6. METODOLOGIJA AUSTRIJSKE ŠKOLE

Austrijska škola nastaje krajem devetnaestog veka u Nemačkoj, a njenim najistaknutijim predstavnikom i osnivačem smatra se Karl Menger. Pojavu ove teorije svakako je obeležio sukob sa nemačkom istorijskom školom po pitanju metoda ekonomskih i društvenih nauka. Otuda je ta debata u vreme relativno "siromašnih" doprinosa ekonomske teorije problemima naučnog istraživanja dobila naziv "sukob oko metode".

Najznačajniji predstavnici austrijske škole su, pored Karla Mengera (Carl Menger), Vizer (Fridrich fon Weiser), Bem-Baverk (Eugen von B6hm-Bawerk), a u dvadesetom veku Mizes (Ludwig von Mises), Hajek (Friedrich von Hayek), Gotfrid Haberler, Paul Rozenštajen-Rodan, Morgenštern itd.

Kada se govori o austrijskoj školi ekonomske misli, treba reći da je reč o teoriji čiji autori nemaju jedinstvene stavove po mnogim pitanjima. Tako postoje razmimoilaženja između ključnih predstavnika ove škole i u oblasti metodologije. Mizes1 je polazio od Kantovog apriorizma, Hajek je bio blizak kritičkom racionalizmu koji je dolazio od Karla Popera, dok je Menger2 zastupao Aristotelov esencijalizam. Stav o odnosima prirodnih i društvenih nauka takođe se među pristalicama ove škole vremenom menjao. Menger je naglašavo sličnosti između prirodnih i društvenih nauka, dok su neki kasniji "austrijanci", posebno Mizes3, naglašavali razlike.Uprkos tome, postoji nekoliko stvari koje podržavaju svi predstavnici austrijske škole, a to su: metodološki individualizam, metodološki subjektivizam i naglašavanje procesa prilagodavanja na promene (nasuprot istraživanju tržišne ravnoteže).

50 Vidi: Roll, E. (1956), Op. cit., s. 242.

U relativno iscrpnom naučnom obuhvatanju metodološkog problema na nivou ekonomskih nauka, Menger veoma oštro kritikuje analitički metod koji su zagovarali predstavnici istorijske škole.4 On je kritikovao predstavnike ove orijentacije da ne prave razliku između teorijskih i praktičnih nauka o privredi.5 Naime, praktične nauke o privredi treba da se osvrnu na načela i principe koji treba da omoguće najsvrsishodnije ostvarivanje privrednih težnji. Tu spadaju, kako smatra Menger, ekonomska politika i nauka o finansijama. Zadatak istorijskih ekonomskih nauka -statistike i ekonomske istorije je da istraže individualnu suštinu i individualni sklop privrednih pojava. Konačno, teorijske ekonomske nauke treba da pruže saznanja koja prevazilaze neposredno iskustvo, te da se pozabave suštinom ekonomskih pojava i zakonitostima koje se odnose na međuzavisnost pojava.

Razlikovanje pojedinih grupa ekonomskih nauka posledica je Mengerovog shvatanja ekonomskih zakona i kategorija. Naime, "empirijski zakoni" se odnose na utvrđivanje pojavnih oblika stvamih događaja u privredi u njihovoj punoj "empirijskoj

1 Vidi: VVoods, T. (2008), What Austrian Economics Can Teach Historians, Quarterly Joumal of Austrian economics, Vol. 11, No. 3/4, pp. 219-229, p. 221.2 Lawson, C. (1996), Realism, theory and individualism in the work of Carl Menger, Review of Social Economy, Vol. 54, No. 4, pp. 455-464, p. 447.3 Vidi: Mizes, L. (1969) , The Historical Setting of the Austrian School of Economics, New Rochelle, N. Y.: Arlington House.4 Lawson, C. (1996), Realism, theory and individualism in the work of Carl Menger, Op. cit., p. 448.5Alter, M. (1982), Carl Menger and Homo Oeconomicus: Some Thoughts on Austrian Theory and Methodology, Journal of Economic Issues, Vol. 16, No. 1, pp. 149-160, p. 155.

1

stvarnosti". Sa druge strane, egzaktno teorijsko izučavanje trebalo bi da stvame privredne pojave svede na njihove najjedostavnije tipske forme i elemente i da utvrdi "egzaktne zakone". Kao takvi, egzaktni ekonomski zakoni, po mišljenju Mengera, ne mogu biti empirijski proveravani, što znači da bi bilo kakvo empirijsko proveravanje egzaktnih ekonomskih zakona predstavljalo svojevrstan metodološki apsurd.6 To je, između ostalog, razlog što se Menger, za razliku od istorijske škole, zalagao za metod apstrakcije i primenu dedukcije.

Za razliku od Vizera koji je u vreme rasprave oko metode stajao po strani, Bem-Baverk7 je u raspravi aktivno učestvovao. On je smatrao da je istorijska škola pogrešno razumela ono što je Menger označavao kao deduktivni metod ekonomske nauke. Naime, istorijska škola je smatrala da pristalice deduktivnog metoda polaze od pretpostavki koje nemaju nikakve veze sa stvamim životom. Sa dmge strane, greška istorijske škole, kako upozorava Bem-Baverk, jeste to što smatra da je odsustvo deskriptivnog činjeničnog materijala osnovno ograničenje napretka ekonomske nauke. Napredak ekonomske nauke, se, prema njegovom mišljenju, ne može postići samo prikupljanjem novih činjenica, već i dubljim razumevanjem već postojećih. U tom smislu je, izgleda, moguće "metodološko" pomirenje gde bi deduktivni metod bio superioran kada je u pitanju ekonomska teorija, dok bi kada je reč o praktičnim merama ekonomske i socijalne politike istorijski metod bio primereniji u odnosu na deduktivni metod. Iz toga sledi da austrijska škola nije toliko dovodila u pitanje relevantnost istorijskog metoda u ekonomskim istraživanjima, već da je, pre svega, imala negativan stav prema zahtevu istorijske škole za ekskluzivnost istorijskog pristupa u društvenim naukama.

Austrijanci su poznati i po svom protivljenju matematičkoj formalizaciji8 ekonomske nauke, naglašavajući da je problem matematike u ekonomskim istraživanjima u tome što, između ostalog, povezuje i one veličine koje se u dimanici vremena ne mogu baš uvek povezati i smatrati sinhronim. Sa druge strane, bilo kakvo matematičko određenje ekonomskih pojava po pravilu umanjuje značaj preduzetništva, a koje je, mora se priznati, u samom centru ekonomskog života.

Protivljenje ekonomskoj formalizaciji verovatno je i najvažniji razlog što je austrijska škola iz situacije u kojoj je svrstavana u jednu od varijanti dominirajuće neoklasične ekonomije, 30-ih godina ipak izvojevala samostalnost i postala ekonomsko-teorijski pravac koji se bitno razlikuje u odnosu na nekoklasični mejnstrim. U prilog tome valja navesti zaključak uticajnog savremenog austrijanca J. Salerna9, koji kaže da je austrijska ekonomija nesumnjivo "mengerijanska ekonomija", i da će takva ostati zauvek.

8. METODOLOŠKE POZICIJE INSTITUCIONALIZMA

6 Menger, C. (1985), Investigations into the Method of the Social Sciences with special reference to Economic (1883) translated by F. J. Nock, New York: New York University Press, p. 69.7 Vidi: Bem-Baverk, E. (1890), Historical vs the Deductive Method in Political8Economy, Annals of the American Academy of Political and Social Science, Vol. 1, pp. 244-271.61 Phyllis, D. (1983), The Scope and Method of Economic Science, EconomicJoumal, Vol. 93,9Vidi: Woods, T. (2008), What Austrian Economics Can Teach Historians, Op. cit., p. 220.9 Salerno, J. T. (2003), Biography of Carl Menger: The Founder of the Austrian School of Economics, Auburn.

60 Kevnes, J. N. (1891), The Scope and Method of Political Economy, London:Macmillan.

2

Institucionalizam kao ekonomsko-teorijski pravac javlja se krajem XIX i početkom XX na tlu SAD, a svoj najveći uspeh imao je u vreme između dva svetska rata. Radi se o tzv. "starom" institucionalizmu koji se vezuje se za intelektualnu tradiciju sadržanu u delima Torstena Veblena, Džona Kommonsa i Veslija Mičela. Na ondašnja institucionalna shvatanja najveći trag ostavio je Torsten Veblen. Proslavila ga je antologijska kritika kapitalizma, zasnovana na sarkastičnom odnosu prema američkimposlovnim krugovima oličenim u tzv. "dokoličarskoj klasi". Duhovno srodan gledištima nekih britanskih istoričara, Veblen je naglasio potrebu za širim istorijskim zahvatima i korišćenje induktivnih empirijskih generalizacija, čime je pokušao da ublaži opštu ireleventnost ekonomske nauke kakva je bila u vreme kada je nezadovoljstvo već uveliko okruživalo neoklasičnu ekonomsku teoriju.10

Nakon posleratnog zatišja, institucionalne ideje ponovo su oživele 70-tih godina XX veka u liku bogatog stvaralaštva novog institucionalizma. Uspon ovog pravca, međutim, ne nastaje na temelju tradicionalnog institucionalizma s kraja XDC i početka XX veka, već se razvija u samom jezgru neoklasične teorije. To je, između ostalog, jedan od primarnih razloga što predstavnici neoinstitucionalizma nisu odbacili sve temeljne pretpostavke neoklasike. Umesto toga, izgleda da im je osnovna namera da sveobuhvatnoj analizi ekonomskog sistema pristupe kroz konstruktivnu kritiku i upotpunjavanje neoklasičnog istračivačkog programa.

8.1. Metodološke osnove "starog" institucionalizma

Suština dijametralno različitog pristupa "starog" institucionalizma u odnosu na glavni tok ondašnje ekonomske misli ogleda se u nastojanju da se ekonomska analiza prožme kulturološkom interpretacijom ličnosti kao aktera u ekonomskim odnosima. Kritika vladajućeg mejnstrima u ekonomskoj nauci (metodološkog individualizma, racionalnog pojedinca, optimizacije i ravnoteže) koja je započeta sa Veblenom označava i početak savremene heterodoksije. U osnovi savremene heterodoksije je metodološko stanovište o nesavršenosti ljudskih ponašanja u ekonomskoj sferi. Specifična priroda čoveka u ekonomskoj sferi pretpostavlja izučavanje ograničene racionalnosti, te neravnotežnih, ili čak, nestabilnih stanja sistema.11

Još u Veblenovo vreme, institucionalisti su prepoznali da formalne metode - a priori racionalističkog tipa ne mogu da objasne prirodu socijalne stvarnosti.12 Osnovni razlog za to treba potražiti u tome što formalni modeli jednostavno ne mogu da inkorporiraju set brojnih promenljivih, kao i sve institucionalne specifičnosti i osobenosti ponašanja. Zato su Wilber13 i Harison izneli stav da u osnovne karakteristike

10Ekelund, B. R., Hebert, R. F. (1997), Povijest ekonomske teorije i metode, Treće izdanje, Mate, Zagreb, s. 450.11 Savremena heterodoksija smatra da je celina nešto više od zbira delova, da se ponašanje ljudi ne svodi na traženje optimalnih rešenja i da ravnoteža u ekonomiji ili ne postoji ili je prisutna samo težnja ka njoj.12 Formalizam je metod koji predstavlja formalni sistem logičkih veza izdvojenih iz nekog empirijskog sadržaja koji može postojati u realnosti. Na primer, teorija preduzeća u klasičnoj ekonomiji razmatra ponašanje preduzeća uključenog u bilokoji proces proizvodnje, uz korišćenje bilo kojih inputa i bilo koje tehnologije, na bilo kom nivou relativnih cena. Karakteriše se upotrebom matematike (bar implicitno) i razvijanjem aksiomske, deduktivne strukture. Polazna tačka formalne metode je konstrukcija modela nekog sistema ili procesa. Postulati i definicije se izvode tako što se empirijski proces razdvaja na svoje očigledne delove a onda se odreduju neophodne ili moguće veze tih delova.13 Wilber, K. C, Harrison, R. S. (1978), Op. cit., p. 71.

3

institucionalizma treba svrstati holizam, sistematičnost i evolucionizam, što u kombinaciji sa poštovanjem važnosti moći i konflikta i prepoznavanjem značaja neracionalnog ljudskog ponašanja, izdvajaju institucionalizam od klasične ekonomije.

Karakter holističke, sistematske i evolutivne VVilber i Harison vide u tome što je za "stari" institucionalizam socijalna realnost nešto više od tačno određenog sistema veza; to je proces promene neodvojiv od skupa socijalnih institucija koje nazivamo ekonomskim sistemom. Proces socijalne promene nije čisto mehanički; on je proizvod ljudske akcije, ali akcije koja je definitivno oblikovana i ograničena društvom u kome ima svoje korene. Prema tome, institucionalizam je holistički zato što se usredsređuje na uzrok veza između delova i celine. Sistematičan je zbog ubeđenja da ti delovi čine koherenmu celinu i mogu se razumeti samo u sklopu celine čiji su deo. Evolutivan je zato što se na promene uzroka veza gleda kao na suštinu socijalne stvarnosti.14

8.1.1. Nužnost postojanja navika i pravila

"Stari" institucionalisti odbacuju osnovnu koncepciju o maksimiziranju pojedinačne korisnosti, zalažući se za alternativnu koncepciju o ljudskom delovanju. Ova alternativna koncepcija svoj razvoj doživljava početkom XX veka u delima psihologa (instinktivna psihologija ponašanja) kao što su: William James i Villiam McDugall, kao i u delima pragmatičnih filozofa kao što je Charles Sander Peirce. Svi ovi autori svoje ideje su formirali pod uticajem Darvinove biologije.

Suštinu ove alternativne koncepcije predstavnici "starog" institucionalizma dovode u vezu sa negiranjem pretpostavljene racionalnosti u ponašanju pojedinaca, smatrajući da se ekonomsko ponašanje prevashodno odvija pod uticajem navika i običaja. Pri tom same navike i običaji nisu ništa drugo do institucije, odnosno pravila socijalnog i ekonomskog ponašanja. O tome, između ostalog, govore i najčešće pominjane definicije tog vremena. Hamilton15, recimo, smatra da su institucije "načini mišljenja, odnosno preovladjujuće ili permanentne aktivnosti sadržane u Ijudskim navikama i običajima". Veblen16 je nešto ranije institucije definisao kao "uspostavljene 'navike mišljenja' zajedničke za većinu Ijudi", dok ih je Komons17 okarakterisao kao "trajne i integrativne komplekse običaja i rutina ".18

U prilog teze o snažnom uticaju navika i običaja na ekonomsko i društveno ponašanje govori veliki broj empirijskih podataka, među kojima možemo navesti i one koji važe za makroekonomski nivo. Uzmimo u obzir sada napuštenu i prevaziđenu teoriju James Duesenberrva19 (1949) o funkcionalnoj zavisnosti potrošnje. Polazne osnove Duesenberrveve teorije zasnovane su na pretpostavci da utvrđeni nivo prihoda u uslovima važećih kulturnih i socijalnih normi definiše i usmerava akcije potrošača prema određenim dobrima. Zapravo, visina prihoda i preovlađujuće društvene norme determinišu afinitete potrošača. Potrošači se ponašaju na način da imitiraju i podržavaju opšte prihvaćene norme

14 Isto. D. 71.15 Hamilton, W. (1932), "Institution", in Encvclopaedia of the social sciences, Edwin Seligman and Alvin Johnson, New York: Macmillan, Vol. 8, p. 84. In: Rutherford, M. (2001), Institutional Economics: Then and Now, Joumal of Economic Perspectives, Vol. 15, No. 3, pp. 173-194, p. 174.16 Veblen, T. B. (1919), The place of science in modem civilization and other essaus, New York: Huebsch, p. 239.17 Commons, J. R., Institutional Economics (Madison: University of Wisconsin Press), 1961 (1934), p. 46.18 Isto,p.69.19 Duesenberrv, J. S. (1949), Income, Saving and the Theory of Consumer Behavior. Cambridge MA: Harvard University Press.

4

u datom društvu, kao i na osnovu ukorenjenih navika. Slično, studija o ukupnoj tražnji u SAD Hendricks Houthakkera i Lester Taylora (1966)20, takođe, nalazi da glavni činilac potrošnje predstavlja ponašanje kupaca po inerciji - inertno ponašanje

8.1.2. Osporavanje primarne ontološke jedinice i evolucionistički pristup

U nameri da ospore metodološki individualizam neoklasičnog mejnstrima i pretpostavku o smislenosti ljudskih akcija i mehanickim analogijama vezanim za programirano delovanje individua,21 "stari" institucionalizam odbacuje ideju prvobitne i primarne ontološke jedinice datog, "bezobičajnog" stanja. Naime, neoklasični mejnstrim polazi od inicijalnog, hipotetičkog "prirodnog stanja" oslobođenog bilo kakvog institucionalnog uticaja. U takvom prirodnom stanju individue su unapred date, odnosno na njih se gleda kao na gotove činjenice. U cilju ilustracije navedenog shvatanja, možemo se pozvati na čuveno Vilijamsonovo određenje tržišta. Naime, u literaturi je nadaleko čuvena njegova rečenica "u početku postojaše tržište", kojom se početak ekonomske aktivnosti dovodi u vezu sa postojanjem "prvobitnog prirodnog stanja" - tzv. "pratržišta".22

Za razliku od neoklasičnog mejnstrima, zajednička nit koja se provlači kod svih "starih" institucionalista počevši od Veblena, preko Commonsa i Mitchella do Mvrdala i Galbraitha, jeste ideja da u ekonomskim analizama pojedinci, njihove želje i preferencije nisu date veličine. Oni ističu da pojedinci stupajući u međusobne veze i odnose stvaraju određene običaje, dok se individualne potrebe i želje oblikuju prema konkretnim socioekonomskim uslovima. Pojedinci su istovremeno i proizvođači i proizvod datih okolnosti. Zapravo, pojedinci stupajući u izvesne međusobne odnose kreiraju okolnosti i okruženje u kojem se nalaze, dok povratno, date okolnosti i postojeće okruženje utiču na formiranje želja i sklonosti pojedinaca.23

Ispostavlja se, dakle, da inicijalno hipotetičko "prirodno stanje" već sadrži odredjena pravila, kulturne i socijalne norme, te je potrebno ispravno sagledati ontološki status institucija i individua, gde se pretpostavlja da se individue rađaju u društvu sa definisanom i uveliko funkcionirajućom institucionalnom strukturom, a što ne treba shvatiti kao negiranje mogućnosti promena individualnih preferencija i obeležja.24 U tom smislu uspešno se koristi akciono-informacionapetlja koja pokazuje da individualni agenti svojim interakcijama stvaraju izvesne konvencije, da bi u određenom trenutku te konvencije prerasle u institucije. A kada se institucije realno uspostave, onda nastupa cirkularni proces njihovog samopojačavanja.25 Dakle, nastala konvencija u procesu

20 Houthakker, H. S. and Taylor, L.D. (1966), Consumer Demand in the United States, 1929-1970, Analysis and Projections. Cambridge. MA: Harvard University Press.21 Petrović, D. (2008), Methodological individualism - criticizing and superseding possibilities, Facta Universitatis: Series economics and organization, vol. 5, No. 3, pp. 185-194.22 Williamson, O. E. (1975), Markets and Hierarchies, Analvsis and Anti-Trust Implications: A Study in the Economics of Internal Organization, New York, Free Press, p. 20.23Hodgson, G. M. (1998), Aproach of Institutional Economics, Journal of Economic Literature, Vol. 36, No. 1, pp. 166-192, p. 177.24 Petrović, D. i Stefanović, Z. (2009), Methodological position(s) of Institucional economics, Facta Universitatis, Series: Economics and Organization, Vol. 6, No. 2, gp. 105-114, p. 108.25Proces "institucionalnog samopojačavanja" često se objašnjava na primeru saobraćajnih konvencija. Naime, imperativ bezbednosti i racionalnosti vremenom je većinu vozača motomih vozila motivisao da se pridržavaju istih pravila u saobraćaju, da bi u određenom momentu čitava oblast postala predmet precizne zakonske regulative (jedna od tipičnih saobraćajnih konvencija vezuje se za momenat kada je većina vozača uočila prednosti voženja desnom stranom ulice).Vidi: Schotter, A. (1981), The Economic Theorv of Social Institutions, Cambridge: Cambridge University Press; Sugden, R. (1986), The Economics of Rights, Cooperation, and VVelfare. (Oxford: Basil Blackwell), 1986.

5

oponašanja, imitacije i korišnjenja svih relevantnih informacija postepeno jača, da bi u određenom trenutku poprimila institucionalna obeležja i počela da funkcioniše kao prava institucija. Zar i K. Menger,26 pišući o novcu, ne ističe da je on nastao kako bi se izbegli problemi u razmeni. Kada su ga tržišni učesnici u potpunosti prihvatili, on prerasta u instituciju koja se kroz intenziviranje procesa razmene "samopojačava" i dalje učvršćuje.

Institucionalistička akciono - informaciona petlja

lzvor: rioagson, u. M., Approacn oj mstuutionai Economics, Journal of Economic Literature, Vol. XXXVI (March 1988), p.176.

U akademskim krugovima neretko je prisutno uverenje da su pobornici holističkog pristupa ništa drugo do eksponenti nerealne "nadsocijalizacije" ljudskog ponašanja, tzv. kulturnog determinizma.27 Naročito se u tom smislu prst upire na predstavnike institucionalne teorije, sa posebnim akcentom na redukcionistički pristup "starog" institucionalizma. Međutim, grupa eminentnih autora stoji na stanovištu da dublja proučavanja njihovih dela prilično relativiziraju stav o metodološkom ekstremizmu Veblen-Komonsove tradicije. Jedan od glavnih argumenata koji se u tom smislu poteže jeste Veblenovo objašnjenje kumulativne uzročnosti. Suštinu ove koncepcije čini pretpostavka da nasuprot faktorima sposobnim da sistem približe ravnoteži (postojanje snažne epicentralne sile) deluju daleko moćniji spoljašnji uticaji i endogene sile koje pobuduju "napregnutost" sistema i proces njegovih beskonačnih izmena. Glavni endogeni mehanizam tog procesa je, prema Veblenovom mišljenju, efekat "kumulativne uzročnosti" ("pozitivne povratne sprege"). Njegova suština je da delovanje u pravcu ostvarenja ciljeva može trajati beskonačno, pri čemu se za to vreme menja čovek, kao i cilj kome on teži.28 Tako postavljena povratna sprega može rezultirati "efektom blokiranja", koji se ostvaruje na temelju, već pomenutog, "samopojačavanja" institucija.29

26 Menger, C. (1892), On the Origins of Money, Economic Journal, 2, 1892., pp. 239-255., Preuzeto od: Hodgson, G. M. (1998), The Approach of Institutional Economics, Op. cit., p. 177.27Granovetter, M. (1985), Economic Action and Social Structure: The Problem of Embeddedness, American Journal of Sociologv, Vol. 91, No. 3, pp. 481-510.28 Veblen, T. (1919), The Place of Science in Modern Civilisation an Other Essavs, Op. cit., p.70-77, 173-77.29 Stabilnost sistema i uzajamna adehzija institucija pod uticajem spoljašnjih i unutrašnjih faktora s vremena na vreme biva narušena. Za razliku od neoklasičnog insistiranja na egzogeno izazvanim institucionalnim promenama, u institucionalnoj teoriji posebnu pažnju poklanjaju endogenim mehanizmima, medu kojima najvažnije mesto pripada tehnološkom razvoju. Vidi: HecTepeHKO, A., CoBpeMennoe COCTOHHHC H ocHOBHbie npo6jieMbi HHCTHTyuHOHanbHO-eBOJHOUHOHOH TeopHH, BonpOCbl 3KOHOMHKH, 3/1997, PoCCHHCKaH aKaaeMHH HayK,MocKBa, c. 47.

6

Stavljajući naglasak na navikama i rutini u ponašanju ekonomskih subjekata, predstavnici "starog" institucionalizma postaju snažni zagovornici evolucionističkog pristupa, a što se potpuno uklapa u evolutivni model koji su 80-tih godina razvili Nelson i \Yinter.30 Upravo onako kako je Veblen pretpostavljao, paradigma razvoja pruža osnovu za sažimanje kontinuiteta i promena, kao i inertnog ponašanja i želje za novitetom. Navike ili rutinske akcije mogu se menjati ili mutirati onako kako bi čovek mogao da zadovolji svoje potrebe na što bolji način. Takođe, protekom vremena, određene navike se unapređuju, dobijajući poptuno drugačiju formu, dok druge potpuno nestaju iz prakse. To znači da se ekonomski fenomeni mogu razumeti samo u evolucionističkom kontekstu, te da se sa tog stanovišta "stari" institucionalizam može okarakterisati kao evolucionistički pravac u ekonomskoj nauci. Zato se Veblen danas ubraja u grupu prvih teoretičara ekonomske i institucionalne evolucije. Iskazujući negativan stav prema hedonističkoj i racionalističkoj psihologiji na kojima je počivala teorija granične korisnosti, Veblen se založio za širenje ekonomske nauke ka tangentnim oblastima. Smatrao je da u ekonomiji moraju biti ugradena dostignuća psihololoških, socioloških i pravnih istraživanja, a čime bi se prevazišle granice "uske" ekonomske nauke.31

8.1.3. Deskriptivni realizam i induktivni metod zaključivanja

Mnogi autori smatraju da se "rani" institucionalizam karakterište obilatim korišćenjem deskriptivnog metoda. Naime, posvećenost pripadnika ove teorijske orijentacije praktičnim tekućim pitanjima zahtevala je prikupljanje ogromnog činjeničnog materijala i detaljno opisivanje egzistirajućih institucionalnih formi, što govori da su davali prednosti induktivnom metodu zaključivanja.

Navedena metodološka polazišta ranog institucionalizma, između ostalog, navela su njegove kritičare da predstavnike ove škole okvaliflkuju kao ekstremne predstavnike deskriptivnog realizma. Uostalom, dugo je u akademskoj javnosti vladalo ubeđenje da ovoj teorijskoj orijentaciji nedostaje sistematsko teorijsko jezgro. Umesto sveobuhvatne teorije američki institucionalizam je, kako se smatralo, istraživanju kompleksnih društveno-ekonomskih fenomena pristupao limitiranim brojem opštih koncepata i specifičnih teorijskih instrumenata.

Sumnju da je "rani" institucionalizam zanemario vrednost teorijskog projekta i zapao u "zamku" prenaglašenog empirizma, snažno je izrazio predvodnik evolucionističke struje neoinstitucionalnog pravca G. Hodgson.32 On smatra da su shvatanja o "ranom" institucionalizmu kao prevasnodno deskriptivnom ekonomsko-teorijskom pravcu u osnovi pogrešna. To ponajviše obrazlaže činjenicom da su Veblenova koncepcija kauzalne uzročnosti i Komonsovo određenje transakcija uzor aktuelnim teorijama o ekonomskom ponašanju, transakcionim troškovima, kao i modernim evolucionim i institucionalnim teorijama.

8. 2. Metodološki principi novog institucionalizma

Coase, R. (1998), New Institutional Economics, The American Economic Review, Vol. 88, No. 2, p. 72.

30 Nelson, R. and Winter, S. (1982), An Evolutionary Theory of Economic Change, (Cambridge, MA: Harvard University Press).31 Vidi: Rutherford. M. (2001), Institutional Economics: Then and Now.. Oo. cit.. D.32 Tradiciju "starog" institucionalizma u novije vreme razvija kembridžka škola na čelu sa G. Hodgsonom.

7

Institucionalni pristup je nakon posleratnog zatišja ponovo oživeo 70-tih godina XX veka u liku bogatog stvaralaštva novog institucionalizma. Uspon institucionalističkih shvatanja, međutim, ne nastaje na temelju tradicionalnog institucionalizma s kraja XIX i početka XX veka, već se razvija u samom jezgru neoklasične teorije. To je, između ostalog, jedan od primarnih razloga što institucionalna ekonomija nije odbacila sve temeljne pretpostavke neoklasike. Ona se prilično oslanja na aparaturu neoklasične analize33, a zbog čega se u literaturi, između ostalog, mogu pronaći opaske da nije ostvarila očekivan doprinos na polju razvoja samog metoda34, a to u konačnom značajno otežava identifikaciju i sumiranje metodoloških pozicija ovog ekonomsko-teorijskog pravca. Međutim, bez obzira na sve poteškoće prouzrokovane nedovoljnom metodološkom profilisanošću neoinstitucionalizma, kao i razlikama između osnovnih neoinstitucionalnih istraživačkih pravaca (originalne i neoinstitucionalne ekonomije)35, moguće je sagledati određene metodološke principe po kojima se ova teorijska orijentacija prepoznaje, a što manje-više odudara od osnovnih neoklasičnih polazišta. U tom kontekstu prvenstveno valja pomenuti sledeće:

1) Institucionalisti polaze od biheviorizma36, što znači da se koreni čovekovih akcija traže u institucionalnoj strukturi - normama, pravilima (individualne preferencije su izvodnice iz kulturno-istorijskog miljea). Kod neoklasičara, naprotiv, ljudi kao živa bića imaju urođene individualne preferencije i motive. No, takav stav vodeće ekonomske teorije za institucionaliste jeste svojevrsna simplifikacija u smislu da se na pojedince gleda kao na prosto konstruisane i unapred određene društveno-ekonomske tvorevine. Umesto toga, mora se priznati da se pojedinci nalaze pod uticajem biološkog nasleđa, ali i prirodnog i društvenog okruženja. Zato ih, između ostalog, treba tretirati društvenim bićima, što znači da je njihovo ponašanje definisano i uslovljeno postojećim, važećim institucijama. Institucije nastaju tokom istorije i definišu naše društveno-ekonomsko biće. Ovakva konstatacija mora biti u skladu sa široko prihvaćenom i ekvivalentno važećom postavkom da institucije, namerno i nenamerno bivaju kreirane i promenljive od strane pojedinaca.

Ovakav pristup ukazuje da institucionalna paradigma za cilj ima stvaranje nepristrasnog metodološkog jezgra zahvaljujući kojem se mogu izbeći zamke svakojakog metodološkog redukcionizma. Naučni imperativ stvaranja izbalansiranog metodološkog puta, kojim se i individualna i društvena svojstva sistema proglašavaju jednako relevantnim entitetima, počiva na uvažavanju široke skale interesa usredsređenih na utvrđivanje realnih odnosa između delova i celine. To na putu spoznaje složene, dinamične i višeslojne ekonomske i društvene realnosti podrazumeva primenu metodološkog pluralizma i pratećih alternativnih formulacija problema i tema, kao i različitih vizija holizma, individualizma i evolucionizma.

33 Vidi: Stefanović, Z. (2009), Institucionalistički pravac ekonomske misli, Beograd, Zadužbina Andrejević, s. 35.34 Zarić, S., (2005), The end of Autistic Economics: The Appraisal of Institutional Economic Theory, HKOHOMHMecKaTa Teopna B HananoTO Ha XXI BeK -nocTH5KeHHH, npo6jieMH, nepcneKTHBH, C6opHHK: HayKa H HKOHOMHK3, HKOHOMHHecKH YHHBepcTeT, BapHa, c. 143-151, c. 145.35Stanfiled, J. R. (1999), The Scope, Method, and Significance of Original Institutional Economics, Joumal of Economic Issues, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 231-255.369 Jakšić, M. i Pejić, L. (2001), Razvoj ekonomske misli, Ekonomski fakultet, Beograd, s. 373.

8

2) Institucionalisti nastoje da konstruišu model uzorka, dok neoklasičari primenjuju predikativni model.37 Model uzorka objašnjava ljudsko ponašanje u okviru institucionalne i kulturne sredine, a predikativni model polazi od pretpostavki i iz njih dedukcijom izvodi predviđanja. Predikativni model je empirijski potvrđen kada se njegovi zaključci uporede sa opažajima, a model uzorka je empirijski potvrđen kada se pretpostavljena institucionalna struktura uporedi sa empirijom. Institucionalisti se bore za realnost modela, a neoklasičari za utemeljenost predviđanja.38

Analiza je otvorena za interdisciplinarne doprinose, posebno iz psihologije i sociologije, što je neoinstitucionalizmu otvarilo mogućnosti da ponudi višestruke nivoe međusobno povezanih analiza. Naime, neoklasična ekonomska teorija polazi od univerzalnih teorijskih okvira koji se tiču racionalnog ponašanja, da bi se potom bez ikakve pomoći transmisionih metodoloških mehanizama pristupilo izradi teorije potrošnje, proizvodnje, cena itd. Institucionalni pristup, pak, polazi uopštenim postavkama o ljudskom delovanju, institucijama i evolucionoj prirodi ekonomskih procesa, da bi se potom kroz konkretne zaključke i saznanja pažnja preusmerila na specifične ekonomske institucije i konkreme tipove privređivanja. Ispostavlja se, dakle, da institucionalizam bogatstvo ideja vidi u stvaranju specifičnih, istorijski lociranih pristupa ekonomskoj analizi.

Analiza ne počinje od matematičkih modela, već od stilizovanih činjenica i teorijskih konstrukcija koje involviraju brojne uzročno-posledične mehanizme. Za razliku od neoklasičnih istraživanja u kojima je tokom druge polovine XX veka ispoljen snažan trend ka obimnoj primeni, pa čak i idealizaciji matematičkih modela u ekonomiji, predstavnici neoinstitucionalizma smatraju da matematički i statistički modeli ne čine suštinu ekonomske analize, već da su samo njeno uslužno sredstvo.

Evoluconistički pristup institucionalista39 uticao je na njihovu sklonost ka obimnom korišćenju empirijskog materijala koji se odnosi na funkcionisanje društvenih i ekonomskih institucija. U tom smislu dragocenu pomoć predstavljalo je obraćanje biologiji kao nauci koja se bavi izradom opštih i posebnih teorija vezanih za egzistenciju živog sveta, a što je neoinstitucionalizmu omogućilo da u funkcionisanju složene društveno-ekonomske stvarnosti identifikuje dejstvo složenih evolucionističkih načela kao što su: princip preživljavanja institucija sa netipičnim obeležjima, princip hreodnosti, princip raznorodnosti, princip emergencije i invarijanti.

Rigidni evolucionistički pristup pretpostavlja da u privredi, kao i u ostalim sistemima, opstaju subjekti koji prežive oštre zakone tržišne selekcije. Međutim, neoinstitucionalizam ističe da dugotrajni proces evolucije može iznedriti pojave za koje neoklasična teorija opšte privredne ravnoteže nema razumljivih objašnjenja. Recimo, pretpostavka o postojanju poptune konkurencije dugoročno mora dovesti do ujednačavanja profitnih stopa, a što je posledica prelivanja i seljenja kapitala iz stagnirajućih u propulzivne privredne grane. Zato nijedan monopolista nije potpuno siguran od konkurencije, iz čega proizilazi da je status monopola (sem onog državnog) dugoročno teško zadržati. Međutim, normalnom evolucionom toku u realnom životu često se

37Dugger, W. M. (1979), Methodological Differences Between Institutional and Neoclassical Economics, Journal of Economic Issues, Vol. 13, No. 4, pp. 899-909, p. 900.38Jakšić, M. i Pejić, L. (2001), Razvoj ekonomske misli, Op. cit., s. 373.39 Bush, P. D. (1987), The Theorv of Institutional Change, Journal of Economic Issues, Vol. 21, No. 3, pp. 1075-1116, p. 1075.

9

isprečava princip "preživljavanja" pojava sa netipičnim obeležjima.40 Recimo, lokalni monopolista uprkos zaostajanju u pogledu kvaliteta proizvoda u odnosu na konkurenciju, povoljan položaj i zadovoljavajući nivo poslovnih rezultata često duguje ekonomiji transportnih troškova.

Kao što je rečeno, institucionalni pristup nastoji da u okvirima društveno-ekonomskih kretanja iznađe odgovarajuće analogije sa biološkim sistemima. U tom smislu, izražava sumnju u automatizam privrednog prilagođavanja, koji na liniji jednog optimističkog ' scenarija upravlja društveno-ekonomskim i tehnološkim razvojem. Institucionalizam se ovom prilikom poziva na "hreodni" efekat (od grčkih reči c/zre-sudbinski, fatalni, odredjen, i odos-put), koji označava da se pod uticajem slučajnih faktora izvesna pojava može razvijati u neželjenom, neoptimalnom i neočekivanom smeru, pri čemu svako dalje prolongiranje takvog razvojnog toka otežava vraćanje na "pravi" put. To ukazuje da je razvoj izvesne pojave rezultat nje same, ali i povoljnih faktora okruženja pod čijim dejstvom se "kanališe" njeno kretanje u određenom smeru, a što ne mora biti i društveno optimalno.41 Zato se efekti tržišne selekcije u uslovima neizvesnosti i slučajnosti, kao osnovnog obeležja svake konkretne društveno-ekonomske situacije, ne odvijaju uvek u pravcu "kažnjavanja" ili "likvidiranja", sa stanovišta efikasnosti i ekonomske optimalnosti, održivih društveno-ekonomskih pojava.42

Iz prethodno rečenog proizilazi da neoinstitucionalna ekonomija ne glorifikuje konkurenciju u meri u kojoj to radi neoklasika, već teži posmatranju i analizi sveukupnih ekonomskih odnosa, gde sasvim podjedanko egzistiraju i konkurencija i kooperacija.43 Jer, ako se prizna da je ljudski um ograničen44, onda to znači da su ljudi upućeni jedni na druge, a iz takve prirodne upućenosti proističe potreba za kooperacijom. To je upravo na lniji napred pomenutih prirodnih analogija baziranih na principu "koevolucije", koji se na primeru bioloških sistema manifestuje kroz uvećane životnog potencijala nekih vrsta zahvaljujući promenama koje se odvijaju kod nekih drugih vrsta.45 Prosleđeno na ekonomsku sferu društvenog života to znači da takmičarski duh na tržištu u određenim

40Ovaj fenomen Nort objašnjava nesavršenošću političkog procesa, jer neobaveštenost birača, nepotpunost informacija i preovladavanje ideoloških stereotipa kao osnove subjektivnih modela procene okruženja i izbora, utiču da politička tržišta sačuvaju neproduktivne institute i organizacije; Vidi: HopT, R. (1997), HHCTHTyuHOHajibHbie H3MeHeHHs: paMKH aHajiH3a, Bonpocbi 3KOHOMHKH, Ho. 3, PoccHHCKaa aKa;ie.\ina HayK, MocKBa, c. 15.41 Na primer, automobilski konstuktori našli su se pred izborom između benzinskih i električnih motora. Izbor je pao u korist benzinskog, što iz današnje perspektive nije najpovoljnije rešenje, kako sa tehničkog tako i sa ekološkog stanovištva. Medutim, sada je prestmktuiranje proizvodnje na električni motor gotovo neizvodljivo imajući u vidu broj automobila sa benzinskim motorom i svu pratećuprivrednu infrastrukturu: autozavode, naftnopreradjivačku industriju, benzinske pumpe itd.42 Vidi: Nelson, R. (1995), Recent Evolutionary Theorizing About Economic Change, Journal of Economic Literature, Vol. 33, No. 1, pp. 48-90, p. 63.43 Petrović, D. and Stefanović, Z. (2009), Methodological position(s) of Institucional economics, Facta Universitatis, Series: Economics and Organization, Vol. 6,No. 2,pp. 105-114, p. 113.44 U nameri da realno sagledaju kapacitet ljudskog mozga, Cosmides i Tooby pružaju dokaze da ljudi ne mogu rešavati uopštene i logične probleme. Međutim, ukoliko se ovi problemi transformišu u jedinicama društvenih interakcija, naša mogućnost da iste rešimo značajno se povećava, uprkos činjenici da se logična struktura datog problema ne menja. Vidi: Cosmides, L. and Tooby, J. (1994), Bevond Intuition and Instinct blindness: Tovvard an Evolutionarily Rigorous Cognitive Science, Cognition, Vol. 50, No. 1-3, pp. 41-77.45l06llKonaČno, napredak ljudske vrste i njenog stvaralaštva u poslednjih 1000 godina, a zatim i spektakularni napredak u zadnjih 200 godina jeste rezultat pozitivnog 'feedback' procesa, gde ljudska rasa postaje kooperativna sa njenim vlastitim stvaralaštvom, a stvaralaštvo kooperativno sa porastom znanja, što uzevši zajedno 'probija' granice limitirajućih faktora." Vidi: Boulding, K. (1981), Evolutionary Economics, Beverly Hills, CA: Sage Publications, p. 30.

10

situacijama može rezultirati ulaženjem ekonomskih subjekata u izvesne forme kooperantskih odnosa, iz prostog razloga što je to u tom trenutku ekonomski najcelishodnije. Primera radi, Sumpeterova teorija o kreativnoj destrukciji, koja se najčešće uzima kao simbol bespoštedne tržišne konkurencije i uklanjanja neefikasnih ekonomskih subjekata, ne prejudicira isključivo uspeh onih koji osvajaju nove proizvode i metode, već šanse daje i onim subjektima koji kroz proces praćenja i imitiranja najuspešnih ipak opstaju akteri na ekonomskoj sceni.

Neoklasična teorija smatra da funkcionisanje svakog ekonomskog sistema treba prvenstveno da počiva na poštovanju njegovih baznih principa. To su u slučaju kapitalističkog društveno-ekonomskog poretka privataa svojina i tržište. Protiveći se svakoj unifikaciji i jednoznačnosti, pa čak i onoj koja idealizuje efekte tržišta, neoinstitucionalna teorija ostavlja prostora za različite načine koordinacije. Polazeći od principa raznorodnosti, ona prognozira da će se najuspešnije prilagođavati oni sistemi u kojima pripadajući elementi funkcionišu po raznim principima i pravilima. U tom smislu, podrška se daje mešovitim ekonomskim sistemima, gde uporedo sa dominirajućim egzistiraju i neki dopunski, odnosno sporedni principi ekonomske organizacije.46 Osnovna prednost takvog sistema ogleda se u tzv. "efektu sinergije", koji se u modemoj ekonomskoj i sociološkoj literaturi često uzima kao jedan od najvažnijih faktora ekonomskog i svakog drugog napretka.

Sinergetski efekat vodi poreklo iz klasične škole, uprkos činjenici da se od strane njenog potomka - neoklasike isključivo veliča segment Smitovog učenja koji se odnosi na glorifikovanje konkurentske borbe. Naime, inherentha težnja ljudi za razmenom i sklapanjem ugovora mora biti obazbeđena institucijama čije funkcije Smit dovodi u vezu sa olakšanjem ekonomske saradnje. Insistiranje na institucijama, zajedno sa donošenjem zakona o zaštiti poslovanja i sprečavanju eksploatacije, dalo je značajnu snagu razvoju kapitalizma XIX i XX veka. Dakle, kapitalizam se, po Smitovom shvatanju, može održati samo u slučaju pridržavanja moralnih i etičkih normi ponašanja, pa je promocija ekonomskog liberalizma moguća uz poštovanje morala i religije.47

Visok akademski rejting neoinstitucionalne teorije, između ostalog, počiva i na primeni principa emergencije i invarijantnosti. Princip emergencije48 počiva na pretpostavci da određena pojava najčešće nastaje spontano, ali da vremenom ojačava i dobija formu stabilnog stereotipnog ponavljanja. U vezi s tim, svaka pojava u određenom trenutku može spontano poprimiti izvestan novi kvalitet, koji bitno menja sadržinu i karakter same pojave. Sa druge strane, princip invarijantnosti označava da i pored određenih transformacija suštinski sadržaj pojava može ostati nepromenjen.

46Evolucionisti pri tom smatraju da unutrašnja diverzifikacija učvršćujc sistem samo ukoliko neki od principa njegovog uredenja poseduje precizno izražen dominirajući karakter. Suvišna unutrašnja diverzifikacija jednako je nepovoljna za funkcionisanje sistema, a efekti isti kao i u slučaju potpune unifikacije i jednoobraznosti pripadajućih elemenata.47 Vidi: Foster, J. (1997), Competetive selection: is it the central mechanism or only a boundary phenomenon in economic evolution? Department of Economics, University of Queensland, Brisbane, Queensland 4072, Australia, p. 4.481 Tipičan istorijski primer emergencionog načela predstavlja dmštvena podela rada, koja je vremenom evoluirala u gmpu najintenzivnijih draštvenih procesa.

11