Ljiljana Bulatovic, "GENERAL MLADIC"

NA POCETKU

Ovu knjigu satkala sam od niti postovanja temeljnih etickih vrednosti, istorijskiutemeljenih vrednosti covecanstva, odnosno, srpskog naroda.

General Ratko Mladic je svojim dosadasnjim znacenjem za srpski narod zasluzio da jestesimbol tih vrednosti.

Ova knjiga ne treba Generalu Mladicu. On je graditelj i zastitnik, hajduk i vojskovodja,ne voli da ga ugradjuju u bilo kakve kanone. Bas zato, ova knjiga treba nama, kao hranada kroz njegov primer opstajemo u dostojanstvu, casno i hrabro.

Godinama, evo, okupiraju nam um i prostore, kore nas i pokoravaju, posramljuju, ubijajunas, izgone sa pradavnih ognjista, decu i roditelje nam siluju, postidjuju nas i mrze nas imaltretiraju svakojako - i uz nasu pomoc. Nisu to uvek neki tamo drugi... Od pocetkaovih trajucih ratnih stradanja i lomova, General Mladic se uspravio pred svojim narodom,sa narodnom vojskom pred svim vrstama zlotvora: kako je znao, umeo i mogao. O tomeovde svedoce mnogi. Ova knjiga je, inace, samo deo dokumentacije o ratu u bivsoj BiH.Nema pretenzije da bude definitivan sud, nego da omoguci pamcenje i analizu onihcinjenica kojima sam raspolagala. Da se narodu ne bi desio zaborav pod naletima ipogromima raznih osvajaca njegove svesti i pamcenja, zapisala sam ovu knjigu. Kakvismo, nicemu se ne bih cudila...

Dakle, ova knjiga jeste i otpor realnog razuma ostrascenoj, apsolutnoj zaveri uspaljenihsvetskih trilateralnih i ostalih siledzija, koji zarad svojih interesa hoce po svaku cenu dazgnjece duh naseg naroda, da nas raznizu i razbole, pa zatru do nestajanja. Dokdovrsavam ovaj rukopis ovih julskih dana, gledam neke sumracne fizionomije sa TVekrana, nakindjurene i zaklonjene sudijskim spoljnim simbolima, kako iz blindiranihhaskih sludnica objavljuju ono sto su im nalozili oni koji su ih tamo i ustolicili: da su srazlogom komandant Vojske Republike Srpske i predsednik naroda Republike Srpskeoptuzeni za "Ratni zlocin protiv covecanstva i genocid"!

Zamisljam sta bi to u njihovoj nikakvoj dosadasnjoj sudijskoj biografiji znacilo, kada biim neki drugi posluzitelji onih belosvetskih zlodelaca priveli ova dva Srbina, jednogMladica i jednog Karadzica! Kakve li bi sve ratnicko-pravnicke marifetluke izvodili okonjih a pred licem svekolike javnosti. I cujem vec, kako jedni te isti Srbi izjavljujuponizno, dodvoravajuci se svojim narednicima, tvorcima tog nazovi otvorenog, novogdrustva, da se medjunarodni zakoni i sile moraju postovati i prozvani zlocinci predati. Jer,ne mozemo sami protiv svih... Ali, mi nismo sami protiv svih. I u nasoj kicmi jeste daprotivprirodnu silu ne postujemo. Ko ima kicme...

Nekoliko godina prikupljam materijal za ovaj rukopis. Sabiram sta je gde objavljeno oGeneralu Mladicu i sta je izjavio i govorio, pa i pisao sam general. Otkako sam ga srelazapisujem nase razgovore, opisujem susrete. Sto sam vise spoznavala sta u svetu umneglave i priznati novinari misle o njemu (u postovanju, strahu ili mrznji), a kakva se svefama povremeno gradi u domacoj javnosti o tome, zavisno od dnevnih politicarskihpotreba, sve vise sam bila uverena da se radi o jednoj vanserijskoj, istorijskoj licnosti.Sve predanije sam radila na ostvarenju svoje zamisli da sacinim knjigu o GeneraluMladicu. O njemu, kao simbolu srpskog junaka, vojnika, zastitnika. Pa i mucenika.

Zelju da ova knjiga izadje pojacao je jedan biltovsko-holbrukovski scenario pocetkomovog jula: najpre su zapalacali jezici otrova vescu da je General tesko oboleo. Zdusno ibez ograde raznosile su je neke novokomponovane domace agencije. Potom su jezamenili, bez objasnjenja, drugom: da je vidjen medju vojnicima na proslavi Vidovdana.Za to vreme podmuklo su Nato "mirotvorci" umnozavali zle pojase, obruceve oko samogsrca srpskog naroda. Psici rata kruzili su kao kopci oko Pala i Han Pijeska da izvrsedavno zadate naloge i ugrabe srpskog Generala i Predsednika srpskog naroda. Podvijenogrepa, pred narodnim ogorcenjem - uklanjali su se. Do sledeceg zaleta...

Istovremeno, u Hagu oni Natosudije, umrtvljenim hodom zauzimaju svoje busije isamrtnim glasom saopstavaju ranije nalozene fraze o svojoj objektivnosti i citaju odavnovec spremljene optuznice. To su optuznice za srpski narod, samo se cekalo da utvrde kojisu to najjaci autoriteti toga naroda, pa da im upisu imena i objave fotografije na poternici.

Iz ovoga rata samo su njih dvojica izasli sa tako visokim medjunarodnim priznanjem:precesto vec u savremenoj istoriji provereno uspesni zlikovci proglasili su Mladica iKaradzica ratnim zlocincima. Jer su im zlocinacki uspeh godinama odlagali poprostorima Republike Srpske. Jer im se General i Predsednik sa svojim narodom nisupoklonili i propustili zadah kojota u casne i ciste kuce i okucnice svojih predaka.

Ova knjiga je moj doprinos preziru i otporu genocidnoj unapred presudi i nalogu zahapsenje srpskog naroda. Haske obrazine americkih nalogodavaca i islamskih donatoraizdali su jos jednom, 11. jula 1996. poternicu na cast i slobodu Srba. Mi, grubi Balkanci,divlji Srbi i Crnogorci odgovaramo i ovom knjigom - sakupljenim svedocenjem mnogihzvezda svetskog i domaceg novinarstva, vrhunskih vojnih autoriteta, elitnih pravnika - daGeneral Mladic jeste sam narod srpski.

Trebalo bi im mnogo lisica da nam ruke zarobe... mnogo zatvora da nas utamnice...previse otrova da nas pomore... Ili su naumili da nas opet, onako demokratski icivilizacijski, ljuti na nas sto smo neposlusni, da nas daruju bombama novog svetskogporetka... ili ce nam srpske zemlje na Balkanu uciniti tamnicom... A tako nam vec nekakoi biva.

U bivsoj SR Bosni i Hercegovini rat izmedju tri naroda i tri vere izazvala je vatrenazelena posast mudzahedinska, uz saveznistvo povampirenih ustaskih bojovnika - podokriljem tvoraca svetske politicke i vojne mape, koji se ovuda umnozavaju, smenjuju, paodlaze svaki cim zavrsi svoj prljavi deo prljavog posla. A ako se i desi da neko ne budedovoljno hulja, prema srpskom narodu i da nije spreman da Srbe stavi na stub srama ikrivice u svakom trenutku - smenjivan je hitro.

Sve ovo vreme, dakle, vise od cetiri godine, srpski narod se brani da ostane na svojojzemlji slobodan, u miru i postovan. A sve vreme biva samo on optuzivan po raznimmedjunarodnim vrhovnickim skupovima - sudnicama. Cetiri godine gotovo isti komandnisastav vodi narodnu Vojsku Republike Srpske u odbrani srpskog naroda od svakojakihagresora i sve vreme trpimo presude da smo mi Srbi genocidni agresori. A tuzitelji isuditelji se presvlace u mirnodopce, humanitarce, dejtonce, srboljupce - gazeci sve sto jeSrpsko. I sto je to moglo biti.

(Ali me sve vreme muci pitanje - zasto nam to rade? I - zasto im u tome pomazu i nekisami Srbi? Pouzdano znam da nisam opterecena paranoicnom idejom da nas svi mrze. Alidanas u svetu jesu najjaci oni koji nas organski mrze i oni su najveca opasnost za mirnu,civilizovanu buducnost zemljine kugle. Jer su im Srbi mali zalogaj. Oni vec znaju ko ceim biti sledeci. Ali, zasto su bas Srbe tako fiksirali? Da li i zato sto su nam neke manedobro proucili: da smo skloni manipulaciji i podanistvu; da olako jedni druge izdamo,zarad boljeg mesta u loznici novog vlastelina. Tako je, valjda, i Karadjordjeva glavastigla sultanu u Stambol.)

Ja, naravno, znam da u svakom ratu neko biva zrtva a neko zlocinac. Neko se brani aneko navaljuje. Ali nisu samo zrtve pred okupatorom, nego i od samih sebe: iakonevoljno, jer zele mir svojim bliznjima i svim drugima, i General i Predsednik uveli su isvoje najblize u rat - kao otpor, doduse, ali ipak. Iako vojnik, nije se skolovao da biratovao. Ratko Mladic, na primer. Vaspitavan kao Jugosloven, verujem, nije ni sanjao dace mu aveti proslosti nametnuti tako nemilosrdni rat sa bivsim jugoslovenskim narodimai novokomponovanim nacijama. Zar sa Turcima da ratuje ponovo na pragudvadesetprvog veka?! Zar opet sa ustasama da ukrsta oruzje - zar njegov otac nije biodovoljna zrtva krvavih prohteva hrvatskih ustasa da zatru srpsko seme?! Ova knjiga

mogla bi da pomogne i onima koji do sada nisu dovoljno znali istine o srpskoj vojsci, dabi li se mozda pokajali zbog tog neznanja i priklonili pravdi za srpski narod. A ima Srbakojima bi trebalo to pokajanje, zbog zabluda koje su ih nosile u razne vrste izdajstva sebesamih... Mada, ja mislim da je vecina takvih svesno negovala te "zablude"...

NA POCETKU moram reci i ovu istinu: kad god bih Generalu Mladicu govorila o ovomsvom projektu, on me je blago odvracao od toga. Davao mi je razna upozorenja. Svezalud. Kada je nedavno, maja meseca, prilikom susreta u njegovoj Crnoj Sumi,definitivno razumeo da sam tvrdoglava i vec daleko odmakla u poslu, da cu mozda i ujednoj uglednoj beogradskoj reviji objaviti tekst o njemu, prokomentarisao je: "Ondadobro. Ali, gledaj da se bar u tom rukopisu prepoznam!"

Ova knjiga napisana je onako kako sam ja prepoznala Generala Mladica. Nisam vojnik ine razumem se u vojne vestine. Stoga se tom temom ovom prilikom i ne bavim. Pri tom,znam da se General nalazi na vrhu svetske rejting liste vojnih strucnjaka. Uz sve to,svesna sam nepotpunosti i neobicnosti ovog rukopisa, koji je u stvari, posledica mojeopredeljenosti za vrednosti koje razaznajem u obilju nistavila koje me okruzuje.

Ova knjiga zeli i da se suprotstavi postojecoj atmosferi neke narodne i intelektualnepotistenosti i gotovo uplasenosti. Otpor nekoj gotovo ocajnickoj nemoci pred NecimNegativnim Nadolazecim...

Za samo mesec dana prvo izdanje ove knjige je rasprodato. Uverena sam da je to znak istvaralacke zainteresovanosti dela citalista za temu u nasim zemljama i sirom sveta, iznak poverenja u autora, ali, iznad svega, to je znak svesrdnog postovanja naroda premaGeneralu Mladicu, kao simbolu borca za istinu, za pravdu i dostojanstvo. Simbolupostene narodne uzdanice. I moguce zrtve tog Njegovog velicanstvenog statusa.

Uzdam se u pravednu buducnost za sve Mladiceve mladice, za srpski i sve druge narodena ovim i svim drugim zemaljskim prostorima.

Ovaj i svaki moj buduci tekst prilazem prepoznavanju istorijske istine.

Oktobra, 1996.Novi Beograd

Ljiljana Bulatovic

IZ MOJIH LICNIH ZAPISA O GENERALU MLADICU

Pre nego sto smo se sreli u Han Pijesku, Generala Ratka Mladica, vrhovnog vojskovodjusrpske vojske u Republici Srpskoj, nisam nikada videla, kako bi se to reklo, uzivo! Ostalasam zahvalna sticaju okolnosti sto sam upoznala ovog coveka, dostojnog svake vrstepostovanja. A bilo je to ovako:

Bila je subota, januarska, s pocetka 1994. godine. Nikakvo, nezadovoljno pre podne.Telefon mi uvodi u samotnu atmosferu glas naseg davnog poznanika koji vise godina zivii uspesno radi u Milanu: "Miso Draskovic ovde. Dobro je da sam te nasao. Ovde sam vecnekoliko dana sa grupom italijanskih novinara i poslovnih ljudi i gosti smo jugoslovenskei srpske vlade. Medjutim, nismo uspeli da im obezbedimo susret sa predstavnicimaRepublike Srpske. Pre svih - sa Generalom Mladicem i sa predsednikom Karadzicem. Tisi mi sada poslednja nada. Mozes li pomoci..."

Ne obecavam, ali iz sve snage zelim da im pomognem. Samo ne razumem kako to da imsavezno ili republicko ministarstvo nije to sredilo. Imala sam telefon Milana Gvera,pukovnika iz vremena JNA, a potom generala Vojske Republike Srpske. Tih dana seuveliko pricalo da je General Mladic ranjen... Na telefon dobijam njegovog sekretara, abolje receno, njegovog odanog saborca Rajka. Predlaze mi da se javim uvece.

"Dobro vece. Ovde Ljiljana Bulatovic. Zelela bih da cujem Generala Mladica!" Muskiglas odgovara zagonetno: "Izvolite." Ocekujem da mi se javi drugi glas. Medjutim, istiponavlja: "Recite..." Ja sada vec u nedoumici: "Hocu Generala Mladica... a on se smeje ikaze: "Pa, imate ga na telefonu..."

Tako smo poceli razgovor. Kao da se vise godina nismo culi i videli. Kada sam mu reklazasto ga zovem, pitao me je mogu li ja garantovati za njih da ce posteno pisati to sta imbude rekao. Ne, ne mogu to da garantujem, ali ih dovodi i preporucuje covek u kogaimam poverenje, koji je potegao i sve to organizovao cak iz Milana i to u vreme kada nasniko ne zeli i ne voli. Uzdam se u njegovo poverenje. "Na tvoju rec ih primam",odgovorio mi je i obradovao me glas coveka koji se upravo bio vratio iz obilaska svojihvojnika, svoga naroda na njihovim ratnim polozajima, kraj njihovih ognjista, nazgaristima negdasnjih pradedovskih kuca...

Dogovorismo se jednostavno - vidimo se u ponedeljak u podne u Han Pijesku. U nedeljuujutru javlja mi se general Gvero i potvrdjuje da je sve u redu. Da ce na granici uZvorniku biti obavesteni da mi dolazimo, kao i vojne patrole usput. Rece jos da ce doci inas svestenik iz Trsta Ilija Ivic, da bi nam se nasao pri ruci oko prevodjenja.

Te veceri u zemunskom restoranu "Skala", srecem se sa kolegama novinarima i donosimim lepu vest. Njih je trojica: slobodni fotoreporter Dzejms Savoja, komentator nedeljnika"Djente" Gaspare di Skalfani i spoljnopoliticki komentator dnevnog lista "Il Djorno"Angelo Ferari. Obradovali su se, naravno, ali i sa zebnjom - koliko je opasno ici tamo urat... Savoja, koji je pre ovoga bivao na svim ratistima sveta, osim u Vijetnamu, pravi salesa svojim kolegama, izazivajuci u njima strah...

Deseti januar je bio suncan, naravno, prohladan... Na "granici" nas granicari zaistadocekuju vrlo ljubazno i sa ociglednim obavestenjem o cemu se radi. Mi primamo u kolajednog deliju vojnika da ga prevezemo do Vlasenice. Prica nam da ima 23 godine.Rodjen u Kladnju, u pradedovskoj kuci. Kladanj, i spaljena kuca njegova su pod vlascumuslimana, ili - kako rece - Turaka! Otac mu je tamo poginuo od Turaka. Majka i mladjibrat su se smestili u deo nekog stana u Vlasenici... Prolazimo kroz spaljena naselja... Preovog rata radio je ovaj nas lepi i razgovorni mladic u Novom Sadu. Zanatlija je i bilo muje lepo kod nekog privatnika. Rat ga je zatekao na odsluzenju vojnog roka u JNA, a ondaje nastavio... I tako, evo, cetiri godine. Zove ga gazda da se vrati, ali njemu to ne pada napamet. Draskovic komentarise: "Ne da ti patriotizam!"

"Zovite vi to kako hocete, ali ja ne mogu da ostavim svoje drugare u ovoj nesreci a ja daidem i mirujem i uzivam tamo u Novom Sadu. Ne bih mogao spavati, ni jesti, ni zivetitamo ne bih mogao. Sve dok se ne oslobodimo ovde..."

Onda mu se odjednom ozari lice onako decacki, kao kada se ugleda majka, ili brat izdaleka. Prekide pricu i veli: "Evo ga Raso... Vidite - nas Raso prodje..." I ispratipogledom kolonu od nekoliko automobila.

To je Radovan Karadzic zaista toga dana otisao putem za Bijeljinu, gde se odrzavala josjedna Skupstina Republike Srpske. Sutradan je isao opet u Zenevu, da proba da se nagodio slobodnoj, o drzavotvornoj buducnosti srpskog naroda u Srpskoj republici. Pitammladica kako zna da je to Karadzic. Poznaju mu kola, kaze. I vole da ga vide. Jer onnajbolje govori u ime Srba tamo sa onim gadovima po svetu...

A General Mladic, kakav vam je on? - pitam ga potom. On se poispravi, ionako visok:"Eh, on nam je i General i otac i drug. On nam je nekako - snaga, gospodjo! Nista jenjemu da bude u prvoj borbenoj liniji i da nas tako povede protiv ovih prokletnika,prikupljenih po nekim islamskim zemljama da nas ovde satiru, na nasoj zemlji...To cevam svaki nas vojnik reci. I hrabar je i pametan je i posten je i nas je, brate..."

Prolazimo kroz pustos. Mnoge su vojne patrole. U jednoj bese i jedna devojka. Stasita.Pitam mladica: "A sta je sa ljubavlju. Mladost prolazi..."

"Eh, ja se sa vama raspricao, ali dobro me pitaste. To je ovde muka. Sve cure su posle ione u rat. Meni se bila jedna bas dopala i ja sve zagledao kako bih joj prisao. Raspitivaose oko nje. Kad jednog dana posalju me u patrolu da uhapsimo jednog naseg zato sto je,rekose, nesto prisvojio, ukrao, sta li. Nije mi milo da i to radimo, ali naredjenje jenaredjenje. Prilazimo mi njegovoj kuci, kad ispred kuce - ona devojka! Jednom rukomdrzi hekler a drugom bravu na vratima. Mene nesto presjece po zelucu. Kud bas ona tu dase nadje. Viknu ona na nas: stanite tamo. Znam zasto ste dosli. To su moga brataopanjkali. Laze ko kaze da je on lopov... Mi se primicemo, ali ona uperi onaj hekler u nas- ako se maknete, sve cu vas pobiti... Posle je bilo sta je bilo. Dogovorismo se nekako ipodjose i ona i brat u komandu, ali - ja izgubih volju na nju... Divljine mi je ionako bilodosta, a ova bese bas zestoka..."

Izadje nas Milan u Vlasenici. Ode majci da se preobuce. Nedelju dana je bio na polozaju.Ode da ga majka vidi, a da ga mladji brat odmeni...

U Han Pijesku docekala nas je dobrodoslica. Deo vojne komande smesten je unekadasnjem, predratnom lepom planinskom hotelu. Sacekao nas je general DjordjeDjukic i prihvatio u njegovoj kancelariji. Posluzise nas, kako dolikuje - kafom idomacom rakijom (doneli neki domacini za poklon). Par minuta potom javljaju da ceGeneral Mladic uskoro stici...

Zatalasa se atmosfera. Nekako se vojnici, pa i staresine, pripravise za dolazak. Kada sepojavio, odmah je nesto zagalamio, sa svojim sirokim osmehom. Najpre pitamo - je lizdravo, jer su nam rekli da je ranjen. Evo, uverite se, uzvraca i siri ruke General Mladic.Medju svima nama nastala je neka svojevrsna trema. Priznajem, ushicena, predajem mumoju malenu knjizicu o korenima i posledicama ustaskog terorizma "Smrt je njihovzanat" (zajedno sa Bozom Spasicem). Molim fotoreportera da nas slika. On to rado cini...

Onda se raskravilo - pre nego sto su stigli da pocnu da zapitkuju, cim su se predstavili -General ih pozdravlja slikovito i, reklo bi se, romanticarski: "Vama i vasoj Italiji zelim datraje sunce, kojim bi zalivali mir..."

Slusam i ponesto zapisujem. Vise pratim reakciju jednih na druge. Dzejms Savoja bio jeosvojen na precac: videla sam iz nacina kako ga je posmatrao. Novinari su se trudili daostanu u nekom donesenom fazonu - negativnih informacija. Ali, i to se rasplinjavalopred Mladicevim govornickim naletima tumacenja njihovih pitanja i kazivanjemodgovora.

Kada su ga pitali za motive rata u Bosni i Hercegovini rekao je: "Sanjam da rata nikadavise ne bude. Da se i rec rat medju ljudima zabrani... Da se oruzje vise ni kao igracka neproizvodi. Ali, razlozi rata leze u tome sto istorijska proslost nije postavila stvari na svojamesta na Balkanu. Nije prvi put da se na ovim prostorima dva hriscanska naroda boremedju sobom. Ne zaboravite da Srbi nikada nisu bili osvajaci. Niti su sada..."

Kada Gaspare pita: "Kako je rodjen los glas u svetu o Vama, Generale?" Mladic gaprekriva nadmeno-pokroviteljskim osmehom:

"Da je ovaj rat zapocela moja zemlja i moj narod, da smo mi osvajaci, ovo bi bilouvredljivo pitanje. Ovako, cini mi cast da se u zemljama, huskacima rata na Balkanu, okomene gradi imidz opasnog ratnika...

Tudjman i Alija su objavili rat mome narodu, bolje receno, poveli ga bez objave, nepriznavsi nam da smo narod. Prozvali su nas - cetnici. Mi jos uvek nismo objavili ratonima koji su nas napali. U blokadi, pod sankcijama je narod koji nikome nije objaviorat, koji se brani, a medjunarodna zajednica stiti agresore i genocidne ratnike. Ona jeotvorila luke smrti na Jadranu za nasu decu: u Rijeci su, u Puli, Splitu, Dubrovniku...Italija se od pocetka rata nije oglasila ikakvom pomoci za ovaj narod. I tome se zaistacudim, jer su nam i u Prvom i u Drugom svetskom ratu Italijani mnogo pomogli.

Iako su u pocetku bili nasi neprijatelji u Drugom svetskom ratu, meni su zivot spasiliitalijanski vojnici, koji su jedno vreme bili smesteni u nasoj kuci, na Kalinoviku, gde samrodjen. Bili su to vojnici iz italijanske divizije "Murdje", koja je pre toga bila desetkovanaod ustasa u kanjonu Neretve. Majka mi je bila obolela od tifusa i usahlo joj je mleko.Jedan vojnik, inace otac petoro dece, hranio me je i odrzao u zivotu. Zao mi je sto nisamuspeo da ga pronadjem sve ove godine. Mislio sam - bice vremena..."

Sirokim spektrom cinjenica poducava General svoje goste istoriji srpskog naroda i ostalihnaroda na Balkanu, pokusava da im prelije sopstvena saznanja o korenima i posledicamaovdasnjeg gradjanskog i verskog rata, ali sada najteze optuzuje SAD. Sa mnogo razloga.Ja belezim ponesto:

"Ratom na Balkanu uzdrman je svetski mir... Sjedinjene Americke Drzave, policajacsveta, izmislile su najpre i manipulacijom stvorile Ujedinjenu Nemacku, da bikontrolisale Evropu, da im Evropa ne bi ujedinjena postala konkurentski gigant. Moglo bise reci i da je kratkovida spoljna politika SAD previdela opasnost upotrebe oruzja uEvropi, sto nije cudo, jer su Amerikanci do sada imali iskustva uglavnom sa plemenskimratovima, u dzunglama... Medjutim, zna se i da je Nemacka, izmedju ostalog,zainteresovana za fabrike oruzja na ovom podrucju... Tu je islam, koji, doduse, neraspolaze atomskim oruzjem, ali imaju demografsku bombu i ima svoje uporne ciljeve...A Balkan je cudo zemlja. Cak se i ptice sele na jug preko Balkana..."

Prisutni se povremeno trgnu na novu informaciju, na neobicni govor, pun asocijacija, aMladic zakiva svoje tvrdnje: "Ovde su se Tudjman i Alija udruzili i pomazu jedandrugome da se izvrsi germanizacija i islamizacija Balkana... Doduse, pitanje je dokle cetaj savez, to udruzenje trajati i ko ce biti jaci..."

Potom general ukazuje svojim gostima iz Italije da bi dobro bilo da se malo visenaoruzaju znanjem o bliskoj istoriji ovih prostora i pominje razne knjige, uglavnomdokumentaristiku. Verovatno najsvezija, koja mu je bila u rukama, jeste knjiga oustaskim zlodelima iz Hrvatske, kolege Stevana Zeca. Pominje je par puta i govori da biim bila veoma korisna...

Posle dva sata razgovora, presusuju spremljena pitanja, nastaje fotografisanje, a ondasilazimo u prizemlje u restoran. Nekada hotelski restoran, sada ogromna sala zapovremene goste, za koje vojnici pripreme skromni rucak. Mi se, po navici, nadamovojnickom pasulju, general Djukic seda pored mene i sali se: "A mi jedva cekamo dagosti dodju, da ne bismo jeli svakog dana pasulj..." Mladic cuje Djukica i poverava mi se:"To je jedna od nasih najtezih muka u ovom ratu. Nije bivalo do sada da vojska teze ziviod naroda. Surovo se moze uciniti, ali kad god vidim mrtvog neprijatelja, dodje mi da gaponovo ubijem. Jer u njegovom rancu se obavezno nalazi u americkoj ambalaziupakovana oprema za sedam dana hrana, preobuka, municija. Sve najsavremenije, a ovimoji su i bez carapa, vesa, bez municije, bez hrane... Imaju srce i hrabrost u zamenu zasve. Jer brane svoje a ovamo se navuklo svakojake gamadi iz sveta da sa nama ratuje..."

Dolazi i general Tolimir. Mladic cuva mesto za njega blizu sebe, s druge straneprevodioca. Kaze da mu je oslonac i nerazdvojni saborac jos od Knina. On i njegovazena, koja je i sifrant u Stabu...

Za vreme rucka Mladic govori uspomene iz Italije, u kojoj je boravio kao pitomac sabojnog broda "Galeb". Lepe, mladalacke uspomene: kako je bio stidljiv i skroman. Jernije mogao da izadje iz radnje u kojoj je probao mnogo cipela a nijedne mu nisu sasvimodgovarale, a da ne kupi bar jedne... Kupio je najlepse, ali mali broj. Poklonio ih jenekome docnije... Prica o svojoj privrzenosti jedinoj svojoj ljubavi zeni, Bosi: kako joj jeposlao u boci pismo... I da je stiglo. Bilo je jasno: Mladic je imao simpatije za Italijane, aosvojio je prisutne. U iskazivanju odusevljenja prednjaci Dzejms Savoja: sav je srecan jermu je Mladic poklonio sapku, poput one koju sam nosi...

... Susret je trajao preko pet sati. Rastajemo se prijateljski. Novinari bi zeleli da se sretnu isa Karadzicem, predsednikom Republike Srpske. Ali, vec je kasno, Skupstina zaseda uBijeljini pred novu rundu pregovora u Zenevi, sa koje predsednik treba da dobijesaglasnost ili ne za nove zahteve medjunarodnih naredbodavaca. General Mladic nassavetuje da nadjemo porodicu Stojanovic i da sa majkom porazgovaramo, da bismo steklipuniju sliku o stradanju srpskog naroda i za koga se on tako predano bori. Majka je,inace, ona jedna malena crna zena, koja tih dana nije dala konvoju Unprofora da prodje uSrebrenicu sa navodnim humanitarnim artiklima. Nije dala da prodju, dok joj sina nevrate ili ne nadju...

Gaspare di Skalfani je u reviji "Djente" detaljno i sa odgovarajucim uzbudjenjem opisaosusret sa roditeljima 11-godisnjeg Slobodana, sa Desom i Ilijom Stojanovic, iz Zvornika.Dok su opisivali neopisivu sudbinu svoga sina i svoju, plakala sam kao kisa, a Desa,majka nesrecna, tresla se i grcala i lomila reci.

Stojanovici su ziveli u selu Kamenica do rata. U zadnji cas utekli su iz svoga selamesovitim zivljem naseljeno pred mudzahedinskim zlom, koje je nosilo stradanja iprividno nerazumljive smrti. "Nikada do tada nismo imali problema sa susedimamuslimanima", pricao nam je Ilija, ali su onda izolovali selo, Srbi se iselili. Potom ubisetri pripadnika Sekretarijata unutrasnjih poslova, koji su bili dosli da intervenisu, a zatim ipreostalu srpsku kucu Stojanovica 29. maja ,92. opkolili i izolovali... Onda su se tajno

iselili i Stojanovici... Za docniju nevolju i nesrecu mali Slobodan imao je svoga psa,miljenika... Cvileo je dan i noc zato sto je tamo u avliji njihove kuce ostavio svoga psavezanog... Za nesrecu nije odoleo: oteo se roditeljima da odveze psa, da ga pusti naslobodu.

Jedanaestogodisnji Slobodan vise se nije vratio.

Tada, dok smo razgovarali sa njegovim roditeljima, oni su bili u ocajanju: nisu imalinikakvog traga o svom sinu jedincu. Zalud je sestra izgledala puteve iz iznajmljenesobice brata jedinca nije bivalo. Crne slutnje su pritiskale Stojanovice.

Zato je majka Desa izasla na drum da brani stranoj sili da pronosi pomoc onima koji sujoj ili zarobili, ili, ne daj Boze... sina: "Ne mozete ovuda proci, dok mi sina ne vratite...Samo preko mene mrtve", jaukala je, uz jauke mnogih drugih majki i sestara slicnihsudbina. Nastao je medjunarodni problem. Stigao je General Mladic da intervenise.

Savila je Desa svu svoju muku u zagrljaj i prolila majcine suze pred Generalom. O tomenam tiho govori: "On je postao za mene brat i sve na svetu, jedini je on kome sam moglapoverovati da ce me razumeti i pomoci... Na njegovu rec da ce mi naci sina propustilasam gadove belosvetske da odtutnje u krvavu Srebrenicu". Jecala je Desa Stojanovic.Tragala je potom i sama, slusala da joj je sin mrtav i nije verovala. Slusala da su joj sinaodveli u Tursku, da je u Tuzli i pitala dalje, molila svakoga da joj pomogne...

(Onda se otkrila istina: jedanaestogodisnjeg Slobodana uhvatili su kamenicki muslimani,uzela ga Veseli Elfeta da naredjuje kako da ga umore: tu nejaku musku glavu, nejakotelo, ali srpsko!

Identifikaciju je izvrsio dr Zoran Stankovic i potom postao sa roditeljima prijatelj. On mije o tome pricao, dok smo putovali ka Romaniji drugog maja 1996. godine, pre nego stosmo svratili u privremeno staniste Stojanovica, prepunu kucu izbeglica: "Marta 1993.godine presrela me je omanja zenica, sva u crnini ispred Vatrogasnog doma u Zvorniku.Tada smo vrsili identifikaciju zrtava iz Kamenice. Prepoznao sam da je to ona zena kojaje branila Morionovim jedinicama da prodju u Srebrenicu. Pitala me je, sve krseci ruke,molecivim i prebolnim pokretima i suzama- jesam li medju telima mrtvih pronasaomozda telo njenog sina. Rekla mi je koliko je star i ja sam joj rekao da medju mrtvimaovde nije njen sin.

Koji dan docnije, jedno popodne, javise mi da su doneli jos tri tela za identifikaciju.Pojavio se i jedan covek, otac da medju njima prepozna svoga sina. Nijedan nijeodgovarao njegovom opisu. Ali, ucinilo mi se kod jednog po zubima da bi mogao bitidete, sestica mi je nesto bila cudna. Setio sam se majke Dese iz Drinjace i porucio joj dadodje.

Mali Slobodan imao je rasporen trbuh, odsecenu usnu skoljku. Lobanja mu je bilarasprsla od pucnja izbliza u glavu. Noge polomljene.

Majka i otac su dosli. Prepoznali sina. Ali, ni dan-danas ne mogu da se pomire sa tomistinom: jos uvek se nadaju da ce se obistiniti neki glas i da je njihov sin ziv, makar negdeu Turskoj... Cesto ih obidjem. Kad god odem na tu stranu. Ali, spasa od istine nema,zakljucuje dr Zoran Stankovic.)

Te noci, dakle, posle razgovora italijanskih novinara sa Stojanovicima i njihovogzaklinjanja da im pomognemo da nadju svoga sina, jer njima srce sluti da je on negde ziv,cini mi se da je kisa u Zvorniku bila jos hladnija, slivala se jos gusca niz zabradjeno licene tako stare ali odjednom ostarele majke Dese. Grcevito me je zagrlila i molila, molilada pomognem. U kolima je zavladao teski led. Samo mrmljamo medju sobom da smoostali bez reci, samo odjekuju u unutrasnjim damarima materinski vapaji protiv svakogzla i jauk vere u onoga ko nas je i poslao kod nesrecne majke u plemenitost i ocinskubrigu nad narodom generala, a brata Mladica.

... U Bijeljini su bila vec odavno pogasena svetla posle sednice Skupstine. Tako nestizemo da ispunimo i trecu zelju da sretnemo Karadzica. Tako nastavljamo u mucnomraspolozenju put prema Beogradu. Pod kisnim naletima, kao da se razbistri i prepozna iono prvo sretanje sa prkosnim, onako vojnicki sjajnim i sirokim srpskim vojskovodjom.Duboko smo razumeli zasto Mladic onako dobro zna istoriju svoga naroda i zasto mu jeonako odan i siguran u ispravnost svoga vojnickog puta. U svakom ocaju svakog Srbinakao jedina sigurnost bio je njihov general: hrabar, jednostavan i plemenit.

SRCE MI JE ODNELA

"Veoma postovana, casna porodico Mladic! Hrabri generale i srpski vojskovodjo! MolimVas da primite saucesce u Vasem bolu od neprebolne nesrece, zbog tragicnog gubitkaVase kceri i Vase sestre! Uzdam se u Vasu iskonsku snagu da hrabro podnesete ovajstrasni udarac sudbine u ime toga sta znacite srpskom narodu!"

Poslala sam telegram Mladicima 25. marta 1994. godine, kada sam saznala da se Ana,njihova jedinica kcer i jedinica sestra ubila! Bol roditeljskog saosecanja smenjivalo jeogorcenje od neverovanja da je to bilo zaista samoubistvo.

Tek u novinama, u citulji prvi put sam ugledala sliku Ane Mladic. Ranije sam slusala odnekih koji su uspevali da budu bliski sa porodicom Mladic ili bivali povremeno sa njima,da je to jedna sjajna starinski povezana, vojnicka porodica. Sa gorstackim temeljimavaspitanja. Slusala sam o tome kako su kcer i supruga stizale do bojnih punktova, unajtezim situacijama da budu uz svoga obozavanog oca i supruga.

Kada sam prvi put videla Generala Mladica primila sam ga k srcu sestre. Sirokonasmejan, ne samo naizgled robustan, delovao je ljudski zestoko, zracio je zestinomvojnika, gordoscu narodnog junaka,ali i specificnim sarmom, nekom mekotom za onekoje primi u svoj krug delimicnog poverenja. Posmatra svakoga sirokim pogledom, kaozastitnickom, ali i podrugljivom pronicljivoscu. Razumela sam: sa njim nema foliranja.Videla sam, bila svedok tome koliko ga vojska i narod obozavaju.

Posle nedelju dana od smrti Anine u Beogradu, u stanu tuge, medju tridesetak prijatelja irodbine zagrlih u saucescu Ratka Mladica. U dubokoj crnini je. Sav kao jedna ogromnakamena suza. Ali ne deluje izgubljeno. Ne krije patnju, ali ima u njegovom izrazu iponasanju i radosti sto je okruzen prijateljima. Njegovo kazivanje sada me je strasnopodsetilo na nemilosrdnu nesrecu Dese Stojanovic. Dok mi je pricao sta se desavaloposlednjih dana sa Anom i dok se njegova istina prelivala u moje pamcenje, povremenosam osecala gotovo fizicke nalete bola. Ratko je izgonio vatreni cemer iz sebe.

Ni danas ni ja ne verujem da je Ana izvrsila samoubistvo... Odnosno, da je svoj zivotprekinula konacno po svojoj volji i samostalnoj odluci... Uostalom, malo je onih koji u toveruju. Ali se naslo tih dana previse onih koji su od velike (ratne) nesrece zeleli da pravesvakojake manipulacije. I zbog toga ne verujem da je sama Ana odlucila da takoneopozivo ostavi svoje roditelje, svoga brata Darka, narocito svoga OCA.

Ti dani su bili dani nekih teskih odluka za sudbinu Republike Srpske, za sudbinu srpskognaroda. Pritisci su bili veliki na Komandanta i Predsednika da pristupe drugacije od voljei potrebe tog naroda. S nekih drugih strana, vojno i vlascu i materijalno mnogo mocnijihstizali su nalozi Komandantu i Predsedniku da budu poslusniji, da oni, u stvari, ne znajukoji su to nacionalni interesi njihovog naroda... Nije im uspevalo... U takvoj atmosferiprekinuta je serija intervjua sa Generalom Mladicem u NIN-u i objavljen jedanoptuzujuci, prljavi tekst bivseg oficira bivse JNA o komandantu Vojske RepublikeSrpske. Ko je prepoznao cilj samo se zgadio. Ali nevine duse su ranjive i na njima se ciljpostize...

Stan Mladica u Beogradu nalazi se u kuci na kraju ulice, na periferiji. U toj ulici stanujuneke, uglavnom odnedavno, poznate beogradske licnosti. Vecinom ispred kapija stojestrazari, telohranitelji, cuvari kako se to vec sve ne zove. Gotovo sve kuce su ogradjenevisokom ogradom.

Do ulaza Mladicevih stize se bez ikakve ograde, bez ikakvih cuvara sa ulice, pravo navrata. Cak nema ni "spijunke" na vratima. Moglo se lako uskociti i preko terase...

"Kako si, covece, drzao ovako nezasticen stan?!" pitam.

"Mislio sam nas Beograd?!" stize reski odgovor.

Ratko nas nudi obicajnom rakijom, kafom, nagovara nas da se posluzimo... A ondagovori. Zapamceno sam zabelezila tek docnije, kada sam smogla snage da jednu ljudskutragediju svezem u slova pisace masine. Makar to bila i moja intimna pisaca masina.

... Ana je imala obicaj da zorom ustaje i uci, da sprema ispite. Bila je medju najboljimstudentima medicine u Beogradu. Pre toga, dok su tamo ziveli u Skoplju. Bila je prisamom kraju studija. Bila je vedra, lepa devojka, omiljena, pametna i osetljiva. Privrzenaprijateljima, porodici. Ocu.

Pocetkom marta ,94. godine prvi put se desilo da su njih dve, majka i kci, molecivo, alivec odlucno rekle Ratku: neka ide Ana na apsolventsku ekskurziju u Moskvu... Nije hteoda ih povredi, ali nije mu bilo pravo.

Kada se vratila sa te ekskurzije, Ana je bila nekako drugacija. Zalila se majci na nekucudnu glavobolju. Zalila se da ne moze da uci, nista ne pamti i da je sve sto je znalapozaboravljala. Tih dana trebalo je, inace, da polaze jedan od malobrojnih preostalihispita. Nasao se i otac tih dana na nekim razgovorima u Beogradu. Majka Bosa poverilakcerinu tajnu ocu i on odlucio da na svoj nacin vidi sta se to desava sa njegovommiljenicom.

Nezni, prvi put zabrinuti otac produzio je jos jedan dan boravka u Beogradu. Srecom, nafrontu nije bilo zescih okrsaja, a uostalom, tamo su ostali njegovi cvrsti vec visegodisnjisaborci. Bez Anine vedrine nije mogao da krene na put u ratovnu Bosnu. U kuci Mladicase, inace, po starim obicajima vojnickih porodica nista ne dira onoga dana kada otacvojnik krene na put do ratista. Iz kuce Mladica ne odlazi se neveseo na put...

Prethodne veceri igrali su njih cetvoro "podmornice". Ana je svog oca, ratnog generalazacikavala kako ce ga pobediti u tim "ratnim" okrsajima... Ali je povremeno tihododirivala glavu, otklanjajuci taj potmuli bol... Bilo je to njihovo poslednje zajednickovece.

Izjutra su njih dvoje opet blisko u poverenju razgovarali. Medjutim, Ana nije umela basda objasni svom omiljenom ocu, coveku kome se divila zbog junastva i predanostinarodnoj borbi, nije umela da objasni sta joj se to unutra u organizmu desava. Govorila jeda bi joj bilo lakse kada bi opet posla sa njim u Bosnu, u Republiku Srpsku, na front. Nenegde u pozadinsku bolnicu... Ne, blago, ali odresito govorio joj je tata, nego neka najprepolozi te preostale ispite, pa ce stici i na front, kao mnogo puta ranije. Onda mu se onaopet zalila da ne moze na ispit, jer nista ne zna, a on na svoj nacin proveravao i shvatio daje zapala u neku cudnu zamku. Nesto zagonetno, neka do tada nepoznata zagubljenost,nesigurnost, ovladala je Anom. Verovao je, bio siguran u to da ce njihova Ana pobediti tosta je trenutno snaslo. Onda se salio sa njom:

"Pa, hajde vec jednom i ti padni na nekom ispitu, pa da se i ja, kao ostali normalniroditelji zalim kako mi je kci jedna neznalica i da se pitam sta da radim, jer je pala naispitu..." Seretio se otac, ona se blago smejala. S patnjom.

Tako su se rastajali toga jutra.

"Vi biste sada mogli pomisliti da sam poludeo. Mogao bih i ja danas o sebi tako dapomislim, da mi nije bilo vojnika koji je te noci spavao u istoj sobi sa mnom. A recicu tida sam skocio iz postelje onog trenutka kada se moja Ana ubila... Diglo me nesto iz sna...Osetio sam neki neprijatni udar pravo u srce.Vojniku sam rekao da se negde nesto strasnodesilo i neka zove sve punktove na frontu...Svi odgovori su bili da je svuda mirno...Popih casu vode i vratih se u krevet.

Onda je zazvonio telefon.

Zazvonio je telefon i ja sam zgrabio slusalicu.

Sin moj, Darko, zvao me je. Iza njega cuo sam kako pisti Bosa... Sta se desava...Seka...Gde je... U kuci... Nista ne dirajte, dok ne dodjem...

...Ne bi to ucinila moja Ana...Tri smo pistolja imali u kuci, a ona je podigla na sebe basonaj... Onaj koji sam dobio kao najbolji pitomac u Akademiji. Tada mi je porodicapoklonila ovaj prsten od koga se ne odvajam a Akademija ovaj pistolj. Tada smo sedogovorili da se iz ovog pistolja puca samo onda kada se u kuci Mladica budu radjalinaslednici. Onda se Ana dosetila i rekla da ona nece menjati prezime, kada se bude udala,pa ce se i njeni sinovi oglasavati iz toga pistolja... Ne, to moja Ana nije mogla sama dauradi...

A bila je cakarasta: tako se u narodu kaze. Jedno oko joj je bilo vise plavo, na mene, adrugo vise crno, na Bosu..."

Onda se Ratko setio da bi Bosa volela da se upoznamo. Da me ona bolje zna, jer je ranijecitala moje tekstove po novinama. Otisao je po nju.

Na ormaricu pred nama stoji slika vedre Ane. Kraj nje jos mnoge. Stigle i neke sa tenesrecne ekskurzije iz Moskve. Ana je i tamo raspolozena, ali pored nje sedi nekinepoznati sedi covek... Ne znamo ko je...

Bosa je sisla medju nas onako kako hoda bol i kako se nosi ponos. Ima snage za osmehprijateljstva prilikom primanja saucesca. Cak da pokaze zadovoljstvo sto se sa namasrela. Zahvaljuje za telegram. Da, zaboravila je a hoce da mi pokaze telegrame i pisma.Neko donese veliku gomilu. Bosa najpre izdvaja pismo porodice iz Skoplja, prijatelja sakojima su ziveli godinama u bliskom prijateljstvu. Ana i njihov sin su se ranije nekolikogodina voleli, zabavljali, kako se to kaze. Cvili njegova porodica za omiljenom Anom,koja im je unosila u kucu lepotu, bljestavim duhom ih zanosila, ljubavlju neznom ihopcinjavala, a sada ne mogu da veruju da vise nema njihove miljenice Ane...

Svaki telegram saucesca kao ogromna suza: prijatelji, borci, nepoznati ljudi, poznatelicnosti iz Krajine, Makedonije, Svajcarske, Hilandara, Hercegovine... Zaprepasti meskrtost jednog telegrama, pisanog rukom znacajnog coveka iz Srbije. Citavo njegovo imei prezime stoji u potpisu, ali iz teksta i svega izbija neki nemilosrdni otpor ljudskosti.Svako pismo, narocito pisma tuge odslikavaju sustinu njegovog pisca...

Pokazuju mi zajednicke slike. I poslednju. Sa Trnova. I tamo je bila sa njim, svojimvelikim hrabrim ocem, uz majku. Stoji iznad njih, zagrlila ih. Prelepa, kao krunaroditeljima. Ocu stavila ruku na samo srce... "Srce mi je odnela", odjekuje Ratko Mladicsvom silinom roditeljske duse.

Potom je general Ratko Mladic otisao na svoj vojnicki zadatak. Cekalo ga nesrecnoGorazde i mnoga druga iskusenja. Nije pokleknuo od cemera. Nije se prozlio od jada.Nastavio je da se bori sa svojim narodom za svoj narod. Sve sto je docnije bivalo sa njimi oko njega utemeljilo je moje postovanje prema Ratku Mladicu. A covek je kao i svidrugi, samo malo drugacije vaspitan od ogromne vecine.

Znajuci ga tako nisam se zacudila kada sam ga zatekla posle 40-dnevnog pomena kako usapku poput one koju je nosio upisuje svoje ime i pozdrav nekom starcu preko Okeana,nekom dobrotvoru srpske vojske, koji je otuda samo to molio...

PONOVNI SUSRET KOD SEKOVICA

Kada sam ga docnije ponovo molila da nas primi znala sam da ce hteti. I nista se zaneupucenog nije primecivalo koliko je potresen i bolan posle gubitka njegove jedinice.

A taj susret izgledao je ovako.

Grupa uglednih poslovnih ljudi i novinara iz Italije opet je imala srecu i zadovoljstvo dase sretne sa generalom Mladicem, ovoga puta pod manastirom Lovnica, malo izaSekovica. Kod manastira iz 14. veka u bogatoj prirodi nalazi se nekada omiljeno izletisteribnjak. Sada jedno od Mladicevih komandnih punktova.

Na novouvedenoj granici izmedju srbijanskih i bosanskih Srba sacekuju nas bliskigeneralovi saradnici, pratioci, saborci: Rajko i Mladjo. Gosti su princ od JugoslavijeSergej Karadjordjevic, industrijalci: Fabricio Djudjaro, Djan Nikolino Narduci, BrunoBarbieri, Lano Djankarlo, Milorad Draskovic svi iz Milana i novinari Djordjo Lazarini iznedeljnika "Noi" (inace, jedan od Berluskonijevih portparola), Renzo Canfaneli izdnevnika "Korijere dela Sera" i vec poznati prijatelj a fotoreporter Dzejms Savoja.

Prolazimo predivnim predelima Republike Srpske a sa Rajkom i Mladjom se otvoriobliski drugarski razgovor, kao da smo dugo, dugo drugari. Raspitujem se kako zive, sacim se muce, kako im je "sef". Znam vec da svi vojnici svoga komandanta zovu tako, kaoi on njih! Oni mi u poverenju govore da opstaju u teskom siromastvu, nemastini,razumevam da narod bolje zivi od svoje vojske. Pricaju mi da se jednolicno i sirotinjskihrane, ali da se ne smeju zaliti, jer ne daj Boze da to sazna Sef. Ali, oni zaista nemajuneophodne odece, cak i general ima jedno svecano i jedno ratno odelo. U samom Stabunemaju nista od tehnike: ni radija, ni fotoaparata, ni kasetofona, a da ne govorimo otelevizoru ili videorekorderu...

Komandant Glavnog staba Vojske Republike Srpske cekao nas je za stolom u lepotiprirode. Pred njim behu rasirene mape, koje je slozio kada nas je primetio da stizemo.Iznad nas su upravo preletali avioni Nato "miroljubivih" snaga. Okolo stoje na strazinaoruzani krsni mladici, saborci i borci omiljenog "sefa" Generala Mladica. Budno motre

na okolinu, ali i na nas. Posle pozdrava i upoznavanja oni se izmicu, a ondazainteresovano slusaju.

Opet sam posmatrala Italijane, ugledne i bogate ljude, iskusne novinare svetskog glasakako se preobracaju pod uticajem Mladicevih reci i ponasanja u odusevljene goste i kakobivaju sve vise njegovi podanici. General ih zagleda direktno u zenice i govori uprelivima: od grubih prigovora do sarmantnih komplimenata. Njega ne fascinira nicijezvanje, niti moc. Svi su mu na kolenima. Uveren da nosi snagu svoga naroda i da je za tajnarod mora i trositi. Siguran je u svoju ispravnost, u svoju pravdu i u buducnost svojihopredeljenja. Duhovit je na svoj nacin. Vrlo cesto koristi istorijske detalje u razgovoru sanovinarima.

Kada smo bili posle intervjua za ruckom, a vojnici behu spremili ribu za drage goste, pacak i palacinke, General se zagleda u princa i pita ga da li je ozenjen. Ne, nije SergejKaradjordjevic ozenjen, ali kaze da bi se rado ozenio Srpkinjom. Pita ga Mladic da li znasrpski jezik. Ne, ne zna. "E, pa onda ne moze. Srpkinjom se ne mozete zeniti dok srpskijezik ne naucite. I to u rovu!" Svi se smeju, princu pomalo neprijatno, pa gotovo stidljivogovori: "Dobro, dobro. Moze, moze!"

Ali, princ Sergej Karadjordjevic nije dosao cak u Republiku Srpsku iz princevsko-turistickih razloga. Zajedno sa drugim prijateljima srpskog naroda sakupio je velikukolicinu humanitarne pomoci, ali se pozalio i Generalu Mladicu da ne mogu da dobijudozvolu od Komiteta za sankcije da taj konvoj lekova, hrane i odece stigne u RepublikuSrpsku. Nesto malo lekova doneli su kao rucni prtljag i kada je hteo da to preda generalu,on predlozi da se ti lekovi odnesu u Bolnicu Glavnog staba Vojske RS na Sokolcu:"Tamo cete to predati upravniku bolnice dr Tomislavu Tausanu, a ja vam se zahvaljujemna daru i pomoci. Tamo cete moci i da vidite srpske borce, ranjenike ali i stradale civile."

Citav tok razgovora Generala Mladica sa gostima ovako sam zabelezila:Novinarredakcije "Korijere dela Sera" Renzo Canfaneli se predstavlja i kaze da je GeneralaMladica sreo prethodne godine na Jahorini: "Bili ste veoma zauzeti i niste imali vremenada se sretnemo. Hteo bih da znam sta vi mislite, kako sada teku vojne operacije?"

Mladic: Najbolje bi bilo da nadjete list muslimanske vojske "Ljiljan" a ja cu vam datikopiju intervjua gospodina Rasima Delica i kada to procitate bice vam sve jasno onjihovoj ofanzivi i njihovim ciljevima. Bili su krenuli ka ovom nasem prostoru.Poslednjih nekoliko dana vodili su veoma intenzivne borbe upravo ovde, prema Zvornikui ovome mestu u kome se trenutno nalazimo.

R.C.: Koridor je veoma miran. Ja sam tuda vec vise puta prolazio.

Mladic: Oni su i koridor ozbiljnije napadali ovih dana, ali su pretrpeli i velikegubitke.Koridor je njihova stalna meta. Usmerili su svoje delovanje ka Srbobranu,Tulbetu i Vlasicu. Nesto slabijeg intenziteta su njihove akcije prema Bugojnu, anarusavaju primirje u zasticenim zonama, posebno u Sarajevu.

R.C.: Kakva je situacija sada u Brckom?

Mladic: Ima svakodnevnih provokacija ali bez veceg znacaja. Brcko je inace stalna metanjihove artiljerije, tenkova i oruzja tezeg kalibra. Hrvati tuku iz Orasja, Hrvati imuslimani zajedno sa juzne strane sa podrucja zasticene od UN.

R.C.: Vi ste ranije primili generala De Lora. On se takodje vraca. Vi ste njemu rekli da jevas plan da fakticki prosirite koridor. Da li je to istina ili preterivanje?

Mladic: Mi na koridoru ne radimo nista od 28. juna 1992. godine, sa zeljom da se svasporna pitanja rese mirnim putem, onako kako je obecavala medjunarodna zajednica injeni posrednici. Mislim da bi bilo vise koristi za Srbe da nismo imali poverenja umedjunarodnu zajednicu i njena tijela, da smo radili po svojoj pameti. Nas je onazaustavljala i time spasavala muslimane i naoruzavala Hrvate. Istovremeno ih jepodrzavala i rezolucijama o blokadama protiv srpskog naroda i avijacijom iz vazduhatakodje na srpski narod, a medjunarodne mirovne snage pretvorila u logistiku Alijine iTudjmanove vojske, kao i politike uopste. Medjunarodna zajednica im dotura borbenasredstva, hranu, odecu, lekove, obavestajne podatke, strucnjake svih profila i vrsilaevakuaciju od ranjenika do dece i raznih civila.

R.C.: Da li je to radio Unprofor?

Mladic: To sve rade tela medjunarodne zajednice, samo sto neka nose naziv Unprofor,neka UNHCR, neka medjunarodni Crveni krst i svi oni, cast izuzecima, rade protivinteresa srpskog naroda. Srbima nije bio dozvoljen pristup u medijima Zapada i ja samodlucio da vas docekam bas ovde u ovoj prirodi, odakle rukovodim borbenim dejstvima ioperacijama, jer se bojim da vi ne smete da me opisujete onako kako me vidite, pa makarda opisete prirodu u kojoj se nalazimo. A da sam u pravu, uvidecete samo ako obidjeteneke bolnice u Italiji u kojima se lece muslimanski i hrvatski vojnici koji su ubijali nasnarod. Nasih vojnika tamo nema. Zahvaljujemo stoga jednom jedinom italijanskomlekaru, koji je pomogao jednom jedinom nasem, srpskom jedanaestogodisnjem Dejanu izTrnove, koji je ranjen i izgubio obe noge da dobije proteze.

R.C.: Mi nemamo nikakvih predrasuda, sto se toga tice i zato smo ovde.

Mladic: Ja pretpostavljam da je tako, jer dolazite iz velikih novinskih kuca i da zatomorate pisati kao profesionalci. Ja sam samo zeleo da vas upozorim da nema potrebe dazbog mene imate nekih neprijatnosti.

R.C.: Ja sam bio u Sarajevu i video sam kako je jedna granata pogodila jednu medicinskusestru. Mislim da je ta granata dosla od srpske vojske, ali u ratu se sve desava. Mislim, dasu Srbi ispalili tu granatu...

Mladic: Nije to bila srpska granata, jer me Vi ne biste sada intervjuisali, da su Srbigadjali. Mi pogadjamo... Verovatno je to bila muslimanska, jer su znali da ste tamo vi,novinari. Ja sam isto tako mogao da udesim da ovde danas oko nas padaju minobacacke

mine i da prikazem kako muslimanska vojska nas raketira. Oni ne smeju da tuku ovdegde sam ja, a znaju da sam ovde. Zato sto mi branimo svoju zemlju.

R.C.: Posto ste Vi profesionalac vojskovodja, sta mislite da li postoji mogucnost da sesretnete sa muslimanskim generalom Rasimom Delicem?

Mladic: On me uopste ne interesuje. Niti oni koji ga podrzavaju. Kad ih stisnemo, kao stosmo kod Gorazda ili sto cemo na nekom drugom mestu, onda idu da placu u palatiUjedinjenih nacija, kako bi svojim suzama podmazali svoje piste ili one platforme nosacaaviona, da ih otuda stite avionima Nato, koji tuku srpski narod... Kada cete preci na laksapitanja?

Mi smo spremni da pregovaramo da se mirnim putem rese sva sporna pitanja. Ja sam iprije Gorazda isao na pregovore u Sarajevo sa komandantom muslimanske strane, paposle sa komandantima i hrvatske i muslimanske strane, na koje oni nisu dolazili, jer suracunali da ce im biti uspesna ofanziva koju su krenuli iz centralne Bosne ka Gorazdu i izGorazda ka Centralnoj Bosni. Zato su na sve nacine forsirali jake snage a preko generalaRouza su hteli da mene drze za pregovarackim stolom, da bi za to vreme radili sa nasimzenama i djecom sta hoce. Dve nedelje je to trajalo, njihovi napadi i trud generala Rouzada ih dovede da sednu sa mnom za pregovaracki sto.

R.C.: Sta Vi mislite o generalu Rouzu kao coveku?

Mladic: Stariji je od mene dve-tri godine. Laksi mozda nekoliko kilograma. I siromasnijiza iskustvo ovoga rata. Mogao je da udje u istoriju kao cestiti oficir, a obrukao se. Nezasluzuje moju ocenu.

R.C.: Vi o njemu kazete isto ono sto o njemu govore muslimani.

Mladic: Nemojte me samo porediti sa muslimanima, molim vas. Nemojte me to, molimvas...

R.C.: Ne. Ja to zaista ne zelim, ali za njega kazu da je on general za Srbe...

Mladic (ne cekajuci prevod): Da, da, on je pro Serbe a tukao je Srbe avionima F-16, Siherijer i mirazima... (Novinar nesto na italijanskom komentarise, a Mladic dodaje) Sve virazumete ovaj nas jezik, i morate da napisete svaku moju rec...

R.C.: Ja samo prenosim sta drugi govore...

(Potom nudi neke strane cigarete, a Mladic odbija: "Ne, ne, ja pusim samo ove koje suproizvedene u srpskim fabrikama." Medjutim i Mladiceve su strane, sto novinarprimecuje, a Mladic se smeje: "Sve sto je u srpskim rukama, burazeru, sve je nase!"

Onda mi se obraca: "Hajde, Ljiljo, ponudi ti njih ovim nasim cigaretama...")

R.C.: Interesuje me u kojoj se fazi nalazi sada ovaj rat?

Mladic: To bi trebalo da pitate bogove rata, a oni nisu na prostorima ni bivse Jugoslavije,ni bivse Bosne i Hercegovine. Oni su tamo negde u mocnijim zemljama, koje stitiavijacija NATO pakta, kao i njihove izvrsioce na Balkanu. Ja bih voleo da ovog trenutkaprestane rat i da ga vise nikad ne bude dok je ljudi i planete Zemlje... Kada ste dolaziliovamo, videli ste jedno malo groblje. Sve su to svezi grobovi, sve neduznih ljudi iz ovogakraja. Ovde gore je spomenik iz prosloga rata. Tu je pobijeno 2.400 Srba. Ovde cete imatipriliku da vidite i jedan srpski manastir i pored njega jednu vodenicu, u kojoj su nemackifasisti spalili srpsku decu. A posle rucka cete otici na prvu liniju fronta da vidite sela kojasu spalili muslimani i razgovaracete sa ljudima koji su jedva izbegli iz tih sela, a ciji sunajmiliji ostali u tim grobovima. Do ovog rata oni su ziveli normalno na svojimognjistima, na svojoj zemlji, na svojim imanjima u Kladnju, Tuzli i Zivinicama. Izvinitesto Vam pominjem ovo groblje, ali bih zeleo da osim opisivanja vec pomenute prirode,koja nas okruzuje, da opisete i ova groblja, jer do sada u italijanskoj javnosti nijeregistrovan nijedan poginuli Srbin od dejstva hrvatskih i muslimanskih snaga. A posto stevi humanisti, bolje je da pisete o tome, nego o generalima Mladicu, Rouzu i njimaslicnim. Doduse, postoje tri generala koja zasluzuju moju paznju. To su Nambijar, Trifoni Legren. Ostali nisu vredni pomena. A proslo ih je kroz ovaj rat desetine, od onoga izEgipta do raznoraznih drugih.

R.C.: Da li ste Vi pesimista ili optimista, vezano za kraj rata a gledajuci iz ovogatrenutka?

Mladic: S obzirom da bogovi rata jos nisu realizovali svoje ciljeve u rasturanjuJugoslavije i prostora koji naseljava srpski narod, nisam optimista. U njihovim rukama jeresenje o trajanju rata. Ali, posto jos nisu izmestili svoje Nato baze sa nekih prostora nakojima nisu pozeljni, na neke jevtinije prostore, ka Istoku verovatno ce napraviti jos nekubazu osim Tuzle, kao i Skoplja, malo predahnuti, da bi skupili snage da idu dalje kaistoku. Ovaj rat je, inace, neobican po mnogo cemu...

R.C.: Generale, nemojte zaboraviti da su istocne zemlje te koje zele da se prikljuce Nato-u.

Mladic: Da, da... (komentarise ironicno): sve se narod postrojio u kolonu jedan po jedan uzelji da Nato-u celiva ruke, i molimo se Bogu da nas sto pre primite ili da nas sto preprime. U Nato hoce samo oni koji su izdali interese svoga naroda...

R.C.: Ja govorim o Rumuniji, Poljskoj, Rusiji...

Mladic: Ja nemam volju da odgovaram na politicka pitanja, ali znam da ni Italija nijeusrecena sto ima bazu Nato pakta na svojoj teritoriji. I vi jedva cekate da Avijano iAnkona krenu na istok. Oprostite sto sam direktan.

R.C.: Ja cenim Vas stav. Ja sam bio u Americi, Britaniji, u Moskvi sam ziveo. Bio samglavni urednik njihovih redakcija i pratio denuklearizaciju sveta i projekat Nato pakta nijeda se siri prema istoku, nego da se stabilizuje. Oni zele jedan pravi mir...

(Mladic se na to zasmeja iz sve snage...)

Mladic: Mozda biste vi mene i ubedili u to da je Nato pakt paralelno sa unistenjem jedneili deset bojevih glava u istocnom paktu, unistio jednu svoju zardjalu pusku?! I, drugo,kada biste vi mene mogli da ubedite da je Nato, kao regionalna organizacija, ostao uokvirima zemalja koje su ga formirale, da bi branio njihove maticne teritorije. Kolikoznam, srpski narod nije ugrozio nijednu clanicu Nato pakta u ovome ratu, nijednimvojnikom, nijednom jedinicom i nijednom vrstom oruzja. I koliko znam, Cajnice, Rudo,Rogatica i Foca, nisu ni u Italiji, ni u Engleskoj, ni u Francuskoj, ni u Americi. U zabludiste, gospodo, kada su u pitanju namere Nato pakta. Sto kasnije to shvatite bice gore i povas i po italijanski narod.

R.C.: Zahvaljujem i razumem.

Mladic: E, sada, bi li ja mogao postaviti pitanje novinaru. Da i ja vezbam posaonovinara... (Prego, prego... Ali, mnogo je interesantniji Vas posao, govore oba novinara uglas.) Molim vas da vi ovo moje pitanje u celini prenesete italijanskoj javnosti, kao i daono sto mi odgovorite isto prenesete.

Dakle, ako je Nato pakt bio osnovan od clanica Nato pakta, da bi stitio teritorije zemaljakoje su ga osnovale, i ako je to poreznicima i narodu objasnjavano da je to zbogopasnosti od Varsavskog pakta i od komunizma, kako vi onda objasnjavate postojanjeNato pakta i posle toga sto se Varsavski pakt rasturio, kada su izvrsili demilitarizaciju iunistenje strategijskog nuklearnog naoruzanja njegovog dela, kada su se snageVarsavskog pakta povukle sa teritorije Nemacke, Madjarske, Poljske, Belorusije itd?!Kako gledate sada na Nato pakt, koji je dejstvima u reonu Gorazda skinuo sa lica masku ideklarisao se kao ofanzivna vojna grupacija i nisu li vojnici i oficiri Nato paktapreobuceni u uniforme muslimanske i hrvatske vojske?! Za vasu informaciju, to je istokao i americka uniforma, kao i na generalu Dzeronimo Vurdi. Nisu li presvuceni u belaodela posmatraca Evropske zajednice, Ujedinjenih nacija i maskirali se plavom kapom iline daj boze u deo novinara raznih masmedija. Da su i novinari na strani snaga kojimadiriguju bogovi rata iz vecine zapadnih zemalja, potvrdjuje cinjenica da smo za dvije i pogodine rata, zahvaljujuci samo gospodinu fotografu Savoji i njegovom saradniku i vamagospodo, na bilo koji nacin prisutni u stampi zapada.

E, sada ja cekam odgovor. Ali, ja sam nezgodan kada postavljam pitanja. Nisam novinar.Neka bude odgovor dug kao pitanje.

R.C.: Odgovor je kratak. Mogu da tvrdim da Nato, onako kako mi to vidimo, nemaagresorske ciljeve. Ni prema Jugoslaviji, ni prema bilo kojoj drugoj zemlji. Ja sam serodio slobodan, zahvaljujuci Amerikancima, jer su oni srusili fasizam. A Nato je sluzila ujednom odredjenom trenutku da bi se izbegao nuklearni rat izmedju Zapada i Istoka. Ja se

slazem sa tim da Nato snage ne treba da dodju ovde. Ali, Nato je bio pozvan od straneSaveta bezbednosti UN, zato sto su UN napravile puno gresaka...

(U tom trenutku nadlece nas avion a Mladic komentarise: "Ovo je Nato avion! I to jepoleteo iz Italije!")

R.C.: Nije bombarder!

Mladic: Dve godine je rekognostirao i u reonu Gorazda, pa su oko mene padali delovinjihovih bombi i raketa.

R.C.: Sada vam najozbiljnije govorim da smo mi prijatelji srpskog naroda i nemanikakvih problema sa italijanske strane.

Mladic: Ja verujem.

R.C.: I kao prijatelji bi trebalo da pricamo iskreno i posteno.

Mladic: Vi da. Okej. Zato i razgovaram sa vama. Ali cete vi biti prijatelji, ako budete dalipostene odgovore o ulozi Nato pakta danas i u svetu i u vasoj zemlji. Ili, ukoliko napiseteijednu parolu, pa je stavite, recimo u Djenovi, Veroni, Avijanu, gde se nalaze njihovevelike ratne baze da osudjujete bombardovanje srpske dece kod Gorazda. A vi cete bitiljubazni, pa cete otici u selo Donju Stubnicu kod Gorazda, da snimite i da pogledatemanastir koji je podigao jos srpski kralj Milutin 1357. godine, u kome je stampana prvaknjiga na prostoru bivse Bosne i Hercegovine. I tamo vas molim da pogledate izgledsrpskog groblja i da to opisete. Posteno.

R.C.: Vi ne morate da brinete. Mi nismo imali nikakve proteste, ni od Gorbacova, ni odRegana, ni od Milosevica. Radim kao novinar oko 18 godina...

Mladic: Ovo sve nije licno medju nama. Ne treba da shvatite da se odnosi na vas licno.

R.C.: Ja bih jos jedno pitanje, pa da kolega nastavi. Akcija u Gorazdu, prema onome stose u javnosti zna, nije predstavljala bas neki uspeh. Ne kazem to samo ja, nego i dr MiraMarkovic, koja je kritikovala tu akciju. Sta Vi mislite o tome? Sta mislite o toj njenojkritici? Da li mislite da cete postici iste ciljeve sa razlicitim nacinima?

Mladic: Da je makar bio na srpskoj strani, mi bismo bili stopostotni pobednici. Damukoju ste pomenuli licno ne poznajem, niti znam njene stavove i misljenja o Gorazdu.(Novinar objasnjava da je to supruga Slobodana Milosevica. Mladic na to uzvraca da nezna, nije mu poznato...) Ali, da ste vi bili i pomenuta dama pored mene u Gorazdu, neverujem da bi drugacije govorili od mene. A prirodno je da ima zena koje ne misle onakokao ja i nema ni potrebe da bude drugacije. Cesto i moja vlastita zena ima neke razlicitepoglede. (Novinar dodaje da su zene cesto te koje uticu na muskarce.) "Kako cija i kakona koga", kaze Mladic...

R.C.: Vi verovatno mislite da je dosao momenat da se sukob resi politickim nacinom.

Mladic: Da. Vreme je za mir.

R.C.: To je odgovor koji je mene interesovao.

Mladic: Ali to ne zavisi od Srba, niti od nasih zelja. Samo od bogova rata.

Djordjo Lazarini: Hteo bih da Vas upoznam kao coveka. Ali bih hteo da razgovaramonasamo. Sta Vi osecate kada jedan vas borac pogine?

Mladic: Da mi je umrlo ili poginulo jedno moje dete. I znam sta je imati grob mladogcoveka.

Dj.L.: I general Svarckopf, koji je bio general rata u Iraku napisao je u svojoj biografijida nikada ne bi zeleo da da nalog da se ide u borbu i da se umire.

Mladic: S pravom je to napisao, ali je trebalo da to uradi, da se tako ponasa. Imao jemogucnosti. I nije mu bilo mesto u Iraku. Da sam bio na njegovom mestu, ne bih bio uIraku i bilo bi me sramota da pisem o generalskim avanturama iz operacije "Golf". Nemozemo nas dvojica da se poredimo. On je isao na tudju, a ja branim svoju zemlju.

Dj.L.: Da, da. Ovo sam pomenuo, samo sa tog humanitarnog aspekta kada se salju mladiljudi da ginu.

Mladic: Rat je strasna pojava u ljudskom drustvu. I kada bih se ja pitao, ne bih gaupotrebljavao ni kao rec u razgovoru, a oruzje je tako strasan proizvod ljudskog uma ikada bih ja o tome mogao odlucivati, ne bih dozvolio da ga proizvode ni od plastike, kaodecje igracke. Bilo da je ono za rat zvezda, bilo za rat coveka protiv coveka.

Dj.L.: Jedan italijanski admiral je rekao da on ne bi voleo nikada da ratuje i tada su gasmenili sa duznosti.

Mladic: Imao je pravo. Ali, da je neko napao Italiju, siguran sam da bi taj admiralratovao. I da mu je neko spalio kucu, silovao majku, sestru ili cerku, ili ubio dete, ja sampotpuno siguran da bi on ratovao. Ako ne bi branio svoj prag, on bi bio kukavica iizdajica. Nama je preko muslimanskih, hrvatskih i preko mocnih svetskih medija saZapada objavljen rat! Ovaj rat se vodi i uz pomoc tih medija i njihovog oruzja, kao i uzpomoc ovih aviona Nato pakta, koji upravo vrse rekognistiranje, da bi nocas ili sutradejstvovali po Srbima.

Dj.L.: Ja mislim da su oni samo dosli da nas pozdrave!

Mladic: Najverovatnije, uzvraca uz tvrdi smeh.

Dj.L.: Da li ste se ikada zapitali sta Vasi ljudi misle o Vama?

Mladic: Nisam, jer sam stalno medju mojim ljudima. A vama preporucujem da ih Vipitate sta misle o meni. Siguran sam jedino da ne misle ono sto ja mislim o sebi. Jamislim da sam obican covek, a oni misle da sam veoma neobican covek.

Dj.L.: Ja sam bio gost u Lukavici za vreme jednog bombardovanja od strane muslimana.Tada su mi vojnici rekli da ste "nas covek" i da ste veoma dobar vojnik... Kada ste bilidete, sta su bili Vasi snovi? Sta ste mislili da cete raditi u zivotu?

Mladic: Deca svasta mastaju. Prvo sam zeleo da budem ucitelj tamo negde do cetvrtograzreda osnovne skole. Onda sam u jedanaestoj godini promenio misljenje zbog grubogpostupka ucitelja. Posle sam hteo da budem lekar hirurg, a eto, postao sam vojnik. Neznam sta je bolje, jer ni lekari, bar na srpskoj strani, ne prolaze sada bolje od vojnika. Unekim momentima im je mnogo teze nego bilo kom vojniku, kada vide sve strahote rata anekada ne mogu pomoci.

Dj.L.: Da li ste se Vi pitali, jeste li Vi u ovom ratu cinili neke greske ili niste?

Mladic: U mene kazu: nema drveta bez grana, ni coveka bez mana. Trudio sam se da negresim i da odluke i moje mogucnosti stavim u odbranu svoga naroda. Vreme koje jepred nama osvetlice svakog znacajnijeg pojedinca i u ovom, kao i u ostalim ratovima aistoricari i novinari i buduce vreme ce kazati ko je ko. Meni cini utjehu sto branim svojnarod i vodim rat na svojoj zemlji da bih zastitio ono sto je nase vekovima. I cini mi se dane gresim. Na pravoj sam strani. Da sam otisao u Vijetnam ili u Irak da ubijam ljude, ilida sam donosio odluke da moj avion bombarduje bilo ciju tudju zemlju ili drzavu, bilo bime sramota. Takvu odluku ne bih mogao doneti.

Dj.L.: Zamislite, mene ove Vase reci veoma iznenadjuju, jer su mi Vas opisali kaostrasnog coveka.

Mladic: Okej. Neka Vam ne bude uvredljivo sto cu Vas uporediti sa sledecim. Kada sambio mlad oficir, u Skoplju sam sluzbovao i prije nego sto sam se sreo sa mojom suprugomjedna njena skolska drugarica me je njoj opisala straaasnim. Verovatno da se mojasupruga ne bi zaljubila u mene (da bi je u tome sprecila). A ona i sinoc, dok smo zajednoovamo putovali, kaze mi da jos uvek otkriva nesto novo u meni. Nije dovoljan samo ovajjedan susret da biste Vi upoznali mene ili ja Vas. I Vi ste u prednosti. Vi cete mene ovdeispitivati i dobro me upoznati a ja Vas ne.

Posle srdacnog smeha, uz komentar novinara da su svi novinari generali, Mladic kaze:

"Jeste, narocito oni koji kada vise nemaju pitanja onda kazu onome na koga atakujumolimo, otvorite usta da vam i krajnike izvadimo..."

"Vi mene sigurno necete nikada dovoljno upoznati, ali ja Vama zavidim, jer ste sebiosigurali mesto u istoriji", uzvraca Lazarini.

Mladic: Hvala vam na komplimentu. Kada sam rekao obicni ljudi ne mogu da ulaze uistoriju. Istoriju kreiraju veliki ljudi iz velikih zemalja, iz mocnih vojski. Mi smo malinarod, mala vojska. Nasa je mala istorija, ali ima i nasih ljudi koji cak ni tu malu istorijumalog naroda ne citaju. A od istorije se ne zivi. Ako bih nesto mogao da pozelim odistorije, to je samo da sacuvamo svoj narod od iseljenja sa njegovih vekovnih ognjista, iznjegove vekovne zemlje, od prethodnica bogova rata, koji nam objavise rat Hrvata imuslimana i njihovih sponzora, koji i finansiraju rat. Inace, istorija je velika livada nakojoj svako magare moze da pase.

Smeje se Mladic na svoj nacin.

Novinar dodaje "i koze!"

"Da, kaze Mladic", s tim sto u nas koze stoje na nekoj visoj instanci u pogledu zasluga zacoveka, mada ja vise cenim magare, jer vise nosi, a manje jede" i opet se silno smeje."Njega jedino ne mogu musti."

Dj.L.: Da li ste citali knjige nekih velikih generala i da li Vas je neka od njih ili neko odnjih fascinirao, odusevio?

Mladic: Pa, ja sam svasta citao. Klauzevica sam izucavao. Neke sam studirao. Ali, iducisusret ja zakazujem u mom rodnom mestu, pa ce vam neke stvari biti jasnije. Tamo necumorati da vam objasnjavam zasto mi ne moramo mnogo ni da citamo, jer se nalazimo navelikoj nadmorskoj visini, mnogo iznad ostalih. Vise vidimo, blize smo bogu od ostalih.Procitao sam mnogo toga od istorijske literature, koje su pisali njemacki, italijanskifasisticki oficiri, sve sto su pisali nacisti, i prijatelji i neprijatelji. I od Sung Su Fuao dodanasnjih dana sto je neko pisao o vojsci, ja sam to citao na neki nacin. Jedino nisamcitao ovog Svarckopfa. Iskreno receno, druga literatura me vise interesuje.

Dj.L.: Pre ste rekli da je ovo mali narod koji nece uci u istoriju, jer je mali narod. Nasdvojica nismo toliko skromni kao vi. Mi smo ovde dosli da sretnemo jednu znacajnu,veliku licnost velikog naroda. Mi nismo presli toliku razdaljinu da bi sreli male ljude izmalog naroda.

Mladic: Odlicno pitanje je postavio gospodin. A ja sam vama zaista iskreno odgovorio dami jesmo mali narod, koji neki hoce da izbrisu sa zemljine kugle. Bojim se hocemo liimati mesta u istoriji, jer nam prete istrebljenjem. Jer smo odlukama medjunarodnezajednice tako blokirani i dovedeni u goru situaciju od Sijuksa ili nekih drugih plemena,Apaca i slicnih u kanjonu Kolorada. Oni su imali srecu da ih je ostalo bar za rezervate.Inke nisu imali tu srecu, jer ih nije ostalo ni za rezervat. Nama su sankcijama namenilisudbinu Inka. Mi cemo se truditi da ne budemo Inke, nego da to, koliko nas ima,ostanemo na svojoj zemlji. Mi ne zelimo da kucamo na vrata velike istorije, velikeplanete, pogotovo ako ona zeli da bude bez Srba, ako je opravdanje medjunarodnezajednice pred medjunarodnom javnoscu za uvodjenje sankcija protiv Srbije i Crne Gore,odnosno SR Jugoslavije, ono sto se desava preko njenih granica, iza reke Drine?! Kako toda ne vaze sankcije za Hrvate na ostatku Hrvatske ili za muslimane i Hrvate na ostatku

Bosne. Njima avioni C-130 svaki dan i noc bacaju pomoc, sve sto im treba, cak i uenklave, a mi Srbi ne mozemo da dobijemo cak ni lekove, neophodnu robu zapoljoprivredu i industriju. Kiseonik za bebe nismo mogli da doturimo do bolnice i druge.Da ne nabrajam mnostvo problema.

Dj.L.: Poznat mi je Vas problem o kome hocete da govorite... Jednom ce, valjda, i tesankcije prestati, kada prestane rat. Vi cete tada doci u Italiju da nas bolje upoznate.

Mladic: Prihvatam poziv. Bio sam u Italiji 1979. godine. Imam lepe utiske o vasoj zemlji.Imate poetican jezik, lepu muziku, odlican sport i vrlo lepe zene...

Novinari sa osmehom ubacuju: "Kao i ovde, kao i vi..."

Mladic: Da, da. Ovde su najlepse. Ja polazim od moje zene.

R.C.: Generale, Vi ste rodjeni kada je Jugoslavija bila federacija...

Mladic: Ja sam rodjen 1943. godine kada je Jugoslavija gorela u ratu... Ali jesam ziveopotom u jugoslovenskoj federaciji.

R.C.: Da li su za to vreme etnicke grupe zivele u miru?

Mladic: U relativnom miru da. Znate li zasto? Zato sto je i prva i druga Jugoslavijanapravljena srpskim lesevima i zalivena srpskom krvlju. I umesto da srpski narod satolikim brojem zrtava i sa toliko prolivene krvi napravi svoju drzavu, Srbiju, kao sto jeItalija, ili Francuska, ili Engleska, ili Svedska, ili Peru, ili Spanija... Jer, u Peruu zivePeruanci, u Spaniji Spanci... Naravno, u tim zemljama mogu da zive i drugi narodi. Ali, uvasoj zemlji, na primer, u Italiji zive samo Italijani. Vi imate i Srba i Nemaca i onih kojizajedno sa Slovencima zele da zive u Nemackoj. Imate Italijana koji zive u Istri iDalmaciji: imate u dolini Soce groblje italijanskih vojnika sa 11.000 leseva iz Drugogsvetskog rata... Da. Bio je u Jugoslaviji mir, ali kakav mir. Na stetu Srba. Bila je tamnicaGoli otok. Zatvarani su Srbi koji su izgubili svoje i pitali se zasto nisu priznati kao Srbi utoj Jugoslaviji. A svi drugi narodi su imali svoj integritet. Na Golom otoku su bilikaznjavani svi Srbi i Crnogorci koji nisu bili zadovoljni rezimom koji je tada vladao uzemlji. Taj rezim je od muslimana, koji su pod turskom vlascu primili islam a pre togabili ili Srbi ili Hrvati napravio naciju. A oni nemaju ni poseban jezik, ni istoriju, nizemlju. Nista svoje posebno nemaju. Oni su bili onaj deo svog naroda koji je prisaoislamu, da bi potom zverskije istrebljivao svoj narod. Ako proucite strukturu najvisihvrhova vlade Jugoslavije, videcete kako su se eksponirali Siptari, muslimani, Slovenci,Hrvati. Posto gospodin voli istoriju, neka zagleda u proteklu istoriju i videce da ti narodi,kojima sam predstavnike sada pominjao, nikada nisu imali svoju drzavu. Bar ne naprostorima bivse Jugoslavije. Obe bivse Jugoslavije su imale svoj autoritet umedjunarodnoj zajednici, zahvaljujuci srpskim zrtvama, srpskoj krvi. U Prvom svetskomratu za odbranu jugoslovenskih prostora poginuo je svaki treci Srbin. U Drugomsvetskom ratu izginulo je oko milion i 400.000 Srba. Od toga su u Jasenovcu ustaselikvidirale vise od 850.000 zrtava. Posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila jedna

od 50 suosnivaca Drustva naroda, koje je prethodilo Ujedinjenim nacijama. Dakle, jednaod osnivaca Ujedinjenih nacija. I sada su te Ujedinjene nacije prevrnule svestmedjunarodne zajednice, kao ja ovu vasu vizit kartu!

Tako su Ujedinjene nacije donele odluke koje ne priznaju granice jedne suverenemedjunarodno priznate drzave Jugoslavije. Za njih pri tom vaze unutrasnje graniceizmedju republika, koje su crtali pijani Titovi politicari. A oni su opljackali srpsketeritorije preko Titovih saradnika, od Kidrica do Kardelja, preko Staneta Dolanca, donajnovijih kao sto je Kucan, koji kaze da u dolini Soce kod Tolmina nema nikakvogitalijanskog groblja...

Znaju to novinari...

Ili, recimo, slucaj Bosne i Hercegovine. Kod rusenja SFRJ mi Srbi ostajemo bez drzave.Nama ne samo da nije dozvoljena drzava, nego nemamo prava ni da se branimo, cak nionda kada nas napadaju avioni Nato pakta...

Novinari komentarisu da su sa Mladicem saglasni da je greska sto je priznata Bosna iHercegovina.

Mladic: Da, ali prva greska je bila priznavanje Slovenije.

Novinari se nadaju da ce granice nestati jedna po jedna, bar kada je kapital u pitanju.

Mladic: To su utopije. Kao sto je bila utopija komunizam. Jedino je tacno to da kapital nezna za granice. I da nije islamskog kapitala, ne bi bilo bogova rata ovde. Covek je inacesebican po svojoj prirodi i ima potrebu da se ogradjuje. Od kuce do drzave. Tek nekimdalekim, dalekim buducim pokolenjima bice za sve dovoljna samo planeta, kao takva, dau njoj svi jednako uzivaju.

Dj.L.: Kada se zavrsi ovaj rat, da li biste napravili jednu nezavisnu drzavu bosanskudrzavu?

Mladic: Srpski narod je jasno deklarisao svoje ciljeve u ovom nama nametnutom ratu. Mizelimo da ostanemo na svojoj zemlji i da imamo prava kao sto ih imaju ostali narodi,prema medjunarodnim zakonima.Mi hocemo da budemo svoji na svome i da seudruzujemo s kime mi hocemo, a ne sa kim nam mocnici naredjuju. Bilo bi neozbiljnokada bi bilo ko od nas razmisljao o tome da se ponovo udruzuje sa onim ko ga je vec triputa u ovom veku napadao sa ratnim oruzjem... Kada govorim o Srbima, ja ne delimsrpski narod na srpski narod u Kninu, Beogradu i mom Kalinoviku. To je sve jedannarod. Srbi koji zive pored Rima ili Falkonea nemaju pravo na sopstvenu drzavu na tomprostoru, ali Srbi koji zive u Kninu, Kalinoviku, Prizrenu, Baru, normalno je da imajusvoju nacionalnu drzavu. Mi jesmo jedan narod. A tudje necemo nikako."

Za to vreme novinar mi sapuce da ce sada da postavi pitanje od milion dolara. Ja ga predMladicem i ostalima pitam zasto od milion dolara, zasto pitanje toliko vredi? Mladic se

smeje: "Kako pitanje od milion dolara, kada onaj avion Nato-a koji smo oborili vredi viseod 50 miliona dolara!" Novinar ne stize da postavi ovo pitanje jer se ubacuje princ SergejKaradjordjevic i pita nesto o grbu i zastavi Republike Srpske. Video je zastavu"bosanskih Srba", objasnjava prevodilac, sa kraljevskim grbom.

Mladic: Vi ste videli zastavu sa grbom u mojoj kancelariji koja je poklon jednog nasegvladike. Videli ste grb srpske pravoslavne crkve. A na grbu RS je kruna grb simbolisejedinstvo duhovne i politicke vlasti, a ne opredeljuje politicko resenje drzave Srba poslerata. Meni je drago sto je medju nama gospodin princ Karadjordjevic. Inace, nas grb vodiporeklo iz vremena Nemanjica, najstarijeg perioda srpske drzavnosti.

Princ: Ja sam mislio da ste Vi za monarhiju!

Mladic: Narod se o tome izjasnjava a ne ja.

R.C.: Mogu li Vas pitati ko Vas placa? Od koga primate platu i kome placate porez?

Mladic: Ja ne radim za platu. Moja zarada ima cenu u opstanku naroda. Nema para kojemene mogu platiti. A kada bih ja vama rekao s umu koju ovaj narod moze u ovim ratnimuslovima, u ovoj blokadi, da izdvoji za Generala Mladica, bila bi vam to veoma smesnasuma, da je mene sramota i da je kazem. Ali, verujte da sam veoma bogat, zato sto svojemogucnosti mogu da dam mom narodu, a ne da uzimam od njega. Narod ceni one kojimu daju. Moj osnovni smisao zivljenja je da dam narodu ono sto mogu u ovim teskimtrenucima.

Da pokaze punu dobrodoslicu, general odvaja svoje vreme da nas povede i do manastirau bajkovitom ambijentu, potrazi svestenika da nam isprica istorijat postanja srpskognaroda i samog manastira. Pokazuje nam mesto gde su ustase u Drugom svetskom ratupoklale decu, jer su ih srpske majke dojile i ocevi bili Srbi i jer im je trebalo srpsko semei to na srpskoj zemlji zatrti. I sve to govori uz blagi osmeh, pokroviteljski, prijateljski.

Na rastanku mi kaze: "A sada ih povedi na prvu liniju fronta, da ne bi pomislili da miovako ratujemo. Mi smo ovde samo uspeli da sacuvamo od Turaka sopstvena ognjistapradedovska. Povedi ih gore iznad Kladnja, na Bandijerku da se sretnu sa borcima kojibrane svoju zemlju, jer svoje kuce nisu mogli, a onda idite na Sokolac."

U pratnji generalovih oficira odosmo na tu Bandijerku. Kao potkopan ispod toga polozajastoji za nas nevidljiv Kladanj. Turci Srbe isterali i iz Kladnja i iz 24 sela, od kojih sugotovo sva bila srpska. Sto isterali, sto pobili. U kuce im se uselili, ako ih nisu zapalili...

Prilazimo preko brisanog prostora do rovova. Oko nas sveze granate u izrovanim rupama.Idemo u razredjenoj koloni. Neko prestravljen, neko radoznao, neko u cudu sto ga jesnaslo. Pod sklepanom krovinjarom, bez pravog krova, na limenom buretu kuva se voda.Kada borci cuse da nas je poslao General Mladic k njima, poskocise, kao da je on samdosao medju njih. "Bog da nam ga blagoslovi. Bog da nam ga cuva", govore sa nebeskimpostovanjem.

Kada cuse da je medju nama i princ Karadjordjevic i da su to prijateljski novinari izItalije, savetuju nas da se malo uklonimo, jer smo na vidiku turskoj strani, sa druge cuke.Nekako ti neverovatno zvuci da bi bas nama nesto moglo da se desi i ne hajemo zaopomene. Trazim dogled od njih da pogledam one tamo. "Nemamo, vele, dogled. Imalismo ga do jutros, ali dodjose sa onog tamo polozaja, jer im treba. Cini im se da suugledali neki pokret njihove vojske!"

Pitam jednog od njih kako izdrzavaju, kako zive. Sve mladi ljudi. A bejase bas vremenagovaranja Srba da svojevoljno napuste delove teritorije koje su drzali, da ih ustupe stoHrvatima, sto muslimanima, ili Turcima, kako se ovde govori. Ovaj moj mrsavisagovornik veli: "Dobro sam, sestro. Moglo je biti i gore. Mnogo gore. Porodicu samizvukao od Turaka svu zivu i zdravu. A kuce, doduse, vise nemam. One zidine onamo ustrani sto vidis, to ti je bila moja djedovina. Sada mi je ostala u srcu i sjecanju. Ali, falaBogu, neka su mi djeca ziva i zdrava. Mi ti se ovdje smjenjujemo na po nekoliko dana:budemo na polozaju, pa medju svojima. A njih sam smjestio u jednoj napustenoj kucici.Samo neka je nama zdravlja i junaka Mladica pred nama!"

Uh, jezim se ja i odjekujem saucesnistvom u jadu i cemeru: "Pa to je zaista strasno!"

"Nije, sestro, meni toliko strasno koliko ovome mome bratu. Mi smo ti bili komsije uonom nasem selu, a valjda ce opet biti nase. I on je, srecom, svu celjad izveo iz nevoljezive i zdrave. Ali je njegova nesreca veca od moje. Vidis li, sestro, onu veliku kucu, izkoje se vije dim sa odzaka? Vidis li onaj ves sto se piri u dvoristu? Vidis li onu stoku okokuce? I onaj narod ispred kuce? E, to ti je bila njegova kuca, i njegovo imanje, i njegovastoka. Ali su mu je Turci naselili. Opoganili su mu je. I svako jutro mi vijecamo hocemoli granatu u sve to ili necemo. On jednom kaze -ajmo, pa onda opet ne da. Sve se nada dacemo se povratiti. I ja se nadam i zato se borim ali posle njih u istu kucu... E, to vala, nebih mogao, kada kuce vise nikad ne bih imao..."

Eto i to je vojska mladica, Mladiceva, to su ti agresori, prevodila sam gostima razgovor. Iko je tu koga vodio u zlocine i protiv kojeg to naroda... Vojnici govore da su neki dan prenaseg dolaska imali veliki boj sa Turcima i da ih je mnogo izginulo, da idu u gomili ialaha dozivaju i ginu kao snoplje. Pricaju nam da je medju poginulima dvadesetak njihbilo neke druge rase i da ih dugo niko nije sahranjivao. Uvozni Turci, vele nasi prijatelji.

I mi lagano odlazimo, da bismo stigli u bolnicu kod Tausana, da bismo i tamo pokupilisebi jos jada i ozlojedjenosti: zato sto bivamo sve zesci svedoci velikog i nepravednogstradanja srpskog naroda.

Zato general Ratko Mladic ne moze da bude optuzen za ratne zlocine. Bio bi zaista ratnizlocinac, kada svome narodu ne bi pomogao svojim vojnickim znanjem i sposobnoscu,svojim vaspitanjem i cascu da se sacuva od okupatora sta se moze sacuvati: makaristorijsko dostojanstvo. Istina nas nije do sada sacuvala od stradanja. Mladic nosi narodnuistinu kao licnu i zajednicku zastavu u borbi za opstanak srpskog naroda u nekomistorijski zamisljenom dostojanstvu.

Ko to ne spozna moze se silno zacuditi kada se Ratko Mladic pojavi u Beogradu, nagrobu svoje kceri, ili svojih ratnih drugova, uprkos tome sto se nalazi na poternici haskog(ne)suda kao ratni zlocinac. Mozda mu ta svest o licnoj cistoti pred pravdom i budepresudna u nekom trenutku, ali to je usud onoga ko s narodom zivi i za narod se bori.

POSLE PADA SARAJEVA

Posle dvogodisnjeg pomena Ani, u stanu Mladica, za okruglim stolom u trpezariji sedimonas petoro-sestoro.

U bivsoj Bosni traje ubrzana, pojacana nesreca: iseljavaju se preostali Srbi iz dotadasnjihsrpskih delova Sarajeva. Tragicne sudbine i scene nesrece tek slutim na osnovu pokojeprice koja stigne od preostalih ratnih reportera iz Srbije, a koje vec vise u Srbiji niko nezeli da objavljuje u informativnim medijima. Ponesto probije i kroz strane TV storije.

Kazem Mladicu da je pre mesec dana trebalo da dodjem do Grbavice. Saznala sam daKomesarijat za izbeglice sprema dva autobusa Srba da ih vrati tamo pre nego sto seprimeni dejtonska presuda da Sarajevo postane, u stvari, muslimanska teritorija. Htelasam da podjem sa ovim Srbima da vidim kome ce ih Bratislava Morina tamo ostaviti.Onda javise da je mecava nastupila i da se tim putem ne moze ici. Onda je nastalamecava i bezanija Srba pred dejtonskom pravdom. Obeznanjeni domacini palili su svojekuce, stanove i isli u zbegove... Za njima su nadolazili i ucvrscivali se talasi zamenetransferzale. Srbe su grdili predstavnici medjunarodne pravde sto beze od lepote koja ihocekuje u multietnickom Sarajevu... A Srbi se onda odlucili da definitivno pokazu kolikoveruju toj svetloj buducnosti i zadihanim sandzaklijama: iz groblja su poceli da vade isobom nose sveze kosti svojih sinova, svojih oceva, brace...

Mladicu kao da se izmicu takve teme. Seca se davnih dozivljaja, dok je putovao po svetu.Bosa kaze da se uvek tako razgovori kada se opusti i dobro oseca medju ljudima... Ali, namoju pricu o propalom dolasku, on se zaustavi. Stiste usta i kao kroz neki celoviti trzajpotece secanje na danas, na juce... Pamtim ovako:

"Pre neki dan vozim auto, vozac mi otisao da obidje roditelje, nije odavno, a svet kulja izpravca Sarajeva. Prepoznah jednu staricu i zastanem. Izadjem iz kola, pridjem joj onakopogurenoj, nosi neke zavezljaje. Zagrlih je, njoj pune oci suza: A ti si to, sine. Pitam jekako je, a ne pitam kud je krenula, jer je jasno. Evo, sine, dobro sam, kako se mora.Napustismo sve sto imadosmo, a ti znas sta sam sve izgubila. No se jos u tebe uzdam,veli starica, a sva drhti. I dodaje, vec hoce da nastavi put: "Nosim ovoga moga ratnika sasobom. Necu da mu kosti pogane i razgrcu kojekakvi razbojnici... A ti se cuvaj, majka sejos samo u tebe uzda". I dotace me onom slobodnom rukom a ja tek tada vidim da unajlon kesi majka nosi zemne ostatke svoga sina, moga borca, vojnika..."

I pune mu oci suza, koje se i meni, evo, slivaju po rukama nad starom pisacom masinom,po prigusenom jecanju nad sudbinom srpskog naroda...

POCECI RATA U BOSNI I HERCEGOVINI, SARAJEVO,

februar/mart, 1992. godine (Objavljeno u knjizi "Ispovesti" (1995) autora Lj.B.)

ALIJIN REFERENDUM DUM-DUM!

Sarajevo je tih dana uoci referenduma licilo na eksplozivno zivo klatno, nabijeno takvomsilinom zelene samosvesti, da je presavsi svoju maksimalnu putanju, na suprotnoj stranimoralo i eksplodirati negativnim delom svoje sustine sa pogubnim posledicama i po sebe,ali pre svega po ciljanog protivnika. Ciljani protivnici, bili su i jesu pre svih oni kojimanacionalnost ne pocinje slovo M, a narocito, ako su Srbi. Zelena transferzala odavno jesvoje korene ugradila u ovom gradu, cak joj i spomenik za buducnost podigla podimenom ZETRA. Oslonac muslimanskom islamskom dzihadu zelenilom prekrivenim iljiljanima okicenim, vec dugo vremena nalazio se u Raskoj oblasti u Srbiji. Pecat osloncuje dala vrhuska nastajuce, agresijom nabujale Stranke demokratske akcije, na celu saAlijom Izetbegovicem licno, na sirokim prostorima Novog Pazara, a na mesnomstadionu, uz pretece alake i zakletve.

Prvog jutra u Sarajevu prestravljeno sam djipila iz postelje, jer me je probudio neki menisasvim nepoznati zvuk, prodoran i neprikosnoven. Hodze su to sarajevske gromoglasnobudile svoje vernike na molitvu, a nevernike na strah od njihovih molitvi. Uoci samogreferenduma i za vreme trajanja toga takozvanog narodnog izjasnjavanja o svojojbuducnosti, ove molitve su se nastavljale takodje gromoglasnom muzikom i prigodnimpesmama sa snaznih ulicnih zvucnika, postavljenih u centru Sarajeva. Tako je taj urnebesnemilosrdno trajao do 23 casa uvece! Evropski posmatraci bivali su pomalo zacudjeni, alidovoljno upuceni u sustinu, da im taj zvucni dekor "demokratske" akcije nije smetao dabrizno lebde nad planiranim rezultatima "glasanja" naroda Bosne i Hercegovine.

Dan posle referenduma, dan posle neverovatno nadmenih izjava i ponasanjamuslimanskih politicara, na celu sa tvorcem, bosanske verzije Islamske deklaracijeAlijom Izetbegovicem, dan posle ubistva Srbina na svadbi na Bascarsiji i ranjavanjasvestenika, na dan zlocina izvrsenog samo zbog toga sto se Sarajevom zavijorila srpskazastava u jednom trenutku najjace sam cula hujni sum Miljacke. Zastala sam naPrincipovom mostu, podno Komande sarajevske vojne oblasti JNA. Onda su zakrestalisve cesce pucnji na sve brojnijim barikadama po Sarajevu.

Vece posle dana u kome je odrzan sramotni referendum, pokusaj ponizenja srpskognaroda u Bosni i Hercegovini, a koji su vlasnici dzihadovske Stranke demokratske akcijeproglasili istorijskim, od hotela "Holidej in" do aerodroma prosli smo u konvoju autobusadevet barikada. Na svakoj barikadi strazarili su zloslutno naoruzani ljudi. Muslimanskestraze, cini mi se, bile su pod crnim pletenim kapama. Da na celu ove nase kolone vozila,koja je vozila poslednje civilne putnike za JAT-ov avion ka sarajevskom aerodromu, nisubili pripadnici JNA, te noci ne bismo izasli iz raspaljenog Sarajeva...

A da ja jesam imala redakciju za koju bih izvestavala o dogadjajima u Sarajevu, ko znakada bih se vratila u Beograd...

... I eto, dok nocas, u dubokoj noci izmedju 3. i 4. marta u Beogradu presabiram zapiseminulih sarajevskih dana, svom tezinom beznadja i opasnosti pritiskaju me najnovijeradio vesti o mobilizaciji muslimana, koju je nalozio Alija Izetbegovic, po pravu i u duhusvoje "Muslimanske deklaracije". Ne izostaju ni vesti o organizovanju Srba, podKaradzicevom vlascu, za kontraudare. Nije tesko naslutiti oruzane sukobe. Ali, gde li cese tu naci JNA?

Dok sam tih nekoliko dana boravila u Sarajevu i po okolini, intenzivno upijajuciinformacije i atmosferu, ali i prema prethodnim saznanjima, stekla sam neizbrisiv utisakda su tamo Srbi zelenom bojom islama i crnom farbom ustastva sabijeni sebi do kolena.Valjda im se kicma kao opruga bila zategla i na pucanj na Bascarsiji konacno ispravila.Koga li ce sve te otkacene poluge pogoditi, ostaje nam da budemo svedoci sledecih danavec. I da strepimo.

A otkud bas ovaj naslov ovom poglavlju?

Kao sto u Beogradu pre svih novina iscitam zagrebacki "Vjesnik", da bih znala sta namse otuda sprema, tako sam i u Sarajevu pazljivo iscitavala novine vjesnikovske vrste, kaosto su "Slobodna Bosna", "Muslimanski glas", "Hercegbosna".

Poruka jednog od uvodnika iz "Hercegbosne", "hrvatskog informativno- politickogtjednika" iz Sarajeva, nosila je karakteristicno upozorenje: "Za referendum jedino jenezgodno sto mu je odjek poslednjeg sloga DUM-DUM!" Utoliko sam bila manjeiznenadjena onim pucnjevima u srpsku zastavu i Srbe drugog dana tog referendumaDUM- DUM-a. Dakle, tu je izvor naslovu ovom poglavlju.

"Slobodna Bosna" je uoci referenduma pocela da objavljuje seriju tekstova, u kojima serazradjuje namera nove, nezavisne, suverene i od Jugoslavije odvojene drzave, da stvorisvoju, bosansku, odnosno, muslimansku vojsku. Cak su objavili i semu strukture novevojske. Alijine vojske. Istovremeno su potpredsednici Alijine vlade poceli da kruzesvetom i izjavljuju da ce JNA posle referenduma morati da se povuce sa teritorije njihovedrzave... General Kukanjac se tih dana smejao takvim izjavama. Govorio im je da JNAnece maci nikud iz Bosne i Hercegovine i da ce ova republika zasigurno ostati ugranicama Jugoslavije...

Bosna je ovih dana bila prosto zarobljena, zagusena plakatima, lecima, TV i radiospotovima, kao propaganda, ali i kao nalog svakom pojedincu da se izjasni ZA tuzamisljenu novu, u okviru Evropske zajednice, cak u okviru Alpe-Jadran zajednice, samone u jugoslovenskom okviru, nezavisnu, suverenu, u stvari, muslimansku drzavu Bosnu iHercegovinu. Na mnogim plakatima Srbi su oznacavani pogrdno, nazivani "papcima" amuslimani su ostali raja.

U "Muslimanskom glasu" odstampan je tekst pod naslovom "Hvala Nemackoj". Radilose o izvestaju sa muslimansko-hrvatskih demonstracija, odrzanih tih dana u Stutgartu, aZA suverenu Bosnu i Hercegovinu. Objavljena je velika fotografija Alije Izetbegovica saorganizatorima ovog antisrpskog skupa. Citaliste je detaljno obavesteno o tome sta je,

izmedju ostalih, tamo govorio Irfan Ajanovic, doskorasnji potpredsednik Skupstine SFRJ,sada predstavnik redakcije "Muslimanskog glasa". Rece Irfan da je Jugoslavija zaistamrtva, ali se sporo sahranjuje, a Hrvati sa istog mesta porucise da je Hercegbosna njihovadomovina i da ce doci na referendum, makar morali da preplivaju Savu. To je bioodgovor na odluku "demokratske" vlasti nove Hrvatske da zatvore prolaz preko mostovaiz Hrvatske za Bosnu. Ta se sprdnja zavrsila euforicnim slavljem na ekranu TV Sarajeva,povodom otvaranja mosta preko Save kod Bosanskog Broda...

Uoci referenduma nije bilo uobicajene sutnje u javnosti. Pritisak "zelenih" medijadostigao je ekstazu. Jedni su jedva cekali da u Evropi konacno zasnuju muslimanskudrzavu, a drugima je raslo ogorcenje, izazvano tom opasnom besmislicom, u trecimastrah...

Srbe i nije ta zelena najezda toliko iritirala, koliko emisija Jutelove TV stanice. Tih danamnogi su sa gadjenjem ili razocaranoscu komentarisali poruke i ponasanje njihovihnovinara. Posebno Gorana Milica, koji se naselio iz Beograda u Sarajevo, podspecijalnim blagoslovom i izdasnom paznjom vlade Alije Izetbegovica. U Jutelu je"radio" i moj drug iz studentskih dana, ali i kolega iz TV Beograd, u kojoj je imao sjajnupovlascenu poziciju Dzevad Sabljakovic. Izrastao pod okriljem "mama"Zore Korac,vladarice u kulturnim programima citavog JRT (Jugoslovenske radio-televizije), govorioekavski, kao sto smo svi, ponasao se doduse prilagodljivo i katkad strasljivo nije me ustvari iznenadio kada je presao u to cudesno JUTEL udruzenje, sa napornom bosnjackomijekavicom. Ali, zato, nisam odolela, kada smo se nasli ispred uzavrelog hotela "Holidejin" da svom bivsem kolegi ne kazem da bi bolje bilo da ne ide sa nama kroz srpskebarikade, jer ako ga primete ili ce nas vratiti ili zaboraviti. Uz ledenoznacajno- policijskipogled, prisutni Avdo Hebib, prvi covek bosanske dr