Kutija za mese~inu

Tawa Kragujevi}

KUTIJA ZA MESEÎNU

Mali eseji

Vr{ac, 2003.

2003.

BESKRAJ U KLOPCI Ponekad, uspevam dobiti Vezu. U malom okviru, na dnu traènog teksta, zatitra i

netraèno. Poruka: Javite se. Sa nama je sve mogu}e. U produètku - upitnik sre}e. Treba samo uredno ukucati podatke. êkati. Zbog neodre|enog, ute{nog nagove{taja. Patuqastog koraka ka velikoj, neograni~enoj uspe{nosti.

Za sklone pisawu, ni{ta pogubnije od sezona nepisawa, gde ubrajam i popuwavawe upitnika. U oglasnom projektu o sre}i pak, ni~eg zajedni~kog sa poku{ajima da se razume nesre}a - ekvivalent mno{tva godina koje su potrebne detetu koje }e, u ovim krajevima, pronositi svoj sjaj sa puno}om svih na{ih slomqenosti.

Mesto mog ro|ewa pak, u kome god upitniku, izuzev onog iz {ake davno ba~enih zvezda, nema mnogo dodira sa najavama iz elektronskog oglasa. Zatvoreno je, tiho, peskovito. Ni~im se ne odaje, ni{ta ne traì. Potom, i te tako posebne {kole, pod klavijaturom lipovih grana i katranskim nebom prevrnutog ~amca, koje jo{ od doba prvih ponesenosti ne zavr{ih: Pesma ti{ine, Sedam lirskih krugova, Kora... I so egzistencije, na ugriènoj usni. U ~equsti udesa, koju ni balkanski bluz, prazni~nim trubama, ne moè ublaìti. Kao ni ovaj upravo iskrsli formular spasa, {to nudi nevidqiv dobitak po cenu zaborava gnezda koje gori.

Iza sru{enih ~eli~nih zavesa - nove. Vize i embargo. @aoke gladi i smrti. Pet mojih jezika, davno stasalih, razbu|enih na mreì, u

stvarnosti ne mogu gotovo ni{ta. Uvijaju se, kao olovna slova, zamr{ena zamorom pisa}e ma{ine. Kazuju}i me, po meni tuku.

Kolumnista sam otvorene ve~erwe rubrike, hroni~ar iz zadwih redova kinematografa, zgranut pred jedinim prizorom, u kojoj i No} je neko. Raskraja i para, {ije {tepom krstare}eg slepila raketa.

Pretendent na veze, u maju{noj sam opservatoriji, koju poku{avam sagraditi od materijala {to na svim trì{tima jednako nedostaje. Od vazduha.

U kvadratu u kome i ti{ina, sama beskona~nost, postaje tamnica. Gde tama gori, kao svaka telesnost. Kao ùdwa za jezicima sveta.

Jer jezik je, zapravo, mesto gde sve imam. Bogata vidicima ~ega nema.

1999.

MESTO STANOVAWA Mitsko je, u pometwama istorijskog, sve vi{e interesna

sfera minskog: kwige iz biblioteke, umotane u pohabani papir, u zara}enim, nekad bratskim predelima, smi{qeno podmetnute raciklaì. Rukovawe ponad voda, most ponad bliskih obala, razvrgnut dinamitom. Mali manastiri, u sumraku stole}ã, poluspaqeni, u samo}i. Statua Bude raspr{ena hicem u ~elo. Eksploziv pod xinovskim stopalima milenijuma.

Krtica u ra~unaru. Negirawe drugosti kao razorni virus podmetnut kulturi,

koja, i sama se sklawaju}i od svakovrsnih diverzija, nalikuje seobama. Iz jednog svog regiona u drugi, daqe od kobnosti, ka restauracijama, spasewu krivog torwa, prokislih svodova galerija, uli~nih legata, svega stvorenog - ka opstanku stvarawa.

A jednom ve} nomad, na putu, u mno{tvu kulturã, ili u izboru izme|u wenih udaqenih ta~aka, gde periferije su samo davno razvejana sredi{ta - poput plesa~a na ìci - gen kulture oscilira izme|u serioznog i blasfemi~nog, prete}e akcije uqeza na mreì i sve rasprostrawenije mreè, spektakularne, svudprisutne dublerke koja se nadme}e za mesto u prvoj postavi. Nemogu}e je skloniti se iza "barikada papira", koji je izgubio svoju harizmati~nu mo}, kao {to je neizvodivo zakloniti se integralnim pojmom za{ti}enog dobra - uzdrmanog - koliko je to i doslovna integralnost "~oveka kulture".

Privremeno bekstvo iz ìvota, kultura je bekstvo po sebi, pa i od sebe same, udaqavawe od sopstvenih turbulencija, regresije, ekscesa, masivnosti i masovnosti, neuroti~nosti, preglasnosti, egzibicionizma ili agresije iz bogatog repertoara wenih rolã, kao {to je katkad radosno i rastere}uju}e prihvatawe neke od wih. Ponekad je, prosto, izbavqewe od jednog uto~i{ta i priklawawe drugom, ponekad i trajno izbegli{tvo, uzmicawe kroz isko{enosti i }orsokake, uli~ice i avenije, u neprekidnoj promeni mesta stanovawa i domicilne adrese. U kreirawu karnevalskih maski, prikrivenog identiteta, ili nekog vlastitog medija koji }e posluìti kao alatka opstanka, usavr{ena nezaobilaznom i neophodnom multidisciplinarno{}u, skalpelom kulture.

Zahvaquju}i pak ìvotu nomada, pokretu od jedne ka drugoj obali, u virtualnom irisu koji razastire mno{tvo kao svoju ponudu, mogu}e je u nekom podesnom trenu razumeti i ono {to nam nije bilo razumqivo ili blisko, zavoleti {to nismo

voleli, videti jasnije {to dotle nismo videli, saznati ono {to nam je promaklo ranije, na nekom mestu gde smo predugo boravili i gde nam je najvrednija boja umakla, neguju}i priviklost vi{e nego opaàj.

Moèmo se tako iznenada susresti i sa onim {to smo sami postali.

Uvek ne{to: druga~iji raspored ise~aka neudobnog egzistencijalnog kolaà u naponu premo{}ewa, koji }e, ute{no, sa~uvati oznake ìvota, u onim poqima vrednosti u kojima ga najsna`nije i najta~nije poimamo, kao kad ispitujemo radost boja i {irinu pa~vorka.

[to se kulture i kulturã ti~e, toliko. Ali pisati, zna~i stvarno ìveti. Biti u svemu, svakoga trena. To je bezute{no. To boli.

2001.

KVANTNI NOVÎ] Uùrbano, dok je jo{ na snazi vertigo mese~ine, i dok ne

iskqu~e konvencionalno elektri~no svetlo, unosim tipkaju}i nekoliko pesama u rukopis Pisma na koì. Jedini ambijent za koga u ovome ~asu znam je no}ni pejza`, ukra{en netreperavom, mrtvom svetlo{}u bespilotnih letilica.

Mala sam stambena jedinica (me|u hiqadama u ovom ~asu istih) nadrealnog trougla, ucrtanog izme|u kratera koji je temeqno progutao zdawe od armiranog betona i dve respektabilne ru{evine koje pripadaju hotelu visoke A kategorije i jednoj ambasadi.

Nikuda ne mogu uma}i. Do opipqivosti ose}am da stvarnost ne podnosi paralelne svetove. Odbacuje ih kao ogrta~ sa duplom postavom, nepodesan za sezone koje poznaju vi{e od dve klime, {to se smewuju, svakih nekoliko sekundi, na putu od ìvota do smrti.

Stvarnost je, ~ini mi se, zapravo kentaurska. Kao jeza koju pobu|uje usavr{eni brija~, sa dva "podjednako aktivna se~iva" {to uklawaju sve, do same koè, pa i daqe, nekoliko hadskih svetova ispod we.

Zvezde finih fontova ra~unara, koje raspore|ujem prstima {to lepe se za wihove promrzline, ushit su ledene zbiqe, ali i wih sve sna`nije obuzima potres i drhtawe svoda u meni, svih ~ula. Poput bahate tutwave podstanara za koje nisam znala da postoje i tu sa mnom ìve, a koji se eto pomaqaju u svojstvu do sada neuposlenih xinova, {to su ~ekali prve eksplozije da se kao bi}a iz kamenoloma, sa maqem u rukama, ustreme na safir u kome obi~no obitava svest.

Opijeni uàsom. Onom ubistvenom votkom primitivne izrade, od koje u svakom osirotelom svetu u mahu poumiru stotine gladnih, bosih, obezna|enih, ~itavih naroda koji odjednom zavape u meni. Dok se napoqu, sasvim vidqivo, rane cvasti lipe, nekad zlatne, nalik uli~nim svetiqkama, gu{e u kapqama kerozina, u tamnoj lepqivoj smoli zaludne odbrane.

U pono}nom procepu vremena koje moram priznati za svoje, ~aj sa uranijumom pu{i se na mom stolu. A sveì, upravo doku~eni trag pisma na koì tako mi jednostavno kazuje {ta je pesma.

Kvantni nov~i}, reqefan na obe svoje povr{ine, vidqive u isti mah, od kojih, u obi~nom protoku sekundi na{ih ìvota, jednu jedva da i naziremo.

April, 1999.

NA JASNOM POQU Jo{ pri polasku, pratile nas su sumwe u opravdanost puta. Jedni su isticali kako nema smisla odràvati kwièvne

svetkovine dok nam se domovina raspada, a time kao da su davali finalni atest ose}awu gubitka, nestajawa. Drugi su odgovarali da po~ast jednome piscu, i pesni~ki glasovi uop{te, mogu zna~iti samo saglasje razuma i emocija, zblièwã i dobre voqe, {to prilike ne moè u~initi teìma.

I tako autobusi krenu{e ka Jugu. No {to je Jug bivao ju`nije, tegobnost je bivala tegobnija.

Uz autoput, rasuti znaci prinudnog nomadstva: traktori, dotrajali porodi~ni automobili, lade, zastave, poneki fijat starijeg datuma. [koqke drugih epoha, {to odudarale su od predela gde su zate~ene, u dobu nehajnog bujawa trava.

Na livadama, kao na papiru, iskrsavalo je znamewe neda}a: rubqe prostrto uz reku, igra~ke, quqa{ka pod kro{wom topole, na jasnom poqu.

Doma}ini qubazni, iako u groznici. Prihvatili su, za godinu-dve, nekoliko hiqada prido{lica, brinu}i podjednako i o uobi~ajenim obrisima ìvota grada.

Publika, ta~no u podne, ve} okupqena u pozori{tu, kome nije do pozorja. Moj prijateq i ja, me|u dvadesetak pesnika, ne pro|osmo slavno. Senke ni{tavila wegove poezije, proète tamnim humorom, utonu{e u zjap dvorane kao mastilo u tu{em ve} natopqen upija~. Moje lirske minijature, nalik vazdu{noj pirueti p~ele, upravo ovde pou~i{e me: ako na sceni uzme{ dah, i po~ne{, u taj ~as sve je scena. Auditorijum svih pozornica i epidauruma na{ih klimata o~ekuje besedu: dugi, nao~iti govor - sve sem stihova koji nalikuju ti{ini.

Pod teretom takvog dana brzo se povukosmo se na odmor. No ve} u rani sumrak odlu~ih da pro{etam obalom reke.

Uzvodno, {qunak pod nogama je bivao sve ~istiji, umilniji, ispran re~nim suzama.

Skinuh sandale. Broje}i plitke talase, usamqenu priliku u pejzaù

primetih tek kad joj se na|oh sasvim blizu. Mladi ~ovek, {to je na usputnoj livadi kosio, i sam se prenu, nakratko podigav{i glavu. Na zelenoj plohi, spazih i dva fudbalska gola. Spremao je teren, primetih, ovaj mladi}, za ne{to uzbudqivije od na{eg nastupa.

Nazva dobar dan, zapita ~ak nisam li zalutala. O ne, odgovorih, tu sam, nedaleko, go{}a. Stegnuh u naru~ju ì{ke nabranog kantariona, i poùrih daqe.

Sa terase, utonule u otopinu sunca i betona, ponovo uo~ih ga, iz daqine: ramena u gipkim i ritmi~nim pokretima, o koje se naslawalo, nevoqno se od wih razdvajaju}i, zagasito plamewe sunca.

Tek u sobi, okrenutoj tami {to se ve} zametala u nigdini - ne pitaju}i nikoga, pa ni mene samu, pritisnuta vi{emese~nim strepwama i patwom, u}utkivana, prigu{ena - ~ula ugrabi{e za sebe prizor sa poqa. Lik, izvajan pokretima {to nalikovali su samoj svrsi postojawa, kosio je, jedan po jedan, ~vorove mojih tetiva i struna. Do pucawa, bola svega zatomqenog.

U pejzaù koji ni{ta nije znao o svetu pome{anih ra~una i interesa, o deobama i muwama ogra{ja.

Kao priroda, {to i sama se, u ti{ini, na bistrim obalama, otela qudskom udesu. Dolina Ibra, leto 1992.

PATIKE Mogla sam da izaberem: haqina od indijskog platna boje

{afrana, za vla`nu toplinu aprila u metropoli - ili patike. Patike su, naravno, bile podesnije za hodawe po

uzdrhtalom, zelenom `drelu pakla, odakle bismo nakratko i nekoliko puta dnevno izlazili.

Ako pakao ima `drelo, ima i neki spoqa{wi rub, nalik beowa~i, kapku, trepavicama, ne{to {to tek maqicama doti~e horizont kojim nas je do sada zavaravalo sve {to o vidicima znamo. Jer smak se ponavqao, u nekoliko paklenih radnih smena, jo{ od samog praskozorja. U pauzama, izlazili bismo na obalu, omamqeni veselim uàsom: zelenilo je kiptelo, i strategijom svog qubavnog obuzimawa prostora odgovaralo pakostima zelenih muwa. Pozdravqali bismo se u prolazu, ~ak i ako se od ranije nismo znali, razmewivali pohvale sve}ama koje najduè odolevaju nesta{icama videla, obja{wavali trogodi{wacima za{to se zgrade lome i spu{taju u suteren, poput te{kih i sumornih skulptura, i - kao nikada - uzdizali vrednost qubavnih zagrqaja.

U domovima i podrumima, ~inilo se da Smaku nema kraja. Ali tu, na obali, u slepilu dana ispuwenog svetlo{}u, izgledalo je kao da se ìvot obnavqa, poput nekog hibridnog, ubrzano razvijenog divqeg cveta, izraslog izme|u olupina i krhotina, kuda i danas prolazimo, udi{u}i pepeo i pesak jo{ jednog, sasvim sveèg dostignu}a - iskustva razorenog. Svet ne samo da gubi ravnoteù, poveravali smo jedni drugima uspani~ena prosvetqewa, ve} se taj gubitak ubrzava i narasta u ~istu entropiju zluradosti.

ôvek vrta pla~e. A staklene ba{te u osnovi su svuda iste, i kada se lome, komadi}i padaju uvek, po zakonu alogi~ne predvidqivosti, ka unutra{woj strani, biraju}i za sebe skerletnu boju rawivosti du{e.

U globalnoj stvarnosti pak, i bonsai-drve}u i himalajskim magnolijama i pan~i}evoj omorici, podjednako, nedostaju patike odgovaraju}eg broja i brzine. Moèmo li se ose}ati spasenima tek stoga {to se na{ rub kopna za trenutak izdiè, dok neki drugi, drugde, tone, i razlaè se kao kockica leda u ~a{i smrtonosnog vina. Upravo dok pomi{qam da sam opet na sigurnom, javqaju da je neuki ~obanin na dalekoj goleti nestao u bezdanu, zajedno sa stadom, dok je neoprezno, kroz na~a|avqeno staklo, u zoni neba za koju nije ni znao da mu je

zabraweno, zadivqen posmatrao pomra~ewe sunca, posledwe u veku.

Figura pomra~ewa, kao sve figure, progutala je tako, na tom proplanku, dobar komad realnosti, zajedno sa ~obaninom, nagaravqenim staklencetom i stadom.

Od tada, a posebno od vremena ru{ewa Kula, sve vi{e i svuda, u modi su torbice sa sitnicama za preìvqavawe. Razli~ite su izrade i kvaliteta. Kompjuterizovane, naravno, u Japanu, ili primitivnije, uvijene u lamino krzno, u predelu lamã, negde pak uve}ane, u vidu produkta naprednih generacija kontejnera za stanovawe.

Toplo bih, pri upotrebi svake od wih, preporu~ila, iz iskustva sa na{ih strana, i ne{to smeha. Ima u wemu nevinosti, nepatvorenog praska nalik psovci. Minijaturnog, vlastitog i eksplozivnog, posve bezazlenog odgovora virusu haosa.

Ne~eg spasonosnog, {to se tako|e moè na}i u svakoj figuri.

I u pogledu na patike, spremne, kraj ulaznih vrata, u predsobqu.

Septembri, 2000. i 2001.

OTKAZANO BEKSTVO Danas mi je ta~no ~etrdeset pet godina. Sedim go do pojasa u hotelu "Likabet" u Atini, obliven znojem i nalivam se koka-kolom u ogromnim koli~inama. U ovom gradu ne poznajem ni ìve du{e. Kada sam iza{ao uve~e na ulicu da potraìm mesto gde bih mogao da ve~eram, na{ao sam se usred egzaltirane gomile qudi koji su izvikivali ne{to nerazumqivo - kako sam shvatio, kod wih su se tih dana odràvali izbori. Tumarao sam po nekakvoj glavnoj ulici, kojoj se nije video kraj, zakr~enoj {to qudima {to saobra}ajem, uz buku automobilskih sirena, ne razabiraju}i nijedne re~i, i odjednom mi padne na pamet da je to upravo onaj svet, da se ìvot zavr{io, a kretawe se nastavqa; da je to upravo ve~nost.

(J. Brodski, Bekstvo iz Vizantije)

Sedim u ba{ti restorana "Ruski car" u Beogradu. Posmatram cvetni desen mladosti {to se metra`no, u ogromnim koli~inama, preliva. Pedeset ~etiri su mi godine, a ovaj grad moj je, vi{e od bilo kog drugog, premda mi iznova dotura poruke o zbivawima koje ne poznajem i koja ne mogu predvideti. Poznajem ih, zapravo, oduvek, kao neprevidqive.

Stoga {to ih znam, ne mogu ih predvideti. Jer ono {to znam ne ublaàva uznemirenost onim {to slutim, {to nizawe je nepredvidqivosti, te se ispostavqa kao ivi~na izvesnost, ironi~na opomena koju ne mogu prenebregnuti - da se ni potpuna neizvesnost nikako ne moè obistiniti kao ne{to {to ne o~ekujem i ne znam.

Opomiwe me na to usijani dan, lopta gomile koja plamti, uzvikuje, prepri~ava. Mada je uzrok egzaltacije nevidqiv i nerazumqiv, a tragi~no ose}awe istorije i ovog ~asa, meteòm zaglu{eno, nadvladano - onako prividno kako to moè biti kontrolisano disawe pred dahom ~eli~ne zveri, i onako neuverqivo, i jedino mogu}e, kao ìvot o koncu.

Jer tumarati po jednoj samo ulici, zaboraviti se u ko{marnom àmoru, ne hvataju}i smisao re~i, ve} samo re~i, wihove okra}ale verzije pune napregnutosti, praska, upiti dah i ritam matice u kojoj se po~eci zapli}u, isto je {to proìveti sav ìvot u trenutnoj, brzoj formi usporenog nedostatka forme

- i biti upijen - u pokretnom infernu saobra}aja, u paklenoj gustini u kojoj se ni{ta ne zavr{ava, sa ose}awem da }e{ sasvim izvesno, ali iz nepoznatih razloga i neizbe`no, si}i na nekoj iz redosleda vo`we izbrisanoj stanici, o ~emu niko i nikad nije pruìo obave{tewe, znaju}i ipak da je gre{ka nadoknadiva, da poluge neobja{wivo popu{taju i da je prazan ra~un namiren kamatnom stopom iste guste neo~ekivanosti pisma ìvqewa koje te je upravo provelo kroz slepe ulice, sukove, zaludna i zapre~ena skretawa, kao kroz iglene u{i autodroma varki, ~ije si se vrtoglavosti i nezaja`qivosti kao nesaop{tqive draì upravo napio.

Slegawe mamurnih podneva pak, slagawe istro{enih i prekora~enih dnevnih formata i pogre{no zamewenih zglobova, u ve~erwem smehu, poput sveèg tatuaà zaboli, u navici izbledi. Ispred du}ana i na uznemirenim uglovima, me|u mewa~ima dotrajalog i preprodavcima ni{tavnog, i bqesak dosetke, upadqiv sred glasawa svih drugih uli~nih nosa~a zvuka, teàk je i opojan.

Samopropadaju}a i samora|aju}a povest trenutka lavine, autotekstura wenog poniru}eg i natkriquju}eg znaka. Krvna slika magme. Ugru{ak klimata.

Otkazano bekstvo, nevaè}i preleti. Zapovest impoderabilija.

Sve drugo, pada mi na pamet, previ{e je lako}e, premalo gustine. Lebdewe. Razglednica, iz ve~nosti, drugog nekog sveta, bezazleno osmehnuta kretawu, koje se, van wenog okvira i voqe, kovitla i nastavqa.

Oktobar, 2000.

TUNUMA Zaboravila sam da putujem. Zvu~i kao bolest, koju upravo

tako opisujemo: zaboravila sam da govorim, da ~itam, da hodam. Kao obeleènost, nedostatak, nemawe.

Stoga vaqda i sawam da putujem. Obolela od nemogu}nosti izme{tawa, promene vazduha, koja i jeste sinonim disawa.

A snovi su tu, kao i uvek, ne samo nu`na pomagala ve} i skeneri {to sa svom mogu}om precizno{}u otkrivaju bolna mesta. Kao da nigde i nema tako neposrednog dodira sa zbiqom, kao {to je suàwstvo bolu u koje su upravo oni skupili svu na{u osetqivost, neosetno, poput mreè, pobu|uju}i je da u~ini jedino {to moè, svaki put ponovo otvaraju}i svoj put snovne pri~e.

I tako, uvek iznova zapo~iwem putovawa, ~ine}i u snu sve {to je za odlazak neophodno. Pozivam agencije, listam imenike, proveravam paso{, naru~ujem bu|ewe, ostavqam ceduqe voqenom, sa uputstvima koje }e mu posluìti u mom odsustvu, sa telefonskim brojevima i adresama na kojima }u se mo`da zadesiti i gde me, u slu~aju krajwe potrebe, moè na}i.

Mada su to, u osnovi, obi~ni snovi, sasvim nalik najjednostavnijim, a opet razgaquju}im putovawima. Izlazak na trgove, osun~ane platoe, me|u kolonade, avenije i golubove, na pristani{ta, brdske staze, u pe}ine. I u svakoj od tih prilika fotografski pamtim nikada vi|eno: male grifone na kamenim ku}ama uronulim u mediteransko biqe. Oblo kamewe uli~ica u kojima po toploj klimi srca prepoznajem skretawa, nerazgovetna imena firmi na du}anima, de~ake koji se sapli}u, radosno mi u trku najavquju}i novi vidik na bregovitom zastanku, devoj~urke sa ma~kom u krilu, u dovracima plavo obojenih drvenih kapija, iznenada izme{tenih u Plavo neba i okeana, u Belo oblaka rasutih u arhipelage, gde predstava o prostoru iznenada gubi podudarnost sa pam}ewem ili kartom u mojim rukama, gde se mostovi ne zavr{avaju, a ulice, koje prepoznajem iz ranijih snova, odjednom po~iwu da se mrse u nerazgovetnom i neprijatnom spletu nepoznatog.

Nazad ne mogu. Zaboravila sam ime pansiona, kvart u kome sam odsela. Taksisti otkazuju poslovnu predusretqivost i odbijaju da u~estvuju u ko{maru koji me snalazi u totalnom zaboravu ta~ke odakle sam krenula. îtava mreà gradskog saobra}aja izli{na je, jer ne znam kuda bi trebalo, i kojom linijom, da me povede.

Zarobqenik sam èqenog. Samog putovawa, koje se ukazuje kao blagodet, i kao kazna. Poput zagubqenog priveska, otkinuta sam od velikog i pouzdanog kontinenta rutine, ìvqewa u poznatim i uhodam uslovima. Oskudnim po toj uhodanosti, kojoj sam upravo èlela uma}i. Ne znam da li me tolika koli~ina napu{tenosti ~ini sre}nom ili gorko uznemirenom.

Ali, zovem se Tunuma. Hodam u cipelama sa potpeticama od srebrnih drahmi, od

maju{nog bronzanog petaka. Koraci zvone po jutarwim plo~nicima grada, i taj zvon obliva okna mansardi i rasipa se u pelargonijume, koje na rodnom jeziku ina~e zovem mu{katlama, na male balkone kapricioznih linija, u san nepoznatih spava~a, koji }e me, na putu svojih snova, dota}i ramenom, zagledati se u moju putnu mapu i re}i ne{to o varo{i u kojoj smo, po ~emu }u znati da tu postojim. Da jesam Tunuma.

âk i u hladnom ozra~ju jutra koje me obnaì, kao pokriva~ tokom no}i skliznuo sa bedra, bude}i me.

Gladnu gradova.

Juni, 2001.

FAVELE Od kako videh snimak fasade, poku{avam zamisliti i

unutra{wost Hotela od leda. Po~ev{i od ledene prijemnice, spava}ih soba, blagovaonice, kupatila i balkona, do prozora zastrtih mraznom srmom. Potom obede uz sve}e, u sne`nom kutku intime, izlete do Ledenog brega na dugim skijama za hoda~e, popodnevni ~aj u ledenim pukotinama, i, napokon, po~inak u vre}ama za spavawe.

Sagra|en od ~etiri i po hiqade tona snega i vi{e od dve stotine tona leda, sa kinematografom i galerijama blistavih skulptura, Hotel prozirnosti, nakon sezone od tri mrazna meseca, ipak i{~ezava. Iz temeqa - u nepovrat. I samo se}awe na wega kaskada je slika o izgubqenom. Uzdrmana, opadaju}a, poput poglavqa iz ìvota ledenih ptica.

Jer, i u punom sjaju, led je nepostojan. Wegova visina rawiva je, prelama se u prasku lavine, u nepredvidivim ta~kama, propada poput Titanika. Led je nag, ne pamti. U wegovim skladi{tima ni traga lavovima od asirske mrke slonova~e, àdu sa Bajkala, jelenu od bronze. Atridskoj maski, zlatu sa Altaja, krznima iz tajge. Kandilcima iz no}nih peloponeskih maslinika, jeci tople, horske grmqavine Balkana. Ko{uti iz nedovr{enih rukopisa. Igri pau~ine na ku}nom vetru.

Ni prah "qubavne golubice", {to sluì se na ledenom plesnom podijumu u svako doba no}i i dana, tu ne moè biti od naro~ite pomo}i. Jer slep je. Gine u wemu boànsko bi}e suza, {to stvori nas suzom koja hoda.

Malo, tiho zvono uzdaha pokrenu}e se mo`da pre, pomislim, na nekom od svakodnevnih bulevara, gde razvezuju zave`qaje besku}nici. Me|u odrazima {to, kao novonastali soj oblika, plamiwaju na ekranima staklenih zidina. Ma kako neprozirne, skrivaju}i, bojama dima, pogodbe unutra{weg, te prikaze ogledalske realnosti u plamte}em sutonu, nalik ledu, odaju svu neumoqivost svoje prirode, be{}utno odbqeskuju}i spoqa{we. Pogledima nervoznih voza~a u koloni kraj "Hajata", pred semaforom, staklasti segmenti ovih murala, pod jarosnom zvezdom, razdraènom neverstvom unutarwoj toplini, razastiru slu~ajno uhva}ene snimke {to rasprskavaju se u prizore dalekog, sirotiwskog detiwstva civilizacije. Sklup~anog tu, preko puta Zdawa, u lavirintu baraka i uxerica, kao zalutala vest o tragu jedva opstalog ìvota, koju pred stopala pe{aka, u loptastom zave`qaju ni~eg, doturi wu{ka psi}a omamqenog omorinom.

Tu namah biva dostupno ono, {to negde daleko, nad talasima sjaja i nevoqa, obe}avaju putni programi prigodnih nomada, u koje upisani su i obilasci favela.

Pomi{qam na te prilike u zveketu, {to zalaù nepotrebna carstva ne bi li, i ne napu{taju}i rashla|ene autobuse, iz kutija predsmrtno nagnutih nad Okeanom, {irom rastvorenih nosnica u{mrknuli dim stare lampe, qubavnu naviku doma.

I dlanom proverili lepet u ko{uqi, me|u katakombama premo{}ewa. Gde malo-malo, pa zaustavi disawe univerzalni vojnik u oklopu rutine, majstor karnevala, zagrcnut otkri}em da uistinu divno je, neuporedivo, jo{ uvek mo}i - u odjeku praznine - prepoznati tu pticu od krpica i zaboravqenih ìca. Mi{i} od svile.

Vlastito srce.

2001.

KONAC Pridevi su rezbarski alat jezika. Posebno spravqen

destilat mirisa re~i. No prejak miris - isto je {to i odsustvo mirisa. Ni{ta ne

moè razvejati prvi prag zna~ewa, pristup u su{tinu, okrenuti kormilo ka ironijskom paradoksu, kao ohola i rasipna neobaveznost prideva.

Preimu}stvu zna~ewa, kada ga ima - a mora ga biti u osnovi pojma - nisu potrebne pridevske infuzije, ponekad ni gradirawa. Ne postoji veliko i malo sunce, samo radost ogrejanih. Hleb nije ni mawe ni vi{e zna~ajan - bitan je po sebi, kao ne`ni sabor smisla.

Kada iz re~i odjekuje: veliki narod, veliki vo|a, veliki ratnik, veliki za{titnik, ono {to iz wih proishodi jeza je podozrivosti, zaklon odbijawa. Jednostavna istina stvari se opire, otresa suvi{ak, i ironi~nim odsevom ga vra}a u muzejske korice, daju}i mu u isti mah zna~ewe nezgrapnog i {kodqivog, gre{kom preìvelog ili opomiwu}eg eksponata. Podse}awa na to da jedino {to treba da u~ini jeste da se ne ponovi.

Balkanu je, za posledwe od wegovih po{asti, jedan od Velikih Dobrotvora sa strane, poslao u znak hitne pomo}i najlonski konac za zube. Kilometri tog izuma behu upu}eni u regione gde su se qudi, do krvi i uàsa zara}eni, mesecima, pa i godinama, prehrawivali vla`nim travama, puèvima, i listom masla~ka.

Jednostavno, gladovali su. Ili pak, vi{e nisu ni imali zube. âk ni ìvot. Samoironi~nim se tako ukazuje, i ne hote}i, kon~i}

Veli~ine. Zvone o wemu velika i slepa dela jezika, a wihova tako|e velika prozirnost otkriva ih kao obmanu u wima samima. Dok na drugom kraju tog konca zvoni uzbuna, otvara se vrelina zna~ewa, razmi~e modele za dela u jeziku, {to ~ine se poput glinenog zvon~i}a koji udomi senku u letu, zuj ti{ine. Topla, kao lirika, raspodeqiva, svemu.

Jer wena ìca, od nastanka re~i, od samog po~etka dodira i pogleda, sazdana je od nekoliko jednostavnih pobuda: posmatrati ìvot, uve}avati ga, kazivati mu, prisnim re~ima, da nije napu{ten, sagoreo, besku}an. Osnaìvati ga, zahvatom u daqinu, na~inom zabacivawa mreè, tako opre~nim Velikom osvajawu.

Kao ushit, ili saose}ajnost, smisao za patwu. îsto obasjawe. Ili rawenost.

2000.

GUTAWE SIMETRIJE U poeziji postoje dve sasvim neskrivene, o~evidne

nemogu}nosti. Imenovati najva`nijeg, prvog pesnika - od ~ega je

sablaznije jedino poverovati da i sam to moè{ postati i zauvek biti - tamo gde su vrhovi nekodifikovani, neizbrojivi, a raspored veli~ina izmewiv, i u svakom ~itala~kom poimawu druga~iji, neinstitucionalizovan.

Odabrati jednog, i samo jednog "pravog" pesnika, li~i mi na vo`wu biciklom uz o{tru padinu. Kre}emo sa ube|ewem, a klizimo unazad sa nedoumicom, uz prazan rad pedala, zavr{avaju}i u samom podno`ju, koje nas, kao svaki postament, nagoni da ponovo razmotrimo parametre, da ga razloìmo.

Jer tamo, pri dnu, splet je va`nih, tananih i raznobojnih iglica, nalik onom iz igre mikado, iz koje se moè otkloniti svaka koja nije istinski va`na za opstanak neobi~ne, nestabilne gra|evine, ali ne i onaj najmawi broj, ~iji bi izostanak naru{io i ina~e nemogu} prora~un u odnosu snaga harmonije na kojoj po~iva ~arolija.

Vrednovawa tu i nisu drugo do jedna od mnogih intimnih konstelacija. Nu`ni minimum, neophodan veri u lepotu sa kojom se nezvani~no ven~avamo, dok ne utvrdimo da nam je za opstanak, poput transfuzije, potrebna i neka druga. Neo~ekivano razli~ita. Nedovr{ena gradwa, ~iji oblik i veli~inu odre|uju poluge koje su ve} tu, otvorene unutarwem preispitivawu i spoqa{wem preusmerewu, ali i one koje nedostaju, za koje jo{ ne znamo, zbog kojih se usteèmo da kaèmo kona~nu re~, ~uvaju}i se za neki finalni izbor, koga zapravo nema, niti ga moè biti.

Igra je, ~ak i potpunom hermetizmu izbirqivih priroda, ili upravo zbog wih, zauvek otvorena. Zar bi poezija ina~e bila tako zavodqiva, zar bismo je mogli ispijati i neprekidno za wom tragati, kao da nam od we zavisi ìvot, kao da je ona sãmo ìvqewe?

Jednako je nepodoban i nalog za istinito{}u, neizostavno vezan za izbor govornog modusa i samih re~i, prastaro na~elo logike i pod konac izvedenih ~istih ra~una: nazvati stvari pravim imenom, re}i prave re~i, {to se u poeziji ~ini neupotrebivo i neprikladno, poput nevaè}e monete, pristigle iz stranih regiona i pragmati~nijih op{tewa. Da li su re~i prave, saop{ti}e odjek u ~ulu primalaca, svakad druga~iji. Stihovima je uostalom te{ko, pa i nemogu}e izre}i bilo kakvo

ime. Poezija rastvara imena, razlaè ih, da bi uspostavila izraz ili ti{inu u wemu, dakle, jedino poeziju.

A izraz pak moè biti izazovan, zgodan, mudar, duhovit, izrezan iz srca re~i ili uhva}en sa wenih i{~ezavaju}ih margina. Nezamewiv, za emotivnu i ma{tovnu groznicu, {to na malenom razboju rukuje sa nekoliko boja i nijansi, kao sa nekoliko ìvotnih neophodnosti, izazivaju}i stawa koja ni~emu nisu nalik, budu}i da su prva i posledwa u ìvotnom veku jednog izraza, stadijum neprimetne ekstaze postignu}a, koga reprodukuje katarzi~ni sindrom primaoca {to iznenada otkriva da je upravo to hteo da ~uje ili sazna.

Rigidnost "ispuwene mere" i "pravog imena" ne znam gde bi pre mogla biti tako ìvo negirana nego u toj spontanoj neutvr|enosti, ~istom porivu, slu~ajnostima o koje se misao spotakne u hodu kroz brsje, kuda niko pre nije pro{ao.

Poezija je, jednostavno, velika osetqivost. Unutarwe ustrojstvo, ~ije domete ne uspevaju naru{iti ni

sasvim o~igledne nedoumice i zastanci, ni skrivene prepreke i frustracije. I sam mete` vidqivog, nalik nere{ivosti, gutawe je gole simetrije - pesma.

Obesmi{qewe strogo podvu~ene crte, stih kao dinamika promene, nadno{ewe i udaqavawe: ~as so~ivo prilago|eno boji oka, ~as lorwon iz scenskog depoa, dogled pustolova, vidik kroz {akom zahva}en slap vode.

Kao prag na {inama, gde brze duge smisla iznenada izgube lako}u, sti~u drugi ritam, bliì neravnini tla kojim putuju.

Kao gr~, no} zasuta jecajima. I stablo, u mle~nom iwu. Mala varka krijum~ara {to nas zaokupe svakodnevnim

sitnicama, ~uvaju}i, u neupadqivim i odba~enim kutijama za cipele, pravo blago. Me|u stvarima vremenskog poku}ustva, gde ostavqamo upam}eno, a povremeno u ruke uzimamo ne`no bi}e zami{qenog - nadu trajniju od na{eg postojawa.

Nalik kapiji urasloj u zimzelen ulazak je u pesmu. Oni u hroni~noj ùrbi, zaobi}i }e je. Za wih, put je pre~ica, prolaz kroz iskrivqene re{etke na ogradi kroz koju su se spretno provukli mnogo puta ranije. Samo izvesnost brzog premo{}ewa uzroka i ciqa wima je uspe{an svr{etak tog pothvata koji je u stvari ravan kra|i pustolovine, nekoj vrsti hirurgije u empirijama svakodnevqa, {to, odstrawewem suvi{nog, poni{tava smisao koji vidqivo i ne postoji, jer nu`nost je same igre, ujedno i neimenovani kvalitet ìvqewa, bez koga iznenada ne moèmo, a kog nam otkriva stih koji ispisujemo, ili zbirka koju smo upravo pro~itali.

I najkolebqivija vlat stiha istinska je, i ima {ta re}i, na izlasku iz teskobe. âk i kada kolaì vidqivog odbiju da otkriju {ifru svog zale|a, same vibracije iznose sav tekst iskustva pesme, {to poput fatamorgane, u pejzaù re~i, ponekad biva ono {to prièqkujemo: tajna i postojana èqa da nas {ifra obujmi, kao neka ute{na, ne uvek i definisana mogu}nost u prostoru re~i, {to potire one druge, zaludne i la`ne.

Avgust, 2001.

TO DELO Ne zagovaram kwige koje ~itam da saop{tavaju meni

poznato iskustvo. Kada zavode, {to se doga|a u stvari uvek i neprekidno,

~ine to kao i qudi, svim onim {to uistinu, makar i prikriveno, jesu. I ni po koju cenu, ni u tom delikatnom trenu dok znamo da nas zavode, ne moèmo ih nagnati da budu ono smo zamislili, {to bismo hteli.

Vi{e od nas kwige }ute, i to ~ine sve dok ne steknu govor koji nam, izrazitije od ma kog drugog saop{tavawa, nije sasvim uro|en ni u potpunosti dat. Traèn je, sa svim nedoumicama, brigom i zanosom koje tragawe nosi, a upravo stoga i zahteva vi{e voqe da se shvati, kao nigde drugde postoje}i, ni~emu sli~an, premda neprekidno oslowen na na{e u~e{}e, blizana~ki blisko i rivalsko zajedni{tvo.

Teìna autorstva u tome je {to u jednom ~asu neminovno suàva mogu}nosti, oblike i govorne na~ine, i postaje jedini, ~ini se i neminovni izbor. Lako}a pak, sa kojom smo ~itawem zavedeni, proisti~e iz suprotnog iskustva, u kome se na{a vlastitita egzistencija nesmetano i nadrealno {iri, te slobodno i neka`weno moèmo biti neko drugi. Mno{tvo drugih, svih onih koje nije ostvarilo na{e realno pa i spisateqsko bi}e.

îtaju}i, izme{tam se, kre}em ka ne~emu. Ka ta~ci gde otkrivam da postajem ne{to drugo. To delo.

I jo{ daqe, otkrivam ko sam, iza i izvan wegovog prostora, ali ipak, zahvaquju}i wemu, mom potpunom strancu.

2001.

SVAKODNEVNOST DU[E Sawala sam Zbigweva Herberta. Gospodin Kogitu tu, Gospodin Kogito tamo, na svim

uglovima uli~nih percepcija, pa onda i taj kami~ak "izme|u ìvog tela i cipele", ~ak i u vreme spavawa - nakupilo se, vi{e nego {to bi se za dnevnih svetlosti moglo priznati.

Stajao je u qupkoj talijanskoj prodavnici mirisa, hladio se jutarwim novinama i povremeno na wihov rub grafitnom olovkom zapisivao recept za Pane d'An|elo, govore}i, kao svaki iskusni turista, da je miris postojbina sentimenta, koja ne samo da zna {ta treba izre}i, ve} zna i kako. Mirisi neprimetno urawaju u poqe heraldi~kog rasu|ivawa. U klopku, ~iji prijem~ivi dlanovi postaju re~i pesme - osetqivost na stvarnost.

Eto, uzmite na primer vino, re~e mi. Ova staklenka obavijena rafijom, ~ista je zamena za dimni miris koji obavija otpornost ~okota i divqu prozirnost mraza. Kasnije }ete to osetiti pod nepcem, kao vi{eglasje u slegawu metaforã ili nizawe prstewa parabole {to }e i staklo i mraz otresti sa sebe kao la`no srebro.

Kao iz trwine da izgreva Isusovo srce. Bez sumwe, pomislih, to je on. Za razliku od obi~ne vizuelne varke, koju je mogu}e

odagnati poketom ruke, jedna posve opipqiva metalna ptica sedela mu je na ramenu, listaju}i kqunom Ilustrovanu istoriju umetnosti.

Ne tako, ludice, re~e joj glasom po kome ga prepoznah, znaju}i ipak da sawam.

Pruì joj na dlanu malo pe}inskog okera i detelinu sa ~etiri jasno uo~qive stra{ne kapqe, posmatraju}i kako joj ispod stegnutih plo~ica krila ni~e pravo perje, rep iznenada dubok poput zime, od koje Lavov, zagrnut se}awem, puca na dva drevna zamka, potom se razliva u dva bivaka, sumorna, kakvi samo mogu biti bivaci u no}noj samo}i.

Kao na nepoznatoj granici, osetih se na domaku pesme. Rastresala je novo, ne`no perje, spremaju}i se za prvi let.

Ali nije to ~inila nimalo lako. Jer, nosila je u sebi gen neutaìvosti, a na re~ima joj je

ve} po~ivalo iskustvo: zbiqa sna, poeti~kih razgovora. I zbiqa zbiqe. Svakodnevnost du{e.

Sante raskrojenog, nepomirqivog Severa. Kao nebesko kad se razdvoji, u svakom pedqu ostavqaju}i zadatak nemogu}eg.

Februar , 2001.

BITI Hodamo stazicom uz reku. Pla{i me klizavi glib, suvo

grawe i trska. No ispred mene je prijateq, zadihan, i vedar. Prekidaju}i bezglasnu {etwu - opet, na drugom jeziku -

}utimo. Na dokovima, splavovima. Na{e jakne na naslonu stolica

vijore na plohi {lepa, kao zastave misti~ne ekspedicije od dva ~lana, okrenute limenoj boji vode, mutnom, pretprole}nom azuru.

Gutamo vetar. Smejemo se gwurkama, {to nalik su potopqenim jedrilicama. Upiremo kaìprst u wihovo amfibijsko izrawawe iz talasa, potom u prizor malene ptice koja se otiskuje u neizvesno, ~as na jednoj ~as na drugoj noìci, na ostatku sante, koja je za wu jedino kopno, ~itav svet.

Si}u{na u prostoru re~nog dana koji se jo{ nije sasvim umirio, kao na pozornici kad se gase suvi{ni i prenagla{eni efekti i u blagom naklonu povla~e i posledwi glumci, klik}em, kao re~ni galeb.

Svetlucav prah mraza je u zraku, a predstave se taloè, {tite}i ovaj ~as u kome jesam, u kome razloèna je i nanovo skupqena tiha energija moga biti, koje ni{ta vi{e i ni{ta mawe od toga ne traì.

Ti{ina sa kojom se moj prijateq u wu unosi, ne podsti~u}i razgovor, ne istraùju}i, spokojan, ~ini me oslobo|enom, razgibanom, opruènom iznutra, kao da sam od vlastitih ~ula izlivena gwura~ica, ili nevidqiva, virtuelna sirena na krhkom sprudu - u mno{tvo si}u{nih ~estica razli~itih stvarnosti urowena samo}a, {to ih, jedino tako, ne name}u}i im se, najboqe razume.

On i ne sluti koliko razumem tu milost }utwe, uzdrànost, na koju sam svim srcem spremna da uzvratim. Sre}u}i ga, ponekad, u nekoj od wegovih {etwi gradom, dopusti}u da ga namah i izgubim u gomili, i da ga iznenada opet ulovim, prate}i pogledom, tajno, wegova ple}a koja se ugibaju i razdvajaju siluete {to naviru nalik raznoliko odevenim senkama.

Pomislim na Hamva{a, i "filozofiju {etwe pored mora", za koju ovaj oslu{kiva~ tajnovitosti tvrdi da je najteè znawe sveta. Najteè, zato {to je najlak{e - "ne ~initi ni{ta, da bi se time u~inilo sve {to je bitno".

Ni~im se ne odajem, skrivam se ne skrivaju}i se, dok moj prijateq zami~e u mnoìnu plami~aka ogromnih usmina urbane

magnolije, koja ga upija i otiskuje, kojoj se opire, istraùju}i wen pokret i voqu, kao puls ìvog teksta {to svojim senzorima otkucava i ocrtava, iznutra, wegovo bi}e, odgovor na pitawe poneto svaki put iznova iz dnevnih i no}nih otisaka lirike: ko sam?

Kao da taj odgovor i nije mogu}e druga~ije izna}i, sem izdvojeno{}u, a opet, u gomili koja izdvojenost lako ponese i jo{ lak{e mrvi. Tu, me|u koralnim, ~vrsto isprepletanim udovima bi}a mase, koja je grozni~avo obujmila ne`nost plave planete.

Kao da bez drame tog pripadawa, na koju nikada ne pristajemo, ne moèmo saznati ta~ku kojom joj se opiremo, otiskujemo, i od we odvajamo, nose}i je i daqe, bez svoje voqe, u sebi, raspoznavaju}i ovaj ili onaj wen impuls u bistrini koja istrajno, i bez udela na{e svesti, gradi na{e bi}e - ùdwu za nepomu}enom, pro~i{}enom, svevidqivom i sveose}ajnom samo}om.

Za osamom, koja neprekidno pita koliko svetova naseqava svet. [ta govore, {ta sobom pronose? Koliko svetova nas naseqava. [ta prikrivaju, {ta prenose? Za samo}om koja vidi i zna, a da ni{ta od toga, u svome svetili{tu, ne mora izre}i.

Kao da biti sam, u tom ~asu-sintezi, izuzetom od svih trenutaka, a od wih sa~iwenom, zna~i postojati.

Uistinu biti.

Mart, 1999.

ZRNEVQE Silviji

Stajim na Trgu Republike. Prijateqica me, po dogovoru, ~eka kraj Pozori{ta. No

videv{i me izdaleka, prikovanu na Trgu, bez sumwe misli da me je pogre{no razumela. Za{to bih ina~e ja tamo zurila u nebo, a ona gubila vreme kraj prodavaca mimoza i visibaba.

Ja sam, me|utim, i daqe posmatrala slikara koji vu~e poteze po vazduhu, koriste}i se u tu svrhu jatima golubova.

U ruci mu kesa zrnevqa, zasipa wime asfalt pred sobom. Sa simsa Muzeja, na taj znak, u zastra{uju}em broju polete golubovi, uz prhut nalik huku nerazumqive oluje. Popadaju ni~ice na trotoar, jedni kraj drugih, i jedni na druge, kraj stopala za~u|enih posmatra~a.

Ma|ioni~ar se tada izmake i krene. Istoga ~asa golubovi uzlete i sjate se na wegovoj ruci, ostavqaju}i za sobom, poput mlazwaka, na tom veoma kratkom i brzom putu, sve` magli~ast trag. Zatim on raspe seme po drugom delu platoa, kuda se i oni istog trena muwevito ustreme.

I tako - sve dok u kesi ima zrnevqa. Golubije slike u letu, pri sletawu, zbijene, pa razvejane, u mreì nepredvidqivih linija. Sred mekih grudvica sive i bele boje, gospodar prizora ma{e, ne rukama, niti maramom, ve} golubovima. Leti wima. Wima sle}e. Slika nalik pernatoj meduzi koja {iri i skupqa iznenada okrila}ene krake.

Prizor mi se dopada - nestvaran je, a opet zbiqski, i zaista prestoni~ki. îni mi se da ga na{e o~i, gladne prirodnih spektakala, zasluùju. Upravo tu, gde smo se tiskali pod sirenama i drugim udarnim instrumentima kraja veka.

Trg je, zahvaquju}i wemu, postao popri{te umetnosti koja se de{ava. A wen stvaralac pri tom kao da nije niko, ili je bilo ko - svako, ko vazdu{ni prizor ~ita na svoj na~in i time se u wega i sam upisuje. Na svoj na~in to su ptice, u neprestanom odlasku i dolasku, ali i ponu|iva~ slike, ~ovek sa zrnevqem. I zrnevqe je od ne malog zna~aja: moglo ga je u kesici biti vi{e ili mawe, i ta ~iwenica sasvim neizvesno upravqa duìnom i ritmom leta, uglovima pod kojima na tle padaju podnevne pti~je senke, ~iji pau~inasti splet, {to ukida trajawe a promovi{e zbivawa, tvori prizor koji zapravo nema jednog, iskqu~ivog tvorca.

Nevidqiva esencija ovog "dela", rasklopiva na seriju pokreta {to ~ine doga|awe na otvorenoj sceni, u ra{irenoj optici prostora, van dvojca koga tradicionalno zaposedaju ozna~avaju}e i ozna~eno, svoje zna~ewe obistiwuje u spektru, bivaju}i - kao sam ìvot - u trenutku ozra~ena raznolikost.

23. feruar 2001.

NEVIDQIVA USTA Volim male forme. One su neposredan, ne i lak odgovor

pritisku velikih formi, teroru vremena, izme|u ostalog. Lirika komprimovana vanlirskim, golim materijalom, kog su pesnici, sred beznade`nog romantizma i stogodi{wih ratova, nekada nazivali sudbinom.

Sudbina danas nastupa brzinom bolida, razornom snagom nevidqivog. Promine, neprozirna, neodgonetnuta - sfinga sa oblinama bombe od vi{e desetina eksplozivnih tona - {to op{te mesto nebeske pravde svodi na opipqivu alternativu sravwivosti sa tlom, sme{taju}i u svoje zbuwuju}e bi}e samo dvojstvo, koje tre}i milenijum nastoji da usavr{i modnim {ikom hiperdimenzija, produbquju}i u isti mah traumati~nu nekontrolisanost ne~eg "ja~eg od sudbine".

U takozvanom obi~nom ìvotu, hipermarket o~ekujemo i ovde, u maloj varo{i, gde ni supermarket nije elementarno i sre}no savladan. Odoleo bombardovawu supersila, krajem drugog milenijuma, odoleva i danas, po~etkom tre}eg, istina neupadqivo, odvi{e skromno. Wegovim ugla~anim povr{inama klize nenapuwena, ta~nije, prazna metalna kolica, u ~ijem zveketu uìvaju deca, koje roditeqi, pri ritualnim nedeqnim izlascima, smerno provoze kroz ure|ene aleje netaknutih superproizvoda.

Tako se i u mom domu jo{ uvek, pod no}nom svetiqkom, u neprikosnovenoj ti{ini, ~isti pirina~ iz paketa humanitarne pomo}i. Ratovi, sa ovih strana bar, zavr{eni su, ali pirina~ traje.

Wegova sitna, neugledna zrna na ve~erwem stolu, poput izbeglica, ispisuju svoju istoriju, ~as u vijugavoj, ~as ra{trkanoj koloni. Koliko je samo vode potrebno da se speru sve naslage prethodnih sudbina wegovih bera~a, nakupaca, prevoznika, isporu~iteqa, rasporedilaca, pre nego {to i poku{a da udovoqi obavezi namirivawa humanitarne gladi - istinske, planetarne, vidqivo neutaìve.

Rado bih opet dodirnula makedonski oriz, punog zlatnog zrna, ispuwen pitominom sunca, tla i vode, ali do wega je, u "prostoru bez granica", a na razmaku od tek nekoliko stotina kilometara, preko novoizniklih humanitarnih i vojnih baza, i za{titnih korpusa, te{ko do}i. No zavoleh, bez re~i, i ova sitna, neugledna zrna, izgubqena u pirin~anoj plevi, {to najsi}u{niji su, ko zna odakle pristigao, mogu}i odgovor na pitawe kako podneti neizbe`no.

Malim formama, kaè osmeh pesnika u meni. Sa intrigom dvosmislenog, do{apnu}e skepti~ni alter ego, sa tek nau~enim impulsom preìvqavawa, savladanom lekcijom skijawa niz kopaoni~ku strminu. Pravo niz Sleme - gde iz vazduha, neosetno dakle - razorena je Opservatorija. Pa daqe, vijugavim stazama jedne padine - kraj strojeva pan~i}evih omorika, bezimenih borova i jela, {to kao i ~itave porodice orlova, ili {umskih magnolija moje zemqe, odolevahu vazdu{noj napasti. Samo golim pogledom usu|ujem se dojezditi do druge, zabrawene kosine, {to zadugo osta}e zasejana neprebrojem kasetnih bombi.

Odgovor na pitawe odakle zlo, bizaran je, u meri u kojoj je razorno uraslo u telo i duh spasonosnog. Sve ~e{}e stiè pravo s neba - parodi~ni nebeski dar, iz paketa sa hranom, koji naprosto romiwaju u kratere i rake spasenih. U nekoj novoj, jo{ neimenovanoj hiperboli.

Sa hiperbolama je tako: gu{e, i kada su slovo na papiru, i satiru, kada su darovi s neba.

Moj paket je vre}ica oskudnog, jedva upotrebqivog pirin~a. I no}na kutija sa neprebrojem pokreta i veza, koje, poput paukovih niti, golu egzistenciju pretvaraju u trijumf emocija i bezmerni izvor blagodati u pretincu ra~unara. U moju razbijenu, ponovo sastavqenu, elementarnu, iako nevidqivu, bezgrani~nu domovinu.

@ivot u inboksu. Izabranoj i svojski podrànoj unutra{woj strani sveta, gde, ve} godinama, ne usu|ujem se da izbri{em poruke plavog i purpurnog mora, {to optere}uju te{ko telo ra~unara, a olak{avaju moje i ina~e sku~eno i gotovo nevidqivo postojawe.

Toliko nevidqivo, da mu prili~i sama prozirnost. @ivot poezije, jedini koji uistinu znam.

Jer poezija qubavi - nije tajna - poti~e iz bezglasnih, sitnih ìvotnih stvari, kojima i pogoduje nu`ni sme{taj u prostoru malih formi. Ali upravo one u stawu su da granu, kao osmeh, ili neo~ekivani vidik, nesputano, i neprocewivo, poput prizora sa moje dunavske obale. Nao~ari za sunce, recimo, odloène, u sumrak, na rastvorenoj kwizi, jednostavno podrazumevaju sunce i kwigu. De~ija kapa, zaboravqena kraj psa, u travi, podrazumeva prisustvo deteta, psa, i trave. A i sama trava je, vitmanovski re~eno, dete biqa. Svet tu uistinu postoji, i pulsira u opaàju emocija, kutiji poruka, narastaju}oj zbirci lirike, kao bri`qivo odgojena, iznova stasala nostalgi~na generacija ~ula, stvarni zapis o trenutku koji je pre na{e svesti spreman da zagrli ìvot.

Male forme volim iz istih razloga sa kojih ne marim za hipermarket i sudbinske izazove, koji pod pretwom superbombardera kreiraju ìvotnu jezu pre negoli ìvot sam. Na wenoj o{trici, dajem glas upamtqivom. Tiho, na~inom poezije, kako bih uop{te govorila.

Unutra{wost kutije - moja su nevidqiva usta. Prisustvo u svemu. Daleko od toga da ostanu nedose`ni, tu sami ìvoti kapaju, primi~u}i me @ivotu. Svuda je bliskost, gde pesni~ko iskustvo, ta ozlogla{ena "nejasnost" i "neodre|enost" du{e, tone u more opaàja koji nepogre{ivo i zauvek beleè udes trenutka. Mog ili onog koji pripada drugom, svejedno - ja sam taj drugi, {to izgubio je ve{tinu iluzioniste da ~ak i prividno umakne stvarnosti.

Jer unutra{wa, nevidqiva usta, pesnik zna - Pesoa je to znao - rawena su ugrizima stvari.

Sudbinu prepoznajem kao svoje vreme, jedan po jedan wegov trenutak, spremna da mu uzvratim jedinim {to znam: kulturom svog zanata, i svim raspoloìvim oru|em mekih i istrajnih unutarwih struktura. Alfabetom, koji, kao posledwe zrno u izbegli~koj koloni pirin~a, katkad neizbe`no, katkad èqeno, uzimam kao slovo svoje lirike.

Februar, 2002.

NEOBNOVQIVO Ona je nerazumna, slepa, divqa. Nasr}e, grabi, beì kroz otvore pe}ina, u dimu

eksploziva, kroz vrata i prozore samousluga, sportskih hala, zabitih naseqa, ekstremnih kula, stadiona, i odnosi svoje.

Toliko Je ima, da se vi{e niko na Wu ne osvr}e. Ima Je i previ{e, mo`da upravo zato {to je vi{e niko ne

uvaàva. Pokrov, kojim u su{tini, zaodeven je sav ìvot, ve{to je

prekrojen u pokretnu traku brzih i ne~ujnih odlazaka. Svako bi radije da nekome vrati uàs, da ga zaslepi, ili da ga se li{i, pre no {to krene u robnu ku}u, ili na izlo`bu vedrih ekrana. Da Je prezre i omalovaì, ne èle}i da ìvi sa osloncem u nesnosnoj udolini brajevog pisma koju genski talog strpqivo modeluje, iako jedva iko wegovo nasle|e ~ita vidom iznutra.

Shvativ{i je kao fabri~ku gre{ku, oàlo{}eni je prima kao o{te}eni. Traì nadoknade i od{tete sa uporno{}u i sitni~avo{}u sa kojom se mala ku}na dobra vra}aju Preduze}u za popravke. Odbija svetost dodira ti{ine, preska~e procepe, izravnava teren upravo reklamiranom elektri~nom kosilicom, ignori{e Smisao.

I ona se vra}a, u punoj snazi i gnevu neshva}enih. Sigurni preduzetnik zagarantovanih odlazaka. Pre roka,

izvan mere. Veliki prozvo|a~ patenture neobnovqivog. April, 2002.

DVA POVRATKA, ILI: GOVORITI @IVOTU

To: Marija Subject: Povratak Date: Sunday, April 21, 2002, 7.04 PM Sutarday, April 28, 2002. 8.02. PM

Kako je sve veliko, ispuweno, kada je sazdano od misli i

ose}awa. Na svim drugim stavkama svet puca, lomi se, rasipa i raspada.

Dobila sam tvoje i Anino prene`no pismo. Zahvaquju}i vama, uspevam da odrìm moj svet i da se u wemu odrìm, odlu~na u tome da moj otac zasluùje vi{e od suza.

Grli te, i prati na svim {etwama, tvoja T. * Vratih se no}as, jo{ jednom. Obavijena oblacima, ki{om,

i mislima kojima si me, vidim, pratila na putu. Sedmosatno putovawe, tamo i nazad, sasvim prikladno za

moje teme, za dijaloge koji traju i iznova zapo~iwu. O~i mi se nahrani{e zelenilom, autobus prepun mladih,

vra}aju se sa nekog novosadskog maratona... Lepi, sna`ni. Lebdi u malom prostoru vozila krepak hod re~i koje dobacuju jedni drugima.

Neko me radoznalo pogleda, sklup~anu na mom sedi{tu, kontukter i voza~ oslove me ponekom qubazno{}u.

Svima se osmehujem. Zar bih mogla druga~ije govoriti @ivotu?

T.

PRISUTNOST

To: Jacinto. Subject: Razgovor Date: Sunday, June 30, 2002. 8.08 PM

Svu silinu nametqivosti i tiskawa tame, taj barokni

bokor glasova ni{tavila, Ti zna{, te{ko je, nemogu}e prihvatiti.

Ali, za qubav voqenih, i voqewa, i taj razgovor prihvatam. Qubav je tako, iznova, ja~a.

Ne mora da se osvr}e, nit ikuda da se vra}a. Uvek prisutna. Uspomena na sada{wost.

VI[EVREMENI TRENUTAK PESME

Ponekad se ~ini da pesnik nije drugo do zbirka fikcijã. Upravo zato su mu toliko va`na ~ula, bliski uvid u ono

{to jedan trenutak jeste, kada u ~a{ki tela obasja bi}e, u iznenadnom i neizbe`nom blesku.

Iz istog razloga dragocena su mu i se}awa, ispisi vremena, bez kojih, ma kako sklon imaginaciji, pesnik ne moè re}i: jesam.

Ali i najplodotvornije stvarala~ko polazi{te - mnogoliko lirsko Ja, bez koga nema onoga koji peva - ujedno je najkolebqivije, izloèno upitnicima koji ga unutar nas samih okruùju i ~ine, ili nam {aqu svoje dvojnike da nam pitawa postave na nove i ne uvek lagodne na~ine.

Lirski subjekt pak dovoqno je neuhvatqiv da bi mogao opstati prepu{ten sebi i efemernosti trenutka. To je, poku{avam se u pesmi podsetiti, uvek i neko ko je bio, ili mogao biti Ja.

Neko druga~iji od mene, koji se u{uwao u ode}u moje pesme i dodao miris mirisu wenog tela.

Otuda u kwizi Godine,pesme toliko predloàka iz poezije drugih, toliko dijaloga. Drugog, i druga~ijeg vremena, koje - van lingvisti~ki reprodukovanog lavirinta sveta - kov~eì}u slika, relikvijaru uspomena i snova, odgovara svojim pam}ewem, ~ak i ako nam se ~ini da wegovo zave{tawe zapo~iwe u ~asu dok razara predstave koje smo u sebe poloìli sa nadom da time gradimo jedini pouzdani dom.

Svaki dom gori. I odakle god potekla, re~ je u mreì, gde traì da se iz novog ugla i sa novog temeqa preispita i osnaì.

A prisnost i teìna iskustva nataloènog u sumwi, u znoju no}nih sati, ve} po sebi je dragocenija od udaqenih bliskosti konvencija i univerzalne strukture postojawa {to precizno otkucavaju svoje naloge i iskazuju se sumornim bilansima bespovratnosti.

Spram wih, pesma je blagoslov izvesnosti sred difuznih i razornih upliva tokova sveta. Jasnost dobitka, sred nasrtqivih slogana znakovne praznine.

Svetlucavi talog zapisa, kao vid opstajawa misle}e i mislene travke u meteù hronologija. Osetqivi, sinergijski trag u ogledalu metafizi~kog tajanstva, Velike Samo}e, koju tako|e ispuwava neko se}awe, nalik zborniku uzdaha, kosmi~kih sekundi na{ih postojawa.

Promewiva i dijalo{ka forma one konstante glagola biti koju nalazim jedino u spojenim sudovima ìvota i poezije.

Kraqevo, 31. maj 2002.

ZBIRKA NO]NE LIRIKE Oduvek, pla{e me hrestomatije. Zarobiva svojstva tomova,

opisi pesni~ih {kola, dijagrami granawa i zamirawa, iza kojih se ne pomaqa obris figure, {e{ir zasut snegom, senka te{ka od ki{e.

Disawe, makar na daqinu. Teorija skupova zbuwuje me. Jednako kao i Kongresna

dvorana, u kojoj ne uspevam na}i numerisano sedi{te. Festival zvezdã, na kojem ne razaznajem prikaz ne`nosti. Zbirku no}ne lirike. Dva-tri lista platana {to padnu istovremeno,

pojedina~nost, zapravo, ta je koja me ima. Ova sveska, na primer, u kojoj, rukom prijateqa zapisano

je: Napunio sam danas {ezdeset godina. Vi{e ne}u voditi dnevnik.

Potom i ova kutija, u koju pqu{ti mese~ina. Tako dovoqna. Gde, preme}u}i po otiscima, {to hrabre me, poput pokreta

obalskih korwa~ica, uvaàvaju}i apsolutnu ~ulnost, ti{inu {to se uve}ava, jo{ uvek ne spustih ni{ta.

Mart, 2001.

ZID U POQU To {to je u poqu nikao zidi} - ishod èqe da se

simboli~no ome|e susedstva - ni izbliza nije ostavilo na mene tako snaàn utisak kao saznawe da je, tokom skromnog ~ina gradwe, u woj samoj izraslo ne{to {to je izmenilo prvobitnu namenu, preobrazilo osnovni ciq.

Jer, majstor zanata pokazao se i kao majstor vizije. Mawe zagledaju}i u crte` na papiru, a sve vi{e zahvataju}i me|u plavetne arake kao u skladi{ta mogu}ih formi, primicao nam je neplanirane oblike sa takvom ubedqivo{}u da su oni namah sticali i smisao i opravdawe. Preostajalo nam je samo da se odu{evqeno sa wima saglasimo. Sa jednog kraja, zidi} se spu{tao u pro{irenu skulpturu klupice i stoli}a, sa drugog se uzdigao u ogwi{te zasvo|eno dimwakom, poput malenog zamka za vilinska stvorewa, koja }e ga bez sumwe pohoditi ~im buka radova prestane i pogase se dnevna svetla. Majstor je, ne nailaze}i na na{ otpor, blistao. Sa mistrijom u jednoj i zadwom opekom u drugoj ruci, zawihan na gomilici preostalih cigli, naprosto je lebdeo.

Ja sa naukom ple{em, pisao je Viktor [klovski. Plesao je on, ne spoti~u}i se, i sa prozom i poezijom, sa mislima i re~ima, i sa teorijom - mislima o re~ima. U tom plesu sna`no je podrazumevao zagrqaj sa"materijalom": ne ukr{taju}i se sa ~iwicom van estetike, nagla{avao je, ne moè se ni{ta stvoriti. Samo tako, pomi{qam, i zidi} je mogao postati ne{to drugo: uraslost u predeo druga~iji od znanog. [ta je tu novost uslovilo, ako ne slap slu~ajnosti: jedan vaneesteti~ki niz. Iluzija stvarala~kog izbora taj niz zgodno urawa u privid nepostojawa esteti~ke koncepcije, isti~u}i, dakle, iluziju potpune slobode, i sa ove, konstruktorske strane zida.

Stvari se, zapravo, neminovno mewaju pod lupom koju pomera stvarala~ka optika. Neprijatan ra~unopolaga~ {to u woj bdi, nastoji da ukine difuznost, kao i prenagla{en upliv prethodnog zna~ewa "materijala".

Jer kao {to ne postoji umetnost koja pripada samo sebi, ne postoji ni prirodni elemenat, ìvotni ~inilac, koji bi u prohodu i razrastawu kroz delo, u wemu plesao sam. Tada bi nalikovao platnima razli~itog formata, koje Slikar, u prozi Alesandra Barika, bojom i strukturom morske vode neprekidno islikava, ne predo~avaju}i ni{ta drugo do uvek istu teksturu vode, More, primi~u}i tako i svaku mogu}nost razli~itosti - Okeanu istog.

Osetqiva na leksi~ku raznovrsnost i lingvisti~ku tenziju, re~ je ogledalo iskustvenosti, sadràteq zna~ewã, ali i }udqivi za{titnik plesa koji se opire teretu bezrezervno natovarenim u wene bisage. Dozirawe jezi~ke gustine, ~ije znawe poti~e iz jednog prostora ("slu~ajnosti") a prelazi u drugi (osvajawe smislova, na~inom kojim nevinost re~i u wih gotovo slu~ajno za|e, kao dete u kupiwak) mewa predstavu o utvr|enom umetni~kom zahtevu. On je ostvaren i pre no {to se ispostavio kao nalog, izmeniv{i pri tom svoj predesteti~ki povod. Slu~ajnost je pre{la u delo, gusenica se sa lista prevalila u svilu, i tu zagubila. Wena nezasitost, zglobno kretawe, hrbat sa bodqama {to su do malo~as prevozile ~itavo jedno nebo, osvanuli su, preobraèni, u novom svemiru.

Ta posve prirodna i posve esteti~ka neizvesnost leptirasta je - bez opipqivog uzora. Balans igre majstora sa mistrijom i opekom. Ravnoteà koju otkriva i magi~no odràva pesnik, na granici stvarnog i irealnog. Stihovi pesme "Jelen" Dragana Jovanovi}a Danilova : ... eno Danilova, leti negde sa jutrawim zvonima,/u jednoj ruci drì hleb, u drugoj svoju k}er - kazuju da je ono, {to dostupno je pogledu, ve} i iza ili ispred wega, u sluhu pesme. Nekog tre}eg, ko ti{inom, jutrom u re~ima, upija, i slici oda{iqe sve` zvuk, nakapao sa vekovnih uzleta zvona.

April, 2000.

[KOQKE I [KOLICE, ILI: KAO ZBIRKA CITATA Pristupnicu za budu}nost, u svetu poezije, ne izdaje niko.

Kao zbir nepoznatih uslovqenosti, ona bez sumwe prevazilazi uspostavqen poredak, poimawe vrednosti ili izbor sa~iwen u podno`ju na{e epohe. To je, zapravo, ~itawe iz drugog vremena, ~ije zakonitosti, skokovitosti, hijerarhiju i hirovitost, doslednosti i preferencije, jedva moèmo zamisliti.

U ovom trenu zagovornici smo, dakle, jednog imaginarnog prostora, koji je mo`da eho na{eg, a mo`da posve druga~iji. U svrhu te neizvesne korespondencije, poduhvatam se ekonomi~ne i voluminozne forme selektivne po{te, ve} po svojoj prirodi predodre|ene za dugu plovidbu: jezi~kih {ifri koje su odredile visok stepen kreativne raspoznatqivosti, i radijusom zra~ewa pokrile dekade ovog stole}a u nas, pogoduju}i tako daqoj multidimenzionalnoj sferi primawa i dopisivawa u vremenu. Mo`da }e ovaj li~ni izbor nalikovati anarhi~nom pejzaù, razli~itom od programskog, mo`da }e, u odnosu na normirano ~itawe ili pomodnu vladavinu pojedinih modelã, iskazati snagu dodira sa re~ju druga~ijim od trenutno dominante. Utoliko boqe: bogatstvo i rizici verbalnog transvestitstva, koje uprkos preoblikovawa u mno{tvo formi, iza dimne zavese jezika na scenu iznova vra}aju pro~i{}uju}u distancu spram mno{tva manipulativnih disciplina aktuelnog vremena, a zadivquju invencijom i egzotikom skrovitih svetova, bi}e vidqiviji. U vlastitom kristalu, unutar op{te jezi~ke matice, kupa se autenti~na drugost poetskog jezika, otpor matrici.

Lirske vrednosti, verujem, ne putuju uvek pravolinijskim trasama stilova i pravaca - tradicionalnih, modernisti~kih, postmodernih, kakvih god. One su, uz spektar kojim zra~e, i deo onog receptivnog, koji ih o~ekuje, spreman da ih prepozna i na wih odgovori. Deo su prostora gde se veze ne moraju uspostavqati kao u sistemima znawa - dosledno i razlo`no - gde jedno proizilazi iz drugog, rasvetqava ga i podupire. Balansi osetqivog oslu{kivawa u nama usagla{avaju razli~ite, katkad i opre~ne dimenzije stvaralaca koji nas privla~e. Takve veze nisu zabeleène u uxbeniku, pre bi se reklo da bi i same mogle predstavqati zbirku primera neuskla|enosti, logi~ke erozije, opirawa obrascu u poimawu vrhova kulture.

A tu gde po~iwe prividni nesklad, postoje i mreè koje }e ga prihvatiti i usaglasiti: senzibilitet koji nas ~ini, razlozi invencije ~itawa, uvek druga~iji, sa spremnim

opravdawem prequbnika koji voli uvek drugog, a posebno - nagla{eno druga~ijeg pesnika. Zato {to qubi poeziju, vi{e nego sisteme, kwièvna sabori{ta, diskurzivne modele. Da nije tako, voleo bi tek naziv, pravac, ili model. Putawe {ina. Crte` {kolice, gde precizno ba~en kami~ak odre|uje poqe na koje }emo stati.

Lovce emocija ili seizmi~kih potresa u nama ne bude uvek fagoti, rog i trube {to ogla{avaju programe i pravce, ve} naj~e{}e tiha mesta osame, lavirinti ose}awa koja misle. U wihovim zapletima va`nija je tajna od pravila, magi~ni prah od linije svrstavawa. I najva`niji, unutarwi sjaj u dolini jezi~ke {koqke. Potres u oklopu, muzika unutar nemosti jezi~kog brida. Individualni svet, sklopqen u monadu, gde posredstvom izraènog jezi~kog identiteta pulsira osetqivo telo lirske vasione, druga~ije od bilo koje druge unutar poetskog univerzuma. Monade, uz to, ostavqaju oko sebe toliko prostora da ~ine sasvim mogu}im iskorak ka drugostima svih vidova, te je tako i rizik razli~itosti unutar selekcije ravan za{ti}enom dobru u okvirima zaglu{uju}e hiperprodukcije i potro{nog atavizma ovog veka. Otpornost tom {umu i buci ose}am kao temeqnu va`nost, koja je uvek na probi na velikoj sceni trajawa, gde spram drugih usamqenosti ~ini samosvojnu zbirku citata vremena, delã izdvojenih specifi~nom teìnom, i svakako, posebnom profilirano{}u jezi~kih zra~ewa.

U takvom statusu, ona lako urastaju i u osetqivo sredi{te nas samih, po nepredvidqivom zakonu ukusa, priziva na{eg intimnog ~itala~kog ~ula, gde se, privremeno, dovr{ava svako delo. Iluzija na{eg sau~esni{tva u isijavawu wihove aure tako je sugestivna da smo skloni verovawu kako i sãmi postajemo ~uvari formi, glasova, poetskih znakova i svetlosnog taloga koji nam se iz dubine ovih vulkana iznova i neprekidno obra}aju. Preimu}stvo poezije, izme|u ostalog, i jeste u tome {to weno zna~ewe i oblik nisu izazvani ni odre|eni normama, spoqa{wo{}u, ve} su sintetizovani u jezi~kim ~esticama koja proizvode zna~ewa, te wihovi izumiteqi svih vremena u na{em oku ne tvore ~ist i ~vrst istorijski, "zadati" niz, ve} esteti~ki panel, ekran koji }e svoje zna~ewe, posredstvom na{e mere razumevawa i ukusa ili jednostavne qubavne po{te, odaslati daqe. Sami po sebi, i u sebi, ovi vremenski citati, predstavqaju multidimenzionalni doga|aj, ispad iz sistema. Iznimnost. Razli~itost, koja, razume se, u sferama na{eg

vrednovawa, vidqivo obli~je intimne biblioteke rasipa u tihu prisutnost, tajni arhiv senzacijã, trezor duhovnih doìvqaja.

[ta bih, dakle, iz tih skrovitih predela, odaslala u vremensku daqinu, kao sliku o dosti`nom i paradigmatskom jedinstvu i svrsishodnosti poimawa sveta i jezi~ke akcije? O identitetu {to se potvr|uje ne samo unutar sopstvenog kÚda, ve} i u transistorijskoj projekciji, mogu}nosti postojawa u drugim vremenima i druga~ijim esteti~kim zasnovanostima, u potencijalnom esteti~kom pluralu. O ne~emu dakle, {to svoju ontologiju u ovome ~asu nalazi u mom opisu kwièvnog sazve`|a, realnosti koju }e dopisati nepoznati naslednik i ~uvar zbirke monadã me|u qubiteqima senzitivne po{te, poruka na daqinu, koje evo {aqem obeleène fotonima jezi~kih realnosti ~iji sam poklonik. Samim tim, zapis odi{e i primesom neminovnog i neugodnog priznawa, koje se ti~e onoga {to me ~ini, pretvaraju}i tako konvencionalni odgovor na anketu u apokrif bi}a koje pi{e, nerazdvojno sro|eno sa onim koje ~ita.

Kada je ve} tako, odabiram da trag o grehu zaobilaèwa {kolica i uìtak u tajnama {koqki smestim u posebne bo~ice koralnog praha. Ako je verovati okeanografima, korali su neobi~no trajni, {ta vi{e, podupiru i osveàvaju ko{tana tkiva ostalih stvorewa i tvorevina. Pridodajem im ~estice i boju taloga tajne, zemqe, vatre i vode, samog zraka, i, uz nekoliko propratnih re~i, ispisujem imena svog najva`nijeg niza: Nastasijevi}, Popa, Ivan V. Lali}, Miodrag Pavlovi}.

Boja tajne i kamena, koja pripada Mom~ilu Nastasijevi}u, ozna~ava izlazak na svetlo dana senki koje ~oveka vuku wegovim vlastitim dubinama, ~ine}i to isto i sa jezikom, u vanli~nom, opsesivnom krugu tajne ìvota i izbavqewu inertne svetovnosti u misao i re~ kao sublimnu podlogu eti~kog, religijskog i refleksivnog, svedenog u ~istu spiritualnu è| samog pisma za vanmaterijalnom stvarno{}u koja po~iva u osnovi svega. To stvrala~ko porinu}e u nepoznato, u dubinu i visinu istovremeno, ùdwa je za sveprisutnim elementom i apsolutnim prostirawem wegove tajne {to u najmawem mogu}em prostoru otvara neslu}ene opcije poetske re~i. Wenu teìnu, osamu, koliko i wen kolektivni i vantelesni atribut, prisutno i otkrivala~ko, elementarno i boànsko, uklesano u kamen i oteto od kamena, kao primarni, posve}eni{tvom Re~i oneviweni status bi}a i vrhunski ~in metamorfoze {to nemost bitisawa preobra}a u vibrantni krug

ti{ine. Iz usta tajne u tajnu o~u|ewa. ôvek pisma trnovom {umom uslovqenosti primi~e se sve~anosti samonalaèwa, stazama pro~i{}ewa, brige za bitnost, a Pesnik, onaj Drugi, postaje isto {to i sãm ~ovek u sve{tenoj su{tini, re~ stvarala~ke tajne pak isto {to i misao, gran~ica raskovnika, van vremena i prostora, gde je znawe ono {to osvaja i zna tek jezik: sveprisutna posve}enost duhovne zbiqe, wena misti~nost.

Nastasijevi} je najistaknutiji na{ pesnik osvojene jezi~ke imaginacije, koji je materijalnost,telo pesme/postajawa, dubokim relacijama religijskog i filozofskog antagonizma doveo do "onti~ke forme", redukovanih uzajamnih odnosa koji spoqa{wost prevode u smislovno, a kamenu tvrdinu spoqa{weg oblika preobra}aju u wen idealni, unutarwi lik. Hermeti~na i opsesivna ùdwa za Prauzrokom, harizmati~no je oven~ala ovu ~e`wu za nesvodivim, kao ve~itu stvarala~ku dramu, povest o jezi~kom zarobqeni{tvu i tragala{tvu, koja je, istinito{}u svog poriva, spiritualnom ùdwom i wenom nepresu{nom aktuelno{}u, u na{em pesni{tvu ostavila rodona~elni i egzemplarni trag.

I kada govori jezikom urbanih zagonetki, leksikom modernog doba, poezija Vaska Pope to ~ini na na~in dramati~nih ~arovawa u slagawu boja zemqe, iskonskim legendama, saètim u grifonsku dvozna~nost basmi i emblemski govor same poezije: igrom u kojoj je pesma dobitak kojim je jo{ uvek ne{to preostalo zapreteno u samoj jezi~koj dubini, a ono tek prona|eno dogoreva u stokrakim rukavcima poetske pri~e, od kojih svaka zapodeva nove krugove, slave}i pobedu i prihvataju}i ~asni poraz pred vrhovnim boànstvom jezi~ke fantazije. Jer odnekud poznate, i arhajskom ustrojstvu straha du{e bliske, na vidiku Popine pesme vrebaju "rasedlane senke" a na terazijama udesa prostire se "Stoglava suvi{nost/Na ve~itoj pa{i". Prvi pravi alhemi~ar na{e moderne poezije, sa jednom rukom u pepelu, sa drugom u jezgru mladog sunca, Popa nas ~ini lovokradicama enigmatskih jezi~kih zabrana, gde svetle ~udesa tame, spirale {to se stropo{tavaju u tajnost, gde pohrawena je odgonetka svetova {to izmi~e racionalnoj kontroli, ~ine}i da u jezi~kim vrtoglavicama naslutimo fantasti~ku mo} re~ni~kih kovnica koje neutrali{u uàs, ni{tavilo i smrt - senke {to minu kroz pono} svakog veka, kao hladan val preko srca. Matrice izvornih tajni ukazuju se u novini jo{ neigranih pozorja, iskovanih od su{te va`nosti lingvisti~kih rituala, razmi~u zastor jezi~ke materije ~ine}i

vidqivim dejstveno zaumqe pesme, po kome se raspore|uju galaksije wenih starih i novih zvezda.

Lirski obrt je potpun: pesmu ne ra|a svet. Ni urbani pejza` ni smetli{te, ni arkadija ni strati{ta du{e. On se obnavqa u jezi~kom dnu, u svom misti~nom sedimentu - geolo{kim potresom koji se odigrava u vu~jim jamama i dubodolinama, odakle otvara nove povr{i, slepe doline, kawone, vrta~e, terase i klisure. Sve do gradskih drvoreda, hrawenih vu~jom soqu, mitografskom mese~inom ma{te, erosom koji staze samoosmi{qewa u detiwim dobima gotovo svake civilizacije slika kao svetu igru, ~udesnu loptu, i utrobu zemqe, srce sveta, kao zbirnu ta~ku perspektiva, kojoj, izusti li wenu tvora~ku su{tinu, daje i ime: Re~.

Jedna~ina vatre i vode u pesni{tvu Ivana V. Lali}a, porinuta me|u svitke jezi~ke dubine, u primarno jezi~ku strukturu, animira vizuelni i muzi~ki pokret, prostranstva sazdana od senzacijã ~ulne bliskosti i uzmaha obikotvorne eneregije koja u jeziku ra|a i svoj postulat, i svoju predmetnost, i svoj apstraktni pejza`, ~istu misao.

Misao-slika u Lali}evoj poeziji je jezi~ki ostvaren i "proìvqeni" binom, i sãm u dvojnom ozra~ju, suprotnostima dramatskih vizija koje se izmiruju na razli~itim nivoima znawa palimpsestnog - vizije kontinuiteta - ohrabrivane fundusima profanog i sakralnog, nanosima vizantijskog i hri{}anskog nasle|a, visokim naponom najva`nijih poetskih, filozofskih i religijskih upori{ta evropskog pesni{tva i poezije rodnog tla. Razgovor istorijskog i mitskog, doga|ajnog i refleksivnog, u presudnim Lali}evim motivskim matricama ogla{ava se u sudaru kataklizmi~kog i obnoviteqskog, pobadaju}i u pro{lost i u budu}nost jezi~ki luk do kraja napregnut tragala~kim aktivizmom. Kao {to je i sama Lali}eva pesma vi{e od idejnog i formalnog postignu}a: ra{~itavawe mogu}nosti jezi~kog dinamizma u okriqu forme, àru modelotvornog, ozra~enog smislom za drevnost i novum - paradigmu kontinuiteta - koja nije drugo do ~uvar zagonetne podloge sveta i jezika kao sveta u jeziku, {to "traje jer zna~i", reflektuju}i svekolike raskole vremena i trenutka, duha i tela, tvari i du{e. Kqu~ar lavirinta kojim lutamo - ne da bismo ga fiktivnim izlazom ukinuli, ve} da bismo ga u novim modelitetima pronalazili, i nastavqali - kao fakti~ki i stvarala~ki, egzistencijalni i metafizi~ki izazov i usud, pod stigmom uàsa i ~ari. Testamentaran, preuzet iz nasle|enog i

predodre|en naslednom, kao nizu u kome je prava slika, "uvek druga", iznad i ispod, ispred i iza neposredne, vidqive povr{i.

Jezi~ka i modelotvorna strast Ivana V. Lali}a svetli u {koqci sazdanoj od sukusa ìvota, soli i sunca Mediterana, urbanih tenzija i asfaltnih isparewa, koliko i od metafizi~kog trepeta {to nanovo budi drevnost ~ak na desakralizovanim stazama savremenog ~oveka, u wegovim strahovima, tremoru pred Ni~im. Obnova klasi~nih poetskih formi, i samog Zakonika kao sakralnog obrasca, nosi zna~ewe vra}awa plasti~nosti i puno}e prauzora, koji iskupquje razglobqene miteme i zamor epohe, oboga}uju}i primarno ustrojstvo jezi~kim prelivawem, detekcijom epistemã dubinskih vremenskih naslaga, slobodnim nalazima razmene slika, sklapaju}i time {tit sazdan od {ifre "zadatog sveta" i tvora~kog impulsa, poverewa u drevnost kao i kartografsku otvorenost nepoznatog, otkrivala~ki neizvesnog.

Krajwa nekona~nost, u kojoj plamte zemaqski vrtovi, vatra i ni{ta, i krajwa neokon~anost primicawa uzornom, metaforom postojawa kao Kwige, Pisma, ~ine ra{~itqivim poetsku i meditativnu svest o tome da u sazve`|u duhovnih instanci ni{ta nije sãmo, jednozna~no, nepomi~no, pa to nije ni palimpsestna sudbina re~i, umetnosti, Slova. I boànska }utwa, i kosmi~ki nedovr{eni akord, i bes bure i nemi {qunak staze, ti{ina top~iderskog hrasta, u Lali}evoj poetskoj artikulaciji sadrè zna~ewe dalekose`ne uobli~enosti ìvotnih verodostojnosti i sve~ane, potresne duhovne ~e`we, animiranosti koja harfi~nom ozvu~eno{}u saìma egzistencijalni uàs i vitalisti~ki zanos. Religijski, `rtveni patos i filozofski drhtaj. U jeziku, boànskom sasudu, i "strasnoj meri", su{tini pesni~kog zanosa svetom - ùdwi svake kona~nosti prema beskona~nom.

Ne biti uvek i sasvim ovde, u li~noj pri~i i sada{wici, pretpostavka je nadasve slobodnog, milenijskog pokreta, koji se u delu Miodraga Pavlovi}a ostvaruje kao zra~ewe neprekidnog kontemplativnog prisutva. U zra~nim vezama wegovog opusa, vazdu{nim kop~ama, za~iwe se i vezuje struktura pesme ~ija je hermeti~nost istovremno otvorenost u naj{iri, izdvojeni, neli~ni aspekt tajne ìvota. Poimati pesmu u ~istom ozarju duha, zaroniti, {ta vi{e, u sam duh, prostor neba u pe}ini, koji samo}u ne ~ini izolovano{}u, ve} pro~i{}uju}im zaokretom od nametqivosti bu~nog i haoti~nog doba, zna~i spoznaju prostora u kome disati zrak slobodne vasione isto je {to uistinu disati,

spiritualnost saop{tavati u kwièvnoj jasnosti i odgovornosti svake re~i i pojma, misliti, izricati i voleti svet - uzdiù}i ga tokom i zna~ewem wegovog vlastitog civilizuju}eg pokreta i ~ina. Stvarala{tvo je tu unutra{wi obred koji, prizivaju}i iz daqine oblike stvarawa, neguje vrednosti koje podse}aju na eti~nost velikih sfera duha, {to, mewaju}i i razmewuju}i svoje otkrivala~ke forme, skidaju velove i ru{e kulise sveta okovanog bezna|em re~i i osloba|aju ga za horizonte najbliè mekoti i dugoro~nim vidovima saznawa. Pevaju}i sa uzdràno{}u, koja pretpostavqa izvesnost sveprisutne, zbirne mudosti - re~ju koja }uti "da se sa~uva lepota" - Miodrag Pavlovi} nizovima svojih kwièvnih formi, od lapidarnih do metafizi~ki razvejanih, od poetske naracije i poeme do filozofske i pesni~ke elipse, sugeri{e da je istina uvek razli~itost od ustrojstva istine, sumwa pretopqena u srodstvo suprotnosti koje se spore, i da je promewivi totalitet odnosa jednog dela u su{tini prenosiv i preobraziv jezik otpora samozatvarawu, putovawe u nov oblik pesme ~ija vilinska pretpostavka u tajnu svetog sklada upreda jezu svesti o neminovnosti propadawa koliko i ushit {to upravo u svetu formi prepoznaje svoju kosmi~ku prirodu, koja, uzdignuta od tro{ne egzistencijalne podloge, pesmu ~ini sau~esnikom i savremenikom vaseqenske melodije, u kojoj ni{ta ne propada, "samo se obnavqa".

Poetska re~ kao bitnost, i forma kao vid antropolo{kih i kulturnih preseka, u Miodraga Pavlovi}a bliske su fantaziji duhovnog uobli~ewa materijalnih prostora i vremenskih segmenata koji se mogu sastaviti i razdruìti, a pri tom nositi u sebi skrivenu, nevidqivim zaokruèwem tek nazna~enu obznanu svog visokog smisla. Stvarala~ka zebwa tako predstavqa novi vid katarze, koja osporava ideju totalnog dela, kona~nog ustrojstva, apsolutizovane metafizi~nosti ili telesnosti - ne samo sveta ve} i sveta re~i. Igra {irokih planova stoga u ovoj poeziji nadilazi po sebi zna~ajnu liniju re~i-logosa {to filtrira ose}aj su{tinskog, neprekidno je dopuwavaju}i novostima iz sfere univerzalnog iskustva, otkri}a prirode, epifanijom filozofskog, esteti~kog, ili misti~kog saznawa.

Poezija Miodraga Pavlovi}a je putopis du{e, fluid ispisa samog duha, koji pokre}e vidqive stranice najdrevnijeg kreativnog blaga, anti~kih, isto~wa~kih mitova i hilandarskih spisa, anale evropskog i balkanskog tla, i to ~ini iz samih arheolo{kih sredi{ta i virova, oslikavaju}i i sveù, jo{

neizdiferenciranu meru suprotstavqawa sporednog i vitalnog, {to u pesnikovoj isprekidanoj sagi o savremenosti razmewuju uloge i va`nost, osvajaju}i, u novoj kompeticiji, nove oblike trajnosti, zna~aja i zna~ewa na univerzalnoj lestvici duhovnog iskustva na kojoj traè svoje mesto.

Projekat ovog temeqnog odgovora vremenu - pohvalna pesma svetu koliko i "mo}nom plemenu oblika" - upu}uje na to da do}i do prvobitnih oblika istine, mnogostrukih kulturnih preseka, {to lepotu sazdaju i o~ituju kao stvarala~ku neophodnost i antropolo{ku relevantnost, postaje eti~ki smisao ovih hododarja, u kojima se i civilizacijski koren i pomak ukazuju kao raspoznatqiv duhovni brojilac sa kojim budu}nost ra~una kao sa postojawem izvesnijim od proizvoqnosti i zavodqivosti virtuelnog. Otkrivati ga uzdrànom stra{}u, zra~nim mreàma uma, samilo{}u "suprotnoj algebri qubavnog ~ina", ve} po sebi predstavqa civilizacijski ~in. Qubav na dugi rok, koja lepotu sveta uzdiè "kao putir", tvore}i pesmu o wemu kao sveto mesto, pagodu, dom svih wegovih relikvijã. Vi{ezna~nu i vi{espratnu, na vi{e vidika i vodã, mitsku planinu i hram, slojevito nalazi{te vrednosti predodre|enih trajawu. Otisak odapetog zvuka u ti{ini. Ili otklon vi{eglasne ti{ine u svetu re~i.

Verujem da su duboko u koritu na{eg jezika poloène posteqice wegove najlep{e, vilinske pesme, a da je ona iznedrila individualne pesni~ke sisteme koji ne samo {to ozna~avaju ve} gotovo da i okon~avaju jedan pesni~ki vek. Rasprsnu}e jezi~ke materije, koja prati rasulo autorske koherencije - u ekscentri~nim, eksperimentalnim i senzacionalisti~kim poetikama, u naporu ponovnog odre|ewa pozicije lirskog subjekta, u tragawu za osetqivim lirskim perspektivama, toj po~ivci pesme u vibrantnoj matrici re~i, u sakralnom, tihom ili eroti~nom wenom naboju, u svakida{we ozarenim, ili autoironijskim, ~esto metapoetskim uglovima preispitivawa pesme, u jezi~kim skokovitostima, na razli~itim nivoima razglobqene sintakse - kazuje da poezija uvek beleì nove i zama{ne iskorake i poku{aje, da joj je potrebno i posve li~no, lokalno, ìvo, ekstremno, fragmentarno, vi{epolno, hibridno. Novi zanosi, tra~nice, {kole i {kolice.

[koqke, sve samqe. Ti{ine, u jezi~kom panciru, sve izda{nije.

USAMQENI^KI PLAMEN Do{ao je kao gotov pesnik, sa talentom i programom,

govorilo se povodom prelomne pojave Miodraga Pavlovi}a, pedesetih. Zna~ajni stvaraoci svoju iznimnost, duguju, verujem, vi{e jednom odlu~uju}em gestu, zna~ajnoj odluci i opredeqewu, nego manifestu. U posebno retkih moglo bi se govoriti o stvarala~koj viziji. Unutarwa svetlost koja u takvom poduhvatu u~estvuje, mewaju}i stepene i boje svog spektra, naizmeni~na pretapawa ekstremno sloènih spoznaja i uvida u civilizacijsko iskustvo tvorewa, u Miodraga Pavlovi}a uistinu je srodnija posve}eni~kom plamenu nego manifestnom ogla{avawu.

U klimi 20. veka pesnik je usamqenik izgubqen u mno{tvu, a veliki pesnik, izuzetne vokacije, ukazuje se kao sam prema jedinstvenom. Prevratni paradoks Pavlovi}eve modernosti nije inspirisan oslobo|enim i ispra`wenim pismom vremena, otvorenim bezgrani~noj voqi za eksperimentom, ve} imanencijom duhovnog i stvarala~kog reda, kojom se zaobilazi nesu{tastvenost, ono {to, kako stoji u predgovoru kultne Antologije srpskog pesni{tva od 13. do 20. veka, "ne vodi u misao, u saznawe".

Pesma, dakle, za Pavlovi}a, nije metafora ìvota, wegovih svakodnevnih neizvesnosti, kako nas u~e tuma~i moderne kwièvnosti sredine veka, ve} samog izvornog teksta postajawa (Hamva{), koji po sebi predstavqa saznawe kao metaforu stvarawa, o kojoj nam pre svake pesme, na wenom apstraktnom prapo~etku, govori ìvi organizam kwièvne tradicije, ali i univerzalnost ba{tine, projekt kulturne arheologije, filozofije, mita, antropologije, estetike, {to nas ne su~eqava sa vremenom kakvo znamo, kao stagnacijom i opadawem, ve} ìvom, imaginarno ra{~itqivom tvorevinom duha, koju nastoji da nam pribliì i u woj ostavi i svoj polivaletni zapis, kao znawe o ~ovekovoj su{tini, stvarala~koj biti i trajawu.

Poetski govor Miodraga Pavlovi}a, koji emocije i u poeziji zamewuje duhovnim spregovima najrazli~itijeg intenziteta, gustine i prozirnosti, kao i wegova sti{ana i odmerena retorika mudrih, koja bira povode i sagovornike u esejistici, obuhvataju}i, ipak, milenijume i vekove kao najve}e otkivala~ke praznike esteti~kog i duhovnog reda - tvore osobeni vi{eslojni diskurs koji bi se mogao nazvati i nadli~nim i nadnacionalnim. Iz wega su iskqu~ene

individualne i kolektivne emfaze i op{ta mesta, a funkcionalno i paradigmatski pokrenuta simbolika drevnosti i kulture ovog tla, kao znak visokog potencijala u univerzalnoj, ekumenskoj ravni esteti~kih i duhovnih zna~ewa. Takav govor u prvom redu je blizak evropskom i planetarnom govoru ~oveka kulture.

Pristigao iz zale|a vremena, ~itaju}i ga lako, sa znacima nepristajawa na wegove kodove artikulisawa praznine, Miodrag Pavlovi} je u kulturi svog naroda visoko valorizovan, ali u osnovi, usu|ujem se re}i, gotovo neproniknut.

To i nije neobja{wivo. Trenutak iluminacije, to je vi{a crta, veoma velika

radost u pisawu. To se doga|a s vremena na vreme, zapisao je negde êslav Milo{. Ta~ka uskla|enosti svih ta~aka, rekao bi Oktavio Paz. Od tih iluminacijskih ta~aka, sveotvorenosti sveta su{tina i wegovog oblikotvornog promi{qawa, sa~iweno je Pavlovi}evo delo. U pojedina~nim ostvarewima, i u celini.

Veoma velika, i visoka, radost u ~itawu.

Mart, 2000.

PASO[ ZA SVA VREMENA Gestom li~nog odabira iz gra|e {to pokriva pola stola}a

stvarala~kog aktivizma, a pod zahtevnom paskom jedinstveno iscizeliranog autorskog znaka, sklopqena su, u okviru Sabranih dela Miodraga Pavlovi}a, tri toma poezije kao odraz ukupnih kreativnih nastojawa i magistralnih tokova ove poezije, koja je, mewaju}i vremenom svoja motivska poqa, intenzitet, raspoloèwa i forme, ostajala dosledna vlastitom konceptu modernosti: li{ena efemernosti i subjektivizma, uvek u kooridantama pronicqivih pogleda na plejade iluzijã o takozvanim stvarnostima, u promi{qenim i rafinovanim odazivima na zone neprozirnih i neprolaznih istina sveta.

Gotovo rigidan, i upravo zato {to takav jeste, izbor pruà sinteti~ku i ubedqivu rekapitulaciju ove poezije, uvid u maksimalno priblièna pitawa kojima se tokom pet decenija pesnik bavio - suo~en sa raspolu}enostima bi}a sveta, razilaèwem vizijã koje se opiru pokroviteqstvu celovitog uobli~ewa - pripadaju}i samim korenima univerzalne duhovne tekovine, i wenom su~eqewu sa fenomenima kulture, mita i poezije u sekularnim razvo|ima i istorijskim rasapima, na fonu ìvog tkiva vremena. No pregibima kreativnog promi{qawa Pavlovi} ispituje i prirodu svojih zapitanosti uop{te i prirodu svojih umetni~kih posve}enosti, iako u sredi{tu wegove valorizacije nikada nije razmi{qawe o kwièvnim pravacima ili {kolama, ve} svest o duhu - o potpunosti koja proishodi iz metafizi~ke budnosti i divinacije ìvota - toj presudnoj sponi individualne duhovne su{tine sa su{tinama sveta.

Spremnost sa kojom pesnik podriva op{ti tlocrt dela i raspli}e motivske i formalne nizove poetskih tvorevina nastalih u razli~itim periodima, da bi ih ponudio u finom sedimentu, preobra}uju}i i sam ~in selekcije u platformu nove kreativnosti, govori u prilog samosvojne istraìva~ke optike, saète u jednoj razgovornoj opasci: "Ja sam se trudio da pi{em poeziju svog izraza, a da li }e se ona smatrati modernom, modernisti~kom, bilo mi je prili~no svejedno". Kwièvnu samobitnost pesnika davno i umesno je naglasio Zoran Mi{i}, nazvav{i je konstantnim poetskim temperamentom, koji je, dodajemo, tokom vremena umek{an {irewem autorske vizure do novih premisa, misaonih i iskustvenih protivre~ja i novog izraza.

Priroda i duhovnost, mitsko i istorijsko, sakralno i dnevno, kao projekcija poetske dijalektike u kojoj se onaj {to peva i ono {to peva proìmaju, ~ine pesmu dijalogom koji je, i kada evocira prazna~ewa, jednako ìv kao i sam pesni~ki jezik koji se konstantno mewa i razvija kao svojevrsni interaktivni otpor samozatvarawu. Akcentovawe pak novog u izboru, pesmama poznijeg razdobqa, sugeri{e da je kona~na obznana smisla nemogu}a, da dovr{enost Dela ne moè postojati u stalnom spregu statike i dinamike poetskog habitusa, koji je, i ovom prilikom, izloèn dramaturgiji preoblikovawa, iako u osnovi ne mewa autorovo uverewe o zna~aju duhovnog doìvqaja, gde "motrewe sebe u kuli" ukazuje na poimawe stvarawa kao spoj drevnog i svevremenog duhovnog afiniteta u velikoj i nedovr{enoj pesmi Duha.

Stvarala~ka zebwa ovog poetskog sveta gusta je, ~ulna. Wegova qubavna voqa pak od ~istog je etra, sa energijom koja pro~i{}uje i preobraàva, vra}aju}i se ideji da je u drevnosti, erozivnoj i erotskoj ravni kosmi~kog i boànskog entiteta, mogu}e na}i saètak ve}eg broja istina u isti mah i upravo wima imaginirati izvesniju budu}nost, a tragawem za oblikom ra{~itavati sve stvoreno pa i samo stvarawe, kome je, izvan lavirinta buke i haosa, u ovoj poeziji namewena uloga kultnog ~uvara reda, ili onog najboqeg u nama. "Odmor u tajni", misti~nost me|ustepenika, "slava nali~ja", jave i sna, stoga je isku{avawe misli o svetu gde je svetlost sve kra}eg daha, ali i vi{ezna~nosti same re~i me|u brzim, utilitarnim tra~nicama sveta. Pavlovi}ev nauk o du{i tu se ukazuje kao sloèniji i zagonetniji od privrènosti ma kakvim konkretnim artisti~kim programima, jer spiritualnost i sakralnost wegovih predvorja i centralnih poetskih dvorana neguju posve}enost korenima i produètku ìvota upravo kao i antropolo{ka, religijska, filozofska potka ove poezije, sazdana kao lestvica elementarnih vrednosti postojawa (Iskon), ili kao svojevrsna pesni~ka akademija, u kojoj su pesme-putopisi proète mitemama helenske, balkansko-slovenske drevnosti, kao i fragmentima evropskog duhovnog nasle|a. Paralelna pak poema o ratovima, novim i nedovr{enim kataklizmama (Izvor), nalazi suprotstavqeni eho u antologiji poetskih epifanija i otkrovewa, {ifri od re~i, koja i nije re~ ve} misao, ili qubavno saznawe o tome koliko bi svet "mogao biti pun dostojanstva kada bi to zaista ushteo".

Poetsko-prozni fragmenti religioznog i filozofskog nadahnu}a (Ishod), uroweni u kriptotekst metafizi~kog

ozra~ja, gde tle pouzdanog izmi~e pred snagom i zaumom pisma, sjajem Slova - tog "opita sa jezikom tvorca" - daju poseban pe~at trokwi`ju, otvaraju}i zamamne, katkad neprozirne stranice ovog opusa, kao oslobo|enu, najdubqu realnost poetskog sveta, o koju se lome poetske konvencije i putokazi, i gde iskqu~ivi vodi~ postaje svest o Re~i, koja, u poeziji uvek vi{e od verbalne alatke, predstavqa, posebno u ovog autora, zbir horizonata, ishodi{te iz "klopki vremena", spoj jezika i onih revelacija {to poti~u iz najimpozantnijih sfera ~ovekovih posve}enosti. Jezik-pam}ewe, jezik-znawe jezikã, tu ustaje iz svoje dubine, sam pred sobom, sve~ano uznemiren i za~aran, kao jezik stvaralac, koji prevazilazi pouzdane oslonce i rasklapa svoje temeqe, oku{ane metafore i metamorfoze, prometnuv{i vlastite svetove, tamu i svetlost govora i nadahnu}a, u uzbudqivu jezi~ku stvarnost, tegobu i mistiku ra{~vorewa stvarala~kog po~etka, kao uvek druga~iju, preimu}stvenu razre{nicu, nedostupnu onom ko se nije "rodio pod znakom".

Kao duboko podstaknut stvaralac, Miodrag Pavlovi} zavr{nim pothvatom re{ava ìva, uvek savremena pitawa stvarala{tva, u menama jezika du{e i unutar same verbalne magme. No, istovremeno, poput znalca drevnosti, u dalekose`nu misaonu simboliku on spli}e i afektuoznu brigu za trajnost pisma, unapre|eni ìvot forme, sklapaju}i impulsivni energetski krug kao za{ti}eno dobro u kome je zna~ewe simboli~kih sistema, artikulacija duha, u mogu}nosti da i samu zbiqu preobrazi i uzdigne na nivo odbrane od potopa. Jer "Oblik pun ~e`we da sebe i nekog drugog rodi", u osnovi ovog pisma, vid je kompetencije i pismenosti kojima se, u ozra~ju znaka, sti~e paso{ za sva vremena, budu}i da poredak sveta, u semantici ba{tine, zavisi prevashodno od ~oveka duha.

Kroz vreme se naime, kako kaè pesnik, moè leteti krilima, ali umesto toga, "mogu se davati znaci". Razlike su jasne, ~ak i kad su milenijumski nesagledive. Me|a{ koji na to upu}uje svakako je, i su{tinskim i ishodi{nim dometima, ovo razu|eno i mudro delo stvarala~kog kontinuuma, uspona i unutarwe razli~nosti.

Delo razlike.

Novembar, 2001.

Vasko Popa GRANA PESME Grano izrasla iz slemena pono}i Nagnuta nad samu ivicu mog sna Da li }u te doma{iti Pruìo sam jednu ruku Grano nad stubom plamena [to mi se iz glave uznosi I otkriva mi te I mene s tobom u nestajawu spaja Pruìo i drugu sam ruku Grano s li{}em {to govori Re~i zastale u mom snu re~i vodiqe Re~i bez kojih mi bu|ewa nema Da li }u te doma{iti I tre}u sam ruku pruìo Da li }e bar ovaj zov Dok nismo sagoreli grano U praznini koren uhvatiti Iz zbirke Kora. Nolit, Beograd, 1969.

LI[]E KOJE GOVORI Sun~evo i mese~evo jezgro u pesmi Vaska Pope ne poti~u

iz retori~ke obi~ajnosti. Razobli~uju}i prazninu u koju ba~eno je bi}e, vlat ùdwe i ni{tavnosti, Popin stih na istim osama vezuje svoje znakovne ~vorove, u~e}i re~i da dejstvuju snagom magijskog sredi{ta: ne povla|uju}i uhodanoj idiomatici, ne povla~e}i se pred nemogu}im.

Metafora, demijur{ka alatka, koja razara i stvara, vladarka je majstorskog pisma kojim pesnik - tvorac sveta u kome re~i su svet - odbacuje i nametnuta i kopne}a zna~ewska poqa. Pamte}i korensko sa jezi~kog stabla, ona izmi~e poravnavaju}em ìgu matrice, i neodvojena od verbalnog haosa u kome nastaje, obnavqa gordu nevinost novog zamaha u zamkama egzistencije, wima uprkos. Kao da su kosti svih vremena sazvane da se meso, neko sne`no meso, na wih hvata - pesma svoje popri{te izvodi iz bojnog poqa sveta, prozirno i za wegovu nesno{qivu neusagla{enost i za antropokosmi~ki alfabet na kome po~iva realitet re~i.

Kao seizmograf rane u duhu, Popin poetski manuskript beleì potrese u prevarama sveta, otkri}a da nas za ìvotne fenomene vezuje privid od kojeg su sazdani, a u artisti~kim formama zavodi te`wa ka kona~noj izvesnosti, skloni{tu neprobojnih oblika. Pono}ni osvit Popinog stiha stoga je videlo koje uistinu vidi, "ne sawa". Wegova metafora "divqu" misao o nezamislivoj celini ~ini dvostrukim krvotokom izgubqenog i nanovo ro|enog, rane i snovidne zvezde {to u wu pada, perspektivom {to, koegzistentna sa stvarno{}u, bez retori~ke obmane i emotivnih falsifikata, ~istim rezom opkruùju}i mnogozna~nost bivstvovawa - kakvo jeste - predo~ava ga i kakvo nije, kakvo ne moè biti. Metafori~ki odlivak sveta i mislenog refleksa saìma vi{e poetskih sezona, vi{e statusa i vidova egzistencije, elipti~nom petqom uvezanom oko realnosti-rane, same qudske tvari u tkivu duhovnih zenita i ma{tovnih predela - gra|i ~iji je sklop, nesavr{enih svojstava, izo{tren okularom upravqenim ka planeti na{eg bivawa, {to bi bez ove usredsre|enosti bila tek ba{tina rasto~ena u ravnodu{nosti vremena i re~i.

No poetsko saznawe, kao ni druga, nije apsolutna novost, jer ne zaboravqa poruke jezi~kih pulsacija kojima je za~eto. Popin ideogram stoga, iako nalik cvetu ~eli~ne magnolije, nije stati~an, ve} pristiè sa loze jezi~kog hodograma, iz same jezi~ke ploti svog genetskog stabla - zvu~ne grane - kojom pesnik

promi{qa idiomatsku zagonetnost Zlatne jabuke, jezi~ka i imaginativna porinu}a {to od davnina zbacuju zadatu stvarnost re~i. U Kori, rizomska struktura jezika podsticana je emotivnim nabojem {to daje zeleno li{}e stablu od pepela. U Uspravnoj zemqi, wu hrani mlada lepota ponosa, kolektivni energetski kolektor spram koga se, kao suprotnost, ocrtava mese~arska sigurnost ~arovitih individualnih otkrovewa.

Hermeti~koj snazi Popinog lirizma najblià je grana sa li{}em {to govori. Metafora kwige uklesana u metaforu postojawa, ideogram ravan hodogramu, spasewe ne samo individualnog Ja u bi}u promene, ve} i sr`ne prirode bi}a metamorfoze, igre preobraèwa u igrama postojawa. Zaustavqenog rivalstva Ja i Ti, u kome pesnik, jedno sa svojim tvorevinama, izmiren sa sobom, jedno je i sa drugim, sa svetom - ne prestaju}i da bude me|u svetovima svet, i on sam, autograf u dnu slike koja je delo tre}e ruke, jedna stvar u dva vida: sazdajna struktura poetske re~i u samorazornom vremenu. I zapis o poeziji, i tkivo pesme-opsene, u kojoj nas odràva sigurnost u stvarawu, nesigurnost u postojawu. Misleni filigran èqe-rane na metafizi~kom zale|u svakodnevnih pejzaà, rasutih u konfliktnim dimenzijama istog: ni{tavnog i ~udesnog.

Potez jasne, testamentarne, autopoeti~ke dubine: U praznini koren uhvatiti.

Jun, 2001.

Re~ (o) Musapiju ZADOBITI SVETLOST Orfejevu glavu, veli legenda, talasi su doneli do

Lezbosa, otkuda poti~e eho lirskog pevawa. Rastrgan je i drevni ~ovek-bog, Paru{a. Otada se traè pesma i svet, duh i telo. U refleksu umetnosti - ra{~iwewe je prag novog oblikovawa, i najrazli~itijih tuma~ewa i postvarewa {to se spore oko prevage stvarnosnog i imaginarnog, veristi~kog i konceptualnog, emocija i intelekta, simboli~kog i nesimboli~kog, lingvisti~kog i metafizi~kog. U analizama umetni~kog diskursa pitawe nije li podela "izme|u ne~ega {to se zove teorija i onoga {to se zove poezija samo prizvana nostalgijom za mitskom pro{lo{}u, kada nam je poezija govorila iz srca" (Marxori Perlof), priziva nove pitawe: gde je srce poezije u epohalnom ose}awu raspr{enosti i prazinine s kraja veka? Mo`da u samoj liri, koju je Orfeju poklonio Apolon, a Zevs ju je, na molbu muza, pohranio me|u zvezde, u ve~nost. Kao da otuda vibriraju vi{estruni glasovi poezije Roberta Musapija (1952), ponikle iz bliskosti sa odsudnim zna~awem te`we za apsolutnim glasom {to zra~i iz sudbinske kwige italijanske poezije i dela Dina Kampane, Orfi~ke pesme, objavqenog 1914, kada je ro|en Mario Luci, a sa wime, van bu~nosti avangarde, kao jezgro savremene italijanske lirske tradicije, dotekao kontekst poetike Musapijevog palimpsestnog pisma, wegove pesme- talasa. U beskona~nom brodolomni{tvu fragmenta govora i sveta, mewaju}i boje a nagla{avaju}i konzistentnost arhetipa stvarala~ke matrice u ovoj poeziji opstaju beskraj talasa, ali i talas-grad, freske naseqa, anti~kih logora, savremenih gradova, i nepromewiv `rtveni udeo bola u obnavqawu ve~ne sveìne stvarawa, zbog ~ega Musapijeve pesme-poeme ulan~avaju lirski odjek rawenosti materije i otpornost elemenata (vode i svetlosti), pothrawuju}i ~ak epsku konzistentnost oblika kao stvarala~kih karika, isto koliko mitsku tamninu u kojoj iracionalno i racionalno nepomirqivo ali trajno nastawuju isto bi}e, podsti~u}i imaginaciju da popuni napukline urne/~a{e od pepela, krvi i leda, iz koje se nanovo ra|a i odlazi u nepoznato raweni usamqenik veka, ostavqaju}i za sobom ariju ~e`we, opisanu prazninu, pesmu, posle koje, kao i

posle svakog uspostavqenog oblika, ni{ta ne moè biti isto, oìvi li{}e i u svetlosti se, bar na tren, sklope ma{ta i svet, ~ije kretwe, sa instinktom tragaoca za tajnim mestom wihovog susreta, i filmskom tehnikom reza i produènog kadra, prati ovaj pesnik vi{estruko ogla{enog moderniteta.

U mediteranskoj blagosti arheologije zvukovnih nanosa, Musapijevoj poeziji blisko je Lali}evo slovo o vin~anskom tragu u ilova~i i snaga anihilacije i afirmacije mora/bi}a, ali specifi~na Musapijeva zra~na melodija, ponovqenih i dopuwenih lajtmotiva, sroka ve~nih i razbijenih talasa, ispu{tenih i nanovo prona|enih slogova, potvr|uje i privilegiju pesni~kog pisma kao eseja o ~oveku, kao diskursa kulture. On je u dana{wem vremenu potvrda ne samo lepe ~e`we za umetno{}u govora ve} i neophodnosti govora kao umetnosti slu{awa, bez koje Musapijev diskurs ne bi mogao razviti svoju dijalo{ku i simpozionsku re~, niti spreg drevnosti i aktualnosti, stranu vremena hektorsku i otpornu/ u svojoj draèsti i svom milosr|u.

Sa ìvim dotokom savremenog naboja, ova poezija pohvala je dragocenoj rudi iz utrobe govora se}awa i govora vizija, arhetipskog bi}a poezije, otkuda je proisteklo i To slovo Miodraga Pavlovi}a: "Dlan koji ide ispred nas/ dlan koji nas vodi/ i gleda/ miluje na{u vlas.

Stoga Ne dopreti do pevawa, za Musapija, isto je {to izgubiti svetlost, umreti.

Danas, kada mu se u Vr{cu dodequje Evropska nagrada za poeziju, slavimo trenutak kada dopreti do pesme zna~i: zadobiti svetlost, ìveti.

U Vr{cu, 5. marta 1996.

BORHES : [APTA^ TI[INE Re~i wegovog jezika lepe su i stra{ne, kao àr. Na samom

rubu plamena i pro`diru}e tame. On sam, {eta~ spiralom neosvojivog vremena, vrhom {tapa doti~e krv zemqe. Rujnost i {um. U zenicama, iza maske kapaka, najblià boji zalaska - vizija koja oslu{kuje darove no}i.

Tu, izme|u vrha {tapa i zenice, raste pesnikov hleb. Bez truni legende o tamnom vilajetu: ako u|e{, kaja}e{

se... U{ao si - izvesnost je kob. I zahvatio. I to je izvesnost kobi. Uvek jedno, iz mno{tva, jedno izme|u svega drugog, jedno

{to izlilo se iz drugog, i u nepomirenosti svog Drugog, i svega drugog, ùdi za kaskadama preostalog smisla. Lovi im utve, u jezeru ogledala. Izroni izre~eno, iz neizre~enog - kao blagoslov. Ili tek ono {to se dalo izre}i - kao kaznu sagre{ewa za put kojim se otkotrqala lopta. Potpunost. Tajna jezika, iznova rastvorena u dubinu. Univerzum obojen opadaju}im laticama univerzuma re~i, u ~ijem lavirintu veliki osvaja~ zato~enik je ruè.

[apta~ kataloga samo}e. Zarobqenik kwiga. Po senkama re~i pamti}e{ wihawe tamnice, prisne i

op{te. Svako Ja se u woj srebri sudbinom ogledala. Svuda si dakle Ti. Talac krvi i spisa, iz ~ije pisaqke sipi pesak, natruwen retkim zvezdama, gotovo proziran, ne prekida linije kojima ga vodi ruka ronioca snova. Zbija krugove, pribira ostatke, rubove izgovorenog, pepeo i prah. Zlato po~etka.

Ba~eno u o~i, nasle|e samice i ne ~ini se stra{nim. Samo mu treba pri}i koòm deteta, pogledom {to poznaje vi{estoletne boje pro{losti, i isto toliko boja budu}nosti.

Jer je hiqaduoka ba{tina, i zavojita je sen wene nadolaze}e kule.

A stra{no je ono {to i be{e stra{no. [to oduvek be{e. Neizvesnost neizgovorqivog. Nakon svake smrti vremena

lozinku rastapa u engimu. Ve~iti poku{aj: Ko sam, gde sam Ja? U wenoj kovini blizu su jedno drugom snovi i kqu~ari

snova, kao no} i jutro, iako to ne znaju. Ne vide se od obrazine, neprozira, od gustog mora slivenih ko{uqica govora, u koju i pisar ove sitne kwige stavqa pero.

Kao prst na usne od peska.

1996.

DVAPUT NESPRAVQIVO Prozirnost sveta, poput stvari u i{~ezavawu, iza kojih

ostaju senke, katastrofa na{ih svakida{wih ìvota ulivena u op{tu katastrofu, pa i katastrofu smisla, u delu Jovice A}ina, koje uvek promi{qa koliko i izmi{qa, postavqa pitawe mogu}nosti opstanka i opstajawa, i ôveka i wegova Dela, pa samim tim i kwièvnosti, wenih kontinuiteta, funkcija, wenog pokri}a, ako ne su{tine, pitawe wene sada{wosti - sred opusto{enog sveta natkriqenog krivotvorenim i kona~no utopqenog u senke senki - ali i pitawe wene budu}nosti, rasta senki, koliko i uskovitlanosti pra{ine, iz koje, po religijama, teorijama umetnosti i stvarawa (a sude}i i po stvarala~kim opitima ovog autora, predo~enim u ranijim kwigama) - moè i nastati svet. Nestajawe je na taj na~in podloga nastajawa. Pa i crne kopije, svedo~anstvo o i{~ezlom originalu, u kwizi koja upravo o wima govori, istovremeno postaju dokaz o jedinoj preostaloj autenti~nosti, nesumwivoj nepatvorenosti mikrohaosa, rastrojstva ìvqewa. Tako i poglavqe o "pra{inarstvu" i sloèni odeqak "Spojeni sudovi" iz A}inove kwige Duge senke kratkih senki (Svjetlost, Sarajevo, 1991), ukazuju na sadrìnu i levak staklenih posuda u alhemijskom procesu u kome vri i kqu~a - ~udovi{nim i osloba|aju}im pro~i{}ewem - pratvar, i weno mogu}e uobli~ewe, wen san i istina o sebi samoj, fantazija i zbiqa tvora{tva u stvarala~ko-ru{iteqskom opstajawu i ra~vawu koje sve ~vr{}e opasuje A}inov opus. To je univerzum sveden na xepni format sveta u zapisu, ~iji mikro i makro promeri vazda, u smislenom pogledu, bivaju o~itovani u dvostrukosti, kao posvedo~ewe alhemije, tog vodenog ìga A}inovog kwièvnog pisma, prisutnog na svakoj stranici i u svakoj ravni wegove kwige: pri~e, eseja, zapisa, automatskog teksta, oglasa-priziva, fantazije-odziva, straha, ko{mara, fantazmagori~nog ispuwewa kojim nas zasipa izgubqeni, spaqeni svet slova, prona|en u nekim novim, naknadnim, daqim, sada ve} alhemi~arsko-kompjuterskim sazve`|ima, hrawenim ipak ìvim mesom jedino preìvele i jedva preìvele upitanosti i patwe, {to su podjednako sunovra}ene u ambis i{~ezlog, koliko i nedosegnutog, nepotpunog, fantomskog dela, izvesno-neizvesnog, pred na neodre|eni rok odloènom katastrafom. Magija A}inovih spojenih sudova podse}a na slepo}u i vidovitost Popinih spojenih nebesa, iznad kojih i ispod kojih

ne postoji tle, a ~iji je proto~ni levak, i pored svega, u majstorstvu senki, li~ni beskraj - "Od glave do pete i natrag"- kako kaè pesnik. Ili, kako glase zavr{ne strofe ove Popine pesme: "U zenitu svodi{ senke/ Na wihovu pravu meru/ U~i{ ih tebi da se poklone/ i u poklonu nestanu// Hoda{ ovuda i dan-danas/ Ali se od senki ne vidi{ ("Majstor senki", Sporedno nebo).

Ni jednom od ova dva suda, niti samo jednoj strani vodenog znaka, ne moè se do kraja u A}inovom sazve`|u poverovati - ni stvarawu ni uni{tewu - budu}i da su uvek potrebni i uàs i blaènstvo da bi stvarnost i{~ezavawa i dimni signal `rtve paqenice (umilostivqewa sile stvarawa) izatkale svoje senke i potvrdile ih pretwama protivnih svetova svog zajedni~kog stana. Nikakva garancija tih potvrda, me|utim, ne postoji; nije li original predodre|en kopijama i krivotvorewu; i nije li taj "mali malecki svet", predodre|en haosu i neure|enosti, istovremeno i novi bunar originala: "Na groteske sveta vaqa odgovoriti groteskama iz svoje ruke, nagonske, ~ija misterija ne zna razbor poretka, wegovog morala, wegovih molitvi. Ne kle~imo. Ni pred sobom, kakvi smo bili... Zahvaqujem neizrecivoj naopakosti, i uàsu koji me pretvara u begunca i izgnanika u svemu, i prokliwem ih onim {to nam je su|eno." ("Izjava zahvalnosti", Uni{titi posle moje smrti). Dve neuralgi~ne ta~ke - znawa i izmi{qawa - podjednako su i simultano ugroène u misti~nom i tvrdo zidanom A}inovom zamku - zabludama, sa jedne strane, kao i sumwom da se moè dosegnuti jedinstvenost i nepovredivost veledela, tj. prirodno neosipawe stvarawa u svetu osipawa i krivotvorewa. Narastawe nepoznatog, u slovu o drugome i slovu o samome sebi, znawe pretvara u fantaziju, a intimne opite zavo|ewa u zatamwivawe identiteta, u dvojstvo, u balans izme|u dve re~i, ni{tewa i stvarawa, izme|u dva ega, dva bi}a i dva ni{tavila, muke nepotvr|enog postojawa i muke samoiskazivawa, bekstva iz nemu{tosti u re~ i izgona iz re~i u nemu{tost i{~ezavaju}eg sveta. Balans izme|u esejistike i poezije, tajnog koautorstva u podno`ju ovih spisa {to nestaju, lete, i u prete}oj metafori kona~ne katastrofe se udruùju kao otpaci i okrajci negativnog pola, opadaju}eg, ni{te}eg, s jedne strane, i supervizija, tragova o postojawu, kopija u porastu, sa druge.

îtalac je prepu{ten javi heteroklifnog, gor~ini faktografije, ali i sladostrasnom ispijawu ko{mara iz samog sa}a. Kriti~ar pak izazovu da odgovori jednoj ili drugoj ivici pisma, poetici fragmentarnosti ili praktikumu spojenih sumraka svetova, racionalnom potkresivawu ili snovidovnom nadopisu. I jedan i drugi bi, po svemu sude}i, pravu meru recepcije iskazali lativ{i se pesni~ko-esejisti~kog pera, i hitro, ali razmi{qeno i po svojoj pameti i nadahnu}u, otpisali A}inovoj poruci ba~enoj u treptaj kompjuterskih zvezdica na tamnom ekranu. Odista, treba ustvrditi da, ispijaju}i do kraja svaku re~enicu iz kosmi~ke boce koja nam je doba~ena, ni jednoj do kraja ne treba poverovati. âk i kada nas tako prisno pobudi i potrese kao ona bele{ka o spaqenim kwigama, na primer. Kako ~itati spaqena slova? Prosto, po wihovom tragu. Ispod pri~e o crnim kopijama moramo znati da je vriju}a alhemija ostavila svoj beleg: neuhvatqivost i neponovqivost sporednog (li~nog neba), i ko{marnu mreù {to vrvi iz magistralne paklene posekline, koju bismo èleli da ose}amo mawe prisvojivom. Izme|u vodenog znaka nevidqivo utisnutog na papiru i pepela spaqenih stranica titra divqi, ~ist, novoprona|eni alhemijski miris. U{mrkavawe mogu}e i dozvoqeno. Prava pridràna. U tome i jeste su{tina alhemije. U dvostrukom. Ali i u dvaput nespravqivom. 1993.

Ana Ahmatova * Kad leì mesec ko skrajka ùte diwe U uglu prozora, a svuda zapara, I kad su zatvorena vrata, dom za~aran Vazdu{nom granom od plave galcinije, I kad je iz {oqe glinene voda hladna, I sneg pe{kira, vo{tana sve}a u ku}i Gori, ko u detiwstvu, leptire skupqaju}i, Zaglu{uje mi re~i grom ti{ine - Tad se iz ugla rembrantovske crnine Ne{to odjednom sklup~a, pa se brzo skrije, A ja se ne trgnem, ni strah me ~ak nije... Usamqenost me splete mreàma èstoko. Gleda me crni ma~ak, ko vekova oko, I dvojinik iz ogledala ne}e pomo}i. Slatko }u zaspati. Laku no}, no}i.

Ta{kent, 1944. Pesme, poeme i eseji. Izbor, prevod, pogovor i komentari Miodraga Sibinovi}a. Paideja, Beograd, 1999.

LUNA I O@IQCI Te`wa da se prizove pro{lost nalik je poku{aju detata

da obuhvati loptu, pi{e Josif Brodski. Prsti nezadrìvo klize.

Jednako je i sa poku{ajem da se dopre do smisla postojawa. U delu Ane Ahmatove, koje bez prestanka zame}e dijalog

qubavi i smrti, dopirawe do forme koja taj smisao neposredno isijava, gotovo da je presudno. Re~ je o uvek novom zapo~iwawu, padu i uspiwawu. Nauku sticanom tragom iskustva, koje bri{e gotove formule, i nanovo uspostavqa jezik gubitka. Govor oìqaka, kojim je mogu}e izre}i vreme. Za{to je ovaj vek gori no drugi? Samo/[to se, u àru tuge i nemira,/Sa najcrwom dotako ranom,/Ne uspev{i da je isceli od dodira, kaù stihovi Ahmatove iz 1919.

A mesec, nalik kri{ki ~arxujske diwe, iz pesme napisane 1944, samo }e se za tren zaplesti u za~aranost, jer doticaj predmeta u sparnoj no}i, i odaja ulovqena mreìcom samo}e, hitro oda{iqu kapqe dvojnog govora. Prizvana puno}a i belina detiwih prizora ogla{avaju razmere nedostaju}eg, na na~in na koji u glinenoj {oqi nije oslikana tek dobrota vode, ve} i sama è|. "U Ta{kentu sam prvi put osetila {ta u vrelini ège zna~i hladovina i ùbor vode. I saznala sam jo{ {ta je to qudska dobrota : U Ta{kentu sam bila mnogo i te{ko bolesna", pi{e pesnikiwa ("Ukratko o sebi", 1965).

Ipak, ni{ta u pesmi, zabeleènoj u vreme izbivawa nakon opsade Lewingrada, ne svedo~i o onoj mogu}oj Raskinovoj "gre{ci iz ose}awa", gde bi jedan umiriju}i ~as zaklonio pukotinu, uspostavqenu na fonu rembrantovske crnine, kao ponorni eho pozlede. Nalog prve "tvrdine" zrelog lirskog glasa i jeste ukidawe proizvoqnosti, imaginarnog okoli{ewa u nastojawu da se re~nik usaglasi sa dramatikom iskustvenog. Pesma Ahmatove opaà ta~no, uprkos mogu}em mno{tvu asocijacija. Samo}a u woj ostaje {to jeste, jasna pred "okom vekova", odzvawaju}i kao srce vi{e puta prognano, odevano u crninu sa toliko brojnih i dubokih razloga da je ona postala wegovo kosmi~ko dvojstvo, velika no} samo}e, i wegova anatomska sustavnost. Wegov bat.

Jednostavnost detaqa tvori prizor gde, daleko od voqenih, i sa brigom za wih, uvek sa novim "ven~i}em za umrle", pesnikiwa sazdaje nevidqive ~vorove ritualnih lestvi koje povezuju svetle i tamne pragove iskustva, ono visinsko, sa kojim je ponorno istovetno. Lirsko de{avawe tu nije drugo do

probijawe tunela, "grom ti{ine", prolom u smisao. Dokumentarnost i ~in, udes ravan podvigu, usamqeni~ki su odgovor dubini jo{ jednog bola, gde stoicizam i spritualnost di{u isti zrak. Poznati stih iz 1939: ... te{ko mi je mnogo, stalno, kao mogu}i lajtmotiv, ocrtava prirodu pisma gde tamno ulegnu}e, i poticaj, prihvataju i ovu pesmu kao disput rane, smrti, i ponosite, neuplakane nade. Pesma, stvarnost po sebi, i wena vitalna struktura, isti~u neraskidivost ìvota i poezije, da bi u celoìvotnom pesnikiwinom delu sazdale autenti~an odgovor gubitku, porazu uop{te. Ne samo kao idealnu formu koja se opire haosu i ni{tavilu, ve} kao udeo ìvota u potci pisma, ravnopravan rembrantovskoj tami srca.

Podse}am se svedenosti "nefikcijske proze" Lauta i oìqci Danila Ki{a, koja, uz odmerenost i lirsku ~vrstinu, nosi i zapitanost o tome {ta kwièvnost jeste. U pri~i je odgovor prepisan sa instumenta koji upija vibracije vremena i prostora, jasno raspoznaje blagost i surovost klime, i èdna vlage, kada je upije, ta~no ogla{ava svest o razlici. I umetnost, kako mladome piscu tuma~i svira~ na lauti, ruski emigrant Nikolaj Aleksinski, uspostavqa ravnoteù dve protivre~ene sile, dve ravnopravne misli: teme umirawa, i naloga da se osmisli ìvot. Mora, uz to, preneti i "ne{to od dobrote, ne{to od saznawa". A to je mogu}e, ako je, svaka napisana re~ kao postawe.

Ono {to u kwièvnosti predstavqa vrednost dokumenta, u Ahmatove je dijalo{ki oslonac ravnoteè {to spaja slogove postawa, ìvot i stvarawe, è| i dobrotu vode, odgonetaju}i i {ta je za ovu pesnikiwu poezija: Jedan veli~anstveni citat.

Novembar, 1999.

Lilijana Vuters

* Moj gospodar je mera~ re~i. On mi kaè: ni{ta ne vredi kao prazna stranica. Mastilo prqa papirus. Gospodaru, istina je. Znam da }e moji svici biti pra{ina, da }e se moji spisi izbrisati. Ipak, moja uloga je da imenujem stvari, pa makar trajale jedan dan ili pak hiqadu leta. Imenujem, dakle, jesam. Imenuju}i ih, kaèm sebi da ni{ta ne postoji, ali verujem da postoji. * Arheolozi, evo ru{evina Biblosa, evo zidina Jerihona. Za~epite u{i, trube jo{ trube. Jerusalime, ako te zaboravim, nek mi se jezik osu{i. I tebe Tenohtitlane, i vas, Hiro{imo, Kartagino, Vavilone, Drezdenu. Traìte, arheolozi, traìte dobro dvadeset sestercija koje sam imao u ruci i cvet nezaboravak pretvoren u pepeo. "Skribov dnevnik". Ugarak. Izabrala i prevela Mirjana Vukmirovi}. Prosveta, Beograd, 1999.

ÎTAWE ZATVORENIH OÎJU

Poezija, uvek imaginativna, predodre|ena je za proboj u neistraèno, koji naj~e{}e vezujemo za neizvesnost i tajnu budu}nosti. Lilijana Vuters (1930), Flamanka koja pi{e na francuskom, kako predo~ava kwiga izabranih pesama u prevodu Mirjane Vukmirovi} Ugarak, sugeri{e uverewe da smo tek slog mo}ne drevne re~enice, ~ija je po~etna snaga u puno}i svih mogu}nosti mi{qewa, a koju - ~itaju}i svet plo{no, linearno - naprosto previ|amo. Pitawe kako sti}i izgubqeno stoga ironijski potcrtava svakida{wu metafiziku koja u ovoj poeziji dovodi u sumwu ono "Sve koje je mo`da i Ni{ta" u nama, osetqivo vibriraju}i na ivi~noj ta~ci bi}a.

Naslednica blaga od "pola pustog sna", Vutersova je ugarak, produkt ìvotnog sagorevawa, kao "paso{ za svet", prevela i u tamni simbol sloènice u kojoj je poimawe egzistencije - rasprodate i razvejane svetovnosti - okosnica wenog sna`nog "Psalma gneva", ali i citat realnosti {to snopove individualnih frustracija vezuje za greh svrgnutih vrednosti, fragmentarne i getoizovane stvarnosti, kao svest o razbijenom antropolo{kom ogledalu i izgubqenom predlo{ku celine. Stoga je wena posledwa anabaza strasna bitka zapo~eta tamo gde nas metafizi~ki arhivi vode kao vazda{wi gubitak, savremenu "pri~icu", "pojavu u toku", a gde pesnikiwa svoje povla{}eno mesto svija Iz re~i izgubqenih, jezika okamewenih,/Zvukova ~ija snaga vene. Naplavine ploti i uspostavqene niti daha u ovoj poeziji su steci{ta duhovnih povezanosti ("Zajedni~ko mesto"), kreativne snage vatre, zanosa {to plamti, "~ist i nag".

Vutersova, koju je Alen Boske smatrao jednom od najve}ih pesnikiwa francuskog jezika, ustaju}i u odbranu onoga {to najvi{e voli - "sna od krvi i mesa"- u najprovokativnijem delu svog pesni{tva, Skribovom dnevniku (1986, 1990), gradi poetiku prostora, koji je, kako veli Zbigwev Bjenkoviski, uvek u znaku preobiqa, "dopuwen uzdahom, ushitom ili beksrajno{}u". Iza}i iz vremena, za wu zna~i zbaciti privremenu ode}u, ili, kako bi Bjenkovski rekao, izna}i muwevito sunce, zvezdicu, fusnotu sveta, kao wegovu mogu}u korekturu. Na~in da se o~i, kako veli on, plove}i po povr{ini, "ume{aju u samu su{tinu stvari", gotovo spasila~ki, budu}i da tako dobija boju ~ak i najbezbojnija stvarnost.

Na pustom ostrvu na kome smo, Vutersova nudi zagledanost u ono {to se otvara u blaènstvu tame: [to nam se kad sklopimo kapke pruà,/[ta moèmo u mraku da pro~itamo. Unutarwe sunce, pod kojim egipatski skrib - bele`nik slu`benih akata na dvoru faraona i prepisiva~ svetih tekstova - postaje zbirna funkcija - sekretar "stranke qudi", "zapisni~ar Sizifovog posla", "kriptograf bi~eva Bo`jih". Ili: arhivar bola, pisac memoara ti{ine sabranog vremena, {to izvan i iznad stvari vidi wihovu su{tinu. Pesnik, skribov dvojnik rekao bi: mogu}nost da budem ~ovek ... da ponovo na|em to {to sam bio,/da prihvatim to {to }u biti,/da postanem to {to jesam.

Lilijana Vuters obnavqa pitawe koje je modernoj poeziji otvorio Bodler: {ta je pesnik, ako ne tuma~, odgoneta~, ~ija su pore|ewa i metafore (ta~no prilago|avawe sada{woj prilici), crpeni "iz neiscrpnog fonda univerzalne analogije, jer ne mogu biti crpeni drugde". "Dakle, svako kao deminutiv svih"- "istorija koja predstavqa u malom istoriju univerzalnog razuma". U ovom slu~aju, i posebna religija (ka bilo kojoj ta~ki da okrenemo o~i, /opaàmo stani{te bogova), poetski nacrt i tuma~ewe punijeg aspekta sveta, od snopa svetlosti do se}awa belutka i gline. Arheologija, koja je, po re~ima Dragoslava Srejovi}a, upravo pri~a "o izgubqenim saznawima, o nenaslu}enim i izgubqenim stvarima".

Sveprisutnost. îtawe zatvorenih o~iju. Januar, 2000.

Osip Mandeq{tam +++ Koja je ovo ulica? Ulica Mandeq{tama. \avoqe prezime neko - S koje god strane ga reko, Krivo zvu~i, a ne pravo. Malo je {ta u wemu ravnina, Narav mu nije od krina, I zato je ova ulica Ili, ta~nije, ova jama Eto i dobila ime Tog Mandeq{tama...

April 1935. Pesme i eseji. Izbor, prevod, predgovor i komentari Miodraga Sibinovi}a. Prosveta, Beograd, 1999.

ULICA ORIGINALô Rani stihovi poqskog pesnika Adama Zagajevskog o Joni

koji "vari" kita, prkosnim i originalno iskazanim otporom poni{tewu, i danas me brzim prugama odvode do Mandeq{tamove poeti~ke platforme: ideje o stvarala~kom izazovu koji po~iva i usred prazine: "Dobra strela gotskog zvonika je o{tra, jer sav wen smisao je u tome da ubode nebo, da ga prekori {to je prazno." I "Nalaza~ potkovice" (...Vreme me rubi kao metalnu monetu/ I ve} mi je samoga sebe malo) svojevrsni je okida~ davidovske bitke u vremenskoj areni. A proìmawe "dru{tva i zatvora", kako Nade`da Mandeq{tam odre|uje fatalnost istorijskog u vremenu, {to bri{e specifi~nu teìnu svake posobenosti, ukazuje da je, ne samo u uro|enim "pokretnim okovima" - koje pomiwe Mandeq{tam - ve} i u onima koje su mu nametnuti, pesnik ponajvi{e i "ni{ta drugo nego ~ovek, naprosto ~ovek", da ga stoga "mora sna}i ono najobi~nije, najsvakida{wije, najkarakteristi~nije za wegovo doba i zemqu {to vreba svakoga od nas".

Ova pak mera iskustvenosti, sa strati{ta "uzvi{enog humanizma" dvadesetih i tridesetih godina minulog veka i iz o{trih senki u kojima se gu{ilo pra{ko prole}e {ezdesetih, u oba pesnika odbranu "privilegije obi~nosti" pronosi i kao poetsku te`wu ka jednostavnoj puno}i "re~i kao takve". Kada Zagajevski kaè : U mnoìni sam ìveo... âk i pesme su govorile/mi, mi pesme, mi stihovi, mi/metafore, mi poente. Ja je spavalo/kao dete, pod platnom/napa`qivog pogleda), u neobi~nom poetskom dokumentarcu on sugeri{e i tako èqenu, prirodnu i apsolutnu ~ar podloge i aure obi~nosti, re~i-postojawa, a napose, vrednosti koja ih napaja i koja je, u isti mah, i ponad wih: nezanemarenog ìvota, koji se ne prepu{ta matici, ìvota "uprkos svemu", van koga ni vrednost govora ne postoji. Mrtvilo ne pati, ne sawa, ne pamti. Slobodan i nepredvidqiv, iz "tesnog àrgona obi~nosti", on u poqskog pesnika kreativno pre nego memorijalno nanovo otvara "Ulicu Mandeq{tam", osetqivu za okuke i neravnine osobnosti, bez kojih nema pesni~kog individualizma, te se tako, kao na naporednim stranicama pesni~kog atlasa, otkrivaju dva poetska originala, u kojima se biti i pevati, kao polazna i krajwa pretpostavka pesme, proìmaju usred istog podviga li~ne egzistencije. Nostalgija za svetom u kulturi nemogu}a je bez nostalgije za pismom u srì nesputanog ja. ê`wa za sobom i jeste ~e`wa za

otvorenim prostorom, koji oslu{kuje, priziva i prima sloènost drugog.

I ne pevam, ne crtam po stranama golim... Samo se u ìvot upijam... Oporu i opojnu poetsku ìcu Osipa Mandeq{tama, iz gnezda stvarnosti pesme, Zagajevski rastvara u predele "qudske poezije", "poeziju koja prekriva teritoriju iskustva". Tim pre, mesto u enciklopediji, ne retko uskra}eno ruskom pesniku, naslednik zbiqe "smeha i uàsa" ~esto sam uspostavqa u svojim pesmama (Da je Rusiju osnovala/Ana Ahmatova, da je/Mandeq{tam bio zakonodavac...) kao stranicu zajedni~ke poetske zavere protiv neìvota, i kao poeti~ki pogled koji u pesni~kom i aktualnom podatku i wegovom racionalnom i emotivnom refleksu, raskriva istinu re~i. Kao na kakvom obasjanom platou, ose}awe sveta kao ìvog balansa postojawa i wegovog ugroziteqa, obznaweno je i ~istom linijom imenovawa i signalima vi{emetnih odnosa - ozbiqno{}u implozivne unutarwe teìne, etikom re~i.

Sloènost poezije i jeste u tome {to ona nije razdruèna od "proze sveta", u kojoj se - u istoimenoj pesmi Zagajevskog novije faze,"pla}a ìvotom za svaki trenutak snega". Kratkost u dahu snega, kao i sva dolina suza, u krhkom ~unu re~i, prenosi ìvot, ukoliko je i sama wime sazdana. "Volite postojawe stvari vi{e nego samu stvar i svoj ìvot vi{e od samih sebe" - vrhunska zapovest akmeizma - na trgu poezije kome se ulica Mandeq{tam u Zagajevskog upu}uje, postaje odbrana samog pojma lirizma.

Juli, 2000.

Konstantin Kavafi UNEO SAM U UMETNOST Sedim i sawarim @eqe i ose}awa uneo sam u Umetnost - ne{to {to se samo nazire, lica i linije; na nepotpune qubavi neke nejasne uspomene. Woj bih da se prepustim. Ona zna da oblikuje Lik lepote; skoro nesvesno ìvot sam ispunio, povezuju}i utiske povezuju}i dane. Pesme. Izbor i prevod sa gr~kog: Ivan Ga|anski i Ksenija

Maricki Ga|anski. "Atlas vetrova". Kov, Vr{ac, 1999.

GRK IZ ALEKSANDRIJE Iz Carigrada sam poreklom, ali sam ro|en u

Aleksandriji - u jednoj zgradi u ulici [erif, pi{e Kavafi (1863 - 1933), jedan od najve}ih pesnika ovog veka. Sabrav{i pesme tek u 48. godini, bez i jedne objavqene kwige, Kavafi je svojom poezijom pronosi kolebqivo ose}awe etni~kog, nacionalnog, religijskog, kulturnog identiteta jednog Egiptiotisa - kako sebe odre|uje - koji je ìveo dvojnu realnost rafiniranog estete suspregnutog civilizacijskom teskobom, uvek spremnog na ra{~itavawe istorije, smatraju}i je, ipak, ne toliko donosiocem novog koliko prenosiocem neizmewivog.

Iako je naj~e{}e pisao na istorijske teme, Kavafi se ose}ao "samo pesnikom". Nije mogao u~initi ni{ta boqe, iako mu je "sto dvadeset pet glasova govorilo da bi mogao da pi{e istoriju". Partikularnost koju je u woj otkrivao ~inila je da progovori na 229 govornih na~ina, koliko mo`da ukupno ima pesama, ili: 3700 stihova. Doìvqavamo ih u posebnoj klimi pesni~kih prevoda i istraìva~ke pregnantnosti koje u ovu, i van na{ih okvira jedinstvenu kwigu, unose Ivan Ga|anski i Ksenija Maricki Ga|anski.

Kavafi je neuporediv pesnik, upravo stoga {to sloèna mreà wegovih epigrafa, istorijskih, kwièvnih ili mitskih motiva (Homer, Ajshil, Sofokle, Plutarh, Herodot i drugi), proverqive ali i zami{qene doga|aje poetski verodostojno preobra}a u prednost heteronomijske poetske stvarnosti {to se rastvara u neizvesnostima, pre nego li u univerzalnoj, poznatoj pri~i.

Margarit Jursenar je terminom eruditska imitacija naglasila Kavafijevu predanost faktografskom. Eruditska imaginacija bi, mo`da, nalik reversu nov~i}a, istakla i skrivenu dimenziju koja nudi neo~ekivano bogatstvo uvida u kripti~no iskustvo {to giba, umesto suvoparnih projekcija istorije, more mogu}eg, uz decentan tok opsesivnih autorovih motiva. Zaklowena autoreferencijalnost, naime, prisutna je u imaginarnom "Egip}aninu koji govori gr~ki", kao i u stanovniku najdrevnije gr~ke kolonije u Severnoj Africi, ili ìtequ prvog gr~kog stani{ta u maloazijskom Pontu. Ona blago vaja duhovni identitet Grka iz Aleksandrije, pesnika koji vreme i prostor shvata kao saglasje raznolikosti, i ostvaruje zami{qene dijaloge {to rastu, potvr|uju}i da Itake postoje da

bi postojala putovawa - duga, i puna rasko{nih zastanaka - kako bi svojim polazi{tima uzvratila uve}awem iskustva. Ko to razume, shvati}e "{ta to Itake zna~e" ("Itaka").

Li{ena retori~kih obmana i romanti~kog emotivnog naboja, u gotovo proznoj srezanosti izraza, Kavafijeva lirika nosi strast istraìva~a i setu uìvaoca mudrosti pre|enog puta, onog vrednog taloga koji za sobom ostavqa pena iza broda u pokretu. To je poezija koja vidi i ono {to prolazi i ono {to ostaje, uvek u dvostrukom funkcionisawu poetske slike, emaniraju}i istoriju kao konstantnu sada{wost, a vrhunac egzistencijalnog apsurda kao nepromewivu muku identiteta.

Kavafijeve pesme/kontinenti - ne samo ona uveliko znana "O~ekuju}i barbare", ve} i druge - "U velikoj gr~koj naseobini, 200 godina pre Hrista", na primer - ra{~itavaju na{e naseobine kao paradigmu nerazre{ivosti, svet kao lavirint. [turost urbanih prizora pak ("Grad", i niz lirskih minijatura), ogoquje opskurna potkrovqa i taverne, kao i Kavafijev pogled na telo/grad, iz koga izlaza tako|e nema, gde nas, kao iz dubine ogledala, vreba tek sopstveni lik.

I kao projekcija kosmopolisa, ~uvara kulturnog bratstva i qudskog srodni{tva, i pojma granice, zidina ("Du{e staraca", "Prozori", "Zidovi"), Kavafijeva naseobina ovaplo}uje opre~nost istog, otvorenost ~oveka duha i samicu na{e prirode - gde pesnikova posebna eroti~nost bolno ocrtava eros kao ranu zabrawenog grada - anticipiraju}i, opreznim istraìvawem i uzdrànom refleksijom, prizmi~nost jednog budu}eg Kafke i Borhesa, i sugeri{u}i vrtloge senzualnosti kao neotu|ivo nasle|e na{e zagonetnosti.

Kavafijeva poezija je radost saznawa i eros uspomene, stalno iznova podsticani spisateqski i qubavni àr. Ispuweni, drugi pogled na ìvot i lepotu, prefiweno resintetizovana stvarnost se}awa, sa neskrivenim tragom praznine, i samo}e, {to u prostoru pesme zadobija ozarenost. Jasnost i senku, miris i sjaj.

Novembar, 1999.

Alberto Kaejro ûvar stada, XLIX Povla~im se unutra i zatvaram prozor. Donose mi sve}wak i èle laku no}. I moj zadovoqni glas uzvra}a "laku no}". Daj boè da mi ìvot uvek bude to: Dan sun~an ili od ki{e blag, Ili olujan kao da je smak Sveta, Prijatno ve~e i grupice {eta~a Posmatrane radoznalo sa prozora, Posledwi prijateqski pogled upu}en spokoju drve}a, A zatim, da mogu, kad se zatvori prozor i svetlost utrne, Bez ~itawa, bez pomi{qawa na bilo {ta, ~ak i bez sna, Da osetim ìvot kako te~e u meni kao reka du` svog

korita, A napoqu ti{ina ogromna kao neki bog koji spava. Ve~iti kalendar. Pesme Alberta Kaejra i Rikarda Rei{a. Izabrala i s portugalskog prevela Jasmina Ne{kovi}. Paideja, Beograd, 1999.

VI[E OD JEDNE DU[E "Ja sam nalik na sobu s bezbroj ~arobnih ogledala {to

la`nim odajama iskrivquju jednu prethodnu stvarnost koja se ne odraàva ni u jednom od wih, a istovremeno se ogleda u svima". Dramati~no oslikan i gotovo nadrealan , ovaj prozor sa pogledom u dubinu koja preplavquje zidove teskobnog samoose}awa i stvarala~ke snage, nedvosmisleno ukazuje na harzmati~nu li~nost kwièvnosti upravo isteklog veka, Fernanda Pesou - nosioca sebe i drugih u sebi - sabranu protivnost psiholo{ke zamke zvane Ja i ùdwe da se ogromna kreativna snaga prepozna u polenskom prahu ~itavih vasionã du{e koja je jednostrukost ose}ala kao nepodno{qivo tamnovawe. Svojevrsna potvrda opservacije Antonija Tabukija, da u vrednosti Pesoinog dela moèmo prona}i "ogledalo ~oveka dvadesetog stole}a". Posredstvom izmi{qene druìne koju je stvorio, ovaj pesnik }e, naime, ostvariti genuino i gotovo nemogu}e geslo: umnoìo sam se da bih ose}ao sebe.

Najzna~ajniji pesnik portugalskog jezika, neumorni promoter modernizma, programsku te`wu ka kosmopolitskoj kwièvnosti, koja mora skupiti sve deli}e sveta (bele{ka o ~asopisu Orfej, 1915), saobrazio je ~e`wi za napu{tawem sebe, iznedrenoj u neuroti~nosti i bolu ma{te, kolevci duhovnih plovidbi. Stih Sastavite izvan mene moj unutra{wi svet, (Pomorska oda) - odraz je prostora stvarnijeg od sna, heterosko~mi~ke zbirke projekcija sveta koju ostvaruju zami{qeni autonimi, kao hipostazu razloène glasovne impostacije, ravne plovidebnoj su{tini sveta, i korenu tajanstvene spoznaje da ~oveka, kao i univerzum, ~ini - gotovo u znaku revelacije Uspenskog - Mno{tvo. Legija.

Najva`nije heteronime, nastale 8. marta 1914, kao nezamewive aspekte dela Fernanda Pesoe (1888-1935), posve}eni~ki i istrajno svojim prevodima do~arava Jasmina Ne{kovi}. Predvodi ih Alberto Kaejro, koga Pesoa, Rikardo Rei{ i Alvaro de Kampu{ smatraju "u~iteqem". Ozvu~eni predeli du{e, ~ija je vidqiva strana cela priroda, ~ine Kaejra apostolom bezazlenstva a nadahnuti ton ûvara stada i Odvojenih pesama odraàva wegov spontani doìvqaj ba{te ~uda neposrednog postojawa. Rawiva dra` ovozemaqske pojave "Isusa Mali{ana", izvedena iz religijskog rama, ili slapovi

opaàja (kojima su ovde misli istovetne), oslobo|eni filozofskih predstava, istorije, kwièvnih konvencija i ukrasa, ~isto su saglasje subjekta i prirode (Odskora{we Dete {to stanuje tu gde ja ìvim/Jednu ruku meni daje/ A drugu svemu {to postoji), gde pojavnost sama ~ini i wen izraz, a pesni~ka re~, prozirna spram vi|enog, pojavu ~ini i su{tinom, te se ovo pastoralno sazve`|e gradi na prozi stihova, koja stvarnost stvari, wihovo "spoqa" iznosi onako kako i "priroda sebe vidi". No posveta raelisti~kom konceptu Sezarija Verdea izraàva i kontemplativno i nehoti~o sakralizovanu temporalnost jednog sada, prolaznost i ve~nost (Prohodim i ostajem, kao Vaseqena), puno}u doìvqaja, zbog koje je Pesoa ovom heteronimu podario zna~aj "jedinog potpuno iskrenog pesnika na svetu".

Iskrenost za Pesou zna~i i protivre~eti sebi u svakom ~asu. Dati novi glas i ime è|i za celinom. Kaejrov Neko, otkrivalac prirode, "argonaut pravih opaàja", malih istina, sti~e dinami~ku protivteù u u~enom, moralisti~ki sve~anom, stoi~ki i epikurejski kontroverznom pronosiocu neprolazne istine velikih stvari iskazane rafiniranim stihom (inspirisanim sonetistima i portugalskim arkadi~arima 18. veka), tvorcu ravnoteè ime|u apolonijske harmonije i metafizi~kog nemira, bez koje, po Pesoi, nema umetnosti.

Pustolovina vi{estrukog transfera genijalnosti, koji sebe nastoji prepoznati u svemu, kqu~ je u kome se i{~itava identitet modernog doba, teatar unutarwih stvarala~kih kontroverzi, apsurda i teskobe, ali i rekapitulacija kwièvnih i esteti~kih koncepata, od antike do moderne, od portugalskih toposa do ose}awa za identitet samog pesni{tva, oda{iqu}i poruku da poezija prebiva u svemu, "raznostrana" poput svemira, nova i uvek druga~ija, spram neuhvative promene univerzuma i kosmosa du{e. Te i Rei{ev filozofski i kwièvni skepticizam (Mi smo pri~e koje pri~aju pri~e, ni{ta), kao nagove{taj postmoderne sumwe (Ja sam samo mesto/Gde se misli il ose}a. // Imam vi{e od jedne du{e. /U meni je vi{e ja od ovog jednog mene), kazuje da traè}i Pesou, moramo pri}i uvek nekom drugom u wemu.

Ponekad, i van wega, {to omogu}uju, pored Antonija Tabukija i @ozea Saramaga u modernoj prozi, brojne studije, ali i prisustvo Pesoinih citata u savremenom pesni{tvu.

April, 2000.

Tadeu{ Ruèvi~

UNDE MALUM?

otkud zlo? kako otkud od ~oveka uvek od ~oveka i samo od ~oveka ~ovek je slu~ajna gre{ka na poslu u prirodi ako se qudski rod svojeru~no oslobodi faune i flore zemqa }e povratiti svoj sjaj i lepotu priroda svoju ~istotu i nevinost nijedno stvorewe osim ~oveka ne sluì se re~ima koje mogu biti oru|e zlo~ina re~ima koje laù ubogaquju zaraùju zlo nema poreklo u nema{tini niti u ni{tavilu

zlo poti~e od ~oveka i samo od ~oveka mi smo iz ~istog uma - kako kaè Kant - a time iz bi}a druga~iji od ~iste prirode Uvek fragment. Prevela sa poqskog Biserka Raj~i}. KOV, Vr{ac, 2000.

O SVETU KAKAV JESTE Jedan od najve}ih evropskih pesnika Tadeu{ Ruèvi~

(1921) odavno u na{oj kulturi nije samo gost. Svakim prevedenim delom, decenijama, u sau~esni~kom dahu doìvqavamo nemirnu, nekonvencionalnu stranu Ruèvi~eve nadnesenosti nad traumatsku pri~u dvadesetog veka, kao i toplu supstancijalnu hranu re~i pesnika koji je ìvotnu jednostavnost na~inio izvorom poezije i poetike, re{en da "vi~e ili }uti ne misle}i o estetici".

"Takvi stihovi se ne izmi{qaju, rodila ih je krajwa situacija gledawa smrti u o~i", pi{e Petar Vuji~i}, povodom rane poezije (Nemir 1947), iznedrene moralnom i stvarala~kom nedoumicom ~oveka koji je preìveo epohu istrebqewa qudi i naroda a kome huk veka i daqe postavqa pitawe kako iza strati{ta, usta zatisnutih gipsom, iza totalitaristi~kog muka, istorijskih smetli{ta, prona}i re~i, dozvati u ìvot poeziju kao {to se doziva sam ìvot. Nakon zbirki Traumatska pri~a i Reqef, u onome {to je preostalo, u krhotini, Ruèvi~ vidi mogu}nost ìvota i novi nimbus formi kao plod realisti~ne ma{te, {to bez uzno{ewa, ideolo{kih i filozofskih pretenzija na "svu istinu". On umetnost utemequje u lepoti i va`nosti realnosti, ~ak i onda kada se na brojnim "zavijucima istorije", sa slomqenog i rasutog stabla saznawa, u novim sociolo{kim i esteti~kim pozorjima, kuglice dobra i zla me{aju, obznawuju}i smrt boga, smrt "zna~ewa"i smrt sveta, i suo~avaju nas sa belinama, posustalim ìvotnim nagonom novog vremena u koje se gnezdi smrt, ~ine}i "pustu zemqu" jalovim svetom umetni~kog znakovqa, li{enog vrednosti koje tvori qubavna ma{ta u sredi{tu ìvota, gde pesma prepoznaje sva svoja ~uvstva, "apsolut ìvota", bez koga bi ostala prazna.

U novoj kwizi, izvorno objavqenoj 1998, a prispeloj, prevodila~kim trudom Biserke Raj~i}, u optimalnom roku, Ruèvi~ je isti pesnik, koji nam se otvara na nov na~in. Tom su~eqavawu doprinosi i apendiks/podsetnik kwige pod nazivom Druge, kompatibilne pesme.

Razastiru}i, polemi~kim poemama, mreù refleksija na nova raspe}a, hladno}u "jalovosti" finalnog ~ina veka (poema povodom platna Frensisa Bekona ili triptih "Reciklaà"), na potisnutu svest o smrti - kao sakralno znawe da je ìvot boqi - Ruèvi~ pitawe o zlu vezuje za poni{tewe smisla patwe i iskupqewa /niko vi{e ne pamti /koliko je te{ka jedna

qudska suza/na berzi cena suzama pada/na trì{tima panika/ cena zlata raste...) Rezime ranije pesme posve}ene Beketu (Na po~etku je bila re~/na kraju telo// {ta se raspada? {ta pati?) u novom svetlu, refleksivnim obrtom, vra}a i pojam smetli{ta, ali bez podsticajne snage u obnovi fragmenta, ogoquju}i ga kao sterilnost stereotipa, znawe bez du{e, zamku sveop{teg trì{ta - politike, nauke, tehnologije - imperiju privida {to "zastupaju}i dobro" krugovima reciklaè raspiruje anarhi~nost, i prazninu, smrt zna~ewa, pred kojom dramati~no zamiru i re~i.

U svetu kakav jeste, Ruèvi~ bolno dovodi u pitawe raniji strate{ki oslonac pesni~kog delawa, Hajdegerovo uverewe da ono {to traje ustanovquju pesnici. Sada }e re}i: ispod poklopca smrti ... vetri so zemqe /re~i/postaju besku}ne.

Kao pre|a{wa sumwa u Arkadiju, sre}no ostrvo evropske kulture, koja je upozoravala da i u woj smrt postoji, polemi~ki strasna Ruèvi~eva poema-esej sada ukazuje na smrt sveta i jezika, i{~eznu}e mita o radosti stvarawa. Duga pesma, o bezizlaznoj oskudnosti duha, rasutostima jezika i smisla, nad kojima se ne smeju pogasiti svetla razuma, pasija je po Bezimenom, pomilovawe Dezertera iz svih ratova, koji je poput pesnika, branilac obi~nosti, ali i sakralni obnoviteq formi ìvota.

Ruèvi~ev nemir britka je i mudra snaga nemirewa. Pev je postojawe, opiqiv i topal dom pesme, koja u prostirawu, i u svim dimenzijama, vezuje negda{we i budu}e. Ali i ~e`wa za ti{inom kratke re~i {to saìma slogove bivawa, wegove nesaop{tqive potencijale, spram kojih je fragment pouzdan i obe}avaju}i znak trajawa. Jedan u nizu, ili u mozaiku, gde najsna`nije upozorava onim {to nedostaje.

Govorim pipaju}i, pisao je Ruèvi~, poverovav{i, davno,

u ~udo preìvelog sveta. Rukama gradim slova, pi{e sada, dok hita da osnaì i spase re~i, pribiraju}i se}awe na ~estice stvarnosti i pesme.

Svet kakav jeste, i kakav bi mogao biti.

Decembar, 2000.

ârls Simi} PSALAM Ve} dugo premi{qa{, O Gospode, {ta ti je ~initi s bezumnim Vladarima sveta. Daleko seè im mo}, A ti si zastra{en wihovim kanxama. Jedan od wih na{ao me je u svojoj senci. Dan je bivao sve hladniji. Visio sam zawihan Izme|u uàsa i odva`nosti U najmra~nijem uglu sinovqeve sobe. Traìo sam te pogledom, Tebe u koga ne verujem. Bio si zauzet ulep{avawem cve}a, Brigom da se jagawci ne udaqe od majke, Ili mo`da nisi radio ~ak ni to? Be{e prole}e. Razgaqene ubice Ludo su se zabavqale, a tvoje bo`je sluge Stajale su uz wih, staraju}i se da mi Svoje posledwe zbogom izgovorimo kako treba. Kasni poziv. Izabrane pesme. Izabrala i s engleskog prevela Marija Kneèvi}. Otkrovewe, Beograd, 2001.

SKASKA DVOLI^NOG AN\ELA Delo je, pi{e Ortega, individualizacija ne~eg op{teg i

neodre|enog, {to zovemo stilom. Krhka tvorevina, lirska pesma, rekla bih, ide jo{ daqe. Ona je individualizacija sveta, zastra{uju}e

nepreglednosti iskustva. Wegov kraji~ak, krhotina, tren, {to raskraja nepojamnost vremena i prostora. Fragmenat oku{anog, amulet autenti~nosti {to treperi u tami.

Pesma je uvo|ewe celine u Heraklitovu reku, pi{e uvek mudra [imborska. U tok, gde je pojedina~nost uvek druga~ija, a igra nepoznata. Gde i lirsko Ja, poput vr{ka olovke, klizi avenijama, linijima podzemne èleznice, spaja i razdvaja ~ulo u~e{}a i putawe mno{tva.

Ta pokretna radionica ârlsa Simi}a (1938), od ranije znana, sada je wegov tetovirani grad, model poeti~kog izvrdavawa ìvopisu ideja, u ~emu i jeste zadatak ove poezije. Ja, koji sam samo jedan nedoku~ivi /Deli} {krabotine /Na zidu nekog skladi{ta/Ili ulaza u metro - pesnikov je autoportret i autobiografija Pesme, dvostruko ogledalo iz majstorskog nasle|a wujor{ke {kole, ~iji pesnici iskustveno i poetsko slivaju u otvoreni, ìvi tekst, {to se, nasuprot modernisti~kom konstruktu celine, nikad ne zavr{ava.

Tako je i Simi}ev urbani lavirint tek relikt mita, ~itawe teksture stvarnog - nedovoqno da se zamr{enost svlada, ali neophodno da se uo~i raznovrsnost - u onome {to je bilo i moglo biti - gde smo ulovqeni i mi, prolazni i krhki dabome, u izme{anosti istorijskog i sudbinskog, egzistencije i slu~aja, kojoj pogoduje tehnika kratkih rezova, film nepredvidqivosti {to se ne bavi "temama", jer su one, poput izmrvqenog za~ina, ve} prisutne, u svemu.

Okusiti taj sastojak zna~i uloviti i svoj lik u mno{tvu senki i obi~nih stvari, ~ime Simi}eva pesma zadobija fakturu realisti~ke izlomqenosti i isijava iz sukobqenih fragmenata kao nadrealna obi~nost, ~udo. O~iju? Svetlosti? Recimo, ~udo stvarnosti, kako bi rekao Bjenkovski.

Katalog slika tu je nataloèno iskustvo pesme, prisustvo vi{e istinã u isti mah: mistika kosmi~kog i ko{mar istorijskog, mir duhovnog pejzaà i plamte}i predeo sa bombom, fatalnost i ~ar trenutka, vera i sumwa, fascinacija i strah, amalgamisani u ~udesnost koja, i te kako realna, iskazuje stvarnost svih nas. U wenom erozivnom materijalu i najsitnija

pra{ina, kao u E{berijevoj pesmi, postaje "medijum u kome je mogu}e prepoznati sebe", slu~ajnost, ne-ve~nost i sveìnu sveta, uzdah lepote i uàs mraka, skasku dvoli~nog an|ela i uzorak nevidqivog koji nazivamo bi}em, a koji, pri svim zalascima , jeste i ono spasonosno, {to se ne iscrpquje.

"Zlodela su drevna a dan nov...". Efekat Simi}evih paradoksã i oksimorona sasvim primi~e asocijativna poqa rane poezije i ovde, u preseku kroz tri nove kwige (izvorno objavqene 1994, 1996, 1999), pojedina~nost i pojedinca, ni{tavne i neprevazi|ene, zawihane izme|u Ne~eg i Ni~eg, ~ini integralom stvarnosti, me{avinom raja i pakla, {to u vrtoglavom i ogoqenom doga|awu sveta jo{ vidqivije jesu {to su svagda bili - ~estica prve i posledwe istine u irealnom ogledalu poezije i stvarnosti, one fantastike koju ìvimo.

Za~aranost entuzijazma i ironije obasjava samo}u si}u{nog mrava u "{umi {apata", tihost nas samih kao "mrve hleba", sa{aptavaju}i se i sa drugim si}u{nostima sveta lirike, Ristovi}evom bubicom, na primer, "vladarkom malog prostora", u kome i jeste ono {to nazivamo ìvot: sjaj i jad na{ih ~iwenica. Ne{to slovensko, iz ovda{wih bajki i povesti u toj je Simi}evoj mrvi, poemi trenutku u povezu lepote i tuge, ili procepu istorijskih lomova i apsurdu ~ovekove su{tine, {to prisutno je i u onom najboqem na{e savremene poezije, koju ovaj "eminentno ameri~ki pesnik" poznaje i prevodi (Popa, Lali}, Ristovi}, Tadi}), ostvaruju}i tako kreativni dosluh ~itavih lirskih sfera. I citat Adama Zagajevskog, posveta jednom trenutku - {to samo je "komarac, muva, pega, odlomak duha"- u ovoj poeziji bitno korespondira sa poeti~kim samoodre|ewem iz Simi}evih eseja : Pesma je deli} jezika, nekoliko poteza perom okruènih ti{inom no}i - kazuju}i {ta je za ovoga pesnika uistinu pesma.

Krhotina, tren jezika i sveta, beskrajna usamqenost. Poeziju ârlsa Simi}a, veoma prevo|enu u svetu, u nas su

po pravilu izabirali i prevodili pesnici. Marija Kneàvi} ovom prilikom taj zadatak ostvaruje u vidqivom skladu lepote ~itawa i razumevawa. Oktobar, 2001.

Alvaro de Kampu{ *** Ah, putovawa, krstarewa, i sva ostala, Putovawa po morima, gde smo svi saputnici jedni drugima Na neki poseban na~in, kao da nam pomorska tajna Du{e zbilaàva i pretvara nas na tren U prolazne rodoqube jedne iste neizvesne otaxbine, Koja se ve~no preme{ta po neizmernim vodenim prostranstvima! Veliki hoteli Beskraja, moji prekookeanski brodovi! Va{ je kosmopolitizmam toliko potpun i savr{en da se nikad ne zaustavqate ni u jednoj ta~ki, I sadrìte sve vrste no{wi, lica, rasa! Iz Pomorske ode

Fernando Pesoa: Luka na pu~ini. Poeme Alvara de Kampu{a. Prevela s portugalskog Jasmina Ne{kovi}. Paideja, Beograd, 2001.

POSREBRENO TKIVO PESME Postoji neki uro|eni raskorak/Izme|u mojih koraka/I

mene./Izme|u onoga {to jesam/I onoga {to bivam/Postoji razlika u glagolu/Koja odgovara stvarnosti.(...)

Najbliì svom duhovnom ocu, Fernandu Pesoi - tvorcu druìne pesnika kojom je artikulisao razli~ite poetike ("~uo u sebi raspre, divergentna stajali{ta") - Alvaro de Kampu{ dekompoziciju autorskog integriteta iskazuje kao razmimoilaèwe koje ~ini sav na{ ìvot - neprekidni dijalog, raskorak du{e i tela, spoqa{wosti izgubqene u lavirintima Boga, unutra{wosti ulovqene u jednoli~noj ili nedoslednoj povr{ini slu~ajnosti i ideja. Ve} Trafika otvara dijalog izme|u svesti vida, zaposednute apsurdom ~itavog "nemogu}eg svemira" i onoga {to je stvarno u samoj su{tini. Raspru melanholi~nih i himni~nih invektiva duhovog ~ula {to svojom "orgijom ose}awa ìvota"odgovara konvencijama i prividima, haoti~nosti i prolaznosti sveta.

Lisabonski {eta~, zaqubqen u moderna postrojewa, inspirisan pri tom svakodnevno{}u metafizike, de Kampu{ je odenut iznutra Pesoinim zamamnim misticizmom i grozni~avim nagonom da umakne samoodre|ewu i raspr{i se u sudarima ~ulnosti i opsesivnih refleksija. Pesme i poeme, objavqene od 1914. do 1916. godine (Pomorska oda, Proticawe sati, Pozdrav Voltu Vitmenu, Trijumfalna oda u ovoj su kwizi, Ratni~ku nam je 1996. podario isti posve}eni prevodilac), savremenici su oglasili neuroti~nim, a u wih je poloèna freneti~na potraga za svetlima u obi~nim nebesima Svakodnevne Civilizacije, i slutwa da galaksije trenutaka po~ivaju u uobraziqi slivenoj od emfaze krvi i mesa i duhovnog zanosa, {to nesani~ni je, preosetqivi lovac na bezmerje dvojnosti, iz koga ni jedna strana ne sme uma}i, jer bez te jedne, izgubqeno bi bilo sve.

De Kampu{ov putopis rastrojenih ose}awa, raspetih nad svim stvarima, pustolovni je zanos {to wega samog nadilazi u svim pravcima, tetoviran senzacijama plime i oseke ìvota, kao sr` nemogu}eg {to podaruje postojawu ne{to od same su{tine, neuhvatqivim dimenzijama ove poezije, zapreminom {to ~uva obrise tela, pamti toplinu ìvota. A istina ove poezije ~eka u svim stvarima, obeleèna onim {to je Vitman zvao nagonom sveta - prepletom istovetnosti, ispod kojih podjednakom silinom blista pojedni~nost i posebnost, kao sam soj ìvota. Svemu raspodeqena subjektivnost: Ja-volan i brodsko kormilo,

uàd i jedra, vitlo prekomerja, opipqivo àri{te neopipqivog, tvarnog i netvarnog, uvek novo ~edo druge strane na epidermu du{e {to traì Sredi{te ka kome streme ~udne centrifugalne sile/Kakve su qudske psihe u saglasu s ~ulima. Prisnost oblika i kretawa, more doga|aja, i udaqenost kao aktivitet razumne i iracionalne, ìve ploti, sinteza su sudbine osvaja~a i potla~enih, greha i iskupqewa, i ezoterijska aura - uvek vi{e od samo jednog prstena du{e. Novi identitet, ro|en svakim dodirom, rastegqivo bi}e, opruga, igla, treperewe, instrument, ali i blizanac poezije, u svemu prisutno ili u svemu izgubqeno weno bi}e. Jedno sazdano od svih - pomorska du{a sveta, i ona druga, od teskobe i }utwe poraènosti pred prekomerno{}u stvari. I luzitanski snovi o izlasku na pu~inu i iberijski topos onoga sve {to je i ni{ta, preobraèni su, paroksizmom ogromnog "divqewa koje jeca", u himne {to u kapqi onog ni{ta koje boli nose re~nik boànskog zanosa otkrovewa i neiscrpne tajne ìvota.

@udwa pomorca za gatom, èqa istorijskog bi}a da na|e ~vrsto tle a ne izgubi istraìva~ki duh i nagon promene, krunisana je otporom bedemu, egzistencijalnom, statusnom, mislenom jezgru, pa i onom sazdanom od re~i. Slobodan, i nag, "ro|en" u sopstvenoj ma{ti, lirski subjekt je tu bez ~vrstog postamenta, vlastan da istraùje orgije rasplodnog gibawa, da ga kreira i preokre}e, ~as poput kugle sa peskom svakida{wih pustiwa, ~as poput svemirskog okeana na ~ijem dnu su bogovi ostavili i prah qudske sudbine.

Ne postoji sr` misli u materiji du{e kojom mislim - autobiografija je ovog pisma, forma i su{tina koje izraàva karakter ode ili epileja, malog epa, gde, jo{ od helenskih za~etaka, obiqe detaqa tka pohvalnu pesmu o najrazli~itijim iskustvima ìvota, koju Pesoa rasipa u himni~ne, nepovezane oaze, ~iji se kaziva~ gubi pred stvarno{}u koju slavi, pretvraju}i se u ~in pevawa, i posrebreno tkivo pesme.

Neuralgi~na ta~ka jedne stvarala~ke sudbine (Sastavite izvan mene moj unutra{wi ìvot) tako postaje trauma kriti~ara {to bi promptno hteli fotorobot pisca. I atlas plovidbene, "neizvesne otaxbine", {to potire mrqe afazije, upija i pamti panteisti~ki zanos i ritam civilizacijskih mena, iskazuju}i nevi|eni polom pravila, okvira, ritmova, sam potres, {to svoje domete spaja sa apsolutnim snom poezije: biti stvaran kao metafora. Odgojen u ma{ti, hotelima beskraja, gde boravak najposle ipak pokriva ìvot, "kolebqivi, raznoliki, {to pou~ava qudskosti".

Sinergija opojne raznovrsnosti iskustva, i treperewe do nemogu}nosti izvedenog sveobuhvatnog trenutka, "du{e ìvota", poetske su{tine stvari. Mart, 2002.

Alen Boske * Bog kaè: "U ovom vremenu kad se ~ovek smu~io ~oveku, kad nebo puzi po blatu, kad je u lobawama sumwa poloìla svoja trula jaja, ne vidim kako bi se moglo pro}i bez nekog boga. Nisam zainteresovan, kunem vam se, ve} sam pre stru~wak: na planeti mogu ponovo da uvedem ne{to nalik na sklad, i posedujem preporuke. Ne, nisam promenio boravi{te: stanujem na dnu vas. Bo`ja muka. Prevela s francuskog Mirjana Vukmirovi}. Paideja, Beograd, 2001.

SUVI[E POZNATI NEZNANAC Jedan od najzna~ajnijih francuskih pesnika Alen Boske

(1919-1998), esejista, kriti~ar i autor stihova za decu, Rus urowen u tajne francuskog jezika, poliglota, putnik lutalica, i uglednik francuske kulture, klesar klasi~nih katrena i zagovornik nadrealisti~kih iskora~ewa i sartrovske slobode - oli~ewe je paradoksa - poeta sudbine i slu~aja.

Boske zahteva da ga otkrivamo u poeziji, a tamo je skriven, me|u "dve hiqade stranica poezije", ~etiri pesni~ka zave{tawa i jednog poetskog opro{taja od ìvota. Wegova poezija je lomna ve~nost, skokovita razmena epoha, koja izmi~e ukori~ewu kao {to i poezija prekora~uje definicije. To su re~i {to nastoje da pribave drugi smisao i novu tajnu, bude}i jezik na~inima koji, u otklonu od tvrdog autorskog identiteta i idejnog obrasca, ostvaqa posve otvoren prostor ìvotu.

I Boskeovo "lepo ni{tavilo" ugodno je, jer je otpor jednovla{}u, tiraniji polova ìvota i smrti. Nalaè da se izma{taju nesvakida{wa prostranstva izme|u bi}a i nebi}a, na ~ijoj sredokra}i nastaje delo pesnika koji je jednako iskren kada izmi{qa ìvot koji mu izmi~e - i kada pori~e svoju biografiju, pretvaraju}i je u istoriju preobraàja. Iz razli~itih svojih kwièvnih etapa izvu}i }e prefiwene poeti~ke i refleksivne konsekvence, neizvesnost dubine, sa one strane u~vr{}enih polazi{ta.

Nikada nisam ose}ao nostalgiju za sobom. / Ja sam samo trenutak koji priznaje svoj pad . Ovaj iskaz iz "Autopsije ni{tavila" (Sutra bez mene, 1994) profilira telo pe{~anika ~ije posledwe zrno ba{tini nadu, mogu}nost da u se u nekom drugom poetskom trenutku zabeleè nijanse svetlosti i tame Boskeovih testamentarnih zapisa, o{trost i zlato: Nalaèm svojim pesmama /da vam predaju/moj uàs i moju sumwu, /moje pouzdawe i moju ne`nost.

A Bo`ja muka (1987) - to je Boske svih priznawa. Ako sudar vere i sumwe u woj ne prepoznamo kao udruèn napor izmicawa dogmi, proma}i }e nam i celokupno Boskeovo poimawe poezije. Znam svoje granice, moje pesme ih ne znaju - re}i }e u prologu, dopu{taju}i da ga ideja Boga ku{a u svim dimenzijama realnosti, u telu, duhu i re~i, kao sumwa u vlastito mesto, {to nosi rizik i nedovr{enost, koji omogu}uju da se apsolutno i ni{ta, kao raspon izme|u principa i stvorenog, tajanstvenom nagodbom sliju u nastawivost ìvota i sveta, qubavi i skepse,

kojima egzistencijalni i kreativni napon sebe predskazuje i potvr|uje u drugom obliku i na drugom mestu.

Izme|u "dva pepela", realnog i metafizi~kog, Boskeov svet je uvek van determinisane ta~ke svesti, van usa|enih i nasle|enih granica. Jer wegova pozija je misao o tome da ìvot uvek po~iwe, te i smrt zna~i - postojati drugde. U ovom poetskom profetizmu i strepwi, ~itamo upozorewe modernih filozofa i kulturologa o hipostazi istog, opomenu koja izre~ena bodrijarovskim jezikom glasi: umeti ìveti drugost kao sudbinu.

Boskeov stih otima se {arenilu etiketa i la`nih sloboda dvozna~nostima, sudarima emotivne i racionalne energije (vidqivim i u romanu (Majka Ruskiwa, objavqenom u nas, 1982), koje misli i ose}a upravo kao pesnik. On zna da se, u dubinama gde svako ponekad prizove nekog sebi neophodnog boga, bol postojawa ra{~itava kao smislenost otporna na rastopivost senki sveta. Kao {to bi sama, van neizbrojivih oblika obi~nosti kojima se ovaplo}uje, ostala li{ena magi~ne hemije: boìja muka, utamni~ena ve~nost.

Stoga je Boskeov Tvorac, Bog inkognito, i sam pesnik, omamqen draìma "ni{tavnosti", onoliko koliko je i Pesnik bog malih stvari koji gaji sklonost ka bi}u. Jedan za drugog oni su Raj tu|instva, uqezi u tajanstvo vlastitosti, gde je onaj Drugi ubedqivija strana realnosti, skupoceno odstustvo izme|u Ja i odve} gledanog. Jedan spram drugog pak, dva su polazi{ta u jeziku stvarawa, {to ga osloba|aju, predo~avaju}i jedan u drugom neotkrivenu stranu: apstrakciju koja misli poredak sveta, i ono {to on, u svom mnogoobli~ju, odista zna~i. Kada kaè "ûvajte svoje stvarno", Boske u modalitetima i varijantama stihovnog jezika (ogroman izazov prevodiocu koji ga sjajno prati!) {titi put ka "posledwoj sa~uvanoj tajni", isprekidan san/po kojem {eta drugi bog. Ono {to poezija za wega jeste otrov je "koji ubrizgava sumwu" ali i "sre}a da bude{ druga~iji od sebe".

Rizik prazne stranice, gde oba tvorca u isti mah su ti{ina i muzika, "Bog od mesa i koè, / ~ovek zauvek iza{ao iz ~oveka".

Na dvojnom jeziku stvarawa, {to sav je od vere i sav od sumwi, to je margina gde sve je zabraweno - gde sve je ìvot.

Oktobar, 2002.

Umberto Fjori NA ULICI Ako se na uglu neka gospo|a

- ili makar pozornik - okrene lica upalog od sunca u divnom danu i progovori - ba{ meni, ovde, o po{tovawu koje se izgubilo ili o vru}ini, osetim kako se gubim, kao svetac kad ga okrzne ve~nost. Ose}am kako biqke rastu, ose}am kako zemqa kruì. Sve mi izgleda jako i svetlo, sve tek treba da se dogodi. Govoriti zidu. Izbor i prevod sa italijanskog Dejan Ili}. Rad, Beograd, 2001.

PESME DOBRIH VIDIKA Predvi|aju}i klimu novog milenijuma, svoju veru u lirski

fluid Italo Kalvino polaè u "stvari koje samo kwièvnost moè da pruì svojim specifi~nim sredstvima". Nedodirqivost poetskih formula, naime, gde god i ma kad se ra|ale, on pri tom vezuje (tekst o Kavalkantiju) za neuhvatqivost lirskih modulacija.

@ive poetske figure, u kojima stvarnosna supstanca previre, mobilnije i plasni~nije nego u nagla{enim formama i fiksnim sredi{tima zna~ewa, poeziju Umberta Fjorija (1949) ~ine pokretnim praznikom, ~iji je glasnik upravo lirska modulacija. Prelivawe talasa iz egzistencijalnih medaqona i onih {to struje iz intime, ne o~ekuju}i da spoqa{wost preuzme wihov lik ili udovoqi hiru autorske ma{te, u ovom pesni{tvu, nastalom u milanskom subkulturnom miqeu posledwih decenija pro{log veka, ravnoteòm senzualnih i opti~kih slika kao da ostvaruje Kalvinovu sintagmu - izme|u o~iju i glasa - profilirawem poetskog medija primerenog novoj civilizacijskoj, civilnoj i kulturnoj klimi, u kojoj se ìvot ne moè poimati van uzajamnih dodira u megare~niku medijã i razu|enoj saobra}ajnoj mreì kojom cirkuli{e ìvot. Prenosilac poruka tu je operator odaslatog i primqenog na ekranu nepodeqene osetqivosti, za koga je pisawe i ~itawe senzacijã ~in premo{}ewa velikog nepoznatog, u zamr{enim kartama grada, me|u ulicama, trgovima, ku}ama, spomenicima i ni{ama. Smisao pesme razlaè se u prilog zajedni~kog epiderma {to beleì gibawe poetskih zna~ewa u magi~nom treperewu uzajamnosti. Dobrohotno, poput svetline zraka, i ta~no , poput senki, ispoqava se u Fjorijevom filmu ti{ine opti~ki kola`, emanacija slika urbanog kinematografa, {to u pokretu nastoje da prona|u svoj verbalni adekvat.

Tenzije izme|u subjekta i spoqa{wosti gube se u amalgamu znakova pritajene intime i mno{tvenih signala vidqivog, pretvaraju}i monadi~nost svesti i op{tih mesta u raspr{enost uzdaha koje bi}a i stvari pronose, ostaju}i neme, dok ih pogled i glas ne zabeleè na vizuelnoj i vokalnoj traci pisma, kao novo, dominacije ega i uzurpacije objekta oslobo|eno o~itovawe realnosti.

Opti~ka i glasovna kohabitacija fenomena li{enih arhetipske stege, {to teku kroz bar{un promewive ìvotne ovojnice, kakvi jesu, i otvorenost subjekta, zate~enog obiqem

spoqa{wih pulsacija, tek su povr{, jer Fjorijeve zgrade i qudi, iako nam se okre}u licima, ne otkrivaju}i ni{ta od svojih su{tinã. Uzajamni dodiri obznawuju ih, za uzvrat, kao mno{tvo pisawa, {to opstaje na linijama prepleta i proìmawa.

Spoznaja drugosti subjekta i klima samoudaqavawa fluid koegzistencije ~ine otvorenim za ulazak u svet, te poput vazdu{nih spojnica, slogovi pisma i egzistencije u Fjorija za sobom ostavqaju pitawa tradicije, subine i bi}a, beleè}i i trag tog odricawa i ono {to pesma novog urbanog vrta zapaà : zgrade promi~u/odblesnute u kanalu /kao re~enica koja kaè: stvari stoje /tako i tako ...

Redukovani svet stvari i privatnosti, izvan fatuma i li~ne drame, Fjorijevim stihom struji poput uzdrànog sporazuma koji nam pribavqa anatomske naslowa~e terminala i omogu}uje pesmi da slu{a qude kako jedni drugima/ daju za pravo. // I ostaje o~aran: miran ostaje,/kao u tawirima na stolu/malo hleba, list jedan,/zalogaj po bontonu. Tek tu se, prelomqeni na zbivawa i se}awa, razlu~uju segmenti koji snabdevaju re~i znacima opasnosti i spasewa, ukazuju na ta~ke preklapawa i razmimoilaèwa, kao na trgovima i raskr{}ima, pomeraju}i ram Pavezeove urbane poetske storije ka pri~i o zna~ewima poetskih hibrida, decentno sugeri{u}i {ta "od nas ho}e istina", {ta zna~i "imati ime".

U posledwem vidqivom trepetu mreè, van ~ijih postajã nema sveta ni pojedina~nosti, sva je fino}a izbalansiranosti koju, odista, samo kwièvnost moè da uskladi, ubiraju}i sa ìvotne pozornice vi{estepenu vibrantnost pisma, pejza` re~i i ti{ine, kao tkawe koje odràva civilizacijsku zasnovanost i wen simultani kreativni promi{qaj. Fjori }e re}i : Stvari su/ kao {to jesu, a tebi to li~i na qubav.//Prati te dobri pogled/slepog zida ili nadvo`waka/dok hoda{. To je tvoja kazna,/tvoja nagrada i tvoje jedino dru{tvo.

U prevodila~kom zglasju Dejana Ili}a, Fjorijeva lirska energija, zaobilaze}i nagla{enu stvarala~ku napetost koliko i jezik otu|ewa, udoline prelivawa realnosti otkriva kao dragocene senzore u kojima se "svaki xep sveta izvr}e" i, na malim razdaqinama, u tihim slogovima, na okupu ~uva svoje skrovitosti, gde ~ovek bez napora moè biti blizak ~oveku, govor stvarima, poezija ìvotu.

Juli, 2002.

Srba Mitrovi}

O TRENU ISKIDANOM (Za Gija Pernua, razbija~a atoma vremena) Tren je ìvot tren Tvoj kavez ve~an uzan leàj Sve {to jo{ ima{ usiqeno Obi~ne re~i osmeh smrtan Milosti radi upu}en zaboravu Jer ~as je surov preobraàja nema Na kobnom putu nit trenutka Samo se}awe sabijen beskraj Luta vremenom re~-slika Tek preklop o~iju nepokret krvi Svetlost hvata da te sa~uva Na zamci-snimku za neizvestan po~etak Lik tvoj zra~an tebi obe}an Ne{to sabrano u mraku misao Opet si dalek zrak ovaplo}en Kao se}awe evo {iri se Napustilo te neprimetno postoji

Uzmicawe, Rad, Beograd, 1999.

@ivorad Nedeqkovi} POSLE RATNIH GODINA Od svih poseda izabrao bih vode, u nastalnim Oblicima jezeraca, onu bujnost nad ogledalima. Davnu potrebu za protivqewem truqewu. I nesaglasje ptica. I kora~awe - da birawu je Vreme - uskim stazama izme|u jo{ja i topoqa, Sve pra}aku}i se u bezgre{nom tuma~ewu Ideje slobode. @ure}i da zahvatim ono o ~emu Znawa ne postoje, uveren da pesni{tvo ima Bezgrani~na prava - ve~iti prestolonaslednik. Od svih radosti, ba{ ~u|ewe, nad re~ima, Punim br{qana i paviti, i smeh zbog qubavnog Kreketa. Nesputanost pokreta, tako spretnih U pam}ewu. I bezazlena preru{avawa, lokvawe Umesto odela. Biraju}i de~aka, ve} prohodalog Na usnama. Blaga pitawa o smislu. Sr` u re~enici: Od ~ega }emo ìveti, dok ìvot pada Pod teretom predvidqivog, a voda peni Prelaze}i iz oblika u oblik, okovana mi{qu O slobodi, kao da nije isuvi{e kasno. Jezik uveliko, Narodna biblioteka "Radoslav Vesni}", Kraqevo, 2000.

DVA ISKUSTVA: NEZAVR[ENI JEZIK Slaviteq ìvota u poeziji pasionirani je sakupqa~

detaqa. Mada je na~in na koji se u poetskom oku razgori vrednost najsi}u{nijeg ravan blesku sutonskog u sudbini prolaze}eg trena. Fascinacija naizgled uhvatqivim, doìvqenim, postaje motiv ùdwe za jo{ neulovqenim, ili potraga za onim pro{lim, na rubu i{~eznu}a. Opipqivost minijaturne obi~nosti, u svakodnevnom tkawu, istovremeno je nagi prikaz, snimak, wene efemernosti - pa tako i uzrok neo~ekivane metafizi~ke zebwe.

U poeziji Srbe Mitrovi}a (1931) tren, si}u{ni odeqak na{ih ìvota, pretpostavka je i ishod razu|ene poetike obi~nosti (Prigni se najmawem,/najblièm, iz sebe crpi sama) koja u pohvali vidqivom svakim detaqem obznawuje poàre, spektakle katastrofi~nosti, {to slaviteqa malih ìvotnih ~uda ~ine svedokom bitke izme|u pro{log i prolaznog, zate~enog na dnu svakida{we elegije, ~ija pouzdanost puca kao tkawe draèsnog ruha, obasjavaju}i tamu i prazninu, samost pod zvezdama, novi "Univerzum Homera", gde Tela u borbi/Smrtnika, besmrtnika, metal i du{a, u sudaru materijalnog i spiritualnog, rastvaraju okeane promena kao novi ìvot, ali i nove sekvence pada.

Mala merna jedinica - atom vremena - uzorak ìvotnog opijuma, trun je napora da se shvati priroda stvarnosti koja pouzdanost pretvara u neizvesnost, ~ine}i da se podupiremo gotovo nepostoje}im. Pesma o trenu iskidanom (Uzmicawe, 1999) do posledwe je ta~ke razvijena dvosmislenost znaka obi~nosti u usudu Peva~a. Za razliku od drevnih atomi~ara, koji u najmawem slave nerazorivu gustinu bi}a i nerastvorivost ~estice, Mitrovi}, u kqu~u prete}ih dezintegracija epohe, ovu pesmu posve}uje "razbija~u atoma vremena", ~ine}i mikroprojekcije postojawa, uhva}ene u najmawem prosevu vremena, posebnim jezi~kim izazovom. Pesma je posve}ena Giju Pernuu; uporni odgenata~ izna}i }e da je zapravo re~ o fotografu, autoru jednog uspelog pesnikovog portreta. U toj posveti krije se ne samo sugestija o dubinskom u "cepawu" vremenskog atoma ve} i aluzivnost koja fotografski portret, kao minijaturnu sliku realnosti ulovqenu u odsevu kamere, pretapa u pesni~ku figuru - sliku prolaznosti uhva}enu "u svetlosti", u najmawoj ~estici trajawa. Minimalisti~kim potezom asocijacija vezana za konkretan detaq uvodi u kolebqivi trijumf trajawa, u stvarnost i iluziju slike, a time i u lebde}e prisustvo ideje o ni{tavnosti. Gusto i razjediweno

poqe jezi~kih znakova koji se traè na novoj osnovi, ostvaruje posebnu prozirnost u kojoj realnost treperi kao nova ~itqivost: jasnost poruke o nestajawu, o bliskom, sveprisutnom ni{ta, o nevidqivom.

Grafi~ka pometwa stihova ove Mitrovi}eve pesme, naime, reprodukuje pandemonijum "ve~nog kaveza", kome osmejak obi~nih re~i podaruje kratkotrajni smisao i red, a oduzima iluziju o nerazorivosti krajweg stvarnosnog stani{ta. Pesni~ko ~ulo intuitivnim oprezom i razlo`nom mudro{}u otvara predstavu o rascepqenosti sveta, i svake posebnosti u wemu, prelivaju}i je u dinami~ni znak promene kao neiscrpno izvori{te oblika. Drevna bitka suprotnosti, stalnosti i promena, u pesmi, kao replici stvarnosnog opita, ostaje bez pobednika, ali iz reza koji odaje napuklost, ugroènost pod senkama nebi}a, wena forma u mnogostrukosti crpi svoj dobitak. Povezivawe ~estica, privremenim sklopovima, formuli{e promene u kojima se odvija ìvot i koje u svakom ~asu obrazuju novu sliku kao poetski segment, deo nestalnog niza koji o tom ìvotu svedo~i.

"Gra|a iz ovog sveta moè biti dovoqno realna (onoliko koliko je realna sama realnost), ali uop{te ne postoji kao prihva}ena celina; ona predstavqa haos, a tom haosu pisac zapoveda kreni! dopu{taju}i na taj na~in svetu da treperi i da se pretapa. Tada se otvaraju nove kombinacije u samim atomima tog sveta, a ne samo u wegovim vidqivim i povr{inskim delovima. Pisac je prvi ~ovek koji iscrtava mapu takvog sveta i daje imena prirodnim predmetima koje on sadrì", kaè u jednom razgovoru pesnik, prozni pisac i lovac leptira Vladimir Nabokov.

Nagnut nad "si}u{nim doga|ajima", i @ivorad Nedeqkovi} (1959) spoznaje mo} otvorenog ise~ka, melahnoli~no i razumno prihvatawe rane u pohvalnom pismu koje, primaju}i svet ~ulima, sna`no odaje odsustvo nepovredivosti, jedinstva bi}a, kao i neodrìvost ideje o za{ti}enoj celini u svetu formi. Ali utoliko pre svaki deo pesni~ke re~enice to pismo ispuwava energijom kretawa, sudbinom pesni~kog "materijala", ostvaruju}i se u "nedovr{enosti" pevawa vi{e nego u opsesivnom naporu da se ono zaokruì i zatvori kao celina.

Voleti svet u wegovom svakodnevnom ruhu i ne zna~i drugo do loviti govor, nezavr{eni jezik, treptaj kolebqive realnosti, rawive su{tine posledweg proverivog oslonca,

poetskog atoma: Pred ponovni smiraj, izliven/U najmawi kalup, oslu{kujem: blag vetar,/Orah napu{ta leì{te. Zavesa se pomera,/Sabiraju}i u naborima tople drhtaje/[to preobli~eni u se}awe, slabe telo (Tutin i jo{ 50 pesama, 1998). Sawana pesni~ka jednostavnost je snaga uve}anog u detaqu koji kida pau~inu konvencije (grabe}i ka onom "o ~emu znawa ne postoje"), jedan raspored predmeta i re~i otiskuje u drugi, u pretapawe novih jezi~kih prizora, re~i-slika, kako ih u svojoj pesmi naziva Srba Mitrovi}.

Davati imena tim predmetima, kutijicama zna~ewa, u suparni~kom sudaru znakova - ratnika i qubavnika istovremeno - moè nedovr{eni jezik. Jezik u slobodi. Ili, kako kaè ve} i sam naslov Nedeqkovi}eve zbirke - Jezik uveliko.

Septembar, 2000.

Nenad [apowa MORE

... U kletvi pro{log, rimujemo odustanke. Klone}i se opona{awa nepredvidivog, drhtimo u saglasnom. Potiremo prostornost kroz uzdahe istih tela. Pri~amo sebe u utrobi drugog. U sedefu me|usobnog, ìvimo nede{eno. Preti~emo neuo~qivo. Varamo varqivo. Poslu{nost kocke pretvara nas u biv{e. Ogledamo se, u vodi nesigurnog i{~itavamo zabunu ispijenog talasa. Gatamo suzom. êtiri poeme. Prosveta, Beograd, 2000.

GATAWE SUZOM I kada najdubqe projektuju na{ svet, forme nas

napu{taju. Prelaze u drugi ìvot. One su zapravo oblik rastanka. Vrsta suzã. Ve{te u sjaju izricawa, danas brè nego pre, pronalaze svoje oblake oblika, sazdaju se i razlaù u citatu, bez zanosa tajnom. I zanosa tajne.

Drama arhetipa tako tro{i posledwe zalihe vasionske imaginacije {to u pismu drhti od puno}e i razli~itosti autohtonih nabora, svile raznozna~ja. U svetu premreènom re~ima, nestaju pregrade iznikle iz sile teè, otpora subjekta, te je verbalni performans objava energije imenovawa, jednako koliko i odsutnosti nosica wene vatre. A rukopis stvari tek daleko zaba~ena mreà odrazã u prostoru fiktivne vasione, gde, poput ve{ta~ke zvezde, modeli govora isijavaju samodovoqnu istost sebe samih, kupaju}i se u peni geneti~kih odbqesaka, sred kojih obitava i peva Niko.

Figure odsustva vrtovi su na{ih zalazaka. Gde put izme|u i Mene i Tebe trne. I gasne moje Ti, prisnost taloga. Liri~nost kao no} razlike. Gde re~i su tek "cvrkut nestanka", "po~etak kraja". Verbalni pejza` u poeziji Nenada [apowe vavilonska je kula dvosmislenih signala, obavijena tokom govornog ponad samog bezdana varki. Prisustvo melanholi~nog plesa~a prizvano jezi~kim senkama, stvarno{}u praznine, gde zamrlo je srce razdora - prete~a i pretekst poezije.

[apowine poeme su pritajena, rasklopiva ~e`wa zatomqenog subjekta, {to u opreci prema beznade`noj op{tosti govornog, na usnama na kojima po~iva prah sveta a re~ sãma peva, nalazi ta~ku otpora, i tamo gde je vi|eno ve} preobraèno u pro~itano, a izma{tano u fiktivno, razlaù povratnu dvostranost jezika, wegov otpor. Drugoja~ijost u biti wega samog.

Klesawe unutar bi}a jezika, wegov rascep, prelazak je iz zamrznutog lavirinta re~i, kao nerazre{ive beskona~nosti, u poqe akcije, poetsku anteriornost {to vra}a realnost i transcendenciju, onu uslovqenost ma{te koja se ne moè potvrditi bez stvarnosti: bez otporne snage tela i materije sveta u jezi~kim prividima, bez poetskog pam}ewa {to u nasle|u

iracionalnog i emotivnog ~uva i lozinku ovih poetskih albuma: igru sveta u jeziku, i wenu metafizi~ku piruetu.

Antropolo{ka biografija postaje autobiografski panopitkum pisma, telo i duh ontolo{ke celine, gde se dramati~nost znaka iznova za~iwe i rasprskava u prazniku transcendente fluorescentnosti. Kao ovostranost jezika, tiha melanholija izmi~u}eg, kona~nog, i wegova onostranost: druga priroda sveta i re~i, wihova neokon~anost.

Poeme Nenada [apowe nisu drugo do prona|ena uteha, nedovr{enost bolnog pesnikovog i boànski prosvetqenog sada u univerzumu re~i.

Kao tuma~ snova {to smisao vizuelnih karata nalazi u mestu koje ti{ti, izvan vida, Nenad [apowa u nemi{qenom, iza slapova jezi~kih otkri}a, obistiwuje svoje gatawe suzom. Wegova geomantija je zahvatawe u prah kojim izma{tano ponovo pronalazi svoju enigmatsku konfiguraciju - usud subjekta - a u rasporedu ba~enih kocki materijalnosti, simboli~ki ulog ìvota i smrti. Poqubac sveta.

Ispod virtuelnog nakita, jezik se razotkriva u svom nagom bi}u. Trezori mi{qenog i intuitivnog, zamislivog i arhajskog, tu nisu samo jezi~ka predstava niti obznana wegove strukture. U prirodi ovog pesni{tva lomi se brava kojom je utamni~ena ùdwa za totalitetom teksta, i gejzir bi}a, i kosmi~ki vetar {to osloba|a, jednu za drugom, stranice kojom di{u tajni spisi du{e.

Pejza` du{e pak kazuje ne samo koliko je nepodno{qivo i besplodno u poeziji ne videti i{ta drugo sem vidqivog, ve} koliko je beznade`no biti tek lovac odraza u zdawu ogledalã, na pretankoj mreì diferencijalnog u jeziku, koja ga zatomquje, gase}i subjektivitet onoga koji govori, opreku izme|u govora i poetskog smisla.

Pobunu u srcu jezika. Februar, 2001.

Vojislav Karanovi} SIN ZEMQE Te{ki smo Zemqi. Dugo me je Kopkalo to ose}awe. Rilo Po meni, potkopavalo Ovo malo mira I sigurnosti. Kroz glas, Kroz dah, kroz riku [umskih zveri - Zemqa Se osloba|a nas. Cvrkut ptica, otvarawe Pupoqaka, mirisi Poqskog cve}a - tako Nas Zemqa predaje, Vra}a nebu. I kao Da pri tom ùri. Zemqa ne zna, da bez nas Ne postoji. Da bi bez Nas bila gola I uzaludna Kao bilijarska kugla Zauvek sletela Sa meke ~oje Bilijarskog stola. Du{a: to je prostor u kome Zemqa jedino postoji. Tu se Ona kotrqa i okre}e, Oko sebe i oko drugih planeta. Posledwe ose}awe, ono koje Umiru}eg prevede iz ovog U onaj svet - eto ivice Provalije dubqe Od najdubqeg kawona.

Zemqa to zna, i zato Okleva: ne da nas sve. I odjednom. Ja sam ovde. Cvet Krvavih latica Otvorio se u meni.

Sin zemqe, Srpska kwièvna zadruga, Begrad, 2000.

STRA[NA RU@A SMISLA Metafora je ruà vetrova. Krug u krugu, kovitlac sazdan po meri vlastitosti, po

voqi oluje. U sredi{tu svog kotrqaju}eg doma, ona je uvek i u ne~emu drugom. U drugosti ka kojoj putuje zalog je wenog ispuwewa. Ona je dovr{enost tek u spoju odeqenosti, luku sjediwewa, obolu nad prazninom razdvojenosti.

Nose}i u sebi pro{lost sveta, metafora je zate~enost tim prisustvom, i potreba wegovog punog razaznawa i dogradwe. Kao u jo{ nesazidanom mostu, u woj je su}u{no mesto ostavqeno i za na{e re~i. Nikada one ne}e biti dovoqne, ukoliko u posezawu za prahom vlastite neprimetnosti ne prona|u zemqu kojoj pripadaju.

Proboj sveta, pa i pesme, u Poeziju. [ta moè otvoriti kapije tog porta? I kuda klizne

pramac teksta, preokrenuv{i ta~ku zamora, u ~asu kad sve poruke - qubavne, melanholi~ne, upozoravaju}e - jednako su, mada ne i presudno va`ne, te pesma u wima moè zaspati kao u sebi samoj. Odslikane pak u jezi mogu}e proma{enosti i procepa, u dubokoj, gotovo telesnog spoznaji da se zemqa kopna i zemqa zvezda mimoilaze, da se mogu zanavek mimoi}i, one su i nagove{taj bu|ewa, jedne posve nove smisaone dualnosti.

Pam}ewe metafore izliveno je od bezbroj latica, a wegova drevnost pri tom nije dovr{ena. Zato i ùdi da se utvrdi u jednom jedinom sada kojim gori na{a osporivost. Wen ìvot, dakle, zavisi od sveìne tog plamena i rane, od novosti u kojoj se, iz dubine, u nama odblesne svet. Wegovo staro ime i novi posed, traè se na strmim putevima gde, poput pejzaà u rasulu i svakodnevnosti sudbinskog, sve je razdeqivo, u izmicawu. Stoga ~ulnost i senka, {to kapqu u @ivoj re{etci (1991) Vojislava Karanovi}a, naseqavaju opojnost ti{ine, "zagrqaj u kome nema nikog".

Da li je pesnikov dom stvarno u jeziku, kad razlu~e se svetlosti, te jedna prostreli Sina zemqe iz istoimene zbirke (2000), a druga kao nova ivi~nost otvori jo{ jednu perspektivu nedoma{ivosti, kao novi svet? Ulazak pesme u Poeziju tada je tiha, opsesivna ùdwa da se razdvojene svetlosti primaknu i spoje, u ta~nu i trenutnu spoznaju dve istine, kako bi rekao Borhes. Tako trenutnu, da ona u ubrzawu Karanovi}evih mentalnih pejzaà vi{e nije istorija sveta, ve} svet u nama. Granica i vlat spoja, ~itav svetlosni vek sjediwavawa i sjediwenost, sklad i rascep gladne simetrije, koja bi da se ra|a u

celini i ne-celini, bivaju}i oro{eni rub sveta i puni obujam rane istovremeno.

Jer Du{a: to je prostor u kome / Zemqa jedino postoji. Tu se/Ona kotrqa i okre}e./Oko sebe i oko drugih planeta.//Posledwe ose}awe, ono koje/Umiru}eg prevede iz ovog/ U onaj svet - eto ivice/Provalije dubqe od najdubqeg kawona.//Zemqa to zna, i zato/ Okleva: ne da nas sve,/I odjednom.// Ja sam ovde. Cvet/ Krvavih latica/Otvorio se u meni.

Ja, ovde i cvet krvavih latica u meni - pun identitet - nanos u arhetekstu drugosti, skupocenost je pla}ena panikom izmicawa, bi}em koje tone, ali i iskustveni i poetski dobitak neizbru{enih stranica, kristal sveose}awa koji u bi}e tone: svet-rana, kao nasle|e sveta, praznina ispuwena odronom zvezda niz nebo, nepce i grlo.

Glas {to ~uje ti{inu. Metafizi~ki bro{ sa iglom u du{i. Stra{na ruà smisla kao wegov kale`, izvori{te i

nagrada. Susret dve opre~nosti: odbleska zemnog u osmejku enigme - i pesme, spoja jezi~kih mno{tvenosti i ti{ine. Jun, 2001.

Srba Mitrovi}

KORAK

Preko kr`qave trave I opaloga li{}a Huk}em uza stranu Zapu}en poznatom stazom Nepoznatom trenu. Golubovi prebiru kqucaju}i Trun~ice s tla, Pa va`no kora~aju Asfaltnom stazom Ritmi~no mi~u}i glavama Napred-nazad, Kao odred po~asne garde. Eno ga~aca Nad krovom paviqona Kruè i preglasno se sa{aptavaju.

Gledam u odahu, Ni pre|eni put Nit staze mrtvih, Ve} odmeravam bliskost svega. No} i san, Narodna kwiga, Beograd, 2002.

ODMERENA BLISKOST SVEGA Nesnosno je biti samo "ja", a neizbe`no je. Tek jedan stih zbirke No} i san - i celokupna poetika. No sav egocentrizam velike pri~e o neusli{enim

ùdwama i pobuni subjekta, izgnan je iz vizure ove poezije, koja i ne ra~una na drugo do na odah opruga svog skrovitog, na margine globalnih tokova postavqenog organizma i na jek kontuzovanog, uznemirenog bi}a od ~ije je intime skrojen tanki pla{t re~i i znakova {to ga zaodeva na na~in koji ga upravo na rawivim ta~kama spontano razotkriva. Lirski projekat Srbe Mitrovi}a ne hipostazira sna`nu individualnost {to nastoji da svet prilagodi sebi, ve} pesni~ke zapise strpqivo slaè u zbirku svakodnevnih melanholija.

Pisac/herbarijum, bi}e/predmet, na tankoj granici ìvota i uspomene na ìvot, lirski je junak Uzmicawa, "Stvar dostojna po{tovawa, mrtav ~ovek" - Snimaka za panoramu. Kwige ovog pesnika nizom varijanti kroje partituru uzdaha kojom se razgranata senzibilnost otvara ponajpre sebi, a potom neprebrojem nedoumica odgovara zaokretima istorije, epohe, svakoga trena, promenama {to se pre~esto opiru koherenciji, logici i smislu, te se svet i ~ovek zahvaquju}i wima ukazuju kao naj~udesnije i naj~udovi{nije izvori{te apsurda, zbog ~ega stihovi Srbe Mitrovi}a i sami raskrajaju obrasce, oslu{kuju}i tek eho posledweg izbegli{tva u koji se zapli}e duh: biolo{ki ~asovnik i merni instrument obi~ne zemne egzistencije - telo.

Nestabilnost je, uostalom, jedina konstanta u kojoj je pesnik, kako veli Tadeu{ Ruèvi~, tek "svedok upamtqivog"- izvesnosti koju istinski ku{a u raslojavawu egzistencijalnih provizorijã. Radije govorim sobom, nego o sebi, re}i }e, sav od promi{qenog iskustva malobrojnih re~i Ruèvi~, probijaju}i pre~icu iz spleta globalnih opsena ka grumenu realnosti, kojom i Srba Mitrovi} obezbe|uje neposrednost i iskrenost li~ne pri~e kao bilansa varki i pri~ina, merenih bespovratno pre|enim putem, kroz ìvot - sve bliè smrti.

Re~i sluè da moè{ da se skriva{ iza privida, kaè pesnik u jednoj novijih kwiga. Wihova stvarnost istina je ponirawa, lutala~ki poriv pesni~ke naracije da polifonijski registruje ose}aj besciqnosti, genom prenet iz pisma sveta, koji iznova obelodawuje svoju napuklost i necelovitost, objavquju}i odustnost smisla udarnim dejstvom one jednostavnosti sa kojom se izgovaraju fakti ìvota, ili hiperrealna izo{trewa svesti

"probu|ene iz nesanice", {to skliznu u zamor ~ula i fantazme kojima se ogla{avaju tragovi malih sve~anosti intime pre no {to za|u u nejasnu pulsiraju}u mrqu, nalik onoj koju ostavqa opali list, promakla zvezda, pad trenutka u o~aj, u potmuli bat zastra{enog srca.

Stvarnost izvan svake postojanosti steci{te je epifenomena organske paradigme ove poezije, {to "nasu{ne kontinuitete" poetskih konstrukcija demaskira procesijom privida i malih opti~kih ~uda, zaustavqenih u istom prevratnom trenu. Glas o~aja i zanosa u ambisu tela, sred ko{marnih slika ovovremenih kataklizmi, pesnika pretvara u Orfeja ~ulnog podzemqa, koji stvarnost krajwih istina otkriva kao poderotinu u sjajnom tkawu, oksimoronsku stabilnost nestabilnosti, izmi~u}u konstantu, ili, kako stoji u "Skici za fotobiografiju" (u zborniku povodom Zmajeve nagrade), kao "Vidik prema odmetnutom sada". Dvojan, prevratan, na rubu apsurda, uvid u procepe bi}a upu}uje na "pro{lost hipertrofiranu i bolno nateklu, oblak nestalnih kontura {to pritiska sve teè", i na vidik "pred nosom", {to "traje i traì dono{ewe jednostavnih odluka sku~enog iskoraka, u sada{wost koja sadrì sve posledice sudbinske uzaludnosti". "Ovo sagledavawe vu~e me", kaè pesnik, "da govorim o sebi kao o imaginarnom bi}u, odre|enom nevoqno da svedo~i o sebi samome u prividima i slikama koji se prepli}u u ose}aj bliskosti sa svim nepostoje}im".

U dubinama osame, na dowim razinama gole, "realne realnosti", pesnik Srbe Mitrovi}a, naj~e{}e on sam, otima se toj sudbini imaginarnog, upravo tamo gde ve}e je skriveno "ja"od nas samih. U mraku neistraènog, gde opstaje ne samo va`nost ~ulne faktografije i nezagla|enog iskustvenog fragmenta, ve} i tajna trena, li~na dragocenost izmakla pohodima tehnolo{kih, ratnih i virtualnih mirakula. Izliveni u organskoj potki pesni~kog materijala, stihovi Srbe Mitrovi}a odaju onaj od Velikog Svega zaboravqen pojedina~ni ìvot, uznemirenost, skrajnutost i ozledivost ~oveka/stvarke, neotporne na epohalne kataklizme, zaraène ekstravagantim virusom duha i nasledno obolele od sklonosti biolo{kom padu, na proputovawu u nigdinu. Sa obe strane crte koju nazivamo smislom, metafizi~ki je obzor u kome ~ovekov lik trepti "u slavi, u prolaznosti", ustanovqava se i poni{tava, bivaju}i u isti mah kosmos i ni{tavilo, ili svakodnevni prozor u vlastitost i u svet: Misao koja traga unutar zidova

/Uznemirenog sopstva. U wu je upleten pesni~ki otpor iluziji da postoji ve~nost daqa, dubqa i uspravnija od trena, plamene gordosti jedinog postoje}eg trenutka.

U samom govoru je stoga za ovoga pesnika i ìvotni elan {to preokre}e Klepsidru, prevodi bespu}a u ulice teksta, i daje, razu|enom fluktuacijom iskustva, nove impulse sutonskom tumarawu, gde re~i obrubquju svoj slikovni ekvivalent kao ostrvo nade i spasa na kome plove poetska nokturna ove poezije. U posve}eni{tvu malim radovima pak metafizika svakodnevqa ve} je i izvedba, pokreta~ ìvotne manufakture, {to u detaqu nalazi prirodnu su{tinu onoga {to nose stvari: okrznu}a, naprsline, patinu, istro{enost. U wima je neponovqivost, retko dostupna poetskom formulisawu, dvozna~na, prisutna u vrednosti postoje}eg i wegovoj efemernosti, o ~emu saradni~kim uplivom svedo~e poruke nepoznatog, kojima se podjednako glase i ìvot i smrt. U tankoj liniji identiteta, ome|enom prostoru qudske sudbine, u istinoqubivosti i deziluzionizmu ove zadihane, isprekidane i nanovo uspostavqene naracije, gde je i apostrofirawe ìvotnih sitnica svedo~anstvo bivawa, uverqivost sa kojom se spram kwièvnih i ìvotnih zagonetki odnosi elegancija izborã {to se ~ine neminovnim, a i iz kojih spontano proisti~e i duboko individualni kvalitet stila.

Setim se Nabokova : Ako mogu da biram izme|u toga da budem slaviteq svetovnog ili ne, izabrao bih da budem slaviteq... Ja volim svet u wegovom svakodnevnom tkawu.

Poezija Srbe Mitrovi}a istorodne je posve}enosti. Nisu samo sadràji iz sada{wosti wena zbiqa, ve} je to i se}awe, i strah od budu}eg, obgrqen ve~nim prezentom rituala i malih molitvi, brigom za drage i bli`we, qubavqu za svet koji u najprisnijim relacijama prepoznajemo kao svoj. Prostor celog sveta je bi}e, re}i }e on. Onaj isti, {to, tek za korak, vodi nebi}u. "Poznatom stazom /Nepoznatom trenu."

Videti samo vidqivo i znano stoga tu biva jednako nedovoqno kao i plutati u nevidqivom. Stvarnost ove poezije stoga zajedno ~ine ponirawe i odstojawe, emituju}i jednu od onih poetskih istina za koju nam nedostaje definicija, ime ili formula, a koja nas fascinira time {to je mogu}a i {to se ostvaruje, u skladnoj vezi zavodqive i ogoquju}e mo}i pesni~kog pisma. Kao tajna mere. Odmerena bliskost svega. Iskustvo saznavawa sveta, svakida{weg tkawa, {to prosijava nad tamom, u znawu re~i da ih prepozna, imenuje i za{titi u wihovoj nezamewivoj obi~nosti - kao po~asnu gardu golubova u prohodu, ili }utqivu {koqku bi}a.

Oktobar, 2002.

KRAQEVSKA POVLASTICA - ILI DOBRI DUH ESEJA Paradigma umetnosti je dolaèwe sebi, pi{e u kwizi

eseja Rvawe s an|elom i drugi zapisi (1996) pesnik, esejista i prevodilac Borislav Radovi}.

Dolaèwe woj samoj, ili nama? Postoji li i takav sre}an slu~aj kojim bi se jedan

fenomen razjasnio i kao na~in ~itawa drugog? Ako nas, kako autor veli, dela obelodawuju, pogledom u nas, "uvek protiv povr{nosti, privida, opsene, zaslepqenosti", moèmo li dopreti do tajne wihove jasnovidosti?

Umesto univerzalnog principa, posluì}e, dakako, po koji put, montewevska lupa, pod kojom se vidi da nikakva sli~nost "ne ~ini stvari istovetnim u tolikoj meri u kojoj ih razlika ~ini raznovrsnim". Ona jednako vaì i kao prozor u svet koji nam okre}e le|a u svemu {to smo povodom wega zamislili. Freneziji ku{awa raznovrsnosti u ìvotu ravna je upravo esejisti~ka glad za drugim kao predmetom, a fenomen "li~nog eseja" nigde nije tako blizak poeziji kao u tajnim spremi{tima jezika, gde raznovrsnost epidemije ìvota i bujawa oblika jednako traè da ih otkrivamo u onome {to nisu wihova zajedni~ka ve} najdubqa svojstva. Tvorac modernog senzibiliteta, uostalom, mawe je modernost - jednako stara i nova - a vi{e priroda sukoba u nama, o~aj i emfaza, te parabola o paradoksima i slobodi i nije drugo do sam smisao za ìvot - pogonsko gorivo i mirisno uqe poezije, {to tek u agregatnom stawu re~i odi{e formama, predmetima i slikama koje mu vra}aju prvobitnu vrednost {to se odsustvom na{e pa`we zamaglila, ili su je od nas udaqili rituali zanata i znawa, kojima pesnici i poezija - uvek pre na~inom vi|ewa nego vizirom, odnosom a ne konvencijom - nastoje vratiti ìvotni dah.

De{ava se i da se pesniku ne svi|a ìvot, ali mu se ipak, kako kaè Pesoa, dopada da ga ose}a. A po [imborskoj, "znatièqa, ~u|ewe i izvesne te{ke stvari na koje nailazimo u ìvotu - zajedno ~ine nekakav materijal poezije". Wegovom oblikovawu bliì je dodir koji modeluje, ruka koja pi{e, li~ni pogled, nego propisana mera. U ose}awu ìvota, dakle, kakvog ga emanira poezija, a sa wom u sebi potpiruju "izum jezika" i "izum esaja", popri{te je posebne strasti, ponekad i tihosti poetske kontemplacije. U tom prostoru, esej je ritam i melodija

uvek iznova osvojanog te stoga i uvek novog, jednak glasu poezije ili {umu breze kraj prozora, ako je ona ta koja ga pokre}e.

Kwigom O pesnicima i o poeziji Borislav Radovi} ìvot dela i ìvi ìvot, od ~ijeg sukusa je ono sa~iweno, izvodi na vidne ta~ke iz perspektiva posve li~nog opita. Autor ovih neponovqivih esejisti~kih komadã i jeste ni~im prikriveno Ja, ~ije no}ne teme, melanholija neuhva}enog, praznina koja bane nakon doìvqenog, urowena u jezik i wime shva}ena, postaju o~iglednost obgrqewa ìvotnog fakta i esteti~ke su{tine, {to ovog pisca ~ini hodo~asnikom zapu}enim ka retko osvojivoj koti u iskustvu jezika i poezije, putnikom po Vavilonskoj kuli, kuda se odmetnuo svojom voqom, znatièqom ose}awa i "lepim inatom", zavetom ni od koga traènim, ro|enim iz samog sebe i srca zanata - da voli{ taj ìvot na skelama, to quqawe, tu nesigurnost, taj pogled naniè, pa i svu mu~ninu koju on izaziva; tu zawihanost izme|u istine i fikcije, bez ustezawa razodenute subjektivizmom za koji je, uz ume}e pevawa - kako isti~e Virxinija Vulf - nadle`na jo{ jedino iskrenost umetnosti pisawa eseja.

Raznolikost misli tek ovla{no uokvirena {tivom, ili istraìvawe kao vid ma{tawa zapodenut temom, ~ine pismo koje razastire uzornost ànra samog, nose}i u svojoj prozodijskoj fino}i i ezoteri~nost "du{e misli", koliko i posve odre|enu klimu dobrog razgovora, gde je svaka re~enica kvantni uzorak stvarala~kog tkawa, prazni~ni duhovni pejza` koji se ponekad otvori u bdewu nad incijalnom kreativnom enigmom. Mera je puna, a svuda je mera, koja u ~itaocu budi oblapornost poput one koju Radovi}evi stihovi zovu èqom "za takvim pro`dirawem,/ gde svaki zalogaj zahteva cela usta".

Jer sve je jasnije, kada se stavi u re~i. A one se ovde gledaju licem u lice. Poetski u~iteqi tu govore bez pokroviteqstva, nadmenosti i ideolo{kih obmana, jer i wih Radovi} pred nas izvodi u ovojnicama jezi~kog paha, ne samo kao erudita ve} i kao zaqubqenik, naj~e{}e wihov prevodilac, koji znawe ne odvaja od qubavi. Povest moderne evropske poezije raskriva se u ve~itim paradoksima muke ìvqewa i muke s re~ima, koju ovom strpqivom ku{a~u poetske magije kao sabra}a otkrivaju i savremenici. Esejistika na{eg kulturnog podnebqa nema mnogo takvih iskusnih i bri`qivih odgoneta~a koji o poeziji pi{u znawem stvarala~kog, poliglotskog i senzibilnog nijansirawa, te su sposobni da i u istom vide prividnost, u sli~nom razliku (kao Radovi} u svojoj pri~i o Popinom i

Herbertovom belutku) i kojima "iz dubine" pristiù ne samo Vasko, ve} i Du~i}, Miqkovi}, Crwanski i Lali}, i Bodler, Valeri i Malarme ili Pers, unose}i energiju znakovne najezde, ili lova, uokvirenu pismom, {to vodi i do kqu~nih dilema pred kojima se uvek na|u re~i, o ~emu bez sumwe na jedinstveni na~in svedo~e mo`da najlep{i eseji ove kwige "Poezija i neiskazivo", ili "Poeta minor", svedo~e}i da umetnost eseja, upravo stoga {to jeste umetnost , pesnike, dela i teme ne istraùje u kategorijama veli~ine, obima ili teìne, ve} ih pred nas izvodi ~iste, li{ene nakita prepri~anog i o wima ponavqanog, u jednakova`noj autenti~nosti wihovog zna~ewa po sebi, za poeziju i svet, u ravnopravnom zna~aju pesni~kih formi, u ~ijoj raznolikosti jeste ona esencijalnost bez koje bi se svaki jezi~ki ~in "obezli~io", i zagubio u meteù i masi, govoru svih govora.

"U {umi jezika", kaè Radovi}, "poezija je divqa~ na koju katkad nabasaju i oni koji je ne progone: susret s wom nije samo lov~eva kraqevska povlastica". "Ma o ~emu govorila", doda}e na drugom mestu, "pesma je upu}ena da se iz sebe razjasni, i otuda se s wenom postavkom uvek iznova otvaraju sva pitawa poezije". Dobrom duhu ovih eseja pripada privilegija da skepti~nost filozofskog [ta znam, pomiri sa esteti~kom pohlepno{}u onoga [ta mogu. Strategijom ~istih emocija, mi{qewa i re~i na delu, {to se, ne razdvajaju}i umetnost od ìvota, opiru afaziji novoustanovqenih "kultura" i brisanom prostoru egzistencije vazda na ni{anu - upravo svim onim {to se ni u snu ne zaboravqa, i {to kao re~nik li~nih mitologema postavqa orijentire pam}ewu - Radovi} kao svoju stvarnost prihvata i ono {to izmi~e jeziku, u opozicijama koje ne iskqu~uju mogu}u izvesnost sklada, koji se naj~e{}e opravdava i hrani istom supstancom koja ga stvara.

Kao u najzna~ajnijim trenucima ìvota, ovo je kwiga koja se ìvotu kwièvnosti kojoj pripada de{ava samo jednom. Wu ne obja{wava nijedna matrica, jer ona i jeste beg od svakovrsnih obmana obrasca, nova i druga~ija me|a, koju je postavila za sebe, prema nasledstvu koje je upila. Paradigma po sebi, koju ne moèmo primiti druga~ije do kao kraqevsku povlasticu, sme{tenu kraj montewevskog okna: ne}emo je osvojiti, ni usvojiti, ako prethodno ne pogledamo kroz to okno.

Bez uputstva o upotrebi - svako svojim putem u iskustveno, neprocewivo.

21. oktobar 2002.

BOJA DRUGE SEZONE, POETIKA NEDOSLEDNOSTI Na izlazu iz podzemnog prolaza, uvijena u ko{avu, devojka

deli male letke. Weno tanu{no prisustvo, ve} danima na istom mestu, nagoni prolaznike da mehani~ki preuzmu listak i odloè ga u xep. U govoru pokreta, to nevoqno prihvatawe eufemizam je za odbijawe, te - da ne uvredim devoj~inu postojanost, vezanu bez sumwe i za obe}anu skromnu zaradu - ne skidaju}i rukavice, u hodu uzmim i razvijam porukicu.

U pitawu je reklama za nao~ari koje {tite od sunca. Najboqi izbor u gradu. âk 850 modela spomiwe se u oglasu trgovca prigu{enim svetlostima. Ne zanimaju me nao~ari, hitam ku}i, pre no {to se ka autobusima usmere eskradroni putnika u rano popodne. Ali, ne da mi mira paradoks - preporuka da se nao~ari za sunce nabave ba{ sad, u surovom januaru.

Mo`da januarski blesak svetlosti nad snegom i jeste pravi test za stakla namewena svetlosnom spektru leta. Boji druge sezone. Pomi{qam da u ovoj bizarnoj ponudi ima mo`da nekog meni nepoznatog obrta, nalik efektu kojim srebrno filmsko pismo postaje naj~itqivije u bioskopskoj tami. Nekog razvoja ubedqivosti, koji svoju proveru traì u kontrasvetlu, kontrasezoni.

Veza koju traìm i nije èqa za logi~kim sledom, ve} upornost da je uop{te na|em. @uqa me, poput neotklowivog nabora u postavi ~izme, i gotovo nagoni da se vratim i potraìm prodajni lokal K-9 tr`nog centra u Lominoj. I taj impuls, nametnut krhotinom zimskog dana, li~i mi na istrajnost sna koji se vra}a i usred dana, kidaju}i i ina~e neuskla|eni raspored dnevnih ~asova i minuta, kao da nastoji da poveè dva mehanizma, iskazuju}i time svim mojim ~ulima opreku izme|u razli~itih stawa stvarnosti, od kojih nijedno, ni izbliza, nije prikazivo.

Ni dovoqno. Ne mogu im stoga razmeniti mesta i prioritete. Oba, u hodu zimskim ulicama, po ~ijim se obodima rasta~e

u ni{ta posivela pena raskva{enog snega, podjednako ose}am: i ~eli~nu mreù apsurda, {to vreba i bridi, pretekstom zajedni~ke sudbine u kojoj nam je ne{to uvek, i sve vi{e - po~ev od elemenata do globalne harmonije - uskra}eno; i snovidovnu ~e`wu, rukopis mese~ine {to kao podsvesni traga~ precizno otkriva karakter trenutka koji me ti{ti, pruàju}i mu, urowenom u tinkturu moje nesani~ne ma{te, boju druge sezone, uto~i{te i za{titu.

Zaokruùje ga, odvaja od svega {to tone u trajnost mu~nine i nigdinu bezna~aja. Znam da ga ne moè ispraviti i nadja~ati, ali to od wega i ne traìm. Dovoqno je {to postoji, kao dijagram bola, nostalgija za uskladivim, druga strana zaboravqenog, propu{tenog i - ne smo za mene - izgubqenog. To je ~e`wa nestalnog zaqubqenika koji mewa fokuse, kao zavodnik nao~are, gledaju}i netremice u ono {to ga pla{i, ali upravo tako uspeva da, umesto razvejanih, prezrenih i oslepqenih, u sebi uspostavi unutarwe vatre, i da se wima ogreje. U nedostatku vizionara, oslu{kuje drevne nomade i savremene apatride, koji bez poveza na o~ima prelaze razrovane puteve, premreène autostrade; ili se okre}e najbliìma, koji, i ne rekav{i ni{ta od ozlogla{enih, op{tih istina kojima su natovareni, u stvarnosti od wih najvi{e i najrazli~itije trpe.

To je, mo`da, moje vlastito ose}awe oslobo|ene mere, u kojoj je sve jo{ uvek mogu}e i dozvoqeno, pa i to da okrwena, ozle|ena i osuje}ena, stvarnost dobije novoosvojene obrise, za koje verujem da mogu biti prava i dostojna alternativa haoti~nosti - u saètoj liniji, nalik crteù, i u zahtevnom i strasnom rasprostirawu gran~ice otporne hedere, koja obrubquje i obgrquje.

A po svojoj prirodi ve}, zagqaj je protivnost uskogrudosti i {turosti. Esejisti~ko pismo, kao i poezija, nije u stawu da prezire, zatire, bombarduje, progoni. Pronalazi male izvore pitke vode, i tamo gde smo verovali da sve je isu{eno i pusto. Izvodi na ~istinu, ali ne i na brisani prostor, u bezdomnost i hladno}u. Zna za glad, ali utoliko pre ose}a teìnu utvarne samo}e, probirqivo i neumitno traè}i povode i razloge da savlada svoje oko{tale opruge. Svoju neutaìvost.

@udwa je sama po sebi ànr. U svojoj nestalnosti i slobodi, postojana i obnoviva - kao snovi , ili putovawa.

Jedna re~ joj nije dovoqna. Traì komplot re~i, pismo. îtawe prevodi u pisawe, i sve {to iz wega hlapi,

neuhva}eno, kao plot mese~ine, konvertuje u opipqivi bol misli i ~ula. Gde smo najbudniji u sebi, za druge. U neizostavnosti empatijã, u duhu na{ih tela, koji istraùjemo nedosledno{}u, a ~uvamo kao tajni porok izvesne, mo`da posledwe, postojanosti.

Kao kutiju za dragocenosti. Mesto za neporaènost. Decembri, 2001. i 2002.

Bele{ka Ve}ina tekstova ove kwige objavqena je u vidu malih eseja

pisanih za subotwi kulturni dodatak Politike. Pojedini su pak objavqeni u ~asopisima Letopis Matice srpske, Kwièvi magazin, Poveqa, Kovine.

Zapis "Paso{ za sva vremena", posve}en kwigama Iskon, Izvor, Ishod Miodraga Pavlovi}a (Poezija I-III, Prosveta, Beograd, 2000) objavqen je u ~asopisu Zlatna greda (br. 1, novembar 2001).

Tekst "Dvaput nespravqivo", o kwizi Jovice A}ina Uni{titi posle moje smrti. Crne kopije (KOV, Vr{ac, 1993), objavqen je u Kwièvnim novinama, br. 846, septembra 1993.

Esej "[koqke i {kolice, ili: kao zbirka citata" odgovor je na anketu Letopisa Matice srpske (Koje pesnike i koje do sada ostvarene, u jeziku poezije otelotvorene vrednosti smatrate najboqim zalogom budu}nosti srpske poezije?) i pod naslovom "Kao zbirka citata" objavqen je u februarskoj svesci ovog ~asopisa, 2001. godine.

Esej posve}en Robertu Musapiju pro~itan je u Vr{cu, 5. marta 1996, povodom dodele Evropske nagrade za poeziju ovom pesniku.

Zapis "[apta~ ti{ine" nastao je kao prilog za kwigu Horhe Luis Borhes (radovi sa me|unarodnog kwièvno-nau~nog skupa posve}enog H. L. Borhesu i drugi tekstovi), koju su objavili Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, SKZ i Jugoslovensko udruèwe latinoamerikanista, 1996.

"Kraqevska povlastica, ili dobri duh eseja" oma` je pesniku i esejisti Borislavu Radovi}u, povodom nagrade "\or|e Jovanovi}", koja mu je za kwigu eseja O pesnicima i o poeziji (Glas srpski, Bawa Luka, 2001) dodeqena 21. oktobra 2002.

Pojedini eseji ("Otkazano bekstvo", "Tunuma","Kvantni nov~i}","Favele", "Boja druge sezone, poetika nedoslednosti"), kratki zapisi i pisma, objavquju se prvi put.

Autor 128.

Sadràj Beskraj u klopci Mesto stanovawa Kvantni nov~i} Na jasnom poqu Patike Otkazano bekstvo Tunuma Favele Konac Gutawe simetrije To delo Svakodnevnost du{e Biti Zrnevqe Nevidqiva usta Neobnovqivo Dva povratka ili: govoriti ìvotu Prisutnost Vi{evremeni trenutak pesme Zbirka no}ne lirike Zid u poqu [koqke i {kolice, ili: kao zbirka citata Usamqeni~ki plamen Vasko Popa: Grana pesme Li{}e koje govori Re~ (o) Musapiju Borhes: {apta~ ti{ine Dvaput nespravqivo Ana Ahmatova: Kad leì mesec ko skrajka ùte diwe Luna i oìqci Lilijana Vuters: Moj gospodar je mera~ re~i îtawe zatvorenih o~iju Osip Mandeq{tam: (Koja je ovo ulica) Ulica originala Konstantin Kavafi: Uneo sam u umetnost Grk iz Aleksandrije Alberto Kaejro: ûvar stada, XLIX Vi{e od jedne du{e Tadeu{ Ruèvi}: Unde malum?

O svetu kakav jeste ârls Simi}: Psalam Skaska dvoli~nog an|ela Alvaro de Kampu{: (Ah , putovawa, krstarewa, i sva ostala) Posrebreno tkivo pesme Alen Boske: (Bog kaè) Umbeto Fjori: Na ulici Pesme dobrih vidika Srba Mitrovi}: O trenu iskidanom @ivorad Nedeqkovi}: Posle ratnih godina Dva iskustva: nezavr{eni jezik Vojislav Karanovi}: Sin zemqe Stra{na ruà smisla Srba Mitrovi}: Korak Odmerena bliskost svega Kraqevska povlastica - ili dobri duh eseja Boja druge sezone, poetika nedoslednosti Bele{ka

Documents

Kutija za mese~inu