Knjiga Krvi VI - Klajv Barker

8/16/2019 Knjiga Krvi VI - Klajv Barker

http://slidepdf.com/reader/full/knjiga-krvi-vi-klajv-barker 1/164





KNJIGA KRVI 6

Preveo s engleskog:Goran Skrobonja



Naslov originala

Clive Barker BOOKS OF BLOOD

Volum 6



Za Dejva



SADRŽAJ

Život smrti

Kako krvare pljačkaši

Sumrak kraj kula

Poslednja iluzija

Knjiga krvi (postskript)U Jerusalimskoj ulici



ŽIVOT SMRTI

Novine su bile prvo dnevno izdanje, i Ilejn ih je progutala od prve do poslednje strane dok je sedela u bolničkoj čekaonici. Životinja za koju sumislili da je panter - koja je terorisala okolinu Epinške šume dva meseca -ubijena je, da bi bilo ustanovljeno da je reč o divljem psu. Arheolozi u

Sudanu otkrili su fragmente kosti za koje su smatrali da će možda dovesti do potpuno novog vrednovanja čovekovog porekla. Mlada žena koja je jednom plesala sa nekim sitnim pripadnikom kraljevske porodice pronađena jeubijena blizu Klaphema; jahtaš koji je obilazio oko sveta sam nestao je;nedavno probuđene nade da će se otkriti lek za običnu prehladu ugasile suse. Pročitala je globalne biltene i trivijalnosti sa istovetnim žarom - samo dane bi mislila na pregled koji ju je čekao - ali današnje vesti veoma su ličilena jučerašnje; proinenjena su samo imena.

Doktor Senet ju je izvestio da se dobro zaceljuje, kako iznutra tako ispolja, i da je sasvim sposobna da se vrati svojim punim obavezama čimoseti da je psihološki dovoljno otporna. Trebalo bi da zakaže novi sastanak za prvu nedelju nove godine, rekao joj je, i da tada ponovo dođe na pregled.Ostavila ga je dok je prao ruke od nje.

Pomisao na to da se popne pravo u autobus i vrati u svoje prostorije bilae odbojna posle toliko vremena provedenog u sedenju i čekanju. Hodaće

stanicu ili dve u tom smeru, odlučila je. Fizički napor će joj dobro doći, a

decembarski dan, iako nimalo topao, bio je vedar. Njeni planovi, međutim, pokazali su se kao suviše ambiciozni. Posle

samo nekoiiko ininuta hodanja, donji trbuh je počeo da je žiga, i osetila jemučninu, pa je skrenula sa glavne ulice da potraži mesto gde bi mogla da seodmori i popije malo čaja. Trebalo bi i da jede, znala je, mada nikada nijeimala neki naročiti apetit, a pogotovo ne posle operacije. Njeno lutanje biloe nagrađeno. Pronašla je mali restoran koji, iako je bilo pet do jedan, nije bio



blagosloven bučnim obedovanjem ljudi na pauzi za ručak. Neka ženica sa besramno veštačkom crvenom kosom poslužila joj je čaj i omlet sa pečurkama. Potrudila se da jede što je bolje inogla, ali nije dospela daleko.Kelnerica se očito zabrinula.

„Nešto nije u redu sa hranom?“ reče ona, pomalo osorno.„O, ne“, razuveri je Ilejn. „Ja sam u pitanju.“Kelnerica je svejedno izgledala uvređeno.„Ipak, htela bih još malo čaja, ako može?“ reče Ilejn.Ona odgurnu tanjir od sebe, ponadavši se da će ga kelnerica ubrzo odneti.

Prizor obroka koji se zgrušavao na tanjiru bez šare nimalo joj nije popravioraspoloženje. Mrzela je tu nezvanu senzitivnost u sebi: bilo je apsurdno štotanjir nepojedenih jaja može da izazove ovu potištenost, ali nije mogla da se

uzdrži. Posvuda je pronalazila male odjeke svog gubitka. U smrti, od blagognovembra, a potom od iznenadnog mraza, sijalica u njenom prozoru; u pomislina divijeg psa o kojem je jutros čitala, ustreljenom u Epinškoj šumi.

Kelnerica se vratila sa novim čajem, ali je propustila da uzme tanjir. Ilejnu je pozvala natrag i zatražila da učini to. Uz gunđanje, poslušala je.

Sada unutra nije ostao nijedan gost osim Ilejn, i kelnerica je počela dauklanja jelovnike za ručak sa stolova i da ih zamenjuje onim večernjim. Ilejne sedela i zurila kroz prozor. Koprene plavosivog dima navukle su se niz

ulicu u nekoliko proteklih minuta, očvrsnuvši sunčevu svetlost.„Ponovo spaljuju", reče kelnerica.„Taj prokleti smrad se svuda zavlači.“„Šta spaljuju?“„Tamo je bio opštinski centar. Sada ga ruše i zidaju novi. Samo traće

novac poreskih obveznika.“Dim se zaista uvlačio u restoran. Ilejn on nije smetao; slatkasto je

podsećao na jesen, njeno omiljeno godišnje doba. Zaintrigirana, dovršila ječaj, platila svoj obrok, a onda odlučila da malo lunja dok ne pronađe izvor

dima. Nije morala da hoda daleko. Na kraju ulice nalazio se mali trg; njimee dominiralo mesto za rušenje. Ipak, tu ju je čekalo jedno iznenađenje.

Zgrada koju je kelnerica opisala kao opštinski centar bila je u stvari crkva; bar nekada. Obloge i crepovi već su bili skinuti sa krova, ostavivši golegrede pod nebom; prozori su ostali bez stakla; busenje je nestalo sa travnjakakraj zgrade, a tamo su bila oborena dva stabla. Njihova lomača je obezbedilataj mučni miris.



Sumnjala je da je zgrada ikada bila lepa, ali ostalo je dovoljno od njenestrukture da bi ona mogla da pretpostavi da je zgrada posedovala neki šarm. Njen istrošeni karnen sada je potpuno odudarao od cigle i betona koji su jeokruživali, ali ta njena opkoljenost (radnici koji se trude da je sruše; buldožer

pri ruci, gladan za kršom) davala joj je izvestan sjaj.Jedan ili dva radnika primetila su je kako stoji i posmatra ih, ali niko ne pokuša da je zaustavi dok je hodala preko trga prema prednjem tremu crkve izavirivala unutra. Unutrašnjost, lišena dekorativnog duboreza, predikaonice,klupa, krstionice i ostalog, bila jejednostavno kamena prostorija, kojoj je potpuno nedostajala atmosfera ili autoritet. Neko je, međutim, pronašao tamonešto zanimljivo. Na suprotnom kraju crkve jedan čovek je stajao leđimaokrenut prema Ilejn, zagledan napeto u tle. Začuvši korake iza sebe, okrenuo

se kao krivac.„O“, reče on. „Samo još trenutak.“„U redu je...“ reče Ilejn. „Mislim da smo verovatno oboje neovlašćeno

ovde.“Čovek klimnu glavom. Bio je odeven trezveno - čak i turobno - sa

izuzetkom zelene leptir-mašne. Njegovo lice, uprkos odeći i sedim vlasimasredovečnog muškarca, bilo je čudnovato neizborano, kao da ni osmeh nimrštenje nisu mnogo narušavali njegovu savršenu ravnodušnost.

„Tužno, zar ne?“ reče on. „Videti ovakvo mesto.“„Jeste li poznavali crkvu onakvu kakva je nekad bila?“„Dolazio sam povremeno", reče on, „ali ona nikada nije bila mnogo

popularna."„Kako se zove?“„Crkva Svih Svetih. Sagrađena je krajem sedamnaestog veka,

pretpostavljam. Volite li crkve?“„Ne baš. Samo sam videla dim, i...“

„Svima se dopada poprište rušenja“, reče on.„Da“, odgovori ona.„Pretpostavljam da je tako.“„To vam je kao da posmatrate pogreb. Bolje oni, nego mi, a?“Ona promrmlja nešto u znak slaganja, dok su joj misli lepršale drugde.

Natrag prema bolnici, prema njenom bolu i njenom sadašnjem zaceljenju, prema njenom životu spasenom samo zahvaljujući gubitku mogućnosti zanovi život. Bolje oni nego mi.



„Zovem se Kavano", reče on, prevalivši malo rastojanje između njih,ispruživši ruku.

„Kako ste?“ reče ona.„Ja sam Ilejn Rajder.“„Ilejn“, reče on. „Šarmantno."

„Jeste li došli samo da poslednji put pogledate pre nego što je sruše?“„Tako je. Gledao sam zapise na podnim kamenjima. Neki od njih su krajnjerečiti.“ On ukloni stopalom parče drveta sa jedne od ploča.„Izgleda kaoveliki gubitak. Siguran sam da će prosto smrviti kamenove u prah kada počnu da izvlače pod...“

Ona spusti pogled na pačvork ploča ispod njenih stopala; nisu sve bileoznačene, a mnoge od onih koje jesu nosile su naprosto imena i datume. Ipak, bilo je nekih zapisa. Jedna ploča, s leve strane od mesta gde je Kavano

stajao, imala je na sebi gotovo sasvim izlizani reljef ukrštenih potkoleničnihkostiju, nalik na dobošarske palice, i nagli moto: Iskupi vreme. „Mislim da jenekada ovde svakako bila grobnica“, reče Kavano.

„O. Shvatam. A ovo su ljudi koji su tu sahranjeni."„Pa, ne mogu da smislim nijedan bolji razlog za zapise, a vi? Mislio sam

da pitam radnike..." on zastade u sred rečenice,„sigurno ćete smatrati da sammorbidan zbog ovoga...“

„Zbog čega?“

„Pa, hteo sam samo da sačuvam jednu ili dve finije ploče od uništenja."„Ne mislim da je to morbidno", reče ona. „Veoma su lepe.“Bio je očito ohrabren njenim odgovorom. „Možda bi trebalo sada da

porazgovaram sa njima", reče on. „Hočete li me izviniti na trenutak?"Ostavio ju je da stoji u brodu crkve kao napuštena nevesta, i otišao da

ispita jednog od radnika. Ona je odlutala do mesta gde se nalazio oltar,čitajući usput imena. Ko je sada znao ili mario za mesta gde počivaju tiljudi? Mrtvi dve stotine i više godina, upućeni ne u sećanje brižnog

potomstva, već u zaborav. I najednom neartikulisana nadanja za zagrobnimživotom koja je gajila tokom svoje trideset četiri godine iskliznušejoj; višenije bila opterećena nekom neodređenom ambicijom za nebom. Jednog dana,možda ovog dana, umreće, baš kao što su umrli ovi ljudi, i to neće značitiama baš ništa. Nije postojalo ništa što bi došlo, ništa čemu bi trebalo težiti,ništa što bi trebalo sanjati. Stajala je na mrlji sunca zgusnutog od dima,razmišljajući o tome, gotovo srećna.



Kavano se vratio sa razgovora sa predradnikom.„Tu zaista postoji grobnica“, reče on, „ali još nije ispražnjena.“„O.“Još su bili pod nogama, pomislila je. Prah i kosti.

„Izgleda da imaju poteškoća da prodru unutra. Svi ulazi su zapečaćeni.Zbog toga kopaju oko temelja. Da pronađu drugi put unutra.„Da li se grobnice inače pečate?“„Ne tako podrobno kao ova.“„Možda više nije bilo mesta", reče ona.Kavano shvati taj komentar sasvim ozbiljno,„Možda“, reče on.„Hoće li vam dati jednu od ploča?“On odmahnu glavom. „Oni ne mogu da odluče o tome. To su samo lakeji

opštinskog veća. Očito imaju firmu za profesionalno iskopavanje koja ćedoći i premestiti tela na nova groblja. Sve to mora da se obavi dostojno i pristojno.“

„Baš njih briga”“, reče Ilejn, pogledavši ponovo u kamene ploče.„Moram da se saglasim”, odgovori Kavano. „Sve mi se to čini preteranim

za činjenice. Ali opet, možda nismo dovoljno bogobojažljivi.“„Verovatno."„U svakom slučaju, rekli su mi da se vratim za dan-dva, i da zamolim

ljude koji će ih seliti.“Ona se nasmeja na pomisao o selidbi mrtvih; o pakovanju njihove robe i

pokretne imovine. Kavano je bio zadovoljan što se našalio, čak i ako je to bilo nenamerno. Jezdeći na talasu svog uspeha, on reče: „Pitam se, smem livas povesti na piće?“

„Plašim se da vam ne bih bila naročito dobro društvo”, reče ona. „Zaistasam veoma umorna.”

„Možda bismo mogli da se sastanemo kasnije", reče on.

Ona odvrati pogled od njegovog željnog lica. Bio je sasvim prijatan, naneki nezanimljiv način. Dopadala joj se zelena leptir-mašna - svakako šala naračun njegove jednoličnosti. Dopadala joj se i njegova ozbiljnost. Ali nijemogla da podnese zamisao o tome da ode na piće sa njim; bar ne večeras.Izvinila se, i objasnila da je nedavno bila bolesna, i da još nije povratilasnagu.

„Možda neke druge večeri?“ upita on blago. Nedostatak agresivnosti u



njegovom udvaranju bio je ubedljiv, i ona reče:„To bi bilo lepo. Hvala vam.“Pre nego što su se rastali, razmenili su brojeve telefona. Izgledao je

šarmantno radostan zbog pomisli na to da će se ponovo sresti; zbog toga je

osetila, uprkos svemu što joj je bilo oduzeto, da još poseduje svoj pol.Vratila se u stan da bi zatekla i paket od Miča, i gladnu mačku na pragu. Nahranila je zahtevnu životinju, a onda skuvala sebi malo kafe i otvorila paket. U njemu, zaštićen u nekoliko slojeva krep-papira, pronašla je svilenišal, koji je Mič odabrao sa natprirodnim osećajem za njen ukus. Poruka uznjega glasila je jednostavno: Ovoje tvoja boja. Volim te. Mič.Poželela jesmesta da uzme telefon i razgovara sa njim, ali pomislila je da će zvuk njegovog glasa zbog nečega biti opasan. Preblizu bolu, možda. Pitao bi je

kako se oseća, a ona bi odgovorila da je dobro, a on bi insistirao: da, ali stvarno! A ona bi rekla: prazna sam; izvadili su mi pola utrobe, proklet bio, inikada neću roditi tvoju decu niti bilo čiju decu, tako da je tu kraj, zar ne?Čak i dok je pomišljala na takav razgovor, osetila je kako joj prete suze, i unaletu neobjašnjivog besa umotala je šal u osušeni papir i strpala ga pozadi usvoju najdublju fioku. Neka je prokiet što sada pokušava da izgiadi stvari,kada je u vreme kad joj je bio najviše potreban pričao samo o očinstvu i otome kako će mu ga njeni tumori uskratiti.

Veče je bilo vedro - hladna koža neba rastegla se do tačke pucanja. Niježelela da navlači zavese u prednjoj sobi, iako su prolaznici mogli da zureunutra, jer je sve dublje plavetnilo bilo suviše fino da bi se propustilo.Sedela je kraj prozora i posmatrala kako dolazi tama. Tek kada je i poslednja promena dovršena, zatvorila je okno pred hladnoćom.

Nije imala apetita, ali svejedno je pripremila sebi nešto hrane i sela dagleda televiziju dok je jela. Ne dovršivši hranu, spustila je poslužavnik izadremala, dok je neprestano filtrirala emisije. Neki neduhoviti komičar čije

e i najmanje nakašljavanje teralo publiku na paroksizme; prirodnjačko-istorijska emisija o životu u Serengetiju; vesti. Pročitala je tog jutra sve što jetrebalo da zna: naslovi se nisu promenili.

Jedna stvar, međutim, podstalda je njenu radoznalost: intervju sausamljenim jahtašem, Majldom Mejberijem, koga su pokupili tog dana posledve nedelje koliko je plutao po Pacifiku. Intervju se prenosio iz Australije iveza je bila loša; slika Mejberijevog bradatog i suncem opaljenog lica



neprestano je pretila da će se razliti u sneg. Slika joj je bila malo važna: pričao njegovom neuspelom putovanju bila je upečatljiva i samo sa zvukom, i tajdogađaj kao da ga je iznova uznemirio dok ga je prepričavao. Dospeo je u bonacu, i pošto njegov brod nije imao motor, bio je primoran da sačeka

vetar.Vetar nije zaduvao. Prošlo je nedelju dana a da se on jedva odmakaokilometar od istog mesta na tromom okeanu; ni ptica, niti brod u prolazu nisurazbili monotoniju. Sa svakim satom koji je prolazio, njegova klaustrofobijae rasla i osmog dana je poprimila panične proporcije, tako da se spustio niz

bok jahte i otplivao od plovila, sa užetom za spasavanje vezanim oko pojasa,ne bi li umakao onoj istoj maloj palubi. Ali, kada se jednom udaljio od jahte,dok je plivao po nepomičnoj, toploj vodi, poželeo je da se ne vrati. Zašto dane razveže čvor, pomislio je, i ne otpluta.

„Šta vas je navelo da se predomislite?" upitao je reporter.Tu se Mejberi namrštio. Očito je stigao do ključnog mesta svoje priče, alinije želeo da je dovrši. Reporter je ponovio pitanje.

Konačno, nerado, moreplovac je odgovorio. „Osvrnuo sam se prema jahtf,rekao je, „i ugledao nekoga na palubi."

Reporter, nesiguran da li je dobro čuo, reče: „Nekoga na palubi?“„Tako je”, odgovori Mejberi. „Neko je bio tamo. Video sam figuru

sasvim jasno; kako se kreće okolof

„Jeste li... jeste li prepoznali tog slepog putnika?“ začu se pitanje.Mejberijevo lice se smrknu, osetivši da njegovu priču primaju sa blagim

sarkazmom.„Ko je to bio?“ navaljivao je reporter.„Ne znam“, reče Mejberi. »Smrt, pretpostavljam.”Reporter je na trenutak ostao bez reči.„ Ali naravno, vratili ste se na brod, na krajuf „Naravno!”

„I nikome nije bilo ni traga?“Mejberi diže pogled prema reporteru i izraz prezira pređe mu licem.„Preživeo sam, zar ne?“ reče on.Reporter promumla nešto o tome da ne razume šta on to hoće da kaže.„Nisam se udavio“, reče Mejberi. „Mogao sam tada da umrem, da sam

želeo. Da skinem uže i udavim se.“„Ali niste. A sutradan..."



„Sutradan je zaduvao vetar.”„To je izuzetna priča", reče reporter, zadovoljan što je najškakljiviji deo

razgovora bezbedno zaobiđen. „Sigurno jedva čekate da vidite ponovo svoju pocodicu za Božić..."

Ilejn nije čula završnu razmenu učtivosti. Njena mašta bila je vezanafinim užetom za sobu u kojoj je sedela; prsti su joj poigravali oko čvora. Akoe Smrt mogla da pronađe brod u pustoši Pacifika, koliko joj je tek lakše da

pronade nju? Da sedi sa njom, možda, dok ona spava. Da je posmatra dok ona i dalje tuguje. Ona ustade i isključi televizor. Stan je naglo zanemeo.Ispitala je utilmulost nestrpljivo, ali tu nije bilo nikakvog znaka gostiju,dobrodošlih ili ne.

Dok je osluškivala, mogla je da oseti ukus slane vode. Okean, bez

sumnje.

Ponudili su joj nekoliko pribežišta u kojima je mogla da se oporavljakada je izašla iz bolnice. Njen otac ju je pozvao gore, u Aberdin; njena sestraRejčel nekoliko puta ju je molila da provede nekoliko nedelja uBakingemšajru; čak je tu bio i Mičov jadni telefonski poziv, kada je pomenuoda će zajedno provesti praznike. Sve ih je odbila, rekavši im da želi da ponovo uspostavi ritam svog ranijeg života što je pre moguće: da se vrati

svom poslu, svojim kolegama i prijateljima. U stvari, njeni razlozi bili sudublji od toga. Ona se plašila njihovog saučešća, plašila se da će je suvišečvrsto držati svojom privrženošću i da će brzo početi da zavisi od njih. Njenacrta nezavisnosti, koja ju je prvi put dovela u ovaj neprijateljski grad, bila jeduboki prkos sopstvenom neodoljivom apetitu za sigurnošću. Kada bi popustila pred tim pozivima punim ljubavi, znala je da bi uhvatila koren udomaćem tlu i ne bi digla pogled čitavu sledeću godinu. Za to vreme, kakve bi sve avanture mogle da je mimoiđu?

Umesto toga, vratila se na posao čiin je osetila da je kadra za to, u nadida će joj, iako nije preuzela sve svoje ranije obaveze, poznata rutina pomoćida ponovo uspostavi normalan život. Ali obmana nije bila sasvim uspešna.Svakih nekoliko dana, dogodilo bi se nešto - čula bi neku primedbu, iliuhvatila pogled koji nije trebalo da vidi - što bi je nateralo da slivati da se prema njoj ophode sa uvežbanim oprezom; da je njene kolege gledaju kao da

e suštinski izmenjena zahvaljujući bolesti. To ju je razgnevilo. Želela je da



im pljune svoje sumnje u lica; da im kaže da ona i njena materica nisusinonimi i da uklanjanje jedne ne znači nužno i pomračenje druge.

Ali danas, dok se vraćala u kancelariju, nije bila tako sigurna da nisu biliu pravu. Osećala se kao da nedeljama nije spavala, iako je u stvari svake

noći spavala dugo i duboko. Vid joj je bio zamagljen, a njena iskustva iz togdana bila su čudnovato udaljena od nje, što je ona pripisivala krajnjem premoru, kao da se sve više i više udaljava od svog posla za stoloin; odsvojih senzacija, od samih svojih misli. Dvaput tog jutra, uhvatila je sebekako govori, a onda se pita ko to smišlja te reči. To svakako nije bila ona;ona je bila suviše zauzeta slušanjem.

A onda, jedan sat posle ručka, stvari su naglo krenule nagore. Njennadzornik ju je pozvao u svoju kancelariju i zamolio da sedne.

„Da li se dobro osećate, Ilejn?" upitao je gospodin Čajms.„Da“, reče ona. „Fino."„Malo smo se brinuli..."„Zbog čega?“Čajms je izgledao pomalo posramljen. „Zbog vašeg ponašanja", reče on

konačno.„Molimo vas, nemojte misliti da zabadam nos svuda, llejn. Stvar je prosto u tome da vam treba još malo vremena da se oporavite...“

„Sa mnom je sve u redu.“

„Ali vaše plakanje...“„Šta?“„Način na koji ste danas plakali. To nas brine."„Plakala?“ rekla je ona. „Ja ne plačem.“ Nadzornik je izgledao zbunjeno. „Ali, čitav dan plačete. Plačete i sada.“Ilejn oprezno prinese ruku obrazu. I da; zaista je plakala. Obraz joj je bio

vlažan. Ona ustade, šokirana sopstvenim vladanjem.„Ja nisam... nisam znala“, reče ona. Iako su te reči zvučale nečuveno, bile

su istinite. Nije znala. Tek sada, kada su joj ukazali na tu činjenicu, osetila jeukus suza u grlu i sinusima; a sa tim ukusom dođe joj i sećanje na trenutak kada je ta ekscentričnost započela: pred televizorom, prošle noći.

„Zašto ne uzmete slobodan ostatak dana?“„Da.“„Ostanite i do kraja nedelje, ako želite“, reče Čajms. „Vi ste nam

dragoceni, Ilejn, to ne moram da vam govorim. Ne želimo da vam se dogodi



bilo šta loše.“Ta poslednja primedba pogodi je sa silinom žaoke. Zar su mislili da je

ona na rubu samoubistva; zar se zato ophode prema njoj u rukavicama?Zaboga, samo je lila suze, a bila je toliko ravnodušna prema njima da čak nije

ni znala da joj teku.„Otići ću kući“, reče ona. „Hvala vam za vašu... brigu." Nadzornik je pogleda sa izvesnom grozom. „To mora da je bilo veoma

traumatično iskustvo", reče on. „Svi to shvatamo; zaista. Ako smatrate datreba da porazgovaramo o tome, u svako doba...“

Odbila je, ali mu je ponovo zahvalila i izašla iz kancelarije.Licem u lice sama sa sobom u ogledalu ženskog toaleta, shvatila je

koliko loše izgleda. Koža joj je bila rumena, oči otečene. Učinila je koliko je

mogla da prikrije znake ovog bezbolnog jada, a onda uzela kaput i krenulakući. Dok se približavala stanici podzemne železnice, shvatila je da povratak u prazan stan nije baš mudra ideja. Sedela bi, spavala (toliko mnogo spava u poslednje vreme, i to tako savršeno bez snova), ali ni ovako ni onako ne bi poboljšala svoje mentalno stanje. Zvono Svetih Nedužnih, koje je zazvonilo uvedro popodne, podsetilo ju je na dim, trg i gospodina Kavanoa. Tamo se,zaključila je, nalazilo pravo mesto za njenu šetnju. Mogla je da uživa u suncui da razmišlja. Možda će ponovo sresti svog obožavaoca.

Sasvim lako je pronašla put natrag do Svih Svetih, ali tamo ju je dočekalorazočarenje. Mesto za rušenje bilo je ograđeno, a granica označena nizomstubova - sa crvenom fluorescentnom trakom razvučenom između njih. Mestosu čuvala ni manje ni više nego četiri policajca, koji su upućivali pešake daskrenu oko trga. Radnici i njihovi čekići bili su prognani iz senki Svih Svetih,i sada je sasvim drugačija grupa ljudi - u odelima,akademskih - zauzela zonuiza trake, neki u namrštenom razgovoru, drugi na blatnjavom tlu, zagledaniupitno naviše, u oronulu crkvu. Južni poprečni brod crkve, i najveći deo tla

oko njega bio je odvojen od javnog pogleda skalamerijom od cerada i crnog plastičnog prekrivača. Povremeno bi se neko pomolio ispod ovog vela ikonsultovao sa ostalima na ograđenom zemljištu. Svi koji su to činili, primetila je.nosili su rukavice; jedno ili dvoje imali su i maske. Bilo je to kaoda izvode neku ad hoc operaciju u zaklonu paravana. Nad tumorom, možda,u utrobi Svih Svetih.

Ona priđe policajcima. „Šta se dešava?“



„Temelji nisu stabilni“, reče joj on. „Izgleda da bi ovo moglo svakog trenada se sruši.“

„Zašto nose maske?“„Obična predostrožnost zbog prašine."

Nije se usprotivila, mada joj se to objašnjenje učinilo neprikladnim.„Ako želite da prođete do ulice Templ, morate da obiđete pozadf, reče policajac.

Ono što je zaista želela bilo je da ostane tu i da posmatra šta se dešava,ali blizina unifonnisanog kvarteta zaplašila ju je i ona je rešila da odustane i pođe kući. Kada je krenula natrag prema glavnoj ulici, ugledala je poznatufiguru kako prelazi susednu ulicu na njenom kraju. Bio je to bez sumnjeKavano. Ona ga pozva, iako je on već nestao, i oseti zadovoljstvo kada ga

vide kako stupa natrag u vidokrug i uzvraća joj klimanjem glave.„Vidi, vidi...“ reče on dok joj je prilazio. „Nisam očekivao da se tako brzo ponovo sretnemo.“

„Došla sam da posmatram rušenje do kraja“, reče ona.Lice mu je bilo rumeno od hladnoće, a oči su mu sijale.„Tako mi je drago“, reče 011. „Da li ste za malo popodnevnog čaja? Ima

edno mesto, tu odmah iza ugla.“„Baš bih volela.“

Dok su hodali, upitala ga je da li zna šta se dešava u crkvi Svih Svetih.„U pitanju je grobnica“, reče on, potvrdivši njene surnnje.„Otvorili su je?“„Svakako su pronašli način da uđu. Bio sam ovde jutros...“„Zbog vaših kamenih ploča?“„Tako je. Tada su već stavljali cerade.“„Neki od njih su nosili maske.“„Tamo svakako ne miriše lepo. Ne posle toliko vremena.“

Pomislivši na zastor od cerade navučen između nje i misterije unutra, onareče: „Pitam se kako izgleda."

„Kao zemlja čuda“, odgovori Kavano.Bio je to čudan odgovor i ona ga nije dovodila u pitanje, bar ne na licu

mesta. Ali kasnije, kada su seli i proveli jedan sat u razgovoru, osećala selagodnije sa njim i uzvratila mu je na taj komentar.

„Ono što ste rekli za grobnicu..."



„Da?“„Da je to zemlja čuda.“„Zar sam to rekao?“ odgovori on, pomalo snebivljivo. „Šta li samo sad

mislite o meni?“

„Samo sam bila zbunjena. Pitala sam se na šta mislite."„Ja volim mesta gde su mrtvi“, reče on,„oduvek. Groblja umeju da buduveoma lepa, šta mislite? Mauzoleji i grobnice; sve zanatsko umeće kojeodlazi na ta mesta. Čak i mrtvi mogu ponekad da nagrade pobližezagledanje.“ On je pogleda kako bi video da nije odlutao dalje od praganjenog ukusa, ali kada vide da ga ona samo posmatra sa tihom opčinjenošću,nastavi. „Mogu povremeno da budu jako lepi. Imaju neku vrstu sjaja. Štetašto se on traći na grobare i organizatore sahrana.“ On se nestašno osmehnu.

„Siguran sam da u toj grobnici ima mnogo toga da se vidi. Čudni prizori.Divni prizori.“„Ja sam do sada videla samo jednu mrtvu osobu. Moju baku. Tada sam

bila veoma mala...“„Verujem da je to iskustvo bilo prekretnica."„Ne bih rekla. U stvari, jedva da se uopšte sećam toga. Samo se sećam

kako su svi plakali."„A.“

Ona klimnu mudro glavom.„Tako sebično", reče on. „Šta mislite? Pokvariti oproštaj slinama i

ecanjem.“ Ponovo, on je pogleda da bi procenio njenu reakciju; i ponovo bizadovoljan što se nije uvredila. „Mi plačemo zbog sebe, zar ne? Ne zbogmrtvih. O mrtvima se više ne moramo brinuti.“

Ona izgovori tiho i blago: „Da“, a zatim, glasnije: „Bože moj, da. Tako je.Uvek zbog sebe...“

„Vidite koliko nas toga mrtvi mogu naučiti, samo time što leže tamo i

prevrću kostima palčeva?“Ona se nasmeja; on se pridruži njenom smehu. Pogrešno ga je procenila

prilikom tog prvog susreta, pomislivši da njegovo lice nije naviklo naosmehe; nije bilo tako. Ali njegove crte, kada je smeh zamro, brzo povratišeezivo mirovanje koje je prvi put primetila.

Kada joj je, posle još pola sata lakonskih primedbi, rekao da mora da pođe na sastanak kako bi stigao na vreme, ona mu je zahvalila što joj je



pravio društvo, i rekla:„Niko me nije tako nasmejao nedeljama. Zahvalna sam vam.“„Treba da se smejete", reče joj on.„Pristaje vam.” Onda dodade. „Imate

divne zube.“

Poinislila je na tu čudnu primedbu kada je otišao, kao i na pregršt drugihkoje je izrekao tog popodneva. On je nesumnjivo bio jedan od najotkačenijihljudi koje je ikada srela, ali je ušao u njen život - sa svojom revnošću dagovori o grobnicama, mrtvacima i divoti njenih zuba - baš u pravom trenutku.Bio je savršena suprotnost njenim pokopanim jadima, i spram njegovenenormalnosti, njena sadašnja izgledala je kao sitnica. Kada je krenula kući, bila je dobro raspoložena. Da nije sebe bolje poznavala, pomislila bi da sezaljubila u njega.

Na putu natrag, i kasnije te večeri, mislila je naročito na njegovu šalu omrtvima koji prevrću kosti palčeva, a ta misao neizbežno ju je navela namisterije koje su ležale van vidokruga, u grobnici. Njena ljubopitljivost,ednom podstaknuta, nije se mogla lako ućutkati; sve je više želela da se

provuče kroz taj kordon od trake i vidi odaju za sahranjivanje rođenim očima.Bila je to želja koju sebi nikada ranije nije priznala. (Koliko je puta išla samesta nesreće i govorila sebi da kontroliše sramnu radoznalost koju jeosećala?) Ali Kavano je ozakonio njen apetit svojim flagrantnim

entuzijazmom za pogrebne stvari. Sada, kada je tabu bio prekršen, želela jeda se vrati u crkvu Svih Svetih i pogleda Smrti u lice, tako da sledeći putkada sretne Kavanoa, ima i sama nešto da mu ispriča. Ta ideja, tek što je propupela, smesta je procvetala, i usred večeri, ona se ponovo obukla zaizlazak i krenula natrag prema trgu.

Stigla je do Svih Svetih tek posle pola dvanaest, ali na mestu radova joše bilo znakova aktivnosti. Svetla, postavljena na nosače i na zid same crkve,

sipala su osvetljenje na scenu. Tri tehničara, Kavanoovi takozvani radnici za

selidbe, stajali su izvan skloništa od cerade, lica izduženih od umora, dok imse dah maglio u ledenom vazduhu. Ostala je van vidokruga da posmatra prizor. Bilo joj je sve hladnije, i ožiljci su počeli da je žigaju, ali noćni radoko grobnice je očigledno bio manjeviše završen. Posle kratkog razgovora sa policijom, tehničari su otišli. Ugasili su sve reflektorke osim jedne, ostavivšimesto - crkvu, cerađe i blato prekriveno injem u oštrom kontrastu svetla isenki.



Dva poiicajca koja su ostala na straži nisu bila naročito revnosna uobavljanju dužnosti. Koji bi idiot, rezonovali su, došao da pljačka grob uovaj sat, i po ovakvoj temperaturi? Posle nekoliko minuta stražarenja uztrupkanje nogama, povukli su se u relativnu udobnost radničke barake. Pošto

se nisu ponovo pojavili, Ilejn se izvukla iz skrovišta i krenula što je opreznijemogla prema traci koja je jednu zonu razdvajala od druge. U baraci je biouključen radio; njegova buka (muzika za ljubavnike od sumraka do zore, preoe udaljeni glas) prekrila je krckanje njenog prilaženja po zaleđenoj zemlji.

Kada je jednom prošla iza kordona, na zabranjenu teritoriju, nije više takooklevala. Brzo je prešla preko tvrdog zemljišta, čije su točkovima izrovane brazde bile tvrde kao beton, u zavetrinu crkve. Reflektorka je bilazaslepljujuća; pod njom, njen dah izgledao je čvrst poput jučerašnjeg dima.

Iza nje, muzika za ljubavnike mrmljala je i dalje. Niko se nije pojavio iz barake da je opomene zbog neovlašćenog prolaska. Nije zazvonio nikakavalarm. Stigla je do ruba cerade bez incidenta, i zavirila u prizor skriven izanje.

Ekipa za rušenje, koja je lmala veoma određena uputstva, sudeći po pažnji, sa kojom je obavila svoj posao, iskopala je punih dva i po metrazemlje uz bočni zid Svih Svetih, otkrivši temelje. Pritom je otkrila ulaz uodaju za sahranjivanje koji su nekadašnje ruke uz puno muka skrile. Ne samo

što je zemlja bila nagomilana uz bok crkve da bi sakrila ulaz, već su i vratagrobnice bila uklonjena, da bi zidari zazidali čitav ulaz. To je očito biloobavljeno prilično brzo; njihovo delo bilo je daleko od uredno obavljenog.Jednostavno su napunili ulaz svim mogućim kamenjem i ciglama koje su imdošle do ruke, i prekrili svoje delo sirovim malterom. U tom malteru - iako jecrtež bio oštećen iskopavanjem - neki umetnik je ucrtao dva metra visok krst,ipak, svi njihovi napori da obezbede grobnicu i obeleže malter kako bezbožniđ ne bi ulazili, uloženi su uzalud. Pečat je bio slomljen - malter

iskopan, kamenje otrgnuto. Sada se u središtu ulaza nalazila mala rupa,dovoljno velika da jedna osoba uđe unutra. Ilejn nije oklevala da siđe nizkosinu do probijenog zida i da se zatim provuče unutra.

Pretpostavila je da će je unutra dočekati tama, pa je sa sobom ponelaupaljač za cigarete koji joj je Mič poklonio pre tri godine. Upalila ga je.Plamen je bio mali; podesila je fitilj, i uz svetlo koje se širilo ispitala prostor pred sobom. Nije stupila u samu grobnicu, već u nekakvo usko predvorje:



oko metar ispred nje nalazio se novi zid, i nova vrata. Ova nisu bilazamenjena ciglama, iako je u njihovom čvrstom drvetu bio izdubljen još jedankrst. Ona priđe vratima. Brava je bila uklonjena - to su verovatno učiniliistražitelji - a vrata su stajala zatvorena zahvaljujući konopcu. To su učinili

brzo nečiji umorni prsti. Nije joj bilo teško da razveže čvor, iako su joj za totrebale obe ruke, pa je morala to da obavi u mraku.Dok je razvezivala čvor, čula je glasove. Policajci - prokleti bili -

napustili su izolovanost svoje barake i izašli u ledenu noć da bi krenuli uobilazak. Ona pusti konopac i stisnu se uz unutrašnji zid predvorja. Glasovi policajaca bili su sve glasniji: razgovarali su o svojoj deci, i o sve većojradosti zbog Božića. Sada su stajali jedan metar od ulaza u grobnicu, uzaklonu, bar je tako ona pretpostavljala, od cerade. Nisu, međutim, ni

pokušali da siđu niz nagib, već su završili svoju površnu inspekciju na rubuzemljane rupe, a onda se okrenuli natrag. Glasovi su im se utišali.Zadovoljna što više ne mogu da je vide ili čuju, ponovo je upalila plamen

i vratila se do vrata. Bila su velika i dosta teška; njen prvi pokušaj da ili povuče imao je malo uspeha. Pokušala je ponovo i ovaj put su se pomerila,uz grebanje po podu predvorja. Čim je uspela da otvori onoliko koliko joj je bilo neophodno da se provuče, prestala je da se upinje. Upaljač utrnu kao da

e iznutra nešto dunulo; plamen načas buknu ne žuto, već električno plavo.

Nije zastala da se tome divi, već je kliznula unutra, u obećanu zemlju čuda.Sada je plamen bio pothranjen - živnuo je - i za trenutak je sjaj zaslepi.

Ona pritisnu uglove očiju da bi ih razbistrila, pa pogleda ponovo.Dakle, ovo je bila Smrt. Nije tu bilo ničega od umetnosti ili glamura o

kojima je Kavano govorio; nije bilo mirno prostrte prekrivene lepote nahladnom mermeru; nije bilo složenih relikvija, niti aforizama o prirodi ljudskekrhkosti: čak ni imena ni datuma. U većini slučajeva, leševi nisu imali nisanduke.

Grobnica je bila mrtvačnica. Tela su bila nabacana u gomilama na svestrane; čitave porodice bile su zgurane u niše predviđene za jedan kovčeg, da bi ih još desetak bilo ostavljeno tamo gde su ih bacile žurne i nebrižljiveruke. Prizor - iako apsolutno nepomičan - bio je ispunjen panikom. Ona je bila u licima koja su zurila sa gomila mrtvih; u ustima razjapljenim u nemom protestu, dupljama u kojima su oči uvenule islcolačene od šoka zbog takvogtretmana. Panika je bila i u načinu na koji je sistem sahranjivanja degenerisao



od uređenog postavljanja sanduka na daljem kraju grobnice, prekonasumičnog gomilanja grubo izdeljanih sanduka, neuglačanog drveta,neobeleženih poklopaca izuzev naškrabanog krsta, a zatim - konačno - doovog žurnog gomilanja beskućničkih leševa, sa svakom brigom za

dostojanstvo, možda čak i za pogrebni ritual, zaboravljenom u sve većojhisteriji.Bila je nekakva katastrofa, u to nije mogla da posumnja; iznenadan priliv

tela - muškaraca, žena, dece (kraj njenih nogu nalazila se beba koja nijemogla živeti duže od jednog dana) - koja su pomrla u tako rastućem broju danije bilo vremena čak ni da im sklope očne kapke pre nego što su ih bacili uovu jamu. Možda su proizvođači sanduka takođe pomrli, pa su ih bacilimeđu njihove mušterije; krojače pokrova takođe, i sveštenike. Svi su nestali

u jednom apokaliptičnom mesecu (ili nedelji), a njihovi preživeli rođaci bilisu suviše šokirani ili suviše preplašeni da bi vodili računa o detaljima, već su bili samo željni da mrtve ture negde van vidokruga, gde nikada više nećemorati da bace pogled na njihovo meso.

Tog mesa je još bilo dosta. Pečaćenje grobnice, zatvaranje predvazduhom koji izaziva raspadanje, održalo je njene stanovnike netaknute.Sada, posle oskrvnuća ove tajne odaje, toplina raspadanja ponovo je potpaljena i tkiva su iznova počela da propadaju. Posvuda je videla trulež na

delu, kako stvara čireve i gnojnice, plikove i bubuljice. Podigla je plamen da bi bolje videla, mada je zadah kvarenja počeo da je obuzima i tera je nanesvesticu. Svuda gde su joj se oči zaustavile, kao da je nailazila na nekinovi prizor vredan žaljenja. Dvoje dece koja leže zajedno, kao da spavajuedno drugom u zagrljaju; žena čiji je poslednji postupak bio,činilo se, da

našminka svoje bolesno lice kao da želi da umre spremna pre za bračnu postelju nego za grob.

Nije mogla da ne zuri, iako im je njena opčinjenost oduzimala privatnost.

Bilo je toliko toga da se vidi i upamti. Nije više nikada mogla da bude ista,zar ne, posle razgledanja ovih prizora? Jedan leš - koji je ležao poluskrivenispod drugog - naročito joj je privukao pažnju: žena čija je kestenjasta kosatekla tako obilato sa glave da joj je Ilejn pozavidela. Ona priđe bliže da bi bolje videla, a onda, otresavši se i poslednjeg skanjivanja, uhvati telo bačeno preko žene i odvuče ga u stranu. Meso leša bilo je masno na dodir i prsti su

oj ostali umazani, ali to je nije uznemirilo. Otkriveni leš ležao je raširenih



nogu, ali stalna težina njenog pajtaša izvila ih je u nemoguću konfiguraciju.Rana koja ju je ubila okrvavila joj je butine, i slepila joj suknju za trbuh imeđunožje. Je li pobacila, upitala se Ilejn, ili ju je tamo proždrala neka bolest?

Zurila je i zurila, sagnuta kako bi izučila odsutni izraz na ženinomistrulelom licu. Kakvo mesto za ležanje, pomislila je, sa rođenom krvlju kojate još sramoti. Reći će Kavanou kada ga sledeći put bude videla, koliko jegrešio sa svojim sentimentalnim pričama o smirenosti ispod busenja.

Videla je dovoljno; više nego dovoljno. Obrisala je ruke o kaput i krenulanatrag prema vratima, zatvorivši ih za sobom i privezavši ponovo konopaconako kako ga je zatekla. Onda se popela uz nagib, na svež vazduh. Policajcise nigde nisu mogli videti, i ona je kliznula dalje neprimećena, kao senka

senke.Više nije mogla ništa da oseća, kada je jednom nadvladala prvobitnuodvratnost i onaj žalac sažaljenja koji je osetila kada je videla decu i ženu sakestenjastom kosom; a čak su i te reakcije - sažaljenje i odvratnost - sasvimmogle da se kontrolišu. I jedno i drugo je osetila akutnije kada je videla pregaženog psa nego dok je stajala u grobnici Svih Svetih, uprkosužasavajućim prizorima na sve strane. Kada je te noći položila glavu naastuk, i slivatila da niti drhti, niti oseća mučninu, osetila se jakom. Čega je

oš mogla da se plaši na svetu kada je spektakl smrtnosti kom je upravo prisustvovala mogla tako spremno da podnese? Usnula je duboko, i probudila se osvežena.

Tog jutra se vratila na posao, izvinivši se Čajmsu zbog svog ponašanja pretliodnog dana, i razuverivši ga rečima da se sada oseća srećnije negomesecima pre toga. Da bi dokazala svoju rehabilitaciju, bila je društvenakoliko god je mogla, započinjući razgovor sa zapostavljenim poznanicima, iosmehujući se neprestano. To je dočekano sa izvesnim početnim otporom;

mogla je da oseti kako njene kolege sumnjaju da ovaj nalet sunca zaistanajavljuje leto. Ali, kada je održala isto raspoloženje do kraja dana i čitavsledeći dan, počeli su spremnije da reaguju. Do četvrtka, kao da suze iz prethodne nedelje nikada nisu ni bile prolivene. Ljudi su joj govorili kakodobro izgleda. Bilo je to istina; njeno ogledalo potvrdilo je glasine. Oči su jojsijale, koža joj je sijala. Bila je slika i prilika vitalnosti.

U četvrtak popodne, sedela je za svojim stolom i radila na nagomilanim



upitima, kada se jedna od sekretarica pojavila iz hodnika i počela da trtlja. Neko je prišao ženi da joj pomogne; kroz jecaje, bilo je jasno da govori oBernis, ženi koju je Ilejn poznavala dovoljno da sa njom razmeni osmehe nastepeništu, ali ne više od toga. Izgleda da je došlo do nesreće; žena je

govorila o krvi na podu. Ilejn je ustala i pridružila se onima koji su krenuli davide kakva je to gužva. Nadzornik je već stajao ispred ženskog toaleta iuzalud sve radoznalce upućivao da se udalje. Neko drugi - još jedan svedok,činilo se - prepričavao je događaje:

„Samo je stajala tamo, a onda je odjednom počela da se trese. Mislilasam da ima napad. Krenula joj je krv iz nosa. Onda iz ustiju. Pokuljala.“

„Nema ovde šta da se vidf, insistirao je Čajms.„Molim vas, udaljite se.“Ali, svi su ga ignorisali. Donesena su ćebad da se žena uvije, i čim su vrata

toaleta ponovo bila otvorena, radoznalci su nagrnuli napred. Ilejn je ugledalaobličje koje se kretalo po podu toaleta kao da je u grčevima; nije imala željuda vidi više od toga. Ostavivši ostale da se tiskaju u hodniku i pričaju glasnoo Bernis kao da je već mrtva, Ilejn se vratila za svoj sto. Imala je mnogo togada uradi; toliko protraćenih, jadnih dana koje je morala da nadoknadi.Glavom joj prolete pogodna fraza. Iskupi vreme. Zapisala je te dve reči usvesku kao podsetnik. Odakle su joj došle? Nije mogla da se seti. Nije bilovažno. Ponekad je bilo mudro zaboravljati.

Kavano ju je pozvao telefonom te večeri i predložio da sutradan izađu navečeru. Ipak, morala je da odbije, koliko god bila željna da raspravlja sa njimo svojim nedavnim istraživanjima, zato što je nekoliko njenih prijatelja priredilo malu žurku kako bi proslavili njeno ozdravljenje. Da li bi voleo daim se pridruži, pitala ga je. Zahvalio joj je zbog poziva, ali je odgovorio da gaveliki broj ljudi uvek plaši. Ona mu je rekla da ne bude blesav: da će njenomkrugu biti drago što će ga upoznati, a i njoj što će ga predstaviti, ali on je

odgovorio da će se pojaviti samo ukoliko njegov ego bude smatrao da možesa tim da se ponese, i da se nada da se ona neće uvrediti ukoliko se ne pojavi.Ona je otklonila takve strahove. Pre nego što je razgovor okončan, onamu je stidljivo pomenula da ima priču za njega sledeći put kad se budu sreli.

Sutrašnji dan doneo je loše vesti. Bernis je umrla u petak, u ranimutarnjim satima, a da nije ponovo ni došla do svesti. Uzrok smrti još nije bio

verifikovan, ali u kancelariji se govorkalo da ona nikada nije bila naročito



snažna žena - oduvek je prva među sekretaricama hvatala prehladu, a poslednja bi je se otresla. Takođe se pričalo, mada tiše, o njenom ličnom ponašanju. Izgleda da je bila velikodušna što se tiče njenih čari, ineprobirljiva kada su partneri bili u pitanju. Sa veneričnim bolestima koje su

poprimile razmere epidemije, zar to nije bilo najverovatnije objašnjenje zasmrt?Ta vest, iako je zaokupila tračere, nije bila naročito dobra za opšti moral.

Tog jutra je dvema devojkama pozlilo, a za ručkom, činilo se da je Ilejnedina od osoblja koja ima apetita. Međutim, ona je nadoknadila njegov

nedostatak kod kolega. U njoj je gorela glad; telo joj je gotovo bolnoiščekivalo ishranu. Bio je to dobar osećaj, posle toliko meseci malaksalosti.Kada se obazrela prema iscrpljenim licima za stolom, osetila je da je potpuno

drugačija od njih: od njihovih tričarija, i trivijalnih stanovišta, od načina nakoji im je razgovor kružio oko nagle Bernisine smrti kao da o toj temigodinama nisu razmišljali ni na tren, pa su bili zapanjeni što takvozapostavljanje nije smrt učinilo izumrlom.

Ilejn je znala bolje. U nedavnoj prošlosti toliko je često dolazila u blizinusmrti: za vreme meseci koji su doveli do njene histerektomije, kada su setumori najednom udvostručili u veličini, kao da naslućuju da se protiv njihkuje zavera; na operacionom stolu, kada su hirurzi dvaput pomislili da su je

izgubili; i najskorije, u grobnici, licem u lice sa tim razjapljenim truplima.Smrt je bila svuda. To što su oni bili toliko zaprepašćeni njenim ulaskom unjihov neprivlačni krug učinilo joj se gotovo komično. Jela je halapljivo i pustila ih da šapuću.

Okupili su se i priredili zabavu za nju u Rubenovoj kući - Ilejn,Hermiona, Sem i Nelvin, Džoš i Sonja. Bila je to lepa noć; prilika da se saznašta rade zajednički prijatelji; kako se menjaju statusi i ambicije. Svi su se

vrlo brzo napili; jezici ionako razvezani prisnošću razvezali su se još više. Nelvin je održao plačnu zdravicu za Uejn; Džoš i Sonja su imale kratku, ali

etku raspravu o pitanju evangelizma; Ruben je imitirao kolege advokate.Bilo je to kao u stara vremena, osim što je pamćenje još moralo da sve toulepša. Kavano se nije pojavio, i Ilejn je zbog toga bilo drago.

Iako je protestovala dok je razgovarala sa njim, znala je da bi se onosećao izopšten u tako bliskom društvu.



Negde oko pola jedan, kada je sobom zavladao tihi razgovor, Hermiona je pomenula jahtaša. lako se nalazila gotovo na suprotnoj strani sobe, Ilejn jesasvim jasno čula da je pomenuto moreplovčevo ime. Prekinula je svojrazgovor sa Nelvinom i probila se između opruženih udova da bi se pridružila

Hermioni i Semu.„Čula sam da pričate o Mejberiju", reče ona.„Da“, reče Hermiona, „Sem i ja smo baš pričali o tome koliko je sve to

čudno...“„Videla sam ga u vestima“, reče Ilejn.„Tužna priča, zar ne?“ prokomentarisao je Sem. „Kako se sve odigralo.“

„Zašto tužna?“„Pa to što je rekao: o Smrti koja je bila na brodu sa njim...“

„...da bi onda umro“, reče Hermiona.„Umro?“ reče Ilejn. „Kad je to bilo?“„Bilo je u svim novinama."„Nisam mnogo pratila", odgovori Ilejn. „Šta se desilo?“„Poginuo je“, reče Sem. „Vozili su ga na aerodrom da ga pošalju kući, i

došlo je do nesreće. Poginuo je prosto tako.“ On pucu srednjim prstom i palcem. „Ugasio se kao sijalica.”

„Baš tužno“, reče Hermiona.

Ona baci pogled na Ilejn i namršti se. Taj pogled je zbunio Ilejn sve dok nije - sa onim istim šokom prepoznavanja koji je osetila u Čajmsovojkancelariji, kada je otkrila sopstvene suze - shvatila da se osmehuje.

Dakle, moreplovac je bio mrtav.Kada se društvo razišlo u ranim subotnjim satima - kada je bilo gotovo sa

zagrljajima i poljupcima i kada se ponovo našla kod kuće - pomislila je naMejberijev intervju koji je čula, prizvavši lice opaljeno suncem i oči

ispražnjene od pustoši u kojoj umalo nije bio izgubljen, razmišljajući onjegovoj mešavini izdvojenosti i blagog stida dok je pričao o svom slepom putniku. I, naravno, o tim njegovim poslednjim rečima, kada su ga pritisli daidentifikuje stranca:

„Smrt, pretpostavljam“, rekao je on.Imao je pravo.



Probudila se kasno u subotu ujutro, bez očekivanog mamurluka. Dobilae pismo od Miča. Nije ga otvorila, već ga je ostavila na kaminu za neki

dokoni trenutak kasnije tog dana. Prvi zimski sneg bio je u vazduhu, mada je bio suviše vlažan da ostavi bilo kakav ozbiljniji utisak na ulicama. Hlađnoća

e, međutim, sasvim dovoljno ujedala, sudeći po namrštenim licima prolaznika. Osećala se, međutim, ćudnovato imunom na nju. Iako joj u stanunije bilo uključeno grejanje, hodala je okolo u kućnoj haljini, i bosa, kao daoj u stomaku bukti vatra.

Posle kafe, otišla je da se umije. U otvoru slivnika nalazio se paučinastislepljen pramen kose; izvukla ga je i bacila u šolju, a onda se vratila lavabou.Posle uklanjanja zavoja, pomno je izbegavala svako podrobno zagledanjesvog tela, ali danas se činilo da su joj sumnje i taština nestali. Skinula je

kućnu haljinu i pogledala se procenjivački.Bila je zadovoljna onim što je videla. Dojke su joj bile pune i tamne,koža joj je imala zadovoljavajući sjaj, a stidne dlačice su joj izrasle bujnijenego ikada. Sami ožiljci izgledali su osetljivi, a na dodir su to i bili, ali njeneoči su pročitale njihovu pomodrelost kao znak ambicije njene pice, kao da ćeza koji dan njen polni organ izrasti od anusa do pupka (i dalje, možda),otvarajući je; čineći je strašnom.

Bilo je to paradoksalno, naravno, da se tek sada, kad su je hirurzi

ispraznili, osećala tako zrelom, tako plodnom. Stajala je čitavih pola sata pred ogledalom i divila se sebi, dok su joj misli vrludale. Konačno se vratilau prednju sobu, i dalje naga. Nije imala nikakvu želju da se prikrije; naprotiv.Jedva je uspela da se uzdrži da ne izađe napolje na sneg i pruži čitavoj ulicinešto po čemu će je upamtiti.

Otišla je do prozora, sa gomilom takvih blesavih misli u glavi. Sneg je postao gušći. Kroz pahulje, uhvatila je neki pokret u uličici između kućanasuprot njene, Neko je bio tamo, gledao je, mada nije mogla da vidi ko. Nije

marila. Stajala je i špijunirala špijuna, pitajući se hcće li imati hrabrosti da se pokaže, ali on je nije imao.

Gledala je nekoliko minuta pre nego što je shvatila da ga je oterala njenadrskost. Razočarana, otabanala je natrag u spavaću sobu i obukla se. Bilo jevreme da pronađe sebi nešto za jelo; osećala je onu poznatu žestoku glad.Frižider je bio praktično prazan. Moraće da izađe i da ga napuni za vikend.

Supermrketi su bili cirkusi, naročito subotom, aii njeno raspoloženje je



bilo previše vedro da bi bila depresivna zbog toga što mora da se lakta krozgomilu. Danas je čak pronašla i nešto zadovoljstva u tim prizorima upadljive potrošnje; u kolicima i korpama pretrpanim hranom i deci pohlepnih očljudok su prilazila slatkišima, ili suznih ako su im ovi bili uskraćeni, u ženama

koje su odmeravale prednosti ovčijeg buta dok su njihovi muževi podjednako procenjivački posmatrali devojke iz osoblja.Kupila je dvostruko više hrane za vikend nego što bi inače kupila za

čitavu nedelju, rastrojenog apetita zbog mirisa sa tezgi sa delikatesama isvežim mesom.

Dok je stigla do kuće, već se gotove tresla od iščekivanog hranjenja.Kada je spustila kese na prag: i potražila ključeve, čula je kako je nekozalupio vrata kola iza nje.

„Ilejn?“Bila je to Hermiona. Od crnog vina koje je konzumirala prethodne večeri

izgledala je umrljano i ustajalo.„Da li se osećaš dobro?“ upita Ilejn.„Pitanje je, da li se dobro osećaš ti?“ želela je Hermiona da zna.„Da, dobro sam. Zašto ne bih bila?“Hermiona joj uzvrati uznemirenim pogledom. „Sonja je imala nekakvo

trovanje hranom, Ruben takođe. Samo sam navratila da vidim da li je tebi

dobro.“„Kao što sam rekla, fino se osećam.“„Ne razumem.“„Šta je sa Nelvinom i Dikom?“„Kod njih se niko ne javlja. Ali Rubenu je loše. Odveli su ga u bolnicu na

testiranje.“„Hoćeš unutra, na kaficu?“„Ne, hvala, moram da se vratim kod Sonje. Samo nisam volela pomisao

da si sama, ako si i ti to ukačila."Ilejn se osmehnu. „Pravi si anđeo“, reče ona i poljubi Hermionu u obraz.

Taj gest kao da je zaprepastio drugu ženu. Iz nekog razloga, ona odstupi zakorak, posle uzvraćenog poljupca, i zagleda se u Ilejn sa neodređenomzbunjenošću u očima.

„Moram... moram da idem“, reče ona, preuredivši lice, kao da bi moglo



da je izda.„Zvaću te danas malo kasnije“, reče Ilejn, „da vidim kako si.“„Dobro.“Hermiona se okrenu i pređe preko pločnika prema svojim kolima. Iako je

površno pokušala da prikrije pokret, Ilejn ju je videla kako prinosi prstemestu na obrazu gde je bila poljubljena i češe ga, kao da želi da izbriše tajkontakt.

Nije bila sezona muva, ali one koje su preživele nedavnu hladnoću zujalesu po kuhinji dok je Ilejn birala hleb, dimljenu šunku i kobasicu sa belimlukom iz kesa, i sedala da jede. Bila je mrtva gladna. Za pet minuta ili manje, proždrala je mesne prerađevine i poprilično okrnjila veknu, a da je jedva

primirila glad. Prešavši na dezert od smokvi i sira, pomislila je na beznačajniomlet koji nije bila u stanju da dovrši onog dana, posle posete bolnici. Jednamisao vodila je drugoj; od omleta, preko dima, trga i Kavanoa do njene poslednje posete crkvi, i kada je pomislila na to mesto, najednom ju jeobuzeo entuzijazam da vidi to mesto još jedan poslednji put pre nego što gasravne sa zemljom. Verovatno je već zakasnila. Tela su sigurno spakovana iuklonjena, grobnica dekontaminirana i izribana; od zidova je sigurno ostaosamo krš. Ali, znala je da neće biti zadovoljna sve dok se i sama ne uveri i

to.Čak i posle obroka od čije bi je preteranosti spopala muka nekoliko dana

ranije, osećala je lakoću u glavi kada je krenula prema crkvi Svih Svetih;gotovo kao da je pijana. Nije to bila ona sentimentalna opijenost kojoj je bilasklona dok je bila sa Mičom, već euforija zbog koje se osećala gotovoneranjiva, kao da je konačno locirala neki vedar i nekvarljiv deo sebe, pa jojse više neće dogoditi ništa zlo.

Pripremila je sebe da zatekne crkvu Svih Svetih u ruševinama, ali nije.

Zgrada je još stajala, netaknutih zidova, greda koje su još delile nebo. Moždanisu mogli da je sruše, pomislila je ona; možda su crkva i ona blizanci- besmrtnici. Ta sumnja je bila potpomognuta brbljanjem novih poštovalacakoje je crkva privukla. Policijsko obezbeđenje se utrostručilo od dana kadae ona bila tu, a cerada koja je zaklanjala ulaz u grobnicu od pogleda sada je

bila ogroman šator, koji su pridržavale skele, sasvim oko boka zgrade.Služitelji oltara, koji su stajali veoma blizu šatora, nosili su maske i rukavice;



prvosveštenici - onih nekoliko odabranih kojima je bilo dopušteno da uđu usveti krug - bili su potpuno odeveni u zaštitna odela.

Posmatrala je sa kordona - znake i klanjanje među posvećenicima;zasipanje ljudi u odelima koji su izlazili ispod vela; fini sprej fumiganata koji

e ispunio vazduh kao gorki miris.Još jedan posmatrač ispitivao je jednog od stražara.„Čemu odela?"„Za slučaj da je zarazno", dođe odgovor.„Posle svih tih godina?“„Ne znaju još šta iina unutra.“„Bolesti ne traju, zar ne?“„To je kužna jama“, reče stražar. „Sarno su oprezni."

Ilejn je slušala razgovor, i svrbeo ju je jezik da progovori. Mogla je da iinuštedi ispitivanje sa nekoliko reči. Najzad, ona je živi dokaz da kuga koja jeuništila porodice u grobnici, koja god bila, više nije virulentna. Ona jeudisala taj vazduh, doticala je plesnivo meso i osećala se sada zdravije negogodinama pre. Ali, oni joj ne bi zalivalili zbog njenih otkrovenja, zar ne? Bilisu suviše obuzeti svojim ritualima; možda čak i uzbuđeni zbog otkrića takvihužasa, potpaljeni mogućnošću da ta smrt još živi. Ne bi ona bila tolikosurova da im pokvari entuzijazam ispovešću o sopstvenom retko dobrom

zdravlju.Umesto toga, okrenula je leđa sveštenicima i njihovim ritualima, dok su

se mirisi širili vazduhom, i krenula dalje od trga. Kada je podigla pogled sasvojih rnisli, spazila je poznatu figuru kako je posmatra sa ugla susedneulice. Okrenuo se kada je podigla pogled, ali to je nesumnjivo bio Kavano.Ona ga pozva, i priđe uglu, ali on je žurno hodao dalje od nje, pognute glave.Ona ga ponovo pozva, i on se sada okrenu - s očigledno lažnim izrazomiznenađenja na licu - pa krenu natrag svojom stazom za bekstvo, da bi je

dočekao.„Jeste li čuli šta su pronašli?“ upita ga ona.„O da“, odgovori on. Uprkos familijarnosti u kojoj su poslednji put

uživali, sada se prisetila svojih prvih utisaka o njemu: da on nije čovek kojimnogo ispoljava osećanja.

„Sad nikada nećete doći do svojih kamenih ploča“, reče ona.„Izgleda da neću“, odgovori on, ne baš zabrinut zbog gubitka.



Želela je da mu kaže da je rođenim očima videla kužnu jamu, u nadi daće mu od te vesti zasjati lice, ali ugao ove suncem obasjane ulice nije bioodgovarajuće mesto za takav razgovor. Osim toga, kao da je znao za to.Gledao ju je tako čudno, kao da je toplina njihovog ranijeg sastanka potpuno

nestala.„Zašto ste se vratili?“ upita je on.„Samo da vidim“, odgovori ona.„Polaskan sam.“„Polaskan?”„Što je moja fascinacija mauzolejima zarazna.“I dalje ju je gledao, a ona je, dok mu je uzvraćala pogledom, bila svesna

koliko su mu oči hladne i savršeno sjajne. Mogle su biti od stakla, pomislila

e; a njegova koža nalepljena kao obrazina preko suptilne arhitekture njegovelobanje.„Treba da krenem“, reče ona.„Posao ili zadovoljstvo?“„Niti jedno, niti drugo”, reče mu ona. „Neki moji prijatelji su bolesni.“„Ah.“Imala je utisak da on želi da ode; da ga je samo strah od toga da ne

ispadne budala zadržao da ne pobegne od nje.

„Možda ćemo se ponovo videtf, reče ona.„Jednom.“„Siguran sam“, odgovori on, zahvalno prihvativši šlagvort i povukavši se

niz ulicu. „A vašim prijateljima - moji srdačni pozdravi."

Čak i da je želela da prenese Kavanoove lepe želje Rubenu i Sonji, ne bimogla to da učini. Hermiona se nije javljala na telefon, kao ni bilo ko odostalih. Najbliže je došla tome kada je ostavila poruku na Rubenovojsekretarici.

Lakoća u glavi koju je osetila ranije tog dana razvila se u čudnu sanjivostkako se popodne primicalo večeri. Ponovo je jela, ali gozba nije sprečila produbljivanje njenog stanja fuge. Osećala se sasvim dobro; taj osećajneranjivosti koji ju je obuzeo još je bio netaknut, ali malo-malo, kako je danodmicao, zaticala je sebe kako stoji na pragu sobe ne znajući zašto je tamodošla; ili da posmatra kako se svetlost gubi napolju, na ulici, nesigurna da lie posmatrač, ili je posmatrana. Ipak, bila je zadovoljna sopstvenim



društvom, kao što su bile zadovoljne i muve. Nastavile su da zuje oko njeiako se smrkavalo.

Oko sedam uveče, čula je kako se napolju zaustavljaju kola i kako zvonozvoni. Otišla je do vrata svog stana, ali nije mogla da prikupi dovoljno

Ijubopitljivosti da ih otvori, izađe u hodnik i primi posetioce. Biće da je to,najverovatnije, ponovo Hermiona, a njoj nije bilo do mračnih razgovora. Ustvari, nije želela ničije društvo osim društva muva.

Posetioci su ustrajno zvonili; što su više insistirali, to je ona bila višerešena da ne odgovara. Kliznula je uza zid kraj vrata stana i oslušnula prigušenu debatu koja je sada otpočela na stepeniku. Nije to bila Hermiona;nije to bio niko koga bi prepoznala. Sada su sistematski zvonili stanovimaiznad nje, sve dok gospodin Prudo nije sišao iz stana na vrhu, razgovarajući

pritom sam sa sobom, i otvorio im vrata. Od razgovora koji je uslediouhvatila je onoliko koliko joj je bilo dovoljno da shvati urgentnost njihovemisije, ali njen rastrojeni mozak nije imao toliko upornosti da bi se pozabaviodetaljima. Ubedili su Prudoa da ih pusti u hodnik. Prišli su vratima njenogstana i zalupali po njima, izvikujući njeno ime. Nije odgovarala. Zalupali su ponovo, razmenjujući reči osujećenosti. Pitala se mogu li da je čuju kako seosmehuje u mraku. Konačno - posle novog razgovora sa Prudoom - ostavilisu je na miru.

Nije znala koliko je dugo čučala pred vratima, ali kada je ponovo ustala,njeni donji ekstremiteti bili su potpuno obamrli i bila je gladna. Jela je proždrljivo, manje-više dokrajčivši sve što je tog jutra kupila. Muve kao dasu se razmnožile u satima koji su prošli; išle su po stolu i jele ostatke njenogela. Pustila ih je. I one su morale da žive.

Konačno je rešila da izađe malo na svež vazduh. Medutim, samo što jeizašla iz svog stana, budni gospodin Prudo se našao na vrhu stepeništa i pozvao je.

„Gospođice Rajder. Čekajte malo. Imam poruku za vas.“Razmislila je da li da zalupi vrata pred njim, ali znala je da se on neće

smiriti dok joj ne preda poruku. Požurio je niz stepenice - Kasandra uotrcanim papučama.

„Ovde su bili policajcf, objavio on pre nego što je uopšte i stigao donajniže stepenice, „vas su tražilif

„O“, reče ona. „Da li su rekli šta hoće?“



„Da razgovaraju sa vama. Hitno. Dvoje vaših prijatelja..."„Šta je s njima?“„Umrli su“, reče on. „Danas popodne. Od nekakve bolesti."Imao je list papira u ruci. To joj je sada predao, pustivši jedan tren pre

nego što je ona uhvatila.„Ostavili su broj da im se javite“, reče on. „Morate ih pozvati što je premoguče." Uručivši poruku, već se ponovo povlačio natrag uz stepenište.

Ilejn je gledala u list papira, sa naškrabanim brojem. Dok je stigla da pročita sedam cifara, Prudo je nestao.

Vratila se u stan. Iz nekog razloga,nije mislila na Rubena i Sonju - koje,činilo se, neće više nikada videti - već na moreplovca, Mejberija, koji jevideo Smrt i umakao joj samo da bi ga ona sledila kao verni pas,čekajući

trenutak da skoči i oliže mu lice. Sedela je kraj telefona i zurila u cifre nalistu, zatim u prste koji su držali list, pa u šake koje su držale prste. Je lidodir koji joj je tako nedužno visio na završecima ruku sad bio tolikosmrtonosan? Jesu li detektivi došli da joj to saopšte? Da su njeni prijateljimrtvi zahvaljujući njenom dobrom posredovanju? Ako je tako, koliko li ih jeoš bilo koje je dodirnula ili disala u njihovoj blizini od njenog kužnog

obrazovanja u grobnici? Na ulici, u autobusu, u supermarketu: na poslu, zavreme odmora. Pomislila je na Bernis, koja je ležala na podu toaleta i na

Hermionu, koja je trljala mesto gde je bila poljubljena kao da je znala da joje prenesena nekakva pošast. I najednom je znala u svojoj srži, da su njeni

progonitelji imali pravo u svom podozrenju, i da je svih tih snenih danahranila smrtonosno dete. Otud njena glad; otud sjaj ispunjenja koji je osećala.

Spustila je poruku i ostala da sedi u polumraku, pokušavajući tačno daodredi lokaciju kuge. Da li joj je bila u vršcima prstiju; u trbuhu; u očima? Nigde, a opet svuda. Njena prva pretpostavka bila je pogrešna. Nije touopšte bilo dete: ona to nije nosila u nekoj određenoj ćeliji. Bilo je to

osvuda. Ona i to bili su sinonimi. Pošto je već tako, nisu joj mogli isećiugrožavajući deo, onako kako su joj isekli tumore i sve ono što su oni proždrali. Ali, ta činjenica nije značila da će umaći njihovoj pažnji. Došli su po nju, zar ne, da je vrate pod pasku sterilnih soba, da je liše njenog mišljenjai dostojanstva, da je učine podobnom samo za njihova bezosećajnaistraživanja. Ta pomisao bila joj je odvratna; radije će umreti kao ženakestenjaste kose u grobnici, opružena u agoniji, nego da im se ponovo poda.



Ona iscepa parče papira i pusti ga da padne.Ionako je bilo prekasno za rešenja. Ljudi za selidbu otvorili su vrata i

zatekli Smrt kako čeka s druge strane, željna dnevnog svetla. Ona je bila njenagent, i ova joj je - u svoj svojoj mudrosti - podarila imunitet; dala joj je

snagu i sneno ushićenje; odnela joj je strah. Ona je, za uzvrat, širila njenu blagovest, i te napore sada više nije mogla da poništi; ne više. Sve tedesetine, možda i stotine Ijudi koje je zarazila u proteklih nekoliko dana,vratile su se porodici ili prijateljima, radnim mestima i mestima za odmor, da bi još više proširili blagovest. Oni su preneli njeno smrtonosno obećanjesvojoj deci dok su ih ušuškavali za spavanje, i svojim partnerima za vremeljubavnog čina. Sveštenici su ga nesumnjivo davali sa pričešćem; vlasniciradnji sa kusurom za novčanicu od pet funti.

Dok je mislila na to - na bolest koja se širila kao požar - zvono navratima ponovo je zazvonilo. Vratili su se po nju. I, kao i ranije, zvonili su naostala zvona u kući. Mogla je da čuje kako Prudo silazi. Ovaj put zna da jeona unutra. Reći će im to. Zalupaće na vrata, a kada im ne bude odgovorila...

Dok je Prudo otvarao prednja vrata, ona je otključala zadnja. Dok seiskradala u dvorište, čula je glasove kraj vrata stana, a zatim i njihovu lupu izahteve. Otvorila je rezu dvorišne kapije i umakla u tamu sokačeta. Već je bila van domašaja sluha kada su provalili vrata.

Više od svega, želela je da se vrati u crkvu Svih Svetih, ali znala je da bitakva taktika samo izazvala hapšenje. Oni i očekuju da ona krene tim putem,računajući na njenu privrženost prvobitnom uzroku. Ali, ona je želela da jošednom vidi lice Smrti, sada više nego ikada. Da porazgovara sa njom. Da

popriča o njenoj strategiji. O njihovoj strategiji. Da pita zašto je odabrala nju.Izašla je iz sokačeta i posmatrala šta se dešava na prednjoj strani kuće sa

ugla ulice. Ovaj put nije ih bilo samo dvojica; izbrojala je najmanje

četvoricu, koji su ulazili u kuću i izlazili iz nje. Šta su radili? Zavirivali unjen donji veš i ljubavna pisma, najverovatnije, pregledali čaršave na njenoj postelji u potrazi za opalim vlasima, i ogledalo u potrazi za tragovima njenogodraza. Ali čak i da okrenu stan naopako,čak i da ispitaju i najmanju sitnicu,neće pronaći ono za čime tragaju. Neka istražuju. Ljubavnica je pobegla.Ostale su još samo fieke od njenih suza, i muve oko sijalice kako bi joj pevale pesme zahvalnice.



Noć je bila zvezdana, ali dok je ona hodala prema centru grada, jarkoBožićno osvetljenje kojim su bili okićeni drveće i zgrade, poništavalo jenjihovu svetlost. Većina radnji bila je zatvorena u ovo doba, ali veliki broj

prolaznika još je dokono razgledao izloge na pločnicima. Ona se, međutim, brzo umorila od izloga, od tričarija i lutaka, pa je skrenula sa glavne ulice u bočne uličice. Tu je bilo mračnije, što je odgovaralo njenom rastrojenomumu. Zvuk muzike i smeha bežao je kroz otvorena vrata barova; svađa jeeksplodirala u sobi za igre na spratu: razmenjeni su udarci; u jednomhaustoru, dvoje ljubavnika prkosilo je diskreciji; u drugom, neki muškarac je pišao obilato kao konj.

Tek je sada, u relativnoj utihnulosti zabačenih uličica, shvatila da nije

sama. Pratili su je koraci, zadržavajući se na opreznoj udaljenosti, ali nikadane previše. Zar su je tragači sledili? Jesu li joj se i sada približavali,spremajući se da je ugrabe i smeste u svoj zatvoreni red? Ako jetako,bekstvo bi samo odložilo ono neizbežno. Bolje da se suoči sa njimasada, i da ih začikava da se približe na domašaj njene zaraznosti. Ona ldiznuu skrovište, i oslušnu približavanje koraka, a onda stupi na videlo.

Nije to bio neki sluga zakona, već Kavano. Njen prvobitni šok gotovosmesta zameni iznenadno shvatanje razloga zbog kojeg ju je sledio.

Zagledala se u njega. Koža mu je bila tako napeta na lobanji da je mogla davidi sjaj kosti na sumornom svetlu. Kako ga, pitale su njene uvrtložene misli,nije ranije prepoznala? Kako nije shvatila još na prvom sastanku, kada jegovorio o mrtvima i njihovom glamoru, da on govori kao njihov Tvorac?

„Pratio sam vas“, reče on.„Skroz od kuće?“On klimnu glavom.„Šta su vam rekli?“ upita je on.„Policajci. §ta su rekli?"

„Ništa što već nisam sama pogodila“, odgovori ona.„Znali ste?“„Na neki način. Mora da jesam, u dubini srca. Sećate se našeg prvog

razgovora?"On promrmlja da se seća.„Sve što ste govorili o Smrti. Kakav egoizam."On se iznenada isceri, pokazavši još kostiju.



„Da“, reče on.„Šta li mora da mislite o meni?“„Za mene je to nekako imalo smisla, još tada. U to vreme nisam znala

zašto. Nisam znala šta će budućnost doneti...“„A šta ona donosi?“ upita je on tiho.

Ona slegnu ramenima. „Smrt me je sve ovo vreme čekala, jesam li u pravu?“„O, da“, reče on, zadovoljan zbog njenog razumevanja situacije između

nih dvoje. On kroči prema njoj, i posegnu da joj dodirne lice.„Vi ste izuzetni", reče on.„Ne zaista.“„Ali da vas sve to uopšte ne dirne. Da ste tako hladni.“„Čega treba da se plašim?“ reče ona. On joj pomazi obraz. Gotovo je

očekivala da se tada njegova kožna obrazina raskopča, i da klikeri koji su mu podrhtavali u dupljama poispadaju i razbiju se. Ali, on je zadržao maskunetaknutu, zbog pojave.

„Želim vas“, reče joj on.„Da“, reče ona. Naravno da ju je želeo. To mu se čulo u svakoj reči od

samog početka, ali ona nije imala dovoljno pameti da to shvati. Svakaljubavna priča bila je - na kraju - priča o smrti; na tome su pesnici insistirali.Zašto bi to bilo iole manje istinito nego obrnuto?

Nisu mogli da se vrate u njegovu kuću, rekao joj je; policajci će biti itamo, jer oni sigurno znaju za romansu između njih dvoje. Naravno, nisumogli ni u njen stan. Tako su pronašli mali hotel u blizini i tamo uzeli sobu.Već u sumornom liftu, uzeo je sebi tu slobodu da je pomazi po kosi, a onda,kada je video da se prepustila, da stavi ruku na njenu dojku.

Soba je bila škrto nameštena, ali je imala izvesnog šarma zahvaljujućizapljuskivanju obojenim svetlom sa Božićne jelke dole, na ulici. Njenljubavnik nije skidao oči sa nje ni za jedan jedini tren, kao da čak i sada

očekuje da ona podvije rep i pobegne na najmanji gaf u njegovom ponašanju. Nije morao da se brine; način na koji se ophodio prema njoj davao joj je vrlomalo razloga za prigovor. Njegovi poljupci bili su ustrajni, ali ne preteranosiloviti; način na koji ju je svlačio - izuzev malo petljanja (ipak, bio je to lepiljudski detalj) - bio je uzor finese i slatke ozbiljnosti.

Bila je iznenađena što nije znao za njen ožiljak, samo zato što je poverovala da je ova intimnost započela na operacionom stolu, kada mu je



dva puta pošla u naručje, da bi mu je dva puta uskratili nemilosrdni hirurzi.Ali možda je, pošto nije sentimentalan, zaboravio na taj prvi susret. Koji godrazlog bio, učinilo joj se da se uzrujao kada joj je skinuo haljinu, i došlo jedo drhtavog intervala kada je pomislila da će je on odbiti. Ali, taj trenutak je

prošao, i on je sada posegnuo niže, prema njenom trbuhu, da bi prešao prstima duž ožiljka.„Divan je“, reče on.Bila je srećna.„Umalo nisam umrla pod anestezijom", reče mu ona.„To bi bila prava šteta“, reče on, posegnuvši naviše uz njeno telo, da joj

obujmi dojke. Izgleda da ga je to uzbudilo, jer glas mu je bio grleniji kada je ponovo progovorio. „Šta su ti rekli?“

Kroz izmaglicu iščekivanja, ona reče: „Ostaviii su mi broj, da ga pozovem. Kako bi mogli da mi pomognu...“„Ali ti nisi želela pomoć?“„Ne“, prodahta ona. „Zašto bih?“I ona vide njegov poluosmeh, iako je želela da sasvim zatvori oči.

Njegova pojava nije uspela da u njoj izazove bilo kakvu strast; u stvari, biloe mnogo toga u njegovom prerušavanju (ta apsurdna leptir-mašna, na primer)

što je smatrala smešnim. Zatvorenih očiju, međutim, mogla je da zaboravi na

takve sitne detalje; mogla je da mu strgne obrazinu i da ga zamisli čistog.Kada je pomislila o njemu na taj način, um joj načini piruetu.

Skinuo je ruke sa nje; ona otvori oči. Petljao je oko kaiša. Dok je točinio, neko viknu napolju, na ulici. Glava mu se trže prema prozoru; telo muse nape. Bila je iznenađena njegovom iznenadnom brigom.

„U redu je“, reče ona.On se nagnu napred i stavi šaku na njen vrat.„Tišina“, naloži joj on.

Ona ga pogleda odozdo u lice. Počeo je da se znoji. Razgovor na ulici potrajao je još nekoliko minuta; bilo je to naprosto opraštanje dva kasnakockara. Sada je shvatio svoju grešku.

„Mislio sam da sam čuo...“„Šta?“„Mislio sam da sam čuo kako me dozivaju."„Ko bi to činio?“ upita ona mazno. „Niko ne zna da smo ovde.“



On odvrati pogled od prozora. Sva svrhovitost najednom je bila isisana iznjega; posle trenutka straha, lice mu se opustilo. Izgledao je gotovo glupavo.„Došli su blizu“, reče on. „Ali me nikada nisu pronašli.“

„Blizu?“

„Kada su došli kod tebe.“ Spustio je glavu na njene grudi. „Veoma blizu“, promrmlja on. Mogla je da čuje svoj puls u glavi. „Ali ja sam brz“, reče on,„inevidljiv.“

Ruka mu odluta natrag, dole, do njenog ožiljka, i niže.„I uvek uredan“, dodade on.Uzdisala je dok ju je mazio.„Dive mi se zbog toga, siguran sam. Zar ne misliš da mi se sigurno dive?

Što sam tako uredan?“

Ona se seti haosa u grobnici; te nedostojnosti, tog nereda.„Ne uvek...“ reče ona.On prestade da je mazi.„O da“, reče on. „O da. Ja nikad ne prolivam krv. To je moje

pravilo. Nikada ne prolivam krv.“Ona se osmehnu na njegovo hvalisanje. Sada će mu reći - mada je bila

sigurna da on to već zna - za svoju posetu crkvi Svih Svetih, i za njegov ličnirad koji je tamo videla.

„Ponekad ne možeš da izbegneš prolivanje krvi“, reče ona. „Ne zameramti.“

Na te reči on zadrhta.„Šta su ti rekli o meni? Kakve laži?“„Ništa“, reče ona, zbunjena njegovim odgovorom.„Šta to mogu da znaju?“

„Ja sam profesionalac“, reče joj on, podigavši ruku natrag do njenog lica.Ponovo je osetila svrhovitost u njemu. Ozbiljnost u njegovoj težini dok sestisnuo bliže uz nju.

„Neću dozvoliti da šire laži o meni“, reče on. „Neću to trpeti.“On podiže glavu sa njenih nedara i pogleda je“.„Ja samo zaustavim dobošara.“„Dobošara?“„Moram da ga zaustavim čisto. Usred dobovanja." Nalet boja svetiljki odozdo bojio mu je lice u jednom trenutku crveno, u

sledećem zeleno, zatim žuto: nezaprljane nijanse, kao u dečjoj kutiji sa



bojama.„Neću da šire laži o meni“, reče on ponovo. „Da pričaju kako prolivam

krv.“„Nisu mi rekli ništa", uveravala ga je. Potpuno je odustao od svog

astuka, i sada se pomerio da je opkorači. Završio je sa nežnim dodirima.„Da ti pokažem kako sam čist?“ reče on.„Kako lako zaustavljamdobošara?“

Pre nego što je mogla da odgovori, njegove šake joj se sklopiše oko grla. Nije imala vremena ni da zabrekće, a kamoli vikne. Njegovi palčevi bili sueksperti; pronašli su joj dušnik i stisnuli. Čula je kako dobošar ubrzava svojritam u njenim ušima. „Brzo je, i čisto“, govorio joj je, dok su boje i daljedolazile u predvidivim sekvencama. Crvena, žuta, zelena; crvena, žuta,

zelena.Tu je postojala neka greška, znala je; strašan nesporazum koji nije moglasasvim da pojmi. Upinjala se da shvati nešto od toga.

„Ne razumem", pokušala je da mu kaže, ali njeno zgnječeno grlo moglo jeda proizvede sarno nekoliko grgotavih zvukova.

„Prekasno je za izvinjenja", reče on, odmahujući glavom. „Ti si doslaineni, sećaš se? Ti želiš da dobošar ućuti. Zašto bi mi inače došla?“ On je jošače stisnu. Osećala je da joj se lice nadima; da joj krv pulsira kako bi joj

briznula iz očiju.„Zar ne shvataš da su došli da te upozore na mene?“ mrštio se od napora.

„Došli su da te zavedu i odvedu od mene rekavši da prolivam krv.“„Ne!“ istisnu ona slog poslednjim dahom, ali on samo još jače stisnu,

kako bi poništio njeno poricanje.Dobošar je sada bio zaglušujuće glasan; iako su se Kavanou usta još

otvarala i zatvarala, ona više nije mogla da čuje šta joj priča. To je bilo malovažno. Sada je shvatila da on nije Smrt; ne onaj stražar čistih kostiju kojeg je

očekivala. Onako željna, predala se običnom ubici, Kainu sa uličnog ćoška.Želela je da ga pljune prezrivo, ali svest joj je izmicala, soba, svetlo, licekoje pulsira u dobošarevom ritmu. A onda sve to prestade.

Gledala je odozgo u krevet. Njeno telo bilo je opruženo preko njega.Jedna ruka očajnički je stezala čaršav, i dalje, iako u njoj nije više biloživota. Jezik joj je virio, na plavim usnama je imala pljuvačku. Ali (kao štoe i obećao) nije bilo krvi.



Lebdela je, a njeno prisustvo nije uspelo ni da digne lahor pod paučinomu ovom uglu tavanice, i posmatrala je kako Kavano izvršava rituale svogzločina. Sagnuo se iznad tela i šaputao mu je nešto u uho dok ga je pomeraona zgužvanim čaršavima. Onda se raskopčao i otkrio onu kost čija je upala

bila najiskrnija forma laskanja. Ono što je usledilo bilo je komično u svomodsustvu gracioznosti; kao što je njeno telo bilo komično, sa svojim ožiljcimai mestima gde su ga godine nabrale i zbrčkale. Posmatrala je njegovenespretne pokušaje spajanja sasvim udaljeno. Guzovi su mu bili bledi, saotiscima veša koji je nosio; njihovi pokreti podsetili su je na mehaničkuigračku.

Ljubio ju je dok je radio, i gutao pošast sa njenom pljuvačkom; njegovešake siiazile su sa nje prekrivene njenim zaraznim ćelijama. On o tome,

naravno, nije znao ništa. Savršeno je bio neupućen u trulež koju je grlio iuvlačio ju je u sebe sa svakim nenadahnutim nasrtajem.Konačno, svršio je. Nije prodahtao, nije jeknuo. Prosto je prestao sa

svojim automatskim pokretima i sišao sa nje, obrisavši se rubom čaršava, da bi se ponovo zakopčao.

Vodiči su je zvali. Morala je da krene na putovanja, da se raduje ponovnim susretima. Ali, nije želela da ide; bar ne još. Pomerila je vozilosvog duha do nove tačke za posmatranje, odakle je bolje mogla da vidi

Kavanoovo lice. Njen vid, ili kako se već zove to čulo koje joj je njenostanje podarilo, jasno je video kako je njegovo lice namalano preko donjegsloja mišića i kako mu, ispod te složene sheme, sijaju kosti. Ah, kost. On nije bio Smrt, naravno; a opet, jeste. Imao je lice, zar ne? A jednog dana, uz blagoslov raspadanja, pokazaće ga. Prava šteta što se takva naslaga mesanašla između njega i golog oka.

Pođi odatle, insistirali su glasovi. Znala je da ne može još mnogo da sezadrži. I zaista, među njima je bilo i nekih koje je mislila da poznaje. Samo

trenutak, zamolila je, samo još trenutak.Kavano je završio svoj posao na poprištu ubistva. Proverio je kako

izgleda u ogledalu ormara, a onda prišao vratima. Ona je pošla sa njim,zaintrigirana krajnjom banalnošću njegovog izraza. On kliznu u nemi hodnik,a zatim niz stepenice, sačekavši trenutak kada je noćni portir bio zauzetnečim drugim, a onda stupi na ulicu, u slobodu.

Je li to zora obasjala nebo, ili noćno osvetljenje? Možda ga je gledala iz



ugla te sobe duže nego što je mislila - možda su sati prošli kao trenuci ustanju koje je tako nedavno poprimila.

Tek na kraju je njena budnost bila nagrađena, kada je izraz koji je prepoznala prešao Kavanou preko lica. Glad! Čovek je bio gladan. On neće

umreti od kuge, baš kao što nije ni ona. Njeno prisustvo sijalo je u njemu -davalo novi sjaj njegovoj koži, i novo insistiranje njegovom trbuhu.Došao joj je kao mali ubica, a otišao od nje kao sama Smrt. Nasmejala

se, videvši samoispunjujuće proročanstvo koje je i nehotice izazvala. Natrenutak, usporio je korak, kao da ju je možda čuo. Ali ne; on je toosluškivao dobošara, koji mu je dobovao u ušima glasnije nego ikad izahtevao, usput, novu i smrtonosnu energiju u svakom njegovom koraku.



KAKO KRVARE PLJAČKAŠI

Loki podiže pogled prema drveću. Vetar je duvao tamo, i njihanje teškoggranja zvučalo je poput reke u punom naletu. Jedna imitacija od mnogih.Kada je prvi put došao u džunglu, osetio je strahopoštovanje pred pukommnogobrojnošću zverinja i cveća, ovdašnjom neumornom paradom života.

Ali, naučio je bolje. Ova napupljena raznolikost bila je lažna; džungla se predstavljala kao najobičniji vrt. Ona to nije bila. Tamo gde je neupućeni prolaznik video samo briljantnu predstavu prirodnih divota, Loki je sada prepoznavao suptilnu konspiraciju na delu, gde je svaka stvar odražavalaneku drugu. Drveće, reka; pupoljak, ptica. U krilu moljca, oku majmuna; naleđima guštera, sunce na kamenu. Okolo i okolo, u vrtoglavom kruguimitacija, dvorana ogledala koja su zbunjivala čula i od kojih bi, s vremenom,razum u potpunosti istruleo. Gledaj nas sada, pomislio je on pijano dok su

stajali oko Čerikovog groba, gledaj kako i mi igramo tu igru. Živi smo; aliimitiramo mrtve bolje nego sami mrtvaci.Leš se sasvim pretvorio u krastu dok su ga ubacili u džak i izneli ga

napolje, do ovog bednog mesta kraj Tetelmanove kuće, da bi ga pokopali. Tue bilo još pet-šest grobova. Sve Evropejci, sudeći po imenima grubo

ispisanim plamenom na drvenim krstovima; ubile ih zmije, ili vrelina, iličežnja.

Tetelman pokuša da izgovori kratku molitvu na španskom, ali rika drveća

i graja ptica koje su se vraćale u svoja gnezda pre nego što se spusti noć,gotovo su ga sasvim zaglušile. On konačno diže ruke, i oni se vratiše usvežiju unutrašnjost kuće,gde je sedeo Štumf, ispijao rakiju i prazno zurio usve tamniju mrlju na daskama poda.

Napolju, dva Tetelmanova pripitomljena Indijanca natrpavala su lopatamaužeglu zemlju džungle povrh Čerikovog džaka, u želji da završe sa poslom iodu pre nego što se smrkne. Loki je posmatrao sa prozora. Grobari nisu



razgovarali dok su radili, već su ispunili plitki grob, a onda utabali zemljukoliko su mogli tvrdim tabanima. Dok su to radili, tabananje po zemlji poprimilo je ritam. Lokiju pade na pamet da su ljudi verovatno naliveni lošimviskijem; poznavao je vrlo malo Indijanaca koji nisu pili kao smuk. Sada,

teturajući se rnalo, oni zaigraše po Čerikovom grobu.

„Loki?“Loki se probudi. U mraku, žarila se cigareta. Kada je pušač povukao dim,

a vrh se intenzivnije zažario, Štumfovo izmoždeno lice isplivalo je iz noći.„Loki? Jesi li budan?“„Šta hoćeš?“„Ne mogu da spavam“, odgovori maska, „razmišljao sam. Avion za

snabdevanje dolazi preksutra iz Santarema. Mogli bismo da se vratimo tamoza nelcoliko sati. Dalje od svega ovoga.“„Svakako.“„Mislim, za stalno", reče Štumf. „Dalje.“„Za stalno?“Štumf pripali novu cigaretu na žaru prethodne i reče: „Ja ne verujem u

kletve. Nemoj da misliš da verujem."„Ko je uopšte pomenuo kletve?“

„Video si Čerikovo telo. Šta mu se desilo...“„Postoji bolest“, reče Loki,„kako se ono zvaše? Kad se krv ne zgrušava

kako treba.“„Hemofilija", odgovori Štumf. „On nije imao hemofiliju, i to znamo

obojica. Video sam ga ogrebanog i posečenog u bezbroj prilika. Zaceljivao sekao ti ili ja.“

Loki uhvati komarca koji mu je sleteo na prsa i zgnječi ga izmeđukažiprsta i palca.

„U redu. Šta ga je onda ubilo?“„Video si rane bolje nego ja, ali meni se čini da mu je koža prosto pucala

na najmanji dodir.“Loki klimnu glavom. „Tako je izgledalo."„Možda je to nešto što je zakačio kod Indijanaca.“Loki shvati na šta ovaj misli. „Ja nisam dodirnuo nikoga od njih“, reče

on.



„Nisam ni ja. Ali on jeste, sećaš se?“Loki se sećao; takvi prizori nisu se lako zaboravljali, koliko god da se

čovek trudi. „Bože“, reče on prigušenim glasom. „Jebote, koja situacija.“ „Jase vraćam u Santarem. Neću da dođu da me traže.“

„Neće to učiniti.“„Kako to znaš? Zajebali smo stvar tamo. Mogli smo da ih potkupimo. Daih oteramo sa zemlje na neki drugi način.“

„Sumnjam. Čuo si šta je rekao Tetelman. Teritorije predaka."„Možeš da uzmeš moj deo zemljišta“, reče Štumf, „ne želim ništa od

toga.“„Znači, ozbiljno to misliš? Da odeš?“„Osećam se prljavo. Mi smo pljačkaši, Loki.“

„Kako god hoćeš.“„Ozbiljno. Ja nisam kao ti. Nikada nisam zaista imao želudac za takvestvari. Hoćeš li otkupiti moju trećinu?“

„Zavisi od cene.“„Koliko god želiš da daš. Tvoja je.“

Završivši ispovedanje, Štumf se vratio u svoj krevet i legao u mraku dadovrši cigaretu. Ubrzo će svanuti. Nova zora u džungli: dragoceni interval,

isuviše kratak, pre nego što svet ne počne da se znoji. Kako je samo mrzeoto mesto. On bar nije dodirnuo nijednog Indijanca; nije im bio čak ni dovoljno blizu da im oseti dah. Kakvu god infekciju da su preneli Čeriku, on njomsvakako nije mogao da bude zaražen. Za manje od četrdeset osam sati,odleteće za Santarem, a zatim u neki grad, bilo koji grad, gde pleme nećemoći nikada da ga sledi. On je već odslužio svoju kaznu, zar ne? Platio je zasvoju pohlepu i aroganciju pomoću truleži u trbuhu, i užasom za koji je znaoda ga se nikada neće moći sasvim otresti. Neka to bude dovoljna kazna,

pomolio se, i skliznuo, pre nego što su majmuni počeli sa najavom dana, usan pljačkaša.

Buba čija su se leđa presijavala kao dragulj, uhvaćena ispod Štumfovemreže za komarce, zujala je unaokolo u sve manjim krugovima, u potrazi zanekim izlazom. Nije mogla da ga nađe. Konačno, iscrpljena traganjem,zalebdela je iznad usnulog čoveka, a onda mu se spustila na čelo. Tamo je počela da cunja, ispijajući iz pora. Pod njenim neprimetnim hodom, Štumfova



koža se otvarala i pucala u tragu majušnih rana.

Došli su u indijansko seoce u podne; sunce je bilo oko baziliska. Isprvasu mislili da je to mesto napušteno. Loki i Čerik su krenuli dublje u naselja,

ostavivši Štumfa koji je patio od dizenterije u džipu, da se sklone sa najgorevrućine. Čerik je prvi primetio dete. Trbušasti dečak od možda četiri ili petgodina, lica obojenog debelim trakama grimizne biljne boje umku, izvukao seiz skrovišta i došao da zvirne u nezvane posetioce, neustrašiv u svojojradoznalosti. Čerik se ukopao u mestu; Loki takođe. Jedno po jedno, izkoliba i zaklona drveća oko naselja, pleme se pojavilo i zapiljilo, poputdečaka, u pridošlice. Ako je postojao i treptaj osećanja na njihovim širokim, pljosnatim licima, Loki nije mogao da ga prepozna. Ovi ljudi - o svim

Indijancima mislio je kao o pripadnicima jednog bednog plemena - nisu semogli dešifrovati; obmana je bila njihovo jedino umeće.„Šta radite ovde?“ reče on. Sunce mu je peklo u potiljak.„Ovo je naša

zemlja.“Dečak ga je još gledao odozdo. Njegove bademaste oči odbijale su strah.„Ne razumeju te“, reče Čerik.„Daj Švabu ovamo. Neka im on objasni.“„Ne može da se kreće.“

„Daj ga ovamo”, reče Loki. „Briga me ako je zasrao pantalone.“Čerik se vrati stazom i ostavi Lokija da stoji u prstenu koliba. Gledao je

od ulaza do ulaza, od drveta do drveta, pokušavajući da im proceni broj. Biloe tamo najviše tri tuceta Indijanaca, od kojih su dve trećine sačinjavale žene

i deca; potomci velikih naroda koji su nekada lutali basenom Amazona udesetinama hiljada. Sada su ta plemena bila gotovo desetkovana. Šuma ukojoj su napredovali generacijama bila je raskrčena i spaljena; autoputevi saosam traka širili su se kroz njihova lovišta. Sve što su oni smatrali svetim -

divljina i njihovo mesto u njenom sistemu - sve se gazilo i otimalo: bili suizgnanici na sopstvenoj zemlji. Ali ipak, odbijali su da se poklone svojimnovim gospodarima, uprkos puškama koje su ovi donosili. Samo će ih smrtubediti u poraz, razmišljao je Loki.

Čerik pronađe Štumfa klonulog na prednjem sedištu džipa, bledog licaadnijeg nego ikad.

„Loki te tražf, reče on, prodrmavši Nemca iz dremeža. „Selo je još



nastanjeno. Moraćeš da razgovaraš sa njima!”Štumf zastenja. „Ne mogu ni da mrdnenf, reče on. „Umirem...“„Loki te traži, mrtvog ili živog“, reče Čerik. Njihov strah od Lokjja, koji

se podrazumevao, bio je možda jedna od dve njihove zajedničke stvari; to, i

pohlepa.„Osećam se grozno“, reče Štumf.„Ako te ja ne dovedem, samo će doći lično po tebe“, napomenu Čerik. To

e bilo van svake sumnje. Štumf uputi drugom čoveku očajnički pogled, aonda klimnu svojom podgojenom glavom.

„U redu“, reče on. „Pomozi mi.“Čerik nije imao nikakvu želju da dodirne Štumfa. Čovek je smrdeo u

svojoj bolesti; činilo se da mu sadržina creva izbija kroz pore; koža mu je

imala sjaj užeglog mesa. Svejedno je prihvatio ispruženu ruku. Bez pomoći,Štumf nikada ne bi uspeo da prevali stotinu jardi od džipa do naselja.Ispred njih, Loki je vikao.„Kreni“, reče Čerik i cimnu Štumfa sa prednjeg sedišta prema podignutom

glasu. „Da završimo više s tim.“Kada su se dva muškarca vratila u krug koliba, prizor jedva da se

promenio. Loki se obazre prema Štumfu.„Imamo ometanje poseda“, reče on.

„Vidinf, uzvrati Štumf uinorno.„Reci im da odjebu s naše zemlje“, reče Loki. „Reci im da je ovo naša

teritorija; mi smo je kupili. Bez stanara.”Štumf klimnu glavom, ne susrevši Lokijeve inahnite oči. Ponekad je

mrzeo tog čoveka gotovo koliko i sebe.„Hajde...“ reče Loki i pokaza Čeriku da pusti Štumfa. Ovaj to i učini.

Nemac posrnu napred, pognute glave. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se pribere, a onda on podiže glavu i izgovori nekoliko jadnih reči na

portugalskom. Njihov izgovor dočekali su isti prazni pogledi kao i posleLokijevog nastupa. Štumf pokuša ponovo, preuredivši svoj neadekvatanrečnik kako bi pokušao da izazove treptaj razumevanja među ovimdivljacma.

Dečak kome je Lokijevo ludiranje bilo tako zabavno sada je stao izabuljio se u ovog trećeg demona, izbrisanog osmeha sa lica. Ovaj uopštenije bio komičan kao prvi. Bio je bolestan i izmožden; zaudarao je na smrt.



Dečak podiže nos kako bi izbegao da udiše zloćudnost sa tog čoveka.Štumf je zamagljenim očima zurio u svoju publiku. Ako ga i jesu

razumeli, pa su namerno zadržavali prazan izraz na licima, bila je to besprekorna gluma. Pošto je njegovo ograničeno umeće bilo poraženo, on se

omamljeno okrenu prema Lokiju.„Ne razumeju me“, reče on.„Reci im ponovo."„Mislim da ne govore portugalski.“„Svejedno im reci.“Čerik nape pušku. „Ne moramo da razgovaramo sa njima“, reče on u pola

glasa. „Oni su na našoj zemlji. Postupamo s punim pravom..."„Ne“, reče Loki.„Nema potrebe za pucanjem. Ne ako smo u stanju da ih

ubedimo da odu mirno.“„Ne razumeju ama baš nista“, reče Čerik. „Gledaj ih. To su životinje.Žive u prljavštini.“

Štumf je ponovo pokušao da komunicira sa njima, ovaj put proprativšisvoje oklevajuće reči jadnom mimikom.

„Reci im da imamo ovde posla“, podstaknu ga Loki.„Trudim se koliko god mogu“, odgovori Štumf mrzovoljno.„Imamo papire.“

„Ne bih rekao da bi ih to mnogo impresioniralo", uzvrati Štumf, saopreznim sarkazmom koji drugi čovek nije primetio.

„Samo im reci da krenu dalje. Da nađu neko drugo parče zemlje gde ćeda čuče.“

Dok je posmatrao kako Štumf pretvara ove sentimente u reči i jezik znakova, Loki je već premetao u glavi raspoložive mogućnosti. Ili ćeIndijanci - Ksuhakamei ili Ahuali, ili koja već to prokleta familija bila - prihvatiti njihove zahteve i krenuti dalje, ili će oni morati taj edikt da

sprovedu silom. Kao što je Čerik rekao, imaju sva prava na to. Imaju papireod vlasti nadležnih za izgradnju; imaju mape koje odvajaju njihovu teritorijuod sledeće; imaju na raspolaganju sve sankcije, od potpisa do metka. On nijeaktivno želeo da proliva krv. Svet je još bio pun liberala mekog srca isentimentalista srnećih očiju da bi genocid bio najzgodnije rešenje. Ali, puškae već korišćena, i koristiće se ponovo, sve dok svaki neoprani Indijanac ne

navuče pantalone i prestane da jede majmune.



I zaista, ako se prenebregne graja liberala, puška je posedovala privlačnost. Bila je brza, i apsolutna. Kada jednom kaže svoje, oštro i kratko,ne postoji opasnost od dalje debate; ne postoji mogućnost da se za desetgodina neki Indijanac plaćenik koji je pronašao primerak Marksa u slivniku

vrati kako bi zatražio zemlju svog plemena - naftu, minerale i sve ostalo.Kada jednom odu, odu zauvek. Na pomisao o pokošenim divljacima grimiznog lica, Loki oseti kako ga

svrbi prst na obaraču; kako ga fizički svrbi. Štumf je završio svoj ponovljeninastup; nije izazvao nikakvu reakciju. Sada je zastenjao i okrenuo se premaLokiju.

„Pozliće mi“, reče on. Lice mu je bilo belo kao kreč; pri sjaju njegovekože, mali zubi izgledali su mu prljavo.

„Samo izvoli“, odgovori Loki. Molim te. Moram da legnem. Ne želim da me oni gledaju.“Loki odmahnu glavom.„Nema da mrdneš dok te ne poslušaju. Ako ne

uspemo da ih zainteresujemo, ima tek da vidiš nešto od čega će ti pozliti.“Loki se poigravao kundakom puške dok je govorio, prelazeći noktom palca po zarezima na njemu. Bilo ih je možda desetak; svaki je označavao po jedanljudski grob. Džungla je tako lako prikrivala ubistvo; činilo se gotovo da on,na svoj tajanstveni način, podstrekava na zločin.

Štumf se okrenu od Lokija i osmotri nemi skup. Tu je bilo tako mnogoIndijanaca, pomislio je, i mada je nosio pištolj, bio je loš strelac. Šta akournu na Lokija, Čerika i njega? On to ne bi preživeo. A opet, dok je

posmatrao Indijance, nije mogao da vidi nikakav znak agresije među njima. Nekada su oni bili ratnici; a sada? Kao pretučena deca,mrzovoljna idragovoljno glupa. Kod jedne ili dve rnlađe žene bilo je nekih tragova lepote;koža im je, uprkos prljavštini, bila fina, oči crne. Da se osećao zdravijim,možda bi ga uspalila njihova golotinja, nagnala ga na želju da spusti ruke na

njihova sjajna tela. Ovako, njihovo tobožnje nerazumevanje samo ga jerazdražilo. Izgledali su, u svojoj tišini, kao druga vrsta, tajanstvena inedokučiva poput inazgi ili ptica. Zar mu neko u Uksitubi nije rekao damnogi od ovih Ijudi čak ni ne daju odgovarajuća imena svojoj deci? Da jesvako od njih ud plemena, anoniman, pa prema tome i nepopravljiv? Sada jemogao da poveruje u to, kada je u svakom paru očiju susretao isti tamni pogled; mogao je da poveruje da ovde nisu licem u lice sa tridesetak



pojedinaca, već sa otelotvorenim fluidnim sistemom mržnje. Sama pomisaona to natera ga da zadrhti.

Sada, prvi put posle njihovog pojavljivanja, jedan član skupa se pomeri.

Bio je drevan; punih trideset godina stariji od bilo koga iz plemena. I on je,kao i ostali, bio gotovo nag. Opušteno meso njegovih udova i grudi podsećalo je na potamnelu neštavljenu kožu; njegov korak, iako su blede očinagoveštavale slepilo, bio je savršeno pouzdan. Kada je stao ispred uljeza,otvorio je usta - u istrulelim desnima nije bilo zuba - i progovorio. Ono što sezačulo iz njegovog mršavog grla nije bio jezik sačinjen od reči, več samozvuk; potpuri šumova džungle. Nije se mogao razabrati obrazac u toj provali,to je naprosto bio niz - zastrašujući na sopstveni način - imitacija. Čovek je

umeo da mrmlja kao jaguar, da krešti kao papagaj; mogao je u svom grlu da pronađe pljuštanje kiše po orhidejama; zavijanje majmuna.Od tih zvukova, Štumfu se diže želudac. Džungla ga je naterala da se

razboli, dehidrirala ga i ostavila izmoždenog. Sada je ovaj koščati čovek sluzavih očiju bljuvao čitavo to gnusno mesto na njega. Sirova vrelina ukrugu koliba natera Štumfovu glavu da zapulsira, i bio je siguran, dok jestajao i slušao mudračevu larmu, da starac odmerava ritam svojih besmislica prema bubnjanju u njegovim sleopoočnicama i pulsu.

„Šta priča?“ upita Loki.„Kako ti zvuči?“ odgovori Štumf, razdražen Lokijevim idiotskim

pitanjem. Samo pravi buku.“„Jebote, proklinje nas“, reče Čerik.Štumf se obazre prema trećem čoveku. Čerik je iskolačio oči.„To je kletva“, reče on Štumfu.Loki se nasmeja, nedirnut Čerikovim podozrenjem. On gurnu Štumfa s

puta kako bi stao licem u lice sa starcem, čiji je zapevajući govor sada

postao tiši; kao da je pevušio. Peva sutonu, pomisli Štumf: tom kratkomdvosmislu između žestokog dana i zagušljive noći. Da, to je bilo to. Mogaoe u pesmi da čuje predenje i gukanje sanjivog kraljevstva. Bilo je to toliko

ubedljivo da je poželeo da legne tu, na licu mesta, i da zaspi.Loki prekinu čaroliju.„Šta to govoriš?“ pljunu on u izborano lice čoveku

iz plemena. „Govori razumno!"Ali noćni zvuci samo su nastavili sa svojim šapatom, neprekinuta struja.



„Ovo je naše selo“, ubaci sada novi glas; čovek je progovorio kao da prevodi reči starine. Loki se žustro okrenu da locira govornika. Bio je tomršavi mladić, čija je koža nekada možda bila zlatna. „Naše selo.

ašazemlja.”

„Ti govoriš engleskf, reče Loki.„Malo“, odgovori mladić.„Zašto mi ranije nisi odgovorio?“ upita Loki, čija je jarost bila samo još

više podstaknuta nedostatkom interesovanja na Indijančevom licu.„Nije tnoje da govorinf, odgovori čovek. „On je starešina."„Misliš, poglavica?“„Poglavica je mrtav. Cela njegova porodica je mrtva. Ovo je najmudriji

od nas...“

„Onda mu reci...“„Nema potrebe da mu govorim", prekinu ga mladić. „On vas razume.“„I on govori engleski?“„Ne“, odgovori ovaj drugi, „ali razume vas. Vi ste... providni."Loki upola shvati da mladić ovde podrazumeva uvredu, ali nije bio

sasvim siguran. On pogleda Štumfa zbunjeno. Nemac odmahnu glavom. Loki ponovo obrati pažnju na mladića. „Reci mu svejedno“, reće on, „reci imsvima. Ovo je naša zemlja. Mi smo je kupili.“

„Pleme je oduvek živelo ovde“, zaću se odgovor.„Više neće“, reće Čerik.„Imamo papire..." reće Štumf blago, još u nadi da se sukob može

okončati mimo, „od vlade.“„Mi smo bili ovde pre vlade“, odgovori pripadnik plemena.Starac prestade da govori šumskim jezikom. Možda, pomisli Štumf,

dolazi do početka novog dana, pa je prestao. Sada se okretao,nezainteresovan za prisustvo ovih nezvanih gostiju.

„Zovi ga natrag“, zatraži Loki, uperivši pušku u mladog pripadnika plemena. Taj gest bio je nedvosmislen.„Nateraj ga da kaže ostalima damoraju da odu.“

Mladić je, međutim, izgledao neimpresioniran Lokijevom pretnjom, i očitonevoljan da naređuje svom starešini, koliko god to bilo imperativno. Prosto jegledao kako se statac vraća prema kolibi iz koje je izašao. U celom naselju, iostali su se okretali. Starčevo povlačenje očito je objavilo da je predstava



završena.„Ne/“ reče Čerik, „ne slušate/“ Boja u njegovim obrazima poprimila je

viši ton; njegov glas povisio se za oktavu. On krenu napred, podigavši pušku.„Đubrad jebena!"

Uprkos histeriji, brzo je gubio publiku. Starac je stigao do ulaza u svojukolibu, i sada pognuo leđa i nestao u njenoj unutrašnjosti; nekoliko pripadnika plemena koji su još pokazivali nekakvo interesovanje za ono štose dešavalo, posmatrali su Evropejce sa naznakom sažaljenja zbog njihovogludila. To samo još više razjari Čerika.

„Slušajte me!“ dreknu on, trzajući glavom od jedne do druge figure u povlačenju, tako da mu je znoj prskao sa čela.

„Polako...“ reče Štunif.

Ta molba posluži Čeriku kao okidač. Bez upozorenja, on podiže pušku doramena, uperi je u otvorena vrata kolibe u kojoj je starac nestao i opali. Pticeuzleteše sa krošnji okolnog drveća; psi zaždiše odatle. Iz kolibe se začutanušni krik, nimalo nalik na Ijudski glas. Kada se on oglasio, Štumf pade nakolena, držeći se za stomak, dok mu se utroba grčila. Licem okrenut prematlu, nije video kako malena figura izlazi iz kolibe i tetura se na sunce. Čak ikada je podigao pogled i video kako se dete sa grimiznim licem drži za trbuh, ponadao se da ga oči varaju. Ali, nisu. To je krv navirala između majušnih

detinjih prstiju, a smrt mu je ostavila svoj pečat na licu. Dete pade ničice nautabanu zemlju praga kolibe, trznu se, i umre.

Negde među kolibama, neka žena tiho zajeca. Za trenutak, svet se okretaooko glave čiode, balansiran precizno između tišine i povika koji je morarazlomiti, između trenutnog primirja i zverstva koje će uslediti.

„Glupa bitango“, promrmlja Loki Čeriku. Glas mu je drhtao dok jeizgovarao osudu. „Povlači se“, reče on.„Ustaj, Štumfe. Nećemo čekati.Ustani i pođi sada, ili nikada.“

Štumf je još gledao telo deteta. Potiskujući stenjanje, on se osovi nanoge.

„Pomozite mi“, reče on. Loki mu dade ruku. „Pokrivaj nas“, reče onČeriku.

Čovek klimnu glavom, bled kao mrtvac. Deo plemena okrenuo se da zuriu povlačenje Evropejaca, sa izrazom na licima, uprkos tragediji,neodgonetljivim kao i uvek. Samo je uplakana žena, verovatno majka deteta,



koračala među nemim figurama, iskazujući svoj jad.Čerikova puška se tresla dok je pokrivao odstupnicu. Računao je; ako

dođe do frontalnog sudara, imaće malo šanse da prežive. Ali ni sada, dok suneprjatelji pokušavali da umaknu, među Indijancima nije bilo nikakvog znaka

pokreta. Samo optužujuće činjenice: mrtav dečak; topla puška. Čerik seusudi da pogleda preko ramena. Loki i Štumf već su bili na dvadeset metaraod džipa, a divljaci se još nisu ni pomerili.

A onda, kada je ponovo pogledao prema naselju, učini mu se kao da je pleme zajednički udahnulo duboko, i na taj zvuk Čerik oseti kako mu se smrtuglavljuje kao riblja kost u grlo, suviše duboko da bi je izvukao prstima,suviše velika da bi je israo. Samo je čekala tamo, uklipljena u njegovuanatomiju, van argumentacije ili molbi. Pažnju sa njenog prisustva skrenu mu

kretanje na vratima kolibe. Sasvim spreman da ponovo načini istu grešku, ončvršće uhvati pušku. Starac se ponovo pojavio na vratima. Kročio je prekotrupla dečaka,koji je ležao tamo gde se preturio. Ponovo, Čerik se osvrnu.Sigurno su već bili u džipu? Ali, Štumf se sapleo; Loki ga je već vukao zanoge. Čerik, koji je video da mu starac prilazi, načini jedan oprezan korak unazad, pa onda još jedan. Ali, starac je bio neustrašiv. Hodao je brzo kroznaselje i stao blizu Čerika, tela ranjivog kao i uvek, tako da mu se cev puškezabola u usahli trbuh.

Na obema rukama je imao krv, dovoljno svežu da čoveku poteče niz podlaktice kada je Čeriku pokazao dlanove. Zar je dodirnuo dečaka, upita seČerik, kada je ovaj izlazio iz kolibe? Ako je bilo tako, onda je to biozapanjujući trik, jer Čerik nije video ništa. Trik ili ne, značenje predstave biloe savršeno očigledno: optužili su ga za ubistvo. Čerik, međutim, nije

nameravao da dopusti da bude zastrašen. Zurio je u starca, odgovorivši prkosom na prkos.

Ali matori gad nije rekao ništa, osim što je pokazivao svoje krvave

dlanove, očiju punih suza. Čerik oseti kako mu ponovo raste bes. On bocnučovekovo meso svojim prstom.

„Ne plašim te se“, reče on, „razumeš? Ja nisam budala.“Dok je govorio, kao da je video da se starčeve crte lica menjaju. Bio je

to trik sunca, naravno, ili senka neke ptice, ali tamo, ispod korupcije starosti, bila je naznaka deteta koje je sada ležalo kraj vrata kolibe; majušna usta čak kao da su se i osmehivala. A onda, podjednako suptilno kao što se pojavila,



ta iluzija ponovo nestade.Čerik povuče ruku sa starčevih grudi, suzivši oči kako bi sprečio dalje

prikaze. Onda ponovo odstupi. Načinio je samo tri koraka kada nešto jurnu izzaklona s njegove leve strane. On se obrnu, diže pušku i opali. Čilatasto

prase, jedno od nekoliko koja su pasla oko koliba, metak dohvati u pokretu i pogodi ga u vrat. Ono kao da se saplete, a onda se prući glavačke u prašinu.Čerik ponovo okrenu pušku prema starcu. Ali, ovaj se nije ni pomerio,

osim da bi otvorio usta. Nepca su mu proizvodila zvuk umirućeg praseta.Zagušeno skičanje, jadno i smešno, koje je pratilo Čerika za vreme povratkastazom do džipa. Loki je upalio motor. „Ulazi“, reče on. Čeriku nije trebalomnogo podsticanja i on se baci na prednje sedište. Unutrašnjost vozila bila je prljavovrela, i smrdela je na Štumfove telesne funkcije, ali to je bilo onoliko

blizu sigurnosti koliko su mogli da budu u poslednjih sat vremena.„Bilo je to prase“, reče on,„upucao sam prase.“„Video sam“, reče Loki.„Taj matori gad...“ Nije dovršio. Gledao je u dva prsta kojima je bocnuo starešinu.

„Dodirnuo sam ga“, promrmlja on, zapanjen onim što je video. Vršci prstiju bili su krvavi, mada je meso na koje je spustio prste bilo čisto.

Loki je ignorisao Čerikovu zbunjenost i krenuo džipom u rikverc kako bi

ga okrenuo, a onda ga odvezao dalje od zaseoka, stazom koja kao da je postala zakrčena rastinjem u proteklom satu, otkad su njom došli. Nisu moglida vide da ih iko goni.

Malena trgovačka postaja južno od Averija imala je u sebi malo odcivilizacije ali bila je dovoljna. Tu je bilo belih lica, i čiste vode. Štumfa, čijese stanje pogoršalo za vreme povratka, lečio je Dansi, Englez koji se ponašaokao razbaštinjeni erl, lica nalik na istucanu šniclu. Tvrdio je da je nekada, u

trezno doba.bio lekar, i mada nije bilo nikakvih dokaza za njegovekvalifikacije, niko nije doveo u pitanje njegovo pravo da leči Štumfa. Nemace bio u delirijumu, povremeno nasilan, ali Dansi, čije su male šake bile teške

od zlatnog prstenja, kao da je nalazio zadovoljstvo u tome što lečinekontrolisanog pacijenta.

Dok je Štumf bulaznio pod svojom mrežom za komarce, Loki i Čerik susedeli u pomrčini osvetljenoj lampom i pili, a onda ispričali svoj susret sa



plemenom. Tetelman, vlasnik radnji u trgovačkoj postaji, bio je taj koji jeimao najviše da kaže pošto je izveštaj bio završen. Dobro je poznavaoIndijance.

„Godinama sam ovde“, rekao je on, dok je hranio orasima šugavog

majmuna koji mu je trčkarao po krilu. „Znam kako ti ljudi razmišljaju. Oni semožda ponašaju kao da su glupi; čak kukavice. Verujte mi, nisu ni jedno, nidrugo.“

Čerik zagunđa. Gipki majmum ga je fiksirao praznim očima. „Nisukrenuli na nas“, reče Čerik, „iako ih je u odnosu na nas bilo deset premaedan. Ako to nije kukavičiuk, šta je onda?“

Tetelman se nasloni natrag u škripavu stolicu, zbacivši životinju sa krila.Lice mu je bilo rumeno i istrošeno. Samo su mu usne,koje su se neprestano

vračale čaši, imale nekakvu boju; izgleda, pomisli Loki, kao matora kurva.„Pre trideset godina", reče Tetelman,„čitava ova teritorija bila je njihovzavičaj. Niko je nije želeo.; oni su išli kuda su želeli, radili šta su želeli. Štose nas belaca tiče, džungla je bila prljava i puna boleština; nismo hteli ništa iznje. I naravno, donekle smo bili u pravu. Ona jeste prljava i puna boleština;ali takođe poseduje rezerve koje nam sada strašno trebaju: minerale, naftumožda: moć.“

„Platili smo za tu zemlju“, reče Loki, lupkajući prstima po napuklom rubu

čaše. „To je sve što sada imamo."Tetelman se podrugljivo nasmeja. „Platili?“ reče on. Majmun mu je

brbljao kraj nogu, očito zabavljen ovom tvrdnjom baš kao i njegov gospodar.„Ne. Samo ste platili da zažmure, tako da to možete da uzmete na silu. Platiliste za pravo da sjebete Indijance kako god se snađete. To su vaši dolarikupili, gospodine Loki. Vlada ove zemlje odbrojava mesece do trenutka kadaće sva plemena potkontinenta biti zbrisana zahvaljujući vama i vamasličniina. Nema svrhe glumiti ražešćena nevinašca. Ovde sam isuviše

dugo...”Čerik pljunu na goli pod. Tetelmanov govor zagrejao mu je krv.„A zašto si ti došao ovamo, kad si tako jebeno pametan?“ upita on

trgovca.„Iz istog razloga kao vi“, odgovori Tetelman otvoreno, zureći u drveće

izvan placa zemlje, iza radnje. Njihove siluete tresle su se naspram neba;vetar, ili noćne ptice.



„A koji je to razlog?“ reče Čerik, jedva suzbijajući svoje neprijateljstvo.„Pohlepa", odgovori Tetelman blago, i dalje zagledan u drveće. Nešto je

zapuzalo preko niskog drvenog krova. Majmun kraj Tetelmanovih noguoslušnu, nakrivivši glavu. „Mislio sam da ću se ovde obogatiti, isto kao i vi.

Dao sam sebi dve godine. Najviše tri. To je bilo pre više od dve decenije.“On se namršti; kakve god su mu misli prolazile iza očiju, bile su ogorčene.„Džungla te proždere i ispljune, pre ili kasnije.“

»Mene ne“, reče Loki.Tetelman okrenu oči prema njemu. Bile su vlažne.„0 da“, reče on učtivo.

„Istrebljenje je u vazduhu, gospodine Loki. Osečam mu smrad.“ Onda se ponovo zagleda kroz prozor.

Šta god da je bilo na krovu, sada je imalo kompanjone.

„Oni neće doći ovamo, zar ne?“ reče Čerik. „Neće nas pratiti?"To pitanje, izgovoreno gotovo šapatom, preklinjalo je za negativanodgovor. Koliko god da se trudio, Čerik nije mogao da se oslobodi prizora iz prethodnog dana. Nije ga toliko proganjao dečakov leš; to bi ubrzo mogao danauči da zaboravlja. Ali starešina - sa nestalnim, suncem obasjanim licem - idlanovi podignuti kao da treba da prikažu nekakve stigmate, to se nije dalotako lako zaboraviti.

„Ne bojte se“, reče Tetelman, sa malo snishodljivosti u glasu. „Ponekad

edan ili dvojica od njih dođu ovamo da prodaju papagaja, ili nekoliko činija,ali nikada ih nisam video da dođu u većem broju. Oni to ne vole. Što se njihtiče, ovo je civilizacija, i ona ih zastrašuje. Osim toga, oni ne bi naudilimojim gostima. Potreban sam im.“

„Potreban si im?“ reče Loki; kome bi još mogla da treba ova ruina odčoveka?

„Oni koriste naše lekove. Dansi ih opskrbljuje. I ćebad, povremeno. Kaošto rekoh, oni nisu baš tako glupi.“

U susednoj prostoriji, Štumf poče da zavija. Mogao je da se čujeDansijev utešni glas, koji je pokušavao da suzbije paniku. Očito nijeuspevao.

„Prijatelj vam je u lošem stanju“, reče Tetelman.„Nije nam to prijatelj“, odgvori Čerik.„Truli“, promrmlja Tetelman, upola za sebe.„Šta to?“



„Duša.“ Ta reč bila je potpuno neumesna na Tetelmanovim usnamavlažnim od viskija. „Shvatate, ona je kao voće. Truli.“

Štumfovi povici nekako dadoše snagu toj primedbi. To nije bio glasnekog zdravog stvorenja; u njemu je bilo raspadanja.

Više da bi skrenuo pažnju sa Nemčeve larme nego iz nekog stvarnoginteresovanja, Čerik reče: „Šta ti daju za tvoju medicinu i ćebad? Žene?“Ta mogućnost očito je zabavila Tetelmana; on se nasmeja, i zlatni zubi mu

blesnuše.„Nemam ja vajde od žena“, reče on.„Predugo sam imao sišu.“On pucnu prstima i majmun mu se uzvera natrag u krilo. „Duša“, reče on,

„nije jedino što truli."„Pa, šta onda dobijaš od njih?“ reče Loki. „Za svoju robu?“„Predmete“, odgovori Tetelman. „Činije, krčage, prostirke. Amerikanci ih

kupuju od mene, da bi ih preprodali na Menhetnu. Ovih dana svi žele neštošto su proizvela istrebljena plemena. Memento mori." „Istrebljena?“ reče Loki. Ta reč je imala zavodljivi prizvuk; njemu je

zvučala kao život.„O, svakako", reče Tetelman. „Kao da ih više nema. Ako ih vi ne

zbrišete, učiniće to sami.“„Samoubistvo?“ reče Loki.„Na neki način. Prosto izgube srce. Video sarn kako se to dešava već pet-

šest puta. Pleme izgubi zemlju, i sa njom nestane i njegov apetit za životom.Prestanu da se brinu za sebe. Zene više ne ostaju trudne; mladići se odaju piću; starci prosto umru od gladi, Za godinu-dve, kao da nikada nisu ni postojali."

Loki proguta ostatak pića, nemo, nazdravljajući fatalnoj mudrosti tihIjudi. Oni su znali kada treba umreti. Što je više nego što bi se moglo reći zaneke koje je upoznao. Pomisao na njihovu želju za smrću razreši ga i poslednjih ostataka krivice. Šta je bila puška u njegovim rukama, nego

instrument evolucije?Četvrtog dana po njihovom dolasku u postaju, Štumfova groznica se

povukla, što je izazvalo poprilično Dansijevo razočaranje. „Najgore je prošlo“, objavio je on. „Dajte mu još dvodnevni odmor, pa onda možete da sevratite poslu."

„Kakvi su vam planovi?“ upitao je Tetelman.Loki je posmatrao kišu sa verande. Lilo je kao iz kabla iz oblaka tako



niskih da su dodirivali krošnje. A onda; podjednako iznenadno kao što je istigao, pljusak je prestao, kao da je neko zavrnuo slavinu. Probilo se sunce;džungla, sveže oprana, pušila se i džikljala, iznova u rastu.

„Ne znam šta ćemo“, reče Loki. „Možda ćemo pronaći neku pomoć i

vratiti se tamo.“„Postoje načinf, reče Tetelman.Čerik, koji je sedeo kraj vrata da bi iskoristio ono malo lahora, uzeo je

čašu koju proteklih dana jedva da je ispuštao iz ruke, i ponovo je napunio.„Ali bez pušaka", reče on. On nije ni pipnuo pušku otkad su stigli u postaju;u stvari, nije pipao ništa osim boce i svog kreveta. Kao da je neprestano imaožmarce i jezu po koži.

„Ali bez pušaka“, promrmlja Tetelman. Ta tvrdnja visila je u vazduhu kao

neispunjeno obećanje.„Da ih se otarasimo bez pušaka?" reče Loki. „Ako misliš da sačekamo da pomru prirodnom smrću, nisam toliko strpljivf

„Ne“, reče Tetelman, „možemo biti brži.“„Kako?"Tetelman pogleda čoveka lenjo. „Od njih živim”, reče on, „ili bar

delimično. Tražite od mene da sam sebe oteram u bankrot.“On ne samo da izgleda kao stara kurva, pomisli Loki, več i razmišlja

tako.„Koliko vredi? Tvoja mudrost?“ upita on.„Deo svega onoga što možete pronaći na vašoj zemlji“, odgovori

Tetelman.Loki klimnu glavom. „Šta možemo da izgubimo? Čerik? Slažeš se da i on

ima udeo?“ Čerik pristade sleganjem ramena. „U redu“, reče Loki,„pričaj.“„Njima trebaju lekovi“, objasni Tetelman, „zato što su toliko podložni

našim bolestima. Pristojna zaraza može da ih zbriše praktično preko noći.“Loki razmisli o tome, ne gledajući Tetelmana.„Jednim potezom“, nastavi

Tetelman. „Oni praktično nemaju odbranu protiv određenih bakterija. Nikadanisu morali da izgrade otpornost. Triper. Male boginje. Čak i ospice.“

„Kako?“ reče Loki. Nova tišina. Pod stepenicama verande, gde se civilizacija završavala,

džungla se nadimala da susretne sunce. Na tečnoj vrelini biljke su cvetale,trulele i ponovo cvetale.

„Pitao sam kako“, reče Loki.



„Ćebad“, odgovori Tetelman, „ćebad mrtvaca."

Nešto pre zore u noći posle Štumfovog oporavka, Čerik se naglo probudio, prenut iz počinka lošim snovima. Napolju je bio mrkli mrak; ni

mesec ni zvezde nisu olakšavale dubinu noći. Ali njegov telesni sat, koji ježivot plaćenika istrenirao do impresivne preciznosti, rekao mu je da prvasvetlost nije daleko, a on nije imao želju da ponovo spusti glavu i zaspi. Nesa starcem koji čeka da ga sanjaju. Nisu samo podignuti dlanovi, sa presijavanjem krvi, bili ono što je tako uznemirilo Čerika. Bile su to reči koje

e sanjao da izlaze iz starčevih bezubih ustiju i zbog kojih mu je izbio hladanznoj u kojem mu se telo sada kupalo.

Koje su to bile reči? Sada nije mogao da ih se seti, ali želeo je; želeo je

da ti sentimenti budu izvučeni na javu, gde bi mogli da budu raščlanjeni iodbačeni kao smešni. Nisu hteli da prođu. Ležao je na svom bednom ležaju,suviše tesno umotan u mrak da bi se pomerao, i najednom su krvave ruke bile tu, pred njim, lebdele u tmini. Nije bilo lica, nije bilo neba, niti plemena.Samo ruke.

„Sanjam“, reče Čerik sebi, ali znao je da nije tako.A sada, glas. Želja će mu biti uslišena; tu su bile reči čije je izgovaranje

sanjao. Malo njih je imalo smisla. Čerik je ležao kao novorođenče koje sluša

kako mu roditelji razgovaraju, ali ne može da shvati značenje njihovoggovora. On je bio neznalica, zar ne? Okusio je užeglost svoje gluposti prvi put od detinjstva. Glas ga je naterao da se uplaši dvosmislenosti preko kojih

e grubo prelazio, šaputanja koja je njegov život učinio nečujnim. Upinjao seda shvati, i nije bio u potpunosti frustriran. Starac je govorio o svetu, i oizgonu iz sveta; o tome kako čoveka lomi uvek ono što želi da poseduje.Čerik se borio, želeo da može da zaustavi taj glas i zatraži objašnjenje. Ali,ovaj je već jenjavao, oteran divljom drekom papagaja na drveću, bučnim i

drečavim glasovima koji su iznenada eruptirali na sve strane. Kroz tkanjemreže za komarce, Čerik je mogao da vidi kako nebo bukti kroz granje.

On sede. Ruke i glas su nestali; a sa njima i sve osim iritirajućegmrmljanja nečega što je gotovo shvatao. Zbacio je u snu sa sebe svoj jediničaršav; sada je spustio s gađenjem pogled na sopstveno telo, Njegova leđa iguzovi, donje strane njegovih butina, boleli su ga. Isuviše znojenja na grubimčaršavima, pomislio je. Ne prvi put za poslednjih nekoliko dana, setio se



kućice u Bristolu koju je nekada znao kao dom.Buka ptica punila mu je glavu. On se privuče do ruba kreveta i pomeri

mrežu za komarce. Grubo pletivo mreže kao da mu je opržilo dlan kada ga jeuhvatio. On ga pusti i opsova u sebi. Danas mu je koža ponovo bila osetljiva

kao i prethodnih dana, posle dolaska u postaju. Čak i tabani, koje mu jetežina tela pritiskala o pod, kao da su mu osećali svaki čvor i iver. Želeo jeda ode odavde, veoma je to želeo. Pažnju mu privuče toplo curkanje prekoručnog zgloba, i on se zapanji kada ugleda potočić krvi kako mu se spušta sašake niz ruku. Imao je posekotinu na jagodici palca, gde mu je mreža zakomarce izgleda probila kožu. Krvarila je, mada ne obilno. On poče da sisa posekotinu i primeti ponovo tu čudnu osetljivost na dodir koju je samo piće, ito obilno, otupljivalo. Ispljunuvši krv, 011 poče da se oblači.

Odeću koju je obukao osećao je kao bičeve na leđima. Košulja kruta odznoja trljala mu se o ramena i vrat; kao da je osećao kako mu svaka nit struže po nervnim završecima. Košulja je mogla da bude skrojena i od džaka, kolikoga je grebala.

U susednoj sobi, Loki se muvao okolo. Dovršivši pipavo oblačenje,Čerik ode da mu se pridruži. Loki je sedeo za stolom kraj prozora. Zagledaoe Tetelmanovu mapu i ispijao šolju gorke kafe koju je Dansi toliko voleo da

kuva, i koju je pio sa grumenom kondenzovanog mleka. Dva čoveka imala su

malo toga da saopšte jedan drugom. Posle incidenta u selu,svako tobožnje poštovanje ili prijateljstvo nestalo je. Loki je sada pokazivao neprikriveni prezir prema svom nekadašnjem kompanjonu. Jedina činjenica koja ih jedržala na okupu bio je ugovor koji su oni i Štumf potpisali. Umesto doručkaod viskija, koji bi, znao je, Loki protumačio kao novi znak njegovog propadanja, Čerik sebi nasu šolju Dansijevog napitka i izađe da pogleda

utro.Osećao se čudno. Postojalo je nešto u ovom danu koji je svitao zbog

čega je osećao duboku nelagodnost. Znao je za opasnosti gajenjaneosnovanih strahova i pokušao je da ih zabrani, ali oni su bili neosporni.

Da li je bio tako bolno svestan mnoštva neugodnosti jutra zbogednostavne iscrpljenosti? Zašto bi inače tako akutno osećao pritisak svoje

smrdljive odeće? Struganje čizme o isturenu kost njegovog članka, ritmičkogrebanje pantalona po unutrašnjoj strani njegove noge dok je hodao, čak isveži vazduh koji mu se vrtložio oko izloženog lica i mišica. Svet ga je



pritiskao - bar je takav bio taj osećaj - pritiskao kao da želi da ga istisne.Krupni vilin konjic, zujeći prema njemu na krilima duginih boja, sudari se

sa njegovom mišicom. Bol od tog sudara naterag da da ispusti šolju. Ona sene slomi, već se otkotrlja sa verande i izgubi u niskom rastinju. Besan, Čerik

pljesnu insekta, ostavivši razmazanu krv na tetoviranoj podlaktici, kaoobeležje propasti vilin konjica. On je obrisa. Ona se ponovo nakupi na istommestu, puna i tamna.

To nije bila krv insekta, shvati on, već njegova. Vilin konjic ga je nekako posekao, iako on nije osetio ništa. Iritiran, on pogleda podrobnije svoju probušenu kožu. Rana nije bila ozbiljna, ali jeste bila bolna.

Iznutra, začu kako Loki govori. Ovaj je naglas opisivao nepodobnostsvojih kolega avanturista Tetelmanu.

„Štumf nije za ovakvu vrstu posla“, govorio je. „A Čerik...“„Šta je sa mnom?“Čerik stupi u otrcanu unutrašnjost, brišući novu krv sa ruke.Loki se nije potrudio čak ni da podigne pogled prema njemu. „Ti si

paranoičan“, reče on otvoreno. „Paranoičan i nepouzdan.“Čerik nije bio raspoložen da trpi Lokijeve uvrede. „Samo zato što sam

ubio neko indijansko derište“, reče on. Što je više brisao krv sa ujedene ruke,to ga je tamo više bolelo. „Ti samo nisi imao muda da to sam učiniš.“ Loki

se i dalje nije trudio da digne pogled sa mape. Čerik se pomeri s druge stranestola.

„Slušaš li ti mene?” upita on i dodade silinu svom pitanju tresnuvši pesnicom po stolu. Pri udaru, njegova šaka se jednostavno rasprsnu. Krv briznu na sve strane, posprskavši mapu.

Čerik zaurla i zatetura se unazad od stola, dok mu je krv kuljala izzjapeće pukotine na bridu šake. Videla se kost. Kroz larmu bola u glavi,mogao je da čuje jedan tihi glas. Reči su bile nečujne, ali on je znao čije su

bile.„Neću da čujem!“ reče on, zatresavši glavom kao pas sa buvom u uhu.

On se zatetura uz zid, ali i najkraći mogući kontakt bio je nova agonija.„Neću da čujem, proklet biol“

„O čemu on to kog đavola priča?“ Dansi se pojavi na vratima, probuđenkricima, još stežući Kompletna Šelijeva dela bez kojih, po Tetelmanovimrečima, nije mogao da spava.



Loki preuputi pitanje Čeriku, koji je stajao, mahnitih očiju, u uglu sobe,dok mu je krv brizgala između prstiju kojima je pokušao da zatvori povređenu šaku.„Šta to govoriš?“

„Obratio mi se“, odgovori Čerik. „Matori.“

„Koji matori?“ upita Tetelman.„On misli na selo“, reče Loki. A onda, Čeriku: „Na to misliš?“„Hoće da odemo. Da budemo izgnani. Kao oni. Kao oni!“ Čerikova

panika brzo je rasla van bilo čije kontrole, a ponajviše van njegove.„Čovek ima sunčanicu", reče Dansi, večiti dijagnostičar. Loki je znao da

nije tako.„Treba da ti se zavije šaka...“ reče on dok je lagano prilazio Čeriku.„Čuo sam ga...“ promrmlja Čerik.

„Verujem ti. Samo polako. Možemo to da razrešimo."„Ne“, odgovori ovaj.„Istiskuje nas. Sve što dodirnemo. Sve štododirnemo.“

Izgledao je kao da će se preturiti i Loki posegnu za njim. Kada su mušake dodirnule Čerikova ramena, meso pod košuljom se rascepi i Lokijevešake smesta se natopiše grimizom. On ih povuče, užasnut. Čerik pade nakolena, koja sa svoje strane postaše nove rane. Zurio je dole dok su mukošulja i pantalone tamnele.„Šta se to događa sa mnom?“ šapnu on.

Dansi krenu prema njemu.„Pusti da ti pomognem.“„Ne! Ne pipaj me!“ Zamoli Čerik, ali Dansi nije nameravao da propusti

takvu priliku za pružanje medicinske nege.„U redu je“, reče on svojim najboljim bolničkim tonom. Nije bilo u redu. Dansijev stisak, čija je namena bila samo da podigne

čoveka sa kolena koja su krvarila, otvorio je nove pukotine gde god da ga jeuhvatio. Dansi oseti kako krv kulja pod njegovom šakom, oseti kako mesoklizi sa kosti. Taj osećaj porazio je čak i njegovu sklonost prema agoniji.

Poput Lokija, i on ostavi izgubljenog čoveka.„On truli“, promrmljao je.Čerikovo telo sada se raspuklo na desetak ili više mesta. On pokuša da

ustane, napola se zatetura na nogama samo da bi se ponovo srušio, uz pucanje mesa svuda gde je dodirivao zid, stolicu ili pod. Nije mu bilo pomoći. Sve što su ostali mogli da urade bilo je da stoje okolo kao posmatrači pogubljenja, u iščekivanju poslednjih trzaja. Čak je i Štumf ustao



iz kreveta i izašao da vidi kakva je to dreka. Stajao je naslonjen na dovratak,lica mršavog od bolesti pretočenog u nevericu.

Još minut, i gubitak krvi porazi Čerika. On se preturi i prući ničice po podu. Dansi mu ponovo priđe i čučnu mu kraj glave.

„Je li mrtav?“ upita Loki.„Bezinalo", odgovori Dansi.„Istruleo", reče Tetelman, kao da ta reč objašnjava gnusobu kojoj su

upravo prisustvovali. Imao je raspeće u ruci, krupno i grubo izdeljano.Izgleda kao indijanski ručni rad, pomisli Loki. Mesija pribijen za drvo bio jekosook i nepristojno nag. Osmehivao se, uprkos ekseru i trnu.

Dansi dodirnu Čerikovo telo, pustivši mu dodirom krv, i okrenu čoveka, aonda se nagnu prema Čerikovom trzavom licu. Usne umirućeg su se

pomerale, jako slabo.„Šta to govoriš?“ upita Dansi; nagnu se još bliže da uhvati čovekove reči.Iz Čerikovih ustiju curkala je krvava pljuvačka, ali nikakav zvuk se nije čuo.

Loki priđe i odgurnu Dansija u stranu. Muve su već obletale okoČerikovog lica. Loki isturi svoju glavu na bikovskom vratu u Čerikovvidokrug. „Čuješ me?“ reče on.

Telo zarokta.„Poznaješ me?“

Ponovo, roktaj.„Hoćeš da mi daš svoj deo zemlje?“Roktaj je ovaj put bio lakši; gotovo uzdah.„Ovde su svedoci“, reče Loki.„Samo reci da. Oni će te čuti. Samo reci

da.“Telo se trudilo iz petnih žila. Otvorilo je usta malo šire.„Dansi...“ reče Loki. „’Si čuo šta je rekao?“Dansi nije mogao da prikrije svoju užasnutost zbog Lokijevog

navaljivanja, ali klimnuo je glavom.„Ti si svedok.“„Ako baš mora“, reče Englez.Duboko u svom telu, Čerik oseti kako se riblja kost od koje se najpre

zagušio u selu obrće poslednji put i gasi ga.„Je li rekao da, Dansi?“ upita Tetelman.Dansi je osećao fizičku blizinu rmpalije koji je klečao kraj njega. Nije



znao šta je mrtvac rekao, ali zar je to bilo važno? Loki će ionako doći dozemlje, zar ne?

„Rekao je da.“Loki ustade, i potraži novu šolju kafe.

Bez razmišljanja, Dansi spusti prste na Čerikove kapke kako bi muzaklonio prazan pogled. Pod najlakšim mogućim dodirom, kapci se raspukošei krv umrlja suze koje su se nakupile tamo gde je nekada bio Čerikov vid.

Sahranili su ga predveče. Leš, iako je preležao podnevnu vrelinu unajsvežijem delu radnje, među sušenom robom, počeo je da se raspada uvreme kada su ga zašili u platno radi ukopa. Sledeće noći, Štumf je došaokod Lokija i ponudio mu poslednju trećinu teritorije kako bi je dodaoČerikovom delu, a Loki je, kao večiti realista, to prihvatio. Uslovi, koji su

bili kazneni, razrađeni su sutradan. Uveče tog dana, kao što se Štumf i nadao,stigao je avion sa namirnicama. Loki, kome su dosadili Tetelmanovi prezirni pogledi, takođe je odlučio da odleti natrag u Santarem, zatim da pićemisteruje džunglu iz svog sistema nekoliko dana, da bi se vratio osvežen. Nameravao je da kupi sveže namirnice i, ako je moguće, da unajmi pouzdanog vozača i strelca.

Let je bio bučan, stisnut i mučan; dva čoveka nisu uopšte razgovarala dok e trajao. Štumf je samo gledao predele neraskrčene divljine iznad koje su

prolazili, iako se iz sata u sat prizor jedva menjao. Panorama smaragdnogzelenila, isprekidana povremeno bleskom vode; možda stub plavog dima kojise dizao tu i tamo, gde je zemlja bila raskrčena; malo toga drugog.

U Santaremu su se razišli sa jednim jedinim rukovanjem koji je ostaviosvaki nerv u Štumfovoj šaci oprljen, i otvorenu posekotinu u nežnom mesuizmeđu kažiprsta i palca.

Santarem nije Rio, razmišljao je Loki dok je išao prema kafani na južnom

kraju grada, koju je vodio jedan od veterana iz Vijetnama i poklonik povremenih životinjskih predstava. Bilo je to jedno od Lokijevih malobrojnihizvesnih zadovoljstava, i nikada se nije umarao od toga da gleda kakvulokalnu ženu, lica mrtvog poput hladnog kolača od manioke, kako se podaje psu ili magarcu za nekoliko zgužvanih dolarskih novčanica. Žene Santarema bile su, uglavnom, neukusne poput piva, ali Lokija kod suprotnog pola nijezanimala lepota: bilo je važno samo da njihova tela budu u razumnom radnom



stanju, i zdrava. Pronašao je kafanu, i skrasio se za to veče razmenjujućigadosti s Amerikancem. Kada se umorio od toga - nešto posle ponoći - kupioe flašu viskija i krenuo da potraži mesto za svoju uspaljenost.

Razroka žena spremala se da udovolji određenom Lokijevom hiru - onomkoji je odlučno odbijala sve dok je piće nije nateralo da odustane i od onomalo nade za dostojanstvoin koliko je imala - kada se začulo lupanje navratima.

„Jebeš ga“, reče Loki.„Si'“, reče žena. „Jebeš. Jebeš.“ Izgleda da je to bila jedina reč koju je

znala na nečemu što je podsećalo na engleski. Loki ju je ignorisao i otpuzao pijano do ruba uflekanog dušeka. Ponovo, lupanje na vratima.

„Ko je?“ reče on.„Senhor Loki?“ Glas iz hodnika pripadao je nekom dečaku.„Da?“ reče Loki. Pantalone su mu se zagubile medu izgužvanim

čaršavima. „Da? Šta hoćeš?“„ Mensagemreče dečak. „ Urgente. Urgente. “„Za mene?“ Pronašao je pantalone i navlačio ih je. Žena, nimalo

uznemirena zbog napuštanja, posmatrala ga je sa uzglavlja kreveta, igrajuči se praznom bocom. Zakopčavajući se, Loki ode od kreveta do vrata, u tri

koraka. Otključa ih. Dečak u mračnom hodniku bio je indijanskog porekla,sudeći po crnilu u njegovim očima, i tom posebnom sjaju kože. Bio je odevenu majicu sa motivom koka-kole.

„ Mensagem, senhor Loki“, reče on ponovo, „Bolnica. “Dečak je zurio kxaj Lokija u ženu na krevetu. Iscerio se od uha do uha

zbog njenog izmotavanja.„Bolnica?" reče Loki.„Si. Bolnica Sacrado Coraca de Maria."

To može biti samo Štumf, pomisli Loki. Ko bi inače još znao u ovom budžaku pakla da ga pozove? Niko. On spusti pogled na iscereno dete.

„Vem comigo”, reče dečak, „vem comigo. Urgcnte." „Ne“, reče Loki. „Ne idem. Ne sada. Razumeš? Kasnije. Kasnije."Dečak slegnu ramenima. „Ta morrendo“, reče on.„Umire?“ reče Loki.„Si. Ta morrendo."



„Pa, neka ga. Razumeš me? Vrati se i reci mu da neću doći dok ne budemspreman."

Ponovo, dečak slegnu ramenima. „E meu dinheiro?“ reče on, kada jeLoki krenuo da zatvori vrata.

„Idi do đavola”, odgovori Loki i zalupi ih dečaku u lice.Kada je, posle dva sata i jednog nezgrapnog čina bestrasnog seksa, Lokiotključao vrata, ustanovio je da mu se dete, kako bi se osvetilo, posralo na prag.

Bolnica Sacrado Coraca de Maria nije bilo mesto u kojem se trebalorazboleti; bolje, mislio je Loki dok se probijao prljavim hodnicima, umreti usopstvenom krevetu, dok ti društvo pravi samo rođeni znoj, nego doći ovamo.

Zadah sredstva za dezinfekciju nije mogao u potpunosti da maskira smradljudskog bola. Zidovi su njime bili prožeti; on je sačinjavao naslage nalampama, on se krutio na neopranim podovima. Šta se to dogodilo Štumfu da bi ga dovelo ovamo? Tuča u kafani, svađa sa svodnikom oko cene za ženu? Nemac je bio toliko prokleto blesav da ga ubodu u stomak zbog neketričarije. „Senhor Štumf?“ upitao je ženu u belom koju je susreo na hodniku.„Tražim Senhor Štumfa."

Zena odmahnu glavom i pokaza niz hodnik na muškarca iznurenog

izgleda, koji je zastao da pripali malu cigaru. On pusti bolničarkinu ruku i priđe čoveku. Ovaj je bio obavijen smrdljivim oblakom dima.

„Tražim Senhor Štumfa", reče on.Čovek ga pogleda upitno.„Vi ste Loki?“„Da.“„Ah.“On povuče dim iz cigare. Smrad izbačenog dima svakako bi i kod

najokorelijeg pacijenta doveo do povraćaja bolesti. „Ja sam doktor Edson

Kosta“, reče čovek i pruži Lokiju lepljivu ruku. „Prijatelj vas je čitave noćičekao da dođete.“

„Šta mu je?“„Povredio je oko“, odgovori Edson Kosta, očito ravnodušan prema

Štumfovom stanju. „I ima neke manje abrazije na šakama i licu. Ali ne danikome da mu priđe. Sam je sebe previo.“

„Zašto?" upita Loki.



Doktor je izgledao usplahireno. „Plaća da bude smešten u čistu sobu.Puno plaća. Ja ga onda smestim. Hoćete da ga vidite? Možda da gaodvedete?“ „Možda“, reče Loki, bez oduševljenja.

„Njegova glava...“ reče doktor. „On uobražava."

Ne ponudivši dalja objašnjenja, čovek krenu ispred njega prilično brzo,ostavljajući za sobom duvanski dim. Put koji je vodio izvan glavne zgrade i preko malog unutrašnjeg dvorišta okončao se u sobi sa staklenim umetkom uvratima.

„Evo“, reče doktor. „Vaš prijatelj. Vi mu recite", reče on dok je odlazio,„da plati još, inače sutra ide.“

Loki virnu kroz staklo. Mlečnobela soba bila je prazna, izuzev kreveta istočića, osvetljena istim sumornim svetlom koje je proklelo svaki bedni

centimetar ove ustanove. Štumf nije bio na krevetu, već je čučao na podu uuglu, sobe. Levo oko bilo mu je prekriveno ispupčenom gazom, koju je namestu držao zavoj nestručno omotan oko njegove glave.

Loki je gledao čoveka prilično dugo pre nego što je Štumf osetio da ga posmatraju. Podigao je lagano pogled. Njegovo zdravo oko.kao da želi danadoknadi gubitak svog kompanjona, kao da se nadulo do svoje dvostruke prirodne veličine. U njemu se nalazilo dovoljno straha i za njega i zanjegovog blizanca; šta više, za tuce očiju.

Oprezno, kao čovek čije su kosti tako krte da se plaši da će ih malo jačidah skršiti, Štumf se pridiže uz zid i priđe vratima. Nije ih otvorio, već seobratio Lokiju kroz staklo.

„Zašto nisi došao?" reče on.„Tu sam.“„Ali ranije“ reče Štumf. Lice inu je bilo sirovo, kao da su ga tukli.

„Ranije.“ „Imao sam posla“, uzvrati Loki.„Šta ti se dogodilo?“„Istina je, Loki“, reče Nemac, „sve je istina.“

„O čemu ti to?“„Tetelman mi je rekao. Čerikovo bulažnjenje. O izgnanicima. Istina je.

Nameravaju da nas prognaju.“„Sada nismo u džungli“, reče Loki. „Ovde nemaš čega da se plašiš.“„O, da“, reče Štumf, a ono razrogačeno oko bilo je razrogačenije nego

ikad.„0, da! Video sam ga...“„Koga?“



„Starešinu. Iz sela. Bio je ovde.“„Smešno.“

Bio je ovde, đavo da te nosi“, odgovori Štumf.„Stajao je tu gde ti stojiš.Gledao me kroz staklo.“

„Suviše si pio.“„To se desilo Čeriku, a sada se dešava meni. Učinili su mi životnemogućim..."

Loki frknu. „Ja nemam nikakvih problema“, reče on.„Neće te pustiti da pobegneš", reče Štumf. „Niko od nas neće pobeći.

Osim ako se ne iskupimo."„Moraš da isprazniš sobu“, reče Loki, bez želje da sluša još ovog

bulažnjenja. „Rečeno mi je da do jutra moraš da izađeš.“

„Ne“, reče Štumf. „Ne mogu da odem. Ne mogu da odem.“„Nemaš čega da se plašiš.“„Prašina", reče Nemac. „Prašina u vazduhu. Iseći će me. Upao mi je trun

u oko - običan trun - i oko je smesta počelo da mi krvari kao da nikada neće prestati. Jedva mogu da legnem, čaršav je kao krevet od eksera. Osećamtabane kao da će mi se raspući. Moraš mi pomoći.“

„Kako?“ reče Loki.„Plati im za sobu. Plati im tako da mogu da ostanem dok ne dovedu

specijalistu iz Sao Luisa. Onda se vrati u selo, Loki. Vrati se i reci im. Ja neželim zemlju. Reci im da je ja više ne posedujem.“

„Vratiću se“, reče Loki, „ali kad mi to bude odgovaralo.“„Moraš poći brzo", reče Štumf. „Reci im da me puste na miru.“

Najednom, izraz delimično maskiranog lica se izmeni i Štumf pogleda krajLokija u neki prizor niz hodnik. Sa njegovih usta, oklembešenih od straha,začu se mala reč: „Molim.“

Loki se okrenu, zbunjen čovekovim izrazom lica. Hodnik je bio prazan,

izuzev debelih moljaca koji su opsedali sijalicu.„Ovde nema ničega...“ rečeon i okrenu se prema vratima Štumfove sobe. Na armiranom staklu prozoraasno su se videli otisci dva krvava dlana.

„On je ovde“, reče Nemac, zureći ukočeno u čudo stakla koje krvari.Loki nije morao da pita ko. On podiže ruku da dodirne tragove. Otisci, jošvlažni, bili su na njegovoj strani stakla, ne na Štumfovoj.

»Bože moj“, prodahta on. Kako je iko mogao da se provuče između njega



i vrata i da ostavi tu otiske, da bi ponovo kliznuo u tom kratkom trenu kolikoe njemu bilo potrebno da se obazre? To je prkosilo razumu. On ponovo

pogleda niz hodnik. I dalje je bio pust. Samo sijalica - blago zaljuljana, kaoda ju je zahvatio lahor nečijeg prolaska - i krila moljaca, u šapatu.„Šta se

dešava?“ prodahta Loki.Štumf, opčinjen otiscima, lako dodirnu staklo vršcima prstiju. Pri dodiru,na prstima mu procveta krv, čiji tragovi kliznuše niz staklo. On ne ukloni prste, već se zagleda kroz njih u Lokija, sa očajem u oku.

„Vidiš?“ reče on, veoma tiho.„Šta to ti izvodiš?“ reče Loki, podjednako prigušenim glasom.„Ovo je

nekakav trik.“„Ne.“

„Nemaš ti Čerikovu bolest. Ne možeš da je imaš. Nisi ih dodirnuo.Složili smo se oko toga, đavo da te nosi“, reče on, uspaljenije.„Čerik ih je dodirnuo,mi nismo.“

Štumf je uzvratio Lokiju pogledom, sa nečim sličnim sažaljenju u licu.„Pogrešili smo“, reče on blago. Njegovi prsti, koje je sada sklonio sa

stakla, i dalje su krvarili, kapali mu po nadlanicama i niz ruke.„Ovo nijenešto što možeš silom naterati na poslušnost, Loki. Izmaklo narn je iz ruku.“On podiže svoje krvave prste, osmehujući se. „Vidiš?“ reče.

Nemčev iznenadni, fatalistički mir preplaši Lokija. On posegnu zakvakom vrata i protrese je. Soba je bila zaključana. Ključ je bio unutra, gdee Štumf i platio da bude.

„Ostani napolje“, reče Štumf.„Dalje od mene.“Osmeh mu je nestao. Loki udari ramenom u vrata.„Dalje od mene, rekao sam“, viknu Štumf, kreštavim glasom. On

uzmaknu od vrata kada je Loki ponovo naleteo na njih. A onda, videvši da će brava ubrzo popustiti, on pozva u pomoć. Loki se nije obazirao, već je

nastavio da se baca na vrata. Začu se zvuk cepanja drveta. Negde u blizini, Loki ču ženski glas, podignut kao odgovor na Štumfove

pozive. Nije važno: spustiće on šake na Nemca pre nego što pomoć budemogla da stigne, a onda, tako mu Boga, zbrisaće i poslednji trag osmeha sa bitanginih usana. On se baci na vrata sa većim žarom; iznova, i iznova. Vrata popustiše.

U antiseptičnoj čauri svoje sobe, Štumf oseti prvi nalet nečistog vazduha



spoljnog sveta. U njegovo priručno pribežište prodro je samo laki lahor, alion je na svojim leđima nosio otpatke sveta. Čađ i seme, perut iščešanu sahiljadu skalpova, paperje, pesak i slepljene dlake; svetli prah sa moljčevihkrila. Čestice tako male da je ljudsko oko moglo da ih vidi samo u zraku

bele sunčeve svetlosti; svaka kao majušna, uskovitlana trun sasvim bezopasna za većinu živih organizama. Ali, ovaj oblak bio je za Štumfasmrtonosan; za nekoliko sekundi, njegovo telo postade polje puno majušnih,izdašnih rana.

On vrisnu i potrča prema vratima da ih ponovo zalupi, bacivši se u daždminijaturnih brijača, od kojih ga je svaki posekao. Kada je pritisnuo vrata da bi sprečio Lokija da uđe, povređena ruka mu je eruptirala. Ionako je bilo previše kasno da zadrži Lokija napolju. Čovek je širom otvorio vrata, i sada

e stupao kroz njih, a svaki njegov pokret izazivao je novu struju vazduhakoja je sekla Štumfa. On zgrabi Nemca za ručni zglob. Na njegov dodir, kožase otvori kao ispod noža.

Iza njega, neka žena užasnuto kriknu. Loki, shvativši da Štumf više nijesposoban da se pokaje za svoj smeh, pusti čoveka. Prekriven posekotinamana svakom izloženom delu tela, i stičući nove svakog trena, Štumf se zateturaunazad, slepo, i pade kraj kreveta. Ubilački vazduh sekao ga je dok je tonuo;sa svakim bolnim drhtajem, budio je nove vrtloge i virove da ga otvaraju.

Pepeljast u licu, Loki uzmače sa mesta gde je telo ležalo, i istetura se uhodnik. Zaprečila ga je gomila posmatrača; oni se, međutim, razdvojiše nanjegovo približavanje, isuviše zastrašeni njegovom korpulencijom i mahnitimizrazom na licu da bi ga zaustavili. On se vrati istim putem kojim je i došaokroz lavirint ispunjen mirisom bolesti, prešavši preko malog dvorišta ivrativši se u glavnu zgradu. Načas je uhvatio pogledom Edsona Kostu kakožuri za njim, ali nije se zadržao da bi objašnjavao.

U predvorju, koje je, uprkos kasnom satu, bilo puno žrtava ovoga ili

onoga, njegov izmučeni pogled pade na jednog malog dečaka, koji je sedeo umajčinom krilu. Očito je povredio stomak. Košulja, koja mu je bila prevelika, bila je natopljena kjvlju; lice mu je bilo natopljeno suzama. Majkanije podigla pogled dok je Loki prolazio kroz gužvu. Dete, međutim, jeste.Podiglo je glavu kao da zna da se Loki sprema da prođe, i ozareno mu seosmehnulo.



U Tetelmanovoj radnji nije bilo nikoga koga je Loki poznavao; a sve odinformacija što je mogao da iznudi od najamnih radnika, koji su većinom bili previše pijani da bi mogli da stoje, bilo je da se njihov gazda prethodnogdana zaputio u džunglu. Loki je prikupio najtreznijeg od njih i ubedio ga

pretnjama da ga prati natrag u selo kao prevodilac. Nije imao pravu idejukako da se pomiri sa plemenom. Bio je samo siguran da mora da ih ubedi dae nedužan. Najzad, moliće ih, on nije ispalio ubilački hitac. Bilo je

nesporazuma, svakako, ali on Ijude ni na koji način nije povredio. Kako ondaoni mogu, sasvim svesno, da se zavere da bi povredili njega? Ako zahtevajunekakvu nadoknadu od njega, on bi bio voljan da udovolji njihovimzahtevima. I zaista, zar u takvom činu ne bi bilo i izvesnog zadovoljstva. Nedavno je video toliko patnji. Želeo je da sebe pročisti od toga. Sve što

zatraže, u razumnim granicama, on če prihvatiti; bilo šta, samo da izbegne daumre kao ostala dvojica. Čak će vratiti i zemlju.Bila je to teška vožnja, a njegov mrzovoljni kompanjon žalio se često i

nesuvislo. Loki se pravio da ga ne čuje. Nije imao vremena za gubljenje. Njihovo bučno napredovanje, uz pritužbe motora džipa na svaku novuakrobatiku koja je od njega zahtevana, oživelo je džunglu svuda oko njih,repertoar zavijanja, hučanja i kreštanja. Bilo je to užurbano, gladno mesto, pomislio je Loki: i prvi put otkad je kročio nogom na potkontinent, osetio je

gnušanje prema njemu iz dubine srca. Ovde nije bilo mesta razumnomsagledavanju događaja; jedino čemu je mogao da se nada bilo je da mu sedopusti mali predah između dva prljava cvetanja.

Pola sata pre spuštanja noći, iscrpljeni putovanjem, došli su do ruba sela.Mesto se nije nimalo izmenilo za onih nekoliko bednih dana otkad je poslednji put bio tu, ali prsten koliba očito je bio napušten. Vrata su zjapila;zajednička ognjišta, neprestano upaljena, bila su u pepelu. Nije bilo ni detetani praseta koje bi ga pogledalo dok je išao kroz naselje. Kada je stigao do

središta prstena, stao je i pogledao oko sebe u potrazi za nekakvimobjašnjenjem onoga što se ovde dogodilo. Ali, nije našao ništa. Od premorae postao ludo odvažan. Prikupivši svoju razlomljenu snagu, on povika u

tišini:„Gde ste?“ Dva blistavocrvena makaoa, sa prst-krilima, uzleteše uz

kreštanje sa drveća na drugoj strani sela. Nekoliko trenutaka kasnije, nekaljudska prilika izroni iz čestara balse i džakarande. To nije bio pripadnik



plemena, već Dansi. Zastao je pre nego što se sasvim pokazao; onda, kada je prepoznao Lokija, na licu mu se pojavi široki osmeh i on istupi u naselje. Izanjega, rastinje se treslo dok su se i drugi probijali.

Tetelman je bio tamo, kao i nekoliko Norvežana, koje je vodio čovek po

imenu Bjernstrem, koga je Loki jednom sreo u trgovačkoj postaji. Njegovolice, ispod pramena suncem izbeljene kose, podsećalo je na kuvanog jastoga.„Bože moj“, reče Tetelman, „šta ćeš ti ovde?“„Ja bih tebi mogao da postavim isto pitanje", odgovori Loki osorno.Bjernstrem mahnu svojoj trojici kompanjona da spuste podignute puške i

krenu napred, sa umirujućim osmehom.„Gospodine Loki“, reče Norvežanin, pruživši mu ruku u kožnoj rukavici.

„Baš dobro što smo se sreli.“

Loki spusti pogled na umazanu rukavicu s gađenjem, a Bjernstrem je, sasamoprekornim pogledom, skinu. Ruka ispod nje bila je prastara.„Izvinjavam se“, reče on.„Radili smo.“„Šta to?“ upita Loki, dok mu se kiselina iz stomaka dizala natrag u grlo.Tetelman pljunu.„Indijance“>reče on.„Gde je pleme?" reče Loki.Ponovo, Tetelman: „Bjernstrem tvrdi da on ima prava na ovu teritoriju..."„Pleme“, insistirao je Loki. „Gde su oni?“

Norvežanin se igrao rukavicom.„Jeste li ih potplatili da odu, šta li?“ upita Loki.„Ne baš“, odgovori Bjemstrem. Njegov engleski, kao i njegov profil, bio

e besprekoran.„Povedite ga“, predloži Dansi sa izvesnim entuzijazmom. „Neka sam

vidi.“Bjernstrem klimnu glavom. „Zašto ne?“ reče. „Ne dirajte ništa, gospodine

Loki. I recite svom nosaču da ostane gde je.“Dansi se već okrenuo i pošao u čestar; sada Bjernstrem učini to isto,

povevši Lokija kroz naselje prema prolazu izdubljenom u gustom rastinju.Loki jedva da je mogao da održi korak; udovi su mu bili sve nevoljniji sasvakim novim korakom. Zemlja je bila jako utabana duž ove staze.Razbacano lišće i cveće orhideja bilo je ugaženo u vlažno tle.

Iskopali su jamu na maloj čistini ni stotinu jardi od naselja. Nije bila



duboka, ta jama, a ni mnogo velika. Pomešani mirisi kreča i petrolejaonemogućavali su sve ostale mirise.

Tetelman, koji je stigao do čistine pre Lokija, stade kako ne bi prišaorubu rupe u zemlji, ali Dansi se nije toliko skanjivao. On je otišao okolo, do

suprotne strane jame i pozvao rukom Lokija da pogleda sadržinu.Pleme se već raspadalo. Ležali su tamo gde su bili bačeni, u mešavinigrudi.guzova, lica i udova, a tela su im tu i tamo bila ljubičasta i crna. Muvesu se rojile u vazduhu iznad njih.

„Za nauk“, prokomentarisa Dansi.Loki je samo gledao kako Bjernstrem obilazi oko jame na drugu stranu,

da se pridruži Dansiju.„Svi do jednog?" upita Loki.

Norvežanin klimnu glavom. „Jednim jedinim potezom“, reče on,izgovorivši svaku reč sa uznemirujućom preciznošću.„Ćebad“, reče Tetelman, navevši oružje ubistva.„Ali tako brzo...“ promrmlja Loki.„Veoma efikasno“, reče Dansi. „I teško za dokazivanje. Ako iko ikad

uopšte bude pitao.“„Bolest je prirodna“, primeti Bjernstrem. „Da? Kao drveće.“Loki lagano odmahnu glavom, dok su ga oči peckale.

„Čuo sam dobre stvari o vama“, reče mu Bjernstrem. „Možda bismomogli da sarađujemo.“

Loki nije ni pokušao da odgovori. Ostali u Norvežaninovoj grupi položilisu puške i vratili se poslu, premeštajući još nekoliko tela koliko je ostalo dase baci među njihove drugove sa napuštene hrpe kraj jame. Loki je mogao davidi dete u gomli, i starca, koga su grobari upravo podizali. Leš je izgledaokao da nema zglobova dok su ga bacali preko ivice rupe. Smandrljao se niz plitku kosinu i ostao da leži licem okrenutim naviše,sa rukama raširenim s

obe strane glave u gestu potčinjavanja, ili isključivanja. Bio je to starešina,naravno, sa kojim se Čerik suočio. Dlanovi su mu još bili crveni. Naslepoočnici je imao urednu rupu od metka. Bolest i beznadežnost očito nisu bili sasvim efikasni.

Loki je posmatrao kako sledeće telo bacaju u masovnu grobnicu, a zatimi treće posle njega.

Bjernstrem, koji se zadržao na suprotnoj strani jame, palio je, cigaretu. On



uhvati Lokijev pogled.„Tako to ide“, reče on.Iza Lokija, progovori Tetelman.„Mislili smo da se nećeš vratitf, reče on, pokušavši možda da se izvini za

svoj savez sa Bjernstromom.„Štumf je mrtav“, reče Loki.„Pa, znači da ima još manje za deobu', reče Tetelman, priđe mu i stavi

ruku na rame. Loki tiije odgovorio; samo je zurio u tela, koja su sada prekrivali krečom, sporo registrujući toplinu koja mu je curkala niz telo samesta gde ga je Tetelman dodirnuo. Sa gađenjem, čovek ukloni šaku, buljećiu sve veću krvavu mrlju na Lokijevoj košulji.



SUMRAK KRAJ KULA

Ispostavilo se da su Mironenkove fotografije koje su pokazali Balardu uMinhenu daleko od istruktivnih. Samo dve su prikazivale KGB-ovca potpunos lica; a većina ostalih bila je mutna i zrnasta, što je otkrivalo njihovo tajno poreklo. Balarda to nije previše zabrinjavalo. Znao je iz dugog i povremeno

gorkog iskustva da je oko i previše spremno da bude obmanuto; ali postojalasu druga svojstva - ostaci čula koje je moderan život učinio prevaziđenim -koja je naučio da uključi u igru, tako da mu omoguće da nanjuši i najmanjunaznaku izdaje. To su bili talenti koje će upotrebiti kada se susretne saMironenkom. Sa njima, iščupaće istinu od tog čoveka.

Istinu? Naravno, u tom grmu je i ležao zec, jer u ovom kontekstu, zar iskrenost nije bila nestalna stvar? Sergej Zaharevič Mironenko bio je vođasekcije u Direktoratu S KGB-a jedanaest godina, sa pristupom

najprivilegovanijim informacijama o rasporedu sovjetskih ilegalaca nazapadu. U nekoliko skorašnjih nedelja,međutim,stavio je britanskoj Službi za bezbednost do znanja da je nezadovoljan svojim sadašnjim gazdama, i da želida prebegne. Za složene napore koji će morati da se učine u njegovu korist, predložio je da postupa kao agent unutar KGB-a u periodu od tri meseca, posle kog perioda će biti privijen na grudi demokratije i skriven tamo gde ganjegovi osvetnički nastrojeni gospodari nikada neće pronaći. Zapalo jeBalardu da se sastane sa Rusom licem u lice, u nadi da ustanovi je li

Mironenkov prebeg od ideologije stvaran ili lažan. Odgovor se neće pronaćina Mironenkovim usnama, znao je Balard, već u nekoj nijansi u ponašanjukoju će samo instinkt moći da shvati.

Postojalo je vreme kada bi Balard takvu zagonetku smatrao fascinantnom;kada bi se svaka njegova budna misao vrtela oko raspleta koji ga čeka. Alitakva posvećenost pripadala je čoveku ubeđenom da njegovi postupci imajunekakav značajan učinak na svet. Sada je bio mudriji. Agenti istoka i zapada



radili su svoj tajni posao iz godine u godinu. Smišljali su; planirali; povremeno (mada retko), prolivali su krv. Postojali su debakli, pogodbe iminorne taktičke pobede. Ali na kraju svega, stvari su bile sasvim iste kao iuvek.

Ovaj grad, na primer. Balard je prvi put došao u Berlin u aprilu 1969.Imao je dvadeset devet godina, tek što je došao sa intenzivne obuke, spremanda malo poživi. Ali ovde se nije osećao lagodno. Ustanovio je da je gradneprivlačan; često bezličan. Tek mu je Odel, njegov kolega u te prve dvegodine, dokazao da je Berlin vredan privrženosti, i kada je Balard jednomodlepio za njim, biio je to za čitav život. Sada se više osećao kod kuće uovom podeljenom gradu nego ikada u Londonu. Njegova nelagodnost,neuspeli idealizam i - možda najakutnije od svega - njegova strašna izolacija,

poklapali su se sa njegovima. On i grad, ustrajni u pustari mrtve ambicije.Pronašao je Mironenka u Galeriji Germelde, i da,fotografija jeste slagala.Rus je izgledao starije od svojih četrdeset šest godina, i bolesnije nego na timukradenim portretima. Nijedan od njih nije pokazao nikakav znak prepoznavanja. Tumarali su po izložbi punih pola sata, a Mironenko jeiskazivao akutno, i očito nepatvoreno interesovanje za izložene radove. Tek kada su se oba čoveka uverila da ih ne posmatraju, Rus je napustio zgradu i poveo Balarda u učtiva predgrađa Dalema prema zajednički dogovorenoj

bezbednoj kući. Tamo, u maloj i nezagrejanoj kuhinji, seli su i razgovarali.Mironenko je nesigurno baratao engleskim, ili je tako bar izgledalo, mada

e Balard imao utisak da je njegovo upinjanje za značenjem pre taktičko negogramatičko. On je mogao da predstavi istovetnu fasadu u Rusovoj situaciji;retko je škodilo da čovek izgleda manje kompetentan nego što zaista jeste.Ali uprkos poteškoćama koje je imao u izražavanju, Mironekova priznanja bila su nedvosmislena.

„Više nisam komunista“, izjavio je jasno,„nisam član partije - ne ovde...”

on stavi tu pesnicu na prsa, „već mnogo godina.“On izvuče beličastu maramicu iz džepa kaputa, skinu jednu rukavicu i

odvi bočicu tableta iz prevoja maramice.„Oprostite“, reče on dok je istresao tablete iz bočice. „Imam bolove. U

glavi; u rukama."Balard sačeka dok ovaj nije progutao lek, a onda upita: „Zašto ste počeli

da sumnjate?"



Rus vrati bočicu i maramicu u džep, širokog lica lišenog svakog izraza.„Kako to čovek izgubi svoju... veru?“ reče on. „Jesam li ja to video

previše? Ili premalo, možda?“On pogleda Balardovo lice kako bi video da li su mu jasne njegove

oklevajuće reči. Ne naišavši na razumevanje, on pokuša ponovo.„Mislim da je čovek koji ne veruje da je izgubljen, izgubljen."Paradoks je bio elegantno iskazan; Balardovo podozrenje u Mironenkovo

stvarno vladanje engleskim bilo je potvrđeno.„Jeste li izgubljeni sada?“ upita Balard.Mironenko ne odgovori. Skinuo je i drugu rukavicu i zurio je u šake. Kao

da pilule koje je progutao nisu olakšale bol na koji se žalio. Stisnuo je pesnice i opružio ih kao čovek koji trpi od artritisa i ispituje napredovanje

svog stanja. Ne podižuči pogled, on reče:„Učili su me da Partija ima rešenje za sve. To me je oslobodilo straha.“„A sada?“

„Sada?“ reče on.„Sada pomišljam na čudne stvari. Dolaze mi niotkuda..."„Nastavite“, reče Balard.

Mironenko se uzdržano osmehnu. „Mora da me znate do srži, da? Čak iono o čemu sanjam?“

„Da“, reče Balard.

Mironenko klimnu glavom. „Kod nas bi bilo isto tako“, reče. Onda, posle pauze: „Ponekad sam mislio da ću se raspući. Razumete li šta kažem? Pukao bih, zato što je u meni takav gnev. A zbog toga se plašim, Balarde. Mislitn daće videti koliko ih mrzim.“ On podiže pogled prema svom isledniku. „Morate biti brzi“, reče on, „ili će me otkriti. Pokušavam da ne pomišljam na ono što bi mogli da mi urade.“ Ponovo, on zastade. Svaki trag osmeha, koliko godneveselog, nestao je. „Direktorat ima Sekcije za koje čak ni ja nisam znao.Specijalne bolnice, gde niko ne može da ide. Itnaju oni načine da čovekovu

dušu slome u komadiće.“Balard, praktičan kao i uvek, zapita se nije li Mironenkov rečnik isuviše

pretenciozan. U rukama KGB-a, sumnjao je da bi on mislio na održanje svojeduše. Najzad, telo je ono što ima nervne završetke.

Razgovarali su sat ili duže, i razgovor se kretao između politike i ličnih prisećanja, između trivijalnosti i ispovedanja. Na kraju sastanka, Balard nije



više ni najmanje sumnjao u Mironenkovu antipatiju prema svojim šefovima.On je bio, kao što je i rekao, čovek bez vere.

Sutradan se Balard sastao sa Kripsom u restoranu kod hotela Švajcerhof i podneo usmeni raport o Mironenku.

„Spreman je i čeka. Ali insistira na tome da se brzo odlučimo.“„Sigurno", reče Krips. Danas ga je mučilo njegovo stakleno oko; od hladnogvazduha, objasnio je, postalo je usporeno. Kretalo se malo sporije odnjegovog pravog oka, i Krips je povremeno morao da ga gurne vrškom prstada bi se pokrenulo.

»Nećemo na brzinu da donosimo nikakvu odluku“, reče Krips.„U čemu je problem? Ja nimalo ne sumnjam u njegovu predanost; ili u

njegovo očajanje.“

„Tako si već rekao“, odgovori Krips. „Hoćeš nešto za dezert?“„Zar sumnjaš u moju procenu? Je li u tome stvar?“„Uzmi nešto slatko za kraj, da se ne osećam kao poslednji bednik.“

„Misliš da se varam, zar ne?“ insistirao je Balard. Kada Krips nije odgovorio,Balard se nagnu preko stola. „Misliš, zar ne?“

„Samo kažem da ima razloga za oprez“, reče Krips. „Ako konačnoodlučimo da ga preuzmemo, Rusi će biti veoma uznemireni. Moramo bitisigurni da je pogodba vredna lošeg vremena koje donosi sa sobom. Stvari su

trenutno prilično nestabilne.“„A kada nisu?“ odgovori Balard.„Reci mi za vreme kada u izgledu nije

bila neka kriza.“ On se zavali natrag u stolicu i pokuša da pročita Kripsovolice. Njegovo stakleno oko, ako išta, bilo je iskrenije nego pravo.

„Muka mi je od ove prokelte igre“, promrmlja Balard.Stakleno oko se okrenu. „Zbog Rusa?“„Možda.“„Veruj mi“, reče Krips, „imam dobre razloge da budem oprezan sa tim

čovekom."„Navedi jedan.“„Nema ničeg potvrđenog.“„Šta imaš o njemu?“ bio je uporan Balard.„Kao što kažem, glasine", odgovori Krips.„Zašto ja o tome nisam bio izvešten?“Krips jedva primetno odmahnu glavom. „To je sada akademsko pitanje“,



reče. „Doneo si dobar izveštaj. Samo hoću da shvatiš da, ukoliko se stvari ne budu odvijale onako kako ti misliš da bi trebalo,to nije zbog toga što tvojoj proceni nije ukazano poverenje."

„Shvatam.“

„Ne, ne shvataš", reče Krips. „Oećaš se kao mučenik; a ja te zbog toga nekrivim u potpunosti.“„I šta sad? Treba li da zaboravim da sam ikada upoznao tog čoveka?“„Ne bi škodilo“, rece Krips.„Daleko od očiju, daleko od srca.“

Krips očito nije verovao da će Balard poslušati njegov savet. Iako seBalard nekoliko puta u toku sledeće nedelje diskretno raspitivao zaMironenkov slučaj, bilo je jasno da je njegov uobičajeni krug ljudi za kontakt

bio upozoren da ćuti.Kako se ispostavilo, prva novost o slučaju stigla je do Balarda prekostranica jutarnjih novina, u članku o telu pronađenom u kući blizu stanice naKajzer Damu. Dok je to čitao, on nije mogao nikako da zna na koji je način ta priča povezana sa Mironenkom, ali u članku je bilo dovoljno detalja daizazove njegovo interesovanje. Pod jedan, podozrevao je da je kuću iz članka povremeno koristila Služba; pod dva.članak je opisivao kako su dvaneidentifikovana čoveka gotovo bila uhvaćena dok su premeštala telo, što je

dalje nagoveštavalo da u pitanju nije bio zločin iz strasti.Oko podne, otišao je da vidi Kripsa u njegovoj kancelariji, u nadi da će

ga navesti da mu pruži kakvo objašnjenje, ali Krips nije bio slobodan, niti će biti, objasnila je njegova sekretarica, do daljeg; pojavile su se stvari zbogkojih je morao da se vrati u Minhen. Balard je ostavio poruku da želi darazgovara sa njim kada se bude vratio.

Kada je ponovo stupio na hladan vazduh, shvatio je da je stekaoobožavaoca; čoveka suvonjavog lica čija se kosa proređivala na zaliscima,

ostavljajući smešan prainen spreda, na rubu. Balard ga je znao iz viđenja kodKripsa, ali nije mogao lice da spoji sa imenom. Ono mu je brzo rečeno.

„Sakling", reče čovek.„Naravno“, reče Balard. „Zdravo.“„Mislim da bi možda trebalo da porazgovaramo, ako imaš malo

vremena“, reče čovek. Glas mu je bio stegnut kao i crte lica; Balardu nijenimalo bilo do njegovih ogovaranja. Spremao se da odbije ponudu,kada



Sakling reče: „Pretpostavljam da si čuo šta se desilo sa Kripsom."Balard odmahnu glavom. Sakling, oduševljen što poseduje takav grumen

zlata, ponovi: „Treba da porazgovaramo.“Hodali su ulicom Kantštrase prema zoološkom vrtu. Ulica je bila puna

pešaka koji su izašli na ručak, ali Balard jedva da ih je primećivao. Pričakoju mu je Sakling pripovedao dok su hodali zahtevala je njegovu punu iapsolutnu pažnju.

Bila je jednostavna. Krips je, izgleda, dogovorio sastanak sa Mironenkomkako bi lično procenio Rusov integritet. Kuća u Šenbergu odabrana za tajsusret korišćena je u nekoliko ranijih prilika i dugo su je smatrali jednom odnajbezbednijih lokacija u gradu. Ipak, prethodne večeri nije se pokazala kaotakva. Očigledno su Ijudi iz KGB-a pratili Mironenka do kuće, a onda

pokušali da rasture žurku. Nije bilo nikoga ko bi posvedočio šta se potomdogodilo - oba čoveka koji su išli sa Kripsom, jedan od njih stari Balardovkolega Odel - bila su inrtva, sam Krips bio je u komi.

„A Mironenko?“ upita Balard.Sakling slegnu rainenima.„Verovatno su ga vratili u otadžbinu“, reče on.Balard uhvati kod čoveka naznaku obmane.„Dirnut sam što me izveštavaš", reče on Saklingu. „Ali zašto?“„Ti i Odel ste bili prijatelji, zar ne?“ dođe odgovor. „Pošto je i Krips

otpao, više ih nemaš mnogo.“„Ma nije valjda.“„Bez uvrede“, reče Sakling žurno.„Ali bije te glas da si otpadnik.“„Pređi na stvar“, reče Balard.„Nema na šta da pređem", protestovao je Sakling.„Samo sam mislio da bi

voleo da znaš šta se desilo. Ovde ja isturam vrat.“„Lep pokušaj“, reče Balard. On stade. Sakling je prešao još korak ili dva

pre nego što se okrenuo i zatekao Balarda kako mu se ceri.

„Ko te je poslao?“„Niko me nije poslao“, reče Sakling.„Pametno, slati dvorske glasine. Zamalo nisam progutao. Veoma si

ubedljiv" Na Saklingovom licu nije bilo dovoljno sala da sakrije tik na njegovom

obrazu.„Za šta me to sumnjiče? Misle li da sam se zaverio sa Mironenkom, je li



to? Ne, ne bih rekao da su toliko glupi.“Sakling zavrte glavom, kao doktor u prisustvu neke neizlečive bolesti.

„Voliš da stvaraš neprijatelje“, reče on.„Profesionalni rizik. Neću nimalo nemirnije spavati zbog toga. Niti mi se

to dešava.“„Osećaju se promene u vazduhu“, reče Sakling. „Postaraću se da irnašspremne odgovore."

„Jebeš odgovore“, reče Balard ljubazno. „Mislim da je vreme da otkrijem prava pitanja.“

Slanje Saklinga da ga ispipa zaudaralo je na očajanje. Želeli suinformacije iznutra; ali o čemu? Zar su mogli ozbiljno da veruju da je on na

neki način umešan sa Mironenkom; ili još gore, sa samim KGB-om? On pustida njegovo gnušanje oslabi; ono je podizalo isuviše blata sa dna, a njemu je bila potrebna bistra voda ako želi da pronađe izlaz iz ove zbrke. U jednom pogledu, Sakling je bio savršeno u pravu: on jeste iinao neprijatelje, a saKripsom onemogućenim, bio je ranjiv. U takvim okolnostima, postojale sudve mogućnosti za akciju. Mogao je da se vrati u London, pa da se tamo pritaji, ili da sačeka u Berlinu i vidi kakav će manevar pokušati sledeći put.On se odluči za potonje. Privlačnost igranja žmurke brzo se tanjila.

Kada je skrenuo severno, na Lajbnicštrase, uhvatio je odraz čoveka sasivim kaputom u izlogu radnje. Bilo je to samo na tren, ne duže, ali osećao jeda zna lice tog tipa. Zar su inu dodelili psa stražara, zapitao se? On se okrenui pogleda čoveka u oči, zadržavši pogled. Osumnjičeni je izgledao postiđeno,i odvratio je pogled. Predstava, možda; a onda opet, možda i ne. Nevažno, pomislio je Balard. Neka ga posmatraju koliko god žele. Nije ni za šta kriv.Ako takvo stanje uopšte postoji sa ove strane bezumlja.

Čudna sreća snašla je Sergeja Mironenka; sreća koja je došla bez uzrokai razloga i ispunila mu srce toliko da se prelivala.

Još koliko prethodnog dana, okolnosti su izgledale neizdrživo. Bolovi unjegovim šakama, glavi i kičmi uporno su se pogoršavali, a sada ih je pratio isvrab toliko zahtevan da je on morao da odseče nokte sve do mesa kako bisebe sprečio da se ozbiljno ne povredi. Njegovo telo, zaključio je, pobunilose protiv njega. Tu je misao pokušao da objasni Balardu: da je odvojen od



samog sebe, i da se plaši da će biti rastrgnut. Ali danas, taj strah je nestao.Ali ne i bolovi. Oni su, štaviše, bili još gori nego juče. Tetive i ligamenti

boleli su ga kao da su bili istrošeni izvan granica za koje su bili sazdani; nasvim zglobovima imao je modrice, tamo gde se krv prelila preko svojih obala

ispod kože. Ali taj osećaj neposredne pobune nestao je, da bi ga zameniosanjivi mir. A u srcu, takva sreća.Kada je pokušao da ponovo razmisli o nedavnim događajima, da iznađe

šta je dovelo do te transformacije, pamćenje ga je varalo. Pozvali su ga da sesastane sa Balardovim šefom; toga se sećao. Da li je otišao na sastanak, nije. Noć je bila nepoznanica.

Balard će znati kako stvari stoje, rezonovao je on. Zavoleo je Engleza i poverovao mu od samog početka, osetivši da su, uprkos mnogim razlikama

među njima, njih dvojica slični. Ako pusti da ga vode instinkti, pronaći ćeBalarda, u to je bio siguran. Bez sumnje, Englez će biti iznenađen kada ga bude video; isprva možda i ljut. Ali, kada bude ispričao Balardu za svojunovootkrivenu sreću, nametljivost će mu svakako biti oproštena?

Balard je kasno večerao, pio još duže u Prstenu, malom baru za travestitegde ga je Odel prvi put odveo pre gotovo dve decenije. Nema sumnje da jenamera njegovog vodiča bila da dokaže sopstvenu sofisticiranost pokazujući

svom friškom kolegi dekadenciju Berlina, ali Balard, iako nikada nije osetioseksualni frisson u društvu klijentele Prstena, smesta se tu osetio kao kodkuće. Njegova neutralnost bila je poštovana; niko nije pokušao da ga saleće.Prosto su ga puštali da pije i posmatra paradu polova u prolazu.

Večerašnji dolazak ovamo prizvao je duha Odela, čije će ime sada bitiizbrisano iz razgovora zbog umešanost u stvar sa Mironenkom. Balard je većvideo takav proces na delu. Istorija nije opraštala neuspeh, osim ako je ovaj bio toliko dubok da poprimi neku vrstu veličanstvenosti. Za razne Odele u

svetu - ambiciozne ljude koji su se, bez mnogo sopstvene krivice, našli ućorsokaku odakle im nije bilo povratka - za takve ljude neće se izgovaratifine reči niti dodeljivati medalje. Za njih će postojati samo zaborav.

Pomisao na to učinila ga je melanholičnim, i on je žestoko pio da bi mumisli ostale blage, ali kada je - u dva ujutro - izašao na ulicu, njegovadepresija bila je tek marginalno otupljena. Dobri burgeri Berlina bili suodavno u krevetu; sutra je novi radni dan. Samo je zvuk saobraćaja sa



Kurfurštendama nudio znak života negde u blizini. On krenu tamo, vunastihmisli.

Iza njega, smeh. Neki mladi muškarac - glamurozno odeven kao starleta -klatio se pločnikom ruku pod ruku sa svojim ozbiljnim pratiocem. Balard

prepozna travestita kao stalnog posetioca bara; klijent, sudeći po njegovomtrezvenom odelu, nije bio iz grada, i zadovoljavao je svoju žeđ za dečacimakoji se oblače kao devojčice ženi iza leđa. Balard ubrza korak. Mladićevsmeh, usiljeno muzikalan, naterao ga je da stisne zube.

On začu kako neko trči u blizini; uhvati senku u pokretu krajičkom oka. Njegov pas-čuvar, najverovatnije. Iako mu je alkohol zamaglio instinkte, onoseti kako u njemu izranja izvesna napetost, čiji koren nije mogao da utvrdi.On nastavi da hoda. Drhtaji laki kao pero prolazili su mu skalpom.

Nekoliko metara dalje, on shvati da je smeh sa ulice iza njega prestao.On se obazre, upola očekujući da vidi kako se dečko i njegova mušterijagrle. Ali, obojica su nestala; šmugnula jednim od sokaka, bez sumnje, dazaključe svoj ugovor u tami. Negde u blizini, pas divlje zalaja. Balard seokrenu da pogleda tamo odakle je došao začikavajući puste ulice da mu prikažu svoje tajne. Šta god da je izazivalo zujanje u njegovoj glavi i svrabna dlanovima, to nije bila obična napetost. Nešto nije bilo u redu sa ulicom,uprkos tome što se ona pravila nedužna; u njoj je bilo strave.

Jarka svetla Kurfurštendama bila su na manje od tri minuta hoda, ali onnije želeo da okrene leđa ovoj misteriji i da tamo pronađe sklonište. Umestotoga, on nastavi natrag putem kojim je i došao, polako. Pas je sada prestao sauzbunom, i primirio se u tišini; imao je samo korake kao društvo.

Stigao je do ugla prvog sokaka i zavirio u njega. Nijedno svetlo nijegorelo u prozoru ili ulazu. Nije mogao da oseti nikakvo živo prisustvo u pomrčini. On prođe kroz sokak i uđe u drugi. Bogati zadah uvukao se uvazduh i postajao je još raskošniji dok se on približavao uglu. Dok ga je

udisao, zujanje u njegovoj glavi produbilo se u pretnju grmljavinom.Jedno jedino svetlo treperelo je u grlu sokaka, jadni odsjaj sa gornjeg

prozora. U njemu, on vide telo pridošlice kako leži opruženo na tlu. Bio jetoliko traumatično unakažen da je izgleđalo kao da je neko pokušao da gaizvrne naopako. Sa prosute utrobe, taj zreli smrad dizao se u svoj svojojsloženosti.

Balard je već viđao nasilne smrti i smatrao je da je neosetljiv na taj



prizor. Ali nešto ovde, u sokaku, poremetilo je njegovu smirenost. On osetikako udovi počinju da mu drhte. A onda, iza domašaja svetla, progovoridečko.

„Za ime Božje.“ reče on. Glas mu je izgubio svaki prizvuk ženstvenosti;

bilo je to mrmljanje neskrivenog straha.Balard stupi u sokak. Ni dečko, niti razlog za njegovu prošaputanumolitvu, nisu postali viđljivi dok on nije prešao deset metara. Dečak jeklonuo uza zid između otpadaka. Sa njega su bili strgnute šljokice i taft; telomu je bilo bledo i bespolno. Kao da nije primetio Balarda: oči su mu bile prikovane za najdublje senke.

Drhtanje u Balardovim udovima pogoršalo se dok je pratio dečakov pogled; jedva je uspeo da spreči cvokotanje zuba. On svejedno nastavi dalje,

ne zbog dečaka (junačenje malo vredi, oduvek su ga učili), več zato što je bioradoznao, više nego radoznao, željan da vidi kakav je to čovek kadar zatakvo bezrazložno nasilje. Pogledati u oči takvog zverstva sada se činilonajvažnijom stvari na svetu.

Dečak ga sada ugleda i promrmlja jadnu molbu, ali Balard jedva da ga ječuo. Osećao je druge oči na sebi, a njihov dodir bio je kao udarac. Larma unjegovoj glavi poprimila je mučni ritam, poput zvuka helikopterskih rotora.Za samo nekoliko sekundi, narasla je u zaslepljujuću riku.

Balard pritisnu oči rukama i zatetura se uz zid, nejasno svestan da ubicaizlazi iz skrovišta (otpaci su se preturali) i beži. On oseti kako se neštoočešalo o njega i otvori oči taman na vreme da načas ugleda čoveka koji je bežao kroz prolaz. Izgledao je nekako izobličeno; leđa su mu bila kriva, glava prevelika. Balard viknu na njega, ali ovaj nastavi da beži, zastavši samo da baci pogled na telo pre nego što je jurnuo prema ulici.

Balard se odgurnu od zida i stade uspravno. Buka u njegovoj glavidonekle je oslabila; prateća vrtoglavica je prolazila.

Iza njega, dečako zajeca. „Jeste li videli?” reče on. „Jeste li videli?" „Ko je to bio? Neko koga poznaješ?“Dečak je zurio u Balarda kao preplašeno lane, ogromnim očima ocrtanim

maskarom.„Neko...?“ reče on.Balard je nameravao da ponovi pitanje kada se začu škripa kočnica,

praćena zvukom udara. Ostavivši dečaka da prikupi oko sebe svoj raskidani



trousseau, Balard se vrati na ulicu. U blizini su se čuli povišeni glasovi; on požuri prema njihovom izvoru. Velika kola popela su se na pločnik,blistavihfarova. Vozaču su pomagali da se izvuče sa sedišta, dok su njegovi putnici -zvanice sa neke žurke, sudeći po njihovoj odeći i licima rumenim od pića -

stajali i furiozno raspravljali o tome kako je došlo do nesreće. Jedna ženagovorila je o životinji na drumu, ali drugi putnik ju je ispravio. Telo koje jeležalo u slivniku tamo gde je bilo odbačeno, nije pripadalo životinji.

Balard je video malo od ubice u sokaku, ali instinktivno je znao da je onu pitanju. Tamo, međutim, nije bilo ni traga deformitetima koje je mislio da jenačas ugledao; samo čovek u odelu koje je videlo i bolje dane, koji ležiničice u lokvi krvi. Policija je već stigla i jedan policajac mu viknu da ne prilazi telu, ali Balard je ignorisao to uputstvo i otišao da ugrabi pogled na

lice mrtvaca. Tamo nije bilo ničega zverskog, što se on nadao da će videti.Ali, svejedno, bilo je mnogo toga što je prepoznao.Čovek je bio Odel.

Rekao je policajcima da nije video ništa od nesreće, što je u suštini i biloistina, a onda umakao sa lica mesta pre nego što otkriju događaje u susednomsokaku.

Činilo se da svaki novi ugao na putu do kuće otvara novo pitanje.

Najvažnije od njih bilo je: zašto su ga slagali da je Odel mrtav? I kakva je to psihoza obuzela čoveka kada je bio u stanju da počini klanje kojem je Balard prisustvovao? Od svojih nekadašnjih kolega neće dobiti odgovore na ta pitanja, to je znao. Jedini čovek od kog bi mogao da izmami odgovore bio jeKrips. Setio se njihove rasprave o Mironenku, i Kripsovom pominjanjurazloga za oprez u pogodbi sa Rusom. Stakleno Oko je znao da je nešto uvetru, mada svakako nije predvideo razmere ovakve katastrofe. Dva veomavredna agenta ubijena; Mironenko nestao, verovatno mrtav; on lično - ako je

verovati Saklingu - pred vratima smrti. A sve je to počelo sa SergejemZaharovičem Mironenkom, izgubljenim čovekom Berlina. Izgleda da jetragedija bila zarazna.

Sutra, rešio je Balard, pronaći će Saklinga i iscediti iz njega nekeodgovore. U međuvremenu, bolele su ga ruke i glava, i želeo je da spava.Premor je uticao na zdravo rasuđivanje, a ako mu je ikad bilo potrebno takonešto, onda je to bilo sada. Ali uprkos iscrpljenosti, strah mu je izmicao sat



ili duže, a kada je došao, nije ga mnogo utešio. Sanjao je šapate; a glasnoiznad njih, kao da želi da ih priguši, riku helikoptera. Dvaput je izronio iz snasa bubnjanjem u glavi; dvaput ga je glad za shvatanjem onoga što mu je šapatsaopštavao naterala da ponovo zarije glavu u jastuk. Kada se treći put

probudio, buka između njegovih slepoočnica postala je takva da je mogla daga obogalji; nalet koji je sprečavao svaku misao i naterao ga da se uplaši zasvoj razum. Jeđva kadar da vidi od bola, ispuzao je iz kreveta.

„Molim vas...“ promrmljao je, kao da tu ima nekoga ko može da muolakša muke.

Hladan glas odgovori mu iz mraka:„Šta hoćeš?“ Nije odgovorio pitanjem, već samo rekao:

„Ukloni bol.“„ Možeš to da učiniš i sam", reče mu glas.On se nasloni na zid, držeći glavu koja mu je pucala, sa suzama koje su

navirale i navirale. „Ne znam kako", reče on.„Bolove ti daju snovi", odgovori glas, „zato moraš da ili zahoraviš.

azumeš li? Zaboravi ih, i bolovi će nestati.“Shvatio je uputstvo, ali ne i kako da ga realizuje. Nije imao snage da

upravlja snovima. On je bio predmet tog šapata; ne obrnuto. Ali, glas je

insistirao.„San hoće da ti naškodi, Balarde. Moraš da ga pokopaš. Da ga pokopaš

duboko. “„Da ga pokopam?"„Da od njega načiniš sliku, Balarde. Daga oslikaš detaljno." On učini kako mu je rečeno. Zamisli grobare, i kovčeg; a u kovčegu, taj

san. Natera ih da kopaju duboko, kako mu je glas i rekao, tako da on višenikad ne bude u stanju da iskopa tu škodljivu stvar. Ali još dok je zamišljao

kako spuštaju kovčeg u jamu, on začu škripu njegovih dasaka. San nije hteoda počiva. Lupao je po kovčegu u kom je bio zatočen. Daske počeše da pucaju.

„Brzo!“ reče glas.Larma rotora diže se do zastrašujuće jačine. Krv mu briznu iz nozdrva; on

oseti slani ukus pozadi, u grlu.„Dokrqjči ga!“ dreknu glas iznad halabuke. „Zatrpaj ga!“



Balard pogleda u grob. Kovčeg se bacakao sa jedne strane na drugu.„Zatrpaj ga, đavo te odneo!" On pokuša da natera grobare da poslušaju; pokuša da ih natera voljom da

podignu lopate i zakopaju tu napadnu stvar živu, ali oni nisu hteli. Umesto

toga, zurili su u grob kao i on i posmatrali kako se sadržina kovčega bori zasvetlost.„Ne!“ zahtevao je glas, čiji je bes rastao. „Ne smeš da pogledaš!“Kovčeg je poigravao u rupi. Poklopac se rascepi. Nakratko, Balard

ugleda nešto sjajno među daskama.„To će te ubiti!“ reče glas, i kao da želi to da dokaže, jačina zvuka diže

se iznad praga izdržljivosti, zbrisavši grobare, kovčeg i sve ostalo buktećim bolom. Najednom mu se učini da je glas govorio istinu; da je blizu smrti. Ali,

nije se to san zaverio da ga ubije, već stražar koga su postavili između sna injega: ta kakofonija od koje je pucala lobanja.Tek sad on shvati da je pao na pod, opružen pred tim napadom.

Posegnuvši slepo, on pronađe zid i privuče se prema njemu, sa gromoglasnimmašinama još iza očiju, sa krvlju vrelom na licu.

On ustade kako je znao i umeo i krenu prema kupatilu. Iza njega glas, čijie bes bio stavljen pod kontrolu, iznova poče sa svojim podsticajima. Zvučaoe toliko intimno da se on osvrnuo, očekujući u potpunosti da ugleda

govornika, i nije se razočarao. Na nekoliko treperavih trenutaka činilo mu seda stoji u maloj sobi bez prozora, zidova obojenih jednolično belo. Svetlo je bilo jarko i mrtvo, a u središtu sobe stajalo je lice kom je pripadao glas, iosmehivalo se.

„Snovi ti zadaju bol", reče on. To je ponovo bila prva Zapovest.„Pokopaj ih, Balarde, i bol će proći.“

Balard zajeca kao dete; ovo ispitivanje ga je posramilo. On odvrati pogled od svog tutora kako bi sakrio suze.

„Veruj nam“, reče drugi glas, u blizini. „Msmo tiprijatelji.“ Nije verovao njihovim flnim rečima. Sam bol od kog su tvrdili da žele da

ga sačuvaju, bio je njihovo delo; bio je to štap kojim su mogli da ga tukuukoliko snovi počnu da ga dozivaju.

„Želimo da ti pomognemo", reče jedan ili drugi.„Ne...“ promrmlja on. „Ne, prokleti bili... ja ne... ne verujem..."Prostorija zatreperi i izgubi se, i on se ponovo nađe u svojoj spavaćoj



sobi, držeći se za zid kao planinar za liticu. Pre nego što su mogli da mudođu sa novim rečima, sa novim bolom, on krenu postrance prema vratimakupatila i zatetura se slepo prema tušu. Postojao je jedan trenutak panike dok nije pronašao slavine; a onda pokulja voda. Bila je ledena, ali on je stavio

glavu pod nju, dok je nalet elisa pokušavao da mu raznese kosti lobanje.Ledena voda curila mu je niz leđa, ali on je pustio da ga zapljuskuje u bujici,i postepeno, helikopteri odleteše. Nije se pomerao, mada mu je telo drhtalood hladnoće, sve dok i poslednji od njih nije otišao; onda je seo na rub kade, brišući vodu sa vrata, lica i tela, i najzad, kada su mu noge povratile dovoljnohrabrosti, vratio se u spavaću sobu.

Legao je na iste zgužvane čaršave u gotovo istom položaju kao i ranije; aopet, ništa nije bilo isto. Nije znao šta se to izmenilo u njemu, niti kako. Ali

ležao je tamo bez sna koji bi ga uznemirio u preostalim satima noći, a nešto pred zoru, setio se reči koje je promrmljao u lice obmane. Jednostavnih reči;ali o, kako moćnih:

„Ne verujem...“ rekao je; a Zapovesti su zadrhtale.

Bilo je pola jedan kada je stigao u malu finnu za izvoz knjiga koja jeSaklingu služila kao pokriće. Osećao se bistro, uprkos noćnim poremećajima,i brzo je šarmirao recepcionerku kako bi prošao i ušao u Saklingovu

kancelariju nenajavljen. Kada je Sakling ugledao posetioca, skočio je izasvog stola kao da je neko pucao na njega.

„Dobro jutro“, reče Balard. „Mislim da je vreme da porazgovaramo.“Saklingove oči iskraše se prema vratima kancelarije, koja je Balard

ostavio otvorena.„Izvini, zar ima promaje?“ Balard blago zatvori vrata. „Hoću da vidim

Kripsa“, reče on.Sakling zagaca kroz more knjiga i rukopisa koje je pretilo da mu preplavi

sto. „Jesi li sišao s uma, kad dolaziš ovamo?"„Reci im da sam porodični prijatelj“, predloži Balard.„Ne mogu da poverujem da si toliko glup.“„Samo mi reci gde je Krips, i odlazim."Sakling ga je ignorisao zarad svoje tirade. „Trebalo mi je dve godine da

se ovde uglavim."Balard se nasmeja.



„Prijaviću ovo, proklet da si!“„Mislim da bi trebalo", reče Balard, glasnije. „U međuvremenu: gde je

rips?"Sakling, očito ubeđen da je licem u lice sa ludakom, kontrolisao je svoju

apopleksiju. „U redu“, reče on. „Neko će te pozvati; odvesće te do njega.“„To nije dovoljno dobro“, odgovori Balard. On priđe Saklingu u dvakratka koraka i zgrabi ga za rever. Za deset godina, proveo je sa Saklingomnajviše tri sata, ali jedva da je postojao trenutak u njegovom prisustvu kadaga nije svrbelo da uradi ono što je radio sada. Odgurnuvši čoveku ruke ustranu, on gurnu Saklinga uz zid prekriven knjigama. Gomila tomova, koju jezakačila Saklingova peta, preturi se.

„Još jednom", reče Balard. „Matori.“

„Skidaj svoje jebene ruke sa mene“, reče Sakling, čiji se bes udvostručiozbog toga što ga dodiruju.„Ponovo“, reče Balard. „Krips." „Srediću da te počiste zbog ovoga. Srediću da te nema. “Balard se nagnu prema sve crvenijem licu, i osmehnu se.„Ionako me nema. Ljudi su izginuli, sećaš se? Londonu je potrebno

žrtveno jagnje, a mislim da sam to ja.“ Saklingovo lice se oklembesi. „Takoda nemam šta da izgubim, zar ne?“ Nije bilo odgovora. Balard se još više

približi Saklingu, pojačavši stisak. „Zar ne?“Saklinga napusti hrabrost. „Krips je mrtav“, reče on.Balard ga ne pusti. „Isto si rekao i za Odela...“ primeti on. Na to ime,

Saklingove oči se raširiše. „... a ja sam ga koliko sinoć video“, reče Balard.„Izvan grada.“

„Video si Odela?“„O, da.“Pominjanje mrtvog čoveka prizva mu ponovo prizor u sokaku. Smrad

tela; dečakove jecaje. Postojale su i druge vere, pomisli Balard, izvan onekoju je on nekada delio sa ovim stvorenjem ispod njega. Vere čija je odanostsazdana od vreline i krvi, čije su dogme snovi. Gde bolje da krsti sebe u tojnovoj veri nego ovde, krvlju svog neprijatelja?

Negde, u samom potiljku, mogao je da čuje helikoptere, ali nije imdopuštao da uzlete. Danas je bio snažan; njegova glava, njegove šake, sve

snažno. Kada je prineo nokte Saklingovim očima, krv je potekla lako.



Najednom je imao viziju lica ispod mesa; Saklingovih crta svedenih nasuštinu.

„Gospodine?“Balard se obazre. Recepcionerka je stajala na otvorenim vratima.

„O, izvinite“, reče ona, spremivši se da se povuče. Sudeći po njenomrumenilu, pretpostavila je da je upala usred ljubavnog randevua.„Ostanite“, reče Sakling. „Gospodin Balard... upravo odlazi.“Balard pusti svoju žrtvu. Biće još prilika da Saklingu oduzme život.„Vidimo se ponovo“, reče on.Sakling izvuče maramicu iz gornjeg džepa i prisloni je uz lice.„Računaj na to“, odgovori on.

Sada če doći po njega, u to ni najmanje nije sumnjao. Bio je otpadničkielement, i potrudiće se da ga ućutkaju što pre mogu. Ta pomisao nije gauznemirila. Šta god da su pokušali da ga nateraju da zaboravi onim pranjemmozga, bilo je ambicioznije nego što su očekivali; koliko god da su ga naučiliduboko to da zakopa, probijalo se natrag na površinu. Još nije mogao to davidi, ali znao je da je u blizini. Više puta dok se vraćao kući, zamišljao je očina svojim leđima. Mož da su ga još pratili; ali instinkti su mu govorilidrugačije. Prisustvo koje je osećao u blizini - toliko blizu da mu je ponekad

bilo iza ramena - možda je jednostavno bilo deo njega. Osećao se da ga toštiti, poput nekog lokalnog božanstva.

Upola je očekivao komitet za doček u svom stanu, ali tamo nije bilonikoga. Ili je Sakling morao da odloži svoj poziv na uzbunu, ili su gornjiešaloni još raspravljali o taktici. Potrpao je u džepove ono malo stvari koje ježeleo da sačuva od njihovih proračunatih očiju, i ponovo napustio zgradu, ada niko nije ni pokušao da ga zaustavi.

Osećao se dobro što je živ, uprkos hladnoći zbog koje su turobne ulice

bile još turobnije. Odlučio je, bez nekog određenog razloga, da ode doZoološkog vrta koji, mada je dolazio u grad već dve decenije, nikada nije posetio. Dok je hodao, pade mu na pamet da nikada nije bio tako slobodankao sada; da je zbacio sužanjstvo sa sebe kao iznošeni kaput. Nije ni čudo dasu ga se plašili. Imali su dobre razloge za to.

Ulica Kantštrase je bila puna prolaznika, ali on se sa lakoćom probijaokroz pešake, kao da su oni slutili retku sigurnost u njemu i naširoko ga



zaobilazili. Dok se približavao uiazu u Zoološki vrt, međutim, neko ga munulaktom. On se obazre da nabrusi tog tipa, ali uhvati samo čovekov potiljak dok je ovaj uranjao u gomilu koja je išla prema Hardenbergštrase.Posumnjavši u pokušaj džeparenja, on proveri džepove, da bi pronašao

ceduljicu ubačenu u jedan od njih. Znao je dobro da ne treba da je pregledana licu mesta, ali je nonšalantno pogledao okolo kako bi video prepoznaje likurira. Čovek se već izgubio.

Odložio je posetu Zoološkom vrtu i umesto toga otišao u Tirgarten, atamo - u divljini velikog parka - pronašao mesto da pročita poruku. Poticalae od Mironenka, i zahtevala je sastanak zbog razgovora o veoma hitnim

stvarima, pomenuvši jednu kuću u Marinfelde kao mesto. Balard upamtidetalje, a onda iscepka poruku.

Naravno, bilo je savršeno moguće da je poziv zamka, bilo od stranenjegovih, ili strane protivnika, Možda način da se ispita njegova odanost; ilida se on izmanipuliše u situaciju iz koje će ga lako ukloniti. Uprkos takvim podozrenjima, nije imao drugog izbora osim da ode, u nadi da je ovajsastanak naslepo zaista sa Mironenkom. Kakve god opasnosti da su išle saovim sastankom, nisu bile naročito nove. I zaista, imajući u vidu njegovedugogodišnje sumnje u efikasnost vida, nije li svaki sastanak na koji je ikadaotišao bio u neku ruku naslepo?

Početkom večeri, vlažan vazduh zgušnjavao se u maglu, a u vreme kadae sišao sa autobusa u Hildburghauzerštrase, dobro je zahvatilo grad, dodavši

hladnoći novu moć za stvaranje neugodnosti.Balard je brzo prolazio kroz utihle ulice. Jedva je poznavao ovaj kraj, ali

njegova blizina Zidu lišavala ga je i ono malo šarma koji je mogao da poseduje. Mnoge kuće bile su nenastanjene; od onih koje nisu, većina je bilazabravljena zbog noći, hladnoće i svetala koja su sijala sa stražarskih kuia.

Samo uz pomoć mape, uspeo je da pronađe majušnu ulicu koju je pominjalaMironenkova poruka.

U kući nisu gorela svetla. Balard snažno pokuca, ali ne odgovoriše mukoraci u hodniku. Očekivao je nekolilko mogućih scenarija, ali odsustvoodgovora u kući nije bilo među njima. On pokuca ponovo; i ponovo. Tek tada on začu zvuk iznutra, i vrata mu se konačno otvoriše. Hodnik je bioofarban u sivo i mrko, osvetljen samo golom sijalicom. Čovek čija se silueta



ocrtavala naspram tog bednog enterijera nije bio Mironenko.„Da?“ reče on.„Šta želite?“ Govorio je nemački sa jasnim moskovskim

naglaskom.„Tražim prijatelja“, reče Balard.

Čovek, širok gotovo koliko i dovratak u kom je stajao, odmahnu glavom.„Ovde nema nikoga“, reče on. „Samo ja.“„Rečeno mi je...“„Mora da ste pogrešili kuću.“ Neposredno pošto je vratar izneo tu svoju

primedbu, buka je eruptirala niz turobni hodnik. Prevrtao se nameštaj; neko povika.

Rus se osvrnu i krenu da zalupi Balardu vrata u lice, ali Balardova noga bila je već tamo da ga spreči. Iskoristivši prednost podeljene čovekove

pažnje, Balard upre ramenom u vrata i gurnu. Nađe se u hodniku - u stvari, bio je već prevalio pola puta niz njega - pre nego što je Rus krenuo u poteru.Zvuk demoliranja se pojačao, i sada ga priguši cviljenje nekog čoveka.Balard krenu za zvukom dalje od domašaja usamljene sijalice, u pomrčinuzadnje strane kuće. Tu je mogao da se izgubi, da se pred njim naglo nisuotvorila vrata. U sobi su bile grimizne podne daske; blistale su kao da susveže obojene. A sada se lično pojavi i dekorater. Trup mu je bio rasporenod vrata do pupka. Stiskao je rukama probijenu branu, ali one su bile

beskorisne za zaustavljanje poplave; krv mu je brizgala u naletima, a sa njomi utroba. On susrete Balardov pogled, očiju preplavljenih smrću, ali telo muoš nije dobilo uputstvo da legne i umre; ono je zadrhtalo u jadnom pokušaju

da umakne od prizora pogubljenja iza njega.Prizor natera Balarda da stane i Rus sa vrata ga sada uhvati i odvuče

natrag u hodnik, izdravši mu se u lice. Taj nalet, na uspaničenom ruskom, bioe za Balarda nerazumljiv, ali za ruke koje su rnu se stegle oko vrata prevod

mu nije bio potreban. Rus je bio upola teži od njega, i uhvatio ga je kao

stručni davitelj, ali Balard se bez problema osećao nadmoćnijim od čoveka.Otrgnuo je napadačeve ruke sa vrata, i udargio ga po licu. Bio je to silovitudarac. Rus pade unazad na stepenište, i njegovi povici zamreše.

Balard ponovo pogleda u grimiznu sobu. Mrtvac je nestao, iako sukomadi mesa ostali na pragu.

Iznutra, smeh.Balard se okrenu prema Rusu.



„Za ime Božje, šta se to dešava?" upita on, ali ovaj drugi je samo zuriokroz otvorena vrata.

Još dok je on govorio, smeh je prestao. Neka senka pomerila se na krvlju poprskanom zidu eneterijera, i glas reče:

„Balarde?”Bilo je tu promuklosti, kao da je govornik čitav dan i noć vikao, ali bio jeto Mironenkov glas.

„Nemoj da stojiš napolju, na hladnoćf,reče on.„Uđi. I uvediSolomonova!”

Drugi čovek pokuša da zaždi prema vratima, ali Balard ga zgrabi prenego što je uopšte stigao da načini dva koraka.

„Nemaš čega da se plašiš, druže", reče Mironenko. „Psa više nema

Uprkos razuveravanju, Solomonov zajeca dok ga je Balard gurao premaotvorenim vratima.Mironenko je imao pravo: unutra jeste bilo toplije. A psu nigde nije bilo

ni traga ni glasa. Bilo je, međutim, krvi u izobilju. Čovek kojeg je Balard poslednji put video kako se klati na vratima, bio je odvučen natrag u klanicudok su se on i Solomonov gušali. Telo je tretirano zapanjujuće varvarski.Glava mu je bila razbijena; utroba mu je bila grozna prostirka.

U zasenčenom uglu te strašne sobe, čučao je Mironenko. Bio je

nemilosrdno izujedan, sudeći po nateklinama oko glave i na gornjem delutrupa, ali na neobrijanom licu nalazio mu se osmeh za spasioca.

„Znao sam da ćeš doćf, reče on. Pogled mu pade na Solomonova.„Pratilisu me“, reče on.„Nameravali su da me ubiju, pretpostavljam. Jeste li tonameravali, druže?“

Solomonov se tresao od straha - oči su mu letele od pomodrelog mesecaMironenkovog lica do raskomadanih creva koja su ležala svuda okolo - nenalazeći nigde mesto za smirenje.

„Šta ih je sprečilo?“ upita Balard.Mironenko ustade. Čak i taj spori pokret natera Solomonova da se trgne.„Reci gospodinu Balardu", podstaknu ga Mironenko. „Reci mu šta se

dogodilo." Solomonov je bio previše prestravljen da progovori. „On je izKGB-a, naravno", objasni Mironenko. „Obojica poverljivi ljudi. Alinedovoljno poverljivi da ih upozore, jadni idioti. I tako su ih poslali da meubiju, samo sa pištoljem i molitvom.“ On se nasmeja na tu pomisao.



„Nijedno im nije mnogo vredelo u ovakvim okolnostima.“„Molim te...“ promrmlja Solomonov, „pusti me. Neću ništa reći.“„Reći ćeš ti ono što oni budu hteli da kažeš, druže, kao što to svi mi

moramo“, odgovori Mironenko.„Nije li tako, Balarde? Svi smo sužnji svoje

vere?“Balard je podrobno posmatrao Mironenkovo lice; tamo je postojala nekaispunjenost koju modrice nisu mogle da objasne. Koža kao da se mreškala.

„Naterali su nas da zaboravimo“, reče Mironenko.„Šta to?“ upita Balard.„Sebe same“, dođe odgovor, i sa njim Mironenko se pomeri iz svog

mračnog ugla na svetlost.Šta su mu to Solomonov i njegov mrtvi kompanjon uradili? Meso mu je

bilo masa majušnih kontuzija, a na vratu i slepoočnicama imao je krvavekvrge koje je Balard mogao da prepozna kao modrice, ali one su drhtale, kaoda se nešto ugnezdilo pod kožom. Mironenko, međutim, nije pokazivaonikakve znake neugodnosti, dok je pružao ruke prema Solomonovu. Nanjegov dodir, neuspeli ubica izgubi kontrolu nad bešikom, ali Mironenkovenamere nisu bile ubilačke. Sa jezivom nežnošću, on obrisa suzu saSolomonovljevog obraza. „Vrati im se“, posavetova on čoveka koji se tresao.„Reci im šta si video.“

Solomonov kao da je jedva verovao svojim ušima, ili je podozrevao - kaoi Balard - da je to opraštanje lažno, i da će svaki pokušaj da ode izazvatifatalne posledice.

Ali Mironenko je bio uporan. „Idi samo“, reče on. „Ostavi nas, molim te.Ili bi više voleo da ostaneš i pogostiš se?“

Solomonov načini jedan, oklevajući korak prema vratima. Kada doudarca nije došlo, on načini drugi korak, pa treći, i sada izađe na vrata inestade.

„Kaži im!“ viknu Mironenko za njim. Ulazna vrata se zalupiše.„Šta da im kaže?“ reče Balard.„Da sam se setio“, reče Mironenko. „Da sam pronašao kožu koju su mi

ukrali.“Prvi put otkad je ušao u kuću, Balard poče da oseća mučninu. Nije to

bilo zbog krvi ili kostiju pod nogama, već zbog izraza u Mironenkovimočima. Video je već tako sjajne oči. Ali gde? reče on tiho, „ti si ovo uradio.“



„Svakako“, odgovori Mironenko.„Kako?“ reče Balard. Uz potiljak mu se uspinjala poznata grmljavina.

Pokušao je da je ignoriše i da iznudi od Rusa nekakvo objašnjenje.„Kako, proklet bio?“

„Mi smo isti“, odgovori Mironenko. „Njušim to u tebi.“„Ne“, reče Balard. Buka je rasla.„Doktrine su samo reči. Nije važno ono čemu nas uče, već ono što

namo. U srži; u duši.“Već je jednom govorio o dušama; o mestima koja su njegovi gospodari

sazdali i gde se čovek može razlomiti. U to vreme, Balard je takve pričesmatrao pukom ekstravagancijom; sada nije bio tako siguran. Šta je bio onaj pogreb, nego pokoravanje nekog tajnog dela njega? Dela iz srži? Dela iz

duše.Pre nego što je Balard mogao da pronađe reči kojima bi izrazio sebe,Mironenko se ukoči, dok su mu oči blistale više nego ikada.

„Napolju su“, reče on.„Ko?“Rus slegnu ramenima. „Zar je važno?“ reče on. „Tvoja strana ili moja.

Koja god da je, ućutkaće nas ako bude mogla.“To je bilo sasvim tačno.

„Moramo biti brzi“, reče on i krenu prema hodniku. Ulazna vrata stajalasu otvorena. Mironenko se tamo nađe za nekoliko trenutaka. Balard ga jesledio. Zajedno, kliznuše na ulicu.

Magla se zgusnula. Kovitlala se oko uličnih svetiljki, zamagljujući imsvetlost.stvarajući od svakog haustora skrovište. Balard nije čekao daizmami progonioce na otvoreno, već je sledio Mironenka, koji je već dalekoodmakao, hitar uprkos svojoj glomaznosti. Balard je morao da ubrza korak da bi mu čovek ostao u vidokrugu. U jednom trenutku bio je vidljiv, a u

sledećem se magla zatvorila oko njega.Rezidencijalni kvart kroz koji su se kretali sada je ustupio mesto

anonimnijim zgradama, skladištima možda, čiji su se zidovi protezali u inrak neremećen prozorima. Balard ga pozva da uspori korak. Rus stade i okrenuse prema Balardu, dok mu je silueta treperila u jezivom svetlu. Je li to biotrik magle, ili se Mironenkovo stanje pogoršalo za onih nekoliko minutaotkad su napustili kuću? Lice kao da mu se curelo; kvrge na vratu još više su



mu se nadule.„Ne moramo da bežimo“, reče Balard. „Ne prate nas.“„Uvek oni prate“, odgovori Mironenko, i kao da bi ta njegova primedba

dobila na težini, Balard začu korake prigušene maglom u obližnjoj ulici.

„Nema vremena za rasprave", promrmlja Mironenko, okrenu se na petamai potrča. Za nekoliko sekundi, magla ga ponovo sakri.Balard je oklevao još trenutak. Koliko god to bilo neoprezno, želeo je da

baci pogled na progonioce kako bi mogao da ih prepozna ubuduće. Ali sada,kada je tiho lupkanje Mironenkovih stopa prešlo u tišinu, on shvati da su idrugi koraci prestali. Jesu li znali da ih on čeka? On zadrža dah, ali njima nije bilo ni traga ni glasa. Nemarna magla se i dalje kovitlala. Činilo se da je samu njoj. Nevoljno, on odustade od čekanja i krenu za Rusom u bekstvu.

Nekoliko jardi dalje, put se račvao. Mironenko se nije mogao videti ni uednom pravcu. Proklevši sopstvenu glupost i zaostajanje, Balard krenu putem koji je bio najzaklonjeniji maglom. Ulica je bila kratka, i završavala sezidom oivičenim šiljcima, iza kojeg se nalazio nekakav park. Magla se tešnjedržala tog mesta sa vlažnom zemljom nego ulice, i Balard nije mogao da vidiviše od četiri ili pet jardi od mesta na kom je stajao. Ali znao je intuitivno dae odabrao pravi put; da se Mironenko popeo preko zida i da čeka negde u

blizini. Iza njega, magla je ostala uzdržana. lii su ga progonioci izgubili, ili su

se izgubili sami, ili i jedno i drugo. On se pridiže na zid, izbegavši šiljke zadlaku, i spusti se sa druge strane.

Činilo se da je ulica tiha tako da bi se čulo i da čioda padne, ali očito nije bilo tako,jer je u parku bilo još tiše. Magla je ovde bila hladnija, i ustrajnije

e prianjala uz njega dok je išao po vlažnoj travi. Zid iza njega - njegov jediniorijentir u ovoj pustoši- postao je sopstveni duh, a onda je potpuno iščezao.Sada bez izbora, on načini još nekoliko koraka, nesiguran čak ni da li ide pravo. Najednom, zavesa od magle bi povučena u stranu i on ugleda figuru

kako ga čeka nekoliko metara napred. Modrice su mu sada toliko izobličilelice da Balard ne bi ni znao da je to Mironenko, da nije bilo tih očiju koje sutako jarko sijale.

Čovek nije sačekao Balarda, već se ponovo okrenuo i odjurio unematerijalnost, ostavivši Engleza da ga sledi, proklinjući i poteru i plen. Dok e to činio, osetio je u blizini kretanje. Čula su mu bila beskorisna u

lepljivom zagrljaju magle i noći, ali on je video tim drugim okom, čuo tim



drugim uhom, i znao je da nije sam. Je li Mironenko odustao od trke i vratiose po njega? On izgovori čovekovo ime, znajući da je time obznanio svoj položaj svima, ali podjednako siguran da ko god da ga prati već ionako znagde se on nalazi.

„Govori“, reče on.Iz magle nije bilo odgovora.A onda: pokret. Magla se uvila u samu sebe i Balard je ugledao obličje

koje je razmicalo velove. Mironenko! On ponovo pozva čoveka, načinivšinekoliko koraka kroz pomrčinu u poteri, i najednom nešto istupi da gadočeka. Video je fantoma samo na tren; dovoljno dugo da ugleda užarene očii zube izrasle toliko da su iskrivili usta u neprekidnu grimasu. Za te činjenice- oči i zube - bio je siguran. Za druge bizarnosti - dlakavo meso, čudovišne

udove - bio je manje ubeđen. Možda je njegov um, iscrpljen od toliko buke i bola, konačno izgubio dodir sa stvarnim svetom; izmišljajući užase kako biga strahom naterao natrag, u neznanje.

„Proklet bio“, reče on, prkoseći i grmljavini koja je dolazila da ga ponovozaslepi, i fantomima pred kojima će biti zaslepljen. Gotovo kao da želi datestira njegov prkos, magla pred njim zatreperi, razmaknu se i nešto što jemogao da prihvati kao ljudsko biće,ali sa trbuhom uz tle, dopuza u vidokrug iispuza iz njega. Sa desne strane, on začu režanje; sa leve, novo neodređeno

obličje dođe i ode. Bio je okružen, izgleda, ludacima i divljim psima.A Mironenko? Gde je on? Deo ovog skupa, ili njegova žrtva? Začuvši

poluizgovorenu reč iza sebe, on se krenu na petama da bi ugledao figuru kojae mogla da pripada Rusu, kako uzmiče u maglu. Ovaj put nije pošao za

njim, potrčao je, i brzina mu je bila nagrađena. Figura se ponovo pojavi prednjim, i Balard posegnu da uhvati čoveka za jaknu. Prsti mu pronađošeoslonac i Mironenko se najednom okrenu, sa režanjem u grlu, a Balard sezapilji u lice koje ga umalo ne natera da uzvikne. Usta su mu bili sirova rana,

zubi ogromni, oči prorezi od topljenog zlata; kvrge na vratu narasle su mu i proširile se, tako da Rusu glava više nije bila podignuta iznad tela, već deo

edne nepodeljene energije, glava koja je postajala torzo bez osovine koja bi posredovala.

„Balarde“, osmehnu se zver.Glas mu je održavao koherenciju samo sa velikom mukom, ali Balard je

tamo čuo ostatke Mironenka. Što je više zagledao cvrčeće meso, to je



postajao užasnutiji.„Ne plaši se“, reče Mironenko.„Kakva je to bolest?“„Jedina bolest od koje sam patio bila je zaborav, a od toga sam izlečen...“

Pravio je grimase dok je govorio, kao da mu je svaka reč oblikovana u protivurečnosti sa instinktima njegovog grla.Balard mu dodirnu glavu rukom. I pored pobune protiv bola, buka je rasla

i rasla.„...I ti se sećaš, zar ne? Ti si isti.“„Ne“, promrmlja Balard.Mironenko pruži dlakavi dlan da ga dotakne. „Ne plaši se“, reče on. „Nisi

sam. Ima nas mnogo. Braće i sestara."

„Ja nisam tvoj brat“, reče Balard. Buka je bila gadna, ali Mironenkovolice bilo je još gore. Zgađen, on mu okrenu leđa, ali Rus samo krenu za njirn.„Zar ne osečaš ukus slobode, Balard? I života. Na samo dašak

udaljenosti.“ Balard nastavi da hoda, dok je krv počinjala da mu curi iznozdrva. On je pusti da poteče.„Boli samo neko vreme“, reče Mironenko.„Onda bol nestane..."

Balardova glava je bila pognuta, oči uperene u zemlju. Mironenko, koji jevideo da ga nije mnogo impresionirao, zaostade za njim.

„Neće te uzeti natrag!" reče on. »Video si previše."Rika helikoptera nije sasvim zbrisala te reči. Balard je znao da u njima

ima istine. Korak mu se uspori, i on ču kroz kakofoniju kako Mironenkomrmlja:

Gledaj..." Napred, magla se malo proredila i zid parka video se kroz krpe magle. Iza

njega, Mironenkov glas spustio se u režanje.„Gledaj šta si.“

Rotori zaurlaše; Balard je osećao da će ga noge izdati. Ali, nastavio je daide prema zidu. Na nekoliko metara od njega, Mironenko ga ponovo pozva,ali ovaj put, reči su se sasvim izgubile. Čulo se samo duboko režanje. Balardnije mogao da se odupre porivu da pogleda; samo jednom. On baci pogled preko ramena.

Ponovo ga magla zbuni, ali ne sasvim. U trenucima koji su istovremeno bili čitava večnost, a opet previše kratki, Balard je ugledao stvar koja je bila



Mironenko u svoj njenoj slavi, i na taj prizor, rotori su se pojačali do vriska.Stisnuo je šake uz lice. Kada je to učinio, začu se pucanj; onda još jedan;zatim pravi rafal. On pade na tle, koliko od slabosti, toliko i da bi se zaštitio,i otkri oči kako bi ugledao nekoliko ljudskih prilika koje su se kretale kroz

maglu. Mada je zaboravio na progonioce, oni nisu zaboravili njega. Pratili suga u park, i stupili usred ovog ludila, a sada su ljudi, polu-ljudi i stvari kojenisu bile ljudi bile izgubljene u magli, i na svim stranama došlo je do krvavezbrke. On vide kako strelac gađa u senku, samo da bi mu se saveznik pojavioiz magle sa metkom u trbuhu; video je stvar koja se pojavila na četiri noge inestala sa vidika na dve; video je još jednu, kako trči, nosi ljudsku glavu okosi i smeje se kroz njušku na licu.

Džumbus se prosu prema njemu. Uplašivši se za život, on ustade i

zatetura se natrag prema zidu. Krici, pucnji i režanje nastaviše se; sa svakimkorakom očekivao je da ga pronađe ili metak, ili zver. Ali, stigao je do zidaživ, i pokušao da se popne uz njega. Ali, izgubio je koordinaciju. Nije imaoizbora, osim da prati zid sve dok ne dođe do kapije.

Iza njega, nastavljali su se prizori demaskiranja, preobražaja i pogrešnogidentiteta. Njegove oslabljene misli vratiše se načas Mironenku. Hoće li on,ili bilo ko iz njegovog plemena, preživeti ovaj masakr?

„Balarde“, reče glas u magli. Nije mogao da vidi govornika, mada je

prepoznao glas. Čuo ga je u svojim obmanama, kako mu priča laži.On oseti ubod u vrat. Čovek je prišao otpozadi, i zabio mu iglu.„Spavaj“, reče glas. A sa rečima, dođe i zaborav.

Isprva nije mogao da se seti čovekovog imena. Um mu je lutao kaoizgubljeno dete, iako je njegov islednik iznova i iznova zahtevao njegovu pažnju i obraćao mu se kao da su stari prijatelji. I zaista, bilo je nećeg poznatog u njegovom lutajućem oku, koje se kretalo toliko sporije od svog

kompanjona. Konačno, dođe mu ime.„Ti si Krips“, reče on.„Naravno da sam ja Krips“, odgovori čovek. „Zar te pamćenje vara?

Nemoj se brinuti. Dao sam ti neke sedative, kako ne bi poremetio balans.Mada ne mislim da je to mnogo verovatno. Dobro si se borio, Balarde,uprkos znatnim provokacijama. Kad pomislim samo kako je stari Odelodlepio...“ On uzdahnu.„Da li se uopšte sećaš prošle noći?“



Isprva mu je oko uma bilo slepo. Ali onda sećanja počeše da dolaze. Nejasna obličja koja se kreću u magli.

„Park“, reče on konačno.„Jedva sam te izvukao. Sam Bog zna koliko ima mrtvih.“

„Onaj drugi... Rus...?“„Mironenko?" podstaknu ga Krips. „Ne znam. Vidiš,ja više nisamnadležan; samo sam se umešao da spasem ono što mogu. Londonu ćemo biti ponovo potrebni, pre ili kasnije. Naročito sada, kad znaju da Rusi imajuspecijalni odred kao i mi. Naravno, čuli smo glasine; a onda, pošto si sesastao sa njim, da se pitamo za Mironenka. Zato sam dogovorio sastanak. Inaravno, kada sam ga video, licem u lice, znaosam. Ima nešto u očima. Neštogladno."

„Video sam kako se menja...“„Da, prizor i po, zar ne? Moć koju oslobađa. Zato smo i razvili program,vidiš, da ukrotimo tu moć, da je nateramo da radi za nas. Ali, nju je teškokontrolisati. Trebale su godine terapije potiskivanja, za sporo zakopavanježelje za preobražajem, tako da smo ostali sa čovekom sa svojstvima zveri. Savukom u ovčijoj koži. Mislili smo da smo savladali problem; da će, ako tesistemi verovanja ne zadrže pod kontrolom, to učiniti bolovi. Ali, prevarilismo se.“ On ustade i ode do prozora. „Sada moramo od početka.“

„Sakling je rekao da si ranjen."„Ne. Samo ražalovan. Naređeno mi je da se vratim u London."„Ali ne vraćaš se.“„Sada hoću; sada kad sam tebe pronašao." On se osvrnu prema Balardu.

„Ti si moje opravdanje, Balard. Ti si živi dokaz da su moje tehnike vredne.Ti poseduješ u potpunosti znanje o svom stanju, a opet, terapija te drži nauzici.“ On se ponovo okrenu prema prozoru. Kiša je zasula staklo. Balard jegotovo mogao da je oseti na glavi, na leđima. Hladna, slatka kiša. U jednom

blaženom trenutku, kao da je trčao na njoj, blizu tla, a vazduh je bio punmirisa koje je pljusak oslobodio iz pločnika.

„Mironenko je rekao...“„Zaboravi na Mironenka“, reče mu Krips. „On je mrtav. Ti si poslednji iz

starog bratstva, Balard. I prvi iz novog.“Dole, zazvoni zvono. Krips virnu kroz prozor dole, na ulicu.„Vidi, vidi“, reče on. „Delegacija, došla da nas moli da se vratimo.



Nadam se da si polaskan." On ode do vrata.„Ostani tu. Ne moramo večerasda te pokazujemo. Umoran si. Neka čekaju, a? Neka se znoje.“ On napustizagušljivu sobu zatvorivši vrata za sobom. Balard mu je čuo korake nastepenicama. Zvono je zazvonilo i drugi put. On ustade i ode do prozora.

Zamor svetla kasnog popodneva odgovarao je njegovom zamoru; on i njegovgrad još su se slagali, uprkos kletvi koju je nosio. Dole, neki čovek izađe izkola i priđe prednjim vratima. Čak i pod ovim oštrim uglom, Balard prepoznaSaklinga.

Začuše se glasovi u hodniku; a sa Saklingovom pojavom, debata postadeoš uspaljenija. Balard priđe vratima, i oslušnu, ali njegov um otupljen

drogom malo je toga mogao da razabere od svađe. Molio se da Krips ispunidatu reč, i da im ne dozvoli da ga pogledaju. Nije želeo da bude zver kao

Mironenko. To nije sloboda, zar ne? Biti tako strašan? To je samo drugačijavrsta tiranije. Ali opet, nije želeo ni da bude prvi iz Kripsovog herojskog bratstva. On nije pripadao nikome, shvatio je; čak ni samom sebi. Bio je beznadežno izgubljen. A opet, zar mu Mironenko nije rekao na prvomsastanku da je čovek koji ne veruje da je izgubljen, izgubljen? Možda bolje ito - bolje postojati u sutonu između jednog stanja i drugog, napredovati što bolje može pomoću sumnje i dvoznačnosti - nego trpeti sigurnost kule.

Rasprava je dole dobijala u silini. Balard otvori vrata kako bi bolje čuo.

Dočeka ga Saklingov glas. Ton je bio naprasit, ali zbog toga nipošto manje preteći.

„Gotovo je...“ govorio je on Kripsu. „Zar ne razumeš engleski?" Krips pokuša da protestuje, ali Sakling ga preseče.„Ili ćeš poći kao džentlmen, iliće te Gidion i Šepard izneti. Biraj.“

„Šta je ovo?“ upita Krips. „Ti si niko i ništa, Sakling. Ti si komičnielement.“

„To je bilo juče“, odgovori čovek. „Došlo je do promena. Dođe maca na

vratanca, zar ne? To bi ti trebalo da znaš bolje od bilo koga. Uzeo bih mantilda sam na tvom mestu. Pada kiša.“

Nastade kratka tišina, a onda Krips reče:„U redu. Poći ću.“„Dobričina“, reče Sakling slatko. „Gidion, idi i proveri gornji sprat.“

„Sam sam“, reče Krips.„Verujem ti“, reče Sakling. A onda, Gidionu: „Svejedno, uradi tako.“



Balard je čuo kako neko ide hodnikom, a zatim iznenadni nalet pokreta. Kripse ili pokušavao da pobegne, ili je napao Saklinga, jedno od ta dva. Sakling

viknu; nastade gušanje. A onda, presekavši zbrku, jedan jedini pucanj.Krips kriknu, a onda se začu zvuk njegovog pada.

Sada Saklingov glas, zagušen besom. „Glupan“, reče on. „Glupan.“Krips prostenja nešto što Balard nije uhvatio. Zar je tražio da ga dokrajče,možda, kad mu je Sakling rekao: „Ne. Vraćaš se u London. Šeparde, zaustavimu krvarenje. Gidion: gore.“

Balard uzmaknu sa vrha stepenica kada je Gidion počeo da se penje.Osećao se usporeno i nesposobno. Nije mogao da umakne iz ove zamke.Uhvatiće ga i zatrti. On je bio zver; pobesneli pas u lavirintu. Da je samoubio Saklinga kada je imao snage za to. Ali opet, šta bi to vredelo? Svet je

bio pun ljudi poput Saklinga, ljudi koji su čekali pravi trenutak da se pokažuu pravom svetlu; gnusni, meki, tajnoviti Ijudi. 1 najednom, u Balardu kao dase pokrenu zver, i on pomisli na park, maglu i osmeh na Mironenkovom licu,osetivši nalet žaljenja za nečim što nikada nije imao: za životom čudovišta.

Gidion samo što nije stigao do vrha stepeništa. Iako je to samo moglo daodloži neizbežno za nekoliko trenutaka, Balard kliznu duž odmorišta i otvori prva vrata koja je našao. Bilo je to kupatilo. Na vratima je bila reza, koju jenamaknuo na mesto.

Zvuk tekuće vode ispunjavao je prostoriju. Parče oluka se polomilo, i bujica kišnice telda je na prozorski prag. Taj zvuk, i hladnoća kupatila,vratiše mu noć obmana. On se seti bola i krvi; seti se tuša - vode koja mu jetukla po lobanji, pročišćavala ga od bola kojim su ga krotili. Na tu pomisao,dve reči dođoše mu nezvane na usne.

„Ne verujem."Čuli su ga.„Ovde gore ima nekoga“, viknu Gidion. Čovek priđe vratima i zalupa po

njima. „Otvaraj!“Balard ga je čuo sasvim jasno, ali nije odgovorio. Grlo mu je gorelo, a

rika rotora postajala je sve glasnija. On se osloni leđima o vrata i prepustiočajanju.

Sakling se popeo uz stepenice i našao pred vratima za nekoliko sekundi.„Ko je unutra?“ zahtevao je da zna. „Odogovri! Ko je unutra?“ Ne dobivšiodgovor, on naredi da dovedu Kripsa gore. Začu se novo komešanje dok su



izvršavali naređenje.„Poslednji put...“ reče Sakling.Pritisak je rastao u Balardovoj lobanji. Ovaj put, činilo se da larma ima

smrtonosne namere; oči su ga bolele, kao da će mu prsnuti iz duplji. On

ugleda nešto u ogledalu iznad lavaboa; nešto sa blistavim očima, i ponovo,dođoše mu reči - „Ne verujem“ - ali ovaj put njegovo grlo, koje je bilozauzeto drugim poslovima, jedva je moglo da ih izgovori.

„Balard“, reče Sakling. U toj reči čuo se trijumf.„Bože moj, imamo iBalarda. Ovo nam je srećan dan.“

Ne, pomisli čovek u ogledalu. Ovde nema nikoga sa takvim imenom. Nikoga sa bilo kakvim imenom, u stvari, jer nisu li imena prvi čin vere, prvadaska kovčega u kom pokopavaš svoju slobodu? Stvar koja je postajao nije

mogla imati ime; nije se mogla staviti u kovčeg; niti pokopati. Nikada više.Za trenutak, više nije video kupatilo.već se našao kako lebdi iznad grobakoji su ga naterali da iskopa, a u dubinama, kovčeg je poskakivao dok senjegova sadržina borila protiv preranog ukopa. Mogao je da čuje cepanjedrveta - ili je to bio zvuk provaljivanja vrata?

Poklopac kovčega odlete. Kiša eksera popada po glavama grobara. Bukau njegovoj glavi, kao da zna da su njene muke bile jalove, najednom umače, asa njom i obmana. Ponovo se nalazio u kupatilu, i gledao u otvorena vrata.

Ljudi koji su zurili spolja u njega imali su lica budala. Oklembešena iodrvenela od šoka - zbog toga kako je on bio sazdan. Zbog njegove njuške,zbog njegove dlake, njegovog zlatnog oka i žutog zuba. Njihov užas ga ushiti.

„Ubij to!“ reče Sakling i gurnu Gidiona unutra. Čovek je već izvukao pištolj iz džepa i naciljao je, ali prst na njegovom obaraču bio je prespor.Zver mu zgrabi šaku i zgnječi meso oko čelika. Gidion vrisnu i zatetura se nizstepenice, ignorišući Saklingove povike.

Dok je zver podizala šapu da onjuši krv na dlanu, blesnu plamen i ona

oseti udarac u rame, Šepard, međutim, nije imao prilike da ispali drugi hitac,er je njegova žrtva već prošla kroz vrata i obrušila se na njega. Bacivši

pištolj, on uzaludno pokuša da umakne na stepenište, ali šapa zveri muraspečati potiljak jednim lakim udarcem. Revolveraš se preturi i uskoodmorište ispuni njegov miris. Zaboravivši na druge neprijatelje, zver se sručina drob i poče da jede.

Neko reče: „Balarde.“



Zver proguta mrtvačeve oči jednim zalogajem, poput vrhunskih ostriga.Ponovo, ti slogovi. „ Balarde.” Nastavio bi sa obrokom, ali taj zvuk

ecanja zabadao mu se u uši. Za sebe je bio neosetljiv, ali ne i za jad. Onispusti meso iz prstiju i osvrnu se duž odmorišta.

Čovek koji je plakao, plakao je samo iz jednog oka; drugo je zurilo,čudnovato nedirnuto. Ali bol u živom oku bio je zaista dubok. Bilo jetoočajanje, znala je zver; takva patnja bila mu je suviše bliska da bi je slast preobražaja sasvim izbrisala. Uplakani čovek nalazio se u rukama drugogčoveka, koji je prislonio pištolj uz slepoočnicu svog zarobljenika.

„Jedan pokret samo“, reče čovek sa pištoljem, „i razneću mu glavu. Da lirazumeš?“

Zver obrisa usta.

„Reci mu, Kripse. On je tvoja beba. Nateraj ga da razume.“Jednooki čovek pokuša da govori, ali reči su ga porazile. Krv iz rane unjegovom trbuhu tekla mu je kroz prste.

„Niko od vas ne mora da umre“, reče čovek sa pištoljem. Zveri se nijedopadala muzika njegovog glasa; bila je kreštava i puna prevare.»London bimnogo više voleo da vas ima žive. Zašto mu ne kažeš, Kripse? Reci mu da neželim da mu naudim."

Uplakani čovek klimnu glavom.

„Balarde...“ promrmlja on. Glas mu je bio mekši od onog drugog. Zver gasasluša.

„Reci mi, Balarde..." reče on,„kakav je to osećaj?“Zver nije mogla sasvim da shvati pitanje.„Molim te, reci mi. Radoznalosti radi...“„Proklet bio...“ reče Sakling, zabivši pištolj u Kripsovo meso.„Ovo nije

debatni klub.“„Je li dobro?“ upita Krips, ignorišući i čoveka i pištolj.

„Umukni!“„Odogovori mi, Balarde. Kakav je to osećaj?“Dok je zurio u Kripsove očajničke oči, značenje zvukova koje je ovaj

izustio postade jasno, sa rečima koje su popadale na svoja mesta kaomozaik. „Je li dobro?“ pitao je čovek.

Balard začu smeh u svom grlu i pronađe tamo slogove kojima može daodgovori.



„Da“, reče on uplakanom čoveku. „Da. Dobro je.“ Nije stigao ni da završi sa odgovorom kada je Kripsova ruka suknula da

zgrabi Saklingovu. Da li je nameravao samoubistvo ili bekstvo, niko nikadaneće znati. Prst na obaraču se zgrči, i metak prolete kroz Kripsovu glavu,

zasuvši tavanicu njegovim očajanjem. Sakling baci telo u stranu i krenu danacilja, ali zver je već bila kraj njega.Da je u njemu bilo više ljudskog, Balard bi možda pomislio da natera

Saklinga da pati, ali on nije imao takve perverzne ambicije. Njegova jedinamisao bila je da zatre svog neprijatelja što je efikasnije moguće. Dva oštra ismrtonosna udarca izvela su to. Čim je čovek bio uklonjen, Balard priđemestu gde je ležao Krips. Njegovo stakleno oko izmaklo je uništenju. Zuriloe nepomično, netaknuto pogromom svuda oko njih. Iskopavši ga iz

unakažene glave, Balard ga stavi u džep; onda izađe napolje na kišu.Bio je suton. Nije znao u koji su ga kraj Berlina doveli, ali njegoviimpulsi, lišeni razuma, povedoše ga sporednim ulicama i senkama do pustošina rubu grada, usred koje je stajala usamljena ruševina. Nije se moglo pogoditi čemu je zgrada možda nekada služila (kao klanica?, opera?), alinekim hirom sudbine, izbegla je uništenje, mada su sve ostale zgrade bilesravnjene sa zemljom nekoliko stotina metara u svim pravcima. Dok se probijao preko zakorovljenog krša, vetar je promenio pravac za nekoliko

stepeni i doneo mu miris njegovog plemena. Tamo ih je bilo mnogo, zajednou skrovištu ruševine. Neki su se naslanjali na zid i delili cigaretu; neki su bilisavršeni vukovi i skitali su se tamom kao duhovi zlatnih očiju; a opet, drugisu potpuno mogli da prođu kao ljudi, da nije bilo njihovih tragova.

Iako se plašio da će u ovom klanu imena biti zabranjena, upitao je dvojeljubavnika koji su se parili u zaklonu zida znaju li čoveka po imenuMironenko. Kuja je imala glatka, neobrasla leđa, a tuce punih sisa visilo joje sa stomaka.

„Slušaj“, reče ona.Balard oslušnu i začu kako neko govori u ćošku ruševine. Glas se dizao i

spuštao. Pratio je zvuk kroz enterijer bez krova do mesta gde je stajao vuk,okružen pažljivom publikom, sa otvorenom knjigom u šapama. Na Balardovdolazak, jedno ili dvoje iz publike okrenuše svoje sjajne oči prema njemu.Čitač zatsade.

„Ššš!“ reče jedan, „drug nam čita.“



Govornik je bio Mironenko. Balard kliznu u prsten slušalaca kraj njega,kada čitač krenu sa pričom iznova.

„I Bog ih blagoslovi, i Bog im reče, Plodite se, množite se i nastaniteemlju..." Balard je već čuo te reči, ali večeras su mu bile nove.

„...i potčinite je; zavladajte ribama u moru, i pticama u vazduhu...”On se obazre prema krugu slušalaca dok su reči opisivale njihov poznatiobrazac.

„... svakim živim stvorom što se zemljom kreće.“ Negde u blizini, plakala je neka zver.



POSLEDNJA ILUZIJA

Šta se tada dogodilo - kada je mađioničar, pošto je hipnotisao tigra ukavezu, povukao uže sa kićankom koje je oslobodilo tuce noževa da mu popadaju na glavu - bilo je predmet uspaljene rasprave, kako u baru pozorišta, tako i kasnije, kada je Svonov nastup bio završen, na pločniku 51.

ulice. Neki su tvrdili da su načas videli kako se dno kaveza otvara u delićusekunde, kada su sve oči bile uperene u sečiva u padu, pa je tigar brzo biouklonjen, da bi njegovo mesto iza lakiranih rešetki zauzela žena u crvenom.Drugi su bili podjednako uvereni da životinja uopšte nije ni bila u kavezu,već je njeno prisustvo bilo puka projekcija koja je utrnuta kada je mehanizam popeo ženu na binu; to je, naravno, bilo izvedeno takvom brzinom da je prevarilo oko svih osim onih dovoljno brzih i podozrivih da to uhvate. Amačevi? Priroda trika koji ih je preobrazio u pukiin sekundama njihovog

blistavog pada iz čelika u ružine latice potpalila je dalju debatu. Objašnjenjasu se kretala u rasponu od prozaičnih do komplikovanih, ali malo je ljudi ugužvi koja je napustila teatar bilo bez nekakve teorije. A rasprave se nisuzavršile tu, na pločniku. Nastavile su da besne dalje, bez sumnje, uapartmanima i restoranima Njujorka.

Zadovoljstvo koje su izazivale Svonove iluzije bilo je, činilo se, dvojako. Najpre: spektakl samog trika - u trenutku bez daha, kada je neverica, ako ne potisnuta, ono navedena da se istegne na nožne prste. A zatirn, kada bi se

trenutak okončao, a logika vratila, rasprava o tome kako je trik izveden.„Kako to radite, gospodine Svon?“ želela je da zna Barbara Bernštajn.„To je magija", odgovori Svon. Pozvao ju je iza scene da pregleda tigrov

kavez i potraži bilo kakav znak prevare u njegovoj konstrukciji; nije ga pronašla. Pregledala je mačeve; bili su smrtonosni. A latice, mirisne. Opet,insistirala je:

„Da, ali stvarno..." Ona se nagnu bliže njemu. „Meni smete da kažete”,



reče ona, „obećavam da neću zucnuti ama baš nikome.“On joj uzvrati sporim osmehom umesto odgovora. „O, znam...“ reče ona,

„reći ćete mi da ste se nečim zavetovali.“„Tako je“, reče Svon.

„...I da vam je zabranjeno da odajete tajne zanata."„Namera je bila da vam pružim zadovoljstvo", reče joj on.„Zar sam utome pretrpeo neuspeh?"

„O, ne”, odgovori ona, bez trunke oklevanja. „Svi pričaju o predstavi. Viste tema broj jedan u Njujorku.”

„Ne“ pobuni se on.„Uistinu", reče ona, „poznajem ljude koji bi dali rođene očnjake da bi ušli

u teatar. A da ih vi odvedete iza scene... pa, svi ima da mi zavide.“

„Drago mi je“, reče on, i dodirnu joj lice. Očito je očekivala takav potez snjegove strane. Biće to još nešto čime će moći da se razmeće: zavođenječoveka koga su kritičari nazvali Magom Mehnetna.

„Voleo bih da vodim ljubav s vama“, šapnu joj on.„Ovde?“ reče ona.„Ne“, reče joj on. „Ne toliko blizu tigrova."Ona se nasmeja. Više je volela ljubavnike dvadeset godina mlađe od

Svona - on je izgledao, kako je neko primetio, kao čovek koji oplakuje

sopstveni profil, ali njegov dodir obećavao je znanje koje nijedan dečak nijemogao da ponudi. Volela je primesu raspusnosti koju je naslutila ispodnjegove fasade dženthnena. Svon je bio opasan čovek. Ako ga bude odbila,možda nikada neće pronaći drugoga.

„Mogli bismo da odemo u hotel“, predloži ona.„Hotel“, reče on,„jeste dobro rešenje."Izraz sumnje pređe joj licem.„A vaša žena...?“ reče ona.„Mogla bi nas videti.“

On je uze za ruku. „Onda, da budemo nevidljivi?"„Ozbiljno mislim.“„I ja“, insistirao je on. „Verujte mi; ne možete se uzdati u sopstvene oči.

Valjda ja to znam. To je kamen temeljac moje profesije." Nije izgledalanaročito razuvereno. „Ako nas iko prepozna“, reče on, „jednostavno ću imsaopštiti da ih oči varaju.“

Ona se osmehnu na to, i on je poljubi. Uzvratila mu je na poljubac sa



nedvosmislenim žarom.„Čudesno“, reče on, kada su im se usta razdvojila. „Da krenemo, pre

nego što tigar ne počne da nas ogovara?"On je povede preko bine. Čistači još nisu prionuli na posao i tamo, na

daskama, bile su razbacane ružine latice. Neke su bile izgažene, a neke ne.Svon izvuče ruku iz njene i priđe mestu gde je ležalo cveće.Gledala ga je kako se saginje da uzme ružu sa tla, očarana njegovim

gestom, ali pre nego što je mogao da se ponovo uspravi, nešto u vazduhuiznad njega zapade joj za oko. Ona podiže pogled i ugleda parče srebra kojee padalo prema njemu. Ona krenu da ga upozori, ali mač je bio brži od

njenog jezika. U poslednjem mogućem trenutku on kao da oseti opasnost ukojoj se našao i obazre se, sa pupoljkom u ruci, a šiljak mu se zari u leđa.

Momenat sile uroni mač kroz njegovo telo sve do balčaka. Krv mu pobeže iz prsa i zapljusnu pod. On ne načini nikakav zvuk, već pade napred, isteravšidve trećine mača iz tela kada je tresnuo o binu.

Vrisnula bi, ali njenu pažnju zaokupi zvuk iz razbacanih mađioničarskihaparatura među kulisama iza nje, prigušeno režanje koje je neporecivo biloglas tigra. Ona se ukoči. Verovatno su postojala uputstva kako se najboljemogu pogledom ukrotiti odbegli tigrovi, ali pošto je bila rođena na Menhetnu,gde je i odrasla, nije bila upoznata sa takvim tehnikama.

„Svone?“ reče ona, u nadi da je ovo ipak neka barokna iluzija priređenasamo za nju.„Svone. Molim te, ustani."

Ali mađioničar je samo ležao tamo gde je pao, dok se lokva širila podrtjiin.

„Ako je ovo šala...“ reče ona osorno,„...nije mi zabavno." Kada se on nijedigao na njenu primedbu, ona pokuša sa slađom taktikom. „Svone, dragi,sada bih da krenemo, ako nemaš ništa protiv.”“

Ponovo se začu režanje. Nije želela da se okrene i otkrije njegov izvor, ali

podjednako nije želela da je nešto zaskoči otpozadi.Oprezno, ona pogleda okolo. Kulise su bile u mraku. Razbacani predmeti

sprečavali su je da ustanovi tačno položaj zveri. Ipak, još je mogla da je čuje:njen korak, njeno režanje. Korak po korak, ona poče da uzmiče prema rubu bine. Spuštena zavesa odvajala ju je od auditorijuma, ali ona se nadala da ćemoći da se podvuče ispod nje pre nego što tigar ne stigne do nje.

Dok je uzmicala uz tešku tkaninu, jedna od senki među kulisama odbaci



svoj dvosmisao, i pojavi se životinja. Nije bila divna, kao što je mislila dok se ova nalazila iza rešetki. Bila je ogromna, smrtonosna i gladna. Ona čučnu i posegnu za rubom zavese. Tkanina je bila otežana tegovima, i imala je višeteškoća da je podigne nego što je očekivala, ali uspela je da se dopola

provuče ispod draperije kada je, glave i ruku stisnutih uz daske, osetila udar tigrovog dolaska. Trenutak kasnije, ona oseti kako joj gola leđa zapljuskujenjegov dah i vrisnu kada joj je zabio kandže u telo i odvukao je izvanvidokruga u kojem se nalazila sigurnost prema svojim zapenjenim čeljustima.

Čak i tada, odbijala je da odustane od života. Ritala se i čupala mu pregršti krzna, zasipala mu njušku kišom udaraca. Ali njen otpor bio jezanemarljiv pred takvom silinom; njen napad, i pored žestine, nije usporiozver ni za tren. Rasporila joj je trbuh jednim nonšalantnim zamahom.

Milosrdno, sa tom prvom ranom, njena čula odustaše od svake pretenzije zasvestranošću, i umesto toga postadoše nečuveno inventivna. Učini joj se dačuje odnekud aplauz, riku odobravanja publike, kao i da umesto krvi koja jojsigurno šiklja iz tela tu brizgaju fontane blistave svetlosti. Agonija koju sutrpeli njeni nervni završeci nije je uopšte doticala. Čak i kada ju je životinjarastavila u tri ili četiri dela, glava joj je ležala postrance na ivici bine i posmatrala razdiranje njenog trupa i proždiranje njenih udova.

I sve vreme, dok se pitala kako je sve to moguće - da njene oči mogu da

žive toliko da prisustvuju ovoj poslednjoj večeri - jedini odgovor koji jemogla da smisli bio je Svonov:

„To je magija“ rekao je on.I zaista, mislila je upravo to, da to mora biti magija, kada je tigar došao

do njene glave i progutao je u jednom zalogaju.

Hari D’Amur je voleo da veruje kako u određenim krugovima posedujeizvesnu reputaciju - tu, na žalost, nije spadala njegova bivša žena, njegovi

poverioci ili oni anonimni kritičari koji su redovno ubacivali pseći izmet unjegovu kancelariju kroz prorez za pisma. Ali žena koja je sada bila natelefonu, glasa tako punog jada da je mogla da plače već pola godine i da sesprema da ponovo započne, ona je u njemu prepoznala uzor.

„...Treba mi vaša pomoć, gospodine D’Amur; veoma.“„Trenutno sam zauzet sa nekoliko slučajeva“, reče joj on.„Možda biste

mogli da dođete u kancelariju?"



„Ne smem da napustim kuću“, obavesti ga žena.„Sve ću objasniti. Molimvas, dođite.“

Bio je u žestokom iskušenju. Ali, zaista je imao nekoliko slučajeva, odkojih je jedan, ako ubrzo ne bude rešen, mogao da se okonča bratoubistvom.

On joj predloži da pokuša kod nekog drugog.„Ne mogu se prosto obratiti bilo kome“, insistirala je žena.„Zašto ja?“„Čitala sam o vama. O onome što se dogodilo u Bruklinu.“Pominjanje njegovog najneospornijeg neuspeha nije bilo najbolji metod za

pribavljanje njegovih usluga, pomislio je Hari, ali svakako mu je privuklo pažnju. Ono što se desilo u ulici Vikof započelo je sasvim nedužno, samužem koji ga je angažovao da špijunira njegovu ženu-preljubnicu, a završilo

se na poslednjem spratu kuće Lomaks, sa svetom kakav je poznavaoizvrnutim naopako. Kada je završeno sa brojanjem leševa, i kada su otpremili preživele sveštenike, ostao je sa strahom od stepeništa i sa više pitanja negošto će ikada naći odgovora sa ove strane porodične grobnice. Nije mu sedopadalo da ga podsećaju na te užase.

„Ne volim da pričam o Bruklinu“, reče on.„Oprostite“, reče žena, „ali treba mi neko ko ima iskustva sa... sa

okultnim.“ Prestala je na trenutak da govori. Još je mogao da joj čuje dah

kroz žicu: tihi, ali neravnomeran.„Trebate mi“, reče ona. On je već odlučio, u toj pauzi kada se čuo samo

njen strah, kakav će odgovor dati.„Doći ću.“„Zahvalna sam vam“, reče ona. „Kuća je u Istočnoj 61. ulici..." On

zabeleži detalje. Njene poslednje reči bile su: „Molim vas, požurite.” Onda jespustila slušalicu.

Obavio je neke pozive, u uzaludnoj nadi da će primiriti svoja dva klijenta

koji su se lako ljutili, a onda navukao sako, zaključao kancelariju i krenuoniz stepenice. Odmorište i predvorje su zaudarali. Kada je stigao do ulaznihvrata, uhvatio je Čaplina, nadstojnika, kako se pomalja iz podruma. „Ovdesmrdf, reče on čoveku.

„Sredstvo za dezinfekciju."„Mačja pišačka", reče Hari.„Uradi nešto po tom pitanju, hoćeš li? Moram

da štitim svoj ugledf Ostavio je čoveka da se smeje.



Mrka fasada u Istočnoj 61. ulici bila je u savršenom stanju. Stao je naizribani stepenik, znojav i kiselog daha, sa osećajem da je pravi aljkavac.Izraz na licu koje ga je susrelo kada su se vrata otvorila ničim ga nije

odvratio od tog mišljenja. „Da?“ želelo je lice da zna. ‘„Ja sam Hari D’Amur“, reče on. „Zvali su me.“Čovek klimnu glavom.„Bolje da uđete“, reče on, nimalo oduševljen.

Unutra je bilo svežije nego napolju; i slađe. Mesto je zaudaralo na parfem.Hari je krenuo za neodobravajućim licem niz hođnik, u veliku sobu, na čijoje suprotnoj strani - preko puta orijentalnog tepiha u čije je šare bilo utkano

sve osim cene - sedela udovica. Nije joj pristajala crnina; niti suze. Onaustade i pruži ruku.

„Gospodin D’Amur?“„Da.“„Valentin će vam doneti nešto da popijete ako želitef »Molim vas. Mleka,

ako imatef Želudac mu je poskakivao tokom poslednjeg sata; u stvari, otkade ona pomenula ulicu Vikof.

Valentin se povuče iz sobe, ne skidajući sitne oči sa Harija sve do poslednjeg mogućeg trenutka’

„Neko je umro“, reče Hari, kada je čovek otišao.

„Tako je“, reče udovica sedajući natrag. Na njen poziv, on sede naspramnje, među dovoljno jastuka da se opremi harem. „Moj muž.“

„Žao mi je.“„Nema vremena za žaljenje“, reče ona, dok su joj svaki gest i pogled

odavali reči. Bilo mu je drago što ona oseća takav jad; umrljane suze i premor nagrdili su lepotu koja bi ga, da ju je video neokrnjenu, ostavilazanemelog od divljenja.

„Kažu da je smrt mog muža bila nesrećni slučaj", govorila je ona. „Ja

znam da nije.”„Smem li da vas pitam... za ime?“„Oprostite. Zovem se Svon, gospodine D’Amur. Dorotea Svon. Možda

ste čuli za mog muža?“„Mađioničara?“„ Iluzionistu", reče ona.„Čitao sam o tome. Tragično!”



„Jeste li ikada gledali njegov nastup?“Hari odmahnu glavom. „Nemam ja para za Brodvej, gospođo Svon.“

„Ovde smo bili tek tri meseca, dok se predstava prikazivala. Hteli smo da sevratimo u septembru..."

„Vratite?“„U Hamburg“, reče ona. „Ne volim ovaj grad. Previše je vreo. I previšesurov."

„Nemojte kriviti Njujork“, reče on. „Ne može on tu ništa.“„Možda“, odgovori ona, klimnuvši glavom. „Možda bi se ono što se

desilo Svonu ionako desilo, gde god da smo. Ljudi mi stalno govore: bio je tonesrečni slučaj. To je sve. Običan nesrećni slučaj.“

„Ali vi u to ne verujete?“

Valentin se pojavi sa čašom mleka. Spusti je na sto pred Harija. Kada jekrenuo da izađe, ona reče: „Valentine. Pismo.“On je pogleda čudnovato, gotovo kao da je rekla nešto skaredno.„ Pismo“, ponovi ona.On izađe.„Rekli ste...“Ona se namršti. „Šta?“„O tome da je reč o nesrećnom slučaju

„O da. Živela sam sa Svonom sedam i po godina, i došla sam do toga daga shvatam onoliko koliko je to za bilo koga moguće. Naučila sam da osetimkada me želi u blizini, a kada ne. Kada me nije želeo, odlazila sam nekuda i puštala ga da ima sopstvenu privatnost. Geniju je privatnost potrebna. A on

este bio genije, znate. Najveći iluzionist posle Hudinija.“ „Ma nije valjda?“„Pomislim ponekad - pravo je čudo da me je uopšte pustio u svoj

život...“ Hari je želeo da kaže da bi Svon bio lud da ne učini tako nešto, alikomentar je bio neumesan. Ona nije želela laskanja; nisu joj bila potrebna.

Nije joj bilo potrebno ništa, možda, osim da joj muž ponovo bude živ.„Sada mislim da ga uopšte nisam poznavala", nastavi ona, „da ga nisam

shvatala. Mislim da je to možda bio samo još jedan trik. Još jedan deonjegove magije.“

„Maločas sam ga nazvao mađioničarem“, reče Hari. „Ispravili ste me.“„Tako je“, reče ona, priznavši mu da ima pravo izvinjavajućim pogledom.„Oprostite. Tako je govorio Svon. Mrzeo je da ga zovu mađioničarem.



Govorio je da je to reč koju treba čuvati za one koji izvode čudesa.“ „A onnije izvodio čudesa?“

„Voleo je sebe da zove Velikim Prevarantom“, reče ona. Ta pomisao jenatera da se osmehne.

Valentin se ponovo pojavi, žalosnog lica punog podozrenja. Nosio jekoverat koji očito nije želeo da preda, Dorotea je morala da pređe prekotepiha da bi mu ga uzela iz ruku.

„Je li to pametno?“ reče on.„Jeste“, reče mu ona.On se okrenu na peti i mudro se povuče.„Pogođen je tugom“, reče ona. „Oprostite mu takvo ponašanje. On je bio

uz Svona od samog početka njegove karijere. Mislim da je voleo mog muža

koliko i ja.“Ona zavuče prst u koverat i izvuče pismo napolje. Papir je bio bledožut, paučinasto tanak.

„Nekoliko sati posle njegove smrti, ovo pismo dostavljeno je ovde“, rečeona. „Bilo je adresirano na njega. Otvorila sam ga. Mislim da bi trebalo da ga pročitate.“

Ona mu ga pruži. Ruka kojom je bilo pisano bila je odlučna i punasamopouzdanja.

Dorotea, pisalo je tamo, ako čitaš ovo, ja sam mrtav. Znaš koliko malo pažnje pridajem snovima, predosećanjima i

tome sličnom; ali u poslednjih nekoliko dana, čudne misli su mi seuvukle u glavu, i podozrevam da mi je smrt veoma blizu. Ako jetako, neka bude. Tu nema pomoći. Ne gubi vreme u pokušajima da

shvatiš uzroke i razloge; sve su to sada bajate vesti. Samo znaj date volim, i da sam te oduvek voleo na svoj način. Žao mi je zbog

svake nesreće koju sam ti prouzrokovao, ili ti prouzrokujem sada,ali to je bilo izvan moje moći.

Imam neka uputstva u pogledu uklanjanja mog tela. Molim teda ih ispuniš doslovno. Ne dozvoli nikome da pokuša da te ubedida ne učiniš ono što tražim.

Hoću da se kraj mog tela stražari noć i dan sve dok ne budemkremiran. Ne pokušavaj da vratiš moje telo u Evropu. Neka me



kremiraju ovde, što je pre moguće, a onda pepeo baci u Ist River.Slatka moja draga, plašim se. Ne plašim se loših snova, ili

onoga što bi moglo da mi se desi u ovom životu, već onoga što mojineprijatelji mogu da učine kada jednom umrem. Znaš kakvi

kritičari umeju da budu: čekaju dok nisi u stanju da im uzvratiš, aonda počnu sa ubijanjem lika. Objašnjavanje svega ovoga je suviševeliki posao, tako da moram prosto da se uzdam da ćeš učiniti kao

što kažem. Ponovo, volim te, i nadam se da nikada nećeš morati da

pročitaš ovo pismoTvoj odani,Svon.

„Kakva oproštajna poruka”, prokomentarisao je Hari pošto je dvaput pročitao. On presavi pismo i vrati ga udovici.

„Volela bih da vi ostanete uz njega“, reče ona. „Na bdenju uz leš, akotako želite. Samo dok se ne obave zakonske formalnosti, tako da mogu dauredim njegovu kremaciju. Ne bi trebalo da potraje dugo. Imam advokatakoji već radi na tome.“

„Ponovo: zašto ja?“

Izbegavala je njegov pogled. „Kao što kaže u pismu, on nikada nije bio praznoveran.Ali ja jesam.Verujem u predskazanja. A u kući je vladala čudnaatmosfera u danima pre nego što je umro. Kao da nas je neko posmatrao.“

„Mislite da je ubijen?“Ona razmisli o tome, pa reče: „Ne verujem da je to bio nesrećni slučaj."„Ti neprijatelji o kojima govori...“„On je bio veliki čovek. Mnogi su mu zavideli.“„Profesionalna ljubomora? Je li to motiv za ubistvo?“

„Sve može da bude motiv, zar ne?“ reče ona.„Ljude ubijaju i zbog bojeočiju, zar ne?“

Hari je bio impresioniran. Trebalo mu je dvadeset godina da nauči kolikosu stvari nasumične. Ona je o tome govorila kao o nečem sasvim običnom.

„Gde vam je muž““ upita je on.„Gore“, reče ona. „Naložila sam da se telo vrati ovamo, gde mogu da

pazim na njega. Ne mogu da se pravim da razumem šta se dešava, ali neću da



rizikujem i ignorišem njegova uputstva.“Hari klimnu glavom.„Svon je bio moj život“, dodade ona tiho,bez konkretnog povoda; i

ujedno, povodom svega.

Ona ga odvede gore. Miris koji ga je susreo na vratima pojačao se.Glavna spavaća soba bila je pretvorena u kapelu počinka, do kolena usuzama i vencima svih oblika i vrsta; njihovi smešani mirisili graničili su sesa halucinogenicima. Usred tog izobilja, kovčeg - komplikovana stvar, crna isrebrna - bio je postavljen na postolje. Gornja polovina poklopca stajala jeotvorena, a plišani pokrov bio je pomeren pozadi. Na Dorotein poziv, onzagaca kroz cveće da pogleda preminulog. Dopalo mu se Svonovo lice; biloe duhovito i donekle lukavo; čak je bilo i lepo na neki umoran način.

Štaviše: ono je izazivalo ljubav kod Dorotee; jedno lice teško da je moglo daima bolje preporuke. Hari je stajao do struka u cveću i, koliko god toapsurdno bilo, osećao izvesnu zavist zbog ljubavi koju je ovaj čovek svakako uživao.

„Hoćete li mi pomoći, gospodine D’Amur?“Šta je mogao da kaže, osim; „Da, naravno da ću pomoći.“ To, i: „Zovite

me Hari.“

Danas će nedostajati u 'Paviljonu krila'. Tamo je svakog petka uvečezauzimao najbolji sto u proteklih šest i po godina, i jeo dovoljno danadoknadi sve ono što je njegovoj ishrani nedostajalo u kvalitetu iraznolikosti preostalih šest dana u nedelji. Ta gozba - najbolja kineskakuhinja južno od Kanalske ulice - dolazila je gratis, zahvaljujući uslugamakoje je nekada pružio vlasniku. Večeras će sto ostati prazan.

Ali, njegov stomak nije trpeo zbog toga. Sedeo je uz Svona tek nekih satvremena, kada se Valentin popeo i rekao:

„Kako volite biftek?“„Dobro prepečen“, odgovori Hari.Valentin nije bio naročito zadovoljan odgovorom. „Ne volim da prepečem

dobar biftek“, reče on.„A ja ne volim da vidim krv“, reče Hari, „makar i nije moja.“Kuvar je očito očajavao zbog ukusa svog gosta i okrenuo se da pođe.

„Valentine?“



Čovek se osvrnu.„Je ii vam to kršteno ime?“ upita Hari.„Krštena imena su za hrišćane", začu se odgovor.Hari klimnu glavom. „Ne volite što sam ovde, zar ne?“

Valentin ne odgovori. Oči mu odlutaše kraj Harija do otvorenog kovčega.„Neću biti ovde dugo“, reče Hari, ali dok sam tu, možemo li biti prijatelji?”Valentinov pogled mu se ponovo vrati.„Ja nemam prijatelja", reče on bez neprijateljstva ili samosažaljenja.

„Više ne.“„ U redu. Oprostite.“„Šta tu ima da se oprašta?“ želeo je Valentin da zna. „Svon je mrtav. Sve

e gotovo, prestanimo sa drekom."

Setno lice stoičld je odolevalo suzama. Pre će kamen zaplakati, nagađaoe Hari. Ali, taino je bilo tuge,još akutnije zbog toga što je bila nema. „Jedno pitanje.“

„Samo jedno?“„Zašto niste želeli da pročitam njegovo pismo?“Valentin malo podiže obrve; bile su toliko fine da su mogle biti i nacrtane.

„On nije bio lud“, reče. „Nisam želeo da pomislite da je on bio ludak, zbogonoga što je napisao. To što ste pročitali zadržite za sebe. Svon je bio

legenda. Ne želim da uspomena na njega bude ukaljana.“„Trebalo bi da napišete knjigu“, reče Hari. „Da ispričate celu priču

ednom za svagda. Čujem da ste dugo bili uz njega.“„O, da“, reče Valentin. „Dovoljno dugo da znain da ne treba da ispričam

istinu.“Rekavši to, on izađe, ostavivši cveće da vene, a Harija sa više zagonetki

u rukama nego na početku.Dvadeset minuta kasnije, Valentin donese poslužavnik sa hranom: veliku

salatu, hleb, vino i biftek. Meso samo što nije bilo ugljenisano.„Baš kao što volim“, reče Hari, i navali. Nije video Doroteu Svon, mada sam Bog zna da je mislio na nju dovoljno

često. Svaki put kada bi čuo šapat na stepeništu, ili korake po tepihom postavljenom odmorištu, ponadao bi se da će se njeno lice pojaviti navratima, sa pozivom na usnama. To možda i nije bila najpriličnija pomisao,imajući u vidu blizinu leša njenog muža, ali zar bi iluzionist sada mario za to?



Bio je mrtav, nestao. Da je imao imalo duhovne velikodušnosti, ne bi želeoda vidi kako mu se udovica davi u suzama.

Hari ispi bokalčić vina koji je Valentin doneo, i kada se - četrdeset petminuta kasnije - čovek ponovo pojavio sa kafom i kalvadosom, rekao mu je

da ostavi flašu.Bližila se noć. Saobraćaj je bio bučan na Leksingtonu i Trećoj. Iz dosade, počeo je da posmatra ulicu sa prozora. Dvoje ljubavnika bučno su se svađalina pločniku, i prestali su tek kada je neka brineta sa zečjom usnom i pekinezerom stala da ih besramno posmatra. U mrkoj zgradi preko puta pripremao se prijem: posmatrao je kako s ljubavlju postavljaju sto i palesveće. Posle izvesnog vremena, špijuniranje mu je dosadilo, pa je pozvaoValentina i upitao ga postoji li neki portabl televizor koji bi mogao da dobije.

To mu je odmah bilo obezbeđeno, i sledeća dva sata on je sedeo sa malimcrno-belim monitorom na podu, između orhideja i ljiljana, i posmatrao svu besmislenu zabavu koju je ovaj nudio, a srebrno osvetljenje treperelo je na pupoljcima kao uzbuđujuća mesečina.

Četvrt sata posle ponoći, kada je žurka preko puta bila u punom jeku,Valentin se pojavi.„Želite li noćnu čašicu?“

„Naravno."„Mleko, ili nešto jače?“

„Nešto jače.“On izvuče flašu konjaka, i dve čaše. Zajedno nazdraviše mrtvacu.„Za gospodina Svona.“„Za gospodina Svona.“„Ako vam večeras još bilo šta zatreba“, reče Valentin, „ja sam u sobi

pravo iznad. Gospođa Svon je dole, tako da ako čujete da se neko kreće,nemojte se brinuti. Ovih noći ne spava baš najbolje."

„A ko spava?“

Valentin ga ostavi da stražari. Hari je čuo čovekovo koračanje postepenicama, a zatim škripu daski poda na nivou iznad njegovog. Ponovo jeobratio pažnju na televiziju, ali izgubio je nit filma koji je gledao.

Zora je bila daleko; u međuvremenu, Njujork će provesti finu noć posle petka: u plesu, tuči, zavitlavanju.

Slika na televizoru zatreperi. On ustade i krenu prema njemu, ali ne uspetamo da stigne. Posle dva koraka od stolice na kojoj je sedeo, siika se skupi i



potpuno nestade, zagnjurivši sobu u potpuni mrak. Hari je načas imaovremena da registruje da nimalo svetla ne nalazi svoj put kroz prozore saulice. A onda započe bezumlje.

Nešto se kretalo u tami: neodređena obličja su se uzdizala i spuštala.

Trebao mu je jedan trenutak da ih prepozna. Cveće! Nevidljive ruke cepalesu vence i suze i bacale pupoljke u vazduh. Pratio je njihov pad, ali oni nisu padali na tle. Činilo se da su podne daske izgubile svaku veru u sebe, inestale, tako da su pupoljci samo nastavili da padaju - dole, dole - kroz podsobe ispod, i kroz pod podruma, prema Bog zna kom odredištu. Strah obuzeHarija, poput nekog starog prodavca droge koji obećava strašno ushićenje.Čak je i ono malo dasaka pod njegovim nogama postalo nematerijalno. Zasekund će i on poći za pupoljcima.

On se obrnu da bi pronašao stolicu sa koje je ustao - neku fiksiranu tačkuu ovoj vrtoglavoj noćnoj mori. Stolica je još bila tamo; mogao je jedva da jerazazna u pomrčini. Dok su iskidani cvetovi kao kiša padali po njemu, on posegnu za njom, ali još dok se rukom hvatao za rukonaslon, pod ispodstolice nestade i sada, pri užasnom svetlu koje je dopiralo iz jame što mu jezjapila pod nogama, Hari vide kako se ona prevrće dok pada u Pakao, premećući se sve dok nije postala mala kao čioda.

Onda ona nestade; nestade i cveće, i zidovi, i prozori i svaka druga

prokleta stvar nestade osim njega. Ne baš sve. Ostao je Svonov kovčeg, čiji je poklopac i dalje stajao

otvoren, sa pokrovom uredno povučenim poput prekrivača na krevetu nekogdeteta. Postolje je nestalo, kao i pod ispod postolja. Ali, kovčeg je lebdeo utamnom vazduhu kao neka morbidna iluzija, dok je iz dubina zvuk tutnjave pratio taj trik poput tuša na dobošu.

Hari oseti kako i poslednja čvrstina nestaje ispod njega; oseti kako gaama zove. Još dok su mu stopala napuštala tle, to tle je bledelo u ništavilo, i

u jednom zastrašujućem trenutku on je visio iznad ponora, dok su mu ruketražile rub kovčega. Desna šaka mu se uhvati za jednu od ručki, i zahvalnosklopi oko nje. Ruka mu bi gotovo istrgnuta iz zgloba kada je preuzela težinunjegovog tela, ali on zamahnu drugom rukom i pronađe ivicu kovčega.Upotrebivši to kao uporište, on se povuče naviše kao poluudavljeni mornar.Bio je to čudan čamac za spasavanje, ali opet, bilo je to i čudno more.Beskrajno duboko, beskrajno užasno.



Još dok se upinjao da obezbedi sebi bolji rukohvat, kovčeg se zatrese, iHari podiže pogled da bi ustanovio da je mrtvac seo uspravno. Svonove očiotvoriše se širom. On ih okrenu prema Hariju; bile su daleko od dobrostivih.Sledećeg trena, iluzionist se uspravljao - a lebdeći kovčeg ljuljao se još

silovitije sa svakim pokretom. Kada se osovio 11a noge, Svon krenu daotkači svog gosta gazeći petom po Harijevim zglavcima. Hari podiže pogled prema Svonu, preklinjući ga da prestane.

Veliki Prevarant bio je prizor za sebe. Oči su mu bile iskolačene udupljama; košulja mu je bila razderana tako da mu se videla izlazna rana nagrudima. Iznova je krvarila. Kiša hladne krvi pade na Harijevo navišeokrenuto lice. A peta mu je još gnječila šake. Hari oseti kako gubi rukohvat.Svon, osetivši približavanje trijumfa, poče da se osmehuje.

„Padni, mali!“ reče on. „Padni!“Hari nije mogao više da izdrži. U mahnitom pokušaju da se spase, opustiručicu desnom šakom i posegnu naviše da bi zgrabio Svonovu nogavicu. Prstimu pronađoše rub i on povuče. Osmeh nestade sa lica iluzioniste kada ovajoseti da je izgubio ravnotežu. On posegnu iza sebe da dohvati poklopackovčega kako bi se pridržao, ali taj pokret samo još više nagnu kovčeg.Plišani jastuk prolete premećući se kraj Harijeve glave; sledili su ga pupoljci.

Svon zaurla od besa i žestoko šutnu Harija po šaci. Bila je to greška.

Kovčeg se sasvim prevrnu i izbaci čoveka napolje. Hari je imao vremena daugleda Svonovo užasnuto lice dok je iluzionist padao pored njega. Onda i onizgubi oslonac i pade za njim.

Tamni vazduh zviždao mu je kraj ušiju. Ispod njega, Ponori su širili svoje prazne ruke. A onda, iza huka u njegovoj glavi, novi zvuk: ljudski glas.

„Je li mrtav?“ upitao je on.„Ne“, odgovori drugi glas, „ne, mislim da nije. Kako mu je ime,

Dorotea?“

„D’Amur."„Gospodine D’Amur? Gospodine D’Amur?“Harijevo padanje malo uspori. Ispod njega, Ponori su urlali od besa.Glas se začu ponovo, uljudan, ali nemelodičan. „Gospodine D’Amur.“„Hari“, reče Dorotea. Na tu reč, izgovorenu tim glasom, on prestade da pada; oseti da se

uzdiže. On otvori oči. Ležao je na čvrstom podu, a glava mu se nalazila



nekoliko centimetara od praznog televizijskog ekrana. Cveće je svuda posobi bilo na svom mestu, Svon u svom kovčegu, a Bog - ako je verovatiglasinama - na svojim Nebesima.

„Živ sam“, reče on.

Njegovom vaskrsnuću prisustvovala je itekakva publika. Dorotea,naravno, i dve nepoznate osobe. Jedna od njih, vlasnik glasa koji je najprečuo, stajao je blizu vrata. Crte lica bile su mu neugledne, izuzev obrva itrepavica, koje su bile toliko blede da su gotovo bile nevidljive. Njegovadružbenica stajala je u blizini. Ona je sa njim delila tu uznemirujuću banalnost, lišena bilo kakve crte koja bi mogla da nagovesti njenu prirodu.

„Pomozi mu da ustane, anđele“, reče muškarac, a žena se sagnu da ga posluša. Bila je snažnija nego što je izgledala i spremno je povukla Harija na

noge. Ispovraćao se u svom čudnom snu. Osećao se prljavo i smešno.„Šta se kog đavola dogodilo?“ upita, dok ga je žena pratila do stolice.Sede tamo.

„Pokušao je da vas otruje" reče muškarac.„Ko to?“„Valentin, naravno."„Valentin?“„Nema ga“, reče Dorotea. „Prosto je nestao.“ Tresla se. „Čula sam kako

ste uzviknuli i došla ovamo da bih vas zatekla na podu. Mislila sam da ćetese ugušiti.“

„U redu je“, reče muškarac, „sada je sve u redu.“„Da“, reče Dorotea, očito ohrabrena njegovim učtivim osmehom.„Ovo je

advokat o kom sam vam pričala, Hari, gospodin Baterfild.“Hari obrisa usta. „Drago mi je“, reče on.„Zašto ne siđemo svi dole?“ reče Baterfild. „Tako da mogu da platim

gospodinu D’Amuru ono što mu sleduje."

„U redu je“, reče Hari.„Nikada ne uzimam honorar dok posao ne budezavršen.“

„Ali, završen je“, reče Baterfild. „Vaše usluge ovde više nisu potrebne.“Hari baci pogled na Doroteu. Ona je izvlačila uveli cvet iz inače zdravog

buketa.„Ugovoreno je da ostanem uz telo...“„Uklanjanje Svonovog tela je dogovoreno“, uzvrati Baterfild. Njegova



učtivost jedva da je bila poremećena. „Zar ne, Dorotea?”„Sad je pola noći“, protestovao je Hari. „Najranije što možete obezbediti

kremaciju jeste sutra ujutro.“„Hvala vam za vašu pomoć“, reče Dorotea. „Ali sigurna sam da će sve

biti dobro sada, kada je stigao g. Baterfild. Sasvim dobro.“Baterfild se okrenu svojoj družbenici.„Što ne odeš i pronađeš taksi za gospdina D’Amura?“ reče on. A onda,

pogledavši Harija: „Nećemo valjda dopustiti da idete ulicama peške?“

Sve vreme dok je silazio, i u hodniku, dok ga je Baterfild isplaćivao, Harie priželjkivao da se Dorotea usprotivi advokatu i kaže mu da želi da Hari

ostane.

Ali, ona mu čak nije uputila ni pozdrav dok su ga izvodili iz kuće. Dvestotine dolara koje su mu dali bile su, naravno, više nego adekvatnanadoknada za nekoliko sati dokonosti koje je tamo proveo, ali on bi radospalio sve te novčanice za jedan znak da Dorotea mari za njihov rastanak. Alisasvim očito, ona nije marila. Sudeči po ranijem iskustvu, njegovom povređenom egu biče potrebna puna dvadeset četiri sata da se oporavi odtakve ravnodušnosti.

Izašao je iz taksija na Trećoj, kod 83. ulice, i otišao u jedan bar u aveniji

Leksingtonu gde je znao da će moći da smesti pola flaše burbona izmeđusebe i snova koje je sanjao.

Odavno je prošlo jedan. Ulica je bila pusta, izuzev njega i odjeka koji sunjegovi koraci nedavno poprimili. Skrenuo je iza ugla u Leksington i sačekao. Nekoliko otkucaja kasnije, Valentin obiđe oko istog ugla. Hari ga uhvati zakravatu.

„Nije loša ova omča“, reče, povukavši čoveka van ravnoteže.Valentin ni ne pokuša da se oslobodi. „Hvala Bogu da ste živi“, reče on.

„Ne zahvaljujući tebi”, reče Hari.„Šta si to stavio u piće?“„Ništa“, insistirao je Valentin.„Zašto bih?“„Otkud onda ja na podu? Otkud noćne more?“„Baterfild", reče Valentin. „Šta god da ste sanjali, on je to doneo sa

sobom, verujte. Uspaničio sam se čim sam ga čuo u kući, priznajem. Znam dae trebalo da vas upozorim, ali znao sam da, ukoliko ne izađem brzo, neću

izaći uopšte."



„Zar hoćete da kažete da bi vas on ubio?“„Ne svojeručno; ali da.“ Hari ga pogleda s nevericom. „Odavno se

kačimo, on i ja.“„Neka samo izvolf, reče Hari, pustivši kravatu. „Suviše sam prokleto

umoran da slušam više ta sranjaf On se okrenu od Valentina i krenu dalje odnjega.„Čekajte...“ reče ovaj. „Znam da nisam bio naročito prijatan prema vama

onomad u kući, ali morate razumeti, stvari su se suviše pogoršale. Zaobojicu!”

„Mislio sam da ste rekli da je sve to samo puno vike ni zbog čega.“„Mislio sam da je tako. Mislio sam da smo sve to prikrpili nekako. A

onda je stigao Baterfild, i ja sam shvatio koliko sam bio naivan. Oni neće

pustiti Svona da počiva u miru. Ni sada, niti bilo kada. Moramo ga spasiti,D’Amur!”Hari stade i zagleda se čoveku u lice. Da ovaj prođe pored njega na ulici,

razmišljao je, ne bi pomislio za njega da je ludak.„Je li Baterfild išao gore?“ upita Valentin.„Jeste. Zašto?“„Da li se sećate je li prišao kovčegu?"Hari odmahnu glavom.

„Dobro“, reče Valentin. „Onda se odbrana još drži, što nam daje malovremena. Svon je bio fini taktičar, znate. Ali umeo je da bude neobazriv.

Tako su ga i uhvatili. Zbog čiste neobazrivosti. Znao je da dolaze ponjega. Rekao sam mu otvoreno, rekao sam da treba da otkažemo zakazanenastupe i vratimo se kući. Tamo bismo bar imali kakvo-takvo utočište.”

„Mlslite da je on ubijen?"„Pobogu“, reče Valentin, gotovo u očajanju zbog Harija, „naravno da je

ubijen.“

„Znači, više mu se ne može pomoći? Čovek je mrtav.“„Mrtav: da. Ali, da mu se ne može poinoći? Ne.“„Da li svakome govorite takve besmislice?"Valentin spusti ruku na Harijevo rame. „O, ne”, reče on sa nepatvorenom

iskrenošću. „Ne verujem svakome kao što verujem vama.“„To je veoma iznenadno“, reče Hari. „Smem li da pitam zašto?“„Zato što ste se uvalili u ovo do guše, kao i ja“, odgovori Valentin.



„E vala nisam“, reče Hari, ali Valentin je ignorisao to poricanje, i nastavioda govori. „U ovom trenutku ne znamo koliko ih je, naravno. Možda su prosto poslali samo Baterfilda, ali mislim da je to malo verovatno.“

„Za koga to Baterfild radi? Za Mafiju?“

„E, da smo te sreće“, reče Valentin. On posegnu u džep i izvuče parče papira.„Ovo je žena sa kojom je Svon bio”, reče on, „te noći, u teatru.Moguće je da ona zna nešto o njihovoj snazi."

„Postojao je svedok?“„Nije se javila, ali da, bila je tamo. Vidite, ja sam mu bio podvodač.

Pomogao sam mu da izvede nekoliko preljuba, tako da ga nijedna kasnije neizloži sramoti. Vidite možete li doći do nje...“ On naglo ućuta. Negde u blizini, svirala je muzika. Zvučala je kao da pijani džez orkestar improvizuje

na gajdama; šišteća, gromoglasna kakofonija. Valentinovo lice smesta postade portret uzrujanosti. „neka nain je Bog u poinoći..." reče on tiho, pa poče dauzmiče od Harija.

„U čemu je problem?“„Znate li da se molite?“ upita ga Valentin dok se povlačio niz 83. ulicu.

Jačina muzike rasla je sa svakim intervalom.„Nisam se molio dvadeset godina“, odgovori Hari.„Onda naučite“ začu se odgovor, i Valentin se okrenu da beži.

Kada je to učinio, mreškaj u tami krenu niz ulicu sa severa, zatamnivši pritom sjaj reklama barova i uličnih lampi. Neonske objave naglo utrnuše izgasnuše; začuše se protesti sa gornjih prozora kada su se pogasila svetla i,kao da su je psovke ohrabrile, muzika poprimi novi, još grčevitiji ritam. Iznadsvoje glave, Hari začu zavijanje i podiže pogled da bi ugledao iskrzanusiluetu naspram oblaka za kojom su se vukli pipci poput ratnog broda dok sespuštala na ulicu, ostavljajući za sobom smrad ribe u raspadanju. Njena metaočito je bio Valentin. On viknu iznad zavijanja, muzike i panike zbog

zamračenja, ali čim je viknuo, on začu Valentinov povik iz tame; molećivikrik koji bi grubo prekinut.

Stajao je u pomrčini, i noge nisu bile voljne da ga ponesu još korak bližemestu sa kog je molba došla. Smrad mu se još zabadao u nozdrve; kada ga jeonjušio, mučnina mu se vratila. A tada, vratiše se i svetla; talas energije palioe lampe i nazive barova dok je zapljuskivao ulicu. On stiže do Harija, i

pređe na mesto gde je poslednji put video Valentina. Ono je bilo pusto; u



stvari, pločnik je bio prazan sasvim do sledećeg raskršća.Baljezgavi džez je prestao.Iskolačivši oči ne bi li opazio čoveka, zver, ili ostatke jednog ili drugog,

Hari ode niz pločnik. Dvadeset metara od mesta gde je stajao, beton je bio

vlažan. Ne od krvi, bilo mu je drago što je to video; tečnost je imala bojužuči, i zaudarala je do neba. Među lokvama bilo je i nekoliko parčića nečegašto je moglo biti ljudsko tkivo. Valentin se očito borio, i uspeo da otvori ranuu svom napadaču. Dalje niz pločnik bilo je još tragova krvi, kao da je ranjenostvorenje puzalo malo, pre nego što je ponovo uzletelo. Sa Valentinom,verovatno. Hari je znao da mu njegove bedne moći ne bi nimalo pomogle dase suočio sa takvom snagom, ali svejedno je osećao krivicu. Čuo je povik -video kako se napadač obrušava - a opet je zalepio đonove za tle.

Poslednji put je osetio takav strah u ulici Vikof,kada je demonskiIjubavnik Mimi Lomaks konačno odbacio svaku pretenziju prema ljudskosti.Soba se ispunila smradom etra i ljudske pogani, a demon je stajao tamo usvojoj užasavajućoj golotinji i pokazivao mu prizore od kojih mu se utroba pretvorila u vodu. Sada su bili sa njim, ti prizori. Biće sa njim večno.

On spusti pogled na parče papira koje mu je Valentin dao; ime i adresa bili su brzo naškrabani, ali nekako su se dali dešifrovati.

Neki pametan čovek bi, podseti Hari sebe, iscepao tu poruku i bacio je u

slivnik. Ali, ako su ga događaji u ulici Vikof ičemu naučili, onda je to biloda, jednom dodirnut takvom zlobom kakvu je video i sanjao u poslednjihnekoliko sati, ne može tek tako da je se reši. Morao je da je prati do samogizvora, koliko god da mu je bila odbojna ta misao, i da se sa njom pogodikako mu dopusti snaga koju bude imao na raspolaganju.

Nije postojalo dobro vreme za obavljanje takvog posla: sadašnjost jemorala da bude dovoljna. Vratio se peške u Leksington i uhvatio taksi da bise odvezao do adrese sa papira. Niko mu nije odgovorio na pritiskanje zvona

sa imenom Bernštajn, ali ono je probudilo vratara koji se upustio ufrustrirajuću debatu sa njim kroz staklena vrata. Čovek je bio ljut što ga dižuu to doba; gospođica Bernštajn nije u svom stanu, insistirao je on, i ostaonedirnut čak i kada je Hari nagovestio da je stvar toliko hitna da može daodlučuje o životu i smrti. Tek kada je izvukao novčanik, čovek je pokazaoiole brige. Konačno, pustio je Harija unutra.

„Ona nije gore“, reče on, stavljajući novčanice u džep. „Nema je već



nekoliko dana.“Hari krenu liftom: listovi su ga boleli,leđa takode. Želeo je san; burbon,

pa san. Iz stana nije bilo odgovora, kao što je vratar i predvideo, ali onnastavi da kuca i doziva je.

„Gospođice Bernštajn? Jeste li tamo?“Unutra nije bilo nikakvog znaka života; bar ne, dok nije rekao:„Želim da razgovaramo o Svonu.“On ču duboki udisaj vazduha, blizu vrata.„Ima li tu nekoga?" upita on. „Molim vas, odgovorite. Nemate čega da se

plašite.“Posle nekoliko sekundi, zaplićući i melanholični glas promrmlja: „Svon je

mrtav.“

Bar ona nije, pomisli Hari. Kakve god bile sile koje su ugrabile Valentina,oš nisu stigle u ovaj ćošak Menhetna. „Mogu li da razgovaram sa vama?“upita on.

„Ne“, odgovori ona. Glas joj je bio plamičak sveće koji samo što nijezgasnuo.

„Samo nekoliko pitanja, Barbara.“„Ja sam u tigrovom stomaku", začu se spori odgovor, „a on ne želi da vas

pustim unutra.“

Možda jesu stigli pre njega.„Zar ne možete doći do vrata?“ navodio ju je on.„Nisu tako daleko...“

„Ali, on me je pojeo“, reče ona.„Pokušajte, Barbara. Tigar neće mariti. Posegnite. “ Nastade tišina sa druge strane vrata, a onda zvuk sporih koraka. Je li

činila ono što je on tražio? Izgleda. Čuo je kako joj prsti petljaju oko kvake.„Tako je“, ohrabrivao ju je on. „Možete li da je okrenete? Pokušajte da je

okrenete.“

U poslednjem trenutku, on pomisli: šta ako ona govori istinu, pa je unutrasa njom i tigar? Bilo je prekasno da se povuče,vrata su se otvarala. Uhodniku nije bilo nikakve životinje. Samo žena, i smrad prljavštine. Očito senije ni prala, ni presvlačila otkad je umakla iz teatra. Večernja haljina koju jenosila bila je umašćena i iscepana, koža siva od prljavštine. On stupi u njenstan. Ona krenu hodnikom dalje od njega, očajnički se trudeći da izbegnenjegov dodir.



„U redu je“, reče on,„ovde nema nikakvog tigra.“ Njene raširene oči bile su gotovo prazne; ono što se nalazilo tamo bilo je

izgubljeno za razum.„O, ima“, reče ona. „Ja sam u tigru. Ja sam u njemu zauvek.“

Pošto nije posedovao ni vremena ni umešnosti potrebne da je odvrati odtog ludila, on zaključi da je pametnije da joj povlađuje.„Kako ste tamo dospeli?" upita je on. „U tigra? Je li to bilo kada ste bili

sa Svonom?“Ona klimnu glavom.„Toga se sećate, zar ne?“„O, da.“„Čega se sećate?“

„Tamo je bio mač; pao je. On je podizao..." Ona prekinu i namršti se.„Podizao šta?“Odjednom je izgledala rastrojenije nego ikada. „Kako to možete da me

čujete“, pitala se, „kada sam ja u tigru? Jeste li i vi u tigru?“„Možda i jesam“, reče on, bez želje da isuviše podrobno analizira tu

metaforu.„Tu smo zauvek, znate“, obavesti ga ona. „Nikada nas neće pustiti

napolje.“

„Ko vam je to rekao?“ Nije odgovorila, već je malo nakrivila glavu.„Čujete li to?“ reče ona.„Čujem?“Ona načini još jedan korak niz hodnik, Hari oslušnu, ali nije mogao da

čuje ništa. Sve veće uzbuđenje na Barbarinom licu, međutim, bilo je dovoljnoda ga natera da se vrati do ulaznih vrata i otvori ih. Lift je bio u pokretu. Čuoe njegov tihi šum na odmorištu. Još gore, svetla u hodniku i na stepenicama

sve su više slabila; sijalice su gubile snagu sa svakom stopom uspinjanjalifta.

On se okrenu natrag u stan i uze Barbaru za ručni zglob. Ona se neusprotivi. Oči su joj bile prikovane za vrata kroz koja je znala da joj dolazi presuda.

„Krenućemo stepenicama“, reče joj on, i pusti je na odmorište. Svetlazamalo što sasvim nisu zgasnula. On baci pogled na brojeve spratova iznad



vrata lifta. Je li sprat na kom su se nalazili bio poslednji, ili pretposlednji? Nije mogao da se seti, a nije bilo vremena da razmisli pre nego što su sesvetla sasvim ugasila.

On se zatetura po nepoznatoj teritoriji odmorišta povukavši devojku, uz

molitve da pronađe stepenice pre nego što lift ne stigne do ovog sprata.Barbara je želela da se zadrži, ali on je natera da ubrza korak. Kada mu jestopalo pronašlo prvu stepenicu, lift završi sa svojim uspinjanjem.

Vrata se otvoriše uz šištanje, i hladna fluorescencija zapljusnu odmorište. Nije mogao da joj vidi izvor, a nije to ni želeo, ali njen učinak bio je takav da

e golom oku otkrivao svaku fleku i manu, svaki znak propadanja i puzećegraspadanja koje je farba želela da prikrije.Taj prizor je primorao Harija daobrati na njega pažnju samo na tren, a onda je čvršće uhvatio ženu za ruku, pa

su počeli da silaze. Barbaru, međutim, nije zanimalo bekstvo, već događaji naodmorištu. Tako zauzeta, ona se saplete i teško pade na Harija. Njih dvoje bise skotrljali da se on nije uhvatio za basamak. Razgnevljen, on se okrenu prema njoj. Nisu se mogli videti sa odmorišta, ali svetlost je puzala nizstepenice i obasjavala Barbarino lice. Pod njenim nemilosrdnim pregledom,Hari vide u njoj raspadanje na delu. Vide trulež u njenim zubima, i smrt unjenoj koži i noktima. Nema sumnje da bi on isto tako izgledao njoj, da je pogledala, ali ona je još zurila preko ramena uz stepenice. Izvor svetlosti se

kretao. Pratili su ga glasovi.„Vrata su otvorena“, reče neka žena.„Šta čekaš?" odgovori glas. Bio je to Baterfild.Hari zadrža i dah i ručni zglob kada se izvor svetlosti ponovo pomeri,

verovatno prema vratima, da bi onda delimično bio zamračen dok je nestajaou stanu.

„Moramo biti brzi", reče on Barbari. Ona siđe sa njim niz tri ili četiristepenika, a onda, bez upozorenja, njena šaka suknu prema njegovom licu i

nokti mu otvoriše obraz. On joj pusti ruku da bi se zaštitio, i istog trena onase ote - natrag uz stepenice.

On opsova i posrnu u poteri za njom, ali njena ranija sporost nestala je; bila je zapanjujuće spretna. Na ostacima svetla sa odmorišta, posmatrao jekako ona stiže do vrha stepeništa i nestaje sa vidika.

„Ovde sam“, uzviknu ona pritom.Stajao je nepomično na stepeništu, nesposoban da odluči da li da pođe ili



da ostane, pa tako i nesposoban da se uopšte pokrene. Još od ulice Vikof,mrzeo je stepenice. Istog trena, svetlost odozgo razbukta se, bacivši senke basamaka oko njega; onda ponovo zamre. On prinese šaku licu. Napravilamu je ogrebotine, ali krvi je biio malo. Čemu je mogao da se nada ako joj

pritekne u pomoć. Samo istom tretmanu. Ona je bila izgubljeni slučaj.Još dok je očajavao zbog nje, on začu zvuk iza ugla, na vrhu stepenica:tihi zvuk koji je mogao biti ili korak, ili uzdah. Zar je ipak umakla njihovomuticaju? Ili možda nije ni stigla do vrata stana, već se predoinislila iokrenula? Još dok je odmeravao mogućnosti, on je ču kako kaže:

„Pomozite mi...“ Glas je bio duh duha; ali neporecivo je pripado njoj, aona je bila prestravljena.

On posegnu za svojom trideset osmicom, pa ponovo krenu uz stepenice. I

pre nego što je zavio oko ugla, osetio je kako mu se potiljak ježi.Ona je bila tamo. Ali takođe, i tigar. On je stajao na odmorištu, samonekoliko stopa od Harija i telo mu je strujalo od latentne moći. Oči su mu bile usijane; gubica nemoguće velika. A tamo, već u njegovom ogromnomgrlu, bila je Barbara. On se susretnu sa njenim očima iz tigrovih ustiju, i videtreptaj razumevanja u njima gori od svakog ludila. Tada zver poče dauzmahuje glavom tamo-amo, kako bi svoj plen smestio u trbuh. Očito je bila progutana iscela. Na odmorištu nije bilo krvi, kao ni na tigrovoj njušci; samo

užasavajući prizor devojčinog lica koje nestaje niz tunel grla životinje.Ona se oglasi poslednjim krikom iz trbuha stvorenja, i dok se krik

uzdizao, Hariju se učini da je zver pokušala da se osmehne. Lice joj segroteskno nabralo, a oči suzile kao kod nasmejanog Bude, sa usnama povučenim tako da izlože srp blistavih zuba. Iza te predstave, krik konačnozamre. U tom trenu, tigar skoči. Hari opali u tu proždiruću grdosiju, i kada sehitac susreo sa mesom, iscerenost, gubica i čitava njegova prugasta masaraspleše se u jednom jedinom otkucaju. Zver najednom nestade, i oko njega

ostade samo rominjajuća kiša pastelnih konfeta. Pucanj je izazvaointeresovanje. U jednom ili dva stana začuli su se podignuti glasovi, asvetlost koja je pratila Baterfilda od lifta postajala je sve snažnija krozotvorena vrata stana Bernštajn. Umalo nije podlegao iskušenju da ostane ividi lučonošu, ali diskrecija je pobedila radoznalost, i on se okrenuo i sišao, prelazeći po dve i tri stepenice odjednom. Konfete su padale za njim, kao daimaju sopstveni život. Barbarin život, možda; preobražen u papiriće i



odbačen.On stiže do predvorja bez daha. Vratar je stajao tamo, zureći prazno uz

stepenice.„Neko je upucan?“ upita on.

„Ne“, reče Hari.„Pojeden.”Dok je išao prema vratima, lift zazuja i poče da se spušta. Možda je to bio samo neki stanar, koji se uputio u šetnju u praskozorje. Možda i nije.

Ostavio je vratara onako kako ga je i zatekao, mrzovoljnog i zbunjenog, iumakao na ulicu, prestavši da trči tek kada je između njega i stambenezgrade bilo dva bloka. Nisu se potrudili da ga slede. Najverovatnije nije biodostojan njihove brige.

Dakle, šta sada da radi? Valentin je bio mrtav, Barbara Bernštajn takođe.

On nije bio nimalo pametniji nego na početku, osim što je iznova naučiolekciju kojoj su ga naučili u ulici Vikof: da je, kada imaš posla sa Ponorima, bolje da ne veruješ sopstvenim očima. Istog trenutka kada poveruješ svojimčulima, istog trenutka kada poveruješ da tigar jeste tigar, upola si njihov.

Nije to bila komplikovana lekcija, ali izgleda da ju je on zaboravio, kaoneka budala, i bile su potrebne dve smrti da bi je naučio iznova. Možda bi bilo jednostavnije da to pravilo istetovira na nadlanici, kako ne bi mogao da pogleda na sat a da ga to ne podseti: Nikad ne veruj svojim očima.

Princip mu je još bio svež u glavi dok je hodao natrag prema svom stanu,kada neki čovek istupi iz haustora i reče:

„Hari.“ Izgledao je kao Valentin; ranjeni Valentin, Valentin raščerečen, da bi ga

ponovo prišio komitet slepih hirurga, ali isti čovek u suštini. Ali opet tigar jeizgledao kao tigar, zar ne? „Ja sam“. reče on.

„O, ne“, reče Hari. „Ovaj put ne.“„O čemu ti to? Ja sam, Valentin „Dokaži.“

Drugi čovek je izgledao zbunjeno. „Nije vreme za igranje", reče on.„Nalazimo se u očajnom škripcu."

Hari izvuče trideset osmicu iz džepa i uperi je u Valentinova prsa.„Dokaži, ili ću pucati u tebe“, reče on.

„Jesi li sišao s uma?“„Video sam te rastrgnutog."„Ne baš“, reče Valentin. Leva ruka mu je bila umotana u priručni zavoj od



vrlia prstiju do sredine bicepsa.„Bilo je to samo ovlaš“, reče on,„ali svakoima Ahilovu petu. U pitanju je samo kako pronaći pravo mesto.“

Hari se zagleda u čoveka. Zeleo je da poveruje da je to zaista Valentin,ali bilo je previše neverovatno da krhko obličje pred njim bude kadro da

preživi čudovišnost koju je on video na 83. ulici. Ne; ovo je bila nova iluzija.Poput tigra: papir i zloba.Čovek prekinu Harijev tok misli.„Tvoj biftek..." reče on.„Moj biftek?“„Voliš ga gotovo prepečenog“, reče Valentin. „Protestovao sam, sećaš

se?“ Hari se sećao. „Nastavi”, reče on.„I rekao si da mrziš da vidiš krv. Makar i nije tvoja.“„Da“, reče Hari. Sumnje su mu se rasplinjavale. „Tako je.“

„Zatražio si da dokažem da sam ja Valentin. To je najbolje što mogu.“Hari je bio gotovo ubeđen. „Za ime Božje, zar morarno da raspravljamo dok stojimo na ulici?“

„Bolje da uđeš.“Stan je bio mali, ali večeras je bio zagušljiviji nego ikada. Valentin sede

tako da ima dobar pogled na vrata. Odbi alkohol i prvu pomoć. Hari se posluži burbonom. Stigao je do treće runde, kada Valentin konačno reče:„Moramo se vratiti u kuću, Harif „Šta?“

„Moramo doći do Svonovog tela pre Baterfilda."„Uradio sam sve što sam mogao juče. To više nije moja stvar.“„Dakle, ostavljaš Svona Jami?“ reče Valentin.„Kad nju nije briga, zašto bi bilo mene?“„Misliš na Doroteu? Ona ne zna u šta je Svon upetljan. Zato je tako

lakoverna. Možda podozreva nešto, ali, do sada, ako se za ikoga može rećida je bez krivice u svemu ovome, onda je to ona.“ On zastade da pomeri povređenu ruku. „Ona je bila prostitutka, znaš. Ne verujem da ti je to rekla.

Svon je jednom rekao da se oženio njome zato što samo prostitutke znaju zavrednost ljubavi."

Hari nije dovodio taj očiti paradoks u sumnju.„Zašto je ostala sa njim?“ upita on. „On joj nije baš bio veran, zar ne?“„Volela ga je“, odgovori Valentin. „Nije to tako nečuvena stvar.“„A ti?“„O, i ja sam ga voleo. I pored njegovih gluposti. Zato mu moramo



pomoći. Ako se Bateriild i njegovi pomagači dokopaju Svonovih posmrtnihostataka, to će nas đavolski koštati."

„Znam. Video sam kod Bernštajnove.!„Šta si video?"

„Nešto i ništa“, reče Hari.„Tigra, kako sam pomislio; samo što to nije biloto.“„Stari rekviziti“, prokomentarisao je Valentin.„A sa Baterfildom je bilo još nešto. Nešto što je svetlelo: nisam video

šta.“„Kastrat“,promrmlja Valentin za sebe, očito uznemiren.„Moraćemo da

budemo obazrivi.“On ustade, i pokret ga natera da se trgne. „Mislim da bi trebalo da

krenemo, Hari.“„Plaćaš li me ti za ovo?“ upita Hari.„Ili sve ovo radim zbog ljubavi?”„Radiš to zbog onog što se dogodilo u ulici Vikof“, začu se tihi odgovor.

„Zato što su ti Ponori oteli jadnu Mimi Lomaks, i ne želiš da ti otmu i Svona.To jest, ako već to nisu učinili."

Uhvatili su taksi u aveniji Medison i krenuli natrag u gornji grad, do 61.ulice, vozeći se u tišini. Hari je imao za Valentina stotinu pitanja. Pod jedan,

ko je Baterfild? I kakav je to bio Svonov zločin da su ga progonili do smrti, idalje od toga? Toliko zagonetki. Ali Valentin je izgledao bolesno, kao da nijesposoban da odgovara na pitanja. Osim toga, Hari je slutio da bi, što višezna, to manje entuzijazma imao za putovanje koje su sada preduzeli.

„Imamo možda jednu prednost..." reče Valentin dok su se približavali 61.ulici. „Sigurno ne očekuju frontalni napad. Baterfild pretpostavlja da sammrtav, a za tebe misli da se verovatno kriješ u samrtnom strahu.“

„Radim na tome.“

„Ti nisi u opasnostf, odgovori Valentin, „bar ne onako kao Svon. Da te iraskomadaju ud po ud, to ne bi bilo ništa u poređenju sa mukama koje čekajumađioničara."

„Iluzionistu“, ispravi ga Hari, ali Valentin odmahnu glavom.„Bio je mađioničar; i to će uvek i biti.“Vozač se ubaci pre nego što je Hari mogao da citira Doroteu po tom

pitanju.



„Narode, koji vam broj treba?“„Samo nas ostavite tu, desno“, uputi ga Valentin.„1 sačekajte nas,

razumete?“„Naravski.“

Valentin se okrenu Hariju.„Daj čoveku pedeset dolara.“„ Pedeset ?“„Hočeš da nas čeka ili nećeš?“Hari izbroja četiri desetice i deset novčanica od po dolar vozaču u ruke.„Neka vam motor radi“, reče on.„Kako god vi kažete", isceri se vozač.Hari se pridruži Valentinu na pločniku i oni pređoše dvadeset pet metara

do kuće. Ulica je i dalje bila bučna, uprkos kasnom satu: žurka čije je

pripreme Hari video pre pola noći sada je bila u punom jeku. U kućiSvonovih, međutim, nije bilo nikakvog znaka života.Možda nas zaista ne očekuju, pomisli Hari. Ovaj napad naglavačke

svakako je bio najblesavija taktika koja se mogla zamisliti, i kao takva moglae da uhvati neprijatelja nespremnog. Ali, zar su takve sile ikada nespremne?

Zar u njihovom gnjilom životu postoji ijedan tren kada im očni kapci padnu ikada ih san privremeno pripitomi? Ne. Prema Harijevom iskustvu, san je bio potreban samo dobrima; greh i oni koji ga upražnjavaju budni su u svakom

željnom trenu, dok planiraju nove prestupe.„Kako da uđemo?“ upita on dok su stajali pred kućom.„Imam ključ", odgovori Valentin i priđe vratiina.Sada više nije bilo uzmaka. Ključ se okretao, vrata otvarala, a oni stupali

sa relativne bezbednosti ulice. Kuća je unutra bila mračna baš kao što jespolja izgledala. Ni na jednom spratu nije se čuo nikakav zvuk Ijudskog prisustva. Zar je moguće da je odbrana koju je Svon postavio oko svog lešazaista odbila Baterfilda, i da su se on i njegove legije povukli? Valentin uguši

taj neumesni optimizam gotovo smesta, uhvativši Harija za mišicu i nagnuvšise bliže da mu šapne:

Tu su. Nije bilo vreme da pita Valentina otkud zna, ali Hari načini mentalnu

belešku da se raspita kada, ili bolje ako, izađu iz kuće, netaknutih jezika.Valentin je već bio na stepenicama. Hari, čije su se oči još navikavale na

preostalu svetlost koja je dopirala sa ulice, prođe kroz predvorje za njim.



Drugi čovek kretao se sigurno kroz pomrčinu, i Hariju je zbog toga bilodrago. Bez Valentina koji ga je vukao za rukav i vodio ga okolo, ubogaljio bise.

Uprkos onome što je Valentin rekao, ovde gore nije bilo ikakvog zvuka

prisustva baš kao ni dole, ali dok su prilazili glavnoj spavaćoj sobi gde jeSvon ležao, kvaran zub u donjoj Harijevoj vilici koji je u poslednje vreme biomiran iznova je počeo da pulsira, a utroba mu je želela da pusti vetar.Iščekivanje je bilo izluđujuće. Osetio je jedva izdrživi poriv da vikne iobaveže neprijatelja da pokaže šta ima u rukama, ako ovaj uopšte i ima ruke.

Valentin je stigao do vrata. Okrenuo je glavu prema Hariju, i čak i u pomrčini bilo je očigledno da je strah i kod njega uzeo svoj danak. Koža mu

e blistala; zaudarao je na sveži znoj.

On pokaza prema vratima. Hari klimnu glavom. Ako sada nije biospreman, nikada neće biti. Valentin posegnu za kvakom na vratima. Zvuk mehanizma brave učini se zaglušujuće glasnim, ali ne izazva nikakvu reakcijunigde u kući. Vrata se otvoriše, i dočeka ih teški miris cveća. Ono je počeloda truli u preteranoj toploti kuće; ispod mirisa osećaia se užeglost.Dobrodošlija od mirisa bila je svetlost. Zavese u sobi nisu bile sasvimnavučene i ulične lampe opisivale su unutrašnjost: cveće se gomilalo poputoblaka oko kovčega; stolica gde je Hari sedeo, flaša kalvadosa kraj nje;

ogledalo iznad kamina pokazivalo je tajanstveni odraz sobe.Valentin je već prilazio kovčegu, i Hari ga ču kada je uzdahnuo ugledavši

svog starog gospodara. Nije gubio vreme, već je smesta počeo da podižedonju polovinu poklopca kovčega. Ovaj je, međutim, bio pretežak za njegovuednu ruku i Hari mu priteknu u pomoć, željan da završi posao i da se čisti

odatle. Dodir sa čvrstim drvetom kovčega vrati mu košmar toliko silovito dae ostao bez daha: Jamu koja se otvarala pod njim, iluzionistu koji ustaje sa

ležaja kao spavač probuđen protiv svoje volje. Sada, međutim, nije bilo

takvog prizora. U stvari, malo živahnosti kod leša olakšalo bi im posao. Svone bio krupan, i njegovo klonulo telo bilo je potpuno nekooperativno.

Jednostavno podizanje iz kovčega oduzelo im je u potpunosti dah i pažnju.Konačno se digao, mada nevoljno, mlatarajući dugim udovima.

„Sada“, reče Valentin, „dole.“Dok su prilazili vratima, nešto na ulici se upali, ili je tako bar izgledalo,

er se unutrašnjost iznenada osvetlila. Svetlost nije bila milosrdna prema



njihovom teretu. Otkrila je nezgrapnost kozmetike primenjene na Svonovomlicu, i napupelo truljenje ispod nje. Hari je imao samo jedan trenutak da sedivi takvim blaženstvima, a onda je svetlost ponovo buknula, i on shvati dase ona ne nalazi napolju, već unutra.

On pogleda Valentina, i umalo ne pade u očajanje. Osvetljenje je bilo jošnemilostivije prema slugi nego prema gospodaru; činilo se da guli meso saValentinovog lica. Hari vide samo načas ono što se otkrilo ispod - događajisu mu zaokupili pažnju trenutak kasnije - ali video je dovoljno da zna kako bi, da Valentin nije njegov saučesnik u ovom poduhvatu, pobegao od njega.

„Nosi ga odavde!“ dreknu Valentin.On pusti Svonove noge i ostavi Harija da upravlja Svonom sam. Leš se,

međutim, pokazao neposlušnim. Hari je načinio samo dva koraka uz psovke

prema izlazu, kada su stvari postale kataklizmične.Čuo je kako Valentin razvezuje psovku i podigao pogled kako bi video dae ogledalo odustalo od svake pretenzije odraza, i da se nešto pomalja iz

njegovih tečnih dubina i da sa sobom donosi svetlost.„Šta je to?“ prodahta Hari.„Kastrat", začu se odgovor. „Hoćeš li više poći?“Ipak, nije imao vremena da posluša Valentinovo uspaničeno uputstvo, pre

nego što se skrivena stvar probila iz ravni ogledala i upala u sobu. Hari nije

imao pravo. To nije donosilo svetlost; to je bilo svetlost. Ili radije, nekiholokaust buktao mu je u utrobi, i njegov sjaj bežao je iz tela stvorenja kudagod je mogao. Nekada je to bilo ljudsko biće; planina od čoveka sa trbuhom igrudima neolitske Venere. Ali vatra u njegovom telu izopačila ga je, probijajući mu se kroz dlanove i pupak, izgarajući mu usta i nozdrve u jednuiskrzanu rupu. Stvorenje je, kako mu je ime i nagoveštavalo, bilo lišeno pola;iz te rupe, takođe, prosipala se svetlost. Kraj njega, truljenje cveća ubrzalo jeu sekunde. Pupoljci su venuli i umirali. Sobu za samo nekoliko trenutaka

ispuni zadah trule biljne materije. Hari ču kako ga Valentin zove, jednom, paoš jednom. Tek tada se seti tela koje je imao u rukama. On odlepi oči sa

lebdećeg Kastrata, i prenese Svona još jedan metar. Vrata su mu bila zaledima, otvorena. On izvuče teret na odmorište dok je Kastrat preturaokovčeg. On začu larmu, a zatirn i Valentinove povike. Usledi nova strašnagraja i visoki glas Kastrata, koji je progovorio kroz tu rupu u licu.

„Umri i budi srećan", reče stvorenje i kiša nameštaja polete na zid sa



takvom silinom da su se komadi zarili u malter. Valentin je, međutim, izbegaonapad, ili je tako izgledalo, jer trenutak kasnije Hari začu Kastratov krik. Bioe to užasan zvuk: jadan i odvratan. Zapušio bi uši, da mu ruke nisu bile

zauzete.

Umalo nije stigao do vrha stepeništa. Povukavši Svona još nekolikokoraka dalje, on spusti telo. Kastratova svetlost nije bila prigušena, i porednjegovih prigovora; još je treperela na zidu spavaće sobe kao letnja groinovnaoluja. Treći put večeras - jednom na 83. ulici, i ponovo na stepeništu kodBernštajnove - Hari je oklevao. Ako se vrati da pomogne Valentinu, možda ćega sačekati i gori prizori nego u ulici Vikof. Ali, ovaj put ne bi bilo uzmaka.Bez Valentina, bio je izgubljen. On potrča natrag duž odmorišta i širom otvorivrata. Vazduh je bio zgusnut; lampe su se ljuljale. Usred sobe visio je

Kastrato, i dalje prkoseći gravitaciji. Držao je Valentina za kosu. Druga ruka bila mu je postavljena, sa kažiprstom i srednjim prstom raširenim poputistovetnih rogova, tako da se zabode u oči njegovog zarobljenika.

Hari izvuče trideset osmicu iz džepa, nacilja i opali. Oduvek je bio lošstrelac kada je imao samo trenutak za ciljanje, ali in extremis, kada jeinstinkt vladao nad razumnim mislima, nije bio nimalo loš. Ovo je bila takva prilika. Metak pronađe Kastratov vrat i otvori novu ranu. Možda više odiznenađenja nego od bola, ovaj pusti Valentina. Iz rupe na vratu curila mu je

svetlost, i on stavi ruku tamo.Valentin se brzo osovi na noge.„Opet“, doviknu on Hariju. „Pucaj opet!" Hari posluša uputstvo. Njegov drugi metak probi stvorenju grudi, treći

mu se zari u trbuh. Ta poslednja rana izgleda da je bila naročito traumatična;rastegnuto meso, zrelo za prskanje, popucalo je - i curkanje svetlosti koja jeisticala iz rane brzo postade bujica kada se trbuh rascepio.

Kastrat ponovo zaurla, ovaj put panično, i izgubi sasvim kontrolu nad

svojim letenjem. Suknu poput probušenog balona prema tavanici, očajnički pokušavajući da zapreči svojim debelim šakama pobunu u sopstvenojsupstanci. Ali, ona je stigla do kritične mase; pričinjena šteta nije se moglanadoknaditi. Grudve mesa počeše da otpadaju sa njega. Valentin, ili previšeomamljen, ili previše opčinjen, stajao je i zurio gore u dezintegraciju dok je pljusak prženog mesa padao oko njega. Hari ga zgrabi i povuče natrag, premavratima.



Kastrat konačno opravda svoje ime, pustivši visoki ton od kog su mogleda popucaju bubne opne. Hari nije čekao da vidi njegovu propast, već jezalupio vrata spavaće sobe kada je glas dosegao zastrašujuću visinu, a prozori popucali.

Valentin se cerio.„Znaš li šta smo učinili?“ reče on.„Nema veze. Daj samo da palimo odavde.”Prizor Svonovog leša na vrhu stepeništa kao da je primirio Valentina. Hari

mu reče da mu pomogne, i ovaj to učini onoliko efikasno koliko je todopuštalo njegovo omamljeno stanje. Zajedno počeše da nose iluzionistu nizstepenice. Kada su stigli do ulaznih vrata, začu se poslednji krik odozgo,kada se Kastrat raspao po šavovima. A onda, tišina.

Larma nije prošla neprimećeno. Slavljenici su se pojavili iz kuće preko puta, gomila kasnjh prolaznika okupila se na pločniku, „Koja žurka”, rečeneko od njih kada se trio pojavio.

Hari je upola očekivao da ih je taksi ostavio, ali nije računao navozačevu radoznalost. Čovek je izašao iz svog vozila i zurio u prozor na prvom spratu.

„Da li mu treba bolnica?" upita on dok su ubacivali Svona na zadnjesedište taksija.

„Ne“, uzvrati Hari. „Neće mu biti ništa bolje nego što je sad.“„Hoćeš li da voziš ?“ reče Valentin.„Naravski. Samo mi recite gde.“„Bilo gde“, začu se umoran odgovor. „Samo se miči odavde.“„Čekajte malo“, reče vozač. »Ne želim nikakve nevolje."„Onda bolje kreni", reče Valentin. Vozač se susretnu sa pogledom svog

putnika. Šta god da je tamo video, sledeća reč mu je bila:„Vozim.“ I oni krenuše Istočnom Šezdeset prvom kao poslovični šiš-miš

iz Pakla.„Uspeli smo, Hari“, reče Valentin posle nekoliko minuta vožnje. „Vratili

smo ga.“„A ta stvar? Ispričaj mi o tome.“„O Kastratu? Šta tu ima da se priča? Baterfild mora da ga je ostavio kao

psa čuvara, sve dok ne dovede tehničara da dekodira Svonov mehanizamodbrane. Imali smo sreće. Bila mu je potrebna muža. Tada su nestabilni.!



„Kako znaš toliko o tome?“„Duga je to priča“, reče Valentin. „I nije za vožnju taksijem.“„I šta sad? Ne možemo se čitave noći voziti u krug.“Valentin pogleda telo koje je sedelo između njih, podložno svakom hiru

amortizera taksija i veštini graditelja puteva. Nežno, on stavi Svonovu šakusebi u krilo.„Naravno, imaš pravo“, reče on.„Moramo da sredimo kremaciju, što je

pre moguće."Taksi poskoči preko rupe. Valentinov lice se zateže.„Imaš li bolove?! upita ga Hari.„Imao sam i gore.!„Mogli bismo da se vratimo u moj stan, i da se tamo odmorimo.! Valentin

odmahmi glavom. „To nije naročito pametno”, reče on. To je prvo mesto gdeće nas potražiti.“„Onda, u moju kancelariju..."„Drugo mesto.“„Pa, zaboga, ovaj taksi na kraju mora da ostane bez goriva.!Tu se ubaci taksista.Čujte. narode, jeste li vi to pomenuli kremaciju?“„Možda“, odgovori Valentin.

„Samo se moj zet bavi pogrebnim uslugama u Kvinsu."„Ma nije valjda?" reče Hari.„Vrlo razumne cene. Mogu da vam ga preporučim. Bez zezanja.“ „Možeš

li da ga pozoveš sada?" „U dva ujutro?“„Žuri nam se.“Vozač pruži ruku i podesi retrovizor; gledao je u Svona.„Ne smeta vam ako pitam, zar ne?“ reče on. „Ali to pozadi, kod vas, jeste

leš?“„Jeste”, reče Hari. „I sve je nestrpljiviji.“Vozač huknu. „Sranje", reče on. „Na tom sedištu mi je jedna rodila

dvojke;, kurve su obavljale posao; jednom sam tamo imao čak i aligatora. Aliovo je vrhunac!“ On razmisli malo, pa reče: „Vi ste ga ubili, zar ne?“

„Ne“, reče Hari.„Verovatno bismo išli prema Ist Riveru da jeste, a?“



„Tako je. Mi samo hočemo pristojnu kremaciju. I to brzo.“„To je razumljivo.“„Kako se zoveš?“ upita ga Hari.„Vinston Džovit. Ali svi me zovu Bajron. Vidite, ja sam pesnik. Bar

vikendom."„Bajron.“„Vidite, svaki drugi vozač bi odlepio, zar ne? Sa dva tipa i lešom na

zadnjem sedištu. Ali kako ja gledam na stvari, sve je to samo materijal.“ „Za pesme.“

„Tačno“, reče Bajron. „Muza je nestalna gospodarica. Morate da jeuzmete tamo gde je nađete, znate? Kad sam već kod toga, znate li vi,gospodo, uopšte kuda želite?“

„Neka to bude tvoja kancelarija“, reče Valentin Hariju. „A on može dazovne svog zeta.“„Dobro“, reče Hari. A onda, Bajronu:„Kreni Četrdeset petom ulicom do Osme.“„Važi se“, reče Bajron, i brzina taksija se udvostruči za samo dvadeset

metara. „Čujte“, reče on, „jeste li vi, momci, za jednu finu pesmu?“„Sada?“ reče Hari.„Volim da improvizujem", odgovori Bajron. „Izaberite temu. Bilo koju

temu.“Valentin privuče povređenu ruku bliže sebi. Tiho, on reče: „Može li smak

sveta?“„Dobra tema“, odgovori pesnik,„dajte mi samo minut ili dva.“„To će tako brzo?“ reče Valentin.

Krenuli su zaobilaznirn putem do kancelarije, dok se Bajron Džovitokušavao u biranju rima za Apokalipsu. Mesečari su tumarali 45. ulicom, u

potrazi za ovim ili onim ushićenjem; neki su sedeli u haustorima, jedan jeležao prućen preko pločnika. Niko od njih nije pogledao podrobnije taksi injegove putnike. Hari otključa ulazna vrata i on i Bajron odneše Svona natreći sprat.

Kancelarija mu je bila drugi dom: natrpana i haotična. Stavili su Svona ustolicu na okretanje iza skorelih šoljica za kafu i zahteva za alimentacijunatrpanih na stolu. On je bez problema izgledao najzdravije od njih četvorice.



Bajron se znojio kao bik posle penjanja; Hari se osećao - a svakako iizgledao - kao da nije spavao šezdeset dana; Valentin je sedeo klonulo ufotelji za klijente, toliko beživotno da je mogao biti pred samim vratimasmrti.

„Izgledaš grozno“, reče mu Hari.„Nema veze“, reče on. „Ubrzo će sve biti gotovo.“Hari se okrenu Bajronu.„Kako bi bilo da pozoveš tog svog zeta?“Dok je Bajron to radio, Hari ponovo obrati pažnju na Valentina.„Imam tu negde kutiju za prvu pomoć“, reče on. „Da ti previjem tu ruku?“„Ne, hvala. Kao i ti, i ja mrzim da vidim krv. Naročito svoju.“Bajron je preko telefona grdio zeta zbog nezahvalnosti. „Koji ti je klinac?

Našao sam ti mušteriju! Znam koliko je sati, tako ti Hrista, ali posao je

posao..."„Reci mu da ćemo mu platiti dvostruko više nego što mu je uobičajenacena“, reče Valentin.

„Čuješ to, Mel? Dvostruko više od tvoje uobičajene cene. Zato se vuciovamo, čuješ?" On dade zetu adresu i spusti slušaiicu. „Stiže“, objavi.

„Sada?“ reče Hari.„Sada.“ Bajron baci pogled na sat. „Moj stomak misli da mi je grlo

presečeno. Hoćete da nešto pregrizemo? Imate li u blizini nešto što radi preko

cele noći?“„Ima jedna radnja, u sledećem bloku.“„Hoćeš malo hrane?" upita Bajron Valentina.„Mislim da neću“, reče ovaj. Sa svakim trenutkom izgledao je sve gore.„U redu“, reče Bajron Hariju,„onda samo ti i ja. Hoćeš da mi pozajmiš

deseticu?“Hari mu dade novčanicu, ključeve za vrata koja vode na ulicu i

porudžbinu koja se sastojala od krofni i kafe, Bajron ode. Tek kada je ovaj

otišao, Hari požele da je ubedio pesnika da još malo izdrži ubode gladi.Kancelarija je bila uznemirujuće tiha bez njega: Svon je zaseo za njegov sto,Valentin se predao snu u drugoj fotelji. Muk mu je prizvao u misli drugutakvu tišinu, za vreme te poslednje, zastrašujuće noći u kući Lomaksovihkada se Mimin demonski Ijubavnik, kojeg je ranio Otac Hese, uvukao naneko vreme u zidove i pustio ih da čekaju i čekaju, znajući da će se onvratiti, ali ne i kada i kako. Šest sati su sedeli - Mimi je povremeno prekidala





„Zašto onda nije koristio svoje moći?“„I jeste", odgovori Valentin. „Koristio ih je svake noći, na svakom

nastupu."Hari je bio zbunjen. „Ne mogu da pratim."

„Ništa što Princ Laži ponudi čovečanstvu nema nikakvu vrednost“, rečeValentin, „inače se ne bi nudilo. Svon to nije znao kada je prvi put sklopioPogodbu. Ali, ubrzo je saznao. Čuda su beskorisna. Magija je skretanje pažnje sa stvarnih problema. Ona je retorična. Melodrama.“

„I, šta su onda stvarni problemi?“„To ti treba da znaš bolje od mene“, odgovori Valentin. „Drugarstvo,

možda? Radoznalost? Svakako da nije ni najmanje važno može li se voda pretvoriti u vino, ili Lazaru podariti još jedna godina života."

Hari je shvatao mudrost svega toga, ali ne i kako je mađioničar dospeodo Brodveja. Kako se ispostavilo, nije ni morao da pita. Valentin je iznovakrenuo sa pričom. Suze su mu nestale dok je govorio; izvestan trag pokretljivosti vratio mu se u lice.

„Svonu nije trebalo mnogo da shvati da je prodao dušu za gomilugluposti“, objasni on. „A kada je to shvatio, bio je neutešan. Bar za nekovreme. Onda je počeo da smišlja osvetu.“

„Kako?“

„Uzimajući zalud ime Pakla u usta..Koristeći magiju kojom se ovajhvalisao za trivijalnu zabavu, degradirajući moć Ponora predstavljajućinjihovo stvaranje čudesa kao puku iluziju. Bio je to, vidiš, čin herojske perverzije. Svaki put kada bi se neki Svonov trik objasnio kao obmana,Ponori bi se uskomešali.“

„Zašto ga nisu ubili?“ reče Hari.„O, pokušali su. Mnogo puta. Ali, on je imao saveznike. Saveznike u

njihovim redovima koji su ga upozoravali na njihove zavere protiv njega.

Godinama je izmicao njihovoj odmazdi na taj način.“„Sve do sada?“„Sve do sada“, uzdahnu Valentin.„Bio je neoprezan, ja takođe. Sada je

mrtav, a Ponori jedva čekaju da ga se dočepaju."„Shvatam.“„Ali, nismo bili sasvim nespremni za takvu mogućnost. On se izvinio

Nebesima; i usuđujem se da se nadam da su mu zastranjivanja oproštena.



Molim se da jesu. Večeras nije na kocki samo njegovo spasenje.“„Nego i tvoje?“„Svi mi koji smo ga voleli, obeleženi smo“, odgovori Valentin, „ali ako

uspemo da uništimo njegove posmrtne ostatke pre nego što Ponori dođu do

njih, možda još i uspemo da izbegnemo posledice Pogodbe."„Zašto ste čekali tako dugo? Zašto ga prosto niste kremirali istog danakada je umro?“

„Njihovi advokati nisu budale. Pogodba izričito propisuje period počivanja. Da smo pokušali da ignorišemo tu klauzulu, njegova duša biautomatski bila izgubljena.“

„I kada ističe taj period?"„Istekla je pre tri sata, u ponoć", odgovori Valentin. „Vidiš, zato su toliko

očajni. I toliko opasni.“

Nova pesma pade na pamet Bajronu Džovitu dok se vraćao 8. avenijom iklopao sendvič sa salatom od tunjevine. Njegovu Muzu nije valjalo požurivati. Za dovršetak pesama bilo mu je potrebno čak i do pet ininuta;duže, ako je u pitanju bila dvostruka rima. Zato se nije žurio u povratku dokancelarije, već je tumarao u nekom sanjivom raspoloženju, premećućistihove na sve strane, kako bi ih uklopio. Tako se nadao da će se vratiti sa

novom gotovom pesmom. Dve za jednu noć, prokleto dobar rezultat.Ipak, nije izbrusio završna dva stiha u vreme kada je stigao na vrata.

Prepustivši se automatskom pilotu, zapetljao je po džepu oko ključeva kojemu je D’Amur pozajmio i otključao sebi vrata. Samo što ih nije ponovozatvorio za sobom, kada neka žena stupi kroz otvor, osmehujući mu se. Bilae Iepotica, a Bajron je, pošto je bio pesnik, ludeo za lepotom.

„Molim vas“, reče ona, „treba mi vaša pomoć.“„Šta mogu da učinim za vas?“ reče Bajron ustima punim hrane.

„Poznajete li čoveka po imenu D’Amur? Hari D’Amur?“„Zaista, poznajem ga. Baš idem gore kod njega.“„Možda biste mogli da mi pokažete gde je?“ upita ga žena, dok je Bajron

zatvarao vrata.„Biće mi zadovoljstvo", odgovori on i povede je kroz predvorje do

podnožja stepenica.„Znate, baš ste slatki“, reče mu ona; a Bajron se rastopi.



Valentin je stajao kraj prozora.„Nešto nije u redu?‘“ upita Hari.„Samo osećaj“, prokomentarisa Valentin. „Podozrevam da je Đavo možda

na Menhetnu."„I, šta je tu novo?“„Da je možda došao po nas.“ I kao na signal, začu se kucanje na vratima.

Hari poskoči. „U redu je“, reče Valentin. „On nikad ne kuca.“Hari ode do vrata; osećao se kao budala.„Jesi li to ti, Bajrone?” upita on pre nego što je otključao.„Molim vas“, reče glas za koji je mislio da ga nikad više neće čuti.

„Pomozite mi...“

On otvori vrata. Bila je to Dorotea, naravno. Bila je bezbojna kao voda, i podjednako nepredvidiva. Pre nego što je Hari i stigao da je pozove preko praga kancelarije, mnoštvo izraza, ili njihovih naznaka, pređe joj licem: jad, podozrenje, strava. A sada, kada su joj se oči zaustavile na telu njenogljubljenog Svona, olakšanje i zahvalnost.

„Zaista je kod vas“, reče ona, ušavši u kancelariju.Hari zatvori vrata. Sa stepenica je dopirala hladnoća.„Hvala Bogu. Hvala Bogu.“ Ona uze Harijevo lice među šake i poljubi ga

lalco u usne. Tek tada, primeti Valentina.Ona spusti ruke.„Šta će on ovde?“ upita ona.„On je sa mnom. Sa nama.“Izgledala je sumnjičavo. „Ne“, reče ona.„Možemo mu verovati."„Rekla sam ne! Izbaci ga napolje, Hari.“ Bila je puna hladnog besa; tresla

se od njega. „Izbaci ga napolje/“

Valentin je zurio u nju, staklastih očiju.„Gospa se isuviše buni“, promrmlja on.

Dorotea prinese prste usnama kao da želi da priguši svaki sledeći ispad.„Izvinjavam se“, reče ona, okrenuvši se ponovo Hariju,„ali mora vam se rećiza šta je sve ovaj čovek sposoban..."

„Bez njega, vaš bi muž još bio u kući, gospođo Svon“, istaknuHari. „Njemu treba da ste zahvalni, ne meni.“



Na to, Dorotein izraz se omekša, kroz zbunjenost, do nove nežnosti.„O?“ reče ona. Sada ponovo pogleda Valentina.„Izvinjavam se. Kada ste

pobegli od kuće, pretpostavila sam neko saučesništvo...“„Sa kim?“ upita Valentin.

Ona blago odmahnu glavom, onda reče: „Tvoja ruka. Jesi li povređen?“„Mala povreda", uzvrati on.„Već sam pokušao da mu je previjem", reče Hari, „ali klipan je previše

tvrdoglav.“„Nego šta sam, nego tvrdoglav", odgovori Valentin, bez oklevanja.„Ali, ovde ćemo ubrzo završiti..." reče Hari.Valentin ga prekinu: „Ne govori joj ništa“, odbrusi on.„Samo sam hteo da objasnim o zetu...“ reče Hari.

„O zetu?” reče Dorotea dok je sedala. Uzdah prekrštanja njenih nogu bioe najčarobniji zvuk koji je Hari čuo za protekla dvadeset četiri sata. „O,molim vas, ispričajte mi o zetu...“

Pre nego što je Hari mogao da otvori usta da progovori, Valentin reče:„To nije ona, Hari.“

Tim rečima, izgovorenim bez ikakvog traga dramatike, trebalo je nekolikosekundi da budu shvaćene. Čak i kada su bile, njihovo ludilo bilo jeočigledno. Tu je ona bila, od krvi i mesa, savršena u svakom detalju.

„O čemu ti to?“ reče Hari.„Kako to jasnije da ti kažem?“ odgovori Valentin. „To nije ona. To je trik.

Iluzija. Oni znaju gde smo, i poslali su ovo gore da špijunira našu odbranu.“Hari bi se nasmejao, ali te optužbe izazvale su suze u Doroteinim očima.„Prestani“, reče 011 Valentinu.„Ne, Hari. Razmisli na trenutak. Sve one zamke koje su postavljali, sve

one zveri koje su prizivali. Misliš da je ona mogla tome da umakne?" Onkrenu od prozora prema Dorotei. „Gde je Baterfild?“ siknu. „U hodniku,

čeka na tvoj signal?“„Umukni“, reče Hari.„Suviše se plaši da se lično popne, zar ne?“ nastavi Valentin. „Plaši se

Svona, plaši se nas, verovatno, posle onoga što smo uradili njegovomuškopljeniku."

Dorotea pogleda Harija. „Naterajte ga da prestane“, reče ona.Hari zaustavi Valentinovo prilaženje stavivši mu šaku na koščate grudi.



„Čuo si damu“, reče on.„Nije to nikakva dama“, odgovori Valentin, plamtečih očiju. „Ne znam šta

este, ali dama svakako nije.“Dorotea ustade. „Došla sam ovamo zato što sam se nadala da ču tu biti

bezbedna", reče ona.„I jeste bezbedni“, reče Hari.„Ne kada je on tu“, odgovori ona pogledavši ponovo Valentina. „Mislim

da je pametnije da pođem.“Hari joj dodirnu ruku.„Ne“, reče joj on.„Gospodine D’Amur“, reče ona slatko, „več ste deset puta zaradili svoj

honorar. Mislim da je vreme da sada ja preuzmem odgovornost za svog

muža.“Hari osmotri to nestalno lice. Na njemu nije bilo ni traga obmane.„Dole imam kola”, reče ona. „Pitam se... da li biste mogli da ga snesete

tamo za mene?“Hari začu zvuk nalik na pritešnjenog psa iza sebe i okrenu se da bi

ugledao kako Valentin stoji kraj Svonovog leša. Uzeo je teški upaljač sa stolai kresao ga. Izbijale su varnice, ali ne i plamen.

„Šta kog đavola radiš?“ upita Hari.

Valentin nije gledao u govomika, već u Doroteu.„Ona zna“, reče on.Uspeo je sa upaljačem; plamen buknu.Dorotea se oglasi malim, očajničkim zvukom.„Molim te, nemoj“, reče ona.„Svi ćemo izgoreti sa njim ako treba“, reče Valentin.„On je lud“, reče Dorotea; suze su joj najednom nestale.„U pravu je“, reče Hari Valentinu, „ponašaš se kao ludak."

„A ti si budala što nasedaš na par suzica!“ začu se odgovor.„Zar ne vidišda ćemo, ako ga ona uzme, izgubiti sve za šta smo se borili?“

„Ne slušajte ga“, promrmlja ona. „Vi me poznajete, Hari. Verujete mi.“„Šta je ispod tog tvog lica?“ reče Valentin. „Šta si ti? Koprolit?

Homunkulus?“Ta imena Hariju nisu značila ništa. Sve za šta je znao bila je blizina žene

kraj njega; njena šaka na njegovoj mišici.



„A šta je s tobom?" reče ona Valentinu. A onda, tiše: »Zašto nam ne pokažeš svoju ranu?“

Ona ostavi utočište kraj Harija i priđe stolu. Plamen upaljača utrnu dok je prilazila.

„Hajde samo...“ reče ona, glasom jedva čujnijim od daha, „čikamte.“Ona se obazre prema Hariju.„Pitajte ga, D’Amur“, reče ona. „Zatražite danam pokaže šta je to sakrio pod zavojima."

„O čemu to ona govori?“ upita Hari. Treptaj strepnje u Valentinovimočima bio je dovoljan da Harija ubedi da ima osnovanosti u Doroteinomzahtevu. „Objasni", reče on.

Međutim, Valentin za to nije imao prilike. Rastrojen Harijevimzahtevom,bio je lak plen kada je Dorotea posegnula preko stola i izbila mu

upaljač iz šake. On se sagnu da ga ponovo uzme, ali ona zgrabi ahok zavežljaj zavoja i povuče. On se iscepa, i spade.Ona odstupi. „Vidite?“ reče.Valentin je stajao otkriven. Stvorenje na 83. ulici otkinulo mu je lažnu

Ijudskost sa mišice; ud ispod toga bio je masa plavocrnih krljušti. Svaki prstišake u plikovima završavao se noktom koji se otvarao i zatvarao nalik na papagajev kljun. On ni ne pokuša da prikrije istinu. Sramota je pomračilasvaku drugu reakciju.

„Upozorila sam vas“, reče ona. „Upozorila sam vas da mu ne trebaverovati.“

Valentin je zurio u Harija.„Nemam opravdanja“, reče on. „Samo tražiin daveruješ da je ono što ja hoću najbolje za Svona.“

„Kako je to moguće?“ reče Dorotea? „Ti si demon."„Više od toga“, odgovori Valentin, „ja sam Svonov Iskušivač. Njegov

dobar poznanik; njegovo stvorenje. Ali njemu pripadam više nego što samikada pripadao Ponorima. I prkosiću im...“ on pogleda Doroteu „...kao i

njihovim agentima."Ona se okrenu Hariju. „Imate pištolj", reče ona. „Ubijte tu gadost. Ne

smete dopustiti da takvo stvorenje ostane u životu.“Hari pogleda bubuljičavu ruku; škljocajuće nokte: kakva ga je još

odvratnost čekala iza fasade mesa?„Pucajte", reče žena.On izvadi pištolj iz džepa. Valentin kao da se skupio u trenucima posle



otkrića njegove prave prirode. Sada se naslonio na zid, lica ljigavog od očaja.„Onda me ubij“, reče on Hariju, „ubij me ako sam ti toliko odvratan. Ali,

Hari, molim te, nemoj joj dati Svona. Obećaj mi to. Sačekaj da se vozač vratii reši se tela kako god budeš mogao. Samo joj ga nemoj dati!“

„Ne slušaj ga“, reče Dorotea. „On ne mari za Svona onako kao ja.“Hari podiže pištolj. Čak i zagledan pravo u smrt, Valentin se ne trže.„Nisi uspeo, Judo“, reče ona Valentinu.„Mađioničar je moj.“„Koji madioničar?“ reče Hari.„Pa Svon, naravno“, odgovori ona lako. „Koliko madioničara imate

ovde?“Hari spusti mušicu uperenu u Valentina.„On je iluzionist”, reče on, „to si mi rekla na samom početku. Nikada ga

ne zovite mađioničarem, tako si rekla.“„Ne budite cepidlaka“, odgovori ona, pokušavši da smehom prikrije svojaux pas.

On uperi pištolj u nju. Ona naglo zabaci glavu, dok joj se lice grčilo, iispusti zvuk za koji, da ga Hari nije čuo iz ljudskog grla, ne bi verovao da jelarinks sposoban. Zvuk zazvoni hodnikom i stepenicama, u potrazi za uhornkoje ga je očekivalo.

„Baterfild je ovde“, reče Valentin ravno.

Hari klimnu glavom. Istog trenutka, ona krenu prema njemu, grotesknoiskrivljenih crta lica. Bila je snažna i brza; zamučena slika zlobe koja ga jeuhvatila nespremnog. Čuo je kako mu Valentin kaže da je ubije, pre nego štose preobrazi. Trebao mu je trenutak da shvati značenje toga, a tada su njenizubi već bili na njegovom vratu. Jedna njena ruka bila mu je hladna stega okoručnog zgloba; osećao je u njoj snagu dovoljnu da mu smrvi kosti u prah.Prsti su mu već obamrli od njenog stiska; nije imao vremena da učini bilo štaosim da otpusti okidač. Pištolj opali. Dah kao da joj pokulja na njegovo grlo.

Onda ga ona pusti, i zatetura se unazad. Hitac joj je razneo trbuh.On zadrhta kada vide šta je učinio. Stvorenje, uprkos svim kricima,još je

podsećalo na ženu koju je mogao da voli.„Dobro“, reče Valentin, dok je krv šikljala na pod u naletima. „Sada se

mora pokazati."Čuvši ga, ona odmahnu glavom. „Nema šta da se pokaže osim ovoga“,

reče ona.



Hari baci pištolj. „Bože moj”, reče on tiho, „to je ona...“Dorotea načini grimasu. Krv je i dalje liptala.„Jedan deo nje“, odgovori

ona.„Jesi li onda oduvek bila s njima?" upita Valentin.

„Naravno da nisam.“„Onda, zašto?“„Nisam imala kud...“ reče ona, dok joj je glas slabio sa svakim slogom.

„Niti u šta da verujem. Sve laži. Sve: laži. “„Pa si se svrstala uz Baterfilda?“„Bolje Pakao“, reče ona, „nego lažna Nebesa."„Ko te je tome naučio?“ promrmlja Hari.„Šta misliš?" odgovori ona, upravivši pogled prema njemu. Iako je gubila

snagu sa krvlju, oči su joj još plamtele. „Gotov si, D’Amur“, reče ona. „I ti, idemon, i Svon. Sada više nema nikoga ko bi mogao da vam pomogne."I pored prezira u tim rečima, nije mogao da stoji i da posmatra kako

umire od krvarenja. Ignorišući Valentinovo naređenje da se drži dalje od nje,on joj priđe. Kada joj je došao na dohvat ruke, ona ga napade sazapanjujućom snagom. Udarac ga na tren zaslepi; on pade na komodu zaodlaganje predmeta.koji se preturi postrance. Zajedno padoše na pod. Izkomode se rasuše papiri; iz njega, psovke. Bio je neodređeno svestan da žena

prolazi kraj njega kako bi umakla, ali bio je previše zauzet pokušajima daspreći kovitlanje u glavi da bi je zaustavio. Kada mu se ravnoteža vratila, onae nestala, ostavivši krvave otiske dlanova na zidu i vratima.

Čaplin, nadstojnik, bio je zaštitnik svoje teritorije. Podrum zgrade bio je privatan domen gde je on prebirao po kancelarijskim otpacima, hranio svojuvoljenu peć, i čitao svoje omiljene delove iz Biblije; sve bez straha odometanja. Njegov stomak - daleko od zdravog - dopuštao mu je malo sna.

Nekoliko sati svake noći, ne više, što je on nadoknađivao dremanjem tokomdana. Nije to bilo tako loše. Mogao je da se povuče u izolovanost podrumakad god bi život gore postao suviše zahtevan; a preterana toplota ponekad jedonosila sa sobom čudna sanjarenja.

Je li ovo bio takav jedan san: bljutavi čovek u fmom odelu? Ako nije,kako je onda on dospeo u podrum, kada su vrata bila zaključana i osiguranarezom? Uljezu nije postavljao nikakva pitanja. Nešto u načinu na koji je



čovek zurio u njega zavezalo mu je jezik. „Čapline“, reče čovek, a da su muse usne jedva pomerile, „voleo bih da otvoriš peć.“

U drugim okolnostima, možda bi uzeo lopatu i zveknuo nepoznatog poglavi. Peć je bila njegova beba. On je znao, kao što niko nije znao, njene

hirove i povremenu mrzovolju; voleo je, kao što niko nije voleo, njenu rikukada je bila zadovoljna; nije rado primio posednički ton koji je čovek upotrebio. Ali, izgubio je volju da se odupre. Uzeo je krpu i otvoriooljuspana vrata, ponudivši njeno vrelo srce tom čoveku kao što je Lot ponudio svoje kćeri neznancu u Sodomi.

Baterfild se osmehnu na miris vreline iz peći. Sa trećeg sprata, odozgo,čuo je kako žena zove u pomoć; a onda nekoliko trenutaka kasnije, pucanj. Nije uspela. Mislio je da će uspeti. Ali; njen život je ionako bio potrošan.

Nije ništa izgubio time što ju je poslao u neprijateljsku pozadinu, zbog malešanse da će moći da izmami telo od njegovih čuvara. To bi mu uštedeloneprijatnosti punog napada, ali nije bilo važno. Posedovanje Svonove dušezavređivalo je svaki napor. On je izvrnuo ruglu dobro ime Princa Laži. Zbogtoga će patiti onako kako nijedan drugi neverni madioničar nije. SpramSvonove kazne, Faustova će biti mala nezgodacija, a Napoleonova prijatnokrstarenje.

Kada su odjeci pucnja odozgo zamrli, izvukao je crnu lakiranu kutiju iz

džepa. Nadstojnikove oči bile su okrenute prema nebu. I on je čuo pucanj.„Nije to bilo ništa". reče mu Baterfild. „Prodžaraj vatru."Čaplin posluša. Vrelina u stešnjenom podrumu brzo je rasla. Nadstojnik

poče da se znoji; hjegov posetilac nije: stajao je na samo trideset centimetaraod otvorenih vrata peči i zurio u plamen nepomičnog lica. Konačno, činilo seda je zadovoljan.

„Dosta“; reče on i otvori lakiranu kutiju. Čaplin pomisli da je u kutijinačas ugledao pokret, kao da je bila do poklopca puna crva, ali pre nego što

e imao prilike da podrobnije pogieda, i kutija i njena šadržina bili su bačeniu plamenove.

„Zatvori vrata“, reče Baterfild. Čaplin posluša. „Možeš malo da ihnadgledaš, ako ti to pričinjava zadovoljstvo. Potrebna im je toplota. Ona imdaje snagu.“

On pusti nadstojnika da stražari kraj peći i vrati se u predvorje. Ostavioe otvorena vrata prema ulici, i unutra je ušao neki rasturač droge da sa



mušterijom obavi posao. Pogađali su se u senkama, sve dok rasturač nije primetio advokata.

„Ne obazirite se na mene“, reče Baterfild i krenu uz stepenice. Svonovuudovicu pronašao je na prvom odmorištu. Nije bila baš mrtva, ali on je brzo

dovršio ono što je D’Amur započeo.

„U nevolji smo“, reče Valentin.„Čujem dole buku. Postoji li ikakav izlazodavde?"

Hari je sedeo na podu, naslonjen na preturenu komodu, i pokušavao da nemisli na Doroteino lice kada ju je metak pronašao, ili na stvorenje na koje jesada morao da se osloni.

„Ima požarni izlaz“, reče on,„pruža se niz zadnju stranu zgrade."

„Pokaži mi“, reče Valentin, pokušavši da ga povuče na noge.„Sklanjaj ruke sa mene!“Valentin se povuče, uvređen odbijanjem.„Izvini“, reče on.„Možda nije

trebalo da se nadam tvom prihvatanju. Ali ipak se nadam.“Hari ne reče ništa, samo se osovi na noge među razbacanim izveštajima i

fotografijama. Imao je prljav život: špijunirao je preljube za računljubomomih supružnika; prečešljavao slivnike u potrazi za izgubljenomdecom; družio se sa ološem, zato što se ovaj izdizao na vrh, dok se sve ostalo

utapalo. Zar je Valentinova duša mogla biti mnogo prljavija?„Požarni izlaz je niz hodnik", reče on.„Još možemo da izvučemo Svona“, reče Valentin. „Još da ga pristojno

kremiramo..." Demonova opsednutost dostojanstvom njegovog gospodara bila je umirujuća, na svoj način.„Ali ti mi moraš pomoći, Hari.“

„Pomoći ću ti“, reče on, izbegavajući da pogleda stvorenje. „Samo neočekuj ljubav i privrženost."

Ako je bilo moguće čuti osmeh, onda je on to čuo.

„Žele da se ovo okonča pre zore“, reče demon.„Onda nemaju još mnogo vremena.“„Jedan sat, možda“, odgovori Valentin.„Ali, to je dovoljno. Kako god bilo,

dovoljno je.“

Zvuk peći uljuljkavao je Čaplina; njeno bubnjanje i čegrtanje bilo mu je poznato koliko i pritužbe sopstvene utrobe. Ali, iza vrata je sada narastao



edan drugi zvuk,kakav on nikada ranije nije čuo. Njegov um stvarao je budalaste slike koje su išle uz taj zvuk. Slike nasmejanih svinja; stakla i bodljikave žice smrvljene među zubima; papaka koji plešu po vratima. Kakosu rasli zvuci, tako je rasla i njegova strepnja, ali kada je otišao do vrata

podruma da pozove pomoć, ona su bila zaključana; ključ je nestao. A sada,kao da stvari ionako nisu bile dovoljno loše, nestade svetla.On poče da traži molitvu...„Sveta Marijo, Majko Božja, moli za nas grešnike, sada i u onaj sat...“Ali on prekinu kada mu se obrati neki glas, sasvim jasno.„Mihelmase", reče ovaj.Bila je to nesumnjivo njegova majka. A nije mogao da posumnja ni u

izvor tog glasa. Začuo se iz peći.

„ Mihelmase“, zahtevala je ona, „zar ćeš da me pustiš da ovde izgorim?“To nije bilo moguće, naravno, da se ona tamo nalazi u krvi i mesu: bila jemrtva već trinaest dugih godina. Ali neki fantom, možda? Verovao je ufantome. Zaista, viđao ih je povremeno, kako izlaze i ulaze u bioskope na 42.ulici, ruku pod ruku.

„Otvori, Mihelmase", reče mu majka, onim posebnim glasom koji jekoristila kada je imala neku poslasticu za njega. Kao dobro dete, on priđevratima. Nikada nije osećao takvu vrelinu iz peći kao sada; mogao je da

omiriše osmuđene malje na sopstvenim mišicama.„Otvori vrata", reče majka ponovo. Nije mogao da je odbije. Uprkos

vazduhu koji je pržio, on pruži ruku da posluša.

„Taj jebeni nadstojnik“, reče Hari, šutnuvši osvetnički zaključana vrata požarnog stepeništa. „Ova vrata treba da su neprestano otključana." On povuče lance omotane oko ručica. „Moraćemo stepenicama.”

Začu se buka s kraja hodnika; rika u sistemu za grejanje od koje stari

radijatori zadžangrljaše. U tom trenutku, dole u podrumu, Mihelmas Čaplin jeotvarao vrata peći, kako bi poslušao majku. Vrisak se diže odozdo kada mue lice bilo sprženo. A onda, zvuk razvaljivanja vrata peći.

Hari pogleda Valentina, zaboravivši trenutno na odvratnost.„Ne smemo ići stepenicama“, reče demon.Dreka, brbljanje i kreštanje već su narastali. Šta god da je bilo rođeno u

podrumu, bilo je prerano sazrelo.



„Moramo pronaći nešto da razvalimo vrata“, reče Valentin. „bilo šta.“Hari pokuša da u mislima prođe kroz susedne kancelarije, otvorenih očiju

uma u potrazi za nekom alatkom koja bi impresionirala bilo požarna vrata, bilo čvrste lance koji su ih držali zatvorena. Ali tamo nije bilo ničeg

korisnog: samo pisaće mašine i komode za odlaganje predmeta.„ Razmisli, čoveče“, reče Valentin.On pročešlja pamćenje. Trebao im je neki teški, izdržljivi instrument.

Pajser, malj. Sekira! Na spratu ispod bio je neki agent po imenu Šapiro, i predstavljao je isključivo porno zabavljačice, od kojih je jedna prošlogmeseca pokušala da mu raznese jaja. Nije uspela, ali on se jednog danahvalisao na stepenicama da je kupio najveću sekiru koju je mogao da nađe, ida će sa puno zadovoljstva skinuti glavu svakom klijentu koji pokuša da ga

lično napadne. Graja odozdo je jenjavala. Tišina je, na svoj način, višeuznemiravala nego larma koja joj je prethodila.„Nemamo mnogo vremena", reče demon.Hari ga ostavi kod lancem zatvorenih vrata. „Možeš li ti da doneseš

Svona?“ reče on, dok je trčao.„Potrudiću se koliko god mogu.“Dok je Hari stigao do vrha stepeništa, poslednja buka ie zamirala; kada je

krenuo niz stepenice, potpuno je prestala. Nije mogao da proceni koliko je

neprijatelj blizu. Na sledećem spratu? Iza sledećeg ugla? On pokuša da nemisli na njih, ali njegova grozničava mašta naseljavala je svaku prljavusenku.

On, međutim, stiže do podnožja stepeništa bez incidenta, i požurismračenim hodnikom drugog sprata prema Šapirovoj kancelariji. Na pola puta do odredišta, on začu tiho šištanje iza sebe. Osvrnu se preko ramena,dok mu je telo žudelo za bekstvom. Jedan radijator, zagrejan preko svojihmogućnosti, procureo je. Para je kuljala iz njegovih cevi, šišteći pritom. On

pusti da mu se srce spusti natrag iz ždrela, a onda požuri do vrata Šapirovekancelarije, u nadi da se čovek nije hvalisao u prazno kada je govorio osekirama. Ako je tako, onda su gotovi. Kancelarija je bila zaključana,naravno, ali on razbi laktom mat staklo i pruži ruku da sebi otvori vrata, petljajući oko prekidača za svetlo. Zidovi su bili izlepljeni fotografijama boginja seksa. Hari jedva da je i obratio pažnju na njih; njegova panikahranila se samom sobom, sa svakim otkucajem srca koji je proveo tamo. On



nespretno pretraži kancelariju, obarajući nameštaj u nestrpljenju. AliŠapirovoj sekiri nije bilo ni traga.

Sada, nova buka odozdo. Uspuzala se uz stepenište i niz hodnik u potraziza njim - nezemaljska kakofonija poput one koju je čuo u 83. ulici.

Morao je da stegne zube zbog toga; živac njegovog kvarnog kutnjaka ponovo poče da pulsira. Šta je ta muzika označavala? Njihovo napredovanje?U očajanju, on ode do Šapirovog stola da vidi ima li čovek bilo šta drugo

što bi se dalo upotrebiti, i tamo, ubačenu izvan vidokruga, između stola izida, on pronađe sekiru. Izvuče je iz skrovišta. Kao što se Šapiro i hvalio, bila je velika, i njena težina bila je prvo ohrabrenje koje je Hari osetio posleisuviše mnogo vremena. On se vrati u hodnik. Para iz napukle cevi postala jegušća.

Kroz njene velove, bilo je očito da je koncert dobio na žestini. Žalosnozavijanje dizalo se i spuštalo, naglašavano nekim mlitavim udaraljkama.On se suprotstavi oblaku pare i požuri prema stepenicama. Kada je

spustio stopalo na donji stepenik, muzika kao da ga uhvati za potiljak i šapnumu u uho: „Slušaj!” Nije imao nikakvu želju da sluša; muzika je bila gnusna.Ali nekako - dok je bio rastrojen zbog traženja sekire - uvukla mu se kao crvu lobanju. Isisala mu je snagu iz udova. Za nekoliko trenutaka, sekira počeda mu izgleda kao nemogući teret.

„Siđi”, zavodila ga je muzika, „idi i pridruži se orkestru. “Iako je pokušao da formira jednostavnu reč „Ne“, muzika je poprimala

uticaj nad njim sa svakom odsviranom notom. Počeo je da čuje melodije umjaukanju; duge kružne teme od kojih mu je krv postajala usporena, a misliidiotske. Znao je da ga na izvoru muzike ne čeka nikakvo zadovoljstvo - daga ona navodi samo na bol i pustoš - ali opet nije mogao da se otrese togdelirijuma. Njegove noge počeše da se kreću u skladu sa zovom gajdaša.Zaboravio je na Valentina, Svona, i svaku ambiciju prema bekstvu, da bi

umesto toga krenuo niz stepenice. Melodija postade složenija. Sada je mogaoda čuje glasove, kako pevaju pratnju lišenu lepote, na jeziku koji on nijerazumeo. Odnekud odozgo, čuo je kako ga neko zove, ali ignorisao je to prizivanje. Muzika ga je privlačila sebi, i sada - dok je silazio niz sledećestepenište, ugledao je i muzičare.

Bili su svetliji nego što je očekivao, i raznolikiji. Barokniji u svojimkonfiguracijama (grive, mnogostruke glave); izbirljiviji u svojim ukrasima



(niz odranih Iica; nakarminisani čmarovi); i, kako su se sada njegoveomamljene oči upinjale da vide, grozniji u izboru instrumenata. Kakvi su to bili instrumenti! Bajron je bio tamo, sa kostima s kojih je meso bilo isisano,izbušenim rupama, a bešika i pluća ljuljali su mu se kroz zasekline u telu kao

rezervoari za dah gajdaša.Bio je prebačen, izvrnut naopako, preko gajdaševog krila, i čak i sada jeovaj na njemu svirao - mešine su se nadimale, glava bez jezika zviždala.Dorotea je bila kraj njega, klonula, ne manje preobražena, sa žicaina od crevarazapetim između raspuklih nogu, poput kakve opscene lire; dojke su joj biledoboši. Bilo je tu i drugih instrumenata, ljudi koji su došli sa ulice i postali plen orkestra. Čak je i Čaplin bio tamo, sa najvećim delom mesa spaljenim, i po njegovom grudnom košu svirali su ravnodušno dobro.

„Nisam mislio da ste ljubitelj muzike“, reče Baterfild, povukavši izcigarete, osmehujući se u znak dobrodošlice. „Spustite sekiru i pridružitenam se.“

Reč sekira podseti Harija na težinu u njegovoj ruci, mada nije mogao da pronađe put kroz rešetke muzike kako bi se setio šta to ona predstavlja.

„Ne plašite se“, reče Baterfild, „vi ste u ovoj stvari nedužni. Nemamoništa protiv vas.“

„Dorotea...“ reče on.

„I ona je bila nedužna“, reče advokat, „sve dok joj nismo pokazali neke prizore.“

Hari pogleda ženino telo; strašne promene koje su urezali u nju. Kada ihe video, prože ga drhtaj, i nešto se ispreči ispred muzike; neumitnost suza je

zakloni.„Spustite sekiru", reče mu Baterfild. Ali zvuk koncerta nije mogao dakonkuriše jadu koji se gomilao u njemu. Baterfild kao da mu je video promenu u očima; gađenje i gnev koji su tamo rasli. On ispusti poludopušenucigaretu i dade znak da se prestane sa muzikom.

„Dakle, mora biti smrt, eh?“ reče Baterfild, ali pitanje jedva da je bilo iizgovoreno pre nego što je Hari krenuo niz poslednjih nekoliko stepenica prema njemu. On podiže sekiru i zamahnu prema advokatu, ali udarac nije bio precizan. Sečivo zaora malter na zidu, promašivši metu za čitavih polametra.

Na ovu erupciju nasilja, muzičari pobacaše instrumente i pođoše kroz predvorje, vukući krzna i repove po krvi i loju. Hari uhvati njihovo prilaženje



krajičkom oka. Iza horde, još ukopano u senke, bilo je drugo obličje, krupnijeod najkrupnijih napabirčenih demona, i od njega je dopirala lupnjava koja jemogla poticati od ogromnog pneumatskog čekića. On pokuša da razabere tajzvuk ili prizor, ali ne uspe ni jedno ni drugo. Nije bilo vremena za

radoznalost; demoni umalo što nisu stigli do njega.Baterfild se obazre kako bi podržao njihovo napredovanje, a Hari -uhvativši trenutak - zamahnu sekirom drugi put. Udarac dohvati Baterfilda poramenu; ruka mu istog trena bi odsečena. Advokat kriknu; krv isprska zid.Međutim, nije bilo vremena za treći udarac. Demoni su posezali za njim, sasmrtonosnim osmesima.

On se okrenu na stepenicama i jurnu uz njih, preskačući po dve, tri i četiristepenice odjednom. Baterfild je još kreštao dole; sa stepeništa iznad, on

začu kako ga Valentin doziva. Nije imao ni vremena ni daha da mu seodazove.Bili su mu za petama, a njihovo penjanje čulo se kao larma roktaja,

povika i lepeta krila. A iza svega toga, pneumatski čekić se probijao uzlupnjavu do podnožja stepeništa, uz buku daleko strašniju od kreštanja berserkera koji su mu bili za leđiina. Bila mu je u stomaku, ta lupnjava. Kaootkucaji srca smrti, stalni i neopozivi.

Na drugom odmorištu on začu iza sebe zujanje i upola se okrenu da bi

ugledao moljca velikog kao lešinar, sa ljudskom glavom, kako se uspinjekroz vazduh prema njemu. On ga dočeka sečivom sekire i sruši ga. Odozdose začu povik uzbuđenja dok se telo prevrtalo niz stepenice, sa krilima kojasu mlatarala poput vesala. Hari ubrza uz preostalo stepenište do mesta gde jeValentin stajao i osluškivao. Nije obraćao pažnju na kreštanje, niti na krikeadvokata; zanimao ga je pneumatski čekić.

„Doveli su Raparija“, reče on.„Ranio sam Baterfilda..."

„Čuo sam. Ali to ih neće zaustaviti."„Još možemo da probamo kroz vrata."„Mislim da je prekasno, prijatelju."„Ne/“ reče Hari, proguravši se kraj Valentina. Demon je odustao od

pokušaja da odvuče Svonovo telo do vrata, i spustio je mađioničara nasredhodnika, prekrstivši mu ruke na grudima. U nekom poslednjem tajanstvenomčinu poštovanja, smestio je sklopljene papirne činije kraj Svonove glave i





ničeg invalidnog u grmljavini njegovog tela; nikakvog bola u belom oku kojee gorelo u njegovoj srpastoj glavi.

Hari je mislio da je upoznao očajanje, ali nije. Tek sada je okusio njegov pepeo u grlu. Preostao mu je samo prozor. To, i tle koje će ga dočekati sa

dobrodošlicom. On odstupi od vrha stepeništa, ostavivši sekiru.Valentin je bio u hodniku. Nije bio mrtav, kao što je Hari pretpostavio,već je klečao kraj Svonovog leša, dok mu je telo balilo iz stotinu rana. Sadase sagnuo bliže mađioničaru. Da ponudi izvinjenja svom mrtvom gospodaru, bez sumnje. Ali ne, bilo je tu i nečeg drugog. U ruci je imao upaljač zacigarete, i palio je plamičak. A onda, promrmljavši neku molitvu za sebe, onspusti plamičak do usta mađioničara. Origami cvet uhvati plamen i on buknu.Plamen mu je bio čudnovato svetao, i raširio se sa natprirodnom efikasnošću

po Svonovom licu i niz njegovo telo. Valentin se osovi na noge, dok mu jesvetlost vatre obasjavala krljušti. Pronašao je dovoljno snage da nakriviglavu prema telu dok je počinjala kremacija, a onda ga rane savladaše. On pade na leđa, i ostade nepomično. Hari je gledao kako plamenovi rastu. Telo

e očito bilo poprskano benzinom ili nečim sličnim, jer je vatra planula zasamo nekoliko trenutaka, zlatna i zelena.

Najednom, nešto ga uhvati za nogu. On spusti pogled i vide da je jedandemon, sa mesom nalik na zrele jagode, još imao apetit prema njemu. Jezik

mu je bio obavijen oko Harijevog lista; kandže su mu posezale za njegovimmeđunožjem. Napad ga natera da zaboravi na kremaciju ili Raparija. On sesagnu da otkine jezik golim rukama, ali ovaj je bio toliko klizav da jeonemogućavao njegove pokušaje. On se zatetura unazad kada mu se demon popeo uz telo, zagrlivši ga udovima.

Prilikom borbe, pali su na pod i otkotrljali se od stepenica, na drugustranu hodnika. Borba daleko da je bila od neravnopravne; Harijevaodvratnost bila je bar dovoljno ravna demonovom žaru. Trupa pritisnutog o

pod, on se najednom seti Raparija. Od njegovog prilaska svaka daska i zid suvibrirali.

Sada se ovaj pojavi na vrhu stepeništa, i okrenu sporo glavu premaSvonovoj pogrebnoj lomači. Čak i sa ove udaljenosti, Hari je mogao da vidida su Valentinovi poslednji pokušaji da uništi gospodarevo telo propali. Vatraedva da je i počela da guta mađioničara. Ipak će ga se dokopati.

Zagledan u Raparija, Hari je zapostavio svog intimnijeg neprijatelja, a



ovaj mu turi parče mesa u usta. Grlo mu ispuni zagušljivi fluid; on oseti kakose davi. Otvorivši usta, on snažno zagrize u organ i odgrize ga. Demon nijekriknuo, već je izbacio mlazove vrelog izmeta iz pora duž leđa, i odvojio se.Hari ispljunu njegov mišić dok je demon puzao dalje. A onda ponovo

pogleda u vatru.Sve druge brige ostale su zaboravljene pred onim što je ugledao.Svon je ustao.Goreo je od glave do pete. Njegova kosa, odeća, koža. Nije bilo delića

njega da nije bio u plamenu. Ali, on je stajao, svejedno, i dizao ruke premasvojoj publici u znak dobrodošlice.

Rapari prestade da prilazi. Stajao je na metar ili dva od Svona, udovaapsolutno nepomičnih, kao da je hipnotisan tim zapanjujućim trikom.

Hari vide novu priliku kako se pomalja za vrha stepeništa. Bio je toBaterfild. Patrljak mu je bio grubo podvezan; jedan demon pridržavao mu jenakrivijeno telo.

„Ugasi vatru“, zatraži advokat od Raparija. „To nije toliko teško.“Stvorenje se ne pokrenu.„ Hajde“, reče Baterfild. „To je samo njegov trik. On je mrtav, proklet da

si. To je samo obmana.“„Ne“, reče Hari.

Baterfild pogleda prema njemu. Advokat je oduvek bio bljutav. Sada je bio toliko bled da mu je i samo postojanje svakako bilo dovedeno u pitanje.

„Šta ti znaš?“ reče on.„Nije to obmana", reče Hari. „To je magija. “Svon kao da je čuo tu reč. Očni kapci mu zadrhtaše i otvoriše se, i on

lagano posegnu u sako da bi, naglašenim pokretom, izvukao maramicu. I onae gorela. Dok ju je istresao, majušne jarke ptice uzdigoše se iz njenih nabora

na zujećim krilima. Rapari je bio opčinjen ovim trikom. Pogledom je pratio

iluzorne ptice dok su se one uzdizale i nestajale, u u tom trenutku mađioničar istupi i zagrli mašinu.

Ona se smesta zapali od Svonove vatre i plamenovi se proširiše prekouzmlataralih udova. Mada se trudio da se oslobodi madioničarevog zahvata,Svon mu to nije dopustio. Prigrlio ga je bliže nego davno izgubljenog brata, inije hteo da ga ostavi sve dok stvorenje nije počelo da vene u vrelini. Kadae propadanje jednom otpočelo, Rapari je bio progutan za nekoliko sekundi,



ali bilo je teško reći zasigurno. Trenutak - kao i u najboljim nastupima -trajao je neodređeno dugo. Minut? Dva minuta? Pet? Hari nikada to nećesaznati. A nije ni mario za takvu analizu. Neverica je za kukavice; a sumnjamoda koja obogaljuje kičmu. Zadovoljio se time da posmatra - ne znajući je

li Svon živ ili mrtav, jesu li ptice, vatra, hodnik ili sam on - Hari D’Amur -stvarni ili iluzorni.Konačno, Rapari nestade. Hari se osovi na noge. Svon je takođe stajao,

ali njegova oproštajna predstava očito je bila završena.Raparijev poraz oduzeo je hordi hrabrost. Pobegli su, ostavivši Baterfilda

samog na vrhu stepeništa.„Ovo se neće zaboraviti, ni oprostitf, reče on Hariju. „Za tebe nema

počinka. Nikada. Ja sam ti neprijateljf

„Nadam se da je tako“, reče Hari.On ponovo pogleda prema Svonu, ostavivši Baterfilda da se povlači.Mađioničar je ponovo legao. Oči su mu bile zatvorene, šake ponovo na prsima. Kao da se nikada nije ni pomerio. Ali, sada je vatra zaista pokazivalazube. Svonovo meso počelo je da bubri, odeća da mu se ljušti u gareži idimu. Potrajalo je dok posao nije bio završen, ali vatra je konačno svelačoveka na pepeo.

Do tada je već svanulo, ali danas je bila nedelja, i Hari je znao da neće

biti posetilaca koji bi remetili njegov posao. Imaće vremena da prikupiostatke, da stuca kosti i stavi ih sa pepelom u torbu. A onda će izaći, pronaćimost ili dok, i smestiti Svona u reku.

Kada je vatra završila svoje, od mađioničara je ostalo jako malo toga; aništa od toga nije ni podsećalo na čoveka.

Stvari su došle i prošle; to je bila neka vrsta magije. A između? Potera iobmane, užasi, maske. Povremeno radost.

Ah, da uopšte postoji mesta za radost? I to je bila magija.



KNJIGA KRVI (postskript)U JERUSALIMSKOJ ULICI

Vajberd pogleda knjigu, i knjiga mu uzvrati pogledom. Sve što su muikada rekli o dečaku bilo je istina.

„Kako ste ušli?“ želeo je Meknil da zna. U glasu mu nije bilo ni gneva, ni

strepnje; samo uzgredne radoznalosti.„Preko zida“, reče mu Vajberd.Knjiga klimnu glavom. „Došli ste da vidite da li su glasine tačne?“„Tako nešto.“Među poznavaocima bizarnog, Meknilova priča pripovedala se šapatom

punim poštovanja. Kako se dečak izdavao za medijuma, izmišljajući priče uime preminulih u sopstvenu korist; i kako su se mrtvi konačno umorili odnjegovog ismevanja i probili se u svet živih da bi izveli besprekornu osvetu.

Oni su pisali po njemu; tetovirali svoje istinite pripovesti na njegovoj kožitako da on nikada više zalud ne pomene njihov jad. Pretvorili su njegovo telou živu knjigu, u knjigu krvi, čiji je svaki centimetar bio minijaturno izgravirannjihovim pričama.

Vajberd nije bio lakoveran čovek. On nikada nije sasvim poverovao u tu priču - do sada. Ali, tu se nalazio živi dokaz njene verodostojnosti, stajao je pred njim. Nije postojao delić Meknilove izložene kože koji nije bio prepunmajušnih reči. Mada je prošlo već četiri godine i više otkad su duhovi došli

po njega, meso mu je još izgledalo osetljivo, kao da se rane nikada nećesasvim zaceliti.

„Jeste li videli dovoljno?" upita dečak. „Ima još. Prekriven je od glave do pete. Ponekad se pita nisu li pisali po njeinu i iznutra.“ On uzdahnu.„Želite li piće?“

Vajberd klimnu glavom. Možda će mu grlo puno alkohola zaustaviti



drhtanje u šakama.Meknil nasu sebi čašu votke, otpi iz nje, pa onda nasu drugu čašu svom

gostu. Kada je to učinio, Vajberd vide da je dečakov potiljak podjednakogusto ispisan kao i lice i šake, tako da mu je tekst puzao u kosu. Izgleda da

mu čak ni skalp nije izbegao pažnji autora.„Zašto misliš o sebi u trećem licu?“ upita on Meknila, dok se dečak vraćao sa čašom.„Kao da nisi tu...“

„Dečak?“ reče Meknil.„On nije tu. On nije bio tu već dugo.“On sede; ispi. Vajberd poče da oseća znatnu nelagodnost. Je li dečak

ednostavno bio lud, ili se pravio prokleto blesav?Dečak otpi još gutljaj vodke, pa upita, zdravo a gotovo: „Koliko vam

vredi?“

Vajberd se namršti. „Koliko mi šta vredi?“„Njegova koža“, podstaknu ga dečak. „Po to ste došli, zar ne?“ Vajberdiskapi čašu u dva gutljaja, bez odgovora. Meknil slegnu ramenima. „Svakoima pravo na ćutanje“, reče on. „Izuzev dečaka, naravno. Za njega nemaćutanja.“ On spusti pogled na svoju šaku, okrenuvši je kako bi pogledao onošto mu je bilo ispisano na dlanu.„Priče se nastavljaju,noć i dan. Nikad ne prestaju. Same se pripovedaju, vidite. Krvare i krvare. Nikad ih ne možeteućutkati; nikad ih ne možete zalečiti."

On jeste lud, pomisli Vajberd, i ta spoznaja nekako učini ono što sespremao da učini lakšim. Bolje ubiti bolesnu životinju nego zdravu.

„Postoji jedan put, znate...“ govorio je dečak. Nije čak ni gledao u svogkrvnika.„Put kojim odlaze mrtvi. On ga je video. Mračan, čudan put, punljudi. Nije prošao ni dan, a da on nije... nije poželeo da se tamo vrati.“

„Vrati?“ reče Vajberd, zadovoljan što može da dečaka natera da nastavida priča. Ruka mu se spusti u džep sakoa; prema nožu. On mu je pružaoutehu u prisustvu ovog ludila.

„Ništa nije dovoljno", reče Meknil. „Ni ljubav. Ni muzika. Ništa.“Uhvativši nož, Vajberd ga izvuče iz džepa. Dečakove oči pronađoše

oštricu, i zasjaše zbog tog prizora.„Niste mu rekli koliko vam to vredi“, reče on.„Dvesta hiljada“, odgovori Vajberd.„Neko koga on poznaje?“Ubica odmahnu glavom. „Prognanik“, odgovori on. „U Riju.



Kolekcionar.“„Koža?“„Koža.“Dečak spusti čašu. Promrmlja nešto što Vajberd nije uhvatio. A onda,

vrlo tiho, on reče:„Budite brzi, i obavite to.“Malo je zadrhtao kada mu je nož pronašao srce, ali Vajberd je bio

efikasan. Trenutak je došao i prošao pre nego što je dečak uopšte znao da seto dešava, a kamoli osetio. Onda je sve bilo gotovo, bar za njega. ZaVajberda je pravi posao tek započeo. Trebalo mu je dva sata da završi sadranjem. Kada je završio - sa kožom savijenom u čistom čaršavu,zaključanom u koferu koji je poneo posebno za tu svrhu - bio je umoran.

Sutra će odleteti u Rio, pomislio je dok je izlazio iz kuće, i zatražitiostatak svoje naplate. A onda, Florida.Proveo je veče u malom stanu koji je zakupio za mukotrpne nedelje

nadgledanja i planiranja koje su prethodile današnjem poslu. Bilo mu je dragošto odlazi. Ovde je bio usamljen, i napet od iščekivanja. Sad, kad je posao bio završen, mogao je malo da se odmori.

Spavao je dobro, uljuljkan u san zamišljenim mirisom zasada pomorandži. Nije ga, međutim, probudio miris voća, već nešto oporo. Soba je bila u

mraku. On posegnu đesno, pa zapetlja oko prekidača lampe, ali ona se neupali.

Sada začu zvuk teškog šljiskanja sa druge strane sobe. On se uspravi ukrevetu, skupivši oči zagledan u mrak, ali nije mogao da vidi ništa.Prebacivši noge preko ivice kreveta, on krenu da ustane.

Prva pomisao mu je bila da je ostavio otvorene slavine u kupatilu, pa je poplavio stan. Nalazio se do kolena u toploj vodi. Zbunjen, on zagaca premavratima i pruži ruku prema glavnom prekidaču za svetlo, pa ga okrenu. Nije

stajao u vodi. Bilo je to suviše gusto, suviše dragoceno; suviše crveno.On uzviknu u gađenju i okrenu se da povuče vrata, ali ona su bila

zaključana, a ključa nije bilo. On zalupa usapaničeno po tvrdom drvetu, iviknu u pomoć. Nije bilo odgovora na njegove molbe.

Sada se okrenuo ponovo prema sobi, dok mu se vrela plima ljeskala oko butina, i potražio izvorište.

Kofer. Nalazio se tamo gde ga je ostavio, na komodi, i obilato krvario



kroz svaki šav; i kroz bravice; i oko šarki - kao da se u njegovoj unutrašnjostiodvijaju stotine zverstava, pa ne inože da zadrži poplavu koju su ti postupciizazvali.

Posmatrao je kako krv kulja i puši se, u izobilju. Za samo nekoliko

sekundi otkad je sišao sa kreveta, dubina je narasla za desetak santimetara, a potop je i dalje nadirao.On oproba vrata kupatila, ali i ona su bila zaključana, i bez ključa. On

pokuša sa prozorima, ali lcapci se nisu dali pomeriti. Krv mu je doprla dostruka. Gotovo sav nameštaj je plutao. Znajući da je izgubljen ukoliko ne preduzme nešto direktno, on se probi kroz poplavu do kofera, i stavi ruke na poklopac u nadi da još može da zaustavi bujicu. Bila je to izgubljena stvar. Na njegov dodir, krv kao da pokulja sa novim žarom, zapretivši da raznese

šavove. Priče se nastavljaju, rekao je dečak. Krvare i krvare. A sada, kao da ječuo te priče u glavi. Desetine glasova, a svaki je izlagao neku tragičnu priču.Poplava ga je nosila prema tavanici. Batrgao se kako bi održao bradu iznadzapenjene plime, ali za samo nekoliko minuta ostalo mu je nekoliko inčavazduha pri vrhu sobe. Dok se čak i ta margina sužavala, pridodao jesopstveni glas kakofoniji, preklinjući košmar da prestane. Ali drugi glasovisu ga prigušili svojim pričama, i kada je poljubio tavanicu, ostao je bez daha.

Mrtvi imaju drumove. Oni se pružaju, kao kompozicije vozova duhova,kočija snova, kroz pustoš iza naših života, i nose beskrajni saobraćaj preminulih duša. Ti drumovi imaju znakove, mostove i odmorišta. Imaju petlje i raskrsnice.

Na jednoj od takvih raskrsnica, Leon Vajberd je ugledao čoveka ucrvenom odelu. Gužva ga je potiskivala napred i tek kada je prišao bliže,shvatio je svoju grešku. Čovek nije nosio odelo. Nije nosio čak ni kožu.Ipak, to nije bio dečak Meknil; on je odavno otišao sa tog mesta. Bio je to

neki sasvim drugi odrani čovek. Leon stade iza njega i oni počeše darazgovaraju. Odrani čovek mu je ispričao kako je dospeo u takvo stanje; ozaveri svog zeta, o nezahvalnosti svoje kćerke. Leon mu je za uzvrat ispričaoo svojim poslednjim trenucima.

Pripovedanje mu je pričinilo veliko olakšanje. Ne zato što je želeo da to bude upamćeno, već zato što ga je pripovedanje oslobodilo priče. Ona višenije pripadala njemu, kao ni taj život, ta smrt. Imao je preča posla, kao i svi



oni. Drumove za putovanja; divote za ispijanje. Osećao je kako se krajolik širi. Osećao je kako vazduh postaje sve svetliji.

Ono što je dečak rekao bilo je istina. Mrtvi imaju drumove.Samo su živi izgubljeni.

Sken i obrada: BABAC

Documents

Knjiga Krvi VI - Klajv Barker