| 1 www.leo.rs

2 |

Svakom kupcu koji poruči knjigu preko Sajta

www.leo.rS

poklanjamo blokčić i bukmarker

začinjen ljubavlju

| 3 www.leo.rs

Rec urednika

Božji kod ............................................................................................ 4autoBiografija jednog jogija ........................................... 8uspon zvezde večeranjače .................................................14zanimljivi romani za mlade – kretivni centar ......18intervju – aleksandra uBović ..........................................20solomon govori.........................................................................22diskretni heroj ............................................................................24imperator .......................................................................................32

ples po vatri ..................................................................................36priča o ljuBavi i tami ...............................................................42prste da poližeš ..........................................................................49ispovest uBice ...............................................................................50vikenda za ljuBav ......................................................................52purpurni plašt .............................................................................56majstor oBmane .........................................................................60sva teslina deca .........................................................................66

glavni i odgovorni urednik: nenad perišić

pomoćnik glavnog urednika: slađana perišić

priprema i dizjan: ljiljana pekeč

saradnici: milica simićjasmina mitrinovićirina vujičićaleksandar stefanovićana Bešlićdarko popovićnela pešićnevena iličkovićdragan paripovićjelana dragojlovićmarko gojkovićsanja Đukićnataša anđelkovićvanja gavrovskianita momčilović

redakcija i dopisnički servis:zemun, mihajla Bandura 36+381 11 3752-627+381 11 3752-626info@leo.rs

marketing:+381 11 3752-625nesaperisic@gmail.comwww.leo.rs

jedan od ključnih činilaca za postizanje mira i spokojstva jeste stanje neutralonog uma. osluškivanje instinkta i obraćanje pa-žnje na energetske poruke koje primate. prepoznavanjem i praćenjem tih instinkta postići ćete kontrolu nad onim što primate i nad onim što šaljete. prepoznavanje i pri-znavanje onoga što vam je u umu usmerava vas prema neutralnom stanju. čim to pre-poznate, preuzimate kontrolu nad svojim

telom, umom, dušom i instinktom. takođe, počinjete da reprogra-mirate svoj um.

svako može da započne taj proces, čak i oni koji ne mogu da pretoče sopstvena osećanja u reči. ne radi se o rečima, već o ose-ćanjima i o onome što radite. kada razmisliti o onome što želite, promeniti svoje misli i koncentrišete se na odbacivanje negativnih misli koje su vas do tada obuzimale preuzimate kontrolu nad onim što vas je negativno programiralo i ulazite u neutralno stanje. kad shvatite koliko će vam to stanje pomoći, preuzećete korake neop-hodne da biste radili na sebi. čim prepoznate šta vam um radi i šta vas sprečava da dobijete ono što hoćete, već ste počeli proces privlačenja onoga što biste želeli u svom životu.

mnogi provode toliko vremena sa svojim mislima da ne primeću-ju ono što se dešava oko njih. da biste osetili neutralni um, morate biti svesni da ste deo svog okruženja i morate se povezati s njim. posmatranje okruženja pomaže vam da preusmerite pažnju s bilo kojih negativnih misli na pozitivne misli i na prirodu. morate shvatiti da ste deo univerzuma, iako mali, i da ste povezani sa svime što vas okružuje.

da biste upotrebili neutralnost u svom životu, morate se potru-diti da spoznate sebe iznutra i spolja. to je prirodno stanje bića, ali mali broj ljudi to radi. neće vam pomoći brzo rešenje problema koji vas muče ili obraćanje za pomoć drugima da vam kažu šta da radite. vi sebe poznajete bolje nego bilo ko drugi i vi ste najkompetentnija osoba za donošenje odluka u svom životu.

nenad perišić

Sadržaj:

Leo commerce na:

Prijavite se za

na: www.leo.rs

Leo Newsletter

Greg Brejden

BOŽJI KOD

u proleće 1990. godine napustio sam uspešnu karije-ru višeg dizajnera kompjuterskih sistema u aeronautici i odbrambenoj industriji da bih svo svoje vreme mogao da posvetim razvoju i iznošenju takvih načela zajedniš-tva. iako moje istraživanje nije okončano, otkrića koja su opisana na ovim stranicama čine celovit i logičan skup informacija.

knjigu sam podelio na tri različita, ali povezana dela: u prvom delu je dat istorijski pregled i opisan kontekst zbog kojeg je poruka skrivena u našem telu važna za naš život; u drugom delu je opisano otkriće i prevod koda; u trećem delu se razmatra prilika koju nam ta poruka pruža: sada možemo da iscelimo razlike koje dele naše porodice i naš svet.

svako čita ovu knjigu na svoj način. nekim ljudima je važno da pre čitanja znaju suštinu knjige kojoj će po-svetiti vreme i energiju: žele da saznaju ono najvažnije. drugi više vole da se autorove ideje polako razvijaju pred njima, kao da su na putovanju, verujući da će ih on na kraju odvesti do nečeg korisnog. sledeća uputstva bi tre-balo da vam pomognu u čitanju ove knjige u skladu sa vašim ličnim sklonostima.

prvi deo postavlja pozornicu za sve čitaoce; opisuje na koji način je naša žudnja da saznamo ko smo obliko-vala istoriju sveta. definisali smo sebe razlikama, što nas

je odvelo do progona i inkvizicije, svetih ratova i geno-cida. istovremeno, najrazvijenija nauka u istoriji omogu-ćila nam je da u traganju za razumevanjem toga kako se svi zajedno uklapamo u plan stvaranja pogledamo sve do ivice našeg sunčevog sistema, a sada i izvan njega. uprkos čudesnom napretku koji je tehnologija postigla u prethodnom veku, ironija našeg doba je što tek treba da otkrijemo ko smo mi zapravo.

u trećem poglavlju je detaljno objašnjeno kako su neki od najstarijih zapisa iz prošlosti pokušali da odgo-vore na najstarija pitanja čovekove egzistencije. počevši od tajanstvene „izgubljene” Knjige Adamove, pa do gno-stičkih spisa iz nag hamadija, jasno je da su oni koji su zapisali te drevne spise čeznuli da svoja otkrića podele sa budućim pokoljenjima. ovo poglavlje se završava pred-stavljanjem knjige iz judeističke tradicije, koja se smatra najstarijom i najtajanstvenijom, a to je Sefer jecira ili Knji-ga stvaranja.

za čitaoce koji bi želeli da tačno znaju kako molekuli dnk mogu da se pročitaju kao jezik koji je moguće pre-vesti, u drugom delu knjige se detaljno opisuju pozadina i istorijat otkrića i iznose brojne pojedinosti u vezi s njim. u četvrtom poglavlju sam iskoristio neke nagoveštaje iz Sefer jecire da bih otkrio skrivenu vezu između drevnih elemenata – vatre, vazduha i vode – kao i njihovih di-

Nastavak...

u ovoj izvrsnoj i revolucionarnoj knjizi, greg Brejden predstavlja svoje otkriće do

kojeg je došao napustivši uspešnu karijeru u aeronautičkoj i odbrambenoj industriji

da bi se posvetio intenzivnom dvanaestogodišnjem proučavnju

najsvetijih i najslavnijih tradicija čovečanstva.

4 |

rektnih ekvivalenata u današnjem jeziku hemije – a ta međusobna povezanost je dala iznenađujuće rezultate. dok četvrto poglavlje otkriva skriveni odnos koji spaja drevna uverenja sa modernim, peto poglavlje, „otkriće”, primenjuje tu snažnu povezanost i u njemu nastavljamo putovanje u tajne alfabeta i skrivenih kodova. neverovat-no otkriće koje svodi slova i elemente na zajednički nu-merički imenitelj omogućava nam da uporedimo „jabuke sa jabukama”, odnosno najstarije zapise o postanku sa današnjom naukom. u šestom poglavlje se otkriva kako drevno Božje ime, koje je zabeleženo pre više od 3500 godina, oblikuje samu osnovu naše dnk!

one koji se pitaju kako bi uopšte jedna jedina poruka mogla da nešto promeni u današnjem svetu, pozivam da nastave da čitaju treći deo knjige koji se bavi tim pi-tanjem. posle rasprave u drugom delu o istoriji, nauci i prevodu poruke koja je zabeležena u našim ćelijama, sedmo, osmo i deveto poglavlje bave se značenjem te poruke u našem životu. dok nas sedmo poglavlje upo-znaje sa posledicama koje ima zapisano Božje ime u telu svakog ljudskog bića, osmo i deveto poglavlje opisuju ulogu koju bi takva poruka mogla da odigra u premo-šćavanju razlika koje prete našem opstanku.

tako se, recimo, u devetom poglavlju opisuje metod razrešavanja sukoba koji primenjuju neki urođenički na-

rodi i koji se zasniva na zajedničkoj viziji budućnosti. u toj i sličnim tradicijama, vizija postaje zajedničko tlo, me-sto početka ili povratka kad se učini da su razlike između ljudi nepremostive. Ključno je to što je zajednička vizija iskustvo koje spaja i koje učesnici ne mogu da poreknu. u ovom delu knjige iznosim tvrdnju da bi iskustvo prepo-znavanja Božjeg imena u telu svakog čoveka moglo da posluži za razrešavanje sukoba većeg obima. takav pri-stup bi mogao da bude posebno koristan u sukobu koji se zasniva na verskim i etničkim razlikama.

da li je Božji kod knjiga koja je zasnovana na istraži-vanjima ili naučni rad i zašto sam odabrao ovakav pri-stup? očigledno je da se ova knjiga bavi velikim brojem čvrsto ukorenjenih i veoma ličnih uverenja. ograničena je svojim obimom i ne može da se pozabavi svakom im-plikacijom koda koji je zapisan u našim ćelijama. iz ovog razloga sam odlučio da se usredsredim na moć kojom poruka može da premosti razlike i donese mir našem svetu. počevši od složenih pitanja terorizma, pa do če-tiri hiljade godina duge borbe oko teritorija na Bliskom istoku, od očekivane propasti planetarnih eko-sistema do sve veće količine oružja za masovno uništenje, pitanja koja nas dele kao pojedince, porodice, religije i države dostigla su ogromne razmere, a odluke je teže donositi nego ikad pre.

kad su odgovori nejasni, a situaciju je teško rešiti, to se uglavnom dešava zato što ne posedujemo sve potreb-ne informacije, odnosno jer nešto nedostaje. sve veći broj dokaza sugeriše da je baš to slučaj kad su u pita-nju najkontraverzniji problemi današnjeg vremena. kad imamo sve informacije, odluke postaju potpuno jasne, a pravac delovanja očigledan. na kraju bi moglo da se desi da otkrijemo da su sve današnje krize samo simptomi jednog, dubljeg problema. svaka od kriza sa kojima se suočavamo postavlja potpuno isto pitanje:

Kojim „merilom” merimo cenu naučnih i političkih od-luka u izgradnji sveta budućnosti?

opipljiv, proverljiv i univerzalan znak poruke koja se nalazi u samoj osnovi života daje nam nepobitan dokaz da se iza našeg postojanja krije viša inteligencija. činje-nica da smo „sastavljeni” od same poruke govori da smo deo jednog sveobuhvatnog plana. naš odnos prema toj inteligenciji je faktor koji sada mora biti uzet u obzir u svim odlukama u vezi sa naukom, ratom i mirom, a to su odluke koje predstavljaju osnovu našeg puta u bu-dućnost.

predmet ove knjige po svojoj prirodi prevazilazi gra-nice nauke i duhovnosti. od najstarijih opisa našeg pore-kla do najnaprednijih naučnih otkrića, sve nam ukazuje na to da rešenje izazova našeg doba moramo da tražimo izvan načina razmišljanja koji ih je i stvorio. spojivši mu-drost prošlosti sa naukom budućnosti stvaramo moćne nove instrumente uz pomoć kojih bismo mogli da reši-mo probleme svog vremena. istovremeno, pred nama se

| 5 www.leo.rs

otvara novi prozor kroz koji možemo da nazremo tajnu sopstvenog nastanka.

kao što je to slučaj sa svakim naučnim otkrićem, bilo je potrebno preneti informacije na tačan način koji bi bio razumljiv široj javnosti. kad sam 1990. godine započeo rad na ovom projektu, neki stručnjaci su mi savetovali da materijal iznesem iz perspektive naučnika. međutim, to bi značilo postepeno iznošenje otkrića, što bi dovelo do odlaganja objavljivanja ove knjige i poruke za nekoliko meseci, a možda i godina. (tako je, na primer, objavlji-vanje veoma važnog istraživanja numeričkih kodova u Bibliji na hebrejskom jeziku odlagano šest godina, koliko je bilo potrebno da ga stručnjaci procene.)

neki drugi su me podsticali da pribegnem jedno-stavnijem pristupu. verovali su da bi trebalo izostaviti veliki broj prikaza, grafikona, beleški i napomena da bih što pre podelio poruku sa širom javnošću. razmatrajući ove iskrene savete date od srca, odlučio sam da poku-šam da primenim ono najbolje od oba ova pristupa i stoga vam nudim knjigu koja predstavlja „zlatnu sre-dinu”.

spajajući veliki broj različitih pravaca istraživanja od kojih se sastoji ovaj rad, pokušao sam da publici pred-stavim otkriće u obliku priče, a ne izveštaja. uključio sam i napomene o istraživanju koje je omogućilo nasta-nak knjige. ovakav pristup mi je omogućio da otkrića iznesem na odgovoran i prikladan način. istovremeno, dao sam sve od sebe da smanjim broj naučnih izraza i dugačkih objašnjenja da bi ritam i tok priče bili zani-mljivi širem krugu čitalaca. nadam se da sam uspeo da na taj način napišem smislenu knjigu koju je zadovolj-stvo čitati.

ipak, uz sve to, nema sumnje da će neki delovi knji-ge biti pomalo zamorni i pisani na više naučan način od drugih. tako, na primer, četvrto i peto poglavlje bave se detaljima povezanosti hemijskih procesa u našem telu i drevnog hebrejskog jezika. za one čitaoce koji odluče da preskoče te delove zbog njihove težine, na kraju svakog poglavlja nalazi se kratak rezime.

moć Božjeg koda

s obzirom da ćemo nastaviti da usavršavamo svoje razumevanje materije i života za buduća pokoljenja, pi-tanje sa kojim se sada suočavamo jeste pitanje ravnoteže između mudrosti i moći. da li ćemo biti dovoljno mudri da bismo uravnotežili svoja naučna saznanja sa prirod-nim silama pre nego što zloupotrebom sopstvene moći izazovemo nepopravljive posledice? da li ćemo preživeti taj es učenja? u svojoj revolucionarnoj knjizi Hiperpro-stor, dr mičio kaku prihvata mišljenje pokojnog fizičara hajnca pagelsa o našem trenutku u istoriji. naime, pa-gels je početkom XX veka prokomentarisao otkrića na polju svetlosti, energije i života i rekao da moramo da pronađemo „moralni i politički poredak kojim ćemo da uskladimo te sile, inače ćemo sami sebe da uništimo. na ispitu će biti naša sposobnosti razumevanja i saosećanja”.

izgleda da ne postoje očigledni modeli koji bi nam pokazali na koji način treba da se bavimo silama prirode i Bogom. iako smo u primeni svojih novootkrivenih moći zakoračili na nepoznato područje, u jedno možemo da budemo uvereni: sve lekcije koje smo dobili u ratovima, bolestima, prirodnim katastrofama, mržnji i patnji u pro-teklom veku mogu da se svedu na jednu jedinu poruku. sve one nas uče da je život svetinja i da je sve svugde međusobno povezano. ako budemo ostali verni onome što smo naučili, ako budemo poštovali princip života u svakoj odluci koju budemo doneli, onda ne možemo da pogrešimo.

implikacije stava da je naša dnk poruka od neke više sile ogromne su, kontroverzne, osnažujuće, a, možda čak za neke ljude i opasne. rezultat naše spremnosti da na taj način sagledamo svoju dnk otkriva nam, ni više ni manje, ključ za stvaranje trajnog mira u svetu i poziv da prihvatimo ulogu čuvara čudesnosti sopstvenog po-stojanja. u svetlu brojnih mogućnosti koje bi ovaj tekst mogao da otkrije, Božji kod je napisan sa jednim jedinim ciljem: jasno i jednostavno izložiti jedinstveni princip za-jedništva koji prerasta svaku podelu ljudske porodice zasnovanu na međusobnim razlikama.

našu situaciju je u jednoj rečenici sažeto opisala vizi-onar, futurista i arhitekta društva Barbara marks habard: „danas moramo da izaberemo: ili svesna evolucija ili izu-miranje zbog zloupotrebe sopstvene moći”. ova knjiga govori o razlogu zbog kojeg možemo da poverujemo da imamo mogućnost da odlučimo i o moći kojom jedno jedino ime spaja našu globalnu porodicu uprkos svim razlikama koje se ponekad čine nepremostivim. Božji kod nije osmišljen kao jedino rešenje najvećih izazova nau-ke, tehnologije i mira u istoriji ljudske vrste. u vremenu kad se razlike jako naglašavaju, ova knjiga jednostavno predstavlja polaznu tačku.

greg Brejden

ova knjiga govori o razlogu zbog kojeg mo-

žemo da poverujemo da ima-mo mogućnost da odlučimo i o

moći kojom jedno jedino ime spa-ja našu globalnu porodicu uprkos

svim razlikama koje se ponekad čine nepremostivim.

6 |

| 7 www.leo.rs

vrednost joganandine biografije znatno je uveća-na činjenicom što je to jedna od malog broja knjiga o indijskim mudracima napisanih na engleskom jeziku, koju nije napisao neki novinar ili stranac, nego jedan od njihovog roda, školovan kao i oni – ukratko, knjiga jednog jogija o jogijima. kao izveštaj očevica o neobič-nim životima i moćima savremenih indijskih svetaca, ova knjiga je važna i kao svedočanstvo svoga vremena i kao svedočanstvo za večnost.

njenom uzvišenom autoru, koga sam imao zadovolj-stvo da upoznam i u indiji i u americi, neka svaki čitalac iskaže dužno poštovanje i izrazi svoju zahvalnost. od svih dela objavljenih na zapadu, ovaj dokument o nje-govom neobičnom životu nesumnjivo spada u one koji u najvećoj meri otkrivaju du binu indijskog duha i srca, te duhovnog bogatstva indije.

imao sam čast da upoznam jednog od mudraca čija je priča ovde ispripovedana – šri juktešvara girija. sli-ka ovog uvaženog sveca pojavila se na naslovnoj strani moje knjige „tibetanska joga i tajna učenja.”

šri juktešvara sam sreo u puriju u orisi, na obali Ben-galskog zaliva. tada je bio vođa mirnog ašrama kraj obale, tako da se uglavnom bavio spiritualnom obukom grupe mladih učenika. živo ga je zanimala dobrobit lju-di u sjedinjenim američkim državama i u obe amerike, kao i u engleskoj, pa me ispitivao o aktivnostima svoga najvećeg učenika, paramahamse joganande (naročito o

njegovom radu u kaliforniji), koga je nežno voleo i koga je 1920. poslao na zapad kao svog poslanika.

šri juktešvar je bio otmenog lica i blagog glasa, bilo je prijatno u njegovom društvu, pa je bio dostojan oboža-vanja kojim su ga spontano obasipali njegovi sledbenici. svako ko ga je poznavao, bilo da je pripadao njegovoj zajednici ili ne, visoko ga je cenio. živo se sećam nje-govog visokog, uspravnog, asketskog lika, odevenog u narandžasto monaško odelo čoveka koji se odrekao svih ze maljskih ciljeva, kako stoji na ulazu svoje ćelije da mi poželi dobrodošlicu. kosa mu je bila dugačka i pomalo ukovrdžana, a lice bradato. telo mu je bilo mišićavo, ali vitko i dobro građeno, a korak energičan.

za svoje zemaljsko prebivalište odabrao je sveti grad puri, kuda u čuveni hram Đaganata, „gospodara sveta”, svakodnevno dolazi na hodočašće mnoštvo pobožnih hinduista, predstavnika svake indijske provincije. u puri-ju je 1936. godine šri juktešvar i sklopio svoje smrtne oči za prizore ovog prolaznog stanja potojanja, pa je otišao svestan da je pobedonosno završio ovu inkarnaciju.

zaista se radujem što mogu da saopštim ovo svedo-čanstvo o uzvišenom značaju i svetosti šri juktešvara. zadovoljan, daleko od gomile, on se u miru i bez ostat-ka predao onom životnom idealu koji je njegov učenik paramahansa jogananda opisao u svojoj knjizi za sva vremena.

V. J. Evans Venc

Paramahansa Joganda

Autobiografija jednog jogija

predgovor

8 |

roditelji i detinjstvo

jedna od specifičnosti indijske kulture oduvek je bila traganje za krajnjim istinama, kao i odnos koji prati to traganje, odnos učenika prema guruu.1 moj put me je doveo do hristolikog mudraca čiji je život savršeni spo-menik za sva vremena. Bio je jedan od onih velikih uči-telja koji su predstavljaju jedino bogatstvo koje je još preostalo indiji. pojavljujući se u svakoj generaciji, oni su štitili svoju zemlju da ne doživi sudbinu drevnog egipta i vavilona.

moje najranije uspomene ispunjene su anahronizmi-ma jedne prošle inkarnacije. javljala su mi se jasna seća-nja na davni život u kome sam bio jogi2 usred himalajskih snegova. ti bljeskovi prošlosti su mi pomoću neke tajan-stvene veze omogućavali i pogled u budućnost.

još se sećam bespomoćnih poniženja ranog detinj-stva. Bio sam ogorčeno svestan da ne mogu ni da hodam ni da se slobodno izražavam. more molitvi uzburkalo se u meni kad sam shvatio svoju telesnu nemoć. moj bogati osećajni život mentalno se izražavao rečima mnogobroj-nih jezika. u unutrašnjem „pometeniju jezika” postepe-no sam se navikao na bengalske slogove mog naroda. varljivi opseg dečjeg uma, za koji odrasli smatraju da je ograničen na igračke i nožne prstiće!

psihičko vrenje i moje neposlušno telo izazivali su u meni mnogobrojne napade upornog plača. sećam se opšteg zaprepašćenja porodice nad mojom patnjom. povremeno mi naviru i srećnije uspomene: majčina mi-lovanja, prvi pokušaji tepavih rečenica i teturavih kora-ka. ti rani uspesi, koji se obično brzo zaboravljaju, ipak predstavljaju prirodnu osnovu samopouzdanja u zrelijim godinama.

ovo nije jedinstven slučaj da uspomene dopiru tako daleko u prošlost. poznati su mnogobrojni jogiji koji su uspeli da ostanu neprekidno svesni prilikom dramatič-nog prelaza iz „života” u „smrt” i obrnuto. kada bi čovek bio isključivo telo, onda bi gubitak tela bio i kraj njego-vog identiteta. ali, ako su proroci hiljadama godina go-vorili istinu, onda je čovek u suštini bestelesne prirode.

iako neobična, ova pojava jasnih uspomena na de-tinjstvo nije tako retka. putujući raznim zemljama, čuo sam vrlo rana sećanja na detinjstvo iz usta istinoljubivih muškaraca i žena.

rođen sam 5. januara 1893. u gorakpuru. tako se zvalo moje rodno mesto u ujedinjenim provincijama severoistočne indije. tamo sam proveo svojih prvih se-dam godina. Bilo nas je osmoro dece: četiri dečaka i četiri devojčice. ja, mukunda lai goš bio sam četvrto dete i drugi sin. otac i majka bili su mi Bengalci iz kaste kšatrija. oboje su bili blagosloveni svetačkom prirodom. njihova međusobna ljubav, mirna i dostojanstvena, nikad se nije izražavala na lakomislen način. savršen roditeljski sklad bio je mirno središte oko koga se okretalo osam mladih života.

otac, Bagabati čaran goš, bio je ljubazan, ozbiljan, ponekad strog. iako smo ga nežno voleli, ipak smo se mi deca držali na određenoj, poštovanjem uslovljenoj distanci od njega. izvrstan matematičar i logičar, uglav-nom se rukovodio intelektom. ali, zato je majka bila kraljica srca i poučavala nas je jedino ljubavlju. nakon njene smrti, otac je pokazivao nešto više svoje skrivene nežnosti. tada sam često mogao da opazim kako nje-gov pogled kao da se preobražava u majčin.

uz majku smo mi, deca, rano sklopili slatkogorko pri-jateljstvo sa svetim spisima. u „mahabharati” i u „ramaja-ni” majka je dosetljivo nalazila odgovarajuće priče koje su zadovoljavale zahteve discipline. u takvim prilikama kažnjavanje i pouka išli su ruku pod ruku.

u znak poštovanja prema ocu, majka bi nas posle podne pažljivo obukla da mu zaželimo dobrodošlicu kada se vrati kući iz kancelarije. njegov status je bio nešto kao status potpredsednika u železnici Bengal-nagpur, jednoj velikoj indijskoj kompaniji. njegov posao uključivao je putovanja, pa je tokom mog detinjstva naša porodica je živela u nekoliko gradova.

majka je bila široke ruke prema siromasima. i otac je bio dobrodušno ras položen, ali se njegovo poštovanje reda i zakona protezalo i na budžet. jednom je majka hraneći siromahe za dve nedelje potrošila više od oče-vog mesečnog prihoda.

„jedino što od tebe tražim”, rekao je otac, „jeste da mi-lostinju daješ u razumnim granicama.” ali, čak i taj blagi prekor bio je za majku bolan. ne rekavši nama deci ništa o tom neslaganju, naručila je fijaker.

„zbogom! vraćam se majci.” drevni ultimatum!

zaprepašćeni, udarismo u kuknjavu. u pravi čas stiže naš ujak. on šapnu ocu neki mudar savet, bez sumnje sačuvan iz davnih vremena. pošto otac izreče nekoliko pomirljivih primedbi, majka radosno otpusti kočiju. tako se završilo jedino neslaganje koje sam ikad opazio kod svojih roditelja. sećam se, međutim, jednog karakteri-stičnog razgovora.

„daj mi, molim te, deset rupija za nesrećnu ženu koja je upravo stigla u našu kuću.” majčin osmeh sav se pre-tvorio u nagovaranje.

„zašto deset? jedna je dovoljna.” otac je dodao oprav-danje: „kad su mi otac i deda i baba iznenada umrli, prvi sam put osetio siromaštvo. sve što bih doručkovao pre nego što bih krenuo u školu koja je bila udaljena deset milja, bila je mala banana. kasnije, na univerzitetu, bio sam u takvoj oskudici da sam se obratio jednom boga-tom sudiji za pomoć od jedne rupije mesečno. odbio je, uz primedbu da ni jedna rupija nije za zanemarivanje.”

„s kakvom se gorčinom sećaš toga kako ti je uskra-ćena ta rupija!” majčino srce imalo je brzu logiku. „zar hoćeš da se i ta žena sa bolom seća kako nisi hteo da joj daš deset rupija koje joj tako hitno trebaju?”

| 9 www.leo.rs

„ubedila si me.” drevnim gestom pobeđenog muža otac je otvorio novčanik. „evo novčanice od deset rupija. daj joj je, sa mojim dobrim željama.”

otac je bio sklon da svaki novi predlog dočeka sa „ne.” njegov stav prema strankinji koja je tako brzo osvojila majku bio je primer njegovog uobičajenog opreza. za-ziranje od trenutnog prihvatanja bilo je zapravo samo primer njegove uobičajene obazrivosti. odbojnost pre-ma trenutnom prihvatanju – tipično za francuski um na zapadu – zapravo je samo poštovanje principa da treba „dobro razmisliti.” uvek sam uviđao da je u svojim su-dovima razuman, staložen i nepristrasan. ako bih svoje mnogoborojne zahteve mogao da potkrepim dobrim razlozima (jednim ili dvama), otac bi mi uvek stavljao že-ljeni cilj nadohvat ruke – bilo da se radilo o prazničnom izletu ili o novom motorciklu.

od svoje dece otac je zahtevao strogu disciplinu, ali je njegov stav prema samome sebi bio zaista spartanski. na primer, nikad nije odlazio u pozorište, nego je razonodu tražio u duhovnim vežbama i u čitanju „Bagavad gite.”1

čuvajući se svakog luksuza, nosio bi iznošen par cipela sve dok ne bi postale potpuno neupotrebljive. kad su automobili ušli u opštu upotrebu, njegovi sinovi su ih ku-povali, ali se otac zadovoljavao da se svakodnevno vozi u kancelariju tramvajem. nije ga zanimalo gomilanje nov-ca radi sticanja moći. jednom prilikom, kad se osnivala gradska banka kalkute, odbio je da stekne korist od toga tako što bi postao njen deoničar. naprosto je u slobodno vreme hteo da izvrši svoju građansku dužnost.

nekoliko godina pošto je otac otišao u penziju, u in-diju je došao knjigovođa iz engleske da pregleda knjige železnice Bengal-nagpur. zaprepašćeni kontrolor je ot-krio da otac nikad nije zahtevao da mu se plati preko-vremeni rad. „obavljao je posao trojice ljudi”, izjavio je knjigovođa pred kompanijom. „dugujemo mu 125000 rupija (41000 dolara) za naknadnu isplatu.” moj roditelj je za to tako slabo mario, da je zaboravio da o tome oba-vesti svoju porodicu. mnogo kasnije ga je o tome upitao moj najmlađi brat Bišnu, kad je na jednom bankarskom izvodu opazio veliku uplatu.

„zašto se oduševljavati materijalnim profitom”, odgo-vorio je otac. „čovek kome je cilj duhovna uravnoteže-nost, ne skače od radosti kada dobija, niti je potišten kad gubi. on zna da čovek na svet dolazi bez para, a odlazi bez i jedne jedine rupije.”

na samom početku svog bračnog života, moji rodi-telji su postali učenici velikog učitelja lahirija mahasaje iz Benaresa. to druženje učvrstilo je očevu po prirodi asketsku narav. majka je jednom mojoj najstarijoj sestri romi priznala nešto neobično značajno: „tvoj otac i ja spavamo kao muž i žena samo jedanput godišnje u svr-hu rađanja dece.”

otac je prvi put upoznao lahirija mahasaju preko abinaša Babua, službenika na železnici. abinaš Babu

poučavao moje mlade uši privlačnim pričama o raznim indijskim svecima. uvek je završavao odajući poštovanje vrhunskim vrlinama svog gurua.

„jesi li ikad čuo pod kakvim je neobičnim okolnosti-ma tvoj otac postao učenik lahirija mahasaje?”

Bilo je lenjo letnje popodne, a abinaš i ja smo sedeli u dvorištu mog doma, kad mi je postavio to pitanje koje je u meni pobudilo radoznalost. odmahnuo sam glavom sa osmehom očekivanja.

„pre mnogo godina, pre nego što si se ti rodio, zamo-lio sam mog šefa – tvoga oca – da mi da nedelju dana odsustva kako bih mogao da posetim svog učitelja u Be-naresu. tvoj otac se podsmehnuo mojoj nameri.

,zar ćeš postati verski fanatik?’, upitao me je. ,ako ho-ćeš da napreduješ, posveti se svom poslu u kancelariji.’ dok sam žalostan išao kući šumskim putem, sreo sam tvog oca u zatvorenoj nosiljci. on otpusti sluge i prevo-zno sredstvo, pa poče da hoda uz mene. u želji da me uteši, isticao je prednosti borbe za svetovni uspeh. ali, ja kao da ga uopšte i nisam čuo. moje srce je ponavljalo: ,lahiri mahasaja, ne mogu da živim ako te ne vidim!’ put nas je doveo do ivice mirnog polja na kome su zraci ka-snog popodnevnog sunca krunisali zlatom zatalasanu visoku divlju travu. zastali smo diveći se. onda se tamo na polju, na udaljenosti od svega nekoliko metara, izne-nada pojavio lik moga gurua!1

,Bagabati, suviše si strog prema svom službeniku!’ njegov glas je odjekivao u našim preneraženim ušima. nestao je isto tako tajanstveno kao što se i pojavio. pao sam na kolena i i uzvikivao:

„lahiri mahasaja! lahiri mahasaja!’. tvoj otac je neko-liko trenutaka bio sav ukočen od zaprepašćenja.

,ne samo da te puštam na odustvo, abinašu, nego puštam i sebe, pa sutra krećem u Benares. moram da upoznam tog velikog lahirija mahasaju koji može da se materijalizuje po volji da bi mogao da te zastupa! pove-šću i svoju ženu i zamoliti tog učitelja da nas inicira u svoj duhovni put. hoćeš li nas odvesti k njemu?’

,naravno da hoću.’ čudesan odgovor na moju molitvu i brz povoljan preo kret ispunili su me radošću.

iduće večeri tvoji roditelji i ja seli smo na voz za Bena-res. kad smo sutradan tamo stigli, uzeli smo kola i konja, a zatim smo morali pešice uskim uličicama, do usamljene kuće moga gurua. ušavši u njegov mali salon, tvoj otac se poklonio učitelju koji je sedeo u svom uobičajenom položaju lotosa. namignuo je i svoje prodorne oči upro u tvoga oca. ,Bagabati, suviše si strog prema svom služ-beniku!’ to su bile iste one reči koje je izgovorio pre dva dana na polju obraslom travom. zatim je dodao: ,radu-jem se što si dopustio abinašu da me poseti, i što ste ga ti i tvoja žena dopratili’.

na njihovu radost, uveo je tvoje roditelje u duhovnu praksu krija joge. od dana kad nam se ukazala ona vizi-

10 |

ja, tvoj otac i ja, kao drugari učenici, postali smo prisni prijatelji i to smo ostali sve do danas. lahiri mahasaja se naročito zanimao za tvoje rođenje. tvoj život će sigurno biti čvrsto povezan sa njegovim, pošto učiteljev blago-slov nikad ne izneveri.”

lahiri mahasaja napustio je ovaj svet kratko vreme pošto sam ja došao na svet. njegova slika u kitnjastom okviru uvek je ukrašavala naš porodični oltar u različi-tim gradovima u koje je otac po dužnosti bio premeštan. mnoga jutra i večeri zatekla su majku i mene kako medi-tiramo pred improviziranim oltarom, stavljajući na njega cveće umočeno u mirisnu sandalovu pastu. tamjanom i smirnom, kao i zajedničkom predanošću, ukazivali smo poštovanje božanstvenosti koja je našla potpun izraz u lahiriju mahasaji.

njegova slika je neobično snažno uticala na moj život. kako sam rastao, misao na učitelja rasla je sa mnom. često sam u meditaciji video kako njegova slika izlazi iz svog malog okvira, pa seda pred mene, popri-majući živi lik. kad bih pokušao da dodirnem stopala njegovog blistavog tela, opet bi se izmenio i postao slika. kako mi je detinjstvo prelazilo u dečaštvo, gledao sam kako se lahiri mahasaja u mom duhu preobraža-va, pa se iz male slike u kolevci okvira pretvara u živu prosvetljujuću prisutnost. često sam mu se obraćao u trenucima iskušenja ili zbunjenosti i u sebi nalazio nje-govu utehu i vođstvo.

isprva sam tugovao što više nije telesno živ. ali, kad sam počeo da otkrivam njegovu tajnu sveprisutnost, ni-sam više žalio. on sam je često pisao onim svojim učeni-cima koji su suviše žarko želeli da ga vide: „zašto dolazite da vidite moje meso i moje kosti, kad sam ja uvek unutar domena vaše kutašte (duhovnog vida)?”

kad sam imao otprilike osam godina, bio sam blago-sloven čudesnim iscelje njem posredstvom fotografije lahirija mahasaje. taj doživljaj je uvećao moju ljubav. dok sam boravio na našem porodičnom imanju u iča-puru, u Bengalu, oboleo sam od azijske kolere. lekari su digli ruke; moj život je bio prežaljen. kraj moje po-stelje, majka me je, izbezumljena od bola, okretala da bih mogao da vidim fotografiju lahirija mahasaje iznad moje glave.

„pokloni mu se u mislima!” znala je kako sam suviše slab čak i da podignem ruke za pozdrav. „ako zaista pokažeš svoju predanost i u mislima klek neš pred nje-ga, spašće ti život!” zagledao sam se u fotografiju i u njoj ugledao zasljepljujuću svetlost koja je obavila moje telo i celu prostoriju. mučnina i ostali simptomi koje nisam mogao da kontrolišem iščezli su istog tre-nutka: bio sam zdrav. odmah sam se osetio dovoljno snažnim da se poklonim i dodirnem majčina stopala, da tako pokažem kako cenim njenu beskrajnu veru u njenog gurua. majka je pritiskivala čelo na malenu sliku.

„o sveprisutni učitelju, hvala ti što je tvoja svetlost izlečilo moga sina!”

shvatio sam da je i ona bila svedok zaslepljujuće sve-tlosti koja me je u trenutku izlečila od obično fatalne bolesti.

Baš ta fotografija spada u najdragocenije stvari koje posedujem. sam lahiri mahasaja ju je dao mom ocu, tako da u sebi sadrži svete vibracije. ta fotografija je na-stala čudom. priču o njenom čudesnom nastanku čuo sam od očevog druga-učenika, kalija kumara roja.

izgleda da je učitelj osećao odbojnost prema fotogra-fisanju. uprkos njegovom negodovanju, jedanput su ga fotografisali zajedno s nekolicinom njegovih posveće-nika, među kojima je bio i kali kumar roj. zaprepašćeni fotograf je ustanovio da je u sredini ploče, gde bi bilo logično da se pojave obrisi lahirija mahasaje, bilo prazno mesto, dok su se likovi svih ostalih učenika jasno ocrta-vali. o toj se pojavi naširoko raspravljalo.

jedan od učenika, ganga dar Babu, koji je bio struč-njak za fotografiju, hvalio se kako njemu lik koji iščezava neće umaći. idućeg jutra, dok je guru u položaju lotosa sedeo na drvenoj klupi sa naslonom, stigao je ganga dar Babu sa svojom fotografskom opremom. pošto je pre-duzeo sve mere opreza, pohlepno je osvetlio dvanaest ploča. na svakoj od njih je uskoro ugledao otisak drvene klupe i naslona, ali je učiteljev lik opet nedostajao.

povređenog ponosa i suznih očiju ganga dar Babu potraži svoga gurua. prošli su sati pre nego što je lahiri mahasaja prekinuo ćutanje značajnim komentarom: „ja sam duh. može li tvoj fotoaparat da odrazi sveprisutnog nevidljivog?”

„vidim da ne može! ali, sveti gospodine, ja čeznem za slikom tvog telesnog hrama, jer moj ograničeni vid jedino u njemu može da potpuno vidi duh.”

„dođi sutra ujutro. rado ću ti pozirati.”

opet je fotograf uperio svoju kameru. ovaj put sveti lik nije bio tajanstveno skriven, već se jasno ocrtavao na ploči. učitelj nikada više nije pozirao ni za jednu drugu fotografiju; ja bar nisam video nijednu drugu.

ta fotografija je reprodukovana u ovoj knjizi. čiste crte lica lahirija mahasaje su univerzalnog tipa i jedva da odaju kojoj je rasi pripadao. radost sjedinjenja s Bo-gom se uzdržano otkriva u zagonetnom osmehu. napola otvorene oči pokazuju samo uslovno interesovanje za prolazni spoljašnji svet, takođe su i napola zatvorene. ne mareći za bedna zemaljska iskušenja, bio je u svakom trenutku potpuno budan i spreman da sasluša proble-me svakog tragaoca za istinom koji bi zatražio njegov blagoslov.

ubrzo pošto me je izlečila moć guruove slike, imao sam duhovnu viziju koja je na mene ostavila silan utisak. sedeći jednog jutra na krevetu, zapao sam u duboko sa-njarenje.

| 11 www.leo.rs

„šta se krije iza tame spuštenih kapaka?” ta nametlji-va misao mi je silovito obuzela um. smesta se mom unu-trašnjem oku ukazao snažan bljesak svetlosti. Božanski likovi svetaca, koji su u meditativnim položajima sedeli u planinskim pećinama, bili su kao minijaturne slike iz filma na velikom sjajnom ekranu unutar moga čela.

„ko ste vi?”, upitao sam glasno.

„mi smo himalajski jogiji.” nebeski odgovor teško je opisati. srce mi je uzdrhtalo od radosti.

„ah, i ja gorim od želje da dođem na himalaje i po-stanem kao vi!” vizija je nestala, ali srebrnasti zraci su se u sve većim krugovima širili u beskonačnost.

„kakav je to čudesni sjaj?”

„ja sam išvara.1 ja sam svetlost.” glas je bio tiho bru-janje grmljavine.

„hteo bih da budem jedno s tobom!”

dok se božanska ekstaza postepeno gubila, uspeo sam da sačuvam trajno nasleđe nadahnuća da tražim Boga. „on je večna, uvek nova radost!” posle tog dana ushićenja, svega sam se još dugo sećao.

ističe se još jedna rana uspomena, i to doslovno, jer do današnjeg dana nosim njen ožiljak. moja starija sestra uma i ja sedeli smo jednog ranog jutra pod nim drvetom u našem vrtu u gorakpuru. pomagala mi je u čitanju iz mog bengalskog bukvara, naravno u trenucima kad bih uspeo da skrenem pogled s obližnjih papagaja, koji su jeli zrele plodove margose. uma se požali na čir na nozi, pa donese kutiju s mašću. namazao sam malo te paste na svoju nadlakticu.

„zašto stavljaš lek na zdravu ruku?”

„dakle, sestrice, osećam da će mi sutra ovde izbiti čir, pa ispitujem mast na mestu gde će se on pojaviti.”

„ti mali lažove!”

„ne zovi me lažovom dok ne vidiš šta će se sutra do-goditi.” Bio sam krajnje ogorčen i ljut na nju.

na umu moje reči nisu nimalo delovale, pa je tri puta ponovila svoje zadirkivanje. nepokolebljiva odluka zvu-čala mi je u glasu dok sam joj polako odgovarao:

„snagom svoje volje kažem da ću sutra tačno na ovom mestu na ruci zadobiti prilično velik čir. a i tvoj čir će se uvećati i postati dvaput veći nego što je sada!”

jutro me je zateklo s oteklim čirom na označenom mestu. dimenzije uminog čira su se udvostručile. vri-snuvši, sestra odjuri majci. „mukunda je postao čarob-njak!” majka me ozbiljno pouči da se nikad ne služim snagom reči da bih činio zlo. zauvek sam zapamtio njen savet i poslušao ga.

moj čir je morao biti uklonjen hirurškim putem. od lekarskog reza ostao je primetan ožiljak. na de-snoj ruci i danas nosim trajan podsetnik o moći puke ljudske reči.

te jednostavne i naizgled bezazlene reči upućene umi, izgovorene s dubokom koncentracijom, sadržavale su u sebi dovoljno skrivene snage da eksplodiraju po-put bombe, i na taj način proizvedu potpuno određene, iako štetne posledice. mnogo godinakasnije došao sam do spoznaje da se eksplozivna vibratorna moć govora može mudro usmeriti na to da se čovekov život oslobodi nepotrebnih teškoća, i da takvo delovanje ne ostavlja ni ožiljke, niti izaziva prekore.1

naša porodica preselila se u lahore u pendžabu. tamo sam nabavio sliku Božanske majke u obličju bo-ginje Kali.2 dobila je počasno mesto na malom nefor-malnom oltaru na balkonu naše kuće. nedvosmisleno sam se uverio da će sve moje molbe izgovorene na tom svetom mestu biti uslišene. jednog dana, stojeći tamo sa umom, posmatrao sam dva dečaka kako puštaju zmaje-ve preko krovova dve zgrade koje je od naše kuće delila samo uska uličica.

„zašto si tako miran?” uma me je nestašno gurnula.

„upravo sam razmišljao o tome kako je divno što mi Božanska majka daje sve što od nje zatražim.”

„možda će ti dati i ova dva zmaja!” uma se podrugljivo nasmejala.

„zašto da ne?” počeo sam u sebi da se molim da mi ih da.

u indiji se održavaju takmičenja zmajeva čiji su ko-nopci premazani lepkom i mlevenim staklom. svaki igrač nastoji da preseče uže koje drži njegov protiv nik. oslo-bođeni zmaj tada lebdi nad krovovima i vrlo je zabavno hvatati ga. ali, pošto smo uma i ja bili na uvučenom i natkrivenom balkonu, izgledalo je nemoguće da nam oslobođeni zmaj padne šaka, jer bi njegovo uže svakako ostalo zakačeno za krov.

igrači na suprotnoj strani ulice započeli su takmiče-nje. jedno uže bi prerezano, a zmaj se istog trena uputi u mom smeru. zahvaljujući iznenadnom zaustavljanju povetarca, zmaj je neko vreme lebdeo u mestu, a za to vreme mu se konopac čvrsto zapetljao oko jednog kaktusa na krovu kuće preko puta. nastala je dugačka savršena petlja, koju sam mogao da dohvatim. pružio sam svoj plen umi.

„to je bila samo neobična slučajnost, a ne odgovor na tvoju molitvu. ako ti dođe i drugi zmaj, onda ću ti vero-vati.” sestrine crne oči izražavale su veće čuđenje nego njene reči. nastavio sam žarko da se molim. drugi igrač je naglo povukao uže i izgubio svog zmaja. ovaj se uputio ka meni plešući na vetru. moj pomoćnik kaktus opet mu je svezao uže u potrebnu petlju, kako bih mogao da ga dohvatim. predao sam umi i drugi trofej.

„Božanska majka te zaista čuje! sve ovo mi je suviše misteriozno!”

odjurila je kao preplašena srna.

ana Bešlić

nastaviće se...12 |

| 13 www.leo.rs

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT

www.lavovskicasopis.rs

Brendon mal

Uspon ZveZde večernjače

kendra ni reč nije progovorila dok ju je tata vozio u bioskop. pokušala je da ubedi alisu da ne ide. alisa je po-čela da podozreva da kendra potajno želi kejsa za sebe, a pošto kendra nije mogla prijateljici da kaže istinu, morala je da prestane da je nagovara. kendra je na kraju odlučila da im se pridruži, jer je zaključila da ne može drugarice ostaviti same sa goblinom manipulatorom.

“šta ćete gledati?” upitao je tata.

“dogovorićemo se kad budemo stigli”, odvratila je kendra. “ne brini, ništa nepristojno.” kendri je bilo žao što ne može ocu da kaže u kakvoj je nevolji, ali on ništa ne zna o magičnim svojstvima rezervata koji vode deka i baka sorenson. misli da je u pitanju obično imanje.

“jesi li sigurna da si spremna za maturske ispite?”

“cele godine redovno sam učila. Biće mi dovoljno da na brzinu ponovim gradivo. razbiću ih.” kendri je bilo žao što ne može da porazgovara s dekom sorensonom o situaciji u kojoj se našla. pokušala je da ih pozove. na nesreću, svaki put kada bi okrenula jedini broj koji su njeni roditelji imali, snimljena poruka obavestila ju je da bira nepostojeći broj. jedino je još pismom mogla da stu-pi u vezu s njim. za svaki slučaj, ako telefon još izvesno vreme bude van upotrebe, napisala je deki pismo u ko-jem mu je opisala situaciju. nameravala je da ga pošalje narednog dana. prijalo joj je saznanje da postoji još neko osim seta kome može da se požali. ali valjda će uspeti da razgovara s dekom telefonom pre nego što pismo stigne.

tata je skrenuo na parking bioskopa. alisa i trina su stajale ispred ulaza. pored njih je stajao odvratni goblin u majici i vojničkim pantalonama.

“kako ću znati kada treba da dođem po tebe?” upitao je tata.

“rekla sam mami da ću se javiti s alisinog mobilnog.”

“dobro. lepo se zabavite.”

to je malo verovatno. pomislila je kendra dok je izla-zila iz suv-a.

“zdravo, kendra”, zaškripao je kejs. namirisala je nje-govu kolonjsku vodu s udaljenosti od pet metara.

“mislili smo da nećeš doći” rekla je alisa.

“stigla sam tačno na vreme”, cepidlačila je kendra. “vi ste poranili.”

“hajde da izaberemo film”, reče trina.

“gde je Britani?” upitala je kendra.

“roditelji joj nisu dozvolili da dođe”, odvratila je trina. “teraju je da uči.”

kejs pljesnu rukama. “šta ćemo da gledamo?”

proveli su nekoliko minuta u dogovaranju. kejs je želeo da gleda Medalju srama, film o serijskom ubici koji teroriše veterane koji su od kongresa dobili meda-lju časti. odustao je od svog filma tek kada mu je trina obećala da će mu kupiti kokice. odlučili su da pogledaju film Zamena mesta, priču o glupavoj devojci koja osvaja momka iz svojih snova pošto njen um biva prebačen u telo najpopularnije devojčice u školi.

kendra je želela da vidi taj film, ali sada se plašila da će joj presesti. maženje sa ćelavim goblinom za vreme srceparajućeg ženskog filma, kakva divota.

kao što je i pretpostavila, bilo joj je teško da se usred-

Nastavak...

14 |

sredi na film. kejs je sedeo između trine i alise, koje su se nadmetale za njegovu pažnju. svi su jeli kokice iz pa-pirnate džambo kofe. kendra je svaki put odbila kada su je ponudili. nije želela da dođe u dodir s bilo čim što su dodirnule te bradavičave šape.

kejs je zagrlio alisu pre nego što je krenula odjavna špi-ca. njih dvoje su nastavili da šapuću i da se kikoću. trina je sedela prekrštenih ruku s nezadovoljnim izrazom na licu. kada je to pa izlazak više devojaka s momkom u kojeg su sve zatreskane izašao na dobro, bio on čudovište ili ne?

kejs i alisa su izašli iz bioskopa držeći se za ruke. trini-na mama je čekala na parkingu. trina se kratko pozdra-vila i otišla.

“mogu li da pozovem tatu s tvog mobilnog?” upitala je kendra.

“naravno”, odvratila je alisa i dala joj telefon.

“hoćeš li da te odbacimo?” upitala ju je kendra dok je birala broj.

“ne treba, ne stanujem daleko”, rekla je alisa. “kejs je rekao da će me otpratiti.”

goblin je uputio kendri nekakav čudan, prepredeni osmeh. prvi put se zapitala zna li kejs da je njoj poznat njegov pravi identitet. kao da je likovao što ona ne može ništa da učini.

kendra se trudila da ne pokaže šta misli i oseća. mama se javila na telefon i kendra joj je rekla da bi neko trebalo da dođe po nju. zatim je vratila telefon alisi. “Biće to prilično duga šetnja. možemo oboje da vas povezemo.”

alisa je ošinula kendru pogledom kao da se pita za-što se trudi da joj pokvari spektakularno veče. kejs joj je prebacio ruku preko ramena i iscerio se.

“alisa”, odlučno je kazala kendra, uhvativši je za ruku, “moram nasamo da popričam s tobom.” povukla je alisu u stranu. “nemaš ništa protiv, zar ne, kejse?”

“nema problema. inače moram do toaleta.” rekavši to, vratio se u bioskop.

“šta to pokušavaš?” zacvilela je alisa.

“razmisli malo”, rekla je kendra. “gotovo ništa ne zna-mo o njemu. danas si ga upoznala. nije on klinac. jesi li sigurna da želiš da se šetaš po mraku s njim? mnoge devojke tako upadnu u nevolju.”

alisa se s nevericom u očima zagledala u nju. “odmah se vidi da je fin momak.”

“nije tačno, vidiš da je zgodan i duhovit. za mnoge psihopate u početku su mislili da su fini momci. upravo zbog toga uvek prvo nekoliko puta izađeš s momkom na neko javno mesto pre nego što ostaneš s njim nasamo. naročito kada imaš četrnaest godina!”

“nisam o tome razmišljala na taj način”, priznala je alisa.

“pristani da vas moj tata oboje poveze. ako želiš da razgovaraš s njim, uradi to ispred kuće. a ne u nekoj mračnoj i pustoj ulici.”

alisa potvrdno klimnu glavom. “možda si u pravu. ako se zadržimo u razgovoru ispred kuće, uvek može neko da mi pritekne u pomoć ako nešto krene naopako.”

alisa je objasnila kejsu da će ipak poći s kendrom i njenim tatom. nije mu naravno rekla da, pre nego što ostane s njim nasamo, mora da utvrdi da nije možda psihopata. u početku se opirao. ponavljao joj je da je veče toliko lepo da bi bila prava šteta ne prošetati se, ali je popustio kada ga je kendra podsetila da je prošlo devet sati.

tata je stigao nekoliko minuta kasnije i pristao da poveze alisu i kejsa. kendra je sela na suvozačevo se-dište. alisa i kejs su seli pozadi. sve vreme su šaputali i držali se za ruke. tata je odbacio golupčiće do alisine kuće. kejs je objasnio da on živi tek malo dalje u istoj ulici.

dok su se udaljavali, kendra se osvrnula da ih pogle-da. upravo je ostavila drugaricu samu s jezivim gobli-nom. a šta je drugo mogla da uradi? Bar ju je ostavila ispred kuće. ako se nešto dogodi, može da se prodere i utrči unutra. imajući u vidu okolnosti, to će morati da bude dovoljno.

“izgleda da je alisa našla dečka”, primetio je tata.

kendra je oslonila glavu o prozor. “izgled može da prevari.”

narednog dana kendra je stigla u glavnu učionicu neko-liko minuta ranije. dok su ostala deca polako pristizala, ken-

| 15 www.leo.rs

dra je ukočeno sedela i čekala alisu. ušao je i kejs i, mada je gledala pravo u njega, on na nju uopšte nije obratio pažnju. zaputio se u prednji deo učionice i zastao kod stola gospo-đe prajs da porazgovara s džonatanom vajtom.

hoće li alisino lice završiti na kutijama od mleka? ako se to dogodi, kendra neće moći da krivi nikog drugog do sebe. nije trebalo da ostavi prijateljicu nasamo s tim goblinom ni na sekund.

alisa je ušla u učionicu jedva dva minuta pre nego što je zvonilo. pogledala je kejsa, ali ga nije konstatovala. otišla je pravo do svoje klupe i sela pored kendre.

“je li sve u redu?” upitala je kendra.

“poljubio me je”, alisa je procedila kroz stisnute usne izvijene u osmeh.

“šta je uradio?» kendra je pokušala da prikrije zgađe-nost. «ne zvučiš baš oduševljeno.»

alisa je sa žaljenjem odmahnula glavom. «Bilo mi je tako lepo. pričali smo ispred moje kuće neko vreme po-što si se odvezla. Bio je zaista sladak i zabavan. a onda mi se približio. živa sam se prepala... hoću da kažem, ne po-znajem ga dobro, ali sam bila i prilično uzbuđena. dok se nismo poljubili. kendra, smrdi mu iz usta kao nekom psu.”

kendra je morala da se nasmeje.

alisi se očigledno dopala njena reakcija, jer je još živ-lje nastavila. «ozbiljno ti kažem. dah mu je užegao, smrdi na trulež. kao da od rođenja nije prao zube. ne mogu da ti opišem koliko je bilo grozno. mislila sam da ću povra-titi. kunem ti se, umalo to i da uradim.»

dok je zurila u leprozni skalp stvorenja koje je alisa poljubila, kendra je mogla da pretpostavi koliko je gadan ukus njegovih usana. iluzija kojom je prikrio svoj pravi identitet srećom nije zakamuflirala i njegov pravi dah.

oglasilo se zvono. gospođa prajs je opomenula neko-liko bučnih dečaka u zadnjem delu učionice da zauzmu svoja mesta.

«i šta si uradila?» prošaputala je kendra.

«mislim da je shvatio koliko me je šokirao njegov dah. razvukao je usta u nekakav izopačeni osmeh kao da je to i očekivao. Bila sam toliko zgrožena da nisam bila baš fina. rekla sam mu da je kasno i utrčala u kuću.»

«da li to znači da više nisi zacopana u njega?» upitala je kendra.

«ne želim da budem površna, ali odgovor na tvoje pitanje je: da, nisam više zacopana u njega. prepuštam ga trini. Biće joj potrebna gas-maska. toliko mu je grozan zadah iz usta. otišla sam pravo u kupatilo i isprala usta vodicom. stresem se pri svakom pogledu na njega. da li si ikada pojela nešto od čega si povraćala, posle čega ti nije padalo na pamet da to ponovo staviš u usta?»

«alisa», prekinula ju je gospođa prajs. «školska godina završava se tek za četiri dana.»

«izvinite», rekla je alisa.

gospođa prajs je otišla do svog stola i sela. vrisnula je i poskočila, udarajući šakom po suknji, a onda je začkiljila i prešla pogledom po učionici. «da li je neko zakucao ekser u moju stolicu?» upitala je s nevericom. udarila je nekoliko puta šakom po suknji i pregledala stolicu i pod. «to stvarno boli i uopšte nije smešno.» podbočila se dok je ljutito zagledala prisutne. «neko je sigurno video ko je to uradio. hoću da čujem ko je to bio!»

učenici su ćutali i krišom se zgledali. kendra je bila uverena da niko ne bi uradio nešto tako bolno, čak ni džonatan vajt. a onda se setila da je kejs pre časa stajao pored stola gospođe prajs.

gospođa prajs se jednom šakom oslonila o sto, a dru-gom protrljala čelo. neće valjda da zaplače? Bila je fina nastavnica, sredovečna žena crne kovrdžave kose i uskog lica. koristila je napadnu šminku, ali nije zaslužila da se jedan goblin šegači s njom na tako bolan način.

kendra je razmišljala da li da ocinkari to čudovište. učinila bi ona to istog časa, ali je znala da bi njeni drugari iz razreda to pogrešno shvatili, jer su oni u njemu videli samo kul klinca. i mada je bio glavni osumnjičeni, morala je da prizna da ga nije videla kako stavlja ekser na stolicu.

gospođa prajs je počela da trepće i da se ljulja. «ne osećam se baš...» zaustila je ona, preplićući jezikom, a onda se srušila na pod.

trejsi edmund je vrisnula. svi su ustali da vide šta se to s njom dešava. nekoliko učenika je pohitalo do na-stavnice koja je ležala na podu. jedan dečak joj je opipao puls na vratu.

kendra se progurala napred. da li je gospođa prajs mrtva? da li ju je goblin ubo otrovnom iglom? kejs je čučao pored nje.

«neka neko ode po gospodina forda», povikala je alisa.

tajler vord je istrčao iz učionice, po svoj prilici da do-vede direktora.

klint haris, dečak koji joj je opipao puls, povikao je da joj srce kuca. «verovatno se onesvestila zbog tog eksera», nagađao je on.

«podignite joj stopala», predložio je neko.

«ne, podignite joj glavu», dodao je neko drugi.

«sačekajte bolničarku», naložio je treći glas.

gospođa prajs je željno udahnula vazduh i sela, razro-gačenih očiju. kao da je na trenutak bila dezorijentisana. a onda je prstom pokazala ka klupama. «smesta da ste se svi vratili na svoja mesta.»

«ali malopre ste se onesvestili», zaustio je klint.

«nazad na mesta!» ponovila je snažnijim glasom gos-pođa prajs.

svi su je poslušali.

gospođa prajs je ustala, prekrstila ruke na grudima i stala da prelazi pogledom preko učenika kao da pokuša-va da dokuči njihove misli. «u životu nisam srela ovako

16 |

neposlušnu i zlobnu decu», obrecnula se ona. «da se ja pitam, svi biste bili izbačeni.»

kendra se namrštila. gospođa prajs nikada ne bi rekla tako nešto, čak ni u ovakvim okolnostima. glas joj je bio nekako drugačiji, odisao je okrutnošću i mržnjom.

gospođa prajs se uhvatila za ivicu klupe džonatana vajta. on je sedeo u prvom redu jer je imao problema s disciplinom. «reci mi, mali moj, ko mi je stavio ekser na stolicu?» škrgutala je zubima, a vene na vratu su joj poi-skakale. izgledala je kao da će svakog časa da eksplodira.

«ja... nisam video», promucao je džonatan. kendra ga nikada do tada nije videla toliko uplašenog.

«lažeš!» dreknula je gospođa prajs, podigla pred-nji kraj njegove klupe i prevrnula je unazad. zajedno s klupom pao je i džonatan, jer je sedište bilo spojeno sa njom. pri padu je udario glavom o klupu iza sebe.

gospođa prajs je otišla do naredne klupe, u kojoj je sedela saša gete, njena omiljena učenica. «reci mi ko je to uradio!» naredila je pomahnitala učiteljica, dok joj je pljuvačka vrcala s usana.

«ja ne...» bilo je sve što je saša uspela da izgovori pre nego što je i njena klupa prevrnuta.

iako je bila u šoku, kendra je shvatila šta se dešava. kejs nije otrovao gospođu prajs. šta god da ju je ubolo, bacilo je nekakve čini na nju.

kendra je ustala i povikala: «kejsi henkok je to uradio!»

gospođa prajs je zastala i zagledala se u kendru su-zivši oči. “kejsi, kažeš?” glas joj je bio nežan, ali zvučao je smrtonosno.

«stajao je pored vašeg stola pre časa, videla sam ga.»

gospođa prajs se zaputila ka kendri. «kako se usu-đuješ da optužiš jedinu osobu u ovom razredu koja ni

muvu ne bi zgazila!» kendra je počela da se povlači. gospođa prajs je nastavila da govori tihim glasom, ali očigledno je bila besna kao ris. «ti si to uradila, je li tako, a sada optužuješ novog učenika koji još nije stekao prijatelje. to je veoma nisko, kendra, veoma nizak udarac.»

kendra je već bila stigla do stražnjeg dela učionice. gospođa prajs se i dalje približavala. Bila je svega pet-šest centimetara viša od kendre, ali su joj prsti bili savi-jeni u kandže, a pogled jasno govorio da ključa od besa. inače staložena učiteljica kao da je bila rešila nekog da ubije.

kada se našla na svega nekoliko koraka od kendre, gospođa prajs je skočila napred. kendra se izmakla u stranu i potrčala drugim prolazom između klupa ka vrati-ma u prednjem delu učionice. gospođa prajs joj je bila za petama sve dok alisa nije podmetnula nogu razjarenoj nastavnici i saplela je.

kendra je otvorila vrata i našla se licem u lice s gospo-dinom fordom, direktorom. iza njega je stajao zadihani tajler vord.

«gospođa prajs nije pri sebi», objasnila je kendra.

gospođa prajs se vrišteći bacila na kendru. gospodin ford, krupan čovek, isprečio se ispred pomahnitale na-stavnice i priljubio joj ruke uz telo. «linda!» izgovorio je njeno ime tonom koji je jasno stavljao do znanja da ne može da poveruje u ono što vidi. «linda, smiri se. linda, prestani.»

«svi su oni crvi», prosiktala je ona. «sve su to guje. Đavoli!» i dalje se žestoko otimala.

gospodin ford pređe pogledom po učionici i izvrnu-tim klupama. «šta se to ovde događa?»

nemojte propustiti nijednu pustolovinu iz serijala UtočištE ZA BAJKE!

18 |

Napisala Sonja ĆirićIlustrovao Vukašin Bagić

O čemu misliš dok rešavaš test na maturskom ispitu? Da li samo o zadatim pitanjima? Mina, junakinja Roma-na u mojoj glavi Sonje Ćirić, tragajući za greškom koja se, sigurna je, sakrila u nekom odgovoru misli o raznim događajima iz škole. I zato ne može da se posveti samo testu koji stoji na klupi. Zna da će kraj maturskog ispita biti i kraj osnovne škole, ali i kraj njenog VIII2. Zašto se ljudi rastaju? Zašto napu-štaju ono što im je bilo lepo? Zašto se njeni roditelji više ne vole? Zašto je Dušan morao da ode? Možda bi trebalo da ga posluša i napiše roman o njihovih osam godina? To je rešenje! U romanu će i ona i celo njeno odeljenje zauvek ostati takvi kakvi su tada bili, a potom slobodno mogu da odu dalje, u svoje lepe živote!Roman u mojoj u glavi knjiga je za mlade. Pre nje Sonja Ćirić napisala je dve knjige za decu –Jedva čekam sutra i Naša sjajna igra. Njen prvi roman Prilagođavanje je bele boje napisan je za odrasle.

ROMAN U MOJOJ GLAVI

BONJOUR, ALIS

ZA SVE JE KRIVO ŠUMEĆE PRASE

ZANIMLJIVI ROMANI ZA MLADE

NOVO!

Napisao Robert GrisbekIlustrovao Karsten Tajh

Svakoga dana osmogodišnja Lucija kasnila je u školu. Ali ona uopšte nije bila kriva za to! Nikada! Uvek je imala dobar izgovor, mada joj učiteljica baš i nije verovala. Lucija je bila sigurna da će je ovih 17 neverovatnih izgovora za kašnjenje u školu opravdati i da učiteljica onda više neće kuckati prstom po brojčaniku sata kad Lucija uđe u učionicu s malim zaka-šnjenjem – pred sam kraj prvog časa. Možda je ipak za sve bilo krivo šumeće prase…

Napisala Džudi KertinIlustrovao Andrej Vojković

Peta knjiga iz serije romana o Alis i Meg.Zar nije divno provesti raspust u inostranstvu? Šta je lepše od toplog mora, dubokih tamnih nepoznatih šuma i ukusne hrane druge zemlje? Megan je odu-ševljena što će s porodicom letovati u Francuskoj, a najbolje od svega jeste to što će i Alis poći s njom. Ali kad Alis na odmoru pokuša da se sprijatelji s lepim mladim Francuzom, sve će postati vrlo interesantno…

| 19 www.leo.rs

Napisao Zoran PenevskiIlustrovao Dušan Pavlić

Zahvaljujući očevoj beležnici, Budimir je skupio šest retkih životinja, a svaka od njih poslednji je primerak svoje vrste. Ali kako može da se živi sa džangrizavom pticom i drugim nestašnim stvorenjima uz svakodnev-ne obaveze? Avantura počinje kada svi krenu u posetu Domu za stara lica... Duhoviti roman koji nas podseća na to da nas, kao ljude, određuje i naš odnos prema životinjama.

Napisala Betina ObrehtIlustrovao Vukašin Bagić

Dora ne voli da razgovara s ljudima. Kada je neko ne-što pita, ona pocrveni i prosto se ukoči od stida, a to nije nimalo prijatno. Zato želi da živi kao Leandra na zami-šljenom ostrvu, okružena jedino životinjama. One ništa ne pitaju, ne zahtevaju komplikovane odgovore i pravi su prijatelji. Ipak, s preplašenim stidljivim psom koji ne do-pušta da mu se iko približi nije lako izaći na kraj. Uz malo hrabrosti i mnogo upornosti i strpljenja, Dora će pobediti stidljivost…

BUDIMIR I RETKE VRSTE

KAKO JE DORA POBEDILA STIDLJIVOST

ukoliko želite da primate obaveštenja o novim brojevima lavovskog časopisa, izdanjima leo commerca, akcijama koje sprovodimo, novim knjigama u ponudi onlajn knjižare riznica knjiga....prijavite se na leo newsletter!

Prijavite se za

na: www.leo.rs

Leo Newsletter

život je prelep u svojoj jednostavnosti, mi smo “glav-ni krivci” što ga komplikujemo. mislimo da nismo lepi, da nismo uspešni, da ćemo ceo život raditi za druge, da nemamo dovoljno novca, da nemamo sreće u ljubavi, da smo debeli i neprivlačni... a sve su to samo misli koje se mogu promeniti kroz program koji je pristigao iz “ku-hinje” lujze hej, žene koja je snagom volje i promenom načina razmišljanja uspela da pobedi emocionalne i fi-zičke blokade i bolesti.

u moru literature iz oblasti popularne psihologi-je, knjige lujze hej nalaze se na samom vrhu lestvice čitanosti. prodate su u više desetina miliona primera-ka širom sveta, a njeni programi implementirani su u sastavni deo lečenja različitih poremećaja, počev od anksioznosti, preko gojaznosti, zaključno sa najtežim bolestima.

lujza je jedna od prvih žena na svetu koja je objavila knjigu o sopstvenoj borbi protiv karcinoma koju je, uz promenu načina ishrane i razmišljanja, uspela da dobije.

njen autorizovani program za uspešno mršavljenje stigao je i na Balkan zahvaljujući glumcu i prvom licen-ciranom heal Your life treneru siniši uboviću koji sa su-prugom aleksandrom vodi radionice i treninge iz oblasti ličnog razvoja.

radionica pod nazivom “promenite misli – izgubite kilograme” već se održava u Beogradu, a u novembru će biti organizovana i u podgorici, u “soulfood joga centru”

velika transformacija

– svako od nas ima svoje savršeno telo, ali je ono maskirano raznim pogrešnim uverenjima, negativnim iskustvima, strahovima, neprihvatanjem vlastitih emocija – kaže za “leo” aleksandra ubović. – kroz program lujze hej polaznici mogu da dožive veliku transformaciju, da shvate kako vide sebe i kako to može da se promeni. naj-važnije je postati svestan zbog čega smo se ugojili, da bi-smo potom, kada se suočimo sa razlogom koji nas je do toga doveo, mogli da počnemo da gubimo kilograme.

skeptici će reći: “da, ali nema uspešnog gubitka ki-lograma dok ne ‘probušimo kašiku’”! sagovornica “lea” kaže da u tome ima deo istine, ali da bi najpre trebalo “zaviriti u sebe” i odgonetnuti uzrok “tapaciranja”. tada je, tvrdi, mnogo lakše izgubiti kilograme, i ono što je još važnije – zadržati novostečenu figuru.

višak kilograma – spoljna manifestacija straha

–tokom programa polaznici prolaze kroz razne vežbe i mentalne tehnike a postoji i neka vrsta domaćih zada-taka između sesija; tako svako za sebe shvata zbog čega se goji, zašto ne može da smrša, šta je ono što ga sputa-va da izgleda atraktivno... svi koji su držali dijete znaju da nije problem skinuti kilograme, već da je problem zadržati ih i biti zadovoljan svojom spoljašnjošću. ipak najvažnije od svega jeste da shvatimo da ako želimo da budemo zadovoljni onim što je spolja prvo ulepšavamo

aleksandra uBović, heal Your life trener programa po metodi lujze hej, za lavovski časopis “leo” otkriva kako da pomoću gimnastike uma steknete i zadržite figuru iz snova

promenite misli, iZgUbite kilograme - ZaUvek!

20 |

ono što je unutra, u dubini našeg bića. rešenje za sve je ljubav prema sebi!– navodi naša sagovornica.

u odnosu na druge programe ličnog razvoja, program lujze hej “promenite misli – izgubite kilograme” razlikuje se po tome što se učesnici radionica osećaju kao da su u bezbednoj zoni: niko ni od koga ništa ne očekuje, sve vežbe koje se rade-rade se u meri u kojoj im prija, nema “moranja”, takmičenja, rivalstva... Nešto poput joge uma.

– u celom svetu je ovo veliki hit, mejnstrim filozofija. lujza je preokrenula svet jer je krenula prvo od sebe, i uči nas da prihvatimo sebe takvi kakvi smo sada. u tome je ključ uspeha – tvrdi aleksandra.

mudrost je putovanje, a ne ciljna pitanje šta se menja u glavi kada se priključimo

grupi za svesno mršavljenje, ona kratko i poletno odgo-vara – sve!

– zaista se menja sve; od trenutka kada shvatite da je bezbedno da pogledate u sebe, pa i da sagledate i prihvatite i svoju mračnu stranu koju svako od nas ima. kada se suočite sa tim, kada prihvatite sebe takvim kakvi ste i kada sebi šaljete poruke ljubavi, menjate ugao gle-danja na stvarnost, stvarate sopstvenu stvarnost u okviru koje radite i živite – izričita je naša sagovornica.

koliko je vremena čoveku potrebno da usvoji novi koncept misli?

– svako od nas ima svoje dobre i loše trenutke u danu, mesecu, godini... često sam se pitala zašto mi se događaju neke stvari koje mi se ne dopadaju, preispiti-vala sam sebe, tragajući za odgovorom. a odgovor mi je došao u jednoj jedinoj rečenici: “mudrost je putovanje, a ne cilj.” moramo da upoznajemo sami sebe, da prepo-znamo poruke koje nam telo šalje da bismo znali šta je za nas dobro a šta ne. sve zavisi od toga koliko brzo želimo da učimo, ali važno je početi – objašnjava aleksandra.

najvažnije poruke koje roditelj može da pošalje detetuu vremenu u kom živimo, a u kome je jurnjava za

egzistencijom postala najbitnija stvar na svetu, mnogi

roditelji zapostavljaju komunikaciju sa svojom decom. s druge strane, mališani vape za iskrenim, otvorenim razgovorom sa mamama i tatama, za porukama koje će im roditelji usaditi a koje će im kasnije biti od neproce-njive važnosti za školu zvanu život. aleksandra ima dva sina, a svakoga dana, kao profesor francuskog jezika, radi sa decom u dnevnom boravku specijalizovane škole za francuski jezik u Beogradu. otkriva da i svojim sinovima, ali i deci kojoj predaje, vrlo tendenciozno izgovara reče-nice koje im jačaju samopouzdanje.

– najvažnije poruke koje roditelj, ali i vaspitač ili uči-telj, može da pošalje detetu su “volim te”, “divan si”, “budi uvek ono što jesi” – kaže aleksandra. – često zaboravimo da im kažemo tako nešto, čini nam se da se to podrazu-meva. ali, to je greška: decu bi uvek trebalo podsećati na takve poruke, jer će se ona lepše osećati.

na pitanje kako vaspitavati decu i da li bi ih trebalo kritikovati kada urade nešto pogrešno, sagovornica “lea” odgovara:

–jedina kritika koju stariji mogu da upute deci je ona koja se odnosi na njihovo ponašanje, nikada na njih kao na ličnosti. naš zadatak je da im dajemo konstruktivne savete, da im pomognemo, a ne da ih grdimo.

koristan savetkako da vam dan bude uspešanaleksandra ubović za “leo” otkriva metodu po-

moću koje je zagarantovan uspešan početak dana: –čim se probudite, nasmešite se. zahvalite što ste se pro-budili, zahvalite krevetu koji vam je pružio udobnost i miran san, jastuku na kome ste spavali, sobi u kojoj se nalazite. Budite srećni i zahvalni što imate krov nad gla-vom, što ste zdravi i što imate ljude koje volite i koji vole vas. protegnite se u krevetu i širom otvorite ruke, otvorite dlanove za sva dobra koja se nalaze na planeti.

posle takvog buđenja, koje ne mora da traje duže od pet minuta, s lakoćom ćete prihvatiti sve obaveze koje vas čekaju.

snežana moldovan

| 21 www.leo.rs

22 |

| 23 www.leo.rs

DR ERIK PERL

I FREDERIK PONZLOU

SOLOMONGOVORI

O REKONEKTOVANJU

SOPSTVENOG ŽIVOTA

OVA KNJIGA VOdI VAS NA PUTOVANJE dO rAZUmEVANJA ONOGA KAKO SE IScELJIVANJE dEšAVA I dO TOGA dA SmO mI KAO POJEdINcI NA SVOm PUTU KA NOVOm NIVOU

SVESNOSTI I šTA SVE S TIm mOŽEmO...

zašto se istaknuti lekari, kvantni fizičari i istraživači iz celog sveta interesuju za naizgled slučajan susret dr erika perla i jednog od njegovih pacijenata? šta se desilo tokom tog susreta što je ne samo radikalno

ubrzalo putanju njegovog života, već uticalo i na živote miliona ljudi... i najverovatnije će, na najdubljem mogućem nivou, uticati i na vaš život? o kakvom je to fenomenu reč?

u svom svetskom bestseleru Rekonekcija: iscelite druge, iscelite sebe dr erik perl je podučio svoje čitaoce kako da dođu u dodir sa sveobuhvatnim spektrom energije, svetlosti i informacije koji pre toga nikome

i nigde nije bio dostupan. učinivši to, on nam je omogućio da u potpunosti prevaziđemo složene „tehnike“ energetskog isceljivanja i unesemo dramatična, često i momentalna i trajna isceljenja i

promene u svoj život.

možda ćete morati da ponovo razmotrite sve što ste do sada pročitali o isceljivanju, svesti i našem četvorodimenzionalnom postojanju ovde na zemlji. dok vas vodi duh solomona, ekstradimenzionalne inteligencije koja govori kroz frederika, doživite iz prve ruke uvide do kojih se dolazilo tokom evolucije

ovog jedinstvenog modaliteta danas poznatog kao Rekonektivno isceljivanje. sada možete da otkrijete te uvide i da ih primenite u svom životu – uvide koji su izazvali revoluciju u svetu isceljivanja i dali nam ključ

kako da pristupimo ogromnoj moći koju svako od nas poseduje.

felisito janake, vlasnik prevoznog preduzeća Nari-vala, izašao je tog jutra iz kuće, kao i svakog dana od ponedeljka do subote, tačno u pola osam, nakon što je pola sata radio či gong, istuširao se hladnom vodom i napravio uobičajeni doručak: kafu sa kozjim mlekom i tost sa puterom i nekoliko kapi meda od čankake. živeo je u centru pijure i na ulici arekipa već je počela gradska vreva, visoki trotoari bili su puni ljudi koji idu u kancelari-ju, na pijacu, ili vode decu u školu. neke vernice su išle u katedralu na misu u osam. ulični prodavci su na sav glas nudili melkoče, lizalice, čifle, empanade i sve vrste sitni-ca i na uglu je, pod nadstrešnicom kolonijalne kuće, već stajao slepi lusindo, sa limenkom za milostinju pored nogu. sve isto kao i svakog dana od pamtiveka.

sa jednim izuzetkom. tog jutra neko je na njegova stara drvena vrata sa zakivcima, u visini bronzanog zve-kira, zalepio plavi koverat na kojem je velikim slovima jasno bilo napisano ime vlasnika: don felisito janake. koliko se on sećao, to je bilo prvi put da mu neko tako okači pismo, kao sudski poziv i kaznu. normalno je bilo da ga poštar ubaci kroz otvor na vratima. skinuo ga je, otvorio je koverat i čitao ga mičući usnama:

gospodine janake,

za pijuru i pijurance je ponos što vašem prevoznom preduzeću Narivala ide tako dobro. to, međutim, pred-stavlja i opasnost, jer je svako uspešno preduzeće izlo-ženo otimačini i vandalizmu gnevnih, zavidnih i ostalih bednika, kojih ovde, kao što dobro znate, ima napretek. ali ne brinite. naša oranizacija će se angažovati da zaštiti Prevoz Narivala, kao i vas i vašu uvaženu porodicu od bilo

kakve teškoće, neprijatnosti ili pretnje zločinaca. naša nadoknada za taj posao biće petsto dolara mesečno (kao što vidite, vrlo skromno za vašu imovinu). pravovremeno ćemo stupiti s vama u kontakt u vezi sa načinom plaća-nja.

nema potrebe da vam naglasimo koliko je važno da budete diskretni na ovu temu. sve ovo treba da ostane među nama. neka vas bog čuva.

umesto potpisa, na pismu je bio nezgrapan crtež ne-čega nalik na malog pauka.

don felisito ga je pročitao još nekoliko puta. pismo je bilo napisano neujednačenim rukopisom, sa mrljama od mastila. Bio je iznenađen i bilo mu je zabavno, imao je neodređen osećaj da je reč o neslanoj šali. zgužvao je pismo s kovertom i hteo da ga baci u kantu za đubre na uglu slepog

lusinda. predomislio se, međutim, i poravnavši ga, stavio ga u džep.

od njegove kuće u ulici arekipa i njegove kancelarije u aveniji sančesa sera bilo je desetak ulica. ovog puta ih nije prešao pripremajući se za radni dan, kao što je uvek radio, već je razbijao glavu zbog pisma sa paukom. da li je trebalo da ga shvati ozbiljno? da ode u policiju da prijavi? ucenjivači su najavljivali da će stupiti s njim u kontakt u vezi s „načinom plaćanja”. je li bolje da sačeka da to urade pre nego što ode u policijsku stanicu? možda je to samo šala nekog besposličara koji je hteo da mu na-pakosti. istina je da je od pre izvesnog vremena kriminal u pijuri porastao: pljačkanje kuća, napadi na ulici, čak i kidnapovanja za koja se pričalo da ih kradom organizuju

NOBelOva NaGrada za kNJiževNOst

2010.

Mario Vargas Ljosa

Diskretni heroj

24 |

porodice onih belih iz el čipea i los ejidosa. Bio je zbu-njen i neodlučan, ali siguran bar u jedno: ni zbog čega i ni u kom slučaju neće dati ni pare tim banditima. i još jednom, kao toliko puta u životu, felisito se setio reči svoga oca na samrti: „nikad nemoj da dozvoliš da te iko gazi, sine. taj savet je jedino nasledstvo koje ćeš dobiti.” poslušao ga je, nikad nije dopustio da ga gaze. i sa svojih nešto više od pola veka na grbači već je bio star da menja običaje. toliko je utonuo u misli da je samo naklonom pozdravio recitatora hoakina ramosa i ubrzao korak; ranije bi zastao da razmeni poneku reč s tim okorelim boemom koji je sigurno proveo noć u nekoj kafanici i tek sada išao kući, staklastog pogleda, sa večitim monoklom, vukući kozicu koju je zvao moja gazela.

kada je stigao do kancelarija preduzeća Narivala, već su, po satnici, otišli autobusi za suljanu, talaru i tumbes, čulakanas i moropon, katakaos, la union, sečuru i Baj-ovar, svi puni putnika, kao i minibusevi za čiklajo i kami-oneti za pajtu. tu je bila grupa ljudi koji su slali pakete ili proveravali satnicu popodnevnih autobusa i minibuseva. njegova sekretarica hosefita, širokih kukova, živahnih očiju i sa dekoltiranim bluzicama, već mu je na radni sto stavila spisak sastanaka i obaveza za taj dan i termos sa kafom koju će ispijati tokom prepodneva, dok ne dođe vreme za ručak.

šta vam je, šefe? – pozdravila ga je. – zašto vam je takvo lice? jeste li noćas imali košmare?

mali problemi – odgovorio joj je dok je skidao šešir i sako, kačio ih na čiviluk i sedao. ali odmah je ustao i ponovo ih stavio, kao da se setio nečeg neodložnog.

odmah se vraćam – rekao je sekretarici na putu pre-ma vratima. – idem u policijsku stanicu da podnesem prijavu.

jesu li vam ušli lopovi? – hosefita je razrogačila svoje velike i žive oči. – sada se to u pijuri dešava svakog dana.

ne, ne, ispričaću ti.

felisito je odlučnim korakom krenuo u policijsku sta-nicu koja je bila nekoliko ulica od njegove kancelarije, u istoj aveniji sančesa sera. još je bilo rano i vrućina je još bila podnošljiva, ali on je znao da će za manje od sat vremena ti trotoari puni turističkih agencija i kompanija za prevoz početi da gore i da će se vratiti u kancelariju sav znojav. migel i tibursio, njegovi sinovi, toliko puta su mu rekli da je ludilo stalno nositi sako, prsluk i šešir u gradu u kojem svi, bogati i siromašni, cele godine idu u kratkim rukavima ili u gvajaberama. on, međutim, da bi izgledao pristojno, nikad nije skidao tu odeću otka-ko je otvorio Prevoz Nariva-la, ponos svog života; i zimi i leti uvek je nosio šešir, sako, prsluk i kravatu sa malim čvorom. Bio je sitan i vrlo mršav čovek, umeren i vredan, koji tamo, u japateri, gde se rodio, i u čulukanasu, gde je išao u osnovnu školu, nikad nije obuo cipele. počeo je da ih nosi tek kad ga je otac doveo u pijuru. imao je pedeset pet godina i ostao je zdrav, marljiv i okretan. mislio je da svoje dobro fizičko stanje duguje jutarnjim vežbama či gonga kojima ga je naučio njegov prijatelj, pokojni bakalin lau. to je bio jedini sport kojim se bavio u životu, osim hodanja, ako mogu da se nazovu sportom ti usporeni pokreti koji su više bili poseban i mudar na-čin disanja nego vežbe za mišiće. došao je u policijsku stanicu zajapuren i besan. šala ili ne, onaj ko je napisao pismo naterao ga je da izgubi prepodne.

u policijskoj stanici je bilo kao u rerni i, kako su svi prozori bili zatvoreni, bila je u polumraku. na ulazu je stajao ventilator, ali nije radio. čuvar na prijavnici, golo-brad momak, pitao ga je šta mu je potrebno.

da razgovaram sa šefom, molim vas – rekao je felisito pružajući mu svoju vizitkartu.

komesar je nekoliko dana na odmoru – objasnio mu je stražar. – ako želite, može da vas primi narednik litu-ma, koji trenutno vrši tu dužnost.

onda ću razgovarati sa njim, hvala.

morao je da čeka četvrt sata pre nego što se narednik udostojio da ga primi. kada ga je stražar propustio u malu prostoriju, felisito je toliko brisao čelo da mu je maramica bila mokra. narednik nije ustao da ga pozdravi. ispružio je punačku i vlažnu ruku i pokazao mu praznu stolicu ispred sebe. Bio je debeljuškast, skoro debeo čovek, ljubaznih okica i sa početkom podbratka, koji je povremeno nežno pipkao. nosio je raskopčanu kaki košulju od uniforme sa mrljama od znoja pod miškom. na malom stolu je stajao ventilator koji jeste radio. felisito je zahvalno osetio kako mu lice miluje talas svežeg vazduha.

| 25 www.leo.rs

šta mogu da uradim za vas, gospodine janake?

upravo sam dobio ovo pismo. zalepili su mi ga na vrata kuće.

video je da narednik lituma stavlja naočari koje su mu davale izgled ćate i sa spokojnim izrazom pažljivo čita.

da, da – rekao je napokon, praveći grimasu koju feli-sito nije uspeo da protumači. – to su posledice napretka, gospodine.

kada je video prevoznikovu zbunjenost, pojasnio je mašući pismom koje je držao u ruci:

kada je pijura bila siromašan grad, ovakve stvari se nisu dešavale. kome bi onda palo na pamet da od ne-kog trgovca traži reket? sad, kako ima para, preprede-njaci puštaju kandže i hoće da iskoriste priliku. krivi su ekvadorci, gospodine. pošto nemaju poverenja u svoju vladu, iznose svoj kapital i dolaze ovamo da ga ulože. pune džepove preko nas pijuranaca.

to mi nije uteha, naredniče. osim toga, kad vas čovek čuje, izgleda da je nesreća što sada pijuri dobro ide.

nisam to rekao – prekinuo ga je narednik polako. – samo da sve u životu ima svoju cenu. a cena napretka je ova.

ponovo je mahao pismom sa paukom i felisitu jana-keu se učinilo da mu se to tamnoputo i debeljuškasto lice ruga. narednikove oči imale su neki žućkastozelenkasti sjaj, kao u iguane. u dnu stanice čuo se neki glas koji se drao: „najbolja dupeta perua su ovde, u pijuri! mogu to da potpišem, majku mu.” narednik se osmehnuo i prineo prst slepoočnici. felisito je, vrlo ozbiljan, osetio klaustro-fobiju. između tih garavih drvenih zidova sa okačenim oglasima, memorandumima, fotografijama i isečcima iz novina gotovo nije bilo mesta za njih dvojicu. smrdelo je na znoj i starost.

Đubre koje je ovo napisalo dobro zna pravopis – re-kao je narednik, gledajući ponovo u pismo. – Bar ja ne mogu da nađem gramatičke greške.

felisito je osetio da mu ključa krv.

nisam dobar u gramatici i ne verujem da je to mno-go važno – promrmljao je sa prizvukom protesta. – šta mislite, šta će se sada desiti?

odmah, ništa – odgovorio je narednik ne uzbuđujući se. – uzeću vam podatke, za svaki slučaj. možda će sve ostati na ovom pismu. neko ko ima nešto protiv vas i voleo bi da vas razbesni. ili bi moglo da bude ozbiljno. ovde piše da će stupiti s vama u kontakt oko plaćanja. ako to urade, vratite se ovamo i videćemo.

vi kao da ovome ne pridajete značaja – pobunio se felisito.

zasad ga nema – priznao je narednik, slegnuvši rame-nima. – ovo je samo parče izgužvanog papira, gospodi-ne janake. mogla bi da bude neka glupost. ali ako stvar

postane ozbiljna, uveravam vas da će policija delovati. dobro, dakle, na posao.

felisito je prilično dugo morao da deklamuje svoje lične i poslovne podatke. narednik lituma ih je zapisivao u svesku zelenih korica olovkom koju je vlažio u ustima. prevoznik je, sve obeshrabreniji, odgovarao na pitanja koja su mu zvučala beskorisno. podnošenje ove prijave bilo je gubitak vremena. onaj pandur neće ništa uraditi. osim toga, zar nisu govorili da je policija najkorumpira-nija od svih državnih institucija? možda je pismo sa pa-ukom izašlo iz ove smrdljive rupe? kada je lituma rekao da pismo mora da ostane u stanici kao dokazni materijal, felisito se trgao.

hteo bih prvo da napravim foto-kopiju.

ovde nemamo mašinu za kopiranje – objasnio je na-rednik, pokazujući očima jezuitsku jednostavnost pro-stora. – na aveniji ima mnogo radnji koje prave foto-ko-pije. samo idite i vratite se, gospodine. čekam vas ovde.

felisito je izašao na aveniju sančesa sera i blizu pijace našao ono što je tražio. morao je dosta dugo da čeka da neki inženjeri naprave kopije gomile planova i odlučio je da se ne podvrgava ponovo narednikovim pitanjima. predao je kopiju pisma mladom stražaru na prijavnici i, umesto da se vrati u kancelariju, ponovo je uronio u centar grada, pun ljudi, sirena, vrućine, zvučnika, moto-taksija, kola i bučnih tezgi. prešao je aveniju grau, sen-ku tamarinda na trgu oružja i, oduprevši se iskušenju da uzme voćni frape u čalanu, krenuo je ka staroj klanici, kraju iz njegove rane mladosti, galjinaseri, blizu reke. molio je boga da adelaida bude u svojoj radnjici. prijaće mu da popriča sa njom. popraviće mu raspoloženje, a možda mu svetarka da i neki dobar savet. već je upeklo, a još nije bilo ni deset. osećao je mokro čelo i usijanu ploču u visini potiljka. hitao je kratkim i brzim koracima, sudarajući se sa ljudima koji su preplavljivali uske troto-are, koji su smrdeli na mokraću i prženje. iz nekog radija je treštala salsa Merekumbe.

felisito je sebi ponekad govorio, a jednom je rekao i svojoj ženi hertrudis i svojoj deci, da mu je Bog – da bi nagradio njegove večite napore i žrtve – doveo u život dve osobe, bakalina laua i proročicu adelaidu. Bez njih mu nikad ne bi išlo dobro u poslu, niti bi uspeo da razvija svoje prevozno preduzeće, niti bi osnovao čestitu poro-dicu, niti bi imao takvo gvozdeno zdravlje. nikada nije imao mnogo prijatelja. otkako je jadnog laua neka sto-mačna infekcija odvela na onaj svet, ostala mu je samo adelaida. Bila je, srećom, tu pored tezge svoje male rad-nje sa travama, svecima, priborom za šivenje i sitnicama, i gledala slike u nekom časopisu.

– zdravo, adelaida – pozdravio je pružajući joj ruku. – evo ruke. Baš dobro što sam te našao.

to je bila mulatkinja neodređene dobi, zdepasta, guzata, sisata, koja je išla bosa po zemljanom podu svo-je radnjice, sa dugom i kovrdžavom raspuštenom kosom

26 |

do ramena, obučena u onu večitu tuniku ili mantiju od jute boje terakote koja joj je dopirala do članaka. imala je ogromne oči i pogled koji kao da je više bušio nego gledao, ublažen simpatičnim izrazom koji je u ljudima budio poverenje.

ako si došao da me posetiš, ili ti se nešto ružno desilo ili će ti se desiti – nasmejala se adelaida, tapšući ga po ramenu.

koji problem imaš, felisito?

pružio joj je pismo.

ostavili su ga jutros na vratima. ne znam šta da radim. podneo sam prijavu u policijskoj stanici, ali mislim da će biti uzalud. pandur koji me je primio nije obratio mnogo pažnje.

adelaida je dodirnula pismo i pomirisala ga, dubo-ko udišući kao da je reč o parfemu. onda ga je prinela ustima i felisitu se učinilo da je čak liznula jedan ćošak hartije.

pročitaj mi ga, felisito – rekla je, vraćajući mu ga.

vidim da nije ljubavno pismo, che gua.

slušala je vrlo ozbiljno dok joj je prevoznik čitao. kada je završio, napravila je podrugljiv izraz i raširila ruke.

šta hoćeš da ti kažem, dušo?

reci mi je li ovo ozbiljno, adelaida. da li treba da se brinem ili ne. ili me samo neko zavitlava, na primer. obja-sni mi to, molim te.

svetarka je prasnula u smeh koji je potresao celo njeno krupno telo sakriveno ispod široke tunike boje terakote.

ja nisam Bog da znam te stvari – uzviknula je, podi-žući i spuštajući ramena i mašući rukama.

ništa ti ne kaže nadahnuće, adelaida? za dvadeset pet godina koliko te znam, nikad mi nisi dala loš savet. svi su mi poslužili. ne znam šta bi bilo od mog života bez tebe, prijateljice. ne možeš da mi sada daš neki?

ne, dušo, nijedan – odgovorila je adelaida, praveći se da se rastužila. – nemam nikakvo nadahnuće. žao mi je, felisito.

pa dobro, šta da se radi – prihvatio je prevoznik, hva-tajući se za novčanik. – kad nema, onda nema.

zašto da mi daš novac kad nisam mogla da te posa-vetujem – pobunila se adelaida. gurnula je, međutim, u džep novčanicu od dvadeset sola za koju je felisito insistirao da je primi.

mogu li malo da sednem ovde, u hladu? umorio sam se od tolike jurnjave, adelaida.

sedi i odmori se, dušo. doneću ti čašu sveže vode, tek izvađenu iz kamene cisterne. samo se ti raskomoti.

dok je adelaida odlazila unutar radnje i vraćala se, felisito je razgledao u polumraku prostorije srebrnastu paučinu koja je padala sa plafona, stare police sa kesica-

ma peršuna, ruzmarina, korijandera, mente, i kutijama sa ekserima, šrafovima, zupčanicima, navrtkama, dugmići-ma, između slika Bogorodica, hristova, svetaca, svetica i blaženih, isečenih iz časopisa i novina, nekih sa upa-ljenim svećama i drugih sa ukrasima kao što su krunice, bedževi sa slikom isusovog srca i cveće od voska i hartije. zbog tih slika su je u pijuri zvali svetarka, ali za četvrt veka koliko ju je felisito poznavao, adelaida mu nikad nije delovala mnogo religiozno. nije je, na primer, nikad video na misi. osim toga, pričalo se da su sveštenici u raznim četvrtima smatrali da je veštica. to su joj ponekad dovikivali klinci na ulici: „veštica! veštica!”

to nije bila istina, nije se bavila vradžbinama kao toli-ko oštroumnih čola iz katakaosa i la legve koje su pro-davale napitke da se zaljubiš, odljubiš ili izazoveš lošu sreću, ili one šamanke iz uankabambe koje su bolesnike koji su im plaćali da ih oslobode bolesti trljali morskim prasetom po telu ili ih potapali u las uaringas. adelaida nije čak bila ni profesionalna proročica. Bavila se time tek povremeno, samo sa prijateljima i poznanicima, ne naplaćujući im ništa. iako bi, ako bi ovi insistirali, na kraju zadržala poklončić koji bi poželeli da joj daju. felisitu su se žena i deca (kao i mabel) rugali što je slepo verovao u adelaidina nadahnuća i savete. nije joj samo verovao; prirasla mu je srcu. Bilo mu je žao njene usamljenosti i siromaštva. nije joj se znalo ni za muža ni za rođake; bila je uvek sama, ali ona kao da je bila zadovoljna svojim usamljeničkim životom.

video ju je prvi put pre četvrt veka, kad je bio među provincijalni šofer teretnih vozila i još nije imao svoje malo prevozno preduzeće, iako je već danonoćno ma-štao da ga ima. to se dogodilo na pedesetom kilometru panamerikane, u zaseocima gde su vozači autobusa, ka-miona i minibuseva uvek stajali da pojedu pileću supicu, popiju kafu, čašicu čiče i pojedu neki sendvič pre nego što krenu na dug i vreo put po pustinji olmosa, pun pra-šine i kamena, bez naselja, bez ijedne benzinske stanice i mehaničara za slučaj nesreće. adelaida, koja je već nosila onu haljinu boje terakote koja će uvek biti njena jedina odeća, imala je jednu od tezgi sa suvim mesom i osve-žavajućim napicima. felisito je vozio u

truhiljo kamion Kuće Romero, natovaren do vrha ba-lama pamuka. išao je sam, njegov pomoćnik je u posled-njem času odustao od puta jer su ga iz radničke bolnice obavestili da je njegovoj majci vrlo loše i da može umreti u svakom trenutku. sedeo je na klupici adelaidine tez-ge i jeo tamal, kada je primetio da ga žena čudno gleda onim svojim velikim, prodornim i ispitivačkim očima. šta je bilo ovoj ženi, che gua? lice joj se iskrivilo. izgledala je malo uplašena.

šta vam je, gospođo adelaida? zašto me gledate tako sumnjičavo?

ona nije rekla ništa. njene velike i prodorne oči su i dalje bile prikovane za njega i pravila je grimasu ga-

| 27 www.leo.rs

đenja ili straha od koje su joj obrazi upali, a čelo se na-boralo.

je li vam dobro? – insistirao je felisito s nelagodnošću.

Bolje nemojte da se penjete u taj kamion – rekla je najzad žena, hrapavim glasom, kao da ulaže veliki napor da je slušaju jezik i grlo. pokazivala je rukom na crveni kamion koji je felisito parkirao uz ivicu puta.

da se ne penjem u moj kamion? – ponovio je zbunje-no. – a zašto, ako mogu da znam?

adelaida je načas skrenula pogled s njega i pogledala na obe strane, kao da se plaši da bi drugi šoferi, klijenti ili vlasnici radnji i kafanica u naselju mogli da je čuju.

imam nadahnuće – rekla mu je spuštajući glas, i da-lje izobličenog lica. – ne mogu da vam objasnim. samo verujte u ono što vam kažem, molim vas. Bolje nemojte da se penjete u taj kamion.

hvala vam na savetu, gospođo, sigurno je dobrona-meran. ali ja moram da zaradim svoj hleb. ja sam šofer, zarađujem za život kamionima, donja adelaida. kako inače da prehranim ženu i dvoje dece?

onda bar budite vrlo oprezni – tražila je od njega žena, spuštajući pogled. – poslušajte me.

to da, gospođo. obećavam vam. uvek sam oprezan.

sat i po kasnije, na jednoj krivini neasfaltiranog puta, sa gustim oblakom sivkastožućkaste prašine, klizeći i škripeći pojavio se autobus kompanije Krst iz čalpona i zakucao se u njegov kamion, uz zaglušuju-ću buku lima, kočnica, uzvika i škripe guma. felisito je imao dobre reflekse i uspeo je da skrene prednji deo kamiona s puta, tako da je autobus udario u prikolicu i tovar, što mu je spaslo život. ali dok mu nisu srasle kosti na leđima, ramenu i desnoj nozi, bio je nepokretan, u gipsu, što mu je, osim bolova, izazivalo izluđujući svrab. kada je napokon ponovo mogao da vozi, prvo je otišao na pedeseti kilometar. gospođa adelaida ga je odmah prepoznala.

e baš mi je drago da ste dobro – rekla mu je umesto pozdrava. – tamal i nešto gazirano, kao uvek?

tako vam svega, recite mi, molim vas, kako ste znali da će onaj autobus kompanije Krst iz čalpona da udari u mene, gospođo adelaida. od tada samo na to mislim. jeste li vi veštica, svetica, šta ste?

video je kako je žena prebledela i ne zna šta da uradi s rukama. zbunjeno je spustila glavu.

nisam znala ništa o tome – promucala je, ne gledajući ga, kao da se oseća okrivljeno za nešto ozbiljno. – imala sam nadahnuće, ništa više. ponekad mi se dešava, nikad ne znam zašto. ja ih ne tražim, che gua. kunem vam se. to je prokletstvo koje je palo na mene. ne volim što me je sveti Bog napravio takvom. svakog dana se molim da mi oduzme taj dar koji mi je dao. to je užasno, verujte mi. osećam se krivo zbog svih ružnih stvari koje se ljudima dešavaju.

ali šta ste videli, gospođo? zašto ste mi onog jutra rekli da je bolje da se ne penjem u moj kamion?

nisam videla ništa, ja nikad ne vidim to što će da se desi. zar vam nisam rekla? samo sam imala nadahnuće. da bi, ako se popnete u taj kamion, nešto moglo da vam se desi. nisam znala šta. nikad ne znam šta će da se desi. samo to da ima stvari koje je bolje ne uraditi jer imaju loše posledice. hoćete li da pojedete tamal i popijete inka-kolu?

od tada su se sprijateljili i ubrzo prešli na ti. kada je gospođa adelaida napustila naselje na pedesetom kilo-metru i otvorila radnjicu sa travama, priborom za šivenje, sitnicama i religioznim slikama u blizini stare klanice, fe-lisito je dolazio bar jednom nedeljno da je pozdravi i da malo proćaska. skoro uvek joj je donosio neki poklončić, slatkiše, tortu, sandale i kada bi odlazio, ostavljao je nov-čanicu u tim njenim muškim tvrdim i žuljevitim rukama. oko svih važnih odluka koje je doneo za ovih dvadeset i nešto godina, savetovao se s njom, naročito otkad je osno-vao PrevozNarivala: oko dugova koje je napravio, kamiona, autobusa i kola koja je kupovao, lokala koje je iznajmljivao, šofera, mehaničara i službenika koje je zapošljavao ili ot-puštao. adelaida se u više navrata smejala njegovim pita-njima. „ej, felisito, pa šta ja mogu o tome da znam, che gua. kako misliš da ti kažem da li je bolji ševrolet ili ford, šta ja znam o markama kola kad ih nikad nisam imala niti ću ih imati?” ali ponekad je, iako nije znala o čemu je reč, imala nadahnuće i savetovala mu je: „da, uđi u to, felisito, čini mi se da će ti ići dobro.” ili: „ne, felisito, ovo ti ne odgovara, ne znam, ali nešto mi tu ne miriše dobro.” reči svetarke za prevoznika su bile zakon i slušao ih je doslovno ma koliko nerazumljivo i apsurdno mu delovale.

zaspao si, dušo – čuo ju je kako kaže.

zaista, kada je popio čašu sveže vode koju mu je do-nela adelaida, zaspao je. koliko je dugo tako dremao u toj tvrdoj ljuljašci od koje mu se ukočila zadnjica? pogle-dao je na sat. dobro je, samo nekoliko minuta.

to je zbog jutrošnje napetosti i jurnjave – rekao je ustajući. – doviđenja, adelaida. kako je spokojno ovde u tvojoj radnji. uvek mi prija da te posetim, iako nemaš nadahnuće.

i u času kada je izgovorio ključnu reč, nadahnuće, ko-jom je adelaida definisala tajnovitu sposobnost kojom je bila obdarena, da pogodi dobre ili ružne stvari što će se nekim ljudima desiti, felisito je primetio da svetarkin izraz više nije isti kao kada ga je dočekala, kad je čula pismo sa paukom i uveravala ga da joj ne izaziva nikakav predosećaj. sada je bila vrlo ozbiljna, sa nekim tegobnim izrazom, namrštenog čela i grickala je nokat. reklo bi se da je suzbijala teskobu koja je počinjala da je hvata. njene velike oči bile su uperene u njega. felisito je osetio kako mu srce ubrzano kuca.

šta ti je, adelaida? – upitao je uznemireno. – nemoj mi reći da sada...

28 |

žena ga je otvrdlom šakom uhvatila za ruku i utisnula mu prste.

daj im ono što ti traže, felisito – promrmljala je. – Bo-lje da im daš.

da dajem petsto dolara mesečno tim ucenjivačima da mi ništa ne urade? – zgranuo se prevoznik. – to ti govori nadahnuće, adelaida?

svetarka mu je pustila ruku i nežno je potapšala.

znam da je ružno, znam da je to mnogo para – po-tvrdila je. – ali, na kraju krajeva, kakve veze ima novac, zar ne misliš? važniji su tvoje zdravlje, posao, porodica, tvoja draga iz kastilje. eto. znam da ti se ne sviđa da ti ovo kažem.

ni meni se ne sviđa, ti si dobar prijatelj, dušo. osim toga, možda grešim i dajem ti loš savet. nemaš zašto da me slušaš, felisito.

– nije reč o novcu, adelaida – rekao je on odlučno. – čovek ne sme da dopusti da ga niko u životu gazi. samo je o tome reč, prijateljice.

ii

kada je don ismael karera, vlasnik osiguravajuće kompanije, svratio u njegovu kancelariju i predložio mu da zajedno ručaju, rigoberto je pomislio: „još jednom će mi tražiti da se predomislim.” jer ismaela je, kao i sve njegove kolege i podređene, veoma iznenadila njegova neočekivana najava da će tri godine ranije otići u pen-ziju. zašto da se penzioniše sa šezdeset dve, svi su mu govorili, kada je mogao da ostane još tri u toj upravi koju je vodio uz jednodušno poštovanje gotovo trista zapo-slenih u firmi.

„zaista, zašto, zašto?”, pomislio je. ni njemu nije bilo mnogo jasno. ali to da, njegova odluka je bila neopozi-va. neće se predomisliti, mada, pošto se penzioniše pre šezdeset pete, neće dobiti celu zaradu niti će imati prava na sve odštete i nadoknade koje dobijaju penzioneri kad dođu do starosne granice.

pokušao je da popravi raspoloženje misleći na slo-bodno vreme koje će imati. provodiće sate u svom malom civilizovanom prostoru, zaštićen od varvarstva, posmatraće svoje drage grafike, umetničke knjige kojih mu je bila krcata biblioteka, slušaće dobru muziku, ići na godišnji put u evropu sa lukresijom u proleće ili u jesen, odlaziće na festivale, sajmove umetnosti, posećivaće muzeje, fondacije, galerije, gledajući ponovo najdraže slike i skulpture i otkrivajući druge koje će uključiti u svoju tajnu pinakoteku. izveo je računicu i bio je dobar u matematici. trošeći pametno i oprezno raspoređujući njegovu uštedu od skoro milion dolara i njegovu penziju, lukresija i on će imati vrlo udobnu starost i moći će da obezbede fončitovu budućnost.

„da, da”, pomislio je, „jedna duga, kulturna i srećna starost.” zašto je onda, uprkos toj izglednoj budućnosti,

osećao takvu teskobu? je li to bilo zbog edilberta toresa ili unapred oseća melanholiju? naročito kada, kao sada, razgleda fotografije i diplome koje vise na zidovima nje-gove kancelarije, knjige poređane na dve police, njegov radni sto sređen u milimetar sa njegovim beležnicama, olovkama, hemijskama, kalkulatorom, izveštajima, upa-ljenim kompjuterom, i televizorom uvek uključenim na kanalu Blumberg sa berzanskim izveštajima. kako je moglo unapred sve to da mu nedostaje? jedino važno u toj kancelariji bile su fotografije lukresije i fončita – kao beba, kao dečak i kao momčić – koje će odneti sa sobom na dan selidbe. osim toga, ta stara zgrada u ulici karabaja, u centru lime, ubrzo će prestati da bude sedi-šte osiguravajuće kompanije. novi lokal, u san isidru, uz ivicu zanhona, bio je završen. tu ružnu građevinu u kojoj je radio trideset godina svog života verovatno će srušiti.

mislio je da će ga ismael, kao i uvek kad ga je zvao na ručak, odvesti u nacionalni klub i da on ni taj put neće moći da odoli iskušenju onog ogromnog pohovanog bifteka sa taku-takuom koji su zvali „čaršav”, i da popije nekoliko čaša vina, zbog čega će se celo popodne osećati naduveno, da boleće ga želudac i neće imati volje da radi. na njegovo iznenađenje, čim su ušli u mercedes u garaži zgrade, njegov šef je naredio šoferu: „u miraflo-res, narsiso, u Nautičku ružu.” okrenuvši se ka rigobertu, objasnio je: „prijaće nam da udahnemo malo morskog vazduha i slušamo gakanje galebova.”

ako misliš da ćeš me potkupiti jednim ručkom, ti si lud, ismaele – upozorio ga je. – u svakom slučaju ću se penzionisati, čak i ako mi uperiš pištolj u grudi.

neću ga uperiti – rekao je ismael sa podrugljivim pokretom. – znam da si tvrdoglav kao magarac. znam i da ćeš se pokajati, jer ćeš se osećati beskorisno i biće ti dosadno kod kuće, iskušavajući po ceo dan lukresijino strpljenje. ubrzo ćeš doći da me na kolenima moliš da te vratim na mesto direktora. uradiću to, naravno. ali prvo ću te naterati da dobro propatiš, upozoravam te.

pokušao je da se seti otkad poznaje ismaela. mnogo godina. Bio je vrlo zgodan kad je bio mlad. elegantan, ugledan, društven. i zavodnik, dok se nije oženio klo-tildom. za njim su uzdisale i neudate i udate, i stare i mlade. sada je izgubio kosu, imao je tek nekoliko beli-častih pramenova na ćeli, naborao se, nagojio i vukao noge. primećivali su mu se veštački zubi koje mu je sta-vio jedan zubar u majamiju. godine, a posebno blizanci, fizički su ga uništili. upoznali su se prvog dana kada je rigoberto došao da radi u osiguravajućoj kompaniji, u pravnom odeljenju. trideset dugih godina! majku mu, ceo život. setio se ismaelovog oca don alehandra ka-rere, osnivača firme. prgav, neumoran, težak ali čestit čovek čije je samo prisustvo zavodilo red i unosilo si-gurnost. ismael ga je poštovao, iako ga nikad nije vo-leo. jer don alehandro je svog jedinog sina, koji se tek vratio iz engleske, gde je završio londonski ekonomski

www.leo.rs | 29

fakultet i godinu dana bio na praksi u Lojdsu, naterao da radi u svim sektorima kompanije koja je već počela da postaje značajna. ismaelu je bilo četrdesetak godina i bio je ponižen tim uvežbavanjem gde je morao čak da raspoređuje prepisku, upravlja menzom, bavi se mo-torima generatora, nadzorom i čišćenjem lokala. don alehandro je možda bio pomalo despot, ali rigoberto ga se sećao sa divljenjem: pravi vođa firme. napravio je tu kompaniju ni od čega, počevši sa minimalnim kapi-talom i pozajmicama koje je otplatio do poslednje pare. ismael je, međutim, zaista bio sjajan nastavljač očevog dela. Bio je takođe neumoran i umeo je da pokaže svoju sposobnost rukovođenja kada je bilo potrebno. sa bli-zancima na čelu, njihova loza će pak otići na smetlište. nijedan od njih dvojice nije nasledio očeve i dedine preduzimačke vrline. jadna osiguravajuća kompanija kada nestane ismael! on, srećom, više neće biti direktor da bi video katastrofu. zašto li ga je šef pozvao na ru-čak, ako nije hteo da govori o njegovom prevremenom penzionisanju?

Nautička ruža bila je puna ljudi, mnogo turista koji su govorili engleski i francuski, i don ismaelu su rezervisali sto pored prozora. popili su po kampari gledajući surfere kako u gumenim odelima jure za talasima. Bilo je sivo zimsko jutro, sa olovnim niskim oblacima koji su sakrivali hridi i jata galebova što krešte. eskadrila bluna letela je uz površinu mora. ujednačeni šum talasa i njihovo uda-ranje u obalu bilo je prijatno. „zima u limi je tužna, mada hiljadu puta bolja od leta”, pomislio je rigoberto. naručio je ribu krb na žaru sa salatom i upozorio šefa da neće popiti ni kap vina; imao je posla u kancelariji i nije hteo da provede popodne zevajući kao krokodil i osećajući se kao mesečar. učinilo mu se da ga ismael, zamišljen, nije ni čuo. koji li mu je đavo?

ti i ja smo dobri prijatelji, je li tako? – rekao mu je šef odjednom, kao da se budi.

valjda jesmo, ismaele – odgovorio je rigoberto. – ako između gazde i njegovog službenika stvarno može da postoji prijateljstvo. znaš već da postoji klasna borba.

imali smo nekoliko puta sukobe – nastavio je ismael vrlo ozbiljno. – ali uprkos svemu, mislim da smo se pri-lično dobro slagali ovih trideset godina. je li?

celo to sentimentalno okolišanje kako bi mi tražio da ne idem u penziju? – izazivao ga je rigoberto. – hoćeš li mi reći da će kompanija propasti ako ja odem?

ismael nije imao volje da se šali. posmatrao je školjke sa parmezanom koje su mu upravo doneli kao da mogu biti otrovane. mrdao je ustima i čula mu se veštačka vili-ca. njegove polusklopljene oči bile su uznemirene. pro-stata? rak? šta mu se dešavalo?

hoću da te zamolim za uslugu – promrmljao je tiho ne gledajući ga. kada je podigao oči, rigoberto je video da mu je pogled vrlo zbunjen. – ne uslugu. veliku uslu-gu, rigoberto.

naravno, ako mogu – pristao je zainteresovano. – šta ti je, ismaele? kakav si izraz napravio.

da mi budeš svedok – rekao je ismael, sakrivajući po-novo oči u školjke. – ženim se.

viljuška sa zalogajem ribe ostala je načas u vazduhu i na kraju ga je, umesto da ga stavi u usta, rigoberto vratio na tanjir. „koliko godina ima?”, razmišljao je. „naj-manje sedamdeset pet ili sedamdeset osam, možda čak i osamdeset.” nije znao šta da kaže. zanemeo je od izne-nađenja.

potrebna su mi dva svedoka – dodao je ismael; sada ga je gledao i malo je više vladao sobom. – razmislio sam o svim svojim prijateljima i poznanicima. i došao sam do zaključka da su mi najodanije osobe, one kojima najviše verujem, narsiso i ti. moj šofer je pristao. da li ti pristaješ?

još uvek nesposoban da izgovori bilo šta ili da napra-vi šalu, rigoberto je samo uspeo da pristane, klimajući glavom.

naravno, ismaele – promucao je napokon. – reci mi samo da je to ozbiljno, da nije prvi simptom senilne de-mencije.

ovoga puta ismael se osmehnuo, mada bez imalo radosti, širom otvorivši usta, pokazujući eksplozivnu belinu veštačkih zuba. Bilo je sedamdesetogodišnjaka i osamdesetogodišnjaka koji su se dobro držali, go-vorio je sebi rigoberto, ali to svakako nije bio slučaj s njegovim šefom. na duguljastoj lobanji, ispod belih pramenova, bilo je mnoštvo mladeža, čelo i vrat su mu bili izbrazdani borama i u celom njegovom izgledu bilo je nečeg pobeđenog. Bio je obučen kao i uvek elegantno, plavo odelo, košulja koja kao da je bila tek ispeglana, kravata pričvršćena zlatnom iglom, mara-mica u džepu.

jesi li poludeo, ismaele? – uzviknuo je odjednom ri-goberto, sa zakasnelom reakcijom na vest. – stvarno ćeš da se oženiš? u tvojim godinama?

to se savršeno promišljena odluka – čuo je kako od-lučno govori. – doneo sam je znajući vrlo dobro šta će da me snađe. ne treba da ti govorim da ćeš, ako mi budeš svedok na venčanju, i ti imati problema. no zašto da go-vorim ono što vrlo dobro znaš?

da li oni znaju?

nemoj da me pitaš gluposti, molim te – izgubio je šef strpljenje. – Blizanci će dreknuti do neba, po-meriće i nebo i zemlju da ponište moj brak, da me proglase nesposobnim za rasuđivanje, stave u ludnicu i još hiljadu stvari. čak i da plate nekom da me ubije, ako mogu. narsiso i ti ćete, naravno, takođe biti žrtve njihove mržnje. sve to znaš, i uprkos tome si mi rekao da pristaješ. nisam dakle pogrešio. ti si čestit, veliko-dušan i plemenit kao što sam oduvek mislio. hvala, stari moj.

30 |

| 31 www.leo.rs

Ja zaslužujem ljubav

Divno je voleti

i biti voljen

Ja sam fantastična, originalna i

jedinstvena osoba. Upravo u toj jedinstvenosti

leži moja najveća snaga

prolog

nisu svi bili isprskani krvlju. telo je ležalo na hladnom mramoru, kameni negativ spram crvenih linija koje su curile niz klupe. oni koji su otišli su se najmanje jedan-put osvrnuli preko ramena, jedva verujući da tiranin neće ustati. cezar se borio, ali bili su mnogobrojni, i odlučni.

nisu mogli da mu vide lice. u poslednjim trenucima života, vladar rima cimnuo je nabore svoje toge i na-vukao tkaninu preko glave dok su ga grabili i ubadali noževima. njeno belilo obeležili su rupama. creva su mu se ispraznila kad je posrnuo i stropoštao na pod. vonj nji-hovog sadržaja digao se u vazduh. nije bilo dostojanstva za stvar koju su lomili.

više od dvadesetorice muškaraca bilo je isprskano krvlju, a pojedini među njima još su dahtali od napora. oko njih je bilo još toliko prisutnih, onih koji nisu vitlali noževima, ali su stajali sa strane, gledali i nisu se pomakli da spasu cezara. ubice su i dalje bile zgranute nasiljem i toplinom njegove krvi na koži. mnogi od njih služili su u legijama. viđali su smrt i ranije, ali u stranim zemljama i egzotičnim gradovima. ne u rimu, ne ovde.

marko Brut je utisnuo sečivo bodeža na oba dlana, ostavivši krvave mrlje. decim junije ga je video kako to čini i nakon trenutka ispunjenog strahopoštovanjem obeležio i svoje šake svežom krvlju. Bezmalo pobožno, ostali zaverenici ponovili su njihov postupak. Brut im je kazao da neće živeti s krivicom. rekao im je da su spasli naciju od tiranina. iza njega, napravili su prve korake ka debeloj traci svetlosti koja je vodila napolje.

Brut je duboko udahnuo kad je izašao, zastavši na pragu i puštajući da mu sunčevi zraci zagreju udove. Bio je odeven kao vojnik, jedini u kon igulden oklopu i s gladijusom na kuku. iako u poznim pedesetim, njegove obnažene braonkaste noge i dalje su bile snažne, i dalje čvrsto na zemlji. u očima su mu svetlucale suze, a osećao se kao da su mu s pleća pale senke starosti i izdaje, da su mu ožiljci očišćeni s kože, kao da se ponovo rodio.

čuo je kako mu se iza leđa okupljaju ljudi u togama. kasije mu je prišao i lako ga dodirnuo po ramenu, u znak utehe ili zarad oslonca. Brut ga nije pogledao. oči su mu bile podignute ka suncu.

„sada možemo da mu odamo poštu“, kazao je, malte-ne sebi u bradu. „možemo da nagomilamo slavu na nje-govo sećanje, sve dok se ne smrvi pod njenom težinom.“

kasije ga je čuo i uzdahnuo, a Brutu je, u njegovom raspoloženju, zvuk bio nalik hrapavoj ivici metala dok seče.

„senat će čekati na vesti, prijatelju moj“, promrmljao je kasije. „ostavimo stari svet za sobom na ovom mestu.“

Brut ga je pogledao, a žilavi senator se bezmalo štrec-nuo od onoga što je ugledao u tim očima. trenutak je potrajao, a niko od ljudi okupljenih iza njih nije ni pisnuo. iako su ubili, tek tada su počeli da se plaše grada oko njih. Bili su nošeni tamo-amo kao lišće u oluji, odbacivši razum da bi sledili snažnije ljude. stvarnost je strujala kroz vazduh, rim iznova stvoren u česticama zlatne pra-šine. Bez ijedne reči, Brut je stupio na sunčevu svetlost, a oni su pošli za njim.

KONIGULDENIMPERATORkrv bogova

32 |

ulice su bile zakrčene; roba hiljada zanatlija stajala je izložena na svakom slobodnom prozorskom ispustu, a tezge su napola blokirale kaldrmisani drum. talas tišine dopro je iz pompejevog pozorišta, nestavši iza senatora, ali ostajući s njima dok su skretali ka forumu. ulični pro-davci, robovi i rimski građani ukočili su se videvši sku-pinu od skoro šezdeset muškaraca u belim togama, na čelu s oklopljenim čovekom, čija je desna šaka počivala na balčaku mača dok je hodao.

rim je i ranije viđao povorke, na hiljade, ali među onima koji su hodali uz kapitol nije bilo veselja. ljudi su šapatom i gurkanjem laktovima pokazivali na crvene mrlje na njihovim rukama, fleke još jarkocrvene krvi na njihovim odeždama. stranci su u strahu vrteli glavom i držali se dobrano podalje, kao da grupa nosi sa sobom opasnost ili zarazu.

Brut je hodao uzbrdo, ka istoku. osećao je neobično iščekivanje, prvu pravu emociju otkako je zario gvožđe u svog najboljeg prijatelja i osetio drhtanje koje mu je saopštilo da je pogodio srce. svrbeli su ga prsti da ugleda forum i senat, kameno središte ogromne republike. na jedvite jade je obuzdavao poriv da ubrza korak, održava-jući spori ritam, koji im je istovremeno bio i dostojanstvo i zaštita. neće bežati od onoga što su uradili. njihov op-stanak zavisi od nepokazivanja krivice, nikakvog straha. ući će na forum kao oslobodioci.

na vrhu kapitola je stao. video je otvoreni prostor fo-ruma, oivičen hramovima. zgrada senata je blistala, bela, neukaljana, a stražari na vratima bili su sićušne figure u daljini. sunce je pržilo, a on je osećao kako mu znoj curi u prsni oklop s reljefnim ukrasima. senatori za njegovim petama polako su hodali uzbrdo, ne shvatajući zašto je stao. niz oko njega se proširio, ali se njihov autoritet tog jutra potrošio i niko od njih, pa čak ni kasije i svetonije, nije se usuđivao da pođe nizbrdo bez njega na čelu.

„mi smo liberatori“, reče im iznenada Brut. „tamo dole postoji mnogo njih koji će s dobrodošlicom dočekati ono što smo učinili. ima još više onih koji će odahnuti od olakšanja kad čuju da je tiranin mrtav, a rim bezbedan, da je republika bezbedna. uslediće zakon o amnestiji i biće izglasan. sve je to već odlučeno. sve do tada, imajte na umu vašu čast i dostojanstvo. nema nikakve sramote u onome što smo učinili.“ senatori su se uspravili oko nje-ga, a mnogi među njima podigli su ruke, koje su dotad čvrsto stezali i skrivali uz bokove.

Brut je ponovo pogledao u kasija, a ovog puta je na licu imao dobrodušan izraz.

„odigrao sam svoju ulogu, senatore. ti moraš odraditi ostatak. povedi male ljude sa sobom i vodi računa o sva-kom koraku, inače ćemo postati progonjeni.“

kasije je klimnuo glavom i suvoparno se osmehnuo.

„obezbedio sam glasove, generale. sve je dogovore-no. ući ćemo slobodno i ukazaće nam sve počasti.“

Brut je pomno pogledao senatora, koji je u rukama držao budućnost svih njih. kasije je bio sazdan od kostiju i tvrdog mesa, bez ikakve očigledne slabosti u sebi.

„onda nas povedi, senatore. Biću ti za leđima.“

kasijeva usta se stisnuše na nagoveštaj pretnje, ali po-digao je glavu i sišao u srce rima. dok su se približavali senatu, Brut i kasije čuli su povišene glasove, nejasnu ha-labuku nedisciplinovanog zvuka. velika bronzana vrata bila su otvorena, a jedan glas se čuo glasnije od ostalih. graja je počela da jenjava.

Brut je zadrhtao kad je zakoračio na stepenice, znaju-ći da će preostali sati do podneva biti najvažniji u njego-vom životu. ruke su im bile umrljane cezarovom krvlju. jedna pogrešna reč ili brzoplet čin, i pre smiraja dana proliće i njihovu krv. pogledao je iskosa u kasija, a čove-kovo samopouzdanje ga je još jednom osokolilo. mršavi senator nije imao sumnje. dugo i naporno se pripremao za ovaj dan.

dva legionara zauzela su stav mirno dok su se Brut i kasije peli uz stepenice. nisu znali šta da rade i oklevali su kad je senator podigao u vazduh krvavu desnu šaku, uverivši se da su je videli pre nego što je iskrenuo dlan kako bi pokazao na Bruta.

„general Brut je moj gost“, reče kasije, misli već usred-sređenih na svetinu unutra.

„moraće da ostavi gladijus ovde, gospodine“, reče mu vojnik.

nešto u načinu na koji ga je Brut pogledao nateralo je vojnika da spusti šaku na balčak mača, ali kasije se zakikotao.

„ma predaj oružje čoveku, Brute. nemoj da ga sra-motiš.“

nevoljno, Brut je odvezao korice umesto da isuče se-čivo i uplaši vojnika. predao mu je oružje i pošao da su-stigne kasija, iznenada besan, premda nije mogao kazati tačno zašto. julija nikad nisu zaustavljali na vratima te zgrade. iritiralo ga je podsećanje na pomanjkanje nje-govog društvenog položaja u trenutku trijumfa. u zgradi senata Brut nije bio ništa više do običan građanin, stariji čovek bez civilnog zvanja. ali pošto je cezar mrtav, može ispraviti sve neuspehe i smetnje u svom životu.

više od četiri stotine muškaraca naguralo se tog jutra u senat, a njihova telesa su zagrejala vazduh, tako da je unutra postojala primetna razlika u temperaturi, uprkos otvorenim vratima. pogledom je potražio poznata lica. većinu njih je poznavao, nakon mnogo godina služenja uz cezara, ali mu je pažnju privuklo jedno određeno lice. Bibul. godinama ranije, on je zajedno s cezarom bio kon-zul, ali se između njih dvojice nešto dogodilo i Bibul se nikad više nije pojavio u senatu. njegov iznenadni povra-tak govorio je mnogo toga o promeni u ravnoteži moći – i o tome koliko toga je već znao. video je da je Bibul strašno ostario u godinama izolacije. još više se udebljao,

| 33 www.leo.rs

s tamnim, otečenim kesicama ispod očiju i mrežom is-pucalih kapilara na obrazima. obrazi su mu bili izguljeni do krvi, kao da se tog jutra obrijao prvi put posle više meseci. oči su mu blistale kao da ima groznicu, a Brut se zapitao da li je pijan, već proslavljajući smrt starog neprijatelja.

činilo se kao da kasijeve vesti neće izazvati mnogo iznenađenja u toj odaji. previše senatora je na licima ima-lo samozadovoljan i znalački izraz, razmenjujući poglede i klimajući glavama kao device s tajnom. Brut ih je sve prezirao, mrzeo ih je zbog njihovog kukavičkog pona-šanja i naduvenog shvatanja sopstvene vrednosti. on je video egipat, španiju i galiju. ratovao je za republiku, ubijao je za nju, dok su oni sedeli i provodili dane priča-jući u prazno, ne znajući ništa o ljudima koji su za njihovu dobrobit krvarili na bojnom polju.

kasije je prišao govornici. nekad je to bio simbol rimske moći, izrezbaren od kljunova kartaginskih ratnih brodova. ta rostra je izgorela u neredima i, kao i toliko toga drugog u zdanju, sada je bila manje značajna ko-pija onoga što je nekada bila. Brut je podigao pogled ka čoveku koji je stajao iza nje i umirio se. shvatio je da je bio predmet detaljnog ispitivanja okupljenih senatora otkako je ušao u odaju.

poslednja godina konzulata marka antonija još se nije navršila. pre jutarnjih događaja, on je bio jedva ne-što više od nominalnog vođe cezarovaca, ali sada se to promenilo. republika je obnovljena, a on drži uzde vla-sti. dominirao je prostorijom, a Brut je morao da prizna kako mu ta uloga pristaje. visok i mišićav, marko antonije imao je crte lica i snažni nos starih rimskih rodoslova. nijedan liberator nije znao kako će reagovati dok su pla-nirali cezarovo ubistvo. jedan od njih, gaj trebonije, do-bio je zadatak da konzulu odvrati pažnju. Brut je spazio mladog senatora na obližnjoj klupi, a čovek je izgledao toliko samozadovoljno da mu se prevrnuo želudac.

marko antonije zurio je preko glava senatora koji su sedeli oko njega, a Brut je osetio njegovo znanje i šok. konzulu su saopštene novosti, ili ih je čuo dok su šapati kružili po prostoriji. cezar je mrtav. tiranin je ubijen. svi to znaju, Brut je najednom bio siguran. ipak, reči su i da-lje morale javno da se izgovore.

kasije je zauzeo mesto u podnožju rostre, stojeći za glavu niže od konzula. dok je Brut posmatrao, kasije je podigao desnu ruku u vazduh i dotakao drvo kao tali-sman. u tišini, kasije je progovorio.

„na današnji dan, na martovske ide, rim je oslobođen od tiranina“, kazao je. „neka vesti polete odavde u sve nacije. cezar je mrtav, a republika je obnovljena! neka se seni naših očeva raduju! neka se grad veseli! cezar je mrtav, a rim je slobodan!“

reči su izazvale talas halabuke kad su senatori gro-moglasno zaklicali, trudeći se da nadglasaju ljude oko sebe. lica su im bila modra dok su urlali i trupkali noga-

ma, usled čega je kameni pod podrhtavao. marko anto-nije stajao je pognute glave, a vilični mišići štrčali su mu kao izrasline.

Brut je najedanput pomislio na egipatsku kraljicu u finoj rimskoj kući, koju joj je cezar poklonio. kleopatra još nije znala šta se desilo ocu njenog sina. zamislio je njenu paniku kada bude čula vesti. nije ni sumnjao da će spakovati svoje dragulje i pobeći iz rima u galopu. ta pomisao ga je naterala da se nasmeši prvi put u toku tog jutra. toliko mnogo toga će se iznova sagraditi u na-rednim mesecima. cezar je bio kao težina na gradu, sve ih pritiskajući. sada će se uspraviti, snažniji i bolji nego što su bili ranije. osećao je to u vazduhu. ovo je, najzad, bio njegov čas.

senat je bezmalo zaboravio kakve su stvari nekada bile. Brut je video kako mali ljudi preispituju mišljenje o vlastitoj moći. Bili su obične sluge. u toku jednog jutra, u urliku koji cepa grlo, ponovo su postali ljudi. on im je to dao. zamišljeno je pognuo glavu, ali kada je čuo kako marko antonije započinje govor, podigao je pogled, a sumnje mu se rasplamsaše.

„senatori, smirite se“, reče marko antonije. „pošto smo primili ove vesti, danas mnogo toga moramo da uradimo.“

Brut se namrštio. marko antonije bio je čuveni ceza-rov pristalica. njegovo vreme je prošlo. najbolje što sada može da uradi jeste da dostojanstveno napusti odaju i oduzme sebi život.

„legije na marsovom polju čekaju da ih cezar povede u rat protiv partije“, nastavio je da govori marko antonije, nesvestan Brutove razdraženosti. „moraju se naterati na poslušnost, pre nego što saznaju novosti. Bile su odane cezaru. mora im se pristupiti s oprezom, ili će se pobu-niti. samo autoritet senata stoji između nas i anarhije u gradu. senatori, smirite se!“ poslednje reči bile su zapo-vest, dublja i glasnija, da bi ućutkala poslednje ostatke uzbuđenog žamora.

Brut je na vratima zlovoljno zavrteo glavom. marko antonije nije bio budala, ali je zagrizao više nego što može da proguta. možda je mislio da će biti deo nove epohe, uprkos dugogodišnjem ulagivanju cezaru. to je bila politika, ali Brut je znao da su senatori i dalje za-prepašćeni, da i dalje naslepo pipaju tražeći put u svetu koji im je nametnut. konzul će možda i spasti glavu na ramenima, mada će morati pažljivo da vodi računa o sva-kom koraku. stari dugovi čekali su na naplatu, a marko antonije će primiti najgori deo njih. i pored toga, barem tog jutra, i dalje je bio konzul.

„mora doći do zvaničnog glasanja pre nego što ije-dan od nas napusti ovu odaju“, nastavio je marko anto-nije, a njegov siloviti glas valjao se preko odaje. „ukoliko izglasamo pomilovanje za cezarove ubice, to će ugušiti pobunu pre nego što izbije. građani i legije će uvideti da smo obnovili pravdu i zakon, koje je pogazio jedan čovek. sazivam glasanje.“

34 |

Brut se sledio, a u glavi ga je zasvrbeo crv nelagode. kasije je stajao za govornicom, blago otvorenih usta. trebalo je da on sazove glasanje o amnestiji. sve je bilo unapred dogovoreno, a liberatori su znali da će pobediti. Brut je poželeo da viče jer ih je cezarov miljenik pretekao u tom ključnom koraku. reči su mu stajale navrh jezika, jasne u glavi. cezar je rim dao marku antoniju kad je na-pustio grad da napadne neprijatelje. marko antonije bio je njegova marioneta, obrazina koja mu je omogućavala da sakrije tiraniju ispod starih tradicija. kakvo pravo taj čovek ima da govori kao da on sad predvodi novu repu-bliku? Brut je zakoračio napred, ali je glas marka antonija nastavio da odzvanja iznad njih.

„tražim samo ovo: da i u smrti cezaru bude dato njegovo dostojanstvo. on je bio prvi čovek rima. legije i narod očekivaće da mu se odaju sve počasti. hoće li mu ljudi koji su ga srušili to uskratiti? ne treba da bude nikakve sumnje srama, nikakve tajne sahrane. hajde da ukažemo božanskom juliju poštovanje sad kad je napu-stio ovaj svet. sad kada je otišao iz rima.“

kasije je osujećeno kročio na uzdignuti govornički podijum na rostri, tako da je stao rame uz rame s mar-kom antonijem. čak i tada, konzul je bio moćna figura pored njegovog krhkog tela. pre nego što je uspeo da progovori, marko antonije se nagnuo ka njemu i pro-mrmljao:

„imaš svoju pobedu, kasije. sad nije vreme za male ljude i sitničave osvete. legije će očekivati javni pogreb na forumu.“

kasije je nepomično stajao, razmišljajući. najzad je klimnuo glavom. Brut je ostao da stoji u mestu, desne šake stisnute u pesnicu iznad praznog prostora na kuku.

„zahvaljujem konzulu marku antoniju na razboritom razmišljanju“, reče kasije. „i slažem se s njim. pre zakona, pre mira, najpre moramo da uspostavimo red. da glasa-mo, a onda ćemo biti slobodni da upravljamo običnim građanima, s njihovim beznačajnim emocijama. odaće-mo poštu cezaru u smrti.“

senatori su pogledali u kasija, a Brut je silovito kli-mnuo glavom zbog načina na koji je preuzeo kontrolu. postojali su zvanični službenici, čiji je zadatak bio da beleže glasanja i debate na tom mestu, ali kad su usta-li sa sedišta oko rostre, kasije je ponovo progovorio, ignorišući njihovo prisustvo. neće dozvoliti nikakvo odlaganje tog jutra, niti će dopustiti ikome drugome da govori sve dok on ne završi. Brut je počeo da se opušta.

„oni koji su za to da se oslobodiocima rima odobri potpuno pomilovanje, ustanite i budite prebrojani!“

Brut je video kako Bibulova oznojena telesina skače na noge s energijom znatno mlađeg čoveka. ostali su se svega delić sekunde kasnije poveli za njegovim pri-merom. oni koji su već stajali, poput marka antonija, podigli su desnu ruku u vazduh. kasije je otkucaj srca

kasnije klimnuo glavom, a napetost mu je napustila udove.

„protiv?“

senatori su seli kao jedan, a niko nije ustao. nekako, Bruta je zabolelo što to vidi. polovina njih dugovala je cezaru i svoje živote i bogatstvo. njihove porodice bile su vezane za njegovu, a njihov uspon za njegov. tokom godina ih je birao jednog po jednog, kao ljude kojima je želeo da ukaže počast nakon svoje smrti. a opet, ne žele da ustanu za njega, čak ni za mrtvog. Brut je shvatio da je neodređeno razočaran, jer ih je savršeno dobro razumeo. preživeli su, i mogli su da pročitaju odakle vetar duva jednako dobro kao i svi ostali. ipak, cezar je tog dana zasluživao bolje od rima, od svih.

zbunjeno je zavrteo glavom, opet postavši svestan krvi koja mu se sušila na rukama. nedaleko od foruma bila je fontana, a on je želeo da se opere. dok je kasije čestitao senatu, išunjao se napolje na sunčevu svetlost. uzeo je mač od stražara i ukočeno sišao niz stepenice, a potom pošao preko otvorenog prostora.

oko fontane se već okupila svetina, muškarci i žene u odeždama živopisnih boja. osećao je njihove oči na sebi dok je prilazio, ali nije im uzvratio pogled. znao je da su vesti već na svačijim usnama. nisu se trudili da to sakriju.

protrljao je šake u ledenoj vodi, koju je akvedukt s udaljenih planina donosio uzanim olovnim cevima na forum, čistu i svežu. neko je prodahtao kad je video kako se crvenilo s njegove kože širi u vodi, ali Brut se nije osvr-nuo na to.

„da li je istina?“, iznenada ga je upitala neka žena.

Brut je podigao pogled, a zatim vlažnim rukama pro-trljao lice, osećajući pod prstima grube čekinje. ženina stola bila je otmena i otkrivala gola preplanula ramena, a njenu gracioznost naglašavala je kosa podignuta u punđu i učvršćena srebrnim ukosnicama. Bila je prele-pa, očiju zatamnjenih kajalom, kao kurtizana. zapitao se koliko drugih ljudi u rimu postavlja to isto pitanje u ovom trenutku.

„da li je istina šta?“, upitao ju je.

„da je božanski cezar mrtav, da je ubijen? znaš li?“ u tamnim očima su joj blistale suze dok je zurila u čoveka koji je spirao krv s ruku.

setio se udarca koji je zadao pre svega nekoliko sati, čitavu večnost ranije.

„ne znam ništa“, rekao je, okrećući se.

pogled mu je odlutao na kapitol, kao da kroz njega može da vidi golemu građevinu pompejevog pozorišta. da li je telo i dalje tamo, ispruženo na kamenim sedišti-ma? nisu izdali nikakva naređenja da se neko pobrine za mrtvog cezara. na tren, suze su ga zapeckale u očima na pomisao o juliju, samom i zaboravljenom. Bili su prijatelji veoma, veoma dugo.

www.leo.rs | 35

1

avion s padobrancima borio se da usred raskršća ve-trova iznad Biterruta pronađe pogodnu vazdušnu struju. požar je proždirao šumu. dizao je gnevne pesnice kroz tornjeve dima, kao da pokušava da zada smrtonosni udarac krhkoj letelici.

rouana trip se naginjala u sedištu da bi bolje vide-la spektakularnu predstavu rasrđene majke prirode. za nekoliko minuta zaigraće u njoj, okružena mahnitim kulisama nepodnošljive jare, razigranih plamenova i za-gušljivog dima. vojevaće ašovom i testerom, srčanošću i mudrošću. nije nameravala da izgubi taj rat.

stomak joj je poskakivao u skladu s kretanjem lete-lice. znala je kako da zanemari neprijatni osećaj. letela je čitavog života. od osamnaestog rođendana borila se protiv podivljale vatrene stihije. odonda je prošlo osam godina. poslednje četiri skakala je u vatru.

protegla je duge noge najviše što je mogla u tesnom avionu i protresla ramenima ispod teškog ranca da bi se razmrdala.

i njen partner u skoku posmatrao je plamene jezike. ner-vozno je dobovao prstima po butinama. „izgleda gadno.”

„mi smo gadniji.”

počastio ju je brzim, širokim osmehom. „isprašiće-mo ga.”

osećala je kako mu nervi igraju pod kožom.

Bližio se kraj prve sezone džima Brejnera. procenila je da mu je neop hodno ohrabrenje pre skoka. ljudi su različiti. nekima je potrebno ohrabrenje, dok drugi dre-maju na klupama, spremajući se za velike napore koji im predstoje.

skočiće prva u prvoj turi. džim će skočiti za njom. ohrabriće ga ako mu je neophodno.

„Budi siguran da ćemo ga isprašiti. ovo je prvi koji ćemo napasti posle nedelju dana.” munula ga je laktom. „zar nisi rekao da je sezona gotova?”

lupkao je prstima po samo njemu znanom, unutraš-njem ritmu. „grešiš, nisam to bio ja već met.” sa širokim osmehom je pripisao tvrdnju bratu.

„takva prepucavanja mogu se očekivati od dva selja-ka iz nebraske. sutra uveče imaš sudar s nekom zgod-nom ribom?”

„ja imam sudare samo sa zgodnim ribama.”

nije se zalud razmetao. odvajao je cure kao pa-strmke iz potoka kad god bi jedinica noću zaglavila u gradu. nije zaboravila da je počeo da joj se nabacuje

Ples po vatri

NORAROBERTS

36 |

dve sekunde po dolasku u bazu. dobro je podneo nje-no od bijanje. ona je samo primenila pravilo ne izlazim s kolegama.

to pravilo je, u njegovom slučaju, bilo na ozbiljnom iskušenju. imao je pošteno, nevino lice, blistav pogled i širok osmeh. Bio bi dobar partner za zabavu, za plitko pražnjenje požude. ne bi odgovarao za nešto ozbiljnije, čak i kad bi tragala za tim. oni jesu bili vršnjaci, ali je on bio premlad, presladak i previše naivan ispod tankog, još nesagorelog sloja neiskustva.

„koja cura će otići u postelju tužna i usamljena ako te zadrži ovaj ples sa zmajem?”, pitala ga je. „lusil.”

„ona mala, kikotava?”

neprestano je dobovao prstima po kolenu. „kikotanje joj nije jedini kvalitet.”

„neviđena si džukela, romeo!”

zabacio je glavu i nekoliko puta oštro zalajao. uspeo je da je nasmeje.

„vodi računa da doli ne sazna da zavijaš gde stigneš”, napomenula je. znala je - svi su znali - da čitave sezone tuca kuvaricu iz baze.

„znam kako se izlazi na kraj s njom.” još brže je dobo-vao prstima. „obuzdaću ja nju.”

Bilo joj je jasno da mu nešto sreću kvari. evo još jedne potvrde da nije pametno petljati se s kolegama i kolegi-nicama.

ponovo ga je ćušnula laktom. nervozni prsti su je bri-nuli. „je li s tobom sve u redu, bitango jedna?”

nakratko je osmotrio bledoplavim očima. kolena su mu igrala pod nervoznim prstima. „nema problema. sve će biti kako treba, kao što je uvek i bilo.”

stisnula ga je za ruku da bi mu pomogla da se smiri. „usredsredi se na posao, džime.”

„eno ga, odmah ispod nas. gledaj kako vitla repom”, rekao je. „neće biti tako drčan kad ga zuliji opkole. uga-sićemo ga. sutra uveče ću se ma ziti s lusil.”

ne bih se kladila, pomislila je rouana. koliko je mogla da vidi iz vazduha, ubijanje ove ognjene beštije potraja-će najmanje dva tegobna, znojava dana.

i to ako sve bude išlo kako treba.

posegla je za šlemom i klimnula osmatraču. „spremi se. Budi hladan i pribran, džiberu.”

„hladan sam kao led.”

kartaroš - dobio je taj nadimak zato što nigde nije išao bez špila karata - vrludao je između deset padobra-naca i opreme ka zadnjem delu aviona. prikačio se upr-tačem za konopac za skakanje.

rouana je prigrlila rezervni padobran, baš kad im je kartaroš poručio da ih provere. žilavi veteran je naglim pokretom ruke otvorio vrata. zapahnuo ih je vetar pun dima i oštrog mirisa goriva. kad je posegnuo za prvim svežnjem traka, rouana je namestila šlem preko kratke, plave kose. vezala ga je i namestila masku za lice.

gledala je kako duge trake igraju šareni ples na di-mom pomućenom nebu. uvijale su se u vazdušnim stru-jama. spiralno su ponirale ka jugoza padu. okretale su se, dizale i poskakivale dok nisu stigle do drveća.

kartaroš je povikao u mikrofon: „desno!” pilot je okre-nuo avion.

poleteo je i drugi svežanj traka. vrtele su se kao dečje igračke. uplitale su se i razdvajale pre no što su završile na krošnjama drveća i na doskočištu.

„vetar duva preko potoka, ka drveću i preko doskoči-šta”, rekla je džimu.

osmatrač i pilot dogovarali su poslednja prilagođa-vanja. treći svežanj traka poleteo je vazdušnim strujama.

„Baš šiba!”

„vidim!” džim je prešao nadlanicom preko usta i na-vukao šlem i masku.

„podigni ga na hiljadu”, povikao je kartaroš.

skočiće s te visine. rouana je zauzela položaj kao prvi skakač, u prvoj turi. „oko stotinak metara zanošenja”, po-vikala je džimu. ponovila je ono što je kartaroš rekao pilotu. „ali baš grize. pazi da te ne ponese vetar.”

NORAROBERTS

| 37 www.leo.rs

„zaboravljaš da mi ovo nije prva zabava.”

videla je da se ceri iza rešetkaste maske. Bio je to samouveren, čak bodar smešak. Brinuo ju je jedva pri-metan sev u njegovim očima. htela je da nastavi, kad je kartaroš povikao sa svog mesta s desne strane vrata: „da li ste spremni?”

„jesmo”, odgovorila mu je.

„priveži se.”

postupila je po naređenju.

„priđi vratima!”

sela je i izbacila noge u vazdušne struje koje je slao avionski propeler. nagnula se unazad. vatra je pulsirala u crvenim i zlatnim nijansama is pod nje.

nije bilo ničeg izuzev tog trenutka, ničeg izuzev vetra, vatre i navale uzbuđenja i straha, koji bi se uvek javili u poslednji čas.

„da li si videla trake?”

„jesam.”

„da li vidiš doskočište?”

klimnula je. zamislila je kako sledi šarene trake do cilja.

kartaroš joj je ponovio ono što je rekla džimu, gotovo istim rečima. ponovo je klimnula, očiju uprtih ka hori-zontu. smirila je dah. zamišljala je kako leti, pada i brodi nebesima u pravcu doskočišta.

prošla je kroz četvorostruku proceduru provere dok je avion obilazio krug.

kartaroš je uvukao glavu u vazduhoplov. „spremi se.”

Smiri se, spremi se, čula je očev glas. uhvatila se za vra-ta i duboko udahnula.

kad je osmatrač lupnuo po ramenu, stropoštala se u nebo.

ništa nije moglo da se meri s tim trenutkom ludila, bacanja u prazninu. Brojala je u sebi automatski, kao da diše. okrenula se ka zadimljenom nebu da bi osmotrila avion. videla je kako džim skače za njom.

ponovo se okrenula. Borila se s vetrom koji je vukao za noge. kupola se uz trzaj otvorila. pogledom je potra-žila džima. laknulo joj je kad je videla kako se kupola njegovog padobrana širi po praznom nebu. stiskala je konopce za upravljanje u džepu jezive tišine, sve dalje od urlika avionskih motora iznad glasne vatre.

vetar se uporno trudio da je odvuče na sever. ona je jednako uporno nastojala da ostane na isplaniranom kursu. posmatrala je tlo dok se bo rila s oštrim vetrom, koji je zatezao viseće konopce ispod kupole kao da hoće da je okrene.

turbulencija je zahvatila trake i snažno je šamarala usred jare koja se dizala sa usijanog tla. ako vetar odnese pobedu, promašiće doskočište i uleteti u opasne guste krošnje. ako je ponese ka zapadu, završiće u plamenu.

snažno je potezala konopce za upravljanje. okrenula se na vreme da vidi kako vetar zahvata i vrti džima.

„vuci udesno! vuci udesno!”

na njen užas, vukao je ulevo.

„vuci udesno, proklet bio!”

pokušavala je da se okrene u njegovom pravcu. više nije osećala zado voljstvo zbog gotovo savršenog spu-štanja. ono je ustuknulo pred čistim užasom. džim je bespomoćno leteo ka zapadu.

doskočila je na ciljanu čistinu. zakotrljala se po tlu. ustala je i otkačila padobran. čula ga je kad se uspravila sred plamteće stihije.

čula je stravični krik svog partnera.

vrisak ju je pratio i kad se naglo uspravila u postelji. odjekivao joj je u glavi, dok je drhtala u tami.

Prestani, prestani, prestani! - naredila je sebi. zarila je glavu među po dignuta kolena i ostala tako dok nije po-vratila dah.

nema svrhe, pomislila je. zalud ponovno proživljava taj užas, pretresa najsitnije detalje i sve slojeve tragedije. vreme je da prestane da se pita da li je mogla da postupi drugačije.

pitala se zašto je nije sledio do ciljnog mesta. zašto je potegao pogrešan konopac. zato što je, dođavola, pote-gao pogrešan konopac.

odleteo je pravo na visoko drveće, zahvaćeno smrto-nosnim plamenom.

odonda je prošlo mnogo meseci. imala je čitavu zimu da izađe na kraj sa strašnom uspomenom. mislila je da joj je to pošlo za rukom.

povratak u bazu je nesumnjivo oživeo sećanje na stra-vičan događaj. prešla je rukama preko lica i kose, koju je pre neki dan vidno skratila.

sezona požara samo što nije počela. vežbe će početi za nekoliko časova. vapila je za snom, za još jednim satom okrepljujućeg sna pre ustajanja i pet kilometara trčanja.

Bila je prokleto dobar spavač. mogla je da zaspi bilo gde i bilo kad. dre muckala je u sigurnoj zoni usred po-žara ili u avionu. naučila je da jede i spava, kad god joj se ukaže prilika.

kad je ponovo zatvorila oči, našla se u avionu, zagle-dana u džimov osmeh.

ustala je iz postelje, da bi se otresla neugodne us-pomene. istuširaće se, progutati dobru dozu kofeina i kalorija pre no što se zagreje za trening.

kolege skakači nisu mogle da se načude što ne pije kafu, izuzev ako nema izbora. tada ju je pila hladnu i slat-ku. obukla se i uzela koka-kolu i čokoladicu. izašla je pod još crno nebo, na svež prolećni vazduh zapadne montane.

zvezde su treperile na beskrajnim nebesima, kao plamen sveća na povetarcu. uronila je u tamu i tišinu.

38 |

nalazila je izvesnu utehu u njima. Baza će se za jedan sat probuditi. testosteron će ispuniti atmosferu.

osećala se prijatnije u muškom društvu. volela je da razgovara i da pro vodi vreme s njima. nije joj smetalo što je u manjini. najviše je cenila svoj mir. trenuci samoće su u sezoni bili veoma retki i dragoceni. Bili su najbo lja stvar posle dobrog spavanja pre dana ispunjenog pritiskom i stresom.

mogla je da kaže sebi da se ne brine zbog trčanja, da se podseti da je zimus dovoljno vežbala i da je u dobroj formi, ali sve to ne bi imalo nika kvog značaja.

svašta je moglo da se desi. uganuti članak, gubitak pažnje, pogrešna procena, grč koji parališe ili manjak sre-će. drugima se to stalno događalo. ponekad bi se izvukli, a ponekad ne.

negativni stav joj neće pomoći. navalila je na čoko-ladicu. unosila je kofein u sebe i gledala prve nagove-štaje zore na iskrzanim, snegom pokri venim planinskim vrhovima.

nekoliko minuta kasnije ušla je u gimnastičku salu. samoći je došao kraj.

„hej, trigeru.” klimnula je čoveku koji je radio trbuš-njake na prostirci. „šta si čuo?”

„znam da smo svi sto posto blesavi. šta ja, dođavola, ovde radim, ro? nabio sam jebene četrdeset tri godine u dupe.”

odvila je prostirku i počela sa zagrevanjem. „kad ne bih bio lud i kad ne bih bio ovde, imao bih jebene četr-deset tri godine na nekom drugom mestu.”

triger galč je sa svoja dva metra visine zamalo prela-zio visinsku normu. imao je vitko, žilavo telo i zapadno-teksaski naglasak. obožavao je kaubojske čizme.

dahtao je, izvodeći seriju brzih, ritmičkih trbušnjaka. „mogao bih da ležim na plaži na vaikikiju.”

„mogao bi i da prodaješ nekretnine u amarilu.”

„mogao bih.” obrisao je lice i podigao prst. „ali posle petnaest godina rmbanja od devet do pet povukao bih se na jebenu plažu na vaikikiju.”

„čula sam da na vaikikiju ima naroda ko pleve.”

„i ja sam. to mi se nimalo ne dopada.” seo je. Bio je zgodan. imao je smeđu kosu prošaranu sedim i ožiljak od operacije meniskusa na levom kolenu. nasmejao se kad je legla poleđuške. podigla je desnu nogu ka nosu. „dobro izgledaš, ro. kako si uspela da se ne ugojiš u go-dišnjem dobu za tovljenje?”

„Bila sam veoma zauzeta.” istegla je levu nogu. „jedva sam čekala da se vratim na posao i odmorim dušu.”

nasmejao se. „kako ti je ćale?”

„zdrav ko dren.” sela je i savila u struku vretenasto telo puno zavodljivih oblina. „malo mu je teško u ovo doba godine.” sklopila je ledenoplave oči i povukla gip-ka stopala ka temenu. „nedostaje mu početak sezone i

okuplja nje posle zimske pauze. posao mu, na svu sreću, ne dozvoljava da tuguje.”

„ne volimo samo mi da đipamo iz aviona.”

„ljudi daju dobre pare za to. prošle nedelje mi se po-srećilo.” raširila je noge u široko slovo v. uhvatila se za nožne prste pre no što se nagnula napred. „jedan par je skokom proslavio petnaestogodišnjicu braka. dobila sam i bocu francuskog šampanjca kao napojnicu.”

triger je sedeo na svom mestu. gledao je kako usta-je, da izvede prvi pozdrav suncu. „da li još držiš te hipi časove?”

kliznula je iz pozicije gornjeg psa u položaj donjeg. okrenula se i sažaljivo odmerila kolegu. „to je joga, star-keljo. i da, još radim kao trener. taj posao mi delotvorno skida salo s guzice. kako stoje stvari s tobom?”

„ja sam ga vredno nagomilavao da bih imao šta da sagorevam kad počne pravi posao.”

„usedećemo se na guzicama ako ova sezona bude loša kao prošla. da li si video kartaroša? izgleda da zimus nije gledao koliko jede.”

„ima novu žensku.”

„nemoj da sereš.” opustila se, uhvatila ritam i snažnije uključila pluća.

„sreo je u oktobru na odeljenju smrznutih proizvoda u samoposluzi. za novu godinu se već uselio kod nje. učiteljica. ima i dvoje dece.”

„učiteljica s decom? u vezi s kartarošem?” odmahnu-la je glavom. „mora da se zaljubio.”

„nešto mu se desilo. svima priča kako krajem jula do-lazi ovamo s decom. verovatno da tu provede ostatak leta.”

„to zaista zvuči ozbiljno.” promenila je položaj. nije ispuštala trigera iz vida. „mora da je nešto naročito. do-bro je što će imati priliku da vidi kako će podneti sezonu. jedno je biti partnerka skakača u vatru zimi, a nešto sa-svim drugo biti s njim leti. porodice se lome kao ljuske od jajeta”, dodala je. smesta se pokajala kad je met Brejner ušao u gimnastičku salu.

nije ga videla od džimove sahrane. nije znala da li će se vratiti, iako je nekoliko puta razgovarala s njegovom majkom.

izgleda starije i istrošenije oko očiju i ustiju, pomislila je. strašno je podsećao na pokojnog brata, s gustom, ispranoplavom kosom i bledoplavim očima. pogledom je prešao preko trigera i stigao do nje. pitala se koliko ga je osmeh koštao.

„kako ide?”

„prilično dobro.” uspravila se i obrisala dlanove o šorts. „zagrevam se pre testa fizičke spremnosti.”

„mislim da ću krenuti tvojim stopama. a opet, mož-da je bolje da odem u grad i maznem dvostruku porciju palačinki.”

| 39 www.leo.rs

„poješćemo ih posle trčanja.” triger mu je prišao i pru-žio ruku. „lepo je videti te, nadničaru.”

„i meni je drago što te vidim.”

„idem po kafu. uskoro će nas uzjahati.”

kad je triger izašao, met joj je prišao. podigao je i spu-stio teg od deset kilograma. „znam da će biti neobično, bar izvesno vreme. ko god da me vidi pomisli na... “

„niko neće zaboraviti ono što mu se desilo. drago mi je što si se vratio.”

„ne znam da li sam se vratio, ali nisam mogao da za-počnem neki drugi posao. Bilo kako bilo, hteo sam da ti se zahvalim što si zvala mamu kad joj je to bilo najneop-hodnije. razgovori s tobom su joj mnogo značili.”

„želela bih... pa, kad bi želje bile konji, mogla bih da organizujem ro deo. drago mi je da si se vratio. videćemo se kod kombija.”

razumela je metovo raspoloženje. ništa drugo nije mogla da učini za njega. svi muškarci i četiri žene u je-dinici osećali su isto što i ona. nagurali su se u kombije koji će ih odvesti do starta trke za njima tako draga radna mesta. zavalila se u sedištu kako bi se rešila napetosti.

pale su brojne uvrede na račun zimskih kilograma i masnih guzica. sklopila je oči. pokušala je da otupi oš-tricu nervoze koja se krila iza dobronamernog peckanja koje su skakači razmenjivali, pozdravljajući se po sle zim-ske pauze.

dženis petri, jedna od četiri žene u jedinici, sela je kraj nje. dobila je nadimak vila, zahvaljujući vitkom, žilavom telu. izgledala je kao energična predvodnica navijačica prćasta nosa.

namazala je nokte svetloružičastim lakom i svezala sjajnu smeđu kosu u rep trakom s leptirima.

Bila je slatka kao med. često se kikotala. mogla je da klopara četrnaest sati bez odmora.

„da li si spremna za zabavu?”

„ko zapeta puška. zašto si se našminkala pre probe fizičke spremnosti?”

zatreptala je dugim trepavicama. „da bi ovi sirotani imali na čemu da pare oči kad se zateturaju preko ciljne linije. sigurna sam da ću stići pre svih.”

„prokleto si brza!”

„sitna sam, ali sam gadna. da li si pogledala novaj-lije?”

„nisam.”

„ima šest kandidatkinja. možda ćemo skupiti dovolj-no žena za knji ževni klub.”

nasmejala se. „posle kog ćemo prodavati peciva.”

„prodavaćemo kolače. kolači su mi slabost. ova ze-mlja je tako lepa.” dženis se blago nagnula da bi razgle-dala okolinu. „uvek mi nedostaje kad odem. zašto li ži-vim u gradu i vidam bogatunima teniske laktove?”

muklo je uzdahnula. „u julu se pitam kog đavola ra-dim ovde, izmoždena, neispavana, izgrebana i izubijana, kad mogu da pauzu za ručak pro vedem u bazenu.”

„dug je put od mizule do san dijega.”

„jebeno si u pravu. živiš ovde pa ne zaboravljaš na privlačnu moć ovog mesta. za većinu je početak sezone povratak svom domu. tako se osećaju do kraja sezone, kad se vrate kući, gde se osećaju kao kod kuće. takvi pa-radoksi nagrizaju um.”

zakolutala je očima kad se kombi zaustavio. „a sad sve iz početka.”

rouana je izašla iz kombija i duboko udahnula. vaz-duh je mirisao lepo, sveže i novo. poručivao je da proleć-na trava, divlje cveće i mirisni povetarci nisu daleko. po-smatrala je zastavice kraj staze dok je majkl mali medved, zapovednik baze, recitovao tražene rezultate.

duga crna kika spuštala mu se niz jarkocrvenu jaknu. rouana je znala da u džepu drži kutijicu ljutih bomboni-ca, zamenu za cigare koje je zimus ostavio.

mali medved i njegova porodica živeli su nadomak baze. njegova žena radila je u kompaniji svog oca.

svi su znali šta se od njih traži. morali su da pretrče stazu za 22 minuta i 30 sekundi ili da se vrate kući. ko ne uspe danas, može da pokuša za nedelju dana. ako opet omane? može da traži novi letnji posao.

zagrevala se. protezala je tetive, kvadricepse, listove.

„mrzim ovo sranje!”„izguraćeš.” ćušnula ga je laktom u trbuh. „misli na

masnu picu koja te čeka na cilju.”

„poljubiš me u dupe!”

„zar ne vidiš koliko je? dugo ću ga ljubiti.”

prikrivao je smeh dok su se postrojavali.

pokušala je da se smiri. mir je prožimao njen um i telo dok se mali medved vraćao ka kombiju. kad je vozilo kre-nulo, krenuo je i stroj. uklju čila je štopericu na satu. po-znavala je sve trkače. radila je, znojila se i rizikovala život s njima. svima je, bez izuzetka, želela srećnu i uspešnu trku.

u sledeća dvadeset dva i po minuta svako će se boriti i oslanjati samo na sebe.

sagnula je glavu i potrčala. Bila je svesna da trči da bi se izborila za pravo da radi posao koji je u najvećoj meri ispunjavao njen život. probi jala se kroz gužvu. glasno je hrabrila ili ružila kolege, da bi im pomogla da savladaju ovo iskušenje. znala je da će noge boleti, pluća goreti, a sto maci negodovati. nekima će prolećna obuka pomoći, dok će drugima samo zagorčati život.

sad neće misliti o tome. usredsredila se na oznake na stazi. pogledala je u štopericu na kilometar i po od starta. prošlo je četiri minuta i dvana est sekundi.

kilometar po kilometar, govorila je sebi i održavala najpogodniju br zinu. nije reagovala ni kad je dženis obišla u žustrom ritmu. Bol se zame tao u prstima. penjao

40 |

se od njih do članaka. puzao je uz listove. topli znoj joj se slivao niz leđa i grudi, preko galopirajućeg srca.

mogla je da uspori. imala je dobro prolazno vreme, ali ju je strah od mogućih posrnuća, uganuća i udara groma gonio napred.

ne popuštaj.

kad je prešla treći kilometar, zaboravila je na znoj i bol. neprijatni si gnali su otupeli. pretrčala je još jedan kilometar. obilazila je neke skakače. drugi su nju obilazili dok joj je puls tutnjao u ušima. usmerila je pogled ka horizontu, kao pre skoka. poslednji kilometar pretrčala je na krilima ljubavi prema zemlji i nebu.

protrčala je pored poslednje oznake. čula je kako mali medved izvikuje njeno ime i vreme: trip: 15.20! pretrčala je još dvadesetak metara pre no što je ubedila noge da mogu da se zaustave.

presamitila se u struku pokušavajući da povrati dah. došlo joj je da zaplače, kao i uvek posle testa fizičke spre-mnosti. ne od napora. na ovom poslu se, kao i svi ostali, suočavala sa mnogo težim i gorim probama. stres koji je uporno sezao za njenim umom konačno se povukao.

i dalje će raditi ono što voli.

sišla je sa staze. slušala je kako zapovednik baze izgo-vara druga imena i vremena. dala je petaka trigeru kad je pretrčao peti kilometar.

svi su posle trke stajali pored cilja. jedinica se nano-vo obrazovala. želeli su da svi uspeju, da svi stignu na vreme. pogledala je na sat. rok se primicao. još četvoro skakača nije prešlo ciljnu liniju.

kartaroš, met, mlado drvo, koji je pre mesec dana proslavio - bolje reći prežalio - pedeset četvrti rođendan, i gibons, koji je zbog slabih kolena hramao do kraja trke.

zadihani kartaroš prošao je kroz cilj tri sekunde pre isteka roka. mlado drvo je bio na korak iza njega. gibon-sovo lice bilo je znojem oblivena stu dija bola i odlučno-sti. ali met? rouani se činilo da se jedva kreće.

susreli su im se pogledi. ona je stisla šake u pesnice. zamišljala je kako njega i gibonsa vuče poslednjih ne-koliko metara dok su sekunde neumitno isticale. mogla se zakleti da je videla kako se svetlost pojavljuje i kako met poseže za njom.

prešao je ciljnu liniju posle 22 minuta i 28 sekundi. gibons se zateturao preko nje, pola sekunde posle njega.

usklik se digao u nebesa iz svih grla. skakači su slavili još jedan tri jumfalni početak sezone.

„vas dvojica ste verovatno hteli da trku učinite uz-budljivijom”, prokomentarisao je mali medved i spustio beležnicu. „dobro došli! odmorite jedan minut pa idemo da se našljokamo.”

„hej, ro!” okrenula se ka kartarošu, baš kad se sagnuo i spustio pantalone. „uživaj!”

nema šta, počelo je.

2

guliver kari ispuzao je iz vreće za spavanje. sakupljao je i obrađivao si gnale iz različitih delova tela. sve ga je bolelo, što je značilo da je sve u redu.

namirisao je sneg. Bacio je pogled napolje iz šatora i video da je preko noći napadalo nekoliko centimeta-ra. dahom je pravio oblačiće dok je na vlačio pantalone. zbog brojnih višeslojnih žuljeva, oblačenje je bilo... za-nimljivo iskustvo.

umeo je da ceni i takvo iskustvo.

juče je, s još dvadeset pet regruta, četrnaest sati ko-pao protivpožarnu liniju. posle tog sitnog poduhvata, marširao je pet kilometara s četrdeset kilograma teškim rancem na leđima.

obarali su drveće ručnim testerama. marširali su, kopali, oštrili alatke, kopali, marširali, peli se na orijaške borove i opet kopali.

ovo je letnji kamp za mazohiste. zvanično ime ovog jedinstvenog isku stva bilo je osnovna obuka za skakače u vatru. četvorica regruta su brzo otpala. dvojica nisu položila početni test fizičke spremnosti. imao je izvesnu prednost zbog sedmogodišnjeg službovanja u protivpo-žarnoj brigadi. četiri poslednje godine bio je u elitnom odredu.

to ne znači da se osećao sveže kao pupoljak.

protrljao je lice. nedelju dana stara brada grebala mu je dlan. Bože, koliko je čeznuo za vrelim tušem, brijanjem i ledenim pivom. večeras će se, nakon smucanja po Bi-terrutu, s rancem od pedeset pet kilograma na leđima, počastiti svim tim blagodetima.

sutra počinje nova faza obuke. sutra počinje da uči letenje.

| 41 www.leo.rs

1

rođen sam i odrastao u prizemnom stančiću niskih tavanica. moji roditelji su spavali na sofi na razvlačenje koja bi, pretvarajući se svake večeri u postelju, sobu ispu-nila bezmalo od zida do zida. svakog jutra sklapali su taj krevet, u spremište ispod ležaja sklanjali posteljinu, okre-tali dušek, poravnali ga i sve to sakrili svetlosivim prekri-vačem, po kojem bi potom nehajno namestili nekoliko vezenih istočnjačkih jastučića kako bi nestali svi dokazi njihovog noćnog sna. tako je njihova spavaća soba slu-žila i kao radna soba, biblioteka, trpezarija i dnevna soba.naspram te prostorije nalazio se moj zeleni sobičak čiju je čitavu jednu polovinu zauzimao veliki, trbušasti ormar. uzani, niski hodnik, mračan i ne sasvim prav, nalik tunelu za bekstvo iz zatvora, povezivao je kuhinjicu i kupatilo s ove dve sobice. slaba sijalica, omeđena gvozdenom re-šetkom, čak je i po danu bacala sumornu, prigušenu sve-tlost na taj hodnik. ka ulici su obe sobe imale samo po jedan prozor, zaštićen metalnim roletnama kroz koje je škiljio ne bi li video na istok, ali se odatle pogled pružao samo na jedan prašnjavi čempres i nizak zid od grubo obrađenog kamena. kroz malene otvore visoko u spolj-nim zidovima kuhinjica i kupatilo virili su na neveliko be-tonirano zatvorsko dvorište, opasano visokim zidinama, gde je, bez i jednog jedinog tračka sunca, lagano venuo bledi zdravac, posađen u zarđalu konzervu od maslina. u tim malim otvorima uvek smo držali tegle kiselih kra-stavčića i tvrdoglavi kaktus u napukloj vazi koja je služila umesto saksije.

Bio je to, u stvari, podrumski stan, jer je prizemlje zgrade bilo ukopano u stenovitu padinu brega. taj breg bio nam je prvi sused, težak, zatvoren, ćutljiv sused, sta-ri tužni breg s uobičajenim navikama jednog neženje, trom, uzdržan breg koji nikad ne pomera nameštaj i ne prima goste, nikad ne diže buku niti nas uznemirava, ali su kroz zajedničke zidove, poput slabog ali upornog za-daha buđi, do nas neprestano prodirale hladna, mračna tišina i vlaga tog našeg setnog suseda.

stoga se leti u našem domu uvek osećao nagoveštaj zime.

gosti bi govorili: „ovde je po vrućini uvek toliko pri-jatno, hladovina je i sveže je, čak i prohladno, ali kako izdržavate zimi?

zar zidovi nisu vlažni? zar vam nije sumorno?”

* * *

naš su dom ispunjavale knjige. moj otac je čitao na šesnaest-sedamnaest jezika, a govorio jedanaest (svaki s ruskim naglaskom). moja majka je govorila četiri-pet jezika, a čitala na sedam-osam. razgovarali su na ruskom ili na poljskom kad nisu želeli da ih razumem. (a tako je bilo bezmalo uvek. kad je majka nekom prilikom pre-da mnom nekog muškarca na hebrejskom uporedila s pastuvom, otac ju je oštro prekorio na ruskom: „ vmo c moćou?! Bugurnb ManbHUKpnqoM c humu! - šta je s to-bom? vidiš li da je dete s nama!”) iz kulturnih obzira, uglavnom su čitali knjige na nemačkom ili engleskom,

Priča oljubavi i tami

amOs Oz

42 |

a po svoj prilici sanjali su na jidišu. no jedini jezik kojem su naučili mene bio je hebrejski. možda su strahovali da će me poznavanje jezika previše izložiti laskanju evrope, tog lepog, ubistvenog kontinenta.

na skali vrednosti mojih roditelja što je nešto bilo za-padnije, to se smatralo kulturnijim. i pored toga što su tolstoj i dostojevski bili dragi njihovim ruskim dušama, pretpostavljam da im je nemačka - uprkos hitleru - de-lovala kulturnije od rusije ili poljske, a francuska pak kul-turnije od nemačke. engleska se na njihovoj skali nalazila na još višem mestu od francuske. što se pak amerike tiče, nisu bili sigurni: na kraju krajeva, bila je to zemlja gde su ljudi ubijali indijance, pljačkali poštanske vozove, jurili za zlatom i jurcali za devojkama.

za njih je evropa bila zabranjena obećana zemlja, žu-đeni predeo zvonika i trgova popločanih drevnim kame-nom, tramvaja i mostova i crkvenih tornjeva, udaljenih sela, banjskih varoši, šuma i snegom prekrivenih livada.

reči kakve su „koliba”, „livada” ili „guščarka” uzbuđivale su me i mamile čitavog detinjstva. posedovale su čulnu aromu pravog, ugodnog sveta, daleko od prašnjavih li-menih krovova, gradskog bespuća gvožđurije i čkalja, sasušenih padina našeg jerusalima, koji se gušio pod težinom usijanog leta. Bilo mi je dovoljno da sam sebi šapnem „livada” i da smesta začujem mukanje krava, kojima oko vrata vise male klepetuše, i žubor potočića. kad bih zatvorio oči, ugledao bih bosonogu guščarku čija me je zavodljivost dovodila do suza dok još nisam znao ništa.

* * *

s godinama sam postao svestan da je jerusalim, pod britanskom upravom dvadesetih, tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, morao biti zadivljujuće kultu-ran grad. tu su živeli veliki poslovni ljudi, muzičari, na-učnici i pisci: martin Buber, geršom šolem, šmuel josef agnon i mnogi drugi slavni učenjaci i umetnici. ponekad, dok smo išli Ben jehudinom ulicom ili majmonidovom avenijom, otac bi mi došapnuo: „pogledaj, to je naučnik svetskog ugleda.” nisam znao šta je hteo da kaže.

mislio sam da je svetski ugled nekako povezan s bo-lešljivim nogama, jer je dotični često bio stariji čovek ne-sigurnog koraka koji se pomagao štapom i na sebi imao debelo vuneno odelo čak i usred leta.

jerusalim kojem su se divili moji roditelji bio je uda-ljen od kraja gde smo mi živeli: nalazio se u rehaviji, pu-noj zelenila, vrtova i klavirskih pasaža, u tri-četiri kafanice s pozlaćenim lusterima na jafa roudu ili u Ben jehudinoj ulici, u salama zgrade udruženja mladih hrišćana ili u ho-telu Kralj David, gde su se kulture željni jevreji i arapi mešali s obrazovanim englezima savršenih manira, gde su lepe, dugovrate dame lebdele u večernjim haljina-ma, držeći podruku gospodu u tamnim odelima, gde su slobodoumni Britanci večerali s kulturnim jevrejima ili obrazovanim arapima, gde su se održavali resitali, balovi, književne večeri, thés dansants i izuzetni, umetnički raz-govori. ili je možda takav jerusalim, sa svojim lusterima i thés dansants, postojao samo u snovima bibliotekara, nastavnika, službenika i knjigovezaca koji su živeli u ke-rem avrahamu. Bilo kako bilo, nije postojao tamo gde smo bili mi. kerem avraham, četvrt u kojoj smo živeli, pripadao je čehovu.

godinama kasnije, kad sam čitao čehova (u prevo-du na hebrejski), bio sam uveren da je on jedan od nas: ujka vanja je živeo u stanu iznad nas, doktor samojlenko se nadvijao nad mene i pregledao me širokim, snažnim rukama kad sam imao groznicu a jednom i difteriju, la-jevski sa svojim večitim migrenama bio je rođak moje majke, a subotom smo u dvoranu Bejt Ha Am odlazili na dnevna predavanja da slušamo trigorina.

Bili smo okruženi rusima svih vrsta. Bilo je mnogo tolstojevih poklonika. poneki od njih čak su i izgledali baš kao tolstoj. kad sam na poleđini neke knjige naišao na tolstojevu fotografiju u sepiji, bio sam uveren da sam ga često viđao u našoj četvrti, kako se gologlav šeta ma-lahijinom ili avdijevom ulicom, vetar mu mrsi belu bradu, izaziva strahopoštovanje poput praoca avrama, oči mu sevaju, kao štap mu služi grana, a rubaška mu nije upasa-na u široke pantalone, već učkurom stegnuta oko struka.

tolstojevi poklonici iz naše četvrti (koje su moji rodi-telji nazivali „tolstojščikima”) svi su bez izuzetka bili zakle-ti vegetarijanci, svetski reformatori koji su gajili snažna osećanja prema prirodi, tragali za moralnim životom, vo-leli ljude, voleli svako živo biće, neprestano žudeli za seo-

| 43 www.leo.rs

skim životom, za jednostavnim seljačkim radom u polju i voćnjaku. nije im, međutim, uspevalo da uzgaje čak ni biljke u sopstvenim saksijama: možda su ih upropaštavali previše ih zalivajući ili su možda zaboravljali da ih zaliju, a možda je tome kriva bila gadna britanska uprava, koja je stavljala hlor u našu vodu.

neki od tih tolstojevaca mogli su i iskočiti pravo sa stranice nekog romana dostojevskog: izmučeni, pričljivi, potiskivali su svoje želje i bili opsednuti idejama. no svi oni, bilo da su poklonici tolstoja ili dostojevskog, u našoj četvrti kerem avrahamu radili su za čehova.

ostatak sveta bio je opštepoznat kao „vascelisvet”, ali imao je i druge epitete: prosvećen, spoljni, slobodan, licemeran. poznavao sam ga gotovo isključivo na osno-vu svoje zbirke poštanskih markica: dancig, Bohemija i moravija, Bosna i hercegovina, ubangi-šari, trinidad i tobago, kenija, uganda i tanganjika. taj vascelisvet bio je dalek, privlačan, čudesan, ali za nas opasan i preteći. nije voleo jevreje jer su pametni, oštroumni, uspešni, ali i zato što su bučni i nasrtljivi. nije voleo ni ono što smo radili ovde, u zemlji izraela, jer nam je zavideo čak i na ovom oskudnom parčetu močvarnog, kamenitog i pustinjskog tla. tamo, u svetu, svi zidovi su bili ispisani grafitima: „čivuti, vratite se u palestinu”, pa smo se u pale-stinu i vratili, a sada nam vascelisvet viče: „čivuti, odlazite iz palestine.”

nije samo vascelisvet bio udaljen: čak je i zemlja izraela bila prilično udaljena. negde, iza brda i još da-lje, stasavao je novi soj junačkih jevreja, preplanuo, žilav, ćutljiv, delatan soj ljudi, sasvim različit od jevreja iz dijaspore, sasvim različit od stanovnika kerem avra-hama. smeli, jedri pioniri, koji su uspeli da se sprijatelje s noćnom tamom i prekorače sve granice u odnosima između mladića i devojke, a i obrnuto. ničega se nisu stideli. deda aleksandar je jednom kazao: „misle da će u budućnosti sve biti jednostavno, da će mladić moći da priđe devojci i da joj jednostavno zatraži onu stvar, ili možda čak ni devojke neće čekati da im priđu, već će same odlaziti mladićima i tražiti onu stvar kao da tra-že čašu vode.” kratkovidi stric Becalel rekao je gnevno ali učtivo: „zar ovo nije čist boljševizam, pogaziti ovako svaku tajnu, svaku zagonetku?! poništiti sva osećanja?! pretvarati čitav život u čašu mlake vode?!” stric nehemi-ja je pak iz svog kutka dobacio dva-tri stiha što je meni ličilo na režanje zveri saterane u ćošak: „oh, dugačak put je i krivudav drum, putujem preko brega i dola. o, majko, tražim te po žezi i snegu, nedostaješ mi a ti si daleko!...” a onda je strina sefora rekla na ruskom: „sad je dosta. jeste li svi poludeli? dete vas sluša!” i tada su svi razgovor nastavili na ruskom.

koja razdire dušu, šaljive pesme, nečuvene pesme o požudi, ili da plešu toliko razuzdano da izgleda kao da su prevazišli granice telesnog, ali i u stanju da se osame, preispituju sebe, žive u prirodi, spavaju pod šatorima,

teško rade, pevaju Uvek smo na gotovs, Sinovi su vam mir doneli plugom, danas vam mir donose puškom, idemo kud god nas šalju, jašu divlje konje, voze traktore guseničare, govore arapski, znaju svaku pećinu i suvo rečno korito, barataju pištoljima i ručnim granatama, a ipak čitaju pe-snička i filozofska dela: krupni ljudi istraživačkih umova i skrivenih osećanja, bili su u stanju da uz svetlost sveće u svojim šatorima do sitnih sati razgovaraju gotovo ša-patom smislu života i sumornom izboru između ljubavi i dužnosti, između rodoljublja i sveopšte pravde.

ponekad smo moji drugovi i ja odlazili na stovarište tnuve, zadruge, da ih gledamo kako dolaze preko brda i izdaleka na kamionu krcatom poljoprivrednim proizvo-dima, „odeveni u radnu odeću, obuveni u teške čizme”, a ja bih im prišao vrlo blizu da udahnem vonj sena, opojne mirise daljina: dolaze, mislio sam, odande gde se zaista dešavaju velike stvari. odande gde se gradi zemlja i me-nja se svet, gde se kuje novo društvo. oni ostavljaju svoj pečat na krajoliku i na istoriji, oni oru polja sade vinogra-de, oni pišu novu pesmu, oni se hvataju pušaka, skaču na konje i uzvraćaju paljbu arapskim razbojnicima: oni nas, ubogu glinu, vajaju u ratnički narod.

potajno sam sanjao da će me jednog dana odvesti sa sobom. i od mene izvajati ratnika. da će i moj život po-stati nova pesma, život toliko čist i ispravan i jednostavan kao čaša vode po vrelom danu.

* * *

preko brda, u daljini, grad tel aviv bio je takođe uz-budljivo mesto odakle stižu novine, priče o pozorištu, operi, baletu i kabareu, kao i savremena umetnost, stra-načka ubeđenja, odjeci žučnih rasprava i jedva čujni de-lići glasina. u tel avivu je bilo velikih sportskih imena. tamo je bilo i more, prepuno preplanulih jevreja koji umeju da plivaju. ko je u jerusalimu umeo da pliva? ko je ikad čuo da jevreji plivaju? to su bili drugačiji geni. mutacija. „kao čudesno rađanje leptira iz larve.”

Bilo je neke naročite čarolije u samom imenu tel aviva. čim sam čuo reč „telaviv”, zamislio sam žilavog momka u tamnoplavoj majici, preplanulog, širokih ra-mena, pesnika-radnika-revolucionara, momka u čijem biću nema ni trunke straha, od one vrste koju nazivaju hevreman, s kapicom koju nosi nehajno no izazovno na kovrdžavoj kosi, puši matusijan, nekog ko se svuda u sve-tu oseća kao kod kuće: po čitav dan grbači na oranici, ili s peskom i malterom, uveče svira violinu, noću pleše s devojkama ili im peva nežne pesme među peščanim dinama pod mesečinom, a rano ujutru iz skrovišta uzima pištolj ili mašinku i iskrada se u mrak da čuva kuće i polja.

koliko je daleko bio tel aviv! tokom čitavog detinjstva posetio sam ga najviše pet-šest puta: povremeno smo odlazili tamo da praznike provedemo s tetkama, sestra-ma moje majke. nije se samo svetlost u tel avivu razliko-vala od svetlosti u jerusalimu još više nego danas već je

44 |

čak i zakon gravitacije bio sasvim drugačiji. u tel avivu su ljudi hodali drugačije: skakutali su i lebdeli poput nila armstronga na mesecu.

u jerusalimu su ljudi uvek koračali kao ožalošćeni na pogrebu ili oni koji kasne na koncert. najpre vrhom cipe-le proveravaju tlo. a onda, kad najzad zgaze, nimalo ne žure da pomere nogu: čekali smo dve hiljade godina da u jerusalimu čvrsto stanemo na obe noge i nismo spremni da se odreknemo toga. ako pomerimo nogu, neko drugi bi mogao naići i oteti nam naše maleno parče zemlje. s druge strane, kad jednom odignete stopalo, nemojte žuriti da ga ponovo spustite: ko će znati u kakvo preteće leglo guja otrovnica biste mogli ugaziti.

hiljadama godina krvlju plaćamo svoju nepromišlje-nost, stalno i iznova padamo u ruke neprijateljima jer smo išli i ne gledajući kud gazimo. tako su, manje-više, hodali ljudi u jerusalimu. ali zato u tel avivu! čitav grad bio je jedan ogroman skakavac. poskakivali su ljudi, ali i kuće, ulice, trgovi, povetarac s mora, pesak, avenije, čak i oblaci na nebu.

jednom smo u tel aviv otišli na pashu i narednog ju-tra ustao sam rano, dok su svi ostali još spavali, obukao se, izašao i igrao se sam na malom trgu s jednom-dve klupe, ljuljaškom, peskom za igru i tri-četiri mlada drveta na kojima su već pevale ptice. nekoliko meseci kasnije, za novu godinu, opet smo otišli u tel aviv, ali više nije bilo trga. preseljen je sa mladicama, klupama, peskom za igru, pticama i ljuljaškom na drugi kraj ulice. Bio sam zapanjen: nisam mogao da shvatim kako su Ben gurion i propisno uspostavljene vlasti mogli dozvoliti takvo ne-što. kako je neko odjednom mogao preseliti trg? šta je sledeće - hoće li izmestiti maslinovu goru ili davidovu kulu? hoće li pomeriti zid plača?

ljudi su u jerusalimu o tel avivu govorili sa zavišću i ponosom, s divljenjem, ali bezmalo u poverenju: kao da je grad nekakav odsudni tajni projekat jevrejskog naroda o kojem je najbolje ne pričati previše - na kraju krajeva, zidovi imaju uši, špijuni i neprijateljske uhode vrebaju iza svakog ćoška.

telaviv. more. svetlost. pesak, skele, kiosci na avenija-ma, nov-novcijat beli hebrejski grad, jednostavnih linija, uzdiže se usred gajeva limuna i dina. nije to samo odre-dište za koje kupite kartu i otputujete Egedovim autobu-som već sasvim drugi kontinent.

* * *

godinama smo redovno održavali telefonsku vezu s rođacima u tel avivu. telefonirali smo im svaka tri-četiri meseca iako nismo imali telefon, a nisu ga imali ni oni. najpre bismo pisali tetki haji i teči cviju da ih obavesti-mo kako ćemo, recimo, devetnaestog u mesecu, što je bila sreda, a sredom se cvijevo radno vreme u bolnici završavalo u tri sata, iz svoje apoteke nazvati njihovu apoteku u pet. pismo smo im slali mnogo ranije i onda

čekali odgovor. u svom pismu tetka haja i teča cvi bi nas uveravali da im ta sreda, devetnaestog, sasvim odgovara i da će nešto pre pet čekati u apoteci, a da se mi ne bri-nemo ako ne budemo mogli nazvati tačno u pet jer oni neće pobeći nikud.

ne sećam se jesmo li za odlazak u apoteku i telefon-ski poziv tel avivu oblačili najlepšu odeću, ali me ne bi čudilo da jesmo. Bio je to svečani trenutak. već u nedelju bi moj otac kazao mojoj majci: „fanija, nisi zaboravila da ove nedelje treba da nazovemo tel aviv?” u ponedeljak bi majka rekla: „arije, nemoj kasniti prekosutra, nemoj da upropastiš sve.” a u utorak bi mi oboje rekli: „amose, nemoj samo da nam prirediš neko iznenađenje, čuješ li, nemoj da se razboliš, čuješ li, ne smeš da se prehladiš ni da padneš do sutra uveče.” i te večeri bi mi govorili: „idi ranije na spavanje da budeš odmoran za telefonski razgovor, ne želimo da ti glas zvuči kao da ne jedeš do-voljno.”

i tako su uvećavali uzbuđenje. živeli smo u amosovoj ulici i apoteka nam se nalazila na pet minuta hoda, u so-fonijinoj ulici, ali već u tri sata otac bi rekao mojoj majci:

„ne započinji ništa više kako posle ne bi bila u žurbi.”

„ne brini za mene, nego šta je s tobom i tvojim knji-gama, zaboravićeš.”

„ja? da zaboravim? gledam na sat svakih pet minuta. a i podsetiće me amos.”

i eto mene, kome je svega pet-šest godina, a već mo-ram na sebe preuzeti istorijsku odgovornost. nisam imao sat - a kako bih ga i imao? - pa sam neprestano trčao u kuhinju da pogledam na časovnik i objavljivao kao da odbrojavam minute do lansiranja svemirskog broda: „još dvadeset minuta”, „još petnaest minuta”, „još deset i po” - i tada bismo ustali, brižljivo zaključali vrata i pošli, nas troje, skrenuli levo i išli sve do bakalnice gospodina au-stera, potom desno u zaharijinu ulicu, levo u malahijinu ulicu, desno u sofonijinu i, stigavši u apoteku, rekli:

„dobar dan, gospodine hajnemane, kako ste? došli smo da telefoniramo.”

znao je, naravno, vrlo dobro da ćemo u sredu doći da telefoniramo rođacima u tel avivu, i znao je da cvi radi u bolnici, i da haja obavlja važan posao u ligi radnih žena, i da će jigal kad poraste biti sportista, i da su im dobri prijatelji golda mejerson (koja će se kasnije zvati golda meir) i miša kolodni, koji je ovde bio poznat kao moše kol, no i pored toga smo ga podsetili: „došli smo da te-lefoniramo rođacima iz tel aviva.” gospodin hajneman bi rekao: „da, naravno, sedite, molim vas.” potom bi izgo-vorio svoju uobičajenu telefonsku šalu. „jednom, na ci-onističkom kongresu u cirihu, iznenada su se iz pomoć-ne prostorije začuli strašni urlici. Berl loker je harcfelda upitao šta se događa, na šta mu je harcfeld objasnio da drug rubašov razgovara s Ben gurionom u jerusalimu. „razgovara s jerusalimom!”, uzviknuo je Berl loker. „pa zašto ne upotrebi telefon?”

| 45 www.leo.rs

otac bi kazao: „nazvaću ih.” a majka bi kazala: „pre-rano je, arije. imamo još nekoliko minuta.” na to bi joj odgovorio: „da, ali moraju nas povezati.” (u to doba nije postojala direktna telefonska veza.) majka: „da, ali šta ako nas ovog puta odmah povežu, a oni još nisu stigli?” otac je odgovorio: „u tom slučaju ću naprosto nazvati kasnije.” majka: „ne, brinuće se, misliće da su propustili naš poziv.”

i dok su se tako raspravljali, iznenada je stiglo pet sati. otac bi podigao slušalicu, ustavši da to učini, i rekao ope-raterki: „dobar dan, gospođo. molim vas, dajte mi tel aviv 648.” (ili neki sličan broj - još smo živeli u svetu trocifrenih telefonskih brojeva.) ponekad bi operaterka odgovorila: „možete li, molim vas, sačekati nekoliko minuta, upravnik pošte je na liniji.” ili gospodin siton. ili gospodin našašibi. i onda bismo se uznemirili - šta li će misliti o nama?

mogao sam zamisliti tu jednu jedinu liniju, tu žicu koja je spajala jerusalim sa tel avivom, a preko tel aviva i s ostatkom sveta. a ako je ta jedina linija bila zauzeta, bili smo odsečeni od sveta. telefonska žica je vijugala preko pustopolja i stenja, preko bregova i dolina, i mislio sam da je to veliko čudo. drhtao sam: šta ako divlje životinje dođu noću i pregrizu žicu? ili je zli arapi preseku? ili je pokvasi kiša? ili izbije požar? ko bi znao. ta žica vijuga toliko ranjiva, nezaštićena, prži se na suncu, ko bi znao. osećao sam duboku zahvalnost prema ljudima koji su postavili tu žicu, toliko hrabrim, toliko veštim, nije to tako lako, postaviti žicu od jerusalima do tel aviva. znao sam iz iskustva: jednom smo nameštali žicu od moje sobe do sobe elijahua fridmana, između kojih su se nalazile samo dve kuće i jedan vrt, a koliki je to posao bio - na putu su nam se isprečili drveće, susedi, spremište, zid, stepenište, grmlje.

nakon što je čekao neko vreme, otac je zaključio da je upravnik pošte ili gospodin našašibi dosad morao završi-ti razgovor, pa je opet podigao slušalicu i rekao operater-ki: „izvinite, gospođo, mislim da sam zamolio da mi date tel aviv 648.” rekla bi: „zapisala sam, gospodine. molim vas, sačekajte.” (ili: „molim vas, budite strpljivi.”) otac bi na to rekao: „čekam, gospođo, naravno da čekam, ali čekaju i ljudi na drugom kraju žice.” ovako joj je on učtivo davao do znanja da, premda smo uistinu kulturan svet, i naše strpljenje ima granica. jesmo lepo vaspitani, ali nismo budale. nas neće kao ovce voditi na klanje. s tom ide-jom - da se prema jevrejima možeš ponašati kako god poželiš - gotovo je, zauvek.

a onda bi, sasvim iznenada, telefon u apoteci zazvo-nio i uvek je to bio tako uzbudljiv zvuk, tako magičan trenutak, i razgovor bi tekao otprilike ovako:

„halo, cvi?”

„pored telefona.”

„ovde arije, iz jerusalima.”

„zdravo, arije, cvi ovde, kako si?”

„ovde je sve u redu. u apoteci smo.”

„i mi. šta ima novo?”

„ovde ništa. a kod vas, cvi? kaži nam kako ide.”

„sve je dobro. nema ništa naročito. svi smo dobro.”

„dobro je i kad nema ništa novo. ni kod nas nema ništa novo. svi smo dobro. a vi?”

„i mi smo dobro.”

„odlično. fanija želi da razgovara s vama.”

i onda bi se sve ponavljalo iz početka. kako ste? šta ima novo? a tada: „amos želi da kaže nekoliko reči.”

i to je bio čitav razgovor. šta ima novo? dobro. ču-jemo se uskoro. drago nam je da smo se čuli. i nama. pisaćemo i dogovorićemo se kad ćemo se čuti sledeći put. pričaćemo. da. svakako. uskoro. vidimo se uskoro. čuvajte se. sve najbolje. i vama.

tonom o kolonijalizmu, antisemitizmu, pravdi, „agrar-nom pitanju”, „položaju žena”, „odnosu umetnosti i živo-ta”; ali onog časa kad bi pokušali da iskažu lična osećanja, izustili bi nešto napeto, suvoparno, čak preplašeno, što je bila posledica višegeneracijskog potiskivanja i nega-cije. dvostruke negacije, u stvari, dvostrukih kočnica, jer su buržoaski evropski maniri učvrstili međe religiozne jevrejske zajednice. Bezmalo je sve bilo „zabranjeno”, „ne-prilično”, ili „ne baš lepo”.

osim toga, postojao je veliki nedostatak reči: hebrej-ski još nije bio dovoljno neusiljen jezik, sasvim izvesno nije bio jezik intime, i teško se moglo znati kako će za-pravo delovati ono što izustiš na hebrejskom. nikad nisu bili sigurni da ono što kažu neće delovati podsmešljivo, a podsmeh je bio nešto od čega su strahovali. nasmrt su se plašili toga. čak i ljudi poput mojih roditelja koji su dobro znali hebrejski nisu njime vladali u potpunosti. govorili su ga kao da su bili opsednuti tačnošću. često bi se predomišljali i preinačavali ono što su tek rekli. možda se tako oseća kratkovid vozač, koji noću, u nepoznatom gradu, za volanom automobila na koji nije naviknut, po-kušava da pronađe put u lavirintu sporednih uličica.

jedne subote nas je posetila majčina prijateljica, uči-teljica po imenu lilija Bar samha. kad god bi gošća u razgovoru spomenula da je hvata strah ili da je neko u strašnom stanju, ja bih prasnuo u smeh. u svakodnev-nom žargonu reč koju je upotrebljavala za „strah” imala je značenje „prdež”. nikom drugom to, izgleda, nije bilo smešno ili možda i jeste, ali su se pretvarali da nije. isto je tako bilo i kad je moj otac govorio o „trci u naoruža-nju” ili se ljutio zbog odluke članica nato-a da ponovo naoružaju nemačku ne bi li zapretili staljinu. otac pojma nije imao da je knjiška reč „naoružanje” u tadašnjem he-brejskom žargonu imala značenje „jebačina”.

otac bi me pak svaki put popreko pogledao kad bih upotre- bio izraz „srediti”; budući da je to bila sasvim obična, bezazlena reč, nikako mi nije bilo jasno zašto mu smeta. naravno, nikad mi nije objasnio, a ja nisam mogao da ga pitam. godinama kasnije saznao sam da je tridesetih godina, pre nego što sam se rodio, izraz „sredi-

46 |

ti” značio da je žena ostala u drugom stanju. „te ju je noći sredio u prostoriji za pakovanje, a ujutro se pretvarao da je i ne poznaje.” i ako bih kazao da je, na primer, uri „sre-dio svoju sestru”, otac bi stisnuo usne i gledao me smr-knuto. naravno da nikad nije objasnio - kako je i mogao?

u trenucima prisnosti nikad se jedno drugom nisu obraćali na hebrejskom. možda u najintimnijim trenu-cima nisu govorili uopšte. nisu govorili ništa. sve je za-senio strah da svojim ponašanjem ili rečju ne izazovu podsmeh.

2

u to vreme činilo se da mesto na najvišem stepeniku društvene lestvice zauzimaju pioniri. ali pioniri su živeli daleko od jerusalima, u dolinama, u galileji i po bespuću na obalama mrtvog mora. divili smo se njihovim stro-gim, zamišljenim likovima, zatečenim između traktora i poorane zemlje, kako su prikazivani na plakatima jevrej-skog nacionalnog fonda.

na sledećem stepeniku ispod pionira nalazili su se pripadnici „organizovane zajednice”, koji su leti na tre-movima u potkošuljama čitali socijalistički list Davar, članovi histadruta, hagane i kupat holima, muškarci u uniformama, darodavci dobrovoljnog fonda solidarno-sti, oni koji jedu salatu s kajganom i jogurtom, poklonici samoodricanja, odgovornosti, solidnog života, doma-ćih proizvoda, radničke klase, partijske discipline i blagih maslina iz prepoznatljivih tnuvinih tegli, „plavetnilo ispod, plavetnilo iznad nas, svoju zemlju gradićemo s ljubavlju i svaki čas!”

naspram ove utvrđene zajednice stajali su „neorgani-zovani”, takođe poznati kao teroristi, a isto tako i pobožni jevreji iz naselja mea šearim i „cionomrzački” ultraorto-doksni komunisti, i još čitava gomila ekscentričnih inte-lektualaca, karijerista i egocentričnih umetnika dekaden-tno-kosmopolitskog tipa, a uz njih svakojaki otpadnici i individualisti i sumnjivi nihilisti, nemački jevreji koji nisu uspeli da se izleče od svojih germanskih navika, anglo-filski snobovi, bogati levantski frankofili sa svojim, kako smo smatrali, prenaglašenim manirima nadmenih batle-ra, pa potom jemenski, gruzijski, severnoafrički, kurdski i solunski jevreji, svi svakako naša braća, svi nesumnjivo perspektivan ljudski materijal, ali šta se moglo, u njih će se morati uložiti mnogo strpljenja i truda.

mimo svih njih, bili su tu izbeglice, preživeli, prema kojima smo se ophodili sa saosećanjem i izvesnom muč-ninom: nesrećni mučenici, jesmo li mi bili krivi što su od-lučili da sede i čekaju hitlera umesto da dođu ovamo dok je još bilo vremena? zašto su sebi dozvolili da ih kao ovce vode na klanje umesto da se organizuju i bore? i kad bi samo prestali da brbljaju na jidišu i da nam pričaju o svemu što su im tamo radili jer sve to ne prikazuje u dobrom svetlu ni njih, a ni nas, kad smo već kod toga. uostalom, ovde smo okrenuti budućnosti a ne prošlosti,

a ako baš moramo kopati po prošlosti, valjda imamo i više nego dovoljno vedrije hebrejske istorije, iz biblijskih vremena i iz hasmonejskog razdoblja, te nema potrebe kvariti to ovom depresivnom jevrejskom istorijom koja nije ništa do sve sama nevolja do nevolje. (uvek su za „nevolje” upotrebljavali reč tsores iz jidiša i izgovarali je s izrazom gađenja na licu, te je dete moglo shvatiti da su tsores nekakva bolest koja se odnosila na njih, a ne na nas.) preživeli poput gospodina lihta, koga su deca iz kraja zvala „milion Kinder”. iznajmljivao je mali sobičak u malahijinoj ulici gde je noću spavao na dušeku koji bi danju uklanjao i sobičak pretvarao u radnjicu pod fir-mom „hemijsko čišćenje i peglanje parom”. uglovi usana uvek su mu bili oboreni, što je njegovom licu davalo izraz prezira ili odvratnosti. sedeo bi u dovratku radnjice čeka-jući mušterije, a kad god bi prošlo neko od dece iz kraja, pljunuo bi u stranu i prosiktao kroz stisnute usne: „ubili su milion kinder! dečice poput tebe! poklali ih!” nije ovo izgovarao s tugom, već s mržnjom, s gnušanjem, kao da nas proklinje.

* * *

moji roditelji nisu imali jasno određeno mesto na ovoj lestvici između pionira i tsores-mučenika. jednom nogom bili su u organizovanoj zajednici (pripadali su kupat holimu i davali priloge fondu solidarnosti), a dru-gom - u vazduhu. mom je ocu bila bliska ideologija ne-organizovanih, odbeglih novih cionista žabotinskog, ali je bio vrlo daleko od njihovih bombi i pušaka. najviše što je radio jeste to što je svoje znanje engleskog jezika stavljao u službu ilegale i povremeno sastavljao tekstove za ilegalne, zapaljive letke protiv „podmuklog albiona”. moje roditelje je privlačila inteligencija iz rehavije, ali pacifistički ideali Buberovog saveza za mir Brit šalom - sentimentalnog bratstva jevreja i arapa, potpunog od-bacivanja sna o hebrejskoj državi kako bi se arapi sažalili na nas i ljubazno nam dozvolili da živimo ovde, njima uz nogu - takvi ideali su mojim roditeljima delovali kao beskičmenjaštvo, kukavički defetizam kakav je vekovima obeležavao život jevrejske dijaspore.

moja majka, koja je studirala na praškom univerzi-tetu i diplomirala na univerzitetu u jerusalimu, davala je privatne časove studentima koji su se pripremali za ispite iz istorije ili povremeno iz književnosti. moj otac je završio književnost na univerzitetu u vilni (današnjem vilnjusu), a još jednu diplomu stekao je na hebrejskom univerzitetu, na kojem nije mogao dobiti mesto predava-ča u vreme kad je u jerusalimu broj profesora književno-sti daleko prevazilazio broj studenata. da bi sve bilo još gore, mnogi predavači imali su istinsku visoku spremu, blistave diplome stečene na čuvenim nemačkim univer-zitetima, a ne bednu poljsko-jerusalimsku kao moj otac. stoga je prihvatio posao bibliotekara u nacionalnoj bi-blioteci na brdu skopusu i do kasno u noć pisao knjige o noveli u hebrejskoj književnosti ili sažetu istoriju svetske

| 47 www.leo.rs

književnosti. moj otac je bio obrazovan, učtiv bibliotekar, strog ali i prilično stidljiv, koji je nosio kravatu, okrugle naočari i pomalo otrcan sako, koji se klanjao svojim na-dređenima, skakao da pridrži vrata damama, neumoljivo branio svojih nekoliko prava, poletno navodio pesničke stihove na deset jezika, uvek se trudio da bude prijatan i zabavan, i beskrajno ponavljao iste šale (koje je nazivao „anegdotama” ili „pošalicama”). te šale su uglavnom de-lovale nezgrapno: nisu toliko bile primeri živog humora koliko izraz čvrste namere da se ispuni naša obaveza da budemo zabavni i u teškim vremenima.

kad god bi se zatekao licem u lice s pionirom u uni-formi, revolucionarom, intelektualcem preobraćenim u radnika, moj bi se otac zbunio. tamo, u svetu, u vilni ili u varšavi, bilo je sasvim jasno kako se obraća proleteru. svako je znao svoje mesto, premda se od tebe očekivalo da tom radniku jasno pokažeš koliko si privržen demo-kratiji i da na njega ne gledaš s visine. ali ovde, u jerusa-limu, sve je bilo nejasno. ne izvrnuto naglavce, kao u ko-munističkoj rusiji, već naprosto nejasno. s jedne strane, moj otac je sasvim izvesno pripadao srednjoj klasi, mada nešto nižoj srednjoj klasi, bio je obrazovan čovek, autor članaka i knjiga, na skromnom položaju u nacionalnoj biblioteci, dok je njegov sagovornik bio oznojeni građe-vinski radnik u kombinezonu i cokulama. s druge strane pak, za tog istog radnika pričalo se da je završio hemiju i da je takođe posvećen pionir, najugledniji član društva, junak hebrejske revolucije, fizički radnik, dok je otac sebe smatrao - barem duboko u duši - nekakvim kratkovidim intelektualcem bez korena i s dve leve ruke. nešto poput dezertera s bojnog polja gde se gradi otadžbina.

* * *

naši susedi uglavnom su bili činovnici na niskim po-ložajima, sitni trgovci, bankarski blagajnici ili prodavci karata u bioskopu, učitelji koji su radili u školama ili dr-žali privatne časove, ili zubari. nisu bili religiozni jevreji; u sinagogu su odlazili samo na jom kipur i povremeno na simhat toru, no sveće su palili petkom uveče ne bi li održali neki delić jevrejstva, a možda i iz predostrožno-sti, za svaki slučaj, jer nikad se ne zna. svi su manje-više bili obrazovani, ali nije im zbog toga bilo baš sasvim lagodno. svi su imali posve određene stavove o britan-skom mandatu, budućnosti cionizma, radničkoj klasi, kulturnom životu u zemlji, diringovim napadima na

marksa, romanima knuta hamsuna, o arapskom pita-nju ili ženskim pravima. Bilo je tu svakovrsnih mislilaca i propovednika, koji su, na primer, tražili da se ukine anatema bačena na spinozu, ili da se palestinskim ara-pima objasni da oni, u stvari, nisu arapi, već potomci drevnih jevreja, ili da se konačno ujedine ideje kanta i hegela, učenja tolstoja i cionizam, što bi ovde, u zemlji izraela, stvorilo lep, čist i zdrav način života, ili da se pridaje veća važnost kozjem mleku, ili da se stvori savez s amerikom, pa čak i staljinom s ciljem da se isteraju Britanci, ili da se svakog jutra uradi nekoliko jednostav-nih fiskulturnih vežbi što bi odagnalo neraspoloženje i pročistilo dušu.

ti susedi, koji su se nedeljom po podne okupljali u našem dvorištancetu i pijuckali ruski čaj, gotovo su svi bili izbeglice. kad god bi neko morao da popravi osigu-rač, promeni mašinu za rublje, izbuši rupu u zidu, zvali su Baruha, jedinog čoveka u četvrti koji je umeo da izvede takve čarolije i zato bio poznat kao „Baruh zlatoprsti”. svi ostali su umeli da žestoko besede i

* * *

pioniri su živeli iza našeg obzorja, u galileji, šaronu i dolinama. žilavi, srdačni, mada, naravno, ćutljivi i za-mišljeni, mladi muškarci i stasite, uzdržane mlade žene, koje kao da su znale i razumele sve; jasan si im bio i ti i tvoj stid i zbunjenost, a ipak bi se prema tebi ophodile s naklonošću, ozbiljno i s uvažavanjem, ne kao prema detetu već kao prema muškarcu, doduše malenom.

zamišljao sam te pionire kao snažne, ozbiljne, po-vučene ljude, koji su u stanju da sednu ukrug i pevaju pesme o čežnji

* * *

no nije to bila šala: životi su nam visili o koncu. sad shvatam da uopšte nisu bili sigurni da će zaista opet razgovarati; ovo je možda poslednji put, ko zna šta se može dogoditi, mogli bi izbiti neredi, pogrom, krvopro-liće, arapi se mogu dići i poklati nas, možda će početi i rat, strašna nesreća, posle svih hitlerovih tenkova koji su nam došli bezmalo na kućni prag iz dva pravca, iz se-verne afrike i preko kavkaza. ko zna šta nas čeka? ovaj isprazni razgovor, zapravo, nije bio isprazan, već samo nezgrapan.

prelistajte lavovske vesti!http://www.leo.rs/vesti/

48 |

KUmINA LAVOVSKA PIšKOTA TOrTA

potrebno:650 g pavlake sa 20% masnoće300 g kristal šećera5 pakovanja piškota1 kg ili 1.5 kg voća po želji, smrznuto ili sveže ( jagode, maline, borovnice ili ribizle) 2-3 kesice šlaga

priprema:pavlaku i šećer polako umutiti kašikom. u dublji pleh ili tacnu poređati red piškota, premazati pavlakom, zatim poređati red voća. ponoviti redosled još jednom, završiti sa voćem i odozgo premazati sa šlagom.prijatno i na zdravlje!

od našeg dopisnika sanje Đukić

Prste da poližeš

50 |

| 51 www.leo.rs

1

suvo grožđe, pomisli Sin Makol, izgleda baš ogavno.

„Brendone, molim te.”„volim ovako da ih ređam, mama, onda mogu da ih

sačuvam za kraj.”

sin odmahnu glavom i rezignirano uzdahnu. njena majka je čula taj uzdah prilikom ulaska u osunčanu kuhi-nju. „šta je bilo? zašto si smrknuta, sintija?” ledonija ode pravo do kafemata, da sebi dopuni šolju.

„tvoj unuk vadi suvo grožđe iz pahuljica i ređa ih po ivici činije.”

„kreativno dete!”

sin pogleda prvo u svoju majku, a onda u lokvice mle-ka koje su napravile nakrivo nameštene grožđice, cedeći se na sto. „pokušavam da ga usmerim, mama, a ne da podstaknem njegovu kreativnost.”

„jesi li ti to ustala na levu nogu? opet?” pauza između ova dva pitanja nije bila slučajna. Bio je to suptilan način

ledonije paterson da kaže kako je neraspoloženje njene kćerke postalo neprijatno učestalo.

sin se pravila da ne primećuje ovo ruganje, dok je sun-đerom brisala mleko sa stola. „pojedi tost, Brendone.”

„mogu li da ga odnesem u dnevnu sobu i jedem gle-dajući Ulicu Sezam?”

„da.”

„ne.”

suprotni odgovori su izgovoreni istovremeno. „mama, dobro znaš da sam mu rekla...”

„hoću da porazgovaramo, sintija. nasamo.” ledonija je pomogla četvorogodišnjem Brendonu da siđe sa sto-lice i umota parče tosta sa cimetom u salvetu. „ne mrvi.” potapšala ga je po turu njegove pižame, gurkajući ga do vrata, a onda se suočila sa svojom kćerkom. međutim, sin je prva raspalila paljbu.

„ovo konstantno mešanje kad god pokušam da dis-ciplinujem Brendona mora da prestane, mama.”

„nije u tome problem.” ledonija, vitka, atraktivna i tek izašla ispod jutarnjeg tuša, obruši se na svoju kćerku preko kuhinjskog stola.

sin se nije radovala predstojećoj lekciji iz roditeljstva, ali je mogla da je nanjuši, baš kao što bi nanjušila kafu. ona baci pogled na svoj ručni sat. „moram da krenem, inače ću zakasniti na posao.”

„sedi.”

„neću da mi dan počne svađom.”

„sedi”, mirno ponovi ledonija. sin sede na stolicu. „još kafe?”

„ne, hvala.”

„nisi sva svoja, sintija”, poče ledonija, nakon što je i sama sela preko puta svoje kćerke, sa novom šoljom kafe. „napeta si, nervozna, mrzovoljna, nemaš strpljenja sa Brendonom. da ne znam bolje, rekla bih da si trudna.”

sin zakoluta očima. „mani se te priče.”

„kud se denu tvoj smisao za humor? šta se dešava s tobom u poslednje vreme?”

„ništa.”

sandrabraUnVIKENd ZA LJUBAV

52 |

„u redu, onda ću ja da ti kažem.”

„jedva čekam.”

„ne nadmudruj se sa mnom”, zapreti ledonija, upe-rivši kažiprstom u sin.

„majko, nemojmo ovog jutra ponavljati isti razgovor. već znam šta ćeš reći.”

„šta ću reći?”

„da ne živim upotpunjen život. da je tim mrtav već dve godine, ali da sam ja živa, još uvek mlada, s godi-nama koje dolaze. da imam odličan posao u kom sam dobra, ali da nije sve u poslu. da moram da negujem i druga interesovanja i nova prijateljstva. da moram da izlazim, družim se s ljudima mojih godina, učlanim se u klub samohranih roditelja.” sa setnim osmehom, ona upita majku. „vidiš? znam sve napamet.”

„zašto onda ne radiš nešto od toga?”

„zato što to ti želiš. ne ja.”

ledonija skrsti ruke na stolu i nagnu se napred. „a šta ti želiš?”

„ne znam. želim...”

šta? sin je tražila objašnjenje za svoju melanholiju. element koji je nedostajao u njenom životu nije bio lako uočljiv. da je znala koji je, odavno bi popunila tu prazninu. već dva meseca je imala osećaj kao da živi u vakuumu.

Brendon više nije bio beba kojoj treba konstantna nega. na poslu se osećala beskorisno. otkad se doselila kod njih, posle smrti sintijinog oca, ledonija je preuzela

većinu kućnih poslova. sin je zvanično bila glava poro-dice, ali ta titula nije imala naročitu težinu.

ništa u njenom životu nije ulivalo osećaj ispunjenosti ili zadovoljstva. njenu mladost i vitalnost cedila je mo-notonija.

„želim da se nešto dogodi”, naposletku reče sin. „ne-što što će uskomešati stvari, preokrenuti moj život.”

„pazi šta želiš”, tiho je posavetova ledonija.

„kako to misliš?”

„timova smrt je svakako uskomešala stvari.”

sin munjevito skoči sa stolice. „to što si rekla je gnu-sno.” zgrabila je svoju tašnu, aktovku i ključeve, i otvorila zadnja vrata.

„možda i jeste, sin. nisam htela da zvučim neosetljivo. ako hoćeš neku promenu nabolje, ne smeš da sediš i čekaš da ti sudbina pokuca na vrata. moraćeš sama nešto da preduzmeš.”

na ovo, sin uzvrati paljbu. „saobraćaj na nort centra-lu biće katastrofalan, budući da kasnim. kaži Brendonu da ću ga zvati na pauzi za ručak.” naoružana pravednim gnevom, sin se zaputi u bolnicu.

„znam da sam to rekao, džordže, ali to je bilo juče. ko je mogao da sanja da će izaći u javnost pre...”

vort lansing mahnu svojoj sekretarici da mu dolije kafu. njene dužnosti su premašivale one administrativ-ne. gospođa hardiman je bila njegova sekretarica, savet-nica, majka i drugar - zavisno od situacije. Bila je odlična u svim ulogama.

„znam da je to moj posao, džordže, ali nisi izgu-bio...”

kad je klijent nastavio da melje, vort spusti slušalicu na grudi. „je li neko zvao?”, upita gospođu hardiman, koja je sada zalivala cveće u njegovoj direktorskoj kan-celariji, na dvanaestom spratu.

„samo vaš zubar.”

„šta hoće? prošle nedelje sam bio kod njega.”

„uh-uh. pogledao je vaš rendgenski snimak i trebaju vam dve plombe.”

„super.” vort ispusti dug izdah. „imaš li još neku dobru vest? sigurna si da greta nije zvala?”

„sigurna.” vratila je mesinganu kanticu za zalivanje u plakar ispod šanka.

„u redu, kad pozove, prebaci mi vezu”, reče vort, na-migujući šeretski. „Bez obzira.” gospođa hardiman cok-ćući izađe iz njegove kancelarije.

vort vrati slušalicu na uho. njegov klijent je još uvek proklinjao nepredvidljivost berze.

„džordže, smiri se. to naprosto nije prava akcija za tebe. daj mi malo vremena, da porazmislim o svemu, pa ću te pozvati pre zatvaranja berze. imam gomilu aduta. jedan ću sigurno izvući.”

| 53 www.leo.rs

kad je prekinuo vezu, vort ustade sa crvene, kožne fotelje i pogleda u ekran televizora koji je konstantno bio uključen na berzanski kanal. zatim uze minijaturnu košarkašku loptu i fijuknu je prema košu, postavljenom na kancelarijska vrata. promašio je.

nije ni čudo, kad nije u formi. imao je paklenu nede-lju, nijednom nije otišao u teretanu, nešto što je pobožno činio svaki dan. danas po podne, obeća on sebi, pre sa-stanaka sa gretom, počastiće svoje telo napornim, zno-javim vežbama. morao je da bude u vrhunskoj kondiciji za predstojeći vikend.

informacije koje su milele donjom trećinom televizij-skog ekrana bivale su svakog sekunda sve depresivnije. vort se još dvoumio koji adut obećan džordžu da izvuče. nevoljno je gađao pikadom metu, postavljenu na dru-gom kraju sobe, kad je gospođa hardiman pozvonila na interfon.

„greta?”, beznadežno upita on.

„ne, vaš poslovni ručak je upravo otkazan.”

„dođavola. ta matora tetkica leži na parama”, promr-mlja vort.

„prebacila sam je za sledeću sredu. odgovara?”

„naravno, samo sam računao da ću njenim debelim portfoliom skrpiti ovu nedelju.”

„želite li da vam iz sendvičare u prizemlju pošalju ne-što za ručak?”

„krvavo pečenu govedinu sa integralnim hlebom. i mnogo senfa.”

vort je obavio nekoliko poziva, ali nije uspeo nikom da uvali džordžove akcije. naposletku je pozvao džor-dža, obećavši mu da će njegov problem biti rešen u po-nedeljak ujutro.

kad je telefon opet zazvonio, on se žurno javi. „da?”

„nestalo je pečene govedine”, kaza gospođa hardi-man.

„neka idu dođavola. preskočiću ručak.” zalupio je slu-šalicu, upitavši svoja četiri crno lakirana zida: „hoće li se ovaj dan ikada završiti?”

„zdravo. gde si ti?”

sintijin srozani duh pade još niže kad joj se kole-ga doktor pridružio u liftu. proteklih nekoliko nedelja uspešno ga je izbegavala. većina žena, bez obzira na bračni status, smatrala bi ludošću izbegavanje dokto-ra džoša mastersa. Bio je zgodan, šarmantan i jedan od najunosnijih ginekologa-akušera u dalasu. samo te godine je porodio više beba nego svi gradski akušeri zajedno.

najprivlačniji od svih njegovih atributa bila je činje-nica da je neoženjen i bogat.

„zdravo, džoše.” osmehnula mu se i oprezno udaljila jedan korak. koliko joj se približio, pomislio bi čovek da je lift krcat, a zapravo su bili sami u njemu.

„namerno me izbegavaš?”, upita on bez okolišanja.

„Bila sam vrlo zauzeta.”

„toliko zauzeta da ne odgovoriš na moje pozive?”

„kao što rekoh”, ponovi ona, blago iznervirana, „bila sam zauzeta.” sin nikada ne bi ranila nekog sa slomljenim srcem. ali to nije bio slučaj sa doktorom mastersom. taj je patio samo od povređenog ponosa.

ali za tu boljku su postojale zapanjujuće mogućnosti oporavka.

nepoljuljan, džoš predloži: „šta kažeš za večeru?”

izbegavajući odgovor, sin promeni temu. „čuj, džoše, jesi li pogledao pacijentkinju koju sam ti poslala? darlin doson?”

„jesam, juče.”

„hvala ti što si je primio, iako nije u mogućnosti da plati. poslala bih je u državnu kliniku, ali se plašim da ne dobije komplikacije u ovoj fazi trudnoće.”

„prema njenom kartonu, već je imala dva abortusa.”

„tako je.” sin tužno odmahnu glavom nad nesrećom neudate sedamnaestogodišnjakinje koju je posavetova-la. „ovu bebu želi da rodi i da je da na usvajanje.”

„a ti želiš da dobije najbolju medicinsku negu.” na-gnuo se napred, sateravši je u ugao lifta. „porađanje zdra-vih beba nije jedino što umem da radim, sin.”

doktor džoš masters nije patio od manjka samopo-uzdanja. „pa, stigli smo.” kad su se vrata otvorila, sin se provuče pored njega i izađe iz lifta.

„čekaj.” on pojuri za njom, grabeći je za ruku. odvu-kao ju je u stranu, van gužve prizemnog sprata ženske bolnice. sin je radila u odeljenju za žene koje su tražile rešenje za neželjenu trudnoću.

magistrirala je psihologiju tek kada je ostala udovica. ušla je u brak odmah po završetku fakulteta, a Brendon je došao ubrzo posle toga. nekoliko meseci nakon timo-ve smrti svi su je nagovarali da prihvati posao u klinici, ali budući da nije bila dovoljno kvalifikovana, učinila je to s rezervom.

Bolničko osoblje i socijalni radnici koji su klijente upu-ćivali na nju bili su izuzetno zadovoljni njenim radom. lično, sebe je smatrala neiskusnom. većina slučajeva ju je ostavljala s osećajem depresije i nemoći.

„nisi odgovorila na moje pitanje”, podseti je džoš sada.

„koje pitanje?”

„da li si večeras za večeru?” sevnu mu osmeh koji je njegov kozmetički zubar doveo do savršenstva.

„večeras? oh, ne mogu večeras, džoše. jutros sam izašla u žurbi, nisam provela nimalo vremena sa Bren-donom. obećala sam da ćemo večeras raditi nešto za-jedno.”

„a sutra uveče?”

54 |

„sutra uveče? petak? jao, ne znam, džoše. moram da razmislim. ja...”

„šta je s tobom?” podbočivši se, gledao ju je s neskri-venim ogorčenjem.

„kako to misliš?”

„dvaput smo izašli. sve je išlo dobro, a onda si počela da me zavlačiš.”

uvređena, sin zabaci svoju dugu kosu s lica. „nisam učinila ništa slično.”

„onda izađi opet sa mnom.”

„rekla sam, razmisliću.”

„imala si nekoliko nedelja za razmišljanje.”

„i još uvek nisam odlučila”, odbrusi ona.

milujući joj ruku, džoš promeni taktiku. „sin, sin, saslušaj me, odrasli smo, zar ne? trebalo bi da se po-našamo kao odrasli. trebalo bi da izlazimo, uživamo u druženju...”

„spavamo zajedno?”

kapci mu se lenjo spustiše. „dobro zvuči.” upotre-bio je zavodnički ton, od kog su ženski deo bolnič-kog osoblja i mnoge njegove pacijentkinje podilazili žmarci.

sin izvuče ruku iz njegove. „laku noć, džoše.”

„tako, je li?”, upita on, sustižući je. „seks.”

„kakav seks?”

„nikakav u našem slučaju. plašiš se.”

„taman posla.”

„nećeš čak ni da pričaš o tome.”

„o seksu pričam ceo bogovetni dan.”

pratio ju je i kad je izašla iz zgrade i zaputila se na par-king. „možeš da pričaš o tome, ali ne možeš da se nosiš s tim kad ti se ponudi.”

„rekoh, laku noć.”

„daj, sin.” džoš opet posegnu za njenom rukom, ali ona izbegnu njegov dodir. „vidiš? zazireš čak i od muš-kog dodira”, doviknu za njom, dok je žurila prema svom autu. „ako roba nije na prodaju, onda nemoj ni da je re-klamiraš!”

kada je sin isparkirala, ruke su prestale da joj se tresu, ali se još uvek pušila. džošov ego je bio monstruozan i netrpeljiv. kako se usudio da joj izrekne sve one stvari, samo zato što nije dozvolila da posle nekoliko večernjih izlazaka završe u krevetu?

zakočivši na semaforu, na jednoj od najprometnijih raskrsnica u gradu, naslonila se čelom na nadlanice svo-jih ruku, kojima je stezala volan.

možda je džoš bio u pravu. možda je imala otpor prema seksu. njeni zdravi hormoni su bili balzamovani zajedno s timom, ali ona i dalje nije bila spremna da ih zadovolji s bilo kim. šta jedna fina udovica s detetom,

u ovoj eri bezbednog seksa, da učini sa svojim seksu-alnim nagonom, kada predmet njenih želja više nije dostupan?

teško pitanje. previše teško da bi je umirilo ove večeri. dan je počeo loše za doručkom i odatle nastavio da srlja nizbrdo. očajnički je želela da olakša dušu nekome ko će je saslušati krajnje objektivnim ušima.

na zaprepašćenje ostalih vozača, kad je zasijalo ze-leno svetlo, sin promeni traku i umesto pravo, skrenu levo.

„zbogom i uživajte u produženom vikendu”, gospo-đa hardiman reče vortu kad je ovaj otperjao iz kance-larije.

„i hoću. sutra rano polećem. ne moraš da dreždiš ovde do pet. iskoristi ovaj petak.”

„hvala vam. hoću.”

lift je bešumno spuštao vorta u suteren, gde se nala-zila podzemna garaža s vrhunskom tehnologijom, kao i ostatak poslovne zgrade u kojoj se nalazila njegova bro-kerska firma. pozdravio se sa ostalim, mladim profesio-nalcima koji su odlazili kući.

među njima je bila i advokatica s nogama gazele i očima lisice. njih dvoje su se već mesecima merkali. vor-tu se učini da je ovaj vikend idealan za napad. naučiće lisicu lukavosti.

uveren u konačan uspeh sa dugonogom advokati-com, zviznuo je po izlasku iz lifta i prišao svom sport-skom automobilu. osmeh mu pade s lica kad je spazio koverat ispod brisača.

i pre nego što ga je otvorio i pročitao kratko obave-štenje, slutio je da mu se neće svideti ono što unutra piše. Bio je u pravu. Betonski zidovi garaže odjeknuše rafalom njegovih psovki.

„divota”, promrmlja vort, sedajući za volan i paleći motor. „sve bolje od boljeg.”

sunce je bilo na zalasku kad je stigao ispred svoje zgrade u tertl kriku. kao što je sebi obećao, otišao je u teretanu i dnevne frustracije izbacio na terenu za košar-ku i nautilus spravama.

zakočivši ispod trema, gde je uniformisani posluži-telj prišao da preuzme njegova kola i parkira ih umesto njega, vort na pločniku spazi atraktivnu ženu, nadvijenu nad haubom svog automobila.

kad ga je pogledala, nasmešila se i mahnula. vort joj uzvrati mahanjem. sa prednjeg sedišta uze svoju sportsku torbu i dade napojnicu poslužitelju, a potom pretrča travnatu kosinu prema ulici, gde je ona par-kirala.

„tako mi svega, ti si praznik za oči.” vort je privuče u prijateljski zagrljaj.

sin makol spusti glavu na njegovo rame i uzvrati mu grljenjem. „i ti si.”

| 55 www.leo.rs

rođena 500. godine naše ere, teodora je svoj život u carigradu započela kao igračica, akrobatkinja, a ponekad - poput mnogih drugih koje su zarađivale hleb na pozor-nici i izvan nje - i kao kurtizana. sa osamnaest godina, ova medvedarova kći već je bila zvezda pozornice hipo-droma, te je one koji su je voleli zapanjila kada se odre-kla slave da bi postala ljubavnica namesnika pentapolja, grada u severnoj africi. nakon bolnog raspada te veze, proživela je versko preobraćenje u pustinji, nedaleko od aleksandrije, i potom započela novi život u antiohiji.

kada je napunila dvadeset jednu godinu, teodoru je njen duhovni učitelj timotije, aleksandrijski patrijarh, poslao opet u carigrad da se tamo upozna s novim kon-zulom, marljivim i ozbiljnim justinijanom, sestrićem cara justina. Bivša bludnica dobila je od crkvenog glavara na-redbu da se stavi na raspoloženje mogućem budućem caru. niko od onih što su iza kulisa radili na tome da teo-doru dovedu na istaknut položaj - pa čak ni evnuh nars, koji je već bio ključna figura u justinijanovom političkom životu - nije očekivao da će ova veza postati nešto više od korisnog savezništva. svi su se, čak i teodora i justini-jan, iznenadili kad se ta strateška koalicija izrodila u brak iz ljubavi. po ujakovoj smrti, justinijan je proglašen za cara, a uz njega je i teodora miropomazana kao carica,

da bi otad zajedno vladali iz sedišta vlasti u carigradu.

ljudi koji su okruživali cara justinijana imali su svo-je parnjake u teodorinoj pratnji - nars je justinijanov nastojnik dvora; narsov ljubavnik armenije je teodorin savetnik i pomoćnik. teodorina sestra komita udata je za situ, koji je među justinijanovim oficirima najvišeg čina. teodora osuđuje ambicije muževljevog ljubimca, generala velizara, dok justinijan prezire teodorinu blisku prijateljicu antoninu - velizarovu ženu. oba domaćinstva budnim okom motre na justinijanovog brata od tetke, vojskovođu germana, oženjenog ambicioznom aristo-kratkinjom pasarom. dok se justinijan okružuje učenja-cima i vojnicima, teodora uza se drži svoju porodicu i prijatelje. caričina svita sastavljena je od dvoranki i evnu-ha, a tu su i njena kći ana, komitina kći indara, teodorina najstarija prijateljica sofija, te marijam, ćutljiva devojka pozleđene duše koju je teodora spasla iz ropstva bluda - postaravši se da njen porobljivač dobije svoje.

dugi niz godina, svaki car koji je na sebi poneo pur-pur nasleđivao je i carstvo razdeljeno između dve su-protstavljene struje, zelenih i plavih, koje su se delile na osnovu porodičnih istorija, odanosti poslodavcima, te političkih savezništava. car je vladao zemljom koja je redovno bila u ratu s gotima na severu i persijancima na

stela dafi

Purpurni plašt

pre purpura.

56 |

istoku; držao je na okupu složen skup naroda i državica koje su razdirale verske nesloge i sve veća želja za samo-opredeljenjem. upravo u takvom carstvu - rascepljenom, zahvaćenom ratovima, sve slabijem - narod je dobrodoš-licom pozdravio teodoru; caricu naroda.

prvo poglavlje

najpre: svilena haljina, tiha i nežna na koži. haljina je meka, topla, neophodna za te duge šetnje pod ze-mljom, hodnicima prokopanim duboko u zemlju i stenu pod carskom palatom. hodnici su sveži čak i u leto, a teodora zna da su najhladniji sad, u jesen. tu, sa tri strane okružena vodom, snažna vrelina leta stvara sparinu koja ostaje u nepomičnom podzemnom vazduhu, a kad se ohladi svet nad njom, i ta vlaga se hladi s njime, sve dok tuneli-prolazi ne postanu mokri i studeni. zimi tu sve vre-me gore baklje, što radi toplote, što radi svetla, da daju videla stazama ispod palate, ali u ovo doba godine tuneli se osvetljavaju samo po nuždi, tako da vazduh ostaje leden, s težinom koja se probija i kroz najfinije tkanje. caričina odeća uvek je od najfinijeg tkanja, ali čak ni naj-savršenija svila ne može sprečiti vlagu što mili i uvlači joj se u kosti, u zglobove kolena i gležnjeva, u krsta; u kosti koje su se u detinjstvu naradile, izvijale, lomile, a sad je

neprekidnim kljucanjem bola podsećaju na svaki slav-ni premet koji je izvela u vazduhu. sve je to sadržano u hladnoći što prodire u nju i ostaje tu da je tišti, ponekad i nedeljama. taj bol nikome ne poverava, čak ni lekarima u palati; zidovi imaju uši, a dvorani i prislužnici predug jezik. devojka zakopčava carici donju haljinu oko stru-ka i preko grudi, teodori je drago što na sebi ima svilu. u glavi piše sebi obavezu da podseti muževljeve sluge da ga počnu oblačiti u skladu s godišnjim dobom. ako već i ona oseća da je zahladnelo, utoliko pre to oseća on, osamnaest godina stariji od nje. čeljad ume da bude glupa, čeka na naredbe, a na tako nešto, na sopstvenu udobnost, car neće sam obratiti pažnju.

zatim: deblja haljina, do samih stopala, s pridodatim okratkim rukavima, pričvršćenim pa prikopčanim tik is-pod lakta. za njom gornja haljina, sam purpur, teška od zlato- veza, s biserima, njenim zaštitnim znakom, prišive-nim duž izreza oko vrata i po rubovima, tako da vuku već masivnu tkaninu naniže i zatežu joj je na grudima. zna da takav kroj lepo pristaje njenom stasu, radila je zajedno sa švaljom na oblikovanju takve figure a da joj pritom bude onoliko udobno koliko to može biti u svečanoj odeždi, i da joj usput i istakne lepotu. sitna je i potrebna joj je ta dodatna visina koju podaruje jednostavna linija. i opet biseri; biseri što oličavaju čistotu, oličavaju hrista, oličava-ju mudrost. sluškinja joj zabacuje nekoliko niski različitih dužina oko vrata i razmešta ih ravnomerno po grudima, da joj se slivaju preko ključnjače, prekrivene taman da se pomalo nazire. najduža niska visi joj između dojki i pravi oblik strele koja ukazuje na njen tanan struk. opet iluzija visine. motiv strele ponavlja se na minđušama od crvenog zlata, s nanizanim biserima i smaragdima. devojka joj za-bode drugu minđušu u resicu, promaši rupicu i uplašeno usrknu vazduh kad se to desilo, shvativši da je novu gos-podaricu to zabolelo. no carica ne odaje nikakvim znakom da nešto nije u redu, samo je brzo udahnula i odmah za-ustavila dah. devojka opet pokuša, ovog puta uspešno obavi posao. minđuša je na svom mestu, što nije bez svoje neprijatnosti, ali sada je to tek bol izazvan teškim zlatom koje visi o mesu i hrskavici, svakodnevni bol.

najzad se pažljivo razvija carska hlamida, širi se a potom opet skuplja u pravilan oblik, pri čemu sluški-njine ruke vode posebnu brigu, jer taj ogrtač označava da je njena gospodarica carica. prebačen je sad preko pleća i zakačen ukrasnom iglom, od koje joj pada sve do zemlje. oseća kako joj ključne kosti i ramena vuče njegova težina, uprkos tome što se pripremila za nju; želja joj je da nova sluškinja koja je oblači ne primeti da je hlamida avgusti teret. naravno da je taj deo odeće te-žak: takve naročite svečane odežde obilno su nakićene, moraju da budu gusto izvezene, pa tkanje postaje dvo-struko ili trostruko deblje zbog silnih zamršenih slojeva zlatne i srebrne niti, i od novih dragulja - ovoga puta njenih ljubljenih smaragda, bledozelenih da bi istakli

| 57 www.leo.rs

tamni purpur. uz breme tako optočene tkanine, tu je i dodatni teret purpura, teškog kao tuč. a ona je pod njime ipak samo žena. stoji u tom purpuru i dragulji-ma i postaje ono što oni predstavljaju. jedino se može truditi da se ne zanjiše pod tim teretom, dok nosi na leđima čitavo carstvo.

nije klecnula i neće klecnuti. te sluge, ta nova devoj-ka koja je tako oprezno, tako usplahireno oblači da već preti opasnost da će zaprljati svilu oznojenim prstima, ti ljudi koje neprestano gleda po svojim sobama, dok vrše svoje obaveze u svako doba dana i noći, pojma nemaju koliko telesnog bola nju staje, koliko dosade i neprekidne, goropadne gladi za samoćom i mirom, da stoji tu i trpi oblačenje, da gubi toliko vreme na pri-preme. najpre kupanje, zatim masiranje i mazanje kože uljem, potom bojadisanje lica - za taj zadatak otkida od sopstvenog vremena, ili makar uporno nastoji na tome - a onda sledi zadatak oblačenja. na svečan dan ume da protekne i po pola prepodneva od njenog ustajanja do završetka odevanja. radije bi navukla kakvu staru ha-ljinu i izašla među svet. mnogo puta bi naprosto radije i bila napolju, među svetom, ali ona je avgusta i nema izbora, te tako stoji nepomično i nepokolebljivo kad ga je već lišena.

konačno spušta stopala u papuče presvučene broka-tom, napravljene s malo dignutom potpeticom kako bi joj dodale još koji trun visine, a gležnju podarile otmen oblik. ako muž primeti, lepo; ako i ostali reše da gledaju, neće joj smetati. koji časak da joj se ruho slegne, da joj se duh uzvine do onih zahteva koje joj ono zapoveda, i teodora je spremna.

upućen je poziv, uzvraća se odazivom, i još jednim, i još jednim, odjekuju hodnici i tuneli, izdignuti prela-zi i staze među kolonadama. kroz palatu se rasprostire opipljiv drhtaj, dvorani, sluge i robovi spremno stoje u stavu mirno, čak i oni skriveni od carskog pogleda, u udaljenim kancelarijama ili duboko dole u kuhinjskim odajama. pa čak i oni koji veruju da ostaju neprimećeni dok obavljaju svoj prosti služinski zadatak, dok otvaraju vratnice ili osvetljavaju hodnike, ipak zauzimaju položaj kojim se iskazuje više poštovanja. drhtaj se širi sve do hipodroma. oni dolaze. sluge spremno stoje na vratima katizme. trideset hiljada pari očiju usredsredilo se na taj prazni prostor koji će uskoro biti popunjen. justinijan i teodora su krenuli.

justinijan ispruži ruku da zaustavi roba koji je otva-rao vrata pred njim. „teu doron!”, pozdravi suprugu prvi put tog dana, kao što svakodnevno čini, nazivajući je „božjim darom”; ta igra reči s njenim imenom bila je razumljiva čak i devetogodišnjem nubijskom ropčetu koje se skrivalo u jednom mračnom uglu hodnika, u nadi da će videti cara i caricu a da oni ne vide njega. „zdrava mi bila!”

a teodora ga pozdravi onako kako ga je svaki put pozdravljala otkako se uzdigla u purpur, dubokim zva-ničnim naklonom, oborenih očiju, tihim glasom: „zdrav mi bio, gospodaru.”

justinijan se osmehnu, zabašurujući zevanje, pa je privuče k sebi jednom rukom, dok se drugom trljao po licu.

ona mu opazi podočnjake, tamnije nego obično, te upita: „nisi spavao? opet?”

„imao sam posla. morali smo raditi na nekim obra-čunima...”

teodora prošišta, mada tiho, da je samo justinijan čuje: „ti si avgust!”

justinijan klimnu glavom. „to i purpur potvrđuje.”

„rizničar radi za tebe, ne ti za njega.”

„jeste, i potrebne su nam novčane zalihe koje će nam doneti njegove reforme. goti i persijanci neće čekati dok mi ne uredimo svoje finansije za rat.”

„dakle, tvoj pijani kapadočanin saseca nam poštan-sku službu, a zna da će to najteže pogoditi siromašne?”

„možda će ti biti drago kad čuješ da ima i planove da poveća porez bogatijim građanima.”

„više bih se radovala kad bih mogla imati vere da će raditi svoj posao a da mu ne moraš nadzirati svaki korak. prosto sam zgranuta kako nars to dopušta; da već nije evnuh, uškopila bih ga za to.”

justinijan se osmehnu: nije bilo svrhe da joj opet objašnjava kako su rizničarove reforme carske poštan-ske službe dobrodošlo skretanje pažnje s nekih težih pitanja s kojima se on svakodnevno bori. teodoru, to je znao, zanima samo njegovo dobro, i bilo mu je drago što je tako.

„lepo. a pošto si mi sad po drugi put uškopila nastoj-nika i ocrnila rizničara, možemo li poći? narod jedva čeka da se danas nastave trke...”

teodora pognu glavu, dajući time znak da neće na-stavljati tu temu, bar ne zasad. „ostaje dogovor da zajed-no večeramo?”, upita ga.

„da. pridružiće nam se i velizar.”

„a njegova žena?”

„ako baš mora”, odgovori justinijan grizući usnu kao i uvek kad je srdit, „samo je drži što dalje od mene.”

„antonina mi je prijateljica.”

„onda je posadi do sebe.”

„nije ništa manje ambiciozna od svoga muža.”

„ja velizaru verujem”, uzvrati justinijan.

„a ja antoninu volim.”

„dakle, sad smo ujednačeni?”

„u svemu”, odgovori teodora, ovlaš dotakavši muža po šaci.

58 |

oboje su razumeli da je njen dodir znak da se ova rasprava obustavi, jer je prepun hipodrom čekao da oni stignu i bilo je mnogo hitnijih pitanja nego što je mozganje o tome ko iz njihovog kruga zaslužuje manje poverenja. justinijan beše odrastao na dvoru, teodora u utrobi hipodroma; znali su da tek malobrojnima smeju u potpunosti verovati.

teodora se povuče za jedan korak, pa pokaza glavom u pravcu sve jače graje iza zatvorenih vrata. „hoćemo li?”

car novog rimskog carstva dade robovima znak da ih otvore.

kad je unutra linulo svetlo, zajedno sa zvukom, sli-kama i mirisom dupke punog gledališta što je čekalo vladarski par,

teodora šapnu: „glavu gore, ramena ispravi, pogledaj pravo preda se, na sever, ka izvajanim konjima, pa opet u obelisk, zatim na jug.”

justinijan klimnu glavom. „i ukaži pažnju najvišim tri-binama, isto koliko i senatorima i bogatašima u prednjim redovima, da, znam.”

„potrebno nam je da uz nas bude i narod, jednako koliko i bogataši.”

„slažem se s tim, ali možda i ne moraš svaki put da me podsećaš.”

„to mi je dužnost, da te podsećam na narod.”

„tebi je dužnost da mi budeš žena.”

teodora se malčice nakloni glavom. „i to.”

potom su izašli na svetlost, te svetina što je ispunjava-la hipodrom ugleda caricu kako pristiže, na pola koraka iza muža, glave pognute dok je justinijan pozdravljao svoj narod - on seljačić koji se lepo probio u životu, ona ozloglašena bivša igračica, bivša glumica, bivša bludnica, a sad zakonu verna, uzvišena avgusta.

trideset hiljada posmatrača i gotovo isto toliko mi-šljenja o avgustu i njegovoj supruzi. za te dve godine otkako su stupili na presto, a gotovo četiri otkako je za-kon promenjen da bi se teodora iz Burdelja mogla udati za justinijana i postati carica romeja, carigrađani pa i ne samo oni bili su podeljeni u stavu da li je to dvoje kome-dijaša dobra ili rđava pojava. zasad je podela pretezala u korist novih vladara, ali nije bilo jamca da će tako i ostati. carski bračni par je svakodnevno radio na tome da se njegovo prisustvo oseti, a još više je nastojao da carica bude uz svoga muža u katizmi, da se vidi snaga koju ima-ju dvoje što su jedno, mnogi što su jedno, simbol novog rima. narod je klicao, pa teodora odmahnu, osećajući bujicu njihovog odobravanja i uživajući u njoj isto ono-liko kao i kad je bila glumica. sad je čak više uživala, jer u svojim planovima za grad i za one njoj najbliže konačno beše uspela da postigne određen stepen kontrole. se-stra komita lepo se udala za situ, koji je među najdražim justinijanovim zapovednicima, a uskoro će obe sestre krenuti da traže muževe i za svoje kćeri, za anu i indaru.

valja zapovedati dvoranima, organizovati svitu, voditi brigu o široj porodici obeju strana, a uvek i na prvom mestu - imati justinijana za savetnika i podršku.

kad se vratila u svoje odaje, sluge su pomogle carici da skine svečanu odeću. Brzo beše otkrila: iako bi naj-radije strgla sa sebe hlamidu onog trena kad se vrata katizme zatvore pred hipodromskom svetinom, na nepo-štovanje državnih simbola ne gleda se baš blagonaklono u palati. mnogi njeni službenici behu odrasli na dvoru, većina se mnogo bolje od nje razumela u protokol, a svi su neizmerno uvažavali purpur, iako nisu uvek poštovali i ličnost koja ga nosi. carevi dolaze i odlaze, s njima i njihovi politički i verski nameštenici, ali oni koji zaista održavaju palatu i pokreću zupčanike države obično ostaju tu gde su. teodori je bilo potrebno da takvi budu na njenoj strani. ogovaranja koja povežu dva stana u palati raširiće se isto tako i u grad i izvan njega. sada kad više ne može očaravati publiku prepredenim osmehom ili hitrim namigivanjem, bivša glumica mora da zaradi aplauz nečim drugim, ljude k njoj moraju privući priče o tome koliko je blistava u palati, ne kao slavna glumica, već kao dostojna avgusta. u mladosti je i prečesto bila podložna ćudima moćnika; zbog toga je sad više volela da njeni službenici rade kod nje iz uživanja, zato što će je voleti i poštovati, a ne zato što im posao tako nalaže. ako tu naklonost mora steći pretvaranjem da voli tešku carsku hlamidu i da se duboko klanja purpuru, tad će teodora tako i postupati.

oslobodivši se teretnih simbola države, dala se na preostali posao za taj dan: da primi građanske i dvorske molbenike koje će joj dovesti armenije, evnuh u ljubav-noj vezi s narsom, dvorskim nastojnikom njenog muža. armenije je kod teodore radio i godinama pre toga, dok je živela u pentapolju u severnoj africi; upoznao ju je i kad je bila u siromaštvu, i kad je jezdila na talasima uspeha: sad joj je bio pomoćnik u svim poslovima koje je nalagala njena uloga, onako kako je nars justinija-nu bio desna ruka. najzad je oglasila predah u čitanju zahteva iznesenih pred nju, poteklih od beskrajne reke onih što su u nuždi ili nešto traže, te dolaze u njene zvanične odaje s vapajima za pomoć; stade kraj širokih prozora i pogleda napolje, preko kruga palate, u pravcu starih zidina te svetionika i vode iza njih. teodora beše navikla na težak rad - najpre kao glumica, a potom i kao vatrena vernica, obučila se da vlada telom i voljom - ali čak i u detinjstvu uvek je žudela za samoćom. uprkos moći i povlasticama koje joj je donosila njena služba, zbog nje je veoma oskudevala u samoći. duboko je udahnula, opet se okrenula prema odaji, pogledala u te desetine ljudi što su čekali na nju, na njenu presu-du, na njeno odobrenje, na caricu, i tad je odustala od nade da će tog dana malčice prošetati nekud iz svojih odaja. njena jedina uloga jeste uloga avguste, a za nju ne postoji zakulisje.

| 59 www.leo.rs

ktio, kao da mu se telo raspada na komade. kako su, međutim, prolazili minuti, bol je polako ustupio mesto prijatnom osećaju lebdenja. zatvorio je oči i prepustio se umirujućoj muzici koja je dolazila s ajpoda. kao da ništa nije postojalo oko njega. nestali su i posmatrači, čije je tiho prisustvo u polumraku sve do sada primećivao. za-boravio je čak i šest kuka koje su mu stajale na grudima, kao i tanke čelične kablove na kojima je visio sa plafona.

skoro tri godine se spremao za ovo. tri duge godine, tokom kojih je redom prolazio kroz pripremne faze koje mu je nametnuo učitelj, od tetovaže zmije na listu, do dva implanta, koji su mu napravili ispupčenja na čelu, i obrijane glave. kao nagradu za sve to, učitelj je najzad pristao da ga obučava.

Bio je svestan časti koja mu je bila ukazana. učitelj ga je odabrao od više desetina kandidata.

niko drugi nije prošao. jedni su poklekli zbog bola, ili zbog toga što im je telo odbilo sve promene koje je trebalo da istrpe. drugi su pak poklekli zato što nisu više mogli da podnesu ono što bi svako jutro ugledali u ogle-dalu, ili u očima svojih bližnjih.

on je prihvatio sve, bez oklevanja i kajanja. uprkos svakodnevnom bolu. uprkos sve vidljivijim promenama. uprkos iznenađenosti i zgražavanju prolaznika na ulici.

postao je ono što je učitelj od njega hteo da bude. prepustio mu se s bezrezervnim poverenjem.

sada je došao do poslednje faze. viseći, pripremao je telo, a naročito duh, za prolazak kroz poslednja vrata. iza njih ga je čekao novi svet u kojem je bilo malo njemu sličnih.

pomisao na to mogla je da ga uplaši, ali on se nije bojao. Bio je spreman. tri godine je čekao ovaj trenutak. kroz vene mu je teklo nestrpljenje kao razarajući plamen.

iznenada je osetio kako mu učiteljevi prsti traže po koži najpogodnije mesto. iznenada su se zaustavili na kuku, malo iznad pubične zone, i više se nisu pomerali.

potom je osetio strahovit bol. vrisnuo je kao duša osuđena na večne muke. Batrgao

se, ne obraćajući pažnju na kablove kojima je bio vezan kao marioneta. jedna od kukica pocepala mu je grudi. nije prestajao da se otima, uprkos toploj tečnosti koja mu je tekla niz stomak.

delić sekunde pre nego što se onesvestio, obuzeo ga je osećaj apsolutne ispunjenosti, zbog kojeg je sve ovo i trpeo. njegovo telo je svakim svojim delićem predstav-ljalo savršen sklad, u harmoniji sa ostatkom svemira.

svestan da više nikada neće biti isti, u mislima je za-hvalio učitelju, koji mu je otvorio vrata tog neverovatnog stupnja svesti.

gotovo je. najzad je na sebi imao obeležje.

1

u sali 9 aukcijske kuće druo-rišelje zavladala je tišina. na pojedinim licima videla se neverica zbog toga što je jedna vazarelijeva litografija dostigla cenu od šest hiljada osamsto evra.

sve stolice su bile zauzete, dok je tridesetak ljudi sta-jalo u dnu sale. pa ipak, ničim nije bilo opravdano toliko interesovanje. tog dana nijedno umetničko delo od ve-

RafaeL KaRdetI

MajStOROBMaNe

60 |

like važnosti nije bilo na prodaju. nijedan impresionista, čak ni drugorazredni pikasovi radovi. u katalogu nije stajalo nijedno od čarobnih imena koja su svojom poja-vom na luksuznim i glatkim listovima umela da privuku radoznalu publiku, kao i potencijalne ponuđače. većina prisutnih je do tog trenutka bila očigledno nezaintereso-vana za dela koja su bila na aukciji. retki komadi koji su našli svoje kupce prodati su za veoma male pare.

pažnja posmatrača probudila se kada je kroz bočna vrata ušao jedan poverenik, obučen u tradicionalni crni sako s kragnom opšivenom crvenim koncem. obema rukama nosio je ram debljine četrdesetak centimetara, u kojem se nalazio gvaš jarkih boja. stavio ga je na pult prekriven tkaninom, grimiznom kao i zidovi.

aukcionar, otmen čovek zadovoljnog izraza lica, sta-jao je iza svog stola i počeo:

„dame i gospodo, predmet 22 naše današnje prodaje je gvaš u pastelu, s potpisom marka šagala u donjem levom uglu. radi se o skici za mladence sa ajfelovog tornja, koji se čuvaju u nacionalnom muzeju moderne umetnosti. mada je delo bez datuma nastanka, može se pretpostaviti da je nastalo u periodu 1936–1937. format je 21 sa 28 cm, što je veličina grafičkih radova koje je izrađivao ovaj umetnik.“

pokazao je rukom na nekog čoveka koji je sedeo u blizini tribine, u odelu bez prsluka, s leptir-mašnom oko vrata, a koji mu je odgovorio klimanjem glave.

„autentičnost ovog gvaša nam je potvrdio g. Boden-že, ovde prisutan, koji učestvuje u izradi monografije

marka šagala. njegova potvrda o autentičnosti biće pre-data kupcu po završetku aukcije.“

zastao je nakratko, a onda je zvonkim glasom otpo-čeo licitaciju:

„početna cena ovog izvanrednog predmeta je sto dvadeset pet hiljada evra. ko daje više?“

mada je početna cena bila gotovo četiri puta manja od prave vrednosti ovog dela, aukcionar nije ništa riziko-vao. radilo se o poznatom radu koji je upućivao na sliku izloženu u čuvenom muzeju. uostalom, mada je vlasnik želeo da ostane anoniman, aukcionar je pustio glasinu da je reč o nekome od „velikog ugleda“. sve je, dakle, uka-zivalo na to da će predmet broj 22 dostići veliku cenu.

poznavaoci se nisu prevarili. u sali je bilo uglednih tr-govaca, kao i predstavnika nekoliko čuvenih muzeja. Bila je prisutna i gomila kolekcionara, manje i više poznatih filmskih glumaca, kao i danguba u potrazi za razonodom po ovom kišnom danu s kraja zime.

nije bilo vremena za posmatranje. licitacija je počela munjevitom brzinom, a cena se pri svakoj intervenciji aukcionara najpre uvećavala za pet hiljada, a potom za deset. početna cena gotovo je udvostručena već posle prvog minuta.

dok je sedeo u prvom redu naspram tribine, lice ku-stosa, koga je poslala direkcija francuskih muzeja, po-stajalo je sve bleđe i bleđe kako je rasla cena šagalovog dela. očigledno je da nije imao dovoljno novca da nasta-vi. nakratko je učestvovao, ali kada je gvaš za pedeset hiljada evra premašio njegovu ponudu, odustao je i seo u stolicu poraženog izraza lica.

kako su prolazili minuti, mada su se ruke dizale sa jednakom učestalošću, bio je smanjen broj onih koji su iznosili ponude. započela je borba bez milosti između anonimnog ponuđača, koji je sedeo u prvom redu, i pola de peretija, komisionara poznatog po tome da uzbur-kava javne prodaje i velike sajmove umetničkih dela u korist nekoliko probranih kolekcionara.

izgledali su kao ljutiti protivnici. dok je anonimni su-parnik davao aukcionaru znak samo bradom, de pereti je imao drugačiji stav. nije mogao da prođe nezapaženo u svom srebrnastom odelu, dok je iz dna sale upućivao ponude dižući ruku ukrašenu ogromnim ručnim satom, oivičenim dijamantima.

na sedamsto hiljada evra, porasla je napetost u sali. ponude su sada rasle za dvadeset hiljada evra. u ovoj fazi prodaje, nije više bila samo reč o novcu, nego i o živcima. predmet će pripasti onome ko bude bio sposoban da odbrani svoju teritoriju od protivnika, ne dozvoljavajući da ga ponese trenutno uzbuđenje.

čovek iz prvog reda počeo je da pokazuje znake ner-voze. iznenada je udahnuo duboko i, umesto svog uobi-čajenog pokreta bradom, glasno je, sa izraženim ruskim akcentom, izneo svoju ponudu.

| 61 www.leo.rs

„milion.“

Bilo je to osamdeset hiljada više od trenutne ponude i verovatno najviše što bi mogao da dâ za gvaš.

aukcionar je nastavio s licitacijom, ne krijući radost koju je u njemu probudila suma od sedam cifara:

„milion evra, preko puta mene! ko daje više?“

rus se okrenuo prema komisionaru, izazivajući ga pogledom.

de pereti je, ipak, bio isuviše naviknut na licitacije da bi ga ovakav očajnički potez poremetio. njegov rival je načinio katastrofalnu grešku time što se otkrio isuviše rano. ovim blefom samo je pokazao svoju nemoć. nisu mu baš cvetale ruže budući da je, do pre deset meseci, jedan milion za njega bio sitnica. u moskvi para više nije bilo napretek.

ne skidajući pogled s rivala, de pereti je na trenu-tak uživao u svojoj pobedi, koja je bila izvesna. njegov osmeh prešao je u zločest, samozadovoljan smeh.

na dva reda od njega, neočekivano se podigla ruka nekog drugog čoveka.

„evo, milion i dvadeset hiljada“, rekao je aukcionar pokazujući čekićem na novog učesnika. „ko daje više?“

svi pogledi bili su uprti ka osobi koja je ušla u borbu.

de pereti je prebledeo kada ga je prepoznao. pred-stavnik francuskih muzeja skamenio se na stolici u neve-rici. što se tiče rusa, njegova reakcija bila je još nevero-vatnija. ustao je uz prezrivi gest, napustio salu i opsovao hrapavim glasom.

dok mu je čekić visio u vazduhu, aukcionar je morao da prihvati činjenicu da je prodaja gotova. pokušavajući da ostane priseban, uprkos stvari, saopštio je da je gvaš prodat za milion i dvadeset hiljada evra i najavio sledeći predmet prividno veselim tonom, koji nikoga nije zavarao.

posmatrači su počeli da napuštaju salu. neki od njih su krišom pogledali starca proređene kose, koji je jednim pokretom pretekao konkurenciju. mnogi su bili vidno ra-zočarani. ono što je u najavi delovalo kao veliki okršaj, završilo se kao neslavni izlet avangarde. nije čak bilo vremena ni krv da poteče jer su se, osramoćeni, glavni vinovnici neslavno povukli u haosu.

de pereti je postao svestan svog poraza. ustao je i telefonirao svom klijentu, brzo koračajući ka izlazu.

pomoćnik aukcionara uputio se kupcu, kako bi mu uručio papir neophodan za preuzimanje prodatog pred-meta. kako mu je prišao, starac je ustao, oslanjajući se na ruku mlade žene od nekih tridesetak godina, s kojom je došao. umesto da uzme papir koji mu je pružao proda-vac, na uho mu je šapnuo par reči.

iznenađen, ovaj ga je dugo posmatrao u neverici, a potom se žurno vratio na tribinu, odakle je aukcionar, u sveopštoj ravnodušnosti, ali ipak prisebno, pokušavao da proda naredni predmet: galeovu vazu.

kada je aukcionar povukao galea zbog nezaintere-sovanosti prisutnih, pažnju mu je privukao pomoćnik. najavio je pauzu i sišao sa tribine. pomoćnik mu je zatim, od reči do reči, preneo šta mu je rekao starac.

na licu aukcionara videlo se zaprepašćenje. okrenuo se ka Bodenžeu, koji je delovao izgubljeno dok je posma-trao šta se oko njega dešava.

„moramo da razgovaramo. izađimo.“

iznenađenost stručnjaka pretvorila se u zabrinutost. ostao je na svom mestu, kao da nije razumeo šta mu je aukcionar rekao, nervozno stiskajući svoju leptir-mašnu.

„dođite, pobogu!“, naredio mu je aukcionar pre nego što je izašao.

Bodenže je u žurbi ustao s mesta i prešao tribinu kako bi ga stigao.

u sali više nije bilo nikoga, osim tajanstvenog kupca i njegove pratilje, čije je lepo lice isticala duga smeđa kosa. polako su prišli pultu i u tišini osmotrili gvaš.

osim nekoliko detalja, slika je bila ista kao i ona koja se nalazila u nacionalnom muzeju savremene umetnosti: mladenci su lebdeli u vazduhu, na ogromnoj kokoški, okrenuti ka ajfelovom tornju naslikanom brzim potezima četkice. u pozadini su stajali motivi koji su se ponavljali u delima slikara litvaka. na krošnji drveta visilo je čudno biće – pola koza, pola violina, dok je jedna naga žena s raznobojnim buketom u ruci letela ka užarenom suncu. delo je posedovalo neospornu čar, iako njegova veličina nije bila srazmerna šagalovom talentu.

mlada žena nije delovala ubeđeno. „ne razumem...“, rekla je. „ovaj gvaš je zanimljiv, ali ni po čemu nije po-seban. u svojoj karijeri ste se sretali i sa mnogo boljim šagalovim delima. zašto vam je toliko stalo do ovog?“

elijas stern stavio je svoju ruku na njenu i lagano je stisnuo.

„pa zato što je lažan, valentina. zašto bih ga inače kupio?“

2

dobro su joj bile poznate ekscentričnosti koje su vla-dale svetom umetnosti. dok je radila u luvru, čula je na desetine čudnih anegdota. jedna od omiljenih bila joj je priča o kompulzivnom kupcu koji je dane provodio pustošeći galerije na sen žermen de preu. umeo je da, za jedno popodne, kupi pet slika i da, sutradan, pošalje svoju ženu da moli vlasnike galerija da ih prime natrag, jer nije imao gde da ih stavi u stanu koji mu je od poda do plafona bio sav u platnima.

valentina je pak bila slaba na samjuela Bertena, njujorškog umetnika koga je 1973, tokom performan-sa, upucala asistentkinja i koji je u bolnicu primljen s metkom u plućima. njegov trenutak slave, pošto se oporavio, trajao je tačno minut i po, koliko mu je bilo

62 |

potrebno da se rukuje sa endijem vorholom, posle čega je utonuo u zasluženi zaborav.

Bila je zbunjena kada joj je elijas stern rekao da je potrošio više od milion evra na gvaš čija je autentičnost sumnjiva.

„kako možete da budete tako sigurni u sebe?“, upitala ga je.

„zato što je original kod mene. da li vam to deluje kao dovoljan razlog?“

valentina je pocrvenela, kao i svaki put kada bi joj prodavac doskočio, što se dešavalo češće nego što bi želela.

dok je njegova saradnica ćutala zatečena, stern je odlučio da joj objasni:

„kupio sam ga od vlasnice posle rata. ona je poslužila kao model za mladu. šagal joj je ponudio gvaš u znak zahvalnosti što je pozirala za njega, a koliko sam shva-tio, i zato što mu je tom prilikom otkrila neke detalje iz svog života. sam šagal mi je rekao da se radi o jedinom pripremnom radu koji je naslikao za mladence sa ajfe-lovog tornja. uostalom, ja sam radio na ugovoru kada je nacionalni muzej savremene umetnosti kupio to platno. sve piše, crno na belo, u dosijeu koji je tada napravljen. pretpostavljam da se vuče negde po ministarstvu kul-ture. da su te budale samo bacile pogled na njega, ne bi sada slali svog predstavnika ovde.“

stern je iz dna duše prezirao zvaničnike iz oblasti kulture još otkako je andreu malrou skrenuo pažnju da njegova dela nisu ništa bolja od njegove ljubavi prema akademskom slikarstvu, nakon čega je on naredio da se sternovo ime povuče sa spiska za zvanična dešavanja. kako bi se osvetio, stern je tada odlučio da više nijedno delo ne ustupi državi.

tako je i bilo, sve dok tačku na taj nesporazum nije stavio jedan ministar karaktera sličnog sternovom. više ih nije bojkotovao, ali je nastavio da zazire od državnih ustanova. u dubini duše, gotovo da mu je bilo žao što predstavnik francuskih muzeja nije imao dovoljno nov-ca da dođe u posed gvaša. da je imao, možda se ne bi umešao.

„nisam više toliko u toku s cenama na tržištu“, rekla je valentina, „ali dati više od milion evra za kopiju čini mi se malo preteranim.“

sternu nije nimalo zasmetala njena primedba. na usnama mu se ukazao hladan osmeh, u kojem su se krili samopouzdanje i odlučnost – dve crte njegovog karak-tera koje su ga činile trgovcem umetničkim delima koji izaziva i poštovanje i strah. mada se već nekoliko godina nije bavio time, njegova priroda nije se nimalo prome-nila. Budući da ga je u prošlosti videla na delu, valentina je znala da se iza tog prijatnog i uglađenog izgleda krije nemilosrdno biće koje je u stanju da svesno korača po granicama morala, pa čak i zakona.

„nemam nameru da toliko platim. verujem da ću us-peti da ubedim aukcionara da bude diskretan po ovom pitanju. sigurno ne želi da se pročuje za nesposobnost stručnjaka koga je odabrao. znaće on kako da ubedi prodavca da prihvati razumniju sumu. na novom računu stajaće cifra od nekoliko desetina hiljada evra, koja mi se čini mnogo prikladnijom.“

„a ako vlasnik odbije?“

„obavestiću javnost o tome pa će cela njegova kolek-cija izgubiti na ceni. kupovina kopije predstavlja najgoru grešku koju jedan kolekcionar može da načini. čak i da su sva ostala njegova dela originali, nijedan ozbiljan kupac neće rizikovati da ih kupi. sumnjam da bi mu se svidelo ovakvo stanje stvari.“

izraz lica mu je sada bio opušteniji.

„vlasnik će prihvatiti moj predlog, nemojte sumnjati u to.“

ne samo da valentina nije bila ubeđena, nego joj je od sternovog samopouzdanja bilo još nelagodnije.

„zbog čega sebi tako komplikujete život?“, nastavila je. „Bilo bi jednostavnije izvestiti o krivotvorenju i osta-viti prodavca da se sam snađe sa svojim falsifikatom.“

starac odmahnu glavom.

„situacija nije tako jednostavna. ova kopija je, u svom domenu, remek-delo. njen autor je jedan izvanredan fal-sifikator. podudarnost sa šagalovim stilom je apsolutno: paleta boja je ista, isti su pokreti četkicom, isti format... mnogi stručnjaci bi se prevarili.“

„ne i vi.“

stern slegnu ramenima.

„to je zbog godina. pratio sam rad većine istaknutih slikara XX veka. posmatrao sam ih u njihovim ateljeima, razgovarao s njima i, što je najvažnije, video hiljade dela u svom životu.“

na trenutak zasta, pa nastavi:

„možda vam se čini nadmeno, ali ja mogu da osetim kada je neko delo krivotvoreno.“

mada je valentina razumela zašto sternu smeta što postoji kopija dela koje on poseduje, po besu u nje-govom glasu činilo joj se da preteruje. pogledala je u njegove oči umorne od godina, u kojima je još sijala ne-očekivana svetlost. te oči su mogle bilo kog otupelog milijardera da ubede da je slika koju gleda najlepša u kolekciji, da poželi da je kupi.

usledila je duža tišina koju je prekinuo stern:

„savršeno sam svestan da vam je čudno moje pona-šanje u poslednjih nekoliko nedelja...“

valentina je pocrvenela pošto joj nije bilo prijatno što je naslutio šta se krije iza njenih pitanja, mada se trudila da se ne oda.

od pre mesec i po dana, stern je počeo da se ponaša čudno. valentina nije odmah uočila neobičnost mesta

| 63 www.leo.rs

na koja ide. trgovac je oduvek voleo da putuje, mada mu narušeno zdravlje nije više dozvoljavalo da toliko često ide u inostranstvo. putovao je redovno, u pratnji sekreta-rice nore. i valentina je ponekad išla s njima, kada bi joj dozvolile obaveze koje je kao restauratorka imala prema fondaciji stern. starčeva putovanja su bila organizovana s preciznošću: posle dva-tri dana na putu, usledile bi naj-manje dve nedelje odmora, tokom kojih je stern većinu vremena bio kod kuće.

odjednom je počeo sve češće da putuje. nasuprot svojim navikama, stern je lično počeo da se bavi poslovi-ma, i uprkos norinom navaljivanju, uporno je odbijao da ga ona prati na putovanjima. u zoru bi seo u crni merce-des fondacije i išao na neki od prestoničkih aerodroma. vraćao bi se iste večeri, ponekad i usred noći, najčešće mrzovoljan.

valentina i nora su tu zlovolju pripisivale umoru. s jedne strane, bilo im je lakše da to prihvate kao logično objašnjenje za iracionalno ponašanje osamdesetogodiš-njeg starca, mada ni same nisu baš verovale u to i obe su se plašile najgoreg.

„šta god da ste vi i nora umislile“, nastavio je stern, „nisam ja još senilan.“

valentina se zacrvenela.

„to nam nije ni palo na pamet...“, promrmljala je.

stern je jednim pokretom ruke odbio njena objašnjenja.

„moja putovanja imaju svoj cilj. hteo sam da proverim nešto pre nego što vam o tome bilo šta kažem.“

valentina se osetila postiđeno što nije bila u potpuno-sti otvorena prema njemu. zaćutala je i dozvolila sternu da sam nastavi:

„već nekoliko meseci sumnjam u originalnost nekih dela. hteo sam da to ispitam.“

tokom pola veka karijere, o elijasu sternu napisani su nebrojeni članci i desetak neautorizovanih biografija. većina podataka koji su se u njima nalazili bili su netačni, od datuma rođenja do imena klijenata. dve informacije su pak bile tačne: verzija van gogovih irisa u njegovoj kancelariji bila je svakako lepša od one u nacionalnom muzeju u amsterdamu, i mada je umeo da prepozna umetničko delo na osnovu loše reprodukcije u crno-be-lom, vrednost umetničkog dela u celosti mogao je da sa-gleda samo dodirom. taj fizički kontakt bio je za njega od suštinske važnosti. dakle, nije bilo ničeg čudnog u tome što je lično išao da proveri originalnost nekog platna.

„da li ste pronašli još neki falsifikat?“

„nažalost, da. jednu studiju Bonara u torinu, italijanski crtež koji se nalazi u privatnoj kolekciji u cirihu i jednog malog fragonara u lisabonu. ovaj falsifikator je pravi ka-meleon: sposoban je da sa zavidnom veštinom pređe s jednog stila na drugi.“

„kako su reagovali vlasnici kada ste im saopštili loše vesti?“

osmeh na licu starca nije mogao da sakrije bes.

„loše, naravno. pokazali bi mi sertifikate o autentič-nosti i druge potvrde. a ja sam naspram toga imao samo svoj osećaj.“

„ali i svoj ugled.“

„ostario sam, valentina. moj ugled je davno izbledeo. izbacili bi me iz kuće kao šugavog kera.“

zastao je s razočaranim izrazom na licu i zamislio se.

„ne mogu to da trpim“, dodao je, ne pojasnivši da li misli na falsifikovanje ili na poniženost jer niko nije hteo više ni da ga sasluša. „ovaj gvaš je dokaz da se ne varam. sada će morati da me saslušaju.“

izgledao je odlučno.

„ovaj falsifikator je sada primarni predmet intereso-vanja fondacije. pronaći ćemo ga, valentina, i izbaciti iz igre.“

restauratorka ga je zamalo upitala šta misli pod tim „izbaciti iz igre“. odjednom se uplašila šta bi mogao da joj odgovori na to.

samo je klimnula glavom.

3

stern, vozio je crni mercedes po uskim ulicama latin-ske četvrti s velikom sigurnošću.

kada je frank, koji je pre njega radio na tom mestu, nastradao u eksploziji prethodnog vozila, trgovac ga je odmah zamenio žakom. i on je, kao i njegov prethodnik, imao obično ime, vodio jednostavne razgovore i izgle-dao kao bilder. o njegovim mišićima, koje je uniforma jedva pokrivala, svakodnevno se pričalo u teretani koja se nalazila u podrumu. žak je svake večeri tu dolazio s norom i erikom, kućepaziteljem. nijedan od njih dvojice nije imao ni mrvicu iskustva u poslovima koje su obav-ljali. i erik je mogao da se pohvali zavidnom mišićnom masom pod tamnim odelom, koje su nosili svi muškarci u fondaciji. dvaput nedeljno, iz podruma bi se čuli i puc-nji, jer se tu nalazila i streljana. nora je već nekoliko puta predložila valentini da je nauči da koristi vatreno oružje, ali je ova uporno odbijala. Bile su joj poznate neuobiča-jene metode kojima su se u fondaciji katkad služili da bi došli do cilja, i posle dužeg razmišljanja, shvatila je da je to zaista neophodno. pa ipak, privatno, postojale su granice koje nije želela da prelazi.

začuvši signal koji bi se aktivirao prilikom otvaranja kapije, nora je izašla na trem i stala navrh velikog ste-peništa u trenutku kada je mercedes ušao u dvorište s visokim zidovima, iz kojeg se odlazilo u pošumljeni park. u ovoj pariskoj četvrti, u kojoj je kvadratni metar bio basnoslovno skup, ovaj ograđeni posed bio je ne-procenjiv.

žak je otvorio vrata na mercedesu i pomogao ster-nu da izađe. obučena u komplet s pantalonama, nora je

64 |

kupujte jeftinije u knjižarama rIZNIcA KNJIGA:

požurila da pomogne starcu. iz kola je izašla i valentina. u ruci je držala gvaš koji su kupili u aukcijskoj kući druo.

„hoćete li da ga odnesem u biblioteku?“, upitala je nora.

„nema potrebe. ja ću.“

ušla je u kuću i uputila se ka stepeništu koje je vodi-lo na prvi sprat. na ulazu u biblioteku, ukucala je šifru i stavila kažiprst na biometrijski čitač. Blindirana vrata od pleksiglasa otvorila su se u tišini.

kada je valentina počela da radi za fondaciju, stern joj je dozvolio da se smesti u prostoriju u kojoj je čuvao retke knjige. s vremenom, pošto je zatvorila svoj atelje kako bi se u potpunosti posvetila fondaciji, to je postala i njena kancelarija.

Bacila je jaknu na kožnu fotelju u uglu, kod ulaznih vrata. tu bi stern sedeo kada god bi došao da prelistava neku od svojih dragocenih knjiga. Bila je istrošena, a na koži su se videle beličaste pukotine, kao da će se svakog trenutka raspasti. otkad je to postala valentinina kan-celarija, fotelja je dobila i funkciju čiviluka, štafelaja za platna koja treba restaurirati, kreveta gde bi valentina spavala kad ne bi mogla da se vrati kući posle isuviše

napornog dana. stern joj je dozvolio da se služi sobom na spratu iznad, ali je valentini više godio apsolutni mir biblioteke. nije joj smetalo da savijena spava na neudob-noj fotelji.

odlučila je da bez čekanja prione na posao. stavila je ram na radni sto, sela, stavila naočare i dugo posmatrala gvaš, ne uočavajući nijedan znak koji bi sa sigurnošću ukazivao na to da je reč o krivotvorini. falsifikator je po-sao obavio sigurnom rukom, na papiru iz iste epohe i sa istom paletom boja koje je koristio i šagal. na prvi pogled, njegov rad nije bio daleko od savršenstva.

posle pola sata, valentina je shvatila: da bi otkrila tra-gove koji bi joj ukazali na to ko je autor gvaša, morala bi da sprovede podrobnu istragu, koja će biti duga i teška, bez zagarantovanog uspeha. od hemijskog sastava papi-ra do boja, ništa ne sme biti zanemareno. na to će joj si-gurno otići nekoliko nedelja s punim radnim vremenom.

protegla se, pomalo obeshrabrena težinom posla koji ju je čekao. potom je vratila sliku na mesto i uzela skalpel kako bi skinula lepak s rama. taj trenutak joj je bio omi-ljeni u poslu, trenutak kada bi konačno došlo do fizičkog kontakta s delom na kojem treba da radi.

| 65 www.leo.rs

kupujte jeftinije u knjižarama rIZNIcA KNJIGA:

Zrenjanin Knjižara ”Riznica knjiga br. 3” TC Bagljaš Bulevar Veljka Vlahovića bb; 063/517-874

Zrenjanin

Knjižara „Riznica knjiga br. 6” Gimnazijska 17 023/510-783, 063/517-874

Beograd

Knjižara „Riznica knjiga br. 4”

U holu Doma sindikata Dečanska 14, lokal br. 30 011/3235-221, 063/517-874

Zlatibor

Knjižara „Riznica knjiga br. 1”

Tržni centar bb, kod hotela „Konak”

031/846-296, 063/517-874

Zrenjanin Knjižara „Riznica knjiga”

Subotićeva br.1 lok. 2 023/512-812, 063/517-874

Kikinda Knjižara ”Riznica knjiga br. 5” Trg srpskih dobrovoljaca 19 0230/29-917, 063/517-874

ova rasprava o uticaju tzv . „afere plank” na kasnije, po Balkan i svet sudbonosne događaje, koju sam imao čast podneti s . k. akademiji kao svoju pristupnu bese-du, nije samo rasprava iz političke nego i iz društvene istorije . zbog toga u njoj se ne govori o svima važnijim događajima i svima važnijim ljudima vremena vladavine poslednjeg sinđelića, nego samo o onim događajima i samo o onim ljudima koji su mogli biti od uticaja na naš društveni i državni razvitak uopšte, o političkim događa-jima i ličnostima govori se samo uzgred; glavna je pažnja obraćena na političke ideje, političke stranke ili grupe a, naročito, na političke ustanove - te stav svih njih pre-ma ulozi nikole tesle i njegovom prisustvu u sveopštem društvenom životu zemlje .

glavna građa za ovaj period naše društvene istorije leži u protokolima i stenografskim beleškama narodne skupštine i u političkim listovima, domaćim i stranim. neobjavljene dokumente koji su mi bili dostupni na-veo sam u primedbama. od njih su najvažniji: izveštaji austrougarskog i nemačkog konsula (njihovi prepisi u arhivi s . k. akademije);

prepiska između našega ministarstva inostranih dela i naših zastupništava na strani (u arhivi ministarstva ino-stranih dela); hartije kralja stevana iii (u državnoj arhi-vi); prepiska jovana ristića sa našim carigradskim i hon-gkonškim zastupnikom filipom hristićem odn . Đorđem milivojevićem (u arhivi s . k. akademije); hartije milosava protića, našeg izaslanika kod ruske vlade (kod njegovog

unuka milana m kr. Đorđevića); dnevnik tase milenkovića (u arhivi s . k. policije); hartije pukovnika dragutina dimi-trijevića apisa (u arhivi tajne službe); pisma rektora jova-na cvijića (arhiv Beogradskog univerziteta); te konačno hartije nikole tesle (arhiv teslinog muzeja u Beogradu)

živimo u burno doba velikih naučnih dostignuća i strašnih vojnopolitičkih poduhvata i pustolovina. naša društvena istorija je o prekretnici veka bila ujedno i na civilizacijskoj prekretnici, kada smo se morali odlučiti za prosvetiteljstvo ili tradiciju, nauku ili zatucanost, razvoj ili tavorenje . pokazala se kao dalekovida i dalekosežna odluka nj k v stevana iii da u srpskom prestonom gra-du ukaže gostoprimstvo naučniku čija je vizija celome čovečanstvu, a i našem društvu kao jednom njegovom malenom delu, otvarala put u budućnost neslućenog napretka stoga nimalo ne čudi to da su se oči celoga sveta okrenule prema Balkanu kada su Laboratorije te-sla otvorile svoje naučne kabinete i proizvodne hale u Beogradu . i jednako ne sme da nas čudi što neke od tih očiju nisu prema nama gledale s najboljim namerama...

(s . jovanović, afera plank i moderna srpska država: predgovor, srpska kraljevska akademija, 1924, štampano u državnoj štampariji kraljevine srbije)

prolog

maks plank je bio prinuđen da se pridrži za svoj labo-ratorijski sto kako ne bi pao na čist, gumom prekriven antistatički pod .

Goran skrobonja

Sva teSlina deca

66 |

mašio se naslepo naslona stolice, ne skidajući pogled s površine stola, privukao je, i onda teško seo na nju . prešao je rukom preko ćele i dvaput nervozno stegnuo pesnice zagledan netremice u predmete koji su sada le-žali na crnoj ploči negde između ushićenja i očajanja, pomislio je kako mu je konačno uspelo

prošle godine, kada je od nobelovog komiteta dobio nagradu za dostignuća na polju teorijske fizike, setio se svog starog profesora iz gimnazije Maksimilijan matema-tičara hermana milera, koji ga je uveo u svet astronomije i mehanike . sada, međutim, nije mislio na njega, niti na druge profesore ili saradnike s kojima je gorljivo rasprav-ljao o kvantnoj teoriji: u glavi su mu bili deda i pradeda po ocu - obojica svojevremeno profesori teologije u ge-tingenu . šta bi mu oni rekli u ovom trenutku? kako bi reagovali kada bi im rekao, i dokazao, da je čovek prešao poslednji stepenik i postao ravan Bogu?

osmehnuo se nervozno i drhtavim prstima stegao bradu i obraze, zagladio brkove . nije bio ni svestan toga da mu podrhtavaju usne

ustao je, krutih udova, i osetio bol u leđima. ali sada kostobolja, koja je inače povremeno umela da bude ne-podnošljiva, bila je tek bezazleno, daleko tištanje . pri-šao je metalnom ormariću u uglu prostorije, ispod zidne električne lampe, i obazrivo se sagnuo da izvadi iz njega tešku kristalnu bocu punu tamnosmeđe tečnosti . nasuo je sebi čašicu sladunjavog likera koji je pio veoma retko, u posebnim okolnostima . iskapio ju je, zažmurio, udah-nuo duboko i sipao ponovo .

kada su ga jednom novinari pitali veruje li u Boga, plank je odgovorio da posvemašnja materija potiče i postoji samo zahvaljujući sili koja izaziva vibraciju česti-ce atoma i drži na okupu taj minijaturni atomski sunčev sistem, te se mora pretpostaviti da iza te sile stoji neki svestan i inteligentan um . za planka je um bio matrica svega . neki su tu njegovu izjavu protumačili kao prizna-nje da je jedan od najvećih svetskih naučnika zapravo religiozan, dok su drugi govorili kako on tim rečima huli na Boga i dokazuje da je okoreli ateista sada... posle ove večeri... sva ta pitanja i dileme izgubile su smisao

odložio je čašicu na ormarić i ponovo se zagledao u predmete na stolu, okružene prototipom uređaja za čije su mu konstruisanje bile potrebne godine, još od sudbo-nosne solvejske konferencije u Briselu, kada se upoznao s ajnštajnom iako u duši konzervativan i nesklon novite-tima i spekulacijama, plank nije mogao pobiti ajnštajno-vu logiku i argumente; bio je to onaj prelomni trenutak kada je s polja teorijske fizike stupio u područje njene praktične primene . profesura na Berlinskom univerzitetu omogućila mu je potom da izgradi ovu udobnu i malu eksperimentalnu laboratoriju u pomoćnoj dvorišnoj zgradi porodične kuće plankovih u grinevaldu

piće mu je pomoglo da se pribere . znao je šta mora da uradi

prišao je telefonu, podigao slušalicu i rekao opera-terki na centrali da ga spoji s brojem linije koju je uni-verzitet dodelio njegovoj ličnoj asistentkinji . slušao je sklopljenih očiju zvonjavu s druge strane veze, a onda konačno čuo podizanje slušalice

„magda? magda, molim vas, oprostite zbog toga što vas zovem ovako kasno . “

„Herr plank?”, začuo se sanjivi ženski glas . „šta se do-godilo?”

„sećate li se, magda, da mi je pre nekoliko meseci sti-gao poziv iz srbije, s Beogradskog univerziteta, da odr-žim tamo seriju predavanja?”

mala stanka, a onda: „da, mislim da se sećam rekli ste, ako se ne varam, da im ništa ne odgovaram dok ne budete isplanirali putovanja za ovu godinu . želite li da im sutra ujutro nešto odgovorimo?”

„da, da, draga magda. odgovorite telegramom da im mogu biti na raspolaganju... sredinom juna . to će mi dati dovoljno vremena da pripremim predavanja i sve ostale pojedinosti. “

„u redu, biće to svršeno odmah ujutro . “ nešto u tonu ženinog glasa ukazivalo je na to da magda fon Burov, doktorantkinja kvantne mehanike i sekretarica velikog nobelovca, ne razume zbog čega je on morao da je po-zove upravo sada da bi joj dao takva uputstva

„još nešto, magda. “ plank načas zaćuta kako bi po-novo prešao rukom preko lica . „molim vas da pribavite telefonski broj i stupite u kontakt s kancelarijom gos-podina nikole tesle, u njegovim Laboratorijama tesla, u Beogradu . “

„da?”, odgovorila je njegova asistentkinja, sada već potpuno razbuđena. „s kakvim zahtevom?”

„ne sa zahtevom”, ispravi je plank, „već s molbom . za-molićete ih, telefonom, a potom poslati i zvaničan dopis poštom, na memorandumu univerziteta, za sastanak s gospodinom teslom prilikom mog predstojećeg borav-ka u Beogradu . napomenućete kako je posredi novo naučno otkriće koje bi za njega moglo biti veoma inte-resantno . jeste li zapisali?”

„jesam”, odgovori gospođica fon Burov. „vi ćete sutra doći u uobičajeno vreme?”

„nažalost, neću, draga magda . čini mi se da sam se malo prehladio i bilo bi bolje da uzmem slobodno do kraja nedelje . pomerićete mi sve sastanke za sledeći uto-rak pa nadalje, a predavanja iz matematike i mehanike u četvrtak i petak održite vi umesto mene . u redu?”

kratka tišina. „naravno”, začu on odgovor. „još nešto?”

„ne, magda. to bi bilo sve . laku noć . “

„laku noć, Herr plank. “

ostao je načas zagledan u slušalicu koju je držao levom i telo telefona koje mu je bilo u desnoj ruci . onda je malu slušalicu okačio o viljušku i odložio aparat na ormarić

| 67 www.leo.rs

magda fon Burov je bila savršena asistentkinja i nima-lo nije sumnjao da će obaviti bez greške ono što je od nje zahtevao ali upravo to njeno savršenstvo nagonilo ga je na pomisao da je na to mesto postavljena zahvalju-jući suptilnoj manipulaciji tajne policije plank nije imao nikakvih iluzija o svom položaju . Bio je slavan, ugledan i bogat: stvarao je budućnost, zajedno s ostalim nada-renim naučnicima njegove generacije, ali je i dalje zavi-sio od političkih i državnih interesa carevine . danas, u martu 1919, svet je kročio u tehnološko doba neslućene perspektive, i ljudi poput ajnštajna, planka - pa i tesle - bili su i te kako svesni toga da se iza kulisa svetlog i optimistički otvorenog sveta naučnih konferencija od-vija mračna špijunska aktivnost velikih sila, željnih da ostvare naučnu, tehnološku i vojnu premoć nad supar-nicima nije bilo nikakve sumnje da njegova asistentkinja polaže račune nekome iz sedišta carske tajne policije u vilhelmštrase . ali to je morao da prihvati i otrpi .

podesio je naočari na nosu, vratio se crnom stolu i obema rukama oslonio o njegovu ivicu zagledavši se u neobične objekte obasjane slabim svetlom lampe . udahnuo je duboko, progutao nasuvo i nesigurnim ru-kama podigao prvi od njih .

i.

cantarella! cantarella!

beograd, jun 1919.

telo je pljusnulo u crnu vodu, ali u blizini nije bilo ni-kog drugog ko je to mogao da čuje . anka cukić je stajala na rubu kamenog savskog pristaništa između dokova 11a i 11B, zagledana u tamne obrise dok je rečna voda nosila leš prema širokom ušću uz malo sreće, neće se zakačiti za kakvo brodsko uže ili kobilicu i proći će dani pre nego što kraljevska ili austrougarska rečna patrola pronađu mrtvog muškarca . a dotad će on već biti pod-naduo i izobličen, mekih tkiva pretvorenih u masu nalik na sapun, sasvim dovoljno da bude neprepoznatljiv

ona se obazre oko sebe da još jednom proveri nije li kratkom incidentu prisustvovao kakav nepoželjni svedok pristanište je bilo pusto i u mraku; zato je gradska rasveta u centru Beograda bila raskošna, zahvaljujući mreži Labo-ratorija tesla, i odsjaj mnoštva električnih lampi dizao se u tamno letnje nebo naglašavajući prepoznatljive silue-te saborne crkve i kalemegdanske tvrđave . ali ovde, na gradskim dokovima, radno vreme je odavno bilo završeno i mnoga pristanišna mesta zvrjala su prazna . niz starih dr-venih skladišta, udaljen nekoliko stotina metara od anke, nazirao se tek kao crna amorfna masa spram nešto svetli-jeg, vedrog zvezdanog svoda; tamo čkiljave gasne lampe još nisu zamenile blistave električne svetiljke i malobrojni noćni čuvari kunjali su u kućicama, mezetili čvarke i sir uz rakiju, ili igrali domine Bila je sigurna da je niko nije video

anka cukić pogleda još jednom u reku, gde sada beživotnom telu više nije bilo nikakvog traga. onda se

okrenu, podiže tašnicu, koja je još ležala u prašini, i pođe natrag prema železničkoj pruzi iza šina je bio mali plato popločan kamenom, gde je, pored nekoliko velikih ce-radom prekrivenih špeditera bez zaprege i jednog no-vog modela gram- -Bernštajnovog kamiona trotonca s oznakom Mešovite robe Mitić, stajao parkiran teslamobil . žustrim koracima prišla je vozilu - bio je to električni kabriolet pušten u prodaju pre samo tri meseca, u pro-leće 1919 - otvorila vrata na strani vozača i sela za uprav-ljač iako je na sebi imala usku suknju koja joj je dopirala do gležnjeva, pokreti dugih i snažnih nogu nisu joj bili sputani zahvaljujući vešto skrivenom podužnom razre-zu, za koji je bila zaslužna gospođa alimpijević, ugledna stara šnajderka, kojoj je anka redovno poveravala svoje odevne predmete na doradu . tako je mogla nesmetano da koristi komande u vozilu, razmeštene po ugledu na sada već prevaziđene tipove automobila koje su pokre-tali motori s unutrašnjim sagorevanjem . mlada žena je aktivirala elektromotor teslamobila pritiskom na dugme u kontrolnoj tabli: brojčanik za merenje raspoložive ko-ličine struje u akumulatoru, brzinomer i drugi indikatori blesnuli su obasjavši odozdo avetnim belim sjajem an-kino ovalno, privlačno lice . farovi vozila raspršili su mrak ispred nje . anka ubaci menjač u brzinu, nagazi na peda-lu za dotok struje i teslamobil glatko kliznu napred, zavi po pustom platou, pa skrenu u savsku

žurila je svojoj kućici na senjaku . želela je da što pre skine sa sebe ovu smešnu odeću i uroni u toplu kupku, možda uz flašu šampanjca i malo opijuma. kao i uvek, htela je da što pre zaboravi na posao

ali dok je iznajmljeno električno vozilo, vlasništvo pansiona gospođe perside Bosiljčić, prolazilo sad već jar-ko osvetljenim širokim ulicama prestonice postojanom brzinom od trideset kilometara na sat, razmišljala je o čoveku koga je upravo ubila i prepustila rečnim talasima

kakav je razlog vatikan mogao da ima kako bi u Beo-grad poslao svog najpouzdanijeg ubicu?

slegnula je ramenima dok se teslamobil peo mirnom ulicom punom platana prema njenom stanu u kancelari-ji su smatrali kako nije njeno da zna razloge . a njen trajni zadatak bio je da ukloni opasnost po državu i dinastiju, i ona ga je efikasno i nepogrešivo izvršavala.

Bruno grimaldi je bio iskusan i podmukao ubica pu-tovao je pod lažnim imenom - Đorđo Đordani - i došao u Beograd navodno na sajam hrane i poljoprivrednih proizvoda, kao zastupnik velikog talijanskog proizvođa-ča pršute . ali u koferu je, pored mirisnih i ukusnih uzo-raka, imao i alatke svoje prave profesije: komplet nože-va različitih veličina, za bacanje, probadanje i rasecanje, oštrih dovoljno da prepolove svilenu maramu ispuštenu na njihovo sečivo . grimaldi je bio opasan i zastrašujući protivnik međutim, imao je jednu veliku slabost . Bio je muškarac

a anka cukić je mrzela muškarce .

Svakom kupcu koji poruči knjigu preko Sajta

www.leo.rS

poklanjamo blokčić i bukmarker

začinjen ljubavlju

68 |

| 69 www.leo.rs

Svakom kupcu koji poruči knjigu preko Sajta

www.leo.rS

poklanjamo blokčić i bukmarker

začinjen ljubavlju

70 |