SEMINARSKI RAD

Doktorske akademske studije sociologije

Filozofski fakultet u Niu, maj 2011.

Ana Andreji

OTKRIE MODERNOG INDIVIDUALIZMA:

KONCEPCIJE LJUDSKE PRIRODE

U TEORIJAMA DRUTVENOG UGOVORA

TOMASA HOBSA I DONA LOKA

Teorije drutvenog ugovora Tomasa Hobsa i Dona Loka, engleskih

teoretiara koji su stvarali u 17. veku, donele su formulaciju modernog

individualizma iji je uticaj i dalje prisutan u savremenim shvatanjima

individue i politike zajednice. Njihova dela nose peat vremena u kome su

pisana, ali su nain na koji su postavili pitanja i odgovori koje su dali na svoja

kljuna pitanja jo uvek aktuelan predmet diskusije u politikoj teoriji.

Znaajno mesto koje zauzimaju ova dva teoretiara u modernoj politikoj

teoriji proizvod je trajne aktuelnosti elemenata njihovih teorija njihovog

(posednikog) individualizma (Macpherson, 1990) i, u sluaju Loka,

liberalizma. Teorije Hobsa i Loka objanjavaju poreklo politike zajednice i

izvore suverene politike vlasti dovodei u vezu pojmove ljudske prirode,

prirodnih prava i drutvenog ugovora. Iako se ovi pojmovi pojavljuju ranije u

antikoj i srednjovekovnoj politikoj filozofiji, specifina formulacija ovih

problema kod Hobsa i Loka smatra se obznanom duha modernosti u

nastajanju.

U ovom radu se koncepcija ljudske prirode u delima Hobsa i Loka razmatra

sa stanovita drutvene istorije ideja i polazi se od pretpostavke da je potreba

za elaboracijom motiva svojstvenih ljudskim biima u funkciji teorijskog i

drutvenog opravdanja politikog poretka uslovljena intelektualnim i

drutvenim kontekstom u kome su te teorije nastale. Uzimajui za predmet

diskusije drutvene i idejne okolnosti koje su uticale na centralnu poziciju i

specifine odlike koncepcije ljudske prirode u delima ova dva autora, ne elim

da sugeriem da su njene karakteristike jednostavno posledica drutvenih

okolnosti. Koncepcija ljudske prirode kod Hobsa i Loka je kompleksna

diskurzivna tvorevina, izgraena u duhu modernosti, koji jo uvek obeleava

savremene institucije. Modernost individualizma koji je zajedniki Hobsu i

Loku ogleda se u zasnivanju njihove koncepcije ljudske prirode na

naturalistikom objanjenju oveka i u izvoenju legitimnosti vlasti iz

racionalnog pristanka i ugovornog odnosa individua.

1

Cilj ovog rada je da problematizuje ulogu koncepcije ljudske prirode u

politikoj teoriji Hobsa i Loka, da razjasni njene karakteristike i situira je u

kontekst drutvenog i idejnog okruenja njenog nastanka i kasnije recepcije.

Najpre u ukazati na ulogu koncepcije ljudske prirode u politikoj teoriji

uopte, zatim u izloiti neka zapaanja o kontekstu nastanka i odlikama

koncepcije ljudske prirode u teorijama drutvenog ugovora Hobsa i Loka, da

bih se na kraju pozabavila interpretacijama, intelektualnim i drutvenim

uticajem i kritikama ovih teorija.

Uloga koncepcije l judske prirode u polit ikoj teori j i

Koncept ljudske prirode jedna je od najvie problematizovanih tema u

drutvenoj teoriji. Moe se tvrditi da svaki stav o drutvenoj organizaciji,

politikom ureenju i naunom i tehnolokom progresu implicira koncepciju o

tome ko je ovek i ta je ljudsko. Teorije se razlikuju po tome da li ljudsku

prirodu shvataju kao prevashodno nasleenu ili steenu, u osnovi istorijski

nepromenljivu ili promenljivu, kao podlonu usavravanju, ili kao neto to

treba sauvati nepromenjeno. Stav o saznatljivosti i pretpostavljenim

osobinama ljudske prirode (u obliku ljudskih sposobnosti, motiva, tenji i

interesa) odreuje etiku i politiku teoriju i deluje kao njen organizujui i

legitimiui princip.

U antropologiji i drutvenim naukama navoeni su mnogi razlozi protiv

mogunosti da se osobine ljudske prirode empirijski saznaju. Drutvene

nauke, kako Fukujama primeuje, tee da zasnuju svoja objanjenja na

,prethodnim drutvenim injenicama, pre nego na biologiji ili genetskom

nasleu (navedeno u: Casey, 2003, p. 2). Biologija se u drutvenim

naukama shvata kao nelegitiman princip objanjenja psihikih, kulturnih i

drutvenih pojava, a naglaava se drutvena i istorijska odreenost i

specifinost koncepcija ljudske prirode. Svejedno, stav o ljudskoj prirodi i

dalje figurira u teoriji kao okvir u kome se interpretiraju i evaluiraju razliite

2

drutvene prakse.

O odnosu koncepcije ljudske prirode i etike i politike filozofije postoje

oprena stanovita. Neki autori se trude da izbegnu pozivanje na osobine

ljudske prirode, jer veruju da bi svaka tvrdnja te vrste nuno uvela mogunost

da se opravda diskriminacija ili negira ljudska odgovornost, smisao i svrha

(Casey, 2003, p. 1). Ovaj stav se zasniva na osobini koncepcija ljudske

prirode da utiu na shvatanje o tome kakva je osoba koja moe da bude

nosilac prava i da tee da naturalizuju i reifikuju postojee drutvene odnose,

nalazei im osnovu u temeljnim ljudskim motivima. Meutim, i ako smatramo

da su koncepcije ljudske prirode promenljive drutvene i teorijske

konstrukcije, i dalje moemo zastupati stav, kao to Kejsi ini, da su one

nune u etikoj i politikoj teoriji, jer funkcioniu ustanovljujui granice unutar

kojih mogu smisleno da se postavljaju pitanja i daju odgovori (Casey, 2003,

p. 18). Ova nunost, kako Estlund (Estlund, 2010) pokazuje, ne mora da se

shvati kao logika, ve kao stvar drutvene i naune konvencije. Mi

pribegavamo pretpostavci o ljudskoj prirodi da bismo odbranili svoj etiki i

politiki stav zahvaljujui tome to ideja ljudske prirode u teoriji i drutvu u

modernoj zapadnoj misaonoj tradiciji funkcionie kao utemeljenje i osnov

legitimacije etike i politike teorije.

Kada se radi o koncepcijama ljudske prirode u etici i politikoj filozofiji,

postavlja se pitanje odnosa izmeu opisa fakticiteta ljudske prirode i

normativnih zahteva formulisanih u smislu moralnog i drutvenog ponaanja

ljudi. Ukoliko ljudsku prirodu shvatimo kao ogranienje za normativne

zahteve, pretpostavljajui da se od ljudi ne moe zahtevati ono to nisu

prirodno predodreeni da ine i to faktiki ne ine, uvodimo deterministiki

odnos izmeu prirodnih ljudskih motiva i normativnih zahteva morala i

drutvenog ivota ljudi. Dejvid Estlund (Estlund, 2010) smatra da nije

neophodno da se zahtevi morala i drutvene pravde utemelje u empirijskom

3

saznanju o ljudskoj prirodi, kao onome to ovek moe da ini, i onome to,

time uslovljen, zaista i ini. Estlund razlikuje aktuelizam i posibilizam kao dva

teorijska stava i doputa da moemo da moralno sudimo o ljudskom

ponaanju u odnosu na ono to je bilo mogue uraditi u datoj situaciji, iako

razumemo da postoje razlozi zbog kojih se to nije desilo ili se nee desiti.

Estlund negira da principi politike pravde zavise od injenica o ljudskoj

prirodi, protumaenih upravo kao injenice o tome ta ljudi sebe mogu ili ne

mogu da nateraju da urade (Estlund, 2010, p. 14) i nadovezuje se na

Kantovo zasnivanje morala u racionalnosti (Estlund, 2010, p. 15).

Oslanjanje na razum, a ne na ljudima svojstvene prirodne i nepromenljive

motive, u jednoj verziji shvatanja o modernosti, omoguava da se otvori

horizont za moralno i drutveno usavravanje ljudske zajednice. Sa druge

strane, istorijsko i kulturalistiko shvatanje modernosti, koje zastupa arls

Tejlor (Taylor, 1993), pretpostavlja da je posedovanje i korienje razuma,

koje je esto predstavljeno kao neistorijska i vrednosno neutralna osobina

ljudske prirode, konstruisano u okviru zapadnih misaonih i drutvenih

tradicija, i da napredovanje u racionalnosti ne treba da se predstavi kao

univerzalni i neizbean proizvod istorijskog napretka. Prirodna individua

Hobsa i Loka je ne samo nagonsko, ve i racionalno bie, a obe strane

ljudske prirode koncipirane su na nain koji je rana modernost kao

kompleksna i istorijski specifina kulturna konfiguracija omoguavala.

Okolnosti nastanka koncepcija l judske prirode u teori jama drutvenog ugovora Tomasa Hobsa i Dona Loka

Koncepcije ljudske prirode Hobsa i Loka moemo da razmatramo u kontekstu

unutranje logike njihovih teorija, ali i kao istorijske i diskurzivne tvorevine u

kontekstu drutvenog i idejnog okruenja u kome su nastale. U njima se

mogu pronai elementi kontinuiteta sa idejama koje su im prethodile, kao i

njihova reinterpretacija i diskontinuitet sa idejnim tradicijama, koje treba

4

sagledati u kompleksnom i kulturno specifinom okviru rane modernosti u

Engleskoj. Individualizam u politikoj teoriji, kakav je svojstven teorijama

drutvenog ugovora, nije bio prisutan u Srednjem veku, kada je politika

teorija teila kolektivizmu. Nakon antike Grke, u kojoj su individualistiku

teoriju drutva povezanu sa pojmom drutvenog ugovora razvijali sofisti i

Epikurejci, ona se ponovo pojavljuje tek u renesansi i dostie vrhunac u

prosvetiteljstvu (Udehn, 2001, p. 6 7).

Sledei Tejlora, moemo rei da individualizam koji Hobs i Lok otkrivaju nije

nuan oblik koji ljudska predstava o sebi poprima u odsustvu iluzornih

religijskih ili metafizikih tvrdnji (Taylor, 1993, p. 6). Tranzicija koja je uinila

njihov individualizam modernim nije jednostavna i u potpunosti determinisana

odbacivanjem tradicije, u kojem se gubi kosmiki i religijski hijerarhijski okvir ljudske egzistencije. Individualizam koncepcija ljudske prirode kod Hobsa i

Loka nije otkrie prirodne injenice o ljudskom ponaanju, ve teorijski stav

koji se nadovezivao na razliite idejne tradicije.

Kada se radi o odnosu Hobsa i Loka prema religiji, iako su oni usvojili

sekularizovanu i naturalistiku koncepciju ljudske prirode, njihov

individualizam se nadovezuje na 14-ovekovnu sholastiku tradiciju

nominalizma, to se moe shvatiti pre kao kontinuitet, nego kao raskid sa

teolokom milju (Gillespie, 2008). Hobs i Lok emancipuju filozofiju iz

podreenosti teologiji, ali su prethodna religijska deavanja poev od

reformacije utrla put njihovom individualizmu. Imajui u vidu situaciju u

Engleskoj u 17. veku, u kojoj su politiki sporovi bili usko povezani sa

religijskim, Don Grej istie da je specifinost engleskog protestantizma to to

je stupio u dugoroan savez sa liberalizmom i liberalistikim opravdanjem

prava na privatnu svojinu, za razliku od situacije u katolikoj Francuskoj, gde

je liberalizam bio izrazitije antiklerikalan, ili u Nemakoj, gde je Luterova

protestantska doktrina imala autoritarne a ne liberalne politike implikacije

5

(Grej, 1999, p. 30).

Osnovna odlika koja ini individualizam koncepcija ljudske prirode Hobsa i

Loka modernim je to to su zasnovane naturalistiki, pod uticajem dostignua

i kulture prirodnih nauka 17. veka. U vreme Keplera i Galileja prirodne nauke

postaju uzor za sve znanje koje pretenduje na naunost. Principi pozitivno-

naune epistemologije koja je uticala na Hobsa i Loka, po Frajbergu-Inanu

(Freyberg-Inan, 2004), su sledei: pretpostavka da fenomeni koji se

prouavaju postoje u objektivnoj realnosti nezavisno od oveka; da se

prirodni procesi objanjavaju drugim prirodnim procesima, a ne religijskim i

metafizikim izvorima; i da ovek moe kroz iskustvo i rasuivanje da sazna

prirodne zakone, te da to saznanje upotrebi u oblikovanju svojih institucija

(Freyberg-Inan, 2004, p. 19). Hobs i Lok usvajaju nauni stav empirizma, koji

je dominantno zastupan u Engleskoj, dok je u Francuskoj misli tog vremena

dominirao racionalizam. Empirizam Hobsa je mehanicistiki i materijalistiki,

jer postavlja oveka i drutvo u kontinuitet sa kretanjem tela u prirodi. Iako

zastupaju epistemologiju empirizma, u kojoj sve znanje potie iz iskustva,

Hobs i Lok su svoje teorije drutvenog ugovora izgradili kao deduktivne

sisteme, izvedene iz koncepcije ljudske prirode kao aksioma. Smatra se da je

ova sklonost deduktivnom teoretisanju potekla iz uverenja da je matematiko,

posebno geometrijsko znanje, u kome su doputene polazne pretpostavke,

adekvatan uzor za etiku i politiku filozofiju (Freyberg-Inan, 2004, p. 6).

Imajui u vidu to da su teorije Hobsa i Loka nastajale u drutvenom kontekstu

koji je bio revolucionaran u vie pogleda religijskom, naunom,

ekonomskom i politikom razumljivo je to mnogobrojne i meusobno

protivurene interpretacije njihovih dela stavljaju naglasak na njihove razliite

aspekte i pripisuju im razliite ideoloke namere, vezane za drutvena

deavanja njihovog doba. To to su obojica autora pretpostavili da je poreklo

legitimnosti politike vlasti u pristanku individua, shvata se kao odraz duha

6

vremena, u kome vie nije bilo mogue i poeljno da se apsolutna vlast

monarha opravda na osnovu boanske legitimacije, a mo parlamenta je

postavljala stvarna ogranienja (i u pogledu finansija) moi monarha. U

teorijama Hobsa i Loka pronalazi se moderan stav prema politikoj zajednici,

koji, po pretpostavci, kulminira sa zapadnom predstavnikom demokratijom.

Meutim, ima i autora, kao to je Baumgold (Baumgold, 2010), koji

zasnivanje politike na individualnom pristanku smatraju sekundarnim u

odnosu na preokupaciju Hobsa i Loka pitanjem o tome da li je pobuna

podanika protiv vladara legitimna. Ako je to glavni motiv i svrha teorija

drutvenog ugovora, onda se one kreu u okvirima koji su sutinski

premoderni, karakteristini za naslednu monarhiju, i koji gube smisao u

vremenu od ustanovljenja opteg izbornog sistema. Tako Baumgold smatra

da je 17-ovekovna ugovorna teorija bolje okarakterisana kao sofisticirani

pristup drevnom problemu koji e uskoro nestati, nego kao stupanj na putu u

demokratiju (Baumgold, 2010, p. 7).

injenica da individue kroz drutveni ugovor kod Hobsa zasnivaju apsolutnu

vlast (koja moe biti u rukama monarha, ali i manje ili vee grupe ljudi bitno

je to da je nepodeljena) esto je uzimana kao dokaz njegovog rojalistikog

opredeljenja i namere da legitimie vlast dinastije Stjuatra i da doprinese da

se izbegne haos graanskog rata, koji je izbio usled borbe za prevlast

kraljeva i engleskog Parlamenta. Meutim, reakcija nekih Hobsovih

poznanika rojalista, koji su objavili osporavanja Hobsovog Levijatana,

optuivi ga za pruanje podrke parlamentaristima (Curran, 2007, p. 2),

moe da sugerie da njegovo rojalistiko opredeljenje nije bilo neupitno, te da

njegovo delo sadri i elemente koji nisu nuno ili na ruku kraljevskom

apsolutizmu.

Slino tome, liberalistiki stavovi Dona Loka dovode se u vezu sa njegovim

opredeljenjem za partiju Vigovaca, koja se suprotstavljala apsolutnoj kraljevoj

7

vlasti i bila je za ustavnu monarhiju. Budui da je Lok Dve rasprave o vladi

pisao pre Slavne revolucije (1688 1689. god.) u kojoj je Parlament izvojevao nadmo, nije osnovano pretpostaviti da je nameravao da opravda

upravo ovaj razvoj dogaaja. Tumaenja teorija Hobsa i Loka, koja ih dovode

u direktnu vezu sa politikim snagama i ideolokim strujama, ograniene su

vrednosti, jer ih je nemogue pouzdano utvrditi. Bez obzira na to to su Hobs

i Lok moda imali odreena politika i ideoloka opredeljenja, elementi

njihovih teorija ne mogu se tumaiti jednoznano u ideolokom kljuu.

Neki autori nalaze da, uprkos razliitim politikim asocijacijama Hobsa i Loka i

recepciji Hobsa kao neliberalnog teoretiara, individualizam obojice potie iz

zajednike ideoloke osnove vezane za ekonomski razvoj engleskog drutva,

u kome je narastala graanska klasa, a kapitalistika proizvodnja uzimala

maha, naroito u vreme objavljivanja Dve raspave o vladi. Ovu zajedniku

osnovu Mekfirson (Macpherson, 1990) naziva posednikim individualizmom.

Argument posednikog individualizma je da su graanska jednakost i

sloboda od nametanja kod Hobsa i Loka zamiljene u odnosu na pogled na

svet i potrebe posednika kapitala za pravnom sigurnou i graanskim

mirom, kao uslovima u kojima bi mogli nesmetano da izvode trine

transakcije i da akumuliraju kapital. Stvarna nejednakost izmeu posednika

vlasnitva i onih koje vlasnitvo ne poseduju, zahtevala je kao ideoloku

potporu, prema Mekfirsonu, upravo postulat o jednakim prirodnim pravima i

racionalnosti (Macpherson, 1990, p. 269). Klasno zasnovanu koncepciju

individualne slobode, posebno kod Loka, konstituiu tri principa (Macpherson,

1990, p. 263): uverenje da se sloboda sastoji u nezavisnosti od tue volje; da

ona podrazumeva odsustvo relacija u koje individua nije ula svojevoljno i u

svom interesu; i da je individua vlasnik svog ivota, svojih moi i kapaciteta

(koji nisu nastali pod uticajem drutva, ve je njihovo postojanje individualno).

U ovoj interpretaciji se naglaava da su ugovorni odnosi izmeu individua na

tritu predstavljali model za hipotetiki drutveni ugovor i koncepciju

individue kao autonomnog i racionalnog bia. Ideoloki uticaj trinih odnosa i

8

razvoja parlamentarizma ne moraju da se posmatraju kao rezultat svesne

namere autora ili njihove lane svesti, ve kao kontekst koji je odredio nain

na koji su tada aktuelni problemi u drutvu i politikoj teoriji mogli da budu

miljeni.

Uporedno razmatranje koncepcija l judske prirode

u teori jama drutvenog ugovora Hobsa i Loka

U ovom delu rada posvetiu panju saetom izlaganju i meusobnom

poreenju odreenja ljudske prirode i povezanih teorijskih koncepata u

teorijama drutvenog ugovora Hobsa i Loka. Zadrau se, pre svega, na

stavovima koje je Hobs izneo u knjizi Levijatan ili materija, oblik i vlast drave

crkvene i graanske (prvi put objavljenoj 1651. godine na engleskom jeziku,

a kasnije i na latinskom), i na stavovima Dona Loka iznetim u delu njegove

knjige Dve rasprave o vladi (objavljene na engleskom 1689. godine),

naslovljenom Druga raspravi o vladi: Ogled o istinskom poreklu, domaaju i

svrsi graanske vlasti.

Hobs i Lok su izgradili sveobuhvatne filozofske sisteme, u kojima se njihova

ideja ljudske prirode zasniva na naturalistikim ontolokim i epistemolokim

stavovima. Hobs je svoj sistem izloio pre Levijatana u trilogiji sastavljenoj

od filozofije prirode (u delu O telu De Corpore), etike (u knjizi O oveku

De Homine), i najzad politike filozofije (u knjizi O graaninu De

Cive). Hobs je bio uveren da, da bismo razumeli prirodu politike zajednice

(na engleskom: Commonwealth), treba da razumemo osobine oveka, a te su

osobine izvodive iz principa mehanikog kretanja koji vladaju u prirodi. Strasti

oveka je zamislio kao kretanje, u stilu svog mehanicistikog determinizma.

Celokupna filozofija se, po njemu, bavi telima u kretanju, a razlika izmeu

oveka i politike zajednice je u tome to je telo oveka prirodno telo, a

politika zajednica je vetako telo, stvoreno voljom individua.

9

Oba autora su stvarala u duhu engleskog empirizma, koji je zastupao stav da

sve saznanje potie iz iskustva. Lok je u svojoj teoriji saznanja odbacio

postojanje uroenih ideja i tvrdio je da je saznanje rezultat percepcije stvari i

percepcije operacija naeg razuma, tj. rasuivanja. Lok se nadovezuje na

aristotelovsku tradiciju, a Koplston naglaava da negiranje postojanja

uroenih ideja nije potpuna novina, budui da je isti stav zastupao Toma

Akvinski u 13. veku (Copleston, 1994, p. 78). Mesto koje su za Boga ostavili

Hobs i Lok ini se skromnim, za razliku od filozofa kao to su Dekart i Lajbnic.

Hobs veruje u Boansko poreklo oveka i njegove prirode, ali bez daljih

implikacija, dok Lok doputa da ideje mogu da budu rezultat Boanskog

otkrovenja, ali insistira da ne mogu da budu protivne razumu, i ako su iznad

razuma. Racionalistiki elementi kod Hobsa i Loka su prisutni u njihovom

opredeljenju da svoju koncepciju ljudske prirode pretpostave a priori i da

onda iz njenih osobina dedukuju poreklo politike zajednice, po ugledu na

matematiko znanje.

Da bi mogao da se zakljui drutveni ugovor, kojim nastaje politika

zajednica, potrebno je da pre toga postoje individue koje stupaju u ugovor.

Sledei ovu logiku, Hobs i Lok postuliraju prirodnog, predpolitikog oveka i

iznose svoju koncepciju o tome kakva je njegova priroda. Osobine ljudske

prirode zaslune su za uslove ivota u prirodnom stanju, pre nastanka

drave, ali i za razloge i put prelaska u politiko drutvo. Hobs i Lok se

donekle razlikuju u tome kakav ontoloki status su pripisali priodnom stanju.

Kod Hobsa, to stanje je vie hipotetiko i samo logiki prethodi politikom

drutvu, dok je kod Loka ono obrazloeno tako da moe da se odnosi na

istorijski nain ivota ljudi pre ustanovljenja centralne vlasti. Mogunost

povratka u prirodno stanje, u periodima nestajanja legitimiteta ili moi

suverene vlasti, kod obojice i dalje postoji.

Hobs u prirodnom stanju pretpostavlja atomistiki individualizam, u kome

10

postoji samo mnotvo ljudskih bia, od kojih svako tei sopstvenom

zadovoljstvu i samoodranju (Copleston, 1994, p. 44). Iz tih motiva, prema

Hobsu, sledi da predpolitika zajednica u kojoj individue ive predstavlja rat

svih protiv sviju. Ljudi tee ustanovljenju suverene vlasti da bi pacifikovali

prirodno stanje, da bi obezbedili mir i odbranu zajednice, a tome ih vode

strah od smrti, elja za udobnou i nada da se ona radom moe postii

(Milosavljevi, 2008, p. 84). Ova prava slede iz prirodnih strasti individua, koje

su u prirodnom stanju, dok ne postoje zakoni i suverena vlast koja moe da

osigura njihovo izvrenje, jedino merilo pravednosti i moralnosti postupaka.

Najvie prirodno pravo je pravo na samoodbranu, a osnovni prirodni zakon je

da ljudi treba da tee miru, sve dok ima nade u njegovo postizanje (Hobs,

1991, p. 140).

U 13-oj glavi prvog toma Levijatana Hobs pretpostavlja osnovne ljudske

strasti i karakteristike prirodnog stanja u kome su ljudi voeni tim strastima.

Poto je ljudske strasti zamislio kao ekspanzionistike (ljudi imaju pravo na

sve), sledilo je, po Hobsu, da su odnosi izmeu ljudi morali su da budu

kompetitivni i neprijateljski. Prirodna prava koje individue imaju u prirodnom

stanju su pravo na samoodbranu, na zadobijanje svih stvari, ali i pravo prvog

udarca (Milosavljevi, 2008, p. 84). Obezbeivanje uslova za ivot individua

u prirodnom stanju, zahvaljujui njihovoj vujoj prirodi, dovodi ljude u odnos

u kome neko nuno mora da izgubi da bi drugi bio na dobitku, pa je ivot u

takvom stanju usamljeniki, siromaan, opasan, skotski i kratak (Hobs,

1991, p. 137). Iz straha od nasilne smrti individue nalaze izlaz sklapanjem

drutvenog ugovora, koji ograniava njihovu slobodu, ali obezbeuje mir i

sigurnost.

Hobs, nasuprot Loku, smatra da je ljudska priroda izvorno nedrutvena.

Individue ne bi teile zasnivanju suverene vlasti, kojoj e predati svoju

suverenost i prirodna prava, da nije neodrivosti prirodnog stanja, koja dovodi

11

u pitanje njihovu egzistenciju. Neki smatraju da iz prirode individue, kako ju je

Hobs opisao, ne sledi na dovoljno uverljiv nain zasnivanje apsolutne vlasti,

jer to ne bi bilo u prirodi Hobsovog oveka. Meutim, ono to kod Hobsa

omoguava prevazilaenje prirodnog stanja je racionalni uvid oveka da

ostvarivanje njegovih interesa moe da se osigura samo pod apsolutnom

suverenom vlau. Prirodni zakoni, koji su proizvod razuma (njih ukupno 19),

oslanjaju se na osobine ljudske prirode, i vode ka ustanovljavanju zakona

ugovorom, u kome se prava predaju suverenu. Dve strane ljudske prirode

funkcioniu tako to razum obezbeuje uslove za ostvarivanje

ekspanzionistiki i egoistiki zamiljenih strasti.

Individue su u Hobsovom prirodnom stanju jednake. Odnosi nejednakosti

meu ljudima, kao i svojina, nastaju tek u drutvenom stanju, regulisanom

zakonima. Argument Hobsa protiv Aristotelovog shvatanja da su neki ljudi

roeni da vladaju, a neki da slue, je da bi ljudi u svakom sluaju u prirodnom

stanju mislili da su jednaki, i radije bi vladali sami sobom, nego da se nad

njima vlada (Thornton, 2005, p. 47). Prirodne sposobnosti individua ne mogu

toliko da se razlikuju da svako od njih ne bi iveo u strahu za svoj ivot.

Koplston kae da je najvanija odlika Hobsove teorije naturalizam, budui da

su prirodni zakoni kod njega zasnovani na samoodranju i moi individua, i

osloboeni su metafizikog temelja, koji su imali prirodni zakoni kod Tome

Akvinskog (Copleston, 1994, p. 45). traus primeuje da je, nasuprot

aristotelovskom nainu miljenja, koji smeta oveka u hijerarhijski okvir u

kosmikom poretku, Hobs postavio oveka i filozofske discipline o oveku na

centralno mesto i tvrdio da je ovek najodlinije delo prirode (Strauss,

1952, p. 35). Iako se moe rei da je simplifikovao listu ovekovih motiva,

Hobs je ukazao na centralni znaaj tenje za moi u politikoj teoriji. Kao i

Makijaveli pre njega, on se smatra zastupnikom realizma (Copleston, 1994, p.

51), koji se moe pronai jo u antici u Tukididovim Atinjanima (Freyberg-

12

Inan, 2004, p. 63).

Iako i u Hobsovom individualizmu moemo nai elemente liberalizma, uloga

individualnih sloboda i nain zasnivanja drutvenog ugovora koje je

pretpostavio ine Loka zaetnikom liberalizma u pravom smislu. Glavna

razlika u odnosu na Hobsa je to to Lok shvata oveka kao po prirodi

drutveno bie. Kontrast izmeu prirodnog i drutvenog stanja je utoliko

manji kod Loka, jer ljudi sklapaju drutveni ugovor da bi otklonili nedostatke

prirodnog stanja, ali uz ouvanje njegovog duha. Ljudi zasnivaju drutvo i

prenose deo svojih prava na nosioce vlasti da bi obezbedili da se

nepristrasno sudi i da se kanjavaju prekrioci prirodnih zakona, da bi se tako

efikasnije ouvala prirodna prava pojednaca.

Prirodna prava su kod Loka modelovana po ugledu na vlasniki odnos i

obuhvataju ivot, slobodu i svojinu (vlasnitvo u uem smislu) (Milosavljevi,

2008, p. 94). Shvatanje ivota individue po modelu privatne svojine razlikuje

se od shvatanja ivota kod Tome Akvinskog, za koga je podjednako dobro

uvati i tui ivot, ivot uopte, a ne samo sopstveni (Alford, 2010, p. 32).

Uloga svojine je za Loka temeljna. Ona nastaje radinou i aproprijacijom

prirode i postoji i u prirodnom stanju. Nejednakost svojine je za Loka

legitimna i ne vodi neizostavno odnosima politike nejednakosti. U prirodnom

stanju su, po Loku, isto kao i po Hobsu, ljudi jednaki, jer niko nema uroeno

pravo da gospodari nad drugima.

Da bi pripremio iznoenje svog argumenta o prirodnoj jednakosti ljudi, kojim

zapoinje Drugu raspravu o vladi, Lok najpre detaljno pobija u Prvoj

raspravi o vladi doktrinu Roberta Filmera o naslednom pravu na suverenost

koja potie od biblijskog prvog oveka, Adama. Lok prirodno stanje definie

kao stanje savrene slobode (ljudi) da odreuju svoje radnje i raspolau

svojim posedima i linostima kako smatraju da je prikladno u granicama

13

prirodnog zakona, a da ne pitaju za doputenje nekog drugog oveka ili da

zavise od njegove volje (Lok, 2002, p. 237). Ako su ljudi, rezonuje Lok,

stvorenja iste vrste i roda i ako im roenje donosi iste sposobnosti, onda

treba da budu meusobno jednaki bez podreivanja i pokornosti (Lok, 2002,

p. 237).

Prirodnim stanjem upravlja prirodni zakon, obavezujui za sve (Lok, 2002, p.

238). Taj prirodni zakon je umno pravilo, koje po Loku utvruje da, ako su svi

roeni jednaki, onda niko ne treba da ini zlo i tetu drugome. Prirodno

stanje, ipak, nije idilino, to je i razlog nastanka politike vlasti. Iako je u

prirodnom stanju ovek sam svoj gospodar i gospodar svoje imovine, on ivi

u nesigurnosti, jer su i drugi ljudi sa njim jednaki, a veina se ne pridrava

pravinosti (Lok, 2002, p. 298). Ljudi se udruuju kako bi ouvali svojinu od

napada. Ouvanje svojine nije mogue u prirodnom stanju zbog: 1)

nedostatka ustanovljenog zakona, prihvaenog optom saglasnou, 2)

nedostatka poznatog i nepristrasnog sudije, i 3) zbog toga to u prirodnom

stanju esto ne postoji vlast koja moe da podri pravinu presudu i omogui

njeno izvrenje (Lok, 2002, p. 299). Prirodno stanje Lok eksplicitno

razgraniava od stanja rata. Na tom mestu u Drugoj raspravi o vladi on

oigledno polemie sa Hobsovom teorijom, iako ne navodi njegovo ime.

Prirodno stanje je u osnovi miroljubivo i nije identino ratnom stanju, u kome

eskalira nasilje nad svojinom i slobodom drugog oveka, a razliku meu njima

Lok objanjava na sledei nain: Nedostatak zajednikog sudije sa vlau

stavlja sve ljude u prirodno stanje; nasilje bez prava nad linou oveka

izaziva stanje rata i gde ima i gde nema zajednikog sudije (Lok, 2002, p.

246, originalni naglasak).

Naini ugovornog ustanovljenja vlasti, ovlaenja politike vlasti i pitanje

prava na pobunu protiv nje, kod Hobsa i Loka slede iz njihovih koncepcija

ljudske prirode i prirodnog stnaja i prate njihove razlike. I Hobs i Lok nunost

14

ustanovljenja politike zajednice izvode iz slabosti i nedostataka prirodnog

stanja, samo to su te slabosti znaajno blae kod Loka, pa je politika

zajednica zamiljena u osnovi u kontinuitetu sa prirodnim stanjem, dok je kod

Hobsa taj odnos kontrastan. Karakteristike ugovaraa i ugovora su razliite,

pa i vrsta sklopljenog ugovora. Hobsov kontraktualizam se moe

okarakterisati kao revolucionaran, jer se ugovor zakljuuje meu racionalnim

individuama, nasuprot tradicionalnom kontraktualizmu, koji podrazumeva

ugovor oveka s Bogom ili sa nosiocima vlasti (Milosavljevi, 2008, p. 83).

Meutim, Hobsov suveren kome ljudi ugovorom predaju svoja prirodna prava,

nije jedna od strana u ugovoru. Ugovor se sklapa izmeu individua i njime se

istovremeno odreuje da se svi moraju podjednako potinjavati vlasti

suverena, pa politika zajednica i suverena vlast nastaju jednim inom

pristanka. Budui da se na suverena prenosi apsolutna vlast i da on nije u

ugovornom odnosu sa individuama, sledi da podanici nemaju pravo na

pobunu, sve dok suveren ima faktiku vlast, podranu pretnjom silom.

Pozitivna pravila postojee vlasti kod Hobsa ustanovljavaju ne samo

zakonske propise, ve i moralna pravila, jer u prirodnom stanju nema

objektivnih moralnih distinkcija (Copleston, 1994, p. 33). Ovo odgovara

njegovom uverenju da ljudi ne mogu lako i pouzdano da saznaju pravila

moralnosti, i da prirodni zakoni slede iz strasti individua, dok je Lok

optimistiniji u pogledu razumskog saznanja i prisustva moralnosti u

prirodnom stanju.

Prema Koplstonu, kod Loka se moe pronai, iako on ne govori o tome

eksplicitno, osnov za tumaenje da je on pretpostavio da ljudi sklapaju dva

posebna ugovora, jedan kojim individue formiraju politiku zajednicu, i drugi

kojim veina u toj zajednici odreuje nosioce politike vlasti (Copleston, 1994,

p. 135). Vlast je kod Loka podeljena na zakonodavnu, izvrnu i sudsku, i

njena svrha je da titi pravo na svojinu i druga prirodna prava. Ukoliko ona to

ne ini efikasno, ugovorni odnos izmeu politike zajednice i nosilaca

politike vlasti nije ispotovan, pa je pravo na pobunu i smenjivost vlasti kod

15

Loka u principu osigurano. Sa druge strane, Hobsovim drutvenim ugovorom

nastaje apsolutna, nepodeljena vlast suverena, koja je ograniena samo

pravom na samoodbranu koje individue zadravaju i po zakljuenju ugovora.

Meutim, poto drutveni ugovor utvruje da se vlasti i njenim zakonima

treba potinjavati sve dok ona ima faktiku mo, svaka promena vlasti postaje

problematina i preti padom u ratno prirodno stanje.

Interpretaci je i kri t ike koncepcije l judske prirode

kod Hobsa i Loka

Levijatan i Dve rasprave o vladi imali su znaajan odjek pri objavljivanju, a

njihov uticaj jo uvek je primetan 350 godina kasnije. Zbog kompleksnosti

njihovih teorija Hobs i Lok su naili na razliita tumaenja, koja ponekad vie

odgovaraju nameri autora koji se na njih poziva, nego njihovim stvarnim

argumentima. Hobs je izvrio izrazit teorijski uticaj na Spinozine politike

ideje, a Lok je znaajno uticao na misao francuskog prosvetiteljstva 18. veka

(Copleston, 1994, p. XII) i ameriku politiku misao, i smatra se

rodonaelnikom liberalizma. Hobs je provocirao otru reakciju u Engleskoj

(Copleston, 1994, p. 30), posebno od strane Platonista iz Kembrida

(Copleston, 1994, p. 30), koji su se suprotstavili njegovom materijalizmu i

determinizmu, elei da odbrane svoju ideju o etikim principima koji

reflektuju boansku istinu i mogu se direktno saznati razumom. Engleska

etika filozofija u 18. veku, iji je predstavnik Haeson (Hutcheson), insistirala

je, suprotno Hobsu, na drutvenoj prirodi oveka.

Zbog toga to Hobs i Lok formuliu pozicije koje omoguuju teoretisanje i

opravdanje situacije u kojoj se nalazi moderna individua, politika teorija im

se esto obraala, nadovezujui se na njih ili ih kritikujui. Kritikama se

ukazuje na ideoloku obojenost, nepotpunost i jednostranost njihovih

koncepcija ljudske prirode, koje i dalje ostaju relevantne i iji se trajni uticaj u

teoriji i drutvu iskazuje upravo kroz potrebu da sa njima polemiemo. Ovde

16

u ukazati na neke interpretacije i kritike njihovih koncepcija ljudske prirode i

individue naturalizma i individualizma njihovih koncepcija ljudske prirode,

posednikog karaktera njihovog individualizma, agonistikog karaktera

individualizma kod Hobsa i koncepcije racionalne individue.

Naturalizam i individualizam koncepcija ljudske prirode zajednike su

karakteristike teorija drutvenog ugovora Hobsa i Loka. Naturalistiko

pozivanje na saznanje osobina ljudske prirode slui kao osnov za deduktivno

izvoenje poeljnih oblika politikih institucija u skladu sa tom prirodom.

apiro primeuje da u tom nainu rasuivanja oni koji se pozivaju na ideju

prirodnog ili predpolitikog oveka kao autora politikih institucija ine

podjednako neku verziju pogreke koju je Ruso pripisao Hobsu: reifikovanje

aspekata konvencionalnog ponaanja i institucija njegovog doba njihovim

pripisivanjem ,prirodnom oveku (Shapiro, 2003, p. 111). Slino njemu,

OFlin pie: Veliko dostignue teoretiara ,ljudske prirode je to to su uspeli

da stvore utisak da su se stvari odvijale u obrnutom smeru (OFlynn, 2009, p.

29). Koncepcije ljudske prirode naturalizuju izvesne ljudske osobine i time im

pridaju presudan (ideoloki) znaaj za oveka. Pozivanje na prirodu zatim

uspostavlja instancu koja prethodi drutvenoj intervenciji, ima prvenstvo u

uzronom lancu i svoj autoritet duguje tome to je konstruisana kao

osloboena od neprirodnog, od kulture i tehnologije. Antropologija se naroito

obraunavala sa idejom predpolitikog oveka, tako da je, izgleda, do 20.

veka preovladala Aristotelova pozicija da je ovek po prirodi drutveno bie

(Shapiro, 2003, p. 111), iako i danas ima naturalizujuih naunih i teorijskih

tendencija.

Teorije Hobsa i Loka sadre sutinski individualistike koncepcije ljudske

prirode, koje pretpostavljaju da osobine individue nisu drutveni proizvod i da

ovek stupa u odnose sa drugima naknadno, voen svojim racionalnim

interesima. apiro (Shapiro, 2003) smatra da je racionalnost koja se pripisuje

17

individuama koje sklapaju drutveni ugovor ostala individualistiki i

solipsistiki zamiljena i u teoriji pravde Dona Rolsa iz 70-ih godina 20.

veka, u kojoj je drutveni ugovor postao striktno hipotetika teorijska

konstrukcija o uslovima rasuivanja pod kojima individue mogu da dou do

reenja o pravednim politikim institucijama. Autonomija racionalne individue

u postavci Dona Loka postala je klasian liberalistiki ideal i jedan od

osnovnih pravnih principa liberalne drave.

Hobs i Lok su, u odnosu na raniju politiku teoriju, ukljuili vei broj ljudi u

politiko telo i demokratizovali graanski status, pretpostavivi da racionalne

individue slobodnim pristankom formiraju politiku zajednicu i daju legitimitet

vlasti. To reflektuje istorijski razvoj u politikoj teoriji i drutvenoj praksi ka

progresivnom ukljuivanju razliitih kategorija ljudi u punopravni graanski

status. Meutim, uroena jednakost ljudi u prirodnom stanju i univerzalizam

naturalistike koncepcije ljudske prirode kod Hobsa i Loka, kako tvrde OFlin

(OFlynn, 2009) i ranije Mekfirson (Macpherson, 1990), sadre implicitna

iskljuenja. Individua kvalifikovana i zainteresovana za ulazak u drutveni

ugovor, kako je Hobs i Lok opisuju, koncipirana je po modelu 17-ovekovnog

punoletnog mukarca koji poseduje svojinu. Individualizam koncepcije

individue Hobsa i Loka za OFlina je posedniki. On u svojoj interpretaciji

Hobsa i Loka daje prednost ekonomskim uticajima i motivima nad politikim.

Po njemu, nije presudno to to je Hobs zamislio politiku vlast nastalu

ugovorom kao apsolutistiku, a Lok je dozvolio pravo na pobunu i na ponovno

davanje pristanka nosiocima vlasti. Kljuno je to to su oba autora svoja

politika reenja donela jer su smatrali da su to uslovi koji e obezbediti

sigurnost i slobodu posednikoj klasi za trinu razmenu i akumulaciju

kapitala.

Ideja Dona Loka o svojini kao osnovnom prirodnom pravu koje drava treba

da zatiti sadri klasno zasnovanu koncepciju slobode (OFlynn, 2009, p. 34).

18

Lok naturalizuje osobine vlasnike klase argumentujui da njihova radinost

opravdava prisvajanje dobara i zemlje u koliinama iznad linih potreba.

Prodaja rada ljudi bez svojine i prisvajanje rezultata tog rada od strane

posednika koji je taj rad kupio, za Loka su legitimni, jer pojedinci slobodno

biraju da prodaju svoj rad, svesni line nepreduzimljivosti. Akumulacija u

rukama posednikih klasa opravdana je time to omoguava veu

produktivnost, koja je u optem interesu. OFlin kae da Lok iznosi sve

elemente liberalne teorije o dravi kao nonom uvaru privatne svojine.

Budui da se u teoriji liberalne drave polazi od pozicije i interesa vlasnika i

preduzetnika, insistira se na odsustvu redistribucije u korist onih koji nemaju

vlasnitvo, a ideoloki propagiran individualizam i autonomija individue

zapravo zamagljuju drutvenu uslovljenost liberalnog ekonomskog poretka,

omoguenog opsenim delovanjem drave.

Glavna odlika Hobsovog individualizma je da je, za razliku od Lokovog

individualizma, zamiljen kao kompetitivan i agonistiki. Hobs smatra da

osobine ljudske prirode i interesi pojedinca koje je pretpostavio neizbeno

vode ekspanzionistikom prisvajanju, ak i napadu na druge ljude. Meutim,

kod njega izvorno nedrutvena priroda oveka sadri mehanizam uvoenja

drutvenosti i potrebe za politikom organizacijom u vidu rasuivanja

individua o uslovima u kojima njihovi prirodni interesi mogu da se efikasno

obezbede. Iako nije jednoznana, Hobsova koncepcija daje osnova za

preovlaujue interpretacije njegovog dela, koje naglaavaju aspekte borbe

za mo i neprijateljstva kao osobine prirodnog stanja. Poznata maksima o

kojoj Hobs govori u posveti knjige O graaninu (De Cive), objavljene 1642.

godine ovek je oveku vuk (Homo homini lupus) esto se poistoveuje

sa Hosbovom teorijom o prirodnom stanju. Ono to je odredilo da se Hobs

interpretira u takvom svetlu i da takve interpretacije dalje utiu na formulaciju i

interpretaciju drugih teorija, jesu strukturne i ideoloke osobenosti modernih

kapitalistikih drutava.

19

To to je Hobs uporedio ljude u prirodnom stanju sa ivotinjama poljuljalo je,

prema Roselu (Rossello, 2010), ovekovo dostojanstvo i izuzetan poloaj.

Slobodu i prirodno stanje Hobs je postavio u odnos sa podreenou i

politikim stanjem, paralelan odnosu strasti i razuma, zveri i oveka

(Rossello, 2010, p. 24). Polazite ljudske drutvenosti je u animalnosti,

uporedivoj sa divljim zverima. Ovo je stav suprotan Aristotelovom, po kome je

ovek po prirodi drutveno bie. ovek kod Hobsa postaje politika ivotinja

na vetaki nain, ako, upotrebom rei, ugovorno stupi u politiku zajednicu

(Rossello, 2010, p. 4). Time je uspostavljen dis/kontinuitet izmeu oveka i

ivotinje, u kome odnos animalnog i ljudskog ostaje ambivalentan i

nestabilan, jer ovek nikada ne prestaje da i sam bude ivotinja, i utoliko

nikada ne prestaje da nosi nepolitiko u sebi (Rossello, 2010, p. 4), a

povratak u prirodno stanje je uvek mogu pod uslovima prestanka postojanja

politike vlasti. Retorika u kojoj animalno ima ulogu pretnje padom u

nepolitiko stanje prisutna je i danas.

Oznaavanje agonistike ljudske prirode kao vuje pojavilo se jo u antici i

jo uvek je prisutno. Interesantno je to da ova predstava ne korespondira

izrazitoj drutvenosti uoenoj kod vukova kao ivotinjske vrste i da, prema

tome, u toj predstavi nije re o injenicama ni o ljudskoj ni o vujoj prirodi, ve

o diskurzivnoj i ideolokoj tvorevini zapadne tradicije. Savremena drutvena

teorija osvetlila je ulogu konstrukcije razlike izmeu oveka i ivotinje u teoriji

i drutvu. Pravljenje razlike i arbitrarnih razgranienja izmeu oveka i

ivotinje i uspostavljanje odnosa kontinuiteta i diskontinuiteta izmeu njih

izvode se sa stanovita oveka kao bia hijerarhijski nadreenog ivotinji.

Hobsova pretpostavka da se predpolitika animalna priroda oveka ulaskom

u zajednicu suzbija u njenim negativnim aspektima ustanovljuje domen

animalnog kao predpolitikog i nepolitikog, u opoziciji prema ljudskom, i

omoguava iskljuenje iz politikog onoga to se oznaava prirodnijim i

animalnijim u odnosu na oveka.

20

Amato (Amato, 2002) postavlja pitanje da li je, imajui u vidu iru drutvenu

uslovljenost interpretacija Hobsa, dominantno itanje predstave Hobsovog

subjekta adekvatno onome to je u njegovom delu zapisano, ili je mogue,

kako on tvrdi, relativizovati vuju i agonistiku koncepciju ljudske prirode.

Amato kae da je tradicionalna ideja ,Hobsovog subjekta u nekom smislu

tvorevina nae kolektivne imaginacije, ukorenjena vie u ideologiji

kompetitivnog individualizma, nego u stvarnom Hobsovom argumentu u

,Levijatanu (Amato, 2002, p.38). Nasuprot toj ideji, moe se rei da Hobs

pretpostavlja da je ljudski subjekt uvek i bez razlike vie od onog to se ini

da on ili ona jeste u hipotetikom ,prirodnom stanju (Amato, 2002, p.38).

Agonistika interpretacija Hobsa obojila je popularne interpretacije 19-

ovekovne naturalistike teorije o ljudskoj vrsti teorije evolucije arlsa

Darvina. Ako je agonistika interpretacija Hobsa jednostrana, a darvinizam se

istorijski oslanjao na nasilnu i kompetitivnu predstavu oveka, Amato se pita

koliko je adekvatna popularna interpretacija Darvinizma, i pokazuje,

analizirajui pet Darvinovih principa prirodne selekcije i borbe za opstanak, da

u njima nije naglasak na individualnoj konkurenciji i neprijateljstvu ljudi, ve

na kolektivnom prilagoavanju vrste uslovima sredine.

Zakljuak

Teorije drutvenog ugovora Hobsa i Loka esto su meusobno uporeivane,

budui da sadre dovoljno zajednikih elemenata da bi bile uporedive, ali i

teorijskih stavova koji se upadljivo razlikuju. Hobs i Lok su dali dva uticajna

teorijska odgovora na izazove rane modernosti, ija ih je duhovna i drutvena

klima oblikovala, i u ijoj izgradnji su zauzvrat uestvovali. Njihove teorije su

nezaobilazna tema, ne samo u istorijama drutvenih i politikih teorija, nego i

u mongrafijama i studijama koje razmatraju niz pravaca idejne evolucije i

glavne koncepte u modernoj politikoj teoriji.

U ovom radu koncepcije ljudske prirode u delima Hobsa i Loka razmatrane su

21

u intelektualnom i drutvenom kontekstu njihovog nastanka i recepcije.

Kompleksnost njihovih dela ne dozvoljava jedan sveobuhvatan i jednoznaan

prikaz, ali je bilo mogue ukazati na njihove glavne dis/kontinuitete sa

tradicijom, kao i na neke njihove uticajne interpretacije, koje su postale deo

konceptualne aparature politike teorije i stoeri popularne imaginacije.

Razmatrajui naine i razloge prisustva Hobsa i Loka u istoriji i savremenosti

politike teorije, ukazala sam na modernost njhovog individualizma,

zasnovanog na naturalistikim postavkama, koje jo uvek predstavljaju

dominantnu paradigmu naunog znanja. Iako se i u savremenosti ljudska

priroda moe misliti na metafizikim ili teolokim osnovama, naturalistike

koncepcije su u ii interesovanja i debata. Moe se rei da tenja da se

otkriju osobine ljudske prirode, da bi se iz njih izvelo razumevanje i na osnovu

njih omoguio uticaj na ljudsko ponaanje i drutveni svet, obeleava svu

ljudsku istoriju i sve kulture podjednako. Ona se objavljuje kod Hobsa i Loka u

svom modernom zapadnom obliku.

Individualistika koncepcija ljudske prirode kod Hobsa i Loka zasluna je za

liberalnu predstavu drutva sastavljenog od individua koje se odnose jedna

prema drugoj kao vlasnici svojih kapaciteta (Mekfirson, navedeno u: OFlynn,

2009, p. 36). OFlin smatra da je presudan zajedniki element kod Hobsa i

Loka individualistika etika, u kojoj su vrednosti zasnovane na interesima

pojedinaca. Iako je njihov individualizam postulirao jednakost ljudi na

zajednikim prirodnim osnovama, on omoguava da se ljudsko ponaanje

predstavi kao isto individualno motivisano, zamagljujui drutvene uslove

postojanja svih ljudskih kapaciteta i odnose drutvenih nejednakosti. Hobs i

Lok su i dalje aktuelni jer nam otkrivaju kako je moderan individualizam

istorijski oblikovan i kakve su koncepcije ljudske prirode koje e savremena

teorija morati da uzme u obzir, da bi u dijalogu sa njima, dola do novih,

istorijskom trenutku adekvatnih reenja.

22

BIBLIOGRAFIJA Alford, C.F. (2010). Narrative, nature, and the natural law: From Aquinas to

international human rights. Basingstoke: Palgrave Macmillan. Amato, P. (2002). Hobbes, Darwinism, and conceptions of human nature.

Minerva - An Internet Journal of Philosophy, Vol. 6. Baumgold, D. (2010). Contract theory in historical context: Essays on Grotius,

Hobbes, and Locke. Leiden: Brill. Casey, G. (2003). Ethics and human nature. American Catholic Philosophical

Quarterly: Journal of the American Catholic Philosophical Association, 77(4), 521 - 533.

Copleston, F. (1994). A history of philosophy. Volume V. Modern philosophy:

The British philosophers from Hobbes to Hume. New York: Image Books.

Curran, E. (2007). Reclaiming the rights of the Hobbesian subject.

Basingstoke: Palgrave Macmillan. Estlund , D. (2010). Human nature and the limits (if any) of political

philosophy. (Paper presented at the Colloquium on Law Economics and Politics, NYU, October 26, 2010).

Freyberg-Inan, A. (2004). What moves man: The realist theory of international

relations and its judgment of human nature. Albany: State University of New York.

Gillespie, M.A. (2008). The theological origins of modernity. Chicago:

University of Chicago Press. Grej, D. (1999). Liberalizam. Podgorica: CID. Hobs, T. (1991). Levijatan ili materija, oblik i vlast drave crkvene i

graanske. Tom 1. Ni: Gradina. Lok, D. (2002). Dve rasprave o vladi. Beograd: Utopija. Macpherson, C. B. (1990). The political theory of possessive individualism:

Hobbes to Locke. Oxford: Oxford University Press. Milosavljevi, Lj. (2008). Pod/sticanje slobode. Novovekovna misao o drutvu.

Ni: Filozofski fakultet.

23

OFlynn, M. (2009). Profitable ideas: The ideology of the individual in capitalist development. Leiden: Brill.

Rossello, D. H. (2010). Hobbes and the wolf-man: Animality and melancholy

in modern sovereignty (May 10, 2010). Sa linka: http://ssrn.com/abstract=1456923

Shapiro, I. (2003). The moral foundations of politics. Yale University Press. Strauss, L. (1952). The political philosophy of Hobbes, its basis and its

genesis. Chicago: University of Chicago Press. Taylor, C. (1993). Modernity and the rise of the public sphere. U: G.B.

Peterson (Ed.), The Tanner lectures on human values 14 (p. 203-260). Salt Lake City: University of Utah Press.

Thornton, H. (2005). State of nature or Eden?: Thomas Hobbes and his

contemporaries on the natural condition of human beings. Rochester: University of Rochester Press.

Udehn, L. (2001). Methodological individualism: Background, history and

meaning. London: Routledge.

24