1

Lamed List za radoznale

Izabrao i priredio Ivan L Ninić ________________________________________________________________________ Godina 13 Broj 9 Septembar 2020.

Judit Bergman

Institucionalizovani rasizam

Ujedinjenih nacija

Sistematska diskriminacija koju primenjuju Ujedi-njene nacije suviše je očigledna da bi bila igno-risana. Jednostavno, suviše su upadljivi dvostruki standardi koji čine institucionalni rasizam – i to treba javno reći. (Slika: Zgrada sekretarijata UN, centrala u Nju Jorku; izvor: UN)

Dok optužbe za „institucionalni“ rasizam u raznim organizacijama, profesijama, univerzite-tima i ustanovama kulture sačinjavaju upadljive naslove u medijima, niko ne primećuje insti-tucionalni rasizam u Ujedinjenim nacijama (UN).

Šta je to „institucionalni rasizam“? Ako pogledate na Google-u, odmah će vam se javiti definicija: „Institucionalni rasizam je jedan oblik rasizma, ugrađen u uobičajeno delovanje nekog društva ili organizacije“. Ako pogledate šta je to „rasizam“, Google će vam dati definiciju: „Predrasuda, diskriminacija ili antagonizam upravljen ka osobi ili narodu, na osnovu njegove pripadnosti određenoj rasnoj ili etničkoj grupi, obično manjinskoj ili marginali-zovanoj“. UN u svoje članstvo ubraja sve države na svetu, i sve su naoko jednake po međunarodnom zakonu za koji UN tvrde da se njega drže. Stoga, po sopstvenoj definiciji, sve države članice UN treba da budu jednako tretirane od strane raznih tela UN, i da budu procenjivane po jednakim standardima. Ako bi, na primer, UN sistematski izdvajale jednu manjinu, ili samo jednu državu članicu, i osuđivale je za navodne prekršaje ljudskih prava, dok bi potpuno ignorisale dokumentovana kršenja ljud-skih prava u celom nizu država članica, ti bi dvostruki standardi činili sistematsku diskrimi-naciju, ili „rasizam“, protiv dotične države – u skladu sa definicijom „institucionalizovanog ra-sizma“ pomenutom ranije. Ovaj oblik sistematske diskriminacije, ili „rasiz-ma“, upravo je ono što UN već decenijama čini protiv jedne države, Izraela, male zemlje sa oko 8,7 miliona stanovnika i površine manje od Nju Džersija (ili Vojvodine, prim.prev.), izdvojene iz ukupne populacije od 7,8 milijardi ljudi na svetu. Generalna skupština UN, Savet za ljudska prava UN (UNHCR) i Komisija za ljudska prava UN, doneli su veliki broj rezolucija i odluka protiv Izraela. Nevladina organizacija za ljudska prava, UN Watch, kaže: „Generalna skupština UN svake godine usvoji oko 20 rezolucija protiv Izraela, i samo 5 ili 6 protiv celog ostalog sveta, sa po jednom koja se

2

odnosi na Iran, Siriju i Severnu Koreju i nijednom koja bi se odnosila na sistematske kršitelje ljudskih prava kao što su Kuba, Kina i Saudijska Arabija.“ Ta je diskriminacija suviše upadljiva da bi bila ignorisana. Ujedinjene nacije imaju 193 države članice. To što je godišnje 20 rezolucija upravljeno protiv jedine demokratske države na Bliskom istoku, koja zapravo poštuje ljudska prava i jed-nakost pred zakonom – a samo 5 ili 6 protiv preostale 192 države, među koje spadaju najveći kršitelji ljudskih prava kao što su Kina, Rusija, Severna Koreja, Kuba, Venecuela, Saudijska Ara-bija, Turska, Nigerija i Iran – ukazuje na krajnje usađenu diskriminaciju neke države, ili na „ra-sizam“. Kina, država sa 1,4 milijarde stanovnika, i dalje je dželat broj jedan na svetu. Amnesty Interna-tional tvrdi da kineski komunistički režim progoni etničke i verske manjine, da svojim državljanima uskraćuje elementarna ljudska prava kao što su sloboda govora, sloboda veroispovesti i sloboda okupljanja. O tome je Gatestone Institute već ranije pisao. Svako od tih prava ugrađeno je u sopstvene rezolucije i deklaracije UN. Dalje, Kina i dalje drži Tibet pod okupacijom, posle invazije 1950. godine. Tamo je naselila milione etničkih Kineza da bi „sinizovala“ to područje – što je u suprotnosti sa Članom 49 Četvrte ženevske kon-vencije, gde se kaže da okupatorska sila ne sme da „deportuje ili prebacuje delove sopstvenog civil-nog stanovništva na teritoriju koju okupira“. Mada je Kina vodeći kršitelj međunarodnog zakona, i jedan od najokrutnijih kršitelja ljudskih prava, ni Generalna skupština niti UNHCR nisu osudili nje-ne postupke. Mada postoji bezbroj drugih primera u kojima se države članice UN ne drže ni delova sporazuma i deklaracija UN o ljudskim pravima, te zemlje nikada nisu bile prozvane zbog svojih nedela. UNHCR nije usvojio nijednu rezoluciju protiv Saudijske Arabije, na primer, zemlje sa više od 33 miliona stanovnika, koja se i dalje ponaša po srednjevekovnim standardima ljudskih prava, uprkos naporima Krunskog princa Mohameda bin Salmana da uvede nekakve reforme. Ovo je kra-ljevstvo prošle godine oborilo sopstveni rekord odsecanjem glava 184 čoveka. U Saudijskoj Ara-biji je bičevanje ukinuto tek pre nekoliko meseci. Ova pustinjska država, koja zauzima najveći deo Arabljanskog poluostrva, i dalje održava sistem starateljstva koji žene tretira kao pravne malo-letnike. One obično smeju da putuju, ili da obav-

ljaju najobičnije poslove kao što je traženje pasoša, samo pod supervizijom muškog staratelja. UNHCR nije usvojio nijednu rezoluciju o ljud-skim pravima protiv Egipta, jedne od prvih pet zemalja po broju smaknuća u 2019. godini. Postoji bezbroj drugih primera zemalja u kojima jeziva kršenja ljudskih prava ne samo da nisu obelo-danjena od strane UN i njenih tela koja se bave ljudskim pravima, već te države, kao što su Afga-nistan, Demokratska republika Kongo, Nigerija, Pakistan i Somalija, sada imaju svoje mesto u Savetu UN za ljudska prava. Za razliku od njih, Izrael se vidi kao počinitelj navodnih zločina, i služi kao permanentna tačka dnevnog reda, takozvana „7. tačka dnevnog reda“, na sednicama UNHCR-a. Izrael je redovno pred-met osude. Nijedna druga država, bez obzira na sopstvene zločine protiv ljudskih prava, nikada se ne izdvaja. I nekoliko drugih tela UN, kao što je UNESCO, izdvajaju Izrael. UNESCO sistematski menja imena jevrejskih mesta, i naziva ih muslimanskim. Područje oko Zapadnog zida, potpornog zida koji je jedini ostatak jevrejskog Drugog Hrama, sru-šenog od strane rimskih legija 70. godine n.e., dobilo je od UNESCO-a novo ime: „Al-Burak Placa“, po imenu pastuva koji je, kako piše u islamskim Haditima, odneo Muhamada na nebesa i natrag. UNESCO je takođe preimenovao jevrej-sko mesto na kome je u Betlehemu Rahelin grob, i Grob Patrijarha u Hebronu, kao „palestinska me-sta“. UNESCO „duboko žali“ što je Izrael odbio da ova mesta ukloni sa svoje liste nasleđa. Čak je i Svetska zdravstvena organizacija (WHO), na svojoj godišnjoj skupštini, Izraelu odredila poseban broj na dnevnom redu, broj 14. Po toj se tački dnevnog reda Izrael svake godine osuđuje kao kršitelj „palestinskih prava na zdravlje“ na „okupiranim palestinskim terito-rijama, uključujući i Istočni Jerusalim, i na oku-piranom sirijskom Golanu“. Komisija UN za status žena (CSW), „posvećena promociji polne jednakosti i davanja prava že-nama“, takođe rutinski izdvaja Izrael i osuđuje ga zbog „kršenja prava žena“, dok se zemlje kao što su Afganistan, Sirija, Somalija i Iran, neke od najgorih mesta za žene na svetu, uopšte ne po-minju. Ne samo da nema osude Saudijske Arabije – u kojoj se žene i dalje tretiraju kao pravni malo-letnici, i gde su oni koji se bore za osnovna prava žena suočeni sa dugim zatvorskim kaznama – već je ta zemlja pre nekoliko godina čak izabrana u

3

članstvo CSW, sa zadatkom „promocije prava žena“. Nažalost, skoro sve države članice UN, osim Sjedinjenih Država Amerike, očigledno smatraju da je takav diskriminatorni tretman samo jedne države na svetu potpuno normalan i da stvari treba da budu takve. Tu jednostavno postoji upadljiv dvostruki standard po kome nešto prolazi kao institucionalni rasizam, a nešto ne – i to treba javno objaviti. Ironija je da institucionalni rasizam protiv Izraela u UN skreće fokus sa onih zemalja koje treba podrobno pogledati – što i jeste mogući razlog za uspeh takve politike. Zemlje u kojima žene nemaju nikakva prava, gde su politički protivnici podvrgnuti torturi, zatvarani i ubijani, u kojima građani nemaju prava da slobodno iskažu svoje stavove, te se zemlje uopšte i ne pominju. Ljudi bi trebalo, ako ništa drugo, bar da se zapitaju da li organizacija koja je diskriminaciju jedne jedine zemlje na svetu učinila svojim operativnim principom – kao što je institucionalizovano u permanentnoj tački dnevnog reda i u skoro ritualnim osudama – vredna ogromnih troškova. Sjedinjene Države su, na primer, kao najveći donator te organizacije, godine 2018. finansirale UN sa svojih 10 milijardi dolara. Umesto da plaća obaveznih „nešto manje od petine kolektivnog budžeta UN svake godine“, za SAD – i UN – bilo bi mnogo bolje da SAD plaćaju za ono što žele, i da dobiju ono za šta su platile. UN su sada, i već su odavno, prestale da budu sila dobra. One su najpre iskorišćene da uzdignu svoju većinu, koja se sastoji od netransparentnih, neod-govornih i nedemokratskih despota, a zatim da produžavaju konflikte – umnogome na račun poreskih obveznika SAD. Taj bi novac mogao mnogo bolje da se iskoristi za repatrijaciju američkih poslova i za zaštitu slobodnog sveta od najgrabljivijih protivnika SAD. Najzad, svi oni kojima je zaista na srcu ukla-njanje diskriminacije i rasizma, treba da se zapitaju zašto je, ako je rasizam na svim drugim mestima neprihvatljiv, to i dalje način rada Ujedinjenih nacija.

Judit Bergman, kolumnista, pravnik i politički analitičar, istaknuta je saradnica Gatestone Insti-tuta. Preveo Brane Popović

Filip David

Đavolji rečnik

Nema dana a da ne stigne neko novo svedo-čanstvo o zlu koje ljudi čine ljudima, da se ne ot-krije neki novi oblik netrpeljivosti, nova pakost, do sada nepoznati vid mržnje ili zločina. Izvrga-va se ruglu istina. Sam od sebe ispisuje obimni “đavolji rečnik” u kojem se na jednom mestu su-stižu i nižu oni pojmovi i reči kojima su obuh-vaćeni postupci sadržani u mračnoj strani ljud-ske prirode. Tu je opis zbirke najgorih i najbez-umnijih izopačenosti: od nasilja nad civilima i ne-moćnima, progona, masovnih pogubljenja, uništa-vanja tuđih i sopstvenih dobara, zaslepljujuće netolerancije do odsusva bilo kakvog stida i ka-janja, izvrtanja prave slike stvarnosti. Bez sami-losti, bez griže savesti. Žalostan izgled stvari po kojima će buduće generacije suditi i prosuđivati o sadašnjim. Ono što čini našu specifičnost i posebnost jeste da je svaki od zločinačkih činova pokriven nekom od tobožnjih vrlina: etnička čišćenja obavljaju se u ime nacionalne borbe za životni prostor, nasilje nad civilima je vraćanje istorijskog duga, opsade gradova uspešna vojnička taktika, spaljivanje na-selja - potvrda čvrste volje da ne žalimo ni svoje, samo da ga neko drugi ne koristi, očuvanje mržnje – prilog uspostavljanju granica koje će svako morati da poštuje. Vera se izruguje stvarnim ver-nicima blasfemijom, država ponižava građane nepoštovanjem sopstvenih zakona, političari poni-žavaju zdrav razum obiljem gluposti. Ratni zlo-činci pretvoreni su u ugledne poslovne ljude, a njihovi naredbodavci u ugledne političare. “Đavo-lji rečnik” nesumnjivo bi se mogao nazvati i rečnikom cinika. Jedan takav rečnik sastavio je sredinom prošloga veka, američki pisac Embrouz Birs, zgrožen nad vladajućim licemerjem, straho-tama ubijanja i zločina i iskvarenošću i nepouzda-nošću ljudskog karaktera. Nema opasnosti da novi “đavolji rečnik” prime-ren našim danima bude oskudan u pojmovima i manje ciničan u objašnjenjima. Svaki bolji mate-matičar izračunaće da iz malih brojeva stepe-novanjem dolazimo do neshvatljivo velikih bro-jeva. Pola tuceta reči koje iskazuju deformacije ljudskog karaktera: ubijanje, silovanje, razaranje, surovost, mržnja, podvale, komibinovane sa isto toliko reči herojskog patosa sa kojima uspostav-

4

ljaju vezu: žrtvovanje za narod, odbrana vekov-nih ognjišta, rodoljublje, obožavanje vođe, ostva-rivanje istorijskih ciljeva - dakle, šest opakih reči kombinovanih sa spomenutih pet principa daju preko dvesto hiljada različitih situacija, a svaka od njih predstavlja pojam kome je pravo mesto u savremenom rečniku licemerja, laži, ljudske nis-kosti i tuposti. Nečoveštvo je, kao i ljudska glupost neiscrp-no. Ponavljaju se u bezbroj varijanti. U osnovi svake situacije je jedno zlo prikačeno uz nekakav zavet. Zlo u službi višeg cilja. Kao da postav-ljenim ciljem zlo može promeniti svoju suštinu. Kao da je zlo manje zlo, ili prestaje biti zlo ako se čini u ime naroda, u ime partije ili u ime vere. Ne samo da nije manje, nego je veće jer postaje obuhvatnije, temeljitije, potpunije. To postaje zlo fanatika koji nemaju ni prema kome milosti, a najmanje prema tek rođenom detetu u kolevci. Reči iz đavoljeg rečnika svojom užasavajućom energijom potiskuju sve druge reči, ili ih ispu-njavaju novim, drugačijim značenjem u službi različitih demona. Te reči ne silaze sa usana pros-tog puka, ali ih upotrebljavaju i ideolozi, politi-čari, učen svet. Pisci pišu takvim jezikom. Dve stotine hiljada situacija i isto toliko reči za opisi-vanje tih situacija, brzo se umnožava u pet stotina hiljada, milion, dva... svaka đavolja reč je kao jedan ljudski život. I uskoro je više prokletih, i ukletih reči, reči mržnje, istrage i pogroma nego što je stanovnika. Na svakoga stanovnika dođu po dve tri takve reči, po dve, tri situacije koje guše, stežu se kao omča oko vrata. Premrežuju ljudsku svest, svako mišljenje. Svet u kojem zavladaju ovakve reči pretvara se u svet demona, veštica, crne magije, u svet gde je opsednutost zlom pot-puna i pretvorena u život sam. Podrugljivi smeh, izrugivanje i prezir prema pozitivnim vrednostima znaci su da započinje doba tame, a ovo uvek ide pod ruku sa olovnim vremenima terora i straha. Deni de Ružmon je zapisao: “Svet je pun de-mona. Haraju u milionskom jatu i ne uspevamo da ih isteramo. U stvari, nikada i ne možemo isterati Demona drugde osim iz nas samih”. I još je napisao: “Avaj! - šta smo napravili od reči! U po-jedinim ustima više se ne može ni lagati, pala je niže od laži, hoću reći u beznačajnost... Praveći zbrku u našem jeziku, đavo uništava i samu zajednicu... Zna da se ljudi mogu založiti jedino pomoću glasne i jasne reči, i da izvrtanjem i unišavanjem smisla reči, uništava i samu osnovu naših vernosti...”

Đavo je, da objasnimo onima koji traže pre-cizna tumačenja i tačne opise, takav oblik stvari, pojmova, verovanja, životnih opredeljenja, koji se oličavaju u potpunom raspadu morala,vladavini ulice i bezimene gomile, prikriven u žezlu tirana. On je, kako je to već rečeno, i Svako i Niko, maskiran beznačajnošću, ali sa jednim jedinim ciljem da postane vladar nad dušama i carstvima. “Đavolji rečnik” u svojim koricama obuhvata dijaboličan svet u kojem postoje reči ubice i reči tlačitelji. Tu je čitava menažerija reči opasnijih od svake divlje zveri: reči koje kidaju, rastržu, pro-klete i uklete reči, zavodljive i pakosne, sa oštri-com kame i tupošću malja za ubijanje. Reči koje velike i stvarne poraze pretvaraju u lažne i nepo-stojeće trijumfe. “Đavolji rečnik” je, dakle, živa knjiga po čijim stranama gmiže bezumna i izopačena silesija našega sveta. Sveta u kojem nismo više gospodari nego zatočenici, sluge i robovi. Gde je sve manje razumevanja, a sve više nerazumevanja. “Đavolji rečnik”, dolazi iz tog i takvog sveta naopakih i izvrnutih pojmova, tumač je njegove dijabolične suštine. Šaljemo ga iz ovih vremena budućim vremenima da se neka opasna ludila i rušilačke opsesije ne ponove, mada se, uzimajući sve u obzir, pa i iskustvo i sećanje koji su nama preneti, ne treba preterano pouzdati u kolektivnu pamet sposobnu da iz ružnih sećanja i mučnog iskustva prethodnih vremena izvuče korisni nauk i strašnu opomenu.

Iz knjige Jesmo li čudovišta.

5

Aleksandar Genis

Brodski kao sugovornik

24. maja 2020. navršava se 80 godina od rođenja ruskog pjesnika Josifa Brodskog. Tim povodom za Radio slobodu razgovaraju rusko-američki pisac Aleksandar Genis i Solomon Volkov, autor knjige razgovora s Brodskim. Josif Brodski, foto: Marijana Volkova Aleksandar Genis: Ovih dana obilježavamo jubilej Josifa Brodskog. Prvi put sam imao priliku obilježiti godišnjicu rođenja Brodskog prije četr-deset godina kad smo Griša Poljakov, Pjotr Vail, Dovlatov i ja objavili almanah Vrsta riječi u čast pjesnika. Pjotr i ja smo čitavu noć prelamali taj debeli časopis u mojoj kući, dok se Dovlatov zabavljao gledajući nas. Četrdeset godina nije obi-čan jubilarni datum, no i Brodski nije bio običan pjesnik. Već tad je, bez svake sumnje, bio idol. Njegova slava je rasla, a nakon smrti, kako to biva među ruskim čitateljima, samo se još povećala. Djelo Brodskog se odavno temeljito proučava, interpretacije njegovih pjesama pretvorile su se u zasebnu oblast humanistike, objavljena je izvan-redna biografija1 pjesnika Lava Loseva, izašli su prekrasni memoari o njemu, kao što je Brodsky Among Us Karla i Ellendee Proffer. Među tim djelima posvećenim Brodskom svakako posebno mjesto zauzima knjiga Dijalozi s Josifom Brod-skim2 Solomona Volkova.

Danas ćemo se s autorom Volkovom detaljno posvetiti jednoj temi. Naime, kakav je Brodski bio kao sugovornik. O toj zanimljivoj temi potrebno je govoriti jer ima sve manje svjedoka koji se mogu prisjetiti Brodskog kao govornika. A on je, sva-kako, ostavljao snažan dojam. To je bio veliki ispit za sve nas koji smo ga slušali – to se odnosi i na njegove javne nastupe. Svakо od tih čitanja bilo je dijalog, koji je pjesnik vodio s auditorijem. Brod-ski je pažljivo osluškivao kako reagira publika, on je u čitanju sudjelovao s puno većim zanimanjem nego što se to moglo vidjeti iz njegovog pogleda nad našim glavama. Dok je recitirao, Brodski je imao razumijevanje za publiku, ali joj nije poma-gao. Naprotiv. Pošto bi ispipao kako se osjećaju čitatelji („aha, vidim, volite energične i kratke pjesme“), polagano bi prelazio na duže i složene forme kao što su pjesme Muha ili Mekušac. U tome nije bilo sadizma, nije ispitivao strpljenje slušateljâ, već svoje. „Ako si odabrao nešto što privlači druge“ – napisao je jednom – „time naglašavaš vulgarnost izbora“. Otpor sredine, tim više, jer su je činili odušev-ljeni fanovi, potvrđivao je činjenicu da se Brodski nije kretao utabanim stazama. No i u privatnom razgovoru, posebno ako je on zahtijevao dugi monolog, Brodski je unosio takvu napetost da bi se njegov sugovornik (odnosno ja) kupao u znoju. Manjak inercije – odsutnost onoga što se samo po sebi podrazumijeva – ometao je sugovornika da povlađuje ili da raspravlja s Brodskim kad bi rekao nešto neobično. Bes-kompromisnost, karakteristična i za njegovu poe-ziju, odražavala se u razgovoru nepredviđenim razvojem misli. Brodski je često prestizao sugo-vornika za čitav krug, i tad bi „palio“ osmijeh praćen onim upitnim česticama „da?“, kojima su prošarani svi njegovi intervjui. Nije tražio od sugo-vornika da se složi s njim, već da ga pokuša shvatiti. Osmijeh, u kojem su sudjelovale više oči nego usne, bio je poput dugo očekivane točke u razgovoru, djelomično iznuđene pauze tijekom koje će ga sugovornik stići. On je njime suptilno usporavao razgovor, ne ponižavajući sugovornika. Kao kad šoferi koče na žuto svjetlo na semaforu. Od toga nije postajalo lakše, ali upravo ta njegova gesta je ono što najviše cijenim u tim uspomenama na naše razgovore. A sad, nakon ove poduže reminiscencije, prije-đimo na vas. Kako je i kad nastala ideja knjige razgovorâ s Brodskim?

6

Solomon Volkov: Sve je počelo u jesen 1978, kad su objavljena predavanja Brodskog na Sve-učilištu Columbia u New Yorku. Prije toga, mo-ram reći da smo se Josif i ja upoznali još 1972. godine. To je bilo na koncertu u Maloj dvorani Lenjingradske filharmonije, na koncertu Andreja Volkonskog, poznatog čembalista, upoznao nas je jedan naš zajednički prijatelj glazbenik. Brodski je doslovno za desetak dana odlazio u SAD. On je došao da se pojavi pred lenjingradskim intelek-tualcima. Tamo sam ga upoznao. Naravno, znao sam da se neće sjetiti tog našeg susreta, uopće mu nije bilo do toga. Zato smo se u New Yorku opet upoznali. Čak mu nikad nisam ni rekao za taj naš susret na koncertu Volkonskog. Samo sam došao i zamolio ga da mi dopusti da posjećujem njegova predavanja za američke studente na Sveučilištu Columbia, na kojima im je pričao o Audenu, Frostu, Cvetajevoj, Ahmatovoj i Mandeljštamu. Aleksandar Genis: To je ta petorka, koju je najviše volio. Solomon Volkov: Uzgred, imam negdje, među hrpama papira, zabilješke s njegovog predavanja o Mandeljštamu. To nikad nije objavljeno, niti je, pretpostavljam, skinuto s magnetofonske vrpce. Aleksandar Genis: To svakako treba napraviti. Solomon Volkov: Bio sam oduševljen tim pre-davanjima. Često ljudi govore da je netko bio izvanredan predavač, da će ga pamtiti čitav ži-vot… U konzervatoriju u kojem sam studirao, nije bilo takvih predavača. Najsnažniji dojam u životu na mene je ostavilo predavanje Brodskog na en-gleskom jeziku. Ulazio je kao toreador, glavom prema naprijed. Obično bi kasnio, zatim bi gasio cigaretu i onda bi, kao u filmu Čapajev,3 prelazio u napad na studente. Ščepao bi ih za okovratnik, prisiljavao da sudjeluju, sasuo bi im u lice svoju skepsu, rečenice, ideje – to je bio pravi uragan. Aleksandar Genis: Brodski je na ta predavanja gledao kao na svoje skice. Raspravljajući na pre-davanjima, on je zapravo pripremao svoje eseje, jako puno tih razmišljanja zaista je ušlo u njegovu esejistiku, posebno u drugi zbornik Tuga i ra-zum.4 Često sam slušao kako netko govori da zna kako je Brodskome, jer on mora držati predavanja umjesto da piše pjesme. Na to je Brodski uvijek odgovarao da je to jedini način da govori o onome što ga jedino zanima, odnosno da razmišlja i go-vori o poeziji. Solomon Volkov: Jadni studenti, oni su vjero-jatno jako malo shvaćali od materije koju je Brod-ski izlagao, čak kad se govorilo o engleskim pje-

snicima, o Audenu i Frostu, shvaćali bi možda 30-40 posto, u najboljem slučaju, i to oni najbolji. No također su bili svjesni da slušaju nešto važno i značajno. Tad mi se odjednom pojavila misao da bi bila šteta da to nikad neće čuti u Rusiji, jer tamo Brodski nije predavao. Tamo mu ni u ludilu ne bi dali da priđe katedri. Tu sam mu ideju predstavio. Odmah je pristao iz više razloga. Kao prvo, već je tad imao ozbiljnih problema sa srcem, te 1978. godine imao je prvu operaciju u New Yorku. No postoje i drugi razlozi, jedan od njih mogu navesti: stvaralački čovjek uvijek ima neku ideju koju želi podijeliti urbi et orbi. Takva značajna figura, a u slučaju Josifa možemo čak reći genijalna, intui-tivno traži suradnika preko kojeg može tu ideju objaviti svijetu. Brodski je već znao da sam na-pisao Šostakovičeve memoare. Isto tako, ja nisam bio stručnjak za njegovu poeziju – to je bio plus u mojem slučaju, ja sam bio glazbenik i on je to znao. Nikad od njega nisam ništa tražio, nije se trebao prema meni zaštitnički odnositi. Nisam tražio od njega da mi pronađe profesuru, ni da me preporuči nekom izdavaču, ni da napiše predgovor za moju knjigu pjesama. A mnogi nisu mogli tome odoljeti. Samo sam izrazio misao da sve to nekako treba doprijeti do ruske mladeži, sačuvati za njih. Vjerojatno mu se svidjela ta ideja, a u meni je vidio odgovarajućeg suradnika. Naglašavam tu riječ – suradnik. Ponekad govore za mene da sam bio prijatelj Brodskog, ne, nikad nisam bio njegov prijatelj. Nisam bio prijatelj ni s jednim od junaka mojih razgovora – ni sa Šostakovičevem, ni s Balančinovom, ni s Brodskim, naravno, ni s Jevtušenkom, sa svima njima bio sam na „vi“. Jedini čovjek s kojim sam bio na „ti“, bio je Spivakov. S njim se družim već 60 godina. Sa svima ostalima bio sam – to uvijek podcrtavam – suradnik. Aleksandar Genis: Dobro se sjećam Brodskog u bolnici. Bilo je predbožićno raspoloženje, Vail i ja smo mu donijeli malenu jelu u sobu. A kako smo ga našli? Jako jednostavno, jer su na zidovima beskonačnih hodnika divovske bolnice, u 168. ulici, visjeli iskidani papiri na kojima je pisalo „Бродский“ na ruskom jeziku, sa strelicom pored. Bilo je jasno da mu čitave bujice naroda dolaze u posjetu. Brodski je ležao u bolničkoj košulji i igrao šah s jednom djevojkom nevjerojatne ljepote. Podsjećao me na Volanda uoči bala u Majstoru i Margariti. Tad smo bili oduševljeni Borgesom. O čemu možeš pričati s teško bolesnim čovjekom, koji se tek vratio s jako komplicirane operacije?

7

Naravno, o Borgesu. Brodski je rekao frazu, koja me je isprva jako zapanjila, no kasnije sam se na nju nekako naviknuo. Rekao je: „Borges? Pa to je veliki masturbant“. Shvatio sam da je spojio likove Dalija i Borgesa. Ima nešto u tome. Malo smo se udaljili od teme. Solomone, opišite kako je izgledao vaš rad s Brodskim?

Solomon Volkov: On bi uvijek odredio kad ćemo se naći, dolazio sam sa svojom ženom Mari-annom, zaduženom za tehnički dio. Osim toga, moja žena je zračila takvom mirnoćom, koja je bila potrebna meni, a moguće da je i Brodskog smi-rivala. Brodski nam je nudio kavu ili vino. Uvijek bih odbijao. I kad sam radio sa Šostakovičem na memoarima, također bi me nudio pićem. Uvijek sam odbijao – ne pijem dok radim. Nikad nismo čavrljali, odmah smo se bacali na posao. Marianna je snimala naš razgovor, poslije bi nas pozivao u jedan lokalni kafić, ponekad sam odbijao, ponekad sam pristajao. Nisam tip koji se lako opušta, želio sam zapravo što prije pobjeći kući i provjeriti je li sve ispalo kako treba, da li smo snimili razgovor. Aleksandar Genis: A koliko su trajali susreti i kako ste postavljali pitanja? Jeste li ih unaprijed zapisali ili su se ona naglo pojavljivala tijekom razgovora? Solomon Volkov: Ne, pripremao sam se, na-ravno. To nikad nije bila čista improvizacija, najprije bismo telefonom dogovorili vrijeme sus-reta, a onda bismo diskutirali o temi. Naravno, postojale su digresije u vezi s aktualnim događa-jima ili bi mi jednostavno palo na pamet neko pitanje ili citat tijekom našeg razgovora. A razgo-varali smo svaki put otprilike sat i pol. Imao sam sva pitanja napisana. Jednom sam se jako opekao kad sam došao nepripremljen i bez pitanja, no obično bi preda mnom bio list papira, na kojem je bilo toliko pitanja da ih ne bi stigao sve postaviti. Aleksandar Genis: Koliko je Brodski kontro-lirao proces i rezultat razgovora? Naime, kad je Karl Proffer odlučio napisati svoje uspomene na susrete s Brodskim, ruski pjesnik je kategorički bio protiv, čak je prijetio da će tužiti Karla – to je na kraju jako uvrijedilo Proffera. To znači da nije želio da se o njemu pišu uspomene, u najmanju ruku dok je živ. Što je želio sakriti u tim razgo-vorima? Solomon Volkov: Iako ne znam Brodskog jako dobro, jasno mi je zašto se bojao tih uspomena. Ne bi mu bilo svejedno da sad pročita ono što se o njemu govori u tim uspomenama, čak i neke istinite stvari bi mu mogle zasmetati, a da ne

govorimo tek o potpunim besmislicama, koje se ponekad pišu i od kojih ti se nakostriješi kosa. Njegov izravni govor u mojim razgovorima s njim je sasvim nešto drugo. I on je sve kontrolirao. Ako se sjećate, prvo objavljivanje velikog fragmenta iz poglavlja buduće knjige bilo je u prvom izdanju almanaha Vrsta riječi, koje je izašlo 1980. i koje ste upravo vi natipkali. Aleksandar Genis: Da, tako je, samo što ga nisam natipkao, nego prelomio. Odmah se vidi da niste dizajner. Naravno, odlično se sjećam tog izdanja. I korice Vrste riječi s prekrasnom foto-grafijom Marianne Volkove, koja je obišla, čini mi se, sve časopise. Tad je to bila premijera. Vaši „razgovori“ ostavili su dubok dojam, tim više, jer su se ticali u tom dijelu našeg New Yorka, koji smo tad tek osvajali, u koji smo se tek zaljubili – to je sve bilo na početku naše emigracije. Solomon Volkov: Već u procesu razgovora s Brodskim nastala je ideja da nećemo govoriti samo o pjesnicima, nego i o različitim geografskim mje-stima – o New Yorku, Veneciji, ruskom sjeveru, Peterburgu. Peterburg se nametnuo kao tema razgovora već pri kraju naših susreta. Brodski je odobrio taj materijal, pročitao ga je i nije imao ništa protiv objavljivanja. I ako se opet sjetite, prvi vaši sljedeći brojevi – fragmenti o Audenu, Frostu itd. – pojavili su se u vašem časopisu Novi Amerikanac,5 taj materijal je, uz njegovo odo-brenje, išao preko vas, Saša, preko Pjotra Vaila, Dovlatova, u svijet. Tako da je on držao sve pod kontrolom. Aleksandar Genis: Naravno da se sjećam tih izdanja. Darežljivo nam je davao svoje neo-bjavljene pjesme za različite časopise. Recimo, dao nam je pjesmu Dok sjedim u sjeni za Sedam dana, časopis koji smo uređivali Vail i ja. To je bio raskošan poklon za prvi broj. Sjećam se jedne zgode, o njoj sam već pričao, ali ne mogu je opet ne spomenuti, kad smo u Novom Amerikancu tis- kali novu pjesmu Brodskog. Dovlatov je rekao da nema povjerenja u lektore i zato svaki broj on sam pregledava. Ujutro se ispostavilo da je u časopisu objavljena pjesma Grob neznanog vojnika, ali je umjesto riječi „soldat“ pisalo „solat“.6 S tom „salatom“ Dovlatov je, sasvim užasnut, otišao do Brodskog koji je samo rekao: „Možda je tako bolje“. Recite, jeste li raspravljali o tome koje bi teme bile zanimljive za razgovor? Solomon Volkov: Prihvaćao bi u razgovoru svaki moj prijedlog. Jedina tema, koju je očito izbjegavao pa mu ja nikad nisam postavljao pitanje

8

o tome, bila je – ono što mi sramežljivo nazivamo – privatni život. Između ostalog, isto tako su se ponašali i moji ostali sugovornici – i Šostakovič, i Balančin, nitko od njih nije zalazio u privatnu sferu, osim Jevtušenka. Jevtušenko je, naprotiv, od samog početka bio spreman na to da govori o velikom broju svojih pobjeda, zato sam se osjećao da imam pravo da mu postavim pitanja, za koja nikad u životu ne bih imao hrabrosti postaviti ih Brodskom. Aleksandar Genis: Koliko su spontani bili od-govori Brodskog? Koliko neočekivane njegove tvrdnje ili bi naglas izgovarao ono što je već smislio, objavio? Solomon Volkov: Bilo je i jednog i drugog. Nekad bi odjednom rekao: „Oh, ne, ne, Solomone, dajte da ponovno na to odgovorim“. Odnosno kad bismo već nešto snimili, njemu bi se to učinilo kao nedovoljno točno ili zanimljivo formulirano, pa je želio ponoviti. Dogodilo se to više puta. Već ste rekli da je Brodski na predavanjima skicirao svoja razmišljanja o poeziji, skicirao svoje buduće eseje o Frostu, Audenu, Cvetajevoj, isto vrijedi i za njegove razgovore. Brodski je bio veliki majstor stiha, no u prozi se nije osjećao tako sigurno – to je za njega bilo nešto novo, naročito proza pisana na engleskom jeziku. I ti naši razgovori bili su za Josifa laboratorij za buduća prozna djela. Zaista, kasnije sam vidio neke dijelove iz onoga što je govorio u dijalozima sa mnom, u objavljenim esejima o Audenu, Frostu, u skici za Veneciju pod nazivom Vodeni žig.7 Tako da je i improvizirao, razgovarao o onome što je već prethodno smislio, ono što je gotovo bilo napisano. Aleksandar Genis: Razgovori su treći žanr Brodskog. Imamo njegove pjesme na ruskom, njegove eseje na engleskom. (Uzgred, i na eseje je gledao kao na pjesme. Smatrao je da je esej pjesma napisana na drugom jeziku i zato on čuva inten-zivnost njegovih pjesničkih razmišljanja.) I imamo razgovore. Što mislite što je zajedničko, a što različito u ta tri žanra? Solomon Volkov: Pa znate bolje od mene da je Brodski imao određene osnovne teme i ideje, kojima se vraćao tijekom čitavog svojeg stva-ralaštva, u svim svojim intervjuima. To su bila razmišljanja o ulozi pjesnika u suvremenom društvu, o ulozi književnosti, o prirodi jezika – takve fundamentalne ideje. One su prisutne u svim tim navedenim žanrovima. Naravno, najviša forma izraza tih ideja uvijek je za njega bila ona koju je – i to je također karakteristično za Brodskog –

nazivao “pjesmuljak” (rus. stišok). Nikad nije govorio: „Napisao sam pjesmu“, nego – „Napisao sam pjesmuljak“. Nekad bi se tako izrazio i o pjesmama Baratinskog, čak i Puškina. To je bio takav oblik snižavanja registra. Kako je govorila Ahmatova, citirajući, pretpostavljam, Čehova… Iako je to možda njezina ideja, više se ne sjećam: „Ne volim te lijepe riječi – pjesnik, akord, klavir“. Aleksandar Genis: To je prilično čest postupak u životu pjesnikâ, u njihovim izjavama. Marianne Moor, izvanredna američka pjesnikinja, započinje pjesmu sljedećim riječima: „Također ih ne volim“, misleći na pjesme. Takav neki odnos prema vlas-titom djelu nalazimo i kod Brodskog. „Da, znam da pišem pjesmuljke bolje od drugih“, znao je reći. To je tipična izjava Brodskog. Podsjeća me na Salingera, kojeg je Brodski također čitao i to u prijevodu Rajt-Kovaljove.8 On u jednoj priči o umjetniku piše da veliku ideju treba skicirati na celofanu. No Brodski je govorio i sasvim nešto suprotno, da je veličina zamisli najvažnija. Toj ideji o grandioznosti zamisli užasno se rugao Bahčanjan,9 koji nikome ništa nije opraštao i koji je tvrdio da veličina zamisli nije najvažnija, nego zabilješke koje nastaju tijekom montiranja kablova,10 kao kod Venjičke Erofejeva. Koja je razlika u odnosu ruske i zapadne knji-ževnosti prema Brodskom? Solomon Volkov: A što se vama čini? Volio bih čuti vaše mišljenje. Aleksandar Genis: Čini mi se da je anglo-američka poezija za njega bila odvojeni fenomen od ruske poezije. Ruska poezija je autentična stvar – ona je kao šči, nešto što je znao u malom prstu. Mišljenje o ruskoj poeziji neočekivano je iznosio. Sjećam se da sam jednom u razgovoru (kad se već prisjećamo svih razgovora s Brodskim) blesavo rekao da je samo rani Zabolocki dobar, onaj koji je napisao svoju prvu zbirku Stupci. Brodski je po-divljao, rekao da ništa ne razumijem te da u kas-nom Zabolockom postoji sve kao i u ranom, ali povrh toga suzdržan ton i potpuno drugi emocio-nalni registar. No zapadna poezija je za njega bila otkriće i on ju je neprestano otkrivao. Jako su mi se svidjela njegova razmišljanja o američkoj poe-ziji, koju je prihvaćao kao svoju, posebno Frosta. On je govorio da Frost ravnopravno razgovara s drvetom. Kao drvo s drvetom. Dok engleski pjes-nik razgovara s drvetom, jer zna da je pod njim sjedio neki kralj ili monah. U Novom svijetu je sve trebalo početi ispočetka, od nule. Ti odnosi su za njega bili jako važni.

9

Solomon Volkov: Njegov esej o Frostu je čak za Amerikance, za lokalne teoretičare književnosti bio otkriće. U tom smislu pravu slavu i priznanje na Zapadu donijeli su mu upravo ti eseji, a ne njegovi „pjesmuljci“. Zato što pjesme Brodskog prevedene na engleski nisu ostavljale poseban dojam na lokalnu elitu. To da je izvanredni pjesnik u Americi su uzimali zdravo za gotovo, kao što prihvaćaju Puškina vjerujući da se radi o velikom pjesniku. Eseji su mu donijeli priznanje i, vjeru-jem, na kraju krajeva Nobelovu nagradu. Ona mu je u dobroj mjeru dodijeljena zbog njegovih eseji-stičkih dostignuća. Aleksandar Genis: Kad je za prvi zbornik eseja dobio nagradu izdavača The Book Award, iznimno prestižnu nagradu, Brodski je pustio suzu. To je bio jedan sasvim nesvakidašnji trenutak. Brodski je zaplakao od sreće, jer je konačno postignuo ono za što se borio: čuli su ga na engleskom jeziku. Recite, Solomone, što je bilo najteže u radu?

Solomon Volkov: Najteže je bilo za početak uhvatiti Brodskog u New Yorku. Ili je čitavo vrijeme putovao, ili je bio jako zauzet, ali bi se u konačnici dogovorili. Ta uvertira u naše razgovore bila je jako složena. Zatim je nevjerojatno teško u razgovoru bilo pratiti misao Brodskog, koja se razvijala kao nekakav divovski zamašnjak. Čovjek se osjećao da se nalazi pored grandioznog misa-onog vrtloga. Nekad bi mi od napora i stresa po-tekla krv iz nosa. Jednom sam o tome rekao Dovla-tovu, a njegov odgovor je bio prilično neočekivan. „Ma nemoj. A ja sam mislio da se to jedino meni, mimozi jednoj, događa“, rekao je. Aleksandar Genis: Potpuno vas razumijem. Nakon razgovora s Brodskim ja bih tri dana dola-zio k sebi. I ne zato što je bio nekakav zlikovac, samo je mislio brže od normalnog čovjeka. Solomon Volkov: I moćnije. Aleksandar Genis: I moćnije, i brže. Najvaž-nije je bilo to da ga je bilo teško razumjeti i pratiti njegov govor. On bi vidio da sugovornik nije nešto shvatio. Sjećam se razgovora s Losevom o tome. I njega sam pitao kako mu je bilo razgovarati s Brodskim, čitav je život razgovarao s pjesnikom. Pritom je bio njegov veliki prijatelj, napravio je za Brodskog više nego bilo tko drugi. Dakle, upitao sam ga: „Je li i vama teško razgovarati s njim?“ A on odgovori: „Već sam se naviknuo, ali samo zah-valjujući tome što sam prihvatio da je Brodski genij. A vi nepravilno shvaćate tu riječ. Mislite da je genij neki jako dobar pjesnik, bolji od drugih. Ne, genij je mutant, to dolazi od riječi ‘gen’, a taj

gen nije normalan“. Upravo je zato Brodski sve odmah shvaćao. Imao je površno obrazovanje, no upravo zato što je bio genij, razumio bi sve iste sekunde. Zato je tako teško bilo s njim govoriti. A koji je bio najsretniji trenutak tijekom rada s njim? Solomon Volkov: Reći ću vam iskreno, uopće ne znam za sretne trenutke u svojem životu. „Takav mi je organizam“,11 da citiram Aleksandra Sergejeviča Puškina. To je mana moje psihe. No osjećao sam pravo olakšanje kad smo Marianna i ja došli kući te se uvjerili da je sve dobro snim-ljeno. To mi je bila kompenzacija za sreću. Moram reći da je Marianna profesionalno odradila sve razgovore, a bilo ih je jako puno. Aleksandar Genis: Solomone, a što biste danas upitali Brodskog? Solomon Volkov: Priredio bih antologiju u ko-joj bi bilo 50 njegovih „pjesmuljaka“ i zamolio bih ga da ih prokomentira. Odabrao bih one pjesme koje izazivaju kod proučavatelja Brodskog najviše nesuglasica. Primijetit ću sad uzgred da mi je jako žao što istu stvar nisam napravio s Losevom. U bit njegovih pjesama također treba proniknuti. Narav-no, žao mi je što to nisam napravio s Josifom. No to bi nas udaljilo od onih osnovnih tema, koje smo odredili i koje smo, na sreću, razmotrili. Aleksandar Genis: A sad jedan glazbeni epilog. Solomon Volkov: Svaki put kad se dotaknemo teme odnosa Brodskog prema glazbi, uvijek se spominju klasična imena kao što su Bach, Haydn, Vivaldi, Stravinski. Da, to su svi kompozitori koje je volio, često slušao, tematizirao i u pjesmama, i u prozi, i u razgovorima. No želio bih izdvojiti jedan trenutak iz danas vrlo popularne pjesme, to je njegova čuvena Ne izlazi iz sobe… Ona je danas vrlo aktualna, s obzirom na virus COVID-19 i karantenu. Aleksandar Genis: Čini mi se da ste vi bili prvi tko je podsjetio na tu pjesmu, a zatim se ona počela dijeliti po Facebooku. Solomon Volkov: To mi je odavno jedna od najdražih njegovih pjesama, zato što se upravo u toj pjesmi (za razliku od Brodskog kao stvarne osobe koja se s velikim entuzijazmom skitala po čitavom svijetu), jako slažem s lirskim subjektom. Isto tako ne volim i ne želim izlaziti iz sobe. Zato sam odmah zavolio i zapamtio tu pjesmu. Još jedna stvar me privukla u toj pjesmi. Brodski nije samo jako volio klasičnu glazbu, volio je i ruske mar-ševe, ciganske romanse, tango, poznatu njemačku pjesmu Lili Marlen. U ovoj pjesmi govori o Bossa

10

novi.12 Uvriježeno gledište na tu pjesmu je sasvim pogrešno. Prema njemu Brodski ismijava nekakve neodlučne intelektualce, koji se boje izaći na ulicu i reći istinu, patetično interpretiraju pjesme. No ta njegova pjesma je autoportret, uostalom, kao i mnoge druge. Napisao je jako puno autoportreta, ova pjesma je jedan od njih. I sam je priznavao da je dugo slušao Bossa novu. Znao je reći: „Satima bih slušao te gitarske jecaje. Svaki put kad bih bio sam, pokušavao sam plesati“. Poslušajmo sad, dok slavimo 80 godina od rođenja Brodskog, te „gitar-ske jecaje“ i zamislimo Brodskog s ogrtačem na golom tijelu kako pleše uz ritam Bossa nove.

Радио Свобода, 18.05.2020/Peščanik.net, 23.05.2020. Preveo Ivo Alebić

PEŠČANIK________________

1. Lav Losev, Josif Brodski: pokušaj literarne biografije, prevela Irena Lukšić, Hrvatsko filološko društvo, Disput, Zagreb, 2012. (op. prev.)

2. Knjiga objavljena 2014. u izdavačkoj kući Russika, u Beogradu, u prijevodu Nede Nikolić Bobić. (op. prev.)

3. Film braće Vasiljev iz 1934. u kojem se prvi put ekranizirala situacija psihološkog napada usmjerenog na zastrašivanje i rušenje morala protivnika. (op. prev.)

4. Josif Brodski, Tuga i razum, Russika, Beograd, 2017. (op. prev.)

5. Tjednik koji je izlazio početkom 1980-ih u New Yorku. Njegovi osnivači su bili ruski emigranti Boris Metter i Jevgeni Rubin, poslije su se njima priključili Sergej Davlatov, Pjotr Vail i Aleksandar Genis. (op. prev.)

6. Tipografskom omaškom ispala je ruska riječ salata jer i ruska riječ „soldat“ (hrv. vojnik) i ruska „salat“ (hrv. salata) imaju naglasak na zadnjem samoglasniku „a“. (op. prev.)

7. Josif Brodski, Vodeni žig, Znanje, Zagreb, 1995.; Josif Brodski, Vodeni žig, Paidea, Beograd, 1997. (op. prev.)

8. Sovjetska književnica i prevoditeljica, u njezinom prijevodu na ruski prvi put su se u SSSR-u pojavila djela Heinricha Bölla, Jeromea Salingera, Williama Falknera, Franza Kafke itd. (op. prev.)

9. Vagrič Akopovič Bahčanjan – američki umjetnik i konceptualist armenskog porijekla. (op. prev.)

10. Svoje najvažnije djelo Moskva – Petuški Venedikt Erofejev je napisao dok je radio kao polagač kablova. (op. prev.)

11. Оsmu strofu iz Puškinove pjesme Jesen navodimo u doslovnom prijevodu: Lako i radosno igra u srcu krv,/Želje vru – opet sam sretan, mlad,/Opet života

pun – takav mi je organizam/(Oprostite mi moj nepotrebni prozaizam). (op. prev.)

12. O, ne izlazi iz sobe. Pleši, uči bossa novu/u ogrtaču na golom telu, u papučama na bosu nogu./U hodniku miriše na kupus i mast za skije. /Napisao si slova mnogo; nijedno više potrebno nije. Prijevod Aleksandra Mirkovića. (op. prev.)

Josif Brodski Photo credit: Bengt Jangfeldt.

Paklena uvertira Pogrešni šaptaji za uho se lepe. Da li iz duše ili vapaj pozvani. A možda zlobni varaju slepe, da njihovoj zlobi budu odani.

Čovek je čoveku zver iz senke, a ipak jedan bez drugog ne mogu. I kao spas iz nabujale reke, pružaju ruku, iako jedan drugom podmeću nogu.

Rešenja nema u haosu ovom, jer svako svoj razlog ima. I svako bi hteo da je po njegovom, to je greška zapisana u našim genima.

Pogrešni putevi ne biraju nas. Već svako sebi s razlogom bira. Ono što izgleda kao spas, može postati, paklena uvertira.

I zato ne krivi onoga do sebe, što pogrešnom cilju sam hodiš. On možda ne može spasiti tebe, niti omogućiti da se ponovo rodiš.

Prevela Žaklina Nina Paunović

11

Jasminka Domaš

Razmjena ludosti S jednim prijateljem često razmijenim mišljenje o aktualnim političkim zbivanjima i komentiramo tko je od političara izvalio veću bedastoću. Ali imamo mi toga još na repertoaru. Priča mi moj znanac kako ga već danima „napada“ mailovima jedan luzer, izjednačavajući partizane i ustaše te zaključuje: “Vi ste Židov pa ćete to razumjeti“. Zapravo što znači biti 2020. u Hrvatskoj Židov? Ne znam kako je to u Estoniji, u Latviji, na Islandu ili u Parizu. Ali, dosadno sigurno nije. Neki dan nazvala me jedna žena i pita: “Objasnite mi, kako to da su svi Židovi bogati?“ A ja pristojna pa objašnjavam da svaka židovska općina ima odbor za socijalnu skrb, odnosno da brine za siromašne i bolesne. Kažem da Židovi stječu imovinu kroz generacije, da nisu poput današnjih tajkuna, onda moja sugovornica zaključi: “Židovi su bogati jer si međusobno pomažu“. A ja nikako da isplivam iz tog razgovara samo sve dublje tonem u crnu rupu sve dok me ne primi hucpa pa mi je na vrh jezika da objavim, urbi et orbi, da su Židovi svi bogati, jer su pametniji od goja. Ali nekako se svladam. Što ćemo, kinderstube. No, zanimljivo je da sam nedavno ostala bez značajne književne nagrade i da su oni koji su o tome divanili, odlučili da „Židovi loše stoje“. Dakle, ne bi bilo oportuno da netko od njihovih dobije nagradu. Možda se čitatelj pita, a što znači zapravo da „Židovi loše stoje“? Pa to znači da su rogoborili protiv ustašluka i pozdrava „Za dom spremni“, da se ne ulizuju vlasti, da kritiziraju devijantne pojave u društvu i medijima, da ne pričaju kako se ljudska prava hametice poštuju kao i prava nacionalnih manjina, svjesni da nije vrijeme idile i laži. Među ostalim, na snazi je Zakon koji je bivše nositelje stanarskih prava proglasio zaštićenim najmo-primcima pa im je najam stana odjednom od 2018. u porastu za 360 posto u samo dvije godine, a od ustavnog prava na dom ni slovo d. Mafijaši trljaju ruke, a ako znamo da su bivši nositelji stanarskih prava uglavnom penzioneri, onda to znači doslov-ce da će deset tisuća ljudi biti najkasnije do 2023. (a i puno prije) izbačeno na cestu, jer svake godine suma koju moraju platiti rasti će za daljnjih 120 posto. Riječ je o stanovima u kojima su živjeli sedamdeset godina, a neki i više i u njih je uselja-vano legalnim putem. Naime, povrat imovine traže

vlasnici kojima je oduzeta 1945. Uglavnom je riječ o prekupcima, špekulantima. Ima tu puno i židov-skih stanova i srpskih. Ali nitko se ne želi vratiti u 1941. Premda je Slavko Goldstein 41. s punim pravom nazvao godinom koja se vratila. Pa zatim žena koju sam maloprije spomenula reče mi: “Židovi su napuštali svoje stanove?“ Zar napuštali?“, uzviknem i dodam “Izbacivali su ih iz stanova u racijama, odvodili u logore i ubijali, pa su se onda u te stanove useljavali nacisti, pa ustaše... Što više, oglašavali su po ustaškoj štampi da se prodaju židovski stanovi. Dokaz o tome nedavno sam uputila na ruke i predsjedniku Ustav-nog suda RH, Miroslavu Šeparoviću. Sjetih se i vrle Europejke, Ruže Tomašić, za koju su došljaci, manjine, samo gosti, ako nisu Hrvati. Sve u svemu „Židovi ne stoje dobro“. Bogati su, što će nekom od njih književna nagrada koja nosi i novac. Dat će to oni nekom svom, a ne tuđincu i dotepencu. Ne daj Bože još i kozmopolitu. A sve si nešto mislim o tom bogatstvu. Mada mi ga je barem tje-dan dana spiskat negdje na moru. Iz njihovih usta u Božje uši!

Jasminka Domaš je objavila sedamnaest knjiga na hrvatskom, talijanskom, engleskom, slovenskom i njemačkom.

1996. Obitelj - Mišpaha 1997. Tjedne minijature slobode (zbirka kratkih priča) 1999: Šabat šalom (zbirka eseja iz židovske religije) 2000. Biblijske priče - prinos razumijevanju biblijskih

značenja 2001. Rebeka u nutrini duše (roman) 2003. Židovska meditacija - istraživanje mističnih

staza judaizma 2004. Knjiga o ljubavi ili kako sam srela Anu Frank

- (roman koji se bavi ulogom žene u suvremenom društvu)

2006. Kabalističke poruke 2008. 72 imena Boga 2010. Nebo na zemlji (roman) 2013. I BOG moli - prinos istraživanju usmene

židovske predaje 2014. Žena sufi (zbirka poezije na hrvatskom i

engleskom jeziku) 2014. Dan po dan - židovska duhovnost 2015. Glasovi, sjećanja, život - prilog istraživanju

povijesti židovskih obitelji 2016. Duša je nebo (meditativna poezija) 2017. Izabrana, život Edith Stein 2018. Ako tebe zaboravim (povijesno dokumentarna

monografija)

12

Herman Vouk

OVO JE MOJ BOG Jevrejski način života

„On je Bog moj, ja ću njega slaviti; on je Bog i oca moga, ja ću njega uzvisiti“ (Eksodus 15:2, Mojsijeva pesma)

Ova knjiga je posvećena sećanju na mog dedu i učitelja, Mendel Leib Levina, rabina u Minsku, Nju Jorku i Tel Avivu. Njegov život, dug deve-deset i četiri godine, počinjao je poslednjih dana Abrahama Linkolna i trajao do prvih godina nuklearnog doba. On je radio kao jevrejski sudija i sveštenik pod carizmom i komunizmom, i u slobodi Amerike, i u ponovo rođenoj zemlji Izraela, gde mu leže kosti. Ova knjiga, i sva zarada od nje, pripada huma-nitarnom i obrazovnom fondu koji smo moja supruga i ja uspostavili 1954. godine, u znak sećanja na našeg prvog sina, Abija. Niko nije od mene svesniji velikih nedostataka knjige Ovo je moj Bog. Za takvu temu potreban je prorok. Temi je potrebno monumentalno znanje. Ipak, nudim tu knjigu oslanjajući se na izreku rabi Tarfona iz Etike otaca: „Nije tvoje da završiš posao, ali nisi slobodan da u njemu ne učestvuješ.“ Herman Vouk

Predgovor novom standardnom izdanju

Godine 1959, kada je knjiga Ovo je moj Bog prvi put izdata, nova jevrejska država je živela svoju jedanaestu godinu nezavisnosti. Većina Jevreja u drugim zemljama gledala je na nju sa simpatijama, pomagala je humanitarnim doprino-sima, i držala se podalje od nje. Mali broj cionista iz dijaspore uzalud je pokušavao da pokrene ma-sovni povratak domovini. Mali broj anti-cionista je glasno govorio da Izrael ne može da polaže nikakvo pravo na njihovu imovinu ili lojalnost. U takvim uslovima je ovaj rad sastavljen. Dvadeset i drugo poglavlje ove knjige, naslov-ljeno „Izrael“, bilo je prilično tačno napisano te 1959. godine. Danas ono uglavnom pokazuje, datirano onako kako je datirano, koliko je zapa-njujuće ogromno ta zemlja napredovala tokom tri decenije. Sada živimo u novom jevrejskom dobu. Posle Šestodnevnog rata napisao sam post-skriptum ovoj knjizi, „Pepeo i zlato“, gde sam pribeležio način na koji su se moje ideje menjale pod uticajem izraelskih borbi i trijumfa. Za ovo sam izdanje dalje ažurirao svoju sliku jevrejske zemlje, dodatnim esejom „Izraelu je četrdeset godina: Zemlja i vera“. Kada ponovo čitam Ovo je moj Bog, vidim da ima malo toga što bih menjao. Sada me više zanima hasidizam, ali se, u suštini, više divim nego što bih učestvovao u toj mističnoj sekti. Poraslo mi je znanje o jidiš literaturi, i sada sam manje pesi-mista u pogledu njenog opstanka. Takođe me više zanima moderna hebrejska literatura. Sve u svemu, kada bih je ponovo pisao, ova bi knjiga imala intenzivniji jevrejski ton. Godine 1959. bio sam preokupiran dokazivanjem da obrazovani zapad-njak može da živi na tradicionalan jevrejski način, ne samo bez bilo kakvih intelektualnih žrtava, već naprotiv, obogaćujući sebe. Danas to uzimam zdravo za gotovo. Međutim, Ovo je moj Bog je već napisana knjiga. Ono što je od bezvremene jevrejske religije u njoj opisano ostaje najtačnije što bih ikada umeo da napišem. Drago mi je da u mnogobrojnim pismima svojih čitalaca iz raznih zemalja nije bilo suštinskih ispravki koje bi tekstu bile potrebne. Zahvalan sam svojim izdavačima, „Little, Brown i Comp.“ što su ovu knjigu tako lepo opremili. Uspeh knjige Ovo je moj Bog je bila nagrada i satisfakcija za posao koji je učinjen s ljubavlju. Planirao sam ovu knjigu za svoje sunarodnike,

13

Jevreje, možda za njih nekoliko hiljada, koji bi želeli da uče o svojoj religiji, ali nisu imali vre-mena, ili znanje hebrejskog, da bi čitali sa izvora. Umesto toga, knjiga je popunila mesto kao nefor-malni, popularni vodič sa referencama, podjed-nako i za Jevreje i za nejevreje. Zbog toga sam i dodao podnaslov Jevrejski način života. U ovo naše doba postoji puno jevrejskih načina života. To mi je dobro poznato. Opisujem ih u svojoj knjizi. Ali je za sve njih bila i ostala polazna tačka – naša drevna, a živa vera. I samo ime Mojsijevih zakona po tradiciji je Halaha – Put ili Način. Ovu sam knjigu napisao za one koji su u potrazi za tim Načinom, i za one koji su samo znatiželjni, i za svakog ko želi da sazna nešto jasno i istinito o našem večnom narodu.

Palm Springs, 15. mart 1987/Purim 5747

Prvi deo NEOBIČAN OPSTANAK JEVREJA

Prolog Jedan moj prijatelj, Jevrejin, skeptik koji je jako udaljen od prakse judaizma, ili vere u njega – moram da dodam da je to čovek oštrouman, koji zaslužuje divljenje – jedne hladne večeri u novem-bru mi je, kao usput i pomalo stidljivo rekao: „Možda će te ovo iznenaditi, ali da li bi mogao da mi preporučiš neko dobro štivo o Hanuki? Mislim da bi moj sin trebalo da zna nešto više o našem jevrejskom poreklu nego što sada zna.“ Gledajući me iskosa, uz šeretski osmeh, dodao je: „Čisto iz kulturoloških razloga, razumeš, ne zbog religije!“ Teško da se ikome često dogodi, čak ni brb-ljivom romanopiscu, da sedne i napiše knjigu u odgovor na nemarno i uzgred postavljeno pitanje. Bojim se da sam ja upravo to učinio. Očigledno je da je knjiga čekala da bude prosuta na papir, pitanje mog prijatelja je bilo samo okidač. Ima već nekoliko godina kako sam želeo da napišem priču o jevrejskoj veri. Judaizam me je uvek veoma zanimao. To je deo mog života i života moje porodice. Dva moja sina govore hebrejski, poznaju Sveto pismo i rabinsku literaturu. Mi tako živimo. S tim u pozadini, možda ću umeti da ocrtam veru i time zaintere-sovanom čitaocu donesem informaciju i zadovolj-stvo, koristeći veštinu pisanja koju sam stekao i koja neće gnjaviti detaljima ili mojim ličnim ne naročito relevantnim teorijama.

Ima mnogo Jevreja koji ne praktikuju religiju, ali bi ipak voleli da o njoj znaju više. Ima i ne-jevreja koji se tu i tamo zainteresuju za staru heb-rejsku veru. Međutim, literatura je toliko ogromna, i obično pisana visokoparnim jezikom i tonom, i toliko toga nije na jeziku koji je ljudima poznat, da čitaoci često zastanu i ne znaju gde da počnu. Evo, nudim ovu knjigu kao početak. Naravno, ono što je za nekoga minimum detalja, za drugog je nesavladiva gomila podataka. Poku-šavao sam da se držim sredine. Ako bi učenjaci poželeli da bace pogled na to što sam napisao, nadam se da neće zaključiti, kada budu videli šta sam sve izostavio, da je moje neznanje jednako izostavljenim podacima. Najviše posla sam imao skraćujući. Trebalo je napisati kratku knjigu o ne-čemu što pokriva praktično celu istoriju, što zauzi-ma velike biblioteke, što se pruža preko svih klasičnih problema ljudskog života, i što izaziva razne kontroverze koje dosežu do naših dana. Velika sažimanja su bila neophodna.

Bog Nema nikakvog smisla razgovarati o veri sa nekim ko je siguran da Bog ne postoji. Moja će knjiga iritirati takvog čoveka i neće mu ništa osvetliti. Njegovo uverenje ne mogu da promenim, a to i ne pokušavam. Ipak bih rekao da agnosti-cizam, kada postane dogma koja zatvara um, može da bude jednako gadan mentalni hendikep kao i praznoverje. Nikada nije postojao definitivan do-kaz da Bog postoji, ali i da ne postoji. Naš bi svet bio definitivno čudan kada bi Stvoritelj bio vidljiv kao što je, na primer, vidljiv pisac pozorišnog ko-mada na svojoj premijeri. Postoji univerzum, zbu-njujući zbir čuda koja slede neki poredak, i za koja se čini da podrazumevaju Nekog ko je sve to na-pravio. Postoji ljudski život, pun tuge, nesreće i uzaludnosti, koji se uvek završava crnom smrću, i mnogima se čini da sama ta činjenica poništava svaku ideju o tome da bi Bog mogao postojati. Tvrditi bilo šta u vezi sa Bogom – da ga ima ili da ga nema, da ga možemo spoznati ili ne možemo – jednako je skoku u mrak. Pobožnim ljudima se često događa da naiđu na one koji to nisu, a koji su tvrdo uvereni da je vera u Boga samo štaka koja podupire slabe i strašljive. Tome bi jednako blesavo bilo ustvrditi da je ne-verovanje u štaku koja podržava nemoralne i neznalice. Teško se uzdržim da se ne nasmejem kada mi čovek, koji očigledno nije pročitao ništa o temi o kojoj priča, osim, recimo, ugodni agnostički sažetak, kao što je Čovek i njegovi bogovi, veliko-

14

dušno kaže – i to kao da je baš sada smislio tu mudrost – da je sasvim u redu biti religiozan ako to čoveka smiruje. E sad, vera u Boga može u poslednjem krugu, kada se odigra poslednji adut, da se pokaže kao greška. Ali u međuvremenu, budimo jasni, nije to samo uteha niščima duhom – mada jeste i to, i treba joj upisati u zasluge – već veličanstven inte-lektualni stav sa kojim se složila većina prvo-klasnih umova ljudske rase kroz vekove, svaki na svoj način. Živimo u doba kada je moderno neve-rovati. To traje već skoro sto godina. Otuda i re-dovno pojavljivanje racionalističkih knjiga u čita-lačkim klubovima i u popularnoj štampi. Međutim, tolika popularnost jednog gledišta trebalo bi da bude dovoljna da se svaki ozbiljan čovek zamisli. Ovce su uvek ovce, bez obzira da li preskaču ogra-du ili su skupljene jedna uz drugu. Kirkegard, koji se čvrsto ukopao pre jednog sto-leća, stoji na krilu nove misli. Njegove duboko re-ligiozne knjige, zapostavljene celih sto godina, nisu se uopšte promenile. Samo izvidnica menja pravac, to je sve. Postaje sasvim jasno da – kada se već govori o štakama – Frojd može da bude štaka, Marks može da bude štaka, racionalizam može da bude štaka, a ateizam može da bude dva štapa i par gvozdenih proteza. Niko od nas nema sve odgo-vore, niti je verovatno da će se to promeniti. Ali u zemlji kljakavih, čovek koji je siguran da ne hrama može da bude najkljakaviji. Uzeo sam na sebe da najbolje što umem pred-stavim kako judaizam gleda na Boga. U knjizi skockane vrste verovatno bi takvo poglavlje došlo kao prvo. Moram da se nadam da će se hebrejska ideja o Stvoritelju pojaviti iz slike koju ovde crtam. Znam da umem da opišem život naše religije, ali pretpostavljam da će mi ruka zadrhtati kada dođem do teologije. Bez obzira na to, radiću najbolje što umem. Od početka sam svestan da pitanje Boga prožima svaku stranicu ove knjige. Pišem za ljude koji imaju makar otvoren um prema Bogu, i koji bi želeli da saznaju ponešto o tome kako se Jevreji ponašaju spram Njega. Knjiga o judaizmu neizbežno usvaja neku od strana. Sama tema ukida neutralnost. Bilo šta da se o tome napiše podrazumeva zauzimanje stava. Čitalac će uskoro uvideti da ja verujem da op-stanak jevrejskog naroda izgleda kao ruka Pro-viđenja u istoriji; i takođe da verujem da je Mojsijev zakon ključ našeg opstanka. Mnogo je Jevreja koji imaju snažna osećanja spram svog jevrejstva, ali čije se gledište razlikuje od mog

stanovišta. Ako knjiga bude privukla pažnju, biće kontroverzi. Moj je cilj da probudim zanimanje za judaizam. Oni koji dovode u pitanje moj rad takođe će raditi za mene. Ima ljudi – i to ne malo, i to ne glupih – koji iskreno misle da je utapanje Jevreja u čovečanstvo jedini razuman kraj jevrejskog problema, i da je to odavno trebalo da se dogodi. Ova knjiga stoji na suprotnom polu. Ja verujem da je naš zadatak da živimo i služimo u svom starom identitetu, sve do obećanog dana kada će Gospod biti jedan i nje-govo ime jedno na celoj zemlji. Smatram da bi nestanak jevrejskog učenja i jevrejske vere bili nemerljiva tragedija.

Svrha Jevreji danas žive u Sjedinjenim Državama, i drugim zemljama Zapada, kao slobodni i ravno-pravni građani, što je status koji su retko poznavali na bilo kom mestu u toku svoje duge priče. U Izraelu hodaju po svom svetom tlu kao slobodni ljudi, što je vidljivo čudo koje još uvek zbunjuje misleći um. Iza gvozdene zavese oni imaju for-malnu socijalističku jednakost, uz cenu da su time uzgubili svoju kulturu. Zbog ogromnih promena koje su se dogodile tokom proteklih sto godina, došlo je do gušenja jevrejskog učenja, a time i do naglog pada znanja. Tako nešto se događalo i ranije, tokom era velikih promena. Knjige Ezre i Nehemije, nastale u izgnanstvu u Vavilonu, opisuju jevrejsku zajed-nicu koja je mnogo bliža neznanju i nestajanju nego što je sa nama sada slučaj. Na sreću, obnova kroz učenje je sada ozbiljno u toku u zemljama u kojima smo slobodni. Nadam se da će moja knjiga kod tog učenja pomoći kao elementarni alat. Čitalac će me videti kako se zaustavljan na onim stvarima koji se tiču jevrejstva i judaizma koje su privlačne i impresivne. Mislim da su to glavne stvari. Nedostaci koje Jevreji imaju – a ima ih puno, kao i kod svih drugih ljudi – prikazivani su u svakoj generaciji uz preterivanja i laži. Nacisti su potrošili milione da bi nas prikazali pred svetom kao podljude, što je bio uvod u uništenje našeg naroda, muškaraca, žena i dece. Ovde nameravam da govorim o svojoj veri i svom narodu najbolje što umem, i govoriću istinu. Nešto o stilu: ako na ponekom mestu govorim ležerno, to nije zbog toga što ne mislim ozbiljno ono što kažem. Čitaocu neću ništa pomoći ako ga preopteretim tehničkim žargonom da bih ga ubedio da moje reči imaju težinu. Preuzeo sam

15

rizik da budem što jasniji i prijatniji, i jako sam se trudio oko jasnoće.

Prvo poglavlje

Ko smo mi? Jevrejski narod je star više od tri hiljade godina. Arheologija je odavno potvrdila ovu iznenađujuću istinu, koju su naši dedovi prihvatili ne pitajući. Mnogi su mislioci pokušavali, i još uvek pokuša-vaju da objasne kako su jedan narod, njegova vera i kultura, preživeli tri milenijuma u skoro nemo-gućim istorijskim okolnostima. Ta je činjenica jedinstvena u istoriji, kao što je brzina svetlosti jedinstvena u fizici. Ona zahteva objašnjenje. Biblija, istorijska čitanka naših predaka, kaže da su Jevreji potomci mesopotamijskog nomada koji se zvao Abraham, i koji je, sa svojim stadima i šatorima, u zoru istorije, došao u Kanaan, mesto koje sada nazivamo Izrael. Njegova linija vodi kroz njegovog sina Isaka do unuka Jakova, koji je, da bi preživeo glad, sa svojom velikom porodicom prešao u Egipat. Jakovljeva familija je napredo-vala i umnožila se u severnoj egipatskoj provinciji Gošen, gde su gajili stoku. Egipat je u to vreme bio sjaj mediteranske civi-lizacije, Rim i Amerika tih dana, izuzetan u umet-nostima i naukama, veličanstven u ratu. Njegova arhitektura i skulpture, u izvesnom smislu, nikada nisu bili prevaziđeni. Vladala je nepromenljiva tiranija faraona, birokratije i sveštenika. Njihova religija, kao i sve religije tog doba, bila je idolatrija u punom zamahu. Rituali su bili opsceni, mitovi dečiji, bogovi čudni polu-ljudski polu-životinjski monstrumi. Zemljom je vladala opsesija smrću i magijom. Umesto da se pretvore u egipatske barone sto-čarstva, plodni potomci Jakova su sačuvali svoj izdvojeni identitet i izrasli u neku vrstu nacije unutar nacije. Ono što je te ljude odvajalo od ostalih Egipćana bila je njihova vera. Abraham je na svoje potomke preneo, kaže Biblija, viziju velikog nevidljivog Duha, Stvoritelja univerzuma, koji im je obećao da će živeti u zemlji Izraelu i da će imati istorijsku misiju učitelja čovečanstva. Biblija dalje priča da je Egipat od tog čudnog naroda unutar njegovih granica načinio robove. Među njima se pojavio emancipator, Mojsije Zakonodavac, koji je kroz spektakularan, u nekim aspektima i nadljudski trijumf, oslobodio robove i odveo ih do granice obećane zemlje. Međutim, njegovo najveće delo nije bilo to oslobođenje.

Na planini usred pustinje Horeb, ili Sinaj, on je doživeo – a i njegov narod u izvesnom smislu zajedno s njim – mističan događaj koji je izmenio istoriju sveta. Malo je verovatno da ćemo ikada saznati šta se tačno dogodilo pri otkrovenju na Sinaju. Biblija priča o čudima prirode koja podsećaju na erupciju vulkana. Nikada nijedna erupcija vulkana nije rezultirala kompletom zako-na koji su postali zakoni civilizacije. Kada su Izraelićani krenuli od Horeba da bi nastavili put ka Obećanoj zemlji, oni više nisu bili pleme koje na okupu drži njihova vera, već nacija koja živi po zvaničnom zakonu, ili Tori, koja je data u ruke Mojsiju kao reč Stvoritelja. Ta je Tora sadržala istoriju naroda, ali i zakon; i završavala se preciznim proročanstvom o buduć-nosti Jevreja. Predviđanje je glasilo da će ih, posle sjajnog perioda monarhije u Svetoj zemlji, nagristi prosperitet, da će se udaljiti od napredne vere koja ih je učinila nacijom, da će skliznuti u idolatriju svojih semitskih suseda, što će dovesti do poli-tičkog kolapsa, vojnog poraza i nacionalnog uni-štenja. Tora je predvidela da će ostatak naroda preživeti dugu agoniju izgona; da će proći kroz nedaće lutanja i progona; da nikada neće izumreti; i da će se u dalekoj budućnosti vratiti u Izrael, gde će živeti po Mojsijevim zakonima i da će biti svetlost narodima. Najveći broj činova ove velike drame davno je prestao da bude proročanstvo i postao istorija. Neki hrišćani zaista veruju da je zavesa zauvek pala na celu priču pre dve hiljade godina. Mi Jevreji verujemo – to je osnova naše vere – da po-slednji čin tek treba da se dogodi.

Koliko je istine u svemu tome? U vreme velike oseke poštovanja prema Bibliji u osamnaestom i početkom devetnaestog veka, dok su najbolji umovi sveta još uvek nastojali da zbace ludačku košulju srednjeg veka, postalo je popularno mišljenje da je biblijska istorija skup bapskih priča, da je Mojsije bio izmišljotina kao i Apolon, i da se ni Eksodus iz Egipta, niti bilo koji događaj s tim u vezi, nikada nije dogodio. Onda se pojavila arheologija kao nauka. Kako su se množili njeni nalazi tako je rastao i respekt prema Bibliji kao izvornoj knjizi davnina. Taj je proces i dalje u toku. Mera do koje hebrejske Svete spise dokazuju spoljnji dokazi još nije postala opšte znanje. Moderni pisci još uvek poštuju eho opštih mesta iz devetnaestog veka; takve se plime i oseke sporo smenjuju. Arheolozi već neko vreme znaju da je biblijska istorija civilizacije istočnog Mediterana

16

tačna; da imamo u rukama značajne potvrde glavnih tačaka jevrejskog nacionalnog narativa; da se zapravo – ostavljajući po strani čudesne detalje kojih se naučni umovi u principu klone – sve to i dogodilo. Naravno da pisci Biblije nisu bili hladni isto-ričari već strasni proroci. Oni nisu odabirali, orga-nizovali i prosuđivali činjenice na način na koji to moderni univerzitetski profesori čine. Profesori to imaju na umu kada čitaju Bibliju. Ali ne mogu da odbace taj sveobuhvatni dokument iz drevnih dana. Nijedan ozbiljan mislilac više ne dovodi u pitanje to da je Mojsije živeo i izdavao zakone, da su potomci Abrahama osvojili Kanaan i da je heb-rejska monarhija imala uspon i pad. Kada se poslužimo zapisima iz Grčke i Rima, za šta u velikoj meri nije potrebno nikakvo kopanje, jer su odavno u posedu učenih ljudi, nalazimo se – sa jevrejskog stanovišta – praktično u posedu dnevnih novina od juče. Grčka i Rim su vrlo dobro poznavali Jevreje i Mojsijeve zakone, i o njima nadugačko izveštavali. Jevrejsku priču je mnogo teže rasplesti tokom haotičnih vremena posle pada Rima nego u imperijalno doba. Ali nam je poznato da su i u tim vremenima Jevreji i dalje živeli i po-štovali svoj zakon. Da sumiramo: mi smo Izraelićani, potomci male nacije koja je izašla iz sinajske pustinje i ušla u Kanaan pre tri hiljade godina, odakle nosimo tradiciju oslobođenja iz Egipta, pod zakonodav-cem i oslobodiocem po imenu Mojsije. Zovemo se Jevreji, a naše nasleđe judaizam, zato što se, u doba političkog opadanja i pada naše nacije, pleme koje se najduže održalo i postalo ostatak koji je preživeo izgon predviđen Torom, nazivalo Juda. Skoro svi sada živi Jevreji potiču, sa rastojanjem od ne više nego četiri ili pet generacija, od pobo-žnih Jevreja. Istorijski gledano, Izraelićani koji su prekinuli sa praksom potčinjavanja Mojsijevim zakonima, utopili su se u okolinu i izgubili svoj identitet u roku od jednog ili dva stoleća. To je osipanje, naravno, bilo veliko kroz vekove. Pre-ostali Jevreji su uglavnom sinovi ili unuci onih koji su se držali vere, koji su kroz vreme održavali neprekinut lanac, od dvadesetog veka unazad do praskozorja ljudske inteligencije. Pre nego što se upustimo u ispitivanje te vere, sa sigurnošću možemo da kažemo dve stvari: prvo, kao čin plemenitosti čovečjeg duha, očuvanje judaizma se nalazi na visokom mestu; drugo, ako je drevni pedigre izvor legitimnog ponosa, Jevreji imaju pravo da budu ponosan narod.

Ponosan?

How odd Kako je čudno No news Ništa novo Of God Da je Bog Not odd Ništa čudno To choose Odabrao The Jews Jevreji su The Jews Jevreje Chose God Odabrali Boga (No news / Not odd / Goyim / Annoy’im) (dodatak crvenim, od prevodioca) Ovako glasi stari pesmuljak, na koji mnogi hriš-ćani, a i ne mali broj Jevreja, ispod glasa kažu „Amen“ (mada je danas u našoj domovini zabra-njeno kritikovati manjine). Pokojni Ser Peter Medavar, britanski biolog i pisac, jednom prilikom me je podsetio da postoji i odgovor: Though not as odd Mada nije tako čudno As those who choose kao što su čudni oni koji odaberu A Jewish God jevrejskog Boga And spurn the Jews a preziru Jevreje

Posmatrajte dvojicu nejevreja u poverljivom razgovoru: pošto oprezno uzajamno ustanove da se dovoljno dobro razumeju, i da ne misle jedan o drugome da spadaju u onu grupu mentalno de-fektnih koji se nazivaju antisemitima, složiće se da, na stranu svo to liberalno blebetanje, Jevreji imaju običaj da budu drski, da se guraju, da su oštri u poslovima, da se ponašaju vulgarno, da su pre-glasni, i da su skroz klanski orijentisani - a protiv hrišćanskog sveta. Takođe će se složiti da poznaju Jevreje koji nisu takvi, i da neke od njih ubrajaju u svoje dobre prijatelje. Naravno da ima mnogo hrišćana koji ne bi učestvovali u takvom razgo-voru, ali čitalac može da uoči opšta mesta. Ima Jevreja koji o sebi misle još gore nego što hrišćani, skloni kritikovanju, misle o njima. Oni nisu toliko spremni da ovakve utiske razmenjuju – suviše je lako zadati uvredu. Ali hajde sada da uzmemo jednog dobro sto-jećeg i prilično kultivisanog Jevrejina koji tako misli. Da bismo ga učinili stvarnijim, opišimo ga kao uspešnog direktora, ili možda računovođu ili advokata. Završio je dobar koledž na istoku drža-ve. Živi u udobnom domu u predgrađu. Voli da čita ozbiljne knjige, klasične i moderne, ima skoro sve popularne knjige na policama. Ponosi se svojim najnovijim stereo sistemom, i zaista voli Bramsa.

17

Dobro igra golf i tenis, a najviše uživa u jedrenju. Njegovi deda i baka bili su prilično religiozni, njegovi roditelji manje, a njemu je sasvim sve-jedno. On roštilja svinjske šnicle zajedno sa gove-đim stejkom, jednako uživajući u oba, i nije ga briga što je svinjetina – svinjetina. Možda se nedavno priključio sinagogi u blizini, pošto mu se učinilo da mu deca ostaju bez ikakve verske oznake. A možda je, u raspravi sa svojom supru-gom, izjavio da je protivan priključivanju bilo kakvoj verskoj instituciji koja zastupa religiju koja je njemu potpuno strana. On je topao čovek, dobra srca, i izuzetno inteligentan Amerikanac. Sada ga vidimo kako šeta niz Petu aveniju, posle iscrpljujućeg radnog vremena u kancelariji u Rok-feler centru. Veče je ugodno i on ne žuri, ne hvata taksi do Glavne železničke stanice. Pored njega prolaze dvojica muškarca. Očigledno je da su to preživeli ostaci iz nekog geta koga je Hitler un-ištio. Stariji od njih dvojice ima bradu i šešir opto-čen krznom, lokne mu se sa strane spuštaju niz lice, obučen je u crni kaput mada je dan topao. Mlađi je bled, sveže obrijan, obučen u obično američko odelo, ali ipak ne izgleda ništa manje strano od svog starijeg saputnika. Šešir mu je pre-velik, nosi ga pod nespretnim uglom, zabačen unazad. Žaket mu je na dvostruko zakopčavanje, a nema tog čoveka koji obraća pažnju na odevanje koji bi dozvolio da ga vide u takvom sakou (osim ako je Englez i ako ne nosi zaista najnovije odelo, krojeno u Londonu, različitije nego što se ranije nosilo – a ovaj momak to svakako nije). Pantalone mu nisu dobro ispeglane, ne padaju kako treba, landaraju oko članaka. U očima mu je čudan, odsutan izraz. Njih dvojica razgovaraju na jidišu, i pri tom mašu rukama. Dok prolazi pored njih dvojice, očigledno Jevreja, čovek je pun odboj-nosti. On se u sebi buni – vikao bi, ali nije pristojno vikati na ulici – „Ja nisam jedan od vas! Vi ste Jevreji! Ja nisam Jevrejin!“ Njegov jad je dvo-struk: on zna da bi mogao kroz megafon da objavi celom svetu to što sada misli, ali time ne bi ništa postigao. Jer on jeste jedan od njih. A onda: zašto jeste? Šta njega povezuje sa tom dvojicom ljudi iz grupe o kojoj tako malo zna, i uopšte neće ništa da zna? Ima maglovito sećanje na atmosferu u domu svojih babe i dede, a ova dvojica prolaznika bude neprijatno sećanje na tu dosadu, osobenost, okove judaizma koji su ga gnjavili tamo. Ti su stari ljudi bili zapleteni u mrežu tabua koji su ih sprečavali da žive sa-vremeni život, prolazili su kroz bizarne običaje

koje nisu umeli da objasne. Bilo je blesavo što je bilo zabranjeno upaliti šibicu ili uključiti svetlo kada su bili praznici; ili što su brižno razgledali sadržaj paketa sa hranom kupljenom u prodavnici; ta tvrdoglava sumnjičavost i prezir, bez ikakvog razumnog razloga za one koji su živeli drugačije, ili verovali drugačije. Oklevao je da ode u posetu dedi i babi, a kad je odatle izlazio na osunčanu ulicu, bio je srećan kao čovek pušten iz zatvora. Ako ima išta za šta je siguran na ovom nestabilnom svetu, to je da on nema ničeg zajedničkog, i nikad neće imati, sa tim mračnim duhom mrtve kulture. Ova dvojica, pored kojih prolazi na Petoj ave-niji, vređaju ga ne samo zato što ga prljaju nečim što je strano; vređaju ga što su živi danas, što održavaju tu mrtvu kulturu i što ga s njom suo-čavaju, što samim svojim prisustvom na ulici podsećaju i naglašavaju da on deo svog porekla zatrpava, a ono se ne može zatrpati. Oni su kosturi u njegovom ormanu. Može biti da je negde čuo da postoje moderni pojedinci koji su zapravo „ortodoksni“: neki dok-tor, advokat ili poslovni čovek tu i tamo. Može biti da je čak i sreo te ljude, i da je primetio da su, na neki čudan način, njemu slični – u smislu ukusa za knjige, muziku, odevanje, ali da se drže te besmi-slice u vezi sa hranom i Šabata. Za njega su oni nerazumljivi, svrstao ih je u neurotike koji su te stvari, nekako, uključili u pogrešnu utičnicu u svojoj psihi. E, sad, recite takvom čoveku da treba da bude ponosan što je Jevrejin i on će vam se nasmejati u lice. Recite mu da je član „izabranog naroda“, i on će biti spreman da skine sako i da se pobije s vama – zato što tako duboko zadirete u sve ono u šta on veruje. I najbolji pisac na svetu, ikada, našao bi se pred beznadežnim zadatkom ako bi, recimo, tre-balo takvog čoveka da ubedi da misli drugačije. Osim jedne stvari. A to je ovo. Duboko u srcu svakog hrišćanina naklonjenog kritikovanju, i asimilovanog Jevre-jina, postoji – ne mogu da kažem šta, osećanje, čak ni osećanje, senka primisli, ništa materijalnije od besmislenog impulsa da se kucne u drvo kada se priča o zdravlju dece – nešto što govori da kod Jevreja postoji i ono što se ne vidi. Ima neke misterije oko Jevreja. Ta misterija čini da i sama reč „Jevrejin“, izgovorena na nekoj pozornici, izazove šok. Zbog te će misterije mnogi čitaoci uzeti ovu knjigu u ruke, i pročitati je, i neslagati se s njom, možda ni sa čim u njoj, ali će terati dalje da bi našli malo svetlosti koja će obasjati

18

zagonetku. A u toj misteriji leži razlog za ponos Kuće Abrahamove. Taj ponos postoji uprkos ogra-ničenjima koja su posledica mnogih vekova ostra-kizma, taj nedostatak uglađenosti, pa sve do eks-trema lokni sa strane lica, krznenih šešira – a to je stari ponosan i prkosni odgovor Jevreja na žutu značku u getu.

Misterija Pre izvesnog vremena je u Izraelu došlo do velikog komešanja zbog odgovora na pitanje „Ko je Jevrejin?“ Čovek bi pomislio da je taj narod, posle nekih trideset i pet vekova neprekidne isto-rije, razradio zgodnu definiciju samog sebe. Među-tim, učesnici u raspravi su se bacili na zadatu temu kao da se njom niko nikada nije bavio. Radilo se o hitnoj stvari pošto je bilo u pitanju državljanstvo Izraela. Zemlja koja se rodila kao pribežište za ugnjetene Jevreje, u svom osnivač-kom aktu je smatrala da svaki Jevrejin može da postane državljanin, i da samo treba to da izjavi. I to je na kraju dovelo do pitanja: Da li svako ko odabere dobijanje državljanstva Izraela time pro-glašava samog sebe za Jevrejina? Zaista, ko je Jevrejin? Debata je na kraju zamrla uz gunđanje da nema sloge u mišljenju, kao što se to obično i dešava. Verujem da je vlada oformila komisiju koja je trebalo da rasvetli stvar – što je klasičan politički način da se vreli krompir spusti negde gde neće nikom smetati. Moguće je da će ta komisija razrešiti stvar na sveopšte zadovoljstvo pre nego što ova knjiga izađe iz štampe. Mala je verovat-noća. U Sjedinjenim Državama možete u bilo koje doba da započnete salonski razgovor na ovu temu. Razni učesnici će izraziti svoje mišljenje da su Jevreji rasa, ili nacija, ili religija, ili narod, ili sekta, ili nejevreji koji imaju svoje mišljenje. Nema slaganja na ovu temu (osim među anti-semitima koji znaju da su Jevreji pretnja čovečan-stvu). Sad ja ovde mogu da opišem kako judaizam definiše ko jeste Jevrejin. To činim bez očekivanja da će moja verzija razrešiti pitanje koje se toliko opire vremenu i mudrosti. Zapazite da nam naša istorija pripisuje nekoliko neobičnih stvari na koje nijedan drugi narod ne polaže pravo, niti želi da na to polaže pravo. Prva je da smo počeli kao familija. Nacija od oko jeda-naest miliona duša potiče od samo jednog čoveka, Abrahama, i iz samo jedne plemenske kuće, Iz-raela. Drugo je da krv nije odlučujuća kod ove pripadnosti. Vera jeste. Muškarac, ili žena, koji

/koja odluči da obožava Abrahamovog Boga i da poštuje zakone koji su dobijeni od Mojsija, postaje članom naše drevne kuće. Na taj se način, mada mi nismo vera koja žudi za konvertitima, naš broj značajno povećao, pa smo tako dobili i neke od naših istaknutih vođa i učenjaka. I samo Sveto pismo govori o takvim usvojenicima. Na obrnut način, kroz apostaziju, mi smo izgubili veliki broj Jevreja. Međutim, identifikaciona veza hebrejskog porekla je toliko jaka da Jevrejin, koji pređe u drugu veru, u očima sveta ostaje konvertovani Jevrejin, ništa više od toga. Dakle poreklo, ili vera, određuje ko je Jevrejin. Tako kaže naša tradicija. Treća stvar je da je naša nacija nastala pre nego što je imala svoju zemlju. Osnovni zakon koji smo dobili od Mojsija, dobili smo u pustinji. Nacional-nost drugih naroda podrazumeva da su najpre živeli zajedno na jednom mestu. Jevreji su posebna nacija koja živi u vremenu. Nastali su ne na odre-đenom mestu, čak je i njihov praotac Avraham bio lutalica, mnogo pre nego što su mogli bilo koje mesto da nazovu svojim. Verujem da ta činjenica stoji u osnovi njihove sposobnosti da tako dugo prežive bez sopstvenog mesta na zemlji. Sveta zemlja je bila njihov istorijski cilj i ispunjenje, ali ne mesto njihovog nastanka. Najčudnija od svega je svrha koju naša tradicija pripisuje istoriji i nastanku našeg naroda. Iskreno, to je natprirodna stvar. Tradicija kaže da je Stvori-telj našem narodu dao zadatak da bude svedok njegovom moralnom zakonu na zemlji. To je ono što izanđala fraza „izabrani narod“ zapravo znači. Naša istorija, kroz Bibliju i dalje, uglavnom je melanholična priča o našem neuspehu da zadovo-ljimo taj uzvišeni izbor, i o katastrofama koje su bile posledica naših neuspeha. Ali to da smo izabrani i dalje stoji, ostaje misija, a mi živimo, jer je to tako. To je ono čemu naša vera podučava.

Izabrani narod To je ideja koja je sračunata da modernu i mi-sleću ličnost dovede u nepriliku. Ajde da bolje pogledamo šta to podrazumeva. Očigledno je da oko nas postoje „izabrani ljudi“, i da im svi zavide. Postoji elegantna i izdržljiva britanska vladajuća klasa. Postoje međunarodni miljenici novca i moći koji jašu na punokrvnim konjima, lete svojim avionima, plove privatnim jahtama i privode prelepe glumice. Postoje jaki i strogi ljudi koji sede u odborima džinovskih kom-panija, koji ne vole da ih se ikada fotografiše. Po-stoje betonske privilegovane klike u komunis-tičkim zemljama. Ti ljudi, odabrani rođenjem, do-

19

gađajima ili srećom da pripadaju eliti, poznati su i po tome što među njima nema Jevreja. Postoje grupe manje odabranih, ali ipak odabra-nih, u umetnosti, industriji, sportovima, finansi-jama, svetu mode. Vidimo ih kako žive u naj-lepšim delovima gradova i predgrađa, kako se zabavljaju u luksuznim hotelima i klubovima za višu klasu. Tu je moguće naći ponekog Jevrejina, ali će on pripadati upadljivoj manjini. Pa od čega se onda sastoji aspekt „izabranosti“ Jevreja? Da li je to nešto što oni sami misle o sebi? Nešto što će učiniti da se ne razlikuju od grupa u modi, od „in-grupa“ sveta, zvezda Bostona, Mos-kve, Pariza, Buenos Airesa, i svake manje zajed-nice, što ih čini uverenim da žive najbolji mogući život, i da su najbolji od svih ljudi. Stara šala glasi da provincijalac obožava samog sebe zbog sop-stvenog provincijalizma. Ako „izabrani narod“ ne bi značilo ništa više od toga, cela stvar bi spadala u grupu običnih ljudskih ludosti i ne bi zavredela diskusije. Međutim, sama Biblija tako opisuje Jevreje. Takvih citata ima na hiljade. To je jedna od naj-važnijih tema Biblije. Evo nekih stihova, odabra-nih nasumice, a koje najveći deo Zapada smatra, na ovaj ili onaj način, rečima samog Boga: Postanje 12: „Bog reče Abramu: Idi iz zemlje

svoje i iz roda svoga i iz doma oca svoga u zemlju koju ću ti ja poka-zati. Od tebe ću veliki narod učini-ti... i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji...“

Izlazak 19: „... A sad ako vi slušate glas moj, i čuvate savez moj, bićete moji is-pred svih naroda, jer je sva zemlja moja. Vi ćete za mene biti kraljev-stvo sveštenika i svet narod.“

Isaija 49: „Učvršćujem te, da budeš svetlost narodima, da spasenje moje do kra-jeva zemlje nosiš...“

(Iz prevoda Biblije, Dr Lujo Bakotić)

Hrišćanstvo prihvata ovakav pogled na sudbinu Jevreja, i na njoj počiva. Jedna značajna hrišćan-ska doktrina (kako je ja razumem) jeste da je Isus proširio ovu odabranu zajednicu da u sebe uključi i one koji su verovali u njegovo božansko poreklo i koji su sledili njegova učenja. Iz tog je razloga „Novi Izrael“ prihvaćeno hrišćansko ime za crkvu. Hrišćanstvo je dodalo još jednu vitalnu stvar: oni koji nisu ušli u novu zajednicu rizikovali su, ili su

po nekim mišljenjima zapravo sebi doneli – večno prokletstvo. Međutim, ova ideja o spasenju koja je ograni-čena samo na jednu grupu nikada nije našla bilo kakvo mesto u jevrejskoj veri, pa ga nema ni danas. U judaizmu ispravno ponašanje podrazu-meva „slediti Božiji put“. Ta staza je otvorena i za Jevreje i za nejevreje. Jevrejska vera čak ne tvrdi da su Jevreji bili prvi koji su verovali u jednog Boga. Knjiga Postanja poučava da je takva vera postojala i u Abrahamovo doba. To je bila, i sada je, univerzalna etička reli-gija ljudi koji misle dobro. Naša tradicija to naziva zakonom Nojevih sinova koji počiva na sedam velikih i važnih propisa:

- Obožavati Boga - Ubistvo je zabranjeno - Krađa je zabranjena - Incest i seksualne perverzije su

zabranjeni - Zabranjeno je jesti „udove ži-

vog stvorenja“ – surovost pre-ma životinjama je zabranjena

- Blasfemija je zabranjena - Pravda – uspostavljanje sudo-

va, sudija i sistema pravičnosti.

Nacije i osobe koje žive po ovim propisima su, kako stoji u Talmudu, pravednici sveta. Naša vera priznaje da ljudi, koji su izvan judaizma, mogu da se uzdignu ka Božanstvu onako kako malo smrt-nika može. Spasenje koje je predviđeno za njih, za nas je nemoguće. Naša tradicija kaže da je Jov, najuzvišenija figura čoveka vere koji užasno pati, bio pravednik sveta, i nije bio Jevrejin. Kako je, onda, Izrael izabran? To je, kako kaže Biblija, izbor Abrahamove familije koja sledi posebnu disciplinu i obaveze, u službi Bogu. Disciplina su zakoni Tore, koja je tu da iskuje Izrael u trajni narod. Dužnosti se stapaju u zadatak da se živi po Božijim zakonima, da se poznavanje Gospoda i ljubav prema Njemu održavaju živim u istoriji, uz nacionalnu posvećenost. Kroz generacije, počevši od Eksodusa, bilo je nejevreja koji su prihvatali taj jaram i postajali konvertiti; Biblija priča o mešanom mnoštvu koje je pošlo sa Izraelom iz Egipta, očarano i inspiri-sano Mojsijem. Judaizam nikada nije pokušavao da spasava duše tako što će ih prevoditi k sebi. On uči da spasenje leži u ponašanju ljudi pred Bogom, ne u prihvatanju posebnih zapovesti koje obave-zuju Kuću Abrahamovu. Biti Jevrejin je teško, i to

20

je dobro poznato, tako da je kroz vekove bilo sasvim malo ljudi koji su ozbiljno želeli takvu sudbinu – mada je mogućnost otvorena svakom muškarcu i svakoj ženi. To je, dakle, misterija Jevreja. Njihova tradicija uči, a zapadne religije se slažu, da su oni ostatak stare velike Kuće, i da imaju istorijsku svrhu datu od Boga. Naravno da je ubeđenim racionalistima nemoguće to da progutaju; a njih danas ima mno-go, i u svoje redove ubrajaju i brojne veoma inteligentne Jevreje. Suočeni su sa problemom: kako je moguće da su Jevreji toliko trajali, i da još uvek traju? Jer, ideja o Kući se ne može odbaciti samo po-smatranjem sasvim običnih Jevreja koje čovek svuda može da vidi, a ima ih i upadljivo nepleme-nitih. Možete ih videti u raznim letovalištima. Oružane snage Sjedinjenih Država imaju misiju očuvanja postojanja naše zemlje, što je najuzviše-nija svrha koju poznajemo. To što među njima ima pijanih mornara, korumpiranih pukovnika, nespo-sobnih generala, ne menja uzvišenu prirodu misije. Između ljudskih ideala i ljudske prirode ponekad zjapi veliki ambis. Neuspeh Jevreja da se uzdignu na nivo svoje misije jeste teret o kome govore Jeremija i Isaija, ali i sagovornici po raznim savre-menim klubovima. Jevreji za vernike predstavljaju misteriju, jer takva Božanska intervencija u priči o čovečanstvu ne može racionalno da se objasni. Jevreji su misterija i za one koji ne veruju, jer je, po uobi-čajenim zakonima koji vladaju nad nacionalnim organizmima, trebalo pre mnogo vekova da ne-stanu. A ipak su još uvek tu.

Preživljavanje, DA; Čudo, NE Sekularni mislioci uopšte nisu bespomoćni pred licem ove čudne činjenice, što je najveće priznanje koji mogu da joj dodele. Istoričari i ljudi koji se bave društvenim nau-kama, kada razmišljaju o sposobnosti našeg na-roda da opstane, redom se okupljaju oko jednog elementa našeg života koji nas izdvaja od drugih nacija: oko Mojsijevog zakona. U verskom zako-nu, po kome smo toliko dugo živeli, moderni umovi sagledavaju institucionalni sistem, mrežu navika koja usmerava razmišljanje i ponašanje, izuzetno dobro proračunatu da maloj naciji, čak i kada je rasuta među drugim nacijama, omogući da opstane uprkos svemu što je protiv nje, usred svih mogućih neprijateljstava, i to iz milenijuma u milenijum.

Tradicionalno gledište polazi s druge strane. Po njemu je sistem preživljavanja Božiji zakon, zakon se mora poštovati jer on Božija volja, a večni narod opstaje na osnovu Božije milosti. Svo znanje našeg naroda koje istražuje i definiše judaizam, počinje od tog koncepta, završava se s njim, i istrajno gori uz njega. Racionalan čovek više voli da svoju teoriju o judaizmu konstruiše na osnovu jednostavnih, vid-ljivih činjenica: čudna izdržljivost Jevreja, ugled i moć Biblije, značajan hebrejski trag u zapad-njačkoj kulturi. On Boga izostavlja kao činjenicu, ali je spreman da prizna da je Bog proizvod ljudske imaginacije, jedan od elemenata u jevrejskom problemu, jednak drugim elementima. On sledi određene sličnosti hebrejskog zakona sa drevnom semitskom legislativom koja ukazuje na to da je generalno vreme i mesto njegovog nastanka upra-vo ono za koje tradicija kaže da jeste. On dopušta da postoje razlike u jevrejskom zakonu: literarna grandioznost, nabijenost moralom, i upadljiva še-ma preživljavanja. Dalje od toga ne dopušta. Tradicionalno gledanje je preživelo trideset vekova. Ono poseduje nagomilano znanje i priro-dni autoritet stare zajedničke mudrosti. Slušati učenog rabina kako objašnjava Toru, a zatim pro-čitati racionalističku procenu judaizma, pomalo liči na spuštanje sa slušanja Mocartove opere na čitanje sutrašnjeg novinskog prikaza tog događaja. Najvažnije što skeptični um tvrdi je da je to savre-meno, naučno, tumačenje najbliže istini. On reli-giozno gledište, uz sve nakupljene resurse i veli-čanstvenu strukturu, smatra naivnim; to je san, možda šarmantan, trajan, dobro razrađen, ali san. Religiozni mislilac takav stav vidi kao beživotnu procenu koju daje neinformisani autsajder. Tako stoje stvari. Možemo li, za trenutak, ostaviti da stvari i dalje tako stoje? Sve je to stara i postojana dilema, i nema šanse da je razrešimo tako što ćemo nagomi-lati još više reči s ove ili one strane. Možda može-mo krenuti tako što ćemo slediti mentalne heroje našeg vremena, fizičare. Oni nam kažu da svetlost na neke načine deluje tako da ju se može objasniti samo kao neku vrstu talasne akcije, dok neki drugi efekti pokazuju da je svetlost strujanje čestica. To može da bude parališuća dilema. Međutim, fizi-čari, sa svojim veselim umećem karakterističnim za moderni um, u eksperimentima koriste kom-binaciju teorija o talasima i česticama dok napre-duju ka jasnijoj ideji o istini; konačan sud ostav-

21

ljaju za kasnije, nastavljajući svoj posao uz naj-bolje znanje kojim trenutno raspolažu. I mi to možemo ovde da primenimo. Iscrtavam sliku o judaizmu za one koji bi nešto o njemu da saznaju, bez obzira na razlog njihove znatiželje. Ne bih da se razilazimo zato što nam se teorije o misteriji razilaze. Svetlost ove vere gorela je duže nego ijedna druga. To je najstarija živa verska svetlost, izvor religije Zapada, pa čak i etičkog humanizma koji sada predlaže da religija bude odbačena. Ova svetlost je izazov našem prouča-vanju. Možemo zajedno da je proučavamo, bez obzira da li je zovete talasi ili čestice – ili nekom čudnom mešavinom ta dva.

Gornji tekst preveo Brane Popović

Herman Vouk 1915-2019

Mirča Elijade

„Bengalska noć“

Izdavačka kuća Geopoetika je u svojoj ediciji Retro premijere objavila prvi prevod romana „Bengalska noć/Maitereji“ na srpski, rumunskog i svetskog mislioca Mirče Elijadea. Knjigu je s rumunskog prevela Daniela Popov. Prema motivima ovog književnog predloška snim-ljen je istoimeni film 1988. u režiji Nikolasa Klo-ca, sa Hju Grantom u glavnoj ulozi. Interesantan je podatak da je ovaj roman, u Rumuniji objavljen 1933, kasnije preveden na mnoge svetske jezike, zapravo najpoznatije Elijadeovo književno delo koje spada u romane njegovog tzv. postindijskog perioda, nastalo posle četvorogodišnjeg boravka u Indiji.

Po tom romanu Elijade je u 26. godini postao naši-roko poznat pisac. Radnja je zasnovana na iskustu Elijadeovog života u Kal-kuti, u kući njegovog indij-skog mentora. „Bengalska noć/Maitreji“ priča je o ljubavi koja se rađa između njegovog pro-tagoniste Alena i Maitreji, ćerke njegovog domaćina.

Ova zabranjena ljubav povod je za priču o razli-čitosti civilizacija, nadmenim predrasudama ev-ropskog intelektualca prema „primitivnoj“ pe-snikinji (učenici Rabindranta Tagorea), ali i o postepenom i neminovnom kontrauticaju i nesves-noj promeni odnosa mladog evropocentričnog junaka prema drevnoj i bogatoj kulturi Indije. Vladislav Bajac je u beleški o ovom delu pod-setio na činjenicu da je Mirča Elijade (1907-1986), „verovatno najpoznatiji poreklom rumunski, a po delu najznačajniji svetski izučavalac istorije reli-gije, jednako čuven autor knjiga iz oblasti mitolo-gije, alhemije, indijske filozofije – manje znan po svojim beletrističkim radovima, iako je karijeru započeo objavljivanjem umetničke proze“. Iako je postao i ostao čuven prevashodno po svojim naučnim delima, najpre iz opravdano struč-nih razloga, Elijadeovo književno stvaralaštvo je ostalo u njihovoj senci zbog još jedne lične, ali i nametnute i neobične odluke. Naime, Elijade je naučne radove pisao i objav-ljivao uglavnom na francuskom i engleskom je-

22

ziku, a beletrističke isključivo na rumunskom. Time je uticao i na ritam, redosled i širinu (ne)ras-prostranjenosti onoga što je napisao. Otud je njegovo prozno književno delo (koje čine desetine knjiga – romana i pripovedaka) u od-nosu na akademsko, ostalo nedovoljno, nepravo-vremeno, pa i asimetrično prevođeno i istraživano. Po povratku iz Indije u Rumuniju, početkom 30-ih godina 20. veka, Elijade je napisao romane „Svetlo koje se gasi“ i „Izabel i đavolje vode“. Sa romanom „Bengalska noć/Maitreji“ postigao je izvanredan uspeh u Rumuniji; za njega je i na-građen, te u svojoj 26. godini postaje jedan od najpoznatijih pisaca svog vremena. Uz doktorsku disertaciju o jogi, Elijade nastavlja da objavljuje romane: „Povratak iz raja“ (1934), „Gradilište“ (1935), „Huligani“ (1935), „Gospođica Kristina“ (1936), „Zmija“ (1937), „Svadba na nebu“ (1938), i „Tajna doktora Honigbergera“ (1940). __________________________________

Alberto Mangel Pakujem svoju biblioteku

Elegija i deset digresija

S engleskog prevela Darja Pačevski Geopoetika 2019.

U junu 2015. godine Alberto Mangel se sprema da napusti svoj seoski dom u Francuskoj u kojem je imao ličnu biblioteku od trideset i pet hiljada naslova. Dok pakuje i odabira koje će knjige za-držati, pohraniti ili odbaciti, Mangel se prepušta sanjarijama o prirodi odnosa između čitalaca i knjiga, kolekcionara i knjiga, reda i nereda, seća-nja i čitanja. U ovom upečatljivom i intimnom osvrtu na vlastiti čitalački život, čiji naslov upu-ćuje na čuveni esej Valtera Benjamina iz 1931. "Raspakujem svoju biblioteku", Mangel baca sve-tlo na izrazito ličnu prirodu umetnosti čitanja i svedoči o ključnoj ulozi javnih biblioteka. S veli-kom pronicljivošću i strašću, autor podvlači cen-tralno mesto i jedinstven značaj knjiga u jednom demokratskom, civilizovanom i angažovanom društvu. "U knjizi Pakujem svoju biblioteku smenjuju se intimna poglavlja koja čine 'elegiju' za vlastitu biblioteku i deset vrhunskih digresija o Mange-lovom čitalačkom životu i ljubavi prema knjiga-ma... Njegov intelekt i entuzijazam dolaze do punog izražaja preko vrtoglavog broja citata iz

knjiga na najrazličitijim jezicima, koje obuhvataju zapanjujući broj tema", Ernest Hilbert, Wall Street Journal "Izvanredna knjiga o knjigama", Majkl Dirda, Washington Post "U istraživanju simbiotske veze između života i književnosti, ova bibliomemoarska knjiga ispostavlja se kao afirmativna himna čitanju", Lusi Skouls, Financial Times "Polje u kom se Alberto Mangel pronašao, polje je čitalačkog erosa... On je Don Žuan biblioteka", Džordž Štajner, The Guardian "Mangel premošćava tradicionalna ograničenja žanra, istorije književnosti i drugih književnih disciplina s virtuoznošću od koje vam staje dah. On je Montenj naših dana...", Džon Saterlend, University College London

Alberto Mangel je rođen u Buenos Ajresu 1948. godine. Detinjstvo je pro-veo u Izraelu, gde mu je otac službovao kao ar-gentinski ambasador, a potom je pohađao školu u Argentini. U Evropu od-lazi 1968. i nekoliko na-rednih godina, sa izuzet-kom jedne godine prove-dene ponovo u Buenos

Ajresu kada je radio kao novinar za list Nasion. Živeo je u Španiji, Francuskoj, Engleskoj i Italiji, zarađujući povremeno kao čitač tekstova za raz-ličite izdavačke kuće. Sredinom sedamdesetih go-dina prošlog veka prihvatio je ponudu da radi kao pomoćnik urednika za "Les Editions du Pacifique", izdavačku kuću na Tahitiju. Po objavljivanju Rečnika izmišljenih mesta (The Dictionary of Imaginary Places, 1982) napisanog u saradnji sa Đanijem Gvadalupijem, preselio se u Kanadu. Priredio je više od deset antologija kratkih priča sa najrazličitijim temama, od fantastičnih do erot-skih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe knji-ževnosti tako i stručnih: među ostalim knji-u Istorija čitanja (A History of Reading), za koju je dobio francusku nagradu "Medisis" (Prix Médicis), prevedenu na trideset dva jezika i u Tajmsovom književnom dodatku (Times Literary Supplement) svrstanu među knjige godine, potom knjigu eseja U šumi iza ogledala: Eseji o rečima i svetu (Into the Looking-Glass Wood: Essays on Words and the World), Čitalačke slike (Reading

23

Pictures), Sa Borhesom (With Borges, Geopoetika 2005), Biblioteku noću (The Library at Night, Geopoetika 2008), Grad reči (The City of Words) i romane Vesti iz inostranstva (News from A Foreign Country Came), Stivenson pod palma-ma (Stevenson Under The Palm Trees, Geo-poetika, 2006), Svi su ljudi lažljivci (Todos los hombres son mentirosos, Geopoetika 2013). Redovno piše za novine i časopise širom sveta. Predan je svetu književnosti u praktično svim njegovim fasetama – esejista, romanopisac, knji-ževni kritičar, antologičar, prevodilac i izdavač – što mu je donelo zavidan međunarodni ugled. Dobitnik je više značajnih nagrada i mnogobrojnih priznanja, među kojima su, pored već navedenih i Nagrada "Mark Kiterik"(Engleska) za roman Vesti iz inostranstva, Nagrada "Grincane Kavur" (Ita-lija), nagrada Fondacije Herman Sančes Ruiperes (Španija), Nagrada "Rože Kaloa" (Francuska) za sveukupno delo, te Gugenhajmova stipendija. U Francuskoj mu je dodeljena titula Viteza umetnosti i književnosti (Ordre des Arts et des Lettres). Od 2015. do 2018. bio je direktor Narodne bib-lioteke Argentine. Za sebe voli da kaže da je pre svega čitalac i zaljubljenik u knjige. ________________________________________

Bukvar za vođe

Knjiga "Ovde nema mesta za male snove" Šimona Peresa, bivšeg izraelskog

predsednika i dobitnika Nobelove nagrade za mir, predstavljena je u beogradskom

hotelu Hilton.

Autobiografsko delo jed-nog od tvoraca modernog Izraela izdao je Službeni glasnik, a direktorka Jelena Trivan, istakla je ovom prilikom da se radi o "najfascinantnijoj knjizi koju su do sada objavili, jer se može tumačiti i kao knjiga o Izraelu, lična biografija, knjiga o miru",

a ona je vidi kao "bukvar za vođe". "Izrael je bio njegov san, život i poziv. Sve je uradio za svoju naciju. Od mladih dana su mu se podsmavali zbog njegovog ozbiljnog shvatanja

vere, a kasnije su mu se podsmehivali i iskazivali nepoverenje kada je govorio o nuklearnom pro-gramu. Ali to nije umanjilo njegovu hrabrost da se suprotstavi svakom", kazala je Trivanova. Citirajući Peresove reči da "vođa ne može da bude bez vizije", istakla je da je on uvek bio čovek s vizijom, neko ko je stajao iza svojih reči kada je govorio da "ideju definiše njena moralnost i valja-nost", kao i da njegovu kontradiktornost najbolje pokazuje činjenica da je učestvovao u svim ratovima, a dobio je Nobelovu nagradu za mir. "Mir je nužnost, a ne izbor, to je on govorio i njega su okolnosti navele da uđe u rat. Peres je život završio ostavivši mirovnu zaostavštinu, ali i naučnu, jer Izrael sada ima najviše startap ino-vacija", rekla je direktorka Službenog glasnika. Kako je rečeno, kroz ovu avanturističku priču o stvaranju jedne države promiču najvažnija lica svetske politike u drugoj polovini 20. veka, ali i mnogo manje poznata lica, koja su u teškim vremenima prihvatila sopstveni izazov i vođstvo jednog čoveka - dovoljno hrabrog da se izbori za svoje snove. O autobiografiji Peresa govorila je i ambasa-dorka Izraela Alona Fišer-Kam, koja je istakla da je u ovoj knjizi Šimon govorio o ostvarivanju snova, ne samo o sanjanju, jer je on bio "čovek sa vizijom, ali ujedno i praktičan". "Neko bi rekao da su te dve stvari kontra-diktorne, ali Peres bi dokazao da su to sinonimi. Jer kada imate cilj, znate koliko vam je do njega potrebno da dođete. Zato ova knjiga pokazuje početnu tačku, put i destinaciju. Ona pokazuje Šimonovo putovanje, njegovu biografiju, a Pere-sova biografija je istorija Izraela", kazala je amba-sadorka. Ona je istakla da je ova knjiga s pogledom u budućnost, za nove generacije "svedočanstvo o maštanju i sanjanju velikih snova". Da je autobiografija nobelovca poučna za svakog lidera smatra Nenad Popović, ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj u Vladi Srbije, a prema njegovim rečima, "Izrael je bio zemlja bez budućnosti, a uz Peresa postao je startap nacija". "Reč inovacija vezuje se za Šimona Peresa. Sve ovo čudo koje se desilo - tehnološko, preduzet-ničko, inovativno u Izraelu vezano je za njegovo ime. On je naterao pustinju na povlačenje", kazao je Popović. Političke i bezbednosne snage Izraela, kako je ministar kazao, ne bi bilo bez ekonomske snage koju je napravio Peres. "Izrael je sinonim za

24

bezbednost. Ne samo vojne, nego i sajber bez-bednosti. Šimon koristi jedan izraz veoma intere-santan - ''odgajanje nauke''. On pokazuje da se na-uka razvija i odgaja kao dete. Znanje je bilo najjače oružje za oblikovanje budućnosti", kazao je Popović. Prema njegovim rečima, najvažnije što je Peresa izdvojilo jeste to što njegova zemlja gleda na svet-sko tržište, privlačenje velikih korporacija. "Srbija može mnogo da nauči od Izraela, i verujem da ćemo mnogo toga primeniti u budućnosti, a da smo mnogo toga i do sada uradili. Pokazuje nam kako da razvijamo ekonomiju, kako da čuvamo našu teritoriju, kako da se razvijamo jaćajući ono naj-bolje što imamo naše znanje", kazao je ministar. Peresov sin Cemi Peres, počasni gost na promo-ciji, rekao je da je ono najvrednije što je naučio od oca, kako je kazao, bilo je to da uvek gleda u bu-dućnost. "Ono što ćete naučiti kroz ovu knjigu jeste to da možete da budete kontraverzni, i mogu s vama da se ne slažu, ali vi morate da delate ako verujete da je to dobra odluka. Morate imati viziju bez straha da oblikujete i stvarate budućnost", ka-zao je Peres. Najteže po njegovom ocu je, kako kaže, bilo sklopiti mir sa neprijateljem - "to zahteva više hrabrosti". "Verovao je da je liderstvo služenje nečemu većem od sebe i pokušao je to da objasni liderima širom sveta. Želeo je da ih nauči da ne služe svom egu, već višem cilju", rekao je Peresov sin i zaklju-čio da je poruka njegovog oca ljudima da se "ne plaše da sanjaju velike snove".

Tanjug, 4.02.2020.

U ovom broju

Judit Bergman: Institucionalizovani rasizam Ujedinjenih nacija Filip David: Đavolji rečnik Aleksandar Genis: Brodski kao sugovornik Jasminka Domaš: Razmjena ludosti Herman Vouk: Ovo je moj Bog *** Mirča Elijade „Bengalska noć“ ***Alberto Mangel, Pakujem svoju biblioteku *** Bukvar za vođe

Alia Mundi Magazin za kulturnu raznolikost

https://istocnibiser.wixsite.com/ibis http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-

mundi

Ne zaboravite da otvorite www.makabijada.com

http://balkan-sehara.com/prica1_2017.html

Istraživački i dokumentacijski centar www.cendo.hr

Lamed List za radoznale

Redakcija - Ivan L Ninić Adresa: Shlomo Hamelech 6/21

4226803 Netanya, Israel Telefon: +972 9 882 61 14 e-mail: ninic@bezeqint.net

https://listzaradoznale.wixsite.com/lamed

Logo Lameda je rad slikarke Simonide Perice Uth iz Vašingtona