KRITIKI RAD ISIDORE SEKULITeorija kritikeIsidora Sekuli je umetniko stvaranje posmatrala kao najvii oblik duhovne sublimacije.Kao protivnik utilitaristike misli nije bila zastupnik ideje da umetnost mora imati praktinu svrhu, pa je tako i postupala u svojim kritikim prikazima pisaca iz domae knjievnosti.Njeni kritiki prikazi ukazuju da nije uvek voena jedinstvenim miljenjem, da nije zastupala u potpunosti nijedne filozofske ili religijske ideje. Imala je sopstveni ideal kritike, o emu najbolje govore njeni teorijski zapisi koji su bitni da bi se razumelo njeno celokupno kritiko delovanje. U tim zapisima razmiljala je o razliitim kritiarskim pristupima knjievnim delima, o svrsi kritike kao i postojanju autentinih kritiara.Njeno prvo razmiljanje u vezi sa kritikom i njenim problemima pie povodom smrti francuskog kritiara Pol Sudea, pod nazivom Ka problemu kritiara (1929).O Sudeu je zapisala: "Velika snaga rada, i, paradoksno, velika neplodovitost. Zbir kritika koje su za njim ostale, meu njima mnoge odline, teko e initi samostalno, od svega nezavisno, isto umetniko delo". Na osnovu ovakvog spisateljkinog uverenja proizilazi da kritiar, ne samo to ima zadatak da ocenjuje ili sudi nekon knjievnom delu, on i uestvuje u njegovom stvaranju. Kao to nam je ve poznato, Isidora nije bila naklonjena kritiarima poput Skerlia, onima koji svoje kritike izlau bez subjektivnosti i ubeeni su da su njihovi kriterijumi najbolji.Francuskom kritiaru je zamerila nedostatak tolerancije i "eneroznosti" i to je sudio samo na osnovu "svirepog racionalizma". Navodi primer Sudeovog savremenika alua, koji je sutinska suprotnost Sudeu, primer uspenog kritiara: "Taj ovek nikad ne izobliuje, ne sramoti; on odsee, ponekad, bolesno, samo da bi ispod otseenog naao i pokazao zdravo (......) Nikada taj kritiar nije zavezao krt odnos izmeu sebe i knjige koju je itao (.....) Nikada njegova kritika nije ohol razraun, ako ba mora da bude raun (....) Gete bi upro prstom u njega sa onom svojom divnom reju: Ein Leben ohne Gerausch". Ovakav stav nalazimo u njenim kritikim prikazima pisaca domae knjievnosti, tako da nas ne udi zato je podravala Sudeovog savremenika.Manjkavost u Sudeovom kritiarskom radu zasniva se, po Isidori Sekuli, na nepoznavanju razliitih nacionalnih knjievnosti, nedostatku inteluktualne radoznalosti, pa mu je zbog toga, primerenije sledovao poziv profesora klasinih nauka. Pravi kritiar mora posedovati matu da bi to bolje razumeo knjievno delo, a ne da donosi svoj sud "po jednoj neverovatno kratkoj i odseenoj logici". Nemanje mate kod Sudea void ka "nedostatku varijacija i modifikacija u njegovim strogim pravilima i tezama (..) i voljama". Spisateljka je miljenja da se Sudeu mora priznati "hrabrost i velika strogost prema sebisamom kad ocenjuje i presudu sprema", ali i da je od "presude do veala samo jedan korak" jer je "ravu knjigu policijski gonio". Pored toga to na osnovu ovog prikaza o francuskom kritiaru uviamo da je Isidora Sekulibila protiv svake negativne kritike, saznajemo i njeno shvatanje knjievne kritike:"Kritika se mora vie interpretirati nego suho konstatovati. Sude je voleo suhu konstataciju. alu ima onu drugu, dragocenu i plemenitu osobinu kritiara: interpretaciju".Da bi se shvatili njeni kritiki prikazi o piscima, jako je bitan ovaj prikaz o Sudeu jer u njemu je spisateljka stvorila svoj ideal kritiara, kritiara koji mora imati intelektualnu radoznalost, veoma dobro poznavanje, kako svoga, tako i svetskih jezika i knjievnosti, mogunost pronalaenja umetnikih vrednosti ali i posedovanje "istorodnih crta sa talentima koje kritikuje".U svojim kritikim prikazima ostaje dosledna svojoj ideji da "interpretira onaj ko stvar ume iznutra da vidi i sa njenim skrivenostima da je simbolie."Nije volela negativne kritike kao ni analiziranje knjievnih dela, zanimala ju je funkcija vrednosti dela i njegova interpretacija. Kao takav knjievni kritiar bila je jedinstvena u srpskoj knjievnosti izmeu dva rata, nastojala je, kako i sama kae da "razlikuje protivrenosti izmeu oveka i njegova vremena, i protivrenosti u samom geniju oveka" Bavei se problemom kritike napravila je svojevrsnu podelu na autentinu i kritiku iz dana u dan. Potvrdivi svoje miljenje o interpretaciji, zakljuuje da autentini kritiar "stoji vie kao interpretator nego analizator dela". Autentina kritika, kojoj Isidora Sekuli daje prednost, je "samostalna grana knjievnosti", a autentini kritiar mora posedovati "kombinovani rad umetnika i naunika".Spisateljka dalje istie da su retki kritiari koji uspevaju da kroz svoje kritiarske talente ispolje objedinjenost i naunog i umetnikog. I u ovom ogledu o kritici, razmiljala je o stvaralatvu svetskih kritiara u kojima se vodila borba izmeu "analizatorskog i umetniki tvorakog".Sent-Bev je po njoj "stvarao duhovne linosti pisaca", on je sebe knjievno ostvario ba kroz svoju kritiarsku delatnost, a u Sviftu i ou vodila se borba izmeu autentinih i neautentinih kritiara. U Sviftu pronalazi "najgenijalniju uvorenost autentino analitikih i autentino stvaralakih moi" ali i da je "kritiar u Sviftu pomerio pameu i ubio stvaraoca". Isidora Sekuli je navodei ove primere inostranih kritiara elela da razmotri problem kritike u domaoj knjievnosti. Kategoriki tvrdi: "Domaa knjievnost postoji, domai kritiar ne zadovoljava. Kritiar mora biti svetska, evropska figura".Smatrala je da kritiar mora imati sluha za umetnost da bi mogao da na pravi nain da kritiki pristupa knjievnom delu, kao i "redak radni kapacitet itanja i stalnog uenja".Osvrnuvi se na kritiku delatnost Jovana Skerlia zakljuuje da je on "radio vrlo monografiarski, prekopavajui za poetak vie drutvo nego knjievnost". Priznavala mu je talenat, ali ne i umee kritiarskog rada : "Nekada - kada i o njemu bude leala itava hrpa ogleda - cenie se on verovatno prvo za trud i talenat na izradi pravim metodama onoga to prethodi kritici, pa tek onda za kritiku." O Skerlievom znaaju za srpsku knjievnost s poetka dvadesetog veka pisala je povodom desetogodinjice njegove smrti. Metaforino, ali iskreno opisae Skerlia kao "temelj, osnova, tvrdo i kamenito podziivanje onoga to treba da nastane."Ono to je ona najvie cenila kod kritiara je da "ume da oseti u tuoj knjizi i drugom piscu umetniki ideal." Za razliku od visoko cenjene autentine kritike, kritika iz dana u dan je "refleksna, mehanika, nosi skoro uvek karakteristiku vremena i mentaliteta."Obeleje kritike iz dana u dan nije interpretacija, ve presuda, a njeni kritiari su ocenjivai knjievnih dela. Ono to e spisateljka kao glavnu osobinu kritike iz dana u dan uoiti jeste da je pisana za iroke narodne mase koji "vie znaju pisce nego knjievnost, njih ne zanima rasprava o prirodi sposobnosti i nesposobnosti nekog pisca onako kako se one u delu javljaju, nego knjievno-utakmiki izgledi pisca, i kritiar u figuri utakmikog sudije na terenu". Pozitivna osobina te kritike je to uestvuje u prosvetnom radu tako to usmerava panju italaca, ona je "sprovodnik od knjige do knjige".Zamerala je neautentinim kritiarima to svoje sudove donose po istom principu, koriste sline termine, imaju povrno poznavanje knjievnosti, to su im metode takve da kritika "u svakom sluaju ispadne trijumf kritiarev" i zbog "zauzimanja neprijateljskog stava zbog eventualnih simptoma kojima delo osetljivo pogaa u neemu ocenjivaa".Da li se u ovoj poslednjoj zamerci prisetila Skerlievog suda o njenim prvim knjievnim delima? Verovatno da jeste. Njeni "simptomi" kosmopolitizma i individualnosti "pogodili" su Skerlia u trenutku "kada se, otkako nas ima na svetu, najvie prolilo srpske krvi, u ovom strahovitom vrtlogu dogaaja". Ipak, uoavala je Sekulieva da su i kritiari domae knjievnosti "na muci" jer u maloj knjievnosti kakva je naa, nemaju puno prethodnika iz svoje oblasti, kao ni "niz raznih biografija i monografija" koji su preduslov kritikom stvaralatvu i uz pomo kojih e moi"da se doe do razumevanja prolosti i sadanjosti".Ono to je osnovna funkcija kritike i to mora utvrditi je : "da li je drutvo primilo pisca, i ta je uzelo i pocrpelo iz njegova dela". Pored interpretacija koja ini sr, kritika mora otkrivati umetnike i kulturne vrednosti, a naroito nove generacije kritiara trebalo bi da nasluuju "tradicionalni zaviaj i vrednost oveka i dela". Prouavala je Isidora Sekuli kritike velikih evropskih knjievnosti, pisala o njoj i tako stvarala svoju ideal kritike, svoju individualnu kritiku re. Jedinstveni su i dragoceni njeni prikazi o engleskoj, francuskoj, nemakoj i ruskoj kritici u kojima je opisivala njihove vrline I mane.Po njenom miljenju, engleskog kritiara odlikuje vee knjievno iskustvo i obim znanja, ali im je taj obim "u konturi isprekidan i nepravilan". Engleska kritika je originalnija i modernija, ali u stalnom traenju neke posebne, specijalne osobine u piscu i tako kritiki postaju veoma indiskretni.Francuski kritiar je voen "korozivnim razumom koji razjeda", ne voli imaginacije, jasnije vidi veze klasinog i modernog, naunog i filozofskog, subjektivnog i objektivnog, ali I nerado priznaje sopstvene slabosti. Kritika i u Engleskoj i u Francuskoj "vrlo visoko stoji". Za francusku kritiku kae da je "uzor evropske kritike", ta kritika ima svoj duboki temelj koji je uslov svim svetskim kritikama knjievnosti. Za rusku kritiku kae da ne robuje mehanizmima, ali sadri puno improvizacije i idealistikih tenji. Ruski kritiar "trai, i voli da bude plemenit i neim oduevljen jer vrlo esto misli da je tu s nekom misijom". Nemakim kritiarima priznaje da imaju jednog od najveih svetskih kritiara, Getea, navodei njegove "zlatne rei": "Rei su stvar dobra, ali ne najbolja; da najbolje ne postaje jasno kroz rei, nego kroz duh koji radi". Pomno opisuje nemaki odnos prema kritici: "Nemac, i ita, i sudi o proitanom, zadajui svom duhu teak i sloen posao. Ocena nemaka, otuda, i kad je vrlo kratka, ispada vrsta rasprave, vrsta pogleda na itave celine u knjievnosti, pa ak na svet. Takva kritika je preteno u sitnoj i specijalnoj analizi, dakle je bogata detaljima, ali zbog velikog aparata s kojim Nemac radi, ona ostaje uvek nekakonedovrena. Nemac, naroito ako se poredi sa Francuzom, daje na neki nain nedovoljno garantovanu ocenu u celini. Nemac se teko reava da iskljui iz jedne povremene kritike nizove zapaanja i iskustava; i zato mu nije lako osetiti da li je kazao poslednju re o nekoj stvari, i da li je prekinuo, zavrio ocenjivanje prerano ili prekasno. Kao veinom kod nemakih pisaca i naunika, tako je i pred oima nemakog kritiara "tof" uvek izvor za beskrajna zakljuivanja. Krajnja svrha za Nemca, lei stoga uvek negde vrlo daleko, i zato nije svakad dosta jasna ni konana. Ba nemaki kritiar samo retko moe da stavi pod svoju ocenu one poznate rei Nemca Lutera o apsolutnoj konanosti: Bog neka mi bude milostiv, drukije ne mogu". Koliko je Isidora Sekuli bila originalni nacionalista! Radila je za kulturu svoga naroda, irila i produbljavala uvide u svetske knjievnosti, doprinela irenju svesti u kulturi, odbacujui provincijalizaciju i svaku vrstu skuenosti i kulturnog zatvaranja. Stvarajui svoj ideal kritike, jedna je od retkih knjievnica toga doba koja je svoja interesovanja usmeravala i ka teorijskimvidovima knjievnosti.