• usluge kupcima, • problemi lociranja,

• zalihe • skladištenje i • transport.

Navdene oblasti se posmatraju u odnosu na tok (faze) poslovnog sistema, te se iste mogu posmatratu u odnosu na nabavku, proizvodnju, distribuciju i povratne tokove materijala (Sl. 2.4). One su medjusobno povezane i moraju se posmatrati integralno. Planiranje može da se odnosi i

23

na dodatne aktivnosti i delatnosti logistike. Svaka oblast ima veoma važan uticaj na dizajn logističkog sistema i preduzeća kao celine. Tab. 2.1 Primeri odlučivanja na različitim nivoima7

Oblast odlučivanja

Nivo odlučivanja Strateški Taktički Operativni

Lokacija Broj, veličina i lokacija objekata

Pozicioniranje zaliha Disponiranje, rutiranje, otprema

Transport Ozbor modaliteta transporta

Miks sezonske usluge, dinamika

Količine, raspored u vremenu

Realizacija porudžbine

Odabir i selekcija sistema poručivanja

Prioriteti realizacije porudžbina

Broj isporuka porudžbina

Usluge kupcima (korisnicima)

Definisanje standarda (nivoa usluge)

Realizacija po standardima

Skladištenje Raspored, odabir lokacije

Sezonski izbor prostora

Popunjavanje porudžbina

Nabavka Politika nabavke Izbori snabdevača, ugovori

Otprema porudžbina

Sl. 2.4 Prostor logističkog planiranja 7 Prilagodjeno na osnovu: Ronald H. Ballou: Business Logistics Management, Prentice-Hall International, Inc. New Jersey, 1999.

Transport

Zalihe

Distribucija

Skladištenje

Problemi lociranja

Pretovar

Nabavka Proizvodnja Povr. mater.

..........................

24

Centralni deo i rezultat delovanja u različitih oblasti logistike jeste nivo logističke usluge (Sl. 2.5). Ona je reprezent preduzeća, polazni faktor i rezultat delovanja logistike.

Sl. 2.5 Osnovne oblasti logističkog planiranja Nivo logističke usluge odlučujuće utiče na dizajn logističkog sistema. Nizak nivo usluge dozvoljava centralizovane zalihe na manjem broju lokacija i upotrebu manje skupog i manje efikasnog oblika transporta. Visok novo uslige zahteva suprotne orjentacije. Ako je dostignuti nivo usluge visok, onda dalje ulaganje u njegovo povećanje izaziva nesrazmerno velike logističke troškove. Zbog toga je veoma važno da se na početku strateškog logističkog planiranja pravilno definiše nivo logističke usluge. Strategija lokacije objekata je osnovna odrednica distribucije roba. Geografska raspodela mesta skladištenja predstavlja okvir logističkog plana. Lokacije, broj i veličine objekata (fabrika, skladišta, tačaka isporuke, ...) i njihovih funkcija, odredjuju puteve distribucije roba na tržištu. To istovremeno odredjuje nivo usluge i trošlove distribucije. Strategija zaliha odnosi se na način i koncepciju upravljanja zalihama. Osnovno strateško opredeljenje vezano je za izbor jedne od koncepcija: dodeljivanja zaliha mestima skladištenja (push koncepcija), ili njihovog povlačenja u tačke skladištenja prema uspostavljenim pravilima (pull koncepcija). Moguće opredeljenje je u kombinaciji ova dva koncepta. Druge strategije se odnose na upravljanje nivoima zaliha i izbor metoda njihove neprekidne kontrole, kao i selektivno lociranje različitih artikala u okviru mreže skladišnih objekata.

Transport: • Transportni sistem • Karkteristike usluge

• Realizacija usluge

Zalihe: • Sistem zaliha • Koncepcije zaliha

• Kontrola zaliha

Problemi lociranja: • Lokacije objekata

• Konfiguracija mreže

Sladištenje: • Skladišni sistem • Kapaciteti

• Rukovanje materijaloma

Logističke usluge: • Proizvod • Nivo usluge

• Obrada porudžbine

25

Strategija transporta obuhvata osnovne odluke koje uključuju, vid transporta, način transporta (sopstveni i/ili javni), obim i dinamiku isporuka, definisanje transportnih relacija (rutiranje) i raspored (disponiranje) transportnih sredstava. Geografski raspored objekata i logistička mreža, kao i nivoi i karakter zaliha, utiču na opredeljenja u okviru ovih odluka. Logističko planiranje se odnosi na sve (ostale) oblasti koje su integrisane u logistički sistem preduzeća. Takodje, logističko planiranje je u tesnoj sprezi sa planovima drugih poslovnih funkcija i delatnosti u preduzeću koji su povezane sa logistikom (naprimer: planiranje nabavke, planiranje promocije, ...). Izmene logističkih planova Logističko planiranje je, u suštini, dizajniranje logističke mreže. Logističku mrežu, pak, čine čvorovi (skladišta, fabrike, prodavnice, luke, pogoni, ...) i linije kretanja (putevi, tokovi, način prenosa) materijala. Pored mreže koja se odnosi na materijale, postoji i mreža informacionih tokova. Mreža kretanja materijala i informaciona mreža čine logističku mrežeu, odnosno logistički sistem. Rezultat dizajniranja logističke mreže treba da bude optimalan odnos prihoda, nastalih iz nivoa usluge uspostavljenog dizajnom mreže, i rashoda koji su u vezi sa stvaranjem i upravljanjem mrežom. Jedno od važnih faktora planiranja logističkog sistema, koji se može predstaviti u obliku mreže, jeste utvrdjivanje momenata kada treba planirati ili ponovo planirati, odnosno kada treba mreža da se planira ili ponovo isplanira. Logističku mrežu sigurno treba planirati ako ne postoji uspostavljen logistički sistem (naprimer: kod novih preduzeća). Ta potreba je očigledna i kod postojećih preduzeća kada doloazi do promene proizvodnog programa (naprimer, uvodjenje novih proiuzvoda). Medjutim, kada logistička mreža već postoji, a nije optimalnog dizajna, odluku o promenama treba doneti pažljivom analizom i poredjenjem koristi od modifikacije i neracionalnosti od nastavka funkcionisanja u postojećem obliku (koji nije optimalan). Takva odluka zavisi od karakteristika svakog logističkog sistema pojedinačno i realnih uslova planiranja. Medjutim, opšte smernice za procenu mreže odnose se na analizu faktora (oblasti):

• potražnje,

• nivoa usluge, • karakteristika proizvoda, • logističkih troškova, i

• cenovne politike. Potražnja za proizvodom, i njena geografska raspodela, znatno utiču na konfiguraciju logističke mreže. Promene geografske disperzije potražnje (promene potražnje u nekim geografskim regionima) mogu da utiču na redukciju, povećanje broja ili promene lokacije objekata logističke

26

mreže (naprimer, skladišta). Treba, pored ostalog, odrediti veličinu promene u potražnji koja opravdava promenu strukture mreže. Nivo (kvalitet) usluge kupcima (korisnicima) značajno zavisi od raspoloživih zaliha, brzine isporuka, brzine i tačnosti popunjavanja porudžbina. Ako se nivo usluge poboljšava značajno se povećavaju distributivni troškovi, pogotovu ako je usluga već na visokom nivou. Nivo usluge se obično povećava zbog zauzimanja bolje konkurentske pozicije, revizije politike poslovanja, rasta konkurencije i slično. Medjutim, neznatne promene nivoa usluge, pogotovu ako je ona na niskom nivou, ne opravdava promenu za redizajniranjem logističkog sisteme (logističke mreže). Karakteristike proizvoda, kao što su vrednost, težina, zapremina i slično, znatno utiču na logističke troškove. Menjanje ovih karakteristika proizvoda, u proizvodnji ili negde u logističkom lancu (naprimer, skladištu), može znatno da promeni logističke troškove. To može da bude razlog ponovnog planiranja i izmene dizajna logističke mreže. Troškovi logistike koje preduzeće ima za fizičko snabdevanje ili distribuciju, često odredjuju potrebu za ponovnim planiranjem logističkog sistema. Potrebe redizajna mreže zbog izmene logističkih troškova naročito su izražene kada su u pitanju materijali kod kojih je učešće logističkih troškova u ukupnoj vrednosti relativno veliko (naprimer: sirovina u prehrambenoj i hemijskoj industriji, uglja i slično). Cenovna politika odredjuje raspodelu odgovornosti (isporučioca, prevoznika, kupca, ...) za odredjene logističke aktivnosti (naprimer: transport, pretovar, skladištenje, ...). Promenjena cenovne politika utiče i na transver titulara nad robom i odgovornost za transport. (Naprimer: ako dobavljač koji prelazi sa politike nabavne cene –transportni troškovi nisu uključeni- na cenu isporuke –uključeni su troškovi transporta- oslobadja preduzeće koje kupuje odgovornosti za kreiranje transportnog procesa.) Troškovi su prenosivi kroz logistički kanal, bez obzira kako su odredjeni pomoću cenovnog mehanizma. Neka preduzeća planiraju svoje logističke sisteme zasnovane na troškovima za koje su ona odgovorna. Usled značaja tzransportnih troškova u ukupnim logističkim troškovima, promene u cenovnoj politici utiču na redizajn logističke mreže. (Re)formulacija logističke strategije Kada nastaju promene u jednoj ili više oblasti koje nameću izmene dizajna logističkog sistema, obično je potrebno menjati i važeću logističku strategiju. Na formiranje i izmenu logističkog planiranja i logističke strategije utiču jedinstvene (objedinjene) i pojedinačne karakteristike svih logističkih faktora, naročito transporta. Na logističke planove i strategiju utiču i tržišne i opšte ekonomske promene. Svi oni daju osnov za detaljnu analizu i smernice za (re)formulaciju strategije.

27

Koncepcija ukupnih troškova je centralna oblast za analizu i formulisanje plana logističkog sistema. To podrazumeva da je neophodna identifikacija različitih aktivnosti u preduzeću (i njihovih troškova) koje mogu biti u medjusobnom konfliktu. Ovim konfliktom se upravlja uravnoteženjem aktivnosti tako da se one zajedno optimiziraju i daju najmanje ukupne troškove. Naprimer, korišćeni različiti vidova transporta (kamioni, železnica, avioni) u distribuciji imaju različite direktne troškove i uzrokuju (zbog različitih performansi) različite troškove zaliha, i sa njima su u direktnom konfliktu. Izbor prevozna na osnovu ili najnižih troškova ili najbrže usluge ne daje uvek najbolji rezultat. Optimalan je onaj izbor gde su ukupni troškovi zaliha i transporta najmanji (Sl. 2.6). Zbog toga je osnovni princip i problem u logistici usaglašavanje mogućih konflikata. Koncepcija uravnoteženja ukupnih troškova primenjuje se i u drugim delovima korporacije i samog logističkog sistema (Sl. 2.7 - 2.10)8.

Sl. 2.6 Generalizovani konflikt troškova transporta i zaliha

8 Ronald H. Ballou: Business Logistics Management, Prentice-Hall International, Inc. New Jersey, 1999.

Tro

škov

i

Železnica Kamion Avion

Troškovi transporta

Ukupni troškovi

Troškovi skladištenja i zaliha u tranzitu

Brzina transportne usluge

28

Sl. 2.7 Generalizovano podešavanje nivoa usluge

Sl. 2.8 Generalizovano podešavanje sigurnosnih zaliha

Tro

škov

i

Troškovi posedovanja zaliha

Ukupni troškovi

Troškovi izgubljene prodaje

Prosečan nivo zaliha

Tro

škov

i

Troškovi transporta, realizacije porudžbine i zaliha

Ukupni troškovi

Troškovi izgubljene prodaje

Poboljšanje nivoa usluge (%)

29

Sl. 2.9 Generalizovano podešavanje proizvodnje

Sl. 2.10 Generalizovano odredjivanje broja skladišta u sistemu

Tro

škov

i

Troškovi zaliha

Ukupni troškovi

Troškovi transporta

Broj mesta skladištenja

Prih

od

Prihod

Tro

škov

i

Troškovi posedovanja zaliha

Ukupni troškovi

Troškovi proizvodnje

Dugotrajnost proizvodnje

30

Tokom vremena, zbog toga što se logistički troškovi prenose duž logističkog kanala, odluke donesene u preduzeću koje su vezane za distribuciju utiču na logističke troškove nekog drugog preduzeća. (Naprimer: politika zaliha kupca utiče na troškove zaliha dobavljača, na operativne troškove prevoznika i/ili špeditera.) Zbog toga je neophodno širiti granice sistema, preko logističkih funkcija ili drugih funkcija preduzeća, mogućim uključivanjem više preduzeća. Jednačina ukupnih troškova se tada proširuje, a oblast upravljačkih odluka se širi i izvan granica korporacije (preduzeća). Drugim rečima, ukupni troškovi ili celina (veličina) sistema predstavljaju koncept bez utvrdjenih granica. Menadžment korporacije utvrdjuje koji faktori (koji troškovi) i u kojim granicama će biti uključeni u analizu. To odredjuje da li će analiza ukupnih troškova uključivati samo faktore koji se odnose na logističke funkcije, ili će analiza biti proširena na druge elemente pod kontrolom preduzeća ili, čak, na neke činioce izvan direktne kontrole preduzeća. Razlike u distribuciji proizvoda mogu da utiču na različit nivo usluge u udnosu na te proizvode. Nije potrebno za sve proizvode obezbediti isti nivo usluge. Zbog toga treba formirati posebne strategije distribucije za pojedine proizvode, odnosno grupe proizvoda. To znači da se, za grupe proizvoda sa različitim nivoima usluga kupcu (zbog različitih nivoa prodaje i različitih zahteva kupaca za nivoom usluga), formiraju različite strategija transporta, zaliha, lokacije zaliha i načina skladištenja. Razlike u distribuciji mogu biti uspostavljene na različite načine: direktne isporuke kupcima koji imaju velike porudžbine; robu sa velikim obrtom skladištiti u najdostupnija skladišta; malo pokretnu robu (robu sa malim obrtom) skladištiti u centralnim skladištima; svako skladište može da ima različit miks proizvoda; odvojeni (posebni) distributivni kanali za redovne kupce; korišćenje rezervnih distributivnih kanala za vanredna i brza popunjavanja skladišta; korišćenje višestrukih distributivnih kanala, i slično. Mešovita strategija ima niže troškove nego pojedinačna ili čista strategija. Mešovite strategije su ekonomski povoljnije u slučajevima kada korporacija ima različite grupe proizvoda, sa različitim zahtevima kupaca za uslugama, sa različitim fizi čkim i drugim karakteristikama. Mešovita strategija dozvoljava uspostavljanje optimalne strategije za različite grupe proizvoda. To, obično, iziskuje niže troškove od pojedinačne globalne strategije koja se mora prilagodjavati svim grupama proizvoda. Odlaganje se, kao proncip izmene strategije, zasniva na ideji da vreme isporuke i lokacija finalnog proizvoda u distribuciji treba da budu realizovani tek kada se primi porudžbina potrošača (naručioca). Ideja je da se izbegne proizvodnja i prevoz proizvoda samo na osnovu očekivanih zahteva, odnosno porudžbina. (Primljena porudžbina je tada ’okidač’ za proizvodnju, finalizaciju i dostavu proizvoda.) Konsolidacija podrazumeva formiranje i realizaciju velikih isporuka ukrupnjavanjem, na osnovu više malih pojedinačnih isporuka. Zasnovana je na ekonomskim merilima u okviru transportnih

31

procesa. Omogućava smanjenje transportnih troškova po jedinici proizvoda. Konsolidacija se, kao koncept kojim se ukrupnjavaju isporuke i poboljšavaju neki efekti u logistici, može realizovati kao prostorna i vremenska konsolidacija. Standardizacija je instrument kojim se smanjuju raznolikosti koje su prisutne u logističkim kanalima. Umnožavanje različitih proizvoda može povećati zalihe, smanjiti veličinu pojedinačnih isporuka i povećati logističke troškove. Osnovni zahtev je: kako obezbediti različitosti i zadovoljiti različite zahteve kupaca, bez dramatičnog uvećanja logističkih troškova. Često se efektno rešenje ovog problema može postići kombinovanjem koncepta standardizacije sa konceptom odlaganja. Raznolikost proizvoda kojim se zadovoljavaju potrebe kupaca postiže se elastičnošću proizvodnje, postojanjem i dodavanjem zamenljivih opcija (prema zahtevima i željama kupaca), stvaranjem više marki na zajedničkoj platformi, postojanjem modularnih komponenti, ali bez povećanja zaliha, korišćenjem koncepta odlaganja. .......................................... Planiranje je funkcija i faza upravljačkog procesa. Logističko planiranje počinje od definisane vizije i konkurentne strategije preduzeća, na osnovu kojih se formulšu logistički planovi. Logistička strategija se, uglavnom, formira na osnovama: redukcije troškova, redukcije kapitala i poboljšanja usluga. Planovi i strategije mogu da se odnose na različite vremenske horizonte i različite nivoe opštosti. Ključne oblasti koje su predmet planiranja su: nivo usluge, lokacije, zalihe i transport. Planiranje se može realizovati na osnovu ključnih smernica i principa na bazi kojih se formulišu efikasne strategije. Izmene logističke strategije nastaju u izmenjenim uslovima poslovanja i opredeljenja, a realizuju se na različite načine

32

3. LOGISTIČKE USLUGE Logistička usluga je vrlo kompleksan pojam. Postoji čitav niz definicija koje potiču od različitih autora i iz različitih uslova, koji se menjaju tokom vremena. Usluga uopšte, prema medjunarodnim standardima9, podrazumeva ’’rezultat stvoren aktivnostima izmedju isporučioca i kupca (klijenta) ili internim aktivnostima kod isporučioca, da bi se zadovoljila potreba kupca’’. To pokazuje da se svaka usluga, pa i logistička, može može (ili, mora) posmatrati sa stanovišta korisnika i nosioca (davaoca)10. Logističku uslugu korisnik vezuje za dostavu i isporuku materijalnih proizvoda na odredjeno mesto, prema specificiranim uslovima ili uslovima koji se podrazumevaju. Pri tome se mogu razlikovati dve tipične situacije:

• materijalni proizvod i logistička usluga su celina usluge korisniku,

• logistička usluga je odvojena od materijalnog proizvoda i rezultat je funkcionisanja samog logističkog sistema11.

Prvi slučaj je karakterističan pri kupovini materijalnih dobara. Drugi slučaj se sreće u fazi same prodaje i plasmana proizvoda. Medjutim, u oba slučaja se radi o logističkom usluživanju korisnika12 . Pravilo ’’7P’’ (’’sedam P’’) daje jednostavan opis manifestovanja i načina realizacije logističke usluge: pravi proizvod, na pravom mestu, u pravo vreme, u pravoj količini, uz prave troškove, u pravom pakovanju, u pravim uslovima. Realizacija logističke usluge prema navedeno konceptu stvara konkurentsku prednost na tržištu. Medjutim, to je savršena usluga koja je, samim tim, i veoma retka. Osnovni faktori logističke usluge uglavnom se vezuju za: proizvod koji se isporučuje, nivo (stepen) usluge i karakteristike procesa poručivanja (porudžbina, naručbina). Odluke o karakteristikama usluge korisnika su odlučujuće za stvaranje konkurentske prednosti i ostvarenje profita.

9 Medjunarodni standard ISO 8402 (SRS ISO 8402)

10 Kilibarda M: Modeliranje performansi kvaliteta logističke usluge, Doktorska disertacija, Saobraćajni fakultet, Beograd, 2005. 11

U tom kontekstu treba posmatrati i logistiku samih usluga. Naprimer: preduzeće čija je delatnost davanje različitih usluga ima potrebu da za organizacijom logističkog sistema koji omogućava realizaciju tih usluga. 12

Logistička usluga: logistički servis, servis klijenta, servis potrošača, servis kupca. Na engleskom: customer service.

33

3.1. PROIZVODI U LOGISTI ČKOM SISTEMU Ako je logistička usluga sastavni deo integralne (ukupne) vrednosti koja se nudi i isporučuje korisniku (������ ������ = ��� ������ � ������ + �������č�� ������), onda je važno uskladiti nivo logističke usluge i karakteristika materijalnog proizvoda koji se isporučuje. Proizvod je izlaz (rezultat) neke aktivnosti ili procesa. Njega karakterišu fizičko-hemijske osobine i funkcionalne performanse. Proizvod je jedan deo ukupne ponude korisniku. Drugi deo ponude čine različite (uslužne) aktivnosti koje su povezane sa proizvodom (naprimer: prodajna i posprodajna podrška, informacije i komunikacije, fleksibilnost i td.). Nivo logističke usluge zavisi od oba segmenta ponude. Vrste proizvoda Dizajn i karakteristike logističkog sistema zavise o vrste materijalnih proizvoda na koje se odnosi taj sistem ili neki njegov deo. Formiranje i poznavanje klasifikacije proizvoda može da olakša stavaranje logističke strategije i definisanje nivoa logističke usluge. Uobičajena klasifikacija proizvoda je na:

• proizvode široke potrošnje,

• idustrijske proizvode.

Proizvodi široke potrošnje su oni proizvodi koji neposredno zadovoljavaju potrošače koji ih kupuju. To su:

• konvencionalni proizvodi (proizvodi koji se kupuju redovno, bez čekanja i uporedjivanja; zahtevaju široku distribuciju, raspoloživost, dostupnost; iziskuju visoku potrošačku uslugu – servis; troškovi distribucije su relativno visoki; to su, naprimer, namirnice, bankarske usluge, ...);

• proizvodi koji se pri kupovini uporedjuju i biraju (proizvodi kod kojih se uporedjuju cene, kvalitet, performanse; omogućavaju relativno užu distribuciju i isporuku; troškovi didtribucije su relativno manji; to su, naprimer, nameštaj, tekstil, tehnička roba, ...);

• specijalni proizvodi (proizvodi koji se traže i/ili poručuju prema definisanim karakteristikama; moguća centralizovana isporuka; to su, naprimer, automobili, posebni uredjaji, posebna hrana, ...).

Industrijski proizvodi (ili usluge) su namenjeni proizvodnji drugih proizvoda ili usluga. Najčešće se klasifikuju prema karakteristikama, ulozi i obimu sa kojima ulaze u proizvodni proces (sirovine, komponente, oprema, zgrade, ...).

34

Životni ciklus proizvoda Odnos logistike prema proizvodu zavisi i od faze životnog ciklusa u kojoj se isti nalazi: upoznavanje, rast, zrelost i pad (Sl. 3.1). Logistička strategija i dizajn logističkog sistema razlikuje se za svaku fazu. Faza upoznavanja proizvoda dozvoljava ograničenu distribuciju, sa relativno malim brojem mesta isporuke i skladištenja. Ako proizvod dodje u fazu rasta (ako bude prihvaćen na tržištu) veoma je teško organizovati distribuciju, plasman i zalihe (zbog nedostatka iskustva) koji se, najčešće, baziraju na procenama. Faza zrelosti podrazumeva stabilizaciju rasta na odredjenom, maksimalnom, nivou. Proizvod zahteva uspostavljenu dobru dostupnost i pristupačnost na celom tržištu. Na kraju, faza pada i postepenog povlačenja proizvoda opravdava smanjenu dostupnost, manje zalihe, centralizovanu isporuku.

Sl. 3.1 Životni ciklus proizvoda (usluge) Fenomen životnog ciklusa proizvoda utiče na strategiju logistike, posebno distribucije. Koncept distribucije se prilagodjava da se ostvari maksimalna efikasnost za datu fazu i uslove. S obzirom da nisu svi proizvodi istovremeno u istoj fazi, koncept životnog ciklusa proizvoda omogućava da se isti prate i klasifikuju prema značaju za korporaciju (preduzeće). Značaj proizvoda Program poslovanja tipičnog poslovnog sistema (preduzeća, korporacije) sastavljen je od pojedinih proizvoda (usluga) koji su u različitim fazama životnog ciklusa. S obzirom da se logistički problemi preduzeća odnose na svaki proizvod pojedinačno, to životni ciklus proizvoda

Vreme

Pa

d Zre

lost

Ras

t

Uvo

dje

nje

(up

ozn

ava

nje)

Stanje proizvoda

35

služi kao osnova za njihovu klasifikaciju prema značaju za poslovni i logistički sistem. Za takvu klasifikaciju najpoznatija je ABC podela, odnosno podela proizvoda u grupe prema značaju (koncept 80-20, odnosno, Paretov princip). ABC podela podrazumeva da relativno mali broj proizvoda iz proizvodnog programa (oko 20%) ima odlučujući značaj i udeo u prodaji (oko 80%), odnosno oko 20% prodaje čini oko 80% proizvoda. Tačan odnos 80-20 se retko nalazi, ali generalno posmatrano postoji disproporcija izmedju učešća u prodaji i broja proizvoda. Drugim rečima, postoji mali broj proizvoda (grupa A) koji su od odlučujućeg značaja za preduzeće i njegove prihode (Sl. 3.2). Takvim proizvodima se posvećuje posebna pažnja pri dizajniranju logističkog sistema u odnosu na pristupačnost, dostupnost, nivo zaliha i td. Proizvodima iz ostalih grupa (grupe B i, naročito, grupe C) posvećuje se srazmerno manja pažnja i adekvatan nivo usluge u odnosu na ključne zahteve.

Sl. 3.2 Dijagram 80-20 i ABC klasifikacija proizvoda Karakteristike proizvoda Najvažnije karakteristike proizvoda koje utiču na logistički sistem su njegove osobine: težina, zapremina, vrednost, kvarljivost, opsnost po okolinu, zamenljivost. Pojedinačno i u različitim kombinacijama, ove karakteristike utiču na skladištenje, transport, zalihe, rukovanje, obradu porudžbina. Posebno su interesantne kategorije osobina: težina-količina, vrednost-težina, zamenljivost i nivo rizika po okolinu.

Broj proizvoda (%)

Obim prodaje (%)

Pro

izvo

di g

rup

e A

20 40 60 80 100

20

40

60

80

100

Pro

izvo

di g

rupe

B

Pro

izvo

di g

rup

e C

36

Odnos težine i zapremine (količine) značajno utiču na način transporta i skladištenja (Sl. 3.3). Odnos vrednost – težina je važan faktor koji ima velikog uticaja na transport, skladištenje, zalihe i učešće ovih faktora u prodajnoj ceni (Sl. 3.4). Karakteristike rizika (kvarljivost, zapaljivost, eksplozivnost, mogućnost otudjenja, ...) zahtevaju odredjene restrikcije u sistemu logistike (transporta, skladištenja, zaliha, ...) i povećavaju udeo logistike u prodajnoj ceni proizvoda (Sl. 3.5).

Sl. 3.3 Opšti uticaj gustine proizvoda na logističke troškove

Odnos težina - zapremina

% uče

šća

logi

stič

kih

troš

kova

u c

eni p

roiz

voda

Ukupni troškovi

Troškovi skladištenja

Troškovi transporta

37

Sl 3.4 Opšti uticaj vrednosti proizvoda na logističke troškove

Sl 3.5 Opšti uticaj rizika od proizvoda na logističke troškove

Odnos težina - zapremina

% uče

šća

logi

stič

kih

troš

kova

u c

eni p

roiz

voda

Ukupni troškovi

Troškovi skladištenja

Troškovi transporta

Nivo rizika

% uče

šća

logi

stič

kih

troš

kova

u c

eni p

roiz

voda

Ukupni troškovi

Troškovi skladištenja Troškovi transporta

38

Pakovanje proizvoda Samo manji broj proizvoda nije podložan pakovanju, odnosno amabalažiranju (nameštaj, automobili, ...). Najveći broj proizvoda se distribuira ambalažirano. Pakovanje (amabalaža) utiče na način i stepen iskorišćenja prostora u transportu i skladištenju. Značajna je i sama zaštita proizvoda koju obezbedjuje ambalaža. Ambalaža utiče i na način i efikasnost rukovanja materijalima. Sve su to faktori koji utiču na efikasnost procesa logističkog sistema. Dakle, pored marketinških efekata, ambalaža i način pakovanja proizvoda značajani su faktori dizajna logističkog sistema. Cenovni aranžmani Pored kvaliteta i nivoa usluge, cena reprezentuje sam proizvod. Na cenu proizvoda i način njenog odredjivanja značajnu ulogu imaju faktori logistike (naprimer: prostor, vreme). Prema uticaju logističkih faktora, postoji nekoliko modela odredjivanja cene proizvoda i formiranja ukupnih komercijalnih aranžmana (jedinstvene cene, zonsko odredjivanje cena, cene prema bazičnoj tački, izjednačavanje prevoznih troškova, ...). Ti modeli imaju različit nivo cenovne diskriminacije (pravičnosti) i saobraznosti prema stvarnim troškovima u odnosu na prostorno (geografski) različito pozicionirane korisnike. Logistički troškovi su često faktor podsticaja u plasmanu proizvoda (popust na količinu), odnosno oni postaju ključni element orjentacije popusta na obim prometa (zbog smanjenje transportnih trošlova po jedinici proizvoda). 3.2. KARAKTERISTIKE LOGISTI ČKIH USLUGA Usluga, kao rezultat delovanja i angažovanja poslovnog sistema, ima značajne specifičnosti u odnosu na materijalni proizvod. U odnosu na većinu drugih usluga, logističke usluge se značajno razlikuju i imaju svoje specifičnosti. Specifičnosti logističkih usluga su produkt delovanja logističkog sistema. Te specifičnosti se manifestuju preko niza obeležja, kao što su 13 : neopipljivost, istovremenost procesa proizvodnje i potrošnje, prolaznost, specifičan položaj korisnika, heterogenost, odsustvo vlasništva, i dr. Nematerijalnost Nematerijalnost (odsustvo materijalnog karaktera) logističkih usluga uzrokuje niz specifičnosti i teškoća korisnicima i davaocima tih usluga.

13 Kilibarda M: Modeliranje performansi kvaliteta logističke usluge, Doktorska disertacija, Saobraćajni fakultet, Beograd, 2005.

39

Teškoće korisnika logističkih usluga odnose se na merenje i praćenje kvaliteta ponudjenih usluga, vrednovanje, uporednu analizu, procenu neizvesnosti i rizika i sl. Uglavnom ne postoji mogućnost da se usluge provere (testiraju) sve dok se ne realizuju. Kvalitet logističkih usluga je u dobroj meri nepoznat pre samog procesa pružanja usluga. U nekim slučajevima, teško se može oceniti da li su usluge pružene na najbolji način, čak i nakon njihove realizacije. Davalac logističkih usluga ima značajna ograničenje i probleme kod definisanja instrumenata marketing miksa, prezentacije same ponude, definisanja i prezentovanje kvaliteta ponudjene usluge, zaštite inovacija, promocije, propagande, plasmana, i dr. Davalac usluga nastoji da svoju logističku ponudu obogati sa što više materijalnih, opipljivih, vidljivih i merljivih elemenata različitog karaktera (naprimer: cenama, učinkom, korisnicima, dokumentacijom, sertifikatima, opremom, komunikacionim sistemom, sredstvima, ...). Navedeni faktori ukazuju da oblikovanje logističkih usluga zahteva poznavanje relevantnih logističkih zahteva, poznavanje sredtava i tehnologije rada, dobru organizaciju i sposobnost inovativnog delovanja. Istovremenost stvaranja i potrošnje Istovremenost procesa proizvnodnje i potrošnje, odnosno realizacije i korišćenja, ima nekoloko značajnih elemenata za davaoca (nosioca) i korisnika logističkih usluga. Logističke usluge se (za razliku od klasične proizvodnje), prvo, marketinški obradjuju (nude i prodaju), a potom realizuju i koriste (proizvode i troše istovremeno). Davalac i korisnik su istovremeno i neposredno uključeni u logističku uslugu, što je važan element kvaliteta same usluge. Zbog istovremenosti realizacije i korišćenja (proizvodnje i potrošnje) logističke usluge, važna je sposobnost efikasne promene potrebnih kapaciteta logističkih sredstava i odgovarajući stepen njihove elestičnosti. Prolaznost Istovremenost proizvodnje i potrošnje logističkih usluga rezultira njihovom prolaznošću 14 , odnosno gubitkom ukoliko se odredjeni logistički zahtev ne realizuje u očekivanom i traženom vremenu i prostoru. Logističku uslugu nije moguće proizvoditi unapred i skladištiti i, na taj način, eliminisati neravnomernost zahteva. Te neravnomernosti se mogu savladati povećani logističkim kapacitetima ili uspostavljanjem odredjenih formi saradnje i kooperacije sa drugim davaocima logističkih usluga. Prolazni karakter logističkih usluga dovodi do njihovog gubitka.

14 Kilibarda M: Modeliranje performansi kvaliteta logističke usluge, Doktorska disertacija, Saobraćajni fakultet, Beograd, 2005.

40

Gubitak nastaje i u slučajevima smanjenih zahteva u momentu ponude odredjenih logističkih kapaciteta. Posledice karakteristike prolaznosti logističkih usluga nisu problem u slučajevima kada su izjednačeni ponuda i potražnja, odnosno u uslovima kada su zahtevi za uslugom kontinualni i stabilni. Medjutim, u logistici su izuzetno izraženi stohastičnost, nestacionarnost i nehomogenost u zahtevima. To iziskuje stalna istraživanja i utvrdjivanja zakonitosti pojavljivanja ponude i potražnje logističkih usluga i njihovih karakteristika, radi povećanja efikasnosti u odlučivanju i upravljanju. U tom cilju treba nastojati da se stvore uslovi za upravljanje zahtevima za logističkim uslugama upotrebom i korišćenjem različitih mehanizama marketinga (diferenciranje cena, posebni cenovni aranžmani, elastičnost ponude, kompletiranjem usluga, integracijom usluga, sistem rezervacija, intenzivno informisanje i komunikacije, i td.). Položaj korisnika Korisnici imaju različite uloge u procesu stvaranja (proizvodnje) logističkih usluga. To zavisi od vrste i karaktera logističkih (robnih) tokova:

• logističke usluge pri čijoj realizaciji je neophodno potpuno prisustvo korisnika i direktan kontakt korisnika i davaoca usluge (naprimer: kod kvantitativnog i kvalitativnog prijema robe);

• logističke usluge pri čijoj realizaciji je neophodno delimično prisustvo korisnika (naprimer: za obezbedjenje prateće dokumentacije, kod utovarno-istovarnih procesa);

• logističke usluge u čijoj realizaciji nije neophodno neposredno prisustvo korisnika (naprimer: kod transporta, kod skladištenja).

Kontakti i interakcijske veze korisnika i davaoca logističkih usluga mogu biti različiti: kontakt čovek-čovek, kontakt čovek sredstvo, kontakt čovek-prostor, kontakt korisnik-korisnik. Ove interakcije bitno utiču na kvalitet logističke usluge, jer se logistička usluga i njen kvalitet direktno povezuje sa samim logističkim procesom, odnosno njegovom organizacijom i tehnologijom. Tome treba dodati i činjenicu da se logističke usluge često ne mogu otkazati ili zaustaviti. Zbog toga su važni modaliteti odnosa korisnika i davaoca logističkih usluga i stvaranje njihovog medjusobnog poverenja. Heterogenost Logističke usluge su heterogene po različitim aspektima. Heterogenost logističkih usluga uzrokuju različiti faktori kao što su karakteristike zahteva, primenjena tehnologija, način organizacije, uslovi odvijanja logističkih procesa, stručna osposobljenost zaposlenih i sl. Karakteristike usluge se razlikuju kod raznličitih davaoca usluga. Različitosti logističkih usluga postoje i kod istih davaoca usluge u različitim vremenskim i drugim uslovima.

41

Heterogenost logističkih usluga uzrokuje niz specifičnosti koje se odnose na standardizaciju samih usluga i merenje i praćenje samog kvaliteta usluge. Potpuna standardizacija logističkih usluga nije ni moguća ni neophodna. Standardna i čvrsto specificirana logistička usluga može da se realizuje za standardne uslove i zahteve. Ostalo se može smatrati faktorima elastičnosti zahteva i fleksibilnosti realizacije same usluge, štom može obezbediti pozitivne efekte, kako za korisnika tako i za davaoca usluge. Heterogenost logističke usluge otežava ocenu njenog kvaliteta. Zbog toga je važnije stvarati postupke za utvrdjivanje nivoa kvaliteta, pre nego rigidna merila tog kvaliteta. Savremene logističke tehnologije, razvoj informacionih i komunikacionih sistema, svakako to znatno olakšavaju. Odsustvo vlasništva Jedna od bitnih karakteristika usluga (pa i logističkih) jeste nepostojanje vlasništva nad uslugama. Kada su u pitanju materijalni proizvodi kupci imaju korist od posedovanja tog proizvoda. Kod logističkih usluga korisnici mogu imati samo pristup uslugama u ograničenom vremenskom periodu. Korisnik plaća korišćenje, pristup i zakup same usluge. Materijalna i infrastrukturna sredstva koja omogućavaju realizaciju te usluge izvan su njegovog vlasništva i ostaju vlasništvo nosioca usluge. 3.3. STRUKTURA LOGISTIČKIH USLUGA Struktura logističkih usluga se može sagledati sa različitih stanovišta, na osnovu čega se mogu izvršiti i različite klasifikacije istih. Ta stanovišta, najčešće, su: komponente logističkog toka, logistička područja, korisnici usluga, nosioci usluga, ciljevi pružanja usluga, tržište, vrsta robe (tereta), veličina pošiljke, vreme isporuke, stepen intenzivnosti rada, osposobljenost davaoca usluga, stepen regulisanosti, i td. Komponente logističkog toka Komponente logističkog toka definišu logističke usluge koje se odnose na realizaciju i transformaciju robnih, transportnih i informacionih tokova, tokova povratnik sredstava i tokova otpadnih materijala. Shodno tome razlikuju se:

• logističke usluge u robnim tokovima,

• logističke usluge u informacionim tokovima, • logističke usluge u transportnim tokovima, i

• logističke usluge u povratnim materijalnim tokovima.

42

Logističke usluge koje se odnose na realizaciju i transformaciju robnog (fizičkog) toka mogu se identifikovati kao:

• usluge pakovanja i ukrupnjavanja (formiranje logističkih jedinica, obeležavanje, zaštita robe, ...);

• usluge transporta (medjunarodni i nacionalni transport, sabirno-distributivni transport, industrijski transport, transport otpadnih materijala, dostava praznih tovarnih jedinica, transport sekundarnih sisrovina, ...);

• usluge pretovara (pretovar izmedju različitih vidova prevoza, utovar i istovar, ...);

• usluge skladištenja (zalihe i skladištenje, prerada, komisioniranje, kontrola, ...); • prateće usluge (osiguranje, carinsko posredovanje, uzorkovanje, kontrola, ...).

Usluge u informacionim tokovima zavise od vremena vremena realizacije robnog toka:

• usluge u tokovima koje prethode robnom toku (poručivanje, informisanje, savetovanje i pomoć pri ugovaranju, posredovanje, zastupanje, informacije o tržišzu, berzanske usluge, ...);

• usluge u tokovima koje prate robne tokove (izdavanje, pribavljanje i popunjavanje transportnih i pratećih dokumenata, obeležavanje robe i logističkih jedinica, identifikacija i praćenje robe, ...);

• usluge u tokovima koje slede robne tokove (reklamacije, refakcije, obračun i faktirisanje, kontrole, statističke obrade, ...).

U realizaciji i transformaciji transportnih tokova prisutne su sledeće logističke usluge:

• usluge transportnim sredstvima (smeštaj, čuvanje, čišćenje, održavanje, dezinfekcija, snabdevanje pogoskim materijalima, ...);

• usluge voznom i pratećem osoblju (informisanje, ugostiteljske usluge, trgovačke usluge, bankarske usluge, ptt usluge, rekreacija, ...).

U povratnim materijalni tokovima uglavnom su prisutni neki od prethodnih oblika logističkih usluga. Vreme transformacije logističkog toka U odnosu na vreme transformacije robnog toka razlikuju se (Sl. 3.6): predtransakcione usluge (usluge koje prethode realizaciji i transformaciji fizičkog toka); transakcione usluge (logističke usluge koje slede transformacije fizičkog toka) i posttransakcione usluge (usluge posle fizičkih transformacija robnog toka).

43

Sl 3.6 Logističke usluge u odnosu na transformaciju robnog toka

Područja logistike Na pojedinim funkcionalno-faznim područjima logistike u okviru proizvodnog ciklusa poslovnog sistema, mogu se uočiti različite logističke usluge:

• usluge na području logistike nabavke (upravljanje tokovima sirovina, poluproizvoda, rezervnih delova, pogonskih materijala, pomoćnih materijala, materijala za realizaciju investicija, ...);

• usluge na području logistike proizvodnje (skladištenje, unutrašnji transport, manipulacije materijalima, utovar, istovar, pretovar, formiranje i rasformiranje logističkih jedinica, ...);

• usluge na području logistike distribucije (upravljanje tokovima materijala u distribuciji, isporuke, kanali distribucije, ...);

• usluge na području reverzne logistike (upravljanje tokovima otpadnih materijala, sekundarnih sirovina, reklamiranih proizvoda, povratne ambalaže, oštećenih proizvoda, reciklažnih materijala, ...).

Usluge područja nabavke i usluge područja distribucije, s obzirom da se realizuju na tržištu, često se nazivaju i marketing logistikom. Logistika nabavke i logistika proizvodnje nazivaju se zajedno logistikom materijala. Obuhvatnost Sa stanovišta obuhvatnosti tržišta i geografskog područja na kome su locirani korisnici usluga, polazišta i odredišta logističkih tokova, logističke usluge odnose se na:

• globalne (interkontinentalne) usluge, • kontinentalne logističke usluge,

LOGISTI ČKE USLUGE

Predtransakcione: • Informisanje

• Zastupanje

• Ugovaranje

• Instradacija

• Akvizicija

• Obezbedjenje dokum.

• Savetodavne usluge

• ......

Transakcione: • Poručivanje

• Pakovanje

• Otprema

• Pretovar

• Skladištenje

• Transport

• Pregled

• Prijem • ....

Posttransakcione: • Povratak sredstava

• Povratak pomoćnih sredstava

• Povratak ambalaže

• Obračun

• Reklamacije

• Fakturisanje

• ......

44

• logističke usluge na nacionalnom tržištu,

• usluge logistike regiona i grada (gradska logistika),

• logističke usluge privrednih i drugih sistema. Delatnost davaoca usluga Prema karakteristika i delatnosti davaoca usluga mogu se razlikovati:

• usluge transportnih sistema i preduzeća,

• usluge skladišno-pretovarnih sistema i preduzeća,

• usluge sistema i preduzeća podrške u logistici (održavanja opreme, objekata, infrastrukture, ...),

• usluge logističkih centara (u logističkim čvorovima),

• usluge logističkih berzi i logističkih informacionih sistema,

• usluge logističkih posrednika (provajdera). Vrsta tereta Logističke usluge i njihove karakteristike zavise i od karakteristika i pojavnih oblika tereta, pa se mogu identifikovati:

• logističke usluge za robu sa posebnim i specifičnim zahtevima (opasne materije, lako kvarljive robe, žiotinje, ...)

• logističke usluge za generalne terete i robe. Vremenska ograničenja U odnosu na zahteve i vremenska ograničenja realizacije logističke usluge se mogu podeliti na:

• usluge sa hitnom (oročenom, ekspresnom) isporukom,

• usluge sa tačno definisanim i preciziranim vremenom isporuke (JIT isporuke), • usluge sa uobičajenim (redovnim, očekivanim) vremenom isporuke.

Dostupnost Prema načinu organizovanja u odnosu na dostupnost svim zainteresovani korisnicima, razlikuju se:

• logističke usluge za sopstvene potrebe, • logističke usluge za treća lica (javne logističke uluge).

45

Postoje i drugi kriterijumi prema kojima se mogu diferencirati logističke usluge. Navedeni kriterijumi i mogućnosti razlikovanja logističkih usluga daju uvid u bitne faktore njihove organizacije i prisustva na logističkom tržoštu. 3.4. KVALITET LOGISTI ČKIH USLUGA Kvalitet postaje ključni faktor konkurentne prednosti i uspeha poslovnog sistema na tržištu. To je osnovna formula uspešnog tržišnog poslovanja. U uslovima globalizacije svetske privrede, izražene standardizacije i velike sličnosti dizajna i cene proizvoda iste namene, pojave da se veliki broj proizvoda stvara na jednom a koristi na drugom mestu, posebno važan postaje kvalitet logističkih usluga. On je rezultat svih logističkih aktivnosti ili procesa lanaca snabdevanja. Stoga organizacija logističkog sistema odredjuje nivo usluge15 korisniku. Postoji veliki broj definicija kvaliteta koje potiču od različitih autora. Prema medjunarodnim standardima16 ’’kvalitet je skup svih karakteristika nekog entiteta koje se odnose na njegovu mogućnost da zadovolji iskazane potrebe i potrebe koje se podrazumevaju’’. Takva definicija se odnosi kako na materijalne proizvode, usluge (samim tim i logističke usluge), procese, organizaciju... Upravljanje kvalitetom postaje sastavni deo ukupnog poslovanja. Može se posmatrati sa različitih stanovišta: kvalitet materijalnih proizvoda, kvalitet uslužnih proizvoda, kvalitet procesa, kvalitet organizacije, kvalitet uslova rada. Takodje, kvalitet se može posmatrati u različitim kategorijama (projektovani, ostvareni, tehnički, atestirani, ...). Stanovišta kvaliteta logističkih usluga Kvalitet uopšte, pa i kvalitet logističkih usluga, može se definisati i posmatrati sa različitih stanovišta. Posebno se mogu uočiti 17:

• marketinško stanovište,

• funkcionalno stanovište, i

• društveno stanovište. Marketinško stanovište podrazumeva kategorije kvaliteta logističke usluge, kao što su:

• zahtevani (željeni, potrebni) kvalitet korisnika logističkih usluga,

• ponudjeni kvalitet od strane davaoca usluga,

• ostvareni (realizovani) kvalitet logističkih usluga.

15 Nivo logističke usluge: nivo kvaliteta logističke usluge, stepen logističke usluge, servis stepen, … 16 Standard ISO 8402 (kvalitet – Rečnik, 1994) 17 Kilibarda M: Modeliranje performansi kvaliteta logističke usluge, Doktorska disertacija, Saobraćajni fakultet, Beograd, 2005.

46

Na bazi zahteva korisnika i ponude davaoca usluga formira se kategorija očekivanih logističkih usluga. Takodje, ostvareni kvalitet davaoca usluga ima svojstvo uočenog kvaliteta korisnika tih usluga. Razlika očekivanog i ostvarenog nivoa kvaliteta odredjuje stepen zadovoljenja, odnosno satisfakcije korisnika logističkih usluga. Stav o očekivanom i ostvarenom kvalitetu logističkih usluga, korisnik usluga uglavnom formira na osnovu:

• kvaliteta same logističke usluge (skup skup funkcionalnih karakteristika – performansi, kao što su: pouzdanost, tačnost isporuke, fleksibilnost, učestanost, informisanost, ...),

• kvaliteta logističkog sistema koji realizuje uslugu (karakteristike kao što su: imidž, tehnologija, stručnost zaposlenih, pribavljeni sertifikati, infrastruktura, oprema, ...).

Funkcionalno stanovište kvaliteta logističkih usluga podrazumeva da kvalitet same usluge proizilazi iz kvaliteta odvijanja logističkih procesa i funkcionisanja logističkog sistema. Drugim rečima, kvalitet logističke usluge direktna je posledica primenjene strategije, tehnologije i organizacije logističkih procesa (transporta, skladištenja, upravljanja zalihama, isporuci, isporuke, ...). Društveno stanovište kvaliteta logističke sluge odnosi se na sposobnost logističkog sistema da realizuje usluge bez štetnih posledica na životnu sredinu i zdravlje ljudi, uz maksimalnu zaštitu korisnika (buka, štetne emisije, otpad, loši uslovi rada, ...) Performanse kvaliteta logističkih usluga Stav o stepenu zadovoljenja (satisfakcije) korisnika formira se na osnovu kvaliteta logističke usluge i sposobnosti logističkog sistema da permanenntno realizuje usluge očekivanog kvaliteta. Kvalitet logističkih usluga, sposobnosti i organizacije logističkog sistema, uticaja na životnu sredinu i okolinu uopšte, korisnici opisuju odredjenim karakteristika - performansama za koje se mogu formirati adekvatni pokazatelji (veličine, izmeritelji, merila, indikatori) u skladu sa interesovanjem i zahtevima korisnika usluga. Značaj tih performansi zavisi od svake konkretne situacije, odnosno svakog konkretnog odnosa davaoca i korisnika usluga. Ne postoje univerzalne performanse kojima se meri kvalitet odnosa davaoca i korisnika usluga. Medjutim, u većini slučajeva postoji odredjeni broj performansi koje korisnici usluga označavaju kao veoma važne u zadovoljenju njihovih logističkih zahteva18. Preko njih oni, u najvećem broju slučajeva, mogu oceniti kvalitet logističkih usluga, iako mogu imati različita tumačenja značenja i načina merenja pojedinih performansi (Tab. 3.1).

18 Kilibarda M: Modeliranje performansi kvaliteta logističke usluge, Doktorska disertacija, Saobraćajni fakultet, Beograd, 2005.

47

U konkretnim uslovima, korisnik na različite načine vrednuje performanse kvaliteta logističke usluge. U krajnjem slučaju, kvalitet logističke usluge može se definisati kao stepen zadovoljenja očekivanja korisnika:

�������� ���� � = !����"�#� �"�$#!�� %�"&!"'�#��!č�����#� �"�$#!�� %�"&!"'�#�� → ���%�# �����&��)�*� �!"��#���

Tab. 3.1 Performanse kvaliteta logističke usluge

Performansa usluge

Značenje za korisnika usluge

Kompletnost logističke usluge Označava stepen u kome ponudjena (ostvarena) usluga

ispunjava zahteve (očekivanja) korisnika Pozdanost logističke usluge Podrazumeva verovatnoću realizacije zahteva i očekivanja

korisnika Vreme realizacije logističke usluge Vremenski interval od pojavljivanja zahteva (poručivanja robe)

do realizacije tog zahteva (isporuke robe) Tačnost vremena realizacije logističke usluge Odstupanje ostvarenog (očekivanog, ugovorenog) vremena od

zahtevanog vremena Učestalost (frekvencija) logističke usluge Mogući broj realizacija usluge u nekom periodu (ili: vremenski

interval izmedju dve realizacije usluge) Fleksibilnost (elastičnost) logističke usluge Sposobnost prilagodjavanja promenama u ispostavljenim

zahtevima, brzina otklanjanja nastalih problema Stepen informisanosti Stepen informisanosti Pogodnost poručivanja robe Pogodnost poručivanja robe Bezbednost logističke usluge Verovatnoća (stepen) bezbedne realizacije usluge Pogodnost isporuke robe

Pogodnost vremena i roka isporuke (predaje robe korisniku), kvantitativni i kvalitativni prijem robe, kompletnost dokumentacije, rokovi isporuke

Dokumentovanost logističke usluge Sposobnost dostavljanja pravih dokumenata koji se odnose na isporuku

Oštećenje robe Mogućnost oštećenja robe (pakovanja, tovarnih jedinica, i sl.) Spremnost za isporuku Sposobnost logističkog sistema da realizuje logistički zahtev u

traženom obliku (obimu, strukturi, vremenu, ) Raspoloživost logističke usluge Dostunost logističke usluge na tržištu, raspoloživost

infrastrukture, tehnologije, ... Reklamacija logističke usluge Načini reklamacije, odziv na reklamaciju, korektivne mere na

reklamaciju, ... Korektnost (poštenje) pri realizaciji logističke usluge

Odnos izmedju obećanog (ugovorenog) i realizovanog

3.5. NIVO USLUGE I PRODAJA Utvrdjeno je da postoji direktna veza nivoa kvaliteta logističkih usluga i konkurentske prednosti preduzeća na tržioštu, koja doprinosi povećanju prodaje njihovih proizvoda. U opštem slučaju,

48

prodaja se povećava kada se nivo logističke usluge poveća iznad onoga koga obezbedjuje konkurencija (Sl. 3.7). U oštem slučaju, preduzeće postaje efektivno tek kada nivo usluge (korisnički servis) dostigne konkurenciju (prag nivoa usluge). Posle tranzicione (prelazne) zone, dalje povećanje nivoa usluge u odnosu na konkurenciju stimulativno utiče na prodaju i njen rast. Kupci se preuzimaju od drugih dobavljača kojima povećanje nivoa logističkih usluga (uz ostale nepromenjene uslove, pre svega cene) omogućava smanjenje zaliha i povećanje efikasnosti poslovanja.

Sl 3.7 Opšta zavisnost prodaje i nivoa logističke usluge Limiti prodaje (vrh krive) i postepeni pad iste (uzrokovan kupčevim opredeljenjima na više izvora nabavke, i/ili preširoko postavljeni nivo usluge koji može biti preteran za neke kupce), može nastati i pri znatnim nivoima logističke usluge, kada se kupci povlače od dobavljača, pogotovu pri većem izboru povoljnih roba i usluga. Prezentovana zavisnost nivo logističke usluge – prodaja ima opšti karakter. Za konkretni proizvod i logističke usluge koje ga prate, ta zavisnost može da ima i drugačijim oblik. U svakom slučaja, poželjno je da ona bude utvrdjena, pri čemu se mogu koristiti različite metode (aproksimacijom krive pomoću dve tačke, analizom istorijskih podataka koji se odnose na veze prodaje i nivoa usluge, simulacijom, anketiranjem kupaca, ...).

Zone tranzicije

Pad

Pro

daja

Povećanje nivoa usluge

Prag

49

3.6. TROŠKOVI I NIVO USLUGE Svaki nivo kvaliteta logističke usluge (zavistan od miksa logističkih usluga) podrazumeva odredjeni nivo ulaganja, odnosno odredjeni nivo troškova (Sl. 3.8). Takodje, povećanje nivoa logističke usluge pospešuje prodaju i uvećava prihode do odredjenog nivoa. Profit je rezultat razlike prihoda i troškova na odredjenom nivou kvaliteta logističke usluge. Idealni nivo logističke usluge, za koji treba da se dizajnira logistički sistem, definisan je maksimalnim profitom, odnosno maksimalnom razlikom prihoda i troškova. Tačka maksimalnog profita je tipično izmedju ekstremno niskih i ekstremno visokih nivoa usluge19.

Sl. 3.8 Opšti odnos troškova, prihoda i nivoa logističke usluge Nivo logističke usluge korisnicima definisan je ispunjavanjem oderdjenih uslužnih varijabli (fleksibilnost, učestanost, pouzdanost, tačnost, ...). Ako se ne poštuju ciljne vrednosti kvaliteta logističke usluge nastaju gubici prema formuli (Sl. 3.9): + = � ∙ -. − 01

19 Da bi se mogla odrediti tačka optimalnog nivoa usluge potrebno je, na bazi statističkih podataka, naći matematičke oblike krivih zavisnosti prihoda i troškova od nivoa usluge i maksimizirati izraz koji predstavlja njihovu razliku.

Prihodi

Troškovi Tro

škov

i/prih

odi

Nivo usluge

Maksimalni profit

Optimalni nivo usluge

50

L – gubici po jedinici y – promenljiva (varijabla) kvaliteta m – ciljna veličina promenljive kvaliteta (y) k – konstanta koja zavisi od finansijske važnosti promenljive (varijable) kvaliteta

Sl. 3.9 Tagučijeva kriva gubitka u zavisnosti od nivoa logističke usluge Kada je funkcija gubitka poznata ona pokazuje (ne)ostvarene ciljeve nivoa usluge. Nivo kvaliteta se može optimizirati uz poznate troškove za postizanje različitih nivoa kvaliteta. Nivo kvaliteta logističke usluge može biti definisan i, unapred, odredjen. Taj nivo može biti nametnut od strane konkurencije, zahtevan od strane prodavaca, tradicijom i sl. Tada se logistički sistem dizajnira da dostigne definisani nivo usluge iz minimalne troškove. Ne postoji garancija da će se na ovaj način ostvariti optimalan balans prihoda i troškova logistike. Zbog toga se primenjuju dodatne, detaljne, analize. 3.7. LOGISTIČKE USLUGE U POSEBNIM SITUACIJAMA Većina logističkih upravljačkih i planerskih aktivnosti usmerena je ka normalnom odvijanju logističkih procesa. Istovremeno, mora postojati spremnost logističkog sistema da funkcioniše i u nekim nestandardnim sistuacijama (štrajkovi, elementarne nepogode, nezgode u operativnim procesima, ...).

Y1

Y2

Tro

škov

i gub

itka

Tradicionalna funkcija gubitka

Tagučijeva funkcija gubitka

m

Y1- donja granica Y2 – gornja gragranica

Nivo kvaliteta usluge (y)

51

Za neke moguće otkaze logističkog sistema treba da postoje planovi za njihovo prevazilaženje i otklanjanje uzroka njihovog nastajanja. Ne postoje specijalne metode za ovakvo planiranje. To je, jednostavno, nalaženje najboljeg odgovora na nastalu situaciji. Takvi planovi (planovi za posebne situacije) se donose kada je:

• verovatnoća dogadjaja znatno niža u odnosu na dogadjaje koji su predmet regularnog (redovnog) planiranja,

• mogući dogadjaj takav da može uzrokovati znatnu štetu, • u pitanju situacija (dogadjaj) za koju preduzeće može planirati da će se brzo delovati u

slučaju njenog nastanka. Za ekstremne sistuacije koje uzrokuju otkaze logističkog sistema, a čija je verovatnoća nastanka veoma mala, nije neophodno (nije opravdano) postojanje planova za njihovo otklanjanje. U uslovima kada preduzeća posvećuju veoma veliku pažnju korisnicima (kupcima), neophodno je postajanje posebnih planova za situacije i mogućnosti povlačenja svojih proizvoda sa tržišta. Takvim planovima uključene su sve funkcije preduzeća, posebno funkcija logistike. Logistička funkcija je, pre svega, odgovorna za nalaženje proizvoda i obezbedjenje povratnih kanale kojima se povlače proizvodi. Odluka o načinu povratka proizvoda uključuje ocenjivanje karakteristika proizvoda, karakteristike kupaca, karakteristike posrednika, prirodu defekta, veličinu tržišta, očekivani program opravke, postojeći distributivni sistem, finansijske mogućnosti preduzeća i sl. Posebno je važno definisati i uspostaviti kanale povlačenja proizvoda, koji mogu biti različiti od postojećih kanala distribucije. ................................................ Nivo kvaliteta logističke usluge je skup rezultata realizacije svih aktivnosti logističkog miksa. Za potpuno ovladavanjem karakteristikama i funkcijama kombinacije logističkih usluga sa različitih stanovišta, neophodno je poznavati strukturu logističke usluge. To, istovremeno, znači da je neophodno poznavati strukturu kvaliteta logističke usluge i performanse kojima se taj kvalitet predstavlja i opisuje. Za obezbedjenje odredjenog nivoa usluge neophodno je poznavati kakav je odnos logističke usluge, troškova njegovog dostizanja i očekivanog nivoa prodaje.

52

II OSNOVNE FUNKCIJE LOGISTIKE

53

4. OBRADA PORUDŽBINA Obrada porudžbina je ključni elementi ciklusa usluživanja. Vreme potrebno za realizaciju aktivnosti koje su uključene u obradu i procesiranje porudžbine je veoma bitno za korisnike. Najveći deo vremena porudžbenog (ili uslužnog) ciklusa odnosi se na aktivnosti pripreme, prenosa i formiranja porudžbine. Zbog toga je veoma važno identifikovati i analizirati različite varijante, optimizirati i ustaliti predvidjene aktivnosti i organizovati njihovu adekvatnu realizaciju. Time se povećava ukupni nivo kvaliteta logističke usluge. Važnu ulogu u ovim procesima imaju informacije i odgovarajući sistem komunikacija. 4.1. STRUKTURA OBRADE PORUDŽBINA Proces obrade porudžbina odvija se u okviru ciklusa koji sadrži sve neophodne operacije čijom realizacijom se omogućava da korisnik dobije svoju uslugu (porudžbinu). Time je, za korisnika, porudžbeni ciklus definisan kao vreme izmedju trenutka izdavanja porudžbine (za kupovinu ili islugu) i trenutka kada je korisnik istu dobio (Sl. 4.1).

Sl.4.1. Elementi ciklusa poručivanja Porudžbeni ciklus činie aktivnosti koje se odnose na (Sl. 4.2):

SKLADIŠTE Obrada i

kompletiranje porudžbine

KUPAC PROIZVODNJA

NABAVKA Obrada i

kompletiranje porudžbine sa zaliha,

iz nabavke ili iz proizvodnje

Prenos porudžbine

Isporuka porudžbine

Prenos porudžbine za

dodatne iporuke

Hitna isporuka

porudžbine

Ciklus porudžbina

54

• pripremu porudžbine,

• prenos porudžbine,

• prijem i uvodjenje porudžbine, • formiranje porudžbine, i

• izveštavanje o statusu porudžbine. Treba naglasiti da potrebno vreme zavisi od tipa porudžbine, odnosno razlikuju se strukture aktivnosti poručivanja maloprodaje i industrijslih porudžbina.

Sl. 4.2 Tipični elementi obrade porudžbine Priprema porudžbine Priprema porudžbine podrazumeva aktivnosti prikupljanja informacija oželjenim proizvodima i uslugama i formalno ispostavljanje zahteva za nabavku. Ovaj proce može da obuhvati aktivnosti kao što su: izbor snabdevača (prodavca), popunjavanje porudžbenice, provera stanja zaliha, razne vrste komunikacija, i sl. U ovim aktivnostima koriste se razne vrste savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija koje ih znatno ubrzavaju, smanjuju mogućnosti grešaka i pojevtinjuju. Prenos porudžbina Prenos narudžbina podrazumeva transfer informacija i zahteva za nabavku, od mesta nastanka do odredišta. Transfer se može obavljati na različite načine: od manuelnog (putem pošte, fizičko dostavljanje), do visoko automatozovanog (sve do satelitskih komunikacija). Brzina, preciznost i tačnost su performanse koje omogućavaju uravnoteženje izmedju troškova i koristi primene odgovarajuće tehnologije.

Transfer informacija o pudžbinama

Prijem i uvodjenje porudžbine

Formiranje porudžbine

Izveštavanje o statusu porudžbine

Isporuka porudžbine

Porudžbina: potražnja za

robom ili uslugama

55

Prijem porudžbina Prijem porudžbina podrazumeva čitav niz aktivnosti i prilagodjavanja porudžbene dokumentacije, koje se odnose na:

• proveru informacija o poručbini (vrsta robe ili usluge, količine, cene, ...),

• proveravanje stanja raspoloživosti tražene robe,

• priprema prateće dokumentacije (o robi, povratnoj ambalaži, ...), • provera kupca (naprimer, platežne sposobnosti),

• eventualno vraćanje porudžbine,

• umnožavanje (prepisi) dokumenata (ko je to potrebno), • naplata.

Proces prijema porudžbine može imati različite stepene automatizacije i primene informaciono-komunikacionih tehnologija. Na proces poručivanja utiču način poručivanja u lancu prodaje, ograničenja u porudžbini (naprimer, količine), oročeno poručivanje, konsolidacija porudžbina na nekom području, i sl. Formiranje porudžbina Formiranje porudžbina sadrži niz aktivnosti koje se odnose na:

• prikuplanje roba (iz zaliha, iz tekuće proizvodnje, iz dodatne nabavke), • pakokovanje za isporuku i otpremu,

• priprema za isporuku, • priprema prateće i prevozne dokumentacije.

Ove aktivnosti mogu da se obavljaju sukcesivno ili, radi skraćenja vremena isporuke, paralelno sa aktivnostima u prijemu i uvodjenju porudžbenica. Na trajanje nekih isporuka mogu da utiču i prioriteti u formiranju porudžbina. Prioriteti u prijemu i popunjavanju porudžbina mogu biti formirani na različite načine, odnosno primenom različitih pravila, kao što su:

• prvo primljeno, prvo obradjeno; • najkraće vreme obrade; • unapred odredjeni prioriteti (naprimer, za stalne i velike kupce);

• manje komplikovane porudžbine (naprimer: sa manje stavki, bez doddatne proizvodnje i/ili nabavke);

• ranije odredjeni datumi isporuke; • porudžbine bliže ranije odredjenom datumu isporuke.

Izbor pravila u prioritetima isporuke zavisi od postavljenih kriterijuma, kao što su: nepristrasnost prema korisnicima, izdvajanje važnosti porudžbenice (korisnika), postizanje veće brzine obrade, poseban tretman stalnih kupaca, i sl.

56

Vreme isporuke, odnosno vreme porudžbine, zavisi da li se porudžbina realizuje iz zaliha ili iz proizvodnje koja tek treba da se lansira ili iz dodatne nabavke. Na to vreme utiče i strategija rastavljanja (deljenja) porudžbina, deljenja obrade ili spajanje (konsolidacija) tovara. Kada neki proizvod (artikal) iz porudžbine nije odmah raspoloživ može doći do deljenja iste (isporučuju se proizvodi koji su raspoloživi). Za manji broj uskladištenih proizvoda postoji veća verovatnoća za kompletnu isporuku (bez deljenja porudžbine). Verovatnoća isporuke kompletne porudžbine za uskladištene artikle zavisi od broja artikala u porudžbini i nivoa njihove pojedinačne raspoloživosti20. Zbog toga može biti prikladnije parcijalno popunjavanje porudžbenica iz nekog pomoćnog izvora. Medjutim, to dovodi do povećanja vremena obrade, povećanja obima posla i broja procedura za kompletiranje porudžbine. Deljenje isporuke i dodatno potrebna vremena za obradu potrebnih informacija mogu se izbeći zadržavanjem porudžbine sve dok se ne nabave zahtevani artikli. Medjutim, to može da bude neprihvatlivo za korisnika. Zbog toga se ovakvi problemi rešavaju elastičnošću cena (naprimer: cena transporta, cena obrade informacija) u funkciji postizanja željenog nivoa usluge. Zadržavanje porudžbine i produženje njenog vremena popunjavanja (formiranja), može da bude rezultat prihvatanja korisnika zbog povoljnijih uslova transporta i mnogo preciznije obrade podataka. Ovi postupci mogu dovesti efikasnijih isporuka. Isporuka porudžbine Isporuka porudžbine kupcu može da bude realizovana direktno od strane isporučioca, ili preko ugovornog operatera (prevoznika, špeditera). Isporučilac kontroliše isporuku kada je ona u okviru korporacije ili kada se organizuje vlastita dostava. Ugovorni operater kontroliše vreme tranzita i isporuke. Ovaj korak može da angažuje znatna finasijska sredstva i poskupi isporuku porudžbine na pravo mesto. Medjutim, te aktivnosti ne utiču bitno na ukupno vreme realizacije porudžbine. 4.2. OBRADA PORUDŽBINA U RAZLI ČITIM USLOVIMA Dužina ciklusa obrade porudžbina zavisi od tipa sistema slanja porudžbina, stepena automatizacije obrade i pripreme porudžbine, kao i od rastojanja korisnika. Ovi elementi variraju u zavisnosti od tipa poslovnog sistema (idustrija, malopradaja), važnosti korisnika, prirode proizvodnog procesa i td. Traju od nekoliko sati do više dana. Takodje, ciklusi poručivanja su različite dužine u zavisnosti da li su u pitanju nabavke iz uvoza ili domaćih izvora.

20 Naprimer, ako porudžbenica sadrži 5 artikala koji su pojedinačno raspoloživi u skladištu sa verovatnoćom od 0,90 dobije se verovatnoća kompletne isporuke od: 0,9 · 0,9 · 0,9 · 0,9 · 0,9 = 0,59

57

Važan aspekt vremena procesiranja porudžbine jeste njegov stepen promenljivosti. Nivo promenljivosti obrade porudžbina utiče na troškove zaliha (zbog povećanja sigurnosnih zaliha), troškove skladištenja (skladištenje veće količine zaliha), na troškove pakovanja i prevoza (brze isporuke zahtevaju više zaštitnog pakovanja i brze sisteme prevoza). Zbog toga treba nastojati da nivo promenljivosti bude smanjen ili kontrolisan gde god je to moguće. To je važno za sve poslovne sisteme, posebno za one koji organizuju prizvodnju prema JIT21 principima. JIT koncepcija poslovanja zahteva JIT isporuku i JIT nabavku. Povećan nivo promenljivosti u bilo kojoj od tih JIT veza može da dovede do prekida proizvodnje. Vreme obrade porudžbina zavisi i od niza faktora poslovne i organizacione prirode. Ovi faktori proizilaze iz operativnih postupaka, politike usluživanja korisnika i opredeljenja koje se odnose na dostavu i transport. Neke porudžbine, odnosno neki korisnici logističkih usluga poslovnog sistema, mogu imati odredjene prioritete. Porudžbinama višeg prioriteta može da se pruži prioritetna obrada u odnosu na ostale porudžbine. U suprotnom, porudžbine se obradjuju po redu prijema. Iako ovaj pristup može da izgleda korektim za sve korisnike, on može da dovede do produžetka vremena obrade, prosečno, za sve korisnike (pojava prećutnih neprincipijelnih pravila prioriteta). Najduže vreme obrade porudžbina nastaje kada se sve aktivnosti obavljaju sukcesivno, po redosledu. Vreme obrade porudžbina može bitno da se smanji paralelnim obavljanjem više aktivnosti. Zadržavanjem porudžbina dok se ne formira veličina paketa (kontigenta) će, verovatno, uvećati vreme obrade, naročito za porudžbine koje prve ulaze u paket. Grupne porudžbine mogu smanjiti troškove obrade. Zadržavanje porudžbina isporuke može da konsoliduje samu isporuku, tako što nekoliko manjih isporuka formira manji broj većih isporuka. Time se smanjuju troškovi transporta, i pored mogućeg povećanja troškova obrade. Smanjenje grešaka u porudžbenoj dokumentaciji (porudžbenicama) može da smanji troškove i vreme realizacije porudžbine. 4.3. OBRADA PORUDŽBINA I INFORMACIONI SISTEM Kvalitetno odlučivanje, od strateškog do operativnog nivoa i karaktera, moguće je realizovati prikupljanjem, čuvanjem, obradom i upotrebom podataka i informacija u okviru poslovnog sistema. Informacionu podršku logističkom sistemu obezbedjuje logistički informacioni sistem. On je segment integralnog informacionog sistema preduzeća.

21 JIT (Just In Time) proizvodnja - Proizvodnja po principu ’tačno na vreme’

58

Kvalitet informacija komunikacija Kretanje robe mora da prati kretanje informacija. Da bi se prava roba pravovremeno kretala prema definisanom mestu, pod odgovarajućim uslovima, nju mora da prati prava dokumentacija i prave informacije. To obezbedjuje da budu poznati pravi odgovori na relevantna pitanja22. Najveća produktivnost i uspešnost logistike zahteva maksimalnu efikasnost informaciono-komunikacionog sistema. Bez brzog pristupa tačnim informacijama aktivnosti logistike gube na uspešnosti. Time se gubi konkurenska prednost23. Osnovni faktori koji odredjuju kvalitet informacija logističkog informacionog sistema su:

• obezbedjenje pravih informacija, • održavanje tačnosti informacija, i • efikasan prenos (transfer) informacija.

Obezbedjenje, odnosno pribavljanje informacija u funkciji donošenja odluka jedan je od osnovnih upravljačkih (menadžerskih) zadataka. Adekvatnost informacija zavisi od dva ključna faktora:

• sposobnosti da se one identifikuju, i

• sposobnosti da se identifikovane informacije učine dostupnim. Neobezbedjenje prvog faktora izrokuju postojanje (ili, čak, inflaciju) informacija male upotrebne vrednosti. Ako dobro formulisane i obradjene informacije nisu dostupne na pravom mestu u tražem trenutku i adekvatnoj formi, onda se gubi njihova upotrebna vrednost. Informacija mora da ima zahtevani nivo tačnosti. Informacije koje su, po svojoj prirodi, adekvatne dovode do pogrešnih odluka ukoliko nemaju traženu tačnost. Tačnost informacija postiže se pribavljanjem tačnih ulaznih podataka i njihovom adekvatnom obradom. Tačnost ulaznih podataka uslovljena je ispravnim sprovodjenjem propisanih procedura u logističnim procesima i aktivnostima, uz obezbedjenje tražene dokumentacije i evidencija. Prave i tačne informacije su upotrebljive samo ako imaju efikasan prenos kroz komunikacione kanale. Gubljenje sadržaja i vitoperenje u značenju informacija zavisi od načina njihove razmene i prenosa. Da bi se obezbedila tačnost i efikasnost transfera informacija, neophodno je obezbediti razmenu informacija. Drugim rečima, potrebno je dati povratnu informaciju, odnosno obezbediti odgovor na primljenu informaciju. Povratne informaciju ukazuju da li su informacije tačno

22 Naprimer: gde preuzeti pošiljku, kome predati tovar, kolike su zalihe, u kojoj je fazi logističkog lanca neka pošiljka, i td. 23 Prioriteti logističkog informacionog sistema su: stanje zaliha, prijem i otprema porudžbina, uskladjenost ulaznih I izlaznih robnih tokova, pravovremenost u isporukama, i td.

59

primljene i shvaćene na pravi način. Povratnim informacijama smanjuje se rezultat delovanja ’šuma’24 u komunikacionom kanalu, odnosno kanalu razmene informacija (Sl. 4.3)

Sl. 4.3 Komunikacioni proces25 Faze logističkog informacionog sistema Logistički informacioni sistem podrazumeva uključivanje ljudi, opreme i postupaka koji su potrebni za prikupljanje, sortiranje, analizu, vrednovanje i distribuciju potrebnih informacija na mesta odlučivanja. Informacije moraju biti tačne i pravovremene. Dakle, tri su osnovna elemnta (faze) informacionog sistema logistike: prikupljanje (unos) podataka, baza podataka i njihova obrada, distribucija rezultata obrade (Sl. 4.4). Unos podataka, upravljanje bazom podataka i formiranje potrebnih izlaza (rezultata), ključne su karakteristike informacionog sistema. Informacioni sistem je osnovni instrument u obezbedjenju uslova za kvalitetno odlučivanje.

24 Šum se odnosi na sve što ometa i remeti prijem i razumevanje informacija. 25 David J. Bloomberg, Stephen B. LeMay, Joe B. Hanna: Logistics (prevod: Rahela Jurković, Zagrebačka škola ekonomije i managementa, 2006.)

Pošiljalac kodira poruku

Primalac dekodira poruku

Povratna informacija

ŠUM

Slanje poruke putem medija za

prenos

60

Sl. 4.4 Pregled logističkog informscionog sistema26 Nakon odredjivanja podataka potrebnih za planiranje i rad lpgističkog sistema, prikupljanje podataka je prva aktivnost u vezi sa informacionim sistemom. Podaci se prikuplaju iz različitih izvora: korisnika, arhiva, operativne dokumentacije (fakture, porudžbenice, otpremnice, tovarni listovi, ...), spoljnih publikacija (državni izveštaji, istraživanja, časopisi, ankete, ...), menadžmenta, zaposlenih, interneta, ... Obradom i tumačenjem se podaci pretvaraju u informacije. Obrada podataka je pretvaranje podataka u neku prihvatljivu formu. Obradjeni podaci se čuvaju u bazi podataka. Upravljanje bazom podataka obuhvata i selekciju podataka koji se čuvaju, unošenje izabranih metoda analize i primenu postupaka za obradu podataka, način čuvanja podataka. Analiza podataka je najsofisticiranija aktivnost informacionog sistema. Ona se realizuje pomoću rzličitih opštih i specifičnih matematičkih i statističkih metoda, koje su prilagodjene odredjenim logističkim problemima. Takvi modeli pretvaraju informacije u predloge rešenja koji su osnova za odlučivanje.

26 Gajić V.: Skladištenje i slobodne zone – planiranje, organizacija I kontroling robnih tokova, Fakultet za poslovni menadžment, Bar, 2006.

Unos podataka

Baza podataka • Čuvanje podataka

o Popunjavanje o Povraćaj o Arhiva

• Transformacija podataka o Osnovne operacije

obrade o Analiza podataka

Okruženje

Rezultat

Menadžment logistike

Odluke

Gra

nic

e in

form

acio

no

g s

iste

ma

61

Rezultati su finalni element informacionog logističkog sistema. Oni su namenjeni korisnicima sistema. Rezultati informacionog sistema mogu imati različite forme: izveštaji (naprimer: o troškovima, o zalihama, o porudžbinama, o nabakama, ...), izlazni dokumenti (naprimer: fakture, tovarni listovi, otpremnice, ...), analize (naprimer: primenom matematičkih modela, statističke analize, ...), i sl. Funkcionalna strutura logističkog infodrmacionog sistema Logistički informacioni sistem je sastavni deo integralnog informacionog sistema preduzeća. To podrazumeva da postoje neposredne veze sa delovima informacionog sistema koji se odnose na ostale funkcionalne oblasti: marketing, nabavku, finansije, proizvodnju, ... Obradjeni podaci, odnosno formirane informacije se, u odgovarajućoj formi, usmeravaju ka različitim mestima odlučivanja i upravljanja. Primarne sastavnice logističkog informacionog sistema su: sistem obrade porudžbina, sistem istraživanja i obaveštavanja, sistem podrške odlučivanju, sistem izveštavanja (Sl. 4.5). Ovi sastavni elementi treba da obezbede tačne i pravovremene informacije neophodne menadžmentu. Istovremeno, ovi elementi su u integralnoj vezi sa okruženjem logističkog sistema i njegovog menadžmenta.

Sl. 4.5 Informacioni sastav logistike27

27 David J. Bloomberg, Stephen B. LeMay, Joe B. Hanna: Logistics (prevod: Rahela Jurković, Zagrebačka škola ekonomije i managementa, 2006.)

Razvijanje informacija

Okruženje menadžmenta

logistike Opšti poslovi Funkcionalna sučeljavanja Menadžment Logističke aktivnosti

Funkcije logističkog

menadžmenta Analiza Planiranje Implementacija Organizacija Kontrpla

Procena informa-cionih potreba

Distribu- cija

informa-cija

Obrada porudžbina

Istraživanje i

obaveštav.

Podrška odlučiva-

nju

Izveštav-anje i izlazi

Logističke odluke i komunikacije

62

Sitem obrade porudžbina je najvažniji funkcionalni segment logistike. Odnosi se na sve faze ciklusa poručivanja. Posebno je važno istaće da se moraju obezbediti direktni kontakti sa korisnicima logističkih usluga. Sistemomom istraživanja i obaveštavanja prati se unutrašnje i spoljnje okruženje logističkog sistema. Spoljnje okruženje se odnosi na faktore izvan preduzeća na koje samo preduzeće nema uticaja (naprimer, konkurencija) ili na faktore na koje preduzeće ima delimičan uticaj (naprimer, učesnici kanala distribucije). Unutrašnje okruženje se odnosi na faktore u okviru preduzeća, koji utiču na rad preduzeća i na koje isto ima potpun uticaj i kontroku. Istraživanje (spoljnjeg i unutrašnjeg) okruženja treba da omogući:

• integraciju planiranja logističkog sistema u korporacijsko planiranje, • povezivanjem menažmenta logistike sa ostalim korporacijskim funkcijama, • stratešku organizaciju i (posebno u domenu kadrova),

• integraciju informacionih tehnoligija,

• donošenje odluka o nabavci (kupovini) ili sopstvenoj organizaciji nekih aktivnosti (naprimer, usluga),

• odluke o krišćenju usluga trećih preduzeća (naprimer, operatera logističkih usluga), • odlučivanje o logističkoj mreži preduzeća,

• odlučivanje o nivou kvaliteta logističkih usluga, i sl. Postoji više pristupa istraživanja okruženja (Tab. 4.1). To su: razni oblici formalnih istraživanja, neformalna istraživanja, uslovno posmatranje i zaključivanje, posredno posmatranje. Osnovno je da su ključni izvori informacija povezani sa sistemom za istraživanje: zaposleni, dobavljači, korisnici, oprateri (špediteri, transporteri, skladištari, ...). Važno je da, u nekim situacijama u istraživanju, analizi i oceni rezultata učestvuju i treća lica (treća strana). Tab. 4.1 Metode istraživanja okruženja

Način istraživanja

Oblasti i ciljevi istraživanja

Posredno osmatranje Opšta izloženost različitim informacijama koje nemaju bitnu ulogu u logističkom menadžmentu

Uslovljeno osmatranje Direktna izloženost jasno identifikovanom području i tipu informacija, bez iključivanja u aktivno istraživanje

Neformalno istraživanje Relativno ograničen i nestrukturiran pristup za dobijanje specifičnih informacija ili informacija za specifičnu upotrebu

Formalno istraživanje Planski pristup, sa definisanim procedurama i metodologijom, za dobijanje potrebnih, specifičnih informacija ili informacija za specifičnu upotrebu

63

Sitemi podrške odlučivanju omogućavaju donošenje odluka i rešavanje složenih problema na bazi matematičkog i analitičkog modeliranja. Zasnovani su na primeni odgovarujućih softverskih alata. Podrazumevaju postojanje adekvatnih baza podataka. Postoji mnoštvo oblasti u strateškom, taktičkom i operatvnom odlučivanju koje mogu biti modelirane (Tab. 4.2). Metode i tehnike modeliranja su: metode optimizacije, heurističke metode i metode simulacije. Metode optimizacije su zasnovane na matematičkom programiranju raznih oblika. Omogućavaju dobijanje najboljeg rešenja za definisane uslove. Zahtevaju veliku količinu podataka i, uglavnom, restriktivne pretpostavke i ograničenja koja umanjuju kvalitet rešenja. Heuristički modeli daju približno najbolja rešenja, zahtevaju manje podataka i manje ograničenja. Simulacioni modeli daju odgovore na pitanja ’’šta ako’’. Omogućavaju promenu uslova (promenljivih, varijabli) i, na bazi formulisanog scenarija, obezbedjuju analizu problema. Tab. 4.2 Oblasti modeliranja u logističkom sistemu Oblasti

Vrste odluka

Operativne

Takti čke

Strateške

Predvidjanje

Promocije trendovi

Sezonski karakter Marketimško delovanje

Veliko područje Novi proizvodi Demografske promene

Analiza i dizajn mreže

Preraspodela kupaca Planiranje uslova

Pozicioniranje zaliha Korišćenje i lokacije javnih skladišta

Alternativni dobavljači Lokacije distribucionih centara

Planiranje proizvodnje

Vanredno planiranje Asortiman proizvoda Zalihe Planiranje rada i zaposlenih

Proizvodni asortiman Potrebna oprema Lokacija opreme

Planiranje materijala

Nabavka Nivo zaliha Planovi distribucije

Ugovorne količine Nakupljanje zaliha Isporuke materijala

Alternativni materijali Alternativne tehnologije

Planovi proizvodnje

Dnevni i nedeljni planovi

Mesečni, kvartalni i polugodišnji planovi

Oblici proizvodnje (specijalizovane linije ili proizvodnja većeg broja proizvoda)

Distribucija

Dnevne i nedeljne isporuke Fakturisanje

Ugovori sa operaterima Raspored opreme

Način distribucije Izbor operatera Potrebni kapaciteti

Sistem izlaza i izveštavanja obezbedjuje da se prave informacije, u pravim trenicima, u odgovarajućoj formi, distribuiraju na mesta odlučivanja (operativnog, taktičkog i strateškog). Informacije se koriste u svim fazama poslovanja (planiranje, organizovanje, kontrola) i svim funkcijama u domenu logistike (prijem i obrada porudžbina, kontrola i upravljanje zalihama, plaćanje i fakturisanje, kontrola skladištenja, praćenje pošiljaka, povratne pošiljke, konsolidacija pošiljki, izbor operatera, upravljanje voznim parkom, ...). Informacije se odnose na ekonomske,

64

tehničko-tehnološke i organizacione performanse, kao i na performanse itucaja naživotnu sredinu i kvalite. Tokovi informacija Na najnižem nivou hijerarhijske strukture logističkog sistema generišu se logističke informacije tehničkog i operativnog karaktera (Sl. 4.6). Takve informacije, sistemom obrade i generalizacije, postaju osnova za analize i odluke viših nivoa odlučivanja. Te odluke, povratno, postaju okvir za odlučivanje nižih organizacionih nivoa. Na više nivoe odlučivanja (taktički, strateški) prosledjuju se srazmerno manji broj, ali veoma bitnih (ključnih), informacija. Ta činjenica ističe važnost formiranja transakcije informacija. Izbor ključnih informacija, način i dinamika njihove distribucije, predstavlja osnov adekvatnog poslovnog informisanja u logistici. Pri tome treba uravnotežiti zahteve za informacijama odredjenog (traženog) sadržaja i mogućnosti njihovog pribavljanja i obrade. Nije opravdano, uvek, tražiti savršene informacije: bilo zbog nemogućnosti njihovog pribavljanja, bilo zbog velikih troškova, bilo zbog dugog vremena njihove obrade. Struktura informacija i njihovo formiranje zavise od konkretnih uslova u kojima deluje logistički sistem (Tab. 4.3).

Sl. 4.6 Tokovi i struktura informacija u logistici

Narudžbine, Zalihe (praćenje, popunjavanje), skladištenje,

Nabavka, distribucija, transport Fakturisanje, tokovi faktura

.....................

Podrška marketingu, proizvodnji, finansijama, ...

Planiranje

LOGISTIKA

Izveštavanje

Analize

Planiranje Strateški nivo

Taktički nivo

Operativni nivo

Osnovne informacija

65

Tab. 4.3 Moguća pitanja za strukturiranje potrebnih informacija

• Koje vrste odluka se očekuju? • Koje vrste informacija su potrebne da se donesu navedene odluke? • Koje informacije se dobijaju iz postojećeg informacionog sistema, a koje iz drugih izvora? • Koje oblasti, posebno, treba da budu informaciono pokrivene? • Da li su, povremeno, potrebne posebne studije i kakve? • Koje su informacije potrebne a nisu, u postojećim uslovima, dostupne? • Koja su iskustva, u pogledu obezbedjenja potrebnih informacija, drugih preduzeća i njihovih

logističkih sistema? • Da li su druga preduzeća konkurentnija na tržištu? • Dinamika (periodičnost) dostave potrebnih informacija? • Posebni softveri koje treba obezbediti za analizu podataka? • Predlozi za poboljšanje informacionog sistema?

Za integrisanje informacionih tokova i, samim tim, logističkih aktivnosti i logističkih procesa važna je elektronska razmena podataka (EDI 28 ). Elektronska razmena podataka uključuje direktne veze izmedju računara, i ima veliku primenu u informacionim sistemima logistike. EDI povećava kvalitet i pravovremenost razmene informacija logistike. Primenljiva je u svim segmentima i aspektima logističkog sistema, iz primenu različitih tehnologija i procedura i poštovanje odredjenih pravila: - saradnja izmedju partnera u procesu uspostavljanja sistema je obavezna; - za implementaciju sistema EDI moraju biti odgovorni ključni menadžeri preduzeća; - za implementaciju sistema EDI mora biti obezbedjen odgovarajući vremenski period; - moraju biti poštovani odgovarajući standardi za komunikaciju i razmenu informacija (EDIFACT). E - trgovina Jedan od faktora razvoja interneta jeste pojava elektronske trgovine (e-trgovine): kupovina i prodaja roba i usluga putem interneta. E – trgovina obezbedjuje:

• gobalno prisustvo proizvodjača i kupaca i mogućnost lakog pristupa informacijama i ponudjačima;

• poboljšanje konkurentnosti i povećanje kvaliteta usluga ponudjača;

• skraćenje vremena odziva na zahtev kupaca;

• poboljšanje nivoa neposrednih kontakata i veza izmedju kupaca i ponudjača; • smanjenej broja (i postojanja) posrednika izmedju ponudjača i kupaca;

• prikupljanje informacija o zahtevima kupaca i korisnika proizvoda i usluga;

• smanjeneje troškova transakcija;

• izjednačavanje domena delovanja preduzećima različitih veličina, i td. E–trgovina se realizuje na dva osnovna nivoa, odnosno izmedju dvaju osnovnih učesnika:

28

EDI – Electronic data interchnge

66

• Izmedju preduzeća i preduzeća (B2B29),

• Izmedju preduzeća i potrošača – kupca (B2C30).

B2B e-trgovina usmerena je na preduzeća izmedju kojih se realizuju direktne transakcije. Time preduzeća, učesnici u transakcijama, deluju jedno na drugo na različite načine: od isporuke robe i/ili usluga, preko razmene informacija, praćenje proizvoda, upravljanja zalihama, do povećanja intenziteta komunikacija, predvidjanja tražnje i povećanja opšte efikasnosti. B2B preduzeća e-trgovine dele se na dve osnovne grupe: vertikalna i horizontalna. Vertikalna deluju unutar neke oblasti (područja) poslovanja, odnosno unutar neke industrije. Horizontalna preduzeća deluju na različitim nivoima u okviru različitih oblasti. B2C e-trgovina deluje izmedju preduzeća i krajnjeg korisnika, odnosno kupaca. Kupci saradjuju sa preduzećima preko interneta kako bi nabavili robu, usluge i informacije. Time se smanjuju potrebe za posrednicima, distributerima i maloprodajnim sistemima. Samo u nekim slučajevima potrebna je usluga operatera za fizičku isporuku. Ukupni rezultat je povećanje efektivnosti i efikasnosti nabavke i snabdevanja. Nivoi e-trgovine zavise od vrste i nivoa razmene informacija i karaktera samih procesa. Mogu se razlikovati:

• I nivo. Dosije ili pretraživač sa podacima namenjen je opštoj upotrebi. Karakteriše ga postojanje samo jednosmerne komunikacije, bez obaveze odgovota druge strane u realnom vremenu.

• II nivo. Pristup bazi podataka realizuje se preko obrasca za unos podataka. Korisnik može uputiti posebne upite i porudžbine. Pojedinačna kupovina se može realizovati kreditnim karticama.

• III nivo. Neophodna je razmena informacija (EDI) izmedju računara sa obe strane (izmedju naručioca i isporučioca). Uglavnom je prisutna u B2B e-trgovini.

• IV nivo. Potrebni su ugovoreni standardi za aplikacije koje obezbedjuju komunikacije izmedju preduzeća učesnika u procesu. U procesu može učestvovati više subjekata (entiteta).

Izvršenje narudžbine u e-trgovini može biti zasnovano na različitim strategijama koje mogu biti imlementirane u zavisnosti od stepena razvoja preduzeća. Te strategije uključuju orjentaciju na31:

• distributivne centre za isporuku,

• partnerske centre za izvršenje,

29

B2B – business to business 30

B2C – business to customer 31

David J. Bloomberg, Stephen B. LeMay, Joe B. Hanna: Logistics (prevod: Rahela Jurković, Zagrebačka škola ekonomije i managementa, 2006.)

67

• specijalizovane centre za izvršenje,

• centre za izvršenje od treće strane,

• model formiran po porudžbini. Strategija distributivnih centara za isporuku može biti prihvatljiva za preduzeća koja su na početku rada sa e-trgovinom. Početna ulaganja su minimalna, uz relativno brzo uspostavljanje i instaliranje kompletnog sistema. Nedostatak strategije se ogleda u uslovima potrebe planiranja i upravljanja zalihama za svaki distributivni centar. Partnerski centri za izvršenje u potpunosti obavljaju isporuku. Ovakvim pristupom znatno su smanjeni troškovi transporta i zaliha. Medjutim, nadzor nad logističkom uslugom nije pod kontrolom preduzeća, nego partnerskog centra. Efikasnost i pouzdanost mogu biti niske, a upravljanje zalihama složeno. Specijalizovani centri za izvršenje omogućavaju brzu i tačnu dostavu, te su pogodni za neke industrijske oblasi (naprimer: računarsku industriju, izdavaštvo). Nedostaci ove strategije su u početnim ulaganjima i niskoj fleksibilnosti (naročito u odnosu na obim prodaje). Strategija izvršenju treće strane zasniva se na nastojanju smanjenja nepredvidivosti i povećanju fleksibilnosti. Strategija podrazumeva da, umesto sopstvenog izvršenja, preduzeća angažuju različite specijalizovane operatere za izvršenje narudžbina (3PL32). Obezbedjuje smanjenje zaliha i realizaciju isporuka prema JIT koncepciji. Nedostata strategije je što je teško naći preduzeća (operatere) koja pružaju širok spektar logističkih usluga. Model prilagodjavanja po porudžbini je netradicionalni model, a zasniva se na perspektivama i principima integracije. Model omogućava smanjenje zaliha, ali zahteva visoke troškove prilagodjavanja i integracije. Izabrana strategija realizacije porudžbina u okviru e-trgovine mora da podržava generalnu poslovnu strategiju preduzeća. Pri tome je neophodno: proceniti okruženje i konkurenciju; odabrati strategiju izvršenje; uskladiti poslovne procese prema izbranoj strategiji; dizajnirati medjusobnu integraciju pojedinih aplikacija. ……………………………. Obrada porudžbina je jedan od ključnih faktora obezbedjenja nivoa logističke usluge. Obavlja se u ciklusima. Podrazumeva različite strukture i tehnologije i strategije izvršenja pojedinih

32

3PL – Third Party Logistics

68

operacija u okviru ciklusa. Uslov efikasne obrade porudžbina, pored ostalih tehnoloških i organizacionih faktora, jeste efikasan informaciono-komunikacioni sistem. U poslednje vreme razvoj doživljava e-trgovina u različitim formama. Može biti organizovana na različitim nivoima i sa različitom institucionalnom strukturom i učesnicima.

69

5. TRANSPORT Transport ima značajnu ulogu u stvaranju ekonomske efikasnosti visokog nivoa. Takvu ulogu transport ima u regulisanju prostornih odnosa i razmeštaja proizvodnje i potrošnje. Preko tih odnosa transport postaje posledica razvoja proizvodnih snaga, sa jedne strane, i istovremeno uslov opšteg napretka odredjenih oblasti, sa druge strane. Slabo razvijen sistem transporta ograničava trgovinu i potrošnju na užu oblast oko mesta proizvodnje. Efikasnost same proizvodnje uslovljena je tada lokalnim, zatvorenim, uslovima. Postojanje efikasnog transporta obezbedjuje se razmene roba i omogućava tržišna utakmica, kako u sveri proizvodnje tako i u oblasti plasmana proizvoda. Povoljni uslovi prevoza dozvoljavaju razdvajanje tržišta i mesta proizvodnje i lociranje iste tamo gde postoje geografske prednosti. Težište rešavanja problema transporta odnosi se na sredstva, tehnologiju i usluge, odnosno na cene i performanse elemenata koje čine transportni sistem. Transportna usluga je skup odredjenih karakteristika koje zahtevaju odgovarajuće troškove ili cene. Raznolikost transportnih usluga je velika. Ta raznolikost nastaje usled mogućnosti kombinovanja različitih vidova prevoza, direktim angažovanjem prevoznika ili preko posrednika (agencija), korišćenjem različitih prevoznika u okviru odredjenog vida transporta, korišćenjem javnog ili sopstvenog prevoza, i td. Iz mnoštva mogućnosti korisnik bira varijante i usluge, odnosno formira kombinaciju koja daje najpovoljniji odnos cene (ili troškova) i kvaliteta usluge. Pri tome, treba imati u vidu da su faktori kvaliteta i njihove performanse veoma različiti za različite korisnike i uslove njihovog funkcionisanja. To su, najčešće: vreme (ili brzina) dostave, pouzdanost, elastičnost, stopa oštećenja robe, varijabilnost nekih karakteristika, i td. Posebno je bitno poznavati karakteristike različitih varijanti transportnih procesa i usluga koje vode do optimalnih performansi i rešenja. 5.1. SPOLJNI I UNUTRAŠNJI TRANSPORT Transport je, najčešće, najbitniji element logističkog sistema većine preduzeća. Njegova uloga je u povezivanju pojedinih logističkih procesa, i/ili logističkih i proizvodnih procesa. U odnosu na samo preduzeće, može se posmatrati kao unutrašnji i spoljni transport. Unutrašnji transport, u najvećem broju slučajeva, se koristi kako bi se medjusobno povezali proizvodni procesi, ili proizvodni i skladišni procesi (Sl. 5.1). Optimizacija u ovoj oblasti odnosi se na izbor adekvatne tehnologije. Pri tome, izabrani tehnološki elementi unutrašnjeg transporta

70

moraju biti usaglašeni sa skladišnim i proizvodnim procesima. Sredstva unutrašnjeg transporta mogu biti direktno uključena u proizvodni proces (naročito sredstva kontinualnog dejstva) i tada je reč o procesnom transportu. Ostali oblici umutrašnjeg transporta mogu se posmatrati kao unutarpogonski i medjupogonski transport. Povezivanje procesa unutrašnjeg transporta i skladištenja podrazumeva visok nivo integracije. U nekim tehnološkim rešenjima ista sredstva se koriste za realizaciju procesa unutrašnjeg transporta i skladišnih procesa.

Sl. 5.1. Unutrašnji transport u odnosu na skladišne i proizvodne procese33 Spoljni transport povezuje pojedine procese u okviru logističkog sistema (Sl. 5.2). Najčešće se ostvaruje direktna veza izmedju skladišnih i transportnih procesa. Transport može ostvariti direktnu vezu izmedju dva proizvodna procesa (naprimer, u uslovima primene JIT34 principa u proizvodnji). Optimizacija spoljnjeg transporta podrazumeva izbor transportnih sredstava i upravljanje transportnim procesima. Izbor prevoznog sredstva, prvenstveno, podrazumeva izbor vida transporta a potom izbor prevoznog sredstva odredjenih karakteristika. Upravljanje transportnim procesima odnosi se na dve osnovne oblasti: definisanje prevoznih puteva (itinerera), i upravljanje transportnim zahtevima kako bi se adekvatno iskoristila prevozna sredstva. Predmet daljih razmatranja jeste spoljni transport u okviru logističkog sistema preduzeća.

33

Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995. 34

JIT – Just In Time princip (Princip koji zahteva potpunu sinhronizaciju dva proizvodna procesa)

PROIZVODNI PROCES

UNUTRAŠNJI TRANSPORT

SKLADIŠTENJE

PROIZVODNI PROCES

UNUTRAŠNJI TRANSPORT

PROIZVODNI PROCES

PROIZVODNI PROCES

UNUTRAŠNJI TRANSPORT

71

Sl. 5.2. Medjusobne veze logističkih podsistema pri realizaciji prevoznih procesa35 5.2. VIDOVI TRANSPORTA Osnovne vrste (vidovi) transporta su: drumski, železnički, vodni, vazdušni i cevni. Svaki od ovih vidova poseduje različite karakteristi i komparativne prednosti i nedostatke (Tab. 5.1 – 5.6). Najbolji izbor transporta zavisi od karakteristika tereta, obima i dinamike prevoza, troškova, brzine dostave, pouzdanosti, kapacitivnosti, elastičnosti, i td. Za iskorišćene ukupnih prednosti pojedinih vidova transporta neophodno je organizovati integralni (intermodalni) transport. Postoje različiti oblici integralnog transporta36 u zavisnosti koji pojedinačni vidovi transporta se koriste. Podrazumeva se da je u integralnom transportu prisutan visok nivo integracije i sinhronizacije različitih procesa i aktivnosti. Pojedinačno posmatrano, transportna preduzeća posluju u različitim tržišnim oblicima i strukturama, koje mogu karakterisati:

• prava konkurencija (veliki broj ponudjača i prizvodjača identičnih usluga i veliki broj kupaca, bez bitnog pojedinačnog uticaja na tržište, bez bitnih regulatornih barijera);

• monopolska konkurencija (veliki broj ponudjača i veliki broj kupaca, nudjeni proizvodi i usluge nisu identični);

35Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995. 36

Piggyback, RO-RO, LASH, transport …

PRIPREMA PREVOZA

PREVOZ

ISTOVAR SREDSTAVA

PRETOVAR SKLADIŠTENJE

PREVOZ

UTOVAR SREDSTAVA

72

• oligopol (mali broj ponudjača i proizvodjača usluga, veliki broj kupaca, znatan pojedinačni uticaj na cene, pojava lidera i njegovih cena, mogu da postoje regulatorne barijere),

• monopol (jedan ponudjač ili proizvodjač sa mnogo kupaca, postojanje bitnih regulatornih barijera).

Tab. 5.1 Komparativne karakteristike drumskog transporta

Komparativne karakteristike Prednosti Nedostaci Opredeljenja

• Najveća fleksibilnost u pogledu pristupa

• Fleksibilnost u odnosu na prilagodjenost tovarnog prostora vrsti tereta

• Velika brzina dostave • Niski fiksni troškovi

• Visoka cena • Velika zavisnost od

vremenskih uslova i uslova u saobraćaju

• Neprilagodjenost teretima velikih gabarita

• Ograničena nosivost • Izraženi varijabilni troškovi

• Kratke i srednje relacije • Brze dostave • Relativno vredni proizvodi • Mali obim prevoza • Uključivanje u integralni

transport • Zbirne i pjedinačne

(kolske) pošiljke • Konkurencija vazdušnom saobraćaju za relativno skupe i osetljive proizvode na relacijama srednje dužine

i železničkom transportu za vredne proizvode • Posluju u uslovima monopolske konkurencije

Tab. 5.2 Komparativne karakteristike železničkog transporta

Komparativne karakteristike Prednosti Nedostaci Opredeljenja

• Prilagodjenost različitim vrstama tereta i različitim količinama

• Prevoz masovnih tereta • Niska cena • Mala zavisnost od meteoroloških

uslova

• Niska fleksibilnost pristupa • Mala brzina dostave • Velika početna ulaganja

• Masovni i manje vredni tereti

• Duge i srednje relacije • Uključivanje u integralni

transport • Zbirne i pjedinačne

(kolske) pošiljke • Konkurencija vodnom transportu (u unutrašnjoj plovidbi) za masovne tereta, drumskom na relacijama

srednje dužine i vazdušnom sa vozovima velikih brzina na srednjim (kontinentalnim) relacijama • Posluju u oligopolu sa ograničenim brojem medjuzavisnih konkurenata (često u monopolu na

nacionalnom tržoštu)

Tab. 5.3 Komparativne karakteristike vazdušnog transporta

Komparativne karakteristike Prednosti Nedostaci Opredeljenja

• Velika brzina prevoza (izmedju terminala)

• Visoka pouzdanost • Pšrevoz vrednih pojedinačnih

tereta malih težina i gabarita

• Visoke cene prevoza • Niska fleksibilnost pristupa • Osetljivost ma meteorološke

uticaje • Niska kapacitivnost

• Robe visoke osetljivosti i visoke vrednosti

• Brze prevoze • Duge i sredje relacije

• Konkurencija železnici (za vozove velikuh brzina) na srednim relacijama i drumskom transportu za skupe i osetljive proizvode narelacijama srednjih dužina

• Posluju u oligopolu sa ograničenim brojem konkurenata (često i monopolu na nacionalnom tržištu)

73

Tab. 5.4 Komparativne karakteristike vodnog transporta Komparativne karakteristike

Prednosti Nedostaci Opredeljenja • Transport masovnih tereta i

tereta velikih gabarita • Elastičnost u odnosu na

kapacitivnost • Elastičnost u odnosu na vrste

tereta • Niske cene prevoza

• Niska fleksibilnost pristupa • Mala brzina dostave i prevoza • Zavisnost od drugiha vidova

prevoza (zbog krajnje dostave) • Velika početna ulaganja

• Masovni tereti relativno male vrednosti

• Duge relacije • Integralni transport

• Konkurencija železnici na dugim relacijama, za masovne terete • Posluju u uslovima oligopola sa ograničenim brojem konkurenata (često i momopola na nacionalnom

tržištu)

Tab. 5.5 Komparativne karakteristike cevnog transporta

Komparativne karakteristike Prednosti Nedostaci Opredeljenja

• Vsoka kapacitivnost • Niska cena transporta • Nizak nivo uticaja na životnu

sredinu • Visoka pouzdanost

• Orjentacija na konkretne terete • Visoka početna ulaganja • Ograničen na transport izmedju

terminala (ako nema izgradjena mreža za distribuciju)

• Transport tečnih i gasovitih tereta

• Kontinualni transport • Za sopstvene transporte

• Konkurencija železnici i vodnom prevozu (za masovne terete na dugim relacijama) • Posluju u uslovima monopola

Tab. 5.6 Neke uporedne karakteristike vidova transporta37

Faktori poredjenja

Vazdušni transport

Drumski transport

Cevni transport

Železnički transport

Vodni transport

Ostalo*

Troškovi 1 2 4 3 5 Brzina 1 2 5 3 4 Pouzdanost 3 2 1 4 5 Mogućnosti 4 3 5 2 1 Fleksibilnost 3 1 5 2 4 Kapacitivnost 4 5 1 3 2

5.3. OBLICI TRANSPORTA U opštem slučaju, transport se može klasifikovati na transport za sopstvene potrebe i javni transport. Transport za sopstvene potrebe organizuju preduzeća koja, u okviru svoje delatnosti, zadovoljavaju sopstvene potrebe za prevozom. Javni transport je, pod odredjenim i unapred poznatim uslovima, dostupan svim potencijalnim korisnicima.

37

Prilagodjeno na osnovu: David J. Bloomberg, Stephen B. LeMay, Joe B. Hanna: Logistics (prevod: Rahela Jurković, Zagrebačka škola ekonomije i managementa, 2006.) * Ostale prevozna sredstva kao što su: specijalna (posebno zaštićena) vozila, kurirske službe, taksi, ...

74

Transport za sopstvene potrebe Jedna mogućnost zadovoljenja transportnih potreba preduzeća jeste posedovanje sopstvenih transportnih kapaciteta, odnosno posedovanje transporta za sopstvene potrebe. Vrsta i obim takvih kapaciteta zavise od procene i dobijenih radnih performansi, nivoa usluge, dostupnosti tržištima, raspoloživosti potrebnih transportnih usluga na tržištu, veličine troškova i sl. Transport za sopstvene potrebe38 i odgovarajući kapaciteti mogu da ispune specifične zahteve, kao što su:

• brza isporuka sa visokom pouzdanošću, • posebno rukovanje teretom,

• specijalna transportna sredstva i oprema, • dostupnost usluge u trenutku potrebe,

• maksimalna iskorišćenost transportnih sredstava,

• poboljšan i neposredan kontakt sa korisnicima, i sl. Prevoz za sopstvene potrebe obezbedjuje potpunu kontrolu i neposredan kontakt sa korisnicima proizvoda. Medjutim, takav oblik realizacije prevoznih usluga zahteva znatno angažovanje preduzeća u upravljanju transportom. Ukoliko je procena preduzeća da to nije opravdano, onda izostaje formiranje transportnih parkova za sopstvene potrebe. Usluge javnog transporta Ako preduzeće ne poseduje transport za sopstvene potrebe (uopšte ili sa dovoljnim kapacitetima) ono koristi usluge javnog prevoza. Pri tome mogu nastati različiti slučajavi, koji se odnose na stepen (nivo) poverenih poslova:

• direkno angažovanje prevoznika (operatera) za realizaciju samog prevoza, uz sopstvenu organizaciju prevoznih procesa;

• angažovanje posrednika kome se poverava organizovanje i realizacija prevoznih zahteva u celini.

Prvi slučaj nastaje ukoliko preduzeće poseduje sopstvene kompetencije i sposobnosti za organizovanje prevoznih procesa, osim neposrednog prevoza za koje nema kapacitete. Tada preduzeće pravi direktan aranžman sa prevoznikom. Drugi slučaj je karakterističan kada preduzeće nema sposobnosti ni poslovnu orjentaciju da se, u potpunosti ili jednim delom, bavi organizovanjem i realizacijom prevoza, već takve poslove poverava posredniku (dobavljaču treće strane39). 38

Posedovanje sopstvenih sredstava i sopstvene organizacije često se naziva insourcing. 39

Korišćenje dobavljača treće strane (posrednika) poznato je i kao outsourcing. Postoje oblici i obim outsourcing-a

75

Posrednici su različiti oblici poslovnih subjekata. To su, uglavnom: špediteri, agenti, brokeri, preduzeća za brzu isporuku malih pošiljaka i sl. 5.4. TRANSPORTNA REGULATIVA Transport ima veliki uticaj na ekonomske uslove i bezbednost svake države. Zbog toga razvoj transporta nije prepušten isključivom uticaju i regulaciji tržišta. Njegovo ukupno oblikovanje, uglavnom, se razvija kako pod uticajem tržišta i komparativnih prednosti pojedinih vidova prevoza i njegovih operatera, tako i pod uticajem različitih regulatornih mera. U odnosu na obuhvatnost, regulatorne mere se donose na:

• nacionalni (državni) nivo; • bilateralni nivo (nivo izmedju dveju država koje dogovaraju regulatorne uslove);

• nivo pojedinih regiona, odnosno geo-političkih prostora (naprimer, prostor EU). Regulatorne mere su različite i brojne. Njima se bliže odredjuju uslovi koje pojedini vidovi transporta i njihovi operateri treba da ispune. Ciljevi tih mera, uglavnom, se odnose na:

• ekonomsku efikasnost,

• dostupnost tržištu,

• bezbednost, • zaštitu životne sredine,

• efikasnu i suverenu kontrolu. Regulatorne mere uvažavaju specifičnosti različitih vidova transporta. One postoje u obliku standarda, nacionalnih zakona, bilateralnih i multilateralnih ugovora, medjunarodnih konvencija, direktiva, uredbi i sl. 5.5. TROŠKOVI TRANSPORTA Troškovi transporta su brojni, a posledica su različitih aktivnosti i oblika angažovanja prevoznih sredstava i odgovarajuće infrastrukture. U zavisnosti od kriterijuma, mogu se podeliti i grupisati na različite načine. Dovoljno uopšteno i zadovoljavajuće sadržajno daju podele prema promenljivosti u odnosu na obim angažovanja transprtnih kapaciteta na fiksne i promenljive troškove. Pored toga, prema alokaciji (mestu nastanka) i povezanosti sa neposrednim obavljanjem transportnih procesa, potrebno je poznavati zajedničke troškove, kao i opšte troškove.

76

Fiksni (stalni) troškovi ne zavise od obima angažovanja transportnih sredstava u razmatranom periodu (Sl. 5.3). Drugim rečima, to su troškovi koji su konstantni bez obzira na aktivnosti preduzeća. Odnose se na kapital investiran u infrastrukturu (naprimer: pruge, radionice, zgrade, ...) i prevozna sredstva (naprimer: kamione, brodove, ...), koji pojavljuju u obliku amortizacije. Promenljivi (varijabilni) troškovi se mijenjaju u skladu sa promenom obima usluga preduzeća (naprimer: troškovi energije-goriva, troškovi održavanja transportnih, ...).

Sl. 5.3 Troškovi u funkciji obima aktivnosti Dugoročno gledano, svi troškovi su varijabilni. Zato se može govoriti o relativnoj promenljivosti, odnosno neki troškovi su nepromenljivi samo za posmatrani period (naprimer: troškovi nabavke aviona se menjaju tokom vremena). Da bi se odredilo koji troškovi su varijabilni treba analizirati šta se dogadja kada bi poslovanje stalo. Troškovi koji u toj situaciji nestaju su varijabilni. Zajednički troškovi nastaju zato što se mnogi troškovi transporta ne mogu razdeliti (naprimer: kada se u jednoj vožnji prevoze pošiljke različite mase, može se postaviti pitanje kako podeliti trošak putarine ili goriva; kako podeliti troškove prateće opreme vozila, kako podeliti troškove vozača,...). Kada realizacija jedne usluge (proizvoda) iziskuje ili nudi proizvodnju drugog proizvoda ili usluge, stvaraju se zajednički troškovi. Zajednički troškovi mogu biti fiksni i promenljivi. Opšti troškovi nisu direktno vezani za proizvod ili uslugu (naprimer: troškovi održavanja objekata, troškovi komercijale). Oni su vrlo značajni troškovi i prisutni su u svim vidovima prevoza.

Obim usluga

Troškovi

Fiksni troškovi

Promenljiv troškovi

Ukupni troškovi

77

Zajednički i opšti troškovi se obračunavaju prema odredjenim pravilima ili ključu. Koja vrsta pravila (ključa) će biti korišćena zavisi od pojedinačnih troškovnih stavki (naprimer: po kilometru, toni tereta, času rada, ...). Pojedini vidovi transporta imaju različitu strukturu i zastupljenost pojedinih vrsta troškova trškova. To je posledica različitog odnosa samog transporta i pripadajuće i korišćene infrastrukture. Cevovodni (cevni) transport dominantno opterećuju fiksni troškovi. Železnicu opterećuju znatni i fiksni troškovi infrastrukture i varijabilni troškovi. Vodni, vazdušni i drumski prevoznici imaju dominantne varijabilne troškove. Operateri različitih vidova transporta takodje poseduju odredjene specifičnosti u pogledu oštih i zajedničkih troškova. U uslovima posedovanja i organizovanja transporta za sopstvene potrebe posebno je važno poznavati strukturu troškova i njihove karakteristike u odnosu na navedene (a i druge) kriterijume. Detaljna specifikacija troškova predstavlja uslov u opredeljenju načina transporta i definisanje odnosa izmedju zastupljenosti javnog transport i transporta za sopstvene potrebe (odnos insourcing-a i outsorcinga). 5.6. TRANSPORTNE TARIFE Ključne informacije pri izboru oblika javnog prevoza i odgovarajućeg prevoznika mogu se dobiti na osnovu poznavanja sistema transportnih tarifa. Pojavni oblik transportne tarife jeste spisak cena na osnovu kojih prevoznici naplaćuju prevoz od svojih korisnika. U krajnjem slučaju, tarifa (tarifna struktura) je skup pravila, načela i jediničnih cena na osnovu kojih se formira konačna cena vozarine (prevoza). Pri razvoju i formiranju transportnih tarifa u različitim uslovima koriste se različiti kriterijumi. Najčišće tarifne strukture zavise od količine tereta, rastojanja, vrste tereta i potražnje. Tarife na osnovu količine tereta Osnovne ekonomske zakonitosti transportne industrije pokazuju da troškovi transportne usluge zavise od veličine pošiljke i obima prevoza. U opštem slučaju tarifne strukture odražavaju ove ekonomske zakonitosti: transport velikih količina tereta ima niže cene od cena za male pošiljke. Veličina pošiljke se na nekoliko načina odražava na tarifnu strukturu.

• Ako je pošilja mala i donosi veoma mali prihod prevozniku biće naplaćena ili po minimalnoj ceni ili po ceni za bilo koju količinu. Pošiljke koje su veće od minimalnih, ali manje od koloičina koje prima jedinica tovarenja, naplaćuje se po tarifi za zbirni transport koja varira u zavisnosti od pojedinačne veličine. Pošiljke koje su jednake količini koje prima jedinica tovarenja (naprimer, vagon) naplaćuje se po tarifi za pun tovar.

78

• Klasifikacija tereta dozvoljava odredjena odstupanja koja se odnose na količinu. Za velike količine nekih tereta mogu se primeniti posebne tarife za korisnika (koje odstupaju od tarifa koje se primenjuju za terete manjeg obima).

Navedeni stavovi (zbirne pošiljke i pošiljke veličine jedinice tovarenja) odražavaju minimum uticaja količine tereta na tarifu. Strukture tarifa na bazi količina su znatno složenije i uzimaju u obzir dodatne kriterijume. Tarife na bazi rastojanja Tarife zasnovane na rastojanju transporta variraju od potpune nezavisnosti u odnosu na rastojanje do direktne zavisnosti cene od rastojanja. Izmedju ovih, krajnjih, oblika postoje prelazna rešenja koja, u različitim oblicim, uvažavaju rastojanje prevoza pri formiranju cene vozarine. Jedinstvena tarifa podrazumeva jedinstvenu cenu za sva rastojanja prevoza pošiljke (Sl. 5.4). Tarifa sa ovakvom strukturom formira se za odredjene specifične terete (naprimer: skupe, relativno male, pošiljke) u situacijama kada su dominantni početno-završni troškovi (troškovi rukovanja) u prevozu pošiljki. Troškovi rukovanja zavise od karakteristika tereta a ne od rastojanja prevoza.

Sl. 5.4 Jedinstvena tarifa

Proporcionalna tarifna strukture primenjuju se u uslovima kada postoje značajni troškovi čistog prevoza (Sl. 5.5). Ovakav tarifa predstavlja kompromis koji uvažava i troškove vožnje i troškove rukovanja pošiljkom. Pojedinačne cene se dobijaju jednostavnom pravolinijskom ekstrapolacijom. Ovakva tarifna struktura diskriminiše korisnike na sasvim dugim relacijama (u odnosu na one koji koriste kratke relacije), a ne obezbedjuje pokrivenost terminalskih (početno-završnih) troškova na vrlo kratkim relacijama.

Rastojanje

Cena/jed

79

Sl. 5.5 Proporcionalna tarifa

Opadajuća tarifa podrazumeva strukturu na principu degresije jediničnih troškova u zavisnosti od rastojanja prevoza (Sl.5.6). Cene rastu sa udaljenošću ali po opadajućoj stopi. To je uobičajena tarifna struktura na bazi rastojanja. Razlog primene ovakve strukture nalazi se u činjenici da početno-završni i drugi fiksni troškovi po jedinici opadaju sa porastom rastojanja. Stepen opadanja zavisi od zastupljenosti fiksnih troškova. (Naprimer: stepen opadanja je veći za železnički nego za drumski transport.)

Sl. 5.6 Opadajuća tarifa

Blanket tarife su rezultat nastojanja da se postignu konkurentske cene i jednostavne tarifne strukture za primenu. Podrazumevaju definisane pojedinačne cene koje pokrivaju oblast oko početne tačke prevoza, ili oko završne tačke prevoza ili oko ove obadve tačke (Sl.5.7). Ovakve tarifne strukture su jednostavne za primenu, a primenjuju se u uslovima grupisanja korisnika oko početno-završnih tačaka prevoza. Predstavlju i faktor povećanja konkurentnosti prevoznika.

Rastojanje

Cena/jed

Rastojanje

Cena/jed

80

Sl. 5.7 Blanketing tarifa

Tarife prema prouzvodu Troškovi transportnih usluga (samim tim i cene) bitno zavise od vrste proizvoda (tereta) i njihovih karakteristika. Kada bi se cene odredjivale za svaki proizvod ponaosob tarife bi bile vrlo komplikovane i nepraktične za primenu. Zbog toga se vrši klasifikacija proizvoda, odnosno formiraju se klase proizvoda prema nekim njihovim karakteristikama (zapremina, specifična težina, pojavni oblik, način skladištenja i rukovanja, ...). Svaki vid transporta, prema sopstvenim specifičnostima, može da koristi sopstvenu klasifikaciju i formira tarife. Naravno, nisu svi proizvodi svrstani u odgovarajuće klase, te se za njih formiraju posebne tarife. Uz klasifikaciju tereta formiraju se odgovarajuće tarife na osnovu kojih se, prema odgovarajućim pravilima, formiraju cene za konkretne relacije i transportne zahteve. Sastavni deo ovakvih tarifa, najčešće, su i odgovarajući, standardni, daljinari. Tarifa na osnovu potražnje Visinu cene transporta može diktirati i potražnja, odnosno tržošna vrednost usluge. Tržišnu vrednost transportne usluge definišu: ekonomske okolnosti, dostupne alternativne usluge. Tako potražnja ili konkurentnost formiraju visinu cene i tarifnu strukturu transportne usluge. Navedeni principi i osnove za formiranje tarifa koriste se odgovarajućim kombinacijama. Pri tome, treba imati u vidu da se ukupne cene dostave tereta sastoje od cena čistog prevoza i cena za posebne (dodatne) usluge. Dodatne usluge mogu biti raznovrsne:

• preusmeravanje i promena primaoca pošiljke (promena odredišta i primaoca dok je pošiljka na transportnom putu);

Rastojanje

Cen

a/je

d

Očekivana cena

Min.

Prilagodjena cena

A

Blanking

B

81

• zaštita robe (hladjenje, zamrzavanje, ventilaciju, grejanje, zaštita o oštećenje i posebno učvšćivanje, ...);

• skladištenje (skladištenje pošiljke pre nego što se pošalje na odredište); • terminalske usluge (usluge za posebne aktivnosti na terminalima na prevoznoj mreži kao

što su prikuplanje robe, manevrisanje, ležarina i zadržavanje, pretovar, ...);

• dodatni transport (transport od osnovne relacije do odredišta, angažovanje podprevoznika na odredjenom delu puta), i sl.

Za formiranje konkretnih prevoznih aranžmana izmedju prevoznika i korisnika mogu se koristiti i posebni faktori, koji uključuju: njihov opšti poslovni odnos, veličine pošiljki, ukupan obim posla u nekom periodu, podsticaje za veće obime prevoza u budućnosti, posebne specifičnosti tereta koje su izvan kriterijuma za formiranje tarifa i td. Na bazi tarifa mogu se, za konkretne transportne usluge, cene izraziti na različite načine (po predjenom putu, po zapremini, po masi, i sl). Cene mogu biti posebno izražene za nacionalni ili medjunarodni transport. U njih mogu biti ugradjeni razni oblici popusta i podsticaja. 5.7. UPRAVLJANJE TRANSPORTOM Generalno posmatrano, upravljanje transportom podrazumeva se donošenje čitavog niza odluka koje se odnose na različite faktore opšteg upravljačkog procesa: planiranje, organizovanje, kontrola. Tim odlukama se, uglavnom, rešavaju problemi izbora transportnih sredstava (sopstvenih i/ili iznajmljenih-javnih prevoznika u okviru odgovarajućeg vida prevoza) i oblikovanja transportnih procesa (neposrednim-sopstvenim angažovanjem i/ili angažovanjem operatera-posrednika). Ove odluke su medjusobno povezane i uslovljene. Sve zajedno rezultira rasporedjivanje ljudi i sredstava (opreme) na odgovarajuće zadatke i realizacija tih zadataka prema utvrdjenim planovima. Izbor transportnih sredstava Pojedini vidovi prevoza (drumski, železnički, vodni, vazdušni i cevni) imaju svoje komparativne karakteristike, odnosno svoje prednosti i nedostatke. Izbor transportnog sredstva zavisi od karakteristika prevoznih zahteva koji se odnose na prirodu i karakteristike tereta, dostupnosti prevoznika, troškove i cenu, vreme dostave, pouzdanost, propise i sl. Problem se dodatno usložnjava što se karakterisike prevoznih zahteve moraju razmatrati istovremeno. Karateristike tereta (količina, fizičko-hemijske karakteristike, pojavni oblici, način pakovanja, ...) bitno utiču na izbor vida prevoza i prevoznog sredstva u okviru njega. Usaglašavanjem ovih

82

karakteristika i komparativnih prednosti i nedostataka pojedinih vidova prevoza, dobijaju se osnovne smernice i opredeljenja o izboru prevoznog sredstva. Dostupnost prevoznika u okviru pojedinih vidova prevoza zavisi od velikog broja faktora. Ključni su infrastruktura (naprimer: plovni putevi, železnička mreža, aerodromi, terminali, ...) i raspoloživost prevoznika i njegovih kapaciteta u datom periodu. Cena prevoza i (ukupni) troškovi dostave tereta moraju se posmatrati integralno. To podrazumeva da je važna cena samog prevoza (od terminala do terminala i/ili od vrata do vrata), ali su bitni i drugi troškovi koji opterećuju samu dostavu tereta (razni terminalski troškovi, osiguranje, brzina dostave, nivo ošteećenja tereta, ...). Različite kombinacije usluga i cena (nadoknada) obično su definisani odgovarajućim tarifama (tarifnim strukturama). Trajanje prevoza je vreme od polaska sa mesta otpreme (od isporučioca) do dolaska pošiljke na odredište (do primaoca). To vreme je značajan deo ukopnog vremena ciklusa porudžbine. Ono bitno utiče na nivo kvaliteteta usluge korisniku (bilo da se traži brža isporuka, bilo duže vreme prevoza kada se prevozno sredstvo koristi kao pokretno skladište). Sigurnost tereta u samom prevozu ili terminalskim tačkama zavisi od mnogo faktora koji zavise od karakteristika prevoznog sredstva, trajanja prevoza, raznih manipulacija teretom, skladištenja i sl. Nivo sigurnosti i zaštite tereta zavise od njegovih karakteristika (vrste i nivoa opasnosti, osetljivosti, vrednosti, ...). Zakonska i druga regulativa koja se odnosi na pripremu, pakovanje, obezbedjenje i sl. bitno utiču na izbor prevoznog sredstva. Regulatorne norme zavise od karakteristike samog tereta, ali i od osobina i načina realizacije pojedinih procesa u okviru pojedinih vidova prevoza (naprimer: regulativa koja se odnosi na plinske boce različita je za vazdušni i drumski transport). Pored navedenih postoje i drugi faktori koji utiču na izbor vida prevoza i prevoznog sredstva u okviru istog. Na izbor vida prevoza može da utiče istorijsko nasledje koje se odnosi na oblikovanje kanala distribucije i celog distributivnog sistema. (Naprimer, ako je distributivni sistem razvijen za korišćenje drumskog prevoza onda je nepogodan za primenu železnice.) Izbor prevoznika Izbor vida prevoza može da bude strateška odluka u okviru planiranja transporta. Izbor (jednog ili više) prevoznika (najčešće kao deo taktičkog plana) je odluka koja sledi nakon izbora vida prevoza. (Naprimer, ako je opredeljenje drumski prevoz onda treba odabrati drumskog prevoznika.) Izbor zavisi od toga koji prevoznik i u kojoj meri ispunjava tražene zahteve i planove transporta, koji su zasnovani na odredjenom nivou zadovoljenja logističke usluge. Pri

83

tome se uporedjuju zahtevi za prevozom i komparativne prednosti i nedostaci pojedini operatera – prevoznika. Ključni faktori odlučivanja su cene, dostupnost, elastičnost, pouzdanost i sl. Često se formira koncepcija izbora glavnog operatera – prevoznika i odredjenog broja prevoznika koji se koriste po potrebi. Ukoloko preduzeće raspolaže sa sopstvenim prevoznim sredstvima, onda se bira prevoznik koji dopunjava te prevozne kapacitete. Cena je važan faktor u izboru prevoznika. Uz ostale identične (ili zadovoljavajuće) uslove bira se prevoznika sa nižom cenon. Pri tome je veoma važno da se pri izboru porede i vrednuju iste karakteristike. Očigledno je u pitanju višekriterijumski problem u kome se traži optimalno rešenje. U svemu tome je neophodno poznavanje strukture tarifnog sistema koji provoznici koriste. Na cenu prevoza utiču različitr varijable: vrednost tereta, količine tereta, dinamika i rokovi isporuke, pojavni oblici tereta, specifična težina, rastojanje, lakoća rukovanja i obezbedjenja tereta i sl. Količine tereta utiču na prevoznikovu ekonomiju obima, pa sa povećanjem obima prevoza cene po jedinici se smanjuju. Pojavni oblici tereta i način rukovanja utiču na cene koje se povećavaju sa povećanjem ovih troškova. Cene prevoza rastu sa pooštravanjem zahteva i odgovornosti u pogledu obezbedjenja tereta. Povećanje učestanosti isporuke utiče na pojedinačne količine u prevozu i povećanje broja isporuka, što povećava jedinične troškove i cenu prevoznika. Karakteristike tereta i iskorišćenje nosivosti i tovarnog prostora bitno utiče i na cenu. Ključni faktor cene je rastojanje na kome se obavlja transport. Ukupna cena raste, a cena po jedinici opada, sa povećanjem rastojanja. Cene prevoza zavise i od iskorišćenja prevoznog puta. Osim navedenih, na cenu prevoza utiču i drugi faktori koji nisu navedeni a koji mogu, u manjoj ili većoj meri, biti zastupljeni. Konačno, važan faktor cene transporta jesu tržišni uslovi i nivo konkurencije. Dostupnost prevoznika je ključna za korisnika prevoznih usluga. Prevozni kapaciteti moraju biti dostupni na mestu i u vreme kada su potrebni. U tom smislu, veliki prevoznici imaju prednost nad malim prevoznicima, koji ne mogu uvek obezbediti dostupnost, što umanjuje atraktivnost njihovih usluga. Elastičnost prevoznika odredjena je njegovom spremnošću da se prilagodjava promenljivim prevoznim zahtevima korisnika. Ako prevoznici izvršavaju samo one usluge koje su prethodno precizno navedene, onda korisnici prevoza često moraju tražiti dodatne, neugovorene, usluge kod drugih prevoznika. Smanjena elastičnost umanjuje komparativne prednosti prevozniku. Nivo oštećenja i sigurnosti tereta u vožnji povećava troškove korisniku i smanjuje nivo kvaliteta njegove logističke usluge. Ako prevoznik isporučuje teret u očekivanom stanju, onda su njegove šanse za izbor od strane korisnika veće.

84

Pouzdani prevoznici daju više vrednosti robi po osnovu prostora i vremena od nepouzdanih. Zbog toga su njihove šanse izbora veće. Ovaj faktor naročito dolazi do izražaja za korisnika koji ima strogo isprogramirane potrebe za prevozom (naprimer, u opsluživanju proizvodnje prema JIT principima). Na izbor prevoznika utiču i drugi faktori (naprimer: nivo komunikacije sa korisnicima, bezbednost u saobraćaju, uticaj na životnu sreedinu, društvena odgovornost, ...). Jednom definisane komparativne prednosti prevoznika nemaju stalnu vrednost. Atraktivnost prevoznika se menja u vremenu u zavisnosti od njegovih unutrašnjih karakteristika i karakteristika zahteva iz okruženja. Odredjivanje prevoznog puta U cilju smanjenja troškova transporta i poboljšanja nivoa usluge kupcu, velika pažnja treba da bude usmerena na operativne aktivnosti, kao što su odredjivanje prevoznog puta (maršrute, rute), raspored vožnji, disponiranje vozila i radne snage i sl. Prevozni put treba da se odredi na mreži saobraćajne infrastrukture (mreži puteva, pruga, avio-linija, plovnih puteva). Optimalni prevozni put se odredjuje na osnovu različitih kriterijuma i faktora optimizacije (rastojanja, brzine, troškova, ...). Iako postoji veliki broj varijacija za problem odredjivanja prevoznog puta, generalizacijom je moguće formulisati nekoliko osnovnih tipova40:

• nalaženje najpovoljnije rute na mreži puteva kada su polazna i završna tačka različite; • nalaženje optimalnog plana prevoza u uslovima postojanja više otpremnih i više

prijemnih tačaka; • optimiziranje rute na mreži puteva u uslovima kada se polazna i završna tačka poklapaju.

Za odredjivanj optimalnog prevoznog puta u slučaju kada su polazna i završna tačka različite (odvojene i pojedinačne) postoji nekoliko definisanih algoritama. Zadatak se može predstaviti u obliku mreže, koju čine čvorovi i veze izmedju njih: čvorove saobraćajne infrastrukture povezuju elementi kao što su rastojanja, troškovi, vreme putovanja, i sl. ili različite kombinacije ovih faktora. Zadatak postaje jednostavan ukoliko se posmatra jednokriterijumski. Naprimer, kada veze predstavljaju rastojanja izmedju čvorova, treba odrediti najkraći put da se iz početnog čvora – polazišta, teret dopremi do zadatog čvora - odredišta (Sl. 5.8). Rešenje problema odredjeno je rutom (nizom veza i čvorova kroz koje treba proći od polazišta do odredišta) sa najmanjom ukupnom dužinom.

40

Gajić V.: Skladištenje i slobodne zone – planiranje otganizovanje i kontroling robnih tokova, Fakultet za poslovni menadžment, Bar, 2006.

85

Sl. 5.8 Ilustracija odredjivanja najkraćeg puta na mreži

izmedju polazišta (A) i odredišta (J)

Nalaženje optimalnih puteva u uslovima postojanja više otpremnih i više prijemnih tačaka (Sl. 5.9) može da se javi sa većim brojem ograničenja koja se odnose na količine i sl. Kriterijumi optimizacije mogu biti različiti (rastojanje, troškovi, vreme, ...). Ovakav problem (poznat kao transportni problem) se najčešće rešava primenom algoritama linearnog programiranja.

Sl. 5.9 ilustracija problema rutiranja u uslovima postojanja

više otpremnih (A) i više prijemnih tačaka (B)

A1, a1

A2, a2

B1, b1

B2,b2

B3, b3 a – ponuda b - potražnja

X ij

X ij – Faktor vrednovanja

X ij

J

C

B

D

A

E

F

G

H

I

Najkraći put (A-C-F-E-I-J)

X ij – Faktor vrednovanja

86

Odrejivanje optimalnog prevoznog puta na mreži saobraćajnica u uslovima kada se početna i odredišna tačka poklapaju često nastaje kada se transport obavlja sopstvenim vozilima. Mreža se (kao u prvom slučaju) predstavlja skupovima čvorova i veza. Optimizacioni kriterijumi mogu biti različiti (rastojanje, vreme, troškovi, ...), odnosno u različitim kombinacijama. Ovakav zadatak poznat je kao problem trgovačkog putnika za čije rešavanje postoje brojne metode. Za njegovo brzo i operativno rešavanje mogu se koristiti i neka praktična saznanja (naprimer: putanje bez ukrštanja, putanje bez većih ’izbočina’, putanje oblika ’suze’, ... Sl. 5.10 – Sl. 5.11).

Sl. 5.10 Ilustracija lošeg (L – sa ukrštanjem putanja) i dobrog (D – buz ukrštanja putanja) povezivanja čvorova

Sl. 5.11 Ilustracija formiranja putanje (oblika ’suze’) eliminacijom ’izbočina’ Rutiranje i raspored rada vozila Odredjivanje transportnih puteva (ruta) i raspored rada vozila na tim putevima predstavlja dalje usložnjavanje operativnog organizovanja transportnih procesa. Raspored vozila na odgovarajuće rute najčešće prati čitav niz odrednica i ograničenja:

• količine tereta (merene: t, m3, kom, ...) na pojedinim mestima zaustavljanja (utovara/istovara);

L D

87

• korišćenje vozila različitog kapaciteta (nosivosti); • ograničenja vremena vožnje;

• utovar/istovar u unapred odredjenim periodima tokom dana; • primopredaja tereta tek nakon objedinjavanja svih pošiljki (isporuka), i sl.

Adekvatna rešenja za ovakve probleme i ograničenja mogu se naći primenom opštih principa i iskustava dobrog rutiranja i formiranja rasporeda vozila. Naprimer, za raspored rada kamiona na mreži definisanih ruta mogu da se primene sledeća pravila:

• utavor/istovar kamiona treba obavlčjati na mestima koja su u neposrednoj blizini (grupisana). Time se minimizira predjeni put i vreme trajanja rute (Sl. 5.12).

Sl. 5.12 Formiranje rute prema redosledu zaustavljanja (utovara/istovara)

• zaustavljanja radi utovara/istovara treba treba koncetrisati po danima. Zaustavljanja treba da se podele u odvojene vožnje po danima tokom nedelje (Sl. 5.13). Time se minimizira broj vozila, predjeni put i trajanje ukupne vožnje.

• planiranje prevoznog puta treba početi od tačke koja je najudaljenija od polazišta. Efikasna putanja vozila može da se formira polazeći od najudaljenije tačke i postupnim uključivanjem tačaka koje su bliže polazištu. U tom slučaju kapacitet vozila treba podesiti i popuniti tako da se izabaru utovari/istovari u blizini ono ključnog zaustavljanja. Kada se popuni kapacitet prvog vozila u raspored se uključuje drugo po istom principu (analizirajući preostale tačke), i tako rdom.

• redosled zaustavljanja na putanji treba da ima oblik kapljice (’suze’). Po pravili, zaustavljanja treba organizovati da se putanje vozila ne ukrštaju.

• najpovoljnije rute se dobijaju kada se koriste vozila najvećeg kapaciteta. Idealan slučaj nastaje kada se jednim vozilom opsluže sve tačke zaustavljanja (sva mesta utovara/istovara). Zbog toga treba prvo koristiti vozila najveće nosivosti.

Loše grupisanje zaustavljanja Bolje grupisanje zaustavljanja

88

• dostavu i prikupljanje tereta treba obavljati istovreneno. Ako je moguće da se isporuka (dostava) obavlja istovremeno kada i prikuplanje tereta, tada se izbegavaju ukrštanja putanja i uvećavanje nekih vremena.

Sl. 5.13 Formiranje rute i grupisanje zaustavljanja prema danima u sedmici

• mesto koje je relativno udaljeno od ostali mesta zaustavljanja, po mogućnosti, treba opslužiti na drugi nači. Izolovani mesto utovara/istovara obično uzrokuje velike troškove. Takva mesta treba opsluživati alternativno (naprimer, angažovanjem prevoznika kome je to jednostavnije da obavi).

• treba izbegavati zaustavljanja na mestima koja imaju kratko radno vreme. Zaustavno mesto sa kratkim radnim vremenom, koje nije uskladjeno sa planom kretanja vozila, može poremetiti optimalni tok putanje. Zbog toga treba nastojati da se neadekvatna radna vremena mesta zaustavljanja prilagode planu kretanja vozila na ruti.

Navedena pravila su opšta, uglavnom heuristička. To nisu ’formule’ kojih se terba apsolutno i bezrezervno pridržavati. Ova pravila su korektan putokaz u planiranju ruta i pravljenju rasporeda rada vozila. Medjutim, problemi optimizacije u formiranju prevoznog puta i definisanju rasporeda rada vozila postaje složeniji uključivanjem velikog broja mogućih ograničenja. Za rešavanje takvih problema postoje algoritmi i modeli koji daju rešenja sa različitim nivoom optimizacije41. Za konkretne zadatke treba formirati odgovarajuće modele ili prilagoditi postojeće. Navedeno se, uglavnom, odnosi na drumski transport. Planiranje u drugim oblicima prevoza i primena odgovarajućih pravila, algoritama i modela, podrazumeva uvažavanje odgovarajućih uslova i specifičnosti koji se odnose na te vidove. 41

Naprimer: metod klatna, metod uštede, metod trgovačkog putnika, … Svaki problem optimizacije prevoznog puta i rasporeda rada vozila zahtevaposeban pristup, samim tim i posebne (ili posebno prilagodjene) metode.

Loše grupisanje zaustavljanja – preklapanje putanja

Bilje grupisanje zaustavljanja

I dan I dan II dan II dan

89

Grupisanje tereta Transport velikih količina omogućava smanjenej troškova po jedinici tereta. Zbog toga postoji interes da se transportuju relativno velike količine tereta ili da se pojedinačno male pošiljkr sabiraju i ukrupnjavaju. Grupisanje malih pošiljki predstavlja primarnu aktivnost u postizanju manjih troškova transporta po jedinici tereta. Grupisanje se može ostvariti na više načina. Stvaranje zaliha odredjenog proizvoda omogućava formiranje velikuh pošiljaka (do nivoa kolskih pošiljaka) i smanjivanje transportnih troškova. Time transport postaje jedan od važnih faktora kontrole zaliha. Grupisanje pošiljki po vozilima omogućava iskorišćenje kapaciteta prevoznog sredstva i smanjenje troškova transporta svake pojedinačne pošiljke. U tom slučaju se posebna pažnja posvećuje rutiranju i rasporedu rada vozila. Skladišno grupisanje omogućava transport različito ukrupljenih pošiljaka na odgovarajućim rastojanjima (male pošljke na kratka rastojanja, velike pošiljke na duga rastojanja). Time veličina pošiljki postaje sastavni deo ekonomije skladištenja. Vremensko grupisanje omogućava formiranje jedne velike umesto više malih isporuka. Ovakav postupak uzrokuje smanjenje nivoa usluge, zbog toga što se pošiljke ne šalju onda kada se primaju porudžbine. To se uravnotežuje povećanom ekonomičnošću koja se postiže preko poboljšanog rutiranja i smanjenja troškova po jedinici proizvoda. ............................................... Transport predstavlja ključnu komponentu u formiranju, dizajniranju i upravljanju logističkim sistemom. Pri tome, poslovni sistemi mogu da poseduju sopstvena transportna sredstva i da organizuju transport za sipstvene potrebe, ili da koriste javne prevoznike i da koriste usluge javnih operatera. U svakom slučaju, važno je poznavati ključne performanse različitih vidova transporta u različitim oblastima (tehničko-tehnološkim, troškovima, uticaju na okolinu, uticaju na nivo usluge, ...). Posebno je važno pznavati ambijent u kome deluju transportne strukture, sistem tarifa i različite faktore koje čine strukturu tarifa. Upravljačke odluke različitog nivoa koje se odnose transport, uglavnom se odnose na izbor prevozne usluge i opredeljenja koja se tiču oblika (vida) prevoza, karakteristike prevoznih sredstava, izbora operatera (prevoznika, špeditera, agenta, ...), rutiranje, raspored vožnji i sl. Pri tome se mogu koristiti različite metode i modeli.

90

6. ZALIHE Zalihe su sve količine materijala (sirovina, komponenata, proizvoda, pribora,...) koje su, odredjeno vreme, isključene iz uptrebe. Javljaju se u raznim tačkama poslovnih procesa i logističkih kanala (na mestu izvora materijala, na raznim tačakama u proizvodnom procesu, u unutrašnjem transportu, zalihe gotovih proizvoda na mestu proizvodnje, u prometu, na mestu potrošnje, ...). Držanje zaliha košta. Nepostojanje zaliha, takodje, može da košta i da napravi nenadoknadive štete. Zbog toga je važno formirati zalihe na optimalnom nivou, definisati načine popunjavanja i kontrole zaliha, identifikaovati faktore i uslove koji ih limitiraju, i td. Drugim rečima, neophodno upravljati zalihama. 6.1. POTREBA ZA ZALIHAMA Postoji većo broj razloga koji upućuju na neophodnost postojanja zaliha u poslovnom sistemu i njegovim logističkim kanalima. Zalihe su opterećenje poslovnog sistema, te postoje i odredjeni razlozi koji upućuju na njihovo smanjenje, sve do potpune eliminacije. Marketing potencira postojanje zaliha (u velikoj količini i širokom asortimanu) kako bi bio obezbedjen brz odgovor na potražnju korisnika. Funkcija proizvodnje traži visoke zalihe koje bi omogućavale kontinuitet rada, duge rokove i ekonomiju obima (usled smanjenja fiksnih troškova po jedinici proizvoda). Finansije zahtevaju niske zalihe radi smanjenja angažovanog kapitala (obrtnih sredstava) i povećanja stope prinosa istog. I druge funkcije poslovnog sistema imaju različit odnos prema zalihama. Drugim rečima, pojedine poslovne funkcije preduzeća imaju različite odnose i suprostavljene stavove u vezi sa zalihama. Razlozi za postojanje zaliha Postojanje zaliha može da obezbedi ostvarenje ekonomije obima u proizvodnji, nabavci i transportu. Nabavka velikih količina obično omogućuje ostvarenje odredjenog popusta. Ukrupnjavanje tereta i transport većih količina omogućava bolje iskorišćene opreme i smanjenje jediničnih troškova. Zalihe dopuštaju pokretanje više nivoa proizvodnje, duže rokove proizvodnje i obimniju proizvodnju, što omogućava smanjenje fiksnih jediničnih troškova. Izlaz iz proizvodnje može biti neuskladjen sa zahtevima korisnika, te zalihe služe kao stabilizator (pufer) izmedju tih faktora.

91

Zalihama se može uravnotežiti ponuda i potražnja. Kupovina unapred u odnosu na potrebe uključuje dodatne količine po nižim cenama u odnosu na kasniju kupovinu po očekivanim, višim, cenama. Rezultat su povećane zalihe u odnosu na količine čija je nabavka dinamički uskladjena sa potreba i potrošnjom. Zalihe se mogu gomilati usled sezonske ponude i/ili potražnje za proizvodima. Time se obezbedjuje uravnotežena proizvodnja i promet tokom vremena. Zalihe omogućavaju specijalizaciju pojedinih delova poslovnog sistema. Umesto proizvodnje mnoštva proizvoda, svaki deo preduzeća (pogon) može proizvoditi samo odredjene proizvode i distribuirati ih direkno kupcu ili centralnom skladištu. Specijalizacija je povezana i sa ekonomijom obima, kroz duge rokove i veličinu proizvodnje. Bitan razlog držanja zaliha je smanjenja neizvesnost u funkcionisanju poslovnog sistema. Neplanirani i neočekivani nepovoljni dogadjaji (štrajkovi, prirodne nepogode, socijalni potresi...), mogu izazvati poremećaje u logističkom sistemu, sve do njegovog sloma. Posedovanje zaliha na ključnim mestima logističkog kanala omogućava sistemu funkcionisanje neki period vremena (do nestanka ili slabljenja poremećaja). Dovoljan nivo zaliha neutralizuje neizvesnosti u potražnji. Ako potražnja nadmaši ponudu proizvoda stvaraju se nestašice koje uzrukuju različito ponašanje korisnika (sve do njegovog trajnog gubitka). Zalihe povećavaju nivo dostupnosti proizvoda kupcu čime se poboljšava nivo usluge. Time držanje zaliha omogućava održanje nivoa prodaje ili, čak, njegovo povećanje. Zalihe povećavaju vremensku i prostornu dostupnost proizvoda i obezbedjuju ključne veze osnovnih činilaca poslovnog sistema:

• isporučioca (dobavljača) i nabavke,

• nabavke i proizvodnje,

• proizvodnje i marketinga (prodaje), • marketinga i distribucije,

• distribucije i posrednika,

• posrednika i kupaca. Postojanje zaliha na mestima sučeljavanja ključnih faktora sistema obezbedjuju da je potražnja zadovoljena i nestašice minimizirane. Razlozi protiv postojanja zaliha Razlozi postojanja zaliha na različitim mestima poslovnog sistema i njegovih logističkih kanala su brojni. Medjutim, postoje bitni razlozi priti postojanja zaliha.

92

Zalihe vezuju kapital koji može biti i drugačije (bolje) iskorišćen. One ne povećavaju vrednost proizvoda, iako čine uskladištenu vrednost (imaju sopstvenu vrednost). Drugim rečima, zalihe koštaju. Zalihe mogu da prikriju probleme kvaliteta. Kada se pojave problemi kvaliteta teži se radu i funkcionisanju sa zalihama. Time reakcija na otklanjanje problema kvaliteta može biti usporena. Zalihe podstiču segmentarno upravljanje u tokovima materijala. Sa zalihama je, često, moguće odvojiti jednu etapu od druge, odnosno, zalihe omogućavaju etapno (ešalonsko) upravkjanje tokom materijala. Bez zaliha je teško izbeći upravljanje (planiranje, organizaciju i kontrolu) logističkim kanalom kao celinom (koncept integralnog menadžmenta logističkim kanalom). 6.2. VRSTE ZALIHA Postoji više kategorija, onosno oblika zaliha, u zavisnosti od mesta i razloga za njihovo postojanje.

• Protočne zalihe. To su zalihe koje nastaju u tranzitu (transportu) izmedju skladišnih i/ili proizvodnih mesta (tačaka). Nastaju tamo gde premeštanje materijala (poluproizvoda, proizvoda) zbog rastojanja nije trenutno, te dolazi do njegovog nakupljanja.

• Zaštitne zalihe. Nastaju u uslovima promenljive i nesigurne potražnje (potrošnje) i/ili ponude (proizvodnje), sa ciljem da se obezbedi kontinuitet u ovim oblastima. Njihova uloga je zaštita od promenljivosti i nesigurnosti u tokovima materijala. (Ako bi se proizvodnja i potrošnja mogle tačno predvideti zalihe nebi bile potrebne.)

• Ciklične zalihe. To su zalihe neophodne za zadovoljenje prosečne potražnje u vremenu izmedju dva uzastopna popunjavanja. Popunjavaju se ciklično.

• Kalkulativne zalihe. Formiraju se zbog prednosti koje pruža nabavka (i proizvodnja) u većim količinama (dobijanje popusta na količinu i primenu ekonomije obima).

• Špekulativne zalihe. Ove zalihe se formiraju sa ciljem da se ostvari dobit zbog očekivanih promena na tržištu (promena cena, promena poreskih stopa, promena izvozno-uvoznog režima, ...).

• Anticipativne (sezonske) zalihe. Te zalihe su uslovljene predvidjanjima sezonskih i periodičnih promena ponude i potražnje (sezonskih kolebanja).

• Promotivne zalihe. Nastaju u uslovima uvodjenja novog proizvoda i predvidjanja povećanja potražnje (da bi se izbegla moguća nestašica proizvoda koji se tek uvodi na tržište).

• Nekorisne (nekurentne) zalihe. Nastaju od materijala (roba) kojima je istekao rok upotrebe, koji su oštećeni, izgubljeni i sl.

93

Navedena podela je samo načelna. U praksi se pojavljuju zalihe koje istovremeno pripadaju različitim kategorijama ili tokom vremena prelaze iz jedne u drugu vrstu. Zbog toga ovakva podela može da služi za prvo sagledavanje funkcije konkretnih zaliha u poslovnom sistemu. 6.3. KARAKTERISTIKE ZALIHA U različitim poslovnim sistemima zalihe su karakterisane velikim brojem faktora koji su od značaja za odredjivanje njihovog optimalnog stanja. Pojedini faktori imaju različit značaj za različita preduzeća i njihove proizvode, odnosno materijale. Medjutim, postoji jedan broj tehno-ekonomskih veličina koji se mogu identifikovati kao bitne za najveći broj preduzeća i njihovih sistema zaliha. Te tehno-ekonomske karakteristike (faktore) i nihove grupe, uglavnom, čine42:

• vrste zaliha i njihova struktura, • fizička i hemijska svojstva zaliha,

• sistem snabdevanja i potrošnje (plasmana), • potrošnja (plasman) zaliha,

• popunjavanje zaliha (snabdevanje),

• funkcija troškova nastalih postojanjem zaliha, • funkcija troškova nastalih otsustvom zaliha.

Za iznalaženje željenog stanja zaliha u konkretni uslovima potrebno je detaljno poznavanje poslovnog sistema i uslova njegovog funkcionisanja. Moraju se precizno uočiti svi delovi (podsistemi) preduzeća gde je problem zaliha prisutan, kao i sve veze izmedju tih podsistema. Neophodno je identifikovati sve bitne veze sistema preduzeća sa njegovim okruženjem preko kojih cirkulišu informacije i materijali od kojih se formiraju zalihe. Takodje je neophodno uočiti ključne faktore od kojih zavisi optimalno (željeno) stanje zaliha. Struktura zaliha podrazumeva sve artikle od kojih se formiraju zalihe. Strukturu definišu i sve uslovne veze izmedju pojedinih artikala (apsolutna i relativna zamenljivost, medjusobno isključivanje, ...). Uobičajena podela zaliha prema strukturi je43:

• zalihe sirovina (reprodukcionog materijala),

• zalihe poluprouzvoda (nedovršenih proizvoda), • zalihe (gotovih) proizvoda,

• zalihe sredstava za rad, • zalihe delova i materijala za održavanja sredstava za rad,

• zaštite pomoćnih materijala (materijala za čošćenje, zaštitu na radu, protivpožarnu zaštitu, kancelarijskog materijala, i sl.).

42

Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995. 43

Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995.

94

Pripadanje zaliha konkretnoj grupi ne treba poistovećivati sa razlozima njihovog postojanja i formiranja. Fizičke i hemijske karakteristike materijala od kojih se formiraju zalihe su limitirajući faktori u procesu upravljanja zalihama. Ove karakteristike se odnose na oblik, specifičnu težinu, spesifičnu zapreminu, vrstu opasnosti, uslove čuvanja, rokove trajanja, i td. Ovi faktori determinišu uslove: od načina skladištenja, rukovanja, obezbedjenja, do vremena obnavljanja, nivoa nabavke i sl. Sistem snabdevanja i potrošnje materijala koji su predmet formiranja zaliha odredjen je uslovima u okruženju i orjentaciji preduzeća. Postoje materijali koji se mogu plasirati i nabaviti svuda, kao i materijali koji su dostupni (ili koji se troše) samo na ograničenom broju mesta. Generalno posmatrano, u odnosu na broj mesta gde je moguće prisustvo jednog artikla, moguće su sledeće veze i oblici tih veza:

• artikal se proizvodi na više mesta i, preko odredjenog broja punktova, dostupan je korisnicima (potrošačima). Veze izmedju punktova megu biti različite sa slobodom izbora višeg nivoa snabdevanja.

• artikal se proizvodi na jednom mestu i preko većeg broja punktova dostupan je korisnicima i potrošačima. Neke veze izmedju pojedinih punktova pre krajnjeg potrošača mogu biti isključene, odnosno, uslovljen je viši nivo snabdevanja.

• artikal se proizvodi na jednom mestu a krajni potrošač se snabdeva sa više mesta. Veze u lancu snabdevanja su takve da se artikal kreće od punkta višeg nivoa u smeru punkta nižeg nivoa odredjenim vezama, sve do krajnjeg potrošača, kome može biti dostupno više snabdevačkih punktova. Drugim rečima, odredjen je viši nivo snabdevanja osim za krajnjeg potrošača kome je dostupno više punktova.

Očigledno je da postoje brojne mogućnosti u snabdevanju i plasmanu materijala u okruženje. U okviru tih mogućnosti poslovni sistem dizajnira sopstveni sistem snabdevanja i potrošnje i time definiše osnovni uslov optimizacije zaliha. Potrošnja (plasman) zaliha može imati različite karakteristike i obeležja. U različitim preduzećima, za različite bartikle, potrošnja može biti:

• konstantna ili promenljiva,

• kontinualna (neprekidna) ili diskontinualna,

• deterministička ili stohastička (sa poznatim ili nepoznatim zakonom raspodele verovatnoće) ,

• stacionarna ili nestacionarna,

• sa ograničenjima ili bez ograničenja, • zavisna ili nezavisna u odnosu na potrošnju drugih materijala,

• i td.

95

Neke od navedenik karakteristika odredjene su uslovima u samom preduzeću, a neke uslovima iz okruženja. U svakom slučaju, ove karakteristike je neophodno poznavati (za svaki artikal ili grupe artikala), radi ustanovljavanja zakonitosti promene potrošnje zalika u funkciji promenljivih od kojih zavisi. Popunjavanje zaliha uglavnom može imati ista obeležja kao njihovo trošenje. Na popunjavanje zaliha odlučujući uticaj može da ima samo preduzeće, pri čemu se naičešće potencira da postoji: diskontinuitet, determinističnost, prisustvo raznih ograničenja. Kvantitativna obeležja popunjavanja zaliha su rezulta procesa optimizacije. Troškovi postojanja zaliha su evidenti, zbog njihovog formiranja i čuvanja (skladištenja). Troškovi mogu biti različiti u različitim uslovima. To su:

• vezivanje kapitala u zalihe,

• skladištenje, • nabavka i plasman, • osiguranje zaliha,

• kontrola, • razni gubici (kvarovi, lomovi, kradje, ...),

• nekurentne robe, i td. Za adekvatno upravljanje zalihama neophodno je poznavanje vrste troškova, njihovog iznosa, načina i uslova promene i sl. Troškovi nepostojanja (otsustva) zaliha nastaju u uslovima orjentacije preduzeća da potražnju za nekim materijalima rešava nepostojanjem samih zaliha. Potrošnja se, u nekim slučajevima i nekim periodima, može zadovoljiti neposrednom i hitnom nabavkom ili tekućom proizvodnjom. U nekim slučajevima potrošnja može ostati nezadovoljena. U svakom slučaju, mora se poznavati obim i struktura troškova otsustva zaliha. Neki od tih troškova mogu biti: troškovi dodatne proizvodnje, troškovi hitne navavke, troškovi zastoja u proizvodnji, izgubljena razlika u ceni, troškovi gubitka ugleda kod potrošača, i td. 6.4. CILJEVI ZALIHA Upravljanje zalihama odnosi se na uravnoteženje odredjenog nivoa dostupnosti proizvoda ili usluga sa troškovima koji omogućuju taj nivo dostupnosti. To znači da je za dati nivo usluga korisniku potrebno minimizirati troškove povezane sa odredjenim zalihama (Sl. 6.1). Raspoloživost proizvoda u traženom obimu i vremenu jedan od ocnovnih ciljeva upravljanja zalihama. Raspoloživost proizvoda najednostavnije se prikazuje odgovarajućom verovatnoćom,

96

odnosno sposobnošću da se zadovolji potreba za proizvodima. Tom verovatnoćom se, u stvari, može predstaviti nivoa usluge. Za pojedinačni proizvod (artikal), to je:

2��� ������ = �č������� 3 �� ������ž���ℎ ������6� � ������� �� ����ℎ�������� ����š��� ��� �ž��� ������6� � �������

Nivo usluge izražen je vrednostima 0,00 – 1,00. Pošto je ciljni nivo usluge obično odredjen, zadatak se svodi na kontrolu broja jedinica koje su na raspolaganju na zalihama. Isporuke korisniku najčešće se sastoje od više artikala. Zbog toga verovatnoća kompletnosti cele porudžbine zavisi od verovatnoća raspoloživosti pojedinačnih proizvoda. Verovatnoća popunjenosti kompletne porudžbine je manja od verovatnoća raspoloživosti pojedinačnih artikala. Verovatnoća popunjenosti kompleksnih prudžbina (a time i nivo usluge) može se računati i na neki drugi način (naprimer: množenjem frekvencija sa kojom se svaka kombinacija artikala u porudžbini javlja sa verovatnoćom popunjenosti kompletne porudžbine).

Sl. 6.1. Krive planiranja zaliha

Troškovi relevantni za kreiranje i definisanje politike zaliha su:

• troškovi nabavke proizvoda, • troškovi držanja zaliha, i

• troškovi nedostatka proizvoda na zalihama.

100 %

0 %

Ver

ovat

noća

robe

na

zalih

ama

Uku

pni t

rošk

ovi z

alih

a

Visoki

Niski

Visoka Niska Raspoloživost proizvoda

Kriva usluga

Kriva minimalnih troškova

- Lokacije

97

Ovi troškovi se medjusobno suprostavljaju (isključuju). Zbog toga, za odredjivanje veličine porudžbine i stanja zaliha, ove troškove treba optimizirati (Sl. 6.2).

Sl. 6.2. Veličina narudžbine sa minimalnim troškovima

Troškovi nabavke i popunjavanja zaliha mogu da budu vrlo značajni. Od ovih troškova često zavisi veličina porudžbine. Sastavljeni su od većeg broja pojedinačnih troškova (cena materijala, troškovi obrade porudžbine, troškovi transporta, troškovi pretovara, ...). Neki od ovih troškova su fiksni i ne zavise od veličine porudžbine (naprimer, troškovi obrade poružbine). Drugi, pak, direktno zavise od veličine same porudžbine (naprimer, troškovi transporta, troškovi pretovara). Pojedinačno posmatrani, troškovi nabavke i popunjavanja zaliha zahtevaju različitu analizu i postupanje u skladu sa njihovim specifičnostima. Troškovi držanja zaliha uzrokovani su potrebom skladištenja i čuvanja materijala. Čine ih: troškovi skladišnog prostora, troškpovi vezanog kapitala, troškovi održavanja zaliha i troškovi rizaka zaliha. Troškovi skladišnog prostora odnose se na postojanje samog skladišta, bilo da je iznajmljeno ili u sopstvenom vlasništvu. Mogu biti fiksni i promenljivi i u različitom obimu opterećuju zalihe. Troškovi kapitala odnose se na troškove novca koji je angažovan za nabavku robe na zalihama. Oni mogu biti najviše zastupljeni u ukupnim troškovima zaliha (zavisno od vrste materijala, vremena angažovanja, cene kapitala, i sl.). Troškove održavanja zalihe čine različite vrste taksi, poreza, premija osiguranja zaliha i sl. Troškovi rizika držanja zaliha povezani su sa različitim oblicima rastura materijala (gubici, kradje, pštećenja, zastarelost, ...). Troškovi nedostatka zaliha nastaju kada se primljena porudžbina ne može isporučiti zbog nedostatka artikala. Ovi troškovi se mogu posmatrati kao: troškovi izgubljene dobiti (zbog nerealizovane prodaje) i troškovi vraćanja porudžbine (zbog čekanja nedostajućih artikala i

Naručena količina (Q)

Tro

škov

i

Ukupni troškovi

Troškovi nedostatka zaliha

Troškovi posedovanja zaliha

Q*

98

ponovnog naručivanja, što može izazvati nove administrativne, transportne, manipulativne i druge troškove). 6.5. OSNOVNE KONCEPCIJE ZALIHA Postoje dve osnovne koncepcije upravljanja zalihama: koncepcija potiskivanja (guranja) materijala i zaliha (push pristup), i koncepcija povlačenja (usisavanja) materija (pull koncepcija). Push koncepcija ne posmatra svaku skladišnu tačku (naprimer, skladište) kao nezavisnu u kanalu toka materijala. Predvidjanje distribucije i potiskivanje materijala do pojedinih lokacija zasnovano je na bazi centralnih planova (Sl. 6.3). Kontrola stanja zaliha, racionalizacija i ekonomičnost postiže se centralizovano, na nivou izvornog postrojenja (isporučioca).

Sl. 6.3. Push koncepcija: rasporedjivanje materijala za svaku lokaciju Push koncepcija je pogodna u uslovima kada nabavljene ili proizvedene količine prevazilaze kratkoročna potraživanja. Ako ove količine ne mogu biti uskladištene na mestu proizvodnje (naprimer, zbog nedostatka prostora) onda se rasporedjuju u skladišnim tačkama duž sistema distribucije. Pri tome treba rešiti zahteve i probleme koji se odnose na obim zaliha koje se održavaju na pojedinim lokacijama, obim zaliha na pojedinim lokacijama u zavisnosti od potrošnje, rešavanje nesklada izmedju potrošnje i nabavke, i sl. Pull koncepcija podrazumeva koordinisano popunjavanje zaliha svake skladišne lokacije pojedinačno, u skladu sa lokalnim uslovima, potrebama, potražnjom i planovima (Sl. 6.4). Nivo zaliha se podešava na bazi integracije čitavog sistema skladištenja u kanalu distribucije. Kontrola zaliha se postiže za svaku lokaciju pojedinačno. Pull koncepcija se može posmatrati u statičkom i dinamičkom obliku sa različitim karakteristika proizvodnje (nabavke) i potražnje (potrošnje).

Fabrika (centralno postrojenje)

skladišteA

skladišteC

skladišteB

Rasporedjene količine

99

Sl. 6.4. Pull koncepcija: rasporedjivanje materijala na osnovu specifičnih potreba svake lokacije

6.6. STRATEGIJE UPRAVLJENJA ZALIHAMA Ključni faktor upravljanja zalihama predstavlja izbor odgovarajuće strategije. Strategija podrazumeva izbor načina kojim će se upravljati zalihama. Ona je uslovljena različitim faktorima i karakteristikama zaliha. Strategija kojom se, kao instrumentom, upravlja zalihama unapred se usvaja. Medjutim, tokom upravljanja zalihama upravlja se i samom strategijom i vrši njeno prilagodjavanje konkretnim uslovima. Važen segment i instrument realizacije strategije zaliha jeste izbor veličina koje će biti predmet posebne pažnje tokom postojanja, obnavljanja i trošenja zaliha. Te veličine, najčešće, su:

• maksimalno dozvoljena količina zaliha (M), • nivo zaliha pri kome se obnavlja nabavka (ROP),

• količina koja se nabavlja, odnosno, veličina porudžbine (Q),

• vreme izmedju dve uzastopne (susedne) nabavke (T), • rok (vreme) isporuke (LT),

• vreme izmedju dve uzastopne provere stanja zaliha, • intenzitet (stopa) potražnje materijala na zalihama (d).

Na osnovu izabranih veličina koje su predmet posebne pažnje, formiraju se različite strategije upravljanja zalihama.

Fabrika (centralno postrojenje)

skladišteA

skladišteC

skladišteB

Predvidjanje potražnje

Predvidjanje potražnje

Predvidjanje potražnje

Zahtevane količine za popunjavanje

100

Strategija (Q, ROP) upravljanja zalihama primenjuje se u preduzećima koja robu naručuju uz poznati rok isporuke koji je prethodno (ugovorom) definisan. Upravljanje zalihama realizuje se preko (Sl. 6.5):

• količine koja se nabavlja u jednoj isporuci (Q), i • nivoa zaliha pri kome se ponovo naručuje (ROP), a koji će da obezbedi postojanje zaliha

koje zadovoljavaju potrebe do nove nabavke. Ova strategija prihvatljiva je i za isporičioca (koji stalno isporučuje ugovorenu količinu Q) i za kupca (korisnika) koji nivoom zaliha pri poručivanju (ROP koji je sam optimizirao) obezbedjuje snabdevenost tokom vremena (roka) isporuke. Količinu u jednoj porudžbini (Q) optimizira i odredjuje kupac što je, sa rokom isporuke, ugovorom definisano sa isporičiocem.

Sl. 6.5. Strategija (Q, ROP)

Strategija (M, ROP) upravljanja zalihama primenjuje se u preduzećima koja robu naručuju uz poznati rok isporuke koji je prethodno definisan. Definisan je nivo zaliha pri kome se ponovo naručuje (ROP), a količina koja naručivanja predstavlja razliku kapaciteta skladišta (M) i količine koja se nalazi u skladištu u trenutku naručivanja (Sl. 6.6).

Sl. 6.6. Strategija (M, ROP)

M

ROP

Nivo zaliha

Vreme

Q

ROP

Nivo zaliha

Q

Vreme

101

Ova strategija, u suštini, predstavlja specifičan slučaj (Q, ROP) strategije gde je količina pojedinačne nabavke (Q) definisana razlikom kapaciteta skladišta (M) i količinom zaliha pri kojima se realizuje nabavka. Strategija (Q, T) je prisutna kod preduzeća koja su, svojom veličinom i dominantnošću, u stanju da je nametnu kupcima. Za isporučioca ova strategija znači da mu je plan proizvodnje i plan otpreme poznat i odredjen tokom ugovornog perioda. Poznata je količina koju kupac nabavlja (Q) i kojom periodičnošću se realizuje ta nabavka (T) (Sl 6.7). Ova strategija je prihvatljiva za kupca samo ako ima determinističku potrošnju zaliha i usaglašen plan nabavke sa iporučiocem. Postojanje slučajnosti (u potrošnji i isporuci) ovu strategiju čini neprihvatljivom za kupca. Zalihe se tada teško kontrolišu. U nekim periodima može nedostajati materijala na zalihama, a u nekim zalihe mogu biti nekontrolisano velike.

Sl. 6.7. Strategija (Q, T)

Strategija (M, T) je uobičajena kada je determinisana dostava robe kupcu (posle strogo definisanih vremena T, a da kapacitet skladišta - M bude popunjen (Sl.6.8). U slučaju promenljive potrošnje kupac može, u nekom periodu, ostati bez zaliha, ili da ne može prihvatiti u skladište svu dospelu količinu materijala.

Q

Nivo zaliha

Vreme

T T

Q

102

Sl. 6.8 Strategija (M, T)

Strategija (Q, ROP, T) se primenjuje u uslovima kada je definisan interval naručivanja (T), pod uslovom da je nivo zaliha manji ili je na definisanom nivou, odnosno na nivou tačke ponovnog naručivanja (ROP) (Sl. 6.9). Pri tome je definisana količina u jednom naručivanju (Q). Nedostatak strategije je u postojanju neizvesnosti u sistemu poručivanja koji je posledica neizvesnosti potrošnje zaliha. Strategija je se odnosi na sisteme sa definisanom periodičnošću provere (T).

Sl. 6.9. Strategija (Q, ROP, T)

Strategija (M, ROP, T) se primenjuje u situacijama kada je definisan intervela periodične kontrole i naručivanja (T) (Sl. 6.10.9). Ako je nivo zaliha manji ili jednak zalihama pri kojima se vrši ponovno naručivanje (ROP), naručuje se količina koja će popuniti kapacitet skladišta (M). Strategija se odnosi na sisteme sa definisanim periodom provere (T).

Nivo zaliha

Vreme T T

ROP

Q Q

Nivo zaliha

Vreme T T

M

103

Sl. 6.10. Strategija (M,ROP,T)

Strategija (M, Q) se najčešće primenjuje kada kupac ima promenljivu (stohastičnu) potrošnju i strogo odredjen kapacitet skladišta (M), a nabavlja robu sa definisanim rokom isporuke (LT). Pri tome je važno da se prispelom isporukom (Q) uvek popuni skladište (ostvari maksimalno dozvoljenu količinu zaliha M). Nedostatak ove strategije je, očigledno, u nepoznavanju količine robe u trenutku poručivanja koju kupac može prihvatiti. To znači da se može ugovarati samo orjentaciona količina, što predstavlja problem za isporučioca i njegovo planiranje. Strategija upravljanja zalihama, najčepće, obuhvata i sistem kontrole stanja zaliha. Sistemom kontrole odredjuje se šta je sve predmet kontrole, na koji način se realizuje kontrola i kada se kontrole obavljaju. Generalno posmatrano sistem kontrole može biti:

• sa potpuno operativnim informacijama u svakom trenutku, • sa periodičnim proverama koje informacije čine operativnim samo u odredjenim

trenucima vremena. Sistem kontrole može biti kao ulazna veličina optimizacije zaliha ili kao njegova izlazna veličina. U procesu stvaranja strategije i optimizacije sistema zaliha uglavnom su prisutna razna ograničenja. Ta ograničenja moraju biti uočena i ugradjena u optimizacione modele. Prisutna ograničenja u sistemu mogu da se odnose na različite faktore:

• angažovanost finansijskih sredstava, • skladišne kapacitete,

• vreme trajanja, • broj porudžbina u odredjenom vremenu,

• verovatnoću otsustva zaliha, i td. Značaj ograničenja je veoma veliki jer često mogu da promene elemente usvojene strategije ili kompletnu strategiju.

Nivo zaliha

vreme T T

ROP

M

104

6.7. OPTIMIZACIJA ZALIHA Optimizacija zaliha podrazumeva odredjivanje željenog stanja zaliha, uz poštovanje identifikovanih i definisanih ograničenja. Za tu svrhu mogu se koristiti razni matematički modeli. Ti modeli su različite složenosti i različitih zahteva u pogledu definisanja ulaznih veličina i uopštavanja. Samim tim, dobijaju se izlazni rezultai različite upotrebne vrednosti. Generalno se mogu podeliti na statičke i dinamičke modele optimizacije zaliha. Statički modeli zaliha Statički modeli optimizacije zaliha se primenjuju u slučajevima formiranja zaliha pojedinačnom porudžbinom, odnosno uz samo jedno popunjavanje. Te zalihe se se mogu trošiti u definisanom i konačnom vremenskom intervalu. Takve situacije postoje tamo gde su obuhvaćeni artikli (proizvodi) kratkotrajni (naprimer: voće, povrće, cveće, farmaceutski proizvodi, ...) ili je potražnja za njima kratkotrajna (naprimer: novine, plakati, modna odeća, ...). Ako su karakteristike zaliha u ovakvim situacijama determinističke, modeli su jednostavni i ne predstavljau posebne probleme i predmete izučavanja. Ako je bar neka od karakteristika slučajno promenljiva veličina (najčešćeje to potražnja – potrošnja), modeli postaju interesnatniji u izučavanju. Problem veličine pojedinačne narudžbine nastaje u situacijama kada postoji jednovremena (jednokratna) potražnja koja je promenljiva veličina. Tada je neophodna samo jedna narudžbina (nabavka) da zadovolji tu potražnju. Nalaženje optimalne veličine narudžbine (Q*) zasniva se na analizi kritične ekonomičnosti. Veličina Q* se nalizi u tački u kojoj je krajnji profit od prodaje jednak krajnjem gubitku zbog neprodatih jedinica proizvoda. Uzimajući u obzir verovatnoću prodaje (Pn) datog broja jedinica (n), očekivani profit i gubitak su uravnoteženi u ovoj tački, odnosno:

Pn· Gu = (1 – Pn) · Pr

Profit po jedinici (Pr) prodaje je:

Pr = ( cena po jedinici prodaje) - ( troškovi po jedinici)

Gubitak po jedinici (Gu) je posledica neprodatih jedinica proizvoda:

Gu =( troškovi po jedinici) – (ostatak vrednosti po jedinici)

105

Kumulativna frekvencija (verovatnoća - Pn) prodaje n jedinica proizvoda

89 = 8:8: + ;<

Navedeni problem se svodi na odredjivanje broja artikala (Q* = n) čija je verovatnoća prodaje jednaka odnosu profita i gubitaka:

8:8: + ;<

Veličina porudžbine (Q*) se zaokružuje na veću vrednost radi osiguranja pokrivenosti prodaje ( u slučaju diskretnih vrednosti potražnje). Dinamički modeli zaliha Dinamički modeli optimizacije zaliha primenjuju se u situacijama kada se zalihe obnavljaju u vremenu. U zavisnosti od karateristika zaliha koje su predmet upravljanja, ovi modeli mogu biti veoma raznovrsni. Njima se, u cilju nalaženja optimalnog (željenog) stanja zaliha, najčešće traže najbolja rešenja za maksimalni nivo zaliha (M), vreme izmedju dva uzastopna popunjavanja (T), veličinu jedne porudžbine - proizvodnje koja se lansira(Q), nivo zaliha pri kome se lansira porudžbina (ROP), i sl. Osnovni model zaliha Osnovni model zaliha (Sl. 6.11.) koje se obnavljaju u vremenu44 zasniva se na nekoliko pretpostavki i uopštavanja:

• potrošnja (S) je konstanta u nekom (dužem) periodu vremena,

• troškovi držanja zaliha su proporcionalni ukupnoj vrednosti zaliha, • mogućnost izvora snabdevanja su neograničene (u odnosu na naručenu količinu),

• ne postoje ograničenja u samom sistemu zaliha. Osnovni model omogućava izračunavanje ekonomične veličine porudžbine (EOQ)45 i služi kao osnova za mnoge strategije i politike zaliha koje se koriste u praksi. EOQ se dobija na osnovu ukupnih troškova formiranja (nabavke) i držanja zaliha (Tr):

=: = -� �š���� ��3���� ����ℎ�0 + -� �š���� � ž���� ����ℎ�0

44 Ovaj model zaliha definisao je Ford Haris 1913.godine 45

Economic Order Quantity - EOQ

106

Sl. 6.11. Dijagram promene zaliha u vremenu (osnovni model)

=: = >? ∙ 2 + ? ∙ @2 ∙ B -���. ���. 0

S (jedinica) – potrošnja (potražnja) artikla u nekom vremenu (naprimer, godini) Q (jedinica) – veličina jedne porudžbine (nabavke) N (nov.jed.) – troškovi jedne porudžbine (nabavke) C (nov. jed./jedinici) – cena jedinice zaliha I (%) – troškovi držanja zaliha (kao procenat vrednosti artikla)

Nabavkom veće količine proizvoda smanjuje se broj nabavki u posmatranom vremenu. Time se smanjuju i ukupni troškovi nabavke. Nabavkom veće količine ostvaruje se i veći prosečni nivo (obim) zaliha. Posledica toga je porast troškova držanja zaliha (troškova vezanog kapitala, skladištenja). To znači da postoji optimalna količina nabavke (Q*) za koju će ukupni troškovi biti najmanji (Sl. 6.12). Optomalna veličina porudžbine (nabavke) je46:

?∗ = E2 ∙ > ∙ 2@ ∙ B

Optimalno vreme izmedju dve nabavke: 46

Optimalna veličina nabavke Q* je veličina za koju funkcija troškova Tr(Q) dobija ekstremnu vrednost, odnosno: FGHFI = 0

Vreme

Q

T

Q*

ROP

LT

d

Maksimalni nivo zaliha

Prijem porudžbine

Ispostavljanje porudžbine

Kapacitet skladišta

107

=∗ = ?∗>

Optimalan broj porudžbina u posmatranom vremenu:

K∗ = >?∗

Sl. 6.12. Optimalna količina nabavke

Veličina zaliha u tački ponovnog naručivanja, odnosno renabavke (ROP47) je: LM8 = � ∙ += -���. 0

d (jed./vrem.jed.) – potražnja (trošenje) artikla sa zaliha LT (vrem.jed.) – prosečno vreme isporuke porudžbine

Nedostaci osnovnog (Harisovog) modela zaliha su brojni. Ključni nedostatak odnosi se na pretpostavku da su troškovi jedne nabavke (N) nezavisni od količine koja se nabavlja (Q). To bi značilo da troškovi transporta ne mogu biti sadržani u troškovima nabavke, ili da isti ne zavise od količine tereta koja se istovremeno transportuje. Ako su najmanji troškovi (po jedinici proizvoda) kada se u potpunosti koristi kapacitet (nosivost, zapremina) prevoznog sredstva, to se

47

Reorder Point - ROP

Q

Tr Ukupni troškovi (Tr)

Troškovi nabavke

Q*

Troškovi držanja zaliha

108

optimizacija sa ovog aspekta može rešiti formiranjem funkcije Tr(Q) i dobijanje onih vrednosti količina koje obezbedjuju puno korišćenje jedinice transporta (Qi) i odgovarajućih troškova jedne nabavke (Ni), za koje se obezbedjuje minimalna vrednost ukupnih troškova (Tr = min Tr):

�� N=:O = >?P ∙ 2P + @ ∙ ?P2 ∙ B → ?P, 2PR

Qi – količine jedne nabavke koje omogućavaju potpuno iskorišćenje kapaciteta prevoznog sredstva Ni – troškovi jedne nabavke

Model zaliha sa netrenutnom nabavkom U nastojanju da se otklone uočeni nedostaci osnovnog modela, nastali su brojni drugi modeli u kojima su uvažene stvarne karakteristika koje se odnose na zalihe. Jedan od njih se odnosi na činjenicu da se popunjavanje zaliha ne realizuje trenutno, već se ono realizuje po nekom intenzitetu, nabavkom ili iz tekuće proizvodnje (Sl. 6.13).

Sl. 6.13. Netrenutna nabavka (popunjavanje) zaliha Maksimalni nivo zaliha (M) ne dostiže vrednost veličine jedne nabavke (Qp

*) pošto se sa popunjavanjem (p) istovremeno odvija i njihova potrošnja (d) ali manjeg intenziteta (što dovodi do popunjavanja zaliha intenzitetom (p – d)):

Vreme

Q

T ’’

ROP

T ’

?∙ S1−

� �U � − �

Qp*

Popunjavanje (proizvodnja)

Potrošnja Popunjavanje manje potrošnja

p

d

109

V = ? − � ∙ =W

=W = ?�

V = ? − � ∙ ?� = ? S1 − ��U

M – maksimalni nivo zaliha ako je naručena (lansirana) količina Q T’ – vreme u kome se paralelno odvija nabavka (popunjavanje, proizvodnja) i potrošnja T’’ – vreme u kome se zalihe samo troše p – intenzitet popunjavanja (proizvodnje) zaliha d – intenzitet trošenja zaliha

Funkcija ukupnih troškova (Tr), u ovom slučaju, ima oblik:

=: = >? ∙ 2 + @ ∙ ? ∙ B2 ∙ S1 − ��U

Veličina optimalne nabavke (ili lansirane proizvodnje – Qp

*) je48:

?X∗ = E2 ∙ > ∙ 2@ ∙ B ∙ S �� − �U = ?∗ ∙ E �� − �

Izračunavanje ima smisla samo ako je veličina proizvodnje (popunjavanja) zaliha (p) veća od intenziteta njihovog trošenja (d). Česta je pojava da cena artikala (C) kojima se popunjavaju zalihe zavisi od količine koja se nabavlja i to u diskontinuitetu49. Tada nije moguće formirati jedinstvenu funkciju zavisnosti troškova od količina koje se nabavljaju. Potrebno je definisati sve funkcije ukupnih troškova (Tr) da bi se našla optimalna vrednost veličine nabavke (Q):

�� N=:O = >?P ∙ 2 + @P ∙ ?P2 ∙ B → ?P , @PR

48

Iz uslova: FGFI = 0

49 Naprimer: do broja komada Q1 traži se cena C1, a za veće količine daje se popust koji se nadalje menja

diskontinualno u zavisnosti od količine.

110

Ako postoji kontinualna funkcionalna veza izmedju popusta u ceni i veločine jedne nabavke za celo područje analize, funkcija troškova tada izgleda:

=Y = > ∙ 2? + Z-?0 ∙ ? ∙ B2

φ(Q) – funkcionalna zavisnost cene (C) i veličine nabavke (Q)

Model zaliha više arikala uz postojanje zajedničkih ograničenja Zalihe se najčešće sastoje od velikog broja artikala. U uslovima koji se odnose na osnovni model zaliha (bez posebnih ograničenja), moguće je za svaki arikal postaviti funkciju ukupnih troškova:

=:O = >P?P ∙ 2P + @P + ?P2 ∙ BP � = 1,2, … , �

Na osnovu funkcije ukupnih troškova za svaki artikal, moguće je definisati optimalnu veličinu jedne nabavke i druge elemente upravljanja zalihama. Ukoliko postoje ograničenja koja se odnose na sistem formiranja zaliha (raspoloživa novčana sredstva, kapacitet skladišnog prostora, mogućnosti isporučioca, rokovi upotrebe, i sl.), matematičko modeliranje problema neophodno je obaviti na drugi način. Tada je potrebno naći vezane ekstremume (uvodjenjem Lagranžeovog multiplikatora). Model zaliha sa neizvesnom potrošnjom Potrošnja (potražnja) zaliha, kao i vreme isporuke, uglavnom nisu potpuno poznati (determinisani). Zato se može desiti da na zalihama nedostaje materijala (robe). Zbog toga se na redovne zalihe koje zadovoljavaju prosečne potrebe u prosečnom vremenu isporuke, dodaju sigurnosne zalihe koje se podešavaju kontrolom verovatnoće nedostatka artikala (Sl. 6.14). Modeli optimizacije zaliha sa neizvesnom potrošnjom najčešće se rešavaju optimizacijom veličine jedne nabavke (Q*) i nivoa zaliha pri kome se ponovo naručuje (ROP)50. Ako je potrošnja (d) slučajno promenljiva, onda je i količina pri kojoj se naručuje (a koja obezbedjuje snabdevenost za vreme roka isporuke LT) takodje slučajno promenljiva. To znači da upravljanjem zalihama u ovakvim slučajevima treba podešavati tačku ponovne nabavke (ROP) i količinu koja se nabavlja (Q*).

50

Očigledno da je u pitanju (Q, ROP) strategija

111

Sl. 6.14. Kontrola zaliha u uslovima neuzvesne potrošnje Potrošnja je slučajno promenljiva veličina koja može biti u potpunosti opisana gustinom raspodele i funkcijom raspodele (Sl. 6.15). Potrošnja se može opisati srednjom vrednosti (d) i standardnom devijacijom (sd)

51. Veličina optimalne pojedinačne nabavke (Q*) može se, aproksimativno, odrediti na osnovu EOQ formule:

?∗ = E2 ∙ > ∙ 2@ ∙ B

Tačka ponovnog naručivanja u navedenim uslovima je: LM8 = � ∙ += + � ∙ �FW Željena verovatnoća postojanja artikala na zalihama obezbedjuje se izborom veličine koja označava broj standardnih devijacija-odstupanja (z) u odnosu na srednju vrednost.

51

Primenom kompozicije raspodele verovatnoća slučajno promenljive LT (Sl.6.15): \′ = � ∙ += i �FW = �F ∙ √+=

Q

ROP

LT

d

Q*

Q* Q*

LT LT

Q*

t

112

Sl. 6.15. Ilustracija transformacija nedeljnih raspodela potražnje (u obliku normalne raspodele) u

tronedeljnu raspodelu Nivo prosečnih zaliha (AIL) čini zbir redovnih zaliha i sigurnosnih zaliha:

_B+ = ?2 + � ∙ �FW

Poznavanje ukupnih troškova koji su značajni daje mogućnost poredjenja alternativa koje se odnose na politiku zaliha. Ukupne troškove u razmatranim uslovima optimizacije zaliha, čine:

• troškovi nabavke,

• troškovi držanja redovnih zaliha, • troškovi posedovanja sigurnosnih zaliha, i

• troškovi nedostatka zaliha.

=: = >? ∙ 2 + ? ∙ @2 ∙ B + B ∙ @ ∙ � ∙ �FW + >? ∙ � ∙ �FW ∙ -̀a0

k – trošak nemanja zaliha po jedinici E(z) – jedinica normalnog potpunog gubitka (zavisi od normalnog odstupanja - z) �FW ∙ `-a0 - očekivani broj jedinica van zaliha tokom jednog perioda (ciklusa) nabavke

S/Q – broj ciklusa nabavke za period vremena (obično, godinu)

Pokazatelj nivoa usluge (NU) može da bude verovatnoća zadovoljenje potražnje za zalihama, odnosno verovatnoća postojanja zaliha tokom vremena koji se posmatra (obično godina):

d = 100 d = 100 d = 100 sd = 10 sd = 10 sd = 10

Nedeljna potražnja je normalne raspodele sa srednjom vrednošću d = 100 i standardnom greškom sd = 10. Vreme isporuke je 3 sedmice.

X ' = d · LT = 100 · 3 = 300 �F′ = �F√= = 10√3 =17,3

\ ′ = 300

+ + =

�-�F′ 0

Verovatnoća postojanja robe

113

2��� ������ = �č������� 3 �� ������ž���ℎ ������6� � ������� �� ����ℎ�������� ����š��� ��� �ž��� ������6� � �������

2c = >2 + � ∙ �FW> = > − >? ∙ �FW ∙ -̀a0> = 1 − �FW ∙ -̀a0>

Alternativa metodi kontrole preko tačke ponovne nabavke je metod periodičnog pregleda. Metod tačke ponovne nabavke nudi preciznu kontrolu zaliha svih artikala a time i troškova. Alternativa takvom postupku jeste kontrola periodičnim pregledima. Kontrola zaliha periodičnim pregledima dovodi do nešto povišenih zaliha, ali dodatni troškovi držanja većih zaliha mogu biti nadoknadjeni smanjenjem troškova administriranja, nižim troškovima transporta i nižim troškovima nabavke. Ako se posmatra jedan artikal (Sl. 6.16), količina zaliha se proverava u unapred odredjenim intervalima (T). Veličina narudžbine je razlika izmedju maksimalnog nivoa zaliha (M) i količine na zalihama u vreme pregleda (q). Time se zalihe kontrolišu veličinama T* i M*. Početna (aproksimativna) vrednost za optimalni interval pregleda (T*) može biti odredjena na bazi dobre prakse ili preko veličine optimalne nabavke osnovnog modela zaliha. Na osnovu

?∗ = E2 ∙ > ∙ 2@ ∙ B

interval pregleda je:

=∗ = ?∗>

Količina zaliha mora biti obezbedjenja za promenljivu potražnju tokom vremena isporuke (LT) i intervala nabavke (T). Na osnovu toga, srednja vrednost zaliha (Sl.6.17) iznosi: �W = � ∙ -+= + =∗0 a maksimalni nivo zaliha V∗ = � ∙ -+= + =∗0 + � ∙ �FW

114

M – maksimalan nivo zaliha q1 – postojeće zalihe LT – vreme isporuke

T – interval pregleda Q1 – veličina porudžbine

Sl. 6.16. Kontrola zaliha preko periodičnog pregleda

Standardna devijacija u raspodeli veličine zaliha je: �FW = �F ∙ √=∗ + += Prosečni nivo zaliha iznosi:

_B+ = � ∙ =∗2 + � ∙ �FW

Troškovi zaliha se proračunavaju na osnovu vrednosti troškova nabavke, troškovi držanja redovnih zaliha, troškova sigurnosnih zaliha i troškova nedostatka zaliha. Metod tačke ponovne nabavke i metod periodičnog pregleda razmatrani su za pojedinačne artikle. To znači da je svaki artikal u zalihama kontrolisan nezavisno od drugih artikala. Medjutim, takav pristup ima značajne nedostatke. Osnovni je što se svaki artikal mora posebno posmatrati i nadgledati njegov nivo zaliha52.

52

Naprimer, svaki artikal je, verovatno, naručen u različito vreme, pa se tako gubi zajednička proizvodna, kupovna i transportna ekonomičnost.

Vreme

Q

T

q1

LT

Q1

M

LT

Q2

q2

Pregledani nivo zaliha

Primljena porudžbina

115

Sl. 6.17. Raspodela potrošnje u periodu nabavke i vremena isporuke

U velikom broju slučajeva više arikala može biti nabavljano ustovremeno, sa iste lokacije, ili čak od istog dobavljača. Tako se u isto vreme prikazuje nivo zaliha za više artikala, pa oni mogu imati zajedničko nabavljanje. Grupisanje artikala i njihovo zajedničko nabavljanje stvara ekonomske povoljnosti prilikom nabavke (trgovački popusti, jevtiniji transport i sl.). Politika zaliha u odnosu na zajedničku nabavku obuhvata odredjivanje zajedničkog vremena periodičnog pregleda (T*), za sve artikle koji se zajedno nabavljaju, i nalaženje maksimalnog nivoa zaliha (M i

*) za svaki arikal. U uslovima promenljive potrošnje, ukupne relevantne troškove zaliha za artikle sa zajedničkom nabavkom čine: troškovi nabavke, troškovi držanja redovnih zaliha, troškovi držanja sigurnosnih zaliha i troškovi nedostatka zaliha:

=@ = M + ∑ 2PP= + = ∙ B ∙ ∑ @P ∙ >PP2 + B ∙ e @P ∙ �P ∙ �FW P + 1= ∙ e �P ∙ �FW PPP ∙ -̀a0P

O(nov. jed.) – zajednički trošak za pripremu nabavke i – pojedinačni (i-ti) artikli

Zajedničko vreme periodičnog pregleda za artikle sa zajedničkom nabavkom:

=∗ = E2 ∙ -M + ∑ 2PP 0B ∙ ∑ @P ∙ >PP

�W = � ∙ -+= + =∗0

� ∙ �FW

V∗ d’

116

Maksimalni nivo zalika za svaki (i-ti) artikal: VP∗ = �P ∙ -=∗ + +=0 + �P ∙ �FW P Min –max postupak kontrole zaliha Na bazi teoretskih modela optimizacije zaliha nastale su neke praktične, lako primenljive, metode, koje su jednostavne za korišćenje. Min-max postupak praktične kontrole zaliha jeste varijanta modela zasnovanog na tački ponovnog naručivanja. Medjutim, u ovoj metodi postoje i odredjene specifičnosti (Sl. 6.18).

Sl. 6.18 Min-max sistem kontrole zaliha Nabavka koja se realizuje predstavlja razliku ciljne količine (M - max nivo) i stvarne količine na zalihama (q) kada nivo zaliha padne na tačku ponovne nabavke (ROP). Maksimalni (max) nivo (M) je količina u tački ponovne nabavke (ROP) uvećane za ekonomičnu (optimalnu) količinu nabavke (Q*)53. Količina nabvke (Q1, Q2, ...) nije uvek ista (uglavnom se razlikuje od optimalne količine nabavke - Q*), pošto nivo zaliha često pada u količinama većim od jedne jedinice u uslovima kada se vrši zajednička nabavka više artikala.

Min-max pristup je pogodan kada je potražnja neravnomerna ili neredovna. U takvim slučajevima, može se koristiti u neznatno modifikovanom obliku (slika 6.19).

• Predviđanje tražnje uzimanjem proseka tražnje (naprimer: za poslednjih 30 perioda ako

53

Ustanovljeno preko modela tačke ponovne nabavke.

Vreme

Q

q

LT

Q1

M

LT

Q2 Q*

ROP q

117

ima dostupnih podataka za toliko perioda). Izračunati standardnu devijaciju za tražnju u tim periodima; Ako je standardna devijacija veća od proseka tražnje, tražnju proglasiti neravnomernom i preći na sledeći korak.

• Izračunavanje veličinu nabavke na bilo koji od prethodno razmatranih načina. • Podešavanje ROP zato što količina robe na zalihama može znatno da opadne posle tačke

ponovnog naručivanja za vreme u kome je nabavka lansirana. Porastu tražnje tokom vremena isporuke plus sigurnosne zalihe (koje obično podižu ROP) sada se dodaje očekivani manjak ROP, koji je prosečna vrednost verovatnog pada količine robe na zalihama pre lansiranja nabavke za popunu zaliha.

• Aproksimovanje očekivanog nedostatka (prosečne prodaje za period) kao prosečne između početne i krajnje količine robe na zalihama između dva ažuriranja evidencije o količini zaliha.

• Podela maksimalnog nivoa na ROP količinu, plus veličinu nabavke i minus očekivani nedostatak.

• Izvodjenje min-max sistema kontrole na pravilan način kao što je prethodno opisano, tj. kada nivo efektivnih zaliha padne na veličinu ROP, plasirati porudžbinu na količinu jednaku razlici između maksimalnog nivoa (M) i količine robe na zalihama.

Sl. 6.19. Min-max sistem kontrole zaliha u nearvnomernoj potražnji

Pored navedenih (posebno čisto teoretskih) modela, postoje različiti pojednostavljeni modeli upravljanja zalihama, kojisu pogodni za primenu i daju zadovoljavajuće (približno optimalne) rezultate. 6.8. ZALIHE U POKRETU Zalihe u pokretu (pokretne zalihe) su količine materijala koje se nalaze u transprtnim sredsvima za vreme trajanja tranzitnih procesa, izmedju tačaka nabavke i tačaka držanja zaliha. Optimizacija ovih zaliha se svodi na upravljanje vremenima transita (transporta), odabira

Vreme

Q

q

Q1

M

Q2 Q*

ROP

Sigurnosne zal. Očekivani deficit

Za nabavku

118

transportnih sredstava i vrste transportne usluge. Zalihe u tranzitu mogu biti značajne, pa je neophodno adekvatno upravljanje transportnim procesima i vremenom transporta koje je značajni deo vremena isporuke. Problem upravljanja vremenom tranzita dolazi do izražaja zbog njegove izražene neizvesnosti, kao osnovne karakteristike. Smanjenjem nivoa neizvesnosti smanjuje se nivo sigurnosnih zaliha. 6.9. KLASIFIKACIJA I KONTROLA ZALIHA Optimizacija pojedinačnih proizvoda na zalihama omogućava tačnu kontrolu zaliha. Pristup koji podrazumeva kontrolu zaliha za svaki artikal pojedinačno je nepodesan za nivo generalnog upravljanja. Zbog toga je poželjno klasifikovati proizvode u odgovarajuće kategorije (grupe) i upravljati zalihama grupa proizvoda. Generalni menadžment je, uglavnom, zainteresovan za ukupnu vrednost novca koji je vezan za zalihe, pa se za kontrolu koriste metode koje daju uvid u ukupno angažovana sredstva. ABC klasifikacija U kontroli zaliha proizvodi se najčešće razvrstavaju u ograničen broj kategorija, pa se za svaku od njih formira posebna politika. Takav pristup se zasniva na činjenici da nemaju svi artikli istu važnost za poslovni sistem (u smislu ostvarivanja profita, obima prodaje, kvaliteta usluga, konkurentnosti i sl.). Selektivnom primenom odgovarajućih kriterijuma u upravljanju zalihama, po različitim grupama, postižu se povoljniji efekti na ukupnom nivou. ABC analiza omogućava razvrstavanje artikala na osnovu važnosti (značaja). Važnost može da potiče od različitih faktora: tokova novca, vremena dostave, troškova nestašice, obima prodaje, profitabilnosti i sl. Kada se definiše faktor rangiranja, onda se proizvodi razvrstaju u razrede. ABC analiza se zasniva na Paretovom zakonu na osnovu koga se razdvaja mnoštvo manje značajnih arikala od nekoliko bitnih na koje se odnos najveći značaj (Sl. 6.20). Pravilo ’80-20’54 je varijanta Paretovog zakona koji je osnova ABC klasifikacije. Artikli klase A su tipično brzo pokretni, B artikli su srednje pokretni, i C proizvodi su najmanje pokretni. Ne postoji precizan načina grupisanja proizvoda u ove klase. Čak ni broj klasa ne mora biti uvek isti. Važan je samo princip klasifikacije.

54

Pravilo podrazumeva da oko 80% artikala učestvuje u približno 20% prometa, ili oko 80% narudžbi potiče od oko 20% kupaca, ...

119

Sl. 6.20. ABC analiza artikala prema značaju

Analiza kriti čne vrednosti Analiza kritične vrednosti zasniva se na podeli artikala prema obimu (stopi) njihove nestašice. Prizvodi se obično klasifikuju u 3 -5 kategorija, kao na primer:

1. najveći prioritet – nisu dozvoljene nestašice (kritičan artikal); 2. visok prioritet – dopuštene vrlo ograničene nestašice (vrlo važan artikal); 3. srednji prioritet – dozvoljene povremene nestašice (važan artikal); 4. niski prioritet – dopuštene nestašice (potreban artikal); 5. najniži prio – dopuštene nestašice većeg obima (poželjan artikal).

Stope nestašice artikala nisu definisane i odredjuju se u skladu sa potrebama (osim artikala najvećeg prioriteta gde su nulte nestašice). Koeficijent prometa Koeficijent prometa se koristi za kontrolu ukupnih zaliha. Pretstavlja odnos ukupnog prometa (prodaje) zaliha za neki period vremena (obično godinu) i prosečnog ulaganja u zalihe za taj period vremena:

f��g�6����� � ���� = c����� � ��� -� �����0 ����ℎ�8 ���č�� �������� -�������6���0 � ����ℎ�

Broj proizvoda (%)

Obim prometa (%)

Pro

izvo

di g

rupe

A

20 40 60 80 100

20

40

60

80

100

Pro

izvo

di g

rupe

B

Pro

izvo

di g

rupe

C

120

Koeficijent prometa se odnosi na logistički kanal u kome se proizvodi drže na zalihama. Takodje se može vezati za različite klase proizvoda. Formira se kao planska vrednost na osnovu koje se kontrolišu zalihe tokom vremena. Ograničavanje ukupnih investicija Zalihe su važno angažovanje kapitala. Zbog toga se, u upravljačkim aktivnostima, često ograniče ukupna finansijska sredstva koja se ulažu u zalihe. Ako se novčani limit odnosi na sve proizvode jedne skadišne lokacije, onda važi55:

e @P ∙ ?P29h

≤ +

L (nov. jed.) – limit ulaganja u zalihe (za i artikala) Ci – vrednost i-tog artikla na zalihama Qi – veličina nabavke i-tog artikla

Kada vrednost prosečnih zaliha prevaziće limit (L), onda treba smanjiti veličine nabavke za sve arikle i zadovoljiti definisano ograničenje novčanih sredstava. Pogodno je koristiti tehniku veštačkog povećanja troškova držanja zaliha (I) za neku vrednost (α) i obezbediti smanjenje nivoa zaliha za odgovarajuću vrednost. Veličina ekonomične nabavke tada je:

?P = E 2 ∙ >P ∙ 2P@P ∙ -B + j0

Veličina α je konstanta koju treba odrediti. To se može uraditi na osnovu nejednačine za limitiranje ulaganja i jednačine ekonomične nabavke:

j = k∑ l2 ∙ >P ∙ 2P ∙ @P9h 2 ∙ + m1 − B

Kada se definiše konstanta α, onda se nalazi promenljiva koja predstavlja vrednost optimalne nabavke (Qi). Prosečan nivo zaliha

55

Pretpostavlja se da su zalihe optimizirane kontrolom tačke ponovne nabavke, u uslovima sigurne potrošnje i vremena isporuke. Vrednost Qi može biti odredjena kao optimalna veličina nabavke.

121

Uz pretpostavku da su troškovi nabavke (S), trošlovi držanja zalihe (I) i vreme isporuke (LT) za sve proizvode u grupi jednaki, prosečan nivo zaliha je:

_B+ = 0.707 ∙ E2B ∙ e E>P@P + � ∙ √+= ∙ e �FOW9h

9h

n – broj artikala u grpi

Povezanost zaliha i potražnje Uobičajeno je da se planiranje mreže skladišta zasniva na definisanom nivou usluge i veličini troškova. U tom smislu često se vrši konsolidovanje (objedinjavanje) ili proširenje mreže. Za konsolidovanje zaliha može da se koristi pravilo kvadratnog korena: BG = BP ∙ √�

IT (nov. jed.) – optimalna količina zaliha sjedinjenih unutar jedne lokacije, I i – količina zaliha u svakoj od n lokacija ( u jedinicama kao IT), n -broj skladišnih jedinica pre konsolidacije (objedinjavanja).

Pretpostavka za primenu ovog pravila je da se optimizacija zaliha bazira na ekonomičnoj količini nabavke (EOQ) i da skladišne tačke (lokacije) poseduju istu količinu zaliha. Pretpostavka o jednakosti količina zaliha u svim skladištima i da se zalihe konsoliduju tačno po kvadratnom korenu broja skladišnih lokacija predstavlja prilično grubu aproksimaciju. To ograničenje može biti ublaženo malo drugačijim pristupom. Tada treba, na osnovu izveštaja o stanju zaliha, napraviti skicu nivoa prosečnih zaliha (I i) u odnosu na godišnje isporuke skladištima (Si). Svaka tačka na skici predstavlja pojedinačno skladište. Iz familije krivih oblika: B = � ∙ >o, bira se ona koja napribližnije odgovara podacima. ............................................. Zalihama se regulišu neujednačenost i sinhronizovanost ponude i potražnje u tokovima materijala. One vezuju (često znatan) kapital u kanalima snabdevanja. Njihov nivo se održava u skladu sa ravnotežom troškova (postojanja i nedostatka) zaliha u postizanju odgovarajućeg nivoa

122

usluge. Pri tome je bitno opredeljenje izbora konncepcije upravljanja zalihama i primena odgovarajućih metoda njihove kontrole i optimizacije.

123

7. SKLADIŠTENJE Osnovne funkcije skladišnog podsitema u logističkom sistemu odnose se na fizičku realizaciju zaliha, odnosno, čuvanje zaliha sa ciljem da se obezbedi sinhronizacija procesa koji prethode i procesa koji se realizuju nakon skladištenja. Cilj koji je pri tome neophodno ostvariti ima oblik minimizacije troškova, podizanje kvaliteta usluge ili obezbedjenje uslova da se procesi realizuju56. Skladištenje može imati ključnu ulogu u strategiji logistike i izgradnji i održavanju dobre povezanosti u lancima snabdevanja. Zanemarivanje skladišnog sistema i neadekvatno upravljanje istim može dovesti do neutralizacije dobrih rezultata u ostalim logističkim funkcijama i procesima (transportu, upravljanju zalihama, obradi porudžbina, ...). Pri tome se, u najužem smislu, oblikovanje i optimizacija skladišnog sistema mora realizovati (uzimajući u obzir upravljanje zalihama), preko faktora lokacije i tehnologije samog skladištenja. 7.1. ULOGA SKLADIŠTA U LOGISTI ČKOM SISTEMU Uloga skladišta proizilazi iz osnovnog zadatka koji se odnosi na čuvanje zaliha, odnosno artikala koji se nalaze na zalihama, i uloge koju imaju same zalihe. Samim tim, skladišta čine integrisane komponente koje se odnose na objekte, opremu, ljude i druge elemente, tehnološki i organizaciono usaglašene u odnosu na zadatak odlaganja, čuvanja i rukovanja materijalima (artikljima). Time skladištenje, iz uloge čuvanja zaliha, dobija ulogu stabilizatora šireg (logističkog i poslovnog) sistema u kome se nalazi. Iz te uloge proizilaze i osnovni zadaci skladišnog sistema:

• usaglašavanje i sinhronizacija tokova materijala prema prostoru, vremenu i količini;

• prilagodjavanje asortimana materijala izmedju činilaca ponude (prizvodnje) i potražnje (potrošnje);

• obezbedjenje sigurnosti funkcionisanja sistema. Navedeni zadaci su opšti. Svako konkretno skladište ima svoje specifične uloge i zadatke (Tab 7.1). Iz njih proizilaze i odgovarajuća lokacijska i tehnološka rešenja i organizacija procesa koji čine i prate ovaj sistem (naprimer57, Tab 7.2).

56

Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995. 57Trgovačko skladište gotovih komadnih proizvoda koji se skladište na paletama ili prizmatičnom obliku. Skladište je sabirno-distributivno. Materijal koji se skladišti nije opasan. Skladište je privatno (za sopstvene potrebe). Skladište je centralno locirano u prigradskom naselju. U skladištu postoji prerada. Skladište je povezano sa drumski I železničkim spoljnim transportom. Nije povezano sa unutrašnjim transportom. Skladište je zatvoreno, sa povećanom visinom. (Prilagodjeno prema: Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995.)

124

Tab. 7.1 Mesto i uloga skladišta u logističkom sistemu58

Karakteri-stike

skladišta

Mogući oblici karakteristika

Mesto u reprodukciji

Proizvodno prijemno

Proizvodno otpremno

Pretovarno Trgovačko

Skladište rezervi

Vojno skladište

Skladište otpada

Nivo obradjenosti

artikala

Sirovina

Pomoćni materijali

Polu proizvodi

Gotovi proizvodi

Agregatno stanje artikala

Komadni artikli

Rasuti artikli

Tečni artikli

Gasoviti artikli

Pojavni oblici artukala

Ploča Šipka Cilindar Prizma Nepravilan Paleta Kointejner

Tehnološka funkcija sklad.

Obezbedjenje rezervi

Sabirna Distributi- vna

Sabirno-distribut.

Stepen opasnosti od skladištenih materijala

Opasni

materijali

Nisu

opasni materijali

Vlasništvo nad

skladištem

Sopstvena (privatna) sk.

Javna skladišta

Konsigna- ciona skl.

Carinska skladišta

Lokacija skladišta

U graskom tkivu

U prigrad. naselju

U naselju Izvan naselja

Definisnost lokacije

Poznata lokacija

Lokacija se utvrdjuje

Mesto u logističkom

sistemu*

Centralno skladište

1. nivo

2. nivo

3. nivo

4. nivo

Prerada materijala u skladištu*

Materijali se preradjuju

Materijali sene

preradjuju

Povezanost skladišta sa unutrašnjim transportom*

Povezano

kontinualno

Povezano ciklično

Nije

povezano

Povezanost skladišta sa

spoljnim transportom*

Drumski transport

Železnički transport

Vodni

transport

Vazdušni transport

Cevni

transport

Nije

povezano

Gradjevinski oblik skladišta

Otvoreno Natkriveno Zatvoreno

Visina skladišta

Niska Povećane visine

Visoka

Veličina skladišta

Malo Srednje Veliko

* Karakteristike koje predstavljaju izlaz iz tehnološkog projekta (osim kod rekonstrukcija)

58

Prilagodjeno prema: Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995.

125

Tab. 7.2 Odredjivanje mesta i uloge za konkretno skladište (primer)

Karakter-istike

skladišta

Mogući oblici karakteristika

Mesto u reprodukciji

Proizvodno prijemno

Proizvodno otpremno

Pretovarno Trgovačko

Skladište rezervi

Vojno skladište

Skladište otpada

Nivo obradjenosti

artikala

Sirovina

Pomoćni materijali

Polu proizvodi

Gotovi proizvodi

Agregatno stanje artikala

Komadni artikli

Rasuti artikli

Tečni artikli

Gasoviti artikli

Pojavni oblici artukala

Ploča Šipka Cilindar Prizma Nepravilan Paleta Kointejner

Tehnološka funkcija sklad.

Obezbedjenje rezervi

Sabirna Distributi- vna

Sabirno-distribut.

Stepen opasnosti od skladištenih materijala

Opasni

materijali

Nisu

opasni materijali

Vlasništvo nad

skladištem

Sopstvena (privatna) sk.

Javna skladišta

Konsigna- ciona skl.

Carinska skladišta

Lokacija skladišta

U graskom tkivu

U prigrad. naselju

U naselju Izvan naselja

Definisnost lokacije

Poznata lokacija

Lokacija se utvrdjuje

Mesto u logističkom

sistemu

Centralno skladište

1. nivo

2. nivo

3. nivo

4. nivo

Prerada materijala u

skladištu

Materijali se preradjuju

Materijali sene

preradjuju

Povezanost skladišta sa unutrašnjim transportom

Povezano

kontinualno

Povezano ciklično

Nije

povezano

Povezanost skladišta sa

spoljnim transportom

Drumski transport

Železnički transport

Vodni

transport

Vazdušni transport

Cevni

transport

Nije

povezano

Gradjevinski oblik skladišta

Otvoreno Natkriveno Zatvoreno

Visina skladišta

Niska Povećane visine

Visoka

Veličina skladišta

Malo Srednje Veliko

Primarna uloga skladišta je osiguranje definisanog nivoa usluga korisnicima. Efikasnost skladišnog sistema obezbedjuje bržu realizaciju porudžbina i bolju uslugu. Skladište može biti mesto objedinjavanja transporta i formiranje ekonomičnih tovarnih jedinica i jedinica isporuke.

126

Skladište je mesto prihvatanja artikala u slučaju prekoračenja proizvodnje (naprimer, sezonske robe). U skladištu se mogu objedinjavati isporuke različitih artikala. Skladište može biti mesto podržavanja proizvodnje i kompletiranja nekih artikala (u slučaju neznatnih varijacija). Skladište je stabilizator sistema. Pozicija skladišta u logističkom sistemu Kao mesto čuvanja zaliha, skladišta povezuju proizvodnju (ponudu) i potrošnju (potražnju). Samim tim, odredjeni su i razlozi postojanja skladišta i skladišnih funkcija. Time su definisane i pozicije skladišta u logističkom i poslovnom sistemu. Te pozicije možgu biti različite, u skladu sa mestom i ulogom zaliha. Sladišta povezuju pojedine procese logističkog i poslovnog sistema. To povezivanje, po pravilu, nije direktno, već je uslovljeno postojanjem nekog od oblika (unutrašnjeg ili spoljnjeg) transporta (Sl. 7.1). To determiniše uslove i način optimizacije konkretnog skladišnog podsistema.

Sl. 7.1 Skladištenje u logističkom sistemu Za skladišta izmedju proizvodnih procesa primarna je tehnilogija skladištenja koja mora biti usaglašena sa zahtevima proizvodnje i njene tehnologije. Problemi lociranja su na nivou rešavanja mikrolokacije. Skladišta koja postoje izmedju procesa proizvodnje i potrošnje zahtevaju adekvatno rešavanje tehnoloških zahteva i lokacijskih problema. U procesu tehnoloških rešenja često treba rešavati i procese koji nusu tipično skladišni (naprimer: pakovanje, merenje, obeležavanje).

Proizvodnja

Proizvodnja

Privr. čuv.

Proizvodnja

Proizvodnja

Transport

Proizvodnja

Skladištenje

Skladištenje

Skladištenje

Skladištenje

Skladištenje

Potrošnja

Transport

Trajno čuv.

Skladištenje u proizvodnji

Skladištenje u distribuciji

Skladištenje u u transportu

Skladištenje robnih rezervi

Skladištenje otpada

127

Skladišta u okviru transportnog sistema obezbedjuju potrebe za prekidima u prevozu (promena vida prevoza, pretovar, carinski porocesi, poremećaji i sl.). Primaran zadatakkod optimizacije ovih skladišta je rešavanje tehnoloških problema. Lokacije su uslovljene saobraćajnom infrastrukturom. Skladišta robnih rezervi obezbedjuju kontinuitet snabdevanja društvene zajednice u uslovima postojanja poremećaja na tržištu. Kod ovih skladišta neophodno je adekvatno rešavati probleme tehnologije skladištenja, ali i probleme lokacije. Skladišta otpadnih materijala omogućavaju relativno trajno čuvanje materijala koja (prema postojećem nivou razvoja rehnologije) nemaju upotrebnu vrednost. Za ovakva skladišta važno je rešavati probleme i tehnilogije skladištenja i lokacije sjkladišta, pri čemu se posebna pažnja posvećije zaštiti životne sredine. 7.2. VRSTE SKLADIŠTA Jedno od osnovnih pitanja u procesu formiranja skladišnog i logističkog sistema jeste izbor skladišta u odnosu na vlasništvo. Osnovne vrste skladišta u odnosu na vlasništvo su:

• sopstveno (privatno, vlastito) skladište,

• javno skladište, i • ugovorno skladište.

Poslovni sistem koji poseduje materijale (robu) može da ima i sopstveno skladište. Ciljevi ove vrste skladišta jesu čuvanje sopstvene robe do njene isporuke korisnicima u uslovima koji obezbedjuju konkurentsku prednost preduzeću. Sopstvena skladišta imaju opravdanje u ekonomiji obima, odnosno u uslovima postojanja velikih količina sopstvene robe. Time se uspostavlja veći nivo kontrole u odnosu na: troškove skladištenja, nivo usluge, obim materijala, transport, gubitke, oštećenja, otudjenja, razvoj i sl. Sopstveno skladište je, za poslovni sistem, trošak imovine koji umanjuje neto prihod. Minimizacija troškova sopstvenog skladišta zahteva povećanje protoka materijala (za postizanje ekonomije obima) i raspodele fiksnih troškova na veći broj jedinica skladištenja. Preduzeća treba da imaju stabilne tokove materijala (stabilnu tražnju, stabilne isporuke). Lociraju se u domenu centra gravitacije u odnosu na korisnike i njihovu potrošnju (ili isporuku). Ukoliko navedeni (i drugi) uslovi nisu zastupljeni i ispunjeni u dovoljnoj meri rešenja se traže u spoljnim skladištima javnog ili ugovornog tipa. Vlasnici javnih skladišta iznajmljiju prostor i usluge subjektima za skladištenje njihove robe i pružanje različitih usluga u odnosu na tokove robe. Pored čuvanja (skladištenja) robe, usluge u

128

okviru javnih skladišta mogu biti različite i najčeće se odnose na: pakovanje, označavanje, ispitivanje, održavanje zaliha, lokalnu dostavu, obradu podataka i sl. Postoje brojni razlozi koji poslovne sisteme opredeljeuju za korišćenje javnih skladišta. Korišćenjem javnih (umesto sopstvenih) skladišta smanjuju se investiciona ulaganja preduzeća i trajni kapital (što može stvoriti povoljnosti u odnosu na poreske obaveze). Javna skladišta nude veću fleksibilnost u organizaciji i realizaciji tokova materijala i logističkih kanala, što je veoma bitno u promenama strukture i rasporeda korisnika i tržišnih uslova. Ugovorno skladište poslovni sistem iznajmljuje, na osnovu ugovora, na odredjeni period i pod odredjenim uslovima od strane vlasnika skladišta. U odnosu na uslove poslovanja preduzeće i pogodnosti koje pruža, ovaj vid rešavanja skladišnih potreba nalazi se izmedju korišćenje sopstvenih i javnih skladišta. Ugovorno skladište može da pruža usluge prilagodjene potrebama. Pogodnosti korišćenje ugovornih skladišta ogledaju se u:

• zadovoljenju sezonskih potreba preduzeća,

• zadovoljenju zahteva prostorne (geogravske) pokrivenosti,

• zadovoljenju zahteve za fleksibilnosti (različitog oblika),

• mogućnošću smanjenja troškova transporta, i sl. Ugovorni oblici pri iznajmljivanju skladišta su različiti. Oni zavise od potreba preduzeća i karakterisika njegovog logističkog sistema, mogućnosti i zahteva zakupodavca, zakonske regulative, tržišnih uslova (ponude i potražnje), i td. 7.3. LOKACIJA SKLADIŠTA Jedno od ključnih pitanja u oblikovanju logističkog i skladišnog sistema odnosi se na odredjivanje broja i lokacije skladišnih objekata. Drugim rečima, postavlja se pitanje broja i lokacije skladišta za efikasno opsluživanje korisnika na zadatom nivou logističke usluge. Teoretski posmatrano, većim brojem skladišta koja su bliže tržištu obezbedjuje se brža dostava i veći nivo kvaliteta usluge. Sdruge strane, skladištenje uzrokuje troškove koji su srazmerni broju skladišta i nivou kvaliteta logističke usluge. Time se dizajniranje skladišnog sistema svodi na optimizaciju koja, pored ostalih logističkih funkcija, uključuje i troškova skladištenja i postizanje odredjenog nivoa usluge korisnicima (naprimer, Sl 7.2). Pri tome, svakako, treba imati uvidu i efikasnost informaciono-komunikacionog sistema i njegov razvoj u funkciji odnosa sa korisnicima, koji može da utiče na raspored i broj skladišta. S obzirom na izraženu kompleksnost, strukturu i sadržaj funkcija koje skladišta mogu imati u logističkom sistemu, pristupi rešavanju problema lociranja mogu biti veoma različiti. Posebno je

129

važno na koji nivo (oblast) se odnosi deo logističkog sistema čiji skladišni sistem se rešava. Generalno se mogu razlikovati:

• proizvodni nivo,

• distributivni nivo, i • korisnički nivo.

U okviru svake od ovih oblasti mogu postojati skladišta, pri čemu su njihove uloge različite. U okviru proizvodnog nivoa neposredno se odvijaju procesi proizvodnje. Skladišta se direktno oslanjaju na te procese obezbedjujući njihov kontinuitet. Mogu biti pozicionirana pre, posle i izmedju proizvodnih procesa. Zbog toga se dominantno rešavaju problemi mikrolokscijske prirode.

Sl. 7.2 Broj skladišta i ukupni troškovi logistike Distributivni nivo se odnosi na veleprodajnu i maloprodajnu ulogu i obezbedjenje kontinuiteta u potrošnji materijala. Isti može da sadrži čitavu mrežu skladišta različitog značaja i uloge u snabdevanju (centralna, regionalna, skladišra robnih rezervi, ...).

Broj skladišta

Troškovi dostave

Troškovi skladištenja

Ukupni troškovi

Tro

škov

i

Troškovi zaliha

Troškovi dopreme

N

130

Korisni čki nivo može biti složena struktura prodajnih objekatata (veleprodaje i malopšrodaje) i krajnjih korisnika, uključujući i posprodajne aktivnosti koje se odnose na povratne tokove materijala i zbrinjavanja otpada. Distributivni i korisnički nivo logističkog sistema zahteva skladišta koja povezuju proizvodjača i potrošača. Ova skladišta obezbedjuju kontinuitet potrošnje. Zbog toga, pored klasične skladišne funkcije (a to je čuvanje materija), mogu imati i druge zadatke kojima se prilagodjavaju materijalni tokovi konačnim potrebama i zahtevima korisnika (potrošača) i podiže nivo kvaliteta usluge. Zbog toga na ovim nivoima su dominantni makrolokascijski problemi. U logističkom sistemu postoje i skladišta gde se prekidaju (lome) tokovi materijala i menjaju prevozna sredstva (robno-transportni centri, distributivni centri, robni terminali). Rešavanje lokacijskih problema ovih skladišta u funkciji je optimizacije realizacije robnih tokova. Iz navedenog proizilazi da se o lokaciji skladišta, kao primarnom problemu, može govoriti samo u okviru distributivnog i korisničkog nivoa logističkog sistema59. Osnovni elementi pri rešavanje ovog problema su brojni a odnose se na:

• skup izvora robe (naprimer, proizvodjasča),

• skup (mrežu) skladišta, i

• skup korisnika. Svaki od ovih skupova može biti opisan sa velikim brojem veličina i parametara60. Zbog toga ciljevi rešavanja problema lokacije skladišta moraju biti pažljivo definisani. Sam postupak, generalno posmatrano, mora da sadrži nekoliko ključnih segmenata:

• definisanje modela opisa distributivnog sistema, • izbor metoda i algoritma optimizacije,

• definisanje ulaznih veličina. S obzirom na kompleksnost sistema, neophodno je izvršiti veliki broj aproksimacija koje utiču na kvalitet izlaznih rezultata. Faktori izbora lokacije Postoje brojni faktori koji utiču na izbor odredjene lokacije skladišta, kao što su:

• transportna infrastruktura,

• dostupnost,

59

Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995. 60

Skup izvora materijala: vrsta materijala, pojavni oblici, kapacitet izvora, dinamika I druge karakteristike prispeća materijala, vrsta prevoza, nivo kvaliteta usluge, … Skup skladišta: broj, veličine, lokacije, primenjena tehnologija, veličina ulaganja, troškovi funkcionisanja, Nivo usluge, … Skup korisnika (potrošača): prostorni raspored, vrste materijala, intenzitet potražnje, posebni zahtevi, …

131

• blizina korisnika,

• raspoloživost i troškovi radne snage,

• troškovi zemljišta, • društveno okruženje,

• pravni i regulatorni ambijent, • poreska politika, i sl.

Najčešće su situacije kada svi faktori nemaju isti značaj i uticaj na odluke o izboru. Lokacija objekata često je odredjena jednim faktorom koji je dominantan i kritičniji od ostalih. (Naprimer: ekonomski faktori, faktori položaja - mikrolokacije u okviru urbane sredine, dostupnost u odnosu na infrastrukturu, ...). U tom slučaju problemi izbora lokacije se pojednostavljuju. Lociranje jednog objekta se značajno razlikuje od lociranja više objekata istovremeno. Tada se veliki broj faktora može zanemariti (naprimer: podela zahteva izmedju objekata, uticaj istovremenih zaliha na više lokacija, raspodela troškova po objektima, ...). U takvim situacijama troškovi transporta su od primarnog značaja. Problem lociranja se značajno pojednostavljuje. Planovi izbora definisanja lokacije mogu se odnositi na različite periode vremena, odnosno na različita trajanja postojanja skladišta na odredjenim lokacijama. Orjentacija na duži period (više godina) je česta situacija kada objekti predstavljaju fiksnu investiciju a troškovi premeštanja sa jedene na drugu lokaciju su visoki.

Bitnii elementi koji utiču na rešavanje lokacijskih problema skladišnog sistema jeste opredeljenje u odnosu prema vlasništvu skladišna. Planiranje lokacije privatnog (sopstvenog) skladišta nudi maksimalnu fleksibilnost. Opredeljenje na javna skladfišta i/ili skladišta koja su u zakupu uzrokuje mnoga ograničenja i smanjuju mogućnosti u izboru lokacije. Navedeni i drugi faktori koji utiču na rešavanje problema lokacije skladišta omogućavaju klasifikaciju problema na odredjeni broj kategorija, a time i izbor metoda koje se mogu primenjivati na rešavanje istih (statičke i dinamičke metode, kontinualne i diskretne metode). Lokacija jednog objekta U distributivnim sistemima logistike česta je situacija da se odredjuje lokacija jednog skladišta. U takvim situacijama se problem pojednostavljuje pošto je veličina skladišta konstanta bez obzira gde se ono nalazi. Uz prepostavku da se troškovi njegove izgradnje bitno ne razlikuju u odnosu na lokaciju, problem se svodi na razmatranje uticaja transporta i njegovih troškova61. Uobičajeno je da se u rešavanju ovakvih problema logistički sistem posmatra kao mreža, gde čvorovi (tačke) predstavljaju korisnike (izvorišta, odredišta) a grane (veze izmedju čvorova) potencijalne veze izmedju njih. Svaki čvor karakterišu potrebne količine materijala za neki period vremena, a veze faktori 61

Matematički model se klasifikuje kao statičko kontinualni model lokacije

132

transporta koji zavise od kriterijuma optimizacije (jedinični troškovi ili rastojanja u zavisnosti da li se optimiziraju ukupni troškovi ili transportni rad). Za rešavanje navedenog problema postoji više metoda, odnosno postupaka. Na ovom mestu biće prikazan postpak koji podrazumeva povezivanje korisnika najkraćim putem (a ne realnom saobraćajnicom) u okviru prethodno utvrdjenog koordinatnog sistema (model centra gravitacije, Sl. 7.3). Model se može primenjivati u uslovima velikih rastojanja do korisnika, kada su realne saobraćajne veze približno jednake najkraćim rastojanjima. Drugim rečima, ovim postupkom dobije se približno rešenje, koje je bliže realnom što su rastojanja izmedju korisnika veća (čime se smanjuje relativna veličina odstupanja). Ukupni transportni rad (u prethodno definisanom koordinatnom sistemu) može se proračunati, u slučaju da je skladište smešteno na lokaciji sa koordinatama X i Y, korišćenjem funkcije62:

p = e ?P9h

∙ l-\P − \01 + -qP − q01

Qi - količina materijala koja se transportuje na relacijim skladište-korsnik (i) Xi, Yi – kordinate korisnika (i) X,Y – kordinate lokacije skladišta

Sl. 7.3 Odredjivanje lokacije jednog skladišta na osnovu centra gravitacije

62

Ako se želi minimizirati ukupni transportni triškovi potrebno je poznavati jedinične troškove (tr), pa funkcija ima

oblik p = ∑ ?P9h ∙ �: ∙ l-\P − \01 + -qP − q01.

y

x

b

a

c

d

e

f

g

h

i

j X,Y

133

Minimizacijom date funkcije, koordinate mesta63 na kome treba locirati skladište su:

\ = ∑ ?P ∙ \P9h∑ ?P9h

q = ∑ ?P ∙ qP9h∑ ?P9h

Ukoliko se žele minimizirati ukupni transportni troškovi potrebno je poznavati njihove jedinične veličine prema pojedinim korisnicima. S obzirom da su troškovi relativno promenljiva veličina u vremenu, transportni rad daje pouzdanija opredeljenja. Neke od pretpostavki koje pojednostavljuju postupak (atime i smanjuju preciznost rešenja), najčešće su:

• Količine u jednoj lokaciji često su izvedene iz više bliskih (koncetrisanih) tačaka na nekom prostoru. Time se, u stvari, definiše tržišni centar gravitacije koji koristi skup više zahteva (korisnika). To uzrokuje greške u proračunu (transportnih troškova, transportnog rada) u odnosu na pojedinačne zahteve.

• Ako se iptimizacija obavlja na osnovu troškova, onda su to promenljivi troškovi. Ne uzimaju se u obzir fiksni troškovi (koji su najčešće različiti za različite lokacije) kao što su troškovi investicionih ulaganja, troškovi radne snage, troškovi funkcionisanja objekta i sl.

• Jedinični troškovi transporta tretiraju se kao fiksna komponenta, odnosno oni se u ukupnom iznosu tretiraju proprcionalno rastojanju. Medjutim, oni često zavise od rastojanja transporta, obima prevoza, načina transporta i td. što narušava tu proporcionalnost.

• Rastojanja koja se računaju izmedju skladišta i korisnika najčešće se tretiraju kao pravolinijska. Rastojanja realnim saobraćajnicama su drugačija pa se mora koristiti faktori proporcije za različite uslove i vidove prevoza64.

• U nekim situacijama ne može da se obezbedi dinamičnost modela. To nastaje u situacijama kada nije moguće obezbediti promenu parametara koji se koristi u budućnosti.

63

Korišćenjem parcijalnih izvoda funkcije F po X i Y, izjednačavanjem sa nulom tih izvoda i rešavanjem dobijenih jednačina po X i Y. 64

Naprimer: za drumski transport oko 21%; za železnicu oko 24%; oko 40% na gradskim saobraćajnicama (Prema: Gajić V.: Skladištenje i slobodne zone – planiranje otganizovanje i kontroling robnih tokova, Fakultet za poslovni menadžment, Bar, 2006.)

134

Model centra gravitacije karakteriše jednostavnost i zadovoljavajući nivo tačnosti za konkretne uslove. Isti se koristi kao celovit model (sam za sebe) ili kao podmodel kod upotrebe više elementarnih metoda, uz dodatak različitih tehnika i slično, čime se povećava njegova upotrebna vrednost. Može se koristiti u više etapa. Medjutim, ne može se tvrditi da se dobijaju apsolutno tačni rezultati, što ne umanjuje vrednost tih rezultata koji služe kao osnovni putokaz i vodilja u upravljačkim odlukama koje se odnose na rešavanje problema lociranja. Ukoliko aproksimativno rešenje (kao što je, naprimer linearnost ukupnih transportnih troškova) ima mali uticaj na krajnje rezultate, jednostavnost modela daje dobre rezultate koji odslikavaju nepreciznost same realnosti. Lokacije više objekata Problem lociranje se usložnjava u slučajevima odredjivanja lokacije dva ili više objekata istovremeno. U takvim situacijama moraju se rešavati brojna pitanja koja se odnose na:

• broj skladišta u logističkoj mreži, • veličinu pojedinih skladišta, • konkretne lokacije pojedinih skladišta,

• opsluživanje pojedinih korisnika i njihovu orjentaciju na pojedina skladišta,

• izvore snabdevanja (odredjivanje snabdevača – fabrika, luka, veletrgovaca, ...) pojedinih skladišta,

• raspored artikala na pojedina skladišta, i sl. Za davanje rešenja navedenih i drugih zadataka razvijene su brojne metode i modeli. Generalno posmatrano, oni se mogi podeliti na egzaktne optimizacione modele, simulacione modele, heurističke modele i druge metode i tehnike. Razlike izmedju pojedinih modela i mogućnosti primene mogu se uočiti preko njihovih osobina koje se odnose na:

• respektovanje broja nivoa u distributivnom i skladišnom sistemu;

• respektovanje stohastičnosti pojedinih veličina; • mogućnosti utvrdjivanja osetljivosti rezultata na promenu pojedinih ulaznih veličina;

• broj lokacija skladišta;

• respektovanje kapaciteta skladišta; • respektovanje drugih relevantnih procesa koji utiču na skladištenje (zalihe, transport, ...)

i sl. Medjutim, u svim situacijama neophodno je izvršiti veliki broj aproksimacija i sam problem svesti na realne dimenzije kroz minimizaciju potrebnog broja skladišta, broja korisnika, broja snabdevača i asortimana. Prema tome, pri optimizaciji poželjno je poštovati odredjene preporuke, kao što su:

• odrediti strategiju upravljanja skladišnim sistemom i identifikovati faktore lokacije koji utiču na istu;

• opredeliti se za što manji broj elemenata u distributivnom sistemu;

135

• izabrati optimizacioni model koji odgovara optimiozaciji ključnih faktora;

• identifikovati skup podataka o sistemu (artiklima, lokacijama, ...) koji odgovara strategijskom nivou upravljanja;

• identifikovati i/ili formirati pomoćne modele koji mogu biti korišćeni u rešavanju pojedinih segmenata koji su uključeni u glavni model;

• problem rešavati iterativno. Egzaktne metode karakteriše matematičko prikazivanje i opisivanje skladišnog sistema. Karakterišu ih znatna uopštavanja i aproksimacije. Daju precizna rešenja u skladu sa kvalitetom i preciznošću ulaznih veličina. Postoji veliki broj egzaktnih metoda koje se mogu primeniti u rešavanju problema lokacije objekata na mreži. Najveći broj njih pripada oblastima linearnog programiranja, dinamičkog programiranja, višekriterijumskog programiranja, i sl. Zastupljena je i primena višestrukog centralno gravitacionog pristupa. Višestruki centralno gravitacioni pristup podrazumeva primenu modela centra gravitacije u multilokacionom formatu, odnosno višekratnu (višeetapnu) primenu modela centra gravitacije u uslovima odredjivanja lokacija za više objekata (skladišta). Pristup može da bude sladeći:

• formirati klastere (grupe) korisnika koji su medjusobno najbliži (koncetrisani);

• naći centar gravitacije lokacije za pojedinačne klastere (time se ta grupa korisnika zamenjuje definisanim centrom gravitacije);

• nove lokacije centra gravitacije traže se za korigovane klastere;

• proces se nastavlja sve dok ne bude daljih promena. Proračun se može izvoditi za lokaciju odredjenog broja objekata. Takodje, to se može ponavljati za različit broj objekata. Kako broj objekata raste, transportni troškovi opadaju. Istovremeno rastu fiksni troškovi i troškovi zaliha. Optimalno rešenje o broju objekata i njihovih lokacija je ono za koje su ukupni troškovi minimalni (Sl. 7.2). Navedeni pristup je relativno jednostavan, ali zahteva obiman rad u uslovima velokog broja korisnika i lokacija objekata. Linearno programiranje u različitim oblicima (naprimer, celobrojno linearno programiranje) je najviše korišćena metoda u komercijalnim lokacionim modelima. Kao ilistracija može se uzeti najčešće korišćeni (standardni) model za odredjivanje lokacije skladišta. Ovim modelom se rešava lokacijski problem koji se može opisati na sledeći nači:

• Razmatra se skup J potencijalnih lokacija skladišta. Promenljiva yj, koja pripada skupu J, uzima vrednost 1 (jedan) ukoliko se potencijalno skladište nalazi na lokaciji j i vrednost 0

136

(nula) u ostalim slučajevima. Prmenljiva xij, koja pripada skupu korisnika I, uzima vrednost 1 (jedan) u slučaju da se zahtev i-tog korisnika ispunjava iz skladišta j, a vrednost 0 (nula) u ostali slučajevima.

• Svaki korisnik može se snabdevati iz samo jednog skladišta. • Troškovi isporuke zavise od troškova postojanja skladišta fj na lokaciji j i troškova

opsluge cij korisnika i iz skladišta sa lokacije j. Funkcijom cilja Tr (koju treba minimizirati) definisani su ukupni troškovi distribucije.

Matematička interpretacija modela može da izgleda:

• odrediti promenljive (broj skladišta yj i broj korisnika xij koji se opslužuje iz svakog skladišta) .r; � ∈ u � vPr; � ∈ B, � ∈ u

• za minimalnu vrednost funkcije cilja (ukupnih troškova distribucije)

�� =: = e gr ∙ .rr∈w+ e e 6Pr ∙ vPrr∈wP∈x

• pri ograničenjima (uslovima)

e vPr = 1r∈w

vPr ≤ .r vPr ∈ -0,10 .r ∈ -0,10 Navedeni model daje mogućnost rešavanja strategijskih problema logistike koji se odnose na broj i lokaciju skladišta, teritorijalnu raspodelu korisnika i njihov broj koji se opslužuje iz svakog skladišta. Ostali problemi koji se odnose na distribuciju, zalihe i proizvodnju mogu se rešavati drugim (pomoćnim) modelima i daljim analizama. Modelu se mogu definisati i dodatna ograničenja koja odražavaju realno stanje sistema distribucije. Simulacioni modeli lokacije objekata odnose se na matematičko opisivanje logističkog sistema različitim (logičkim, algebarskim, statističkim, ...) iskazima, kojima se mogu vrednovati različiti faktori i njihovi uticaji. Simulacija omogućava precizno definisanje parametara koji se koriste u različitim modelima, a na osnovu odvijanja procesa u postojećim uslovima. Simulacija omogućava i detaljno testiranje dobijenih rešenja korišćenjem drugih modela.

137

Simuliranje mreže obično obuhvata oponašanje odgovarajuće troškovne strukture, ograničenja i ostalih faktora koji realno reprezentuju mrežu. To oponašanje se obično vrši pomoću matematičkih odnosa, koji su često zasnovani na pretpostavkama. Faktički, simuliranje je tehnika vršenja eksperimenta na modelu sistema. Određena konfiguracija mreže je predstavljena simulacionim modelom koji daje podatke važne za rad sistema. Ponavljajući eksperiment više puta, sa istim konceptom i različitim vrednostima, dolazi se do podataka korisnih za poređenje koncepata i alternativa. Simuliranje se koristi onda kada postoje elementi zasnovani na pretpostavkama i kada nije kritično nalaženje optimalnog matematičkog rešenja. Ono je, posle statistike, najčešće korišćena kvantitativna tehnika za analizu. Egzaktni optimizacioni matematički modeli su često komplikovani i zahtevaju precizne matematičke formulacije. Najčešće nije moguće preciznim matematičkim relacija opisati sve bitne elemente sistema. Zbog toga se pribegava uopštavanjima i pojednostavljenjima što, uz problem obezbedjenja egzaktnih ulaznih podataka, utiče na kvalitet dobijenih rezultata. Rešenja su često ’’precizno pogrešna’’. U nekim situacijama važnije je imati tačan deskriptivni prikaz problema nego njegovu približnu matematičku interpretaciju. Zbog toga se u upravljanju logističkim sistemom često traži podoptimalno rešenje, za jasno i precizno opisani problem, pre nego optimalno rešenje za približno opisani problem. Ptrecizno opisivanje realnosti je primarni razlog za primenu simulacionih modela. Pri tome se mogu koristi različite matematičke intrpretacije i (pod) modelu koji rešavaju pojedine delove generalnog problema. Heuristički modeli na neki način predstavljaju mešavinu definisanog modela koji se može ostvariti simulacijom i traženja rešenja koja se dobijaju optimizacionim modelom, odnosno oni se nalaze negde izmedju potpune optimizacije i potpune simulacije. Obično rešavaju generalno definisan problem, ali ne garantuju optimalno rešenje. Heuristički modeli se prave na osnovu heurističkog koncepta kojim se, na bazi elementarnih saznanja, pravila i istina65, rešavaju složene situacije i problemi. Zasnova se procesu, sličnom

65

Primeri heurističkih pravila mogu biti:

• najprikladnija mesta za skladišta su ona u, ili oko centra najveće tražnje;

• direktno sa messta izvora, a ne preko sistema skladišta, treba snabdevati one kupce koji mogu da kupe kompletnu količinu;

• proizvod treba skladištiti ako razlika u transportnim troškovima dopreme i otpreme opravdava troškove skladištenja;

• stavkama u proizvodnoj liniji najbolje je upravljati po koncepciji "Just-in-Time", a ne statističkom kontrolom zaliha, jer su tokovi ti koji pokazuju najmanju promenljivost u njihovoj tražnji i sistemu upravljanja.

• sledeće skladište koje se dodaje sistemu je ono koje pokazuje najveću uštedu troškova; • najskuplji kupci sa aspekta distribucije su oni koji kupuju u malim količinama i locirani su na kraju

138

procesu pokušaja i grešaka kod čoveka, da se dodje do prihvatljivih rešenja problema za koje nisu dostupni optimizacioni algoritmi. To je model koji daje zadovoljavajuće a ne optimalno rešenje. Heuristički pristup se koristi u najtežim logističkim problemima. Heuristika pomaže da se pronađe model sa najboljim rešenjem tamo gde treba napraviti mnogo kompromisa ako se problem reši optimizacionim modelima. Ekspertni sistemi podrazumevaju primenu znanja eksperata za rešavanja problema. Kada se, naprimer, projekat mreže skladišta rešava više puta u raznim situacijama, planer stvara uvid u način kako je problem rešen. Takav uvid često prevazilazi najsloženije matematičke interpretacije. To znanje koje se stekne u postavljanju i rešavanju problema može se koristiti da se dobije rešenje većeg kvaliteta, nego rešenja dobijenih simulacionim, heurističkim i optimizacionim modelima. Ekspertni sistemi su u stalnom razvoju, a koriste se u raznim oblastima. U logistici nalaze primenu u zalihama, transportu i carinjenju i sl. Nad uobičajenim sistemima planiranja imaju nekoliko važnih prednosti:

• mogu da obrade i kvantitativne i kvalitativne informacije, omogućujući kriti čne subjektivne faktore;

• mogu da obrade nepouzdane informacije i da obezbede rešenja sa samo delimičnim informacijama, omogućujći rešavanje složenijih nestrukturisanih problema;

• daju rešenja brže i po nižoj ceni, koristeći samo minimum informacija koje su potrebne za rešenje problema;

• iznose ekspertni problem logičkim rešavanjem, što omogućuje logističkom menadžeru da brzo usavrši proces donošenja odluke;

• obezbeđuju prenosivo umnoženo i dokumentovano znanje. Utvrđivanje eksperata, definisanje baze znanja (koje može biti i kvalitativno) i sticanje njihovog relevantnog poznavanja, su glavne prepreke koje treba savladati u stvaranju modela ekspertnog sistema. Ipak, koncept osvajanja tehnika i znanja povezanih sa umešnošću planiranja da bi se dopunili naučni metodi koji se već koriste u planiranju, ima toliko prednosti da će popularnost ekspertnih sistema stalno rasti. Sistemi podrške odlučivanju obuhvataju kombinaciju baza podataka i sredstava za analizu. Sistem podrške odlučivanju (SPO - DSS66) pomaže u procesu donošenja odluka omogućavajući korisniku da direktno radi sa bazom podataka, upravlja podacima koristeći modele odlučivanja i

transportnih puteva; • ekonomični transportni tereti se izvode konsolidovanjem tereta sa malim masama u sva sredstva za prevoz

tereta, počevši od najudaljenijih kupaca u mreži i kombinovanjem tereta duž transportnog puta od mesta polaska.

66 DSS – Decision Support System

139

prikazuje rezultate u odgovarajućem obliku. SPO čine četiri osnovna podsistema: • interfejs, koji omogućava korisniku komunikaciju sa sistemom; • menadžer podataka, koji izvlači željene informacije iz interne i eksterne baze podataka; • upravljački podsistem, koji omogućava upotrebu naučnih modela unoseći parametre i

dobijajući informacije za specifične potrebe donošenja odluka; • generator izlaza, sa sposobnošću grafičkog prikaza, koji korisniku omogućuje

postavljanje upita na principu "šta ako" i dobijanje odgovora u razumljivoj formi. Navedeni modeli su oni koji se često koriste i imaju relativno dugu tradiciju u primeni. Modeli se vremenom unapredjuju, prilagodjavaju potrebama i čine tačnijim. Stvaraju se i novi modeli zasnovani na drugačijem razmišljanu. Pored navedenih, relativno složenih modela, mogu se koristiti i razne druge tehnike i metode. Ovde spadaju različite intuitivne tehnike, sa relativno niskim nivoom matematičke nalize, koje mogu dati kvalitetne rezultate, zahvaljujući iskustvu i dobrom razumevanju problematike. Uzimaju u obzir subjektivne faktore koje je teško matematički opisati. Time se obogaćuje analiza i doprinosi ostvarljivosti projekta. Dinamičko planiranje lokacija Do sada pomenuti lokacioni modeli predstavljaju tip složenog istraživanja koje se sprovodi da bi se omogućilo rešavanju praktičnih problema lokacije skladišta (objekta). Oni su statičke prirode, tj. ne daju optimalne lokacione modele u vremenu. Modaliteti tražnje i troškova se menjaju u vremenu, tako da rešavanje problema lokacija zasnovanih na sadašnjim podacima mogu da daju pogrešne ili suboptimalne rezultate u budućnosti. Optimalna konfiguracija mreže je pitanje promene u vremenu i prelaza iz jedne konfiguracije u drugu, u cilju održavanja optimalne situacije. U tim uslovima nije jednostavno pitanje pronalaženja optimalnog broja, veličine i lokacije skladišta, za svaku godinu na planskom horizontu. Prelazak iz jedne konfiguracije u drugu ima svoju cenu. Ako mreža koristi javna skladišta, može često da menja konfiguraciju, jer su manji troškovi zatvaranja jednog i otvaranja drugog skladišta. S druge strane, ako su veliki troškovi prelaska iz jedne u drugu konfiguraciju (što je slučaj kad su skladišta u posedu ili zakupu), promena konfiguracije mreže ne može se često vršiti. Zato je važno da se odmah, na početku, napravi najbolji plan i konfiguracija skladišnog i logističkog sistema. Pronalaženje najbolje konfiguracije u vremenu može se obaviti na nekoliko načina.

• Najbolja lokacija skladišta se može naći korišćenjem trenutnih uslova i onih koji se projektuju za nekoliko narednih godina. Zatim se može utvrditi prosek konfiguracije mreže između tekuće godine i godina koje slede.

• Može se naći i realizovati trenutna najbolja konfiguracija, tako da se svake naredne godine (čim se za tu godinu dobiju podaci) formira nova konfiguracija. Ako je ušteda koju

140

nova konfiguracija donese u odnosu na prethodnu veća nego troškovi prelaska u novu konfiguraciju, treba obaviti prelazak. Prednost ovog metoda je što koristi stvarne podatke a ne prognoze.

Optimalna konfiguraciona putanja može se naći kroz vreme koje će tačno odrediti kad treba preći na novu konfiguraciju, kao i na koju konfiguraciju treba preći. Tu se statički metodi lokacije skladišta mogu objediniti u proceduri dinamičkog programiranja radi nalaženja optimalne strategije. Planiranje lokacije maloprodajnih objekata Maloprodajni i uslužni centri su često poslednja tačka snabdevanja u mreži fizičke distribucije. Obuhvataju robne kuće, supermarkete, i sl. Analiza lokacija za ove tačke mora biti osetljivija na faktore kao što su blizina konkurencije, struktura stanovništva, saobraćajni modeli koje koriste kupci, blizina dodatnih objekata, parkinzi i td. Zato se prethodna metodologija ne primenjuje direktno na ove probleme. Često nije moguće jeftino i kvalitetno kvantifikovati mnoge faktore važne za izbor maloprodajne/uslužne lokacije. Procena postaje jedan od načina izbora lokacije. Za tu svrhu korisno je formirati matricu važnih faktora lokacije (Tab. 7.3) i ocenjivati te faktore za svaku potencijalnu lokaciju. Pogodnom tehnikom može se vrednovati svaka lokacija i izvršiti njihovo rangiranje. Lokacije sa većim rangom su pogodnije od ostalih. Postoji više modela za planiranje lokacije maloprodajnih objekata. Jedan od najboljih pristupa određivanju povoljnosti lokacija je gravitacioni metod. Iz njega je razvijen model prostorne interakcije (Hafov model) koji daje empirijsku osnovu koja pokazuje kako kupci zamenjuju privlačnost maloprodajne alternativne lokacije dostupnošću. Izražava se u obliku:

P̀r = 8Pr ∙ @P =>r =Pryz

∑ >r =Pryzr∙ @P

Eij – očekivana tražnja populacionog centra i koja će biti privučena ka lokaciji j, Pij – verovatnoća da će kupci putovati iz populacionog centra i do maloprodajne lokacije j, Ci – tražnja kupaca u populacionom centru i, Sj – veličina maloprodajne lokacije j, Tij – trajanje puta od populacionog centra i do maloprodajne lokacije j a – empirijski procenjeni parametar

141

Tab. 7.3 Faktori bitni za izbor maloprodajne/uslužne lokacije

Vrste faktora Faktori Lokalna demografija

Osnovna populacija lokalne oblasti Potencijal prihoda u lokalnoj oblasti

Saobraćajni tok i pristupačnost

Broj vozila Tip vozila Broj pešaka Tip pešaka Mogućnost masovnog tranzita Pristup glavnim autoputevima Nivo zagušenosti ulica Kvalitet prilaznih ulica

Karakteristike lokacije

Broj dostupnih parking mesta Udaljenost zona parkinga Vidljivost lokacije sa ulice Veličina i oblik objekta Stanje postojeće zgrade (ako postoji) Kvalitet ulaza i izlaza

Maloprodajna struktura

Broj konkurenata u oblasti Broj i tip ramaloprodajnih u oblasti Dopuna susednih maloprodajnih objekata Blizina komercijalnih oblasti Zajednička promocija od strane lokalnih trgovaca

Zakonski faktori i faktori troškova

Tipovi zona (grada) Dužina zakupa Lokalne takse Poslovanje i održavanje Ograničavajuće klauzule u zakupu Dobrovoljni dogovori (pravila) lokalnih trgovaca

Veličina S može da uključi bilo koju ili sve veličine koje privlače kupce do maloprodajnog objekta (privlačnost, cene, asortiman). Vreme putovanja T može da uključi bilo koju ili sve promenljive koje odbijaju kupce (razdaljina, heterogenost saobraćaja, ograničenost prilaza, obilaznice). Svrha modela je da se oceni udeo ukupnog tržišta koji će biti zastupljen u različitim lokacijama maloprodajnih centara. Za predviđanje prihoda koji se može očekivati od određenog mesta može se koristiti regresiona analiza. Korišćenjem teorija igara može se doći do zaključka o uticaju konkurencije kao faktora u realnim složenim problemima planiranja lokacija. Lokacija objekata je za većinu preduzeća najvažniji problem strateškog planiranja logistike, jer stvara uslove za pravilnu selekciju i dobro upravljanje transportom i zalihama. Problem je često složen, jer istovremeno treba uzeti u obzir brojne objekte, mnoge proizvode u njima, brojne izvore snabdevanja i mnogobrojne korisnike. Zato se, u ovoj oblasti logistike, metodologije i dalje intenzivno razvijaju.

142

7.4. OSNOVNE FUNKCIJE SKLADIŠTENJA Posmatranje i izučavanje skladišta kao celine (sistema), zbog njihove unutrašnje strukture i veza i odnosa sa okruženjem, predstavlja složen i višeznačan problem. Ona se mogu posmatrati sa više različitih, istovremeno povezanih, aspekata:

• ekonomskih,

• tehnoloških, • saobraćajnih,

• gradjevinskih, • urbanističkih,

• ekoloških, i sl. Navedene oblasti su isprepletane i medjusobno povezane, te se ne mogu parcijalno izučavati. U nekim situacijama odredjeni aspekt može biti dominantan, pa se isti i prevaskodna analizira. Faktori koji imaju dominatnu ulogu na tehnološka, a samim tim i druga rešenja, su funkcije i procesi koji se realizuju u skladištu. One zavise od postavljenih ciljeva u sistemu skladištenja i uslova koje diktira okruženje. Ako se posmatra kao celina, jedan razvijeni skladišni sistem realizuje sledće funkcije i odgovarajuće procese u odnosu na materijale koji su predmet skladištenja (Sl. 7.4):

• prijem materijala (robe, artikala),

• prerada,

• čuvanje, i • otprema.

Sl. 7.4 Osnovne funkcije skladištenja

Čuvanje materijala, sa aktivnostima uskladištenja i iskladištenja, predstavlja skladištenje u užem

Skladišni sistem

Transport

Prijem i otprema

Prerada

Čuvanje

Transport i pretovar

143

smislu. Prerada (ako postoji) omogućuje različite oblike prilagodjavanja robe kasnijim potrebama. Prijem i otprema robe (kao inverzni procesi) povezani su sa okruženjem i spoljnim logistički procesima, pre svega sa transportom. Medjusobno, ovi procesi i aktivnosti su povezani saobraćajnicama i odgovarajućim transportno-pretovarnim sistemom. Prijem i otprema Prijem i otprema robe predstavlja niz aktivnosti koje se odnose na realizaciju ulaska robe u skaldišni sistem, odnosno izlaska robe robe iz njega. Osnovne faze ovog procesa su (Sl. 7.5):

• fizički prijem i otprema robe,

• kvantitativni prijem i otprema, i • kvalitativni prijem i otprema.

Sl. 7.5 Osnovne faze procesa prijema i otpreme

Prispeće transportnog sredstva na mesto

pretovara

Pripreva transportnog sredstva za pretovarne

operacije

Kvantitativna i kvalitativna kontrola

robe

Istovar transportnog sredstva

Utovar transportnog sredstva

Otprema transportnog sredstva sa pretovarnog

fronta

Priprema transportnog sredstva za

otpremu

Istovar Utovar

Kvantitativna i kvalitativna kontrola

robe

144

Fizički prijem i otprema predstavljaju aktivnosti koje omogućuju da roba fizički idje u skladišni sistem ili da ga napusti:

• prijem transportnog sredstva na mesto utovara-istovara, • utovar-istovar,

• transport robe na relaiji pretovarno mesto – zona čuvanja,

• uskladištenje-iskladištenje robe, • otprema transportnog sredstva sa pretovarnog fronta.

Realizacija fizičkog prijema i otpreme zavisi od karakteristika skladišnog sistema i njgovih veza sa okruženjem. Te karakteristike odnose se na:

• saobraćajnu infrastrukturu i pristupačnost skladišta, • karakteristike i manevarske sposobnosti transportnih sredstava, • saobraćajne i manipulativne površine u zoni pretovara,

• način pripreme transportnog sredstva za pretovarne aktivnosti, • komunikaciono-informacione veze transportnog sredstva i skladišne operative,

• način realizacije utovara i istovara, • karakteristike pretovarnog fronta i manipulativnih površina na njemu,

• karakteristike pretovarnih sredstava i sredstava uskladištenja-iskladištenja,

• organizaciju procesa, • karakteristike i osposobljenost radne snage, i sl.

Drugim rečima, potrebno je usaglasiti karakteristike tokova transportnih sredstava, tokova pretovarnih sredstava, tokova manipulativnih sredstava i toka robe. Kvantitativni prijem i otprema podrazumevaju utvrdjivanje saglasnosti i kontrolu stvarnih količina robe i količina koje su navedene u pratećoj dokumentaciji. Ove aktivnosti se sprovode statističkom kontrolom i/ili potpunom kontrolom ukupne transportovane količine. Statistička kontrola podrazumeva da se informacije o ukupnoj količini dobijaju na osnovu kontrole uzorka. Ovakav vid kontrole uglavnom se sprovodi nad homogenim materijalima, koji su ambalažirani i prisutni u većem broju. Potpuna kontrola komadne robe sprovodi se brojanjem i/ili merenjem. Roba koja nije komadna kontroliše se merenjem (neta i/ili bruta) koje se može realizovati na razne načine. Kvantitativni prijem robe može se organizovati i na poverenje, što se najčešće posebno ugovara. Nepravilnosti u količini reklamiraju se naknadno, u odredjenom vremenskom periodu. Kvalitativni prijem i otprema podrazumevaju utvrdjivanje saglasnosti opšteg stanja i fizičko-hemijski karakteristika robe sa deklarisanim karakteristikama. Kvalitativna kontrola se često

145

sprovodi i naknadno, po završenom fizičkom i kvantitativnom prijemu, pogotovu u uslovima kada je za istu potrebna specifična oprema i specijalizovane i ovlaćene institucije. Prerada Prerada robe koja se odnosi na skladišni sistem podrazumeva intervecije koje menjaju neko obeležje robe, čime se roba na izlazu razlikuje od robe na ulazu u odnosu na to obeležje. Ove promene su odredjene zahtevima višeg sistema (naprimer, distributivnog sistema). Oblici prerada i promena na robi koja je predmet skladištenja mogu biti:

• sortiranje,

• spajanje,

• razdvajanje,

• pakovanje, • označavanje (obeležavanje),

• fizičke i/ili hemijske promene,

• zanavljanje, • komisioniranje (kao kombinacija više prethodnih oblika prerade).

Sortiranje je oblik homogenizacije u kome se robe izdvajaju i grupišu po nekom obeležju (naprimer: po gabaritima, po načinu otpreme, po pravcima transport, ...). Razdvajanje i spajanje imaju za cilj promenu pojavnog oblika robe na izlazu u odnosu na ulaz u skladište. Time se najčešće formiraju nove logističke (manje ili veće, homogene ili nehomogene) jedinice. Spajanje i razdvajanje su uslovljeni racionalnom realizacijom tokova materijala. Fizičke i/ili hemijske promene na materijalima obično su zahtev višeg sistema (naprimer, proizvodnje) ili zahteva za uskladištenjem. Takve promene su razna sečenja i promene veličine (naprimer: šipki, tabli, ...), promene na skladišnoj ambalaži (naprimer, dodavanje paletnih nastavaka radi povećanja gustine sjkladištenja), sušenje, zamrzavanje, dozrevanje, i td. To podrazumeva da skladište mora biti opremljeno odgovarajućom tehnologijom. Pakovanje podrazumeva grupisanje, po pravilu, homogene robe u zajednički sud. Osnovna svrha pakavanja jeste u boljoj zaštiti i drugim racionalizacijama u raznim logističkim aktivnostima. Pakovanje se, kao skladišna funkcija, realizuje:

• kada je skladište deo proizvodnog sistema pa se funkcija pakovanja prenosu na skladišni sistem;

• kada je robu racionalnije skladištiti neupakovanu a, zbog zahteva korisnika, neophodno distribuirati upakovanu;

• kada u toku čuvanja robe iz nekih razloga (naprimer, kontrole) dolazu do rasformiranja

146

paketa; • kada je, sa aspekta ukupnih troškova logistike, pakovanje najracionalnije organizovati u

skladištu. Označavanje je aktivnost kojom se na robu, pojedinačno ili jedinicu pakovanja, postavlja oznaka (simbol) koji služi za identifikaciju. Označavanje može biti:

• bar kodom i drugim kodovima, • alfanumeričkim oznakama,

• crtežima i slikama,

• medijima koji memorišu informacije (naprime, RFID), • kombinovanjem raznih tehnika.

Označavanje robe može biti u funkciji informisanja korisnika, za potrebe skladištenja, za potrebe drugih logističkih funkcija. Zanavljanje obuhvata aktivnosti kojima se roba, po isteku nekog vremenskog intervala, zamenjuje novom67 (naprimer, zbog ograničenog vremena čuvanja i trajanja). Kroz ovu aktivnost se praktično iznova realizuju svi skladišni procese (prijem, prerada, čuvanje, otprema). U skladištima komadne robe, pri realizaciji porudžbina, realizuje se jedan specifičan proces koji, uglavnom, obuhvata (pjedinačno ili u raznim kombinacijama) preradne funkcije spajanja, razdvajanja i sortiranja. To je komisioniranje. Zadatak komisioniranja jeste da se obezbedi iskladištenje i otprema robe, po vrsti i količini, prema porudžbenom zahtevu. Posebno važni faktori rešavanja procesa prerade robe u skladištu odnose se na mesto prerade i vreme prerade. Preradu je, u odnosu na skladišne funkcije i tehnološki postupak, moguće organizovati na više mesta. Generalno, ta mesta su:

• na ulasku u skladište, nakon prijema robe;

• na izlasku iz skladišta, pre otpreme; • tokom čuvanja robe;

• kombinovanjem prethodnih mogućnosti. Mesto i vreme prerade robe organizuje se u zavisnosti od nekoliko karakteristika skladišnog sistema:

• tehnologije realizacije skladišnih procesa, • prirode preradnih i skladišnih procesa,

• karaktera porudžbenih zahteva (stohastički ili deterministički),

• raspoloživog vremena realizacije porudžbine. Ukoliko priroda procesa prerade i/ili primenjena tehnologija definišu mesto njegove realizacije,

67

Ova aktivnost je tipična za skladišta gde se čuvaju reserve.

147

prve dve karakteristike postaju potreban i dovoljan uslov za opredeljenje. Problem izbora mesta preradnih funkcija se usložnjava kada priroda i/ili tehnologija procesa ne predstavljaju potreban i dovoljan uslov. Tada se razmatraju i karakteristike porudžbenih zahteva. U uslovima stohastičkih zahteva korisnika sa malim intervalom strpljenja, roba za otpremu priprema se neposredno pre otpreme, a prerada se realizuje na izlazu. Kod stohastičkih zahteva sa dovoljno velikim intervalom strpljenje, prerada se može organizovati u proizvoljnom trenutku vremena na svim mestima – na ulazu, na izlazu, tokom čuvanja. Kod determinističkih zahteva korisnika, roba se priprema u proizvoljnom trenutku, a prihvatljiva su sva mesta realizacije prerade – na ulazu, na izlazu, tokom čuvanja. Navedeno pokazuje da je potrebno izvršiti optimizaciju u izboru rešenja za mesto i vreme prerade. Ključni kriterijumi izbora su ekonomičnost rešenja i nivo kvaliteta logističke usluge. Čuvanje robe Čuvanje predstavlja proces tokom koga se realizuje mirovanje i usaglašavanje vremena nastanka i upotrebe robe. Realizacija ove funkcije skladišta zavisi od niza karakteristika koje se odnose na pojavne oblike artikala, funkcije skladišta, primenjene tehnologije i raznih specifičnih zahteva u odnosu na robu koja se skladišti. To znači da je skladištenje neophodno organizovati tako da kvantitativne i kvalitativne karakteristike robe ostanu u tolerantni granicama. Proces čuvanja se, u odnosu na način uskladištenja-iskladištenja, može koncipirati na više načina, tako da obezbedjuje:

• pristup svakoj skladišnoj jedinici (selektivni pristup),

• iskladištenje robe po principu FIFO68, • iskladištenje po principu LIFO69,

• slučajni pristup skladišnoj jedinici, • pristup ’zatrpanoj’ skladišnoj jedinici.

Primenu jedne od navedenih koncepcija, uglavno, uslovljava mesto i uloga skladišta u logističkom sistemu (zahtev višeg sistema). Jedna od važnih karakteristika procesa čuvanja robe jeste koeficijent izmenljivosti (koeficijent obrta) robe u skaldištu. Predstavlja odnos godišnjeg prometa i srednje količine robe na zalihama:

fP = c + B2 ∙ 1?

68

FIFO – first in first out (prvi ušao – prvi izašao) 69

LIFO – last in first out (poslednji ušao – prvi izašao)

148

U – količina robe koja je ušla u skladište I – količina robe koja je izašla iz skladišta Q – prosečna količina robe na zalihama

Vrednost koeficijenta obrta70 ukazuje na značaj funkcije čuvanja u odnosu na ostale funkcije u skladištu. Mala vrednost koeficijenta obrta upućuje na mali intenzitet ulazno-izlaznih tokova robe. To, praktično, znači da su te funkcije manje značajne u odnosu na funkciju čuvanja. Suprotno tome, velika vrednost koeficijenta obrta govori da funkcija čuvanja ima sekundarni značaj, a da su dominantne funkcije prijema i otpreme 7.5. SKLADIŠNI OBJEKTI Skladišni objekat obezbedjuje prostor namenjen skladištenju materijala. Taj prostor može biti otvoren, nadkriven i zatvorene. Prema tome, skladišni objekat ne mora obavezno da bude objekat visokogradnje, odnosno zgrada. Bitno je da taj prostor bude tehnološki organizovan na način da omogućava skladištenje odredjene vrste materijala (artikala, robe). To podrazumeva da ima oblik, dimenzije, konstrukciju, opremu i druge karakteristike koje omogućavaju realizaciju osnovnih funkcija skladištenja, pretovara i transporta. Skladišni objekti, za robu različitih fizi čko –hemijskih i drugih karakteristika karakteristika, imaju različite namene u logističkom sistemu. To omogućava formiranje različitih obeležja i kriterijuma i, na bazi njih, različie mogućnosti podele i kategorizacije skladišnih objekata (Tab. 7.4). Kategorizacija skladišnih objekata omogućava pojednostavljenje različitih problema i zahteva u odnosu na skladišni logističkih sistem. Tab. 7.4 Relevantna obeležja za kategorizaciju skladišnih objekata

Krit

eriju

mi

za

kate

goriz

aciju

Stepen izloženosti materijala spoljnjem uticaju

Prihvatljive

kombinacije obeležja

Vrste

skladišnih objekata

Uslovi skladištenja koje objekat treba da obezbedi Položaj objekta u odnosu na nivo zemljišta Kapacitet objekta Konstruktivno rešenje (i vrsta materijala za izgradnju) Vrsta materijala (robe) koji se skladišti Geometrijski oblik objekta Visina objekta ..................................

70

Koeficijent obrta može imati vrednosti iz širokog opsega, od vrednosti bliskih nuli do nekoliko desetina ili stotina. (Male vrednosti su karakteristične za medjusobne neusaglašenosti prizvodnje i potrošnje.)

149

U odnosu na stepen izloženosti sadržaja spoljnim uticajima, skladišni objekti se mogu podeliti na: otverene, natkrivene i zatvorene.

• Otvorena skladišta su u potpunosti izložena uticajima sredine. To su najčešće: deponije za rasutu robu, skladišta velikih kontejnera, skladišta izmenljivih transportnih sudova, skladišta drvene gradje, skladišta metalnih delova (odlivaka, šipki, limova, ...) i sl.

• Natkrivena skladišta podrazumevaju skladišni prostor sa nadstrešnicom, bez svih spoljnih zidova. Upotrebljavaju se u različitim situacijama za razne pojavne oblike roba.

• Zatvorena skladišta su objekti visokogradnje i predstavljaju tipična rešenja za najveći broj situacija za razne pojavne oblike roba, kao i za robe koje ’ne trpe’ uticaj atmosverilija.

Prema položaju objekta u odnosu na vivo zemlje razlikuju se: nadzemna skladišta, skladišta zasuta zemljom, poluukopana skladišta, podzemna skladišta, podvodna skladišta.

• Nadzemna skladišta su tipična rešenja i pojavni oblik za praktično sve vrste skladišnih objekata.

• Skladišta zasuta zemljom nastaju zasipanjem nadzemnih objekata zemljom (naprimer: za esplozivne materije, za zapaljive materije, ...).

• Poluukopana skladišta su tipična rešenja za rasute materijale, kao i podrumski delovi objekata visokogradnje.

• Podzemna skladišta su, po pravilu, namenjena za skladištenje opasnih roba u cilju zaštite životne sredine.

• Podvodna skladišta se primenjuju za skladištenje opasnih tečnosti, najčešće nafte i njenih derivata.

Prema geometrijskom obliku skladišne objekte je moguće klasifikivati na: objekte u obliku kvadra ili kocke, objekte sveričnog oblika, objekte cilindričnog oblika, i sl.

• Objekti u obliku ravnih geometrijskih figura (najčešće, kvadra ili kocke) su najčešći oblici u objektima visokogradnje za razne oblike robe.

• Opbjekti sveričnog oblika su namenjeni gasovitim i tečnim materijalima.

• Objekti cilindričnog oblika su namenjeni rasutim materijalima, tečnostima i gasovima.

• Ostali geometrijski oblici i rešenja su različite kombinacije prethodnih oblika (naprimer, cilindrični oblik podužne presečen sa ravni).

Prama konstruktivnom rešenju i vrsti materijala skladišni objekti se mogu klasifikovati u veliki broj grupa.

• Skladišta sa betonskom nosećom konstrukcijom su tipična rešenja gradnje zatvorenih nadzemnih skladišnih objekata različitih dimenzija i namene.

• Skladišta sa čeličnom nosećom konstrukcijom su tipična rešenja zatvorenih nadzemnih skladišnih objekata većih dimenzija i raspona nosećih elemenata.

• Skladišta sa čelično-betonskom nosećom konstrukcijom su kombinacija (prethodnih)

150

rešenja sa upotrebom betonskih i čeličnih konstrukcija u cilju dobijanja najpovoljnijih sistema izvedbe.

• ’Vazdušne’ hale su jevtina rešenja nastala upotrebom ’balon’ obloga od plastičnih materijala u koje je upumpan vazduh.

• Hale sa lakom metalnom konstrukcijom su rešanja nastala upotrebom lake metalne konstrukcije koja se pokriva plastičnim materijalima.

• Skladišta sa samonosećom metalnom konstrukcijom su rešenje gde noseću konstrukciju skladišta čine regali u koje se smešta roba.

• Zidani skladišni objekti grade se kao pomoćna skladišta manjih kapaciteta (u proizvodnim pogonima i sl.).

• Skladišni objekti drvene konstrukcije su retka rešenja za manja pomoćna skladišta.

• Spratni skladišni objekti su retka rešenja za smeštaj robe koja se može skladištiti samo u jednom nivou (s obzirom da raspoloživa mehanizacija omogućava skladištenje robe na većim visinama pogodne konstrukcije).

U odnosu na vrstu materijala koji se skladište, skladišni objekti se mogu podeli na:

• skladišne objekte za skladištenje komadne robe,

• skladišne objekte za skladištenje rasute robe,

• skladišne objekte za skladištenje tečnosti,

• skladišne objekte za skladištenje gasova. Prema uslovima skladištenja koje objekti treba da zadovolje, tazlikuju se:

• skladišni objekti sa posebnim uslovima (kondicionirana skladišta), sa instalacijama koje obezbedjuju potrebne mikroklimatske uslove (temperature, vlažnosti, ...).

• skladišni objekti bez posebnih uslova (nekondicionirana skladišta) u odnosu na mikroklimu.

Prema kapacitetu, skladišne objekte je moguće podeliti na:

• skladišne objekte malog kapaciteta,

• skaldišne objekte srednjeg kapaciteta,

• skladišne objekte velikog kapaciteta. Prema visini skladišni objekti se dele na:

• skaldišne objekte male visine,

• skladišne objekte srednje visine,

• skladišne objekte velike visine. Navedne podele su uslovne i, uglavnom, načelne. U praksi se sreće veliki broj različitih tehničko- konstruktivnih i tehnoloških rešenja. Vrsta objekata u konkretnim uslovima zavisi

151

tehnoloških zahteva, namene, pozicije skladišta i sl. Svako rešenje skladinog objekta je, u suštini, pogodna kombinacija različitih obeležja. 7.6. SKLADIŠNA OPREMA Tehnologija rada skladišnog objekta rezultat je, pored ostalog, karakteristika opreme koja se koristi za realizaciju različitih skladišnih zadataka. Uopšteno posmatrano, skladišna oprema se može podeliti na:

• opremu koja se ugradjuje,

• mobilnu (pokretnu) opremu, i • pomoćnu opremu.

Oprema skladišta u potpunosti zavisi od karakteristika zadataka i zahteva koje skkladište treba da realizuje u logističkom sistemu. Oprema koja se ugradjuje Pod opremom koja se ugradjuje u skladišni objekat podrazumeva se sva oprema koja je satavni deo konstrukcije objekta ili je spojena sa skladišnim obktom. Uslovi ugradnje i instaliranja te opreme moraju biti poznat pri projektovanj i realizaciji tehnoloških, gradjevinskih i drugih projekata. Ta oprema može imati različite finkcije u tehnologiji skladištenja. Odnosi se na:

• opremu za skladištenje komadnih materijala,

• opremu sa dominantno pretovarnom funkcijom. Opremu za skladištenje komadnih materijala čine sredstva koja se koriste za tu funkciju sa ciljem boljeg iskorišćenja zapremine skladišta, uz jednostavan i efikasan pristup skladišnim jedinicama. Ova oprema je raznovrsna i namenjena je različitim operacijama. Karakterišu je:

• način uskladištenja i iskaldištenja skladišnih jedinica, • pristup skladišnoj jedinici, • konstruktivne karakteristike,

• pokretljivost (pojedinih delova), • mesto zahvatanja skladišne jedinice i sl.

Skladišna oprema koja se ugradjuje je raznovrsna a njena klasifikacija se može definisati prema navedenim karakteristika i uobičajenim komercijalnim nazivima (Tab. 7. 5 – 7.6).

152

Tab 7.5 Osnovi kalsifikacije skladišne opreme koja se ugradjuje

Kriterijum razvrstavanja

Klase (u odnosu na kriterijum)

1 2 3 A

Način uskladištenja i iskladištenja

Regali Police

B

Pristup skladišnoj jedinici

Selektivan Prolazni Protočni

C

Konstruktivne karakteristike

Četvorostubni Konzole Specijalni

D

Mobilnost delova opreme

Stabilma Mobilna

E

Zahvatanje skladišne jedinice

Sa više nivoa Sa jednog nivoa

Tab. 7.6 Klasifikacija skladišne opreme koja se ugradjuje prema komercijalnim nazivima

KOMERCIJALNI NAZIV OPREME

A B C D E 1 2 1 2 3 1 2 3 1 2 1 2

Selektivni paletni regal + + + + + Prolazni paletni regal + + + + + Protočni paletni regal + + + + + Pokretni paletni regal + + + + + Selektivni konzolni regal + + + + + Pokretni konzolni regal + + + + + Stojeći regal + + + + + Pokretni stojeći regal + + + + + Regal saće + + + + + Vertikalno optočni regal + + + + + Police + + + + + Pokretne police + + + + + Vertikalno optočni komisioni sistem + + + + + Horizontalno optočni komisioni sistem + + + + +

Oprema sa izraženom pretovarnom funkcijom se prvenstveno koristi na pretovarnom frontu skladišta. Ona je veoma raznovrsna, odnosno čine je različite vrste uredjaja:

• dizalice (mosne, ramne, komzolne, portalne), • sredstva za uskladištenje rasutog materijala (sa različitim izvedbama i opremom u čijoj

osnovi je najčešće trakasti transporter),

• sredstva za iskaldištenje rasutog materijala (sa različitim izvedbama i opremom), • uredjaji za istovar rasutog materijala (različitih izvedbi zasnovanih na nekom od

koncepcija naginjanja, prevrtanja, isipanja i sl.),

• uredjaji za istovar komadnih materijala (u čijoj osnovi je trakasti transporter), • oprema za formiranje i konsolidovanje skladišnih jedinica (paletomati i pomoćna

153

sredstva – trake, folije,...), • oprema za premošćavanje visinkih razlika (razne prelaznice i platforme),

• oprema za obezbedjenje mikroklimatskih uslova na mestu utovara-istovara (oprema za zaptivanje otvora na frontu pretovara),

• kontrolna i merna oprema (oprema za kvalitativnu kontrolu, brojači, vage). Oprema sa izraženom transportnom funkcijom neprekidnog dejstva se koristi za prenos materijala fiksnim putanjama izmedju dve tačke na istim ili različitim visinama. To su, najčešće:

• kliznice (u obliku spiralne ili ravne površine),

• valjkasti transporteri (sa gravitacionim ili sopstvenim pogonom), • trakasti transporteri (sa različitim izvedbama i oblikom profila trake),

• člankasti transporteri (sa različitim oblicima članka kao radnog organa),

• elevatori (sa različitim oblicima zahvatnog organa),

• konvejeri (sa različitim položajem vučnog organa i nosiljki tereta). Pokretna oprema Pokretnu opremu čine različita sredstva koja mogu, u okviru raspoloživih mogućnosti, slobodno birati svoju putanju i zonu dejstva. Mogu se koristiti za manipulativne operacije (utovar, istovar, transport, uskladištenje, iskladištenje) nad komadim ili rasutim teretima. Za manipulisanje komadnim teretima u ukviru skladišta, najčešće se koriste:

• viljuškari (čeoni viljuškari, viljuškari za horizontalni transport, viljuškari sa težištem u bazi, hibridni viljuškari, viljuškari slagači, bočni viljuškari, četvoroputni viljuškari, regalski slagači, kontejnerski viljuškari, ...),

• kolica (različitog pogona i kapaciteta),

• autodizalice (sa i beze stabilizacije sa različitim zahvatnim uredjajima),

• utovarivači (sa različitim zahvatnim uredjajima). Za manipulisanje rasutim materijalima najčešće se koriste:

• sredsva za uskladištenje-iskladištenje ( sa različitim izvedbama),

• sredstva za planiranje sloga (dozeri, skrejperi). Pomoćna sredstva Pomoćnu opremu koja se koristi u realizaciji manipulativnih procesa u skladištenju materijala čini izuzetno veliki broj sredstava. Pored ostalih, čine ih:

• zahvatne naprave za viljuškare (prilagodjene različitim oblicima manipulativnih jedinica),

• zahvatne naprave za dizalice (kuke, konzole, grabilice, ...),

154

• ručna kolica (različitog oblika),

• merdevene (različitog oblika) i sl. 7.7. ZAVISNOST MATERIJALA I SKLADIŠTA U logističkim procesima je prisutav veliki asortiman materijala različitih karakteristika. U skladišnim operacijama se može koristiti raznovrsna oprema, čak i za jednu te istu robu. Skladišni objekti se mogu izvoditi na različite načine, kako po svojoj konstrukciji tako i po svojim oblicima i dimenzijama. Medjutim, ova tri faktora su u tesnim medjusobnim vezama i zavisnostima. Postoji veliki uticaj karakteristika materijala, odnosno robe koja se skladišti, skladišnog objekta i skladišne opreme (Sl. 7.6). Takodje, postoji veoma jaka veza izmedju karakteristika skladišnog objekta i skladišne opreme koja se može koristiti. Drugim rečima, u skladišne objekte odgovarajućih karakteristika može se ugradjivati oprema koja je tipična za takve objekte.

Sl. 7.6 Zavisnost karakteristika skladišnog objekta, opreme i materijala koji se skladišti71

Pojavni oblik materijala ne mora uvek biti ulazna karakteristika pri organizovanju skladišta. Neki put pojavni oblici mogu biti izlazni rezultat tehnološkog projektovanja. Kada su u pitanji komadni materijali najčešći zahtevi prilagodjavanja odnose se na pojavne oblike (naprimer: ukrupnjavanje, promena težine, ...). Kod rasutih materijala pojavljuju se zahtevi kao što su klasifikacija prema granulometrijskom sastavu, sušenje, prosejavanje i sl. Povezanost karakteristika materijala, skladišnog objekta i skladišne opreme je tolika da različita 71

Prilagodjeno na osnovu: Vukićević S.: Skladišta, Preving, Beograd, 1995.

Materijali

(roba)

Skladišna oprema

Skladišni objekat

Prilagodjavanje (pojavnog oblika, količine, ...)

155

tehnološka rešenja nije moguće medjusobno uporedjivati i bez rešenja koja se odnose na druge projekte (kao što su gradjeviski projekat, projekat instalacija). ................................................. Skladišta su uslov i nastavak fizičke realizacije zaliha. Pri tome preduzeća mogu koristiti sopstvene kapacitete, javnaskladišta, ili formirati kombinaciju jednih i drugih u zavisnosti od karaktera tražnje. U svakom slučaju ključni element logističke mreže jeste njihova lokacija, naročito u uslovima rešavanja makrolokacijskih problema. Pored rešavanja prostornih i lokacijskih problema, veoma su važni faktori koji se odnose na samo funkcionisanje skladišta. U tom smislu, bitni su elemntarne funkcije skladišta i tehnološka i organizaciona rešenja koja ih prate.

156

8. MATERIJALI U LOGISTI ČKOM PROCESU

U okviru logističkih sistema upravlja se tokovima materijala (roba, tereta) različitih obeležja, koja se odnose na vrstu, pojavni oblik i fizičko-hemijska svojstva. Zbog velikog broja kombinacija ovih obeležja, koji utiču na logistiku i logističke procese, neophodno je izvršiti kalasifikaciju roba i formirati homogene grupe sa odredjenim obeležjima. Kriterijumi klasifikacije mogu biti različiti. U logistici se materijali, po pravilu, razvrstavaju u odnosu na obeležja koja su značajna za logističke funkcije: skladištenje, pretovar i transport. U tom smislu najznačajnije obeležje jeste pojavni oblik robe i, na bazi njega, formirane logističke jedinice. To je složeno obeležje sa skupom karakteristika koje opredeljuju i uslovljavaju način i tehnologiju rukovanja (zahvatanja, odlaganja, čuvanja, prenosa, ...). Generalno, u odnosu na pojavni oblik materijali se klasifikuju na komadne, rasute, tečne i gasovite. Ovim karakteristika, s obziroma na značaj u nekim situacijama i logističkim procesima, treba dodati i vrstu i stepen opasnosti materijala, kao jednu od opštih karakteristika. 8.1. KOMADNI MATERIJALI Materijali su u komadnom pojavnom obliku ako su u jedinici koja može biti predmet brojanja. Pri tome se može govoriti o izvorno komadnim materijalima (naprimer: televizor, peć, ...) i onim koji odgovarajućim ambalažiranjem i pakovanjem72 postaju komadni a izvorno su rasuti (naprimer: tečni, gasoviti, praškasti i zrnasti materijali, kao što su vino, cement, šećer, ...). Asortiman komadnih materijala koji se mogu pojaviti u logističkom sistemu je izuzetno širok. Razlike u odnosu na pojedine karakteristike su vrlo velike, te je praktično nemoguće identifikovati reprezenta. One se odnose na:

• oblik (šipkast, valjkast, prizmatičan, ..., nepravilan);

• masu (od sasvim male mase od nekoliko grama, do veoma veliki od nekoliko tona),

• gabarite (veoma raznolika); • hemijski sastav;

72

Termini ambaližiranje i pakovanje upotrebljavaju se kao sinonimi i označavaju process stavljanja materijala u ambalažu – sud. Treba razlikovati pakovanje kao proces i pakovanje ka formu, oblik i vrsut suda.

157

• otpornost u odnosu na spoljne uticaje (neotporna, delimično otporna, otporna) i sl. Da bi se smanjile raznolikosti karakteristika koje su relevantne, na materijalima koji se nalaze u logističkim procesima obavljaju se odredjene intervencije kao što su pakovanje, ukrupnjavanje, paletizacija, kontejnerizacija. Proizvodnja se ne završava a da se materijali, bar delimično, ne pripreme za razne operacije i manipulacije do njihove upotrebe. Pakovanje Najčešća priprema materijala i proizvoda za njihovu upotrebu i razne manipulacije jeste pakovanje, odnosno stavljanje u odgovarajući sud – ambalažu. Ovom operacijom73 se obično formira uobičajena količina materijala pogodna za korišćenje. Ta količina zavisi od subjekata koji su korisnici materijala. (Naprimer: količina za upotrebu istog materijala zavisi da li je korisnik industrija ili pojedinac, domaćinstvo.) Ako se posmatraju procesi kroz koje prolazi neki proizvod, mogu se uočiti različite uloge i zadaci pakavanja. Savremena ambalaža treba da odgovara zahtevima proizvodnje, distribucije, prodaje i upotrebe (potrošnje). Samim tim, njena uloga je zaštitna, prodajna, transportna, skladišna i sl. Generalno, u distribuciji se može govoriti o:

• potrošačkoj ambalaži,

• komercijalnoj ambalaži, i

• transportnoj ambalaži. Potrošačka ambalaža ima funkciju da (u odnosu nauočavanje, izgled, deklarisanje, čuvanje, prenošenje, ...) uobliči jedinicu peroizvoda na način da odgovara korisniku. Komercijalna ambalaža ima, prvenstvenu, ulogu da uobliči jedinicu u odnosu na izlaganje u prodaji. Tu je naglašen marketinški faktor. Često se komercijalna i potropšačka ambalaža ne razlikuju. Transportna ambalaža ima ulogu u formiranje jedinice pakovanja sa naglašenim funkcijama zaštite i informisanja koje su značajne za distributivne procese. Strogo definisana granica izmedju ova tri oblika ambalaže i ne postoji. U nekim situacijama one su, čak, identične. Ono što bitnije razlikuje ambalažu i njene oblike u distributivnim procesima, jesu materijali koji se koriste za njeno oblikovanje. Mogu biti: papir, metal drvo, staklo, plastika, tekstil, ..., i kombinacija materijala. Pri tome se mogu koristiti i razni oblici pomoćnih sredstava (naprimer, trake). Tipični oblici koji se koriste mogu biti: kutije, sanduci, vreće, bale, burad, kese, boce, i td. 73

Za unapredjenje i unifikaciju pakovanja formirana je EPF – evropska federacija za pakovanje.

158

Formiranje logisti čkih jedinica Jedinica proizvoda koja se formira prema zahtevima potrošača, često, po svojim karakteristikama, nije pogodna za većinu operacija koje se obavljaju u logističkom sistemu. Tada nastaje potreba za ukrupnjavanjem i formiranjem većih jedinica, pogodnih za korišćenje u različitim fazama logističkog sistema (transportu, skladištenju, pretovaru, ..., Sl 8.1). Takve jedinice su logističke jedinice. One imaju ulogu veznog elementa u logistici. To podrazumeva da imaju nepromenljiv oblik tokov više logistički procesa. Logistička jedinica mora da bude i jedinica skladištenja, i jedinica pretovara, a često i jedinica transporta.

Sl. 8.1. Faze formiranja jedinica tereta

Da bi ukrupnjene jedinice tereta imale svojstvo veznih elemenata i bile osnova za različite logističke racionalizacije, treba da ispunjavaju nekoliko uslova:

• svojim oblikom, masom i gabaritima treba da omoguće racionalnu primenu savremenih mehaničkih i automatizovanih sredstava za manipulisanje;

• moraju biti standardnih dimenzija i oblika,

• moraju da omoguće korišćenje treće dimenzije. Navedene uslove ispunjava nekoliko tipova logističkih jedinica. Osnovni su palete i kontejneri. Paleta kao logistička jedinica je najviše korišćena jedinica u logističkim procesima. Paleta je noseća platforma sa i bez nagradnje. Jedinica tereta formirana na paleti treba da omogući:

• zahvatanje korišćenje različite mehanizacije (pre svega, viljuškara); • transport (različitim vidovima);

• slaganje (pre svega, u skladištu); • zaštiti (prvenstveno od mehaničkih uticaja).

159

Različitost zahteva uslovila je i pojavu raznovrsnih konstruktivnih oblika paleta. Osim formiranja ukrupnjene (zbirne) jedinice, paleta treba da obezbedi i zaštitu robe, pa i one čije osnovno pakovanje nema dovoljnu čvrstinu da izdrži slaganje istih u više nivoa. Mehaničku zaštitu različitih uticaja treba da obezbedi konstrukcija palete. Postoji više paleta definisanih standardima. U upotrebi je najprisutnija evropska POOL – paleta u dve varijante:

• ravna drvena paleta dimenzija 800 x 1200(mm) i • metalna rešetkasta boks paleta dimenzija 800 x 1200 x 970(mm).

Pored osnove od 800 x 1200(mm) medjunarodnim (ISO) standardima je preporučena primena paleta osnove:

• 100 x 1200(mm) i

• 800 x 1000(mm). U praksi se koriste i palete dimenzija:

• 1200 x 1800(mm),

• 1050 x 1900(mm), i

• 1200 x 1600(mm). Za izradu paleta koriste se različiti materijali: drvo, čelik, aluminijum, plastika, karton. Mogu biti povratne (POOL-palete) i nepovratne. Za osiguranje i zaštite tereta na paletama se koriste razne vrste nadgradnji. Primenom različitih tehnologija formiranja i uz pomoć različitih materijala (naprimer, termoskupljajuće folije) prisutna je tendencija formiranja različitih paletnih paketa, bez upotrebe neke od konvencijalnih paleta. Za što efikasnije iskorišćenje dimezija paleta pri formiranju paletnih jedinica, razvijen je i odgovarajući modul sistem za dimenzije ambalaže. Osnovne modularne mere dobijene su deljenjem osnovne palete 800 x 1200(mm) na manje jedinice (Sl. 8.2). Mere ambalaže koje zadovoljavaju takav uslov omogućavaju slaganje paketa u veliokom broju varijanti na palete (a time i veće jedinice tereta) čije su dimenzije preporučene standrardom. Bitne prednosti primene modularnih mera ambalaže su:

• smanjenje broja različitih dimenzija komercijalne i transportne ambalaže (što omogućava racionalizaciju u proizvodnji same ambalaže i primenu automatizacije u procesu pakovanja);

• omogućavanje boljeg korišćenja skladišta i povećanje efikasnosti skladišnih funkcija;

• omogućavanje boljeg iskorišćenja transportnih i pretovarnig sredstava;

• omogućavanje bržeg i racionalnijeg slaganja robe na palete; • povećanje broja obrta paleta;

• smanjenje trajanja obrta transportnih sredstava;

160

• smanjenje zaliha ambalaže i ambalažnog materijala, i td. Navedene prednosti paletizacije i primene modul sistema opravdavaju primenu tehničke baze za unificirane terete u celom logističkom lancu.

Sl. 8.2. Modularne mere za dimenzije osnovne palete

Kontejner kao logistička jedinica bazira se na primeni kontejnera u logističkim lancima. Prema medjunarodnim standardima (ISO), kontejner se definiše kao metalni sud za realizaciju transportno-pretovarno-skladišnih procesa, koji ima zapreminu najmanje 1(m3), i ispunjava sledeće uslove:

• da omogućava jednostavan utovar i istovar; • da ima sve neophodne elemente koji obzbedjuju brz i racionalan utovar, istovar i pretovar

u realizaciji transportnih lanaca; • da omogući tehničko-tehnološku integraciju prevoznih sredstava različitih vidova

transporta, bez intervencija na teretu;

• da poseduje takve osobine i mehaničke karakteristike da se može obezbediti realizacija velikog broja ciklusa, odnosno obrta.

Kontejneri se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. Osnovni kriterijumi podele su: nosivost, namena i konstrukcija. Prema nosivosti se dele na:

• male kontejnere (bruto mase do 2.5 tona, često opremljene točkovima za horizontalno pomeranje);

• srednje kontejnere (sa dozvoljenom masom 2,4 – 10 tona, dužine do 6 m, predvidjeni za vertikalni i horizontalni pretovar, sa mogućnošću opremanja točkovima za horizontalno pomeranje);

161

• velike kontejnere (sa dozvoljenom masom preko 10 tona, dužine preko 6 m, prvenstveno predvidjeni za vertikalni pretovar).

Mali i srednji kontejneri se, obično, grade prema preporukama UIC-a, a veliki prema ISO preporukama. ISO kontejneri imaju standardne dužine od 10, 20, 30 i 40 stopa74. Ukupne težine su im redom 10, 20, 25 i 30 (t). Najčešće su u upotrebi kontejneri od 20 i 40 stopa. Njihova širina je 8 stopa. Prema konstrukciji i nameni kontejneri se dele na:

• univerzalne kontejnere (mogu biti zatvorene konstukcije ili sa pokretnim krovom, namenjeni su za transport i skladištenje upakovane i neupakovane robe i manjih logističkih jedinica);

• specijalne kontejnere (konstrukcijom su prilagodjeni robi, kao što je tečna roba, rasuta roba i gasovita roba);

• kontejnere sa regulisanom temperaturom (termo izolacione konstrukcije, sa ili bez uredja za prinudno održabvanje temperature – hladjenje ili zagrevanje);

• ravne kontejnere (u obliku platforme). Kontejneri obezbedjuju dobru zaštitu tereta. Omogućavaju smanjenje troškova pakovanja, ali se, pri slaganju, teret mora obezbediti od pomeranja unutar kontejnera. Teret treba biti ravnomerno rasporedjen. Vangabaritni tereti , koji se mogu pojaviti u logističkom lancu, su jedinice koje svojim dimenzijama prevazilaze gabarite važeće za kopnena prevozna sredstva. Najčešće se odnose na delove opreme za industriju, gradjevinarstvo i sl. Prevoz, skladištenje i pretovar ovakvih jedinica tereta podležu posebnim uslovima i postupcima koji su, često, zakonom propisani. 8.2. RASUTI MATERIJALI Rasuti materrijali imaju osnovnu karakteristiku da se mogu grabiti ili sipati u logističkim operacijama. U udnosu na strukturu, mogu bit različite granulacije. Po previlu se pojavljuju kao masovni tereti. Zbog svojih specifičnosti zahtevaju primenu specijalizovanih tehnologija u transportu, skladištenju i manipulacijama. Izbor tih tehnologija ima primarni značaj. Njihove karakteristike treba da budu prilagodjene samim materijalima, koji se mogu opisati različitim faktorima.

74

1 stopa = 0,305 (m)

162

Granulometrijski sastav opisuje rasute materijale sa aspekta veličine zrna75 – čestica. U odnosu na dimenzije reprezentativne čestice, rasuti materijali se dele na:

• ekstremno krupne komadaste (reprezentativna dimenzija preko 500 mm);

• krupne komadaste (reprezentativna dimenzija 351 – 500 mm); • srednje komadaste (reprezentativna dimenzija 80 – 350 mm);

• sitno komadaste (reprezentativna dimenzija 10 – 80 mm); • zrnaste (reprezentativna dimenzija 0,5 – 9 mm);

• praškaste (reprezentativna dimenzija 0,05 – 0,5 mm); • prašinaste (reprezentativna dimenzija do 0,05 mm).

Granulometrijski sastav rasutih materijala ima odlučujući značaj za mnoge karakteristike pretovarno-transportnih sredstava (širina trake transportera, širina oluka, otvora na bunkeru i sl.). Specifična masa (t/m3) rasutog materijala zavisi od stanja u kome se isti nalazi. Relativna stanja rasutog materijala se mogu okaraterisati kao:

• rastresito (stanje u koje se dovodi slobodnim nasipanjem); • sabijeno (stanje u koje se dovodi kada se, tokom rada, primenjuje neki postupak

sabijanja);

• radno ili dinamičko (stanje materijala tokom transportno-manipulativnog procesa). U odnosu na specifičnu (zapreminsku) masu, rasuti materijali se mogu svrstati u nekoliko kategorija:

• laki materijali (do 0,6 t/m3),

• srednje teški materijali (0,6 – 1,6 t/m3),

• teški materijali (1,6 – 2,0 t/m3), • vrlo teški materijali (preko 2,0 t/m3).

Unutrašnje trenje rasutog materijala (trenje izmedju čestica istog materijala) manifestuje se uglom trenja76 ili koeficijentom trenja77. Može se odredjivati na različite načine. Karakteristika unutrašnjeg trenja govori o mogućnostima slobodnog toka materijal i postupcima tokom transporta, skladištenja i manipulisanja. Abrazivnost materijala se odnosi na njegovo habajuće dejstvo. Ono je posebno važno u odnosu na delovanje i oštećenje delova transportno – manipulativnih sredstava (kao što su levci, kanali,

75

Veličina čestica meri se dužinom prostorne dijagonale kvadra opisanog oko čestice. Granulometrijski sastav se odredjuje prosejavanjem ili odredivanjem brzine padanja pri lebdenju (za materijale sa česticama manjim od 0.1(mm) 76

Ugao (ρ) koji stranica kupe materijala zaklapa sa podlogom u stanju mirovanja ili na nekom transportnom uredjaju. 77

Relacija izmedju koeficijenta trenja i ugla trenja: { = tan �,

163

transportne trake, ...). Abrazivnost zavisi od tvrdoće, rapavosti površine, dimenzija i oblika čestica (komada) rasutih materijala. Prema stepenu habajućeg dejstva, rasuti materijali se dele u više grupa:

• nehabajući materijali,

• malo habajući materijali,

• srednje habajući materijali, • jako habajući materijali.

Poznavanje abrazivnosti je veoma važno za pravilan izbor opreme koja se koristi u logistici rasutih materijala. Adhezija je izraženo privlačno dejstvo materijala prema nekom drugom materijalu, odnosno to je lepljivost neke materije u odnosu na neku drugu. To može da bude važna karakteristika rasutih materijala, pogotovu u nekim logističkim procesima (naprimer, iskladištenju). Kohezija je molekularno privlačenje u okviru iste materije. Materijali sa izraženom kohezionom silom veoma teško teku, pa je neophodno preduzeti dodatnu pažnju pri projektovanju skladišne, transportne i manipulativne opreme i uredjaja. Korozivnost je karakteristika materijala da razara druge materije, te se mora voditi računa pri izboru opreme koja se koristi u manipulisanju istim. Disperzivnost materijala se odnosi na karakteristiku da imaju malu gustinu i sposobnost stvaranja prašine u sredini u kojoj se nalaze. Zbog toga zahtevaju posebne postupke (naprimer, vlaženje) pri logističkim operacijama (transportu, manipulisanju). Higroskopnost je karakteristika materijala da apsorbuju vlagu iz okruženja. Mogu da uzrokuju probleme pri skladištenju, transportu i manipulisanju, time što gube tečljivost. Postoje i druge karakteristike rasutih materijala koje su, manje ili više, bitne za neke logističke operacije. 8.3. TEČNI MATERIJALI Tečni materijali (tečnosti) se kao takvi pojavljuju u logističkim procesima u neambalažiranom78 stanju. Takvi materijali se transportuju u cisternama ili cevnim transportom, skladište u skladišnim rezervoarima a pretovaraju (manipulišu) pretakanjem (utakanjem, istakanjem). 78

Ambalažirane tečnosti se svrstavaju u neki od oblika komadnih tereta.

164

Osnovni logistički procesi su specifični i zahtevaju primenu specijalizovanih sistema rada sa fluidima. Najveći broj tečnih tereta u logistici ima svojstva opasnih materija (sa različitim vrstama i stepenom opasnosti). 8.4. GASOVITI MATERIJALI Gasoviti materijali (gasovi) se kao takvi pojavljuju u neambalažiranom79 obliku. S obzirom na malu gustinu, a u cilju racionalnijeg tretmana, u logističkim procesima se pojavljuju u komprimovanom, tečnom (utečenjenom) ili čvrstom (smrznutom) stanju. Podrazumeva se primena specijalnih sistema i opreme za logističke procese.. Znatan broj gasovitih materijala u logistici pripada nekoj od kategorija opasnih materija. .................................................... Vrste i pojavni oblici materijala u logističkom sistemu imaju ključnu ulogu za izbor potrebne opreme, sredstava i uredjaja i odgovarajuće organizovanje logističkih procesa. Pri tome treba imati u vidu da se materijali u svim agregatnim stanjima mogu javiti kao komadna roba. Tečni, rasuti i gasoviti materijala zahtevaju specifična rešenja i tehnologije logističkih procesa. Komadna roba se može pojaviti u različitim oblicima, pri čemu treba težiti upotrebi jedinica tereta koje su kompaktne i nepromenjene tokom više logističkih operacija.

79

Ambalažiranei gasovi se svrstavaju u neki od oblika komadnih tereta.

165

III FAZE LOGISTIKE

166

9. LOGISTIKA NABAVKE Nabvka80 je jedna do ključnih makro funkcija popslovnog sistema. Podrazumeva: predvidjanje zahteva, istraživanje tržišta i traženje predmeta nabavljanja, realizaciju, pokretanje nabavljenog materijala i praćenje njegovog stanja kao dela imovine poslovnog sistema. Brzina i fleksibilnost reagovanja na zahteve i potrebe korisnika (kupaca) u velikoj meri zavisi od efektivnosti i efikasnosti nabavke i sposobnosti spoljnih dobavljača da isporuče neophodne materijale i usluge. Izbor i nabavka prave opreme za poslovanje (proizvodnju) mogu stvoriti konkurentnu prednost na tržištu i eliminisati operativne probleme poslovnog sistema. U krajnjem slučaju, kvalitet i zadovoljenje standarda proizvoda ili usluga koji se isporučuju, zavise od kvaliteta proizvoda ili usluga koji su ulazne (nabavljene) komponente preduzeća. 9.1. ZADACI NABAVKE Generalno posmatrano, zadaci nabavke se mogu posmatrati kao (tabela Tab. 9.1):

• planiranje, istraživanje tržišta i ugovaranje;

• realizacija toka materijala. Tab. 11.1 Zadci nabavke

NABAVKA Planiranje i ugovaranje Upravljanje tokom materijal a

• Planiranje nabavke • Istraživanje tržišta nabavke,

kontakti sa dobavljačima • Analiza cena i uslova

nabavke • Izbor dobavljača i

ugovaranje nabavke • Realizacija porudžbina • Organizovanje i kopntrola

procesa

• Izbor kanala toka materijala i upravljanje tim tokom

• Izbor logističkih operatera • Prijem i kontrola materijala • Transport, skladištenje,

pretovar, ... • Disponiranje materijala • Praćenje aktivnosti u

realizaciji toka materijala

Ukupni zadaci nabavke jednim delom su komercijalne i marketinške prirode, a drugim delom su zadaci logističkog karaktera. Raspodela zadataka u svakom konkretnom slučaju zavisi od više

80

Sinonim: kupovina.

167

faktora, kao što su: veličina poslovnog sistema, struktura poslovnog sistema, vrsta delatnosti poslovnog sistema, značaj nabavke, položaj sistema na tržištu, stanje i uslovi na tržištu, i sl. Medjutim, generalni zadatak je nepromenjen, odnosno treba obezbediti da u nabvci bude ispunjeno: pravi materijal (usluga), u pravoj količini, u pravim uslovima, u pravo vreme, iz pravog izvora, uz pravu uslugu, uz pravu cenu. U okviru realizacije svoje osnovne funkcije, nabavka treba da obezbedi:

• odgovarajući tok materijala (sirovina, poluproizvoda, pomoćnog materija, potrošnog materijala, ...) za potrebe funkcionisanja poslovnog sistema;

• minimizaciju investicija i troškova koji se odnose na zalihe;

• odgovarajuće standarde i kvalitet nabavljenih materijala i usluga;

• kompetentne dobavljače i isporučioce; • materijale i usluge po odgovarajućim cenama koje obezbedjuju najpovoljnije krajnje

efekte;

• konkurentnost poslovnom sistemu; • usaglašen rad sa drugim funkcijama i delovima preduzeća;

• minimum administrativnih aktivnosti i troškova i sl. Navedeni elementi i zadaci su, istovremeno, i osnovni faktori logistike. Razlika je u tome što se ovi faktori odnose na korisnike koji su u okviru preduzeća a logistika, kao integralna funkcija, ima korisnike u celom lancu snabdevanja. Nabavka i logistika imaju na strani, u odnosu na tok poslovnog procesa, ulaznog toka materijala mnogo zajedničkih elemenata. One moraju biti u koordinaciji kako bi bio osiguran kontinualni tok materijala kroz kanal snabdevanja. Organizaciona rešenja u poslovnim sistemima mogu biti različita: u nekima su to posebne funkcije u medjusobnoj koordinaciji, u nekima je nabavka deo logistike, a u nekima, pak, nabavka kontroliše i upravlja procesom logistike. Koordinacija nabavke i logistike može da se odnosi na više oblasti: ulazni transport, pretovar, skladištenje komponenata i sirovina, kontrolu zaliha, ... Intenzitet koordinacije zavisi od značaja navedenih funkcija u ligističkom sistemu i sistemu nabavke81. Nabavka i logistika su deo lanca snabdevanja. Ulazna logistika i nabavka jedne organizacije istovremeno je izlazna logistika i distribucija druge organizacije. Takav proces se odvija duž celog lanca nabavke. Zbog toga je medjuzavisnost i potrteba koordinacije logistike i nabavke i njihovih funkcija jasno izražena. Naprimer, nabavljena količina, karakteristike i dinamika isporuke materija utiču na obezbedjenje adekvatnog skladištenja (lokacije, skladišni prostor, zalihe) duž celog sistema. Isti faktori utiču i na organizaciju transporta (nadležnost, izbor vida transporta, izbor prevoznika, izbor transportnih sredstava).

81 Naprimer: transport je odlučujući u sistemu isporuke i snabdevanja prema JIN principima.

168

9.2. OSNOVNI PROCES NABAVKE Osnovni proces nabavke čini niz aktivnosti koje predtavljaju okvir i osnovne korake za realizaciju pojedinačnih nabavki. Čine ga:

• identifikacija potreba,

• izbor dobavljača,

• peiprema i ispostavljanje narudžbina, • organizovanje i kontrola isporuka,

• vrednovanje nabavke i dobavljača. Identifikacija i prepoznavanje potreba mogu biti obavljeni na više načina. To mogu da budu elementi koji su definisani planovima pojedinih celina, ili trenutno iskazane potrebe na osnovu nastalih situacija. Mogu da se odnose na tekuće poslovanje i/ili razvoj i investicije. Potrebe za nabavkama mogu biti ispospostavljene funkciji nabavke na različite načine, odnosno primenom različitih tehnika (popunjavanjem odgovarajuće dokumentacije, primenom EDI tehnologije, ...). Kada je potreba za nabavkom identifikovana i prepoznata mogu da uslede ostale aktivnosti nabavke. Izbor dobavljača može imati različite oblike i nivoe složenosti: od provere tačnosti osnovnih podataka o dobavljaču, preko pribavljanja (pred)ponuda, pregovaranja, provera statusa i stanja ponudjača, do analiza pojedinih detalja ponuda ili njihovih delova. Složenost aktivnosti koje se odnose na izbor dobavljača zavise od karaktera same nabavke (ponovljena nabavka, pojedinačna nabavka, nova kupovina, ...), kao i od karakteristika predmeta nabavke (materijali za tekuću proizvodnju, investiciona oprema, ..., proizvodi ili usluge male vrednosti, proizvodi ili usluge velike vrednosti, ...). Iz grupe potencijalnih dobavljača biraju se oni koji snabdevaju poslovni sistem potrebnim materijalima i/ili uslugama. U savremenim uslovima poslovanja delotvornije je i povoljnije poslovati sa manjim brojem, ali pouzdanih, dobavljača (za razliko od ranijeg stava da veći broj dobavljača znači pouzdaniju i povoljniju isporuku zbog konkurencije). Povoljni odnosi sa dobavljačima se moraju postepeno formirati, što zahteva korektnu saradnju. U uslovima manjeg broja važnih dobavljača omogućava se zajednički razvoj proizvoda (često za potrebe i kupca i dobavljača). Pored toga, moguće je obezbediti i druge povoljnosti: prioritete u isporučivanju, cenovne pogodnosti, niže troškove, bolju kontrolu kvaliteta, povoljnije uslove transporta, manje zalihe, isporuke JIT, i sl. Najčešće korišćeni činioci za izbor dobavljača jeste njihovo posedovanje različitih sertifikata, koji se odnose na zadovoljenje odredjenih standarda i uslova poslovanja (naprimer: standardi serije ISO 9000 - koji se odnose na sistem kvaliteta, standardi serije ISO 14000). Sami sertifikati koji se odnose na sistem kvaliteta ne osiguravaju kvalitet samog proizvoda, ali znače

169

konzistentnost onoga što se proizvodi82. Konzistentnost procesa je centralni deo poslovanja. I samo njihovo poboljšanje odvija se u uslovima izražene konzistentnosti. Poslovanje sa manjim brojem dobavljača podrazumeva usmeravanje veće pažnje za njihov izbor. Informacije za izbor mogu da potiču iz različitih izvora (Tab 9.2). Pri tome se podrazumeva da se naročita pažnja i odgovarajuće procedure pri izboru sprovode pri uspostavljanje poslovnih odnosa. U kasnijem poslovanju se ti odnosu održavaju i unapredjuju zajedničkim akcijama i naporima. Tab 9.2. Izvori informacija pri izboru dobavljača

• Osobleje preduzeća • Stručna štampa • Prodajni predstavnici • Registri proizvodjača • Katalozi • Poslovni (trgovački) adresari • Uzorci

• Trgovački posrednici • Vladine organizacije (agencije) • Banke • Privredne t(rgovačke) komore • Posete • Sajmovi, izložbe • ............

Priprema i ispostavljanje narudžbina slede nakon odabira dobavljača (isporučioca). Te aktivnosti obično počinju formiranjem i potpisivanjem ugovora i drugih dokumenata kojima se reguliše nabavka. Operativna realizacija nabavke počinje formiranjem i ispostavljanjem pojedinačnih porudžbina, prema dogovorenoj dinamici i ugovornim uslovima. Organizovanjem i kontrolom isporuka obezbedjuje se da se pravi materijali isporuče na odgovarajuća mesta u poručenim količinama. U slučaju poremećaja funkcija nabavke preduzima odgovarajuće mere za njihovo otklanjanje. Vrednovanje dobavljača i odgovarajućih nabavki je trajna aktivnostk koja se obavlja na više nivoa. Vrednuju se pojedinačne nabavke, ali i akumulirane nabavke prema kategorijama proizvoda ili usluga i odgovarajući isporučioci. Na osnovu podataka o nivou ispunjenosti ugovorenih, očekivanih i uobičajenih uslova donose se sudovi o kvalitetu isporučilaca. Početni izbor dobavljača se obavlja nakon analize svih izvora snabdevanja. Pri tome se vrše detaljne analize njihovih karakteristika (finasijska stabilnost, tehnološke karakteristike, programi obezbedjenja kvaliteta, stil upravljanja, nivo pružanih usluga, sposobnost isporuka JIT, iskustva drugih kupaca, pouzdanost, ... - Tab. 9 3).

82

David J. Bloomberg, Stephen B. LeMay, Joe B. Hanna: Logistics (pravod: Rahela Jurković, Zagrebačka škola ekonomije i managementa, 2006.)

Tab 9.3. Vrste pokazatelja za vrednovanje dobavlja

Cenovne pokazatelji:• cena materijala• uslovi plaćanja• ..........

Pokazatelji isporuke:

• pouzdanoat isporuke• vreme dostave• .........

Pokazatelji kvaliteta:

• reputacija dobavlja• pouzdanost proizvoda• tehničke specifikacije• ................

Različite karakteristike mogu imati razlikupca. Područje prihvatljivosti dobavlja''presekom'' njihovih domena različite metode i tehnike.

Sl. 9.1. Vrednovanje dobavlja

isporuka

cene

.3. Vrste pokazatelja za vrednovanje dobavljača ne pokazatelji:

cena materijala ćanja

Pokazatelji isporuke: pouzdanoat isporuke vreme dostave

Pokazatelji kvaliteta: reputacija dobavljača pouzdanost proizvoda

čke specifikacije

Pokazatelji usluga: • lakoća primene i upotrebe• lakoća održavanja • pouzdanost usluge • fleksibilnost dobavljača• programi obuke • vreme obuke • tehnički servis • pogodnost naručivanja• ..............

..............................

ite karakteristike mogu imati različit značaj, odnosno različito vrednovanje od strane je prihvatljivosti dobavljača, u odnosu na različite karateristike

(Sl. 9.1.). Za samo vrednovanje u postupku izbora primenjuju se

.1. Vrednovanje dobavljača i područje prihvatljivosti

............

usluge

kvalitet

Područje prihvatljivosti

dobavljača

170

a primene i upotrebe

fleksibilnost dobavljača

čivanja

čito vrednovanje od strane čite karateristike, definisano je

.1.). Za samo vrednovanje u postupku izbora primenjuju se

je prihvatljivosti

usluge

kvalitet

čje prihvatljivosti

ča

171

9.3. VRSTE NABAVKE Predmeti nabavki mogu biti veoma različiti. Medjutim, oni se mogu svrstati u nekoliko kategorija:

• komponente (za potrebe proizvodnje),

• sirovine (za potrebe proizvodnje), • materijali za procesiranje (za neproizvodne potrebe),

• pomoćna sredstva,

• osnovna oprema, • operativni materijali (za neproizvodne potrebe),

• gotovi proizvodi (za korporativne potrebe),

• usluge. Navedene kategorije predmeta nabavki mogu se realizovati u različitim uslovima, odnosno kao:

• rutinske nabavke, • nerutinske nabavke.

Rutinske nabavke realizuju se u ustaljenim nabavnim procedurama i, najčešće se ponavljaju tokom nekog perioda vremena. Nerutinske nabavke mogu da se odnose na specifičnosti u postupcima i procedurama (naprimer: obaveza obuke za korišćenje proizvoda), specifičnosti u dizajniranju i proizvodnji materijala (naprimer: proizvodi koji zahtevaju testiranje), spesifičnosti u korišćenju proizvoda (naprimer: proizvodi koji, zbog specifičnog korišćenja, zahtevaju uključivanje u odlučivanje većeg broja ljudi iz poslovnog sistema). Osnovni zadatak nabavke i odgovarajuća priprema materijala jeste da se isti stave na raspolaganje poslovnom sistemu i njegovoj proizvodnji, u zahtevanom trenutku, u potrebnoj količini i potrebnog kvaliteta. Zbog toga je neophodna visoka pouzdanost, raspoloživost, fleksibilnost i sastav isporuke. Podrazumeva se minimizacija ukupnih troškova koji se odnose na upravljanje i realizaciju toka materijala (planiranja, zaliha, skladištenja, transporta, pretovara, rukovanja). Navedeni elementi nabavke i obezbedjenja materijala, pored ostalog, zavise i od odnosa i vrste nabavke prema zahtevima proizvodnje. Pojedinačne nabavke u slučaju potrebe se realizuju tek kada se za odgovarajućim materijalima ukaže potreba. Na taj nači se izbegava vezivanje kapitala (koje je zavisno od kamata, nivoa zaliha i skladištenja). Istovremeno, primena ovakvih nabavki sužava akcione mogućnosti preduzeća u vremenu, i uslovljava nabavljanje materijala u nepovoljnijim uslovima. Pojedinačne nabavke karakteristične su za pojedinačnu proizvodnju, kao i u uslovima adekvatne dostupnosti materijala na tržištu.

172

Nabavke za zaliha odražavaju nezavisnost nabavke i proizvodnje. Zalihe se formiraju da bi proizvodni proces bio osiguran, odnosno da bi se uticaji dobavljača, uslova isporučivanja i kolebanja cena minimizirali. Negativne posledice formiranja zaliha su vezivanje kapitala za njihovo obezebedjenje i održavanje, kao i smanjenje nivoa obrta kapitala. Nekada, i pored visokog nivoa zaliha, nije moguće postići njihovu željenu strukturu i željene karakteristike proizvodnje. Nabavke sinhronizovane sa proizvodnjom omogućavaju da se smanji visok nivo vezivanja kapitala (kod nabavki za zaliha) i veliki rizici u održavanju stabilne proizvodnje (u slučaju pojedinačnih nabavki koje se odnose na nastale potrebe). Takve nabavke zahtevaju formiranje aranžmana sa dobavljačima na duži vremenski period. Tim aranžmanima se obezbedjuje uskladjivanje isporuka materijala sa potrebama proizvodnih procesa. Skladištenje nastaja samo u formiranju manjih, sigurnosnih, zaliha. Nabavke sinhronizovane sa proizvodnjom neophodne su u organizaciji proizvodnje prema JIT (Just In Time – upravo na vreme) koncepciji, koja se razvija da bi se povećala konkurentska sposobnost poslovnog sistema (u uslovima zahteva kupaca za povećanjem broja varijanti proizvoda, smanjenjem životnog ciklusa proizvoda i promenljivim uslovima tražnje). U takvoj proizvodnji neophodno je proizvoditi i isporučivati tačno prema potražnji. To zahteva i odgovarajuću (JIT) nabavku. Idealno stanje kome se teži jeste proizvodnja bez zaliha. JIT koncepcija proizvodnje i odgovarajuća nabavka zahtevaju redizajniranje lanca snabdevanja, njegovo pojednostavljenje i racionalizaciju materijalnih i informacionih tokova. Koncepcija zahteva znatno više od minimizacije zaliha. Ona uključuje i odgovarajući nivo kvaliteta, izbor transportnih sredstava, rešavanje problema lokacija i odgovarajuće ugovorne odnose sa dobavljačima (Tab. 9.4). Konvencionalni proces pripreme i isporuke materijala predvidja čitav niz aktivnosti (naprimer: kontrola, skladištenje), od koji se neke ponavljaju a prisutne su i kod isporučioca i nabavljača (kupca). Nasuprot tome, kod nabavke sinhronizovane sa proizvodnjom minimiziraju se, ili u idealnom slučaju, potpuno eliminišu aktivnosti koje ne doprinose povećanju vrednosti (Sl. 9.2). Pozivima za isporuku, kao jednom od oblika nabavke sinhronizovanje sa proizvodnjom, prethodi nekoliko nivoa planiranja i dogovora koji se odvijaju u talasima: okvirni plan i dogovor (sa najvećom periodičnošću, naprimer od nekoliko meseci), okvirne porudžbine (sa periodičnošću koja zavisi od vremena potrebnog za pripremu proizvodnje isporučioca) i poziv za isporuku (količina koje su isplanirane u okviru porudžbine) sa potrebnim instrukcijama (pojedinačne specifikacije, terminimi, mesta isporuke, ...).

173

Tab 9.4. Karakteristike JIN nabavke

Faktori nabavke Karakteristike Kvalitet

• Minimalna specifikacija proizvoda (od strane kupca) • Saradnja dobavljača sa kupcem radi zadovoljenja zahteva • Tesna saranja funkcija (odeljenja) za kvalitet dobavljača i kupca • Totalna kontrola kvaliteta duž celog procesa (a ne na uzorku)

Transport

• Raspored (disponiranje) transportnih aktivnosti od strane kupca (nabavljača)

• Potpuna kontrola transportnih aktivnosti Dobavljači

• Najvažniji dobavljači treba da su što je moguće bliže • Grupisanje udaljenih dobavljača • Trajno poslovanje sa dobavljačima • Konstantan nadzor i ocenjivanje dobavljača • Podsticanje dobavljača na JIT nabavku u odnosu na njihove isporučioce

Količine

• Česte i manje isporuke tačno odredjenih količina • Dugoročni ugovori o količinama koje se nabavljaju • Destimulacija zastoja u isporukama

Sl. 9.2. Koncepcije nabavke sinhronizovane sa proizvodnjom

Dobavljač

Operater-špediter Kupac

P

P

P

P K

K

K

K

Ku

Ku

Ku

Ku

PK

S

S S

S

Konvencionalni proces

Poziv za isporuku

Zajedničko upra- vljanje zalihama

Proizvodjači u blizini primaoca

P – proizvodnja K - kontrola S - skladištenje PK - prijemna kontrola Ku - kupac

174

Razmeštaj dobavljača u blizini primaoca (kolonija dobavljača u blizini kupca) pruža mogućnost za eliminisanje zaliha i aktivnosti koje ne doprinose povećanju vrednosti. Pored toga, takvi sistemi omogućavaju, za primaoca i isporučioca, povećanje fleksibilnosti u proizvodnji, smanjenje troškova skladištenja i zaliha, povećanje efikasnosti upravljanja i sl. Medjutim, oni imaju i ograničenja koja potiču od velikih udaljenosti dobavljača i kupca, strukture proizvodnje dobavljača koja je nepodesna za JIT, specifičnosti proizvoda i td. Zajedničko upravljanje zalihama može da se primenjuje u situacijama kada dodju do izražaja ograničenja u organizovanju kolonije dobavljača u blizini primaoca (kupca). Tada se mogu primenjivati modeli špediterskih skladišta. Primaocu se iz špediterskog skladišta isporučuju oni delovi koji su neophodni za proizvodnju. Zadatak špeditera je da preuzima materijale, skladišti ih, vrši kontrolu, komisionira naručene delove i izvrši JIT isporuku. Modeli špediterskih skladišta podrazumevaju: zasnivanje na kooperativnom stavu i saradnji isporučioca , špeditera i primaoca; diferencirano razvijanje (visine zaliha, tehničkih rešenja) prema dobavljačima u zavisnosti od specifičnosti isporučivanih materijala; intenzivnu razmenu informacija izmedju učesnika; precizne ugovorne klauzule i td. 9.4. DIFERENCIRANJE NABAVKE MATERIJALA Poslovni sistemi nabavljaju različite materijale. Nemaju svi materijali isti značaja za njihovo poslovanje i rezultate. Neophodno je različito tretirati i organizovati nabavku pojedinih materijala i/ili njihovih grupa. Različito posmatranje karakteristika i postupaka nabavke pojedinih materijala realizuje se prema odredjenim kriterijumima. Kao kriterijumi mogu se koristiti:

• relativni značaj materijala (ABC analiza),

• struktura potrošnje prema stabilnosti (XYZ analiza), • tip proizvodnje,

• stepen usluge,

• sposobnost skladištenja materijala, • raspoloživi kapacitet skladišta,

• pozicija na tržištu nabavke,

• uspešnost ekonomsko - finansijskih transakcija i sl. ABC analiza se temelji na jasnoj klasifikaciji materijala prema značaju. Značaj se, obično, izražava prema vrednosti materijala (tražena vrednost, potrebna vrednost), dostupnosti, potrebnoj količini u odredjenom vremenu, i sl. Klasifikacija se izvodi razvrstavanjem materijala u grupe (A, B i C) prema relativnom značaju. Iskustvo pokazuje da ključni značaj ima relativno mali broj pozicija matrijala, koji pripadaju grupi A (Sl. 9.3).

175

Sl. 9.3. ABC klasifikacija materijala

XYZ analiza može da služi kao dopuna ABC klasifikaciji, prema kojoj se materijali rzvrstavaju na osnovu stabilnosti potrošnje:

• grupa X – potrošnja sa neznatnim kolebanjima (promenama), • grupa Y – potrošnja sa jače izraženi kolebanjima (slučajnim promenama) i prosečno

iskazanom tačnošću, • grupa Z – potpuno slučajna i nepravilna potrošnja sa niskim nivoom tačnosti.

Za nabavku pogodnu za sinhronizovanje sa proizvodnjom (JIT nabavku) posebno su pogodne grupe materijala sa kombinacijom pripadnosti AX, BX i AY. Tip proizvodnje (mereno brojem ponavljanih postupaka) može imati različite oblike: pojedinačna proizvodnja, serijska proizvodnja i masovna proizvodnja. Nabavka sinhronizovana sa proizvodnjom uspešno se može primenjivati u masovnoj i serijskoj proizvodnji. Pojedinačna proizvodnja uslovljava pojedinačne nabavke. Sposobnost skladištenja materijala odnosi se na raspoloživi kapacitet skladišta, prilagodljivost skladišta i sl. Veći stepen usluge materijalima postiže se adekvatnim dimenzionisanjem skladišta i kontrolom nagomilavanja zaliha u lancu snabdevanja.

10

(%)

Koli činsko učešće

Vre

dnos

no uče

šće

A

B

C

20 35 (%)

80

95

100

176

Snabdevenost tržišta i rok isporuke utiče na izbor principa nabavke. JIT nabavku pogodno je promovisati u uslovima dobro snabdeveno tržita traženim materijalima, pogotovu kada kupac inicira značajno veliku tražnju. Uslovi male ponude, nestabilnih cena, nesigurnog vremena isporuke i problema u transporu, pojačavaju motivaciju nabavki sa zalihama. Zahtevi za autonomijom u radu mogu se više ostvariti postojanjem zaliha, koje imaju ulogu faktora stabilnosti sistema. Nabavka sinhronizovana sa proizvodnjom smanjuje stepen nezavisnosti, kako kupca tako i isporučioca. Na principe nabavke mogu uticati i drugi faktori, kao što su finansijsko-ekonomska ograničenja i sl. 9.5. NABAVKA I OKRUŽENJE Nabavka treba da bude u intenzivnim vezama sa drugim funkcija u poslovnom sistemu i različitim subjektima izvan njega. Druge funkcije ispostavljaju različite zahteve nabavci. Ponudjači nude različite materijale i usluge, koje nastoje plasirati poslovnom sistemu. Funkcija nabavke deluje kao faktor povezivanja i prolaza izmedju onih koji imaju zahteve za nabavku i onih koji nude proizvode i usluge. Razmena informacija tada postaje ključni faktor koji omogućava realizaciju plasmana i razmene materijala i usluga (Sl. 9.4 – 9.6).

Sl. 9.4. Unutrašnji tok informacija funkciji nabavke

NABAVKA

Projektovanje proizvoda

Projektovanje tehnologije

Planiranje

Proizvodnja

Finasije

Računovo-dstvo ............

Razvoj proizvoda

Upravljanje zalihama

Kontrola kvaliteta

177

Sl. 9.5. Spoljni tok informacija funkciji nabavke

Sl. 9.6. Tok informacija od funkcije nabavke 9.6. UDRUŽIVANJE U NABAVCI Udruživanje je odnos poslovnih sistema koji omogućava povećanje koordinacije, medjuzavisnosti, tržišnih pozicija i drugih oblika povoljnosti. Udruživanjem se dele i rasporedjuju opterećenja i koristi učesnika u nekom (unapred definisanom) periodu vremena (Tab. 9.5). Uspešna udruživanja omogućavaju postizanje odgovarajućih prednosti i odgovarajućih karakteristika koje se mogu javiti u različitim kombinacijama.

NABAVKA

Razvoj proizvoda

Uprava Razvoj procesa

Marketing

Finansije

Računovo- dstvo

............

Proizvodnja

Skladišta

Projektovanje

NABAVKA

Opšti tržišni uslovi

Informacije o proizvodima

Logistički uslovi

Operateri

Cene, popusti

Porezi, carine

............

Kapaciteti dobavljača

Uslovi dobavljača

Izvori nabavke

178

Tab. 9.5. Proces i karakteristike udruživanja na strateškom nivou83

Karakteristika procesa Primena • Poslovni sistemi razvijaju razumevanje

procesa koji svako od njih obavlja • Učesnici se obavezuju na jedinstvo u kanalu

distribucije (snabdevanja) koje nije obavezno i ekskluzivno

• Postignuti odnosi obostrano postaju deo korporacijske kulture

• Radja se početak strateškog partnerstva na

najvišim nivoima upravljanja

• Povećanja nivoa vertikalnih i horizontalnih komunikacija u poslovnim sistemima koje doprinose dogovorima na najvišim nivoima

• Zajednički marketinški planovi i podela zadataka

• Razvijanje poslovnog odnosa u kome se afirmiše zajednička odgovornost, fleksibilnost ali i kontrola

• Razvijanje nivoa odnosa sa kupcima • Sukobi medju učesnicima se brzo rešavaju

jer, u partnerstvu, imaju slične ciljeve • Povećanje privrženosti udruživanju uz veće

razumevanje na svim nivoima unutar poslovnih sistema

• Brzo se rešavaju i/ili sprečavaju problemi izmedju poslovnih sistema

• Poslovni sistemi postižu bolje tržišne

pozicije, konkurentske prednosti prednosti i veći profit

Zajedničko planiranje rezultat je prepoznavanja zajedničkih ciljeva i odgovarajuće koordinacije u njihovom dostizanju. Zajedničko planiranje je osnova svakog udruživanja. Podela koristi i opterećenja podrazumeva saradnju na bazi interesnih reciprotiteta (u vreme postizanja uspeha ili poslovanja u uslovima izraženih teškoća). Koristi i opterećenja, u nekom periodu vremena, treba da budu uravnoteženi (izjednačeni) kako nebi došlo u pitanje samo udruživanje. (Naprimer: prihvatanje kratkotrajnog smanjenjenja obima isporuka od strane isporučioca na račun većih isporuka u narednom periodu, ili prihvatanje viših početnih cena od strane kupca na račun kasnijeg smanjenja tih cena.) Mogućnost produžavanja partnerstva se zasniva na obostrano stečenom poverenju. Poverenje je osnovni faktor nastanka i nastavljanja udruživanja. Poslovni sistemi u udruživanju zajednički oblikuju saradnju koja, pored ostalog, može da podrazumeva i zajedničko ulaganje u poslove snabdevača. Razmena informacija i operativnih podataka mora da prati uspešno udruživanje i saradnju poslovnih sistema. Pri tome se podrazumeva da je neophodno usaglasiti tehnologiju te razmene, kako u pogledu procedura i postupaka, tako i u pogledu korišćene opreme.

83

Prilagodjeno prema: David J. Bloomberg, Stephen B. LeMay, Joe B. Hanna: Logistics (pravod: Rahela Jurković, Zagrebačka škola ekonomije i managementa, 2006.)

179

Operativna kontrola odnosi se na kontrolu poštovanja uslova udruživanja. Ona zavisi od dogovorenih postupaka, u skladu sa definisanim ciljevima. Stvaranje povezane korporacijske kulture je rezultat zajedničkog delovanja i rešavanja nastalih zadataka. Vremenom slične i povezane korporacijske kulture poprimaju sve veći broj zajednički elemenata. To doprinosi lakšem razumevanju partnerskih odnosa i daljem uskladjivanju njihovih načina delovanja. 9.7. NABAVKA ILI SOPSTVENA REALIZACIJA Materijali (proizvodi) i usluge, koji su neophodni za funkcionisanje poslovnog sistema, mogu biti obezbedjeni sopstvenom proizvodnjom, odnosno sopstvenim angažovanjem, i/ili nabavljeni na tržištu. Opredeljenja izmedju sopstvene proizvodnje i kupovine (Make or Buy odluke) često imaju strateški karakter. Zasnovane su na analizi čitavog niza faktora (Tab. 9.6). Generalno posmatrano, nabavljanje od spoljnih poslovnih subjekata (autsourcing) može imati niz prednosti, koje se kreću od nižih troškova do boljeg kvaliteta i neophodnog nivoa znanja. Medjutim, obezbedjenje materijala i/ili usluga od dobavljača može da bude povezano sa rizicima različite prirode. Neki od tih rizika su naročito bitni. Zalihe, odnosno visoki nivoi zaliha su povezani sa dugim vremenom i zastojima u isporukama. Rizik visokih zaliha se povećava ukoliko su u pitanju medjunarodne nabavke. Nestabilnost političke i socijalne prirode znatno povećava rizike. Ti rizici se mogu odnositi na uslove snabdevanja na nacionalnom i medjunarodnom nivou. Manifestuju se na nestabilnost materijalnih, informacionih i finansijskih tokova, kao i na opšte uslove i rizike nabavke. Valute svojom fluktuacijom utiču na nivoe cena, bez prethodnih spoznaja i najava. To veoma nepovoljno utiče na planske elemente i praćenje materijalnih troškova. Plaćanje i način prenosa sredstava i ovlašćenja može da bude otežano u svim nabavkama, pogotovu u onima u kojima učestvuju medjunarodni subjekti. Kvalitet može biti razlog obezbedjenja materijala i/ili usluga od strane dobavljača, ali i njegov rizik. Rizik, kao i nemogućnost otklanjanje nedostataka, se naročito povećavaju na velikim rastojanjima. Zbog toga foktori kvaliteta treba da budu precizno specificirani u fazi ugovaranja. Zakonodavstvo može biti značajna smetnja u sporovima za neispunjene obaveze iz snabdevanja, pogotovu u medjunarodnim okvirima.

180

Transport 84 može biti značajan rizik u nabavkama robe i usluga u pogledu cena, pristupačnosti, fleksibilnosti, pouzdanosti i sl. Raizik u medjunarodnom transportu se povećava. Medjunarodni transport zahteva i detaljno poznavanje uslova i klauzula u realizaciji transakcija. Lokacija dobavljača ima veliki značaj za nabavku kupca. To je pogotovu važno za medjunarodne nabavke. Rizike nabavke mogu da povećavaju i drugi faktori kao što su kultura, običaji, jezik i sl. Tab 9.6. Kriterijumi u Make or Buy analizi

Faktor odlučivanja Sopstvena proizvodnja Kupovina Investiciona spremnost • Postoji • Ne postoji Likvidnost (dugoročna i kratkoročna)

• Postoji u dovoljnoj meri • Ne postoji u dovoljnoj meri

Troškovi • Visoki troškovi nabavke • Niži troškovi nabavke Kadrovski potencijal • Postoji • Ne postoji i ne može se

efikasno obezbediti Sredstva za proizvodnju (slobodni kapaciteti)

• Postoje • Ne postoje i ne mogu se efikasno obezbediti

Znanje (Know-how)

• Postoji • Treba da se izgradi • Ne sme da se prepusti

drugome

• Postoji kod dobavljača • Ppostoji samo kod

dobavljača i zaštićen je patentima

Kvalitet

• Dobavljač nije u stanju da obezbedi traženi kvalitet

• Sopstvena proizvodnja nije u stanju da obzbedi traženi kvalitet

Nezavisnost • Ugrožena je ustupanjem proizvodnje

• Nije ugrožena ustupanjem proizvodnje

Pouzdanost dobavljača • Nije obezbedjenja • Postoji u dovoljnoj meri Rokovi

• Dobavljač ne može da obezbedi tražene rokove

• Sopstvena proizvodnja može da obezbedi tražene rokove

• Dobavljači su u stanju da obezbede tražene rokove

• Sopstvenom proizvodnjom se ne mou obezbediti traženi rokovi

Poslovne tajne • Ugrožene ustupanjem proizvodnje

Nisu ugrožene predajom proizvodnje

Tehničke izmene • Neophodne brze izmene Nisu neophodne Obim (rizik zaliha, rizik kapaciteta)

• Konstantan Promenljiv, nije potrebno brzo prilagodjavanje

Tehnologija • Razvoj sopstvene Brzo prilagodjavanje Tržište nabavke • Ne postoji

• Postoji mali broj dobavljača Veliki broj dobavljača koji mogu biti pogodni

84

Medjunarodne trgovačke klauzule (INCOTERMS) odredjuju dužnosti kupca i isporučioca u procesu kretanja robe..

181

Nabavka usluga opd spoljnih poslovnih subjekata može biti znatno teža od nabavke materijala. I pored toga, veliki broj poslovnih subjekata koji su fokurisani na svoje osnovno poslovanje (osnovnu delatnost), nabavlja usluge specijalizovanih preduzeća. Usluge se odnose na različite oblasti. Jedan od osnovnih problema pri nabavci usluga jeste kvalitet i njegova kontrola, koji proističu iz specifičnosti i prirode samih usluga. Smanjenje rizika u odnosu na kvalitet usluga doprinosi poznavanje njihovih karakteristika i faktora razlikovanja (Tab 9.7). Tab. 9.7. Karakteristike usluga

Karakteristike usluga Faktori uticaja Vrednost

• Što se više novca i vremena troši na uslugu ona je vrednija • Usluge se mogu kategorisati na usluge male, srednje i velike

vrednosti Stepen ponavljanja • Usluge mogu da se ponavljaju (rutinske usluge) ili da se

nabavljaju pojedinačno Fizička prepoznatljivost

• Neke usluge je moguće razlikovati prema stepenu fizičke prepoznatljivosti

• Odredjene usluge su fizički neprepoznatljive Usmerenost • Usluge mogu biti usmerene ka ljudima i ka proizvodnim

postrojenjima i procesima Priroda potražnje • Potražnja za uslugama može biti stalna, periodična i

pojedinačna Realizacija

• Usluge mogu realizovati ljudi ili postrojenja • Usluge koje realizuju ljudi mogu biti niskog, srednjeg i visokog

intenziteta rada • Usluge visokog radnog intenziteta zahtevaju visoke

intelektualne i stručne sposobnosti Isporuka

• Usluge se mogu realizovati na lokaciji kupca i lokaciji dobavljača

• Mesto isporuke usluge odtredjuje odnos kupca prema nekim organizacionim faktorima (radno vreme, obezbedjenje, zaštita na radu, instalacije i sl.)

Standardizacija

• Usluge sa više interakcije sa kupcem imaju manji stepen standardizacije (i veću cenu)

• Veća standardizacija zahteva manje kontakta sa kupcima Potrebne veštine • Zahtevane veštine mogu se kretati u velikom rasponu

• Povećanje zahtevanih veština poskupljuje uslugu ……………………………………… U savremenim uslovima poslovanja od nabavke se zahteva ne samo da (svojom efektivnošću i efikasnošću) snižava troškove, veća da stvara uslove za ostvarivanje konkurentske prednosti i

182

stvaranje profita. Karakteristikama nabavke se, pored ostalog, realizuje strategija poslovnog sistema. Uspešna realizacija funkcije nabavke podrazumeva poznavanje niza poslova koji se mogu diferencirati kao:

• odlučivanje o sopstvenoj realizaciji ili nabavljanju (Make or Buj analize),

• utvrdjivanje stepena saradnje sa isporučiocima, • izbror dobavljača (isporučioca),

• obezbedjenje snabdevanja,

• optimizacija troškova. Generalno posmatrano, ukupni poslovi u domenu nabavke odnose se na proučavanje i spoznaju tržišta isporuke, organizovanje samih procesa u toj oblasti i oblikovanje odgovarajućih tokova materijala od isporučioca do primaoca. Pri tome treba imati u vidu da su te aktivnosti i sami tokovi materijala integralni deo ukupnih aktivnosti poslovnog sistema, te se ne mogu posmatrati izolovano.

183

10. LOGISTIKA PROIZVODNJE Proizvodnja povezuje proizvodne kapacitete i njihove izlazne jedinice (proizvode) sa potražnjom tržišta kupaca. To povezivanje se može realizovati na različite načine i sa različitim stepenom usaglašenosti. Potražnja može da bude veća od mogućnosti proizvodnih kapaciteta. Time se stvara zaostajanje proizvodnje i isporuka. U drugim situacijama potražnja može biti smanjena. Kapaciteti proizvodnje su tada neikorišćeni. Ako se tome dodaju različitosti u proizvodnom programu, problem istovremenog zadovoljenja tražnje i iskorišćenja proizvodnih kapaciteta postaje veoma kompleksan i teško rešiv. Samo u odredjenim situacijama dobro planirane proizvodnje nastaje usaglašenost potražnje i mogućnosti isporuka, čime se optimizira iskorišćenost proizvodnih kapaciteta. Navedene situacije odnose se kako na proizvodnju, tako i na usluge. Smanjenje neizvesnosti u donošenju bitnih poslovnih odluka zasniva se na adekvatnom predvidjanju i planiranju. Planiranja i predvidjanja mogu imati dugoročni, srednjoročni i kratkoročni karakter. Dugoročna planiranja se odnose na definisanje potrebnih proizvodnih i/ili uslužnih kapaciteta (objekata, opreme, postrojenja, uredjaja, radne snage, investicija, ...). Kreatkotrajna planiranja i podrazumevaju distribuiranje, raspored i kontrolu na nivou pojedinačnih poslova i elemenata rada. 10.1. OSNOVNI PROCES PLANIRANJA U PROIZVODNJI Osnovni proces planiranja počinje aktivnostima predvidjanja (Sl. 10.1). Predvidjanje može biti jasno izdvojeno i determinisano, ili obuhvaćeno odlukama koje se odnose na kapacitete i distribuciju (raspored) proizvodnje. Takve odluke su strateške prirode i dugoročnog karaktera. Odnosi se na predvidjanje plasmana proizvoda i usluga i, na osnovu toga, potrebne tehnološke elemenate i postrojenja, njihove kapacitete karakteristike i raspored u odnosu na tržište. Naporedo sa tehnološkim elementima i postrojenjima predvidjaju se potrebni ljudski resursi (njihova struktura i uslovi rada), kao i ostali resursi bitni za poslovanje. Kada se instaliraju potrebni tehnološki elementi i radna snaga, jedan od osnovnih problema postaje raspored proizvodnje (vršenja usluga) u vremenu, odnosno dinamika proizvodnje i usluga. To podrazumeva da kapaciteti i potražnja, po vrsti proizvoda i vremenu, budu uskladjeni u tom vremenskom periodu.

184

Operativno upravljanje i organizovanje odnosi se na usmeravanje i realizaciju pojedinih poslova, njihovog redosleda i prioriteta za procesuiranje. Zadati poslovi i porudžbine se mogu izvršavati na više načina i sa različitim prioritetima. Izbor optimalne varijante definisan je kriterijumima i principima poslovnog sistema. Predmet nadzora su procesi i poslovi u celini. Nadzor obezbedjuje kontrolu uskladjenosti planiranog i realozacije u odnosu na strukturu, obim i dinamiku.

Sl. 10.1. Opšti proces planiranja proizvodnje

Uspešnost poslovnog sistema odredjuju faktori kao što su poslovni procesi, tokovi materijala (proizvoda) i vremenski ciklusi. Uredjene ovih faktora, generalno posmatrano, determiniše i uredjenje proizvodnje i poslovanja. Logistika proizvodnje je orjentisana ka uredjenu tokova materijala. Ona je sastavni deo logističke funkcije poslovnog sistema. Predstavlja ukupnost zadataka i mera koje se izvode iz nje u cilju optimizacije protoka materijala u procesu transformacije predmeta rada. Realizaciju optimizacije tokova materijala, kao što se iz prethodnog vidi, obezbedjuje logistika u dva osnovna segmenta:

Predvidjanje

• Tehnološki faktori • Resursi

Celovit plan

Raspored

Operativno upravljanje

Nadzor

185

• ukupno (celovito) planiranje i usaglašavanje prostorne strukture poslovnog sisteama sa racionalnim odvijanjem toka materijala85, i

• planiranje proizvodnje i (interne) dostave materijala u prostorno definisanom sistemu. Celovito planiranje je srednjoročno i dugoročno, obično strateškog karaktera. Planiranje proizvodnje orjentisano je na kraće periode i, obično, je srednjoročnog i kratkoročnog oblika. 10.2. PLANIRANJE PROSTORNE STRUKTURE POSLOVNOG SISTEMA Ukupno planiranje, odnosno planiranje poslovne strukture preduzeća, podrazumeva oblikovanje proizvodnih procesa odgovarajućeg kapaciteta i odgovarajućih uslova rada, sa aspekta obezbedjenja racionalnog toka materijala. Može da se odnosi na potpuno nove kapacitete, proširenje postojećih kapaciteta ili premeštanje istih. Pri tome treba obezbediti:

• optimalan tok proizvodnje,

• optimalnu iskorišćenost prostora,

• adekvatnu fleksibilnost izgradnje i funkcionisanja poslovnog sistema. Prostornim oblikovanjem poslovnog sistema se, po pravilu, nastoji ostvariti više ciljeva istovremeno. Postavljeni ciljevi mogu biti komplementarni ili suprostavljeni, odnosno konkurentski. Faktori prostornog oblikovanja Bitni faktori prostornog oblikovanja preduzeća su proizvod, pogonska sredstva (uredjaja, opreme), radna snaga, zakonske odredbe, postojeći objekti, oblici lokacije i parcelizacija zemljišta. Zahtevi u odnosu na proizvod proizilaze iz njegovih karakteristika (gabarita, težine, oblika, ...). Te karakteristike opredeljuju potrebe za površinama koje su neophodne za obradu, skladištenje, manipulisanje i transport, kao i za oblikovanje tih površina. Konstruktivni sastav proizvoda odredjuje postupke proizvodnje i redosled radnih postupaka i operacija. Sve to utiče na raspored pogoskih sredstava i, samim tim, karakteristike toka materijala, energije i informacija i odgovarajućih kontakata. Značaj pojedinačnih navedenih tokova za formiranje layout-a zavisi od proizvodnih postupaka86. Pogonska sredstva utiču na layout svojom veličinom, težinom i tehnološkim osobinama. Veličina i težina definišu zahteve u odnosu na podlogu i njihovo postavljanje bez smetnji (u

85

Layout poslovnog sistema, odnosno njegovo prostorno uobličavanje. 86

Naprimer: kod transportno intenzivne proizvodnje prioritet ima postavljanje pogona sa orjentacijom prema toku materijala. Kod energetski intenzivne proizvodnje raspored se ravnja prema energetskim izvorima.

186

odnosu na nosivost podloge, visinu prostorije, površinu, ...). Lokacije se opremaju odgovarajućom infrastrukturom87. Sa aspekta rada radnika postavljaju se zahtevi u odnosu na humane uslove rada i rasporeda radnih mesta88. Adekvatnim layout-om i uredjenjem89 radnih mesta olakšava se proširenje sadržaja i prenosa dispozitnih zadataka. Karakteristike i veličina lokacije (parcele) i raspored drugih objekata utiču na formiranje prostornog rasporeda postrojenja i opreme. Moguća ograničenja nastaju kako kod novih planova, tako i kod proširenja i izmeštanja postojećih pogona. Na raspored i oblikovanje objekata utiču okolina pogona, preko topografije i nosivosti zemljišta, infrastrukturnih objekata i instalacija i sl. Na prostorni raspored i oblikovanje objekata i postrojenja utiču i zakonske odredbe. One obuhvataju pravila i uslove (prostorne, urbanističke) izgradnje objekata, zaštite životne sredine, bezbednosti i sl. Proces prostornog oblikovanja Planiranje i prostorno oblokovanje strukture poslovnog (fabričkog) sistema je kompleksan proces koji sadrži samo neke elemente logistike (Sl. 10. 2). Jasno razgraničenje izmedju zadataka logistike i drugih oblasti može se razgraničiti samo u konkretnom slučaju. Polaz u analizi i planiranju su ključni podaci. Podaci koji se analiziraju zavise od konkretnih uslova i situacija koje zavise od toga da li je u pitanju novo postrojenje ili je racionalizacija postojećeg. Predmet posebne pažnje treba da budu podaci o reprezentativnim proizvodima (naprimer, na osnovu ABC analize) i delovi sistema koji generišu relativno velike troškove. Pored definisanja ključnih podataka, važno je odrediti zahteve u pogledu nivoa njihove tačnosti. Izvori podataka mogu biti različiti: postojeća dokumentacija preduzeća, snimanja u postojećim pogonima90, intervjusanje (standardizovani intervjui), spoljni izvori i sl. Proizvodni program i njegovo planiranje je kompleksno pitanje koje uključuje različite oblasti. Njime se definišu:

• vrste proizvoda (kvalitativne komponente), • količine proizvoda (kvatitativne komponente),

• vreme u kome treba proizvoditi odredjene vrste i količine artikala (trenutke proizvodnje). 87

Naprimer: transportno intenzivna sredstva zahtevaju lokacije povoljne sa aspekta transporta. 88

Pod humanism uslovima podrazumevaju se uslovi i raspored radnih mesta koji doprinose povećanju zadovljstva radnika. 89

Na uredjenje radnih mesta utiču, pored ostalog, i osvetljenje, boja, provetravanje, klimatizacija, buka, oblik, ... 90

Posmatranje i snimanje u slučajno odabranim vremenskim razmacima (multimomentna metoda)

187

Sl. 10.2. Opšti tok prostornog planiranja Poizvodni program se može odredjivati na osnovi više polaznih strategija u čijim osnovama su:

• poznata tražnja i i zahtevi poznatih kupaca,

• očekivana i pretpostavljena tražnja na pretpostavljenom (očekivanom) tržištu,

• kombinacija prethodnih i drugiha metoda koje, pored ostalog, uzimaju u obzir i karakteristike tehnoloških elemenata i postrojenja.

ANALIZA • podataka

• proizvodnih programa

• tendencija (promena) i PLANIRANJE • sredstava rada

• kadrova • površina

• toka materijala

KONCEPCIJA • proizvodnje i montaže

• tehnolog. proizvodnje • materijalnih tokova

IDEJNI PLAN • rasporeda (layout-a) • gabarita (dimenzija)

• vrednovanje varijanti

GLAVNI PLAN • opreme (sredstava) • tokova materijala • vrednovanje varijanti

188

Poslednjih godina na značaju dobija proizvodnja za poznatog kupca. Medjutim, uvek se može postaviti pitanje njene dugoročnosti. Očekivana tražnja podrazumeva značajne rizike u predvidjanjima, realizaciji i inoviranji proizvodnog programa. Kombinovane strategije imaju odredjene prednosti u smislu raspodele rizika i uzimanja u obzir više različitih faktora. Promene proizvodnog programa tokom nekog vremenskog perioda su od interesa za svaki poslovi sistem. Promene mogu da se odnose na strukturu artikala, obim proizvodnje po artiklima, veličine serija, sezonske oscilacije, zahteve i standarde u odnosu na kvalitet i sl. U svim slučajevima i analizama pojedinih obeležja, treba imati u vidu da su karakteristike tehnologija i postrojenja, kao i nihov razvoj i način obezbedjenja, jedna od kljičnih varijabli planiranja. Sredstva rada i nihove karakteristike se utvrdju na osnu programa proizvodnje. Definišu se tehnološke potrebe, odnosno sredstva rada prema vrsti, broju, vremenu i prostorn rasporedu. Proizvodna sredstva i nihove tehničko-tehnološke karakteristike utvrdjuju se na osnovu broja, karakteristika i konstruktivnih oblika pojedinačnih delova, odnosno predmeta rada (tzv. profil delova). Pored ostalog, ti elementi definišu postupak i obim rada, odnosno obrade (tzv. profil obrade). Uporedjivanjem profila obrade i radnih karakteristika mašina (tzv. profila mašina), odredjuju se pottrebni kapaciteti sredstava rada. Pri tome mogu nastati različite vrste potreba:

• zamena postojećih sredstava rada (identičnim ili tehnološki novim sredstvima),

• dopuna postojećih sredstvima rada (identičnim ili tehnološki novim sredstvima). Osim kod zamene identičnim sredstvima, sve ostale potrebe zahtevaju izmene prostornog rasporeda (layot-a). To istovremeno zahteva izmene u instalacijama, ali i u tokovima materijala. Radna snaga mora biti definisana po kvalifikaciji, broju, iskustvu, znanjima, veštinama i dinamici uključivanja u radne procese. Pri planiranju radne snage moraju biti uzeti u obzir postojeće stanje, ali i trendovi u oblasti intenziteta korišćenja ljudskog rada odredjenih tehnologija. Potrebne površine u prostornoj strukturi odredjene su karakteristikama sredstava rada i njihovim zahtevima za površinama, površinama koje su neophodne za komunikacije i saobraćaj, zahtevima za površinama koje definiše tok materijala, zahtevima za površinama koje definišu broj radnika i uslovi rada radnika i sl. Tako odredjene površine su osnova za definisanje ukupnih površina objekata i potrebnih gradjevinskih parcela. Površine koje zahtevaju tokovi materijala odnose se na površine za skladišta, površine za transport materijala i kretanje transportno-manipulativnih sredstava, površine za odlaganje materija, utovar, istovar i sl. Te površine je teško odrediti u fazi planiranja, s obzirom da se one

189

proračunavaju i odredjuju u tek kada se odredi definitivan raspored opreme i prostorija. Zbog toga su neophodne procene i iskustveni pokazatelji91 o veličini tih površina. Pored toga neophodno je uzeti u obzir različita ograničenja i uslove koji potiču od saobraćaja a imaju uticaj na odredjivanje layout-a. Tokovi materijala i njihov intenzitet planiraju se na osnovu proizvodnog programa. Ukoliko je proizvodni program takav da zahteva široku lepezu potrebnih materijala neophodno je odrediti njihove reprezente. Pri tome se, uobičajeno, koriste ABC analiza i PQ92 analiza. Primena ovih metoda može se odnositi na različite kriterijume (obim, promet, troškove, časove izrade i sl.). Za prikazivenje tokova materijala prema različitim kvantitativnim i kvalitativnim karakteristika mogu se koristiti različite tehnike kao što su tabale (naprime: ''od-do'' tabele, Tab 10.1), grafovi, dijagrami (naprimer: dijagram toka materijala – Sankey dijagram, Sl. 10.3) i sl. Tokovi materija se iskazuju u različitim veličinama (t, m3, kom, ...). Medjutim, za vćinu logističkih operacija (transport, skladištenje, ...) bitan je njihov pojavni oblik. Zbog toga je važno količine materijala predstaviti brojem logističkih (najčešće transportnih) jedinica. Time se, istovremeno, mogu planirati i potrebni logistički kapaciteti za različite logističke faze. Tab. 10.1. ''Od – do'' tabela toka materijala (u jedinicama mere)

Do Od

Skladište sirovina

Proizvo-dnja

Montaža

Skladište got. proiz.

Otpad

Distri-bucija

Recilka-ža

Ukupno

Prijem materijala

100 100

Skladište sirovina

72 20 10 102

Proizvodnja

52 16 8 76

Montaža

4 65 3 72

Skladište got. proiz.

91 91

Otpad

2 9 11

Ukupno

102 76 72 91 11 91 9

91

Iskustva su pokazala da se ukupne površine sredstava rada uvećavaju za oko 40% kao učešće površina za saobraćaj. 92

PQ (Produkt Quantum) analiza: analiza proizvod-količina

190

Sl. 10.3. Dijagram toka materijala - Sankey dijagram

Koncepcija proizvodnje ima različit uticaj na tokove materijala. Prema rasporedu proizvodnih i montažnih mesta, ona može biti orjentisana ka nekom od osnovnih oblika (Tab. 10. 2):

• radionička,

• grupna, i

• protočna. Osnovno obeležje radioničke proizvodnje jeste razmeštaj istovrsnih obrada (i odgovarajućih sredstava rada - mašina) u posebne celine, odnosno radionice. Prednosti ovakve proizvodnje su:

• elastičnost i lako prilagodjavanje pri promeni vrste proizvoda i veličine serije;

Prijem robe

Proizvodnja

Skladište sirovina

Skladište gotovih proizvoda

Distribucija

Montaža

Otpad

Reciklaža

9

100

72 20

10 52

65

91

16

4

3

8

2

191

• istovetnost prostornih uslova i instalacija pri postavljanju istorodnih sredstava rada (mašina);

• jednostavnost kontrole sredstava rada i neophodnih izmena. Nedostaci radioničke proizvodnje su:

• relativno dugi transportni putevi;

• relativno veliko angažovanje proizvodnih kapaciteta i dugo trajanje proizvodnih procesa; • značajno medjufazno skladištenje i zalihe poluproizvoda;

• potrebam relativno veliki prostor za medjufazno skladištenje; • otežano praćenje toka proizvodnje i obrade jedinica predmeta rada.

Tab. 10.2. Karakteristike pojedinih koncepcija proizvodnje Koncepcija proizvodnje

Radionička proizvodnja

Grupna proizvodnja

Protočna proizvodnja

Kar

akte

rist

ike

Područje odgovornosti

Radionica Grupa Linija

Vrsta postupka

Iste vrste Različit Različit

Raspored postupaka

Proizvoljan U obliku grupe Usmeren po redosledu

Tok materijala

Promenljiv Promenljiv Definisan i usmeren

Obim obrade

Delimična obrada Kompletna obrada Kompletna obrada

Osnovna orjentacija

Na postupak Na predmet rada i postupak Na predmet rada

Obr

ada

Oblik predmeta rada

Raznovrsni oblici Slični oblici Isti, odnosno slični oblici

Tehnologija rada

Istovetna tehnologija Različite tehnologije u različitom redosledu

Različite tehnologije i isto redosledu

S – skladište sirovina, medjuskladište, skladište gotovih proizvoda. O – obrada, montaža.

Protočni princip karakteriše raspored sredstava rada prema redosledu proizvodnih i montažnih operacija. U zavisnosti od vremenske koordinacije proizvodnih radnih mesta, mogu se razlokovati serijska proizvodnja (vremenski nezavistan i usmeren toko materijala), proizvodnja na transver liniji (vremenski povezan i usmeren tok materijala) i proizvodnja na fleksibilnim transver linijama (tok materijala u taktu i sekvencijalnom redosledu opreme, sa mogućnošću brze pripreme proizvodnje unutar jedne grupe predmeta rada). Prednosti protočne proizvodnje su:

• visok stepen iskorišćenja kapaciteta;

s s s s s s

o

o

o

o

o

o

o o o

192

• veoma kratki transportni putevi;

• visoko iskorišćenje perostora;

• značajno otsustvo medjufaznih skladišta; • visoka produktivnost;

• jednostavno upravljanje i praćenje proizvodnje; • jednostavno disponiranje materijala i transportnih sredstava, i sl.

Nedostaci protočne proizvodnje su:

• visoko fiksni troškovi sistema; • relativno niska elastičnost u organizaciji proizvodnje;

• orjentisanost ka velikim serijama i dužem vremenskom periodu proizvodnje; • neophodna pogodnost proizvoda za protočnu proizvodnju.

Izmedju ova dva ekstremna oblika toka proizvodnje nalazi se grupna proizvodnja. Ovim oblikom proizvodnje nastoje se povezati prednosti radioničkog i protočnog tipa (preko flesibilnosti izvršenja različitih proizvodnih zadataka i postizanja toka materijala). Tipični oblici grupnog koncepta proizvodnje su:

• proizvodne ćelije (kao specijalizovane visoko automatizovane jedinice); • proizvodna ostrva (sa tehnološkim i organizacionim dominantnim komponentama);

• fleksibilni proizvodni sistemi (kao sistem automatizovanih proizvodnih jedinica-stanica povezanih automatizovanim sistemima za transport sa istovremenom obradom različitih predmeta rada);

• proizvodni segmenti (skup proizvodno orjentisanih jedinica koje obuhvataju više stepeni logističkog lanca organizovanih kao centar troškova).

Koncepcija tehnologije proizvodnje ne pripada neposredno oblasti logistike. Medjutim, ona obuhvata ocenu predložene tehnologije u odnosu na logističke kriterijume. Idejnim projektovanjem i planiranjem rasporeda (layout-a) objekata formira se rešenje koje je bez restrikcija, sa maksimalnim (idealnim) ispunjenjem postavljenih zahteva. Osnovni zadatak idejnog layout-a jeste prostorni raspored fiksnih proizvodnih sistema, objekata i instalacija. Obavlja se na više nivoa. Na najvišem nivou su rasporedi makroelemenata (objekata, pogona, proizvodnih odeljenja, ...). Na osnovu njih su rasporedi nižih elemenata, sve do najnižeg nivoa na kome se definiše raspored proizvodnih jedinica (uredjaja, mašina, ...) i pojedinačnih radnih mesta. Sastavni deo takvog planiranja su i elementi logistike (skladišta, pretovarni frontovi, infrastruktura, ...). Jedan od osnovnih ciljeva pri planiranju layout-a jeste optimizacija funkcija i tehnoloških elemenata logistike (skladišta, unutrašnji transport, pretovar, ...). Pri tome, ciljevi i kriterijumi optimizacije mogu biti različiti (naprimer: minimizacija troškova, vremena, rastojanja,

193

transportnor rada, ..., maksimiranje bezbednosti, zaštite, ..., fleksibilnosti i sl.). Oni imaju različit uticaj i nivo značaja na ukupno vrednovanje varijantnih rešenja. Formiranje prostornog rasporeda je kompleksan zadatak. On se realizuje u više faza sa postepenim i kontrolisanim uvažavanjem različitih uslova i ograničenja. Počinje se od jednog idealizovanog rešenja koje uzima u obzir samo opšta ograničenja (naprimer: urbanističke uslove, karakteristike zemljiošta, karakteristike infrastrukture i sl.). Postepenim uvodjenjem realnih uslova i ograničenja (prirodnih, tehničkih, tehnoloških, ekonomskih, pravnih, ...) spoznaje se stvarni ambijent u kome postrojenje treba da funkcioniše. Drugim rečima, od jednog idealizovanog, postepenim uvažavanjem uslova, dolazi se do realnog idejnog rešenja prostornog rasporeda faktora funkcionisanja poslovnog sistema. U procesu formiranja prostornog rasporeda koriste se različite metode, postupci, tehnike, veštine93.

Glavni plan (projekat) poslovnog sistema odredjene lokacije daje konačan raspored svih tehnoloških elemenata (površina, postrojenja, opreme, instalacija, infrastrukture, ...). Drugim rečima, prave se detaljna rešenja rasporeda sredstava i detaljna rešenja toka materijala (raspored snabdevanja i pražnjenja). Na bazi vrednovanjna varijanti prema postavljenim kriterijumima vrši se izbor definitivnog rešenja. 10.3. PLANIRANJE PROIZVODNJE U prostorno definisanom i oblikovanom poslovnom sistemu, planiranje proizvodnje je proces kratkoročnog do srednjoročnog značaja. Zasniva se na identifikovanim i usvojenim principima oblikovanja proizvodnih sistema i odgovarajućih ztahteva i trendova logističke koncepcije. Tendencije i zahtevi logistike proizvodnje Organizacija proizvodnje na bazi klasičnih proizvodnih struktura dovodi do smanjenja ili gubitka tržišne konkurentnosti. Savremene tendencije logistike zahtevaju proizvodnju koja se ne zasniva na realizaciji velikog obima i proizvodnim funkcijama i postrojenjima velikog kapaciteta. Nove logističke tendencije zasnovane su na različitim faktorima. Struktura proizvodnje u novim zahtevima i uslovima, pored ostalog, podrazumeva:

• usmeravanje prema zahtevima i potrebama tržišta,

• protočnu proizvodnju i na veoma ograničenom broju proizvoda, • prilagodjavanje zahtevima kupaca,

• sve veći broj različitih proizvoda,

93

Široku primenu imaju kompjuteri i raznovrsna softverska podrška, koji omogućavaju dobijanje kvalitetni rešenja.

194

• brzu izmenu asortimana proizvoda,

• povećanje mogućnosti angažovanja dobavljača (umesto sopstvene proizvodnje),

• smanjenje rokova i troškova proizvodnje, • povećanje sposobnosti izmene proizvodnje, i sl.

Povećanje fleksibilosti i izgradnja fleksibilnih potencijala zahtevaju kvalitativnu, kvantitativnu i vremensku elastičnost. Kvalitativna fleksibilnost podrazumeva obezbedjenje proizvodnih postrojenja za proizvodnju više generacija proizvoda, odnosno povećanje njihove univerzalnosti i sposobnosti za ponovnu upotrebu. Kvantitativna fleksibilnost se osdnosu na mogućnost uskladivanja rada postrojenja tokom proizvodnog procesa i obavljanja delatnosti u uslovima oscilovanja potražnje. Vremensku fleksibilnost obezbedjuje zanemarljivo vreme podešavanja opreme (naprimer, tokom izmene alata) i slobodu oblikovanja toka materijala kroz sistem. Razvoj proizvoda i proizvodnog procesa odvijaju se paralelno (za razliku od ranijeg postupka gde se prvo razvijao proizvod a potom proizvodni proces). To podrazumeva i pravovremeno uključivanje (a time i obezbedjenje dugoročne saradnje) kooperanata i dobavljača kako bi se ove aktivnosti maksimalno vremensi preklapale. Organizacija procesa usmerena na protok materijala je posledica zahteva na veću fleksibilnost. To pretpostavlja da tokovi moraju biti decentralizovani, da se proizvodi pri oblikovanju prolagodjavaju procesima, organizaciona struktura se prilagodjava zahtevima toka i proizvodnje, smanjuje se striktna podela rada, kontrola kvaliteta se integriše u tok proizvodnje i sl. Proizvodnja orjentisana na tok dovodi do formiranja manjih, preglednih i delimično samostalnih jedinica, koje se integrišu adekvatnim tokovima informacija. Poboljšanje kvaliteta je uslov realizacije koncepcije usmerene na ubrzanje realizacije protoka materijala, informacija i vrednosti, odnosno optimizacije logističkog lanca. To podrazumeva uključivanje planiranja kvaliteta u proces razvoja. Time kvalitet postaje sastavni deo kulture preduzeća, zahtevi kvaliteta postaju sveobuhvatni, odnose se na sve nivoe i sve faze rada (do izvan granica preduzeća). Kvalitet postaje podrška organizaciji proizvodnje u skladu sa potrebama i zahtevima protoka. Ciljevi oblikovanja proizvodnih sistema Sistemi za proizvodnju mogu biti različito obliokovani, što zavisi od mnoštva faktora. Zbog toga se ne mogu dati univerzalna rešenja. Medjutim, mogu se definisati polazne osnove i preporuke u kojima se mogu definisati i oblikovati sistemi za proizvodnju. Skraćenje vremena protoka materijala duž logističkog lanca doprinosi povećanju stepena fleksibilnosti u odnosu na kupca, smanjenju angažovanog kapitala u obrtnim sredstvima,

195

povećanje spremnost za isporuku i smanjenju verovatnoće izmena. Zbog toga je neophodno identifikovati one aktivnosti koje mogu da doprinesu smanjenju učešća vremena protoka u vremenu za proizvodnju (Sl. 10.4). Realizacija kraćeg vremena protoka može se postići:

• povećanjem fleksibilnosti proizvodne opreme, • smanjenjem stepena rasčlanjenosti proizvoda,

• povećanjem fleksibilnosti rada radnika,

• formiranjem varijanti proizvoda na kraju linije povećanja vrednosti, • intenzivnijim uključivanjem dobavljača u proces stvaranja proizvoda,

• oblikovanjem kratkih i jednostavnih tokova materijala i informacija,

• uvodjenjem efikasnog informacionog sistema, i sl. Savremeno tržište zahteva smanjenje vremena protoka. To podrazumeva da treba postići visok stepen spremnosti isporuke, ali bez posedovanja visokog nivoa zaliha.

Sl. 10.4. Učešće vremena protoka u vremenu za proizvodnju

Zmanjenje zaliha, u kojima je angažovan obrtni kapital, može se postići primenom dobro osmišljenog sistema za upravljanje proizvodnjom, koji je zasnovan na optimizaciji protoka materijala. Polazne osnove takvog sistema su:

• smanjenje broja nivoa disponiranja, • poboljšanje kvaliteta predvidjanja,

• skraćenje ciklusa planiranja i disponiranja,

• smanjenje broja medjuskladišta, • smanjenje broja varijanata, širine asortimana, i sl.

20 40 60 80 100 0

Vreme

Aktivnosti

Obrada

Transport

Kontrola

Mirovanje

Uslovljeno tokom operacija

Uslovljeno pufer skladištima

Uslovljeno smetnjama proizvodnje

Uslovljeno personalom

196

U odnosu na proizvodnju, polazišta za smanjenje zaliha su:

• harmonizacija kapaciteta,

• skraćenje vremena za opremanje i podešavanje proizvodne opreme, • izjednačavanje veličina proizvodnih serija,

• primena ‘’principa donošenja’’, • prilagodjavanje layouta-a, i sl.

Smanjenje troškova proizvodnje, u savremenim uslovima, ne zavisi dominantno od veličine serije. Nova sredstva za proizvodnju omogućavaju uvodjenje širokog spektra proizvoda sa mnogobrojnim varijantama. Zadržavanje predmeta rada u sistemu proizvodnje postaje ključni faktor veličine troškova. Time logistički faktori postaju ključni po uticaju na visinu troškova i njihovo smanjenje. Drugim rečima, faktori oblikovanja proizvoda, sklopova i delova sa aspekta logistike, bitno utiču na visinu i strukturu troškova proizvodnje. Poboljšanje spremnosti za isporuku je generalni zahtev povećanja konkurentske pozicije poslovnog sistema. To poboljšanje se može postići na više načina (direknom proizvodnjom, preko skladišta gotovih proizvoda). Ono podrazumeva:

• adekvatan asortiman,

• kvalitetna predvidjanja prodaje,

• diferencirano posmatranje spremnosti isporuke u odnosu na kupce (korisnike), • diferencirano posmatranje spremnosti isporuke u odnosu na proizvod,

• adekvatan sistem zaliha i rezervacija, • adekvatnu saradnju sa korisnicima, i sl.

Prema stečenim iskustvima, za povećanje spremnosti isporuke i nivoa logističke usluge mogu se naći različiti modaliteti i putevi i njihove medjusobne kombinacije. Opšti principi i sistemi planiranja proizvodnje Uspešnost nekog poslovnog sistema diktirana je njegovom pozicijom na tržištu i konkurentskom prednošću. Uslovi stvaranja takve prednosti su različiti. Većina njih se zasniva na primeni savremenih koncepcija i nekih modela upravljanja proizvodnjom i poslovanjem uopšte. JIT koncepcija zasnovana je na principima minimizacije aktivnosti i procesa koji ne doprinose povećanju vrednosti proizvoda. Pri tome, osnovni ciljevi ove koncepcije ne odnose se samo na oblikovanje procesa u oblasti proizvodnje i sticanje konkurentske prednosti samo na toj osnovi. Naprotiv, konkurentska prednost i adekvatno pozicioniranje na tržištu ostvaruje se optimalnom realizacijom kompletnih logističkih lanaca.

197

JIT je dosledan i disciolinovan pristup za poboljšanje produktivnosti, kvaliteta i fleksibilnosti proizvodnje i usluga, za eliminaciju gubitaka i povećanje ukupne uključenosti radne snage. JIT koncept ne znači samo smanjenje zaliha. Njegov krajnji cilj je povećanje kvaliteta. Ako je pravilno razvijen obezbedjuje brojne pogodnosti i efekte (Tab. 10.3). U odnosu na tradicionalnu organizaciju (naročito u odnosu na zalihe), primena JIT koncepcije ima nesumnjive prednosti (Tab. 10.4). Najbolje efekte daje u uslovima ponavljajuće proizvodnje. Medjutim, postoje i nedostatci u primeni ovog koncepta. On zahteva uključivanje dobavljača, što ceo sistem čini veoma osetljivim na poremećaje u lancima snabdevanja. Tab 10.3. Potencijalni efekti primene JIT koncepcije

• Ukupno bolji kvalitet svega što se proizvodi • Smanjenje grešaka, samnjenje škarta i smanjenje otpada • Smanjenje potrebnog obima sirovina (zbog smanjenjea grešaka i boljeg korišćenja

materijala) • Manje zalihe u proizvodnom toku (jer se uskladjuju proizvodnja i isporuka) • Manje zalihe finalnih proizvoda (proizvodnja uskladjena sa prodajom) • Timski rad i jednostavnije otkrivanje problema u procesima • Visoka motivisanost radnika jer aktivno učestvuju u otkljanjaju problema (što je po

prirodi u domenu menadžmenta) • Povećanje proizvodnosti opreme • Povećanje produktivnosti rada • Smanjenje ukupno potrebnih površina (nema površina za doradu)

Tab. 10.4. Tradicionalni i JIT koncept upravljanja

Faktor analize Tradicionalni pristup JIT pristup Zalihe Zalihe su aktiva Pasiva koje se treba osloboditi Sigurnosne zalihe Nužne i planirane Loše reešenje Tok proizvodnje Dugi Kratki Vreme pripreme Dugo Minimizirano Redovi čekanja Treba ih eliminisati Nužnost Vreme izvršenja Prihvatljivo Minimizirati gde god je moguće Kvalitet Bitan Zahtev za 100 % kvalitetom Kontrola Delova Procesa Dobavljači Suparnici Partneri Kupci Generalno posmatranje Pojedinačno posmatranje Izvori nabavke Na zahtev prema potrebama Uključeni u proces Zaposleni Na zahtev prema potrebama Uključeni u proces

198

JIT nije sitem. To je koncept koji se može uspešno primenjivati u različitim uslovima uz odgovarajuća prilagodjavanja. To je neprikidno nastojanje za povećanjem kvaliteta proizvoda i usluga i, samim tim, odgovarajućim koristima.

KANBAN je Tojotin sistem planiranja proizvodnje i, verovatno, najbolji primer JIT planiranja. Sam KANBAN je na karticama zasnovan sistem kontrole proizvodnje. KAN karta obaveštava radni centar ili snabdevača da proizvede standardnu količinu jednog proizvoda. BAN karta zahteva da prethodno definisana standardna količina komponenti ili delova za montažu bude dopremljena u radni centar. Ove karte se koriste kao "okidači" za proizvodnju i premeštanje proizvoda (Sl 10.5).

Sl. 10.5. Tok signala (kartica) i tok materijala u KANBAN-u

KANBAN sistem koristi metod upravljanja zalihama preko tačke naručivanja za određivanje standardne količine proizvodnje/kupovine. Prouzrokuje veoma male troškove pripreme i vrlo kratko vreme isporuke. Nekoliko dodatnih karakteristika čine ga efikasnijim od klasičnog JIT koncepta (Tab. 10.5):

• proizvodi u glavnom planu proizvodnje se frekventno ponavljajuu i upoređuju sa najekonomičnijim planom.

• vremena isporuke su u velikoj meri predvidiva zato što su kratka. Dobavljači su locirani u blizini proizvodnje i isporuke se mogu vršiti često (čak i jednom na sat), bez visokih transportnih troškova.

• količine nabavke su male, jer se insistira na niskim troškovima pripreme i nabavke. S obzirom da je količina nabavke povezana sa troškovima pripreme i nabavke, ona postaje cilj za smanjenje troškova. Male nabavke znače niske zalihe. Za određivanje količina nabavke se koristi model tačke ponovnog naručivanja.

• radi se sa malim brojem dobavljača, uz odgovarajuća visoka očekivanja. Radi podizanja nivoa karakteristika proizvoda i kogističkih performansi, između proizvođača i dobavljača razvija se intenzivna saradnja.

uredjaj A uredjaj B uredjaj C

Tok signala

Tok materijala Tok materijala Tok materijala

Tok signala Tok signala

199

Tab 10.5. Karakteristike KANBAN-a i snabdevanja sa zaliha

Faktori KANBAN planiranje Planiranje snabdevanja sa zaliha

Zalihe

Obaveza. Treba uložiti napor za njihovu minimizaciju

Prednost. One štite od grešaka predviđanja, problema opreme i kašnjenja isporuke. Sa više zaliha je "sigurnije".

Proizvodne serije, količina nabavke

Samo trenutno zadovoljenje potreba Minimalne količine za popunjavanje su poželjne i za proizvodnju i za nabavku robe, a to je određeno EOQ formulom.

Količine su određene prema ekonomičnosti ili EOQ formuli. Nema pokušaja promene troškova pripreme radi realizovanja manjih proizvodnih serija ili manjih količina nabavki.

Priprema

Postaje beznačajna. To zahteva ili vrlo brzo menjanje radi minimalnog udara na operacije, ili raspoloživost dodatnih, već podešenih mašina. Posledica su male serije i širok asortiman proizvoda.

Niski prioritet. Obično je cilj maksimizacija outputa, tako da su troškovi pripreme sekundarni.

Zalihe u radnom procesu

Eliminišu se. Kada postoji akumulacija malih zaliha između procesa, vidljiva je potreba za identifikacijom i rešavanjem problema.

Neophodne investicije. Akumulacija zaliha između procesa osigurava uspešno nastavljanje operacija i za slučaj zastoja u snabdevanju.

Isporučioci

Tretiraju se kao saradnici. Vode računa o potrebama kupaca, a kupci njih tretiraju kao nastavak svoje fabrike.

Održava se profesionalni odnos, uz distancu. Višestruki dobavljači su pravilo, a saradnja se vrši radi niže cene.

Kvalitet

Clj je nula kvarova. Ako kvalitet nije 100%, proizvodnja i distribucija su ugroženi.

Tolerišu se neke greške radi očuvanja protoka proizvoda i izbegavanja prevelikih troškova usled garantovanja previsokog nivoa kvaliteta.

Održavanje opreme

Zahteva se preventivno održavanje ili dodatni kapaciteti. Zastojem procesa gube se operacije jer nema zaliha koje služe kao bafer (pufer).

Potrebno. Nije kritično, jer se održavaju zalihe.

Vreme isporuke

Kratko. To povećava vreme odgovora kroz kanal snabdevanja/distribucije i smanjuje nesigurnost i potrebe za sigurnosnim zalihama.

Dugo vreme isporuke nije zabrinjavajuće, jer se ono može kompenzovati dodatnim zalihama.

200

CONWIP (Constant work in process), odnosno konstantni rad procesa, je alternativa KANBAN-u. To je sistem povlačenja koji koristi kartice (ili neke druge signale) kako bi se optimiziralala proizvodnja. Koristi se jedan set kartica ili signala za celokupno usmeravanje, oidnosno celu seriju uredjaja (radnih stanica) kroz koje prolazi odredjeni deo (Sl. 12.6).

Sl. 12. 6. Tok signala i tok materijala u modeli CONWIP

Osnovna prednost CONWIP modela je laka kontrola samih radnih procesa (ako neki uradjaj prestane sa radom, novi materijali se ne dovode u proizvodnju, odnosno na traku, dok sam uredjaj ne bude osposobljen). Potrebno je manje kartica u odnosu na CANBAN, a kartice se odnose na proizvodne celine – trake (ne na delove tih celina). Model je manje osetljiv na složenost proizvodnog asortimana. MRP (Material requirements planning) je koncepcija koja predvidja centralno uplaniranje na osnovu kompleksnih modela proizvodnje. MRP softver obuhvata liste materijala, raspored proizvodnje, liste kapaciteta, praćenje zaliha, izvršenje narudžbina i sl. To je sitem koji potiskuje porudžbine i zahteve duž toka proizvodnje. Pretpostavlja neograničene kapacitete i definisano vreme realizacije porudžbine i druge precizne ulazne podatke. Načelo MRP je tačna sinhronizacija toka materijala za zadovoljavanje potreba. Primenom MRP II (Manufacturing resource planing), u odnosu na osnovni model, povećava se fleksibilnost podelom celokupnog postupka za planiranje i upravljanje na dva hijerarhijski povezana nivoa. On obuhvata i finansije, marketing, logistiku. OPT (Optimized production technology) je sistem koji naglašava upravljanje uskim grlima. Usko grlo predstavlja najopterećeniji uredjaj (radna stanica, postrojenje). Model se zasniva na nekoliko principa:

• balansiranje toka, a ne kapaciteta;

• vreme izgubljeno u uskom grlu, izgubljeno je u čitavom sistemu; • ušteda u vremenu izvan uskih grla ništa ne znači za ukupan sistem;

• uska grla odredjuju zalihe i izlaz celog sistema;

uredjaj A uredjaj B uredjaj C

Tok signala

Tok materijala Tok materijala Tok materijala

201

• raspored proizvodnje se odredjuje nakon ispitivanja svih kritičnih faktora (ograničenja);

• korišćenje i aktiviranje resursa nema isto značanje;

• stepen korišćenja nekih delova sistema izvan uskih grla nije idredjen vlastitim potencijalom (odredjuje ga neko drugo ograničenje u sistemu);

• procesirana količina treba da bude varijabilna (ne fiksna);

• količina za transfer ne treba nužno da bude jednaka količini koja se procesuira. OPT model podrazumeva opis proizvodne mreže i odredjivanje svih materijala i njihovo usmeravanje u toku, kako bi se identifikovala uska grla. Kada se odrede uska gtla odredjuje se raspored rada u vremenu (tempiranje) koji se mora tačno slediti. Optimiozacija tehnologije proizvodnje (OPT model) zahteva fleksibilnost radnih stanica i adekvatno poznavanje kritičnih resursa. Oslanja se na dobro odredjena uska grla i kritične resurse. Jednostavno se primenjuje u segmetiranoj (podeljenoj) proizvodnji, ali je manje pogodna za kontinualne procese.

……………………………………. Sa aspekta toka materijala, proizvodnju i njeno planiranje možemo posmatrati kao: ukupno planiranje (makro nivo) i operativno planiranje i raspored rada. Oba nivoa podrazumevaju uzimanje u obzir ključnih faktora i zahteva koji se odnose na optimizaciju proizvodnih kapaciteta i samog toka materija, koko bi se optimizirali poslovni rezultati obezbedila odgovarajuća konkurentska prednost poslovnog sistema. Pri tome se mogu koristiti različite metode, modeli i tehnike.

202

11. LOGISTIKA DISTRIBUCIJE Logistika distribucije predstavlja sponu poslovnog sistema i njegovih korisnika (kupaca) u procesu stvaranja nove upotrebne vrednosti. Obuhvata različite aktivnosti i procese koji se odnose na tokove materijala (realizaciju porudžbina, transport, skladištenje, pretovar, ...) i upravljanje tim tokovima. Cilj je da se adekvatna roba nadje u odgovarajućoj količini, na pravom mestu, u pravo vreme, uz optimalni odnos troškova isporuke i nivoa usluge korisniku. Logistika distribucije ostvaruje vezu poslovnog sistema i njegovog tržišta. Zbog toga, uz logistiku nabavke, pripada oblasti marketing logistike. Time logistika distribucije, pored ostalog, predstavlja instrument obezbedjenja konkurenstke prednosti preduzeća na tržištu. Ona je instrument marketinga, odnosno sastavni deo marketing-miksa. 11.1. DISTRIBUCIJA KAO INSTRUMENT MARKETINGA Poslovni sistem, u cilju sticanja odredjene konkurentske sposobnosti tokom vremena, ima aktivan odnos prema tržištu. Zbir aktivnosti poslovnog sistema, koje se realizuju na jednom odredjenom segmentu tržišta u odredjenom periodu vremena, predstavljaju njegove marketing instrumente. Te aktivnosti u različitim kombinacijama i oblicima pripadaju tzv marketing-miksu, koga čine (Sl. 11.1):

Sl. 11.1. Elementi marketing-miksa

D

K

C P

kupac

C – cene K – komunikacije P – proizvodi D - distribucija

203

• proizvodi,

• cene,

• komunikacije (promocija), • distribucije.

Medjusobni odnosi instrumenata marketinga su različiti. Distribucija je segment marketing-miksa. To podrazumeva da se odluke u oblasti distribucije ne mogu donositi izolovano. One su u funkciji maksimizacije efikasnosti sistema kao celine. Proizvode karakterišu različitosti tipova, oblika, puteva prodaje, životnog ciklusa, cena, nivoa uslige, i sl. To podrazumeva da različitim kombinacijama karakteristika odgovaraju i različiti oblici i putevi distribucije. Fazi rasta u životnom veku proizvoda (Sl. 1.2), odgovara maksimalni stepen spremnosti isporuke. Fazi degradacije odgovara selektivan pristup isporuci (naprimer, orjentacija na kupce velikog obima).

Sl. 11.2. Životni ciklus proizvoda Cene proizvoda determinisane su, pored ostalog, kanalima prodaje. Kanali prodaje odredjuju i nivo usluge kupcu. (Naprimer: direktna prodaja iz skladišta smanjuje cene ali i nivo usluge.) Komunikacije i promocije definišu strateški nastupi na tržištu i distribuciju. U primeni su dva osnovna pristupa:

• push-pristup podrazumeva potiskivanja proizvoda u kanal distribucije, odnosno prodaje (zahteva visoke troškove promocije, karakterističan za proizvode sa niskim obrtom i visokom cenom);

Uvo

djen

je

Rast Zrelost Opadanje

Vreme

Promet, dobit

Promet

Dobit

204

• pull-pristup podrazumeva povlačenje proizvoda duž kanala distribucije, odnosno prodaje (karakterističan za proizvode sa niskom cenom i velikim obrtom, zahteva intenzivnu promociju).

Distribucija je fizička realizacija isporuke za definisani nivo usluge i planirani nivo sredstava i organizacionih mera. Odredjuju je osnovne komponente:

• vreme, • pouzdanost,

• fleksibilnost,

• stanje. Distribucija se sprovodi diferencirano (segmentirano) prema:

• proizvodima, • kupcima,

• geografskom području. Pri tome se mora voditi računa o zahtevima kupaca (što definiše nivo kvaliteta usluge), postizanju konkurentske prednosti i nivou troškova koji se odnose na te faktore.

11.2. KANALI DISTRIBUCIJE Distribucija obuhvata sve aktivnosti koje, na osnovu fizičkog i/ili ekonomskog prava raspolaganja, omogućavaju prenošenje materijala od jednog do drugog (pravnog i/ili fizičkog) subjekta. Fizički tokovi roba, od isporučioca do korisnika, realizuju se kroz kanale fizičke distribucije94 . Kanal fizičke distribucije je logistički kanal. Svi distributivni kanali čine distributivni sistem preduzeća (Sl. 11.3-a), odnosno sistem logistike distribucije preduzeća. Ekonomski, pravni, informacioni i socijalni odnosi izmedju učesnika u kanalima distribucije čine akvizicioni sistem distribucije (Sl. 11.3-b,c,d).

94

Svi elementi, odnosno sve karike kanala fizičke distribucije čine lanac fizičke distribucije.

205

Sl. 11.3. Fizički (a) i akvizicioni (b,c,d) sistem distribucije

Učesnici u kanalu distribucije Učesnici u distributivnom kanalu su raznovrsni. U zavisnosti od prirode i karakteristika materijala i načina funkcionisanja poslovnog sistema na tržištu, oni mogu biti veoma brojni. Samo mali broj preduzeća svoje proizvode i usluge direktno isporučuje korisnicima. Izmedju njih, uglavnom, postoji veći ili manji broj posrednika sa različitim ulogima i medjusobnim vezama raznovrsnih karakteristika. Učesnici u distributivnom lancu mogu obavljati različite komercijalne funkcije i/ili funkcije iz domena logističkih funkcija. Komercijalne aktivnosti najčešće su vezane za posrednike velikoprodaje i maloprodaje. Logističke aktivnosti i odgovarajući posrednici odnose se na transport, skladištenje, pretovar, i td. Pored toga, u distributivnom kanalu mogu biti i različiti akteri iz domena agencijskog poslovanja i sl. Angažovanje različitih učesnika u kanalu distribucije uslovljeno je različitim faktorima, kao što su:

• efikasnost distribucije,

• ekonomski uslovi, • posvećenost poslovnog sistema osnovnoj delatnosti,

Proizvodjač Transporter Kupac Trgovac Fizički tokovi

Proizvodjač Banka Operacije plaćanja

Banka Trgovac Kupac

Proizvodjač Prostor

informacija Transporter Skladištar

Trgovac Transporter Kupac

Transporter Skladištar

Proizvodjač Trgovac Kupac Agencija za propagandu

Ekonomska propaganda

a

b

c

d

206

• tehnološka i infrastrukturna uslovljenost, i sl. Struktura kanala fizi čke distribucije U kanalima fizičke distribucije se može pojaviti jedan ili više posredničkih čvorova i veza, ili se tok materijala može realizovati direktno, od proizvodjača do kupca. Svaki kanal fizičke distribucije može sadržati tri vrste elemenata:

• krajnje (terminalne) čvorove (fabrike, odnosno proizvodjače na ishodišnoj i maloprodajne objekte ili potrošače na odredišnoj strani fizičkog toka robe);

• posredničke čvorove, koji predstavljaju skladišta (proizvođača, veletrgovine, maloprodaje, javna ili bilo koja druga skladišta), kroz koje su fizički tokovi posredovani;

• veze između čvorova, izražene kroz transport odnosno, kretanje robe između pojedinih parova čvorova.

Struktura kanala fizičke distribucije može se posmatrati kao vertikalna i horizontalna (Sl.11.4). Samim tim, nju odredjuju dve dimenzije:

Sl. 13.4. Dimenzije sistema distribucije

Regionalno skladište

ss ss

Fabričko skladište

Centralno skladište

Regionalno skladište

Regionalno skladište

.... ....

ss ss ss ss ss ss

Horizontalna dimenzija distribucije

Ver

ikal

na d

imen

zija

dis

trib

ucije

K u p c i

ss – snabdevačko skladište

207

• vertikalna dimenzija, koja odražava broj nivoa (stepeni) u lancu koji povezuje proizvođača sa kupcima (potrošačima) ili maloprodajnim objektima;

• horizontalna dimenzija, koja odražava broj posredničkih čvorova (skladišta) na jednom nivou kanala fizičke distribucije.

Vrste kanala fizičke distribucije Prema broju skladišnih nivoa u vertikalnoj strukturi razlikuju se tri tipa kanala fizičke distribucije:

• direktni kanali koji nastaju kada proizvođači robu do potrošaća transportuju direktno iz fabrike, odnosno kada maloprodajne firme naručenu robu primaju neposredno u maloprodajne objekte. Nema posredovanja u toku putem skladišta. Direktan kanal podrazumeva brz transport i elektronsku obradu porudžbina. Uobičajeno se direktni kanali koriste za relativno velike pojedinačne pošiljke. Time se, po pravilu, smanjuju troškovi držanja zaliha, a povećavaju troškovi transporta (posebno ako su pojedinačne pošiljke male).

• indirektni ili ešalonski kanali podrazumevaju držanje zaliha u jednom ili više posredničkih skladišta i prolazak robe kroz ta skladišta. Proizvođač robu ka potrošačima usmerava preko distributivnih skladišta koja su u njegovom vlasništvu ili pod njegovom kontrolom. Dva uobičajena razloga za korišćenje ešalonskih kanala su lomljenje transporta tj. razbijanje velikih pošiljki na veći broj manjih, koje su namenjene različitim kupcima ili maloprodajnim objektima i konsolidacija manjih isporuka roba u veću isporuku istom kupcu. Ovakvi kanali uvećavaju troškove držanja zaliha i troškove skladištenja, a umanjuju troškove transporta.

• dualni (fleksibilni) kanali u kojima se kombinuju direktne isporuke sa isporukama kroz posredišne skladišne čvorove. Isti proizvođač neke vrste roba plasira kroz direkne, a druge kroz indirektne kanale, ili neke kupce efikasnije opslužuje kroz direktne a druge kroz indirektne kanale fizičke distribucije.

U praksi se mogu praviti različite kombinacije kanala, sa jednim i/ili više puteva prodaje. Naprimer, mogu se formirati (Sl. 11.5):

• direktni kanal: o fabričko skladište - kupac;

• ešalonski kanali: o fabričko skladište – centralno skladište – kupac o fabričko skladište – centralno skladište – regionalno skladište –kupac, o fabričko skladište – skladište veleprodaje – kupac, o fabričko skladište – skladište veleprodaje – snabdevačko skladište - kupac, o fabričko skladište – centralno skladište maloprodaje – kupac, o fabričko skladište – centralno skladište proizvođača – centralno skladište

208

maloprodaje – kupac.

Sl. 11.5. Direktni i indirektni (jednostruki i višestruki) kanali prodaje (pimer)

FS K

FS CS

RS

K

CS K FS

FS K SV

FS K SV

FS SM K

FS CS SM K

FS SM SS K

FS – fabričko skladište CS – centralno skladište proizvodjača

SV – centralno skladište velikoprodaje SM – centralno skladište maloprodaje

RS – regionalno skladišteproizvodjača

RS CS

K - kupac

209

Promene u distributivnoj strukturi utiču na karakteristike distribucije. Na te promene su posebno osetljivi troškovi isporuke i nivo usluge kupcima. Proširenje kanala distribucije svakim elementom (horizontalno i/ili vertilano) prouzrokuje dodatne troškove i menja karakteristike usluge. To podrazumeva da svakoj promeni treba da prethodi odgovarajuća analiza sistema. Kanali fizičke distribucije mogu biti kontrolisani od strane različitih učesnika u marketinškim Kontrola kanala fizi čke distribucije Kanali fizičke distribucije, odnosno logistički distributivni kanali, mogu biti kontrolisani od strane proizvodjača, od strane veleprodaje (redje) i od strane maloprodaje. U zadnjih 150 godina razvoj fizičko-distributivnih sistema proizvodnih preduzeća, sa aspekta kanala fizičke distribucije, prošao je kroz nekoliko faza:

• faza dominantne zastupljenosti direktnih kanala (2. polovina 19. do 20-tih godina 20. veka; šire se tržišta proizvoda, prevazilaze se granice lokalnih tržišta; železnica je dominantni transporter, veleprodaja za skladištenje, prodaju i isporuku roba na udaljenim lokalnim tržištima; mogućnosti: upućivanje robe železnicom koja preuzima obavezu lokalnih dostava robe u bliskom okruženju uputnih železničkih stanica i magacina, ili upućivanje robe železnicom do skladišta lokalnih veletrgovaca, koji preuzimaju na sebe dalje isporuke u lokalu; karakteristike: male pojedinačne pošiljke, spor prevoz i ograničene mogućnosti skladištenja u mestu ili blizu mesta prodaje, visoki trškovi pakovanja, manipulisanja i transporta);

• faza konsolidacije tržišta (1920 – 1960. godine; proizvođači teže da prošire kontrolu nad tržištem, posebno nad svojom ponudom; razvijaju se ešalonski sistemi fizičke distribucije, pre svega kroz mrežu sopstvenih skladišta bližih maloprodaji i potrošačima; uvećanje obima prodaje i sniženje troškova transporta – umesto transporta velikog broja malih pošiljki u brojne železničke terminale koriste se kompletne vagonske pošiljke od fabrike do sopstvenih decentralizovanih skladišta, a konsolidacijom vagonskih pošiljki od železnice se dobijaju znatno niže cene prevoza; značajno sniženje troškova pakovanja);

• faza integralnog tretiranja fizičke distribucije (od 60-tih godina 20. veka, istražuju se međuzavisnosti između obima prodaje, servisa isporuke, profita i ukupnih trškova distribucije s jedne, i međuzavisnosti između pojedinih didtributivnih aktivnosti i njihovih troškova, sa druge strane; za strategiju kanala fizičke distribucije posebno su važna istraživanja međuzavisnosti veličine isporuka i troškova distribucije, obima prometa i profita – međuzavisnost troškova isporuke i veličine pojedinačnih pošiljki je obrnuto proprcionalna).

Razvoj velikih poslovnih sistema sa većim brojem filijala maloprodaje dovodi do njihove potpune kontrole nad kanalima fizičke distribucije. Ovi sistemi se aktivno uključuju u prethodne

210

faze procesa distribucije, centralizuju zalihe u svojim distributivnim sistemima, konsoliduju isporuke za svoje prodajne objekte i, čak, preuzimaju porudžbine u proizvodnim fabrikama. Povećava se procenat porudžbina koje se usmeravaju preko centralnih skladišta i distributivnih centara. Tokovi roba koji se usmeravaju preko centralnog skladišta, ili distributivnog centra, sa aspekta maloprodaje znače korišćenje ešalonskog (indirektnog) kanala fizičke distribucije. Odatle se postižu sledeće prednosti:

• jačanje pregovaračke pozicije sa dobavljačima, • unapređenje efikasnosti maloprodajnih operacija,

• unapređenje nivoa isporuke. 11.3. DIZAJNIRANJE DISTRIBUTIVNOG SISTEMA

Dizajn distributivnog sistema, odnosno logistike distribucije, zasniva se na definisanoj strategiji realizacije postavljenih ciljeva. Ciljevi distributivnog sistema preduzeća odnose se na zahteve funkcionalnosti (kvantitet i kvalitet usluge, fleksibilnost, transparentnost, imidž, motivaciju, ...), ekonomičnosti, uticaja na životnu sredinu, i sl. Ciljevi distributivnog sistema moraju biti saobrazni i kompatibilni sa opštim ciljevima marketinga i preduzeća kao celine. Strategija distribucije Strategijom se utvrdjuje način ispunjenja postavljenih ciljeva i pravci kretanja u definisanim perspektivama (perspektiva potrošača – korisnika, finansijska perspektiva, organizaciona perspektiva, ...). Strategija distribucije se utvrdjuje na bazi ocene strategijskih alternativa i očekivane verovatnoće ispunjenja utvrdjenih ciljeva. Strategijske alternative i njihovo vrednovanje su specifičnost svakog poslovnog sistema. Medjutim, osnovni činioci njihovog formulisanja su u rešavanju neizvesnosti i traženju povoljnosti i prednosti koje se odnose na:

• direktnost ili indirektost prodaje,

• centralizovana naspram decentralizovane distribucije, • jedan kanla naspram više kanala prodaje,

• bliska ili udaljena tržišta, • selektivna naspram intenzivne (proizvodi se mogu svuda nabaviti) distribucije,

• sopstvena struktura i realizacija distribucije ili angažovanje spoljne strukture distribucije, • koperacija sa konkurencijom ili samostaln angažovanje, • orjentaciju na nivo usluge ili na visinu troškova,

• uslugu isporuke trgovini naspram usluge isporuke potrošačaima (korisnicima),

• diferenciranje prema konkurenciji naspram oponašanja konkurencije, i sl.

211

Definisanje strategije je jedan analitičko-sintetički postupak. Pri tome se mogu koristiti različiti postupci i tehnike (naprimer, SWOT analaiza). Za vrednovanje i rangiranje strategijskih alternativa i izbor optimalne strategije koriste se različite metode i tehnike. Pored toga neophodno je koristiti i ekspertska znanja i stečena sopstvena iskustva i/ili iskustva konkurencije. Struktura distribucije Na bazi odabrane strategije treba oblikovati strukturu celokupnog distributivnog sistema. Polazište su ciljevi koji proističu iz definisanih strategijskih opredeljenja i nivoi njihovog dostizanja. Sistemskim pristupom formira se struktura distribucije definisanjem osnovnih elemenata (učesnika) sitema, relacija (odnosa) izmedju tih elemenata i karakteristika (atributa) osnovnih elemenata i njihovih medjusobnih odnosa (relacia). Samu strukturu, u opštem slučaju, karakterišu:

• vrsta, broj i razmeštaj učesnika distribucije; • prostorna podela područja isporuke;

• tok materijala, nivoi (stepeni) distribucije, transport, pretovar, ...; • akvizicioni zadaci učesnika distribucije; • tokovi informacija;

• pravni i ugovorni odnosi izmedju pojedinih učesnika distribucije, i sl. Struktura distribucije se orjentiše prema prema pojedinim segmentima proizvoda i segmentima tržišta. Zbog toga je važno poznavati karakteristike samih proizvoda i ciljeve u odnosu na pojedina tržišta. Oblikovanje strukture didstribucije mora da uzima u obzir ciljeve i strategije poslovnog sistema i odnose (mesta preseka) distributivnog sistema i ostalih karakterističnih delova i funkcija preduzeća95. Time se postižu sinergijski efekti i optimizacija ukupnih troškova preduzeća. S obzirom na potrebu varijantnih rešenja za samo vrednovanje, uporedjivanje i izbor varijanti mogu biti korišćenje različite metode (naprimer: analiza efikasnosti, analiza upotrebne vrednosti, analiza prednosti i nedostataka, ...).

95

Posebno je važna interakcija distribucije i proizvodnje i nabavke (naprimer: veličina skladišta i učestalost transporta u neposrednoj su vezi sa veličinom serije u proizvodnji i nabavci).

212

11.4. STRUKTURA KANALA FIZI ČKE DISTRIBUCIJE Kanali fizičke distribucije (logistički kanali) su ključni elementi strukture distributivnog sistema. Faktori koji utiču na njihovo modeliranje i izbor varijanti su brojni i raznovrsni. Faktori izbora Činioci izbora kanala fizičke distribucije mogu se, uglavnom, posmatrati sa sapekta proizvodjača i aspekta sistema maloprodaje. Sa aspekta proizvođača, korišćenje direktnih kanala fizičke distribucije znači koncentraciju zaliha gotovih proizvoda u mestu proizvodnje (fabrici), a korišćenje ešalonskih kanala znači decentralizaciju zaliha u mreži regionalnih skladišta. Zato je izbor kanala fizičke distribucije uslovljen poltikom centralizacije/decentralizacije zaliha gotovih proizvoda. Centralizacijom zaliha gotovih proizvoda proizvodne firme mogu da smanje potreban obim tih zaliha za dati nivo kvaliteta isporuke. Smanjuju se jedinični operativni troškovi skladištenja u jednom centralnom skladištu u odnosu na troškove u više manjih regionalnih skladišta. Takođe, smanjuje se rizik od predimenzionisanja zaliha u regionalnim skladištima po osnovu očekivane tražnje. Pri izboru kanala fizičke distribucije proizvođač mora imati u vidu i prirodu i karakteristike tražnje za proizvodima. Proizvodi sa visokom supstitucijom (mogućnošću da se kupac preorijentiše na druge, slične proizvode) zahtevaju brzu isporuku do prodajnog mesta, što upućuje na decentralizaciju zaliha i njihovo približenje potrošačima, odnosno ešalonske kanale fizičke distribucije. Učestalost kupovina i brzina obrta proizvoda je takođe važna, jer proizvodi sa velikom učestalošću kupovina i brzinom obrta zahtevaju decentralizovane zalihe i brzu dostavu kupcima. Ovde treba primeniti ABC analizu proizvoda. Sa aspekta maloprodaje, izbor kanala fizičke distribucije zasniva se na vrednovanju prednosti i nedostataka centralizacije nabavke i zaliha u odnosu na decentralizovan sistem direktnog snabdevanja maloprodajnih objekata. Bitan faktor jesu i priroda i karakteristike tražnje za pojedinim proizvodima. Za neke klase proizvoda pogodnija je centralizacija, a za druge decentralizovan sistem. Odluke o usmeravanju tokova roba kroz distributivne centre zasnivaju se na nizu krietrijuma, kao što su: vrednost proizvoda, koeficijent obrta, kvarljivost, pogodnost za manipulisanje, visine količinskih rabata itd. Od uticaja su i:

213

• stepen vertikalne integracije u poslovnim sistemima maloprodaje (centralizacija nabavke podrazumeva centralizaciju zaliha i isporuka preko distributivnih centara, i obratno);

• broj i veličina maloprodajnih objekata (od ovoga zavisi da li će se uvesti centralno skladište – distributivni centar – firme sa većim brojem manjih prodajnih objekata imaju više razloga za uvođenje centralizovanog sistema isporuka nego firme sa manjim brojem velikih prodajnih objekata, sposobnih da primaju velike isporuke direktno od dobavljača);

• teritorijalni razmeštaj prodajnih objekata (što je veća prostorna razudjenost prodajnih objekata i manji stepen koncentrisanosti prometa, niži je nivo centralizacije isporuka iz distributivnih centara; gornja granica udaljenosti prodajnog objekta od centralnog skladišta preko koga se snabdeva određena je mogućnošću obavljanja dnevnog snabdevanja);

• gustina (koncentracija) prodaje (sistemi maloprodaje sa objektima pretežno u užem gradskom centru više treba da koriste centralizovane isporuke, jer je tu teže primati velike isporuke od dobavljača, a i visoke su zakupnine za skladišni prostor koji bi služio za primarne zalihe);

• priroda (istorijat) rasta i razvoja firme (rast može biti zasnovan na izgradnji novih objekata odn. proisticati iz planiranog organskog, unutarnjeg koncepta razvoja, a moguće je, alternativno, pripajanje već postojećih firmi i njihovih prodajno-distributivnih kapaciteta);

• komunalni troškovi; • miks proizvoda, i sl.

Organizovanje kanala fizičke distribucije U okviru organizovanja kanala fizičke distribucije potrebno je koncepcijski i operativno rešiti veliki broj zadata koji se odnose na različite elemente (skladištenje, tramsport, pakovanje, realizaciju porudžbina i sl.) U okviru sistema skladištenja neophodno je rešavati:

• mikrolokacije u okviru izabranog područja;

• logistiku skladišta (tokove materijala, komisioniranje, formiranje porudžbina, način uskladištenja i izskladištenja, ...);

• raspored površina i opreme (layout);

• upravljanje skladištem; • odnos sopstveno skladištenja i/ili skladištenja izvan preduzeća, i sl.

Za uspešno organizovanje transporta moraju moraju se definisati rešenja koja se odnose na:

• planiranje obima transportnih potreba;

• opredljenja o vidovima transporta;

214

• planiranje voznog parka;

• planiranje prevoznih puteva;

• raspored rada vozila; • način obezbedjenja vozila (nabavka, lizing, iznajmljivanje);

• odnos sopstvenog i javnog transporta, i sl. Pakovanjem, kao važnim logistički faktorom, treba rešavati probleme koji se odnose na:

• karakteristike materijala, • logističke jedinice, • povratnu ambalažu,

• promociju (propagandu), • zaštitu životne sredine,

• recikliranje, i sl. Za efikasnu realizaciju porudžbina najvažnije je rešavanje problema prioriteta i protoka informacija, distribuciju informacija na karakteristična mesta i njihovu integraciju. Poslednjih godina u organizovanju distributivnih sistema, posebno lanala fizičke distribucije, dolazi do značajnih promena. Ključ tih promena je u povećanju nivoa usluge korisnicima uz restrikcije u troškovima, pre svega preko smanjenja količine zaliha. Primenjuju se reaktivni (puul) sistemi snabdevanja i principi JIT koncepcije. Centralna i regionalna skladišta sve manje postaju mesta čuvanja zaliha, a sve više tranzitni terminali i logistički distributivni centri u kojima se vrši prerada i prilagodjavanje pojavnih oblika tereta i raspodela i koordinacija robnih tokova. Sve to, uz primenu prethodno navedenih koncepcija, omogućava sinhronizovano snabdevanje prodajnih mesta u skladu sa dinamikom prodaje. Primenom koncepcije distributivnih centara, u odnosu na klasične uloge centralnih i regionalnih skladišta, značajno se smanjuje broj veza (relacija) izmedju isporučioca i primaoca (Sl. 11.6). Pored toga, stvaraju se uslovi za konsolidaciju isporuka i redukciju angažovanih transportnih kapaciteta. To su, istovremeno, i veoma povoljni efekti u domenu gradske logistike uopšte. Uslov za primenu koncepta distributivnih centara i time determinisanog načina rada jesu odgovarajući (veliki) nivo prometa roba, efikasan informacioni sistem kojim se povezuju isporučioci, logistički centar i primaoci, adekvatna tehnologija komisioniranja, efikasan transportni sistem, i sl.

215

Sl. 13.6. Povezivanje isporučilaca i primalaca …………………………….. Distributivni sistem je jedan od ključnih elemenata ukupne strukture poslovnog sistema. osnova distributivnog sistema jeste jasu kanali distribucije. Ako se posmatra kretanje materijala duž takvog kanala onda je reč o kanalu fizičke distribucije. Kanala fizičke distribucije jeste logistički kanal u kome su zastuplje brojne logističke funkcije. Struktura kanala fizičke distribucije može biti veoma različita. Karakterišu je vertikalna i horizontalna dimenzija. Poslednjih godina u logističkih distributivnim sistemima sve veću ulogu imaju logistički centri različitog oblika, uloge i sadržaja. Njihova uloga je u daljoj optimizaciji distributivnog sistema u čijoj osnovi je nivo usluge korisniku i racionalizacija vezanog kapitala.

...

...

...

...

N isporučilaca

N isporučilaca

M pimalaca

M primalaca

N x M veza

N + M veza

Konvencionalni način povezivanja isporučilaca i primalaca

Povezivanje isporučilaca i primalaca primenom koncepta logističkih distributivnih centara

Distributivni centar

216

12. REVERZNA LOGISTIKA Pored realizacije tokova materijala usmerenih lancima snabdevanja ka poslovnih sistemima, zadatak logistike može biti i da upravljava tokovima materijala suprotno orjentisanim u odnosu na te lance. U tom slučaju može se govoriti o reverznoj (povratnoj, inverznoj) logistici96. Reverzna logistika je podsitem logistike poslovnog sistema koja upravlja tokovima materijala unazad, prema dobavljačima i/ili proizvodjačima. Zbog toga je važno, naročito za neke vrste poslovnih sistema, da i ovaj segment logistike bude uspešno organizovan i da bude u funkciji uspešnog poslovanja. 12.1. OBLASTI REVERZNE LOGISTIKE Postoji više područja i više vrsta tokova materijala za čiju realizaciju je neophodno postojanje dobro organizovanih reverznih logističkih procesa i funkcija (Tab. 12.1). Ključna područja reverzne logistike su povratak nekorišćenih proizvoda od strane korisnika, povratak upotrebljivanih artikala, povratak materijala zbog reciklaže, povratak preradjenih proizvoda, povrata ambalaže i sl. Oni pripadaju oblasti reverzne logistike. Reverzni logistički tokovi mogu imati sopstvene logističke kanale prilagodjenje karakteristikama samog toka. U nekim situacijama kanali reverzne logistike mogu biti podadurni sa kanalima snabdevanja, ali suprotno orjentisani. Kao i tokovi snabdevanja, reverzni logistički tokovi sadrže uobičajene logističke funkcije (transport, skladištenje, ...), ali i neke funkcije koje su specifičnost samog inverznog toka.

96

Svaka logistička aktivnost sastavni je deo nekog lanca snabdevanja. O reverznosti se može govoriti samo uslovno, odnosno reverznost toka nekog materijala može biti samo u odnosu na konkretni osnovni lanac snabdevanja i njegov tok.

217

Tab. 12.1. Oblasti organizovanja reverzne logistike Područja organizovanja Obrazloženje

Povratak proizvoda koji se zamenjuju ili vraćajau (uz povraćaj novca).

Korisnik (kupac) može vratiti artikal koji ne ispunjava njegova očekivanja, uz povraćaj novca.

Povratak na osnovu isteka (kratkoročnog ili dugoročnog) najma.

Artikli mogu biti iznajmljeni, te nakon isteka najma vraćeni.

Povratka proizvoda isporučiocu u postupku reklamacije.

Proizvodi u garantnom roku mogu biti vraćeni isporučiocu radi otklanjanja nedostataka.

Povratak artikla proizvodjaču radi popravke ili ponovne izrade bitnog dela.

Proizvodi mogu biti remontovani od strane proizvodjača i ponovo prodavani.

Povratak ambalaže. Ambalaža se vraća isporučioci ako je u režimu povratne ambalaže.

Povratak robe koja je bila predmet komisione prodaje Ako komisiona rona nije prodata vraća se isporučiocu, vlasniku.

Dostava zamenjenog proizvoda kada je prodat novi.

Proizvodi se mogu prodavati po režimu ’staro za novo’ pa se stari proizvod mora vratiti isporučiocu.

Dostava proizvoda na doradu.

Kupac može vratiti artikal koji se može doradjivati ili u koji se mog ugradjivati nove komponente i oprema.

Povratak proizvoda. Proizvod može biti vraćen ako je neispravan.

Povratak proizvoda zbog neispunjsvanja deklarisani i garancijskih uslova.

Proizvod može biti vraćen ako ne ispunjava obećanja isporučioca.

Povrata iskorišćenih proizvoda ili opreme radi reciklaže.

Iskorišćeni artikli mogu se vratiti radi reciklaže i formiranja sekundarnih sirovina.

Logistika otpada Klasične logističke strukture bile su organizovane u funkciji stvaranja nove vrednosti preduzeća. Odnosile su se na logistiku nabavke, logistiku proizvodnje i logistiku distribucije. Segment logistike koji se odnosi na poseban tretman otpadnih materijala dobija na značaju promovisanjem principa održivog razvoja i zaštite životne sredine. Naporedo sa promovisanjem ovih univerzalnih principa razvijala se i normativna regulativa na različitim nivoima (lokalnim, nacionalnim, medjunarodnim) koja je formalno uobličavala načine sprovodjenja ovih principa. Spoznaja o ekonomskim efektima adekvatog tretmana otpadnih materija, navedeni univerzalni principi i normativno uredjenje doprineli su nastanku koncepcije i ekonomije kružnog toka materijala. Sve je to doprinelo da se danas logistika otpadnih materijala shvata kao oblast koja je neophodna u svim domenima funkcionisanja društva.

218

Osnovni postupak sa otpadim materijalima odnosi se na njihovu ponovno korišćenje (reciklažau) ili trajno zbrinjavanje otpada koji se, sa dostignutim stepenom tehnološkog razvoja, ne može ponovo koristiti. Kada je u pitanju recikliranje, postupak sadrži nekoliko koraka:

• sakupljanje otpadnog materijala (sa mesta gde se privremeno nagomilava) i njegova dostava na mesta reciklaže;

• procesiranje reciklažnog materijala u sekundarne sirovine;

• korišćenje sekundarnih sirovina (pri izradi novih proizvoda). Ove procese, u različitim oblicima, organizuju različiti subjekti (naprimer: gradske uprave, poslovni sistemi u okviru sopstvene delatnosti, specijalizovani poslovni sistemi i sl.). Često je komplikovanije organizovati efikasan sistem logistike otpadnih materijala nego sitem njihove prerade i korišćenja. Opšta struktura kanala logistike otpada sadrži nekoliko faktora97 (Sl. 12.1):

• sakupljanje otpada (sakuplja materijale koji su u programu reciklaže); • preradjivanje otpada (selektovanje-sortiranje otpada u odgovarajuće grupe, naprimer:

staklo, papir, aluminijum, ...);

• prerada otpadnog materijala u sekundarnu sirovinu (naprimer, usitnjavanje plastike); • dostava sekundarne sirovine (pripremljenog otpada) korisnicima-proizvodjačima (koji

sekundarne sisrovine, zajedno sa primarnim sisrovinama koriste za novu proizvodnju artikala).

Sl. 12.1. Kanali logistike i logistike otpada

97

To mogu biti i učesnici koji se nalaze u strukturi lanca logistike otpada (naprimer, u okviru tretmana otpada lokalnih uprava).

I

I

I

...

Osnovna proizvodnja Skladištenje

Zalihe

P

P

P

...

K

K

K

K

Sortiranje Prerada Upotreba za proizvodnju

T

T T

T T T

I – isporučilac sirovina, komponenti P – prodaja K – korisnik T - transort

...

Sak

upla

nje

219

Način organizovanja pojedinih aktivnosti i procesa u kanalima logistike otpada zavisi od konkretnih uslova98. Prikupljanje otpada može biti povereno specijalizovanom preduzeću ili može biti obavljeno sopsttvenim angažovanjem. Pored normativnih uslova, u sistem logistike otpada mogu biti uključeni i različiti oblici podsticaja99. Logistika vraćenih novih proizvoda Nekorišćeni proizvodi mogu biti vraćeni isporučiocu od strane kupca po više osnova. Kupljeni proizvod može biti vraćen kao neželjen ali nekorišćen100. U tom slučaju kanal kojim se vraća proizvod je veoma jednostavan (od kupca do prodavca). Kupci takodje vraćaju proizvode zbog njihovih nedostataka, odnosno grešaka ili oštećenja. Takvi proizvodi se vraćaju kanalom snabdevanja u suprotnom smeru, do mesta gde je napravljeno oštećenje na proizvodu, odnosno do proizvodjača ako je u pitanju greška u proizvodnji. Logistika vraćenih korišćenih proizvoda Neki proizvodi se mogu vratiti proizvodjaču (preko isporučioca) posle njihovg korišćenja. Razlog tome je mogućnost da proizvodjač-preradjivač ponovo može da koristi osnovu, odnosno jezgro proizvoda. Logistički kanal se obrazuje, u zavisnosti od karakteristika proizvoda, na različite načine101. Ceo sistem se zasniva na definisanim podsticajima učesnicima u lancu snabdevanja. Logistika povratne ambalaže Ambalaža je proizvod napravljen od materijala različitih karakteristika, koji služi za smeštaj, čuvanje, isporuku, rukovanje, zaštitu, promociju i druge funkcije u odnosu na proizvod. Ambalaža se može koristiti jednokratno (samo jedanput) i tada je reč o nepovratnoj ambalaži, ili više puta pa je u pitanju povratna ambalaža. 98

Naprimer: sortiranje otpada u okviru reverzne logistike grada može obavljati specijalizovano preduzeće ili stanovništvo. 99

Ui nekim programima logistike otpada mogu biti uključeni finansijski podsticaji (naprimer: ukoliko se otpadni materijal isporuči reciklažnom centru korisnik dobija finasijsku nadoknadu) ili poreske olakšice. 100

Kupci kupe neki proizvod pa ga, potom, vrate. Isporučioci to dozvoljavaju zbog povećanja nivoa usluge kupcima i sticanje konkurentske prednosti. 101

Naprimer: korisnik vrati korišćeni deo trgovcu, trgovac ga prosledjuje distributeru a distributer proizvodjaču. U takvim situacijama se, najčešće, tgovac nagradjuje a kupac kupuje novi deo sa popustom.

220

Nepovratna ambalaža (i povratna koja više nije za upotrabu), kao ambalažni otpad ima tretman u skladu sa pravilima o upotrebi i reciklaži otpadnih materijala i logistikom otpada. Logistički kanali povratne ambalaže su, obično, suprotno orjentisani u odnosu na kanale snabdevanja. 12.2. OBLIKOVANJE REVERZNE LOGISTIKE Sistemi reverzne logistike rezultat su, u suštini, potrebe zaštite životne sredine i realizacije koncepta održivosti. Zbog toga poslovni sistemi mogu imati različite podsticaje za strukturiranje ovih sistema koji su efikasni. Pored toga mogu biti prisutni i ditrektni finansijski efekti koji dodarno stimulišu razvoj ove oblasti. Zbog toga se ekonomija tretmana otpada i sekundarnih sirovina brzo širi. Faktori sistema reverzne logistike Na sistem reverzne logistike poslovnog sistema utiče veći broj faktora iz okruženja. Nekoliko njih su ključni (Sl. 12.2):

• država (državne institucije, agencije),

• kupci,

• dobavljači, • konkurencija.

Dl. 12.2. Osnovni faktori iticaja na reverznu logistiku

Država, preko svojih institucija, utiče na karakteristike reverzne logistike putem regulatornih mera. Država objedinjuje interse različitih zainteresovanih strana i oblikuje ih preko različitih vrsta propisa, normi, standarda, podsticaja102 i represivnih mera.

102 Direktni finansijski podsticaji i/ili različite, najčešće poreske, olakšice.

Reverzna logistika

preduzeća

Država

Kupci Dobavljači

Konkurencija Okruženje

221

Kupci i dobavljači učestvuju u lancima snabdevanja poslovnog sistema. Zbog toga mogu biti jedna od karika kanala reverzne logistike. Zbog toga se moraju imati u vidu i njihovi zahtevi i interesi. Ako poslovni sistem želi poboljšati ili zadržati tržišnu poziciju mora da obrati pažnju na konkurenciju i njeno ponašanje u različitim oblastima, pa i u domenu reverzne logistike. Ukoliko kupci ili dobavljači nisu zadovoljni praksom i rešenjima reverzne logistike poslovnog sistema, oni mogu tražiti bolju sospstvenu poziciju kod konkurencije. Faze razvoja reverzne logistike Pri implementaciji reverzne logistike poslovni sistemi prolaze kroz nekoliko razvojnih faza. Faze se razlikuju prema nivou prihvatanja, implementacije, razvoja oblikovanja osnovnih principa i aktivnosti reverzne logistike. Mogu se identifikovati ka reaktivna faza, proaktivna faza i faza obezbedjenja koristi (Tab. 12.2 – 12.4) Prva faza je reaktivna. To je faza reakcija preduzeća na državnu regulativu i standarde. U okviru nje preduzeća samo primenjuju (za njih nametnute) norme i standarde, bez aktivnog učestvovanja u sistemu za povećanje prednosti u domenu održivog razvoja, zaštiti životne sredine i logistike povratnih materijala. Tab. 12.2. Karakteristike delovanja preduzeća reaktivne faze reverzne logistike

Osnovni ciljevi

Osnovne aktivnosti

Organizovanje Sredstva potpore

Uskladjivanje sa zakonskom regulativom

Recikliranje papira i ambalaže

Decentralizovana i struktura prema trenutnoj potrebi

Minimalni troškovi

Ispunjavanje minimalnih obaveza

Uvodjenje proizvoda koji se mogu reciklirati

Korišćenje treće strane za sakupljanje reciklažnog otpada

Troškovi uslovljeni prostornim (lokacijskim) karakteristikama

Smanjenje troškova

Označavanje proizvoda koji se recikliraju ili sadrže reciklažni materijal

Odgovornost ososbe koja inicira program, odgovornost državnih nadzornih organa

Povećanje troškova u skladu sa potrebama

Druga razvojna faza je proaktivna. Preduzeća druge faze uvode vlastite programe koji se odnose na održivost, zaštitu životne sredine, kružno kretanje materijala i reverznu logistiku. Tima ona pokušavaju obezbediti konkurentnost na tržištu, oblikujući naprednije programe logistike povratnih materijala i aktivnog odnosa prema okruženju.

222

Tab. 12.3. Karakteristike delovanja preduzeća proaktivne faze reverzne logistike Osnovni ciljevi

Osnovne aktivnosti

Organizovanje Sredstva potpore

Dobrovoljno uvodjenje novih ekoloških programa (u cilju 'sprečavanja' donošenja novih zakona)

Definisanje ekološke politike, ciljeva, programa realizacije i operativnih planova

Posvećenost vrhovnog menadžmenta, uvodjenje specijalizovanih radnih mesta, formiranje odbora za ekologiju

Skromna sredstva

Stvaranje konkurentske prednosti

Oblikovanje proizvoda koji nisu štetni za životnu sredinu, povećanje količina reciklažnih materijala

Upoznavanje zaposlenih sa ciljevima i aktivnostima i efektima programa

Kooperacija ili udruživanje sa drugim preduzećima u cilju smanjenja troškova

Plasman proizvoda koji zadovoljavaju zahteve kupaca u pogledu zaštite okoline

Prerada otpada, recikliranje sirovina od plastike, strukturiranje efikesnog sistema reverzne logistike, stvaranje industrijskih saveza

Postavljanje menadžera različitih iskustava u odnosu na nivo organizovanja i funkcije logistike

Značajna sredstva u skladu sa zahtevima programa

Tab. 12.4. Karakteristike delovanja preduzeća faze stvaranja koristi od reverzne logistike

Osnovni ciljevi

Osnovne aktivnosti

Organizovanje Sredstva potpore

Zaštita životne sredine kao strateško opredeljenje preduzeća

Analiza životnog ciklusa proizvoda i ambalaže u cilju poboljšanja ekološke efikasnosti, osmišljavanje proizvoda koji se mogu ponovo upotrebiti

Posvećenost vrhovnog menadžmenta uspostavljanju prednosti zaštite životne sredine

Upotreba svih bitnih resursa koji se koriste i u drugim programima preduzeća

Upravljanje preduzećem na način da se ostvaruje ekološka efikasnost

Stvaranje konkurentske prednosti preko efikasnog sistema reverzne logistike, zahtevi dobavljačima za iporuke materijala koji su u funkciji ekološke efikasnosti i smanjenja otpada, stvaranje unutrašnjih podsticaja i standarda zaštite

Formiranje timova za unapredjenja, postavljanje menadžera za koordinaciju i implementaciju programa, podsticanje inicijativa na svim nivoima i oblastima

Značajna sredstva koja je teško u potpunosti identifikovati

Treća faza podrazumeva traženje koristi. Poslovni sistemi traže specifične prednosti i ugradjuju aktivnosti održivosti i ekologije u poslovnu praksu. Te aktivnosti i standardi se ugradjuju u strateške planove i postaju praksa u operativnom delovanju.

223

Formiranje sistema reverzne logistike Za koju fazu će se poslovni sistem odlučiti zavisi od spoljnih i unutrašnjih faktora (Sl. 12.3). Spoljni faktori se odnose na zakonsku regulativu i zahteve kupaca. To podrazumeva da su agresivniji programi reverzne logistike uslovljeni strožijom zakonskom regulativom i intenzivnijim zahtevima kupaca u odnosu na proizvode koji su pogodniji prema zahtevima održivosti i uticaja na životnu sredinu. Unutrašnji faktori, koji mogu ograničavati realizaciju reverzne logistike, odnose se na kvalitet ulaza (inpute), podršku vhovnog menadžmenta, vertikalnu koordinaciju i, uopšte, na organizacijske sposobnosti preduzeća.

Sl. 12.3. Faktori uspešnosti reverzne logistike preduzeća Ključni pokretači i ograničenja pokazuju da li je preduzeće, reaktivno, proaktivno ili nastoji obezbediti korist implementacijom odgovarajućeg sistema reverzne logistike. Kada se preduzeće opredeli za fazu, odnosno za nivo odnosa prema zaštiti životne sredine, onda je neophodno slediti logički postupak uvodjenja, dizajna i primene tog sistema. Obično se, prvo, formira tim koji pomaže u njegovom dizajniranju i efikasnoj implementacij103. Prvi zadatak tima je analiza stanja poslova zaštite životne sredine i reverzne logistike preduzeća104. Na bazi dobijenih rezultata definišu se makro ciljevi i strategija razvoja i delovanja u odredjenim oblastima. Nakon toga treba odrediti ciljeve koji proizilaze iz primene utvrdjene strategije, ključne faktore uspeha, nivoe rezultata koje treba dostići i dinamiku njihove realizacije. Implementaciju strategije treba da prati permanentno merenje dostignutih rezultata i ostvarenje napretka, poredjenje sa definisanim ciljevima i preduzimanje korektivnih mera. Treba imati u vidu da je upravljanje sistemom reverzne logistike sastavni deo integrisanog sistema menadžmenta preduzeća.

103

Tim čini nekoliko članova, predstavnika pojedinih poslovnih funkcija preduzeća. 104

Dobijeni rezultati su polazište za dalji rad i merenje budućih rezultata (dostignuća).

Reverzna logistika

Regulativa

Kupci

Organizacione sposobnosti

Kvaliteti inputa

Podsticajni uslovi

224

Pri formiranju i organizovanju funkcionisanja sistema reverzne logistike, posebno logistike otpadnih materijala, neophodna je realizacija niza aktivnosti:

• upoznavanje sa nacionalnom i medjunarodnom regulativom; • prikupljanje dokumentacije i analiza karakteristika povratnog materijala;

• utvrdjivanje strukture povratnog materijala (po mestu, vremenu, količini i intenzitetu pojave);

• izrada procedura, uputstava i pravilnika o rukovanju povratnim materijalima;

• utvrdjivanje svih mesta, tačaka transfera i transformacije povratnih materijala;

• razvrstavanje tokova povratnih materijala prema intenzitetu, vremenu i učestanosti pojave;

• identifikacija i definisanje kapaciteta tehnoloških elemenata u sistemu i kanalima logistike povratka;

• definisanje zahteva za potrebnim informacijama u sistemu reverzne logistike;

• organizovanje saradnje, kooperacije i drugih poslovnih odnosa sa učesnicima u lancu povratnog materijala;

• i td. Realizacija navedenih i drugiha aktivnosti i poslova stalni je zadatak, posebno sa aspekta njihovog unapredjenja i inoviranja. 12.3. OSNOVNE FUNKCIJE REVERZNE LOGISTIKE Osnovne funkcije koje mogu biti zastupljene u sistemu i lancima reverzne logistike odnose se na uobičajene logističke aktivnosti: transport, skladištenje, pretovar, ... Medjutim, u različitim sistuacijama te funkcije mogu imati različit značaj, u zavisnosti od specifičnosti materijala i kanala ovog segmenta logistike. Transport Transport kao podsitem reverzne logistike, naročito u logistici otpadnih materijala, karakteriše niz specifičnosti koje su posledica posebnih zahteva i karakteristika transportovanih materijala. Specifičnosti proizilaze iz nekoliko faktora: nehomogenost materijala, male mase i gustine materijala, povećanog rizika od negativnih uticaja na okruženje, povećane verovatnoće praznih povratnih vožnji, smanjenja iskorišćenosti kapaciteta vozila, posebnih zahteva u odnosu na zaštitu životne sredine i bezbednosti u saobraćaju i sl. U logistici povratnih materijala, nivou usluge koji pruža način prevoza posvećuje se neznatna pažnja. Trošak je faktor na osnovu koga se najčešće odlučuje o transportu. Cena transporta

225

otpadnih i povratnih materijala može često može biti veća od njihove vrednosti, čime se poništava bilo kakav finansijski efekat koji program nudi. Time se, od strane preduzeća, gubi bilo kakva motivacija za implementaciju sistema reverzne logistike. Zbog toga odluke koje se odnose na transport postaju ključne za programe otpadnih materijala i njihove ponovne upotrebe. Transport logistike povratnih otpadnih materijala najčešće je organizovan po fazama tretmana (skupljanja) otpada. Lokalnim transportom obzbedjuju se koncetracija većih količina materijala (posredstvom didtributivnih centara, transfer stanica). Daljinski transportom realizuje se transfer većih količina materijala do mesta krajnjeg opredeljenja. U takvom transportu primenjuju se jevtiniji i kapacitivniji vidovi transporta, kao što je železnica. Skladištenje Funkcija skladištenja u reverznoj logistici nešto je drugačija u odnosu na skladištenje u lancima snabdevanja, odnosno snabdevačke logističke tokove. Njena primarna funkcija jeste nakupljanje dovoljnih količina materijala koje omomućavaju primenu vozila većeg kapaciteta u realizaciji transporta. To je opravdano, jer su troškovi vezanog kapitala u tako skladištene materijale niski. Pored funkcije nakupljanja zbog trasnpotnih operacija, uloga skladištenja je i u vremenskom i kvantitativnom izjednačavanju količina u snabdevanju reciklažnih postrojenja i njihovom kontinualnom korišćenju. Skladišni objekti mogu biti različito uredjeni i sa različitim stepenom gradjevinskog oblikovanja i izgradjenosti. To zavisi od karakteristika samih povratnih materijala. Koriste se otvorena, nadkrivena, zatvorena i skladišta sa visokim nivoom bezbednosti (naprimer, kda je u pitanju opasni otpad). Unutrašnje uredjenje skladišta povratnih materijala zavisi od specifičnosti samih materijala (naprimer: negde je neophodna reonizacija površine a negde ne). Podrazumeva se da skladišta, odnosno njihove zone pretovara, moraju biti obezbedjenja odgovarajućim pretovarnim uredjajima i opremom. Problemi lociranja Posebna pažnja, zbog specifičnosti tretmana povratnih materijala, posvećuje se rešavanju lokacijski problema (skladišta, distributivnih centara, postrojenja za preradu, ...). Analiza lokacija uzima u obzir moguće uticaje na troškove (naprimer, prevoza) ali i na rizike od nepovoljnih uticaja na životnu sredinu. Koji će faktor imati dominantan uticaj zavisi od konkretne situacije i karakteristika materijala koji su u kanalima reverzne logistike.

226

Opasni materijali Opasni materijali, specifični po sastavu, zahtevaju posebne postupke i procedure pri rukovanju. Vrste i nivoi opasnosti mogu biti veoma različiti (naprimer: zapaljiv materijal, eksplozivan materijal) i u različtim kombinacijama (naprimer, zapaljiv i eksplozivan materijal). Opasnostima su izloženi svi učesnici u logističkom lancu, ali i životna sredina uopšte. Postupci i procedure u različitim fazama logističkog lanca (transportu, skladištenju, manipulacijama, ...), uglavnom su definisane nacionalnom zakonskom regulativom i medjunarodnim konvencijama. ………………………………….. Reverzna logistika poslovnog sistema bazirana je na koncepciji održivosti, zaštiti životne sredine i finansijskim efektima i podsticajima. Može da se manifestuje u različitim oblicima i sa različitim materijalima. Poslovni sistemi mogu da se nalaze u različtim fazama primene koncepta reverzne logistike i načina njene organizovanosti. Organizovanje kanala reverzne logistike i pojedinih logističkih funkcija zavaisi od konkretnih usklova i specifičnosti svakog poslovnog sistema.

227

IV ORGANIZACIJA I KONTROLA LOGISTIKE

228

13. ORGANIZACIJA LOGISTIKE Organizacija je formalni ili neformalni mehanizam (sredstvo) kojim se ostvaruju neki ciljevi. Podrazumeva angažovanje materijalnih, finansijskih i ljudskih resursa i njihovo dovodjenje u željene odnose radi postizanja tih ciljeva. Samim tim, najčešće se može se govoriti105 o:

• organizaciji kao skupu aktivnosti u realizaciji nekih zadataka (način izvodjenja zadataka, procesi), i

• organizaciji kao formi (oblik povezivanja poslova i celina, struktura). Organizacija može da bude strogo uobličena ili propisana, skup odnosa koji nisu propisani (formalizovani) ali se podrazumevaju, ili kombinacija ovih slučajeva. Bilo kako da se formira, mogu se koristiti samo odgovarajući principi, preporuke i smernice, bez postojanja egzaktnih rešenja i pravila koji se mogu primenjivati. Organizacija sama po sebi ne rešava probleme. Ali organizacija doprinosi da se, pri realizaciji zadataka, postižu bolji ili lošiji rezultati. 13.1. PROCESI Tehnologija, organizaciona struktura, ciljevi, strategija, učesnici, ... su relativno promenljivi, nestabilni, faktori svakog sistema. Relativno trajna kategorija su njegovi procesi, njihova struktura i njihove medjusobne kompozicije. Procese čine skupine integrisanih aktivnosti. Oni imaju svoje ulaze, obavljaju odredjene transformacije i stvaraju izlaze, uz učešće internih i eksternih konstituanti (učesnika) sistema. Drugim rečima, procesi menjaju stanje odredjenog entiteta, uz upotrebu različitih resursa. Osnova uspešnog funkcionisanja sistema jeste upravljanje njegovim ključnim procesima i uspostavljanje adekvatnih veza izmedju modela organizacije funkcija, organizacione strukture i samih procesa (Sl. 13.1). Te veze moraju biti jasno definisane, transparentne, podložne kontroli i izmenljivosti u skladu sa promenama unutrašnjih uslova i zahteva okruženja. Uvek ih treba posmatrati u sistemu povratnih veza (petlji), kako bi se mogla obaviti kontrola njihovog funkcionisanja i ostvarenih rezultata (Sl. 13.2)

105

Organizacija kao pojam može imati različita značenja: • organizacija ka subjekt (naprimer: preduzeće, škola, klub, partija, …); • organizacija ka skup aktivnosti radi realizacije zadatka (naprimer: organizovanje transporta, organizovanje

naplate, …); • organizacija kao forma – struktura (skup radnih mesta i celina, odgovarajuće povezanih, gde se obavljaju

odredjeni zadaci); • organizacija kao poslovna funkcija (naprimer; jedna od funkcija preduzeća); • organizacija kao nauka.

229

Sl. 13.1. Organizaciona struktura, funkcije i procesi

Sl. 13.2. Model procesa U odnosu na sistem, njegove podsisteme i komponente, procese možemo posmatrati kao vertikalne i horizontalne. Horizontalni procesi povezuju aktivnosi različitih komponenti, funkcija i učesnika (naprimer: proces prevoza, skladištenje, ...). Vertikalni procesi se odnose na pojedine funkcije i upravljanje pojedinim grupama resursa (naprimer: upravljanje radom voznog parka, upravljanje skladištem, ...).

UPRAVLJANJE

RESURSI

MERENJA, KOREKCIJE

KO

RIS

NIC

I - Z

AH

TE

VI

KO

RIS

NIC

I - O

CE

NE

PROCES

S I S T E M

FUNKCIJA

Aktivnost

PROCES

230

Po svojoj obuhvatnosti, procesi se mogu posmatrati kao lokalni, na nivou više učesnika i na nivou sistema. Više lokalnih procesa se integrišu i obrazuju složene strukture koje mogu biti vrlo komplikovane sa aspekta planiranja, organizovanja, kontrole i merenja njihovih rezultata. U tom smislu, za bazne procese, neophodno je:

• utvrditi nosioca („vlasnika“) procesa,

• utvrditi granice procesa, • definisati (specificirati) proces, • utvrditi kontrolne tačke (merna mesta), • odrediti metode merenja, • obezbediti povratne veze i mogućnost korekcije u slučaju odstupanja ostvarenog i

planiranog. Iako su raznovrsni i brojni, logistički procesi se mogu diferencirati i podeliti u klase:

• glavni (ključni) procesi, odnosno, procesi u kojima su integrisane primarne aktivnosti radi zadovoljenja zahteva korisnika (naprimer: proces transporta, proces dostave materijala);

• procesi podrške, odnosno, procesi u koje su uključene aktivnosti koje imaju uticaja na performanse glavnih procesa (naprimer, održavanje sopstvenog voznog parka).

Da bi procesi mogli biti optimizirani, bez obzira u kojim uslovima egzistiraju, neophodno je permanentno upravljati njihovim promenama. To podrazumeva:

• merenje rezultata procesa; • ocenu efektivnosti i efikasnosti procesa; • dovodjenje u vezu ostvarenih rezultata procesa sa nivoom postavljenih ciljeva,

kriterijuma, ograničenja i preduzetih mera (strategije, taktike); • korekciju u uslovima postojanja odstupanja u odnosu na ciljeve i kriterijuma.

Optimizirati logističke procese znači ovladati navedenim faktorima u odnosu na:

• prostor, • vreme, • kapacitet, i • efekat (učinak).

Navedenim dimenzijama i njihovim varijacijama i različitim pojavnim oblicima, definišu se logistički zahtevi korisnika (zahtevi za prevozom, zahtevi za pretovarom, ...) i, istovremeno, nivo i karakteristike učinka. Tako nastaju i determinante procesa koje se odnose na različito izražavanje efikasnosti, kao što su:

• bezbednost, • kvalitet usluge, • troškovi, i td.

Različiti aspekti sadržani u navedenim faktorima odražavaju svu kompleksnost i multidimenzionalnost uticaja na rezultate logistike. Ti faktori i njhove manifestacije nisu

231

medjusobno nezavisni. Oni su povezani i isprepletani, čineći konglomerat zavisnosti, i uslovljavaju da rezultati logističlog sistema predstavljaju rezultantu mnoštva spoljnih i unutrašnjih uticaja. Procesna struktura logističkog sistema nije univerzalna. Ona je rezultat konkretnih uslova i specifičnosti koji se odnose na sve ključne faktore sistema. Postupak strukturiranja procesa uvek podrazumeva:

• uslove (kriterijume) za pokretanje procesa; • specifikaciju, medjusobni odnos i uredjenost aktivnosti procesa; • resurse (materijalne, finansijske, ...) i sposobnosti koje treba obezbediti u okviru procesa; • kriterijume (uslove) završetka procesa; • ulaze, izlaze i veze sa drugim procesima; • merenja u procesu radi utvrdjivanja efektivnosti i efikasnosti; • dokumentovanost i informacije procesa.

U koncipiranju procesne strukture, uvek treba polaziti od konkretnih zahteva i uslova. I sami procesi, iako se odnose na iste transformacije, imaju svoje lokalne specifičnosti. 13.2. ORGANIZACIONA STRUKTURA Procesi zahtevaju angažovanje više ljudi iz različitih oblasti i sa različitim znanjima i sposobnostima. Jedne te iste ljude obično treba angažovati u više različitih procesa. Na taj način je moguće uočiti poslove i ljude koji su sa istim ili sličnim zaduženjima i obavezama. Drugim rečima, dolazi do koncetracije pojedinih poslova (zadataka) i ljudi koji obavljaju samo te poslove (naprimer: obrada porudžbine; prevoz kamionom; ...). Time se aktivnosti, koje su delovi pojedinačnih procesa, koncetrišu na nekim mestima. Jedno mesto sadrži zbir (obim) poslova koji odgovara kapacitetu jednog nosioca zadatka. Ako obim poslova prevazilazi mogućnosti jednog izvršioca onda to radno mesto zahteva više njih. Grupisanjem specijalizovanih mesta formiraju se celine sa istim ili sličnim poslovima (odeljenja, sektori, ...). Daljim agregiranjem nastaju veće celine (naprimer, celina za transport) i oblasti (naprimer, logistika). Time, na principima podele rada i potrebe za koordinacijom u toj podeli, nastaje organizaciona struktura (organizacija). Razvoj organizacije logistike Razvoj organizacije logistike i njen položaj u široj organizacionoj strukturi, uslovljen je samim razvojem i shvatanjem značaja upravljanja tokovima materijala u poslovnim sistemima. On se može posmatrati kroz različite faze u kojima su logistika i njene funkcije imali različite tretmane i, samim tim, organizacione koncepcije i organizacione forme.

232

U prvoj fazi karakteristična je podeljenost i rascepkanost logističkih funkcija u organizacionoj strukturi preduzeća. Te funkcije pripadale su različitim oblastima: proizvodnji (naprimer: unutrašnji transport, skladištenje), nabavci (naprimer: skladištenje sirovina, transport za dopremu), marketingu (naprimer, transport i distribucija)... Značaj pojedinih funkcija (transporta, zaliha, skladištenja, ...) u tokovima materijala pojedinačno je posmatran. Posebna logistička koncepcija nije ni postojala. Drugu fazu karakreruše prihvatanje značaja odredjenih oblasti toka materijala i objedinjavanje nekih aktivnosti, pre svega na nivu fizičke distribucije ili fizičke nabavke. To je obezbedilo osnovu za integraciju i direktnu kontrolu nad jednim delom logističkih funkcija. Treća faza predstavlja integraciju delatnosti iz domena logistike, pre svega iz domena fizičke nabavke i fizičke distribucije. Integracija je inicirana i uslovljena filozofijom brzog odgovora korisnicima, koja zahteva potpunu koordinaciju medju rezličitim delatnostima, posebno u oblasti toka materijala. Pored toga, sve veća i sve značajnija imovina iz te oblasti (vozni parkovi, skladišta, ...) zahteva intenzivnu koordinaciju radi efikasnijeg korišćenja. Time se stiču uslovi za strukturno i organizaciono uobličavanje područje logistike. Četvrta faza sadrži punu integraciju logističkih delatnosti, uključujući i oblast proizvodnje. Promoviše se filozofija upravljanja lancem snabdevanja. Potpuno upravljanje tokovima materijala i nivoom usluge korisnicima integrisano je u oblast logistike. Peta faza logistike usmerena je na logističke kanale u kojima su pisutni i integrisani različiti pravni subjekti, kako iz oblasti proizvodnje i isporuke tako i iz domena logističkih usluga Navedene faze razvoja i, kao posledica toga, organizovanje logistike preduzeća su načelni. To znači da su faktori koji karakterišu pojedine faze preovladjujući, a prelazak iz jedne u narednu (napredniju) fazu je postepen. Organizacione mogućnosti Ako postoji potreba za organizovanjem logistike u nekom poslovnom sistemu, onda se, prema stepenu formalizacije, može izabrati neka od organizacionih mogućnosti:

• neformalna organizacija, • poluformalna organizacija i

• formalna organizacija. To su osnovni, bazni, organizacioni izbori. Koji će biti usvojen zavisi od konkretnih uslova i karakteristika samog poslovnog sistem (naprimer: od značaja logističkih delatnosti, imovine, tradicije, ljudskih resursa, ...).

233

Osnovni cilj svake organizacije jeste da se, u procesima planiranja i kontrole, postigne zadovoljavajući nivo koordinacije izmedju logističkih delatnosti. Koordinacija se, pored formalnih načina, može postići i na nekoliko neformalnih načina koji počivaju na prinudi, ubedjivanju i podsticajima, a ne zahtevaju posebnu organizacionu formu (posebnu organizacionu celinu logistike) ili promenu postojeće organizacione strukture (Sl. 13.3). Oblici podsticaja na koordinaciju mogu biti različiti. Zasnivaju se na relevantnim informacijama o troškovima, mogućim uštedama, načinu podele i učešća u uštedama, učešću u podeli profita i slično. Kordinacija se može podstaći i postići formiranjem radnih tela (radnih grupa, komiteta, ...) sastavljenih od predstavnika različitih logističkih delatnosti. Uslov za dobre podsticaje i rezultate jeste obezbedjenje zadovoljavajućeg nivoa komunikacije u okviru radnih grupa i izmedju grupa i okruženja.

Sl. 13.3. Neformalna organizacija logistike Efikasni podsticaji mogu se postići revizijom odluka o logističkim delatnostima od strane generalnog menadžera (direktora). Generalni menadžer ima upravljačku poziciju, u odnosu na niže rukovodioce, da promeni odluke koje su nepovoljne za ukupne logističke efekte. Time se mogu postići logistički ciljevi i bez formalne organizacione strukture u kojoj su obuhvaćene različite logističke delatnosti. Logističko planiranje, delovanje i razni logistički poduhvati (projekti) obično obuhvataju različite logističke i ostale funkcije u okviru organizacione strukture preduzeća. Poluformalna organizacija logistike podrazumeva pokrivanje i koordinaciju tih različitih funkcija od strane lica (menadžera) koje je zaduženo za te poduhvate. Takva organizaciona forma (struktura) najčešće ima matrični oblik (Sl. 13.4). U okviru te matrice menadžer za logistiku odgovara za

PREDUZEĆE

MARKETING PROIZVODNJA

Transport

Skladištenje Skladištenje ....................

Unutr. tran.

FINANSIJE ..................

Podsticaji na koordinaciju

Izvr

šna

vla

st

234

logistčku funkciju, ali nema direktnu naredbodavnu funkciju (vlast) nad sastavnim delatnostima, odnosno pojedinim organizacionim celinama. Manadžer za logistiku ima funkciju koordinacije (ima izbornu vlast), bez direktne izvršne vlasti nad pojedinim organizacionim celinama. Poluformalna organizaciona struktura logistike može biti oformljena i u obliku štabske forme (Sl. 13.5). Lice (menadžer, grupa) zaduženo za ligistiku ima ulogu štabskog organa (tela) u rukovodstvu preduzeća. Svojim stručni uslugama iz domena logistike takvo telo stoji na raspolaganju ostalim menadžerima, ali nema opštu naredbodavnu ulogu (vlast).

Sl. 13.4. Matrična organizacija kao jedan od oblika poluformalne organizacije logistike

Sl. 13.5. Štabska organizacija kao jedan od oblika poluformalne organizacije logistike

PREDUZEĆE

MARKETING PROIZVODNJA

Transport

Skladištenje Skladištenje ....................

Unutr. tran.

FINANSIJE ..................

Menadžer LOGISTIK

Izvr

šna

vla

st

Koordinacija

PREDUZEĆE

MARKETING PROIZVODNJ

Transport Skladištenje

Skladištenje ....................

Unutr. tran.

FINANSIJE ..................

Menadžer LOGISTIKE Koordinacija

Izvr

šna

vla

st

235

U matričnoj organizaciji linije vlasti i linije odgovornosti nisu identične i sasvim jasne. Često nastaju i konflikti izmedju nosoca koordinacije i nosilaca izvršne vlasti. Ipak, ovaj oblik organizacije se koristi kao kompromis izmedju potpuno neformalnog i sasvim strukturiranog oblika. Formalna organizacija podrazumeva tačno ustanovljavanje ovlašćenja, odgovornosti, položaja i granica logistike u okviru organizacione strukture preduzeća (Sl. 13.6). Ovakva organizacija se uspostavlja u preduzećima kada manje formalna organizacija ne obezbedjuje dovoljnu efikasnost logistike.

Sl. 13.6. Jedan od oblika formalne organizacija logistike Organizaciona struktura se prilagodjava konkretnim uslovima preduzeća kao i značaju logistike u okviru njega. To znači da ne postoji tipična organizacija logistike. Logistička organizacija može imati različite nivoe centralizacije, različite oblike koncetracije pojedinih logističkih delatnosti i različit položaj u odnosu na ostale oblasti funkcije preduzeća. Organizaciona orjentacija Izbor organizacione strukture u okviru organizacionog plana zavisi od strategije koju poslovni sistem sprovodi. Strategije mogu bite različite u zavisnosti od uslova u kojima se nalazi poslovni sistem. Organizacionu strukturu, a time i organizacionu strukturu logistike, preduzeće formira na bazi usvojene strateške orjentacije.

PREDUZEĆE

MARKETING

Skladištenje

.....................

Transport

....................

Pretovar

....................

LOGISTIKA FINANSIJE

236

Porcesno orjentisana strategija podrazumeva postizanje maksimalne efikasnosti u glavnim procesima preduzeća. Organizacioni plan je fokusiran na procese koji uzrokuju povećanje cene proizvoda (usluge). Takvi procesi su, naprimer, nabavka, transport, skladištenje, planiranje proizvodnje i sl. Te delatnosti mogu biti organizaciono objedinjene da bi se njima zajednički upravljalo. Preduzeća sa naglašenom tržišnom strategijom imaju izraženu orjentaciju ka povećanju nivoa usluge kupcima. Tada organizaciona struktura integriše delatnosti kojima se obezbedjuje zadati nivo usluge, kao što su prodaja, isporuka, formiranje porudžbina i sl. Na informacionu strategiju obično se orjantišu preduzeća koja imaju razudjenu mrežu prodavaca i distributivnih organizacija, a samim tim, i značajan nivo zaliha u takvoj mreži. Koordinacija logističkih aktivnosti u okviru ovakve mreže je primarni cilj, a informacije su ključni faktor za njenu realizaciju. Za obezbedjenje i zaštitu informacija organizaciona struktura, tada, obuhvata i objedinjuje poslovne funkcije i poslovne jedinice u okviru kanala toka materijala i tradicionalnih granica preduzeća. U najvećem broju slučajeva preduzeća nemaju čiste strateške orjentacije, odnosno ona imaju elemente različitih strategija. Zbog toga, suštinski slična preduzeća, imaju različite organizacione planove. Takodje, slična preduzeća mogu biti na različitim nivoima organizacionog razvoja. Obično svako preduzeće ima više organizacionih planova: od onih na kojima se nalazi, preko onih koji će biti aktuelni u različitim fazama njihovog razvoja. Organizacija i organizaciona struktura su element poslovanja i poslovnog razvoja, kao i mnoge druge oblasti u okviru preduzeća. Organizacioni oblici Postoji više organizacionih oblika koji se mogu koristiti za organizaciono strukturiranje preduzeća, njegovih funkcija i delatnosti tih funkcija. Izbor organizacionog oblika zavisi od konkretnih uslova svakog poslovnog sistema i njegove strateške ogjentacije. Organizacioni oblici, koji se najčešće upotrebljavaju u organizovanju funkcije logistike, mogu biti:

• štabska organizacija,

• linijska organizacija (sa različitim stepenima centralizacije),

• matrična organizacija, i

• odbori. Štabska organizacija se primenjuje u uslovima kada su rasplinute pojedine logističke delatnosti i smeštene (organizacijski locirane) u okviru drugih funkcija preduzeća. Štabska organizacija podrazumeva postojanje organizacionih mesta, jedinica ili menadžera, koji su drugim

237

organizacionim celinama i/ili rukovodstvu na raspolaganju u vezi sa stručnim problemima koji se odnose na logistiku. Ne raspolažu opštim pravom rukovodjenja. Prednosti štabske organizacije su:

• uključivanje specijalista za rešavanje stručnih pitanja,

• poboljšanje kvaliteta odluka drugih rukovodilaca,

• zadržavanje jasnog puta kretanja naredbi u okviru linijske organizacije. Osnovni nedostaci su štabske organizacije logistike su:

• nepostojanje ovlašćenja za odlučivanje, • zavisnost štabskog mesta od nadredjenih rukovodilaca,

• nedostatak direktne i jasne odgovornosti logističara, • smanjen nivo usaglašenosti odluka i povećano administriranje, i sl.

Koncetracija logističke funkcije u jednom štabskom mestu omogućavaju različita sistemska rešenja u pogledu odnosa prema pojedim odeljenjima i nadredjenim linijskim mestima. Efekti logističkog štaba će se povećati ako je on lociran neposredno uz rukovodstvo preduzeća (Sl. 13.7).

Sl. 13.7. Štabska organizacija logistike Linijska organizacija logistike podrazumeva direktnu (linijsku) odgovornost u odnosu na logističke delatnosti koje su dodeljene datoj celini. Pri tome, logističke delatnosti mogu imati različite stepene koncetracije i centralizacije: od potpune koncetracije svih logističkih delatnosti i centralizacije u upravljanju, do dekoncetracije i raspodele (decentralizacije) pojedini logističkih

PREDUZEĆE

MARKETING PROIZVODNJA

Transport

Skladištenje Skladištenje ....................

Unutr. tran.

FINANSIJE ..................

Menadžer LOGISTIK

Koordinacija

238

delatnosti prema različitim kriterijumima (naprimer: programima proizvodnje, lokacijama fabrika, kombinacijom ovih kriterijuma). Svaki linijski oblik organizacije, odnosno svaki stepen koncetracije i centralizacije delatnosti funkcije logistike ima svoje komparativne prednosti i nedostatke. Osnovni razlog za povećanje centralizacije je održavanje stroge kontrole nad logističkim delatnostima i povećanje efekata koji se mogu dobiti grupisanjem svih logističkih poslova preduzeća (naprimer: zajednički transport, zajedničko skladištenje, zajednička obrada podataka, zajednička nabavka, ...). Primenjuje se u preduzećima sa relativno stabilnim sistemima okruženja (dobavljača, korisnica), i relativno homogenim i stabilnim proizvodnim (uslužnim) programima. Decentralizacija organizacije omogućava brži i fleksibilniji logistički odgovor na pojedine zahteve korisnika, pogotovu u uslovima bitne razlike pojedih programa preduzeća u odnosu na snabdevanje, marketing, proizvodnju, distribuciju i sl. Treba napomenuti da retko kada postoje čisto centralizovana106 (funkcionalna) i čisto decentralizovana107 (diviziona) organizacija logistike (Sl. 13.8 -13.9).

Sl. 13.8. Centralizovana (funkcionalna) organizacija logistike

106

Logistika kao funkcija organizacijski je zaokružena (objedinjena) i obično je ravnopravna sa ostalim funkcijama preduzeća 107

Logistika je decentralizovana i organizacijski zaokružena na nivou divizija (fabrika, programa, lokacija, odeljenja, …) preduzeća

PREDUZEĆE

MARKETING

Skladištenje

.....................

Transport

....................

Pretovar

....................

LOGISTIKA FINANSIJE

239

Sl. 13.9. Decentralizovana (diviziona) organizacija logistike Kombinovano centralizovano i decentralizovano uključivanje logistike u organizacionu strukturu preduzeća podrazumeva da se deo, uglavnog operativnog područja, logistike decentralizuje i vezuje za autonomne (divizione, odeljenske, fabričke, ...) organizacione oblike, a deo logistike (koji ima ulogu koordinacije) centralizuje i vezuje za centralno područje (Sl. 13.10). U takvom slučaju mogu se koristiti prednosti centralizacije (za generalnu optimizacij) i pogodnosti decentralizacije (brz operativni odziv, preciznija podela poslova, jasno regulisanje nadležnostii sl.).

Sl. 13.10.Kombinovana centralizovana-decentralizovana organizacija logistike

PREDUZEĆE

FINANSIJE

PROIZVOD.

Fabrika B

PROIZVODNJALOGISTIK A LOGISTIKA

Transport .....................

Skladištenje ......................

................... Fabrika A LOGISTIKA

....................

.....................

PREDUZEĆE

FINANSIJE

PROIZVOD.

Fabrika B

PROIZVODNJA......................... LOGISTIK A LOGISTIKA

Transport .....................

Skladištenje ......................

Fabrika A ........................

....................

240

Centralizovana koordinacija aktivnosti logistike odnosi se, pre svega, na poslove u vezi sa nabavkom, planiranje, opšte poslove transporta, skladištenja, zaliha i sl. U decentralizovanim celinama organizovani su poslovi upravljanja procesima i operativne aktivnosti logistike. Matri čna organizaciona struktura predstavlja dalji razvoj linijske decentralizovane divizione strukture. Ostvaruje se kombinacijom mogućnosti za stručno (disciplinarno) davanje uputstava (instrukcija) i funkcionalno orjentisanih linijskih (stvarnih) prava na ruvodjenje. To je, ustvari, specifičan odnos opslužujuće funkcije (kao što je logistik) i ostalih izvršnih funkcija preduzeća. Takva organizacija ima osnovnu prednost u fleksibilnosti i efikasnom korišćenju stručnih znanja (koja su podjednako dostupna ostalim funkcijama). Nedostaci se manifestuju kroz višedimenzionalnu strukturu i nedostatak naredbodavnih mogućnosti logističara u izvršnim funkcijama. Matrična organizacija logistike na nivou preduzeća, u osnovi, može biti postavljena na dva načina.

• Prvi način podrazumeva formiranje centralnog, funkcionalno orjentisanog, dela logistike na nivou preduzeća, a divizije (fabrike, programi, odeljenja, ...) se formiraju kao matrični delovi, koji centralnom delu postavljaju zahteve, odnosno vrše potraživanja rešenja (Sl. 13.11).

• Drugi način zahteva organizovanje logistike koja opslužuje ostale funkcije na principu predlaganja (nudjenja) rešenja (Sl. 13.12).

Osnovni nedostatak prvog načina organizovanja u velikoj inertnosti logistike, a drugog načina u odsustvu izvršne (linijske) vlasti.

Sl. 13.11. Matrična organizacija logistike sa formiranjem centralnog dela

PREDUZEĆE

..................... PROIZVOD.

Fabrika A

Fabrika B

Program C

....................

LOGISTIKA PRODAJA

241

Sl. 13.12. Organizacija logistike kao funkcije koja predlaže rešenja Radna tela (radsne grupe, komiteti, komisije, ...) se formiraju u uslovima neformalne organizacije logistike. To je organizacija koja podrazumeva potpunu razudjenost logističkih aktivnosti i njkihovu uključenost u druge poslovne funkcije. Radna tela se mogu formirati za različite zadatke, akcije, poduhvate, ... Mogu biti formirana za pojedinačne slučajeve i relativno trajne potrebe. Čine ih lica iz različitih oblasti koja se mogu smatrati kompetentnim za odgovarajuće logističke delatnosti, njihova rešenja su u formi podsticaja ostalim funkcijama i celinama, predlozi koje više ruvodstvo nameće organizaciji. Osnovni nedostatak takve organizacije jeste u nedostatku izvršne (linijske) vlasti prema učesnicima u logističkim procesima. 13.3. POSTUPAK FORMIRANJA ORGANIZACIONE STRUKTURE Formiranje organizacione strukture logistike podrazumeva formiranje nove, odnosno izmenu postojeće, organizacije poslovnog sistema. To je poduhvat koji se sastoji iz niza dobro pripremljenih aktivnosti, i koje se sprovode po odredjenom, iskustvenom, redosledu. Faze organizacionog strukturiranja logistike preduzeća su:

• priprema i formiranje radnog (i/ili koordinacionog) tela108;

• proučavanje i analiza postojeće organizacione strukture (sa utvrdjivanjem poslova područja logistike);

108

Ovo telo treba da bude sastavljeno od relevantnih predstavnika svih delatnosti (transporta, nabavke, proizvodnje, prodaje, informatike, …) preduzeća koje su uključene u aktivnosti logistike. Ono mora biti direktno podredjeno upravi preduzeća. Radno telo sprovodi sve aktivnosti planiranja i realizacije organizacione structure logistike.

PREDUZEĆE

PROIZVOD. ...........................

FINANSIJE

KADROVI

LOGISTIK

....................

MARKETING PRODAJA

242

• razdvajanje i razgraničenje logističkih od ostalih aktivnosti preduzeća (sa posebnim uočavanjem kontakata i veza sa tim aktivnostima);

• utvrdjivanje ciljeva logistike u okviru (kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih) ciljeva preduzeća;

• definisanje koncepcije razvoja logistike i strategije realizacije te koncepcije (koje proizilaze iz analize postojećeg stanja i definisanih ciljeva);

• sprovodjenje reorganizacije (fazno, prema utvrdjenim konceptima i ciljevima); • utvrdjivanje i uvodjenje kontrolnog mehanizma za proveru uspešnosti (re)organizacije (sa

zadatkom sprovodjenja korektivnih mera u slučajevima odstupanja);

• raspuštanje radnog (koordinacionog) tela. Prva aktivnost se realizuje kao priprenma faza. Posledje tri aktivnosti su faza realizacije. Izmedju pripreme i realizacije su aktivnosti faze planiranja (projektovanja) organizacione strukture logistike u okviru organizacione postavke preduzeća. Realizacija svake od ovih faza i aktivnosti u okviru njih predstavlja veoma složen postupak u kome se moraju primenjivati različite tehnike i metode kako bi se u potpunosti spoznali zadaci i problemi, kao i mogućnosti njihovog rešavanja i dostizanja postavljenih ciljeva. 13.4. MEDJUFUNKCIONALNO UPRAVLJANJE Razdvajanje duž funkcionalnih linija omogućava veći stepen kontrole za menadžment u okviru poslovnog sistema. Organizacija logistike kao posebne funkcije obezbedjuje uslove za izbegavanje konflikata izmedju logističkih delatnosti. Time se povećava stepen integracije u okviru same funkcije, ali ukupnih i sinergijskih efekata. Medjutim, organizacija nove funkcionalne oblasti može da poveća nivo konflikata izmedju pojedinih funkcija u okviru organizacije, odnosno na nivou preduzeća. Pojedine funkcije preduzeća medjusobno su ekonomski povezane, ali mogu da imaju i suprostavljene interese (naprimer: marketing zahteva veće zalihe radi sigurnije isporuke a finansije manje zalihe radi smanjenja angažovanog kapitala). Nezavisnost obaveza, odgovornosti i naredbodavnih aktivnosti ne deluje u pravcu povećanja medjufunkcionalne ravnoteže i može da dovede do nepovoljnog delovanja preduzeća kao celine. Postoji više delatnosti na preseku logistike i drugih funkcija u okviru preduzeća (naprimer: pakovanje proizvoda kao presek logistike i marketinga; doprema materijala i plan proizvodnje kao presek logistike i proizvodnje; nivo usluge korisniku ka presek proizvodnje, marketinga, logistike i prodaje i sl.). Ti preseci i preklapanje poslova više funkcija uslovljavaju i zajedničke odgovornosti.

243

Navedeni faktori upućuju na pojave i probleme interfunkcionalne koordinacije i menadžmenta. Rzličiti oblici zajedničke uprave, generalna uprava (generalni menadžment) i odgovarajuće štabske funkcije rešavaju ove probleme. 13.5. MEDJUORGANIZACIONA KOORDINACIJA U logističkim kanalima (kanalima nabavke, kanalima distribucije) učestvuje više poslovnih subjekata, odnosno organizacija (proizvodjača, veletrgovaca, transportera, špeditera, skladištara, ...). Oni mogu da imaju zajedničke ali i suprostavljene interese. Da bi se postigli rezultati koji su prihvatljivi za preduzeća u okviru zajedničkog posla, moraju da budu razvijene različite metode i instrumenti interorganizacionog menadžmenta. Upravljanje procesima i poslovima koji angažuju više poslovnih sistema (interorganizacioni menadžment), zahteva drugačije metode od onih koje se primenjuju u okviru preduzeća. Akcenat nije na formalizovanim strukturnim odnosima, nego na vezama zasnovanim na kooperaciji i kordinaciji i neformalnim metodama. Osnova takvih metoda jeste adekvatna informaciona osnova i instrumenti raspodele interesa (profita). Pored toga, moraju da postoje i prihvatljivi načini za rešavanje nastalih konflikata. Adekvatna informaciona osnova je veoma bitna za interorganizaciono upravljanje. Ona omogućava da svako preduzeće identifikuje veličine, odnosno varijable (ekonomske, tehnološke, organizacione, ... prirode), kojima prati ostvarenje sopstvenih interesa. Takodje, adekvatne informacije smanjuju nesigurnost i obezbedjuju uslove za efikasniju koordinaciju i kooperaciju izmedju nezavisnih učesnika u logističkom kanalu. Proporcionalna raspodela interesa i rezultata do kojih se dolazi kooperacijom veoma je bitna za efikasan logistički lanac. Pri tome je bitno da ti rezultati (zarada, profit) budu veći u kooperatvnom nego u pojedinačnom nastupu svakog preduzeća. U protivnom se gube motivi zajedničkog delovanja u okviru logističkog lanca. Svaki zajednički poduhvat može da stvara situacije u kojima su učesnici nesaglasni. Zbog toga je važno postojanje načina (strategije) i metoda za razrešenje konflikata i pobljšanje kooperacije i koordinacije. Neke od metoda su:

• pregovori (u cilju odustajanja od dela sopstvenih interesa radi povoljnijih zajedničkih rezultata);

• razmena osoblja (u cilju postizanja boljeg razumevanja zajedničkog posla);

• propaganda (promovisanje odredjenih ideja);

• angažovanje posrednika (neutralnih trećih lica); • razmena informacija;

244

• preporuke (za postizanje boljih rezultata zajedničkim delovanjem);

• obećanja (za dobijanje odredjenih koristi od zajedničkog posla);

• postavljanje uslova (za loše ili dobre posledice odbijanja ili prihvatanja zajedničkog poduhvata);

• zahtevi, pretnje, i sl. Nijedna od navedenih metoda ne može sa sigurnošću doprineti razrešenju konflikta. Zbog toga se koriste u raznim kombinacijama i mogu biti korisne za obezbedjenje šansi (mogućnosti) i uslova za efikasniji logistički lanac. 13.6. PARTNERSTVA I TREĆA LICA Neka preduzeća organizuju sve poslove iz oblasti logistiuke tako što ih uključe u sopstvenu organizaciju. Drugim rečima, organizuju i obavljaju logistiku za sopstvene potrebe. Kao alternativa potpunog organizovanja logistike u okviru sopstvenog preduzeća i sopstvene organizacije, jeste angažovanje preduzeća koje obavljaju neke logističke usluge za treća lica (naprimer: angažovanje prevoznika, angažovanje skladištara, ...). Takve davaoce logističkih usluga (operatere) preduzeće može angažovati direktno (neposredno) ili preko posrednika (provajdera) logističkih usluga (naprimer: preko agencije koja posreduje izmedju preduzeća koje ima potrebe za transportom i preduzeća koje obavlja transportne usluge; angažovanje špeditera koji obavlja sve logističke usluge angažujući operatere, i sl.). Angažovanje trećih lica (operatera, provajdera) za realizaciju logističkih usluga može biti različitog obima: od pojedinačnih usluga (transakcija), preko ugovornih odnosa o uslovima saradnje, do strateškog partnerstva gde preduzeća dele iste vrednosti za ostvarivanje zajedničke koristi. Na nivo saradnje utiče veliki broj faktora:

• veličina troškova i obim novčanih ulaganja, • nivo uluga korisnicima,

• nivo konkurentske prednosti, • nivo pouzdanosti u realizaciji logističkih poslova,

• veličina rizika, i sl. U suštini, odluka o organizovanju logističke delatnosti za sopstvene potrebe ili angažovanju preduzeća koje daju logističke usluge zavisi od ravnoteže dva ključna faktora (Sl. 13.13):

• važnosti logistike za uspešnost poslovnog sistema i

• kompetentnosti (osposobljenost) poslovnog sistema za realizaciju logističkih delatnosti.

245

VA

ŽN

OS

T L

OG

IST

IK Z

A

PR

ED

UZ

EĆ

E

VIS

OK

A

ANGAŽOVANJE KOMPETENTNOG

DAVAOCA LOGISTI ČKIH USLUGA

ORGANIZOVANJE

LOGISTIKE ZA SOPSTVENE

POTREBE

NIS

KA

ANGAŽOVANJE DAVAOCA

LOGISTI ČKIH USLUGA

BITI LIDER U

PARTNERSTVU SA DAVAOCEM LOGIST.

USLUGA

NISKA VISOKA

KOMPETENTNOST PREDUZEĆA ZA LOGISTI ČKE DELATNOSTI

Sl. 13.13. Izbor strategije organizovanja logistike preduzeća Poslovni sistem koji ima visoke zahteve u odnosu na usluge korisnicima i relativno značajne logističke troškove, a raspolaže sa osposobljenim i kompetentnim osobljem, organizovaće će logistiku za sopstvene potrebe. Sa druge strane, u preduzećima gde logističke delatnosti nisu centralni faktori strategije i gde ne postoji kompetentno osoblje, dobri rezultati se mogu postići angažovanjem logističkih operatera i/ili provajdera. U preduzećima sa nedostatkom kompetentnog osoblja u uslovima kada je logistika bitna za ostvarivanje konkurentske prednosti i drugih tržišnih povoljnosti, neophodno je angažovanje osposobljenog davaoca logističkih usluga. Suprotno tome, u preduzećima gde logistika nije posebno kritična u odnosu na njihovu strategiju mogu biti angažovani davaoci logističkih usluga, u uslovima da ta preduzeća (sa sospstvenim kompetentnim osobljem) imaju lidersku ulogu. ............................................... Organizacija procesa i organizaciono strukturiranje su ključni faktori organizacije logistike. Oni treba da obezbedi optimalno funkcionisanje logistike u okviru generalne strategije poslovnog sistema. Posebno je važno adekvatno grupisati poslove i aktivnosti logistike i identifikovati i precizirati njihove dodirne tačke sa aktivnostima drugih funkcija. Formiranjem područja za logistiku u organizacionoj strukturu preduzeća stvaraju se pretpostavke za adekvatno funkcionisanje preduzeća kao celine. Logističke aktivnosti izvode se na različitim hijerarhiskim nivoima u organizacionoj strukturi preduzeća. Za definisanje optimalnog rešenja potrebno je obuhvatiti sve aktivnosti i obezbediti sve ostale preduslove. Parcijalne optimizacije ne obezbedjuju realizaciju željenih rezultata.

246

Postoje različiti izbori u odnosu na stepen formalizacije u organizacionom strukturiranju logistike. Kakva će biti opredeljenja zavisi od konkretnih uslova. Jedino je izvesno da logistika treba da bude zastupljena u poslovnoj strukturi preduzeća. Pored toga, veoma je važno adekvatno rešiti interfunkcionalne i interorganizacione probleme kooperacije i koordinacije. Kooperacija i koordinacija u logistici, a ne samo uprošćena organizaciona struktura različitog stepena formalizacije, u perspektivi postaju baza za postizanje organizacione efikasnosti i optimizaciju rezultata. Kao alternativa izvodjenju logističkih delatnosti za sopstvene potrebe, što iziskuje veliku pažnju za adekvatno strukturiranje, veliki broj poslovnih sistema se opredeljuje za logistička partnerstva i angažovanje odgovarajućih operatera. Takva opredeljenja često dovode do smanjenja troškova, poboljšanja usluga korisnicima i stvaranja mogućnosti da se preduzeća okrenu svojojim osnovnim delatnostima. Medjutim, u nekim situacijama dolazi do gubitka kontrole nad logističkim aktivnostima i smanjenja nivo usluge korisnicima.

247

14. LOGISTIČKA KONTROLA Planovima se smanjuje neizvesnost u poslovanju preduzeća. Savršno planiranje i savršena realizacija planova, po pravilu, ne bi zahtevali kontrolu. Medjutim, savršeno planiranje i realizacija nisu mogući. Kontrola logističkih procesa je neophodna upravljačka aktivnost jer se njome otkrivaju slabe tačke koje mogu da ugroze realizaciju planova. Logistički planovi mogu biti osmišljeni i, prema njima, organizovani (uključujući i realizaciju) logistički procesi. Uočavanje stepena uspešnosti realizacije planova i ključnih faktora koji deluju na tu realizaciju, zahtevaju postojanje efikasne funkcije kontrole. Kontrolom se uporedjuju rezultati sa planiranim ciljevima. Kontrola je proces u kojem se poredi ono što je postignuto i ono što je prethodno planirano kao cilj. Na taj način se, ukoliko postoje odstupanja planiranog i postigniutog, obezbedjuju uslovi za preduzimanje aktivnosti korekcije, odnosno korektivnih mera. Zbog nemogućnosti da se pouzdano predvide svi uticaji i uslovi u realizaciji planova, varijacije u odnosu nja planirano skoro uvek postoje. Postoje i situacije koje se mogu svrstati u veoma retke (naprimer: elementarne nepogode, promene ekonomskih uslova, tehnološke promene, ...) i nepredvidive, a koje imaju značajne posledice po realizaciju logističkih planova. Medjutim, neki faktori, ako se predmet trajnog posmatranja, mogu da budu, u manjoj ili većoj meri, predvidivi i utkani u procese planiranja i kontrole. 14.1. MODEL KONTROLE Model logističke kontrole, u opštem slučaju, sličan je drugim modelima. Njegovi ključni elementi su (Sl. 14.1):

• logistički procesi (napromer: transport, skladištenje, ...), koji imaju svoje ulaze i svoje izlaze (rezultate);

• posmatranje (nadgledanje, monitoringa);

• standardi i ciljevi, odnosno norme, koje su opšteprihvaćene i/ili planovima definisane. Kontrolni mehanizam uključuje i izveštaje o funkcionisanju sistema (procesa), nivoe ostvarenja planova, načine i pravce korekcije, odnosno vrste i karakter akcija na ulazne veličine i uticaje. Procesi su skupovi povezanih aktivnosti109 (naprimer: popunjavanje zaliha, izbor prevoznika, formiranje porudžbine, ...). Procesi imaju svoje ulaze koji su, u krajnjem slučaju, u formi planova. Realizacijom procesa ostvaruju se odredjeni rezultati. Rezultati su ostvarenje planova,

109

U krajnjem slučaju process može biti i jedna aktivnost (naprimer, popunjavanje zahteva za isporuku goriva) .

248

odnosno oni su deo samog procesa. Procesi se odvijaju pod uticajem spoljnih i unutrašnjih faktora, koji imaju različite smerove i intenzitete delovanja. Ciljevi i standardi su jedan od elemenata planova (naprimer: iznos troškova – budžeta, nivo kvaliteta usluge, obim prevoza, ...). Istovremeno, oni su norme sa kojima se rezultati porede.

Sl. 14.1. Model logističke kontrole Norme odredju planovi preduzeća. Medjutim, norme mogu biti i opšteprihvaćene veličine za neku oblast (naprimer, pouzdanost isporuke) ili veličine drugih preduzeća. Norme mogu biti i rezultat primene odredjenih standarda (naprimer, standardima serije ISO 9000 koji se opdnose na osiguranje kvaliteta). Nadgledanje (monitoring) je jedan od centralnih elemenata kontrolnog sistema. Pomoću njega se dolazi do informacija o izvršenju procesa i ispunjenju planova. Te informacije se porede sa ciljevima i standardima na bazi čega se, u slučaju nepovoljnih odstupanja, preduzimaju odredjene mere i akcije na korekciji planova i ulaza u posmatrani proces, ili način izvršenja samog procesa.

CILJEVI – STANDARDI (troškovi, učinak, vremenski

bilans, kvalitet, ...)

NADZOR (monitoring, posmatranje)

UTICAJI (spoljašnji i unutrašnji)

KOREKCIJA (mere, akcije)

IZVEŠTAJI (pisani, usmeni, elektronski)

REZULTATI - ostvarenja (troškovi, učinak, vremenski

mbilans, kvalitet, ...)

PLANOVI sa ciljevima (troškovi, učinak, vremeski

bilans, kvalitet, ...)

PROCES (skup povezanih aktivnosti)

LOGISTIČKI PROCES

LOGISTIČKA KONTROLA

249

Onaj koji nadzire (kontroliše) čitav sistem je menadžer, konsultant, koordinator ili, čak, kompjuterski softver. To je nadzor kojim se porede izveštaji o izvršenju planova (dostizanju normi, standarda) sa krajnjim ciljevima procesa. Ako je izvršenje planova van kontrole, onaj ko vrši nadzor bira akcije i korake za korekciju koja se mora preduzeti110. 14.2. TIPOVI SISTEMA KONTROLE Sitemi kontrole mogu imati različite oblike, u zavisnosti od toga koji nivo elastičnosti i priladljivosti uslovima. Obično se dele na otvorene, zatvorene i modifikovane sisteme. Otvoreni sistemi kontrole podrazumevaju učešće i posredovanje ljudkog faktora u aktivnostima poredjenja stvarnog i željenog (planiranog, ciljnog) stanja logističkih performansi (Sl. 14.2). Pored toga, ljudski faktor (menadžeri, konsultanti, savetnici) odlučuju o odabiru i preduzimanju korektivnih mera za eliminisanje uočenih grešaka i odstupanja.

Sl. 14.2. Otvoreni sistemi logističke kontrole

110

Naprimer, ako je nivo usluge nizak u poredjenju sa planiranim (ili nivoom konkurencije) onaj ko vrši nadzor može doneti odluku o povećanju nivoa zaliha. Neznatna odstupanja mogu biti prihvatljiva i zanemarena.

CILJEVI – STANDARDI (troškovi, učinak, vremenski

bilans, kvalitet, ...)

NADZOR: M E N A D Ž E R

UTICAJI (spoljašnji i unutrašnji)

KOREKCIJA (mere, akcije)

IZVEŠTAJI (pisani, usmeni, elektronski)

REZULTATI - ostvarenja (troškovi, učinak, vremenski

mbilans, kvalitet, ...)

PLANOVI sa ciljevima (troškovi, učinak, vremeski

bilans, kvalitet, ...)

PROCES (skup povezanih aktivnosti)

LOGISTIČKI PROCES

LOGISTIČKA KONTROLA

250

Osnovne prednosti otvorenih sistema kontrole su u visokom nivou prilagodljivosti, relativno jednostavnom organizovanju i niskim početnim ulaganjima. Menadžer (kontrolor) bira i odredjuje potrebne informacije, definiše prag tolerancije u odnosu na odstupanja, odredjuje i preduzima korektivne mere. Prilagodljivost ovakvih sistema naročito dolazi do izražaja u uslovima velikih uticaja sredine na planove, postavljene ciljeve u uslove njihove realizacije. Otvoreni sistemi kontrole prisutni su u najvećem broju pojedinačnih logističkih delatnosti i logističkih funkcija u celini. Zatvoreni sistemi kontrole podrazumevaju postojanje nekog mehanizma (softvera i odgovarajućih uredjaja) za kontrolu logističkih procesa, odnosno sistema za donošenje odluka (Sl. 14.3). Ovakav sistem je zamena za menadžera, odnosno, isti automatski donosi odluke prema definisanim pravilima (naprimer: u obnavljanju zaliha, za lansiranje zahteva za novu porudbinu Q* treba da bude ispunjen uslov da postojeće zalihe padnu na nivo tačke ponovnog naručivanja ROP). Ako su uslovi isti kao u trenutku definisanja pravila, ovakav sistem kontrole obezbedjuje optimalan rad. Pošto se ljudski faktor može isključiti iz procesa kontrole, odnosno, pošto kontrolu održava poseban sistem za donošenje odluka, ovakav kontrolni sistem se naziva zatvorenim.

Sl. 14..3 Zatvoreni sistem logističke kontrole

Zatvoreni sistemi pružaju velike mogućnosti u nekim logističkim delatnostima (naprimer: u upravljanju zalihama). Medjutim, zatvoreni sistemi su neelastični u uslovima kada se dešavaju

CILJEVI – STANDARDI (troškovi, učinak, vremenski

bilans, kvalitet, ...)

NADZOR: SISTEM ZA DONOŠENJE

ODLUKA

UTICAJI (spoljašnji i unutrašnji)

KOREKCIJA (mere, akcije)

IZVEŠTAJI (pisani, usmeni, elektronski)

REZULTATI - ostvarenja (troškovi, učinak, vremenski

mbilans, kvalitet, ...)

PLANOVI sa ciljevima (troškovi, učinak, vremeski

bilans, kvalitet, ...)

PROCES (skup povezanih aktivnosti)

LOGISTIČKI PROCES

LOGISTIČKA KONTROLA

251

promene sa nepredvidjenim i nedefinisanim parametrima (parametrima koji nisu ugradjeni u pravila odlučivanja). Pored toga, oni su orjentisani na pojedine oblasti i ne mogu da pokrivaju ceo logistički sistem. Sa druge strane, karakteriše ih mogućnost brzog reagovanja na promene, sa velokom tačnošću kontrole i donešenih odluka. Modifikovani kontrolni sistemi omogućavaju da menadžer, po potrebi, može da zameni (i modifikuje) sistem za donošenje odluka (Sl. 10.4). Oni su, u stvari, kombinacija otvorenog i zatvorenog sistema kontrole. To su sistemi koji se najčešće koriste za kontrolu logističkih delatnosti i procesa. Menadžeri i kontrolori logistike imaju pristup mnogo većoj bazi (dodatnih) informacija nego automatizovani kontrolni sistemi (naprimer: žalbe korisnika logističkih usluga, rezultate promotivnih akcija, stanja artikala na zalihama, stanja na saobraćajnoj mreži, ...). Samim tim, u poziciji su da ocene rad logističkog sistema sa mnogo više aspekata, jer automatizovani sistemi ne reaguju na neke vrste informacije. Zbog toga se, od strane menadžera, prave korekcije i/ili izmene odluka automatizovanih sistema donešeneih na bazi pravila odlučivanja (naprimer: nivo zaliha treba da bude nešto veći od definisanog zbog potreba promocije proizvoda pa porudžbinu treba lansirati nešto pre tačke ponovnog naručivanja ROP).

Sl. 10.4. Modifikovani sistem logističke kontrole

CILJEVI – STANDARDI (troškovi, učinak, vremenski

bilans, kvalitet, ...)

NADZOR: SISTEM ZA DONOŠENJE

ODLUKA

UTICAJI (spoljašnji i unutrašnji)

KOREKCIJA (mere, akcije)

IZVEŠTAJI (pisani, usmeni, elektronski)

REZULTATI - ostvarenja (troškovi, učinak, vremenski

mbilans, kvalitet, ...)

PLANOVI sa ciljevima (troškovi, učinak, vremeski

bilans, kvalitet, ...)

PROCES (skup povezanih aktivnosti)

LOGISTIČKI PROCES

LOGISTIČKA KONTROLA

MENADŽER

Dodatne informacije

252

Modifikovani sistemi poseduju traženu prilagodljivost i šire polje kontrole. Istovremeno, oni imaju prednosti zatvorenih sistema u odnosu na brzinu i tačnost kontrole. Zbog toga su u prednosti u odnosu na isključivo otverene i isključivo zatvorene sisteme kontrole. 14.3. TOK LOGISTIČKE KONTROLE Logistički sistem karakteriše izrazita komplesnost. Samim tim, i sistem logističke kontrole ima složene zadatke i ciljeve, koji se odnose na (Tab. 14.1):

• permanentnu kontrolu putem poredjenja planiranog i ostvarenog, i

• obezbedjenje, selekciju i pripremu relevantnih informacija i pokazatelja neophodnih za opisivanje, planiranje i merenje logističkih performansi.

Tab. 14.1. Zadaci sistema logističke kontrole

Zadaci Aktivnosti

Oblikovanje logističkog informacionog sistema

• Razvoj logističkog informacionog sistema • Izbor relevantnih informacija • Analiza i interpretacija logističkih informacija • Distribucija odgovarajućih informacija mestima

odlučivanja u okviru logističke funkcije i drugih funkcija preduzeća

Učešće u logističkom planiranju

• Obezbedjenje jedinstvene forme i jednoobraznosti u sistemu logističkog planiranja

• Koordinacija procesa definisanja logistističkih ciljeva • Učešće u definisanju logističkih ciljeva i standarda • Provera planskih elemenata i usaglašenosti planova sa

postavljenim ciljevima (optimizacija logističkih planova) • Učešće u razvoju metoda logističkog planiranja

Realizacija logističke kontrole

• Identifikacija i merenje logističkih performansi • Utvrdjivanje nivoa (stepena) ostvarenja postavljenih

ciljeva • Utvrdjivanje i analiza uzroka odstupanja u realizaciji

ciljeva • Poredjenje rezultata logističkog sistema sa rezultatima iz

okruženja • Predlaganje korektivnih mera

Navedeno podrazumeva preciznu definiciju veličina i merila koji se odnose na logističke performanse (karakteristike i učinke) i uspostavljanje relacija i veza izmedju ulaznih i izlaznih činilaca. Drugim rečima, pored kontrole u užem smislu, logistički kontrolni sistem obahvata i niz

253

drugih zadataka i aktivnosti za čiju realizaciju je potraban odgovarajući sistem informacija, metoda i postupaka. To se, sve zajedno, često naziva logistički kontroling111. Dobro organizovan sistem logističke kontrole podrazumeva preciznu definiciju veličina i merila koji se odnose na logističke performanse (karakteristike i učinke) i uspostavljanje relacija i veza izmedju ulaznih i izlaznih činilaca. Drugim rečima, pored kontrole u užem smislu, logistički kontrolni sistem obuhvata i niz drugih zadataka i aktivnosti za čiju realizaciju je potraban odgovarajući sistem informacija, metoda i postupaka (logistički kontroling). Opšti model i tipovi sistema logističke kontrole podrazumevaju realizaciju kompleksne kontrolne funkcije preko niza koraka i aktivnosti za čiju realizaciju su potrebni odgovarajući postupci i instrumenti (Tab. 10.2). Tim nizom aktivnosti se zatvara regulacioni krug kontrolnog sistema (kontrolinga), koji se, po potrebi, iznova aktivira. Tab. 14.2. Tok aktivnosti logističkog kontrolnog sistema (logističkog kontrolinga) Red. br. Koraci Uslovi realizacije

1.

Identifikovanje ciljeva

• Merenje (jedinice mere), pravac delovanja • Ciljne vrednosti, tolerancije • Vremenski uslovi i ograničenja

2.

Identifikivanje rezultata

• Utvrdjivanje pokazatelja i mernih veličina • Utvrdjivanje iznosa (jedinica) mere

3.

Analiza odstupanja

• Identifikacija odstupanja u odnosu na ciljeve i toleranciju

• Utvrdjivanje uzroka odstupanja

4.

Planiranje korektivnih mera

• Povezivanje korekcije sa uzrocima odstupanja • Utvrdjivanje ciljeva i težišta korektivnih mera • Identifikovanje odgovornosti i imenovanje

odgovornih činilaca • Utvrdjivanje rokova • Utvrdjivanje i ocena ulaganja

5.

Izrada novih (korigovanih) planova

• Primena predloženih korektivnih mera • Utvrdjivanje novih vrednosti ciljeva

6.

Uslovi izveštavanja

• Utvrdjivanje dinamike i rokova izveštavanja • Utvrdjivanje nivoa detaljizacije • Utvrdjivanje oblika prezentacije izveštaja

111

Za logistički kontrolni sistem koji, pored realizacije kontrole u užem smislu, obuhvata i učešće u formiranju logističkih zahteva i planova, razvoju instrumenata planiranja i stvaranju informacione podrške, u literature i stručnoj praksi se sreće termin logistički kontroling .

254

14.4. LOGISTIČKI POKAZATELJI Za realizaciju sistema logističke kontrole neophodno je poznavanje veličina kojima se mogu opisati pojedine karakteristike (performanse) logističkog sistema. Te veličine, na adekvatan način odabrane i strukturirane, čine sistem logističkih pokazatelja112. To su konkretne vrednosti logističkih performansi. Izbor i struktura logističkih pokazatelja zavisi od realnih uslova i specifičnosti logističkog sistema. Svaki logistički sistem ima svoje specifične pokazatelje. Mogu se pratiti prema fazama, funkcionalnim oblastila, organizacionim celinama, tehnološkim elementima i sl, kao i prema različitim kombinacijama navedenih entiteta. Pokazateljima se opisuju logističke performanse koje se odnose na troškove, učinak, kapacitet, kvalitet, uticaj na okolinu i druge karakteristike (Tab 14.3 - 5). Drugim rečima, može se govoriti o različitim grupama pokazatelja:

• ekonomskim pokazateljima,

• pokazateljima učinka, • organizacionim pokazateljima, • okazateljima kvaliteta,

• pokazateljima uticaja na okolinu, i sl. Pokazatelji se mogu klasifikovati u grupe, u skladu sa potrebama preduzeća i njegove organozacije. Pri tome je moguće da neki pokazatelj daje informacije o različitim aspektima (oblastima) funkcionisanja logističkog sistema (naprimer: isti pkazatelj se odnosi na organizacione performanse i performanse kvaliteta).

112

Različite veličine, merila, izmeritelji, indikatori, parametri, koeficijenti, … , kojima se opisuju pojedine karakteristike (performance) logističkog sistema, jednim imenom se mogu nazvati logističkim pokazateljima.

255

Tab. 14.3. Logistički pokazatelji (primer) Funkcija logistike

Oblast (performanse) merenja

Pokazatelji

T

R A

N S

P O

R T

Uči

na

k

Utovar, istovar

• vreme utovara/istovara • broj utovarenih/istovarenih vozila • količina utovarenog/istovarenog tereta • zadržavanja pre/posle utovara/istovara • .................

• časovi (h) • (vozila/h) • (t/h) • (m3/h) • ..........

Prevoz

• vreme vožnje • vreme zadržavanja • vreme ili brzina prevoza (dostave) • ukupno vreme ili brzina transporta • predjeni put (sa teretom, bez tereta, nulti) • .....................

• časovi (h) • kilometri (km) • brzine (km/h) • (koeficijenti; %) • ( tkm) • ..................

Troškovi

• vozila; oprema • utovar/istovar • dostave tereta • osiguranje, takse • reklamacije, oštećenja • saobraćajne nezgode • administracija • energija • ......................

• (din) • (din/t) • (din/voz) • (din/km) • (din/po vrsti

aktivnosti; po vrsti prevoza; po vrstama tereta; ...)

• ....................

Utrošci energije

• po vozilu • po kilometru • po grupi relacija • po toni; po tkm • času rada • .............

• (l/km) • (l/t) • (l/tkm) • (l/voz) • (l/relaciji) • .................

Uticaj na okolinu

• Saobraćajne nezgode • Oštećenja tereta • Gubitka tereta • .....................

• (saobr. nez/105km)

• (saobr. nez/god.) • (%) • ...................

256

Tab. 14.3. Nastavak Funkcija logistike

Oblast (performanse) merenja

Pokazatelji

S

K L

A D

I Š

T E

N J

E

Učinak

• prijem materijala • odlaganje materijala • dopunjavanje materijala • izuzimanje materijala • pakovanje i označavanje • priprema pošiljaka • otprema materijala • ...........................

• (h) • (t) • (t/h) • (narudžbina/h) • (komada/h) • (vozila/dan) • (din/h;dan) • ........................

Troškovi

• oprema • energija • prijem; otprema • komisioniranje • čuvanje • kontrola • pakovanje i označavanje • ..................

• (din) • (din/t) • (din/kom) • (din/dan) • (din/sredstvu) • (din/liniji) • (din/porudžbini) • ......................

Vreme

• oprema za prijem • oprema za odlaganje • oprema za komisioniranje • oprema za prenos • oprema za pakovanje i označavanje • oprema za otpremu • ................................

• (h) • (h/sred) • (h/liniji) • ......................

Iskorišćenje

• opreme za pakovanje i označavanje • kapaciteta za čuvanje • kapaciteta za prijem • kapaciteta za otpremu • ....................

• (m2) • (t/m2) • (h/hr) • (narudž./hr) • ....................

257

Tab. 14.3. Nastavak

Funkcija logistike

Oblast (performanse) merenja

Pokazatelji

K

O N

T R

O L

A

Z A

L I

H A

Učinak

• obrada novih dobavljača • pribavljanje cena • nabavljeno jedinica zaliha • nabavljeno novčanih jedinica • planiranje broja artikala • planiranje jedinica za zalihe • ............................

• (aktivnosti/hr) • .....................

Troškovi

• ukupno • oprema • oprema za kontrolu zaliha • oprema za obračun • nabavljanja • planiranja potrošnje • prikupljanja podataka • kontrola inventara • .....................

• (din) • (din/jedinici) • (din uštede/hr) • ................

Vreme

• otpremanja • rasporedjivanja • prikupljanja podataka • nabavljanja • planiranja • .......................

• (jedinica/h) • (% greške) • ..............

258

Tab. 14.3. Nastavak Funkcija logistike

Oblast (performanse) merenja

Pokazatelji

O

B R

A D

A

N A

R U

D Ž

B I

N A

Učinak

• vrednost unesenih narudžbina • broj unesenih narudžbina • broj unesenih entiteta • broj transakcija • broj faktura • broj fakturisanih artikala • vrednost obradjenih faktura • broj obradjenih narudžbina • ............................

• (aktivnosti/h) • (h) • (hr) • .................

Troškovi

• unos/izdavanje narudžbina • rasporedjivanje narudžbina • priprema narudžbina • obrada faktura • komunikacije • ukupno • .....................

• (din) • (din/jed) • ...............

Vreme • unosa narudžbina • izdavanja narudžbina • ....................

• (jedinica/h) • ..............

259

Tab. 14.4. Logistički pokazatelji (primer) OBLAST MERENJA

Transport Skladištenje

Po

kaza

telji

učin

ka • vreme po nalogu za transport -

(h/nalogu) • stepen opterećenja transportnih sredstava

- (%) • transportni učinak – (t;pal;kom/h) • predjeni put po vozilu – (km/voz) • predjeni put po vozaču – (km/vozač) • .........................

• stepen iskorišćernja površina – (%) • stepen iskorišćenja prostora – (%) • stepen iskorišćenje skladišnih kapaciteta –

(%) • komisiono vreme po zadatku – (h/zad.) • broj kretanja po radniku – (br. Kret./rad.) • .........................................

Eko

nom

ski

poka

zate

lji

• troškovi po zahtevu – (din/zahtevu) • troškovi po jedinici mase – (din/t) • troškovi po tkm – (din/tkm) • troškovi po km – (din/km) • troškovi održavanja vozila – (din/voz) • transportni troškovi u ukupnim

troškovima – (%) • ....................................

• troškovi skladišnog prostora – (din) • stopa skladišnih troškova – (%) • troškovi komisioniranja po narudžbini –

(din/nar.) • ..............................

Po

kaza

telji

kv

alit

eta

usl

uge

• stepen zadovoljenja zahteva – (zadovoljenih zahteva/ukupno zahteva)

• tačnost , poštovanje rokova – (tačnih vožnji/ukupno vožnji)

• stepen izloženosti pasnosti – (s.n./105km) • .................................

• stopa grešaka komisioniranja – (%) • stopa poštovanja ugovornih troškova – (%) • stopa zadovoljenja zahteva – (%) • prosečno vreme komisioniranja – (h) • struktura zaliha (po brzini obrta) • ..........................................

260

Tab. 14.5. Performanse kvaliteta logističke usluge (primer) Performansa

usluge Značenje za

korisnika usluge Način merenja performanse113

(mere performanse) Kompletnost logističke usluge

Označava stepen u kome ponudjena (ostvarena) usluga ispunjava zahteve (očekivanja) korisnika

• f (ponudjena struktura, ostvarena struktura usluge)

• f (očekivana struktura, ostvarena struktura) • f (zahtevana struktura, ponudjena struktura) • .......

Pozdanost logističke usluge

Podrazumeva verovatnoću realizacije zahteva i očekivanja korisnika

• f (zahtevani asortiman, ponudjeni asortiman) • f (zahtevano vreme isporuke, ostvareno vreme ) • f (zahtevana količina isporuke, ostvarena

količina) • .............. • Verovatnoća istovremenog ispunjenje više

zahteva Vreme realizacije logističke usluge

Vremenski interval od pojavljivanja zahteva (poručivanja robe) do realizacije tog zahteva (isporuke robe)

• f (vreme pojavljivanja, vreme realizacije zahteva)

• f (vreme poručivanja, vreme isporuke robe) • f (vreme raspoloživosti, vreme isporuke robe) • f (vreme preizimanja robe za iporuku, vreme

isporuke robe) • ...............

Tačnost vremena realizacije logističke usluge

Odstupanje ostvarenog (očekivanog, ugovorenog) vremena od zahtevanog vremena

• f (zahtevano vreme, ostvareno vreme) • f (očekivano vreme, ostvareno vreme) • f ugovoreno vreme, ostvareno vreme) • ...............

Učestalost (frekvencija) logističke usluge

Mogući broj realizacija usluge u nekom periodu (ili: vremenski interval izmedju dve realizacije usluge)

• f (broj realizacija usluga, posmatrani period vremena)

• f (vreme izmedju dve iporuke, posmatrani period)

• f (zahtevani broj isporuka, ostvareni broj isporuka)

• ............... Fleksibilnost (elastičnost) logističke usluge

Sposobnost prilagodjavanja promenama u ispostavljenim zahtevima, brzina otklanjanja nastalih problema

• f (vreme pojavljivanja zahteva, vreme realizacije)

• f (vreme pojavljivanja izmene, vreme realizacije) • f (vreme naknadnog zahteva, vreme realizacije) • .................

113 Definisane performance su funkcije navedenih faktora koje omogućavaju izbor pogodnog pokazatelja

261

Tab. 14.5. Nastavak Performansa

usluge Značenje za

korisnika usluge Način merenja performanse

(mere performanse) Stepen informisanosti

Raspoloživost pravovremenih i tačnih informacija

• f (vreme prijema informacije, vreme korišćenje)

• f (sadržaj dobijene informacije, očekivani sadržaj)

• f (način i oblik prezentacije podataka, očekivani način)

• ................... Pogodnost poručivanja robe

Moguće vreme poručivanja, mogući način poručivanja, odnos vremena poručivanja i vremena preuzimanja - otpreme isporuke

• f (moguće vreme poručivanja, uobičajeno vreme)

• f (mogući način poručivanja, uobičajeni način) • f (vreme poručivanja, vreme otpreme -

preuzimanja) • f (vreme poručivanja, vreme moguće

korekcije) • ........

Bezbednost logističke usluge

Verovatnoća (stepen) bezbedne realizacije usluge

• f (verovatnoća rizika, moguća šteta) • f (verovatnoća rizika, oštećenja opreme i

sredstava) • f (verovatnoća rizika, ugroženost radnika) • f (verovatnoća rizika, ugroženost životne

sredine) • ...............

Pogodnost isporuke robe

Pogodnost vremena i roka isporuke (predaje robe korisniku), kvantitativni i kvalitativni prijem robe, kompletnost dokumentacije, rokovi isporuke

• f (moguće vreme isporuke, uobičajeno vreme) • f (mesto isporuke, zahtevano-željeno mesto

isporuke) • f (tačnost prijema robe, vreme prijema robe) • .....

Dokumentovanost logističke usluge

Sposobnost dostavljanja pravih dokumenata koji se odnose na isporuku

• f (vreme dostavljanja dokumenata, očekivano vreme)

• f (mesto dostavljanja dokumenata, željeno mesto)

• f (sadržaj dokumenata, očekivani sadržaj) • .........

Oštećenje robe

Mogućnost oštećenja robe (pakovanja, tovarnih jedinica, i sl.)

• f (stanje isporučene robe, očekivano stanje) • f (stanje isporučene ambalaže, očekivano

stanje) • ................

262

Tab. 14.5. Nastavak

Performansa usluge

Značenje za korisnika usluge

Način merenja performanse (mere performanse)

Spremnost za isporuku

Sposobnost logističkog sistema da realizuje logistički zahtev u traženom obliku (obimu, strukturi, vremenu, )

• f (struktura isporuke, željena struktura isporuke) • f (vreme isporuke, očekivano vreme isporuke) • .................

Raspoloživost logističke usluge

Dostunost logističke usluge na tržištu, raspoloživost infrastrukture, tehnologije, ...

• f (raspoložive logističke jedinice, očekivane logističke jedinice)

• f (raspoloživa tehnologija, očekivana tehnologija)

• f (dostupnost na tržištu, očekivana dostupnost) • .....

Reklamacija logističke usluge

Načini reklamacije, odziv na reklamaciju, korektivne mere na reklamaciju, ...

• f (vreme reklamacije, vreme odgovora) • f (vreme prihvatanja reklamacije, vreme

nadoknade štete) • f (ugovorena usluga, realizovana usluga) • .....

Korektnost (poštenje) pri realizaciji logističke usluge

Odnos izmedju obećanog (ugovorenog) i realizovanog

• f (obećane-ugovorene usluge, ostvarene usluge) • f (ponudjena cena, konačna cena usluge) • ....................

Osnovne informacije i veličine koje su neophodne za formiranje pokazatelja mogu da se odnose na pojedinačna sredstva, elementarne procese i aktivnosti, pojedinačne transakcije i sl. Agregiranjem podataka formiraju se pokazatelji na višim organizacionim, tehnološkim i drugim nivoima. Na najvišem nivou (nivo logističkog sistema ili nivo preduzeća) formira se nekoliko reprezantativnih pokazatelja koji ispunjavaju zahteve menadžmenta u pogledu potreba u upravljačkim aktivnostima. Nihov broj i vrsta zavise od realnih uslova. Pored ostalog, na to utiču:

• efikasnost i troškovi sagledavanja, pribavljanja i obrade pojedini podataka; • aktuelnost tekućih izveštaja;

• upotrebna vrednost i relevantnost za odlučivanje, i sl. Pri tome, treba voditi računa:

• da ne dodje do inflacije podataka male upotrebne vrednosti;

263

• da se izbegnu greške u njihom prikupljanju, obradi i agregiranju;

• da se obezbedi konzistentnost, odnosno izbegne protivrečnost podataka;

• da se omogući direktna ili indirektna kontrola, i sl. S obzirom da nije moguće formulisati egzaktne veze izmedju različitih faktora funkcionisanja logističkog sistema, neophodno je nastojati da se identifikuju uzročno-posledične veze izmedju njih (Sl. 14.5). To omogućava uočavanje karaktera zavisnosti i preduzimanje upravljačkih akcija akcija odgovarajućeg oblika i intenziteta.

Sl. 14.5. Izročno-posledične veze pokazatelja (primer)

Tehnološki pokazatelji

Pokazatelji kvaliteta

Organizac. pokazatelji

Ekonomski pokazatelji

Pok. uticaja na okolinu

Nivo zagadjenja

Pouzdanost prevoza

Nivo raspoloživosti

Prihod Profit

Starost voz. parka

-

-

+

-

- +

Nivo usluge

Nivo bezb. saobr.

Formiranje i dinamika distribucijeaktuelnosti (Tab. 14.6). Aktuelnost podatakanivoa odlučivanja i td. Tab. 14.6. Zahtevi u odnosu na aktuelnost izveštaja (primer)

Period izveštavanja

Dan Sedmica Mesec Tromesečje (kvartal) Pored pravovremenosti i raspoloživosti pokazatelja, veoma je bitan i naIzbor prikladne forme prezentacije uslovljen je obimom i njihovog prezentovanja114. Pri tome treba koristiti moguformiranbja izabranih formi (Sl. 14.6).

Sl. 10.6. Na

114

Naprimer: učestalost veličina, korelacije, vreneski redovi, redosled, poredjenja, … Za svaki od navedenih oblika moguće je naći najpovoljniju formu prezentacije: kriva ukorelaciona kriva, stubni dijagram ili dijagram krivih, …

0

0.5

1

1.5

2

2.5

3

3.5

4

4.5

5

1. dan2. dan

3. dan

dinamika distribucije podataka i pokazatelja mora da odgovara potreba i zahtevima Aktuelnost podataka zavisi od karaktera procesa, dinamike odlu

Tab. 14.6. Zahtevi u odnosu na aktuelnost izveštaja (primer)

Period izveštavanja

Rok izveštavanja

Početak narednog dana Drugi dan naredne sedmice Druga sedmica narednog mesecaDruge sedmica prvog meseca narednog kvartala

Pored pravovremenosti i raspoloživosti pokazatelja, veoma je bitan i način njihove Izbor prikladne forme prezentacije uslovljen je obimom i tipovima podataka i oblikom i svrhom

. Pri tome treba koristiti mogućnosti savremene tehnike i brzog formiranbja izabranih formi (Sl. 14.6).

Sl. 10.6. Način predtsavljana učestalosti (primer)

čina, korelacije, vreneski redovi, redosled, poredjenja, … Za svaki od navedenih oblika i najpovoljniju formu prezentacije: kriva učestalosti ili stubni dijagram, dupli stubni dijagram ili

agram ili dijagram krivih, …

artikal 1

artikal 2

artikal 3

artikal 4

3. dan4. dan

5. dan

264

podataka i pokazatelja mora da odgovara potreba i zahtevima zavisi od karaktera procesa, dinamike odlučivanja,

Rok izveštavanja

Druga sedmica narednog meseca Druge sedmica prvog meseca narednog kvartala

čin njihove prezentacije. tipovima podataka i oblikom i svrhom

nosti savremene tehnike i brzog

ina, korelacije, vreneski redovi, redosled, poredjenja, … Za svaki od navedenih oblika estalosti ili stubni dijagram, dupli stubni dijagram ili

artikal 1

artikal 2

artikal 3

artikal 4

265

.................................... Logistički kontrolni sistem, kao veoma bitna upravljačka funkcija, odnosi se na sve aspekte funkcionisanja logističkog sistema. Kombinacijom ljudskih resursa i različitih sistema podrške kontroli i odlučivanju, može da bude organizovan na različite načine, u zavisnosti od specifičnosti oblasti logistike i njenih procesa. Uspešno postavljanje i funkcionisanje logističkog kontrolnog sistema (logističkog kontrolinga) pretpostavlja pravilno identifikovanje, praćenje i prezentovanje performansi logističkog sistema i njihovih pokazatelja.