Kralj Lir se iznova i iznova opisuje kao najveće Šekspirovo delo, tragedija u kojoj on najpotpunije pokazuje svoje mogućnosti dramskog pisca. Ipak, ova tragedija je najmanje popularna od sve četiri velike tragedije. Čitaoci je čitaju ređe od ostalih i ponekad čak izjavljuju da im izaziva osećaj gađenja. Takođe, ovo je najmanje izvođena drama, a i najmanje uspešna na scenama. Ako posmatramo istoriju ove drame, pak, nailazimo na zanimljive podatke.

Dvadesetak godina nakon Restauracije, Nejam Tejt je adaptirao K. Lira za pozornicu dajući mu srećan kraj i dajući Edgaru mesto francuskog kralja i Kordelijinog ljubavnika. Od tog trenutka, tragedija u svom originalnom izdanju više nije bila izvođena oko sto pedeset godina. Mnogi glumci toga vremena su igrali u Tejtovoj verziji, što je čuveni šekspirolog, dr Samjuel Džonson odobrio u svojoj kritici.

RAZLIKA IZMEĐU KRAJEVA

Bredli se bavi razlikom između ovih krajeva i ne poriče da su Tejt i slični njemu imali donekle pravo izmenivši kraj u srećan. Prvo, delo mu deluje kao najveće Šekspirovo dostignuće, ali ne i najbolja drama. Kada se posmatra strogo kao drama, inferiorno je u odnosu na Hamleta, Otela i Magbeta. Nekada može delovati mnogo bolje od svih ostalih zajedno, ali ne kada se posmatra kao drama, nego kad se grupiše sa delima kao što je Božanstvena komedija, ili u muzici, najlepše Betovenove simfonije, ili u arhitekturi, Kapela Medičijevih.

Dvostruki karakter dela je do neke mere prikazan kroz sam lik i delo kralja Lira. Slično je tragedijama Otelo i Timon Atinjanin,

Otelo je napisan oko 1604, a Lir godinu dana kasnije, i uprkos primetnoj razlici u stilu i versifikaciji, postoje očigledne sličnosti, od kojih je jedna u tome što su to dve najbolnije i najpatetičnije tragedije, u kojima se zlo javlja u najhladnijim i najnečovečnijim oblicima i gde natprirodno nema svoje mesto u radnji. Razlike se još tiču i likova, recimo, u Kralju Liru, koncept Edmundovog lika nije tako jasan kao lik Gonerile. Gonerila nema pandana u Otelu, a Edmund, iako se dosta razlikuje od Jaga, često podseća na njega i njegov monolog je veoma sličan Jagovom monologu o suverenosti volje. Zatim, Glosterova lakovernost podseća na Otelovu. Čak i Edmundova zamisao (iako nije sprovedena u delo), da od oca napravi svedoka, njegov razgovor s Edgarom, sličan je delu kada Otelo posmatra Jaga i Kasija kako pričaju o Bjanki, a što se tiče iskušenja, scena kada Gloster kaže Edmundu da će mu dati zemlju i sve poveriti, slična je Otelovim poslednjim rečima u sceni iskušenja, kada kaže da će Kasio biti njegov zamenik. Ovo nisu jedine sličnosti, neke se tiču i samog jezika, po čemu se može zaključiti da su dela nastala neposredno jedno za drugim.

Bredli govori i o sličnosti Kralja Lira sa Timonom Atinjaninom. Oba dela poseduju motiv tragičnih efekata nezahvalnosti. U oba dela, žrtva je mekog srca. U oba dela, Šekspir vrlo lako prelazi iz jednog osećanja u drugo, od besa do ludila, pa do samoubistva.

Poznati delovi obe drame su kletve. Timonova mizantropija se ogleda u kletvama upućenim celom čovečanstvu, i po svojoj formi liče na Lirove. U oba dela, javljaju se poređenja ljudi sa životinjama, javlja se ideja da će zverska strana čoveka dokrajčiti ljudski rod. Pesimistička nota u Timonu nam govori, više nego u Liru, da je Šekspiru trebao neki ventil, bilo zbog nečega što se desilo u prošlosti ili zbog nečeg što ga je u tom trenutku tištilo, o čemu svedoče scene kada junak počinje da proklinje celo čovečanstvo. Na kraju, Timon izuzetno podseća na Lira po stilu i versifikaciji, tako da je teško razumeti neke kritičare koji tvrde da je napisan zajedno sa rimskim tragedijama, kad je najverovatnije napisan odmah posle Lira, a pre Magbeta. Na kraju ovih poređenja, Bredli zaključuje da je Kralj Lir mnogo bliži Otelu nego Timonu, mada se ipak u Kralju Liru daju naslutiti nagoveštaju slabosti drame Timon Atinjanin. Ti nagoveštaji u Liru se ogledaju u karakteristikama koje nisu u potpunosti dramske prirode. Pozornica je test za dramski kvalitet, a Liru je pozornica pomalo tesna, iako ima dosta scena koje se uvek uzuzetno dobro izvode, poput onih sa Lirom i Gonerilom, i uopšte, Lira sa kćerima, i najlepša scena IV čina sa Lirom i Kordelijom, kojima dramatizacija samo doprinosi na lepoti, a paralelizam zapleta je skoro jednako maestralan kao u Mnogo vike.

Ono što Lira čini posebno velikim je količina motiva koje obuhvata, pritisak i napetost koju proizvodi, povezanost stanja prirode i ljudskih osećanja, prostranost scene, atmosfera noći i hladnoće koja je sve vreme prisutna i koja obavija likove nekom čudnovatom maglovitošću, dopola razrađen motiv da neke kosmičke sile upravljaju životima i sudbinama likova. Sve ovo se može osetiti i pri čitanju i pri gledanju, ali nikad nije potpuno i eksplicitno izrečeno i to je ono što drugim tragedijama nedostaje. Kralj Lir nije, ipak, kao ostale tragedije, potpuno dramatičan. Postoji nešto u toj drami što je u sukobu sa čulima i što iziskuje čisto imaginativnu realizaciju. Stoga i jeste najveće Šekspirovo dostignuće, ali ne i njegov najbolji komad, a njegova nepopularnost delom leži u nekim dramskim manama, a delom u tome što mnogim čitaocima promaknu upravo one neobičnosti koje Bredli pominje. Upravo zbog toga, čak i najuspeliji pokušaju da se Lir održi na pozornici često propadnu.

Bredli u svojoj kritici želi da razjasni neke od mana ove drame, kao i uzroke izuzetnog efekta koje ona ima.

Prvi odlomak koji pominje je scena kada oslepljeni Gloster, ubeđen da će skočiti sa litice Dovera, zapravo pada na ravno zemljište, a zatim je ubeđen da je preživeo pad nekim čudom. U Otelu bi takva scena bila potpuno neprihvatljiva, ali u Liru je potpuno u skladu sa ostatkom drame. Ako je izvedena kako treba, zapravo uopšte nije apsurdna. Uz pomoć opisa litice i Glosterovog očaja, kao i Edgarove mudrosti, gledaoci su nesvesni grotesknosti ove scene iz perspektive zdravog razuma.

Drugi odlomak objašnjava poreklo sukoba. Popularna je negativna kritika Lirove apsurdne podele kraljevstva prema količini ljubavi koju kćeri osećaju prema njemu, ali Bredli smatra da je kritika zasnovana na nerazumevanju. Prva scena drame nam govori da je podela već izvršena do detalja, ali da nedostaje da se javno izloži. Kasnije saznajemo da su granice podele već ucrtane na karti Britanije i da je Kordelijin deo, koji joj je i miraz, već poznat Burgundiju. Scena koja je okarakterisana kao apusrdna, je Lirova detinjasta želja da izmeri ljubav svoje dece, i da vidi odgovaraju li te količine količini zemlje koju su dobile. Ta shema je u teoriji savršena. Možemo reći da glavni uzrok njegove propasti nije taj što su Gonerila i Regana neizmerno licemerne, nego što je Kordelija neizmerno iskrena i nepokolebljiva. Njegova greška, kao i potreba da javno izloži svoje namere su jedan izvor njegovog besa. On najviše voli Kordeliju i zna da ga ona najviše voli i radovao se trenutku kada će ona i javno nadmašiti sestre u toj ljubavi, što će za posledcu imati da ona dobije deo kraljevstva koji je najbogatiji. A umesto toga, gledano iz njegove perpsektive, ona ga je javno osramotila. Deo apusrdnosti tog plana je i njegova želja da naizmenično živi sa kćerima, ali on to nikad zapravo nije nameravao da uradi. On je nameravao da živi samo s Kordelijom. Plan da živi malo sa Gonerilom, pa malo sa Reganom je došao kao posledica njegove uverenosti u nezahvalnost svoje omiljene kćeri. Zapravo, njegov plan nije bio u potpunosti sulud. Da je bio sproveden u delo kako treba, ne bi došlo do ovakvih posledica. Verovatno bi doveo do rata, ali ne i do agonije koja je kulminirala smrtima. Stoga, prva scena nije apsurdna, ali se mora reći da je dramski neuspeh zato što otkriva pravo stanje stvari i publika reaguje na način koji nije predviđen.

Bredli zatim razrađuje delove za koje se smatra da su isuviše bolni i stoga čak i gnusni mnogim čitaocima. Prva je oslepljivanje Glostera. Scena je oštro osuđivana, ne bez razloga, upravo zato što bi izazvala takve reakcije koje bi bacile u zapećak tragičnu notu dela i čiste tragične emocije i stoga bi čitava drama delovala odbojno i šokantno. Dok se čita, utisak je drugačiji. Prilikom čitanja, ublažen je taj osećaj gađenja do nivoa sažaljenja nad žrtvom ljudske surovosti, što i jeste efekat koji tragedija treba da proizvede. Tako da ova scena potpuno odgovara duhu dela, a na nju se gleda kao na slučajnu omašku kada se posmatra na sceni.

Poslednja scena koju Bredli komentariše je kraj drame. Gledaoci se s pravom ne slažu sa Tejtovom verzijom gde se na kraju venčavaju Edgar i Kordelija, a on to naziva samo jeftinim moralom kojoj sve druge Šekspirove tragedije prkose. Ali mnogi gledaoci zapravo potajno priželjkuju kraj gde Kordelija i Lir ostaju živi. Bredli ne nalaže ovo kao stav koji gledaoci treba da zauzmu. Ako se Kralj Lir posmatra striktno kao drama, jasno je što je ta želja neopravdana. Bredli smatra da bi kraj drame bio drugačiji da je napisana zajedno sa Zimskom bajkom, na primer. Ako se Lir čita samo kao drama, javlja se nesporna želja za srećnim krajem, jer su ishod Lirove tragične greške i nezahvalnost

njegovih kćeri već bili dovoljno tragični. Pitanje je da li ovakva katastrofa na kraju deluje neizbežno. Bredli smatra da nije čak ni motivisana u dovoljnoj meri. Deluje kao da je namenjena tome da dođe poptuno neočekivano i sve sravni sa zemljom, i iako bi se neki složili da je zarpravo vrlo efetktna i logična, Bredli tvrdi da nije striktno tragična. On ne smatra da je kraj trebalo da bude srećan u smislu da mu se vrati vlast i skiptar, nego da mu je mesto bilo pored Kordelije.

Glavna slabost strukture drame ne leži u kraju, već u činovima koji mu prehode, naročito u IV i prvoj polovini V i razlog joj je dupli zaplet koji je neobičnost Kralja Lira u odnosu na druge drame. Pored Lirove porodice i Kenta i Lude na jednoj strani, tu su Gloster i njegovi sinovi na drugoj. Ovaj paralelni zaplet ima i dobre i loše strane, od kojih su loše uočljivije. Broj glavnih likova je preveliki, njihovi postupci su isuviše komplikovani, a događaji se odvijaju takvom brzinom da se čitaočeva pažnja često raspline na nekoliko strana i postaje mu dosadno. Odlučujuća bitka ga skoro i ne dotiče. Edmundova, Gonerilina, Glosterova i Reganina smrt mu nisu dovoljno značajne. U poređenju sa bitkama iz Magbeta ili Julija Cezara, bitka je skoro smešna, jer je isuviše zavađenih strana.

Poređenje poslednja dva čina Otela sa poslednja dva čina Kralja Lira pokazuju kakva je greška veliki broj likova. U Hamletu, veliki broj likova na sceni nije greška, jer nisu svi likovi glavni, samo je jedan zaplet, tu su Hamlet i kralj, a Ofelije već nema, zato nas veoma malo dotiču smrti Laerta i kraljice. Ali u Liru, zbog duplog zapleta, na sceni je pet najvažnijih likova (Lir, tri kćeri i Edmund), da ne spominjemo Kenta i Edgara. Zbog velikog broja lica i događaja i napetosti povodom sudbine Lira i Kordelije, bitke Edgara i Edmunda, gledalac nije tako zainteresovan kao za scenu mačevanja u Hamletu. Razlog tome je što Šekspir ne može da postigne da svemu prirpiše dramatičan efekat koji je neophodan. Bredli pobraja još neke mane, poput nelogičnosti (zašto bi Edgar pisao pismo Edmundu s kojim živi u istoj kući, a to pismo je uzrok njegove nesreće ili kako to da Gloster ne zna rukopis sopstvenog sina, zašto bi Edmund lagao oko pisma, a ne oko jednostavnog razgovora, i kako je moguće da Gloster ne primećuje razlike u Edgarovom govoru). Zatim, u svađi sa Gonerilom, Lir kaže kako mora da otpusti pedeset svojih vojnika, iako Gonerila nije pomenula nikakav broj. Zatim, i Lir i Gonerila šalju glasnike Regani govoreći im da im prenesu odgvor, iako se nikada ne kaže kakav to odgvor očekuju. Tu je i dilema zašto se Edgar ne otkriva ocu, zašto je Kent u potaji sve do poslednjeg čina, jer nikad ne otkriva koja je svrha toga, zašto prvo Burgundi traži Kordelijinu ruku i nepoznat ratzlog Edmundovog odlaganja da spasi svoje žrtve.

Iz svega ovoga, zaključuje se da Šekspir verovatno nije ni razmišljao o nepodudarnostima i nelogičnostima, kao i posledicama postupaka likova, već se brinuo samo o tome kakav efekat ti postupci imaju u trenutku odvijanja. Tome doprinosi nestanak Lude u III činu, koji se pripisuje ili njegovoj nebrizi ili želji da se otarasi suvišnog materijala i malo oslobodi dramu likova.

Poslednji problem za Bredlija je nedostatak ikakvog opisa mesta radnje, koga ima u drugim tragedijama, barem u naznakama. On smatra da je čitalac zbunjen jer ne zna gde da

smesti radnju, nema ničega što mu može pomoći da zamisli Lirovo kraljevstvo ili Albanijev dom. U kontekstu iscrtanih granica na karti Britanije, Lir govori o nekakvim šumama i rekama, ali ne upotrebljava vlastita imena. Za vojvodu Kornvola pretpostavljamo da živi u Kornvolu samo zbog imena, ali onda iznenada saznajemo da živi u Glosteru, pa mislimo da je to verovatno i Glosterov dom, čiji je Kornvol gazda, ali ne, od jednog do drugog mesta putuje se celu noć, a Glosterov dom je na nekom pustom mestu. Nejasno je i zašto likovi tumaraju po okolini i odlaze do Dovera. Niko ne zna gde bi Edmund mogao živeti ili gde Edgar odlazi kada ga proteraju.

Iz svega navedenog proizilazi poteškoća čitaoca i gledaoca da se seti toka radnje, za razliku od ostalih tragedija, iako on deluje prilično jasno. S druge strane, kada se načini napor da se seti detalja, gledalac se pre ili kasnije zbuni, ma koliko da mu je pamćenje dobro.