KRIJUMČ đ - unodc.org · iii Odricanje odgovornosti Ovaj izveštaj nije bio predmet formalnog uređenja teksta. Sadržaj ove publikacije ne mora da odražava stavove ili definisanu

ii

KANCELARIJA UJEDINJENIH NACIJA ZA BORBU PROTIV DROGE I KRIMINALA Regionalna kancelarija Programa za Jugoistočnu Evropu

TRGOVINA LJUDIMA &

KRIJUMČARENJE MIGRANATA

Smernice za međunarodnu saradnju

iii

Odricanje odgovornosti Ovaj izveštaj nije bio predmet formalnog uređenja teksta. Sadržaj ove publikacije ne mora da odražava stavove ili definisanu politiku UNODC-a ili organizacija koje su učestvovale u njenoj izradi, niti on podrazumeva da su ga te organizacije usvojile. Izrazi korišćeni u ovoj publikaciji i predstavljeni materijali ne podrazumevaju izražavanje bilo kakvog mišljenja od strane UNODC u pogledu pravnog statusa bilo koje zemlje, teritorije ili grada niti njihovih organa vlasti, kao ni razdvajanja njihovih granica ili graničnih linija.

iv

Copyright © United Nations Office on Drugs and Crime (UNODC), February 2010 Izrazi zahvalnosti Ove smernice izradila je Kancelarija regionalnog programa UNODC-a za Jugoistočnu Evropu (UNODC RPOSEE) preko svoje kancelarije u Beogradu, u Srbiji, u okviru Projekta UNODC XCE/S50: “Jačanje operativnog kapaciteta za sprovođenje istraga i presecanje aktivnosti trgovine ljudima u zemljama Zapadnog Balkana”. Projekat UNODC RPOSEE izražava zahvalnost svim kolegama iz tematskih jedinica u sedištu UNODC-a u Beču koji su dali svoj vredan doprinos i komentare, uključujući posebno Jedinicu za borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata, Jedinicu za borbu protiv organizovanog kriminala i krivično zakonodavstvo, i Jedinicu za integrisano programiranje. Projekat UNODC RPOSEE želi da izrazi posebnu zahvalnost učesnicima u realizaciji projekta XCES50 – predstavnicima ministarstava pravde, sudijama, tužiocima, koordinatorima za borbu protiv trgovine ljudima i zaposlenima u agencijama sprovođenja zakona iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, i Srbije uključujući Kosovo u skladu sa Rezolucijom UN 1244 – koji su svojom kontinuiranom podrškom i aktivnim angažovanjem dali značajan doprinos izradi ovih Smernica. Tim koji je izradio Izveštaj Autori: Roger Britton, konsultant za sprovođenje zakona Almir Maljević, konsultant za pravna pitanja Tehnička podrška: Ana Buha, Projekat UNODC RPOSEE Viktor Damjanović, ranije zaposlen na Projektu UNODC RPOSEE Koordinacija: Claudia Gioffre’, Projekat UNODC RPOSEE Sveukupni nadzor: Carla Ciavarella, Regionalni koordinator UNODC Projekta za JI Evropu Autori sa svoje strane žele da ukažu da su u velikoj meri koristili dokument Asocijacije naroda JI Azije (ASEAN) 2009 ‘Trgovina ljudima: Priručnik o međunarodnoj saradnji’, koji je izradio UNODC uz podršku Vlade Australije. Konsultovane su i neke druge publikacije UNODC, među kojima posebno treba pomenuti publikaciju iz 2001. godine ‘Izveštaj ekspertske radne grupe UNODC o dobroj praksi u slučajevima UPP’. Projekat UNODC RPOSEE takođe želi da izrazi zahvalnost EUROJUST-u, konkretno gdinu Stevenu Ryderz, Rukovodiocu projekta o zajedničkim timovima za istragu u okviru Pravne službe EUROJUST-a, koji je obezbedio Smernice o zakonodavstvu zemalja članica EU u oblasti Zajedničkih timova za istrage (2005) kao i Priručnik za ZTI (2009) koji su bili od izuzetne pomoći u izradi Smernica za ZTI. U izradi ovog izveštaja korišćena su sredstva finansijske podrške Savezne republike Nemačke koja su obezbeđena putem Projekta UNODC XCE/S50: “Jačanje operativnog kapaciteta za sprovođenje istraga i presecanje aktivnosti trgovine ljudima u zemljama Zapadnog Balkana”. Fotografije: © UNODC, Alessandro Scotti

v

SADRŽAJ:

Spisak aneksa:.................................................................................................................................................viii Skraćenice i akronimi........................................................................................................................................ ix Uvodne napomene uz Smernice........................................................................................................................1

POGLAVLJE 1: Definicije trgovine ljudima i krijumčarenja migranata i važeći međunarodni / regionalni okvir ........................................................................................ 5

1.1. Definicije trgovine ljudima i krijumčarenja migranata .......................................................................... 5 1.1.1. Međunarodno priznate definicije .......................................................................................................... 5 1.1.2. Trgovina ljudima ................................................................................................................................... 6

Elementi slučaja trgovine ljudima.......................................................................................................... 6 Komponente trgovine ljudima (TLJ)...................................................................................................... 8

1.1.3. Krijumčarenje migranata ...................................................................................................................... 9 1.1.4. Ključne razlike između trgovine ljudima (TLJ) i krijumčarenja migranata ............................................ 9

1.2. Pregled relevantnog međunarodnog pravnog okvira vezanog za trgovinu ljudima.......................... 9 1.2.1. Međunarodni ugovori............................................................................................................................ 9 1.2.2. Međunarodni ugovori o transnacionalnom organizovanom kriminalu, TLJ i KM ...............................10 1.2.3. Konvencija Ujedinjenih nacija protiv organizovanog kriminala (UNTOC) ..........................................10 1.2.4. Protokol UN protiv trgovine ljudima....................................................................................................11 1.2.5. Protokol UN protiv krijumčarenja migranata.......................................................................................12 1.2.6. Odnos između Konvencije UNTOC i Protokola UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata......................................................................................................................................................................12 1.2.7. Regionalni specifični sporazumi u oblasti TLJ / KM...........................................................................13 1.2.8. Međunarodni ugovori o ljudskim pravima...........................................................................................13 1.2.9. Krivični zakoni / sporazumi o kontroli kriminala..................................................................................14 1.2.10. Instrumenti izvan pomenutih ugovora ..............................................................................................14

POGLAVLJE 2: Pregled pitanja relevantnih za međunarodnu saradnju u istragama i krivičnom gonjenju za dela trgovine ljudima i krijumčarenja migranata....................16

2.1. Značaj međunarodne saradnje ..............................................................................................................16

2.2. Pitanje nadležnosti u slučajevima TLJ i KM.........................................................................................17

2.3. Oblici međunarodne saradnje relevantni za slučajeve TLJ i KM .......................................................18 2.3.1. Neformalna saradnja uključujući direktnu policijsku saradnju............................................................18 2.3.2. Formalna saradnja: Uzajamna pravna pomoć ................................................................................... 20 2.3.3. Formalna saradnja: Ekstradicija ......................................................................................................... 20 2.3.4. Međusobna povezanost raznih instrumenata međunarodne saradnje .............................................. 21

2.4. Zakonski osnov za međunarodnu saradnju......................................................................................... 21 2.4.1. Saradnja po osnovu međunarodnih sporazuma ................................................................................ 21

Bilateralni sporazumi........................................................................................................................... 21 Multilateralni sporazumi ...................................................................................................................... 22 Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala .............................. 22 Protokol UN protiv trgovine ljudima..................................................................................................... 22 Protokol UN protiv krijumčarenja migranata ....................................................................................... 23 Konvencija UN protiv korupcije ........................................................................................................... 23

2.4.2. Aranžmani koji nisu zasnovani na međunarodnim ugovorima ....................................................... 24 Saradnja na osnovu domaćih zakona................................................................................................. 24 Saradnja na bazi reciprociteta ............................................................................................................ 24

2.5. Suverenitet, garancije i ljudska prava .................................................................................................. 24

vi

POGLAVLJE 3: Uzajamna pravna pomoć i korišćenje UNODC instrumenta za pisanje zahteva za UPP ................................................................................................................ 26

3.1. Proces uzajamne pravne pomoći .......................................................................................................... 26

3.2. Odnos između mehanizama formalne i neformalne saradnje............................................................ 26

3.3. Pravni osnov za uzajamnu pravnu pomoć ........................................................................................... 27 3.3.1. Domaće zakonodavstvo ..................................................................................................................... 28 3.3.2. Uobičajeno načelo reciprociteta ......................................................................................................... 28 3.3.3. Ugovori ............................................................................................................................................... 28

Bilateralni ugovori o uzajamnoj pravnoj pomoći ................................................................................. 28 Multilateralni ugovori o uzajamnoj pravnoj pomoći ............................................................................. 28 Multilateralni sporazumi: Regionalni ................................................................................................... 29 Multilateralni sporazumi: međunarodni ............................................................................................... 29 Izbor odgovarajućeg instrumenta saradnje......................................................................................... 31

3.4. Uzajamna pravna pomoć – načela i preduslovi ................................................................................... 32

3.5. Dobra praksa u slučajevima UPP.......................................................................................................... 32 3.5.1. Jačanje delotvornosti centralnih nadležnih organa ............................................................................ 32

Uspostavljanje delotvornih centralnih nadležnih organa .................................................................... 32 Obezbediti ažurne kontakt informacije za centralne nadležne organe ............................................... 33 Obezbediti dostupnost non-stop ......................................................................................................... 33 Konzistentnost centralnog nadležnog organa za svrhe UPP po različitim ugovorima ....................... 33 Smanjenje vremena odlaganja ........................................................................................................... 33

3.5.2. Obezbediti svest o nacionalnim zakonskim obavezama i dobroj praksi ............................................ 34 Praktična uputstva o nacionalnom pravnom okviru i praksi u oblasti UPP......................................... 34 Obuka zaposlenih koji su uključeni u proces UPP.............................................................................. 34

3.5.3. Saradnja kroz korišćenje alternativa formalnim zahtevima za UPP................................................... 34 Prednosti policijskih kanala u slučajevima kada nisu neophodne formalne mere.............................. 34 Posebno u slučajevima kada se dokazi daju dobrovoljno ili su javno dostupni.................................. 34 Ili radi ubrzanja urgentnih formalnih zahteva ...................................................................................... 34 Korišćenje zajedničkih timova za istrage ............................................................................................ 35

3.5.4. Postizanje maksimalnih efekata putem ličnih kontakata.................................................................... 35 Održavanje direktnih kontakata tokom svih faza zahteva .................................................................. 35 Prednosti koje nude sudije, tužioci i službenici policije kao osobe za vezu ....................................... 35

3.5.5. Priprema delotvornih zahteva za UPP ............................................................................................... 35 3.5.6. Eliminacija ili smanjenje prepreka na putu izvršenja zahteva ............................................................ 36

Fleksibilno tumačenje zakonskih zahteva........................................................................................... 36 Svođenje razloga za odbijanje na minimum i njihovo oprezno korišćenje ......................................... 36 Smanjiti ograničenja u pogledu korišćenja ......................................................................................... 36 Osigurati zaštitu poverljivosti u odgovarajućim slučajevima............................................................... 36 Izvršenje zahteva u skladu sa procedurama koje navodi država koja dostavlja zahtev..................... 36 Značaj anticipiranja zakonskih i proceduralnih poteškoća u zamoljenoj državi.................................. 37 Koordinacija u slučajevima sa višestrukom jurisdikcijom.................................................................... 37 Konsultacije pre odbijanja / odlaganja / uslovljavanja saradnje da bi se utvrdilo da li je to potrebno 38

3.5.7. Korišćenje moderne tehnologije radi ekspeditivnijeg prenosa zahteva ............................................. 38 3.5.8. Korišćenje najmodernijih mehanizama za pružanje UPP .................................................................. 38 3.5.9. Maksimalna dostupnost i korišćenje resursa ..................................................................................... 38

Obezbediti centralnim nadležnim organima adekvatne resurse......................................................... 38 Obezbediti pomoć od države koja dostavlja zahtev............................................................................ 38 Razmena / podela sredstava .............................................................................................................. 38 Optimalno korišćenje jezičke sposobnosti .......................................................................................... 39

3.6. Priprema delotvornih zahteva za UPP .................................................................................................. 39 3.6.1. Karakteristike / prednosti instrumenta za pisanje zahteva za UPP.................................................... 39 3.6.2. Dostupnost instrumenta za pisanje zahteva za UPP ......................................................................... 40

vii

Poglavlje 4: Zajedničke istrage i zajednički timovi za istrage................................... 42

4.1. Uvod ......................................................................................................................................................... 42

4.2. Koncept zajedničkih istraga .................................................................................................................. 42 4.2.1. Zajedničke (paralelne) istrage ............................................................................................................ 42 4.2.2. Zajednički tim za istrage..................................................................................................................... 43 4.2.3. Zajedničko istražno telo...................................................................................................................... 43

4. 3. Koje prednosti se mogu ostvariti preko ZTI........................................................................................ 44

4.4. Međunarodni pravni okvir u vezi sa ZTI ............................................................................................... 44 4.4.1. Ujedinjene nacije ................................................................................................................................ 45 4.4.2. Savet Evrope ...................................................................................................................................... 45 4.4.3. Evropska unija .................................................................................................................................... 47 4.4.4. Jugoistočna Evropa............................................................................................................................ 49

4.5. Komentar zakonskog okvira .................................................................................................................. 54 4.5.1. Kada je moguće oformiti ZTI? ............................................................................................................ 54 4.5.2. Kako ZTI može/treba da bude strukturisan? ...................................................................................... 55

Tim ...................................................................................................................................................... 55 Rukovodilac ZTI .................................................................................................................................. 56 ‘Članovi’ i ‘upućeni članovi’ i ‘učesnici’ u ZTI ...................................................................................... 56 Ostali učesnici ZTI............................................................................................................................... 57

4.5.3. Operativna ovlašćenja ZTI ................................................................................................................. 57 4.5.4. Istrage ZTI u drugim državama bez zahteva za UPP ........................................................................ 58 4.5.5. Direktna razmena informacija između članova ZTI ............................................................................ 58 4.5.6. Sporazum o ZTI.................................................................................................................................. 59

4.6. Konkretne smernice vezane za ZTI ....................................................................................................... 59 4.6.1. Smernice vezane za Sporazum o ZTI (videti Aneks B)...................................................................... 59 4.6.2. Smernice vezane za nacionalne eksperte i osobe za kontakt za ZTI ................................................ 61

Uvodne napomene.............................................................................................................................. 61 Šta bi takva mreža mogla i trebala da radi? ....................................................................................... 61 Smernice za imenovanje nacionalnih eksperata / kontakt osoba za ZTI............................................ 61

viii

Spisak aneksa:

ANEKS A: Opšta čeklista za traženje UPP, plus Dodatna čeklista za specifične vrste

zahteva za UPP – odnosno za vršenje pretresa i zaplene, dostavljanja dokumenata, uzimanja izjava ili dokaza od svedoka, privremeni transfer lica lišenih slobode radi davanja dokaza i zaplena pre izricanja presude odnosno konfiskacija nakon izricanja presude.

ANEKS B: Model Sporazuma o ZTI. ANEKS C: Nacionalne/lokalne partnerske institucije projekta XCES50 .

ix

Skraćenice i akronimi ASEAN Asocijacija država JI Azije BiH Bosna i Hercegovina FYROM Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija ZTI Zajednički tim za istragu ZPI Zajednička paralelna istraga ZIT Zajedničko istražno telo UPP Uzajamna pravna pomoć OKO Operativna kontakt osoba RCA Reprezentativni kriminalistički analitičar KM Krijumčarenje migranata TLJ Trgovina ljudima Protokol UN protiv krijumčarenja migranata Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i

vazduhom, uz Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala

Protokol UN protiv trgovine ljudima Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine

ljudima, posebno ženama i decom, uz Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala

UNCAC Konvencija ujedinjenih nacija protiv korupcije UNODC Kancelarija Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i kriminala

UNTOC Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala

1

Uvodne napomene uz Smernice 1. Osnovni podaci o Projektu Sveukupni cilj Projekta Kancelarije Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i kriminala (UNODC) pod nazivom “Unapređenje operativnog kapaciteta za sprovođenje istraga i presecanje trgovine ljudima (TLJ) i krijumčarenja migrantima (KM) u zemljama Zapadnog Balkana” je jačanje kapaciteta zvaničnika agencija sprovođenja zakona u regionu u borbi protiv ovih krivičnih dela kroz unapređenje saradnje između agencija sprovođenja zakona i pravosuđa u regionu. Ovaj Projekat predstavlja drugu fazu Projekta UNODC-a koji je realizovan u periodu od jula 2007. do februara 2009. godine, a koji je obuhvatao sledeće aktivnosti:

■ Imenovanje osoba za kontakt na lokalnom nivou, koje su izabrane iz redova specijalizovanih jedinica policije za borbu protiv trgovine ljudima / krijumčarenje i reprezentativnih kriminalističkih analitičara iz svake zemlje učesnice;

■ Organizacija dva regionalna operativna sastanka imenovanih; ■ Organizacija daljih regionalnih sastanaka koji su takođe obuhvatali sudije i tužioce

koji se bave slučajevima trgovine ljudima i krijumčarenja migranata i predstavnike različitih međunarodnih i regionalnih organizacija koje se bave pitanjima trgovine ljudima i krijumčarenja migranata.

■ Izrada Priručnika za obuku za agencije sprovođenja zakona u istragama TLJ, na engleskom, albanskom, makedonskom i srpskom jeziku;

■ Nabavka tehničke opreme za unapređenje operativnog kapaciteta; ■ Organizovanje dvonedeljne obuke za službenika agencija sprovođenja zakona, plus

dodatna nedelja specijalizovane obuke u oblasti istraga u slučajevima trgovine ljudima;

■ Obuka kriminalističkih obaveštajnih analitičara.

Posebni cilj Faze II ovog Projekta je pružanje pomoći zemljama Zapadnog Balkana – Albaniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, i Srbiji (uključujući Kosovo po Rezoluciji SBUN 1244) – u jačanju odgovora krivičnog pravosuđa na trgovinu ljudima i krijumčarenje migranata kroz razvoj regionalnog okvira za saradnju. Očekivani ishod ove Faze projekta je uspostavljanje zajedničke radne prakse koja omogućava institucijama krivičnog pravosuđa u svim ciljanim zemljama da uvedu u praksu zajedničke i koordinisane mehanizme istraga, krivičnog gonjenja i izricanja presuda za slučajeve trgovine ljudima i krijumčarenja migranata, kroz jačanje kapaciteta multidisciplinarnih timova (sastavljenih od predstavnika policije i pravosuđa), koji se osnivaju na ad hoc bazi, u borbi protiv ove vrste kriminala. U tom cilju, jedan od glavnih očekivanih ishoda ove Faze Projekta je:

• Izrada regionalnih Smernica za unapređenje pravosudne saradnje između zemalja/entiteta u oblasti TLJ i KM, posebno putem bolje primene međunarodnih instrumenata pravne saradnje.

Sadržaj ovih Smernica proizilazi direktno iz komentara koje su dali članovi delegacija (koje su uključivale policijske službenike, tužioce, sudije, predstavnike pojedinačnih

2

ministarstava pravde, i nacionalnih koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima) iz zemalja/teritorija učesnica tokom dve regionalne radionice (Budva, 1-3 oktobar 2009. godine i Beograd, 24-26 novembar 2009. godine) kao i tokom poseta svim zemljama/teritorijama korisnicama projekta pod pokroviteljstvom projekta tokom oktobra i novembra 2009. godine. Nadamo se da je kroz ovakav pristup, odnosno proces direktnih konsultacija, osigurano da Smernice budu prilagođene specifičnim potrebama i zahtevima profesionalaca u oblasti krivičnog pravosuđa u regionu radi unapređenja međunarodne saradnje u istragama i krivičnom gonjenju trgovine ljudima i krijumčarenja migranata. 2. Izazov međunarodne saradnje

Krivična dela TLJ i KM su često transnacionalne prirode i po izvršenju i po efektima. Za razliku od toga, odgovor krivičnog pravosuđa na trgovinu ljudima (krivični zakoni, agencije sprovođenja zakona, tužilaštva i sudovi) po pravilu su strukturisani i obavljaju svoje delatnosti u okvirima nacionalnih granica. Ovakva podvojenost predstavlja značajan izazov u pogledu sposobnosti pojedinačnih država da na delotvoran način sprovode istrage i krivično gonjenje slučajeva TLJ i KM.

Postoje brojni praktični i politički faktori koji otežavaju međunarodnu saradnju u krivičnim istragama i krivičnom gonjenju. Ti faktori uključuju poteškoće u komunikaciji sa istim strukturama iz drugih zemalja na stranom jeziku, razlike u pravnoj, političkoj i kulturnoj tradiciji, političke obzire pa čak i strah od saradnje sa kolegama iz druge zemlje. Međutim, iako postoje brojne prepreke, postoje i bitne prednosti.

Putem nacionalnih zakona i međunarodnih sporazuma, većina zemalja je implementirala širok spektar instrumenata koje su na raspolaganju agencijama krivičnog pravosuđa a čiji je cilj da se omogući prekogranična saradnja u krivičnim stvarima. Ti instrumenti uključuju instrumente uzajamne pravne pomoći (UPP) – uključujući i povrat sredstava koja potiču iz kriminala – i ekstradiciju. Takođe postoje praktične mogućnosti za saradnju službenika agencija sprovođenja zakona, tužilaca i sudija iz različitih zemalja, kroz razmenu informacija i kriminalističkih obaveštajnih podataka i vođenje zajedničkih istraga.

3. Konkretna pitanja koja utiču na međunarodnu saradnju u istragama TLJ / KM u zemljama Zapadnog Balkana

Postoje određene istorijske i geografske specifičnosti Zapadnog Balkana koje zapravo mogu da olakšaju međunarodnu saradnju u regionu, što nije uvek slučaj u drugim regionima. Jasno je da države bivše Jugoslavije imaju slične jezike i slične pravne sisteme – što pruža posebnu prednost za komunikaciju i prikupljanje i razmenu dokaza. Iako je albanski jezik sasvim drugačiji jezik – pravni sistem Albanije je ipak sličan pravnom sistemu koji je postojao u bivšoj Jugoslaviji.

Sem toga, bez obzira na činjenicu da sve zemlje/teritorije u regionu rade na usklađivanju svojih zakonodavstava kako bi svoje sisteme uskladile sa promenama do kojih dolazi u prirodi kriminaliteta, tehnologiji i pojedinačnim nacionalnim politikama, kao i zbog usklađivanja sa međunarodnim konvencijama i protokolima, cilj koji je zajednički svim zemljama/teritorijama, odnosno cilj pridruživanja Evropskoj uniji i širim evropskim integracijama, doveo je ili vodi ka tome da su zakonodavstva u regionu u velikoj meri usklađena i kompatibilna.

Što se tiče specifičnih problema koji su identifikovani tokom regionalnih sastanaka i poseta pojedinačnim zemljama – ovde navodimo neke od najčešće navođenih:

■ Ponekad je teško naći kontakt u drugoj zemlji u regionu radi razmene zahteva za UPP i

za formalnu razmenu kriminalističkih obaveštajnih podataka;

3

■ Ponekad postoje značajna odlaganja u dobijanju odgovora na zahteve za pružanje UPP, iz razloga nedostataka u zahtevima ili usled nesporazuma vezanih za sama pisma zahteve;

■ Ponekad se dešava da su dokazi koji su prikupljeni u skladu sa zakonima jedne zemlje/teritorije u regionu takvi da se ne mogu koristiti na sudu u drugoj zemlji/teritoriji;

■ Potrebno je na maternjim jezicima zemalja izraditi pregled međunarodnog pravnog okvira koji se odnosi na borbu protiv TLJ i KM;

■ Lični kontakti između kontakt osoba i ostalih predstavnika agencija sprovođenja zakona i pravosudnih organa su od ogromnog značaja, ali je teško održati uspostavljene odnose saradnje u uslovima kada dolazi do promene zaposlenih;

■ Neformalna razmena kriminalnih obaveštajnih podataka ponekad je otežana neizvesnostima oko zakonske osnove za takvu vrstu saradnje;

■ Iako su sprovedene neke uspešne zajedničke (koordinisane) istrage u slučajevima TLJ i KM u regionu, i dalje postoji nedovoljna informisanost o međunarodnom pravnom okviru i praksama vezano za Zajedničke timovi za istrage (ZTI),

4. Sadržaj i organizacija Smernica

Cilj ovih Smernica je da posluže profesionalcima u oblasti krivičnog pravosuđa u zemljama Zapadnog Balkana kao koristan priručnik, na dotičnim jezicima (tj. na albanskom, bošnjačkom, hrvatskom, makedonskom, crnogorskom, i srpskom jeziku), u pogledu nekih ključnih aspekata međunarodne saradnje u oblasti TLJ i KM na Zapadnom Balkanu. Nije namera ovih Smernica da detaljno govore o korišćenju UPP za svrhu povrata sredstava koja proističu iz kriminala niti o načelima i praksi ekstradicije. Ovi aspekti su predmet drugih publikacija UN.11 Međutim, s ciljem da se reše pitanja koja stoje na putu međunarodne saradnje u regionu koja su pominjana tokom celog konsultativnog procesa, ove Smernice ipak se bave međunarodnim zakonodavnim okvirom za formalnu i neformalnu saradnju, uključujući i načela i preduslove za pružanje UPP i pripremu zahteva za UPP, uključujući i instrument za pisanje zahteva za UPP koji je pripremila kancelarija UNODC. Uporedo sa ovim Smernicama, alat za pisanje zahteva za UPP, kao deo ovog projekta, takođe je preveden na lokalne jezike i određenim službenim licima biće omogućen pristup korišćenju on-line alata UNODC-a za UPP, a obezbediće se i obuka za njihovo korišćenje. Osim pravnih i zakonodavnih elemenata međunarodne saradnje u slučajevima TLJ i KM, ove Smernice takođe govore ukratko i o mehanizmima i međunarodnom zakonodavnom okviru za neformalnu razmenu kriminalističkih obaveštajnih podataka i informacija, kao i o načinu na koji policija i tužioci iz različitih zemalja mogu da sarađuju, uz posebno pozivanje na razvoj zajedničkih timova za istrage (ZTI). Konkretno, ove Smernice su podeljene u četiri poglavlja: Poglavlje 1: rezimira definicije i postavlja razlike između TLJ i KM i daje pregled međunarodnog pravnog okvira koji se odnosi na ove vrste kriminala, sa posebnim naglaskom na one instrumente koji su na najdirektniji način relevantni za međunarodnu saradnju.

Poglavlje 2: daje uvod u specifična pitanja međunarodne saradnje u vođenju istraga i krivičnom gonjenju slučajeva TLJ i KM. Ovo poglavlje objašnjava značaj takve saradnje; identifikuje ključne oblike saradnje; i daje pregled zakonske osnove za pomenute vrste saradnje. Ovo poglavlje takođe govori o specifičnim okvirima za međunarodnu saradnju u regionu. 1 Neki primeri publikacija UNOCD-a iz ove oblasti: ■ The Association of Southeast Asian Nations (ASEAN) Publication: Trafficking in Persons: Handbook on International Cooperation. ■ The UNODC Toolkit to Combat Trafficking in Persons.

4

Poglavlje 3: razmatra instrument međunarodne saradnje u okviru uzajamne pravne pomoći. Ovo poglavlje započinje davanjem kratkog pregleda samog procesa i zakonskog osnova za UPP i predstavlja međunarodni i regionalni pravni okvir, i to dovodi u vezu sa konkretnim krivičnim delima TLJ i KM. Zatim se navode različita načela i uslovi vezani za pružanje UPP i daju se preporuke o dobrim praksama u realizaciji procesa UPP. Ovo poglavlje na kraju razmatra pitanje pripreme zahteva za pružanje UPP, uz osvrt na korišćenje UNODC-ovog alata za pisanje zahteva za UPP, Poglavlje 4: se bavi zajedničkim istragama i zajedničkim timovima za istrage. Ovo Poglavlje podvlači razlike između zajedničkih (paralelnih ili koordinisanih) istraga, zajedničkih (pasivnih) i zajedničkih (aktivnih) istražnih timova, razmatra međunarodni pravni okvir za sprovođenje pomenutih aktivnosti i sugeriše kako se oni najbolje mogu osnovati u specifičnom zakonodavnom okruženju Zapadnog Balkana.

Smernice takođe sadrže i određeni broj Aneksa, o kojima je govoreno u prethodnom tekstu. 5. Ciljani korisnici Smernica Smernice su osmišljene tako da budu od koristi službenicima krivičnog pravosuđa u zemljama Zapadnog Balkana u sprovođenju istraga i prekograničnom krivičnom gonjenju slučajeva TLJ i KM u regionu. Povećana spremnost i kapacitet za prekograničnu saradnju pomoći će zemljama u regionu da na praktičniji način ispunjavaju svoje obaveze u oblasti saradnje kako je navedeno u međunarodnim, regionalnim i bilateralnim sporazumima, kako i u nacionalnom zakonodavstvu. Nadamo se da će Smernice na taj način biti od koristi u rešavanju problema nekažnjivosti koju počinioci ovih dela sada uživaju. Kao takve, ove Smernice su namenjene službenicima agencija sprovođenja zakona, tužiocima, sudijama, pravnicima u centralnim organima uprave i drugim pravnicima profesionalcima u ovoj oblasti koji će možda biti angažovani u vršenju istrage ili krivičnom gonjenju slučajeva TLJ i/ili KM, ili u obradi ili razmatranju zahteva za pružanje prekogranične pomoći. Iako su namenjene prvenstveno regionu Zapadnog Balkana, Smernice se bave pitanjima koja su relevantna za sve zemlje koje se bave borbom protiv TLJ i KM kroz pružanje delotvornijeg transnacionalnog odgovora krivičnog zakonodavstva na ova pitanja.

5

POGLAVLJE 1: Definicije trgovine ljudima i krijumčarenja migranata i važeći međunarodni / regionalni okvir

1.1. Definicije trgovine ljudima i krijumčarenja migranata Važno je razlikovati trgovinu ljudima (TLJ) od krijumčarenja migranata, i to iz dva razloga:

■ sastavni elementi ova dva dela su različiti; i ■ reagovanje nadležnih organa treba da se razlikuje, zavisno od dela.

1.1.1. Međunarodno priznate definicije Definicije trgovine ljudima (TLJ) i krijumčarenja migranata (KM) date su u Protokolu UN o sprečavanju, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom, (Protokol protiv trgovine ljudima), odnosno u Protokolu UN protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom (Protokol protiv krijumčarenja migranata). Protokol o trgovini ljudima, Član 3(a) "Trgovina ljudima" podrazumeva regrutovanje, transport, prebacivanje, smeštaj ili prijem osoba, pod pretnjom ili upotrebom sile ili ostalih oblika prinude, otmice, zastrašivanja, prevare, zloupotrebe moći ili zloupotrebe stanja ranjivosti osoba, davanje ili primanje novca ili drugih sredstava radi postizanja kontrole nad nekom osobom, sa ciljem eksploatacije. Eksploatacija uključuje, najmanje, eksploataciju prostitucije drugih ili ostale oblike seksualne eksploatacije, prinudnog rada i služenja, ropstva ili ropskog položaja, ili uklanjanja telesnih organa. Protokol o krijumčarenju migranata, Član 3(a) “Krijumčarenje migranata” podrazumeva obezbeđivanje nelegalnog ulaska u državu članicu za neko lice koje nije državljanin i nema u njoj stalno prebivalište, a radi sticanja, direktno ili indirektno, finansijske ili druge materijalne koristi.

Potrebno je, međutim, napomenuti da u praksi nije uvek moguće jasno uspostaviti i očuvati razliku između TLJ i KM. Na primer, mnoga lica koja su predmet trgovine ljudima, kako muškarci tako i žene, svoje putovanje započinju kao krijumčareni migranti – nakon što su sklopili dogovor sa nekim pojedincem ili grupom da im pomogne da obave svoje ilegalno kretanje a za uzvrat dobiju neku finansijsku korist. U klasičnoj situaciji krijumčarenja migranata, odnos između migranta i krijumčara je dobrovoljni, kratkoročni odnos – koji se okončava dolaskom migranta u zemlju odredišta. Međutim, neki krijumčareni migranti su primorani da nastave svoj odnos sa krijumčarem kako bi mogli da otplate visoke troškove transporta. Tek u ovoj kasnoj fazi postaju očite i krajnje namere da se ostvari TLJ (dužničko ropstvo, iznuda, primena sile, prisilni rad, prisilni kriminalitet, prisilna prostitucija).

6

Matrica definicija Trgovina

ljudima (odrasli) Trgovina ljudima (deca)

Krijumčarenje migranata

Starost žrtve: Preko 18 Ispod 18 Irelevantno Mentalni element : Namera Namera Namera Materijalni element:

• Čin • Sredstva • Namera

eksploatacije

• Čin • Namera

eksploatacije

• Čin: Pribavljanje (osiguranje) ilegalnog ulaska

• Namera: ostvarenje finansijske ili druge materijalne koristi

Saglasnost osobe koja je predmet trgovine ili krijumčarenja:

Irelevantno nakon što se osigura način/sredstvo.

Irelevantno. Nije neophodno da se uspostavi način/sredstvo

Postojanje saglasnosti osobe koja je predmet krijumčarenja

Transnacionalni karakter:

Nije neophodno Nije neophodno Neophodno

Uključenost grupe za organizovani kriminal:

Nije neophodno Nije neophodno Nije neophodno

1.1.2. Trgovina ljudima Član 3 Protokola protiv trgovine ljudima pojašnjava da trgovina ljudima ima tri sastavna elementa: (1) čin (šta je urađeno); (2) sredstva (kako je urađeno); i (3) namera eksploatacije (zašto je urađeno). Član 5 dalje zahteva da zemlje obezbede da se vršenje radnji iz člana 3 inkriminiše kroz nacionalno zakonodavstvo. Važno je imati na umu da definicija koja je data u Protokolu protiv trgovine ljudima ima za cilj da osigura određeni nivo konzistentnosti i konsenzusa širom sveta o pojavi trgovine ljudima; nije, međutim, neophodno da nacionalno zakonodavstvo koristi konkretnu terminologiju i formulacije iz Protokola. Umesto toga, neophodno je da nacionalno zakonodavstvo bude usklađeno sa nacionalnim pravnim sistemom i da proizvodi dejstvo koje je u skladu sa značenjem i principima sadržanim u Protokolu protiv trgovine ljudima.

Elementi slučaja trgovine ljudima Protokol protiv trgovine ljudima zahteva da se krivično delo trgovine ljudima definiše kroz kombinaciju tri sastavna elementa a ne preko pojedinačnih elemenata, mada će u nekim slučajevima pojedinačni elementi predstavljati zasebna krivična dela. Na primer, čin otmice ili primene sile bez saglasnosti (napad) će verovatno po nacionalnom krivičnom zakonodavstvu predstavljati zasebno krivično delo.

7

1. Neophodno je da krivično delo sadrži jedan od sledećih elemenata: • regrutovanje; • transport; • prebacivanje; • smeštaj; • ili prijem lica. Verovatno je da će vaši nacionalni pravni sistemi sadržati jasne definicije nekih od gore pomenutih izraza. 2. Krivično delo takođe mora da obuhvata jednu od sledećih radnji: • Primena sile; • Pretnja korišćenja sile; • Iznuda; • Otmica; • Prevara; • Zastrašivanje; • Zloupotreba moći ili zloupotreba stanja ranjivosti; ili • Davanje ili primanje sredstava (koristi) 3. Treći konstitutivni elemenat u slučaju trgovine ljudima je da je dotična osoba počinila

materijalnu radnju (radnje) sa namerom da “eksploatiše” žrtvu (na način kako je to definisano u nacionalnom zakonodavstvu za borbu protiv trgovine ljudima).

• Protokol protiv trgovine ljudima ne definiše eksploataciju, ali daje spisak oblika

eksploatacije, koji nije konačan:

“Eksploatacija uključuje, najmanje, eksploataciju prostitucije drugih ili ostale oblike seksualne eksploatacije, prinudnog rada i služenja, ropstva ili ropskog položaja, služenja. ili uklanjanja telesnih organa.”

I ovde je važno imati na umu da Protokol protiv trgovine ljudima uključuje obavezu inkriminacije trgovine ljudima ali ne postavlja obavezu da domaće zakonodavstvo koristi u pojedinosti istu terminologiju koja je sadržana u definiciji trgovine ljudima. Umesto toga, neophodno je da domaće zakonodavstvo bude konzistentno sa domaćim pravnim okvirom, pod uslovom da sadrži kombinaciju pomenutih elemenata sadržanih u definiciji. Delo trgovine ljudima ne podrazumeva obavezno postojanje eksploatacije. Kako je jasno navedeno u Protokolu protiv trgovine ljudima, nije neophodno da dođe do eksploatacije kao takve. Sve što je neophodno je da je optuženi počinio jednu od sastavnih radnji, za svrhu, ili drugačije rečeno, sa ciljem eksploatacije dotične osobe. Pomenuti mentalni elemenat može da se dokaže na više načina. Treba napomenuti da Protokol protiv trgovine ljudima zahteva da države kriminalizuju trgovinu ljudima kada se sprovodi međunarodno u skladu sa Članom 5(1). To, međutim, ne sprečava države da uspostave i zahteve sa nižim standardima, tj. preko nepažnje, nečinjenja ili nemara, u skladu sa zahtevima domaćeg pravnog sistema.

8

Komponente trgovine ljudima (TLJ) Krivično delo TLJ se sastoji od geografske, strukturne i komercijalne komponente. U slučaju prekogranične trgovine ljudima, geografska i strukturna komponenta mogu se izraziti na sledeći način: • Zemlja porekla (regrutovanje i izvoz); • Zemlja tranzita (transport); • Zemlja odredišta (uvoz i prijem). U okviru ove tri oblasti, komercijalne karakteristike koje su inherentno povezane sa ovom vrstom krivičnog dela znače da su trafikeri prisiljeni da se uključe u jednu ili u nekoliko sledećih aktivnosti • Oglašavanje (kao deo procesa regrutovanja ili eksploatacije) • Iznajmljivanje prostorija (bezbedne kuće, bordeli, radionice, fabrike, itd.) • Transport (lična i putna dokumenta i proces tranzita) • Komunikacije (organizacija regrutovanja i eksploatacije) • Finansijske transakcije (odnose se na sve pomenute aktivnosti) Dokazni materijal može da postoji u bilo kojoj od prvih faza procesa trgovine ljudima a na istražiteljima je da nađu načina da maksimalno iskoriste sve mogućnosti pribavljanja dokaza i time obezbede spašavanje žrtava i hapšenje i krivično gonjenje trafikera kao i konfiskaciju imovine stečene kriminalom.

Napomena: svi ovi procesi mogu se svakako dešavati i u okviru samo jedne države ili

lokaliteta.

• Oglašavanje • Izajmljivanje prostorija • Transport • Komunikacije • Finanskijske transakcije

Komercijalne komponente

Zemlja porekla Zemlja tranzita

Zemlja odredišta

Geografske komponente

Trgovna ljudima (TLJ)

Strukturalne komponente

9

1.1.3. Krijumčarenje migranata Član 3 Protokola o borbi protiv krijumčarenja migranata navodi da se krijumčarenje migranata sastoji od sledećih elemenata: • obezbeđenje ilegalnog ulaska za drugo lice; • u drugu zemlju; • radi sticanja finansijske ili materijalne koristi.

Član 3(b) dalje definiše “ilegalan ulazak” kao prelaženje (međunarodnih) granica bez poštovanja neophodnih zahteva za legalni ulazak u zemlju primaoca. Član 6 Protokola protiv krijumčarenja migranata zahteva, između ostalog, inkriminisanje dela krijumčarenja migranata.

1.1.4. Ključne razlike između trgovine ljudima (TLJ) i krijumčarenja migranata U praksi se na prvi pogled može učiniti da je teško postaviti razliku između ova dva krivična dela. U mnogim slučajevima, žrtve trgovine ljudima mogu najpre da budu krijumčareni migranti. Zato je, kod istrage slučajeva TLJ, ponekad potrebno osloniti se na mere borbe protiv krijumčarenja. Međutim, neophodno je da lica koja se bave istragom slučajeva krijumčarenja budu upoznata sa krivičnim delom trgovine ljudima, jer ukoliko slučaj trgovine ljudima tretiramo kao slučaj krijumčarenja migranata to može da ima ozbiljne negativne posledice po žrtvu. Potpunije definicije oba dela i detaljnije razmatranje razlika među njima mogu se naći u Poglavlju 1 Priručnika za obuku istražitelja u trgovini ljudima, koji je izrađen maja 2008. godine u okviru Faze I ovog projekta. Pomenuti Priručnik je preveden na srpski, makedonski, i albanski (kao i na engleski) jezik.

1.2. Pregled relevantnog međunarodnog pravnog okvira vezanog za trgovinu ljudima

U ovom delu se daje kratak pregled međunarodnog pravnog okvira vezanog za TLJ i KM.

1.2.1. Međunarodni ugovori

Ugovor je sporazum, skoro po pravilu sporazum između dve ili više zemalja, koji stvara obavezujuće obaveze u međunarodnom pravu. Ugovori mogu da budu univerzalni (otvoreni za pristupanje svih država koje žele da pristupe) ili ograničeni na određenu manju grupu od dve ili više država. Ugovori se javljaju pod različitim nazivima, kao što su ‘konvencija’, ‘sporazum’ ili ‘protokol’. Obaveze koje se postavljaju ugovorom su obaveze zasnovane na saglasnosti. Države su obavezane jer se slažu da se obavežu. Države koje su se saglasile da budu obavezane nekim ugovorom označavaju se kao ‘države potpisnice’ dotičnog ugovora. Kada postane država potpisnica, država preuzima obavezujuće obaveze po međunarodnom pravu. U slučaju većine ugovora vezanih za TLJ ili KM to znači da države potpisnice preuzimaju obavezu da osiguraju da njihovo nacionalno zakonodavstvo, politika i praksa budu u skladu sa zahtevima ugovora i da su usklađeni sa standardima ugovora.

10

Zavisno od izvora, ove obaveze mogu se izvršavati pred međunarodnim sudovima i tribunalima koji poseduju odgovarajuću jurisdikciju, kao što je Međunarodni sud pravde, Međunarodni krivični sud, ili Evropski sud za ljudska prava. Da li odluke mogu da se izvršavaju pred domaćim sudovima je odvojeno pitanje, koje se utvrđuje domaćim zakonima. U nekim zemljama, neophodno je usvojiti poseban zakon za inkorporisanje ugovora u domaće zakonodavstvo, dok u drugim ustav definiše da ugovori automatski dobijaju status domaćih zakona.

Najveći broj međunarodnih ugovora (koji uključuju veći broj zemalja) sklapa se pod pokroviteljstvom međunarodnih organizacija kao što su Ujedinjene nacije (UN), ili regionalnih organizacija kao što je Savet Evrope (CoE) ili Evropska unija (EU) ili na primer Asocijacija država JI Azije (ASEAN). Bilateralni ugovori ili ugovori koji se sklapaju između manje grupe država u principu se dogovaraju preko relevantnih ministara spoljnih poslova bez uključivanja neke spoljne agencije koja vodi proces, kakva bi bila UN.

1.2.2. Međunarodni ugovori o transnacionalnom organizovanom kriminalu, TLJ i KM Tri glavna međunarodna ugovora koja su na direktan način relevantna za TLJ i KM u širem kontekstu organizovanog kriminala su Konvencija Ujedinjenih nacija protiv organizovanog kriminala (UNTOC), Protokol UN protiv trgovine ljudima i Protokol UN protiv krijumčarenja migranata, koji su sklopljeni u decembru 2000. godine. Najvažnije odredbe ovih ugovora detaljnije su predstavljene u daljem tekstu. Treba primetiti i da se u daljim poglavljima daju dodatne informacije o aspektima međunarodne pravne saradnje po ovim instrumentima.

1.2.3. Konvencija Ujedinjenih nacija protiv organizovanog kriminala (UNTOC) Ova Konvencija predstavlja centralni instrument u paketu ugovora koji su sklopljeni sa ciljem suzbijanja transnacionalnog organizovanog kriminala. Pojedinačni Protokoli uz Konvenciju UNTOC konkretno se bave pitanjima trgovine ljudima, krijumčarenja migranata i nezakonite trgovine malokalibarskim oružjem. Odredbe Konvencije primenjuju se na sva tri navedena krivična dela. Cilj Konvencija UNTOC je da promoviše saradnju među državama radi delotvornije borbe protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Konvencija UNTOC pokušava da eliminiše ‘bezbedna utočišta’ u kojima je moguće obavljati aktivnosti organizovanog kriminala ili prikrivanja dokaza o profitu kroz promovisanje usvajanja osnovnih minimalnih mera.

Za primenu Konvencije UNTOC postoje dva glavna preduslova. Prvo, dotično delo mora da bude “ozbiljno” i da poseduje neki transnacionalni aspekt. Drugo, takvo delo mora da podrazumeva uključenost neke organizovane kriminalne grupe. Oba ova elementa su definisana veoma široko. ‘Ozbiljno krivično delo’ se definiše na način koji uključuje sva značajna krivična dela. Usled toga, države potpisnice Konvencije su u mogućnosti da koriste Konvenciju za rešavanje širokog spektra savremenih krivičnih delatnosti, uključujući TLJ i KM. To je od posebnog značaja u svetlu činjenice da neka država može da postane država potpisnica Konvencije bez obaveze da ratifikuje bilo koji ili sve Protokole kao i činjenice da ratifikacija Konvencije obavezno mora da prethodi ratifikaciji bilo kog protokola.

Osnovna obaveza po Konvenciji odnosi se na kriminalizaciju nekog određenog ponašanja. Od država potpisnica se zahteva da kriminalizuju:

■ Učešće u organizovanoj kriminalnoj grupi; ■ Pranje novca/sredstava koji potiču od kriminalne aktivnosti; ■ Korupciju u javnom sektoru; i ■ Ometanje pravde.

Za navedena krivična dela predviđene su i odgovarajuće sankcije.

11

Jedna od glavnih prepreka delotvornoj akciji protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, uključujući TLJ, do sada je bila nedovoljna komunikacija i saradnja između nacionalnih agencija kriminalističkog pravosuđa. Konvencija UNTOC daje čitav niz mera koje države potpisnice treba da usvoje kako bi unapredile delotvornu saradnju između agencija sprovođenja zakona. Praktična primena ovih odredbi će se verovatno unaprediti uključivanjem detaljnog zakonskog okvira u oblasti UPP u oblasti istraga, krivičnog gonjenja i sudskog procesuiranja po osnovu navedenih krivičnih dela.

Države potpisnice mogu da koriste Konvenciju kako bi zahtevale pružanje UPP za različite svrhe, uključujući i:

■ Prikupljanje dokaza; ■ Delotvorno uručivanje sudskih dokumenata; ■ Sprovođenje pretresa; ■ Identifikaciju sredstava koja proističu iz kriminala; ■ Dostavljanje informacija i dokumentacije.

Države potpisnice se takođe podstiču da:

■ Uspostave zajednička istražna tela; ■ Postignu formalne sporazume o korišćenju specijalnih tehnika istrage; ■ Razmotre transfer sredstava koja proističu iz kriminala; ■ Razmotre transfer osuđenih lica; ■ Olakšaju procedure ekstradicije za relevantna krivična dela; ■ Unaprede i, kada je to potrebno, uspostave kanale komunikacije koji će olakšati sigurnu i brzi razmenu informacija.

1.2.4. Protokol UN protiv trgovine ljudima

Protokol Ujedinjenih nacija o sprečavanju, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom, koja predstavlja prilog uz Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala predstavlja najvažniji međunarodni dokument u oblasti trgovine ljudima. Ovaj Protokol je stupio na snagu 2003. godine, a na dan 1, januara 2009. godine, imao je 124 države potpisnice. Protokol zahteva od država potpisnica da inkriminišu trgovinu ljudima na način kako je u pomenutom dokumentu definisana, kao i druga s tim povezana dela.

Svrha protokola je:

■ Sprečavanje i borba protiv trgovine ljudima, uz poseban naglasak na žene i decu; ■ Pružanje pomoći žrtvama takve trgovine, uz puno poštovanje njihovih ljudskih prava; i ■ Promovisanje saradnje među državama članicama Konvencije u ostvarenju postavljenih ciljeva.

Glavne obaveze država potpisnica Protokola su sledeće:

■ Da inkriminišu ‘trgovinu ljudima’ na način kako je ona definisana u Protokolu i da uvedu kazne koje uzimaju u obzir ozbiljnost počinjenog dela.

■ Da zaštite, u meri u kojoj to domaće zakonodavstvo omogućava, privatnost žrtava trgovine ljudima i da razmotre mogućnost pružanja određenog broja socijalnih usluga koje omogućavaju njihov oporavak od traume uzrokovane preživljenim iskustvom.

■ Da osiguraju da pravni sistem sadrži mere koje žrtvama trgovine ljudima nude mogućnost da ostvare naknadu.

■ Da osnaže takvu zaštitu granica koja je neophodna za sprečavanje trgovine ljudima, bez obzira na druge međunarodne obaveze koje se tiču omogućavanja slobodnog kretanja ljudi.

■ Da osiguraju integritet nacionalnih ličnih i putnih isprava i da blagovremeno reaguju na zahteve za verifikaciju istih.

12

■ Da, po potrebi, jačaju saradnju sa drugim državama članicama u razmeni informacija koje se tiču identiteta, krivotvorenja dokumenata, kao i načina i metoda koje trafikeri koriste. Takođe se zahteva i obuka i/ili jačanje obuke za službena lica u prepoznavanju i sprečavanju trgovine ljudima, uključujući i obuku koja ima za cilj podizanje svesti o ljudskim pravima.

■ Da razmotre mogućnost da žrtvama omoguće ostanak na svojoj teritoriji, privremeno ili trajno, uzimajući u obzir humanitarne faktore i saosećajnost.

■ Da prihvate povraćaj žrtava trgovine ljudima koje su njihovi državljani ili koje imaju stalni boravak na njihovoj teritoriji u momentu ulaska u zemlju prijema. Kod povraćaja žrtve, neophodno je obratiti potrebnu pažnju na njenu sigurnost i, po mogućnosti, obezbediti da povratak bude dobrovoljan.

1.2.5. Protokol UN protiv krijumčarenja migranata

Svrha Protokola Ujedinjenih nacija protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, uz Konvenciju Ujedinjenih nacija za borbu protiv transnacionalnog organizovanog kriminala je:

■ Sprečavanje i borba protiv krijumčarenja migranata, kao i promovisanje saradnje među državama članicama radi ostvarenja tog cilja.

Osnovne obaveze država potpisnica protokola su sledeće:

■ Inkriminisanje ‘krijumčarenja migranata’, korišćenja falsifikovanih ličnih i putnih isprava (za svrhu krijumčarenja migranata) i omogućavanje krijumčarenim migrantima da legalno ostanu u nekoj zemlji – uz istovremeno prepoznavanje da migracija sama po sebi nije krivično delo.

■ Unapređenje međunarodne saradnje za sprečavanje krijumčarenja migranata i traganje za krijumčarima i njihovo krivično gonjenje.

■ Usvajanje takvog zakonodavstva i ostalih mera koje su potrebne da se omogući strožije kažnjavanje u slučajevima kada aktivnosti krijumčarenja dovode u opasnost ili mogu da dovedu u opasnost živote ili bezbednost dotičnih migranata; ili kada podrazumevaju nehumani ili ponižavajući tretman, uključujući eksploataciju, takvih migranata.

■ Da između sebe razmenjuju, u skladu sa svojim domaćim pravnim i administrativnim sistemom, relevantne informacije vezane za rute, modus operandi i identitet organizovanih kriminalnih bandi koje su uključene u krijumčarenje migranata, kao i zakonodavna iskustva i prakse i naučna i stručna iskustva, i da krivično gone počinioce;

■ Da jačaju takvu kontrolu granica koja je neophodna za sprečavanje i detekciju krijumčarenja migranata, bez obzira na međunarodne obaveze koje se tiču slobodnog kretanja ljudi.

1.2.6. Odnos između Konvencije UNTOC i Protokola UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata U daljem tekstu se navode glavna načela koja se primenjuju na odnos između Konvencije UNTOC i pratećih Protokola UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata:

■ Obzirom da nije bila namera da protokoli predstavljaju nezavisne ugovore, države potpisnice su obavezne da najpre usvoje Konvenciju UNTOC a tek onda mogu da ratifikuju jedan ili sve prateće Protokole.

■ Protokoli UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata tumače se skupa sa Konvencijom UNTOC. Prilikom tumačenja Protokola, neophodno je uzeti u obzir njihovu utvrđenu svrhu, što može dovesti do izmene značenja Konvencije UNTOC.

■ Odredbe Konvencije UNTOC shodno se primenjuju i na Protokole. To znači da pri primeni Konvencije na Protokole, izmene u tumačenju ili primeni mogu da se unose jedino kada je to neophodno i u meri u kojoj je neophodno.

13

Krivična dela definisana Protokolima tretiraće se kao krivična dela uspostavljena Konvencijom UNTOC. To znači da kada neka država ratifikuje bilo koji od pomenutih Protokola, njene obaveze po tom instrumentu u vezi sa TLJ ili KM bivaju zamenjene generalnim obavezama koje se navode u Konvenciji. Na primer, ratifikacija nekog Protokola uzrokovaće takođe da je država obavezna da odredbe Konvencije koje se odnose na UPP, ekstradiciju, zaštitu svedoka i pranje novca primenjuje i na krivična dela TLJ ili KM.

1.2.7. Regionalni specifični sporazumi u oblasti TLJ / KM

Međunarodni pravni okvir u oblasti TLJ obuhvata specijalističke sporazume koje su sklopile grupe država. Jedan takav značajan primer je Konvencija Saveta Evrope o akciji protiv trgovine ljudima iz 2005. godine (Evropska konvencija o trgovini ljudima) koja je stupila na snagu februara 2008. godine. Ova Konvencija ima potencijal da obaveže više od četrdeset zemalja Zapadne, Centralne i Istočne Evrope na mnogo višem nivou obaveznosti u pogledu zaštite žrtava nego što se zahteva Protokolom UN o trgovini ljudima. Sve zemlje učesnice ovog Projekta su pristupile Konvenciji - Albanija, Bosna i Hercegovina (BiH), Hrvatska, Crna Gora 2008. godine a Srbija i Makedonija 2009. godine.

Ne postoji neki specifičan regionalni sporazum koji se tiče krijumčarenja migranata. Međutim, Konvencija o policijskoj saradnji u JI Evropi (PCC) pokriva sve aspekte međunarodne saradnje između agencija sprovođenja zakona u vezi sa svim oblicima kriminala – uključujući i TLJ i KM. Konvencija o policijskoj saradnji ratifikovana je od strane svih država učesnica projekta, sa izuzetkom hrvatske, a potpisale su je i Bugarska, Moldavije i Rumunija, i ova Konvencija je u različitim fazama implementacije u pojedinačnim državama. Konvencija obavezuje potpisnice da jačaju međusobnu saradnju u borbi protiv pretnji javnoj bezbednosti i/ili javnom redu kao i u pogledu sprečavanja, detekcije i sprovođenja policijskih istraga krivičnih dela.

Iako regionalni sporazumi uvode obaveze samo zemljama potpisnicama, one istovremeno i drugim državama ukazuju na korisne informacije o razvoju standarda u ovoj oblasti. Takvi sporazumi takođe mogu da doprinesu kreiranju običajnog međunarodnog prava u nekoj specifičnoj oblasti ili pitanju.

1.2.8. Međunarodni ugovori o ljudskim pravima

Međunarodni ugovori u oblasti ljudskih prava predstavljaju bitan deo zakonskog okvira koji se tiče TLJ. Dva među najbitnijim međunarodnim ugovora o ljudskim pravima sadrže specifično pozivanje na TLJ i s tim povezanu eksploataciju:

■ Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW): Član 6 izričito zabranjuje trgovinu i eksploataciju u obliku prostitucije žena.

■ Konvencija o pravima deteta (CRC): zabranjuje trgovinu decom kao i seksualnu eksploataciju dece i eksploatatorski rad. Ova Konvencija takođe sadrži bitne instrumente zaštite dece koja su predmet trgovine.

Ostali sporazumi o ljudskim pravima2 zabranjuju određena ponašanja ili prakse koji su povezani sa 2 Ovde su neki primeri međunarodnih sporazuma u oblasti ljudskih prava: ■ Međunarodna konvencija o građanskim i političkim pravima (ICCPR). ■ Međunarodna konvencija o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (ICESCR). ■ Konvencija o eliminaciji rasne diskriminacije (CERD). ■ Konvencija protiv torture i drugih oblika svirepog, nehumanog i ponižavajućeg tretmana i kažnjavanja (Konvencija protiv torture). ■ Međunarodna konvencija o zaštiti prava radnika migranata i članova njihovih porodica (Konvencija o radnicima migrantima).

14

TLJ uključujući: etničku, rasnu ili polnu diskriminaciju; ropstvo; prisilni rad i služinstvo; seksualnu eksploataciju dece; prisilni brak; torturu i nehuman tretman i kažnjavanje; i proizvoljno zadržavanje.

Međunarodni ugovori u oblasti ljudskih prava takođe identifikuju i štite određena prava koja su bitna u kontekstu TLJ, kao na primer: pravo na posedovanje i nasleđivanje imovine; pravo na obrazovanje; pravo na mogućnost da se zarađuje za život kroz slobodno izabran i prihvaćen posao, i pravo na pravnu zaštitu. Pravo na pravedno suđenje leži u središtu ljudskih prava i posebno je značajno u kontekstu međunarodne saradnje, uključujući UPP i ekstradiciju.

Iako se međunarodni sporazumi u oblasti ljudskih prava u manjoj meri pozivaju na pitanja krijumčarenja migranata, neka od gore pomenutih prava su takođe relevantna i kod krivičnog dela KM i činjenica je da u toku procesa krijumčarenja migranata može da dođe do kršenja ljudskih prava migranata, kao i da znatan broj krijumčarenih migranata izgubi život usled delovanja krijumčara koji pokušavaju da ostvare profit. Jedna potencijalna kategorija krijumčarenih radnika migranata na koja prava se posebno pozivaju međunarodni sporazumi su izbeglice, a najvažnija odredba takve vrste je sledeća: Konvencija Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica iz 1951. godine: Član 31 navodi sledeće ‘Države potpisnice neće uvoditi kazne po osnovu njihovog nelegalnog ulaska ili boravka za izbeglice koje dolaze direktno iz teritorija gde su njihov život i sloboda ugroženi u smislu Člana 1, kao i protiv izbeglica koje ulaze ili su prisutne na njihovoj teritoriji bez ovlašćenja, pod uslovom da se ova lica bez odlaganja jave nadležnim organima i prezentuju dobar razlog za svoj nelegalan ulazak i prisustvo u zemlji’

1.2.9. Krivični zakoni / sporazumi o kontroli kriminala

Tokom protekle decenije usvojen je određen broj međunarodnih sporazuma koji se bave krivičnim stvarima (kako generalno tako i specifično u vezi sa pojedinačnom krivičnom odgovornošću). Među njima, instrumenti koji su najrelevantniji za pitanja TLJ i KM su ranije pomenuti protokoli uz Konvenciju UNTOC.

Na bilateralnom i regionalnom nivou razvijena je jedna složena mreža krivičnih zakona / instrumenata za kontrolu kriminala radi bavljenja specifičnim pitanjima kao što su pitanja UPP i ekstradicije, i o njima će biti reči u narednim poglavljima.

1.2.10. Instrumenti izvan pomenutih ugovora

Nisu svi međunarodni instrumenti koji su relevantni za TLJ ili KM (niti pak za pitanja međunarodne saradnje) zakonski izvršivi. Bilateralne ili multilateralne deklaracije, kodeksi, memorandumi o razumevanju, ‘sporazumi’ i rezolucije Ujedinjenih nacija su važni izvori usmeravanja kod formulisanja strateških koordinisanih akcija protiv počinilaca ovakvih krivičnih dela. Obzirom da predstavljaju ‘meko zakonodavstvo’ ovi instrumenti takođe mogu da budu od pomoći u razradi novih pravnih normi i standarda.

U oblasti TLJ, najbitniji međunarodni instrument koji nema svojstvo zakona su Preporučena načela Ujedinjenih nacija iz 2002. godine i Smernice o ljudskim prvima i trgovini ljudima (Načela o trgovini ljudima i Smernice). Mnogi aspekti Načela o trgovini ljudima i Smernica se zasnivaju na međunarodnom pravu iz ugovora. Međutim, neki delovi ovih dokumenata idu i nešto dalje: koriste prihvaćene međunarodne pravne standarde za izradu konkretnih i detaljnih smernica državama u oblastima kao

15

što su izrada zakonodavstva, reakcija krivičnog pravosuđa, zadržavanje žrtava, i zaštita i podrška žrtvama. Nedavno je Fond za decu Ujedinjenih nacija publikovao jedan set smernica pod naslovom Smernice za zaštitu dece žrtava trgovine (UNICEF Smernice) kao dodatne smernice po specifičnom pitanju dece žrtava trgovine ljudima.

Na regionalnom nivou došlo je takođe do stvaranja bitnih kvazi-pravnih i ne-zakonskih instrumenata. Kao što je slučaj i kod njihovih ekvivalenata na međunarodnom planu, ovi instrumenti često podvlače i proširuju postojeće pravne principe i nekada idu korak dalje od onoga što je među državama formalno dogovoreno. U ovom drugom slučaju, međutim, takvi instrumenti mogu da pomognu da se proceni pravac u kome se kreće međunarodno pravo u pogledu nekog konkretnog pitanja.

16

POGLAVLJE 2: Pregled pitanja relevantnih za međunarodnu saradnju u istragama i krivičnom gonjenju za dela trgovine ljudima i krijumčarenja migranata

2.1. Značaj međunarodne saradnje

Moguće je da se svi elementi krivičnog dela TLJ odigraju unutar nacionalnih granica jedne zemlje i da se počinioci, žrtve i dokazi nalaze u istoj zemlji. Međutim, slučajevi trgovine ljudima su po pravilu nešto složeniji od ovakve situacije. Navodni počinioci, žrtve, i dokazi mogu da budu locirani u dve ili više država, što može da dovede do krivične istrage i krivičnog gonjenja u više jurisdikcija. Po svojoj prirodi, krijumčarenje migranata je uvek transnacionalni kriminal. Transnacionalna priroda ovih kriminalnih pojava stoga pruža priliku za različite oblike međunarodne saradnje, kao što je direktna policijska saradnja, kao i formalniji instrumenti poput UPP ili ekstradicije, koji su od vitalnog značaja za transnacionalne istrage, krivično gonjenje i osuđivanje.

Značaj međunarodne saradnje je prepoznat na međunarodnom nivou (kao i na regionalnom nivou, uključujući i JI Evropu). Ovde navodimo neke primere koji to potvrđuju:

■ Međunarodna saradnja radi sprečavanja i borbe protiv transnacionalnog organizovanog kriminala predstavlja prvenstveni cilj Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala.

■ Jedan od osnovnih ciljeva Protokola Ujedinjenih nacija za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima, posebno ženama i decom, koji je prilog Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala je promovisanje međunarodne saradnje radi sprečavanja, suzbijanja i kažnjavanja trgovine ljudima.

■ Izrečeni cilj Protokola protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom koji je prilog Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala je prevencija i borba protiv krijumčarenja migranata, kao i unapređenje saradnje među državama članicama u tu svrhu, uz istovremeno poštovanje prava krijumčarenih migranata. U sastavu Konvencije je i deklaracija koja navodi da delotvorna akcija na sprečavanju i borbi protiv krijumčarenja migranata ..... zahteva sveobuhvatan pristup na međunarodnom nivou, razmenu informacija i druge odgovarajuće mere.

■ I drugi ključni međunarodni instrumenti, uključujući Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv korupcije (UNCAC), naglašavaju presudan značaj međunarodne saradnje kao kritično važno sredstvo u eliminaciji „bezbednih utočišta“ za kriminalce.

■ Evropska konvencija o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima i ekstradiciji, sa pripadajućim protokolima, obavezuje zemlje potpisnice da usvoje usklađene zakone u oblasti UPP i ekstradicije.

■ Konvencija o policijskoj saradnji u JI Evropi navodi da će države potpisnice raditi na jačanju saradnje između država potpisnica u pogledu borbe protiv pretnji javnoj bezbednosti i/ili redu u smislu prevencije, detekcije i policijskih istraga u krivičnim stvarima.

Sve zemlje Zapadnog Balkana su potpisale i ratifikovale pomenute sporazume, sa izuzetkom Hrvatske, koja nije potpisala (u vreme publikovanja) Konvenciju o policijskoj saradnji u JI Evropi.

17

2.2. Pitanje nadležnosti u slučajevima TLJ i KM

Pravila koja se tiču vršenja krivične jurisdikcije predstavljaju važan aspekt međunarodne saradnje. Ta pravila utvrđuju okolnosti pod kojima neka država može, ili je obavezna, da izjavi svoju krivičnu nadležnost u odnosu na konkretnu situaciju. Primena ovih pravila na slučajeve TLJ i KM može da bude komplikovanija nego u slučaju brojnih drugih krivičnih dela usled činjenice da ova dela podrazumevaju vršenje više krivičnih dela u dve ili više država što znači da navodni počinioci ili žrtve nisu državljani jedne iste države.

Međunarodna pravna pravila o pitanju jurisdikcije u slučajevima TLJ i KM postavljena su u glavnim međunarodnim i regionalnim ugovorima. Njihov je cilj da smanje ili eliminišu „bezbedna utočišta“ u pogledu jurisdikcije za trafikere tako što će obezbediti da svaki deo krivičnog dela može da bude kažnjen gde god da se desio. Sledeća briga je da se osiguraju delotvorni mehanizmi koordinacije u slučajevima kada više od jedne države može da ima osnov za uspostavljanje jurisdikcije. Glavna pravila koja proističu iz osnovnih međunarodnih sporazuma o TLJ i KM su sledeća:

■ Država je obavezna da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je delo počinjeno na teritoriji te države ili na plovilu koje plovi pod njenom zastavom ili u vazduhoplovu koji je registrovan po njenim zakonima (načelo teritorijalnosti).

■ Država može da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je delo počinjeno izvan teritorijalne jurisdikcije dotične države protiv nekog njenog državljanina (načelo pasivne legitimacije).

■ Država može da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je delo počinjeno izvan teritorijalne jurisdikcije dotične države od strane nekog njenog državljanina (načelo nacionalnosti).

■ Država može da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je delo počinjeno izvan teritorijalne jurisdikcije dotične države ali je povezano sa ozbiljnim kriminalom i pranjem novca koje je nameravano da se izvrši na teritoriji dotične države.

■ Država može da uspostavi jurisdikciju nad delima TLJ i KM kada je počinilac prisutan na

teritoriji dotične države a država ne izvrši ekstradiciju počinioca po osnovu nacionalnosti (načelo: ‘ekstradicija ili krivično gonjenje’).

Obzirom na transnacionalnu prirodu pojava TLJ i KM, moguće je da će više od jedne države biti u poziciji da ustanovi jurisdikciju nad konkretnim delom trgovine ljudima. Od samog početka, konsultacije i saradnja su od velikog značaja radi postizanja koordinisane aktivnosti i, posebno, radi utvrđivanja najpodesnije jurisdikcije u okviru koje će se delo krivično goniti. U nekim slučajevima, najdelotvornije je da jedna država krivično goni sve počinioce, a da u tome ima podršku i pomoć od drugih uključenih država. U nekim drugim slučajevima je poželjnije da jedna država krivično goni određene počinioce, a da jedna ili više preostalih država krivično gone ostale počinioce. U obzir treba uzeti pitanja kao što su državljanstvo, lokacija svedoka; važeći zakonski okvir; raspoloživost resursa; i lokacija počinioca u vreme hapšenja. Konvencija UNTOC navodi da u slučajevima kada ima više jurisdikcija, države potpisnice treba da razmotre prenos slučaja na najpodesnije mesto ‘u interesu odgovarajućeg vršenja pravde’ i ‘sa ciljem da se koncentriše optužba“.

18

2.3. Oblici međunarodne saradnje relevantni za slučajeve TLJ i KM

Postoje različiti vidovi međunarodne saradnje. To uključuje neformalne procese kao što su direktna policijska saradnja, i formalni procesi kao što su UPP i ekstradicija. Ove Smernice su usmerene prvenstveno na određene aspekte međunarodne saradnje, kako je gore navedeno, kao i na relevantnost ovih aspekata za slučajeve TLJ i KM, kako je u daljem tekstu sumarno navedeno. Sveobuhvatniji opis i analiza UPP dat je u Poglavlju 3.

2.3.1. Neformalna saradnja uključujući direktnu policijsku saradnju

Termin ‘neformalna saradnja’ kada se koristi u ovom kontekstu, odnosi se na razmenu informacija koja se odvija direktno između agencija za sprovođenje zakona i regulatornih agencija sa njihovim inostranim kolegama. Ova vrsta saradnje nekada se pominje i kao direktna policijska ili agencijska pomoć.

Neformalna saradnja je zaseban instrument međunarodne saradnje u borbi protiv kriminala, manje vezana pravilima, i koja postoji izvan formalnog režima UPP. Normalna saradnja omogućava agencijama za sprovođenje zakona i regulatornim agencijama (kao što su organi nadležni za poreze i javne prihode; regulatorna tela za kompanije i finansijske usluge) da direktno razmenjuju informacije i obaveštajne podatke sa istim takvim telima u inostranstvu bez potrebe da dostavljaju formalni zahtev za UPP. U tom smislu, neformalna saradnja dopunjuje režime UPP. Ovakvi oblici međunarodne saradnje mogu se koristiti pre zvaničnog pokretanja istrage i pre pokretanja sudskog procesa, na primer za sprovođenje mera praćenja, uzimanje dobrovoljnih izjava svedoka ili provere obaveštajnih baza podataka. U situacijama kada nisu potrebne mere prisile, obično je brže, ekonomičnije i lakše pribaviti informacije ili obaveštajne podatke na bazi neformalne saradnje nego putem formalnih kanala UPP.

Razni međunarodni i regionalni instrumenti omogućavaju ‘neformalnu saradnju’ i razmenu informacija između agencija bez formalnih ‘zamolnica’ u slučajevima TLJ i KM.

Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala navodi, između ostalog:

Konvencija UNTOC, Član 27 (Saradnja između agencija za sprovođenje zakona) 1. Države članice će tesno međusobno sarađivati, u skladu sa svojim domaćim pravnim i administrativnim sistemima, da bi poboljšale delotvornost organa unutrašnjih poslova u borbi protiv krivičnih dela obuhvaćenih ovom Konvencijom. Svaka država članica će naročito usvojiti efikasne mere: a) za unapređenje, i tamo gde je neophodno, uspostavljanje puteva za komunikaciju između nadležnih organa, agencija i službi da bi olakšala sigurnu i brzu razmenu informacija koje se odnose na sve aspekte krivičnih dela obuhvaćenih ovom Konvencijom, uključujući, ako države potpisnice koje su u pitanju procene da je to celishodno, veze sa drugim kriminalnim aktivnostima; b) za saradnju sa drugim državama potpisnicama u sprovođenju istraga u vezi sa krivičnim delima obuhvaćenim ovom konvencijom, koja se donosi na: (i) identitet, mesto gde se trenutno nalaze i aktivnosti lica osumnjičenih da su umešana u takva krivična dela ili lokaciju drugih lica s tim u vezi; (ii) kretanje dobiti od kriminala ili imovine stečene izvršenjem takvih krivičnih dela; …………………….. 2. U cilju primene ove Konvencije, države potpisnice će razmotriti potrebu zaključivanja bilateralnih ili multilateralnih sporazuma ili aranžmana o direktnoj saradnji između svojih organa

19

unutrašnjih poslova, a u slučajevima kada takvi sporazumi ili aranžmani već postoje, potrebu njihove izmene i dopune. U odsustvu takvih sporazuma ili aranžmana između dotičnih država potpisnica, potpisnice mogu da smatraju ovu Konvenciju kao osnovu za međunarodnu saradnju organa unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim delima obuhvaćenim ovom konvencijom. Kad god je to celishodno, države potpisnice u punoj meri koriste sporazume ili aranžmane, uključujući međunarodne ili regionalne organizacije, za unapređenje saradnje između njihovih organa unutrašnjih poslova.

Protokol UN protiv trgovine ljudima navodi, između ostalog:

Protokol UN protiv trgovine ljudima, Član 10 (Razmena informacija i obuka) 1. Organi zaduženi za primenu zakona, za poslove imigracije i drugi relevantni organi država potpisnica će, po potrebi, međusobno sarađivati putem razmene informacija, u skladu sa njihovim domaćim zakonskim propisima, da bi na taj način mogli da utvrde: a) da li su pojedinci koji prelaze ili koji pokušavaju da pređu međunarodnu granicu sa putnim ispravama koje pripadaju drugim licima, ili su bez putnih isprava, počinioci ili žrtve nelegalne trgovine ljudima; b) vrste putnih isprava koje su pojedinci koristili ili pokušali da koriste da bi prešli međunarodnu granicu radi obavljanja nelegalne trgovine ljudima, i c) sredstva i metode koje koriste grupe za organizovani kriminal radi obavljanja nelegalne trgovine ljudima, uključujući regrutovanje i transport žrtava, rute i veze između pojedinaca i grupa koje su angažovane u takvoj trgovini ljudima, i moguće mere za njihovo otkrivanje.

Protokol UN protiv krijumčarenja migranata navodi, između ostalog: Protokol UN protiv krijumčarenja migranata, Član 10 (Informacije) 1. Bez štete po Član 27 i 28 Konvencije, države potpisnice, naročito one sa zajedničkim granicama ili one koje su locirane na putevima na kojima se vrši krijumčarenje migranata, će u cilju postizanja ciljeva ovog Protokola, međusobno razmenjivati, u skladu sa svojim domaćim pravnim u administrativnim sistemom, relevantne informacije o pitanjima kao što su ………………….. b) identitet i metoda organizacija ili grupa za organizovani kriminal za koje se zna ili sumnja da su angažovane u radnjama navedenim u Članu 6 ovog Protokola; c) tačke ukrcavanja i odredišta, kao i rute, prevoznike i sredstva prevoza, za koje se zna ili sumnja da se koriste od strane neke grupe za organizovani kriminal koja sa bavi radnjama iznetim u Članu 6 ovog Protokola. Drugi dodatni Protokol uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima navodi, između ostalog: ECMA, 2. dodatni Protokol, Član 11 (Spontane informacije) 1. Bez štete po sopstvene istrage ili postupke, nadležni organi neke države potpisnice mogu, bez prethodnog dostavljanja zahteva, dostaviti nadležnim organima druge države potpisnice informacije koje su pribavljene u okviru njihovih istraga, kada smatraju da će obelodanjivanje takvih informacija moći da bude od koristi državi primaocu u započinjanju ili sprovođenju istraga ili postupaka, ili da će to dovesti do zahteva te države po Konvenciji i njenim Protokolima.

20

Konvencija o policijskoj saradnji JI Evrope navodi, između ostalog:

Konvencija o policijskoj saradnji u JIE (PCC SEE) Član 5.1(a) Obim razmene informacija 1. U toku saradnje čiji je cilj sprečavanje, otkrivanje ili istraga krivičnih dela, posebno dela organizovanog kriminala, organi unutrašnjih poslova država potpisnica će, na zahtev, razmenjivati sledeće informacije: a) o ličnim podacima lica uključenih u organizovani kriminal, obaveštajne podatke o vezama između osumnjičenih lica ili lica za koje postoji sumnja kao i između osumnjičenih grupa ili grupa za koje postoji takva sumnja. Informacije o pripremanim, pokušanim, ili izvršenim krivičnim delima, a posebno informacije o vremenu, mestu i vrsti krivičnog dela, detaljni podaci o žrtvama ili viktimizovanoj imovini, obaveštajne podatke o posebnim okolnostima i relevantnim zakonskim odredbama, ukoliko je to potrebno za sprečavanje, otkrivanje ili vršenje istrage o krivičnim delima, ……….. Član 6 Razmena informacija bez dostavljanja zahteva U određenim slučajevima, organi unutrašnjih poslova zemalja potpisnica dostavljaće jedni drugima informacije bez primljenog zahteva ukoliko, na osnovu dokazanih činjenica, postoje razlozi da se pretpostavi da su takve informacije neophodne da bi se odgovorilo na konkretne pretnje javnom redu i/ili bezbednosti ili za sprečavanje, otkrivanje i istragu krivičnih dela.

2.3.2. Formalna saradnja: Uzajamna pravna pomoć

UPP, koja se nekada označava i kao uzajamna pomoć ili pravosudna saradnja, predstavlja proces koji države koriste da formalno zatraže od drugih država da im dostave informacije i dokaze za svrhu sprovođenja istrage ili krivičnog gonjenja. UPP je veoma formalan oblik saradnje jer obično podrazumeva da jedna država traži od druge države da sprovodi mere prisile u njeno ime i/ili da preduzme mere radi pribavljanja dokaza koji moraju da budu takve vrste da se mogu koristiti u krivičnom sudskom procesu. Iz tih razloga, ona se odvija pod drugačijim i mnogo strožijim pravilima nego što su pravila koja važe u slučaju manje formalne direkte saradnje između agencija ili u direktnoj policijskoj saradnji. Načela i uslovi koji važe u slučaju UPP opisani su u Poglavlju 3.

2.3.3. Formalna saradnja: Ekstradicija

Ekstradicija je formalni naziv za proces kojim jedna država (država molilja) traži od druge države (zamoljena država) da izvrši povrat nekog pojedinca kako bi se on pojavio prilikom krivičnog gonjenja ili radi odsluženja kazne u državi koja dostavlja zahtev. Obzirom na prirodu procesa TLJ i KM, osumnjičena lica koja su tražena radi krivičnog gonjenja u nekoj državi često se nalaze u nekoj drugoj državi. To može biti iz razloga što su državljani te druge države ili što su svesno preduzeli mere radi izbegavanja krivičnog gonjenja ili osuđivanja time što su napustili zemlju i otišli u drugu državu. Ekstradicija će stoga ponekad biti od suštinskog značaja za uspešno krivično gonjenje slučajeva TLJ i KM. Za detaljan opis načela i procesa ekstradicije, treba pogledati Priručnik UNODC ASEAN o međunarodnoj saradnji u slučajevima TLJ.

21

2.3.4. Međusobna povezanost raznih instrumenata međunarodne saradnje

Među različitim neformalnim i formalnim sredstvima međunarodne saradnje u krivičnim stvarima postoji međusobna zavisnost. Istražitelji, tužioci i pravnici centralnih organa treba da razmotre svoje komplementarne uloge i svrhe, na primer:

■ Neformalna pomoć može da bude osnova za naknadni formalni zahtev za UPP. ■ Formalna UPP i neformalna agencijska pomoć mogu da teku uporedo. ■ UPP se često dešava nakon direktne saradnje među agencijama. ■ UPP može da bude komplementarna ekstradiciji u slučajevima kada se i osumnjičeni

počinilac i dokazi o krivičnom delu nalaze u stranoj državi. ■ UPP može da se koristi za pribavljanje dokaza koji će potkrepiti neki slučaj u kome je

moguće da će uslediti zahtev za ekstradiciju. ■ U situacijama u kojima zamoljena država odbija da izruči neko lice (na primer, iz

razloga što je dotično lice državljanin dotične države), država koja dostavlja zahtev može naknadno da pruži podršku kroz UPP zamoljenoj državi da bi joj omogućila da vrši istragu ili da krivično goni traženu osobu.

Saradnja je podjednako i način razmišljanja i rada kao što je i prikupljanje ‘alata’ ili procesa. Države koje su spremne da sarađuju obično će naći čitav spektar načina, mehanizama i resursa da međusobno pomognu jedna drugoj i sprovođenju istraga i krivičnom gonjenju krivičnih dela TLJ.

2.4. Zakonski osnov za međunarodnu saradnju

Neophodno je utvrditi zakonski osnov za međunarodnu saradnju. Utvrđivanjem zakonskog osnova za neku radnju ili nameravanu radnju, nosilac funkcije u krivičnom pravosuđu može da bude siguran da će se ovlašćenje izvršiti na odgovarajući način i da će rezultati saradnje moći da se koriste na način kako se nameravalo. Verifikacija zakonskog osnova će takođe obično obezbediti važne informacije o obimu i prirodi relevantnog sredstva saradnje.

2.4.1. Saradnja po osnovu međunarodnih sporazuma

Države ili grupe država koje zajednički sarađuju preko međudržavnih organizacija stvorile su složenu mrežu bilateralnih i multilateralnih sporazuma koji pružaju pravni osnov za međunarodnu saradnju. Saradnja po osnovu međunarodnih sporazuma nudi određene praktične i strateške prednosti. Prvo, međunarodni sporazum obavezuje državu kojoj se dostavlja zahtev da sarađuje po međunarodnom pravu. Drugo, međunarodni sporazumi obično sadrže detaljne odredbe o procedurama i parametrima saradnje, i time obezbeđuju veći stepen jasnoće i izvesnosti od većine drugih aranžmana koji se ne zasnivaju na međunarodnim sporazumima. Konačno, međunarodni sporazumi takođe utvrđuju i oblike saradnje koji inače izvan njih nisu na raspolaganju.

Bilateralni sporazumi

Države mogu da kroz pregovore usvoje bilateralne sporazume o ekstradiciji i/ili UPP. Bilateralni sporazumi mogu da budu od posebnog značaja jer je njih moguće posebno prilagoditi tako da odslikavaju pravne sisteme i specifične potrebe dveju država. Njih je takođe lakše menjati kada je potrebno prilagoditi se nekoj novoj potrebi. Međutim, pregovaranje o bilateralnim sporazumima može da zahteva dosta vremena i resursa. Može se pokazati da je potrebno da država sklopi veliki broj takvih sporazuma da bi obezbedila potrebnu pokrivenost svojih potencijalnih interesa.

22

Multilateralni sporazumi

Multilateralni sporazumi su uvek bili bitni u kontekstu međunarodne pravne saradnje. Međutim, tokom protekle decenije međunarodna zajednica stavlja sve veći naglasak na razvoj multilateralnih okvira za saradnju po pitanjima od globalnog značaja. Primeri za to uključuju terorizam, krijumčarenje narkotika, korupciju, trgovinu ljudima, životnu sredinu, i transnacionalni kriminal. Najvažniji međunarodni i regionalni ugovori koji proizvode obaveze za države potpisnice u pogledu međunarodne saradnje u oblasti borbe protiv TLJ i KM, ukratko su opisani u daljem tekstu.

Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala

Konvencija UNTOC prepoznaje potrebu podsticanja i jačanja snažne međunarodne saradnje sa ciljem rešavanja problema vezanih za transnacionalni organizovani kriminal. Države potpisnice Konvencije obavezuju se da će preduzeti određene mere usmerene protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, uključujući kriminalizaciju sledećih dela: učešće u grupi koja se bavi organizovanim kriminalom; pranje novca; i korupcija i ometanje pravde. Države potpisnice Konvencije obavezuju se da će uspostaviti nove i detaljne okvire za ekstradiciju, UPP i saradnju organa unutrašnjih poslova. Ovde su navedena pitanja vezana za međunarodnu saradnju kojima se bavi Konvencija UNTOC:

■ Međunarodna saradnja za svrhu konfiskacije ■ Jurisdikcija ■ Ekstradicija. Transfer osuđenih lica ■ Uzajamna pravna pomoć. ■ Zajedničke istrage ■ Specijalne istražne tehnike ■ Transfer krivičnog postupka ■ Uspostavljanje krivične evidencije ■ Saradnja organa unutrašnjih poslova ■ Prikupljanje, razmena i analiza informacija o prirodi organizovanog kriminala.

Konvencija UNTOC stvara obavezujuće obaveze među državama potpisnicama o pomenutim pitanjima, i istovremeno ostavlja prostor za dalje važenje postojećih bilateralnih ugovora i aranžmana.

Protokol UN protiv trgovine ljudima

Protokol UN protiv trgovine ljudima je sveobuhvatan međunarodni ugovor koji se bavi krivičnim delom TLJ, posebno žena i dece, na transnacionalnom nivou. Protokol uspostavlja okvir u kome države potpisnice mogu da preduzimaju zakonodavne mere, mere utvrđivanja politike i praktične mere radi pružanja pomoći žrtvama trgovine ljudima, kao i u hapšenju, krivičnom gonjenju i kažnjavanju lica odgovornih za trgovinu ljudima, kao i radi sprečavanja buduće trgovine ljudima. Protokol takođe postavlja parametre za saradnju između organa pravosuđa i razmenu informacija među državama.

Osim odredbi iz Konvencije UNTOC o međunarodnoj saradnji, koje se shodno primenjuju i na Protokol UN protiv trgovine ljudima, Protokol UN protiv trgovine ljudima detaljno navodi određene specifične forme saradnje za koje se smatra da su posebno važne za slučajeve TLJ. te mere uključuju:

23

■ Neformalna saradnja i razmena informacija između organa nadležnih za sprovođenje zakona, imigracione poslove i ostalih nadležnih organa, za različite svrhe, uključujući i identifikaciju kako žrtava tako i počinilaca;

■ Saradnja koja ima za cilj da doprinese pribavljanju informacija i saznanja o sredstvima i metodama koje koriste grupe za organizovani kriminal za svrhu trgovine ljudima;

■ Jačanje saradnje između agencija za kontrolu granica kroz uspostavljanje i održavanje direktnih kanala komunikacije;

■ Saradnja u verifikaciji putnih i ličnih dokumenata; i ■ Saradnja sa ciljem da se omogući konfiskacija sredstava koja proističu iz kriminala,

imovine ili drugih instrumenata krivičnog dela.

Protokol UN protiv krijumčarenja migranata

Osim odredbi iz Konvencije UNTOC o međunarodnoj saradnji, koje se shodno primenjuju i na Protokol UN protiv krijumčarenja migranata, Protokol UN protiv krijumčarenja migranata detaljno navodi određene specifične forme saradnje za koje se smatra da su posebno važne za slučajeve KM. Te mere uključuju: ■ Razmena informacija o krijumčarima ili krijumčarskim bandama na koje se sumnja; ■ Razmena informacija o rutama, prevoznicima i sredstvima prevoza koje krijumčari

koriste; ■ Razmena informacija o zloupotrebi putnih dokumenta; ■ Razmena informacija o sredstvima i metodama prikrivanja i transporta lica, ■ Uspostavljanje veza i razmena iskustava u oblasti zakonodavstva i prakse i mera za

sprečavanje i borbu protiv KM; ■ Razmena naučnih i tehnoloških informacija koje su od koristi za organe za

sprovođenje zakona, radi povećanja njihovog kapaciteta za sprečavanje, otkrivanje i vršenje istraga u slučajevima KM;

■ Jačanje saradnje među agencijama za kontrolu granica, između ostalog i putem uspostavljanja i održavanja direktnih kanala komunikacije.

Konvencija UN protiv korupcije Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije (UNCAC), koja je stupila na snagu 2005, ima za cilj da promoviše i jača mere za borbu protiv korupcije u javnom i privatnom sektoru kako na nacionalnom tako i na međunarodnom planu. Ona predstavlja široki međunarodni konsenzus o tome šta je neophodno u smislu prevencije i kriminalizacije korupcije, tako i u smislu međunarodne saradnje i povrata sredstava. Konvencija se odnosi na više oblika korupcije kao i na pitanje tolerisanja korupcije. Od država potpisnica se zahteva da u svojim zakonodavstvima uspostave specifična krivična dela vezana za korupciju, uključujući: podmićivanje domaćih i stranih javni zvaničnika; zloupotrebu fondova; zloupotrebu javne funkcije; „trgovanje“ uticajem; i prikrivanje i ‘pranje’ sredstava koja proističu iz krivičnih dela definisanih u skladu sa konvencijom UNCAC. Od država potpisnica se takođe zahteva da kriminalizuju delo ometanja pravde u vezi sa počinjenim delima po Konvenciji UNCAC i da uvedu preventivne mere usmerene kako na javni tako i na privatni sektor.

Konvencija UNCAC ima za cilj da promoviše snažnu međunarodnu saradnju. Od država potpisnica se zahteva da međusobno sarađuju u svakom aspektu borbe protiv korupcije uključujući sprečavanje, istrage i krivično gonjenje počinilaca. Države potpisnice su obavezne da pruže određene oblike UPP u prikupljanju i prenosu dokaza za upotrebu tokom krivičnog gonjenja, i da izvrše izručenje počinilaca i podrže praćenje, zaplenu i konfiskaciju sredstava od korupcije.

24

Konvencija UNCAC počiva na i osnažuje određene regionalne ugovore uključujući i Konvenciju Saveta Evrope o krivičnom zakonu (kriminalizacija dela korupcije); i Konvenciju Saveta Evrope o građanskom zakonu u pogledu korupcije (koja se odnosi na naknade žrtvama korupcije).

2.4.2. Aranžmani koji nisu zasnovani na međunarodnim ugovorima Nije neophodno da se međunarodna saradnja zasniva na međunarodnim ugovorima. Ukoliko ne postoji neophodnost da se udovolji zahtevima međunarodnog ugovora, države mogu da ubrzaju proces međunarodne saradnje i da ga prilagode potrebama i zahtevima konkretnog slučaja. Ovde su neki primeri okvira ili mehanizama koji daju i ovlašćenja i strukturu za međudržavnu pravnu saradnju.

Saradnja na osnovu domaćih zakona Mnoge zemlje su usvojile nacionalne zakone o UPP ili nacionalne zakone o ekstradiciji koji predstavljaju zakonski osnov po kome država može da sarađuje sa drugim državama, čak i u situacijama gde nema ranijih međunarodnih ugovora ili drugih aranžmana sa drugom državom. Način kako se ovi zakoni primenjuju varira: zakoni nekih zemalja sadrže spisak konkretnih stranih država kojima će dotična zemlja pružati pomoć; zakoni nekih drugih država navode da će se pomoć pružati drugim državama po načelu od slučaja do slučaja, pod uslovom da se obezbede zadovoljavajuće garancije o budućoj saradnji na bazi reciprociteta. Domaći zakoni obično propisuju proceduru za dostavljanje, prijem, razmatranje i izvršenje zahteva kao i obavezne ili diskrecione preduslove za pružanje pomoći. Primećeno je da međunarodna saradnja na bazi domaćih zakona može da bude brža i manje skupa nego pomoć na bazi međunarodnih ugovora. Međutim, domaći zakoni jedne države ne stvaraju odnose obaveznosti između država na način kako su dve zemlje obavezne da međusobno sarađuju u okviru nekog međunarodnog ugovora. Prema tome, neka država može da koristi svoje domaće zakone da utiče na ili oblikuje ponašanje drugih država.

Saradnja na bazi reciprociteta

Reciprocitet je uobičajeno načelo koje u suštini predstavlja uveravanje države koja dostavlja zahtev za pomoć da će se i ona pridržavati iste vrste zahteva i pružati sličnu vrstu pomoći zamoljenoj državi u istim slučajevima u budućnosti. Reciprocitet je jedan od oblika jednog šireg rasprostranjenog načela uzajamnosti: zapravo se radi o ideji da akcije i prakse mogu da se zasnivaju na razmatranju dobre volje i uzajamnosti a ne samo na striktnoj primeni i poštovanju pravila. Saradnja zasnovana na reciprocitetu dodatno se razmatra u Poglavlju 3.

2.5. Suverenitet, garancije i ljudska prava

Iako prepoznaje neophodnost međunarodne saradnje u borbi protiv ozbiljnog kriminala kao što su dela TLJ i KM, međunarodno pravo poštuje suverenitet i teritorijalni integritet država. To je važno načelo koje treba imati na umu prilikom razmatranja prihvatljivih oblika saradnje, posebno u vezi sa unutrašnjim poslovima. Na primer, po postojećim pravilima međunarodnog prava, jedna država nema pravo da preduzima radnje u oblasti unutrašnjih poslova na teritoriji neke druge države bez prethodne saglasnosti dotične države. Ova načela su jasno podvučena u svim glavnim ugovorima o međunarodnoj saradnji.

25

Međutim, državni suverenitet nije bezgraničan. Radnje koje poduzima država u izvesnoj meri potpadaju pod određena ograničenja koja nameće međunarodno pravo, uključujući obaveze u pogledu ljudskih prava i proceduralne garancije ustanovljene bilateralnim i multilateralnim ugovorima. Svrha tih ograničenja je zaštita svih pojedinaca od opresije i nepravde, uključujući i lica koja su predmet zahteva za međunarodnu saradnju (ili su na drugi način povezana sa takvim zahtevima).

Na primer, sloboda pojedinca je jedno od najstarijih osnovnih prava. U skladu sa Međunarodnom konvencijom o građanskim i političkim pravima (ICCPR), svaki čovek ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. To nije apsolutno pravo, jer države na primer imaju pravo da ograniče pojedinačnu slobodu putem mehanizama kao što su hapšenje, pritvor ili zatvor. Međutim, međunarodno pravo u oblasti ljudskih prava navodi da u svakom slučaju svako ograničavanje slobode može da bude opravdano isključivo ukoliko je to ograničavanje slobode zakonito i nije arbitrarno. Ostala prava koja su posebno relevantna u kontekstu međunarodne saradnje uključuju: pravo na život; pravo da osoba ne bude izložena torturi ili okrutnom, nehumanom i ponižavajućem kažnjavaju; pravo na jednakost pred zakonom; pravo na pravedno i javno suđenje, pravnog zastupnika i prevodioca; presumpcija nevinosti; i pravo da se lice ne smatra krivim za dela ili kazne koje stupaju na snagu retrospektivno.

Ugovori o međunarodnoj saradnji po pravilu obezbeđuju određeni stepen zaštite lica koja su predmet zahteva za međunarodnu saradnju. Granice u pogledu saradnje koje se obično nalaze u ugovorima o međunarodnoj saradnji su predmet rasprave u sledećim poglavljima. Međutim, važno je shvatiti da zaštita koja je obezbeđena u ugovorima o međunarodnoj saradnji ne postoji izolovano. Takva zaštita se mora posmatrati u sklopu mnogo širih sistema zaštite ljudskih prava, koji obuhvataju obaveze po određenim ugovorima kao što su Konvencija ICCPR, Konvencija o statusu izbeglica (Konvencija o izbeglicama) i Konvencija protiv torture i drugih oblika okrutnog, ponižavajućeg tretmana i kažnjavanja (Konvencija protiv torture).

Kršenje opšteprihvaćenih standarda o ljudskim pravima tokom istraga, krivičnog gonjenja i donošenja presude nosi sobom potencijal ne samo da uništi pojedinačne slučajeve već i da umanji spremnost država da sarađuju u budućnosti. Prema tome, iako je na globalnom nivou neophodno podsticati vigorozno gonjenje transnacionalnih trafikera i krijumčara, sa zahtevima za međunarodnu saradnju neophodno je postupati na način koji u potpunosti poštuje standarde međunarodnog krivičnog prava i ljudskih prava.

26

POGLAVLJE 3: Uzajamna pravna pomoć i korišćenje UNODC instrumenta za pisanje zahteva za UPP

3.1. Proces uzajamne pravne pomoći

Uzajamna pravna pomoć je proces koji države koriste za davanje i pribavljanje formalne među-državne pomoći u krivičnim istragama i krivičnom gonjenju. Uzajamna pravna pomoć se ponekad označava i kao ‘uzajamna pomoć’ ili ‘pomoć u oblasti pravosuđa’. Radi doslednosti, u celom tekstu ovih Smernica koristićemo skraćenicu UPP.

Konkretan oblik UPP koji će države obezbediti jedna drugoj zavisiće od njihovog nacionalnog zakonodavstva, ugovora i drugih međunarodnih aranžmana. Međutim, postoji određeni broj uobičajenih vrsta UPP koje će države često biti spremne da obezbede drugim državama da bi olakšale krivične istrage i gonjenje počinilaca. To su sledeće vrste:

■ Uzimanje dokaza ili izjave od lica. ■ Lociranje i identifikacija svedoka i osumnjičenih lica. ■ Uručenje sudskih dokumenata. ■ Izvršenje pretresa i zaplene imovine. ■ Pregled predmeta i mesta. ■ Dostavljanje informacija, dokaznog materijala i nalaza veštaka. ■ Dostavljanje originala ili overenih kopija relevantnih dokumenata i evidencija ■ Identifikacija i praćenje sredstava koja proističu iz kriminala. ■ Olakšavanje dobrovoljnog pojavljivanja lica u državi potpisnici koja dostavlja zahtev za UPP. ■ Transfer zatvorenika radi davanja izjave/dokaza.

Obim tradicionalnih oblika pomoći proširen je tokom poslednjih godina kroz međunarodne ugovore kao što su Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (UNTOC) i sada uključuju dodatna sredstva kao što su zamrzavanje sredstava, video konferencije, i takozvani ‘spontani prenos informacija’ čime je nadležnim organima omogućeno da i bez prethodnog dostavljanja zahteva, dostavljaju informacije nadležnim organima drugih država.

Iz zakonske perspektive, UPP se u suštini razlikuje od drugih manje formalnih oblika saradnje između zvaničnika iz različitih država. Službena lica agencija za sprovođenje zakona i drugih agencija često će od svojih kolega iz drugih država tražiti pomoć putem neformalnih kanala, ali postoje granice u pogledu toga šta se može na zakonski način postići neformalnim kanalima. Na primer, neformalna saradnja u principu neće biti dovoljna u slučajevima kada pomoć podrazumeva korišćenje sile ili mera prinude. Sem toga, dokazi koji se prikupe neformalnim kanalima neće uvek biti prihvatljivi na sudu u krivičnim postupcima. Iz tih razloga, od suštinske je važnosti da operativci koji rade na slučajevima TLJ ili KM shvataju ne samo šta se može postići putem neformalnih mehanizama već i šta se može postići korišćenjem formalnijih kanala UPP.

3.2. Odnos između mehanizama formalne i neformalne saradnje

Proces kojim se preko UPP kanala traži pomoć često je i formalan i spor. Prema tome, eksperti preporučuju da, gde je to moguće, operativci razmotre mogućnost da tamo gde je to zakonski moguće, postignu željeni ishod korišćenjem mehanizama neformalne saradnje. Ukoliko tražena pomoć ne podrazumeva korišćenje mera prisile (kao na primer

27

vršenje pretresa i zaplena ili pribavljanje izjave od svedoka koji ne sarađuje), onda je možda direktna policijska ili agencijska saradnja bolje, ekonomičnije i podesnije rešenje. U mnogim slučajevima, neformalni kanali mogu se koristiti u ranoj fazi istrage ili krivičnog gonjenja, pri čemu se formalni zahtev za UPP dostavlja u nekoj kasnijoj fazi. Takav pristup može da omogući brzu razmenu informacija u kritičnim momentima, uz istovremeno vođenje brige da se dokazi na adekvatan način pribave službenim kanalima. Međutim, od presudnog je značaja da svaki neformalni zahtev bude izvršen na zakonit način.

U odlučivanju da li se treba opredeliti za formalni zahtev, operativci treba da razmotre sledeća pitanja:

■ Da li će informacije ili dokazi biti prihvatljivi kao dokaz na sudu, ukoliko nisu pribavljeni kroz formalne kanale?

■ Da li se isti zahtev može realizovati kroz neformalnu saradnju (na primer, pozivanjem kolege u nekoj inostranoj službi ili finansijskom obaveštajnom odeljenju)?

■ Da li bi pribavljanje osnovnih informacija neformalnim putem bilo od koristi za naknadno dostavljanje formalnog zahteva za UPP?

■ Da li se relevantne informacije mogu pribaviti iz javnih evidencija ili iz otvorenih izvora? ■ Da li je moguće ostvariti isti rezultat, bez ugrožavanja samog procesa ili njegovog

ishoda, korišćenjem drugih sredstava kao što su pozivanje svedoka da dođe u državu koja dostavlja zahtev radi davanja izjave?

Neki od rizika koje treba uzeti u obzir kod korišćenja neformalne saradnje uključuju sledeće:

■ Nepotrebni, nebitni ili vremenski zahtevni neformalni zahtevi mogu se doživeti kao gubljenje vremena. To može da uzrokuje nespremnost vaših kolega iu druge države da budu od pomoći kod narednih zahteva.

■ Može se desiti da neformalni zahtevi rezultiraju u nepreciznim, neformalnim činjenicama i elementima dokaza, ukoliko niste adekvatno utvrdili najkvalifikovaniju osobu koja ima pristup pouzdanim informacijama (dok bi se u slučaju formalnih kanala takav zahtev verovatno dostavio najkompetentnijoj osobi).3

■ Neformalni zahtevi mogu nepovratno da ugroze druge istrage koje su u toku, ukoliko se sa njima ne postupa uz potrebnu meru poverljivosti.

3.3. Pravni osnov za uzajamnu pravnu pomoć

Načela suverenosti, jednakosti i teritorijalnog integriteta duboko su ugrađene u međunarodno pravo i praksu. U kontekstu o kome ovde govorimo, ova načela sprečavaju bilo koju državu da vrši jurisdikciju ili preduzima aktivnosti na teritoriji druge države bez prethodne saglasnosti te strane.

Prema tome, u slučajevima u kojima su nekoj državi potrebni dokazi, informacije ili drugi oblik pomoći u vezi sa nekom istragom ili krivičnim gonjenjem iz druge države, za takve informacije ili pomoć biće neophodno da se dostavi zahtev državi koja je u posedu takvih informacija, koja je u poziciji da pruži traženu pomoć, ili koja na neki drugi način poseduje relevantnu jurisdikciju.

Delotvorni pravni osnov za pružanje UPP je od kritičnog značaja za delotvorno delovanje. Pre upuštanja u bilo kakav zahtev za UPP, važno je utvrditi pravni osnov za takvu saradnju. Pravni osnov za UPP može se naći u domaćem zakonodavstvu, u bilateralnim ili multilateralnim sporazumima ili u kombinaciji ova dva izvora. 3 Ovo je argument za korišćenje imenovanih operativnih osoba za kontakt kao kanala za neformalnu razmenu infromacija.

28

3.3.1. Domaće zakonodavstvo

Mnoge države imaju domaće zakone koji regulišu pružanje UPP. Ti zakoni obično konkretno navode preduslove i procedure za izradu, dostavljanje i izvršenje dolaznih i odlaznih zahteva. Takvi zakoni su često dovoljni kao osnov za vršenje UPP čak i kada ne postoji potpisan ugovor između dotičnih zemalja.

Domaći zakoni obično navode bitne informacije o obimu pomoći koja može da se pruža kao i o osnovama za odbijanje pomoći. Oni obično navode i preduslove koje je neophodno ispuniti i procedure koje se koriste, na primer kada se zahtev dostavlja i kako zahtev treba da bude strukturisan.

Jedan primer ovakvog domaćeg zakonodavstva u regionu Zapadnog Balkana može se naći u Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Srbije iz 20094 koji definiše procedure (uključujući i nadležne institucije) za više vrsta pravne pomoći.

3.3.2. Uobičajeno načelo reciprociteta

Ukoliko ne postoje potpisani ugovori ni domaće zakonodavstvo, država koja želi da dostavi zahtev drugoj državi moraće da se osloni na reciprocitet. Kako je navedeno u prethodnom Poglavlju, reciprocitet u suštini predstavlja uveravanja koja daje država koja dostavlja zahtev da će se ona pridržavati istog takvog zahteva i obezbediti sličnu saradnju zamoljenoj državi u nekom sličnom slučaju u budućnosti.

3.3.3. Ugovori Na oblast UPP primenjuje se čitav niz ugovora, međunarodnih, regionalnih i bilateralnih, koji predstavljaju bilo dodatak domaćim zakonima ili predstavljaju zaseban pravni osnov za takvu vrstu pomoći.

Bilateralni ugovori o uzajamnoj pravnoj pomoći

Bilateralni ugovori o UPP su uobičajeni posebno između država koje imaju zajedničke granice da ugovor prilagode svojim specifičnim pravnim sistemima i zahtevima, a da istovremeno obezbede visok nivo izvesnosti i predvidivosti.

Vlada Bosne i Hercegovine je, na primer, sklopila određeni broj takvih bilateralnih ugovora o saradnju u građanskim i krivičnim stvarima, uključujući i ugovore sa Hrvatskom, BJR Makedonijom, Crnom Gorom, i Srbijom.

Multilateralni ugovori o uzajamnoj pravnoj pomoći

Tokom proteklih pola veka, izrađeno je više multilateralnih instrumenata (kako međunarodnih tako i regionalnih) sa konkretnim ciljem da promovišu i regulišu saradnju među državama u oblasti pravosuđa. Takvi ugovori se nekada bave nekim konkretnim pitanjem, na primer terorizmom, krijumčarenjem narkotika, ili organizovanim kriminalom, ili pak obezbeđuju jedan opšti okvir pravila koja se primenjuju na oblast UPP između dve ili više država.

4 Službeni list Republike Srbije, br. 20/2009.

29

Multilateralni sporazumi: Regionalni

Evropska konvencija o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima otvorena je za popisivanje od strane država članica Saveta Evrope u aprilu 1959. godine. Konvencija se bavi pitanjima kao što su zamolnice za ispitivanje svedoka ili veštaka, uručivanje službenih dokumenata ili sudskih presuda, pozivanje svedoka, veštaka ili lica lišenih slobode da daju izjavu, i prenos informacija iz sudskih evidencija.

Za UPP u krivičnim stvarima izrađen je i jedan broj uputstava. Odlučeno je da takva saradnja treba da bude nezavisna od ekstradicije u smislu da treba pružiti UPP i u slučajevima u kojima je odbijena ekstradicija. Na primer, dogovoreno je da će se odobriti UPP u slučaju manjih kao i ozbiljnih dela i dogovoreno je takođe da nije neophodno da se ispuni zahtev da dotično delo bude kao takvo navedeno u zakonima obeju država. Drugi dodatni protokol uz konvenciju, koji je podnet za potpisivanje u novembru 2001. godine je osavremenio odredbe koje se odnose na UPP, proširivanjem opsega okolnosti u kojima je moguće zahtevati UPP, i doprineo da se proces olakša, ubrza i učini fleksibilnijim. Na primer: Član 15,1 Konvencije iz 1959. godine, navodi sledeće Zamolnice iz Člana 3,4 i 5 kao i prijave iz Člana 11 dostavlja Ministarstvo pravde zemlje koja dostavlja zamolnicu Ministarstvu pravde zamoljene države i vraća se preko istog kanala. Međutim, Drugi Protokol zamenio je tu odredbu sledećom: Zahtevi za uzajamnu pomoć, kao i spontane informacije, biće upućene u pisanom obliku od strane Ministarstva pravde zemlje koja dostavlja zahtev Ministarstvu pravde zamoljene države i vraća se preko istog kanala. Međutim, iste te zahteve mogu da dostavljaju pravosudni organi države koja zahteva pomoć pravosudnim organima zamoljene države i vraćaju se istim kanalima. Oba ova ugovora potpisale su i ratifikovale sve države Zapadnog Balkana.

Multilateralni sporazumi: međunarodni Najvažniji međunarodni ugovori u ovom kontekstu su Konvencija UNTOC (sa Protokolima protiv trgovine ljudima i protiv krijumčarenja migranata) i Konvencija UN protiv korupcije (UNCAC). Protokoli UN protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata ne bave se konkretno pitanjem UPP. Stoga je neophodno pozvati se na originalni dokument, Konvenciju protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, i tu potražiti odredbe koje se odnose na države potpisnice. Dotične odredbe Konvencije UNTOC su dovoljno detaljne da se mogu okarakterisati kao ‘mini-ugovor’ (ili ugovor u okviru ugovora) koje se mogu (ili, u slučajevima kada ne postoji neki alternativni ugovor, koje se trebaju) koristiti od strane država potpisnica kao jedini pravni osnov za UPP u vezi sa krivičnim delima na koja se odnose. U daljem tekstu je dat rezime osnovnih elemenata režima UPP koji je definisan Konvencijom UNTOC.2 2 Režim uzajamne pravne pomoći koji je uspostavljen Konvencijom protiv korupcije (UNCAC) je po mnogo čemu sličan režimu po Konvenciji protiv transnacionalngo organizovanog kriminala(UNTOC). Međutim, treba

30

Delokrug primene: Obaveze iz Konvencije UNTOC koje se odnose na UPP primenjuju se na krivična dela utvrđena u skladu sa Konvencijom, uključujući sledeće:

■ Učešće u grupi za organizovani kriminal; ■ Pranje imovine koja proističe iz kriminala; ■ Korupciju; ■ Ometanje pravde; ■ ‘Ozbiljni kriminal’ ....... gde krivično delo uključuje grupu za organizovani kriminal i gde postoji razuman osnov da se sumnja da se žrtve, svedoci, dobit od kriminala, instrumenti ili dokazi takvog dela nalaze u državi članici koja je zamoljena država za pružanje UPP.

‘Ozbiljni kriminal’ se definiše kao ponašanje koje predstavlja delo za koje je zaprećena maksimalna kazna lišavanjem slobode od najmanje četiri godine ili druga teža kazna.

Vrste pomoći koje stoje na raspolaganju: Član 18(3) Konvencije UNTOC propisuje da države potpisnice mogu jedna od druge da traže UPP u vezi sa krivičnim delima utvrđenim Konvencijom za bilo koju od sledećih svrha:

■ Uzimanje dokaza ili izjave od lica. ■ Uručenje sudskih dokumenata. ■ Izvršenje pretresa, zaplene ili zamrzavanja. ■ Pregleda predmeta i mesta. ■ Dostavljanja informacija, dokaznog materijala ili nalaza veštaka. ■ Dostavljanja originala ili overenih kopija relevantnih dokumenata ili evidencija,

uključujući državne, bankarske, finansijske, privredne, ili poslovne evidencije. ■ Identifikovanja ili praćenja tokova dobiti od kriminala, imovine, instrumenata ili

drugih stvari koje mogu poslužiti kao dokaz. ■ Olakšavanja dobrovoljnog pojavljivanja lica u državi potpisnici molilji.

Konvencija takođe uključuje i ‘generalnu’ odredbu koja omogućava državama potpisnicama da traže i bilo koju drugu vrstu pomoći koja nije u suprotnosti sa domaćim zakonima zamoljene države.

Treba primetiti da je međunarodna saradnja za svrhu konfiskacije predmet zasebnog člana Konvencije (Član 13). Uslovi za UPP: Režim UPP koji je uspostavljen Konvencijom UNTOC ima za svrhu da predstavlja dopunu a ne zamenu bilo kog drugog režima UPP koji već postoji po nekom drugom ugovoru, bilateralnom ili multilateralnom. Istovremeno, kada neka zemlja postane potpisnica Konvencije UNTOC to proizvodi zasebne obaveze koje dotične Države potpisnice moraju između sebe izvršavati. To uključuje i obavezu da ne odbiju zahtev za UPP po osnovu bankarske tajne. primetiti da se uzajamna pravna pomoć po Konvenciji UNCAC odnosi na drugu vrstu krivičnog dela, tj. na korupciju, dela kao što je podmićivanje službenih lica, zloupotreba javnih sredstava, trgovina uticajem i pranje ‘dobiti od kriminala’ (to podrazumeva dobit od bilo kog kriminala, što potencijalno obuhvata i dela TLJ, KM, i slična dela). Sem toga, Konvencija UNCAC proširuje obaveze po UPP i na situacije koje uključuju pravna lica, na primer kompanije ili druge privredne organizacije. Takođe treba primetiti da dveključne vrste pomoći – identifikacija, zamrzavanje i praćenje i pronalaželje dobiti od kriminala, kao i povrat imovine – koje su obuhvaćene Konvencijom UNCAC nisu definisane Konvencijom UNTOC.

31

Kada Konvencija UNTOC zahteva pružanje višeg stepena pomoći nego što se zahteva drugim ugovorima o UPP koji eventualno već postoje između država potpisnica, tada prednost imaju odredbe ove Konvencije. I obrnuto, kada neki drugi ugovor propisuje pomoć višeg stepena od zamoljene države tada će odredbe tog ugovora utvrđivati delokrug obaveza zamoljene države. Član 18(7) Konvencije UNTOC propisuje da kada ne postoji neki drugi ugovor između države potpisnice koja traži saradnju i države potpisnice od koje se traži saradnja, na UPP će se primenjivati pravila iz Člana 18, stavovi 9-29. Ta pravila koja, skupno posmatrana, mogu slobodno da se posmatraju i kao zaseban mali ugovor o UPP, bave se pitanjima kao što su sadržaj zahteva za UPP, kao i osnovi za odbijanje zahteva. Kada već postoji neki drugi ugovor između dotičnih država potpisnica, tada će se primenjivati pravila tog ugovora (sem kada se strane uzajamno dogovore da će primenjivati odredbe stavova 9-29). Državama potpisnicama se snažno sugeriše, ali se ne obavezuju, da primenjuju bilo koji od stavova iz Člana 18 (9)-(29) ukoliko to olakšava saradnju u većoj meri nego što je slučaj sa odredbama ugovora o UPP koji među njima već postoji.

Izbor odgovarajućeg instrumenta saradnje

Tokom čitavog konsultativnog procesa u regionu Zapadnog Balkana, sve delegacije su govorile o problemima u oblasti međunarodne saradnje koji proističu iz dugačkih vremenskih perioda potrebnih za obradu predmeta preko diplomatskih kanala. Uprkos navedenih problema, neke države se ipak pridržavaju formalnih procedura koje su propisane domaćim zakonodavstvom. U pokušaju da se prevaziđu postojeći problemi, neke druge države pokušavaju da primenjuju alternativne pristupe. Najčešće korišćena alternativa je direktna primena međunarodnih instrumenata (uglavnom Drugog protokola uz Konvenciju Saveta Evrope o UPP) koja omogućava direktnu komunikaciju između pravosudnih organa. Međutim, pomenute države nisu sigurne da li bi takva saradnja bila prihvaćena na sudu.

Režimi uspostavljeni konvencijama UNTOC i UNCAC imaju za cilj da se primenjuju uporedo sa drugim režimima međunarodne saradnje, kao što su Drugi protokol uz Konvenciju Saveta Evrope o UPP i već postojeći bilateralni ugovori. Prema tome, veoma je verovatno da će u slučajevima kada su zamoljena zemlja i zemlja molilja potpisnice istog ili svih dotičnih ugovora tada će stepen nepodudarnosti između različitih obaveza po ovim ugovorima biti veoma nizak ili nikakav. Kada su zemlja molilja i zamoljena zemlja potpisnice Drugog protokola uz Konvenciju Saveta Evrope o UPP, tada će se primenjivati odredbe Drugog protokola uz Konvenciju Saveta Evrope o UPP, uporedo sa ili kao dodatak uz obaveze po Konvencijama UNTOC i UNCAC. U slučajevima kada jedna od tih država nije potpisnica Drugog protokola uz Konvenciju Saveta Evrope o UPP tada će se odnosi među državama ravnati nekim drugim ugovorom o UPP koji je na snazi između njih. U slučajevima TLJ i KM, to će najverovatnije biti Konvencija UNTOC, pod pretpostavkom da su obe države potpisnice ove Konvencije. Kako je već rečeno, u slučajevima TLJ ili KM koji se tiču korupcije ili pranja novca, podesna alternativa bi bila Konvencija UNCAC. Takođe je moguće da će neki bilateralni ugovor između države molilje i zamoljene države biti najprikladniji instrument saradnje. Treba primetiti da države potpisnice ne mogu zameniti Konvencije UNTOC i UNCAC instrumentima koji zahtevaju niži nivo obaveza. U slučajevima kada postoji mogućnost izbora između više instrumenata, važno je razmotriti koji instrument u najvećoj meri ispunjava konkretan zahtev i okolnosti u datom slučaju. UNDOC Izveštaj grupe eksperata iz 2001. godine o dobroj praksi u oblasti UPP (više detalja dato je u daljem tekstu) preporučuje da u situacijama u kojima postoje pravne prepreke delotvornoj razmeni zahteva za UPP, države potpisnice kada je to moguće treba da povećaju broj zemalja sa kojima su potpisale bilateralne ugovore ili da razmisle o

32

potpisivanju regionalnih ugovora i/ili izradi domaćih zakona kojima bi se olakšala delotvorna razmena zahteva za UPP. Primećeno je da međunarodni ugovori, kada domaće zakonodavstvo to dozvoljava, mogu da se koriste kao pravni osnov za razmenu zahteva za UPP.

3.4. Uzajamna pravna pomoć – načela i preduslovi

Da bi neki zahtev za UPP bio delotvoran odnosno uspešan, neophodno je poštovati određena načela i ispuniti određene preduslove. Ta načela i preduslovi obično odražavaju praksu država koja je vremenom stvorena u odgovaranju na pitanja vezana za zaštitu interesa zamoljene države i države molilje i zaštite ljudskih prava u krivičnim postupcima. Ovde je dat jedan spisak osnovnih načela i uslova koji važe za oblast UPP. Za detaljan opis svakog od ovih načela kao i primere izvučene iz različitih ugovora treba pogledati priručnik o međunarodnoj saradnji u slučajevima TLJ koji je radila Kancelarija UNODC za region ASEAN.

■ Provera dokaza; ■ Dvostruki kriminalitet; ■ Dvostruko ugrožavanje: ■ Reciprocitet; ■ Specijalna ograničenja ili ograničenja korišćenja; ■ Opšti obziri u pogledu ljudskih prava; ■ Prava lica osumnjičenih i optuženih za krivično delo; ■ Razmatranja koja se odnose na verovatnu ozbiljnost kazne, uključujući pitanja torture i

slučajeva sa smrtnom kaznom; ■ Politička dela; ■ Nacionalni ili javni interes; ■ Bankarska tajna i fiskalna krivična dela.

3.5. Dobra praksa u slučajevima UPP

UNDOC Izveštaj grupe eksperata iz 2001. godine o dobroj praksi u oblasti UPP dao je čitav niz preporuka. Neke od njih su rezimirane u daljem tekstu, skupa sa drugim zapažanjima po ovom pitanju od strane autora a na osnovu naknadnih publikacija Ujedinjenih nacija.

3.5.1. Jačanje delotvornosti centralnih nadležnih organa

Uspostavljanje delotvornih centralnih nadležnih organa Konvencija UN o kontroli narkotika i kriminala sadrži obimne i slične odredbe u pogledu UPP. To uključuje i odredbe o obavezi svake države potpisnice da obavesti Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija o centralnom organu nadležnom za prijem, prenos i izvršenje zahteva za UPP. Te informacije su od ključnog značaja za države molilje u planiranju i pripremi zahteva. Ove informacije moraju da budu precizne, ažurirane i dostupne onima koji pripremaju ili dostavljaju zahteve za UPP. Države koje to još nisu uradile trebalo bi da uspostave centralni nadležni organ koji će olakšavati izradu zahteva za UPP u skladu sa Članom 7 konvencije UN protiv nedozvoljene trgovine narkoticima i psihotropskim supstancama, iz 1988. godine, i

33

omogućiti brzo izvršenje zahteva primljenih od drugih država potpisnica. Centralni nadležni organ treba da zapošljava operativce pravne struke koji poseduju stručno znanje o institucijama i poseduju ranije iskustvo u oblasti UPP. Centralni organ ne mora da se uspostavlja na osnovu zakona – dovoljno je da to bude neka administrativna organizaciona jedinica.

Obezbediti ažurne kontakt informacije za centralne nadležne organe Države članice Konvencije iz 1988. godine obavezne su da obezbede ažurirane kontakt informacije sadržane u Imeniku UN nadležnih centralnih organa i, u meri u kojoj je to moguće, da obezbede informacije za kontakt nadležnog organa telefonom, faksom ili preko Interneta. (Videti paragraf 3.6.2.)

Obezbediti dostupnost non-stop I u odnosu na Konvenciju iz 1988. godine a i generalno, centralni nadležni organ neke države potpisnice trebalo bi u najvećoj mogućoj meri da omogući sredstva kontaktiranja nekog zvaničnika centralnog nadležnog organa, po potrebi, za svrhe izvršenje hitnih zahteva za UPP i van zvaničnog radnog vremena. Ukoliko ne postoje drugi pouzdani načini, države potpisnice mogu da razmotre da njihov Nacionalni centralni Interpol biro ili neki drugi postojeći kanal bude u stanju da dođe do dotičnog zvaničnika van radnog vremena.

Konzistentnost centralnog nadležnog organa za svrhe UPP po različitim ugovorima Državama se preporučuje sa obezbede da njihov centralni nadležni organ bude jedno jedino telo, kako bi se olakšalo drugim državama članicama da kontaktiraju odgovarajući organ za sve vrste UPP u krivičnim stvarima i kako bi se omogućila konzistentnost za praksi UPP za različite vrste krivičnih dela.

Smanjenje vremena odlaganja Potrebno je da države potpisnice preduzmu potrebne radnje kako bi obezbedile da centralni nadležni organ bez odlaganja izvrši pregled i utvrdi prioritet odmah nakon prijema i prenosa izvršnim agencijama. Države treba da razmotre uvođenje vremenskih rokova za obradu svih zahteva od strane centralnog nadležnog organa. Države takođe treba da obezbede da izvršne agencije ne odlažu bez potrebe vreme obrade zahteva.

Međunarodna zajednica je utvrdila da TLJ predstavlja krivično delo i kršenje ljudskih prava koje zahteva hitnu pažnju svih država i visok nivo saradnje među državama. Opšte je prihvaćeno da zamoljena država treba da da prioritet zahtevima za pomoć koji se odnose na trgovinu ljudima. Slučajevi KM takođe često uključuju i kršenje ljudskih prava i zahtevaju ekspeditivno delovanje.

34

3.5.2. Obezbediti svest o nacionalnim zakonskim obavezama i dobroj praksi

Praktična uputstva o nacionalnom pravnom okviru i praksi u oblasti UPP Važno je da domaći organi poseduju svest o postojanju UPP i da su upoznate sa procedurama koje treba primenjivati u cilju dobijanja pomoći u vezi sa istragama i krivičnim gonjenjem. Dostavljanje informacija stranim organima predstavlja bitnu meru koja omogućava delotvornu saradnju. Od preporuka koje su korisne tu su izrada priručnika / smernica, uključujući i publikacije na Internet stranama.

Obuka zaposlenih koji su uključeni u proces UPP Delotvorna realizacija instrumenata i zakona u oblasti UPP nije moguća bez ljudskih resursa koji su dobro obučeni u pogledu važećih zakona, načela i prakse. Države se podstiču da koriste različite metode u obezbeđenju takve obuke, na način koji će im omogućiti da tako stečeno znanje bude održivo.

3.5.3. Saradnja kroz korišćenje alternativa formalnim zahtevima za UPP

Prednosti policijskih kanala u slučajevima kada nisu neophodne formalne mere Kako je ranije naglašeno, osim u slučaju mera prisile za koje je normalno potrebno ovlašćenje suda, nije uvek neophodno pribegavati formalnom zahtevu za UPP da bi se osigurala pomoć od drugih država potpisnica, tako da, kad god je to moguće, informacije i obaveštajne podatke treba uvek prvo tražiti kroz direktne kontakte policije, što je brže ekonomičnije i fleksibilnije od formalnih puteva koji važe za UPP. Takvi kontakti se mogu ostvariti preko ICPO/Interpola, Europola, preko oficira za vezu, po bilo kom važećem ugovoru ili memorandumu o razumevanju ili preko bilo kog regionalnog aranžmana, formalnog ili neformalnog, ukoliko postoje.

Posebno u slučajevima kada se dokazi daju dobrovoljno ili su javno dostupni Neformalni kanali mogu se koristiti za pribavljanje dokaza (u obliku izjava), ili dokaza iz javnih evidencija ili drugih javno dostupnih izvora. Takođe, određene kategorije dokaza i informacija mogu se pribaviti direktno iz inostranstva bez potrebe za policijskim kanalima, na primer to se odnosi na javno dostupne informacije pohranjene na Internetu ili u drugim repozitarijumima javnih evidencija.

Ili radi ubrzanja urgentnih formalnih zahteva Mnoge zemlje će takođe prihvatiti da se urgentni zahtevi dostave usmenim putem ili faksom između agencija za sprovođenje zakona tako se omogući sprovođenje priprema unapred ili da se omogući davanje pomoći koja ne podrazumeva prisilu, a da se pri tom formalni zahtev istovremeno razmeni između nadležnih organa. Međutim, formalni zahtev treba da navodi da je kopija zahteva dostavljena neformalnim putem da bi se time izbegla duplikacija.

35

Treba primetiti da je delo TLJ često veoma nasilno krivično delo i da je moguće da su žrtve, posebno one koje sarađuju sa agencijama za sprovođenje zakona, pod ozbiljnom opasnošću u smislu zastrašivanja ili odmazde. U slučajevima KM, sredstva transporta su često opasna i zdravlje i bezbednost migranata su ozbiljno ugroženi. Ovi faktori mogu da budu važni u odlučivanju da se upotrebe i direktni putevi komunikacije.

Korišćenje zajedničkih timova za istrage Države potpisnice treba da razmotre korišćenje ZTI u slučajevima kada krivično delo ima transnacionalni aspekt (videti Poglavlje 4).

3.5.4. Postizanje maksimalnih efekata putem ličnih kontakata

Održavanje direktnih kontakata tokom svih faza zahteva Lični kontakti putem otvorenih kanala komunikacije i između zaposlenih u centralnim organima, sudija, tužilaca i istražitelja u obe zemlje su od kritičnog značaja u svim fazama procesa UPP, kako bi se izgradila poznanstva i poverenje koji su neophodni za postizanje najboljih rezultata. Možda će i pre dostavljanja zahteva biti potrebno da se uspostavi kontakt sa nekim zvaničnim licem u zamoljenoj državi, kako bi se pojasnila pitanja vezana za zakonske zahteve ili pojednostavljivanje procedure, a lični kontakti su takođe suštinski kod obrade hitnih zahteva preko direktnih kanala. Stoga je od vitalnog značaja da postoji ažuriran spisak kontakt osoba među sudijama, tužiocima i policijom koji se bave slučajevima TLJ i KM, da se takav spisak ažurira i prosleđuje u okviru regiona i izvan njega. Ovaj spisak bi takođe trebalo da uključuje i kontakte koji se odnose na centralno nadležno telo (osim što se detaljne informacije o njima dostavljaju u Imenik UN, kako je ranije rečeno). Trenutna lista svih relevantnih kontakata data je u Aneksu C. Jasno je da će se ovaj spisak vremenom menjati, i neophodno je uvesti neki mehanizam koji će osigurati da se spisak ažurira i prosleđuje ostalima svaki put kada dođe do personalnih promena. Međutim, verovatno je da će informacije o službenim telefonima i faksovima kao i o generičkim adresama za elektronsku poštu ostati neizmenjeni.

Prednosti koje nude sudije, tužioci i službenici policije kao osobe za vezu Države se podstiču da preduzmu inicijative kao što su razmena lica za vezu iz redova policije, sudija i tužilaca, bilo raspoređivanjem nekog stalno zaposlenog lica u centralni nadležni organ dotične države ili organizovanjem kratkoročnih razmena.

3.5.5. Priprema delotvornih zahteva za UPP Priprema zahteva za UPP podrazumeva neophodnost da se razmotri određeni broj pitanja koja su detaljnije predstavljena u daljem tekstu, u delu 3.6.

36

3.5.6. Eliminacija ili smanjenje prepreka na putu izvršenja zahteva

Fleksibilno tumačenje zakonskih zahteva

Države treba da se trude da obezbede široku međusobnu saradnju sa ciljem da se nacionalni organi za sprovođenje zakona ne suočavaju sa preprekama u svojim nastojanjima da gone kriminalce koji pokušavaju da zaštite svoje aktivnosti time što dokaze i prihode od kriminala razbacuju u više zemalja. Neophodno je uložiti napore da se na minimum svedu sve prepreke saradnji, u okviru važećih zakona i ugovora.

Pri tom, međutim, treba imati na umu da fleksibilno tumačenje zakona ne sme da bude po štetu zakonskih prava bilo kog lica uključenog u proces uključujući osumnjičene i optužene.

Svođenje razloga za odbijanje na minimum i njihovo oprezno korišćenje Osnovi po kojima je moguće odbiti neki zahtev za UPP trebalo bi da budu minimalni, ograničeni na zaštite koje su od fundamentalnog značaja za zamoljenu državu.

Smanjiti ograničenja u pogledu korišćenja U dosadašnjoj praksi se podrazumevalo da dokazi koji se prenose kao odgovor na zahtev za UPP ne mogu da se koriste za druge svrhe sem onih koje su navedene u zahtevu, sem kada država koja dostavlja zahtev stupi u kontakt sa zamoljenom državom i da hitnu saglasnost i za korišćenje u druge svrhe. Međutim, mnogi savremeni ugovori o UPP, umesto ovakvog pristupa, zahtevaju od zamoljene države da navede da li želi da uvede bilo kakva ograničenja u pogledu korišćenja; ukoliko se smatra da ograničenja nisu neophodna, onda ih ne treba uvoditi.

Osigurati zaštitu poverljivosti u odgovarajućim slučajevima Neke države nisu u poziciji da zaštite poverljivost zahteva, što znači da sadržaj zahteva može da bude na neodgovarajući način obelodanjen licima koja su predmet stranih istraga / sudskih procesa, čime se potencijalno ugrožava tok istrage / sudskog procesa. Zaštita poverljivosti zahteva je često kritični faktor u izvršenju zahteva. U slučajevima u kojima između država potpisnica važi Član 18(20) Konvencije UNTOC ili Član 46(20) Konvencije UNCAC (tj. ukoliko postoji zahtev za zaštitu poverljivosti koji navodi država koja dostavlja zahtev), država koja dostavlja zahtev može da zahteva da zamoljena država zaštiti poverljivost činjenica i sadržaja zahteva, sem u meri koja je neophodna za izvršenje zahteva. Ukoliko zamoljena država ne može da ispoštuje zahtev za zaštitu poverljivosti, ona je obavezna da bez odlaganja o tome obavesti državu koja dostavlja zahtev.

Izvršenje zahteva u skladu sa procedurama koje navodi država koja dostavlja zahtev Bitno je pridržavati se formalnih zahteva koji se odnose na dokaze i prihvatljivost dokaza na sudu koje navodi država koja dostavlja zahtev da bi se na taj način postiglo da zahtev ispuni svoju svrhu. Ukoliko to nije moguće (na primer, usled suprotnosti sa domaćim zakonodavstvom), zamoljena država treba u što je moguće ranijoj fazi procesa da se konsultuje sa državom koja dostavlja zahtev.

37

Značaj anticipiranja zakonskih i proceduralnih poteškoća u zamoljenoj državi Prilikom pripreme zahteva za UPP, važno je da država koja dostavlja zahtev jasno unapred utvrdi da li postoje bilo kakvi domaći zakoni, procedure ili vremenska ograničenja koje je neophodno ispoštovati. Podjednako je važno da država koja dostavlja zahtev pokuša da anticipira i unapred utvrdi da li će zamoljena država imati određene poteškoće u ispunjavanju takvih zahteva. To može da bude slučaj, ukoliko, na primer:

■ Procesi i procedure koji se zahtevaju su takvi da su zabranjeni zakonima zamoljene države; ili

■ Procesi i procedure koji se zahtevaju su takvi da su drugačiji od uobičajenih procesa i procedura u dotičnoj državi.

Ukoliko postoji verovatnoća da je ono što se traži zahtevom zabranjeno po zakonima zamoljene države, onda možda nema mnogo smisla da se dostavlja zahtev. Međutim, ukoliko je ono što se zahtevom traži samo različito od uobičajene prakse koja postoji u zamoljenoj državi, tada je možda još uvek moguće osigurati saradnju. U ovom drugom slučaju, važno je pokušati shvatiti u čemu su razlike i sugerisati / dogovoriti se o tome kako ići dalje, i u tom pogledu lični kontakti mogu da budu od ogromne pomoći.

Istražne tehnike koje stoje na raspolaganju agencijama za sprovođenje zakona razlikuju se između država potpisnica a to se posebno odnosi na tehnike praćenja. Na primer, iako neke države potpisnice dozvoljavaju prisluškivanje telefona u svrhu prikupljanja obaveštajnih podataka, moguće je da zakoni ne dozvoljavaju da se informacije pribavljene putem prisluškivanja telefona koriste na sudu kao dokaz. Slično tome, mnoge države imaju zakone koji propisuju kada i kako se može sprovoditi fizičko praćenje. Usled toga, neki oblici praćenja mogu da budu zakoniti u jednog državi, ali ne u nekoj drugoj. Prema tome, važno je da države koje na ovaj način sarađuju budu upoznate sa sopstvenim pravilima i praksom i da to znanje primene na zahteve za saradnju, posebno imajući na umu prihvatljivost dokaza na sudu. Međutim, reklo bi se da pitanje prihvatljivosti dokaza na sudu nije veliki problem u slučaju regiona zapadnog Balkana. Pravni sistemi država u ovom regionu potiču iz iste pravne tradicije i, bez obzira na razlike u pojedinačnim nacionalnim zakonodavstvima, reklo bi se da međunarodna saradnja u smislu prihvatljivosti dokaza na sudu može da se odvija bez posebnih poteškoća. To je tako prvenstveno zahvaljujući činjenici što su države definisale u svojim relevantnim bilateralnim ugovorima ili nacionalnim zakonima o međunarodnoj saradnji u krivičnim stvarima da traženu pravnu pomoć treba pružiti u skladu sa zakonima države koja dostavlja zahtev, sem kada je to u suprotnosti sa načelima i zakonodavstvom zamoljene države. Kao primer prvog navedenog slučaja treba pogledati Član 7 Ugovora između Vlade Bosne i Hercegovine i Vlade republike Hrvatske , a za drugi treba pogledati Član 90 Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Republike Srbije.

Koordinacija u slučajevima sa višestrukom jurisdikcijom Kada po istom predmetu postoji više zahteva za pomoć, državama se preporučuje da se blisko međusobno konsultuju kako bi izbegle nepotrebnu zabunu i dupliciranje napora. Ovde su opet mreže kontakt osoba od vitalnog značaja.

38

Konsultacije pre odbijanja / odlaganja / uslovljavanja saradnje da bi se utvrdilo da li je to potrebno U slučajevima u kojima zamoljena država smatra da nije u stanju da izvrši neki zahtev, ne bi trebalo da daje formalno odbijanje zahteva pre nego što se konsultuje sa državom koja dostavlja zahtev kako bi utvrdila da li je postojeće probleme moguće prevazići, ili izmeniti zahtev kako bi se omogućilo pružanje pomoći. Ovde su opet mreže kontakt osoba od vitalnog značaja.

3.5.7. Korišćenje moderne tehnologije radi ekspeditivnijeg prenosa zahteva Tradicionalne metode prenosa zahteva (kao što je dostava pisanih, zapečaćenih dokumenata putem diplomatske pošte ili putem sistema za dostavu pošte) može za posledicu da ima da pomoć ne bude pružena. Gde je to moguće, treba koristiti ekspeditivne načine, kao što su telefon, faks, ili Internet. Država koja dostavlja zahtev i država kojoj se zahtev dostavlja treba između sebe da se dogovore kako će osigurati autentičnost i bezbednost takvog načina komunikacija, i da li takve načine komunikacije treba da budu propraćene i dostavljanjem zahteva u pisanoj formi preko uobičajenih kanala.

3.5.8. Korišćenje najmodernijih mehanizama za pružanje UPP Moderna tehnologija pruža brojne mogućnosti za ekspeditivnije pružanje pomoći u krivičnim stvarima uz povećanje delotvornosti procesa UPP. Primeri za to uključuju na primer uzimanje dokaza putem video-linka ili presretanja elektronskih komunikacija i razmene DNK materijala. Ove vrste razmene su regulisane brojnim međunarodnim konvencijama, i ukoliko neko domaće zakonodavstvo ne dozvoljava takvu vrstu razmene, onda treba razmisliti o neophodnim izmenama domaćeg zakonodavstva.

3.5.9. Maksimalna dostupnost i korišćenje resursa

Obezbediti centralnim nadležnim organima adekvatne resurse Države potpisnice treba da se pobrinu da, koliko je god to moguće, za svrhu UPP budu alocirani neophodni resursi.

Obezbediti pomoć od države koja dostavlja zahtev Moguće je da zamoljena država želi da “zamoli pomoć od države koja dostavlja zahtev u smislu pružanja pomoći”, na primer, u obezbeđenju ljudstva ili opreme koja će se koristiti u izvršenju zahteva ili u smislu kompletnog ili delimičnog pokrića troškova.

Razmena / podela sredstava Podela konfiskovanih sredstava između države koja dostavlja zahtev i zamoljene države predstavlja jedan bitan način za podsticanje saradnje i obezbeđenje dodatnih resursa, i Konvencija UNTOC podržava ovakvu proceduru.

39

Optimalno korišćenje jezičke sposobnosti Još jedno pitanje vezano za resurse je potreba da u centralnom nadležnom telu postoji jezička osposobljenost. Najbolje rešenje je u okviru organa imati zaposlene koji su bilingvalni ili multilingvalni ili, ukoliko to nije moguće, tražiti pomoć od drugih državnih organa ili predstavništava u inostranstvu – pa čak i od države koja dostavlja zahtev ili zamoljene države, zavisno od slučaja. Da bi podstakle praktičnost u radu, države potpisnice u sve većoj meri prihvataju zahteve na engleskom jeziku. Često je lakše državama koje dostavljaju zahtev da pronađu kvalifikovana lica da prevedu dokumenta sa njihovog službenog jezika na engleski, a i zamoljenim državama je lakše da nađu kvalifikovana lica koja da zahtev prevedu sa engleskog na njihov službeni jezik. To je očito pitanje o kome je neophodno unapred postići saglasnost između dotičnih država potpisnica i od suštinskog je značaja da prevodi budu visokog kvaliteta jer ukoliko to nije slučaj, postoji opasnost da dođe do odlaganja, pogrešnog tumačenja ili odbijanja zahteva.

3.6. Priprema delotvornih zahteva za UPP Postoji više raspoloživih dokumenata na temu pripreme zahteva za UPP. I ovde možemo da pomenemo, na primer, Priručnik UNODC-a o međunarodnoj saradnji u slučajevima TLJ za region ASEAN, koji sadrži detaljan spisak minimalnih zahteva u pogledu forme i sadržaja zahteva. Takođe, u Aneksu A, postoji Generalna čeklista za zahteve za UPP, plus Dodatna Čeklista za specifične vrste zahteva za UPP – odnosno za Pretres i zaplenu, Dostavljanje dokumenata; Uzimanje izjave od svedoka /uzimanje dokaza, privremeni transfer lica lišenih slobode radi davanja dokaza; i Zaplenu / zamrzavanje sredstava pre sudskog postupka odnosno za konfiskaciju nakon končanog donošenja presude. Međutim, za svrhu ovih Smernica, pristup ovim pitanjima usredsređen je na korišćenje instrumenta za pisanje zahteva za UPP (UPP Request Writer Tool), koji je izrađen u okviru UNODC-ovog programa pružanja pravnih savetodavnih usluga. Ovaj instrument je u suštini softverski paket namenjen operativcima u krivičnom pravosuđu širom sveta, sa ciljem da im pomogne u procesu izrade zahteva za UPP.

3.6.1. Karakteristike / prednosti instrumenta za pisanje zahteva za UPP

■ Ovaj softverski paket je lak za korišćenje, izuzetno lak za manevrisanje i ne zahteva posedovanje ranijeg znanja u ovoj oblasti. Instrument vodi korisnika korak po korak kroz različite ekrane, i traži od njega da unese relevantne podatke za zahtev, kako bi zahtev bio efikasan i kompletan.

■ Ovaj instrument omogućava korisniku da memoriše ranije zahteve u bazi podataka kako bi kasnije bio u mogućnosti da ih štampa direktno a da ne mora ponovo da prolazi kroz kompletan proces popunjavanja, što može da bude izuzetno korisno, posebno u hitnim slučajevima.

■ Ovaj instrument obezbeđuje jedan spisak vrsta pomoći, kao i multilateralnih ugovora, i korisnik može da bira između ponuđenih opcija koja će biti osnova za traženu pomoć, tako da nije neophodno pregledati zakonodavstvo i vrste pomoći koji važe za svaki slučaj, već samo izabrati relevantne informacije sa datog spiska. Sem toga, ovaj

40

instrument ima i ugrađenu funkciju koja se zove „Internet sajt sa nacionalnim zakonodavstvom“ (“National Legislation Website”) koja povezuje korisnika sa relevantnim bazama podataka i internet sajtovima sa zakonodavstvom.

■ Sve navedene funkcije značajno olakšavaju i ubrzavaju proces pisanja zahteva za UPP.

■ Moguće je uređivati bazu podataka za ovaj instrument da se ona prilagodi domaćem zakonodavstvu – po pitanju suštinskih ili proceduralnih odredbi – kao i prilagoditi je za različite vrste zahteva, zavisno od detalja svakog pojedinačnog slučaja (moguće je dodati ili izostaviti određene ugovore, internet sajtove, itd.). Treba naglasiti da je baza podataka ovog instrumenta takva da nema ograničenja u pogledu memorije, sem ograničenja koja predstavlja sam računar na kome se koristi, tako da korisnici mogu da memorišu koliko god žele zahteva ili drugih informacija u bazi podataka.

Konačni rezultat ovog procesa je kompletan i delotvoran zahtev za UPP u međunarodno priznatom i prihvatljivom formatu, koji je jednostavan i brz za izradu.

3.6.2. Dostupnost alata instrumenta za pisanje zahteva za UPP i drugih pravnih alata UNODC-a

■ Softver UNODC instrumenta za pisanje zahteva za UPP može se preuzeti s internet stranica UNODC-a (http://www.unodc.org/mla), gde je takođe moguće pronaći i popratne informacije i dokumentaciju o alatu, uključujući i video demonstraciju. Softver je takođe dostupan i u CD ROM formatu. Alat je moguće besplatno preuzeti s interneta, a može ga se koristiti i bez internet veze, mada je internet veza s UNODC-om nepohodna kako bi se otvorili linkovi sa internet stranicama o zakonodavstvima drugih država.

■ Instrument je preveden na albanski, bosanski, hrvatski, makedonski, crnogorski i srpski jezik. Takođe je dostupan i u nizu drugih jezika, kao što su engleski, francuski, španski i ruski. Dostupan je i „sveobuhvatan priručnik za korisnike“.

■ On-line adresar nadležnih nacionalnih tela ("Competent National Authorities", CNA), koji se može pronaći na adresi (http://www.unodc.org/compauth/en/index.html), pruža informacije o nadležnim nacionalnim telima u skladu sa Konvencijom iz 1988. godine i konvencijom UNTOC, kako bi se olakšala saradnja među državama u skladu s međunarodnim ugovorima o nadzoru nad opojnim sredstvima i kriminalom. Ovaj adresar omogućuje nadležnim nacionalnim telima lak pristup ažuriranim kontaktnim informacijama o kolegama iz takvih tela u većini zemalja sveta, kao i metode komunikacije, a ujedno pruža informacije o pravnim uslovima saradnje. On-line adresar trenutno sadrži kontakt informacije o više od 606 nadležnih nacionalnih tela, razvrstanih u šest tematskih kategorija:

Izručenje Transfer zatvorenika Uzajamna pravna pomoć Nezakoniti promet morem Krijumčarenje migranata morem

41

Drugi pravni alati UNODC-a, poput modela zakonskih rešenja i pravne knjižnice, mogu se pronaći na adresi (http://www.unodc.org/unodc/en/legal-tools/index.html?ref=menuside).

3.6.2. Dostupnost instrumenta za pisanje zahteva za UPP ■ Ovaj instrument može se preuzeti sa Internet stranice UNODC-a

(http://www.unodc.org/mla) gde se nalaze i potrebne dodatne informacije i dokumenta u vezi sa ovim instrumentom, uključujući i video demonstraciju. Ovaj instrument postoji i kao verzija u CD ROM formatu. Preuzimanje instrumenta je besplatno i instrument može da se koristi i u režimu rada „offline“, iako je za otvaranje linkova za Internet sajtovima sa zakonodavstvom drugih država potrebno biti spojen na UNODC u režimu rada „on-line“.

■ Ovaj instrument je preveden na hrvatski, bošnjački, srpski, i crnogorski jezik i traže se sredstva za njegov prevod na albanski i makedonski jezik. Ovaj instrument postoji na drugim jezicima, kao na primer na engleskom, francuskom, španskom i ruskom jeziku.

■ Postoji i obimno Uputstvo za upotrebu, koje je nedavno prevedeno na crnogorski jezik, a postoji i verzija na engleskom. I za ovu svrhu se traže sredstva za prevod na druge jezike koji se koriste u regionu.

42

Poglavlje 4: Zajedničke istrage i zajednički timovi za istrage

4.1. Uvod

Ovo poglavlje se bazira na međunarodnom pravnom okviru, praktičnim iskustvima zemalja članica EU, Priručniku za zajedničke timove za istrage koje su izradili EUROJUST i EUROPOL5, Izveštaja sa sastanaka Mreže eksperata za zajedničke timove za istrage (ZTI)6, Izveštaju Ekspertske grupe Kancelarije UN za drogu i kriminal (UNODC), praktičnim iskustvima zemalja u regionu zapadnog Balkana o sprovođenju uporednih istraga, kao i na materijalima sa radionica i poseta obavljenih u regionu u periodu od oktobra do decembra 2009. godine. Cilj ovog poglavlja je da pomogne profesionalcima da povećaju svoj nivo znanja i razumevanja zajedničkih (uporednih) istraga i zajedničkih timova za istrage (ZTI) i da ih podstakne da iskoriste ove instrumente sa ciljem da povećaju vrednost svojih istraga i krivičnog gonjenja, kao i da doprinese unapređenju međunarodne saradnje po krivičnim stvarima u regionu Zapadnog Balkana. Direktni kontakti sa profesionalcima iz krivičnog pravosuđa iz regiona tokom radionice u Budvi, kao i razgovori obavljeni tokom pomenutih poseta, ukazuju na potrebu da se određena pitanja pojasne. Prvo, postoji određena konfuzija oko povlačenja razlike između koncepata ZTI i ZPI (zajedničke paralelne /koordinisane ili “preslikane”) istrage. Drugo, smatrali smo da je korisno predstaviti postojeći obavezujući međunarodni pravni okvir za ZTI i dati kratak komentar tog okvira. Treće, smatrali smo da je profesionalcima od koristi da imaju na raspolaganju nacrt sporazuma o uspostavljanju ZTI koji bi mogli da upotrebe kada se javi predmet podesan za istragu koju bi sprovodio ZTI. Iz tog razloga, ovaj deo Smernica će biti strukturisan u tri dela od kojih će se svaki obrađivati ova tri konkretna pitanja.

4.2. Koncept zajedničkih istraga U principu, dosadašnja svetska iskustva u oblasti zajedničkih napora sprovedenih u okvirima takozvanih zajedničkih istraga klasifikuju se u dve kategorije: ZPI ili ZTI. Međutim, Konvencija Ujedinjenih nacija o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (Konvencija UNTOC, Član 19) kao i Konvencija UN protiv korupcije (Konvencija UNCAC, Član 49) uvele su i treći koncept – koncept zajedničkog istražnog tela (ZIT).

4.2.1. Zajedničke (paralelne) istrage ZPI su u suštini dve odvojene istrage koje se sprovode u dve različite zemlje sa zajedničkim ciljem. Pomoć u sprovođenju ovakvih istraga obično pruža mreža oficira za vezu ili se to obavlja preko ličnih kontakata. Zavisno od prirode dotičnih pravnih sistema, službenici koji su uključeni u istrage nisu locirani na istoj lokaciji a mogu da rade zajednički na osnovu dugoročne prakse saradnje i/ili na osnovu postojećih 5 Verzija od juna 2009. godine 6 Videti EUROJUST, JIT meetings on http://www.eurojust.europa.eu/jit_meetings.htm

43

zakonodavstava u oblasti uzajamne pravne pomoći (UPP). Dokazi koji se prikupe tokom ovakve dve istrage koriste se u dva zasebna krivična postupka a razmena dokaza se vrši po osnovu formalizovanih procedura za uzajamnu pravnu pomoć (UPP). To je procedura koja se najčešće koristi u regionu Zapadnog Balkana.

4.2.2. Zajednički tim za istrage Koncept ZTI se izrodio iz verovanja da postojeće metode međunarodne policijske i pravosudne saradnje ponekad, same po sebi, nisu dovoljne kao način reagovanja na ozbiljan prekogranični kriminal. Smatralo se da tim istražitelja i pravosudnih organa iz dve ili više država, kada rade zajedno i imaju jasna zakonska ovlašćenja i izvesnost u pogledu prava, dužnosti i obaveza učesnika, mogu da doprinesu borbi protiv organizovanog kriminala. Obično se ZTI definiše kao tim za istragu koji se uspostavlja na osnovu sporazuma između dva ili više nadležnih organa ili drugih činilaca za konkretnu svrhu (npr. istraga o konkretnoj kriminalnoj operaciji) i ima ograničeno trajanje. Zavisno od operativnih ovlašćenja članova ZTI, ovi timove mogu se podeliti i okarakterisati bilo kao pasivni ili aktivni timovi. Primer nekog integrisanog / pasivnog tima mogao bi da se odnosi na situaciju u kojoj istražitelji iz Bosne i Hercegovine rade sa istražiteljima iz Hrvatske u savetodavnoj ili konsultativnoj ulozi ili imaju ulogu podrške po osnovu pružanja tehničke pomoći državni domaćinu. Integrisani / aktivni tim bi obuhvatao službenike iz najmanje dve jurisdikcije koji poseduju sposobnost da izvršavaju (ekvivalentna ili bar neka) operativna ovlašćenja pod kontrolom zemlje domaćina na teritoriji ili u jurisdikciji u kojoj dotični tim operativno deluje (npr. službenik policije Srbije koji obavlja posao u Crnoj Gori sa crnogorskim timom za istragu). Raspoređivanje službenika neke agencije sprovođenja zakona ili tužioca u operativni tim u nekoj drugoj jurisdikciji obično se zasniva bilo na domaćem zakonodavstvu koje omogućava službeniku druge države da bude imenovan / raspoređen ili po sporazumu o tehničkoj pomoći. Tokom posete zemljama Zapadnog Balkana postignuta je opšta saglasnost da bi postojeću praksu sprovođenja ZPI bilo moguće, pod odgovarajućim okolnostima, dalje razvijati tako da ona uključuje koncept ZTI. Kroz naknadnu diskusiju o konceptima pasivnih / aktivnih ZTI postignuta je opšta saglasnost da bi napor trebalo usmeriti ka uspostavljanju pasivnih ZTI.

4.2.3. Zajedničko istražno telo U skladu sa Članom 19 Konvencije UNTOC i Članom 49 Konvencije UNCAC, zemlje potpisnice se pozivaju da iniciraju uspostavljanje ZIT (potpisivanjem bilateralnih ili multilateralnih sporazuma). Ni napomene za tumačenje ni zakonodavne smernice za implementaciju uz Konvencije UNTOC i UNCAC ne daju definiciju šta se podrazumeva pod ZIT. Međutim, Ekspertska radna grupa UNODC-a za ZTI je mišljenja da ZIT predstavlja zasebni oblik koji se razlikuje i od ZTI i ZPI utoliko što je namera da ZIT bude trajnija struktura oformljena na osnovu bilateralnog sporazuma. Ovde bi se moglo dodati da za razliku od ZTI za koje je verovatnije da bi se formirali za vršenje istrage konkretnog krivičnog slučaja za neki ograničeni vremenski period (uz mogućnost produženja) (obično 6-18 meseci), dok bi ZIT bila podesnija za istrage određenih vrsta kriminala (npr. trgovine ljudima) a ne samo za izolovane slučajeve, za neki duži vremenski period (npr. 5 godina ili više).

44

4. 3. Koje prednosti se mogu ostvariti preko ZTI Kako je već rečeno, profesionalci u ovoj oblasti iz regiona Zapadnog Balkana su do sada imali pozitivna iskustva sa ZPI. Bez obzira na to, njihovo je mišljenje da bi njihovu sadašnju pozitivnu i uspešnu saradnju bilo moguće i trebalo unaprediti i da bi najbolja opcija da se to postigne bili ZTI. Imajući na umu razlike između ZTI i ZPI potrebno je navesti kratak rezime prednosti koje nudi forma zajedničkih timova za istrage u poređenju sa drugom opcijom zajedničkih paralelnih istraga. Glavne prednosti ZTI su:

Omogućavanje lakše razmene informacija (u okviru ZTI moguće je mnogo brže razmenjivati informacije, i formalno i neformalno) i mogućnost da se po njima odmah reaguje

Smanjen broj prepiske i zahteva Unapređena saradnja u oblasti pravosuđa Jačanje kapaciteta sprovođenja zakona kroz konsolidaciju resursa, uključujući

logističku sposobnost Jedan tim, koji ima isti cilj na obe strane granice – uspeh ZTI predstavlja

uspeh svih članova Izgradnja poverenja i odnosa Praktična mogućnost za razvoj transnacionalnih kapaciteta u regionu

Zapadnog Balkana Strateške koristi za zemlje učesnice Mogućnost da se ZTI finansiraju iz EU izvora

Bez obzira na sve gore rečeno, treba imati na umu da ZTI ne moraju nužno da predstavljaju najbolji instrument u svim slučajevima, odnosno u svakoj pojedinačnoj prekograničnoj istrazi, ali bi zemlje učesnice ipak bile svesne mogućnosti da ih koriste i toga koje su njihove prednosti.

4.4. Međunarodni pravni okvir u vezi sa ZTI Najrelevantniji međunarodni instrumenti koji definišu zajedničke istrage ili zajedničke timove za istrage su:

Član 19 Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala;

Član 49 Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije Član 20 Drugog dodatnog protokola uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj

pomoći u krivičnim stvarima Član 1 – Zajednički istražni timovi7 - Okvirna odluka Saveta od 13. juna 2002.

godine o zajedničkim istražnim timovima Član 27 Konvencije o policijskoj saradnji u Jugoistočnoj Evropi

7 Član 1 Okvirne odluke o zajedničkim istražnim timovima skoro doslovno ponavlja formulaciju Člana 13 Konvencije EU o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima (usvojena 29, maja 2000. godine od strane Saveta Ministara). Međutim, usled prilično sporog procesa ratifikacije Savet je usvojio Okvirnu odluku o zajedničkim istražnim timovima koja je trebala da bude realizovana od strane država članica do 1. januara 2003. Okvirna odluka prestaće da važi kada sve države članice ratifikuju Konvenciju EU o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima. Do tog vremena, Okvirna odluka, kao važeći propis, definiše pravni okvir za ZIT u EU.

45

4.4.1. Ujedinjene nacije Član 19. Zajedničke istrage – Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (UNTOC) Države potpisnice će razmotriti zaključivanje bilateralnih ili multilateralnih sporazuma ili aranžmana prema kojima, u odnosu na stvari koje su predmet istraga, krivičnih gonjenja ili sudskih postupaka u jednoj ili više država zainteresovani nadležni organi mogu da obrazuju zajedničke istražne organe. U odsustvu takvih sporazuma ili aranžmana, zajedničke istrage mogu da se preduzimaju na osnovu dogovora za svaki pojedinačni slučaj. Države potpisnice o kojima je reč postaraće se da se u potpunosti poštuje suverenitet države potpisnice na čijoj teritoriji takva istraga treba da bude preduzeta. Član 49 Zajedničke istrage – Konvencija UN protiv korupcije (UNCAC) Države potpisnice će razmotriti zaključivanje bilateralnih ili multilateralnih sporazuma ili aranžmana prema kojima, u odnosu na stvari koje su predmet istraga, krivičnih gonjenja ili sudskih postupaka u jednoj ili više država, dotični nadležni organi mogu da obrazuju zajedničke istražne organe. U odsustvu takvih sporazuma ili aranžmana, zajedničke istrage mogu da se preduzimaju na osnovu dogovora za svaki pojedinačni slučaj. Države potpisnice o kojima je reč postaraće se da se u potpunosti poštuje suverenitet države potpisnice na čijoj teritoriji takva istraga treba da bude preduzeta.

4.4.2. Savet Evrope Član 20 – Zajednički istražni timovi – Drugi dodatni protokol uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima 1 Uzajamnim sporazumom, nadležni organi dve ili više zemalja potpisnica mogu da formiraju zajedničke timove za istragu za konkretne svrhe i sa ograničenim vremenskim periodom, koji je uzajamnim dogovorom moguće produžiti, za vršenje krivičnih istraga u jednoj ili više zemalja potpisnica koje formiraju tim. Sastav tima utvrđuje se sporazumom. Zajednički tim za istragu može se, posebno, formirati kada: a) istraga o krivičnim pitanjima neke zemlje potpisnice zahteva tešku i zahtevnu istragu koja je povezana sa drugim zemljama potpisnicama; b) više strana potpisnica sprovodi istrage o krivičnim delima u kojima okolnosti predmeta zahtevaju koordinisanu, usklađenu akciju u dotičnim zemljama potpisnicama. Zahtev za formiranje zajedničkih timova za istrage može da dostavi bilo koja od zainteresovanih zemalja potpisnica. Tim se formira u jednoj zemlji potpisnici u kojoj se očekuje sprovođenje istrage. 2. Osim informacija navedenih u relevantnim odredbama Člana 14 Konvencije, zahtevi za formiranje zajedničkog tima za istrage obuhvataće i predlog sastava tima.

46

3. Zajednički tim za istragu deluje na teritoriji zemalja potpisnica koje formiraju tim pod sledećim opštim uslovima: a rukovodilac tima je predstavnik nadležnog organa koji učestvuje u krivičnim istragama iz zemlje članice u kojoj tim deluje. Rukovodilac tima deluje u okvirima svojih nadležnosti po nacionalnom zakonu; b tim sprovodi svoje operativne aktivnosti u skladu sa zakonom zemlje članice u kojoj deluje. Članovi i upućeni članovi tima svoje zadatke izvršavaju pod rukovodstvom osobe pomenute u pod-stavu a, uzimajući u obzir uslove koje su utvrdili nadležni organi njihovih zemalja pri formiranju tima; c zemlja članica u kojoj tim deluje obezbediće potrebne organizacione aranžmane za rad tima. 4 U ovom članu, članovi zajedničkog tima za istragu iz zemlje članice u kojoj tim deluje označavaju se kao "članovi", dok se članovi tima iz drugih zemalja potpisnica označavaju kao "upućeni članovi". 5 Upućeni članovi zajedničkog tima za istragu imaju pravo da prisustvuju kada se sprovode istražne mere u zemlji potpisnici u kojoj se istraga obavlja. Međutim, rukovodilac tima može, iz nekog konkretnog razloga, a u skladu sa zakonom zemlje potpisnice u kojoj tim deluje, da donese i suprotnu odluku. 6 Rukovodilac tima može upućenim članovima zajedničkog tima za istragu, u skladu sa zakonom zemlje potpisnice u kojoj tim deluje, da dodeli zadatke preduzimanja određenih istražnih mera koje su odobrene od strane nadležnih organa države potpisnice u kojoj se odvija operacija i države potpisnice koja upućuje člana tima. 7 U slučajevima kada je potrebno da zajednički tim za istragu ima potrebu da se u nekoj zemlji potpisnici koja formira tim preduzmu istražne mere, članovi koji su upućeni u tim od strane te zemlje potpisnice mogu da dostave zahtev svojim nadležnim organima da sprovedu dotične mere. Te more razmatra dotična zemlja potpisnica pod uslovima koji bi važili u slučaju da su mere zahtevane u nekoj domaćoj istrazi. 8 U slučajevima kada zajednički tim za istragu ima potrebu za pomoći neke države potpisnice koja ne spada u one koje su formirale tim, ili od neke treće zemlje, zahtev za pružanje pomoći upućuje nadležni organ države u kojoj se odvija operacija drugoj državi u skladu sa važećim instrumentima ili aranžmanima. 9 Upućeni član zajedničkog tima za istragu može, u skladu sa svojim nacionalnim zakonima i u okviru svojih nadležnosti, da timu dostavi informacije koje su na raspolaganju u državi potpisnici koja ga je uputila, za potrebe krivične istrage koju tim sprovodi. 10 Informacije koje su zakonski pribavljene od strane člana ili upućenog člana zajedničkog tima za istragu a koje inače ne bi bile na raspolaganju nadležnim organima dotične države potpisnice mogu se koristiti za sledeće svrhe: a za svrhu zbog koje je tim oformljen; b uz prethodnu saglasnost države potpisnice u kojoj je informacije postala

47

dostupna, mogu da se koriste za svrhe detekcije, istrage i krivičnog gonjenja po osnovu drugih krivičnih dela. Pomenuta saglasnost može da bude uskraćena samo u slučajevima u kojima bi takvo korišćenje ugrozilo krivičnu istragu u državi potpisnici ili po kojem osnovu državna potpisnica ima pravo da odbije uzajamnu pomoć; c za sprečavanje direktne i ozbiljne pretnje po javnu bezbednost, i bez predrasuda po pod-stav b) ukoliko se nakon toga otvara krivična istraga; d za ostale svrhe u meri u kojoj o tome postoji saglasnost između država potpisnica koje su oformile tim. 11 Ovaj član se primenjuje bez predrasuda u odnosu na postojeće odredbe ili aranžmane o osnivanju ili delatnosti zajedničkih timova za istragu. 12 U meri u kojoj zakoni država potpisnica ili odredbe bilo kog pravnog instrumenta koji je na snazi između njih to dozvoljava, moguće je uspostaviti aranžmane za lice mimo predstavnika nadležnih organa država potpisnica koje formiraju zajednički tim za istragu da učestvuju u sprovođenju aktivnosti tima. Prava koja se daju članovima ili upućenim članovima tima po osnovu ovog člana neće se primenjivati za takva lica sem kada je to sporazumom izričito navedeno.

4.4.3. Evropska unija Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, i Srbija, iako imaju različit status u pogledu članstva u EU, u vreme objavljivanja ove publikacije ipak nisu deo EU. Bez obzira na to, ne postoji nikakva sumnja u pogledu njihove želje da se pridruže EU. Prema tome, države potpisnice treba da budu svesne zakonodavnog okvira koji je na snazi u EU u pogledu uspostavljanja i rada ZTI. Član 1 – Zajednički timovi za istrage8 - Okvira odluka Saveta EU od 13. juna 2002. godine o zajedničkim timovima za istrage 1. Uzajamnim sporazumom, nadležni organi dve ili više zemalja članica mogu da formiraju zajednički tim za istragu za konkretne svrhe i na određeni vremenski period, koji se uzajamnom saglasnošću može produžiti, za vršenje krivičnih istraga u jednoj ili više zemalja članica koje formiraju takav tim. Sastav tima utvrđuje se sporazumom. Zajednički tim za istragu može se posebno formirati u sledećim slučajevima: (a) istraga o krivičnim pitanjima neke zemlje članice zahteva tešku i zahtevnu istragu koja je povezana sa drugim zemljama članicama; (b) više zemalja članica sprovodi istrage o krivičnim delima u kojima okolnosti predmeta zahtevaju koordinisanu, usklađenu akciju u dotičnim zemljama članicama. Zahtev za formiranje zajedničkih timova za istrage može da dostavi bilo koja od zainteresovanih zemalja članica. Tim se formira u jednoj zemlji članici u kojoj se očekuje sprovođenje istrage. 8 Član 1 Okvirne odluke o zajedničkim istražnim timovima skoro doslovno ponavlja formulaciju Člana 13 Konvencije EU o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima (usvojena 29, maja 2000. godine od strane Saveta Ministara). Međutim, usled prilično sporog procesa ratifikacije Savet je usvojio Okvirnu odluku o zajedničkim istražnim timovima koja je trebala da bude realizovana od strane država članica do 1. januara 2003. Okvirna odluka prestaće da važi kada sve države članice ratifikuju Konvenciju EU o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima. Do tog vremena, Okvirna odluka, kao važeći propis, definiše pravni okvir za ZIT u EU.

48

2. Osim informacija navedenih u relevantnim odredbama Člana 14 Evropske konvencije o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima i Člana 37 Pakta iz Beneluksa od 27. jula 1962. godine, sa izmenama u Protokolu od 11. maja 1974. godine, zahtevi za formiranje zajedničkog tima za istrage obuhvataće i predlog sastava tima. 3. Zajednički tim za istragu deluje na teritoriji zemalja članica koje formiraju tim pod sledećim opštim uslovima: (a) rukovodilac tima je predstavnik nadležnog organa koji učestvuje u krivičnim istragama iz zemlje članice u kojoj tim deluje. Rukovodilac tima deluje u okvirima svojih nadležnosti po nacionalnom zakonu; (b) tim sprovodi svoje operativne aktivnosti u skladu sa zakonom zemlje članice u kojoj deluje. Članovi i upućeni članovi tima svoje zadatke izvršavaju pod rukovodstvom osobe pomenute u pod-stavu a, uzimajući u obzir uslove koje su utvrdili nadležni organi njihovih zemalja pri formiranju tima; (c) zemlja članica u kojoj tim deluje obezbediće potrebne organizacione aranžmane za rad tima. 4. U ovoj Okvirnoj odluci, članovi zajedničkog tima za istragu iz zemlje članice koja nije zemlja članica u kojoj tim deluje označavaju se kao "upućeni članovi". 5. Upućeni članovi zajedničkog tima za istragu imaju pravo da prisustvuju kada se sprovode istražne mere u zemlji članici u kojoj se istraga obavlja. Međutim, rukovodilac tima može, iz nekog konkretnog razloga, a u skladu sa zakonom zemlje članice u kojoj tim deluje, da donese i suprotnu odluku. 6. Rukovodilac tima može upućenim članovima zajedničkog tima za istragu, u skladu sa zakonom zemlje članice u kojoj tim deluje, da dodeli zadatke preduzimanja određenih istražnih mera koje su odobrene od strane nadležnih organa države članice u kojoj se odvija operacija i države članice koja upućuje člana tima. 7. U slučajevima kada je potrebno da zajednički tim za istragu ima potrebu da se u nekoj zemlji članici koja formira tim preduzmu istražne mere, članovi koji su upućeni u tim od strane te zemlje članice mogu da dostave zahtev svojim nadležnim organima da sprovedu dotične mere. Te mere razmatra dotična zemlja članica pod uslovima koji bi važili u slučaju da su mere zahtevane u nekoj domaćoj istrazi. 8. U slučajevima kada zajednički tim za istragu ima potrebu za pomoći neke države članice koja ne spada u one koje su formirale tim, ili od neke treće zemlje, zahtev za pružanje pomoći upućuje nadležni organ države u kojoj se odvija operacija drugoj državi u skladu sa važećim instrumentima ili aranžmanima. 9. Član zajedničkog tima za istragu može, u skladu sa svojim nacionalnim zakonima i u okviru svojih nadležnosti, da timu dostavi informacije koje su na raspolaganju u državi članici koja ga je uputila, za potrebe krivične istrage koju tim sprovodi. 10. Informacije koje su zakonski pribavljene od strane člana ili upućenog člana zajedničkog tima za istragu a koje inače ne bi bile na raspolaganju nadležnim organima dotične države članice mogu se koristiti za sledeće svrhe:

49

(a) za svrhu zbog koje je tim oformljen; (b) uz prethodnu saglasnost države članice u kojoj je informacije postala dostupna, mogu da se koriste za svrhe detekcije, istrage i krivičnog gonjenja po osnovu drugih krivičnih dela. Pomenuta saglasnost može da bude uskraćena samo u slučajevima u kojima bi takvo korišćenje ugrozilo krivičnu istragu u državi članici ili po kojem osnovu državna članica ima pravo da odbije uzajamnu pomoć; (c) za sprečavanje direktne i ozbiljne pretnje po javnu bezbednost, i bez predrasuda po pod-stav b) ukoliko se nakon toga otvara krivična istraga; (d) za ostale svrhe u meri u kojoj o tome postoji saglasnost između država članica koje su oformile tim. 11. Ova Okvirna odluka se primenjuje bez predrasuda u odnosu na postojeće odredbe ili aranžmane o osnivanju ili delatnosti zajedničkih timova za istragu. 12. U meri u kojoj zakoni država članica ili odredbe bilo kog pravnog instrumenta koji je na snazi između njih to dozvoljava, moguće je uspostaviti aranžmane za lice mimo predstavnika nadležnih organa država članica koje formiraju zajednički tim za istragu da učestvuju u sprovođenju aktivnosti tima. Takva lica, na primer, mogu da podrazumevaju zvaničnike tela oformljenih u skladu sa Paktom. Prava koja se daju članovima ili upućenim članovima tima po osnovu ove Okvirne odluke neće se primenjivati za takva lica sem kada je to sporazumom izričito navedeno.

4.4.4. Jugoistočna Evropa Sekretarijat Konvencije o policijskoj saradnji Dana 5. maja 2006. godine u Beču, tokom austrijskog predsedavanja EU, Ministri unutrašnjih poslova Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Moldavije, Crne Gore, Rumunije, i Srbije, potpisali su Konvenciju o policijskoj saradnji za Jugoistočnu Evropu.9 Nakon ratifikacije od strane svih sedam država potpisnica, Konvencija je stupila na snagu 10. oktobra 2007. godine, Sem toga, Bugarska je pristupila Konvenciji 25. septembra 2008. godine. Odredbe Konvencije daju pravni okvir za sveobuhvatnu policijsku saradnju među zemljama potpisnicama, uključujući i pravni okvir za osnivanje ZTI. Član 27 - Zajednički timovi za istrage – Konvencija o policijskoj saradnji u Jugoistočnoj Evropi (1) Zajedničkim sporazumom, organi za sprovođenje zakona dve ili više ugovornih strana mogu formirati zajednički istražni tim za specifične potrebe i na određeni period, koji se može produžiti uz uzajamni pristanak, u cilju sprovođenja policijske istrage u jednoj ili više ugovornih strana koje formiraju tim. Sastav tima se određuje sporazumom kojim se on i formira. (2) Zajednički istražni tim se, posebno, može uspostaviti onda kada: a) je istraga krivičnih dela koju sprovodi jedna ugovorna strana teška, zahtevna, i

9 See http://www.pccseesecretariat.si.

50

povezana sa drugim ugovornim stranama; b) izvestan broj ugovornih strana sprovodi istragu krivičnih dela čije okolnosti nalažu koordiniranu i usmerenu akciju uključenih ugovornih strana. (3) Zahtev za formiranje zajedničkog istražnog tima može da uputi svaka od ugovornih strana koja ustanovi takvu potrebu. Tim se formira u jednoj od ugovornih strana u kojoj se očekuje sprovođenje istrage. (4) Zahtevi za formiranje zajedničkog istražnog tima podrazumevaju: službeni organ koji upućuje zahtev, svrhu zajedničkog istražnog tima, ugovorne strane u kojima će zajednički istražni tim raditi i predloge za sastav zajedničkog istražnog tima. (5) Zajednički istražni tim radi na teritoriji ugovornih strana koje ga formiraju pod sledećim opštim uslovima: a) vođa tima je predstavnik organa za sprovođenje zakona koji učestvuje u policijskoj istrazi iz ugovorne strane u kojoj tim radi. Vođa tima radi u granicama svoje nadležnosti u okviru nacionalnog zakona; b) tim sprovodi operacije u skladu sa zakonom ugovorne strane u kojoj radi. Članovi tima obavljaju svoje zadatke pod vođstvom lica o kojem je reč u pod-stavu (a), uzimajući u obzir uslove koje postavljaju njihovi službeni organi u sporazumu o formiranju. (6) U ovom članu, članovi zajedničkog istražnog tima iz ugovornih strana koje nisu ugovorna strana u kojoj tim radi nazivaju se članovima "raspoređenim" u tim. (7) Raspoređeni članovi zajedničkog istražnog tima su ovlašćeni da budu prisutni kada se u ugovornoj strani u kojoj se radi sprovode istražne mere. Ipak, vođa tima može, iz posebnih razloga, u skladu sa zakonom ugovorne strane u kojoj tim radi, da odluči drugačije. (8) Raspoređenim članovima zajedničkog istražnog tima vođa može, u skladu sa zakonom ugovorne strane u kojoj tim radi, da poveri zadatak preduzimanja određenih istražnih mera ukoliko je to odobreno od strane organa za sprovođenje zakona ugovorne strane u kojoj se radi i ugovorne strane koja je rasporedila članove. (9) Kada je zajedničkom istražnom timu potrebno sprovođenje istražnih mera u jednoj od ugovornih strana koje su formirale tim, članovi koje je ta ugovorna strana rasporedila u tim mogu tražiti od svojih organa za sprovođenje zakona da preduzmu takve mere. Mere će se u toj ugovornoj strani posmatrati u okviru uslova koji bi se primenjivali da su zahtevane za potrebe nacionalne istrage. (10) Kada je zajedničkom istražnom timu potrebna pomoć ugovorne strane koja nije učestvovala u formiranju tima, ili treće države, zahtev za pomoć mogu uputiti organi za sprovođenje zakona ugovorne strane u kojoj se radi organima za sprovođenje zakona druge uključene ugovorne strane, a u skladu sa relevantnim instrumentima ili aranžmanima (11) Član zajedničkog istražnog tima može, u skladu sa svojim nacionalnim zakonom, i u okviru svoje nadležnosti, da pruži timu informacije dostupne u ugovornoj strani koja ga je rasporedila, a u svrhu policijske istrage koju sprovodi tim.

51

(12) Informacije koje su na zakonit način dobijene od člana ili raspoređenog člana dok je deo zajedničkog istražnog tima a koje inače ne bi bile dostupne organima za sprovođenje zakona uključenih ugovornih strana mogu se koristiti u sledeće svrhe: a) u svrhu u koju je tim formiran; b) uz prethodni pristanak ugovorne strane u kojoj je informacija bila dostupna, za otkrivanje, istragu i gonjenje drugih krivičnih dela. Taj pristanak se može povući jedino u slučaju kada bi takva upotreba ugrozila policijske istrage u okviru te ugovorne strane, ili u pogledu kojih bi ta ugovorna strana mogla da odbije uzajamnu pomoć; c) za prevenciju neposredne i ozbiljne pretnje po javnu bezbednost, a bez štete po pod-stavu (b) ukoliko se naknadno otvori policijska istraga; d) u druge svrhe u granicama koje su dogovorene među ugovornim stranama koje su formirale tim. (13) Ovaj član ne šteti nijednoj drugoj postojećoj odredbi ili aranžmanu o formiranju ili radu zajedničkih istražnih timova. (14) Ukoliko zakoni uključenih ugovornih strana ili odredbe nekog pravnog instrumenta koji je moguće primeniti između njih to dozvoljavaju, mogu se sklopiti aranžmani i da lica koja nisu predstavnici organa za sprovođenje zakona ugovornih strana koje formiraju tim učestvuju u aktivnostima tima. Ta lica mogu, npr., da budu predstavnici međunarodnih organizacija koje ugovorne strane priznaju. Prava, koja su ovim članom data članovima ili raspoređenim članovima tima, ne primenjuju se na ta lica osim ako sporazum jasno ne odredi drugačije. SECI Centar Uloga SECI Centra u zajedničkim istragama u regionu zapadnog Balkana SECI Centar je regionalna operativna organizacija u Jugoistočnoj Evropi, osnovana 1999. godine, sa ciljem da jača i olakšava saradnju policijskih i carinskih organa država članica u borbi protiv prekograničnog kriminala. SECI Centar je pokrenut nakon što su države članice u maju 1999. godine potpisale Sporazum o SECI koji su naknadno ratifikovale sve države članice čime je sporazum postao zakonski okvir za saradnju u regionu. U vreme izdavanja ove publikacije države članice SECI Centra su Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Grčka, Mađarska, Makedonija, Moldavija, Crna Gora, Rumunija, Srbija, Slovenija i Turska. Svaka država članica ima oficire za vezu koji su raspoređeni u centralnu SECI Centra u Bukureštu, a koji rade zajednički kroz direktnu saradnju na koordinciji zajedničkih istraga i olakšavanju razmene informacija. Osim država članica, postoje i 22 zemlje sa statusom posmatrača: Austrija, Azerbejdžan, Belgija, Kanada, Češka Republika, EUBAM (Misija EU za pomoć u upravljanju granicama u Moldaviji i Ukrajini), Francuska, Gruzija, Nemačka, Izrael, Italija, Japan, Holandija, Poljska, Portugal, Španija, Slovačka, Ukrajina, UNDP Rumunija, Ujedinjeno Kraljevstvo, UNMIK, Sjedinjene Američke Države. Interpol i

52

Svetska carinska organizacija imaju status stalnih savetnika po policijskim odnosno carinskim pitanjima. Saradnja u okviru SECI Centra odvija se u dva aspekta. Jedan je proces razmene informacija, koji se obavlja redovno između oficira za vezu koji rade na brzom rešavanju zahteva koje primaju od svojih nacionalnih timova za istrage. Drugi bitan aspekt saradnje su aktivnosti koje se odvijaju u okviru Operativne grupe SECI Centra. Trenutno u okviru SECI Centra postoji osam Operativnih grupa, od kojih se svaka bavi zasebnom vrstom kriminala. Jedna od ovih osam grupa je grupa za borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata (OG “Mirage”). OG “Mirage” je ustanovljena 2001. godine. Njenim radom koordinira Rumunija i ova grupa predstavlja jednu vrstu foruma za razgovore između nacionalnih eksperata koji se redovno sastaju radi razmene iskustava i izrade strategija za borbu protiv TLJ i krijumčarenja migranta u regionu. Među bitnim aktivnostima OG “Mirage” vredi istaći sledeće:

Učešće u pokretanju regionalnih operacija tipa Mirage 2002., 2003., i 2004. godine, u skladu sa modelom “istovremene akcije” sa ciljem da se otkriju kriminalne mreže koje se bave trgovinom ljudima u regionu a uključuju sve države članice SECI Centra;

Pružanje podrške, skupa sa UNDP Rumunija i ICMPD (Međunarodni centar za razvoj politike migracija), procesu prikupljanja podataka i pripremi “Priručnika dobre prakse u borbi protiv TLJ u JI Evropi;

Podrška razmeni informacija i transferu i pružanju pomoći žrtvama TLJ iz njihovih matičnih država u države eksploatacije, kako bi im se omogućilo davanje iskaza i svedočenja u krivičnim postupcima protiv trafikera;

Koordinacija procesa razmene informacija i omogućavanje operativnih sastanaka, u okviru Zajedničkih (Paralelnih) istraga koje su zemlje u regionu tokom vremena razvijale;

Organizacija obuke u oblasti “Tehnike vođenja informativnih razgovora i ispitivanja lica” za stručnjake iz svih zemalja članica SECI centra, od strane dva instruktora sa FBI Akademije;

Priprema godišnjih analitičkih izveštaja o TLJ i KM u zemljama JI Evrope. Sastanci OG “Mirage” okupljaju nacionalne stručnjake ne samo iz zemalja članica, već i iz zemalja posmatrača i iz međunarodnih organizacija. Na taj način, ovaj okvir nudi mogućnost ne samo zemljama članicama SECI Centra da međusobno sarađuju, već se tu uspostavljaju i jačaju odnosi sa zemljama i organizacijama izvan regiona koji pokriva SECI Centar. Na sastanku operativne grupe maja 2008. godine, učesnici su odlučili da unaprede razmenu podataka koji se odnose na trgovinu maloletnim licima i trgovinu organima i tkivima. Kao prvi korak, dogovoreno je da svi treba da obezbede strateške informacije iz ove oblasti koje nakon toga treba analizirati i predstaviti u godišnjem analitičkom izveštaju SECI Centra o TLJ i KM. Učesnici operativne grupe su takođe ukazali na potrebu jačanja saradnje sa državnim i nevladinim agencijama koje se bave pružanjem pomoći žrtvama TLJ. U pogledu TLJ i KM, SECI Centar je u svojim aktivnostima podrške zemljama

53

članicama usredsređen na formiranje zajedničkih / paralelnih istraga usmerenih na kriminalne grupe koje se bave ovom vrstom kriminalne delatnosti. Operativni sastanci specijalizovanih agencija za sprovođenje zakona koje su tu uključene organizuju se pod pokroviteljstvom SECI Centra. Tokom godina rada centra, uz podršku SECI Centra organizovano je više zajedničkih paralelnih istraga. Počev od 2008. godine, SECI Centar je počeo da nudi i operativnu analitički podršku u konkretnim zajedničkim istraga koje organizuju države u regionu, a na osnovu zahteva uključenih država, na bazi informacija koje se prosleđuju korišćenjem kanala SECI Centra. Kriminalističke analize SECI Centra omogućile su da se stvori jedna regionalna slika kriminalne grupe, veza između članova i detalja o njihovim aktivnostima. Konvencija SELEC i ZTI Konvencija SELEC bi trebalo da bude novi pravni okvir za sadašnji SECI Centar, koji će nakon procesa ratifikacije i implementacije nove Konvencije imati naziv „SELEC" (Centar agencija za sprovođenje zakona JI Evrope - Southeast European Law Enforcement Center). Pregovore o Konvenciji vodili su stručni predstavnici svih država članica SECI Centra uz pomoć stručnjaka iz Evropske komisije, i Konvencija je usklađena sa relevantnim propisima EU o saradnji agencija za sprovođenje zakona. Konvencija SELEC će imati međunarodni pravni subjektivitet i uslove za blisku saradnju sa agencijama za sprovođenje zakona EU. Konvencija je potpisana 9. decembra 2009. godine od strane svih država članica SECI Centra, čime su ispunjeni uslovi za ratifikaciju na nacionalnim nivoima. Konvencija SELEC stupiće na snagu 6 dana od datuma kada devet država potpisnica Sporazuma o saradnji na sprečavanju i borbi protiv prekograničnog kriminala, koji je potpisan u Bukureštu, Rumuniji, 26. maja 1999. godine, deponuje svoje instrumente o ratifikaciji, prihvatanju i odobrenju. Cilj Konvencije SELEC, u okviru saradnje između nadležnih organa, biće da obezbedi podršku državama članicama da unapređuju saradnju u prevenciji i borbi protiv kriminala, uključujući ozbiljni i organizovani kriminal, u slučajevima kada takav kriminal ima elemente prekograničnih aktivnosti (Član 2 Konvencije SELEC). Iz perspektive ZTI i uloge Konvencije SELEC u budućnosti, države članice bi trebalo da budu svesne sledećeg: Član 3 – Zadaci – Konvencija SELEC U skladu sa Članom 2, Konvencija SELEC imaće sledeće zadatke: (a) pružanje podrške aktivnostima istraga i prevencije kriminala u državama članicama u skladu sa ovom konvencijom; (b) olakšavanje razmene informacija i kriminalističkih obaveštajnih podataka i zahteva za operativnu pomoć; (c) dostavljanje obaveštenja i informisanje nacionalnih osoba za kontakt u državama članicama o vezama između osumnjičenih, kriminalaca ili krivičnih dela koja su u

54

vezi sa mandatom Konvencije SELEC; (d) prikupljanje, formatiranje, analiza, obrada i dostavljanje informacija i kriminalističkih obaveštajnih podataka; (e) dostavljanje strateških analiza i izrada procena pretnji u vezi sa ciljevima Konvencije SELEC; (f) uspostavljanje, vođenje i održavanje kompjuterizovanog informacionog sistema; (g) obavljanje funkcije depozitarijuma / centra za prikupljanje dobre prakse u metodama i tehnikama agencija za sprovođenje zakona i njihovo promovisanje kroz multi-nacionalne obuke i konferencije u korist država članica; (h) obavljanje drugih zadataka u skladu sa ciljevima Konvencije, po odluci Saveta.

4.5. Komentar zakonskog okvira Član 20 Drugog protokola zahteva detaljniju razradu u odnosu na nekoliko bitnih pitanja. To su:

Kada je moguće/potrebno oformiti ZTI (videti tačku 4.5.1. u daljem tekstu); Kako ZTI može/treba da bude strukturisan (videti tačku 4.5.2. u daljem

tekstu); Operativna ovlašćenja ZTI (videti tačku 4.5.3. u daljem tekstu); Istrage koje sprovodi ZTI u drugim zemljama bez zahteva za UPP (videti

tačku 4.5.4. u daljem tekstu); Direktna razmena informacija između članova ZTI (videti tačku 4.5.5. u daljem

tekstu); Sporazumi o ZTI (videti tačku 4.5.6. u daljem tekstu).

4.5.1. Kada je moguće oformiti ZTI? Iskustvo je pokazalo da je u slučajevima u kojima neka država vodi istragu o krivičnom delu koje ima prekogranični karakter, posebno u odnosu na organizovani kriminal, moguće ostvariti koristi po istragu po osnovu učešća organa iz drugih država u kojima postoje veze se pomenutim delom, ili kada je saradnja korisna u nekom drugom pogledu. U suprotnosti sa opštom pretpostavkom da ZTI treba koristiti samo u slučajevima ozbiljnog organizovanog kriminala, Član 20(1) Drugog protokola pristupa konceptu ZTI ne toliko sa stanovišta ozbiljnosti krivičnog dela već pre iz međunarodne ili prekogranične dimenzije dotičnog krivičnog dela. Pomenuti član navodi da je moguće formirati ZTI posebno u sledećim slučajevima: 1. istraga o krivičnim pitanjima neke zemlje članice zahteva tešku i zahtevnu istragu koja je povezana sa drugim zemljama članicama. 2. više zemalja članica sprovodi istrage o krivičnim delima u kojima priroda predmeta zahtevaju koordinisanu, usklađenu akciju u dotičnim zemljama članicama.

55

Iako je dosadašnje iskustvo pokazalo da se ZTI obično ograničavaju na ozbiljnije forme kriminaliteta, ZTI mogu da budu korisni i na manjim slučajevima. Razlog tome je što ZTI mogu da omoguće saradnju u specifičnim slučajevima kao i da pripreme teren za buduće ZTI gradeći uzajamno poverenje i gradeći iskustvo u oblasti prekogranične saradnje. Ima mnogo praktičnih primera u kojima bi ZTI mogli da predstavljaju odgovarajući instrument, ali kao primer možemo da pomenemo bar neke oblasti kriminala:

Trgovina ljudima sa prekograničnim elementima; Krijumčarenje migranata; Krijumčarenje narkotika sa prekograničnim elementima; Slučajevi terorizma u kojima se mesto planiranog napada razlikuje od lokacije

na kojoj se pribavljaju prvi obaveštajni podaci; itd.

Kod donošenja odluke o tome da li je neki konkretan slučaj podesan za istragu uz korišćenje ZTI, dotične strane bi mogle da se rukovode nekim od ovde navedenih pitanja:

Da li se radi o složenom slučaju? Da li istraga uključuje više država članica? Da li bi istraga i krivično gonjenje mogli da se obave podjednako efikasno bez

ZTI? Da li će istraga zahtevati komplikovano upravljanje informacijama i

obaveštajnim podacima? Da li će istraga pomoći da se izbegnu brojni zahtevi za UPP? Da li postoje ljudski i finansijski resursi potrebni za formiranje ZTI? Da li postoje neke birokratske prepreke koje onemogućavaju formiranje ZTI? Da li bi vreme koje se uštedi tokom operacije ZTI predstavljalo veću uštedu od

vremena potrebnog za formiranje ZTI? Kada se razmatra korišćenje ZTI, preporučuje se da se što je ranije moguće organizuje sastanak istražitelja, tužilaca i/ili sudija iz dotičnih zainteresovanih zemalja kako bi razmotrili dotično pitanje pre upućivanja formalnog predloga i sporazuma. Obzirom da su neke zemlje uvele domaća administrativna pravila koja, na primer, uključuju da se u pripremnoj fazi dostavi obaveštenje nadležnom ministarstvu, uključenost svih kompetentnih lica u ranoj fazi je od posebnog značaja da ceo proces ne bi bio ugrožen ili odložen.

4.5.2. Kako ZTI može/treba da bude strukturisan?

Tim Tim se formira u državi članici za koju se očekuje da će se u njoj odvijati pretežni deo istrage. Iako je potrebno da se postigne dogovor o jednoj fiksnoj “centrali”, nije neophodno da svi članovi ZTI budu locirani na istom mestu. Očito se pretpostavlja da bi se formirala grupa istražitelja i ostalog osoblja iz dve ili više zemalja, između kojih postoje bliske veze radi istrage određenog slučaja, pri čemu bi jedan broj osoba privremeno radio van svoje zemlje. Formulacija iz Člana 20 Drugog protokola svakako sugeriše da to može da bude, i u mnogim slučajevima ijeste, najbolje rešenje. Međutim, ne postoji propisan zahtev da neki član ZTI

56

obavezno mora da radi van svoje zemlje, čak i kada je ZTI trajno locirana u drugoj zemlji. U stvari, ZTI može sasvim adekvatno da se oformi tako da članovi iz dve ili više zemalja rade na način da niko ne radi van svoje zemlje. Na primer, Albanija i BJR Makedonija mogu da se dogovore da oforme ZTI sa bazom u Skoplju, pri čemu jedan član iz Albanije sprovodi upite u Tirani i nikada ni ne ode u Skoplje. Slično tome, moguće je da određeni broj članova sačinjava “centralu” dok ostali članovi tima deluju u svojim matičnim državama. U pogledu troškova i posvećenosti članova tima iz inostranstva, moguće je da će se države potpisnice odlučiti za ovaj pristup.

Rukovodilac ZTI Svaki ZTI treba da ima rukovodioca ili rukovodioce tima. Član 20 (3) Drugog protokola nudi nekoliko mogućnosti i opet ostavlja prostora za njihovo tumačenje na nacionalnom nivou. Ne navodi se precizno da li rukovodilac tima treba da bude javni tužilac, sudija ili neki viši policijski ili carinski službenik. Međutim, obzirom da se u mnogim državama ZTI posmatra kao “poseban oblik uzajamne pravne pomoći”, i obzirom da je u regionu uobičajeno da istragama rukovodi bilo javni tužilac ili istražni sudija, preporučuje se bi predstavnik pravosuđa trebalo da bude rukovodilac u onim slučajevima u kojima operacije usmerava istražni sudija ili tužilac. U nekim drugim jurisdikcijama (na primer, Velika Britanija) i u zavisnosti od nacionalnog pravnog okvira, možda je podesnije da operacijom ZTI rukovodi službenik neke od agencija sprovođenja zakona. Član 20 Drugog protokola navodi da: "... rukovodilac tima treba da bude predstavnik nadležnog organa koji učestvuje u krivičnoj istrazi iz države u kojoj tim obavlja svoje aktivnosti…". Jedno moguće tumačenje ove odredbe je da ZTI ima jedno stalno rukovodstvo, koje ima jedno glavno sedište iz koga se obavljaju aktivnosti. Drugo moguće tumačenje je da rukovodilac tima treba da bude iz zemlje u kojoj se tim nalazi u bilo kom konkretnom momentu obavljanja svojih aktivnosti. Za ovakvo tumačenje je moguće naći argumente u priloženom tipskom sporazumu (videti Aneks 2), koji navodi da je rukovodilac “predstavnik nadležnog organa države u kojoj tim deluje (…) i pod čijim rukovođenjem članovi ZTI moraju da obavljaju zadatke u državi kojoj pripadaju”. Dosadašnje iskustvo u EU sugeriše da države učesnice preferiraju da imaju više od jednog rukovodioca tima a ne samo jednog rukovodioca koji ima sveukupnu odgovornost. U svakom slučaju, rukovodilac tima deluje u okviru svojih ovlašćenja po nacionalnim zakonima a sam tim obavlja svoje aktivnosti u skladu sa zakonom države članice u kojoj tim operiše.

‘Članovi’ i ‘upućeni članovi’ i ‘učesnici’ u ZTI Član 20 (4) postavlja razliku između “članova” i “upućenih članova” koji obavljaju zadatke u okviru ZTI. Upućeni članovi ZTI su iz države članice koja nije država u kojoj tim operiše. Treba primetiti da upućeni članovi ne moraju da budu u tom svojstvu sve vreme, tj. Mogu da budu tako raspoređeni u kraćem vremenskom periodu. Članovi tima obavljaju svoje zadatke pod rukovodstvom rukovodioca tima, imajući na umu uslove koje su utvrdili njihovi nadležni organi u sporazumu o formiranju ZTI. To je jedno od pitanja koje je neophodno u potpunosti razmotriti prilikom izrade sporazuma o formiranju ZTI, tako da članovi tima, posebno oni koji se upućuju iz drugih država, budu svesni strukture ili struktura linija upravljanja koje će se primenjivati.

57

Ostali učesnici ZTI Član 20 (12) postavlja put za države koje su oformile ZTI da se dogovore o licima koja nisu predstavnici nadležnih organa te države da mogu da obavljaju zadatke (učestvuju) u aktivnostima ZTI. Svrha ove mogućnosti je da je moguće da određena lica iz druge države ili neke međunarodne organizacije (npr. Interpol ili Europol) mogu da pruže dodatnu pomoć ili stručno znanje zajedničkom timu za istragu. Na primer, u radu određenog ZTI koji oforme Crna Gora i Srbija, može da učestvuje neki službenik EUROPOL-a kao učesnik ali ne i kao član ili upućeni član. Prava koja se daju članovima tima u skladu sa Članom 20 (na primer, pravo prisustva u momentu sprovođenja istražnih mera) ne odnose se na lica (učesnike), sem kada se samim sporazumom izričito drugačije utvrdi. Lica koja su ovlašćena da učestvuju u ZTI u skladu sa Članom 20 (12) Drugog protokola deluju prvenstveno u funkciji podrške ili savetodavnoj ulozi i nisu ovlašćena da obavljaju funkcije članova ili upućenih članova ZTI niti da koriste informacije koje se pominju u Članu 20 (10), sem kada je to dozvoljeno po dotičnom sporazumu između država članica o kojima se radi. Posebnu pažnju treba obratiti na SELEC, EUROJUST i EUROPOL. Obzirom da su obe ove institucije oformljene sa ciljem da pruže podršku državama članicama u borbi protiv ozbiljnog prekograničnog kriminala, njihove nadležnosti i zadaci podrazumevaju da ove ustanove imaju centralnu ulogu u zajedničkim timovima za istrage u EU. U skladu sa Članom 20 (12) Drugog protokola, SELEC, Eurojust, Europol i Interpol mogu da učestvuju u ZTI, zasebno ili zajednički. Prema tome, ove organizacije će, uz blisku međusobnu saradnju, biti na raspolaganju državama koje dostavljaju zahtev kada dotične države razmatraju formiranje ZTI. Posebno u pripremnoj fazi procene i pregovora ove organizacije mogu da pruže podršku državama u obliku pravnih saveta ili druge oblasti ekspertskog znanja na osnovu ranijeg učešća u ZTI. Sem toga, uključenim stranama je omogućeno potrebno vođenje sastanaka i prevođenje. Nadalje, u svojoj ulozi u razmeni informacija i koordinacije uzajamne pravne pomoći, SELEC, Europol i Eurojust su možda u poziciji da identifikuju odgovarajuće slučajeve za ZTI i da u skladu s tim dostave zahtev državama da deluju po takvom zahtevu. Iako nije obavezno da se prilikom formiranja i rada ZTI uključe bilo SELEC, Eurojust ili Europol, ove organizacije mogu da imaju presudnu ulogu u osiguranju efikasnosti i operativnih kapaciteta za ZTI i za sveukupni uspeh istrage. Pomenute organizacije mogu takođe da pomognu u administrativnom vođenju ZTI i da deluju kao posrednici u pribavljanju kao i davanju saveta u pogledu trenutne raspoloživosti mogućih fondova.

4.5.3. Operativna ovlašćenja ZTI Upućeni članovi ZTI mogu (videti Član 20 (5) Drugog protokola), u skladu sa zakonima države članice u kojoj tim deluje, da dobiju dozvolu rukovodioca/ rukovodilaca tima da prisustvuju operativnim aktivnostima kao što su vršenje pretresa prostorija (pasivni ZTI). Rukovodilac tima ima pravo da, iz konkretnih razloga, da učini i izuzetak u odnosu na osnovno pravilo. U tom kontekstu, izraz "iz konkretnih razloga" nije definisan ali bi mogao da se tumači tako da podrazumeva, na primer, situacije u kojima se pribavljaju dokazi u slučajevima koji uključuju

58

seksualna krivična dela, posebno kada su žrtve deca. Bilo koja odluka o isključivanju upućenog člana tima od prisustva ne može se zasnivati isključivo na činjenici da se radi o stranom državljaninu. U nekim slučajevima, osnova za ovakvu odluku može da bude neki operativni razlog. Sem toga, Član 20 (6) Drugog protokola omogućava upućenim članovima da sprovode istražne mere u državi članici u kojoj se obavlja operacija, u skladu sa nacionalnim zakonima dotične države (aktivni ZTI). To se obavlja po nalozima rukovodioca ZTI. Oni to neće moći da sprovode bez odobrenja nadležnog organa države u kojoj se obavlja operacija i države koja upućuje članove. Ovakvo odobrenje je možda već sadržano u sporazumu o formiranju ZTI, ili se ono može dati u nekoj kasnijoj fazi. Odobrenje može da ima i opšte značenje ili može da bude ograničeno na konkretne slučajeve ili okolnosti. Odobrenje za prisustvovanje i/ili preduzimanje istražnih mera takođe treba razmotriti u formalnom sporazumu.

4.5.4. Istrage ZTI u drugim državama bez zahteva za UPP Najinovativniji i možda najkorisniji elementi Drugog protokola sadržani su u Članu 20 (7) i (9). Kada je u okviru ZTI potrebno sprovoditi istražne mere u jednoj od uključenih država članica, upućeni članovi tima mogu da dostave zahtev svojim nadležnim organima da preduzmu takve mere. Taj zahtev treba da se razmatra pod uslovima koji bi se primenjivali u domaćim istragama. Svrha ove odredbe je da se izbegne neophodnost slanja zamolnice, čak i kada istražne mere zahtevaju primenu prisile, kao što je slučaj u izvršenju naloga za pretres. To je jedna od najvažnijih prednosti ZTI. Na primer, policijski službenik iz Srbije koji je upućeni član ZTI koji obavlja aktivnosti u Albaniji, može da traži od svojih kolega u policiji Srbije da sprovedu nalog za pretres, koji je izdat u skladu sa zakonima koji su na snazi u Srbiji, da se nalog izvrši u Srbiji, u ime ZTI. Međutim, moramo imati na umu da Član 20 Drugog protokola nema prednost nad domaćim zakonodavstvom. Na primer, kada službenik iz Srbije zatraži od svog kolege sa hrvatske strane da podnese zahtev za sprovođenje tajne istrage uz korišćenje prikrivenog islednika u Hrvatskoj. Naknadna mogućnost da se te informacije koriste, tj, da se nalazi ovakve operacije prezentuju sudu u Srbiji, uvek će zavisiti od dotična dva nacionalna zakonodavstva, pa je zato ovo pitanje potrebno pažljivo razmotriti.

4.5.5. Direktna razmena informacija između članova ZTI Ova potreba da se razmotri nacionalno zakonodavstvo važi i u odnosu na stavove 9 i 10, iako ove odredbe daju jednu drugu bitnu prednost u istragama: članovi ZTI mogu, opet u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom, da obezbede timu informacije koje su u dotičnoj zemlji na raspolaganju. Na primer, član tima može da obezbedi informacije koje se odnose na nekog pretplatnika, registracije vozila, ili krivični dosije iz matičine zemlje direktno timu ZTI, bez da se to usmerava peko nadležnih centralnih nacionalnih organa. Međutim, bitno je obratiti pažnju na kriterijume prihvatljivosti ukoliko se pribavljene informacije takođe koriste kao dokazi i u nekom krivičnom predmetu.

59

4.5.6. Sporazum o ZTI Drugi protokol navodi da se ZTI formiraju na osnovu pisanog sporazuma. Kako je ranije navedeno, pravni okvir za formiranje i rad ZTI omogućava širok opseg diskrecionih ovlašćenja i prema tome sporazum je od presudnog značaja za sve uključene strane. Sa druge strane, dosadašnje iskustvo sugeriše da je najbolje da se od samog početka postigne dogovor o svim detaljima aranžmana kako bi se izbegle dugotrajne diskusije tokom rada ZTI. Isto tako, treba imati na umu da je često neophodno da se brzo započne sa sprovođenjem istražnih aktivnosti i pribavljanja dokaza usled čega je neophodno izbeći vremenski dugotrajne diskusije. Obzirom da Član 20 Drugog protokola omogućava izmene sporazuma, prednost treba dati efikasnom potpisivanju sporazuma a ne vođenju dugotrajnih rasprava o svakom detalju. U tom smislu, jedan od ciljeva ovih smernica je i da omoguće nadležnim organima i profesionalcima da razmotre elemente zakonodavstva u pisanom sporazumu a istovremeno da im omogući da započnu istragu u najkraćem mogućem roku. Savet ministara EU je 8. maja 2003. godine usvojio preporučeni model sporazuma10. U Aneksu 2, pominje se model sporazuma, uključujući i predloge koje treba razmotriti u okviru relevantnih delova sporazuma. Nadalje, dat je i predlog formulacija sporazuma. Obzirom na složenost krivičnih istraga i na brojne razlike u nacionalnim zakonodavstvima, skoro je nemoguće dati definitivne preporuke u pogledu sadržaja sporazuma. Ipak, priloženi model sporazuma odražava model sporazuma koji je dao Savet ministara EU kao i neka praktična iskustva i pisane sporazume koji su do sada prikupljeni u okviru Europola i Eurojusta. Treba naglasiti da su obe organizacije u svako doba na raspolaganju da pruže pomoć državama članicama u izradi nacrta ovakvog sporazuma.

4.6. Konkretne smernice vezane za ZTI

4.6.1. Smernice vezane za Sporazum o ZTI (videti Aneks B) Kod pripreme Sporazuma o ZTI, strane učesnice treba da se pobrinu da ovaj Sporazum:

Jasno definiše koje države potpisnice učestvuju u sporazumu o ZTI Jasno definiše svrhu ZTI Jasno definiše vremenski period u kome će ZTI funkcionisati i pod kojim

uslovima je moguće taj vremenski period produžiti (Kod definisanja perioda u kome će ZTI funkcionisati, države potpisnice treba da obrate pažnju na maksimalno trajanje specijalnih istražnih tehnika po domaćem zakonodavstvu države potpisnice);

Jasno definiše na kojoj teritoriji se namerava da ZTI obavlja svoje aktivnosti

10 Preporuka Saveta ministara od 8. maja 2003, o modelu sporazuma za formiranje zajedničkih timova za istrage (OJ C 121 of 23.05.2003, str.1).

60

Jasno definiše internu strukturu ZTI (ko je rukovodilac; kako se menja uloga rukovodioca u slučaju da ZTI premesti svoju istragu u drugu državu članicu, ko su članovi i upućeni članovi, da li su u rad ZTI uključena neka druga lica kao učenici i šta je njihova uloga)

Jasno definiše operativna ovlašćenja članova, upućenih članova i učesnika u radu ZTI

Strane potpisnice treba da se pobrinu da Sporazum jasno definiše mogućnost razmene dokaza (uključujući i zapisnika o izjavama svedoka);

Strane potpisnice treba da se pobrinu da Sporazum jasno definiše da se sporazum odnosi i na pred-istražnu fazu i na fazu istrage.

Sem toga, države treba da razmisle i o regulisanju sledećih pitanja kroz Sporazum o ZTI:

Uslovi pod kojima upućeni članovi ZTI mogu da budu isključeni tokom sprovođenja istražnih mera

Specifični uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da izvršavaju istrage u zemlji u kojoj se operacija odvija

Specifični uslovi pod kojima upućeni članovi ZTI mogu da zahtevaju od svojih nacionalnih organa da preduzmu mere koje su potrebne za rad tima bez podnošenja zahteva

Uslovi pod kojima se može tražiti pomoć po Konvenciji i uslovi pod kojim se mogu pružiti drugi aranžmani

Uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da razmenjuju informacije koje potiču od organa upućivanja i uslovi koji se odnose na konkretna pravila o zaštiti podataka

Uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da nose/koriste oružje Pozivanje na bilo koje druge postojeće odredbe ili aranžmane o osnivanju i

radu ZTI Pozivanje na bilo koje druge već postojeće odredbe ili aranžmane o

uspostavljanju i funkcionisanje ZTI. Dosadašnja iskustva u EU dokazala su da je korisno definisati određena organizaciona pitanja vezana za rad ZTI, kao na primer:

Troškovi ZTI tokom perioda delovanja Kancelarijski smeštaj Vozila Ostala tehnička oprema Dodaci za upućene članove ZTI Osiguranje za upućene članove ZTI Korišćenje oficira za vezu Korišćenje Evropske pravosudne mreže Jezik koji će se koristiti za komunikaciju

61

4.6.2. Smernice vezane za nacionalne eksperte i osobe za kontakt za ZTI

Uvodne napomene Pravni okvir koji j predstavljen u prethodnom delu jasno osigurava dovoljno osnova da države potpisnice mogu da razmatraju uspostavljanje timova u slučajevima kada su potrebne teške i zahtevne istrage povezane sa drugim državama članicama ili kada više država članica sprovodi istrage o krivičnim delima u kojima okolnosti slučaja zahtevaju preduzimanje koordinisane, usklađene akcije u dotičnim državama članicama. Međutim, tokom celog procesa konsultacija u regionu Zapadnog Balkana postalo je očito da istražna tela u jednoj državi često imaju poteškoće da utvrde sa kim mogu da sarađuju u drugoj državi u pogledu konkretnih operacija i da istovremeno nemaju mnogo saznanja ne samo o iskustvima te druge države u pogledu ZTI već i o iskustvima i dobroj praksi u svojoj državi. Zato bi, na osnovu iskustava i prakse iz EU, države članice trebalo da uspostave jednu neformalnu mrežu nacionalnih eksperata za ZTI radi razmene iskustava i dobre prakse u sprovođenju zajedničkih istraga i osnivanju i radu ZTI.

Šta bi takva mreža mogla i trebala da radi? Mreža bi trebalo da obezbedi osobe za kontakt sa nacionalnim i međunarodnim organima (policijom, tužilaštvom, ali isto tako i sa SECI, INTERPOL, Sekretarijatom PCC, OLAF, itd.) koji se bave pitanjima ZTI i da im obezbedi informacije i savete o mogućnostima, uključujući i pravni okvir, za uspostavljanje ZTI. Sem toga, nacionalni eksperti bi olakšavali prosleđivanje i distribuciju znanja među operativcima i podsticali uspostavljanje ZTI, i trebalo bi da budu u stanju da prikupljaju i distribuišu informacije o dobroj praksi i preprekama vezanim za uspostavljanje timova. Takođe bi trebalo da budu u stanju da učestvuju na konferencijama i seminarima, da sazivaju ili prisustvuju neformalnim sastancima na nacionalnom nivou ili sa drugim ekspertima koji se bave pitanjima vezanim za ZTI. Nakon uspostavljanja ZTI, nacionalni eksperti mogli bi da nastave sa savetodavnom ulogom i da budu veza za komunikaciju sa ekspertima iz drugih nacionalnih i međunarodnih organa.

Smernice za imenovanje nacionalnih eksperata / kontakt osoba za ZTI U skladu sa implementacijom međunarodnog pravnog okvira po pitanju ZTI, a u svrhu unapređenja saradnje u pogledu uspostavljanja ZTI u regionu Zapadnog Balkana, države članice bi trebalo da:

Imenuju nacionalne eksperte / kontakt osobe za ZTI i da podatke o njima dostave Regionalnoj kancelariji projekta za JI Evropu ([email protected]) do 1. juna 2010. godine.

Nacionalni ekspert / kontakt osoba za ZTI može da bude bilo neko lice ili predstavnik neke organizacije (kontakt osoba koja predstavlja agenciju za istrage ili tužilaštvo) zavisno od domaćeg zakonodavstva;

Nacionalni ekspert / kontakt osoba za ZTI ne mora da poseduje operativno iskustvo u uspostavljanju/rukovođenju radom ZTI;

62

Nacionalni ekspert / kontakt osoba za ZTI treba da bude u poziciji da može da sklapa kontakte sa drugim licima ili organizacijama u okviru svoje države za svrhu davanja informacija iz te države o osnivanju ZTI (posebno o pravnom okviru) kao i za svrhu razmene iskustava (najbolje prakse i prepreke) u pogledu osnivanja i upravljanja radom ZTI.

Prilikom imenovanja nacionalnih eksperata / kontakt osoba za ZTI države treba da imaju na umu svrhu za koju se ta osoba imenuje, a to je da omogući one aktivnosti operativaca koje su vezane za ZTI u sopstvenoj državi ali i u celom regionu Zapadnog Balkana, kao i da predstavljaju ulaznu tačku sopstvenog sistema u smislu šire evropske saradnje. Prema tome, veoma je bitno da nacionalni ekspert / kontakt osoba za ZTI bude imenovana s dužnom pažnjom kako bi mogla da doprinese međunarodnoj saradnji u uspostavljanju i vođenju ZTI.

63

ANEKS A

MODEL ČEKLISTE I OBRAZACA DOBRE PRAKSE U DOSTAVLJANJU ZAHTEVA ZA UZAJAMNU PRAVNU POMOĆ

OBJAŠNJENJE

Sledeća opšta i dodatna čeklista ima za svrhu da da neke opšte smernice za pripremu zahteva za međunarodnu pravnu pomoć u krivičnim stvarima.

Opšta čeklista se bavi osnovnim sadržajem zahteva za uzajamnu pravnu pomoć. Dodatna čeklista se bavi dodatnim sadržajem koji je potreban za delotvorno izvršenje zahteva za vršenje pretresa ili zaplene, dostavljanja dokumentacije, uzimanja izjava ili dokaza od svedoka, privremeni transfer lica lišenih slobode radi davanja dokaza, zaplene ili zamrzavanja sredstava pre izricanje presude odnosno konfiskacije nakon izricanje presude.

Zahtevi koji se odnose na formu i sadržaj mogu značajno da variraju zavisno od zakona zamoljene države i od važećih sporazuma o pružanju uzajamne pravne pomoći (multilateralni sporazumi; u konkretnim slučajevima, ti zahtevi mogu da budu manji ili širi nego što je ovde navedeno. Kada imate određene sumnje, službenicima koji rade na pripremi zvaničnih zahteva za UPP se savetuje sa kontaktiraju centralni nadležni organ i od njega traže dodatne informacije.

64

Opšta čeklista za izradu zahteva za pružanje uzajamne pravne pomoći Zahtev treba da sadrži sledeće:

Identifikaciju

Identifikacija kancelarije / organa koji dostavlja ili prenosi zahtev i organa koji sprovodi istragu, krivično gonjenje ili postupak u državi molilji, uključujući sve detaljne kontakt podatke vezane za kancelariju / organ koji dostavlja ili prenosi zahtev i, sem kada to nije prikladno, relevantnog službenika koji sprovodi istragu/ tužioca i/ili sudskog službenika (obrazac I)

Raniji kontakte Detalji koji se odnose na ranije kontakte između službenika u državi molilji i zamoljenoj državi a koji se donose na konkretan predmet zahteva

Korišćenje drugih kanala U slučajevima kada se kopija zahteva dostavlja i dugim kanalima, to treba jasno navesti u zahtevu

Potvrda zahteva Propratno pismo koje uključuje potvrdu prijema koju treba popuniti i vratiti državi molilji (obrazac I)

Navođenje hitnosti i/ili vremenskog roka Jasna naznaka bilo kakve posebne urgentnosti ili postojećeg vremenskog roka u kome se traži izvršenje zahteva i navođenje razloga za hitnost ili vremenski rok

Poverljivost Jasna naznaka svake potrebe za zaštitu poverljivosti i navođenje razloga za to kao i zahteva da se konsultuje sa državom moliljom pre izvršenja zahteva ukoliko nije moguće obezbediti zaštitu poverljivosti

Pravni osnov za zahtev Opis pravnog osnova na kome se zahtev zasniva, bilateralni ugovor, multilateralna konvencija ili aranžman, ili, ukoliko to ne postoji, navesti da se radi o osnovi reciprociteta

Rezime relevantnih činjenica Rezime relevantnih činjenica konkretnog slučaja, uz navođenje, koliko je to moguće, kompletnih detalja o identifikaciji počinilaca

Opis dela i zaprećene kazne Opis dela i zaprećene kazne, uz izvod relevantnih delova zakona zemlje molilje

Opis dokaza/pomoći koji su predmet zahteva Opis konkretnih dokaza ili druge tražene pomoći

Navesti jasnu vezu između postupka i traženih dokaza/pomoći Jasno i precizno objašnjenje veze koja postoji između istrage, krivičnog gonjenja ili sudskog postupka i tražene pomoći (tj. Opis kako su dokazi ili drugi oblik pomoći relevantni za dotični slučaj)

Opis procedura Opis procedura koje zamoljena država treba da sledi pri izvršenju zahteva kako bi se osiguralo da zahtev ispuni svoju svrhu, uključujući i specijalne procedure koje treba da osiguraju da će prikupljeni dokazi biti prihvatljivi na sudu države molilje, kao i razlozi zašto su dotične procedure potrebne

Prisustvo službenika iz zemlje molilje u izvršenju zahteva Navođenje da li zemlja molilja želi da njeni službenici ili druga specijalizovana lica budu prisutni ili da učestvuju u izvršenju zahteva kao i navođenje razloga zašto ej to potrebno

Jezik Svi zahtevi za pomoć treba da budu napisani na jeziku, ili da se uz njih priloži overeni prevod na jezike, koje zahteva zamoljena država

Napomena: Kada postane očigledno da neki zahtev ili skup zahteva iz neke konkretne države podrazumeva značajne ili izuzetne troškove, država molilja i zamoljena država treba da se konsultuju i utvrde uslove pod kojima će se zahtev izvršiti i način na koji će se troškovi snositi.

65

Dodatna čeklista za specifične vrste zahteva za UPP

PRETRES I ZAPLENA

Ukoliko se radi o zahtevu za vršenje pretresa ili zaplene, zahtev treba da sadrži i sledeće:

Što je moguće konkretniji opis lokacije u kojoj treba izvršiti pretres ili opis stvari čija zaplena se traži, uključujući, kada se radi o evidencija, i vremenski period na koji se evidencije odnose

Razuman osnov za verovanje da se dokumentacija ili druga stvar koja se traži nalaze na mestu u okviru zamoljene države koje se navodi u zahtevu

Razuman osnov za verovanje da će dokumentacija ili druga stvar koja se traži biti dokaz za počinjeno delo koje je predmet istrage ili sudskog postupka u zemlji molilji

Objašnjenje zašto manje intruzivni metodi pribavljanja dokumentacije ili drugih stvari ne bi bili odgovarajući

Navođenje bilo kakvih specijalnih uslova z vezi sa izvršenjem pretresa ili zaplene; Sve poznate informacije o trećim licima koja možda imaju pravo nad svojinom

DOSTAVLJANjE DOKUMENTACIJE U slučaju da se radi o zahtevu za dostavljanje dokumenata, zahtev treba da sadrži sledeće:

Obzirom da je kod ovakvog zahteva obično neophodan sudski nalog, posebno je važno navesti što konkretniji opis dokumenata čije dostavljanje se traži, kao i razloge zašto su dokumenta bitna za istragu

Identifikacija lokacije i/ili vlasnika/držaoca traženih dokumenata Proveriti sa zamoljenom državom da li, što je moguće, imaju neke dodatne

preduslove kod slučajeva dostavljanja dokumenata U slučajevima koji uključuju zahteve za prosleđivanje kompjuterskih evidencija, u

konsultacijama sa zamoljenom državom treba razmotriti opasnost od brisanja ili uništenja. U takvim slučajevima možda će biti neophodni ekspeditivni sigurni načini očuvanja evidencija, npr. Specijalan redosled očuvanja, ili pretres i zaplena

Navođenje da li je dovoljno da se obezbede kopije ili overene kopije traženih dokumenata ili ne, kao i navođenje razloga zašto su neophodna originalna dokumenta

Ukoliko j potrebno overavanje ili potvrda autentičnosti, navesti koji oblik overe/potvrde autentičnosti je potreban, uz prilaganje certifikata (videti obrazac II), po mogućnosti

Navođenje da li je verovatno da bilo koja vrsta traženih dokumenata potpada pod mogućnost zabrane izdavanja ili neke privilegije, npr. Zakonske profesionalne privilegije

66

ZAPLENA PRE IZRICANJE PRESUDE ILI KONFISKACIJA NAKON IZRICANJA

PRESUDE

U slučajevima zahteva za izvršenje zaplene/zamrzavanja pre izricanja presude ili konfiskacije nakon izricanja presude:

Utvrditi konkretne proceduralne i sadržajne zahteve zamoljene države radi omogućavanja izvršenja zahteva države molilje za zaplenu/zamrzavanje pre izricanja presude odnosno konfiskacije nakon izricanja presude, na primer da li zamoljena država može direktno da sprovodi zahteve države molilje, da li mora da pokrene domaći postupak za dotični nalog u ime države molilje, ili da li je neophodna osuđujuća presuda za krivično delo pre odluke

Da li zamoljena država može da započne domaći postupak, utvrditi koji dokazi su

neophodni da bi se omogućilo zamoljenoj državi da pribavi sopstveni nalog za zamrzavanje/zaplenu radi očuvanja imovine u ime države molilje, ili da bi se omogućilo zamoljenoj državi da pribavi sopstveni nalog nakon presude za konfiskaciju imovine. Država molilja posebno treba da utvrdi meru u kojoj zamoljena država mora da ima uspostavljenu vezu između imovine koju treba zamrznuti/zapleniti ili konfiskovati i samog dela, ili između imovine i optuženog ili osuđenog vlasnika imovine (zavisno od slučaja), kao i dokaza koje je neophodno obezbediti po zakonima zamoljene države radi uspostavljanja takve veze

Osoba za kontakt u državi molilji sa kojom je moguće obaviti konsultacije u pogledu zakonskih zahteva, strateških ili logističkih pitanja

U slučajevima kada zamoljena država može direktno da sprovede nalog države molilje, zahtev treba da sadrži sledeće:

Kopiju naloga u formatu koji je prihvatljiv za zamoljenu državu, ili druge informacije koje zamoljena država može da zahteva

U slučaju naloga za konfiskaciju, opis postupka u državi molilji koji je doveo do izdavanja naloga, uključene strane, i uveravanja da se radi o konačnom nalogu

Sve druge informacije o mogućim trećim licima koja možda imaju interese na imovini za koju se traži da bude zamrznuta/zaplenjena ili konfiskovana

U slučajevima kada zamoljena država ne može direktno da sprovede nalog države molilje, i kada mora kroz domaći postupak da pribavi nalog za zaplenu/zamrzavanje ili konfiskaciju, zahtev treba da sadrži sledeće:

Konkretan opis imovine koju treba zapleniti, zamrznuti ili konfiskovati; Konkretne informacije uz navođenje razumnog razloga da se veruje (zavisno od

zakona koji su na snazi u zamoljenoj državi) da se radi o imovini koja: Pripada licu koje je optuženo ili osuđeno za krivično delo; ili Je korišćena, ili stečena, direktno ili indirektno, u vezi sa počinjenim delom Sve druge informacije o mogućim trećim licima koja možda imaju interese na

imovini za koju se traži da bude zamrznuta/zaplenjena ili konfiskovana

67

ANEKS B MODEL Sporazuma o ZTI U skladu sa Članom 20 Drugog protokola uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima

1. Strane potpisnice Sporazuma Sledeće strane potpisnice sklapaju sporazum o formiranju zajedničkog tima za istragu, u daljem tekstu: "ZTI":

1. [Naziv prve agencije/administracije države potpisnice koja je strana Sporazuma] [Naziv druge agencije/administracije države potpisnice koja je strana Sporazuma] (…) [Naziv poslednje agencije/administracije države potpisnice koja je strana Sporazuma] Strane potpisnice Sporazuma mogu sporazumno da odluče da pozovu i agencije/administracije drugih zemalja članica da postanu članice ovog Sporazuma. Za moguće aranžmane sa trećim zemljama, telima nadležnim po osnovu odredbi usvojenih u okviru međunarodnog ugovora i međunarodnih tela koja učestvuju u aktivnostima ZTI, videti Prilog. 2. Svrha ZTI Ovaj Sporazum se odnosi na formiranje ZTI za sledeće svrhe:

[Opis konkretnih ciljeva ZTI] Strane potpisnice Sporazuma mogu dogovorno da izmene konkretne ciljeve ZTI. Moguća sugerisana formulacija: ZTI se formira radi vođenja istrage krivičnih dela / aktivnosti kriminalne organizacije x sa ciljem da obezbedi informacije i dokaze za sudski proces. ZTI se osniva sa ciljem da rasformira kriminalnu organizaciju x. 3. Vremenski period važenja Sporazuma U skladu sa Članom 20 (1) Drugog protokola, ZTI se formira za ograničeni vremenski period. U pogledu ovog sporazuma, ovaj ZTI može da obavlja aktivnosti tokom sledećeg vremenskog perioda: od [uneti datum] do [uneti datum]

68

Datim isteka koji je naveden u ovom Sporazumu može se produžiti dogovorom potpisnica. U takvom slučaju, ovaj Sporazum će biti ažuriran. Moguća sugerisana formulacija: ZTI će obavljati aktivnosti tokom šest (6) meseci od datuma potpisivanja ovog Sporazuma. ZTI se može raskinuti u bilo kom momentu uzajamnim sporazumom uključenih potpisnica, a može se i produžiti na određeni vremenski period. 4. Države članice u kojima će ZTI operativno delovati ZTI će operativno delovati i državama članicama koje su navedene u daljem tekstu.

[Imenovati državu ili države članice u kojima se namerava da ZTI operativno deluje]

U skladu sa Članom 20 (3)(b) Drugog protokola, ZTI će svoje operacije izvoditi u skladu sa zakonom države članice u kojoj operativno deluje. Ukoliko ZTI premesti svoju operativnu bazu u drugu državu članicu, primenjivaće se pravo te države. 5. Rukovodilac / rukovodioci ZTI11

Strane potpisnice imenovale su sledeću osobu koja će biti predstavnik nadležnih organa u državi članici u kojoj tim operativno deluje da bude rukovodilac tima pod čijim rukovodstvom će članovi ZTI obavljati svoje zadatke u zemlji članici kojoj on pripada:

Država članica Ime Rang Upućen iz [naziv agencije]

Ukoliko se desi da je bilo koje od imenovanih lica sprečeno da vrši svoje dužnosti, njegov neposredni rukovodilac će pismom obavestiti ostale strane o njegovoj zameni.

6. Članovi ZTI

Sledeća lica će biti članovi ZTI: NB: što se tiče materijalne odgovornosti članova ZTI, upućenih i ne-upućenih (ali ne i učesnika), videti Član 21 i 22 Drugog protokola

11 Član 20(3)(a) Drugog protokola definiše: rukovodilac tima je predstavnik nadležnog organa koji učestvuje u krivičnoj istrazi iz države u kojoj tim operativno deluje.

69

6.1. Pravosudni organi

Strana Ime Rang Funkcija

Upućen od strane [naziv agencije]

Ukoliko se desi da je bilo koje od imenovanih lica sprečeno da vrši svoje dužnosti, njegov neposredni rukovodilac će pismom obavestiti ostale strane o njegovoj zameni. 6.2. Policijski organi

Strana Ime Rang Funkcija

Upućen od strane [naziv agencije]

Ukoliko se desi da je bilo koje od imenovanih lica sprečeno da vrši svoje dužnosti, njegov neposredni rukovodilac će pismom obavestiti ostale strane o njegovoj zameni. 7. Učešće zvaničnika iz Europola / Eurojusta / Komisije (OLAF) ili drugih tela osnovanih po Sporazumu o osnivanju EU kao i zvaničnika trećih zemalja Strane potpisnice ovog Sporazuma saglasne su da će dati/tražiti predlog za12 13 učešće Europola / Eurojusta / Komisije (OLAF) u skladu sa aranžmanima navedenim u ovom sporazumu. [Ukoliko zvaničnici Europola / Eurojusta / Komisije (OLAF) učestvuju u ZTI, to se može pomenuti u ovom odeljku. Što se tiče Eurojusta, to se odnosi na učešće Eurojusta u svojstvu koledža, ne preko nacionalnih članova. Strane potpisnice su saglasne da će konkretni aranžmani za učešće zvaničnika Europola/Eurojusta/Komisije (OLAF) u ZTI biti predmet zasebnog sporazuma sa Europolom/Eurojustom/Komisijom (OLAF) koji će biti priložen ovom sporazumu.] 8. Opšti uslovi sporazuma Generalno govoreći, na svaku stranu potpisnicu sporazuma u kojoj ZTI operativno deluje odnosiće se uslovi navedeni u Članu 20 Drugog protokola.

12 Eurojust, u skladu sa Članom 7(a) Odluke Eurojusta, može proprio motu da predloži formiranje ZTI. Isto tako, Član 3b Konvencije o Europolu, koji će biti uključen nakon stupanja na snagu Protokola o izmenama Konvencije o Europolu, a koji je sačinjen aktom Saveta ministara od 28. novembra 2002. godine (OJ C 312, 16.12.2002, str. 3), omogučiće Europolu da dostavlja zahteve zemljama članicama za iniciranje ili koordinaciju krivičnih istraga. 13 Treba pomenuti da takvo učešće nije obavezno već zavisi od okolnosti istrage i kompetentnosti svakog organa da učestvuje u aktivnostima ZTI.

70

9. Specifični aranžmani sporazuma Sledeći specijalni aranžmani mogu da se primenjuju na ovaj sporazum (treba pomenuti da su neki od ovih aspekata regulisani i u Drugom protokolu): (Ubaciti, po potrebi. Sledeći pod-naslovi imaju za cilj da ukažu na moguće oblasti koje zahtevaju da budu konkretno opisane).

9.1. Uslovi pod kojima upućeni članovi ZTI mogu da budu isključeni prilikom

izvođenja istražnih mera 9.2. Specifični uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da sprovode istrage u

zemlji članici operacije 9.3. Specifični uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da zahtevaju od svojih

nacionalnih organa da preduzmu mere koje su potrebne timu, bez podnošenja pismenog zahteva

9.4. Uslovi pod kojima pomoć koja se traži po sporazumu i drugi aranžmani mogu

da budu dati 9.5. Uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da razmenjuju informacije koje se

dobijaju od organa koji vrše upućivanje 9.6 Konkretna pravila o zaštiti podataka 9.7. Uslovi pod kojima upućeni članovi mogu da nose/koriste oružje 9.8. Pozivanje na neke druge postojeće odredbe ili aranžmane o formiranju ili

operativnom delovanju ZTI 10. Organizacioni aranžmani

Nadležni organi države potpisnice [navesti državu] će sprovesti potrebne organizacione aranžmane koji će omogućiti ZTI da sprovodi svoje zadatke.

U daljem tekstu su opisane one oblasti koje potpadaju pod isključivu nadležnost bilo u ime [uneti naziv strane potpisnice] ili drugih strana ili se odnose na podelu tereta između nadležnih organa [uneti naziv strane potpisnice] i ostalih strana. (Sledeći spisak treba da posluži samo kao primer oblasti koje je možda potrebno opisati) 10.1. Troškovi ZTI tokom operativnog rada 10.2. Kancelarijski smeštaj

71

10.3. Vozila 10.4 Ostala tehnička oprema 10.5. Dodaci za upućene članove ZTI 10.6 Osiguranje za upućene članove ZTI 10.7. Korišćenje oficira za vezu 10.8. Korišćenje Evropske pravosudne mreže Sporazum potpisan u [mesto potpisivanja], [datum] [Potpisi svih strana potpisnica] ________________________

72

PRILOG UZ MODEL SPORAZUMA O FORMIRANJU ZAJEDNIČKIH ISTRAŽNIH TIMOVA Aranžman sa SELEC-om / Europolom / Eurojustom/ Komisijom (OLAF), Interpolom, ostalim međunarodnim telima ili trećim zemljama 1. Strane učesnice u aranžmanu SELEC/Eurojust/Europol/Komisija (OLAF).... i [naziv prve agencije / administracije neke države kao članice sporazuma], [naziv druge agencije / administracije neke države kao članice sporazuma] i [naziv .... agencije / administracije neke države kao članice sporazuma] su se sporazumele da će zvaničnici [SELEC]/ [Eurojusta]/[Europola]/[Komisije (OLAF)]/ [Interpola] učestvovati u radu zajedničkog tima za istragu, o čijem formiranju je postignuta saglasnost sporazumom od .... [datum i mesto potpisivanja sporazuma, uz koji se ovaj aranžman prilaže]. Takvo učešće će se obaviti pod sledećim uslovima. 2. Zvaničnici učesnici Sledeći zvaničnici SELEC-a/Europola / Eurojusta / Komisije (OLAF) /Interpola učestvovaće u radu ZTI

Ime Rang Funkcija Upućeni od strane [naziv tela]

Ukoliko se desi da je bilo koje od imenovanih lica sprečeno da vrši svoje dužnosti, njegov neposredni rukovodilac će pismom obavestiti ostale strane o njegovoj zameni. 3. Specifični aranžmani 3.1. Vrsta pomoći 3.2. Obezbeđena tehnička oprema

4. Prava koja se daju zvaničnicima SELEC-a/Eurojusta / Europola / Komisije (OLAF) / Interpola, ostalih međunarodnih tela ili trećih država koje učestvuju u ZTI. 5. Aranžmani za učešće trećih zemalja u ZTI. Datum/potpisi

73

ANEKS C

Nacionalne/lokalne partnerske institucije projekta XCES50

Republika Albanija ♦ Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima (zamenik ministra

unutrašnjih poslova) / Ministarstvo unutrašnjih poslova Web adresa: www.moi.gov.al E-adresa: [email protected] Telefon: + 355 (0) 42 23 35 40 Faks: + 355 (0) 42 23 35 39

♦ Koordinator u Jedinici za borbu protiv trgovine ljudima / Jedinica za borbu protiv trgovine ljudima / Policija / Ministarstvo unutrašnjih poslova Web adresa: [email protected] E-adresa: [email protected] Tel/faks: + 355 (0) 42 27 34 47

♦ Specijalista u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala / Sektor za borbu protiv organizovanog kriminala / Uprava za kriminalističke istrage / Državna policija Web adresa: http://asp.gov.al/faqe_pare.htm Telefon: + 355 (0) 4 2254921 Faks: + 355 (0) 4 2253022

♦ Rukovodilac Kancelarije za krivično gonjenje teškog kriminala / Kancelarija za krivično gonjenje teškog kriminala Web adresa: www.pp.gov.al E-adresa: [email protected] Telefon: +355 (0) 42 22 90 51

Bosna i Hercegovina

♦ Državni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima i ilegalne imigracije / Državna kancelarija za borbu protiv trgovine ljudima Web adresa: www.anti-trafficking.gov.ba E-adresa: [email protected] Tel/faks: +387 (0) 33 710 530

♦ Rukovodilac Jedinice za borbu protiv trgovine ljudima / državna Agencija za istrage i zaštitu (SIPA) / Ministarstvo bezbednosti B&H Web adresa: www.sipa.gov.ba E-adresa: [email protected] Telefon: +387(0) 33 702 400

74

Faks: +387(0) 33 702 480

♦ Sudija / Sud Bosne i Hercegovine Web adresa: www.sudbih.gov.ba Telefon: +387(0) 33 707 100

♦ Tužilac / tužilaštvo Web adresa: www.tuzilastvobih.gov.ba E-adresa: [email protected] Telefon: + 387 (0) 33 707 100 Faks: + 387 (0) 33 707 463

Republika Hrvatska ♦ Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima / Kancelarija za ljudska

prava

Web adresa: www.ljudskaprava-vladarh.hr/Default.aspx Telefon: + 385 (0) 1 48 77 660 Faks: + 385 (0) 1 48 13 430

♦ Zamjenik rukovodioca USKOK-a (tužilac) / Kancelarija za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala (USKOK) Web adresa: www.dorh.hr/Default.aspx E-adresa: [email protected] Telefon: + 385 (0) 1 45 91 888

♦ Službenik policije u klancelariji za borbu protiv organizovanog kriminala Web adresa: www.policija.hr/mup.hr E-adresa: [email protected] Telefon: + 385 (0) 1 6122 111

BJR Makedonija

♦ Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima (državni sekretar u Ministarstvu pravde) / Ministarstvo pravde Web adresa: www.moi.gov.mk Telefon: +389 (0) 2 31 17 222, Faks: +389 (0) 2 31 12 468

♦ Glavni inspektor u Sektoru za borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenje migranata / Sektor za borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenje migranata / Uprava policije Web adresa: www.moi.gov.mk Telefon: +389 (0) 2 31 17 222, Faks: +389 (0) 2 31 12 468

75

♦ Sudija / Glavni sud Web adresa: www.jorm.org.mk E-adresa: [email protected] Telefon: +389 (0) 2 32 92-611,

♦ Tužilac / Glavni sud Web adresa: www.jorm.org.mk E-adresa: [email protected] Telefon: +389 (0) 2 32 92-611,

Crna Gora ♦ Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima / Kancelarija nacionalnog

koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima Web adresa: www.gov.me/antitraf E-adresa: [email protected] Telefon: +382 (0) 20 228 385 Faks: +382 (0) 20 228 387

♦ Stariji policijski komesar za suzbijanje nelegalnih migracija / Uprava policije / Ministarstvo unutrašnjih poslova Web adresa: www.upravapolicije.com E-adresa: [email protected] Tel/faks: +382 (0) 20 247 104

♦ Sudija / Odeljenje za suzbijanje organizovanog kriminala, korupcije, terorizma i ratnih zločina / Viši sud Web adresa: www.visisudpg.gov.me Telefon: +382 (0) 20 66 53 81 Faks: +382 (0) 20 66 53 94

♦ Zamjenik vrhovnog državnog tužioca / Kancelarija vrhovnog državnog tužioca Web adresa: www.tuzilastvocg.co.me Tel/faks: +382 (0) 20 23 06 24

Republika Srbija

♦ Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima (Nacelnik odeljenja u Upravi granicne policije MUP-a) / Uprava granične policije / Ministarstvo unutrašnjih poslova Web adresa: www.mup.sr.gov.yu/cms_lat/direkcija.nsf/granicna-policija Telefon: +381 (0)11 31 39 700 Faks: +381 (0) 11 30 08 156

76

♦ Nacelnik Odjeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala / Ministarstvo unutrašnjih poslova E-adresa: [email protected] Telefon: +381 (0) 11 306 200 (lok. 2932) Faks: +381 (0) 11 31 48 467

♦ Sudija / Okružni sud Beograd / Posebno odjeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Web adresa: www.okruznisudbg.rs

E-adresa: [email protected]

Faks: +381 (0) 11 30 82 780

♦ Zamenik tužioca / Kancelarija specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala Web adresa: www.rjt.gov.rs/lt

Telefon: +381 (0) 11 36 16 558

Kosovo po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija

♦ Koordinator za borbu protiv trgovine ljudima / Kancelarija koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima E-adresa: [email protected] Telefon: +381 (0) 38 20 01 90 24

♦ Rukovodilac Odseka za borbu protiv trgovine ljudima / Kosovska policijska služba Web adresa: www.kosovopolice.com E-adresa: [email protected] Telefon: +377 (0) 44 506 097

♦ Potpredsednik / Sud Telefon: +377 38 243-345

♦ Specijalni tužilac / Kancelarija javnog tužioca Telefon: + 377 44 666 897

Documents

KRIJUMČ đ - unodc.org · iii Odricanje odgovornosti Ovaj izveštaj nije bio predmet formalnog uređenja teksta. Sadržaj ove publikacije ne mora da odražava stavove ili definisanu