1. УВОД

У књижевним борбама с почетка педесетих година XX века дошло је до

поларизације и у књижевној критици око схватања књижевности: на једној страни били су

поборници модерне, а на другој присталице традиционалне, реалистичке орјентације.

Главна попришта битака била су књижевна гласила. Заступници социјалистичког

реализма биле су Књижевне новине и Савременик, а као заступници модернистичких

тенденција Младост, Сведочанства и најзад Дело, које излази 1955. године. Покретач

часописа Дело био је критичар Петар Џаџић (1929–1996). Околност да се Џаџић јавио у

време када се радикално мењала свест о природи књижевности битно је утицала на његове

критичарске ставове. Залагао се за нове, модернистичке струје у српској књижевности, у

опреци са тада владајућим социјалистичким реализмом, који је био у служби идеологије.

Успешно превладавши ограничења дотадашње критике, Џаџић види идеалног

критичара као оног који не настоји да прописује, нити да износи своје утиске о делу, већ

да тумачи и разуме оно што писци чине. Ставом да се критика не може ослањати само на

утисак, Џаџић не одбацује сасвим импресионистичку критику, али сматра да она није

довољна, већ да је потребно и ослањање на знање о природи дела.1

Предраг Палавестра дели рад Петра Џаџића на дневну критику, која се остварује у

контексту културе и књижевног живота, и на критику тумачења, која прати широке токове

стваралачких кретања и достигнућа.2 Као писац дневне критике, сматрао је да новинска

критика треба да се бави не само приказивањем књижевних дела, већ и њиховим

вредновањем. Џаџић је један од оних критичара који су прихватили промене које су се

60-их година појавиле под утицајем методолошких орјентација из средина са богатијим

књижевно-теоријским наслеђем, те као средишњи вид своје критичарске делатности,

уместо кратких осврта и есеја, поставља монографије и обимније студије: Бранко

Миљковић или неукротива реч (1967), О Проклетој авлији (1972), Критика и време

(1975), Простори среће у делима Милоша Црњанског (1976), Храстова греда у каменој

капији (1983).

1 Микић, Радивоје, Предговор у: Иво Андрић, есеји, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996, 30-33.стр.2 Палавестра, Предраг, Историја српске књижевне критике, Матица српска, Нови Сад, 2008, 533.стр.

1

Радивоје Микић наводи да првобитна Џаџићева методолошка основа претпоставља

традиционалну критику, да би у каснијим студијама била замењена методолошким

обрасцима преузетим, пре свега, из француске књижевно-теоријске орјентације, која у

средиште свог интересовања поставља сам текст.3 Међутим, Палавестра у Џаџићевом

критичарском раду уочава мноштво различитих приступа (структуралних,

антрополошких, митских, историјских, социјалних...). Нови вид антрополошке критике

присутан је нарочито у каснијим његовим радовима, који наговештавају превазилажење

круто схваћене иманенције књижевног света.4 Антрополошке студије Homo balcanicus,

homo heroicus (1987) засноваће претежно на етнографским и антропогеографским

учењима Јована Цвијића. Џаџићев плурализам метода показује да различити приступи

књижевном делу не морају бити у антагонистичком односу, већ је могуће успоставити

комплементарни однос.

2. САВРЕМЕНИ ПРИСТУП АНДРИЋЕВОМ ДЕЛУ

Писац који заузима најзначајније место у Џаџићевом критичарском раду свакако је

Иво Андрић. Џаџић је докторирао на тему Однос стварности, легенде и мита у

Андрићевом делу, али је читавог живота допуњавао своја првобитна гледишта и уносио

нова. Прву књигу, која се претежно бави Андрићевим приповеткама, под називом Иво

Андрић, есеји, објавио је 1957. године, али су далеко значајније студије О Проклетој

авлији (1972) и Храстова греда у каменој капији (1983). Иво Андрић му је поверио

приређивање својих Сабраних дела у десет томова, а на Андрићев предлог написао је и

опсежну уводну студију Живот и дело Ива Андрића за изабрана дела нашег нобеловца у

издању Шведске академије и Нобелове фондације.

Настојећи да препозна дубљи смисао и значење у Андрићевом делу, Петар Џаџић

међу првима даје нови смер тумачења. У студији Храстова греда у каменој капији Петар

Џаџић се користи пре свега митолошко-архетипском критиком. Он анализира митске

елементе у делу Ива Андрића, али се првенствено бави романом На дрини ћуприја, у коме

3 Микић, Радивоје, Предговор у: Џаџић, Петар, Иво Андрић, есеји, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996, 16.стр.4 Палавестра, Предраг, Историја српске књижевне критике, Матица српска, Нови Сад, 2008, 532-533.стр.

2

најпотпуније и најдоследније види Андрићево митотвораштво, као стваралачко начело. У

студији Храстова греда у каменој капији аутор користи индуктивни метод, што Радован

Вучковић види као посебан квалитет Џаџићеве студије.5 Џаџић испитује конкретне

појединости у делу, указује на њихову учесталост, а онда их своди на заједнички

именитељ одређеног митског модела.

2.1. Композиција студије Храстова греда у каменој капији

Студија Храстова греда у каменој капији садржи 7 поглавља: Увод, Црна пруга,

Средњи стуб, Капија, Вечито враћање, Мост и Закључак.

У Уводу аутор Андрићево дело поставља у контекст неомитолошке прозе XX века,

а Андрића као писца у ред са Џојсом, Кафком, Маном. Радован Вучковић у поговору

студији наводи да би се Увод могао читати као студија за себе.6 Џаџић на почетку

разматра Андрићеве есеје, пре свега Разговор с Гојом, и у њему митске референце. Потом

износи научна тумачења легенде, мита, басне, бајке према стручној литератури и

диференцира њихово поимање у појединим културама. Најзад, у уводним разматрањима

представљена је улогу мита и легенде у Андрићевом делу у најкраћем, што ће критичар у

појединачним поглављима подробно анализирати.

У поглављу Црна пруга Петар Џаџић „минуциозно анализира митску димензију

једне наизглед реалне психолошке и историјске ситуације“7. Коришћењем литературе из

области изучавања мита и психологије, пре свега Фројда и Јунга, пратећи лајтмотивско

понављање црне пруге, Џаџић у овом поглављу успоставља односе између психолошких

карактеристика личности и митско-архетипских модела.

Поглавље Средњи стуб открива суштину односа стварности и мита. Џаџић

успоставља везу између симбола, ликова и ситуација у роману и митског топоса; износи

космолошку теорију о средњој оси и бројне легенде и предања о градњи моста у који се

уграђује ритуална жртва.

5 Вучковић, Радован, „Анализа митских елемената у Андрићевом делу“, Поговор у: Џаџић, Петар, Митско у Андрићевом делу, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995, 281.стр.6 Исто, 278.стр.7 Исто, 280.стр.

3

У поглављу Капија мост је, као средишњи део вароши, представљен у

традиционалном поимању модела света – мост је центар, док је капија, као најважнија

тачка на мосту, осовина света. Томе још придодаје и храстову греду која остаје у капији,

те је митска законитост потпуна, јер је храст у многим митологијама средиште света.

Могло би се рећи да је најзначајније поглавље за сагледавање структуре

Андрићевог дела Вечито враћање. Повратност у композицији дела сугерише схватање о

сталном, цикличном обнављању света и једна врста оптимизма својствена Ничеовом

виђењу света. О таквој композицији посебно говоре Андрићеве стереотипне формулације

(увек исто, непромењено, ...). У роману На Дрини ћуприја колективно несвесно касабе

манифестује се као нека врста митске схеме у сличним варијацијама.

Иако је у свим претходним поглављима највећа пажња посвећена самом мосту,

његовим саставним деловима, као и судбинама које су везане за њега, Џаџић читаво

последње поглавље посвећује управо мосту, али овде он уводи нови моменат

митологизације самог материјала, односно камена. Како камен представља натприродну

снагу и трајност, и сам мост постаје трајан, увек исти, а у композиционом смислу, мост је

лајтмотив и она црвена нит која повезује роман у јединствену целину. Последње поглавље

садржи и дијаграм у коме су супротстављена егзистенцијална и историјска збивања, с

једне стране, и статус и појава моста, с друге стране.

2.2 Универзални обрасци Андрићевог дела

Истичући да је у Андрићевом делу суштински важан однос према миту и легенди,

Џаџић истражује универзалне обрасце на којима настаје Андрићев роман На дрини

ћуприја. Ти обрасци су архетипови, које је први дефинисао Карл Густав Јунг, творац

архетипске критике. Јунгов појам архетипа везан је за симболе. Архетипови, као

подсвесна психичка енергија заједничка свим људима, манифестују се кроз сан, мит и

уметност. Слично виђење архетипа, које ће Џаџић пренети у своју студију, заступа

Нортроп Фрај8, који га дефинише као скуп симбола који се у књижевним делима

8 Његово дело Анатомија критике подстакло је повезивање књижевне критике са искуствима других наука, највише етнологије и психологије, што је било од значаја јер се она почела претерано затварати у себе, нпр. у Новој критици.

4

појављују тако често да се могу посматрати као општи елементи. У том смислу Џаџић у

студији Храстова греда у каменој капији поставља класификацију митско-легендарних

мотива у Андрићевом роману9:

1. Непосредно уношење мотива из традиционалног стваралаштва

2. Митско као наговештај садржан у метафорама, алузијама, подударности слике

(само упућивање на мит)

3. Митско као извор необјашњивих околности и веза (слутње, ирационална

прожимања психе и материје...)

4. Митско као извор цикличне организованости времена (обележје неомитологизације

20.века)

5. Митско као извор „случајности“ које се називају несхватљивим и необичним.

Дакле, у духу модерне критике, Џаџић је свој рад усмерио на анализу митског и

легендарног као конститутивног елемента структуре дела, на однос стварности према

миту и обрнуто. Мит, фолклор и предања основни су принципи на којима Џаџић очитује

суштинске и универзалне стуктуре у Андрићевом роману.

Проучавајући личност писца путем психоаналитичке методе, Петар Џаџић

закључује да структура Андрићевог дела сведочи о томе како су митски мотиви садржај

ствараочевог сна и несвесног.10 За Петра Џаџића, дакле, мит није само културно наслеђе,

већ део човековог менталног склопа, те се митско препознаје и у сну и несвесном.

Ритуално-митолошке моделе Андрићевог дела критичар тако поставља и као изворе

Андрићеве песничке фантазије.

2.3. Прича о прошлом

Интересантно је да Петар Џаџић у студији скреће пажњу на дух времена у коме

настаје На дрини ћуприја. Он роман види као израз историјских дешавања, односно као

9 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 55.10 Исто, 210.

5

последицу ратних траума које је Андрић осећао у разрушеном Београду од 1942. до 1943.

године. Џаџић поставља питање:

„Можемо ли писца, 'страшног посленика' на тлу имагинативног, да изузмемо из

времена у коме пише, да време живота његове личности и живота његовог писања

једноставно ставимо у заграде [...]? Уважавајући све разлоге антибиографске критике,

почев од њеног генетичког прага – слова које је Пруст одржао Сент-Беву о 'две

личности' писца, оној приватној и оној која пише, ми једноставно одбацујемо и догму

извесне критике према којој уметничко дело једноставно пише Нико.“11

Скрећући пажњу на контекст у коме је роман настао, Џаџић Андрићеву белешку о месту и

времену поставља као структурални део романа, али види у њој и дубља начела

Андрићеве поетике, а то је да се хаос једног времена заглушује хаосом другог времена.

Време које уништава истовремено је и време које лечи – кад догађај постане прича,

његова агресивна потенцијалност је блокирана.

3. СИНДРОМ СЛУЧАЈА И ДВОСТРУКА МОТИВАЦИЈА

Највише домете Андрићевог стваралаштва Џаџић види само у прози заснованој на

ирационалном, на легенди и миту, док занемарује вредност прозе реалистичког типа, као

што је роман Госпођица. Џаџић види Андрића као припадника оне струје стваралаца који

у уметности настоје да створе илузију стварног живота, заснованог на привидним

„чињеницама“ саме те стварности. Џаџић тако говори о привидном реализму код Андрића,

који је у извесној мери и последица поетике социјалистичког реализма у српској

књижевности и оштре критике свега што изневерава живот. Одбацујући уопште и идеју о

објективној стварности у уметности, Џаџић оштро критикује оне писце реалистичког

опредељења који су по сваку цену желели да прикажу Андрића као реалистичког писца.

Џаџић закључује да су се, укалупљујући Андрићево дело, критичари социјалистичког

реализма заправо бавили непостојећим.12 Али управо у томе Џаџић и види величину

Андрићевог дела. Андрић реалистичку мотивацију привидно поставља у први план, док се

11 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 169.12 Џаџић, Петар, Иво Андић, есеји, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996, 87-89.стр.

6

његова поетика митологизирања јавља имплицитно. Скривену митологизацију Џаџић

назива „синдром случаја“ и подробно га анализира у поглављу Средњи стуб. За

разумевање присуства мита у Андрићевом делу Џаџић користи појам двоструке

мотивације. Један мотивациони ток даје слику рационално појмљивих збивања, док други

уопштава значење, испуњава догађаје митским сугестијама и захтевима архетипске

имагинације. Начин на који се у свету Андрићевог романа доживљавају и интерпретирају

појаве Џаџић ће назвати случајем, који представља стицај околности безузрочног

карактера. Џаџић наводи пример историјата средњег стуба :

„Приликом градње случајно се обурвао камени блок и случајно баш у темељ Средњег

стуба уградио младог градитеља Арапина. Неколико векова касније, испуњен

експлозивом у аустријским ратним припремама, исти тај Стуб лети у ваздух у току рата, а

Мост бива душмански пресечен. Повест о грађењу, егзистенцији и разарању Средњег

стуба и Моста одговара реалистичкој хроници о стварању и животу грађевине са ореолом

уметничког дела. Али повест о Средњем стубу има и богату митско-легендарну позадину

која је учињена реалном компонентом романа.“13

Дакле, анализирани феномен двоструке мотивације код Андрића претпоставља један

узрочно-последични мотивациони поступак и други митско-легендарни ток,

представљен као случај. Случај је, према Џаџићу, само маска иза које се крију права

значења – она прећутна, али подразумевана митска матрица света.

4. БИНАРНЕ ОПОЗИЦИЈЕ

Структуралистичи приступ делу Петар Џаџић у великој мери темељи на

поставкама Клода Леви-Строса. Посматрајући људско друштво од праисторије до

најновије историје, Леви-Строс је заступао тезу о структуралној јединствености људске

мисли без обзира на разлике у друштвеним уређењима и степену развитка. Леви-Строс је

циљ структурализма видео у откривању универзалних принципа људског ума.

Структурализам се нарочито односио на изучавање система сродства, као и мита и

13 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 53.стр.7

симбола. Џаџић преузима од Леви-Строса став да је живот поновљив у оном суштинском,

дубинском плану, а у детаљима може бити нов.

Џаџић ће искористити структуралистичку схему бинарних опозиција Леви-Строса

у представи капије моста: горе – доле, унутрашње – спољашње, култура – природа, центар

– периферија. Критичар покушава кроз идентификацију бинарних опозиција да открије

митска правила која регулишу понашање колектива. Капија као метафизичко средиште

има своју хоризонталну и вертикалну структуру. Док се вертикална структура поставља

као космолошки поредак, спајање неба и земље, хоризонталну структуру Џаџић

објашњава као однос ритуала и учесника, човека и силе која му се супротставља.

По узору на митско-архетипску критику, Џаџић објашњава црну боју Арапинове

коже и доњи део тела који је остао под Стубом као представе хтонског, подземног света у

словенској митологији, а експлозив, који ће током рата разорити мост, као демона

модерних времена. Црну боју и доњи део тела Џаџић поставља као бинарну опозицију, као

чулне слике са супротним предзнацима (црно-бело, горе-доле).14 Црно означава све оно

што је прожето духом негативитета. Стога ће критичар у поглављу Црна пруга направити

попис митских амблема који имају негативни предзнак, односно заједницу елемената који

симболизују силе разарања.

Андрићеву мисао да уз свако значајно дело и уз сваког творца значајног дела расте

и његов крвник Џаџић преузима у функцији постављања бинарне опозиције: дело –

крвник. Сукоб стварања и разарања критичар наводи у конкретним облицима:

Мехмедпаша – сулуди дервиш, градитељ Арапин – камени блок, чувар Даутхоџа – убија

га „унутрашњи метак“ док оправља хан, чувар Алихоџа – убија га призор разарања моста,

мост – експлозија динамита. Конструктивни и деструктивни принцип непрекидно се

смењују, успостављајући равнотежу у универзуму.

У поглављу Капија Џаџић највише простора посвећује остатку храстове греде у

капији, који везује за старословенски жртвеник бога Перуна. На месту где је пала прва

жртва – млади црнац, зачиње се ритуал жртвовања који траје вековима. Друга жртва која

је усмрћена током градње је кулучар Радисав, натакнут на храстов колац. Џаџић ове две

жртве поставља као црну и белу жртву, дакле као противстављене бинарне опозиције.

14 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 79.стр.8

Анализирајући претпоставке грађења, критичар поставља белу и црну жртву у контекст

словенске митологије, односно двојаку жртву пореди са црним и белим богом код Старих

Словена. Не само према боји коже жртве, аналогију поставља и према положају жртве –

црна жртва пребива у дну средњег стуба, у доњој регији, а бела жртва је горе, као да лебди

у ваздуху (слика Радисава набијеног на колац). У легенди они настављају да живе, поново

у опозицији: као инкарнација зла и као херој-мученик.

Капија, као место где се сусрећу горњи и доњи свет, подложна је мистичним

ситуацијама, искрсавању злих предмета и бића. Тако се управо на капији збива и

Гласинчанинова игра са ђаволом. Џаџић ће причу о коцкарској страсти сагледати са

аспекта народних веровања и легенди из нашег фолклора. Наиме, Џаџић мотив уклетог

новца или ђавољег дуката разматра и испитује кроз народна предања, наводи приче и

легенде којима потврђује мистични карактер поноћне игре, нпр. да је мост место где су се

скупљали ђаволи како би чекали жртве. С друге стране, Џаџић покреће и питање отетог и

проклетог новца, јер је Гласинчанинов отац на непоштен начин дошао до богатства.

Причу о Гласинчанину Џаџић квалификује као нижу митологију, где нема богова, већ

само демона и духова.

Међутим, капија није само гранични предео у вертикалној равни, већ и у

хоризонталној – капија представља митско-легендарна „тесна врата“ која пропуштају

праведнике. Некада је тешко прећи преко моста, односно прећи међу два света – Истока и

Запада (девојка која води хајдука, Мута, Пецикоза и Ћоркан који ходају ивицом моста).

Џаџић подсећа на легенде из орјенталне културе, у којима тесна врата имају своје чуваре,

а то потврђује и Андрћевом причом о шех-Турханији који ће у датом тренутку устати из

гроба да одбрани мост од непријатеља.

Према Џаџићу, хоризонтална структура односи се и на ритуал. Објекат ритуала се

обично налази у центру, а посматрачи са стране, на периферији. О оваквом устројству,

сматра Џаџић, сведочи и околна природа. Наиме, вишеградску котлину он описује као

амфитеатар, а посебно упућује на Андрићев опис реке Дрине која као да извире из моста -

што је често и карактеристика средишта света.

9

5. ВЕЧИТО ВРАЋАЊЕ

Џаџићева анализа митског у Андрићевом делу претежно се заснива на Леви-

Стросовој теорији да митско почиње тамо где почиње понављање. У поглављу Вечито

враћање Џаџић је ову теорију развио кроз анализу ритуала жртвовања. У погибији

Арапина, приликом градње средњег стуба, Џаџић подвлачи митски карактер жртвовањa –

ритуална жртва уграђује се у средиште, а затим кроз легенде постаје симбол демона доњег

света. Ритуал жртвовања понавља се затим на истом месту кроз роман. Понављање се

посебно односи на сам мост, као лајтмотив романа, о коме се на крају сваког поглавља

говори као о непроменљивом, увек истом, вечито једнаком. Џаџић у овом понављању и

повратности види композициони принцип Андрићевог дела. Циклични развој збивања

тако постаје подлога временског концепта романа На дрини ћуприја.

Анализирајући кружни карактер збивања у делу, Џаџић пореди Андрићеву идеју о

повратку са Ничеовим појмом „вечитог враћања“ и Кјеркегоровим појмом понављања.

Виђење живота у миту у Мановој тетралогији Јосиф и његова браћа подудара се са

Андрићевим схватањем легенде и мита.

„Можемо закључити да след узрочно-последичне, реалистичке мотивације у

Андрићевом делу бива само повремено прекинут и тада, по правилу, долази до

концентрације елемената митско-легендарног порекла који образују мотивациони

след заснован на 'преседану', то јест на догађају који се једном одиграо у прошлости

и који се потом понавља, претвара у ритуал.“15

Анализом временске компоненте у Андрићевом делу критичар је показао у којој је мери

Андрић своју поетику засновао на ономе што Ман назива проналажење старог у новом и

типичног у индивидуалном. Тако Џаџић види симбол моста као законитост обнављања и

трајања, као парадигму самог живота. На семантичком плану симбол моста осмишљава

свако поглавље, а на плану композиције критичар га види као везу између расутих

појединости.16 Најјасније се то посматра кроз сцене помрачења моста и његовог поновног

15 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 81.стр.

16 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 136.стр.10

рађања након хаоса. Смрт и препород кључна су одређења сваке религије и суштински

израз цикличности у свету.

6. ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИСТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА

Петар Џаџић се кроз феномен вечитог враћања дотиче и проблема

егзистенцијализма. У време растуће духовне декаденције и отуђености, писци су посегли

за митом и епом. Општа дезинтеграција друштвених вредности наметала је потребу за

проналажењем смисла. Као пример позитивног разматрања вечитог повратка Џаџић

наводи Алберта Камија и његов Мит о Сизифу. Камија, наиме, занима Сизиф у тренутку

спуштања низ брдо, када се враћа по свој камен. Ками тај тренутак назива часом свести о

апсурдности и трагичности, али и часом предаха, пре него што поново не преузме свој

терет. Егзистенцијалистичка филозофија, међу универзалним обележјима везаним за

људску егзистенцију, препознаје стрепњу у односу на предстојећу неизвесност. Концепт

цикличног времена у роману На Дрини ћуприја Џаџић стога види и као ослобађање кроз

предвидивост. Потврду за то налази у самим ликовима, који у средишту трагике

изговарају „и то ће проћи“.

Испитујући смисао и суштину постојања моста, Џаџић поново у последњем

поглављу критике активира проблем егзистенције. Поједини атрибути моста, које Џаџић

издваја, понављају се као магијске речи, које одражавају непроменљивост моста и његову

трајност. Џаџић уочава лајтмотивски карактер јављања моста на крају сваког поглавља,

као метафору целине живота. Његово обнављање и неуништивост супротставља

пролазности појединачних живота и друштвено-историјске промене. Постојање моста,

према Џаџићу, ствара противтежу осећању апсурда, које хара Андрићевим светом и

угрожава човека. Апсурдно је и постојање зле силе, принципа разарања, који је иманентан

човеку, самим тим и друштвеним формацијама. Међутим, како се принцип разарања

смењује са принципом стварања, поново Џаџић долази на тачку митске структуре света –

вечног враћања.

11

6. АРХЕТИПСКА КРИТИКА

У студији Храстова греда у каменој капији Петар Џаџић се служи аналитичком

психологијом, не би ли расветлио легенде у Андрићевом делу. Стога се Џаџић често

позива на Јунга и његово гледиште да су легенде пројекција свега потиснутог, пројекција

притајеног бића. Скривене, а трајне жеље које пребивају у миту, Џаџић ће поставити као

извор Андрићевог схватања легенде. Тако Џаџић дели легенде у Андрићевом делу на

„главне легенде“, које су матрица и путоказ људске судбине, универзалне у бити, и оне

које имају локални значај. Џаџићева пажња у студији окренута је, пре свега, древним,

универзалним легендама.

Позивајући се на Јунга, Џаџић ће легенди придодати архетипско језгро – као оно

својство које јој омогућује да се репродукује у стварности, да поново постане чињеница

живота:

„Ако предвидљивост извесних збивања произлази из архетипа као психолошке

компоненте јединке, свакако да ту предвидљивост треба тражити и у колективној

психологији, тачније речено у ономе што Јунг назива колективно-несвесним.“17

Типичне наслеђене праситуације које се јављају у животу сваког појединца Џаџић ће

уобличити у четири нивоа понављања у роману На Дрини ћуприја:

- Понављање судара моста са променом (из кога увек излази исти),

- Понављање егзистенцијалних ситуација, ликова и акција,

- Понављање друштвено-историјских околности,

- Понављање природних стихија.

Јунговска аналитичка психологија разликује лично и колективно несвесно.

Колективно несвесно, као једино релевантно за архетипску критику, представља урођене

мисли, осећања, нагоне и сећања која бораве у несвесном делу психе свих људи. За Јунга,

архетип у колективно несвесном је невидљив, али се испољава кроз архетипске слике и

17 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 209.стр.12

идеје. Примордијалне слике, које потичу од почетних фаза човечанства и део су

колективно несвесног, откривају универзална архетипска искуства која се увек понављају.

За своју архетипску анализу Андрићевог дела Џаџић се позива на Фрејзера и

његову студију Златна грана. Фрејзер је извршио пресудни утицај на писце

неомитолошке прозе, утврђујући тесне везе између ритуала и мита, магије и религије.

Веровања примитивних религија Фрејзер изједначава са модерним религијама. Фрејзер

тврди да је мит, заснован на смрти и препороду, присутан у готово свим културним

митологијама, а пореди се, пре свега, са вегетацијом и годишњим добима. Мит

симболизује смрт (тј. жетву) и поновно рађање (тј. пролеће) бога – вегетације. Исту смрт-

препород мита, коју Фрејзер види кроз представу вегетационе сезоне и природе, јунговска

анализа предвиђа као симболичан израз процеса који се не одвија у свету, већ у уму. Тај

процес је повратак ега у несвесно – нека врста привремене смрти ега и његова поновна

појава, или препород из несвесног.

Утицај мита на Андрићево стваралаштво Џаџић види и у понављању

егзистенцијалних ситуација, личности и акција као пишчеву склоност ка парадигми.

Џаџић ће архетипске личности дефинисати као карактеристичне типове јунака митског

порекла и сврстати их у неколико модела: браћа-непријатељи, грађевне жртве, жртвени

јарац, ритуалне жртве, човек који трчи за женом, фатална жена, учени крвници, градитељи

и чувари, рушитељи.18 За роман На Дрини ћуприја критичар посебно издваја архетипске

ликове градитеља и чувара, који су оличени у Мехмедпаши Соколовићу и лози

Мутевелић. У Андрићевом делу ликови газе утрвеним путевима, имитирају постојеће

обрасце понашања. Тако настају парадигматичне ситуације и егземпларни ликовим у

којима критичар види блискост са јединственом структуром мита.

7. ФЕНОМЕН ЦРНЕ ПРУГЕ

У анализи лика Мехмедпаше Соколовића Џаџић ће се служити психоанализом,

односно испитивати Мехмедпашин доживљај црне пруге, који је израженији у роману од

самог везировог лика. Први доживљај црне пруге везује се за дан одласка из родне куће,

али ће се он понаљати систематично, те тако добити симболичан статус. Џаџић уочава да 18 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 219-220.стр.

13

Андрић у делу пренебрегава чињенице верификоване историјом. Наиме, критичар

проучава Мехмедпашу као историјску личност и доказује да везир није заборавио своје

порекло, као што Андрић наглашава у роману. Стога Џаџић закључује да се заборав

истиче како би црна пруга остала као једина веза која траје, али на несвесном нивоу.

Способност људске психе да несвесно изрази путем симбола заснива се на Фројдовом

учењу о потиснутим садржајима. Црна пруга тако постаје пројекција стања ума, неугодна

успомена из детињства о преласку Дрине. Симбол ствари Џаџић дефинише као знак путем

кога се сазнаје суштина, унутрашња законитост мимо случајних појавности. Симболе,

дакле, Џаџић посматра и као средство да се сачува поредак у структурисању појединачне

свести, а тиме и поредак у структури друштва.

Говорећи о везировој визији моста, Џаџић поставља и питање смисла човековог

постојања: није везир дошао на идеју да сагради мост, већ су предео и мост изабрали

везира за градитеља, што ће Вучковић назвати шемом митског неимарства. Тиме Џаџић

поставља човека као „биће за нешто“.

„Уместо устаљеног распореда:

човек – избор места (изабрано место) – мост;

Добијамо овакав распоред:

избор места (изабрано место) – човек – мост.“19

Човек је, дакле, само проводник воље која га превазилази. Међутим, Џаџић даље само

поставља паралеле са народним предањима, али не развија дубље проблем човекове

предодређености, нити чија је то воља која га превазилази.

По Мехмедпашиној смрти црна пруга наставља да се јавља у делу, те је Џаџић

посматра као засебног књижевног јунака, али и као мотив који повезује роман у

кохерентну, целовиту структуру. По закону деловања архетипске схеме надаље се она

јавља уз чуваре Мехмедпашине задужбине – чланове лозе Мутевелића. И у ликовима

Мехмедпаше и Алихоџе Џаџић издваја митске референце – поставља их у племе

градитеља, наспрам племена ништитеља, чији је симбол црна пруга. Та подела је и у

непосредној вези са периодичним циклусом изградње и разарања света. Када испуне своју

дужност на овом свету, они нестају. Наспрам историјског Мехмедпаше, који је зачетник

19 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 64.стр.14

многих грађевина, Џаџић поставља Мехмедпашу из романа као човека са само једном

функцијом – подизање моста на Дрини. Исто тако једина функција Мутевелића је да буду

анђели-чувари (мелећи). Њихова егзистенција условљена је егзистенцијом твари које

чувају. Ову магијску релацију Џаџић поставља по угледу на Фрејзера, а посебно ће истаћи

магијску повезаност Алихоџе и моста у симболичној сцени „венчања“ човека и моста,

када ухо Алихоџе прикивају за комад храстове греде у капији. Позивајући се на Фрејзера

и његову поставку о животима везаним за егзистенцију извесног дрвета у шуми – живот

мелећа Џаџић пореди са митом о нордијским боговима у Златној грани. Фрејзер даје

пример нордијског бога Балдера, који је у шумама Скандинавије био оличење храста на

коме је расла имела и чији се живот гасио падом имеле. Бог храста је убијен граном имеле

и спаљен на великој ватри. 20 Чувари моста имају сличну судбину. Витални органи чувара

моста страдају кад и мост, односно његови органски делови. Нестанком хана отказало је

срце Даутхоџе, а нестанком средњег стуба нестао је Алихоџа.

Феномен црне пруге Џаџић посматра као симбол разарања, она оличава хаос пре

моста, али и када наступи конструктивни принцип, хаос поново тежи да завлада. Тада се

црна пруга јавља као опомена и предвиђање. Џаџић ову смену принципа стварања и

принципа разарања види као технику Андрићевог имплицитног митологизирања. Од

Фројдовог схватања о Еросу и Танатосу потиче и постављање стваралачког порива и

порива разарања као структурне основе дела На Дрини ћуприја. Ерос је, како је тврдио

Фројд, нагон живота, енергија стварања, животна сила која спаја елементе у веће целине,

која повезује појединце у кохерентне скупине, док Танатос, нагон смрти, раздваја и

разграђује.

8. ЗАКЉУЧАК

20 Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983, 78.стр.15

Период модернизма карактеристичан је по успостављању нових специфичних веза

између књижевности с једне стране и митологије, антропологије и психологије с друге

стране. Као критичар у епохи модернизма, Џаџић је био добар познавалац митологије и

најновијих достигнућа на пољу антропологије. Испитујући структуру Андрићевог дела,

Џаџић као кључну карактеристику издваја пишчеву окренутост миту, што представља

наставак тенденција чији је зачетник био Фридрих Ниче. Ослањајући се на антрополошке

теорије Јунга, Леви-Строса, Фрејзера, Нортропа Фраја, и др, Џаџић види мит као неку

врсту светог писма, који се сталним понављањем претвара у ритуал.

Централни концепт његове критике постаје архетип, симбол, лик, ситуација, или

слика која изазива дубоку универзални представу. Тако и у Андрићевом роману На Дрини

ћуприја Џаџић издваја ритуално-митолошке моделе који конституишу дело. Користећи

аналитички модел, Џаџић претпоставља универзалност људских мисаоних процеса у

настојању да објасни дубљу структуру или основни смисао дела. Ослањањем на

структуралистичку антропологију, која се залаже за јединство психе свих људских умова,

Џаџић издваја архетипске ликове и не узима у обзир појединачне људске акције. Како се

колективно сећање активира кроз одређене симболе, Џаџић у студији пописује митске

симболе, да би затим показао да су они иманентни део несвесног дела психе сваког

човека, па и самог писца.

Извори

1. Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983.

2. Џаџић, Петар, Митско у Андрићевом делу – храстова греда у каменој капији, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.

Литература

16

1. Палавестра, Предраг, Историја српске књижевне критике, Матица српска, Нови Сад, 2008.

2. Џаџић, Петар, Иво Андић, есеји, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

3. Јунг, Карл Густав, Лавиринт у човеку, Вук Караџић, Београд, 1969.

17