LIST ODBOJKAŠKOG KLUBA VOJVODINA NS SEME

FEBRUAR 2020. BROJ 39

ISSN 2334-8984

Rastemo – na terenu i van njega

www.okvojvodina.org

3

OSNIVAČ: Odbojkaški klub Vojvodina NS seme

ADRESA REDAKCIJE:Maksima Gorkog 22-24, 21000 Novi SadTel. 021 422 773 / Fax: 021 525 281okvojvodina@mts.rs

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Tatjana Marovski

FOTOGRAFIJE: Filip Bakić, Aleksandar Jovanović

LEKTURA: Ivana Munišić Jovanović

PRELOM: Branka Marković

ŠTAMPA: Balaton štampa Novi Sad

OK VOŠALIST ODBOJKAŠKOG KLUBA

VOJVODINA NS SEME

Izdvajamo iz sadržaja

Prihvatili smo i opravdali ulogu lokomotive

Vojvodina je Real Madrid u odbojci

Rešenje je u meri i u radu

48

22

4

Piše: T. Marovski

K ada je srpski šampion u jednoj predivnoj, slobodno se može reći, evropskoj atmosferi, na terenu i na

tribinama, u revanšu protiv Arkade Galaci, pokazao borbenost, srce do plafona male sale Spensa, rešenost, zajedništvo, ali pre svega kvalitet, otvorila su se širom vrata i te dugo sanjane priče. Trebalo je posle toga napraviti još završni korak do ostvarenja cilja i kroz ta vrata ući u Ligu šampiona. Ispostavilo se kasnije da su Novosađani poslednju prepreku preskočili i više nego nadmoćno.

Tako je Vojvodina postala učesnik najelitnijeg klupskog takmičenja u Evropi. Drugačije nije ni moglo biti, nekako se

podrazumevalo da Srbija kao prvak Starog kontinenta u muškoj i ženskoj konkurenciji, ima predstavnika u Ligi šampiona.

Ostvareno je ono o čemu se pričalo nekoliko sezona unazad. Tri uzastopne titule nanizala je Vojvodina, ali je uvek falio šlag na torti, nedostajalo je to nešto što će uspehe srpskog odbojkaškog giganta podvući i evropskim perom. Dve godine Novosađani su pokušavali i zastajali na poslednjoj prepreci. Iz trećeg pokušaja uspeli su crveno-beli, čime je potvrđeno da ništa ne dolazi preko noći i da se oni najsnažniji bedemi grade polako, strpljivo, temeljno – cigla po cigla.

Činjenica je da se sve rešava na terenu, ali toj magičnoj igri na mreži prethodila je

ŠTA JE LIGA ŠAMPIONA DONELA VOJVODINI I SRPSKOJ ODBOJCI TEMA BROJA

Na ovaj način pokazujemo da nam je stalo, da

smo preuzeli odgovornost lidera srpske

odbojke. Voleo bih da nastavimo

ovim pravcem, Voša je uvek

bila pokretač, imamo

kapacitete da radimo, da

napredujemo, još više da vučemo,

razvijamo se, da pokažemo svoju snagu i

kvalitet igrajući i zapaženije uloge u Ligi šampiona – poručuje

sportski direktor Vojvodine NS

seme

Boškan: Prihvatili smo i opravdali

ulogu lokomotive

beskrajna vera. Kolektiv, ulaganje, predani rad, podrazumevaju se. Kada se pogleda unazad, Novosađani su tri godine pripremali i gradili „ciglu po ciglu“, kako bi stigli do cilja. Ulagalo se u mladost, u sopstveni pogon, već dobro poznatu Vošinu škole odbojke, ali menadžment uz podršku sponzora isto tako nije štedeo na stvaranju konkurencije, dovođenju proverenih iskusnih igrača, selekciji novih mladih odbojkaša iz svih krajeva Srbije.

- Svakako da imponuje to što smo u drušvu dvadeset najboljih evropskih ekipa, to je satisfakcija za sve nas koji smo izneli, od uprave do ekipe – ističe šef stručnog štaba Siniša Gavrančić, a generalni direktor Nikola Salatić dodaje: - Svi smo to jako želeli i radili na tome godinama. Uspeli smo i doveli Srbiju u sam krem evropske odbojke.

Vojvodina se vratila tamo gde joj je i mesto, te time potvrdila da su joj prosperitet, takmičenje i razvoj uvek bili na prvom mestu. Iako je u toj borbi za viši nivo, za proboj na međunarodnoj sceni, često usamljena u Srbiji, to je ne sprečava da se i dalje donkihotovski trudi da pokaže koje sve benefite donosi Evropa.

- Velika stvar je što smo uspeli, tim pre što smo jedina srpska ekipa koja se prijavila za evropski kup. Na ovaj način pokazujemo da nam je stalo, da smo preuzeli odgovornost

EdukacijaKada su naši igrači krajem decembra pripremili mali

kviz, u okviru kojeg se našlo i pitanje “Iz kojih zemalja dolaze ekipe s kojima Vojvodina igra u E grupi”, članovi fan kluba ne samo da su znali da nabroje Poljsku, Belgiju i Nemačku, nego su tome dodali i države iz kvalifikacija, Belorusiju i Rumuniju. To potvrđuje da su deca sa pažnjom pratila mečeve, navijala, ali i učila.

IskustvoEkipa je dobila priliku da igra 10 evropskih

utakmica, što je neprocenjivo. Jaki mečevi bez sumnje će doneti igračima potrebno iskustvo i napredak.

lidera srpske odbojke. Voleo bih da nastavimo ovim pravcem, Voša je uvek bila pokretač, imamo kapacitete da radimo, da napredujemo, još više da vučemo, razvijamo se, da pokažemo svoju snagu i kvalitet igrajući i zapaženije uloge u Ligi šampiona – poručuje sportski direktor Slobodan Boškan.

Nema sumnje, najjače evropsko klupsko takmičenje donelo je mnogo toga, nova saznanja, izazove, napredak, kako igrački, tako i ekipni.

- Omogućili smo igračima da igraju međunarodne utakmice na najvišem nivou. Svi ti protivnici dugo učestvuju, imaju visoki rejting. Da bismo napredovali moramo igrati upravo protiv takvih ekipa. Takođe, moramo igrati Ligu šampiona zbog nas samih, zbog kluba, zbog svih momaka koji dolaze, a koji stasavaju u našem domu. Verujem da je Vojvodina na pravom putu, naši igrači bili su i ostali nosioci reprezentacije I to upravo zato što imaju priliku da napreduju kroz ovakve mečeve i stiču iskustvo. Jednostavno, to je neophodno, ako želimo i u budućnosti

jaku nacionalnu selekciju – smatra Salatić, a slično govori i trener Gavrančić: - Mladim igračima mnogo znače tako jake utakmice. Liga šampiona je velika škola, benefit i za domaći teren. Tu je sve na višem nivou, od servisa do ostalih elemenata. Iako smo na ovu sezonu gledali kao na ispit, na priliku da napredujemo i da vidimo gde smo u odnosu na jake evropske timove, moram da kažem da smo zadovoljni prikazanim, jer nas niko nije nadigrao. Jedino mi je žao što protiv Fridrihshafena nismo odigrali bolje, ali mi smo bili malo istrošeni nakon kvalifikacija, a grupna faza je brzo počela. Kako je odmicalo takmičenje igrali smo sve bolje, pokazali da nismo daleko i da se možemo ravnopravno nositi sa najboljim evropskim ekipama.

Boškan takođe veruje da će se dobrobit učešća u Ligi šampiona tek osetiti.

- Lično sam zadovoljan. Samo igranje donosi veliki benefit, izazovno je, sa druge strane mreže imate jake protivnike, putovanja donose isto nova iskustva. Svakom

RazličitostMa koliko to u pojedinim momentima bilo

iscrpljujuće, mladim odbojkašima Vojvodine, kao i menadžmentu i marketingu, putovanja su bila i te kako korisna. Tokom boravka u Rumuniji, Belorusiji, Poljskoj, Nemačkoj i Belgiji, svi su imali priliku da upoznaju i nešto drugačije poglede na odbojku, organizaciju, sportski duh i navijanje specifično za to podneblje.

Prozor u svetTokom utakmica koje su igrane u Novom Sadu, gosti

su slobodno vreme iskoristili da posete i prostorije OK Vojvodina. Tako su se sudije i delegati, kao i treneri i menadžment protivničkih timova, upoznali sa istorijom kluba, organizacijom, postavkom u prostorijama. Mogli su, osim pehara i fotografija, videti takođe i jedinstveni dom za mlade igrače. To je prozor u svet, ne samo za Vojvodinu, nego i za celu odbojkašku Srbiju.

7

ponaosob koristi kada igra protiv odbojkaša, koji imaju više iskustva, dolaze iz jačih liga. To te tera da izvlačiš iz sebe više od maksimuma, da se mnogo trudiš, učiš, da se nadigravaš. Očekujem da ćemo kao posledicu svega toga videti napredak u nastavku sezone.

Ako takmičenje i igru ostavimo po strani, Liga šampiona potvrdila je i uspeh na organizacionom planu. Pohvale sudija, supervizora, kako u

kvalifikacijama, tako i u grupnoj fazi, samo su potvrdile da je Vojvodina stari vuk kada su domaćinstva i priprema međunarodnih mečeva u pitanju. I ne samo to, sada je još jača i bolja. Svoje oduševljene strani zvaničnici i predstavnici protivničkih ekipa nisu krili ni prilikom posete klupskim prostorijama srpskog šampiona.

Utakmice su vrlo brzo i lako pokazale da je Liga šampiona donela mnogo toga dobrog i celoj srpskoj odbojci. Evropa je postala podsticaj da se radi još više, a iskreno verujemo i motiv i injekcija za ostale klubove u državi, kako male tako i velike da ulažu u sebe i napreduju. Da Vojvodina svojim primerom, nastupom, organizacijom i ponašanjem već utiče na ostale odbojkaške kolektive i sredine potvrđuje i interesovanje klubova za evropske utakmice koje su crveno-beli igrali u Spensu. Do sada su na sportske predstave hrlili mali odbojkaši i odbojkašice iz Temerina, Bačkog Jarka, Vrbasa, Bačke Palanke, Gajdobre, Apatina, Sombora, Bačkog Petrovca, Maglića, Omoljice, Obrovca, Zmajeva, Subotice, Zrenjanina, Kleka, Šajkaša, Kovilja i mnogi drugi. Za šampiona Srbije izuzetna je čast što ima takvu podršku, ali i obaveza više da i dalje bude primer i motiv ostalima.

Nema dileme da će energija, vera u sebe, vizija, hrabrost, rešenost, kvalitet i upornost biti pravi vetar u leđa zahuktaloj zlatnoj lokomotivi iz bačke ravnice, koja će na evropsku prugu povući i ostatak odbojkaškog voza Srbije.

Evropski asoviOsim što,pre svega, najmlađi

odbojkaši i odbojkašice na utakmicama podržavaju i navijaju za Vojvodinu, oni takođe imaju priliku da vide i uče od istinskih sportskih veličina, evropskih asova. Tako na delu mogu gledati poljske reprezentativce, te francuskog dizača Benjamina Tonjutija, Italijana Parodija, pa našeg stručnjaka, trenera Nikolu Grbića i mnoge druge.

Kontakti i vezeKoliko je odbojci potrebna daleko veća pomoć

javnosti, medija, velikih kompanija i ostalih, to najbolje znaju klubovi i oni koji svakoga dana sate i sate provode u salama. Utakmice Lige šampiona u Novom Sadu gledao je veliki broj gradskih i pokrajinskih čelnika, predstavnika saveza, uspešnih firmi i mnogi drugi. To je prilika da ih privolimo da, ukoliko do sada nisu, uđu u svet magične igre na mreži i doprinesu razvoju i afirmaciji.

BodoviMožda i najvažnija stavka – bodovi. Naime, samim

učešćem, takmičenjem, kako u kvalifikacijama, tako i u grupnoj fazi, pobedama posebno, Vojvodina je skupljala bodove za Srbiju, koji će biti važni za narednu sezonu u evropskim kupovima.

Uz 14 titula

državnog šampiona,

13 nacionalnih kupova, jedno treće

mesto u Kupu evropskih šampiona, evropski trofej Čelendž kupa, te mnoga pojedinačna priznanja i

plakete, u njegov opus na mestu sportskog direktora treba dodati i

nagrade koje nije dobio, kao i one koje će mu, iskreno se nadamo, biti uručene.

Od onih za doprinos razvoju odbojke, do onih za životno delo. Niska bi se mogla

zaustaviti na jednoj, koja bi mu bez sumnje bila i najdraža - Statua velikana Vojvodine.

VIŠE OD PRIČE: NIKOLA MARIĆ, NAJTROFEJNIJI ODBOJKAŠKI RADNIK U SRBIJI

Vojvodina je

Real Madrid u odbojci

Piše: T. Marovski

U sportu nema odustanja, to nije poenta. Dešavalo se da uđemo u ogromne probleme,

finansijski je bilo teško, mogli smo sve, da nemamo plate, ali se igralo, putovalo,

takmičili smo se uvek na svim frontovima.

„

N ikola Marić najuspešniji je, bez sumnje, odbojkaški radnik na ovim prostorima. A, kako jedan od njegovih generalnih direktora, Goran Ćato, reče,

verovatno i najuspešniji sportski radnik. Mnogi sa kojima je radio, sarađivao, ne broje koliko je trofeja nanizao, radije ga pamte po saradnji i onome što je učinio za njih. Nekima je otvorio put verujući u njih i pružajući im podršku, drugima je opet dovođenjem u Vojvodinu usmerio karijeru. Bio je za neke i naopak, ponekad isključiv, ali dosledan, temeljan, punim srcem okrenut crveno-belom dresu. Za predstavnike medija bio je odličan sagovornik, enciklopedija, čak i dobar prognozer.

Posle dvadesetdevet i po godina ispraćen je u penziju. Zamalo, pa okruglo. Voleo bi i on da je zaokružio, doduše u tom slučaju ne bi, kao i uvek, bio drugačiji. Ovako, neka tih „ i po“ ostanu kao nešto nedovršeno, što će ga podsećati na to da bi u nekom momentu mogao još nešto da uradi.

Do tada, sada je svakako mnogo važnije ono što je stalo u prebogatu karijeru.

- Moj angažman, ili bolje rečeno, život, u Vojvodini relativna je stvar. Možda je i bilo tih 30, ali efektivno se može reći da je to zaista 29 i po godina. Tome, da ne zaboravimo, treba dodati i deset godina igračkog staža, što je ukupno 39 i po godina.

A niste mislili da ćete toliko ostati?- Da, kako je počelo, zaista nije slutilo na takvu karijeru.

U Vojvodinu sam došao 1973. u avgustu. Imao sam prve treninge u Partizanu, ali sam zbog ozbiljne bolesti pauzirao dve godine. Prestao sam da razmišljam o odbojci, međutim... Vratio sam se 1975, igrao sam turnire

za prvi tim, zakasnio za registraciju, pa sam bio ustupljen Futogu. Zvanično sam kao registrovan igrač nastupio za prvi tim 1976. protiv Jedinstva iz Brčkog. I tako sam ostao do sezone 1986/87, s tim da sam jednu bio u Belgiji (1985/86).

Verovatno da mnogi ne znaju da ste bili deo ekipe koja je promenila istoriju, osvojili ste prvi trofej za Vojvodinu, Kup Jugoslavije. A igračkoj riznici dodali ste i evropski uspeh?

Srpska odbojkaKakav je, prema Vašem mišljenju, aktuelni trenutak

srpske odbojke?- Odbojka je dobra, zavisi od toga šta narod očekuje,

a očekuje medalje. Nema prava na to, jer smo mi mala zemlja, imamo mali uzorak, u igračkom potencijalu. Ovo što je urađeno, mislim tu na evropsko zlato, veliki je rezultat. Ne treba preterivati. I to što nema Olimpijskih igara nije smak sveta. Ono što srpska odbojka treba da radi jeste to da napravi široku akciju obnove rada sa mlađima. Neće biti lako, izgubljen je ritam, ali raditi se mora. Već generacije igrača rođenih 2001, 2002, 2003, kaskaju za Evropom i to će nam predstavljati problem. Medalje neće stvoriti priča i tradicija, nego rad. Treba stvoriti potencijal, pa će doći i medalje.

Vojvodina nikad nije prestajala da bude velika.

Imate u fudbalu Real Madrid, koji i kada ne osvoji titulu, on je Real

Madrid. E to je Vojvodina u odbojci.

„

Sezona 1982/83.

- Sticajem okolnosti učestvovao sam u osvajanju prvog trofeja u sezoni 1976/77. Nisam imao posebnu ulogu, osim kada sam ulazio na blok. Tu sezonu moram da istaknem, jer sam 1977. već počeo da radim u Elektroporcelanu. Imao sam plan da igram jednu godinu i da prestanem. Valjda zbog posla, nisam imao neke odbojkaške ambicije. Međutim, turneja u Nemačkoj je bila presudna. Dobio sam priliku da igram, posebno u finalu. Tada me je jedan igrač Partizana, Stojmirović, pitao zašto hoću da napustim. To je za mene bilo važno, počeo sam da razmišljam odbojkaški. Nije bilo jednostavno, radio sam od šest do dva, putovao u Veternik autobusom. Fizički je bilo teško izgurati. Počeo sam više da igram, ne standardno, ali sam dobijao priliku, igrao derbije, o meni je počelo da se razmišlja u klubu. Definitivnu afirmaciju imao sam 1978, kada sam bio član postave. Jako dobro igrao sam 1982/83, posebno finalni turnir Kupa kupova Evrope u Lihtenštajnu, kada smo osvojili treće mesto. Bio je to prvi evropski uspeh. Dobijao sam tada prve ponude iz Turske, razmišljali su o meni.

U karijeri svakog sportiste postoje i anegdote, ili pak važni momenti. Da li biste mogli da izdvojite neki događaj, ili sezonu koja je nešto promenila?

- Bilo ih je dosta, jednako važnih. Za mene je presudan, za dalju karijeru, bio odlazak u Belgiju. Imao sam 29 godina i ja sam sebe ne bih kupio. Na preporuku igrača GIK Banata, Beraka, zvao me je Laslo Lukač koji je radio u Belgiji. Rekao mi je da dođem i probam. Prošao sam u Genku. Iako sam tamo bio samo jednu sezonu, bila je to dobra škola. Upoznao sam drugačije poglede na odbojku, igru, prvi put sam došao u kontakt sa statistikom. Koristio sam mnogo jezika, dobio širinu. Počeo sam da pričam o organizaciji kluba, marketingu, upoznao sam i FK Genk, video kako njihovi menadžeri rade. Upoznao sam puno ljudi, koji su mi postali prijatelji, a kasnije pomogli u poslu, kada sam postao sportski direktor. Promenila su se moja razmišljanja o sportu. Kada smo devedesetih igrali sa Mazeikom, Kozić me je upitao koliko sam igrao u Belgiji. Bilo je nezamislivo da sam bio samo godinu dana, a imao takav doček tada, kada sam išao već kao sportski direktor Vojvodine.

Da li žalite za nečim u igračkoj karijeri?- Žalim možda samo zato što se nisam potpuno

profesionalno opredelio igrački. Trenirao sam četiri puta nedeljno. Sigurno bih imao mogućnost da budem deo reprezentacije, a dobijao sam i poziv dok je Ribarić bio trener. Mogao sam možda malo bolje, da karijera bude obeležena još nečim. Ali, eto, i pored posla sam deset godina igrao odbojku. Bio sam tri sezone kapiten, čak sam godinu dana bio i predsednik SOFK-e, 1985. Bilo je to u vreme jednogodišnjih mandata. Na godinu dana birani su predsedavajući u svim sferama, a došlo je vreme da to bude sportista. Naučio sam kako funkcioniše sport u Novom Sadu, upoznao mnoge ljude u gradu, obogatio se novim saznanjima.

Oprostili ste se uoči prve šampionske sezone. Da li se

TreneriKuriozitet je da ste promenili zaista malo trenera?- Za 29 i po godina promenili smo samo sedam

trenera. U proseku, treneri su dobijali olimpijski ciklus, neko više, neko manje i uglavnom su asistenti nasleđivali. Mislim da bi trebalo struka to malo više da poštuje, ipak smo im dali na značaju, cenili smo ih. Naravno, dosta njih i poštuje to, Gajić to uvek ističe.

Sezona 1976/77.

11

može reći da je nekolicina vas starijih utrla put onima koji su dolazili?

- Generacija kojoj sam ja pripadao napravila je dobar rezultat. Više nije ni mogla. Imali smo veliku Mladost za konkurenciju, a ipak smo tri puta bili vicešampioni i igrali finale Kupa. Generacija koja je došla posle nas, a koju su između ostalog činili i Čučković, Dabić, Petrović, pokazala je potencijal i ranije osvojivši Majski turnir. Iz dopunske selekcije došli su tada Milan Marić, Ivanović, Stanić. Videlo se da Vojvodini mogu da donesu i nešto više. Pobeđivali su velike evropske ekipe, šampione Poljske, Holandije, u Novom Sadu su dobili Santal Parmu, u istoj sezoni i Asti Rikadonu. Dolaskom Doroša Lešeka se mnogo toga promenilo u oblasti struke, u smislu obaveza i rada. Zanimljivo je to kako nam se zahvalio Lešek. Trening se završio, bilo je nekih problema, a onda smo Nišić, Terzin i ja pozvani na sastanak, na kojem nam je saopšteno da je naša misija završena. Postoji mit kako je Rajko Kijac pitao Lešeka da li će Vojvodina biti šampion bez nas, a Lešek je odgovorio da hoće. Tako je i bilo. Čak smo pitali možemo li da dolazimo na treninge i nisu nam dozvolili. Prihvatili smo to kako je trebalo, a mlađi su uvek imali našu punu podršku. Bilo je reči da ću nakon toga da radim kao trener, trebalo je da počnem od pionira, ali na kraju nije bilo ništa od toga. Tada sam već ozbiljno radio u Elektroporcelanu.

Kako je došlo do toga da se, ipak, vratite u odbojku i to kao sportski direktor?

- Od 1987. do 1990. nisam bio u klubu. No, Rajko Kijac me je uvek cenio. Kada je došlo do promena, zarad rezultata, moralo je drugačije da se radi. Vojvodina je stvorila marketing službu, formirano je više preduzeća, a to su vodili Kijac, pa Vislavski pre nego što je postao generalni direktor. Postojala je potreba za većim brojem ljudi. Mihal Potran

je došao kod mene zbog nečeg sasvim drugog, ali smo kroz priču, malo po malo, došli i do te teme. Nakon toga, Kijac je sa Potranom došao kod mene i vrlo brzo smo se dogovorili. Iako sam napredovao u Elektroporcelanu, nisam se dvoumio. Obavestio sam direktore i okrenuo se novom izazovu.

Da li ste se posebno pripremali za tu novu, a vrlo odgovornu ulogu? Čime ste se vodili u radu?

- Imao sam viziju i dobro sam znao šta hoću u tom

poslu. Takođe, uvek sam bio otvoren za razgovore, savete. Recimo, Slobodan Galešev mi je preporučio Meštera, Tankosića, Gajić je ukazao isto na neke mlade igrače. Vrlo brzo sam se adaptirao, dobio sam podršku da radim kako ja hoću, a prve godine smo već doveli dva stranca. Bila je to po mnogo čemu važna sezona, jer smo zadržali Gajića kao trenera, iako su Bogojevski i Božić bili kandidati.

Srećna okolnost je da smo stali iza rada Zorana Gajića. Bio je trenerski spreman, a mi smo mu marketinški pomagali i logički selektirali ekipu. U drugoj sezoni je stigao i Vladimir Grbić, pa Nikola, Slobodan Kovač, Lagumdžija, Đorđe Đurić, Mešter. Bio je to kadrovski možda i najbolji tim u istoriji kluba, a mlad i perspektivan. To je bila generacija koja je iznedrila sve buduće osvajače šampionskih titula. U tome sam našao satisfakciju. Kao sportski direktor uradio sam ono što nisam kao igrač.

Saradnici su Vam bili mnogi koji su udarili temelje, uticali, pomagali, stvarali. Kako je bilo raditi sa njima?

- Teško ih je sve nabrojati, ima i onih koji su se manje pojavljivali, a puno su pomogli. Kada sam došao zatekao sam kao prve predsednike Fratrića, Živkovića. Oni su ozbiljno finansijski uticali. Za mene je svih tih godina bila jako važna kancelarija. Najpre Kijac,

Potran, Vislavski, oni su odavali optimizam, ambiciju, profesionalni rad, a ljudi okolo su podržavali i razumeli šta radimo. Sledeći je bio Vladimir Šiška, sa Holding Š kompanijom, prvim generalnim sponzorom. Kako je to bila kompanija sa širokim dijapazonom poslova, dobili smo dobru bazu na kojoj smo mogli da gradimo visoke ambicije. Uvedeni su prvi profesionalni ugovori, promenjen je sistem. Imali smo i odlične pripreme u Aranđelovcu, išli smo da osmotrimo, Gajić je bukvalno diktirao uslove u hotelu i

Ne odvajam godine i nekad mi se to zamera. Cenim sve jednako, trenere, saradnike, kako one

iz devedesetih, tako i one kasnije.

Ako osvojite ozbiljan evropski kup, kao što je to Vojvodina učinila 2015, sa najmlađim i jedinim domaćim timom, sa generacijom koja je čitava pripadala jednom sistemu rada, onda ne možete to da minimizirate, da ne afirmišete. Mnogi veliki evropski klubovi su osvajali taj

kup.

„

„

Sezona 1995/96.

sve je dobio. Igrali smo dosta prijateljskih međunarodnih utakmica. Pamtim i saradnju sa Novakovim, te Panićem, koji su ušli, uz pomoć Union internacionala, sa 10.000 maraka mesečno, što je za to vreme bio veliki novac. Uroš Timotić nam je pomogao da upoznamo Nedeljka Šipovca, koji je bio veoma uticajan u politici, ministar privrede, predsednik UO Naftne industrije Srbije, a radio je i u Agrobanci. Tako nam se desio NIS. Predsednik Upravnog odbora kluba postao je direktor Rafinerije Đorđe Mihajlović, a predsednik skupštine Šipovac. Došli su ljudi koji su podržali Vislavskog i mene, čuvali su nam često leđa. U ovom poslu je to tako, uvek si na testu. Ambicije su bile velike, bilo je sve više utakmica po padu sankcija, sve je odisalo nečim što je nestvarno. Iz male se prešlo u veliku salu, tu je Vislavski bio lokomotiva. Moj deo je bio da Vojvodina ima dobar tim, a imala je uvek. Mada su neki ljudi govorili da ja to radim po osećaju, a ne planski. Eto, iz osećaja sam ostao 29 i po godina.

Bilo i turbulentnih sezona, ali ono što volite da ističete jeste to da je ispred svega bio važan takmičarski program?

- Tako je. U sportu nema odustanja, to nije poenta. Samo jednom nismo igrali evropski kup i to sticajem okolnosti. Dešavalo se da uđemo u ogromne probleme, finansijski

je bilo teško, ali smo se uvek takmičili na svim frontovima. Desilo se i bombardovanje, tada je gotovo uništena rafinerija, ostali smo bez tima, jer je otišlo osam elitnih igrača. Ipak, sledeće sezone smo igrali kvalifikacije za Ligu šampiona i osvojili titulu. Tu svoju žilavost smo pokazivali i kasnije. Mogli smo sve, da nemamo plate, ali se igralo, putovalo, takmičilo.

Stiče se utisak da je javnost postala razmažena i da je džaba bilo sve ostalo, ako nema titule. Da li su, nepošteno, pale u zapećak neke godine, u kojima je Vojvodina isto tako organizaciono bila jaka, osvajala i pravila i te kako bitne rezultate?

- Vojvodina nije prestajala da bude velika. Imate u fudbalu

Real Madrid, koji i kada ne osvoji titulu, on je Real Madrid. E to je Vojvodina u odbojci. Mi se borimo za vrh od 1980. godine. Uvek smo razmišljali kao šampioni, čak i kada to nismo bili. U vreme kada je Radovan Dabić bio trener osvojili smo četiri kupa, dva prvenstva i igrali fajnal-for evropskog Top timsa. Tada su nastupali igrači koji su već imali iza sebe medalje, a uporedo smo stvarali one koji su kasnije donosili odličja. Zanimljivo je da posle 2000. imamo gotovo identičan broj igrača koji su osvajali medalje, kao i devedesetih. Nemamo devet uzastopnih titula, ali imamo veliki broj osvojenih trofeja i učešća u evropskim kupovima i to značajnih. Nedavno sam

dao informaciju da je 13,14 naših igrača osvajalo medalje u tom poslednjem periodu. Nisu uzeli olimpijsko zlato, ali su doneli dve evropske titule, zlato u Svetskoj ligi i niz drugih odličja. I tada, kao i devedesetih, to su bili aktuelni igrači Vojvodine, ili oni koji su se kod nas afirmisali. Sve to zavisi kako posmatrate. Jeste neobično i impozantno kada neko osvoji devet uzastopnih titula, tada smo svi bili pod euforijom, klub, reprezentacija. To zauzima posebno mesto u istoriji, ali ne treba zato zanemariti sve što je urađeno posle. Ako osvojite evropski kup 2015, kao što je to Vojvodina učinila, sa najmlađim i jedinim domaćim timom, sa generacijom koja je čitava pripadala jednom sistemu rada, onda ne možete to da minimizirate, da ne afirmišete. Mnogi veliki evropski klubovi su osvajali taj kup, ozbiljno slavili kada su to činili, mediji su ih dizali. Takođe, te sezone kada smo mi osvojili, ispali su Rusi, Italijani i mnogi drugi. I u najboljim godinama je bilo i poraza i pobeda. Vojvodinu krasi ambicija, okrenutost takmičenju. E sad, to da li ćete da osvojite trofej zavisi i od protivnika. Treba poštovati ono što je radila Crvena zvezda, pa nekoliko godina crnogorski timovi, Radnički. Kada je tako, kao veliki kolektiv čestitate protivniku, a trudite se da sledeće sezone budete bolji. Eto, imam potpuno drugačije gledanje na istoriju Odbojkaškog

kluba Vojvodina i zato sam možda osoba koja odudara, koja je, često, radila na svoju štetu.

Po čemu se razlikuje Vaše razmišljanje?

- Ne odvajam godine i nekad mi se to zamera. Cenim sve jednako,

trenere, saradnike, kako one iz devedesetih, tako i one kasnije. Sa Goranom Ćatom sam proveo gotovo deset godina, vodili smo klub u teškim vremenima, uspeli smo da trajemo. Zatim su tu bili Vasa Mijić, pa Nikola Salatić. Imali smo 2013. ozbiljan finansijski problem, ali smo izašli iz toga. Ljudi su prihvatili naše ideje i sistem rada. Na jednom Upravnom odboru rekli su kako klub nema ništa, samo dugove. Ja sam tada uzeo reč i rekao da imamo tim. Tada sam im izdiktirao sastav, osnova su bili oni koji su kasnije osvojili Čelendž kup. Uvek smo imali tim. Evo, gledam poslednji spisak selektora, pedeset posto su naši. A poslednja dva selektora su takođe bili igrači Vojvodine.

Pamtite li posebno neku sezonu?

Bio sam možda naopak u saradnji, nisam dao na tim, na sebe i loše sam sarađivao sa političarima.

„

Sezona 2005/06.

- Sve su mi bile jednako važne i drage. Ostala mi je upamćena 2005/2006. kada nismo uspeli da osvojimo titulu, a imali smo odličan tim. Izgubili smo čuvenu majstoricu u velikoj sali Spensa. Igrali smo protiv podgoričke Budućnosti, Bojović je imao taj napad za titulu, pred prepunim tribinama, u atmosferi za pamćenje. Tada smo promenili filozofiju, naredne sezone smo nastupili skoro sa juniorima. Bili su tu Podraščanin, Petrović, Čupković, Vemić, Kisić, s njima i Jekić, Jovanović. Vojvodina je već bila otpisana, a mi smo uzeli duplu krunu. Devedesete su bile sve izvanredne. Za mene je posebna bila ta kada smo bili Holding Š ’92/93. Napustili nas Vladimir Grbić, Lagumdžija, Kovač, Salatić, Kozić, a mi smo sledeće godine sa mlađom postavom, koju su činili Nikola Grbić, Đorđe Đurić, Mešter, Ćato, Reljić, Mile Marić, osvojili prvenstvo i kup sa dva poraza. Kao trener se afirmisao Gajić. Zvezda je bila favorit, a mi smo, pored osvajanja duple krune, uspeli da afirmišemo igrače, klub i trenera. Takođe, često ističem i sezonu ’96/97, kada su otišli Batez, Kozić, Đurić, Ćato, a igrali su juniorski reprezentativci, Petković, Mladenović, Svetozarević, Mešter, Gerić, Boškan, Ristić. Opet smo uzeli oba trofeja. Jednostavno,

volim te sezone kada se sve menja, a vi osvajate. Slična smena je bila i 2016/17. Imali smo sastanak u klubu, Salatić je rekao da idemo sa mladima. To su bili igrači rođeni 1995, 96, 97, 98. Simić, Mehić, Kujundžić, Radović, Todorović, nešto stariji Petrović i Stanković, pa Perić, Vučićević, kao i novi trener Osmankač, krenuli su u izazov. Svi smo jednako prionuli poslu, ambiciozno. Tri sezone je izgurao taj tim, uz neznatne izmene. Naravno, dolazili su i novi, koji su doprineli, što igrači, što treneri.

Da li je bilo igrača, koje ste birali, a da ljudi nisu baš verovali u taj izbor?

- Bila je tu masa igrača, kroz prvi tim je prošlo 130 i više. I da, bilo je i takvih slučajeva. Marko Ivović je najupečatljiviji primer. U mlađim kategorijama ga nijedan selektor nije birao. Na preporuku Kozića otišao sam u Ljig da vidim jednog igrača. Nisam imao komplekse, odgledao sam dve, tri utakmice i sve mi je bilo jasno. Ivović je kao izuzetno mlad igrač sam uveo tim u Superligu. Bio je rođeni pobednik, nisam imao dilemu. Tada je Salatić bio trener i jedino što sam tražio od njega jeste to da prvih mesec dana Ivović bude starter i da pokaže šta može. On je ostao tri godine i bio je stožer ekipe. Kasnije je ušao u reprezentaciju, a bio je MVP kada je osvojena Svetska liga.

PublikaImate i posebno mišljenje o

publici u Novom Sadu.- Novi Sad je takav. Oni

koji dolaze su pravi. Imamo stare proverene i decu sa kojom se dobro radi. Na utakmici Lige šampiona protiv Nemaca je bilo zaista sjajno, klub je tu pokazao moć, organizaciju, odličan kontakt sa javnošću, posebno sa mlađima. Ali, nerealno je da to uvek očekujete. Bilo je i odličnih mečeva u maloj sali, ove sezone, prošle... Sa druge strane, mislim da Vojvodina zaslužuje više. Jednostavno, Novi Sad slabo podržava sport. To nije grad koji poznajemo. Doduše, život i interesovanja su drugačiji nego nekada. Možda će vremenom ljudi koji sada žive ovde prihvatiti klubove koji su novosadski. U čitavom svetu postoji lokalpatriotizam, jedino ga Novi Sad nema, bar ne koliko bi trebalo. Početkom devedesetih smo, takođe, imali problem, posle je bilo sjajno. Ali i sve što se sada dešava je tipično, nemam odgovor zašto je to tako. Vojvodina je klub tradicije, klub koji se skoro 40 godina bori za vrh. Ovde je odigran enormno veliki broj sjajnih utakmica. Tim i klub su bez potresa, bez afera, osnova smo reprezentacije, bili i ostali. Ne postoji nijedan razlog da Novosađani ne pune salu na odbojkaškim utakmicama. To nema veze ni sa tim koliko se reklamira, radi. A radilo se i radi se zaista dobro, čemu sam svedok. Novosađani moraju da prihvate klubove koji su autohtoni, koji imaju tradiciju, ambiciju, rezultate, rad. Ovo što imamo je lepo, ali smatram da klub zaslužuje više. Kada je odbojka u pitanju, Vojvodina je na svim meridijanima Vojvodina, a u svom gradu nije. Može to da bude moja poruka Novosađanima, razmislite za koga navijate. Ja sam sada navijač Vojvodine.

14

Kujundžić je bio sličan primer. Otkrio ga je Gavrančić, a Salatić i ja smo stali iza toga. Kod nas nije bilo dileme da li će on da bude to što je postao. Bilo je kod drugih, ali kod nas ne. Jednostavno, treba ići i gledati. Srbija je neiscrpan izvor, a onog momenta kada ne odete, uzme ih neko drugi. To je i savet, to mora tako. To sam rekao kada sam odlazio u penziju, da se mora svakodnevno pratiti. Mlade igrače treba gurati i podržati.

Postoji li nešto što niste uradili?- Žao mi je te Evrope poslednjih godina, ali promenom

sistema takmičenja i globalizacijom sve je postalo teže. Mislim da sam na prvoj promociji kada je bio Dragoljub Zbiljić upravo rekao kako želim da bar jedan tim ostane do 25. godine. Vojvodina je mogla da bude ono što su Fridrihshafen, Ruselar, timovi tog nivoa. Finansijski nismo imali potencijal. Sada se to pomerilo napred. Ipak je jedna generacija izgurala tri sezone i iz te ekipe imamo prvotimce koji igraju Ligu šampiona.

Jednom ste skoro odustali?- Bilo je 1994/95, kada sam otišao kući na mesec dana,

nisam više hteo da radim. Tada smo napravili fantastičan rezultat, imali sjajan prelazni rok, a opet smo Miroslav i ja ostali bez novca, nigde nije bilo nikoga. No, vratio sam se, nisam odustao. Tada je došla Rafinerija. Osim toga, bilo je ponekad bočnih udara, kada nisam bio simpatičan. Bio sam možda naopak u saradnji, nisam dao na tim, na sebe i loše sam sarađivao sa političarima.

Kako sada gledate na Vojvodinu?- Vojvodina je različita, traži novi put i to je dobro.

Moj savet je samo da treba da bude brža, mobilnija, da interveniše ukoliko uoči probleme u prvom timu. Upravni odbor ima želju, potencijal i tome se treba prilagoditi. Mislim

da je ovaj tim napravio pomak ulaskom u Ligu šampiona, ali to ne treba da zadovolji, kao što ni rezultati ne treba da obeshrabre. Treba da budu oprezni u domaćem prvenstvu. Ove sezone imamo najjaču ligu u poslednjih nekoliko godina, sticajem okolnosti mnogi dobri igrači su se vratili ili ostali, delom i zbog nemogućnosti da se afirmišu u inostranstvu, gde je tržište surovo. Vojvodina ima sve u svojim rukama i to može da reši u mesecima koji dolaze. Optimista sam i navijač. Verujem u ljude i u klub.

Šta ćete da radite u penziji? Ukoliko Vas neko pozove da li biste još nešto uradili za Vojvodinu?

- Mislim da ne treba da se bavim suštinom u klubu. Kao što rekoh, prešao sam u grupu navijača, ali ako me nešto budu pitali reći ću mišljenje iskreno kao i uvek. Određeni jubilej klub slavi 2021, to je 75 godina postojanja. Za 65 godina smo uradili monografiju, koja i danas oduševljava i nailazi na pohvale, što naših ljudi, što stranaca. Želja mi je da, sa istim saradnikom, radim na projektu jubileja, pre svega drugog izdanja monografije -– zaključuje Nikola Marić, za Vojvodinu, ali i našu odbojku, više od sportskog direktora.

Mlađe kategorijeVoleli ste da radite i sa mlađim kategorijama, da

putujete, posmatrate, dovodite.- Možda sam tu imao više problema nego sa

prvim timom. Bio je veliki pritisak da igraju samo Novosađani. Ja sam razmišljao samo o tome da imamo pravu selekciju. Svih ovih godina rada sam bio opsednut time, uživao sam da dovedem mlade igrače. Imali smo generacije Novosađana velikog potencijala, ali to nije dovoljno. Ako ima šampionske ambicije Vojvodina mora da ima najbolje igrače, nema veze gde su rođeni. Moj posao je obeležilo to da je čitav region bio naš.

Kada je odbojka u pitanju, Vojvodina je na svim meridijanima Vojvodina, a u svom gradu nije. Može to da bude

moja poruka Novosađanima, razmislite za koga navijate. Ja sam sada navijač

Vojvodine.

„ Sezona 2014/15.

VOJVODINA KROZ PRIZMU STATISTIKE U PRVOM DELU SEZONE

Prošle godine u ovo vreme, u 36. broju našeg časopisa, prvi put smo se pozabavili brojkama. Rubrika koja se bavi statističkim podacima pokazala se veoma interesantnom. Predočila nam je brojke iz drugog ugla, o čemu možda nismo ni razmišljali, ali je takođe donela podatke i činjenice na jedan jednostavan način. U ovom broju, opet smo menjali, neke stavke izbacili, a druge dodali.

Više publike na tribinama

Preko 5000 kilometara prešli

su odbojkaši Vojvodine u prvom delu sezone, što je 3000 manje nego u isto vreme prošle

takmičarske godine. Međutim treba imati na umu i to da su odigrali crveno-

beli manje utakmica u odnosu na prethodnu sezonu (od oktobra do kraja decembra). Takođe, ovoga

puta znatno opterećeniji bili su novembar i

decembar.

12 puta u tri meseca Novosađani su bili domaćini, dok su na gostujućem terenu igrali 10 puta.

U maloj i velikoj sali Spensa odigrana su 4 evropska meča, 2 u okviru Kupa Srbije, 1 u Superkupu i 5 u Superligi. Iako broj

utakmica neće nešto biti manji u drugom delu sezone, što zbog Evrope, što zbog

završnice domaćih takmičenja, ono što je sigurno da će do kraja Superlige Vojvodina više biti

domaćin nego gost.

Najlepši podatak u ovoj

igri s brojkama, svakako je posećenost na utakmicama u Novom Sadu. Za tri meseca

mečeve Vojvodine kod kuće ispratilo je

10.800 ljubitelja odbojke, što je za 1800 više nego prošle sezone i to, što je jako važno, u manjem broju utakmica. Pre godinu

dana 9000 ljudi bilo je na 14 utakmica, a ovoga puta 10.800 na 12. Tako je prošlogodišnji prosek za tri meseca iznosio oko 650 po

meču, dok je ove sezone prosek 900 posetilaca. Činjenica je da su prosek

podigli evropski dueli, ali je isti slučaj bio i prethodne

sezone.

22 utakmice ukupno odigrao je srpski

šampion tokom tri meseca, što je 6 mečeva manje u odnosu

na prošlu godinu, u istom periodu. Od tog broja, crveno-beli igrali su 7

evropskih mečeva, 12 u Superligi, 1 u Superkupu i 2 u Kupu Srbije. Raspored je najrasterećeniji bio u oktobru, kada

je Vojvodina imala 6 utakmica, u novembru se taj broj popeo

na 9, dok je u decembru iznosio 7.

Na domaćoj sceni, Novosađani na svom

terenu nisu zabeležili

nijedan poraz (Superliga, Superkup i Kup Srbije), dok su u Ligi šampiona bili polovični. U kvalifikacijama

su ostvarili 2 pobede, a u grupnoj fazi 2 poraza.

Jedna ekipa pionira Akademije odbojke Vojvodina nastupa u Prvoj vojvođanskoj ligi, u grupi Istok, gde

je trenutno poslednja, ali plan i nije bio plasman nego da dečaci stiču iskustvo. Ista

ekipa učestvovala je i u grupnoj fazi Pionirskog prvenstva Vojvodine, međutim nije uspela da se plasira dalje. U istom takmičenju nastupa i

druga grupa pionira Vošine akademije,koja je posle grupne faze, sa 3 pobede i 2

poraza zauzela treće mesto, te se plasirala u drugi krug takmičenja

Prvenstva Vojvodine.

Zanimljivo je da su prethodne sezone

Novosađani u istom periodu imali bolji odnos pobeda i poraza,

a lošiji učinak. To samo potvrđuje da u sportu pojedinačne brojke mogu, ali i ne

moraju mnogo reći, te da je mnogo važnije ono što su ti rezultati doneli. Tako je recimo i ove, kao i prošle godine kada je imala samo

jedan poraz, Vojvodina posle tri meseca bila prva na tabeli Superlige. Superkup je osvojila (prethodne nije), a na evropskoj

sceni se plasirala u grupnu fazu Lige šampiona (u sezoni 2018/19.

nije joj to pošlo za rukom).

Juniorska ekipa Vojvodine,

koja se takmiči u Drugoj ligi Sever, u seniorskoj konkurenciji,

prvi deo sezone završila je na trećem mestu, sa 7 pobeda i 2 poraza. Kadeti

našeg kluba su, takođe u seniorskoj konkurenciji, u Prvoj vojvođanskoj ligi

Zapad, na kraju polovine sezone zauzeli drugo mesto 9 pobeda i 1 porazom.

Crveno-beli kadeti osvojili su Novogodišnji festival odbojke, a Uroš Mišković proglašen je za

najboljeg igrača turnira.

Na marketinškom planu u centru pažnje bio je rad sa decom, jer

se pokazalo da su ona, osim stare i verne grupe navijača,

najbrojnija publika na Vošinim utakmicama. Osim poseta školama, Vojvodina je bila aktivna i u radu sa fan klubom. U okviru sekcije „Vošine frajlice i derani“, održane su dve, potpuno besplatne radionice. Prva je bila na temu „Odbojka i kamere“, a druga „Pisano

novinarstvo i tekstovi na društvenim mrežama“. Ukupno 20 osnovaca i srednjoškolaca je ispratilo radionice,

što je odličan broj, s obzirom na to da se na radionicama najbolji efekat postiže ukoliko se radi

s manjim brojem učesnika. Deca su dobila i zadatke, a epilog radionice jesu zanimljivi

prvi tekstovi članova fan kluba u ovom časopisu, kao i video

prilozi.

14 pobeda zabeležila je Vojvodina

u tri meseca, dok je 8 puta bila poražena. U Superligi uknjižili su Novosađani 9

pobeda i 3 poraza, u Superkupu 1 pobedu, u Kupu Srbije pobedu + poraz, a u Ligi šampiona 3 pobede i 4

poraza.

Na širem spisku reprezentacije,

uoči olimpijskih kvalifikacija, našlo se čak 5 prvotimaca Vojvodine. Bili su to Vuk Todorović, Nemanja

Mašulović, Pavle Perić, Stefan Negić i Aleksandar

Blagojević.

18

P avle Perić ima sve preduslove, pre svega fizičke predispozicije, da jednog dana bude vrsni odbojkaš,

možda i zvezda. Visok je 207 centimetara, ima, što bi stručnjaci rekli, šaku - slovi za jednog od najperspektivnijih igrača na mestu primača. Veruju mnogi da je budućnost ne samo Vojvodine, nego i srpske odbojke. Međutim, kako mu je „već“ dvadesetjedna godina, vremena da i dalje nosi samo epitet talentovanog više i nema.

Bez sumnje, nedostaju mu utakmice „u nogama“, ali se Paja, kako ga najčešće zovu, za onim što je prošlo ne okreće. Došlo je vreme da bude vođa nove generacije.

- Šesta je godina kako sam u Novom Sadu. Sećam se, stigao sam kada sam upisivao drugu godinu srednje škole. Prošao sam od tada mlađe kategorije, a u prvi tim sam ušao kada mi je bilo osamnaest. Tako praktično imam već tri titule šampiona u crveno-belom dresu – počinje priču Perić.

PAVLE PERIĆ – OD TRNJA DO RUŽA

Iako mu je ovo četvrta sezona u

prvom timu, slobodno se

može reći da njegovo vreme tek dolazi. Tri godine se kalio, imao manje, ili

veće, prilike da se pokaže,

padao i ustajao,

prošao i kroz jednu dužu suspenziju - i na kraju dočekao svojih pet minuta.

Sebi postavljam zadatak da u svakoj narednoj utakmici budem BOLJI

19

Iako se prethodne tri sezone nije naigrao, zanimljivo je to da je imao z a p a ž e n e epizode baš u presudnim m e č e v i m a . Ulazio je u finalu 2016/17. protiv Crvene z v e z d e , dobijao je šansu u sezoni iza te, a onda se opet, p r e t h o d n e takmičarske g o d i n e , posle jednog t u r b u l e n t n o g perioda, nametnuo i u završnoj borbi za titulu.

- Prve sezone gotovo da nisam ni igrao, ali sam dobijao priliku, druge možda malo više, a treća je zaista bila specifična i turbulentna. Na kraju se sve rešilo, trener mi je rekao da želi da se vratim i da ću možda i igrati. Ja sam trenirao i dok sam čekao razrešenje, svi mi radimo i živimo za utakmice i zato sam se maksimalno trudio da iskoristim šansu i opravdam poverenje.

Ova sezona za Perića je znatno drugačija nego sve prethodne. Ekipa se dosta promenila, a on je od rezerviste postao

standardni član postav, jedan od onih na koje se računa i od kojih se očekuje, da povuče, da reši, da odigra hrabro i šampionski.

- Ranije i kada sam dobijao šansu nisam osećao

pritisak, sada je sve drugačije. Svi očekuju da odigram dobro, da pružim m a k s i m u m . U suštini nemam neki veliki pritisak od strane

ljudi iz kluba i od trenera, ali

sam sebi postavljam zadatak da svaku narednu

utakmicu odigram bolje nego prethodnu. Svestan sam da ne može to biti u kontinuitetu, ali se trudim da imam više dobrih mečeva. Uostalom, trudimo se svi, kao tim, a mislim da nam to i ide od ruke zahvaljujući dobrim treninzima. Nije lako, lepo je kada se pobeđuje i kada se ostvaruju ciljevi. Kada se gubi, onda je teret na narednoj utakmici veći, ali tu pokažeš koliko zaista vrediš.

A koliko vredi i koji su joj dometi, ekipa ima priliku da pokaže u završnici sezone.

- Sezonu smo otvorili osvajanjem Superkupa, pa smo nakon toga obezbedili i plasman u Ligu šampiona. Sada nas očekuje zanimljiva završnica na domaćoj sceni.

Svi mi radimo i živimo za utakmice i

zato sam se maksimalno

trudio da iskoristim šansu

i opravdam poverenje.

Najviše mi je pomogla

podrška. Kada znaš da neko veruje u tebe,

onda se ne bojiš greške, ne ustežeš se da ideš napred.

„ „

20

Ne možemo biti nezadovoljni, bilo je više dobro nego loše, igrali smo mnogo utakmica, putovali, ali smo u najvažnijim momentima pokazali da smo pravi. Ostao mi je umemorisan meč protiv Arkade, revanš u Novom Sadu, kada smo jurili rezultat, ali smo pokazali želju i kvalitet. Moram da kažem da je borbenost na visokom nivou, atmosfera je odlična, svi smo željni pobeda i nadam se da će tako i ostati. Mislim da smo napravili jako dobar spoj. Najvažnije je da na kraju budemo pravi.

A na pitanje da li se promenio i da li može biti vođa, Pavle nema dilemu.

- Svi se mi menjamo. Dugo sam u Vojvodini, pa je logično da sam se promenio, pre svega sazreo, napredovao, postao hrabriji. Najviše mi je tu pomogla podrška. Kada znaš da neko veruje u tebe, onda se ne bojiš greške, ne ustežeš se da ideš napred. A imam podršku svih u klubu,

podrazumeva se i trenera, saigrača. Mnogo mi znači što od početka sezone radim sa Nikićem u paru. Treba mnogo toga da popravim, pre svega prijem, a tu je Miloš najbolji. Kada se postavim loše u nekoj situaciji, ili uradim nešto pogrešno, on mi pomogne, posavetuje. Što se tiče toga da li mogu biti vođa, verujem da mogu. Međutim, kod nas u ekipi je dobro to što mi nemamo jednog vođu. U svakoj utakmici neko drugi se istakne, odigra bolje, povede ekipu. Motivišemo jedni druge, pružamo podršku i zbog toga bolje igramo.

Svi mladi igrači maštaju o pečalbi u inostranstvu, o šansi u velikom klubu, ali isto tako svi žele i da iza sebe ostave dobre igre i rezultate.

- Ne želim da odem nezadovoljan. Voleo bih da ostvarimo sve ciljeve, da ljudi iz kluba budu zadovoljni, treneri, saigrači, naravno i ja. Ali, sada ne razmišljam o tome, nije vreme za rastanak. Još je daleko – zaključuje Pavle Perić.

T. Marovski

ReprezentacijaPavle Perić bio je član mlađih nacionalnih selekcija, a

u poslednjih nekolika akcija našao se na širem spisku, kao i na pripremama, seniorske reprezentacije.

- Velika je čast biti deo reprezentacije i nositi dres nacionalnog tima. Želja mi je jednog dana da dobijem pravu priliku, ambicije su im da igram. No, moje je da se trudim, napredujem i budem strpljiv.

Kod nas u ekipi je dobro to što mi nemamo jednog vođu. U svakoj utakmici neko

drugi se istakne, odigra bolje,

povede ekipu. Motivišemo jedni druge,

pružamo podršku i zbog toga bolje

igramo.

„

21

T og dana javio je da, sticajem okolnosti, neće stići na konferenciju, zakazanu uoči utakmice Lige šampiona protiv Knak Ruselara. Zadržali su ga, neočekivano,

kod doktora. Simketu je otekla ruka u gornjem delu, pa je, iako je verovao da je to samo zbog vežbanja i napora, morao kod doktora. Već istog dana bili su gotovi rezultati, koji su nedvosmisleno ukazivali na tromb. A lečenje u takvim slučajevima vrlo je jasno i strogo – osim propisane terepije neophodan je odmor i za sportiste duga pauza.

- To se često javlja kod odbojkaša, ali iskreno nisam verovao da može baš meni da se desi. Kada sam saznao bilo mi je zaista teško. Navikao sam da treniram, da igram, borim se. Nisam baš mogao u tom momentu da se pomirim sa činjenicom da sve to moram ostaviti po strani na duže – počinje priču Stevan i nastavlja: - Ipak, mnogo mi je značila podrška svih. Uz mene su odmah stali porodica, saigrači, treneri, svi članovi stručnog štaba, ljudi iz kluba, uprave.

Posebno je Simića dirnulo kada su mu verni navijači i publika skandirali na početku utakmice protiv belgijskog predstavnika. Aplaudirali su svi u sali, a i saigrači su se okrenuli da pozdrave kapitena koji je sedeo u loži.

- Nažalost, nisam bio na terenu. A emocije su se pomešale, bilo mi je jako drago i mnogo mi je značilo što su to priredili. To što imam oko sebe mi daje snagu.

Da se on pita, koliko sutra bi došao na trening. Dobro mu je i nedostaju mu sportski izazovi.

- Ništa me ne boli i, naravno, ja sam hteo, ali ne daju mi. Ponekad me psihički ubija što ne mogu da treniram, no shvatam da je to za moje dobro. Moram gledati malo dalje, u moju budućnost. Treba da budem zdrav. Svakodnevno pijem propisane lekove, čuvam se, idem na kontrole. Najteže u svemu je što mora da prođe određeno vreme.

Dok ne bude potpuno zdrav ostaje uz svoje drugare pored terena.

- Tu sam ja, nisam nigde otišao. Dolazim često na treninge, u klub, družimo se, pijemo kafu. Pričamo, posavetujem ih kada me nešto pitaju. Na svakoj sam utakmici, navijam i jednako sve preživljavam s njima. Posebnu podršku imaju od mene saigrači koji me menjaju na terenu, Andrej i Boško. Znam da mogu mnogo i verujem u njih.

A kako na terenu, tako i van njega, za Stevana postoji samo reč – pobeda.

- Ne priznajem poraz i ne predajem se. Pobediću i u ovoj utakmici. A što se tiče onih mečeva na terenu, ima vremena, biće još Lige šampiona i ostalih velikih izazova. Moja ekipa može sve, siguran sam da ćemo do kraja sezone vitrine obogatiti novim peharima. Iskreno, najviše bih voleo da se za plej-of pridružim drugarima i da se zajedno borimo – sa puno nade i vere završava Stevan Simić. T. M.

P O B E D I Ć U !STEVAN SIMIĆ IGRA VAŽNU UTAKMICU I PORUČUJE:

Posle šest godina dočekao je da bude kapiten. Obećao je da će biti pravi uzor, da će se boriti uvek jednako, igrati dobro i predvoditi ekipu do zacrtanih ciljeva. Za dva meseca ispunio je sve što je rekao i što se do tada moglo ispuniti. Bio je ubedljivo najbolji igrač Vojvodine, gotovo svaku utakmicu odigrao je na vrhunskom nivou. Sa saigračima je osvojio Superkup, plasirao se u Ligu šampiona i čuvao prvo mesto na tabeli Superlige. I da, bio je i više nego sjajan kapiten. A onda su Stevanu Simiću rekli da će morati na jednu dužu pauzu.

22

ISKUSNI IGRAČI I STRANCI DONELI KVALITET LIGI

ALI PERSPEKTIVNIH ODBOJKAŠA NEMA DOVOLJNO

S vakako da su srpsku scenu na noge digli novi ljudi i drugačija, ambicioznija razmišljanja, delom je svemu kumovala i evropska titula. Sa druge

strane evropsko tržište postalo je surovije, konkurencija jača, bar kada su u pitanju italijanska, ruska, poljska, nemačka, francuska liga. Opet, neke slabije strane lige nisu bile nešto bolji izbor od mogućnosti da igrate u svojoj zemlji i tu prebrodite godinu, dve, ili čak i završite karijeru. Naravno, nekolicina njih dobila je i otvoren ugovor, ali kako stoje stvari većina će ih ostati. Šta je najviše uticalo na današnji izgled Superlige, u ovom momentu manje je bitno – istina je negde između.

Najvažnije je ono što imamo – ujednačenu, iskusnu i kvalitetnu ligu. Tako je recimo šest timova posle 12 odigranih kola imalo više od 20 bodova, a razlika između prve i pete ekipe bila je dva boda. Čak i klubovi iz donjeg dela tabele pokazali su da mogu pobeđivati favorite i da će u završnici sezone i te kako raditi na što boljem

bodovnom saldu. Iz Kupa Srbije ispali su Crvena zvezda i Radnički, jednako dobri timovi.

A ko je sve to pojačao Superligu? Krenimo od šampiona. Vojvodina je sačuvala deo zlatne ekipe, dovela je Nemanju Mašulovića sa kojim je dobila najbolji blokerski par. Uz nove mlade snage, stigao je iskusni bivši reprezentativac Miloš Nikić, pa Nikola Lakčević, a onda i korektor Aleksandar Blagojević, koji je po odlasku iz Crvene zvezde takođe igrao u inostranstvu. U Radnički se vratio još jedan iskusni korektor Vladimir Jekić, na kratko je igrao primač Lazar Ćirović, stigao je dizač Nikola Petrović iz Zvezde, te srednji bloker Vuk Milutinović, a nedavno i Dušan Lopar. Kragujevčani su igrama i rezultatima pokazali da imaju ozbiljan tim. Niš se vratio u Superligu i odlučio da ništa ne prepušta slučaju. Došao je iz Mladog radnika primač Keita, koji je brzo pokazao da je izuzetno napredovao, a pridružio mu se i Ikbajari. Srednji bloker Nemanja Čubrilo, koji je ponikao

u meri i u radu

Rešenje je

Uoči starta sezone 2019/2020. najveći udarac za srpsku odbojku bila je činjenica da su svi, sem Vojvodine, odustali od evropskih kupova. Ipak, da se nešto dešava i da su neki spremni da ulažu, pokazalo se kada su odbojkaški poslenici zasukali rukave, te u svoje ekipe doveli (vratili) naše iskusne igrače, nekadašnje reprezentativce, ali i strance.

23

u Vojvodini, pa igrao napolju, takođe je pojačao redove Nišlija.

Napad na vrh najavio je i Partizan najpre imenima, a onda i rezultatima. Crno-beli dres obukli su Marko Nikolić, Lazar Koprivica, a tu su bili i Vladan Đorđević, Žarko Kisić, Nikola Peković. Spartak je, što se pokazalo izuzetno značajnim, većim delom sačuvao ekipu, bili su tu Veselinović, Arsenoski, stigli su Nedeljković i Radosavljević. U Mladi radnik došli su dizač Ivan Kostić, primač Nemanja Dukić, a nedavno se pridružio i internacionalac Kala. Iako do sada nije pokazala ono što se od nje očekivalo, Crvena zvezda je ostala na dobroj priči i nema sumnje da će i ona doći na svoje. Ostali su Vlado Petković, Dodić, Gmitrović, stigao je Stefanović.

Ispostavilo se brzo da čak i oni koji će se boriti za opstanak, poseduju kvalitet i iskustvo, najpre Jedinstvo, za koje igraju i Stanković, Pešut, Roljić, Nadaždin, pa Novi Pazar sa Eremićem i od nedavno i Lukom Čubrilom, kao i Ribnica sa Radevićem.

Koliko je liga ujednačena potvrđuje i činjenica da je mnogo mečeva završeno tek posle pet setova. Na svojoj koži osetila je to i Vojvodina, a šef stručnog štaba Siniša Gavrančić ima svoje viđenje aktuelne srpske scene.

- Mislim da je svih deset klubova prilično izjednačeno. To je dobro za ligu, donelo je novu draž, zanimljivost. Mnogo iskusnih igrača se vratilo, a dovedeno je i dosta stranaca. Rezultiralo je kvalitetom i ujednačenošću. E sad, to je jedna strana. Za mlade igrače možda to nije dobro, za budućnost i perspektivu srpske odbojke. Znamo dobro gde su nam mlađe reprezentacije, kako izgledaju, na kojem su nivou. Em nema mnogo dečaka,

em nema ni velikog kvaliteta, mislim na one što su blizu, ili su na ulasku u prvi tim. Videćemo, svakako, šta će biti za nekoliko godina. Što se nas tiče, tu ima potencijala, za nekoliko godina biće dobrih igrača. Generalno, kvalitet su jesu doneli iskusniji i stranci, ali je s mladima problem. Za klubove koji imaju ambiciju teško je sve uskladiti, juriti rezutate, a opet i afirmisati mlade. Ja se trudim, koliko mogu, da izbalansiram, da i oni dobiju šansu, a da ne trpi rezultat. On jeste najvažniji, ali za mene kao trenera je bitno i da se stvaraju mladi igrači. Čak i kroz utakmice koje nose pritisak rezultata da i oni sazrevaju – ističe Gavrančić.

Prilično slično na tu temu razmišlja i šef stručnog štaba Radničkog, Ivan Blagojević.

- Biću iskren sada sto posto. Fenomenalna stvar je to što je liga jaka i ujednačena. To je jako dobro, ali tu ligu jakom treba da čine i mladi igrači. Oni koji se vraćaju imaju kvalitet, ali treba raditi i na budućnosti. Kažemo da liga davno nije bila jača, a isto tako davno nije imala ni starije igrače. Dakle, u ovoj priči postoje i dobra i loša strana. Mislim da treba ovo pametno da iskoristimo i dok ovi stariji završavaju karijere, da poradimo na

Dobro je za ligu, donelo je novu

draž, zanimljivost, kvalitet. Za mlade

igrače možda to nije dobro, za budućnost i perspektivu

srpske odbojke. Znamo

dobro gde su nam mlađe

reprezentacije, kako izgledaju,

na kojem su nivou. (Siniša

Gavrančić)

„

24

Mislim da treba ovo pametno da iskoristimo i dok ovi stariji

završavaju karijere, da

poradimo na podmlađivanju.

Ako samo ostavimo

ovako, da stariji igraju, odu,

mi dovedemo ponovo strance

i naše igrače koji završavaju karijeru, neće klubovi biti u

problemu, nego srpska odbojka. (Ivan Blagojević)

„

25

podmlađivanju. Ako samo ostavimo ovako, da stariji igraju, odu, mi dovedemo ponovo strance i naše igrače koji završavaju karijeru, neće klubovi biti u problemu, nego srpska odbojka, a samim tim i reprezentacija. Nekada smo imali mlađe lige i pravili igrače, neke od njih i danas gledate u reprezentaciji. Igrali su i sticali iskustvo – kaže Blagojević i nastavlja: - Mora biti mesta za mlade, ali to zavisi od cele piramide u klubu. U Vojvodini je to dobro. Ima prostora i da zaigraju Bajandić, Negić, Kovačević, sticajem okolnosti priliku je dobio i Rudić. Ali, to je zato što Vojvodina ima dugačku klupu. Mora ceo sistem funkcionisanja kluba da bude besprekoran da bismo mi treneri mogli u nekim mečevima da

odlučimo da damo šansu mlađima. Međutim, klub koji nema takvu klupu, a odluči da juri rezultat, uz to nije stekao neku zalihu u bodovima, nema tu mogućnost. Opet kažem, ovo je sve dobro, samo da ne zalutamo. Treba da napravimo balans, da tražimo i pravimo igrače, koji će igrati uz ove starije, ali i posle njih.

Šef stručnog štaba Partizana Bojan Janić na aktuelni trenutak gleda iz svog ugla i veruje da je sve to sjajna stvar.

- Iskreno se nadam da će tih iskusnih igrača biti još više. Generalno imamo problem muške odbojke, a ovo je za mlade igrače dobro. Bolje rastu, uče uz njih. Kada sam bio mlad, rastao sam uz Željka Tanaskovića, dovoljno mi je bilo da budem na terenu s njim, da mi prenese toliko toga, a da ni on nije toga svestan. Vojvodina ima Nikića, u mojoj ekipi je nekoliko njih, u Nišu su stranci, Jekić se vratio u Kragujevac. Treba, naravno, svaki klub i finansijski da se pojača, da imamo ne samo dobru ligu, nego da sledeće sezone, ili one tamo, imamo više ekipa u Evropi, a ne samo Vojvodinu – veli Janić i dodaje: - Mislim da će mlad igrač mnogo više da napreduje na treningu sa iskusnijim igračem, pa da za godinu, ili dve iskoristi šansu, nego što će bilo koji trener da mu pruži znanje nekim vežbama. Takvo je bilo moje igračko iskustvo i ja se toga držim i u mom klubu. Apsolutno će biti prostora za mlade igrače i ove i sledeće sezone, ali to mora krvavo da se zasluži na treningu.

Da smo dobili zanimljive i atraktivne sportske predstave,

k o j e će privući

publiku, u to ne treba sumnjati. O neizvesnoj

završnici koja nas sigurno očekuje, ne treba ni trošiti reči. A šta će to doneti na duže staze ligi i srpskoj odbojci vreme će pokazati. Možda je uistinu rešenje u meri – i u tome da to vreme iskoristimo na pravi način, da uživajući u dobroj odbojci i iskustvu nađemo prostora i za pravljenje budućnosti.

T. M.

Generalno imamo problem muške

odbojke, a ovo je za mlade igrače

dobro. Bolje rastu, uče uz

njih. Kada sam bio mlad, rastao

sam uz Željka Tanaskovića, dovoljno mi je bilo da budem

na terenu s njim, da mi prenese

toliko toga, a da ni on nije bio toga

svestan. (Bojan Janić

„

Trudim se da svaku ukazanu priliku

maksimalno iskoristim

LAZAR BAJANDIĆ, MLADI PRIMAČ VOJVODINE

Lazara Bajandića novosadska publika premijerno je u prvom timu Vojvodine otkrila pretprošle sezone u jednoj od utakmica, kada su i mlađi dobili priliku da igraju. Već tada je ne samo pružio dobru partiju, nego se odmah nakon meča dobro snašao pred medijima i pokazao se kao vrlo rečit i elokventan.

27

I pak, svestan da je to još daleko od vrhunskog izdanja, da mora još mnogo da radi i napreduje, a da su mu za tako nešto

osim treninga potrebne i utakmice, prihvatio je da ode u rodni Futog – na pozajmicu.

Ove sezone se vratio i, do sada, opravdao ukazano poverenje. Laki, kako ga siagrači zovu, odbojku je otkrio upravo u Futogu kraj starijeg brata. Kako mladi i talentovani primač Vojvodine veli, počeo je da trenira sa sedam godina.

- U našoj osnovnoj školi u Futogu odbojka počinje da se trenira od drugog ili trećeg razreda, ali ja sam počeo od prvog zbog brata – kaže za klupski časopis Lazar Bajandić: - I malo po malo, svidelo mi se. Na početku je veoma važan trener, a mene su učili odlični pedagozi Goran Jojić i

Vera Tupanjac. Pored njih sam zavoleo odbojku. Kada je došlo vreme za ozbiljniju odbojku, koja se igra u kadetskom i juniorskom uzrastu, prešao sam u prvi tim Futoga. Tu mi je trener bio Goran Vorkapić. Naša generacija 1998/99. lepo se slagala, iz godine u godinu igrali smo sve bolje, a vrhunac smo dostigli kada smo se plasirali u Prvu ligu. Odigrao sam u Prvoj ligi još jednu sezonu, a onda sam shvatio da je vreme za promenu i odlučio sam da pređem u Vojvodinu.

Šta je za tebe tada značio dolazak u najbolji klub u Srbiji, koji je iznedrio plejadu vrhunskih odbojkaša?

- Tada nisam ni bio svestan prave težine Odbojkaškog kluba Vojvodina, nisam bio znao u tim godinama ni koji su ciljevi, ni koja su očekivanja. Prva sezona u Vojvodini bila mi je veoma teška. Moglo je to sve mnogo bolje. Ali, svaki početak je težak. Nisam uspeo da se snađem i pokažem svoje kvalitete i maksimum. Tako sam naredne sezone u dogovoru sa klubom otišao na pozajmicu u svoj nekadašnji klub Futog. Ta sezone provedena u Futogu mnogo mi je značila da stasam kao igrač i osoba i da radim kako na svojoj fizičkoj spremi, tako i na mentalnom planu. Uporedo sam trenirao i sa prvim timom Vojvodine i treneri su videli moj napredak. Treneri Siniša Gavrančić i Đorđe Đurić bili su zadovoljni mojim napretkom, tako da sam se vratio u Vojvodinu. To mi je mnogo značilo, jer sam davao sve od sebe te sezone dok sam bio u Futogu na pozajmici. Povratak mi je dao dodatnu snagu da nastavim da radim na sebi još više.

Sada si mnogo zreliji kao i igrač i osoba, u

odnosu na pretprošlu godinu kada si igrao u Vojvodini. Znaš dobro i koje su ambicije i ciljevi Vojvodine. Najmlađi si primač u timu. Kako se slažeš sa „kolegama“ na poziciji primača i kako si zadovoljan prilikama koje su ti ukazane?

- Veoma sam zadovoljan i verujem da sve polako dolazi na svoje mesto. Srećan sam što dobijam priliku i mislim da sam se do sada dobro pokazao. Sve ide po planu, a to što sam najmlađi primač u timu verujem da nema neki uticaj. Kao najstariji primač u ekipi Miloš Nikić je uvek tu da da podršku i da pomogne. Monogo sam naučio od njega.

Ove godine posle nekoliko pokušaja Vojvodina je uspela da se plasira u Ligu šampiona.

- Uspeli smo kao tim dobro da se pripremimo. Ranije smo počeli sa pripremama što se pokazalo dobrim. Mnogo igrača se promenilo i trebalo je da se prilagodimo i uigramo, što smo i uspeli. Bili smo spremni za visoka očekivanja kluba, dali smo sve od sebe i uspeli smo da se kvalifikujemo u grupnu fazu Lige šampiona. To je veliki uspeh za Vojvodinu, ali i za nas igrače. Naravno, ovim se u klubu

postavljaju još viši standardi. Naredne sezone će se opet očekivati plasman u Ligu šampiona. Ovo je jedan veliki korak napred i drago mi je što sam deo te priče.

Šta za tvoje saigrače i tebe znači prilika da igrate sa najboljima u Evropi?

- Mnogo nam znači zato što te utakmice u Ligi šampiona gleda mnogo više ljudi i mnogo su više praćene. Trudim se da svaku šansu koja mi se ukaže maksimalno iskoristim. Uvek sam spreman, jer sam svestan koliko je važno da pružim neku dobru partiju na evropskoj sceni – zaključio je Bajandić. G. Malenović

Porodica najveća podrškaLazar Bajandić najveću podršku, kao i mnogi igrači,

dobija od svoje porodice.- Od kada sam ozbiljnije počeo da se bavim

odbojkom najveća mi je podrška moja porodica. Imamo odličan odnos, mama, tata i brat su uvek uz mene. To mi mnogo znači u životu.

NA PROPITIVANJU KOD SIMIĆA, GAVRANČIĆA I NIKIĆA

Od odbojke i teretane, do cimera i filozofije

Pripremila: N. Ćirković

Ne tako retko, igrači kolektivnih sportova ističu kako mnogo više vremena provode sa svojim saigračima, nego sa porodicom i prijateljima. Praznici i značajni datumi propuštaju se zbog unapred zakazanih treninga, ili utakmica.

Ipak, iako su u određenim situacijama i 24 sata zajedno i dalje postoje pitanja na koja nisu dobijeni odgovori. Izbor redakcije našeg časopisa bio je da kapiten Stevan Simić, najiskusniji igrač tima u ovoj sezoni Miloš Nikić i šef stručnog štaba Siniša Gavrančić, odaberu po četvoricu igrača kojima će postaviti „neugodna“ i zanimljiva pitanja na koje do sada odgovor nisu dobili.

Simketov izbor pao je na Lazu, Andreja, Neđu i Stefana

Stevan Simić: Kako ti je u stanu sa cimerom i tvojom devojkom? Da li ste se uklopili?Lazar Bajandić: Moram samo da naglasim da moja devojka ne živi sa nama ali dobar deo vremena

provodi kod nas, isto kao i devojka mog cimera Andreja. Često smo svi na okupu i lepo se slažemo, dobro se poznajemo i nadam se da ćemo još dugo biti tako složni i da ćemo se držati zajedno.

Stevan Simić: Kada možemo da očekujemo da upoznamo novu devojku?

Stefan Negić: S obzirom na to da je Simke već upoznao novu devojku, ostatak ekipe će biti obavešten blagovremeno. On ju je upoznao slučajno, u specifičnim okolnostima, zbog toga je i postavio ovo pitanje.

Stevan Simić: Kakve si ciljeve sebi postavio?

Andrej Rudić: Želim da sa ekipom osvojim sve što možemo ove godine, a za sledeću da ostanem ovde i da to isto ponovimo. A na privatnom planu hoću da završim fakultet (Fakultet za sport i turizam), nadam se u što kraćem vremenu.

Stevan Simić: Kada misliš da nabaciš malo mase?

N e đ e l j k o Radović: Voleo bih što pre da popravim kilažu, ali mislim da nije baš sve u potpunosti do mene, smatram da ima nešto i do genetike. Radim na tome svaki dan, trenutno mi nešto baš i ne ide. Daću sve od sebe da to bude u toku naredne godine.

Miloš se odlučio za Nidžu, Vuka, Nemanju i Fiću

Miloš Nikić: Da li ti nedostaje kapiten (Stevan Simić) na treninzima? Nemanja Mašulović: Meni posebno puno fali Simela, jer se on i ja

znamo baš dugo. Mnogo godina se družimo, cimeri smo od mlađih dana kada smo igrali zajedno u reprezentaciji, a i danas smo na putovanjima. I ovako nedostaje ekipi, želim mu da se što pre oporavi i da nam se vrati.

Miloš Nikić: Za koji klub, ili u kojoj ligi, bi voleo da igraš posle Vojvodine?

Vuk Todorović: Najviše bih voleo da igram u italijanskoj ligi, zato što je trenutno najjača liga na svetu, ali, iskreno, odabraću klub koji da najviše para i ponudi najbolje uslove.

Miloš Nikić: Da li voliš kada imaš slobodan dan, ili bi i taj dan iskoristio za trening?

Nikola Lakčević: Obično sam i taj slobodan dan koristio za trening, ali otkako sam došao u Vojvodini počinjem sve više da cenim slobodne dane, s obzirom na to da nam je zaista zgusnut raspored, te imamo i veliki broj utakmica i treninga. Zato svaki slobodan dan koristim da se odmorim maksimalno.

Miloš Nikić: Zbog čega si odlučio da depiliraš noge?Filip Kovačević: To sam odlučio zato što sam imao jako guste i čvrste

dlake i pokušao sam da rešim problem tako što sam počeo da idem na depilaciju pre dve godine. Više mi prija kada posle toga odem na masažu. I samo da se zahvalim Miši na postavljenom pitanju.

Gavrančić je postavio pitanja Bošku, Aleksandru, Borisu i Paji

Siniša Gavrančić: Da li si prestao da rasteš, pa da počneš da radiš ozbiljnu teretanu i da mi vratiš bučice?

Pavle Perić: To je naša interna pošalica, zato što trener u teretani isto radi sa nama, ali sa nekim malim bučicama, koje i ja uglavnom koristim kada me nešto boli, najčešće leđa. Trener čeka da mu vratim te bučice i da krenem da radim sa malo ozbiljnijim kilažama, kao što rade ostali igrači. I ja se nadam da će bol brzo proći i da ću početi ozbiljnije da radim sa tegovima. Ali, dok ovako ide kako treba može tako i da ostane.

Siniša Gavrančić: Da li ima rivaliteta između tebe i sestre? Ko ima bolji servis?

Boris Buša: Iskreno, sestra i ja to ne gledamo kroz neki rivalitet. S obzirom na to da ona nije tu, te se ne viđamo često, kad god se čujemo praktično ne pričamo mnogo o odbojci već o nekim skroz drugim stvarima. A ta priča o servisu je pokrenuta kada je ona igrala finale Evropskog prvenstva. U finišu je ušla u igru i servisom okrenula tok. U poslednje vreme sam i ja počeo da ulazim na servis i to dosta dobro radim.

Siniša Gavrančić: Šta više voliš, odbojku ili teretanu?Aleksandar Blagojević: Teško pitanje. Više volim teretanu, jer

mi omogućava da se osećam snažno i moćno na terenu kad igram odbojku, a možda je to baš ono u čemu i najviše uživam.

Siniša Gavrančić: Koja je filozofija života?

Boško Bojičić: Citiraću našeg čika Dakaru koji kaže „Voli sebe, poštuj druge, ceni život”.

Andrej i njegov dve godine mlađi brat David od malena su bili zagrejani za fudbal. Međutim, majka ih je poslala u školu odbojke 2007.

godine u rodnom Gornjem Milanovcu. - Ja sam plakao u početku kada sam išao na

trening. Majka je rekla ’moraš da ideš na odbojku.’ Voli taj sport i hvala bogu poslušali smo je - priseća se Andrej sa osmehom.

Nedugo zatim, potvrdilo se staro pravilo da “majka uvek zna najbolje.“ Obojica su pokazala zavidan talenat u lokalnom klubu, izborila mesto u prvom timu i zapala za oko stručnjacima našeg najtrofejnijeg odbojkaškog kluba, Vojvodine.

- Došao sam u Vojvodinu sa još jednim drugarom iz Gornjeg Milanovca, Vukom Ivankovićem. On se vratio pre dve godine da igra za Milanovac. Došli smo

Piše: Ivana Maletin

Da Mila nije bila istrajna u nameri da njeni sinovi treniraju odbojku, danas verovatno ne bismo gledali braću Rudić na odbojkaškom terenu.

MILA je zaslužna što smo izabrali odbojku

BRAĆA ANDREJ I DAVID RUDIĆ

33

zajedno, pa i nije bilo tako strašno. Zajedno smo prolazili kroz sve. Imali smo samo 16 godina kada smo se preselili u drugi grad i počeli da živimo sami u stanu - nastavlja priču Andrej.

Od 2018. srce mu je puno, pošto mu se u novosadskom klubu pridružio i David.

- Meni je bilo mnogo lakše zbog brata. Nisam osećao strah. Brzo sam se uklopio. Mnogo mojih vršnjaka je isto došlo sa strane u klub, tako da smo se svi našli u sličnoj situaciji, pomagali se i družili se - tvrdi David.

Nakon dobrih partija i uspeha u mlađim selekcijama, Andrej je pre dve godine i zvanično postao član prvog tima. Tadašnji trener Vojvodine Nedžad Osmankač dao mu je priliku da pokaže šta ume na terenu.

- Prelazak u seniorski tim mi nije teško pao, jer svi žudimo za tim. Jedva sam čekao na to. Sistem rada se dosta razlikuje. Kao junior retko kada sam imao jutarnji trening, a večernji je bio u devet sati. Srećom, već sam se bio navikao, zato što sam često morao da izostajem iz škole kako bi popunjavao nečije mesto u prvom timu. Sećam se prve sezone kada se Boško Bojičić razboleo i nije mogao da trenira, pa sam ja umesto njega trenirao sa seniorima. To je za mene bio šok. Nikada nisam trenirao na takvom nivou. Iz godine u godinu bilo mi je sve lakše. Kada sam se konačno i zvanično priključio seniorskom timu, već sam se bio adaptirao, tako da mi to nije predstavljalo problem.

Dok Andrej u poslednje vreme dobija sve značajniji prostor i dokazuje da se s pravom obreo u seniorskom dresu, David vredno radi i beleži dobre rezultate u juniorskoj kategoriji.

- Mislim da moje vreme tek dolazi. Prošle sezone smo bili drugi u kadetskoj kategoriji u Srbiji i treći na Majskom turniru u Beogradu. Sa Andrejem sam osvojio treće mesto na tom Šampionatu juniora. Uvek gledam Andrejeve utakmice. Ne igramo na istoj poziciji, tako da pratim igru i drugih igrača, naročito Vuka Todorovića, koji igra tehničara kao i ja.

Kada su nastupali za juniorski tim, Rudići su provodili više vremena zajedno i savetovali jedan drugog. Liga šampiona i domaći trofeji trenutno su prioritet u Andrejevoj karijeri, budući da je dobio šansu zbog zdravstvenog problema

kapitena Stevana Simića, koji ga je udaljio sa terena u veoma bitnom momentu za klub.

- Meni je jako krivo zbog cele situacije. Pričamo o Simi, koji je moj mnogo dobar drug. Jako mi je žao što mu se to desilo. Nadam da neće biti strašno i da će nam se brzo priključiti.

Što se mene tiče, trudim se da se pokažem maksimalno. Iskreno, postoji pozitivna trema i to, bukvalno, samo prvi set. Nikada pre nisam imao taj problem, uvek osetim adrenalin. Svi su tu da pomognu i da me podrže. Ima nekoliko igrača sam kojima sam u Vojvodini od početka. Ceo život smo zajedno, navikli smo jedni na druge.

Poput starijeg brata, put ka vrhu polako, ali sigurno kroči i mladi David. Najveći profesionalni izazov za njega do sada bile su pripreme prvog tima u Sloveniji.

- Igrao sam i jednu utakmicu na turniru, pošto je igrala druga postava. Vuk Todorović je bio odsutan sa reprezentacijom, pa sam ga menjao. To je bio veliki korak za mene. Nisam očekivao da ću imati dodira sa prvim timom ove sezone.

U seniorskom timu Vojvodine očekivano vlada borbena atmosfera, svedoči Andrej, koji je to iskusio na sopstvenoj koži.

- Na treninzima simuliramo igru šest na šest i uvek prva postava igra protiv druge. Svako želi da se pokaže, ima često čarki na mreži. Ipak, sve je to pozitivno. Tako i treba, bilo bi čudno da je drugačije.

Ni posle 12 godina, njihova majka Mila nije se zasitila odbojke i ne propušta utakmice sinova, kada god joj se ukaže prilika. Sa ponosom ih prati i bodri gde god da igraju. Retko ih kritikuje, osim, kažu, kada promaše servis. Sa druge strane, otac im je najveći kritičar, ali trenutno nije u zemlji. Srećni su što su poslušali majku, jer im je odbojka donela mnogo toga lepog.

- Puno drugara, puno putovanja. Promenila nam je život totalno. Sa 16 godina sam došao ovde, osamostalio se, odvojio se od roditelja. Živimo skroz drugačiji život od svojih vršnjaka koji su van sporta - zaključuje Andrej.

Ja sam plakao u početku kada sam išao na trening. Majka je

rekla ’moraš da ideš na odbojku.’ Voli taj sport i hvala bogu

poslušali smo je. (Andrej Rudić)

Meni je bilo mnogo lakše zbog brata. Nisam osećao strah. Brzo sam se uklopio.

Mnogo mojih vršnjaka je isto došlo sa strane u klub, tako da smo se svi našli u sličnoj situaciji, pomagali se i družili

se. (David Rudić)

„

„

34

МОЈА АЗБУКАНЕМАЊА МАШУЛОВИЋ

А – Ајс. Име мени најдражег пса.Б – Блок. Мој омиљени одбојкашки елемент.В – Вељко. Седам година млађи брат којег много волим.Г – Гаџин Хан. Место у коjeм сам рођен и где сам одрастао.Д – Доручак. Оброк који ми је најбитнији и који највише волим.Ђ – Ђоковић. Највећи спортиста и понос наше земље.Е – Eнергија. За добар резултат екипе, неопходна је добра енергија.

Ж – „Журнал.” Сваки дан прелистам стране „Спортског журнала.“З – Зима. Уме да буде лепа само када се посматра из топлог дома.И – Идол. Идоли су они који нас покрећу да радимо и будемо још бољи.Ј – Јутро. Јутро ће променити све.К – Кревет. Јако ми је битан удобан кревет за квалитетан одмор.Л – Лето. Омиљено годишње доба.Љ – Љуљашка. Зато што је сваком другом асоцијација на слово ‘Љ’ - љубав.М – Машке. Већина људи ме тако зове. Допада ми се тај надимак.Н – Наташа. Моја девојка.Њ – Њушка. Зато што ми друга реч на ово слово не пада на памет.О – Осам. Мој срећан број и први избор за број на дресу.П – Пица. Ко још не воли добру пицу, као и пасту. Дакле, италијанска кухиња је мој избор.Р – Репрезентација. Надам се да ћу једног дана бити стандардан члан репрезентације.С – Стони тенис. У слободно време играм стони тенис.

Т – Телефон. Много времена проводим са телефоном у рукама, нажалост.Ћ – Ћуретина са млинцима. Јело које често наручујем у ресторану.У – Улица. “Моје улице памте кад сам срећан и тужан, кад се пењем ка трону и кад се лагано спуштам.”Ф – Фен за косу. Увек га имам у ранцу.Х – Хотел. Саставни дао сваког путовања.Ц – Црвено. Црвено је боја љубави.Ч – Чучањ. Хиљаде и хиљаде чучњева за добар скок.Џ – Џеп. Сви волимо пуне џепове.Ш – Шпагети. Обожавам шпагете, посебно са болоњезе сосом.

У нашој новој рубрици „Моја азбука“ потрудићемо се да вас са нашим играчима и осталим члановима упознамо на нешто другачији начин, кроз игру слова и асоцијација. И. М.

35

МОЈА АЗБУКАБОРИС БУША

А – Аустралија. Континент који бих волео да посетим.Б – Бианка. То је моја сестра коју волим највише на свету.В – „Вуле ву.” Ресторан у Београду у којем боравим често.Г – Гугл. Све што ми треба тамо нађем.Д – „Два и по мушкарца.” Једна од најзанимљивијих серија које сам погледао.Ђ – Ђус. Најчешће га пијем уз кафу.Е – Eнфилд. Стадион Ливерпула, који бих волео да посетим.Ж – Жвака. Нешто што увек имам у џепу.З – Здравље. Нешто што је најважније у животу.И – Инстаграм. Апликација коју највише користим.Ј – Јамб. Омиљена друштвена игра.К – Кафа. Пијемо је после сваког тренинга.Л – Ливерпул. Фудбалски клуб за који навијам од малих ногу.Љ – Љубав. Најзначајнија је у свим сферама живота.

М – Медаља. Најлепша је кад је златна.Н – Нутела. Без ње палачинке нису палачинке.Њ – Његошки пршут. Још једна од ствари коју волим да једем.О – Осмех. Лепо је видети насмејане људе око себе сваког дана.П – Породица. Увек је уз мене и много ми значи.Р – Роси. Возач мото трка за којег навијам.С – Сони. Последња ствар коју сам себи купио за занимацију.Т – Тренерка. Одећа у којој се осећам најкомфорније.

Ћ – Ћао. Реч коју највише употребим у току дана.У – Успех. За њега се сви боримо.Ф – Фудбал. Волим да га гледам и тренирао сам га као мали.Х – „Хлеб и кифле.” Пекара у којој најчешће доручкујем.Ц – Цеца. Има мноштво хитова и волим њене песме.Ч – Човек. Најважније је бити човек.Џ – Џојстик. Незаобилазни део Сонија.Ш – „Шатер ајланд.” Филм “Затворено острво“ оставио је на мене велики утисак.

Намерно смо се поиграли са искакањем из шаблона часописа, па jе, сходно имену, рубрика на ћирилици. Овога пута избор је пао на Немању Машуловића и Бориса Бушу.

36

Ne postoji mnogo njih koji na jednom mestu mogu okupiti sve najvažnije ljude srpske i evropske odbojke, a Žare je to učinio. Sećanje na Žareta živi, to je naša dužnost i obaveza – reči su Vladimira Bateza, pokrajinskog sekretara za sport i omladinu, koji je 24.decembra minule godine, u Magliću veoma emotivno evocirao uspomene na nekadašnjeg saigrača. Tog dana u maloj bačkoj varoši, Žarko je dobio Memorijalni park, spomen bistu i ulicu sa svojim imenom.

Sećanje živi

LEGENDI U ČAST: POSLE TURNIRA U NOVOM SADU, ŽARKO PETROVIĆ DOBIO U RODNOM MAGLIĆU BISTU, MEMORIJALNI PARK I ULICU

Piše: T. M.Foto: F. Bakić i V. Marković

37

Ž arko Petrović (1964 – 2007), legenda je jugoslovenske i srpske odbojke, osvajač bronzanih medalja na OI 1996. u Atlanti i EP u Atini 1995. Bio

je vođa jedne nove generacije, vesnik talasa zlatnog doba magične igre na mreži u našoj zemlji. Svih ovih13 godina uspomene traju, a on živi kroz igru i mnoga svedočanstva njemu posvećena.

Još 2010. godine prvi put je Odbojkaški klub Vojvodina organizovao Međunarodni turnir “Memorijal Žarka Petrovića”, koji je okupio tada klubove iz Srbije, Crne Gore, Slovenije i Grčke. Do danas, prerastao je u lepu tradiciju i očuvao ideju da se kroz igru čuva sećanje na odbojkašku legendu. U malu salu Spensa, na Žaretov memorijal dolazili su i timovi iz Turske, Hrvatske, Bugarske, Nemačke, Danske… Poslednje dve godine turnir je preimenovan u

“Memorijal velikana”, te tako učesnici odaju počast Žarku Petroviću i Radovanu Dabiću.

Nekako sasvim logično bilo je da Petrović dobije spomen i u svom rodnom Magliću, a čini se da je pokretač i motor svega godinama unazad bio doktor Velimir Šešum, stručnjak za istorijska dela, entuzijasta, ali pre svega Žaretov prijatelj. Još pre nekoliko godina Šešum se našem klubu javio sa molbom da mu pomognemo oko fotografija Žarka Petrovića. Kada je njegova ideja dobila i potpunu podršku Opštine Bački Petrovac Velimir je posetio Vojvodinu, dobar deo dana, kako on reče, uživao je u klupskoj arhivi i dopunio materijal potreban za monografiju. Koliko je emotivno Šešum listao Žaretove fotografije, stare tekstove, nije bilo sumnje da će monografija posvećena legendi biti veličanstveno delo.

Izdavanje monografije podržali su tako, uz Opštinu Bački Petrovac, OK Vojvodina, Odbojkaški savez Srbije i Pokrajinski sekreterijat za sport i omladinu. U toku stvaranja

knjige Velimir Šešum, Maglić i Opština Bački Petrovac, uz podršku Pokrajinskog sekreterijata za sport i omladinu radili su i na projektu spomen parka, biste i imenovanja ulice. Svečanost na kojoj je otvoren Memorijalni park, održana je krajem minule godine. Tom prilikom, u prisustvu velikog broja poštovalaca prerano preminulog odbojkaškog asa, otkrivena je i spomen bista, a nakon toga i ploča sa imenom ulice, koja je simbolično postavljena u visini odbojkaške mreže.

Pored supruge Vide i kćerke Sonje, svečanosti su prisustvovali Srđan Simić, predsednik opštine Bački Petrovac, Vladimir Batez, pokrajinski sekretar za sport, Zoran Gajić predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, Aleksandar Boričić predsednik Evropske odbojkaške konfederacije, Slobodan Milošević generalni sekretar našeg Saveza u vreme dok je Petrović igrao, delegacija OK Vojvodina NS seme predvođena Nikolom Salatićem, generalnim direktorom kluba, zatim Žarkovi drugovi iz reprezentacije: Željko Tanasković, Slobodan Boškan, Đorđe Đurić, Andrija Gerić, Edin Škorić, Veljko Petković, odbojkaški radnici, sportske legende, kao i mnogobrojni poštovaoci i stanovnici Maglića. Slobodan Boškan, sportski direktor Vojvodine, uručio je specijalne plakete gospodinu Simiću, Stojanoviću, te autoru monografije o Žarku Petroviću, Velimiru Šešumu, kao i vajaru Vojinu Rupcu.

Sve to najmanje je što možemo zajedno učiniti, da se bar delom odužimo Žarku, a verujemo da će odbojkaški poslenici u Novom Sadu istrajati i na projektu da jedna od sala u SPC “Vojvodina” ponese ime legende.

38

Aleksandar Boričić: Počeću od najvažnije utakmice, 1995, trebalo je da se kvalifikujemo na Evropsko prvenstvo. Igrali smo protiv Španije i gubili 1:2, 8:12. Žare je preuzeo odgovornost, pobedili smo o veseli otišli u Novi Sad na prijateljsku utakmicu sa Švedskom. Tako je sve počelo, usledile su evropska i olimpijska medalja. Bio je veliki čovek, velika duša, lider te reprezentacije. Hteli smo da bude diretkor mlađih selekcija, bio je srećan zbog toga, želeo je da radi s mladima. Nedugo posle toga su nas obavestili da je u bolnici. Zasluženo je dobio svoj park, bistu i ulicu, to je najmanje što smo mu ostali dužni. Neka to bude podsećanje i podstrek mladima koji žele da se bave sportom.

Zoran Gajić: Sve je ovde prelepo, funkcionalno, u duhu njegove životne filozofije. Ceo ovaj park koji će se dalje širiti, bista… Hvala svima koji su učestvovali u realizaciji svega ovoga, hvala Bačkom Petrovcu, Mlagliću, Pokrajinskom sekreterijatu za sport i omladinu, ljudima. Mi smo kao savez učestvovali u kreiranju monografije.

39

Vladimir Batez: Žare nas je prerano napustio. Meni je bio je idol, pripadam toj generaciji, bila mi je čast i samo da ga vidim uživo, a ne da igram s njim i da delim sobu jednog dana. Hvala Bačkom Petrovcu i Magliću, Simiću i ostalima, koji su inicirali ovaj projekat i realizovali ga. To je samo delić onoga čime možemo da se odužimo. Sećanje na Žareta živi, to je naša dužnost i obaveza.

Srđan Simić: Mi još nismo ni svesni toga šta smo izazvali otvaranjem spomen parka. Kao što su govornici rekli, veliki broj sportskih prijatelja, velikana i odbojkaških radnika se okupio ovde. Još 2016. smo odlučili da ovaj prostor pretvorimo u sportski i rekreativni park, tu je travnati teren, teretana na otvorenom, a uradićemo i odbojkaški teren.

40

I stina, davno nije viđena takva atmosfera, u crveno-belom ritmu plesali su svi, bodrili svim srcem svoje ljubimce, od prvog do poslednjeg poena. Mnogima je ostalo

umemorisano to veče, ne zbog punih tribina, nego zbog energije, ambijenta, zbog crveno-belih boja koje su se vijorile, zbog pesme i svega ostalog što je napravilo magiju.

I ne, nije to bio početak priče o odbojkaškom ambijentu. Bio je to samo logičan nastavak, rezultat svega na čemu je Vojvodina predano i srcem radila svih ovih godina. Tome su prethodile ranije sezone, u kojima se isto tako uživalo na odbojkaškim utakmicama. Ne tako davno, 2015, u finalu evropskog Čelendž kupa, u velikoj sali sjatilo se gotovo 5000 ljudi i napravilo sjajnu atmosferu. Sezone koje su usledile takođe su imale svoje blistave trenutke, posebno poslednje tri kada se Voša borila za titulu i Evropu.

A pred plej-of prošle takmičarske godine priča je dobila i jednu novu dimenziju, jer se staroj grupi navijača pridružila i mladost iz fan kluba. Osnivanjem zvaničnog Fan kluba OK Vojvodina deca su dobila priliku ne samo da dolaze organizovano, nego i da uče kako se navija, da pokažu kreativnost, da pomognu i aktivno učestvuju. Danas već pri dolasku na svaku utakmicu redovno se pozdravljaju s „navijačkim veterenima“ i zajedno stvaraju note po kojima se navija. Pre utakmice protiv Rumuna, ove sezone pevala je mala sala i na utakmici Superkupa, a posle duela sa Arkadom usledio je i susret sa Belorusima. Kakvu je Novi Sad poslao sliku van granica potvrđuje i to što je Evropska odbojkaška konfederacija na svom sajtu objavila posebnu priču o Vošinom fan klubu, o navijanju...

Novi izazov svakako je bio početak grupne faze Lige šampiona i ulazak u veliku salu. Menadžment kluba odlučio je da i na tim mečevima ulaz bude besplatan i uputio otvoren poziv pre svega mladima, odbojkašima i odbojkašicama, klubovima širom pokrajine. Javili su se sportski prijatelji, koji

Crveno-bela magija ravnice

ODBOJKAŠKI AMBIJENT OSVOJIO I EVROPU

B ilo je da se naježiš. Igrali su zajedno, naš tim i publika – prokomentarisao je Dragan Čučković, generalni sekretar Vojvodine, sumirajući utiske još onomad, posle pobede Novosađana protiv Arkade Galaci i plasmana u treće kolo kvalifikacija Lige šampiona.

41

su i ranije stizali u Novi Sad ne samo da bodre Vošu, nego i da deci omoguće da gledaju vrhunske predstave, da stiču nova znanja i iskustvo. Sa starim drugarima stizali su i novi, pa je prava bajka ispričana na utakmici Vojvodina – Fridrihshafen. Dirigentsku palicu i tada su preuzeli stari navijači i članovi fan kluba, a ostali su ih pratili kao najbolji orkestar. U znak zahvalnosti Vojvodina je podelila 1000 šalova. Video zapisi i fotografije koje su osim emocijama, bile preplavljene i crveno-belim šalovima, govore više od milion reči.

Zašto je nedelju dana kasnije protiv Knak Ruselara bilo „samo“ hiljadu ljudi, manje je važno od činjenice da je čak i tada navijačka atmosfera bila odlična. I to je bez sumnje pravi put kojim treba ići. To je ono nešto što Novi Sad čini odbojkaškim – kvalitet je važniji od kvantiteta. A sa ovim prvim, onda kada je to najvažnije, imaće Vojvodina i ono drugo.

I na kraju - čini se da taj odbojkaški ambijent nije ni odlazio sa tribina. Bio je on tu uvek, nekad stidljiv i sakriven, nekad

hrabar i otkriven. Ponekad je malo zaspao. Kratko. Budile su ga velike utakmice, one u kojima se borilo za trofeje, ili Evropu. Budila ga je i ona prepoznatljiva grupa navijača, koja već dugo ne štedi ni grla ni dlanove koji god meč da je u pitanju. Probudila su ga i deca. Sada smo, svi zajedno, spremni, da sanjamo budni – širom otvorenih očiju.

Novi Sad peti po posećenostiČesto, kada se pitamo mogu li tribine u velikoj sali biti ispunjenije na evropskim mečevima, imamo utisak kako je to

tamo negde napolju daleko bolje. No, činjenice govore drugačije i sigurno će mnoge iznenaditi. Od dvadeset gradova, u koliko se igra grupna faza Lige šampiona, Novi Sad deli peto mesto sa poljskim Jaščebjem po posećenosti. Berlin je na prvom mestu sa ukupno 8500 (4300 i 4200 po utakmici), Varšava druga sa 7000 (5500 i 1500), Trentino treći sa 5200 (2500 i 2700), ruski Novi Urengoj četvrti sa 4900 (2600 i 2300), a Novi Sad (3500 i 1000) i Jaščebje (2300 i 2200) peti sa 4500. Kada je rekord na jednoj utakmici u pitanju, srpski šampion je na četvrtom mestu. Najposećenija, u prvom delu, bila je utakmica Varšava – Peruđa (5500), slede, u istom gradu, Berlin – Kuzbaš (4300) i Berlin ACH (4200), dok je na četvrtom mestu utakmica Vojvodina NS seme – Fridrihshafen (3500).

42

Nada ostaje, da će novosadski klubovi znati da prepoznaju lepu priliku i odazivati u većem broju evropskim, ali i domaćim utakmicama. Recimo, mnogo veće interesovanje pokazali su klubovi sa strane, pa su na evropske utakmice dolazili iz Subotice, Bačke Palanke, Gajdobre, Bačkog Petrovca, Temerina, Bačkog Jarka, Subotice, Sombora, Apatina, Maglića, Vrbasa, Omoljice i mnogih drugih mesta. Treba prepoznati da će svako novo upoznavanje sa idolima i prisustvo utakmici i tu decu motivisati da treniraju još više.

- Mi to radimo ne samo zbog sebe, nego i zbog

dece. Nema bolje lekcije, iskustva i šanse za nove doživaljaje i saznanja, od prisustva vrhunskim evropskim odbojkaškim predstavama. Nekada, to vredi više od treninga. Zato bih apelovao na klubove da dolaze u većem broju. Ne možemo da prihvatimo da je to interesantnije i edukativnije deci sa strane, nego iz Novog Sada. Trudimo se na svim poljima, marketinški, pozivamo, reklamiramo, idemo po školama, dovodimo decu u posetu klubu, imamo fan klub. Uvek imamo spremne poklone, majice, sveske, šalove, udaraljke. Ako treba, radićemo i više – kaže generalni direktor Nikola Salatić.

Odziv klubova

Uoči jedne utakmice prošetali smo tribinama i napravili anketu na temu odbojkaškog ambijenta u Novom Sadu. Prvo smo našli Katicu i Antona, koji redovno prate mečeve.

Katica: Ambijent mi se baš sviđa, posebno to što sve više ima mladih, dece. Volim kada su tribine pune, ali je jako važno da atmosfera bude prava.

Anton: Dosta je nas matorih, mladi dolaze u poslednje vreme, ali voleo bih da ih bude još više. Važno mi je da su tribine što punije.

43

Jan je takođe zadovoljan ambijentom, ali ima još neke želje.

Jan: Nadam se da će se ponoviti atmosfera iz kvalifikacija za Ligu šampiona. Drago mi je što dolaze mladi, ima dosta dece i to je pun pogodak. Mala sala je poprilično puna, skoro uvek kada su važne utakmice, a nadam se da će i velika biti uskoro.

Da na odbojci vlada pravo bogatstvo različitosti, posebno kada su generacije u pitanju, potvrđuju i Vesna i Mira, koje pripadaju staroj gardi, a već decenijama prate Vošu. Mira je bila malo strožija od Vesne.

Mira: Mladih ima, dolaze, ali je moje mišljenje da treba da ih bude još više. Mnogi dođu slikerski, ako me razumete. Inače, lepo je i prisutna su i deca.

Vesna: Meni se atmosfera baš sviđa. Iskreno, važnije mi je da je atmosfera prava navijačka, nego da je dupke puno. A jedno i drugo zajedno je najbolje. Lepo je što se deca sve više uključuju, a nadam se da će ih biti i više.

Iako to nismo planirali, ali kada se predstavila bilo nam je jasno sa kime pričamo. Potvrdilo se, odbojka je i porodični sport. Jedna mama došla je da bodri svoje dete, Andreja Rudića.

Mila: Odlično je, a posebno kada ima puno mladih, kada su bučni i podržavaju momke na terenu. Lepo je kada je puno, ali je najvažnije kada se dobro navija.

Naravno, kada se toliko priča o mladima, morali smo i jednu Unu, predstavnika nove generacije, pitati šta misli o ambijentu na tribinama.

Una: Dopada mi se ambijent, ima dosta publike i dobra je atmosfera. Mislim da mladi treba uvek da budu tu, da prate sport i da treniraju.

Pripremila: T. M.Anketu radila: S. K.

KUTAK FAN KLUBA

Nina Vulić dobila je priliku u ovom broju da se predstavi i napiše jedno pismo „Iz ugla fanovaca“. Da, iako je ustaljen i odomaćen naziv „fanovi“, članovi Fan kluba OK Vojvodina, sebe nazivaju „fanovci“.

Ja sam Nina Vulić, rođena sam 12.12. 2008. u Novom Sadu. Imam 11 godina i živim u Temerinu sa bratom i roditeljima. Idem u Osnovnu školu „Petar Kočić“. U školi najviše volim društvo, a od predmeta istoriju i matematiku. Ono što ne volim je biologija.

U odbojku sam se zaljubila kada me je mama odvela na trening Odbojkaškog kluba Grbić. Od tada treniram u tom klubu, sjajno mi je, stekla sam puno prijatelja, a najviše volim utakmice. Odbojka je divan sport i preporučujem svima da treniraju.

Prvi put sam na Vošinu utakmicu otišla upravo sa mojim klubom, kada smo učestvovali u dodavanju lopti. Posle toga često sam volontirala, dodavala lopte, ili bila brzi brisač. Počela sam da pratim Vojvodinu i na instagramu, gde su često bili organizovani kvizovi na lajvu. Tokom jednog od njih, kada su domaćini bili Stevan Simić i Andrej

Rudić dobila sam i nagradu. Andrej je pitao koji broj na dresu nosi Simić i ja sam odmah kliknula broj jedan. Tako sam osvojila prvi poklon.

Brzo posle toga sam videla reklamu za pokretanje Fan kluba OK Vojvodina. Nisam mogla to da propustim, odmah sam se prijavila i postala prvi član. Kasnije su se pridružili i ostali,broj fanovaca se polako povećavao. Mi smo kao porodica, družimo se međusobno, ali i sa igračima, idemo na utakmice, navijamo, snimamo priloge, pišemo, imamo sastanke, radionice, dobijamo poklone, čak smo išli i finalnu utakmicu u Beograd prošle sezone.

Mnogo nam je lepo i svako ko voli da se druži, voli Vošu i odbojku, može da postane član fan kluba. Moj omiljeni igrač je Andrej Rudić. Rudu volim zato što je mnogo dobar odbojkaš i još bolji čovek. Došao mi je i na rođendan, kada sam slavila u fan klubu. Rudo je jednostavno savršen.

Mi smo kao PORODICA

Multimedijalna i kreativna

sekcija „Vošine frajlice i

derani“, koja funkcioniše u okviru Fan

kluba OK Vojvodina,

ima svoj kutak i u našem časopisu. Članovi

sekcije pišu, razgovaraju sa igračima,

prave zabavne priloge i uče o pisanom

novinarstvu.

KUTAK FAN KLUBA

Tatjana: Šta voliš da nosiš kada ideš sa drugarima na kafu?

Filip: Uglavnom nosim džemper, farmerice, patike...

Tatjana: A kada si sa devojkom?

Filip: Kada idemo na neku večeru volim da obučem pantalone i košulju.

Tatjana: Da li si sebi lepši sa bradom, ili bez nje?

Filip: Sa bradom.

Tatjana: Da li ti je bitna frizura?Filip: Da, jako mi je važna

i šišam se na svakih sedam dana.

Tatjana: Da li je sportisti važan imidž?

Filip: Ja mislim da jeste.

Tatjana: Ko se u ekipi najviše modira?

Filip: Maške (Nemanja).

Tatjana: Da li ti je ormar uredan?

Filip: Uglavnom jeste.

Tatjana: Kako zamišljaš svoj fan page na instagramu?

Filip: Baš ovako kako izgleda. I da pohvalim Mašu, koja ga uređuje.

U rubrici u kojoj o svemu i svačemu fanovci pričaju sa Vošinim igračima, Tatjana Peričević dobila je priliku da razgovara sa Filipom Kovačevićem. Naša Taša, kako je zovemo, ćaskala je sa Fićom o modi, njegovim omiljenim odevnim kombinacijama, imidžu, frizuri i mnogo čemu još.

Za sportistu je važan i imidž

46

47