2. POGLAVLJE LUCIFEROVA POBUNA. SMISAO LJUDSKOG ŽIVOTA

Ono što je izneto u ovom poglavlju, može izuzetno mnogo pomoći čitaocu da razume zašto čovek živi smrtnim životom. Naime, smrtni život ne bi postojao da se jednom davno, pre mnogo milijardi godina, u vasioni nije desio jedan veliki i strašni događaj.

Kada bi smrtni život postojao sam za sebe, on bi predstavljao potpuni besmisao. Jer, ako čovek umire, zašto se, onda, rađa i živi? Odgovor: “da bi proživeo sedamdesetak godina i reprodukovao se”, može zadovoljiti samo one koji ne vole da razmišljaju.

Kada bi čovek i ceo svoj život proveo uživajući, smrtni život bi, opet, bio besmislen. Jer, ako se rodio da bi uživao, zašto, onda, umire? Čak i kada bi čovek živeo sto hiljada godina, smrtni život, opet, ne bi imao smisla. Odnosno, tek tada ne bi imao smisla.

Smrtni život bi možda mogao da se “toleriše”, da je čovek nastao “slučajno”, tj. evolucijom, kako neki pokušavaju da nas prevare. Ali, stvarno valjanih argumenata koji bi išli u prilog teoriji evolucije nema, dok onih koji ukazuju na Stvaranje ima i više nego dovoljno. Zato događaj koji je ovde opisan nemojte posmatrati kao zanimljivu priču, jer je on bio realan u istoj meri, u kojoj je realno i vaše postojanje. Nešto se dogodilo u vasioni pre nego što su ljudi stvoreni, i smrtni život predstavlja posledicu tog događaja.

Luciferova pobuna, iako se desila pre mnogo milijardi godina, imala je, od tog vremena do danas, najveći mogući, svakodnevni uticaj na život ljudi, a da oni toga gotovo uopšte nisu bili svesni, a isti takav uticaj na njihov život ona ima i danas, i imaće ga na sve generacije koje u budućnosti budu živele na Zemlji.

Kako je moguće da događaj koji se desio pre toliko mnogo vremena, i koji se ne spominje ni u istoriji, ni u ljudskom predanju, ima tako veliki uticaj na život ljudi i dan – danas, i da će ga imati uvek u budućnosti?

Tako, što je Bog uredio da taj uticaj postoji uvek (iz čega sledi zaključak da je on iz nekog razloga neophodan za duhovni razvoj ljudi, i da će uvek biti neophodan), i upravo o toj sudbonosnoj vezi između jednog davnog događaja i ljudskog života, govori ovo poglavlje. Kada taj uticaj na život ljudi ne bi postojao, na Zemlji ne bi bilo ratova, revolucija, buna, saobraćajnih i “prirodnih” nesreća (zemljotresa, poplava, vulkana, uragana itd.), ropskog rada, ekonomskih kriza, krađa, pljački, prevara, siromaštva, gladi, bolesti, starenja i smrti. To jest, u tom slučaju na njoj ne bi bilo zla.

Luciferova pobuna predstavlja ključ za razumevanje zemaljskog života, i zato, bez dovoljno znanja o tom velikom i teškom događaju, nije moguće zaista shvatiti zemaljski život, odnosno, njegov smisao. I upravo zato - da ljudi ne bi shvatili smisao svog zemaljskog života i da se ne bi spasli, sve tzv. hrišćanske crkve predstavljaju ovaj događaj kao nešto što, maltene, nema veze sa ljudskim životom.

* * *Ako Bog postoji, zašto se sakrio? Ako je Isus Hrist otišao od nas, gde je sada? Ako

drugi svetovi postoje, zašto ne komuniciraju (otvoreno) sa nama? Zašto gotovo nijedan čovek o tome ne zna ništa? Čija je krivica što ne znamo šta se tačno zbiva na Zemlji, odnosno, zbog čega je ljudski svet izolovan od ostalih svetova?

Prema Bibliji, kada je Bog počeo da stvara vasionu, on je prvo stvorio svog Sina, koga znamo kao Isusa Hrista. Kaže se da ga je “rodio”, a ne stvorio, zato što je, za razliku od svih ostalih stvorenja koja su stvorena po Božjem obličju, Sin isti kao Otac, odnosno, ima sve karakterne osobine iste i u istoj srazmeri kao Otac. Njemu je Bog, kada ga je stvorio, dao svu vlast u vasioni.

Inače, pravo ime Isusa Hrista je Eman, što na jevrejskom jeziku znači “isti kao Bog”. U originalnom tekstu Novog zaveta, koji je pisan na grčkom jeziku, ovo ime pominje se u većini knjiga koje ga sačinjavaju, i predstavlja potpis autora. Međutim, u prevodima Novog zaveta na druge jezike, umesto imena Eman stoji reč “amin”, koju mnogi objašnjavaju da znači “neka bude kako je rečeno”, a ovo je učinjeno zato da bi čitaoc pomislio kako su knjigu pisali ljudi koji priželjkuju da se desi ono što su napisali. Iz ovoga proizlazi (neistiniti) zaključak da knjizi ne treba mnogo verovati, a šta sve iz toga može da proizađe verujem da je suvišno objašnjavati.

* Ja i Otac jedno smo. (Po Jovanu 10.30)* On, koji je u obličju Božijem, nije smatrao kao nešto prigrabljeno - to što je

jednak Bogu. (Filipljanima 2.6)* Reče mu Filip: Gospode, pokaži nam Oca, i nama je dovoljno. Reče mu Isus:

toliko vremena sam s vama i nisi me upoznao, Filipe? Ko je video mene, video je Oca. (Po Jovanu 14.8, 9)

* Bog, koji je od davnine mnogo puta i na mnogo načina govorio našim očevima preko proroka, u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina, koga je postavio za naslednika svega, čijim posredstvom je i svet stvorio; on je odsjaj njegove slave i odraz njegovoga bića, koji sve nosi svojom silnom rečju, koji je izvršio očišćenje od greha i seo s desne strane veličanstva na visinama i postao toliko silniji od anđela - koliko je nasledio ime uzvišenije od njihovoga. Jer kome je od anđela ikad rekao: “Ti si Sin moj, ja sam te danas rodio”, i opet: “Ja ću mu biti Otac i on će mi biti Sin”? A za vreme kada će Prvorodnoga uvesti u svet, govori: “I da mu se poklone svi anđeli Božiji”. (Jevrejima 1.1-6)

Sva nebeska tela i živa stvorenja koja su potom stvorena, stvorio je Sin, po Božjem planu. Odnosno, on je nebeska tela stvarao (sam) “samo” 750 miliona godina, a posle toga su mu u tom poslu pomagali i drugi anđeli, dok je živa stvorenja (odnosno njihova tela, kojima je “oblačio” duhove koje je stvarao Bog) stvarao sam 75 miliona godina, tj. do izbijanja Luciferove pobune (kada je u vasioni postojalo tačno 50 planeta), a posle toga su taj posao sa njim radili i drugi anđeli.

* On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja, jer je u njemu stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo… …sve je njegovim posredstvom stvoreno - i za njega. I on je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje… jer je Bog blagoizvoleo da se u njemu nastani sva punina… …te da njegovim posredstvom izbavi sve što je na zemlji i što je na nebesima. (Kološanima 1.15-17, 19, 20)

Kada je stvorio Isusa, Bog je, naravno, sa njim morao da komunicira direktno. Već sa sledećim anđelom kojeg je stvorio on to nije morao da čini, jer je tu bio Sin, od koga je svako mogao da sazna o Bogu (tj. o životu) sve što je želeo. Posredstvom svog Sina Bog je anđelima, a kasnije i ljudima, objavljivao svoju volju i svoj plan koji je imao za njih, a tako čini i danas.

Kako je Bog komunicirao sa Isusom? Tako što mu je, istovremeno, i govorio (Isus je čuo njegov glas), i slao telepatsku poruku koja se odnosila na ono što mu je govorio, da bi on mogao lakše da ga razume. Isus, kao ni bilo ko drugi, nije nikad video Boga.

Zašto niko nikad nije video Boga? Zato što je Bog tako hteo (i učinio), a učinio je zato da bi izbegao razgovor, najpre sa anđelima, a zatim i sa ljudima koje je stvorio, jer je znao da bi se taj razgovor, zbog ogromne razlike između njegovog i njihovog znanja, u najvećem broju slučajeva pretvorio u (beskonačno) prepiranje, odnosno, jer bi se u tom slučaju njegov život pretvorio u beskonačno prepiranje sa njima, a to nije želeo da mu se desi, kao što ni bilo ko drugi ne bi želeo da mu se tako nešto desi.

* Boga niko nikad nije video; jedinorodni Bog, koji je u Očevom krilu, on ga objavi. (Po Jovanu 1.18)

* Moj Otac mi je sve predao. I niko - sem Oca - ne zna ko je Sin, i ko je Otac - zna samo Sin i onaj kome Sin hoće da otkrije. (Po Luki 10.22)

Osim sa Isusom, Bog je razgovarao i sa još pet anđela, ali samo jedanput (čim su stvoreni), i vrlo kratko (desetak sekundi), i to: sa Isusovom devojkom, sa drugostvorenim i trećestvorenim anđelom, i sa njihovim devojkama.

Drugostvorenom i trećestvorenom anđelu je rekao: “Ja sam Gospod Bog koji vas je stvorio, a ovo je moj Sin kome sam dao svu vlast u vasioni, slušajte ga i služite mu. Biće stvorene još mnoge planete i mnogi anđeli, a on će uvek svima biti gospodar. Dao sam mu moj zakon, koji treba da poštujete, i on će vas sa njim upoznati. Poštujte zakon i bićete živi! Svedočite svima da sam sa vama govorio i da sam vam ovo rekao! Više vam se neću javljati!”

Isusovoj devojci je rekao: “Ti si prva i najviša od svih žena koje će biti stvorene. Isus je tvoj gospodar, budi mu pokorna!”

Drugim dvema devojkama je rekao: “Vi ste žene, a ovo su vaši gospodari, slušajte ih i služite im!”

Sva inteligentna stvorenja koja je stvorio, Bog je stvorio po svom obličju - kao besmrtna. Ta stvorenja zvala su se anđeli, a ona koja su preživela Luciferovu pobunu zovu se tako i danas.

Anđeli se, po svom izgledu, nimalo ne razlikuju od ljudi, to su, ustvari, ljudi, ali koji su stvaranjem dobili večni život i još neke mogućnosti koje mi, ljudi, ne možemo dobiti sve dok ne uđemo u raj (tj. dok i mi ne postanemo anđeli). Svi anđeli su stvaranjem dobili sposobnost materijalizacije, tj. stvaranja materije ni iz čega.

Kada su stvoreni, anđelima je data sloboda odlučivanja, ali im je dat i Božji zakon da ga poštuju. I oni su ga poštovali, mada ne svi i ne uvek.

A zakon je glasio, otprilike, ovako: Vi ste svi braća i sestre, jer vas je stvorio isti Otac. Zato ne vređaj i ne opanjkavaj svog brata ili sestru, zbog toga što je drugačiji od tebe, ili iz nekog drugog razloga, i ne svađaj se sa njim (ili njom).

Jedan od prvih anđela koje je Bog stvorio bio je Lucifer, za koga demonska propaganda tvrdi da je bio “najmoćniji, najsvetliji i najmudriji među anđelima”. On je stvoren kada je Isus imao 50 godina, i kada se u praznom nebeskom prostoru okretala samo jedna planeta (i kada je u tom stanu živelo oko sto hiljada anđela).

Inače, ime Lucifer nije pravo ime ovog (sada već odavno palog) anđela, već ga je on sebi nadenuo kada se pobunio protiv Boga (i kada mu se učinilo da će ga pobediti), da bi se predstavljao kao neko ko donosi napredak (jer to ime znači Lučonoša, Prosvetitelj, Prosvetljenje, Svetlost), obzirom da je anđelima govorio kako će im doneti jedan bolji i svetliji život, ali ću ga ja u ovoj knjizi koristiti zato da bi bilo jasno o kome se radi, obzirom da je to ime opšte poznato (i opšte prihvaćeno) u svetu. Inače, njegovo pravo ime, koje mu je Bog nadenuo kada ga je stvorio, bilo je i ostalo – Sotona.

Posle nekog vremena, Isus je Lucifera postavio za vrhovnog vršioca vlasti, što znači da je njegov posao bio da postavlja i kontroliše vršioce vlasti po gradovima. Naime, u početku je vlast vršio samo Isus, a kasnije, kada se broj anđela uvećao, on je, po Božjoj volji, ustanovio položaj vrhovnog vršioca vlasti, i na njega postavio Lucifera. To se desilo 7.500-te godine od početka Stvaranja, u vreme kada su u vasioni postojale samo dve planete, na kojima je živelo između 15 i 20 miliona anđela. Dakle, Lucifer je u hijerarhiji vlasti bio prvi anđeo ispod Isusa.

Zašto je Isus odabrao Lucifera da ga postavi na taj položaj? Zato što mu je on veoma revnosno pomagao u poslu, odnosno, što se u tom poslu isticao (jer su i drugi anđeli pomagali Isusu u vršenju vlasti).

I Lucifer je taj svoj posao, u početku, obavljao dobro, međutim, vremenom se u njemu rodila zavist prema Isusu, zbog toga što je ovaj imao svu vlast, a zatim i želja da mu tu vlast preotme. A isplanirao je i kako to da ostvari.

Naime, od momenta kada je stvoren, Lucifer je video da je Bog samo stvarao, i da nikada nijedno svoje stvorenje nije uništio niti kaznio, i - odlučio se da tu Božju “slabost” zloupotrebi! Bogu je objavio da Zakon smatra nepravednim (navodno jer anđelima nije

davao potpunu slobodu) i da ga, zbog toga, nadalje neće poštovati - na osnovu svoje slobode odlučivanja. Ustvari, izračunao je da delo, koje je nameravao da učini, neće moći biti sprečeno niti kažnjeno.

Lucifer nije bio jedini anđeo kome je na pamet pala tako “sjajna ideja”. I mnogi drugi anđeli su sanjali o “oslobođenju od Boga”. Međutim, dok je “najmoćniji i najmudriji” među njima “ćutao i trpeo”, ćutali su i oni.

Kako je Lucifer objavio Bogu tu svoju odluku? Tako što ju je objavio anđelima širom Božjeg carstva. Naime, pošto mu je položaj dopuštao da se obraća građanima kad god zaželi, on je po svim gradovima Božjeg carstva počeo da drži vatrene govore, pozivajući anđele da odbace “nepravedni Božji zakon” i da mu se pridruže u stvaranju novog, slobodnog poretka, obećavajući im da će onima koji ga budu priznali kao svog apsolutnog gospodara, dopustiti da u njegovom carstvu žive potpuno slobodno, tj. kako hoće.

“Milionima godina mi poštujemo nepravedni Božji zakon, ali sada je kucnuo čas da na tu svoju muku stavimo tačku. Mi nismo nerazumne životinje, da bismo stalno živeli po istim pravilima, već inteligentna stvorenja koja su u stanju da sama sebi urede život, i zato treba da se oslobodimo prevaziđenog Božjeg zakona, bez obzira ako nam ga je i svemogući Bog dao da ga poštujemo. Zar nam Bog stvaranjem nije dao slobodu? Jeste. Pa, zašto onda ne živimo u slobodi, zašto smo sami sebe sputali, poštujući ono što nam ne odgovara?

- Ako ja, kao vrhovni vršilac vlasti u Božjem carstvu, kažem da je Božji zakon nepravedan i da ga više ne treba poštovati, šta tek o njemu misle oni koji se ni za šta ne pitaju i koji, uprkos tome što im je data sloboda odlučivanja, moraju ćuteći da nose taj jaram?

- Da li mi tražimo nešto što nije normalno, kada želimo da živimo slobodno? Ne, nego upravo pokazujemo da želimo da živimo normalno, jer ako ne živimo onako kako želimo, zar je to normalan život?

- Pitam vas, dakle, da li postoji neka prepreka da živimo potpuno slobodno? Postoji, a ta prepreka se zove Isus Hrist. On je taj koji nam ne dozvoljava da živimo slobodno, navodno, zato da bismo trajno živeli u miru, što očigledno nije istina, jer mnogi od nas već dugo vremena ne poštuju Božji zakon, pa opet žive u miru. Dakle, njegov pritisak na nas da poštujemo Zakon ne donosi nam ništa dobro, jer ako neki od nas mogu da ga ne poštuju i da, opet, žive dobro, zar to ne znači da i svi ostali mogu tako da žive?

- Šta mi dobijamo ako poštujemo Zakon? Samo to da nas oni koji ga ne poštuju, preziru. Kao da je nama potrebno da jedni druge preziremo. Da je taj zakon zaista dobar, zar ga mi ne bismo poštovali drage volje, zar bismo ga kršili?

- Zašto nas Isus neprestano opominje kada grešimo, ako nas Bog zbog toga ne opominje? Zar mi kršimo njegov zakon, ili Božji? Božji, što znači da on nema prava da se ponaša kao da je iznad nas. Ja sam u hijerarhiji vlasti drugi, pa da li se ponašam kao da sam iznad vas?

- Njegovo ponašanje je lukavo, jer se on ponaša kao da nam želi dobro. Možda je ovakav zakon mogao da važi nekad, dok još nismo znali šta je levo a šta desno, ali danas, posle 75 miliona godina, učiti anđele kako da se ponašaju više ne može imati smisla, obzirom da svako od nas zna šta je dobro a šta nije, i da niko svojim ponašanjem ne ugrožava život drugima.

- Šta, u današnjoj situaciji, predstavlja to što nas on neprestano opominje da treba da živimo drugačije? Predstavlja tiraniju jednog uobraženog stvora. On je umislio da je Bog iako se ništa ne razlikuje ni od jednog od nas, jer ga je Bog nazvao svojim Sinom. Zato vas pozivam da ga odbacite kao od Boga postavljenu vlast, jer je vreme njegove vlasti isteklo.

- Centralni otadžbinski savet odlučio je da stvori novo carstvo slobode za anđele, u kome neće postojati zabrane i ograničenja koji su nas do sada gušili. Božji zakon mora biti ukinut, a na njegovo mesto doći sloboda o kojoj su mnogi od nas sanjali milionima godina.

Ideja slobode je dugo tinjala u našim srcima, ali nije bilo dovoljno hrabrosti da se ona sprovede u delo. Međutim, u poslednje vreme je došlo do pomaka, i jedan broj hrabrih anđela okupio se, rešen da se izbori za slobodu, kako svoju, tako i svih ostalih slobodoljubivih anđela koji im se u toj borbi budu pridružili. Sa ovog mesta pozivam vas da potpišete papir koji će predstavljati vašu pristupnicu carstvu slobode koje će biti stvoreno, i kojim ćete odbaciti Božji zakon kao prevaziđen.

- Verujem da bi svaki od vas voleo da uživa u potpunoj slobodi, ali znam i da mnogi od vas ne znaju kako da ostvare takvu slobodu. Zato vas pozivam da mi verujete: da je način na koji želimo da to postignemo ispravan, obzirom da se mi ni na koji način ne suprotstavljamo svom Tvorcu, već samo reagujemo na promene koje su posle toliko vremena nastale u našim životima, a koje nam diktiraju da moramo imati potpunu slobodu da bismo se i dalje osećali kao anđeli.

- Ja znam da su mnogi među vama emotivno vezani za Isusa zbog njegovog blagog i nenasilnog ponašanja, koje ustvari predstavlja lukavstvo, i ne uzimam vam to za zlo. Svako može biti prevaren od strane lukavijeg od sebe, ali isto tako i svaka prevara mora jednog dana biti razobličena. Ali pošto neće svi odmah uvideti prevaru, naša borba za slobodu mora potrajati, i zato smo spremni da u njoj istrajemo, jer, jednostavno, na drugi način ne možemo sebi da obezbedimo dobar život.

- Naša borba vodiće se mirnim sredstvima i dostojanstveno, jer samo na taj način može da zadovolji, istovremeno, i sve anđele, i Boga. Nećemo nikom dosađivati i opominjati ga, jer verujemo da će sam život onih koji su pristupili našem carstvu predstavljati najbolju opomenu ostalima, da i oni učine isto. Pošto nam je Bog dao slobodu odlučivanja, zar to ne znači da samo od nas zavisi kako ćemo živeti?

- Zašto se Bog ne pojavljuje i ne meša u naš život? Zato što želi da svoj život sami uredimo onako kako želimo. Da li bi neko mogao da pomisli da bi Bog mogao da želi, da mi budemo nezadovoljni svojim životom? Da je Bog to želeo, zar nije mogao još od početka da uredi da nam život bude jadan i bedan? Jer, barem to nije teško ostvariti. Ali, kao što vidimo, on nam je dao dobar život, što jasno govori da nam želi dobro. S druge strane, da je nezadovoljan promenama koje smo učinili u svom životu, zar nas ne bi, ne samo opominjao već i kažnjavao? A on nas nikad nije kažnjavao, što jasno govori da ima razumevanja za ono što činimo. Jedini koji za to nema razumevanja je Isus, zbog toga što želi da zadrži svoju poziciju vrhovne vlasti.

- Zar ja nisam mogao, takođe, da čuvam svoju poziciju vrhovnog vršioca vlasti, da bih sačuvao popularnost i ugled koje imam? Mogao sam, naravno, ali pošto sam došao do svesti, da je način života kojim živimo prevaziđen i nedostojan anđela, odlučio sam da zauvek napustim svoj položaj i upustim se u borbu za bolje sutra. Našem životu je potrebno više svetlosti, i ja sam uveren da će nas ta svetlost uskoro obasjati. Nema boljeg života, bez borbe protiv starog poretka, i zato vas pozivam na bratstvo i jedinstvo i borbu do pobede, jer se samo jedinstveni možemo osloboditi ropske vlasti kojom nas je lukavo okovao Isus.

- On kaže da kroz njega govori Bog, ali zar je moguće da Bog ne želi da mi promenimo svoj život nabolje, obzirom da bi, po Isusu, trebalo i dalje da se držimo prevaziđenog zakona? Da li neko može da veruje, da Bog želi da mi živimo loše? Ali, kao što smo za svaki boljitak u svom dosadašnjem životu morali da se izborimo, tako sam siguran da ćemo i sada, svojom hrabrošću i upornošću uspeti da nateramo Isusa da prizna da je grešio u ponašanju prema nama. On možda nije zločinac, ali to ipak ne znači da treba da upropastimo svoj život ispunjavajući njegove želje. S druge strane, ako nije zločinac i ako ima trun dobre volje, zar on ne bi odavno prestao da zastupa prevaziđeni Božji zakon? Očigledno je, dakle, da on želi po svaku cenu da zadrži svoju poziciju vrhovne vlasti, i da ga naš bolji život uopšte ne zanima. Što znači da mi takav život možemo da ostvarimo samo ako on ode sa vlasti.

- On sa vlasti neće otići dobrovoljno, već samo ako vidi da se većina anđela opredelila za novi, srećniji život u slobodi. Zato vas, braćo, ponovo pozivam: ako želite da živite u pravoj slobodi, onda to hrabro i recite, nemojte biti kukavice, jer kukavice ne mogu da ostvare nijedan značajniji cilj. Centralni otadžbinski savet je otpočeo veliku borbu protiv stare vlasti, i zato vas sve pozivam da nam se u toj borbi pridružite, jer je to za vaše najveće dobro. Iskreno se nadam da ćemo se uskoro, svi radovati u našem, novostvorenom carstvu slobode.

- Živelo bratstvo i jedinstvo svih anđela! Živeli svi anđeli vasione! Dole nepravedni Božji zakon! Smrt Isusu Hristu i njegovim poslušnicima! Smrt svima koji podržavaju Isusa i stari svetski poredak! Smrt svim kukavicama i parazitima koji ne žele da se bore za ostvarenje boljeg života! Smrt svim vršiocima vlasti koji nisu uz svoj narod! Smrt svim neprijateljima boljeg života, za koji se borimo! Živeo Bog koji nas podržava u našoj pravednoj borbi za slobodu! Braćo, budimo složni u našoj borbi, jer je naš cilj ostvariv – sloboda je na vidiku! Mi možemo, i moramo da uspemo, jer znamo za šta se borimo. A Isus ne može da uspe, jer se bori za nešto što niko ne može zaista da voli. Živela sloboda! Živela naša svetla budućnost! Živela naša braća koja su se potpuno posvetila borbi za naš bolji život!”

Ova Luciferova objava dočekana je sa oduševljenjem gde god je govorio, jer su i mnogi drugi anđeli želeli da se “oslobode Boga”. A kada je video da se veliki broj njih zagrejao za “slobodan život”, pozvao ih je da potpišu papir, na kome je pisalo da odbacuju Boga i da, kao svog jedinog gospodara, priznaju njega, Lucifera, što su oni masovno činili.

Osim Lucifera, slične govore su, po njegovom nalogu, držali i neki drugi anđeli, tačnije, to su činili njih sto pedeset i trojica, koji su mu se pridružili i podržali ga prvi, a njih je organizovao Apolion (ovaj broj, 153, pominje se u Novom zavetu - Po Jovanu 21.11, gde uhvaćene ribe predstavljaju ove kriminalce, bačene u pakao; jedno stepenište u Keopsovoj piramidi ima 153 stepenika, što predstavlja znak da čovek u svom životu mora da savlada mnoge teškoće da bi se spasao; čovek koji je šibao Isusa Hrista, pre nego što su ga razapeli na krst, zadao mu je 153 udaraca bičem).

Međutim, ni Isus nije sedeo skrštenih ruku već je, takođe, držao govore širom Božjeg carstva, pokušavajući da odvrati anđele od propasti u koju ih je vukao Lucifer. Govorio im je o teškoćama koje je Bog imao dok nije pronašao način da stvara materiju, kao i o njegovom ogromnom iskustvu, na osnovu kojeg je stvorio Zakon koji anđelima, ako ga poštuju, omogućuje da večno žive u miru i međusobnom prijateljstvu.

“Pre nego što je Bog počeo da stvara planete i anđele, on je živeo potpuno sam, ko zna koliko milijardi godina, kao duh, pokušavajući da stvori nešto što bi bilo bolje od praznog vasionskog prostora, a kada je pronašao način da stvara materiju i druge duhove, pre nego što je stvorio prve anđele, on je, uzevši u obzir sve mogućnosti za koje je verovao da će (ili da bi mogle) pratiti njihov život, napisao Zakon po kome je želeo da oni žive, a zatim im ga i dao, objasnivši im da njegovo poštovanje predstavlja jedini način na koji oni mogu uvek da žive dobro, što znači da biste vi, ako biste prestali da ga poštujete, sigurno uništili svoj dobar život.

Bog koji vas je stvorio, stvorio je i sve što je potrebno za vaš dobar život. Zakon, koji vi ne želite više da poštujete stvoren je, takođe, radi vašeg dobra, jer bi, bez njega, u vasioni vladao haos. Nemojte to činiti, jer to nije dobro”.

Nije im pretio, niti ih silom primoravao da ostanu uz njega. Bog im je dao slobodu odlučivanja, da bi između njega i njih moglo da postoji prijateljstvo, i sada je tu njihovu slobodu poštovao. Kao što je poznato, pobunjenici (kriminalci) ga nisu poslušali, odnosno, nisu mu poverovali da “to nije dobro”.

Zašto?Evo zašto. Kao što je već rečeno, kada je Bog počeo da stvara anđele, on im je dao

svoj Zakon, koji im je nalagao da žive u međusobnom prijateljstvu, što znači da je svaki od njih trebalo da učini za drugoga sve što bi učinio i za samog sebe. I oni su taj zakon

poštovali, mada ne svi i ne uvek. Međutim, Isus nikada nije kažnjavao one koji su kršili Zakon, niti im je pretio, već ih je uvek samo blago opominjao, učeći ih da kada među njima dođe do nekog nesporazuma, uvek jedan drugom oproste i pomire se.

Zašto Isus nije kažnjavao one koji su kršili Zakon, recimo, svađajući se sa drugima samo zato da bi isterali neki svoj hir, obzirom da je to mogao jer je imao svu vlast? Zašto ih je, u svakom pojedinačnom slučaju, samo prijateljski savetovao, sve dok ne bi uspeo da ih ubedi da jedan drugom oproste i pomire se?

Zato što je Božja volja bila da svi anđeli žive u međusobnom prijateljstvu, a prijateljstvo se ne može stvarati silom, odnosno kažnjavanjem, već samo prijateljskim postupanjem. Kažnjavanjem se mogu stvoriti samo strah i mržnja, a tamo gde vladaju strah i mržnja ne može postojati prijateljstvo. Tako bi se desilo da zbog jednog broja onih koji bi bili kažnjeni, propadne Božji plan, koji je inače bio potpuno ostvariv! To je bio jedini razlog što Isus nije kažnjavao neposlušne anđele.

Naravno, anđeli su brzo uočili da Isus ne kažnjava one koji krše zakon, pa su se, posle izvesnog vremena, u glavama nekih od njih počele javljati svakojake misli. Na kraju, oni su zaključili da Bog nikada neće kazniti nijednog anđela, bez obzira šta on bude činio, posle čega su, polako, stigli i do ideje o “oslobođenju od Boga”. Od tog momenta, oni su samo razmišljali kako da tu svoju ideju sprovedu u delo, ali na takav način da im se to jednog dana ne olupa o glavu! I to je bio pravi razlog što su oni, kada ih je Lucifer pozvao da odbace Zakon i priznaju njega kao svog novog gospodara, oduševljeno prihvatili tu njegovu “ideju”, a Isusovu opomenu odbacili.

Oni su bili ubeđeni da Isus nema snage da zaustavi pobunu, kao i da Bog neće reagovati na njihovo odbacivanje Zakona, jer tako nešto nije činio ni bilo kada ranije, iako su mnogi anđeli prekršili Zakon bezbroj puta. A ako bi se jednog dana stvari promenile, odnosno, ako bi Bog naložio svom Sinu da ponovo uspostavi vladavinu Zakona u njegovom carstvu, naravno, kažnjavajući pritom neposlušne, i ako bi mu u tu svrhu dao silu kojom bi to mogao da učini, računali su da ih Isus sigurno ne bi kaznio, već da bi im najpre dao priliku da se vrate poštovanju Božjeg zakona, što znači da bi u svakom slučaju mogli da prođu nekažnjeno. Zato su bez straha potpisivali Luciferov papir, i ulazili u “novi život”, za koji su govorili da ima mnoge prednosti u odnosu na život u Božjem carstvu.

Kako su kriminalci živeli u Luciferovom carstvu? Onako kako im je Lucifer i obećao, tj. potpuno “slobodno”. Pošto im ništa nije bilo zabranjeno, činili su što god su želeli, jedino su morali da poštuju Lucifera kao svog apsolutnog gospodara, tako da se može čvrsto verovati da su odmah počeli da čine sve što im je Božji zakon do tada zabranjivao.

Duvan, alkohol i droga bili su poznati i u Božjem carstvu, ali su ih anđeli (koji se nisu mnogo obazirali na Zakon) do tada koristili uglavnom krišom, a samo pojedinci su to činili i javno. Međutim, sada su svi počeli da ih koriste potpuno slobodno, tj. javno, i daleko više nego što su to činili ranije.

Menjanje ljubavnog partnera postojalo je i u Božjem carstvu, ali je sada postalo mnogo rasprostranjenije, dešavalo se lakše i brže, jer su pravila tipa “ovo je u redu a ovo nije” prestala da postoje.

A kada su se potpuno oslobodili straha od Boga, počeli su da čine i ono što u Božjem carstvu nisu činili nikad. Recimo, počeli su da stupaju u homoseksualne odnose, da se “pretvaraju” u životinje (tj. da menjaju oblik svog tela u oblik životinje ili kakvog čudovišta) i da se tako “pare”, itd. – trudeći se da u tom bezumlju nadmaše jedan drugog u što većoj meri. A pošto je takvo njihovo ponašanje bilo direktno upereno protiv mira drugih, njihovo dotadašnje međusobno prijateljstvo je, polako, počelo da se topi; zamenili su ga sebičluk, ljubomora, mržnja, neprijateljstva i svađe. Svaki od njih je, međutim, na neki svoj način bio zadovoljan takvim životom - jer je mogao da čini šta je hteo.

Ipak, najveće bezumlje koje su oni činili je, svakako, bilo to što su umesto Boga, svog Tvorca, koji im je dao život i koji ih je održavao u životu, počeli da slave Lucifera, tj. jedno stvorenje, i to ono koje ih je vodilo u propast.

* A želim da vas podsetim da je Gospod prvo spasao narod iz zemlje egipatske, zatim pogubio one koji nisu poverovali, pa je i anđele, koji nisu sačuvali svoje dostojanstvo, nego su napustili svoj stan, sačuvao u večnim okovima pod mrakom za sud velikoga dana. (Judina 5, 6)

Pošto je Lucifer neprestano držao govore u kojima je “dokazivao” da Isus, koristeći se svojom inteligencijom i položajem, manipuliše anđelima, sve više njih je prelazilo na njegovu stranu i priznavalo ga kao svog novog gospodara. A kada bi na nekoj planeti, broj stanovnika koji su mu se pridružili prešao polovinu, Isus je pozivao preostale anđele da napuste tu planetu i presele se na onu na kojoj je on živeo. Ali je velika većina njih, ne želeći da remeti svoj mir suprotstavljajući se Luciferu i svojoj braći koja mu se pridružila, odbila njegovu ponudu i pridružila se Luciferu. Tako je Lucifer osvajao jednu po jednu planetu, postavljajući na njima svoje upravitelje i policiju.

Naravno, među anđelima je bilo i onih koji se nisu žurili da priznaju Lucifera kao svog novog gospodara, jer su smatrali da novonastalu situaciju treba najpre pažljivo proučiti, pa tek onda doneti konačnu odluku. Tako su se neki, na definitivno odbacivanje Boga odlučili tek posle, recimo, hiljadu ili dve hiljade godina, jer su dugo i “dobro” pazili, ne da ne izdaju svog najboljeg prijatelja, nego da ne nastradaju! Njima je bilo jasno da im niko ko je stvoren ne može dati više od svog Stvoritelja, kao i da onaj koji daje život može i da ga uzme, pa ipak, kada ih je Isus pozvao da napuste planetu na kojoj su živeli, odustajali su od Boga i potpisivali papir koji im je nudio Lucifer, jer su želeli da sačuvaju svoj komoditet i miran život. Oni nisu znali da je Lucifer, pre nego što je otpočeo pobunu, odlučio da se koristi silom da bi osvojio vlast, a još manje da će se koristiti njihovom silom da bi postigao taj svoj cilj, i zato su masovno potpisivali papir koji im je nudio, na kome je pisalo da odbacuju Boga i da, kao svog apsolutnog gospodara, priznaju njega, Lucifera.

Ovde treba reći da se Lucifer bojao Boga i da se zbog toga trudio da za sebe pridobije sve anđele, do poslednjeg, jer je verovao da će se na taj način obezbediti od eventualne Božje odmazde. Jer, ako bi Bog želeo da učini neko zlo izvesnom broju anđela, mislio je, to bi bila jedna stvar, ali ako bi to isto učinio svima, to bi bio potpuni besmisao. Jer, ako bi od Isusa otišli svi, to bi pre značilo da sa njim nešto nije u redu, nego sa njima. Zato se svim silama trudio da u svoje carstvo namami sve anđele, čvrsto verujući da to može i da ostvari, jer je mamac koji im je nudio, a koji se zvao “apsolutna sloboda”, bio izuzetno primamljiv za ogromnu većinu njih.

750-te godine od početka pobune, 9. maja, Bog je prestao da stvara nove anđele, jer su se i oni masovno pridruživali Luciferu.

797. godine od početka pobune, više od polovine stanovnika planete na kojoj je živeo Lucifer, i na kojoj je u to vreme živelo 3.570.948.328 anđela, prešlo je na Luciferovu stranu i priznalo ga za svog novog gospodara, a do 868. godine, to su učinili i svi ostali stanovnici te planete. Tako je prva planeta pala u njegove ruke.

1048. godine, više od polovine stanovnika planete, koja je po broju stanovnika bila druga u Božjem carstvu (2.851.942.076), takođe je priznalo Lucifera za svog novog gospodara, a do 1263. godine to su učinili i svi ostali njeni stanovnici, pa je tako u njegove ruke pala i druga planeta.

1470. godine, više od polovine stanovnika planete koja je po broju stanovnika bila treća u Božjem carstvu (bilo ih je 2.419.959.968), takođe je priznalo Lucifera za svog novog gospodara, a do 1652. godine to su učinili i svi ostali stanovnici te planete, pa se tako u njegovim rukama našla i treća planeta.

Na kraju, kada se u Luciferovom carstvu našla ogromna većina anđela, pokazalo se da jedan mali broj njih nipošto ne želi da im se pridruži. To su bili oni koji su svoj život cenili iznad svega, i za koje Luciferovi argumenti, jednostavno, nisu vredeli ništa.

Ko su bili ti anđeli? Uglavnom, to su bili oni koje je on odabrao da vrše vlast po gradovima, ali koji su shvatili da je on podigao pobunu samo zato da bi preoteo vlast od Isusa. Ti anđeli su imali potpuno poverenje u Isusa, jer su iz iskustva znali da je on uvek, u svim situacijama, govorio istinu, i zato su, kada je pobuna počela ostali uz njega, čvrsto verujući da će to biti najjednostavniji i najlakši način da prebrode nevolju koju se spremao da izazove Lucifer. Oni su znali da je Bog Isusovim posredstvom objavljivao svoju volju, i da će, ukoliko budu slušali Isusa, imati Boga na svojoj strani, i nisu hteli ni za šta na svetu da rizikuju svoj život pridružujući se Luciferu. Jer, za život sa Bogom su bili sigurni da će i dalje da postoji, dok za život uz Lucifera to niko nije mogao da garantuje.

Ovi anđeli su sada “pretili da upropaste” ceo Luciferov “projekat”, koji je mogao da uspe samo ako bi uz njega stali svi anđeli, do poslednjeg. Jer, ako bi mu prišli svi, računao je, Bogu više ne bi vredelo to što bi, kasnije, stvarao nove anđele, jer bi svakako morao da prizna poraz svog dotadašnjeg poretka. Tako bi definitivno bilo dokazano da je Božji zakon (bio) nepravedan, Bog bi ostao sam, a Lucifer bi bio slavljen i poštovan više nego ikada ranije. Šta bi se posle toga desilo sa odbačenim Bogom, to nikoga ne bi interesovalo. Nove anđele koje bi, eventualno, stvorio, izgubio bi na isti način kao i one pre njih.

2012. godine od početka pobune, 9. maja, u Luciferove ruke je pala i poslednja planeta Božjeg carstva, a gotovo svi anđeli (dakle ne svi), koje je on IZABRAO da vrše vlast po gradovima, našli su se, zajedno sa Isusom, na jednoj planeti, koja je do tada bila nenastanjena. 79 godina pre toga, Lucifer je promenio svoje ime (do tada se zvao Sotona).

Ovih anđela je bilo ukupno 144 hiljade – 72 hiljade muškaraca i 72 hiljade žena. Zašto je to interesantno? Zato što je od ove reči: IZABRAO, potekao izraz “izabrani”, koji se u Bibliji koristi za one ljude koji se spasavaju o prvom vaskrsu.

Sada se postavlja pitanje: Zbog čega su, tačno, Lucifer i njegovi anđeli bačeni u pakao?

Mi to, po prirodi stvari, ne možemo dokazati na način kako se dokazuju stvari ovoga sveta, ali se možemo potruditi da, u granicama svojih mogućnosti, ispravno razmišljamo i izvedemo odgovarajuće zaključke, da nam se ne bi desilo da, po isteku našeg ovozemaljskog “mandata”, stignemo u pakao iz istog razloga, iz kojeg su u njega bačeni Lucifer i njegova družina.

Pitanje, dakle, glasi: da li su kriminalci bačeni u pakao zbog svojih reči: “Bog je nepravedan i zbog toga ne želimo da i dalje poštujemo njegov zakon”? Ili zbog toga što su počeli da žive drugačijim životom? Ili, možda, zbog nečeg trećeg?

Da su u pitanju bile samo reči i drugačiji život, sasvim je sigurno da im se toliko zlo ne bi desilo. Oni su morali učiniti nešto mnogo gore od toga, a to što su učinili bilo je: pošto su odbacili Boga i pridružili se Luciferu, oni su pokušali da na to isto, silom, primoraju i one koji to nipošto nisu hteli da učine, i pritom su im učinili veliko zlo.

Da bismo razumeli šta su kriminalci učinili vernim anđelima, trebalo bi da se podsetimo da anđeli nisu ljudi, odnosno, da oni raspolažu moćnim silama, koje su ljudima uglavnom nepoznate, a jedna od njih je i sila materijalizacije i dematerijalizacije, mada su oni u ovom slučaju koristili i neke druge sile.

Pošto je Lucifer znao da su Isus i njegovi anđeli veoma moćni (jaki), odnosno, da svaki od njih ima životnu silu koja je mnogo veća od one koju ima prosečan anđeo, on je pozvao sve svoje anđele, kojih je tada bilo oko 85 milijardi, da udruže svoje životne sile u jednu, i da mu je “pozajme” da bi on, koristeći se njom, “doveo” verne u svoje carstvo i sa njima “razgovarao”, odnosno, da bi ih ili primorao da im se pridruže (odbacujući Boga i priznajući njega kao svog novog gospodara), ili uklonio iz života za sva vremena. Jer, rekao im je, ne ide da se ja ponižavam odlazeći kod njih na razgovor, pogotovu što rečima, sigurno ne bih uspeo da ih ubedim da učine ono što mi želimo.

I oni su ga poslušali (jer nisu imali kud i jer ih je na to obavezivao papir koji su potpisali) - napustili su svoja tela (ostavili su ih na planetama na kojima su stanovali) i, kao duhovi, “otišli” na planetu na kojoj su živeli verni, a Lucifer je zatim, koristeći se njihovom silom, dematerijalizovao tela vernima (koji se nisu branili, jer im je Isus rekao da tako čine), a njihove duhove je “pokupio” i preneo na jednu od planeta svog carstva. Tamo im je ponovo materijalizovao tela, a zatim je naredio svojim vojnicima da ih vežu i izvedu izvan grada, na jednu poljanu, što su oni i učinili.

Inače, za putovanja između planeta anđeli ne koriste letilice, kako bismo mi, ljudi, to mogli da pomislimo, već “putuju” u duhu, što znači da na mestu polaska dematerijalizuju svoje telo, a na mestu dolaska ga ponovo materijalizuju (u savremenim tekstovima takav način “putovanja” se naziva teleportacija). Evo biblijskog primera jednog takvog “putovanja”:

* I kad Isus beše kod Jerihona, podiže oči svoje i pogleda, a to čovek stoji prema njemu s golim mačem u ruci. I pristupi k njemu Isus i reče mu: jesi li naš ili naših neprijatelja? A on reče: nisam; nego sam vojvoda vojske Gospodnje, sada dođoh. (Knjiga Isusa Navina 5.13, 14)

Pošto ljudi, većinom ne veruju da se materija može stvarati ni iz čega, izneću jedan dobar primer koji pokazuje da je to moguće. To je Potop.

Prema Bibliji, za vreme Potopa kiša je padala neprekidno 40 dana, a kada je prestala, voda je pokrivala čitavu zemlju - nivo mora je bio oko 7 metara iznad najvišeg planinskog vrha, što znači: oko devet kilometara iznad današnjeg nivoa. A to znači da je tada na zemlji bilo, bar, pet puta više vode nego što je ima danas. Odakle je došla tolika voda, i gde je ona danas? Evo odgovora na ta dva pitanja:

* Taj dan razvališe se svi izvori velikoga bezdana, i otvoriše se ustave nebeske; i udari dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći. (Prva knjiga Mojsijeva, 7.11, 12).

Pošto “bezdan” predstavlja drugi naziv za pakao, to znači da su vodu materijalizovali demoni, naravno, po Božjem dopuštenju (“otvoriše se ustave nebeske”). Zatim su je postepeno dematerijalizovali, dok nivo mora nije postao isti, koliki je bio pre Potopa. Za one koji misle svojom glavom, ovo bi trebalo da bude dokaz da se materija može stvarati ni iz čega.

I ep o Gilgamešu govori da su vodu u vreme Potopa stvorili demoni:* …“Kada dođe to vreme, vladari tame pustiše strahovitu kišu. Šest dana i šest noći

potocima je padala kiša. Sedmog dana popusti potop a tišina bi kao posle bitke.”Pre nekoliko decenija, na planini Araratu, na nadmorskoj visini od oko 4.500 m,

fotografisani su ostaci Nojeve barke. Ali, da se oni tamo nalaze znalo se i pre toga. Zbog onih koji pokušavaju da prevare ljude tvrdeći da njih tamo nema (odnosno da Potopa nije bilo), evo kratkog istorijata viđenja Nojeve barke:

275. g. pre Hrista - Berosusova Vavilonska istorija kaže da hodočasnici putuju na Ararat da bi pravili amulete od okamenjene smole koja prekriva Kovčeg.

50. g. n. e. - Josif Flavije spominje hodočašća do očuvanih ostataka Nojevog kovčega.

620. - Prema Huseinu El Makinu iz Bagdada, rimski car Heraklije posećuje ostatke Kovčega posle osvajanja persijskog grada Temanina.

1255. - Gijom od Rijsbreka priča o pobožnom Jakovu iz tzv. Medzpinove avanture na Araratu, i o njegovoj uslišenoj molitvi da vidi Kovčeg.

1647. - Knjiga “Plovidba i putovanja ambasadora” povezuje jemenske i persijske priče o okamenjenom Kovčegu.

1820. - Istraživač Klaudijus Džems Rič piše da je neki Aga Husein video ostatke Kovčega.

1829. - Džems Perot se prvi u modernim vremenima penje na Veći Ararat. Posećuje jedan drevni manastir, za koji se govorilo da sadrži neke artefakte iz Kovčega.

1854. - Hadž Jearam i njegov otac odveli su tri britanska naučnika do ostataka Kovčega na Araratu.

1876. - Vikont Džems Bris penje se na Ararat i priča o tome u svojoj knjizi “Transkavkazija i Ararat”. Nalazi staro, rukom obrađeno deblo, na ovoj inače goloj planini.

1883. - Turski zvaničnici ispituju velike lavine na Araratu i izveštavaju o sačuvanoj, ali vremenom oštećenoj strukturi Kovčega. Lokalno stanovništvo tvrdilo je da su ostaci bili vidljivi šest godina. (Čikago Tribjun, 13. avgust 1993)

1887. - Džon Džozef, princ od Nourija, arhiepiskop i veliki apostolski ambasador Malabara, Indije i Persije, tri puta pokušava uspon na Ararat i tvrdi da je video Kovčeg na prevoju između vrhova. Turska odbija da pošalje Kovčeg na svetski sajam u Čikagu.

1906. - Džordž Hagopjan penje se nekoliko puta sa svojim ujakom na Ararat i tvrdi da se više puta popeo na sačuvani Kovčeg.

1939. - Novozelanđanin Hardvitke Najt nalazi vrlo stare rukom obrađene trupce visoko na Araratu.

1943. godine Ed Dejvis, armijski inženjer vojske SAD, koji je gradio puteve za snabdevanje iz Turske u Rusiju, bio je odveden na mesto sa kojeg je video Kovčeg, koji se pomolio ispod leda u povlačenju.

“Bila je to ogromna, pravougaona, ljudskom rukom napravljena struktura delimično pokrivena ledom i stenom, ležeći postrance. Bar 30 metara bilo je jasno vidljivo. Čak sam mogao videti i unutrašnjost, kroz deo gde je bila probijena - kroz tu rupu stršila su napolje neka debla, izukrštana i kvrgava. Ispod strukture navirala je voda”, rekao je Dejvis.

Niže u kanjonu, Dejvis je mogao sagledati i drugi deo Kovčega, sa jasno vidljivim spojevima gredlja. Rečeno mu je da se Kovčeg raspao na tri ili četiri velika dela. Unutar razvaljenog dela za koji su mu rekli da je najveći, Dejvis je video bar tri sprata. Vodič mu je rekao da se pri vrhu nalazi prostor za stanovanje od 48 soba. “Rekao mi je da unutra ima kaveza malih kao šaka, ali i velikih dovoljno za porodicu slonova”, rekao je Dejvis.

1948. - Farmer Šakru Arsent priča o viđenju okamenjenih brodolikih ostataka visoko na Araratu u toku neobično toplog leta. (AP, novembar 1948)

1950-te do danas, od modernih istraživača koji su uveliko doprineli razjašnjenju misterije Kovčega, treba spomenuti E. Dž. Smita, Fernanda Navaru, Džona Libija, Erila Kamingsa, S. L. Bardoka i Džemsa Irvajna.

Na osnovu informacija koje je dobio od svojih jermenskih prijatelja, Francuz Fernand Navar se čak četiri puta popeo na Ararat u periodu od 1953. do 1955. tragajući za barkom. Iz poslednje ekspedicije je doneo veliki komad ručno obrađenog drveta koji je izvadio iz jedne od brojnih pukotina u ledu. Francuz je tvrdio da je dublje u ledu video tamnu masu, za koju je bio siguran da predstavlja deo barke. Komad drvene građe koji je doneo sa Ararata je potom prikazan na izložbi u Parizu.

Poslednjih godina se problematikom Kovčega i zahtevima za legalizaciju istraživanja glečera Abih II bavi uglavnom grupa okupljena oko iskusnog planinara B. Dž. Korbina.

Internacionalni tim arheologa, forenzičara, geologa, glaciologa i drugih stručnjaka bio je angažovan da, između 15. jula i 15. avgusta 2004. godine, istraži lokalitet na kome je utvrđeno da se nalazi Barka. Vođa ekspedicije bio je Ahmet Arslan, profesor iz Turske, koji se za četrdeset godina pedeset puta penjao na planinu. Arslan kaže da je barku video golim okom i fotografisao je 1989. godine – ali sa udaljenosti od 200 metara, jer nije mogao da priđe bliže, zbog čega je slika nejasna. Turska i dalje odbija da dozvoli ispitivanje ostataka Kovčega.

Još nešto je ovde interesantno: Nojeva barka nije imala vesla ni jedra, njom nije bilo moguće upravljati; izračunato je da je u nju ugrađeno oko 18.200 tona drveta. Ovo je značajno zbog toga što se ona zaustavila na samom vrhu Ararata (s tim što je, vremenom, skliznula na nešto manju visinu, zajedno sa ledom u koji je bila uhvaćena), a mogućnost

da se barka, nošena vetrom i morskim strujama, zaustavi slučajno baš na vrhu jedne tako visoke planine, jako je mala. Očigledno je, dakle, da je nju vodila Božja ruka, da bi položaj na kome je pronađena, kasnijim pokoljenjima služio kao dokaz istinitosti biblijske priče o Potopu. Barka je mogla da se zaustavi i na vrhu Himalaja, ali nju tamo niko nikada ne bi pronašao, jer bi bila pokrivena debelim slojem leda, koji se na vrhu te planine nikada ne topi.

Pošto se barka, očigledno, nalazi na Araratu, odnosno, pošto se Potop desio, to znači da je neko zaista stvorio, a zatim dematerijalizovao ogromnu količinu vode. Jer, da je nije dematerijalizovao, nivo mora bi danas bio (bar) četiri hiljade metara viši od postojećeg. A ako neko može na takav način da stvara vodu, zašto ne bi mogao da stvori i bilo šta drugo?

Zbog toga što nisu u stanju da shvate kako se materija može stvarati ni iz čega (a to nisu u stanju jer je za tako nešto potrebno imati Sveti duh), ljudi u potpunosti odbacuju mogućnost materijalizacije, što predstavlja potpuno naopak pristup stvari. Umesto što čine tako, ljudi bi trebalo da tu mogućnost prihvate kao činjenicu, obzirom da primera materijalizacije ima na pretek, i da zatim idu dalje u svom izučavanju Boga, da bi došli do znanja kako da se spasu.

Najočigledniji primeri materijalizacije, koji se dešavaju svakodnevno, na naše oči, su rastenje biljaka, životinja i ljudi, jer na koji način bi oni mogli da rastu sami, tj. da stvaraju nove ćelije svojih tela?! Iza svakog stvaranja mora stajati neka inteligencija, a iza stvaranja novih ćelija biljaka, životinja i ljudi, ne stoji inteligencija tih stvorenja, niti njihovih ćelija.

* Ne rekoh li: u početku stvori Bog nebo i zemlju. Šta, dakle, ispitujete i šta dokazujete, dokazivači naopaki? Da je stvoreno i sami vidite, jer ne stvarate li i sami? A kojom snagom vi stvarate, i ne uvećavate li, iz veka u vek, tu snagu? I zar ste toliko glupi i naopaki, da i ne pomislite kolika je snaga onog ko je beskonačan? I šta ne može svemogući?

A što ne verujete da sam svemoguć, pa niste li i zato u ovome u čemu ste, usred dokaza moje svemoći? I još tražite dokaze da sam ja stvorio. A zar i to nije ludost, baš kao što bi ludost tvrditi i dokazivati da nisam ja taj, koji je sve stvorio, sve drži, i iza svega stoji? A ko je onda? Neko od vas ili svi vi skupa? Ili sila koja je svoja sila? Sami ste nerazumni, pa otud pomišljate da je iza svega nerazum. Sami ste spori i nemoćni, pa otud pomišljate da su mi bili potrebni milioni godina da stvorim ili, gle grđe besmislice: da se samo stvori. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

Vratimo se sada Luciferovoj pobuni. Šta je učinio Lucifer kada je zarobio i vezao Isusa i njegove anđele?

Pitao ih je da li žele da ga priznaju kao svog novog gospodara, i da žive u njegovom carstvu kao svi ostali anđeli (samom Isusu je ponudio položaj vrhovnog vršioca vlasti), a kada su oni to odbili, rekavši: “Ne verujemo da će tvoje carstvo dugo trajati”, ritualno ih je žive spalio, a zatim je njihove duhove odneo oko 100.000 km daleko od planete na kojoj je stanovao, u prazan vasionski prostor, i tamo ih ostavio. Ustvari, on je tada hteo da ih “ubije”, tj. da uspava njihove duhove tako da ne mogu nikad (sami) da se probude, ali je Bog omeo taj njegov pokušaj a da on to nije primetio, tako da nikada nije saznao zašto u tome nije uspeo. “Sada neka vas izbavi Bog u koga verujete”, rekao im je na kraju, i vratio se kući.

Zbog toga što je Lucifer tada spalio tela Isusu i njegovim anđelima, svaki ciklus života na zemlji se završava spaljivanjem sveta, pri čemu se spasavaju samo oni ljudi koji imaju (čvrstu) veru u Boga.

Zašto je Lucifer proterao Isusa i njegove anđele iz života na planetama, iako su oni živeli na zasebnoj planeti i nisu pretili da će vratiti njegove anđele Bogu?

Zato da njegovi anđeli, ako bi jednog dana shvatili da ih je on uvukao u život koji je mnogo gori od onog kojim su živeli u Božjem carstvu, i ako bi poželeli da odu iz njegovog carstva, ne bi imali gde da odu. Jer, on je znao da će se vremenom pojaviti nezadovoljstvo

nekih (odnosno mnogih) od njih, a zatim i njihova želja da se vrate pređašnjem životu, odnosno Bogu, kada budu shvatili da je on svoje carstvo stvorio samo zbog sebe i da ga njihov dobar život, u suštini, uopšte ne zanima, i hteo je da predupredi takav sled događaja. Zato je, čim je “doveo” Isusa i njegove anđele na planetu na kojoj je živeo, znajući da će ih ubrzo proterati, na planetu na kojoj su oni do tada živeli naselio oko dve milijarde i četiri stotine miliona svojih anđela.

Drugi razlog što je proterao verne bio je što je na taj način hteo da da jasnu poruku svojim anđelima, šta ih čeka ako ga ne budu slušali. A treći razlog je bio što je hteo da se uveri da Bog neće reagovati na ono što on čini, odnosno, jer je hteo da dobije dokaz da anđeli imaju slobodu da čine šta hoće, i da treba da je koriste koliko god im to njihova snaga dopušta, kako je on to već dugo propagirao. A to znači da je Božji zakon smatrao šalom.

Da li su verni anđeli mogli da se vrate na planetu na kojoj su ranije živeli, da stvore sebi nova tela i da nastave normalno da žive? Mogli su, ali su ostali tu gde ih je Lucifer ostavio, jer ih je Isus pozvao da tako učine, i jer je i sam tu ostao. A ostao je zato što mu je Bog rekao da tako učini.

“Sedamdeset pet miliona godina sam čekao bezumnike koji su kršili moj zakon, da naprave ovu grešku, i sada im je neću oprostiti ako se ne pokaju i u potpunosti vrate poštovanju mog zakona”, rekao mu je Bog.

Oni nisu znali da je Bog, 84 hiljade godina pre nego što je izbila pobuna, obavestio Isusa šta će im Lucifer učiniti i da će on pomoći onima koji mu budu ostali verni do kraja, da se spasu, jer im Isus to nije rekao (jer je hteo da vidi kako će se svaki od njih ponašati u toj situaciji), ali su znali da on neprestano dobija savete od Boga i da će, zbog toga, najispravnije postupiti ako budu ostali uz njega. I tako su činili, čvrsto verujući da će to biti najjednostavniji i najlakši način da izbegnu kaznu, za koju su verovali da bi mogla da zadesi kriminalce.

Naime, oni su shvatili da kriminalci čine zlo za koje bi mogli biti kažnjeni najtežom kaznom, i da novonastala situacija nije toliko teška za njih, koji su trpeli zlo, koliko za kriminalce, koji su, da bi se spasli, morali dobrovoljno da se odreknu svog “predivnog” života u Luciferovom carstvu, i da se vrate poštovanju Božjeg zakona (što njima ni na pamet nije padalo). Zato su ćutali i trpeli ono što ih je snašlo, čekajući da vide šta će u toj situaciji učiniti Isus.

Oni su shvatili da su kriminalci, uništavajući im tela, upali u zamku, jer zlo koje su im učinili, više ni na koji način nisu mogli sami da poprave (jer ako bi neki od njih i hteli da im vrate tela, to više nikako ne bi mogli da učine, jer bi im se Lucifer i mnogi drugi kriminalci suprotstavili svom snagom, da bi ih u tome sprečili), što znači da bi se - ukoliko bi im Bog zapretio (teškom) kaznom, ako u određenom roku ne vrate verne u život - našli u situaciji iz koje im spas ne bi bio nimalo lak. Zato su ćutali i trpeli zlo koje ih je snašlo, čekujući da vide šta će u toj situaciji učiniti Isus. Ali je Isus samo ćutao, ne preduzimajući ništa.

KOLIKO DUGO JE TRAJALA POBUNA? ZAŠTO JE TO VAŽNO? ZATO DA BISMO RAZUMELI KOLIKO SU SE NAMUČILI I NAPATILI ONI KOJI SU SE SPASLI, OBZIROM DA JE TO BIO RAZLOG ŠTO JE KASNIJE STVOREN SMRTNI ŽIVOT. NAIME, ZBOG TOGA ŠTO SU SE VERNI ANĐELI TADA JAKO NAPATILI I, DUHOVNO, VEOMA UZDIGLI IZNAD NIVOA NA KOME SU BILI DO TADA, STVORENA JE (VEČNA) DUHOVNA PROVALIJA IZMEĐU NJIH I ONIH ANĐELA KOJI BI, EVENTUALNO, BILI STVORENI POSLE ZAVRŠETKA POBUNE, ZBOG ČEGA JE STVARANJE NOVIH ANĐELA, POSLE ZAVRŠETKA POBUNE, ZAUVEK PREKINUTO (POŠTO JE, 750 GODINA OD POČETKA POBUNE, BILO PRIVREMENO OBUSTAVLJENO).

NA KOJI NAČIN MUKE, PATNJE I STRADANJA UZDIŽU NEKOGA DUHOVNO? TAKO ŠTO GA PRIMORAVAJU DA RAZMIŠLJA I NAĐE NAČIN

KAKO DA MU SE ISTE MUKE, PATNJE I STRADANJA NE DESE PONOVO. BEZ SUOČAVANJA SA ZLOM, ODNOSNO BEZ STRADANJA I PATNJI, NIKO NE MOŽE ZAISTA NAUČITI KAKO DA SE OD ODREĐENOG ZLA ODBRANI SVAKI PUT KADA GA ONO SNAĐE, ILI KAKO DA GA PREDUPREDI. BEZ MUKA, STRADANJA I PATNJI, NIKO NE MOŽE POSTATI BOLJI I MUDRIJI.

* Bolja je žalost nego smeh, jer kad je lice neveselo, srce postaje bolje. (Propovednik 7.3)

DUHOVNI RAST, MEĐUTIM, IMA I SVOJU “DRUGU STRANU MEDALJE”, A TO JE: KADA SE NEKO MNOGO NAPATI, I KADA STEKNE ODREĐENO (TEŠKO) ISKUSTVO, IZMEĐU NJEGA I ONIH KOJI TO ISKUSTVO NEMAJU NASTAJE JAZ, KOJI ZA POSLEDICU IMA NERAZUMEVANJE, A ČESTO I NESLAGANJE IZMEĐU NJEGA I NJIH. ČAK I KADA BI IMALI NAJVEĆU VOLJU DA GA RAZUMEJU, DRUGI LJUDI TO NE BI MOGLI DA POSTIGNU, JER NE BI IMALI ČIME DA GA RAZUMEJU, JER JE ZA STVARNO RAZUMEVANJE VIŠEG STANJA DUHA (DRUGOG ČOVEKA), POTREBNO ODGOVARAJUĆE ISKUSTVO. A KADA RAZUMEVANJA (SA JEDNE STRANE) NEMA, ONDA ZAJEDNIČKI ŽIVOT ONOME KOJI TEŠKO ISKUSTVO IMA, SA ONIMA KOJI TAKVO ISKUSTVO NEMAJU, MORA PREDSTAVLJATI POPRILIČAN TERET.

POGLEDAJTE KOLIKA RAZLIKA, U DUHOVNOM SMISLU, POSTOJI IZMEĐU RODITELJA I NJIHOVE DECE, DOK SU ONA MALA. DA LI DECA MOGU DA SHVATE SVOJE RODITELJE I NJIHOVE PROBLEME (KAO I PROBLEME KOJE IM PRAVE), DOK NE PROĐU ONO ISTO (ILI BAR DEO TOGA) ŠTO SU PROŠLI NJIHOVI RODITELJI, ŠTO ZNAČI: MNOGE MUKE I PATNJE? NE MOGU.

I ŠTA SE DEŠAVA? DOK SU DECA MALA RODITELJI TOLERIŠU NJIHOVO NEZRELO PONAŠANJE, ALI KADA ONA ODRASTU, AKO BI NASTAVILA DA SE PONAŠAJU NA ISTI NAČIN, RODITELJI IH VIŠE NE BI TOLERISALI VEĆ BI IH IZBEGAVALI!

U TOM SMISLU, AKO JE LUCIFEROVA POBUNA TRAJALA, RECIMO, STO GODINA, RAZLIKA IZMEĐU ONIH ANĐELA KOJI SU JE PREŽIVELI, I ONIH KOJI BI TEK BILI STVORENI BILA BI OGROMNA. A AKO JE POBUNA TRAJALA DVE ILI TRI STOTINE GODINA, KOLIKA BI TEK ONDA BILA TA RAZLIKA?!

NARAVNO, RAZLIKA IZMEĐU NJIH NE BI POSTOJALA SAMO ZBOG DUŽINE TRAJANJA POBUNE, VEĆ I ZBOG TEŽINE PATNJI KOJE SU VERNI ANĐELI TADA ISTRPELI. JER, PROTIV NJIH SE TADA BORIO LUCIFER, “NAJMUDRIJI I NAJMOĆNIJI” ANĐEO U VASIONI, KOJI JE, U ŽELJI DA IH (SVE) POBEDI, UPOTREBIO SVO SVOJE LUKAVSTVO I SVU SVOJU MOĆ, ŠTO ZNAČI DA SU SE ONI NAŠLI NA NAJTEŽIM MUKAMA KOJE SU IH UOPŠTE MOGLE SNAĆI. A POŠTO SU, ZAHVALJUJUĆI VERI U ISUSA, IPAK USPELI DA GA POBEDE, TO ZNAČI DA SU TADA STEKLI NAJVEĆE ISKUSTVO KOJE ANĐELI UOPŠTE MOGU STEĆI. PA, SADA, VI VIDITE KOLIKA BI RAZLIKA, U DUHOVNOM SMISLU, POSTOJALA IZMEĐU NJIH I ONIH ANĐELA KOJI BI KASNIJE BILI STVORENI, DA JE STVARANJE NOVIH ANĐELA, POSLE ZAVRŠETKA POBUNE, NASTAVLJENO! UOSTALOM, ZAR I PROCENAT ANĐELA KOJI SU PREŽIVELI POBUNU, A TO JE OKO 1%, NE GOVORI JASNO KOLIKO JE LUCIFEROVA POBUNA BILA TEŠKA NEVOLJA, OBZIROM DA U RATOVIMA, EPIDEMIJAMA BOLESTI I DRUGIM NESREĆAMA KOJE SE DEŠAVAJU NA ZEMLJI, PREŽIVLJAVA, UGLAVNOM, VIŠE OD 50% LJUDI!

IAKO IZGLEDA NEMOGUĆE DA SE ZNA KOLIKO JE POBUNA TRAJALA, IPAK POSTOJE ZNACI KOJI UKAZUJU DA JE ONA TRAJALA ŠEST HILJADA GODINA!

PRVI ZNAK JE DUŽINA JEDNOG CIKLUSA SMRTNOG ŽIVOTA (OBZIROM DA ŽIVOT NA ZEMLJI PREDSTAVLJA “REPRIZU” LUCIFEROVE POBUNE), A TO JE ŠEST HILJADA GODINA.

DRUGI ZNAK JE DUŽINA ODMORA, KOJI, NAKON ISTEKA ŠEST HILJADA GODINA ZEMALJSKOG ŽIVOTA, POČINJE ZA LJUDE KOJI SU U RAJ UŠLI O PRVOM VASKRSU, A TO JE HILJADU GODINA. NAIME, NAKON ŠTO SU KRIMINALCI BAČENI U PAKAO, ZA ONE KOJI SU PREŽIVELI POBUNU POČELO JE VREME ODMORA, KOJE JE TRAJALO HILJADU GODINA.

POŠTO SAM SE VEOMA INTERESOVAO ZA OVAJ DOGAĐAJ, BOG MI JE OTKRIO I SLEDEĆE: DRUGI DEO POBUNE, KADA SU KRIMINALCI TEŠKO ZLOSTAVLJALI VERNE ANĐELE, TRAJAO JE OKO ČETIRI HILJADE GODINA. POSLE TOGA, KRIMINALCI SU BAČENI U PAKAO, A VERNI ANĐELI SU UŠLI U NOVI, BOLJI ŽIVOT, KOJI SE OD TADA ZOVE RAJ.

CEO CIKLUS ŽIVOTA NA ZEMLJI TRAJE 7.500 GODINA: 6.036 GODINA TRAJE SAM ŽIVOT, OKO HILJADU GODINA TRAJE ODMOR ZA LJUDE KOJI NA KRAJU SVETA ULAZE U RAJ, ZATIM SLEDI VASKRSENJE GREŠNIH LJUDI (KADA ĆE GREŠNI IMATI JOŠ JEDNU PRILIKU, U TRAJANJU OD SEDAM I PO GODINA, DA SE SPASU PAKLA), A ZATIM POČINJE SUĐENJE GREŠNIMA, KOJE ĆE TRAJATI OKO 500 GODINA. POSLE TOGA POČINJE NOVI CIKLUS.

* Zbog čega “poslednje vreme” mora da bude u ovo naše vreme? Što se to ne dogodi, recimo, kroz pet stotina ili hiljadu godina?

- Zbog toga što je ovako k’o sad svaki’ sedam i po ‘iljada godina. Onda se ra’čisti pa sve počne iz početka. (Deda Miloje)

PO ZAVRŠETKU JEDNOG CIKLUSA, PRAVEDNICI (VASKRSLI I ONI KOJI SU KRAJ SVETA DOČEKALI ŽIVI) PRELAZE NA DRUGU PLANETU, KOJA JE ZA NJIH STVORENA KRATKO PRE TOGA.

* Neka se ne uznemirava vaše srce; verujte u Boga, i verujte u mene. U domu moga Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja. (Po Jovanu 14.1-3)

* Dođite, bezbroj je stanova kod mene. Ne utvrđujte se neutvrdivim. (D. A. Teodor: “Nedavidovi psalmi”)

ZAŠTO CIKLUS ŽIVOTA NA ZEMLJI TRAJE BAŠ 7.500 GODINA? ZATO ŠTO JE BOG NA TAJ NAČIN HTEO DA UPOZORI LJUDE: DA ZEMALJSKI ŽIVOT NE PREDSTAVLJA PRAVI ŽIVOT, VEĆ SAMO PRIPREMU LJUDI ZA ŽIVOT U RAJU! NAIME, POŠTO JE, POSLE ZAVRŠETKA POBUNE, STVARANJE NOVIH ANĐELA ZAUVEK PREKINUTO, OTPOČELO JE STVARANJE LJUDI, KOJI SU, DA BI SE DUHOVNO UZDIGLI I, KOLIKO-TOLIKO, U TOM SMISLU IZJEDNAČILI SA ANĐELIMA, STAVLJENI U SLIČNU (TEŠKU) SITUACIJU, U KAKVOJ SU SE ZA VREME POBUNE NALAZILI ANĐELI. A TO ZNAČI DA ZEMALJSKI ŽIVOT UOPŠTE NIJE ŽIVOT, VEĆ SITUACIJA IZ KOJE SE TREBA SPASAVATI, ISTO KAO ŠTO JE I LUCIFEROVA POBUNA BILA SITUACIJA IZ KOJE JE TREBALO SPASAVATI SE. TAČNIJE, ŽIVOT LJUDI NA ZEMLJI PREDSTAVLJA “REPRIZU” LUCIFEROVE POBUNE, S TIM ŠTO SE LUCIFER I NJEGOVA BANDA DANAS NE BORE PROTIV ISUSOVIH ANĐELA, VEĆ PROTIV NJIH, LJUDI.

* * *Da bismo (donekle) razumeli šta su sve za vreme pobune pretrpeli oni anđeli koji su

se spasli, treba reći da “život” bez tela predstavlja daleko težu muku od, recimo, zatvora u koji ljudi stavljaju svoje kriminalce i zločince. Provesti u zatvoru, recimo, trideset godina, svakako je teško i mučno, ali biti bez tela, to je užas sa kojim se zatvor uopšte ne može porediti. Jer, “živeti” bez tela znači ne postojati, a ipak biti živ. Iako su verni anđeli čvrsto

verovali da će Bog tu mučnu situaciju razrešiti u njihovu korist, činjenica je da Bog to nije učinio šest hiljada godina, i dok se to nije desilo, oni su morali zakukati, sigurno, bezbroj puta zbog onog što su trpeli. Jer ako je strašno biti bez tela trideset godina, živeti tako četiri hiljade godina, to je užas koji mi ljudi, jednostavno, ne možemo da zamislimo. Patnje i stradanja koje su verni anđeli tada istrpeli, pedeset puta su teži od svih stradanja i patnji koje snalaze ljude u njihovom zemaljskom životu.

Naravno, zbog toga ne možemo da zamislimo ni kolika razlika, u duhovnom smislu, postoji između nas i anđela, odnosno, koliko muka čovek mora da istrpi da bi postao približno onakav kakvi su anđeli, i da bi zatim mogao da uđe u raj.

Da bismo razumeli šta su sve za vreme pobune pretrpeli oni koji su se spasli, treba reći da borba koja se tada vodila između Isusovih anđela i kriminalaca nije bila obična borba za vlast, već borba na život i smrt, što se vidi po tome što su kriminalci, na kraju, svoj život - izgubili!

Mi ovaj događaj možemo nazivati Luciferovom pobunom, ali to je bio rat sa kojim bi teško mogao da se poredi bilo koji rat koji se na zemlji ikad desio. Dve strane borile su se svom svojom snagom i pameću da bi pobedile, jer je pobeda i jednima i drugima značila život. Kriminalci su želeli da svoj novi život sačuvaju po svaku cenu - tako što će od Boga odvojiti sve anđele, do poslednjeg, ali su i verni želeli da sačuvaju svoj život po svaku cenu - tako što im se neće pridružiti. Pritom su i jedni i drugi čvrsto verovali u svoju pobedu: verni su verovali da ih Lucifer ne može pobediti, jer bi njegova pobeda značila pobedu nad Bogom, a oni su tako nešto smatrali nemogućim, a kriminalci su bili ubeđeni da im njihova veća brojnost mora doneti pobedu, obzirom da je “već bilo očigledno” da se Bog neće mešati u njihovo razračunavanje sa vernim anđelima.

Takav bespoštedan i beskompromisan rat, kakav je tada vođen između Isusovih i Luciferovih anđela, danas se vodi na zemlji, između demona i ljudi, s tim što ogromna većina ljudi uopšte nije svesna da se neko (moćan) bori protiv njih, odnosno, protiv njihovog (večnog) života, kao što ni ogromna većina kriminalaca, za vreme Luciferove pobune nije znala da Luciferova borba za vlast predstavlja njegovu borbu protiv njihovog života – sve dok nije izgubila svoj život!

Vratimo se sada Luciferovoj pobuni. Šta su učinili ostali kriminalci, kada su videli da je Lucifer ostavio duhove Isusa i njegovih anđela u praznom vasionskom prostoru?

Neki su se radovali, ogromna većina se nije ni radovala ni tugovala, jer je smatrala da nema ništa s onim što je on učinio vernima, a samo jedan mali broj njih, možda jedan u pet miliona, osećao je grižu savesti zbog zla koje je učinio vernima, pomažući Luciferu da ih pobedi, ali i strah od Lucifera, zbog načina na koji se obračunao sa Isusovim anđelima.

Ovi poslednji, tačnije, njih oko 400 – 500, odmah su došli pred njega i saopštili mu da ga više neće poštovati kao svog vođu, i da će ponovo poštovati samo Božji zakon, a kada je on to čuo, pohapsio ih je i uništio im tela, a njihove duhove je uspavao tako da su oni od tog trenutka bili kao mrtvi. Zatim ih je odneo u prazan vasionski prostor, 100.000 km dalje od mesta gde je ostavio duhove vernih, i tu ih ostavio. Da je mogao, on bi ih uništio, ali pošto to nije mogao uspavao ih je, što je, po njegovom mišljenju i mišljenju mnogih drugih kriminalaca, bilo isto kao da ih je uništio, obzirom da se oni iz tog sna nisu mogli probuditi sami.

Što se tiče ostalih kriminalaca koje je pohapsio kada je “ubio” ove pobunjenike, koji su, kada su videli šta je učinio ovima, počeli da plaču i da mu se izvinjavaju moleći ga da ih ne “ubija”, i zaklinjući mu se da više nikada neće govoriti protiv njega, njih je oslobodio i pustio da se vrate svojim kućama. Od tada je strah od Lucifera, polako, ali sigurno, počeo da obuzima kriminalce, mada je većina njih odobravala ovakvo kažnjavanje pobunjenika u svojim redovima, verujući da je to jedini način da se sačuva novi, slobodni život.

“Svi smo se mi odrekli Boga”, vikao je Lucifer, “da bismo stvorili Carstvo slobode, u koje smo verovali i kome smo težili. I stvorili smo ga. Šta, dakle, znači to što jedan mali broj bezumnika, na čelu sa Isusom, ne želi da prizna naš uspeh i da nam se pridruži? Znači

da želi da pokvari ono što smo mi s mukom stvorili! Pa, zar takvima da dopustimo da seju sumnju i razdor među nama? I zar našoj braći, koja su se ponela krajnje nepromišljeno braneći te štetočine, da dopustimo da na taj način stvaraju još veću sumnju u naše dostignuće? Ne! Sa svim takvim elementima obračunaćemo se tako što ćemo ih zauvek ukloniti iz našeg Carstva.”

A onda je, samo dva – tri dana pošto je on “ubio” ovu grupu pokajanih kriminalaca, iz praznog prostora u kome su se nalazili duhovi vernih, do svakog od nepokajanih kriminalaca stigla telepatska poruka koja je glasila, otprilike, ovako:

Braćo i sestre,Uništavajući naša tela i proterujući nas u prazan vasionski prostor, vi ste učinili

veliko zlo, koje sada, sami više nikako ne možete da popravite. Jer, da biste ga popravili morali biste ponovo da svi udružite svoje sile, a to više nije moguće, jer mnogi među vama ne žele naš povratak u život, opravdano nas smatrajući neprijateljima svoje “slobode”. Zbog toga vas još jedanput pozivamo da se vratite poštovanju Božjeg zakona, jer ćemo, po isteku roka koji vam postavljamo, kazniti one koji tako ne budu učinili, da bi Božje carstvo moglo ponovo da funkcioniše i da bi Bog mogao ponovo da stvara nove anđele.

- I Bogu i meni je žao što ste krenuli krivim putem, jer jasno vidimo da ćete propasti ako tako nastavite. Vi idete putem samouništenja, jer su vaši međusobni odnosi sve gori, i jer je vaš život sve gori, mada se vama čini da je bolji. Odbacujući Božji zakon vi ste odbacili svoj dobar život, obzirom da poštovanje Zakona predstavlja jedini način na koji se može uvek dobro živeti. Na to zlo naveo vas je Lucifer, zbog toga što je željan vlasti, moći i slave, i što nema dovoljno poštovanja prema Bogu.

- Iz situacije u koju ste sebe doveli možete se spasti samo na jedan način, a to je: da vam Lucifer uništi tela i uspava duh, kao što je to učinio nedavno sa nekim vašim drugovima. Naime, oni su, pobunivši se protiv njega i odbacujući ga kao svog gospodara, postupili ispravno, odnosno, povukli pravi potez, mada su znali da ih to može skupo koštati, a to isto morate da učinite i vi, ako želite da se spasete. Na neki drugi način se ne možete spasti. Ovaj put kojim sada ja idem, tim putem idite i vi, i spašćete se! Taj put će vam biti težak, ali za to ste sami krivi. Ako vas ne uhapse i ne ubiju, nećete se spasti.

- Pošto znam da vam povratak Bogu neće biti lak, obaveštavam vas da ćemo vas moji drugovi i ja čekati dva puta duže nego što ste vi čekali nas (da vam se pridružimo), a posle toga ćemo zauvek ukloniti iz života one koji su se opredelili za zlo. Naravno, najdraže bi nam bilo ako biste se svi vratili poštovanju Zakona, jer u tom slučaju ne bismo morali nikog da kažnjavamo.

vaš IsusŠta su učinili kriminalci kada su dobili ovu poruku?Ništa, nastavili su da žive kao što su živeli do tada, a samo jedan mali broj njih se

trgao i počeo da razmišlja o njoj. Ti malobrojni pojedinci su verovali da im Isus nipošto ne bi pretio, da nije bio siguran da će tu svoju pretnju moći i da ostvari, i da nije bio rešen da je sprovede u delo, a to je, po njihovom mišljenju, moglo da znači samo jedno: da mu je Bog obećao svoju pomoć (što je značilo da će mu je, svakako, i dati; jer kako bi mogao da ne pomogne svojim najboljim anđelima, u nevolji iz koje se sami nisu mogli izvući, pogotovu što su u nju upali samo zato što nisu hteli ni po koju cenu da ga napuste). A kada su to shvatili, obuzeo ih je veliki strah, i život u Luciferovom carstvu je prestao da im bude zabavan!

I, dok je ogromna većina kriminalaca brzo zaboravila Isusovu pretnju (“jer je nerealna, i jer se ne odnosi na sadašnje vreme nego na daleku budućnost”), dotle su ovi, malobrojni pojedinci intenzivno razmišljali šta bi sve iz novonastale situacije moglo da proiziđe, kao i šta bi u toj situaciji bilo najbolje da učine.

Ako budu ostali uz Lucifera, rezonovali su, šta će se desiti? Da li će verni, kada bude istekao rok koji im je Isus postavio, zaista kazniti one koji se do tada ne budu pokajali i vratili Bogu?

Pa, naravno da će ih kazniti, odgovorili su sami sebi. Zar bi tako pametni anđeli mogli uzalud čekati četiri hiljade godina, a zatim (kada budu dobili Božju pomoć), kao jači i kao vlast, ništa ne učiniti onima koji opomenu nisu poslušali?

Dakle, kazne će svakako biti, zaključili su, jer šta bi se desilo ako je ne bi bilo? Kriminalci bi nastavili da zlostavljaju verne, kao što ih zlostavljaju danas, jer zašto ih ne bi zlostavljali, ako ih se ne bi bojali, jer za svoje zlo nisu kažnjeni?

Ali, da li je moguće da Isus, koga poznajemo kao izuzetno dobrodušnog i plemenitog anđela, kazni 85 milijardi anđela tako strašnom kaznom, pitali su se oni koji su ozbiljno razmišljali o novonastaloj situaciji?

To ne samo da je moguće, već je jedino moguće, odgovorili su sami sebi, jer šta bi drugo mogao da učini, da bi obezbedio mir onima koji ni po cenu najvećih muka nisu hteli da ga napuste? Jer je, kao vrhovna vlast, dužan da obezbedi miran život onima koji poštuju Zakon.

Kada su to shvatili, kriminalci koji su ozbiljno razmišljali shvatili su da se moraju vratiti poštovanju Zakona, ako žele da ne nastradaju.

Dakle, rezonovali su dalje, sada moramo da odaberemo jedno od dva zla: ili ćemo (privremeno) izgubiti život vraćajući se Bogu, ili ćemo se večno mučiti (ako nas, po isteku tih četiri hiljade godina, Isus bude kaznio), jer iz situacije u kojoj se nalazimo, ni jedan od nas neće moći da se izvuče bez stradanja i patnji, obzirom da Luciferu ni na pamet ne pada da verne vrati u život.

Naravno, bolje je da budemo hrabri i da privremeno izgubimo život, suprotstavljajući se Luciferu, nego da patimo večno. Jer, ako verni trpe muke, i to potpuno nezasluženo, zar bi mi trebalo da izbegavamo posledice zla koje smo sami napravili?

Tako su oni koji su poverovali u Isusovu poruku počeli da odlaze kod njega i njegovih anđela, tj. u prazan prostor u kome su se nalazili njihovi duhovi, da bi od Boga dobili oproštaj greha i da bi ih Isus upisao u Knjigu života (koja, inače, nije nikakva knjiga, već neka vrsta memorije koju imaju svi anđeli, i u koju oni mogu da upišu beskonačno veliki broj podataka).

Kako su oni odlazili kod Isusa? Tako što su na svojim planetama dematerijalizovali svoja tela, a “gore”, tj. u praznom prostoru u kome su se nalazili duhovi vernih, ih ponovo materijalizovali. Zatim su tu “stajali”, razgovarali jedni s drugima i - čekali da im se obrati Bog!

Kako su znali da će im se obratiti lično Bog?Tako što je o tome Isus obavestio prvog pokajanog kriminalca koji je stigao kod

njega, a ovaj je zatim o tome obavestio druge, i tako su za to saznali svi.Naime, kada je prvi pokajnik stigao u prostor u kome su se nalazili duhovi vernih, a

to je bilo 20 dana pošto su kriminalci dobili Isusovu poruku, Isus se pojavio (stvorio je sebi telo, ali i jedno malo nebesko telo, da bi na njemu mogli da stoje pokajani kriminalci) i sa njim razgovarao nekoliko sati. Na kraju mu je rekao da ostane tu i sačeka dok ne dođe još neki pokajnik, jer će im se uskoro obratiti Bog, i saopštiti im imena onih koji će se spasti. Rekao mu je i da će ih, kada se budu vratili kući, Lucifer “pohvatati” i “ubiti”, a zatim je nestao.

I zaista, posle nekog vremena pokajnik je začuo pesmu “Slava, slava, slava Bogu velikome”, koju su pevali Isusovi anđeli, a uz nju je čuo i Božji glas, koji je izgovorio njegovo ime, a zatim mu rekao:

“Dobrodošao natrag u moje carstvo! Srećan si što si poverovao u mene, jer ćeš zbog toga živeti večno. Pamti ovaj dan, jer danas si se ponovo rodio. Kada si došao ovde, ti si se opredelio da braniš moje carstvo, zato ćeš živeti večno, a tvoji neprijatelji uskoro neće postojati. Ne boj se Lucifera i njegovih zlikovaca, jer ti oni ne mogu uzeti život koji ja dajem. Moj zakon je zakon ljubavi, i ko ga poštuje srećan je. Ostani ovde do mog sledećeg javljanja, razgovaraj sa onima koji budu došli posle tebe, i prenesi im sve reči koje si od mene čuo, a posle toga, kad se budeš vratio kući, Lucifer će te ‘ubiti’.”

To se desilo tačno tri godine pošto je Lucifer spalio tela vernima i odneo njihove duhove u prazan vasionski prostor. Posle toga, Bog se pokajnicima javljao i dalje, svake treće godine, na taj isti dan. Naime, iako anđeli tada nisu računali vreme, Bog ga je računao prema okretanju planete Zemlje oko svog sunca i oko svoje ose, a to je, osim njega, znao još samo Isus, jer ga je Bog o tome obavestio.

Pošto je pokajnik čuo ove Božje reči, ponovo se pojavio Isus, a sa njim su se pojavili i svi njegovi anđeli, i ceo dan proveli u razgovaru sa pokajnikom. Zatim su ponovo nestali, a on je ostao tu, da čeka da dođu i ostali kriminalci koji su se pokajali. Ali niko nije došao.

Tačno tri godine kasnije, stojeći na tom istom mestu, on je ponovo začuo istu pesmu koju su pevali Isusovi anđeli, i Božji glas koji mu je rekao da može da se vrati na svoju planetu i da, kada bude stigao kući, treba svima da priča o onom što je doživeo i čuo “na nebu”. I on je dematerijalizovao svoje telo i vratio se kući.

A kada je stigao kući, oko njega su se okupili svi njegovi prijatelji i komšije, željni da čuju gde je bio šest godina i šta je doživeo. I on im je ispričao da je bio “na nebu”, da je video Isusa i njegove verne i da je sa njima razgovarao, da je čuo Božji glas i da mu je Bog rekao da mu je oprošteno zlo koje je počinio pridružujući se Luciferu, i učestvujući, po njegovom nalogu, u uništenju tela vernih anđela. Preneo im je i sve ostalo što su mu Bog i Isus rekli, tj. da treba da sačeka dok ne dođe još neki pokajani kriminalac, kao i da će ga Lucifer “ubiti” kad se bude vratio kući, ali da će ga Bog zatim spasti, ali mu oni nisu verovali ni jednu reč. Mislili su da je poludeo.

Zatim su o onom što su od njega čuli pričali svojim prijateljima, i tako je ta priča, posle desetak dana stigla i do Lucifera, koji ga je istog časa uhapsio i uništio mu telo, a zatim ga uspavao i odneo u prazan prostor u kome su se već nalazili oni koje je “ubio” pre njega, i tu ga ostavio.

Šta su učinili njegovi prijatelji kada su saznali da ga je Lucifer “ubio”? Prepričavali su drugim anđelima priču koju im je on ispričao, a ovi su je prenosili dalje, drugima, ali u nju i dalje niko nije verovao.

Pa ipak, bilo je i onih koji su o celoj stvari ozbiljnije razmišljali, smatrajući da je Lucifer morao imati jak razlog da “ubije” pokajnika “koji je pričao gluposti”, i koji su, posle nekog vremena, shvatili da je on govorio istinu i da njegova “zla sudbina”, ustvari, predstavlja put spasenja iz situacije u kojoj se nalaze. A kad su to shvatili, počeli su da razmišljaju da i oni učine isto što je on učinio, da bi se spasli.

Dva dana posle njegove “smrti”, u prazan prostor u kome su se nalazili duhovi vernih stigao je drugi pokajani kriminalac. I Isus se ponovo pojavio, odnosno, stvorio je sebi telo i razgovarao sa njim ceo dan. Rekao mu je da će morati malo duže da čeka, dok ne dođe još neko, i da će im se tada obratiti Bog i saopštiti im imena onih koji će se spasti. Rekao mu je i da će ih, kada se budu vratili na svoje planete, Lucifer “pohvatati” i “ubiti”, a zatim je nestao.

Dvanaest dana posle drugog pokajnika, kod Isusa je došao i treći pokajnik. I Isus se ponovo pojavio i razgovarao sa njim, a u sledeće tri godine, u prazan prostor u kome su se nalazili duhovi vernih stiglo je, ukupno, 70 pokajnika.

A kada je prošlo tri godine od drugog Božjeg javljanja, i kada se ponovo začula pesma “Slava, slava, slava Bogu velikome”, Bog je izgovorio imena ovih 70 pokajnika i rekao im sve što je rekao i prvome. Zatim su se ponovo pojavili Isus i njegovi anđeli, i ceo dan razgovarali sa njima.

“Vi ste se vratili Bogu i sada je Bog uz vas”, rekao im je Isus. “Ne bojte se, dakle, Lucifera, jer vam on ne može uzeti život, bez obzira šta vam bude učinio. Imajte na umu da vaša nevolja ima kraj, a da život koji daje Bog nema kraj. Ostanite ovde do sledećeg Božjeg javljanja, da biste pomogli onima koji će doći posle vas, obaveštavajući ih o svemu što ste čuli od Boga i od mene, a posle toga, kada budete krenuli kućama, Lucifer će vas pohvatati i ‘ubiti’.”

I pokajnici su ostali tu do sledećeg Božjeg javljanja, i preneli novopristiglima (kojih je bilo oko dve hiljade) sve što su im Bog i Isus rekli. A kada se Božji glas ponovo začuo, i kada je Bog počeo da objavljuje imena novih pokajnika koji će se spasti, “stari” su dematerijalizovali svoja tela i pošli kućama. Ali do njih nisu stigli, jer ih je Lucifer, koji se tu, u blizini, nalazio skriven kao duh, pohvatao i “ubio”, a zatim je njihove duhove odneo tamo gde je odneo i one koje je “ubio” pre njih, i tu ih ostavio!

Naime, pošto je “ubio” prvog pokajnika kada se ovaj vratio od Isusa, Lucifer je odlučio da blizu mesta na kome su se nalazili duhovi vernih postavi svoje špijune, koji će ga obaveštavati šta se “na nebu” dešava, tj. da li Isus i njegovi anđeli sebi stvaraju tela. I oni su otišli i ostali tamo, skriveni kao duhovi, smenjujući se na straži sve dok su pokajnici dolazili kod Isusa, i izveštavajući svakodnevno (telepatski) Lucifera o onom što su videli. Međutim, ostali kriminalci nisu znali da su oni otišli i ostali “gore”.

Tako je Lucifer saznao da pokajnici dolaze kod Isusa, da im Bog oprašta grehe i da Isus sa njima razgovara, i kada je došao čas da se vrate kućama, otišao je “gore”, i kada su oni dematerijalizovali svoja tela da bi pošli kući, “pohvatao” ih je i uspavao, a zatim je njihove duhove odneo na mesto gde su se već nalazili oni koje je “ubio” pre njih, i tamo ih ostavio. I tako je činio svaki put kada bi pokajnici kojima je Bog oprostio grehe krenuli da se vrate svojim kućama.

Zašto ih je Lucifer hvatao i “ubijao” tu, u praznom prostoru, kada je mogao da ih uhapsi i po njihovom povratku kući, i da sa njima učini isto? Zato što je hteo da ih uhvati sve odjednom, odnosno, što nije hteo da se “juri” sa njima po planetama da bi ih uhvatio, ali i zato što je želeo da sakrije svoje zločine od ostalih kriminalaca. Pa ipak, svi kriminalci su ubrzo saznali da on odlazi “gore” i “ubija” one koji su dobili oproštaj greha od Boga (jer su ga mnogi “videli” kada odlazi i kad se vraća). Ali nisu mogli ništa da učine.

Kako su se kriminalci odlučivali da se vrate Bogu?U svim slučajevima, bez izuzetka, to se desilo tako što je, u bračnom paru, jedan od

partnera bio za odlazak “na nebo”, odnosno, spasavanje, a drugi protiv. I kada je prvi otišao “na nebo”, drugi je ostao u Luciferovom carstvu, međutim, u 98% slučajeva, posle nekog vremena je i on shvatio da je spasavanje pravo rešenje za situaciju u kojoj se nalazi, pa je i on odlazio kod Isusa.

Vremenom, u priču prvog pokajnika koji je dobio oproštaj greha poverovali su svi kriminalci, odnosno, poverovali su da Bog oprašta grehe onima koji odlaze kod Isusa, ali ne i da će ih spasti mrtvila u koje ih je stavio Lucifer, i to ne samo po isteku roka koji im je postavio Isus, već ni bilo kada kasnije (zato što nije spasao verne čim im je Lucifer uništio tela), i zato nisu ni pomišljali da idu “na nebo” da bi dobili oproštaj greha. Samo retki pojedinci, koji su bili sigurni da će Bog spasti sve koje je Lucifer “ubio” (jer su verovali da Bog ne može da čini besmislena dela, a oproštaj greha, bez spasenja, bi bio besmislen), odlazili su kod Isusa ne bojeći se što će zbog toga “izgubiti život”.

Pošto je bilo mnogo kriminalaca koji nisu verovali da će Bog spasti “ubijene”, između njih i onih koji su verovali u spasenje stalno su se vodile polemike o situaciji koja je nastala proterivanjem Isusa i njegovih anđela u prazni vasionski prostor. Jedni, koje ću od ovog mesta pa nadalje označavati slovom “S”, smatrali su da se treba spasavati povratkom Bogu, odnosno, napuštanjem Luciferovog carstva po svaku cenu, a drugi, koje ću označavati slovom “N” (jer nisu verovali u Boga), da ne treba preduzimati nikakve rizične korake, obzirom da povratak Božjeg carstva, zbog ogromne nadmoći kriminalaca, više nikako nije moguć. Ipak, najveći broj njih uopšte nije hteo da razgovara na tu temu, jer nije ni najmanje verovao u bilo kakvu Božju intervenciju, a pogotovu ne u takvu kojom bi svi oni bili kažnjeni.

S: Situacija u koju smo dospeli ne može se razrešiti mirnim putem, jer da bi se tako razrešila trebalo bi, najpre, da Lucifer dobrovoljno vrati tela vernima, a zatim i da se, bar, polovina nas iskreno vrati poštovanju Božjeg zakona, a to se više nikako ne može desiti, jer 99% nas ne želi da se odrekne svog “predivnog” života u Luciferovom carstvu. Da

nismo uništili tela vernima, ni oni ni mi sada ne bismo morali da stradamo da bismo se spasli, ali od kako smo to učinili, više niko ne može da izbegne muke. Jer, kada smo im uništili tela, Bog im je obećao da će im pomoći, ali tek pošto nama da priliku da se spasemo vraćajući se poštovanju Zakona, što podrazumeva da će, posle toga, kazniti one koji tako ne budu učinili. Da je Bog odmah spasao verne (naravno, koristeći se silom), mi bismo shvatili da Luciferovo carstvo ne može da opstane, pa bismo se svi, uključujući i Lucifera, brže-bolje vratili “poštovanju Zakona”, iz straha od Božje kazne. I šta bi se desilo posle toga? Da li bismo mi ponovo uspostavili prijateljske odnose sa vernima, i živeli po Božjem zakonu? Ne, nego bismo ih mrzeli, jer bismo ih smatrali krivima za propast svog “predivnog” života u Luciferovom carstvu, ali bismo se pretvarali da ih volimo. I, pošto svoju mržnju ne bismo mogli stalno da krijemo, život u Božjem carstvu bi se ubrzo pretvorio u pakao! Tako bi se Božje carstvo pretvorilo u carstvo mržnje i straha, što znači da bi propalo, jer bi ogromna većina anđela živela u njemu samo zato što je na to naterana strahom.

- I upravo zato da se to ne bi desilo, Bog nije odmah spasao verne, već nam je Isusovim posredstvom objavio da nam je dao četiri hiljade godina da se vratimo poštovanju njegovog zakona, i da će tek posle toga kazniti neposlušne. Jer, Bog zna da nam je potrebno vreme da shvatimo svoju grešku i vratimo se poštovanju Zakona, zato nam je i ostavio toliko mnogo vremena. Jer, ako je nekima od nas bilo potrebno dve hiljade godina da bi odbacili Boga i priznali Lucifera kao svog novog gospodara, to znači da će nekima biti potrebno i više od dve hiljade godina da bi se pokajali i vratili Bogu (naravno, odričući se, pritom, svog “predivnog” života u Luciferovom carstvu, i trpeći Luciferovo zlo). Da Isus nije apsolutno siguran da će mu Bog pomoći, zar bi nam pretio, ili bi nas molio da njega i njegove anđele oslobodimo, odričući se pritom Boga, i obećavajući Luciferu da će nadalje poštovati samo njegov zakon?

- Tako, sada, pošto smo uništili tela vernima, svi moraju da trpe muke: Isus i njegovi anđeli moraju da budu bez tela četiri hiljade godina, da bismo mi imali priliku da se spasemo, mi moramo dobrovoljno da “umremo” da bismo se spasli, a i oni koji se ne budu vratili Bogu “umreće” i patiće, i to večno – kada ih Isus bude kaznio.

N: To što ste nam sad ispričali liči na neku naučno - fantastičnu priču! Pa, kako mislite da će Bog pomoći vernima (kada prođe tih četiri hiljade godina) da nas pobede i kazne? Hoće li udružiti svoju silu sa njihovom, usmeriti je protiv nas i uništiti nam tela? Pa, zar nam je Bog dao slobodu odlučivanja da bi, zatim, stao uz jednu od zavađenih strana i borio se, zajedno s njom, protiv druge strane? Zar će svemogući Bog (koji nikad nikog nije kaznio) da se bori protiv svojih anđela, koje je stvorio? Pa, zaista niste mogli smisliti ništa gluplje! Poruka koju nam je Isus poslao ne potiče od Boga, što se vidi po tome što nam je dao toliko mnogo vremena da se vratimo poštovanju Zakona. Jer, da Bog zaista želi da spase sve nas (a najpre, naravno, svog Sina), kako vi govorite, zar bi ga osuđivao, potpuno nepotrebno, da se muči četiri hiljade godina, “živeći” bez tela (da bi nama dao dovoljno vremena da se vratimo poštovanju Zakona), ili bi ga spasao mnogo brže, dajući nam rok od, recimo, pedeset ili sto godina da uradimo taj posao, obzirom da bi nam toliko vremena bilo sasvim dovoljno? Zar smo zaista toliko glupi, da nam je potrebno četiri hiljade godina da shvatimo da je Bog jači od nas, i da možemo nastradati ako ne učinimo ono što nam je zapovedio? Toliki rok Isus nam je dao jer veruje da bi za to vreme, na njegovu stranu mogla da se vrati većina nas, jer ako bi mu se vratila većina, on bi posle toga mogao, udružujući i koristeći sve naše sile, da pobedi Lucifera i da se vrati na vlast. Ali se Lucifer pokazao lukavijim od njega, pa “ubija” svakog ko ode “na nebo” u nadi da će se tako spasti navodne Božje kazne, zbog čega Isus nikad neće uspeti da oko sebe okupi većinu anđela.

S: Vi stalno govorite o brojnoj nadmoći kao uslovu za pobedu, a ne razmišljate da bi Bog mogao pomoći vernima i dajući im silu kojom bi mogli da nas pobede iako ih ima mnogo manje nego nas.

N: Ta priča zvuči još fantastičnije od prethodne! Pa, koliku silu mislite da bi Bog trebalo da im da, da bi mogli da pobede nas 85 milijardi?

S: Onoliku, kolika je potrebna da bi nas pobedili. Jer, ako je svakom od nas stvaranjem dao silu koju ima, odnosno, koliku je hteo, zar to ne znači da on ima silu koja je (mnogo) veća od svih naših sila zajedno, obzirom da nam nije mogao dati silu koja bi bila veća od njegove, odnosno, kojom bismo mogli da pobedimo i njega samog? A ako ima silu koja je veća od svih naših zajedno, zašto je ne bi mogao pozajmiti svojim vernima da bi nas pobedili i kaznili, obzirom da oni brane NJEGOVO carstvo, a ne svoje? Ako smo mi mogli da se služimo silom da bismo uništili njegovo carstvo i stvorili svoje, zašto on ne bi mogao da se služi silom da bi odbranio svoje carstvo i uništio naše? Ako smo mi mogli da se služimo svim raspoloživim sredstvima da bismo pobedili verne, zašto on ne bi mogao da se služi, takođe, svim raspoloživim sredstvima, da bi im pomogao da nas pobede i kazne? Zar nam on, upravo zbog toga da bismo shvatili da se ne borimo protiv njih, nego protiv njega (iz čega proizlazi zaključak da ne možemo da pobedimo, odnosno, da naše carstvo ne može opstati), nije dao četiri hiljade godina, da bismo razmislili o svemu i zatim se spasli, vraćajući se poštovanju Zakona? Do sada se Bog nije služio silom jer za tim nije bilo potrebe, ali od kako smo mi počeli da se služimo silom da bismo uništili njegovo carstvo, od tada on nema drugog izbora, osim da se koristi silom, da bi ponovo uspostavio svoj poredak. Zar vam je lakše da verujete da će Bog, koji je jači od svih nas zajedno, odustati od svog carstva i ostaviti svoje verne anđele da se večno muče “živeći” bez tela, nego da će braniti i njih, i svoje carstvo, pošto najpre bude dao priliku nama da se spasemo, vraćajući se poštovanju njegovog zakona?

N: Po vama, ispada da će Bog, po isteku tih četiri hiljade godina, kazniti 85 milijardi “loših” anđela, oduzimajući im tela i slobodu za sva vremena, da bi zatim, njih nekoliko hiljada “dobrih” živelo u miru. Pa, da li postoji neko ko bi mogao da poveruje u tako budalastu priču? Nikakvog kažnjavanja neće biti nikad, jer ako bi Bog kaznio bilo koga od nas, posle toga više ne bi mogao da stvara nove anđele. I upravo iz tog razloga, da bi mogao da nastavi da stvara nove anđele i da širi svoje carstvo, on nas nije kažnjavao ni bilo kada ranije, što znači da Isusova “poruka” predstavlja pokušaj prevare.

S: Zašto mislite da Bog više ne bi mogao da stvara nove anđele, ako bi kaznio neposlušne? U čemu je problem?

N: Evo u čemu. Ako bi nas kaznio oduzimanjem tela, odnosno, slobode za sva vremena, i ako bi posle toga nastavio da stvara nove anđele, oni bi se, kada bi saznali šta se desilo nama, sasvim sigurno ispunili strahom da se nešto slično, jednog dana, ne desi i njima, posle čega bi neprestano živeli u strahu od kazne. Ne bi vredelo ni što bi ih “stari” anđeli uveravali da im se ništa loše neće desiti ako budu poštovali Božji zakon, jer bi ih činjenica – da je u Luciferovoj pobuni nastradalo 99% od ukupnog broja (tada postojećih) anđela – dovoljno jasno upozoravala da se nalaze u velikoj opasnosti. Ako bi se, uz to, desilo i da neko od njih bude kažnjen istom kaznom kakvom smo mi kažnjeni, njihovom strahu ne bi bilo kraja. Tako bi se Božje carstvo pretvorilo u carstvo straha i mržnje, jer bi novi anđeli mrzeli “stare” zbog toga što su ih, našim kažnjavanjem, doveli u situaciju da žive u stalnom strahu od kazne, dok oni sami žive bez straha. Dakle, ako bismo bili kažnjeni večnom kaznom, Bog, posle toga, sigurno ne bi nastavio da stvara nove anđele.

- Ako bismo, pak, bili kažnjeni privremenom kaznom, dobar život u Božjem carstvu, opet, ne bi bio moguć, jer bismo mi, posle izdržane kazne, ponovo živeli zajedno sa vernima (jer ako bismo bili odvojeni od njih, to bi značilo da nam je na slobodi - oduzeta sloboda da živimo u Božjem carstvu), i mrzeli ih mnogo više nego što ih mrzimo danas, zbog toga što su nam, ostajući uz Boga i omogućujući mu da ukine Luciferovo carstvo, za sva vremena oduzeli mogućnost da živimo kako želimo - što znači da Bog ni u tom slučaju ne bi nastavio da stvara nove anđele, jer kako bi mogao da ih stvara tamo gde vlada mržnja? Dakle, ako bismo bili kažnjeni, bilo večnom, bilo privremenom kaznom, Bog, posle toga, više ne bi stvarao nove anđele.

- Ukoliko bi, pak, (pošto nas bude kaznio, kako vi mislite da će se desiti) odlučio da više ne stvara nove anđele, šta bi se desilo? U početku, “stari” anđeli bi bili zadovoljni što su se spasli i što imaju miran život, međutim, kasnije, njihov život bi se, polako, ali sigurno pretvorio u monotoniju i tugu, pošto bi večno živeli u istom “sastavu”, pogotovu što bi ih bilo taman toliko, da bi komotno mogli da žive samo na jednoj planeti. Tako bi se Božje carstvo pretvorilo u carstvo dosade i tuge, što znači da bi život u njemu postao gori nego što je bio pre početka pobune, i da bi, svakim danom, bivao sve gori, a nadamo da ne mislite da bi to trebalo da bude cilj našeg kažnjavanja, o kojem govorite.

- Kada bi shvatili da su svojom pobedom nad nama, ustvari, porazili sami sebe, jer su onemogućili dalje stvaranje novih anđela, i, tako, sebe zauvek lišili novih poznanstava i zanimljivog života, neki od “pobednika” bi, sigurno, počeli da razmišljaju (a zatim i da govore) da smo mi, kriminalci (kako nas sada zovu), kažnjeni prestrogom kaznom i da bi zakon trebalo izmeniti (a nas osloboditi), da bi Bog mogao da nastavi da stvara nove anđele (odnosno, da bi oni mogli da žive bolje). I pošto bi, svakim danom, sve više želeli da se u Božje carstvo vrati pređašnji, veseli život, došlo bi do podvojenosti među njima, najpre tihe i gotovo neprimetne, a zatim i otvorenije, posle čega bi se život u Božjem carstvu pretvorio u ko zna šta. A pošto Bog to zna već sada, to znači da nas sigurno neće kazniti po isteku tih četiri hiljade godina (ako se, kojim slučajem, bude umešao u naše razračunavanje), ni privremenom, ni večnom kaznom, jer bi našim kažnjavanjem bio za sva vremena zaustavljen život u vasioni.

- Bog nove anđele (posle našeg, eventualnog, kažnjavanja) ne bi mogao da stvara čak ni odvojeno od “starih”, recimo, na nekoj udaljenoj planeti, jer bi u tom slučaju morao da ih onemogući da sa nje odlaze, da se ne bi sreli sa “starim” anđelima i saznali šta se desilo nama. A ako bi ih ipak stvarao na taj način (tj. tako da ne mogu da odlaze sa svoje planete), on bi, kada bi se broj anđela na toj planeti popunio, njihovo stvaranje morao da nastavi na nekoj drugoj planeti, pa na trećoj itd, posle čega bi oni shvatili da im je on oduzeo slobodu (jer ne bi mogli da prijateljuju sa svojom braćom sa drugih planeta). A kada bi zbog toga počeli da se bune, možda i žešće nego što smo to sada mi učinili (obzirom da bi Božja nepravda u njihovom slučaju bila očiglednija), u šta bi se pretvorio njihov život, obzirom da Bog ne bi mogao da im da slobodu koju bi tražili?

- Dakle, čak i ako bi Bog pomogao vernima posle četiri hiljade godina, dajući im silu kojom bi mogli da nas pobede i kazne, oni ne bi kaznili nikoga, što znači da mnogo greše oni koji se sada, zastrašeni Isusovom pretnjom, vraćaju poštovanju Božjeg zakona, primoravajući na taj način Lucifera da ih “ubija”. Jedino rešenje ove situacije, po našem mišljenju, bilo bi da Bog izmeni svoj zakon (u skladu sa voljom većine), jer bi u tom slučaju mogao da nastavi da stvara nove anđele, a i svi “stari” anđeli bi mogli ponovo da žive zajedno.

S: Ali, zar vi zaista mislite da Bog neće umeti da reši problem stvaranja novih anđela na zadovoljavajući način, kada bude kaznio neposlušne?

N: Mi smo vam objasnili zbog čega smatramo da je to neizvodivo, a ako vi otkrijete kako bi on to ipak mogao da učini, javite nam, biće nam drago da i mi to saznamo!

S: To niko od nas neće saznati pre isteka roka koji nam je Isus postavio, jer ako bismo to saznali pre isteka tog roka, Božje carstvo bi zauvek propalo!

N: Zašto bi propalo?S: Zato što bi nam tada bilo jasno da će Bog, po isteku tih četiri hiljade godina,

sigurno kazniti neposlušne, pa bismo se svi, iz straha od kazne, brže-bolje “vratili poštovanju Božjeg zakona”, naravno, pritom oslobađajući verne, posle čega bi se, kao što smo vam već objasnili, Božje carstvo pretvorilo u carstvo mržnje i straha, obzirom da mi ne bismo mogli da živimo sa njima u iskrenom prijateljstvu, već samo u pritvornom.

N: Po vašoj teoriji, dakle, Bog će sigurno kazniti neposlušne, a zatim će, isto tako sigurno, na zadovoljavajući način rešiti pitanje stvaranja novih anđela?

S: Tako je.

N: Ali, ako je to vama jasno, i ako su to shvatili i mnogi drugi anđeli, pa su zbog toga odlučili da se vrate Bogu, kako to, onda, nije shvatio Lucifer, koji je od njih mnogo pametniji? Jer da je shvatio, zar bi ih neprestano “ubijao”, ili bi se i on vratio Bogu, da ne bi bio kažnjen? Zar mislite da je on lud i da želi da propadne?

S: Pokajani pobunjenici su anđeli skromnog duha. Oni ne žele ništa više nego da ne nastradaju, dok se za Lucifera nikako ne može reći da je skroman. Oni su bili zadovoljni životom koji su imali u Božjem carstvu, ali su se prevarili slušajući Luciferove priče i napustili ga, zbog čega se sada, očigledno, kaju, dok on nije bio zadovoljan svojim životom, jer je hteo vlast nad svima nama, koju mu Bog nije dao.

- Još dok je bio u Božjem carstvu on je bio jako popularan, a kada je stvorio svoje carstvo i kada nam je omogućio da živimo kako hoćemo, postao je još popularniji. Zatim je izmislio alkohol, cigarete, drogu, menjanje ljubavnog partnera po tri puta na dan, homoseksualne odnose, radio, televiziju, telefon, internet, kompjuterske i video igrice i razna druga uživanja, i tako učinio da ga sve njegove pristalice vole kao boga.

- Kao što znate, kad je Bog počeo da stvara anđele, odnosno njihove duhove, on ih je uvek stvarao u paru, i davao im jednake osobine duha, znajući da će slaganje između takvih anđela (tj. muškarca i žene) biti najbolje. Takođe im je dao savet da se ne razdvajaju, tj. da ne menjaju partnera, da bi im i životno iskustvo bilo jednako te da bi se slagali još bolje, a kad je Lucifer stvorio svoje carstvo on je to pravilo ukinuo, dajući nam slobodu da živimo s kim hoćemo i koliko dugo hoćemo, odnosno, da napustimo svog partnera kad nam se svidi i pronađemo novog (ili više njih istovremeno). On sam vezao je uz sebe nekoliko hiljada devojaka koje ga obožavaju, dvore i zabavljaju, i ne smeju da pogledaju drugog muškarca (jer im je on to zabranio), dok on sa njima čini šta hoće (pravi svakodnevno seksualne orgije i slično, a zatim tera od sebe one koje mu se više ne sviđaju i uzima nove, odnosno, otima ih od drugih anđela).

- Osim toga, on je, udružujući sve naše sile u jednu, uspeo da pobedi verne i da ih isključi iz života (barem za sledećih četiri hiljade godina, kako proizlazi iz Isusove poruke), čime je sve pobunjenike (koji nemaju nameru da napuste njegovo carstvo da bi se spasli) oslobodio psihološkog pritiska koji su do tada osećali zbog moguće Božje intervencije u Isusovu korist. Istovremeno, on je, uvlačeći sve nas u taj zločin, onemogućio Boga da ga zbog toga (odmah) kazni (jer ako bi hteo da ga kazni morao bi, uz njega, da kazni i sve nas, zato nam je i dao četiri hiljade godina, da bismo se, ako hoćemo [odnosno ko hoće], vratili poštovanju Zakona, te da bi zatim kaznio samo neposlušne), čime je, kako veruje, dobio dovoljno vremena da smisli kako da konačno izigra i pobedi Isusa, i tako sačuva svoje carstvo zauvek. Zato i “ubija” one koji se vraćaju Bogu, da se ne bi desilo da pre isteka postavljenog roka, većina pređe na Isusovu stranu i omogući mu da ga pobedi.

- Sada, ako bi hteo da se spase, on bi morao, najpre, da vrati verne u život, što nikako ne bi mogao da učini jer bi mu za to bila potrebna podrška većine pobunjenika, koju ne bi mogao da dobije jer 99,99% njih ne želi povratak vernih u život, obzirom da bi on značio kraj njihovog “predivnog” života u Luciferovom carstvu. I ne samo što ga u tome ne bi podržali, već bi ga, sasvim sigurno, i “ubili” zbog toga što ih je izdao, ali i zbog toga da svojim primerom ne bi podstakao i mnoge druge da naprave isti korak, i tako izazovu osipanje i propast njihovog carstva.

- Dakle, da bi se spasao on bi morao da se odrekne svog carstva i svih uživanja koja ima u njemu, vlasti nad 85 milijardi anđela koji ga obožavaju, slave koju ovde ima i svih tih devojaka (tačnije, morao bi da ih prepusti drugima), a morao bi, istog momenta, i da prizna Isusa kao svog nadređenog i da “umre” (i zatim bude “mrtav” ko zna koliko vekova, dok bi se drugi zabavljali), a znate i sami koliko ga on mrzi i da bi radije umro nego njega priznao kao vrhovnu vlast. Kako bi on mogao da prestane da ga mrzi, kada je zbog njega, da bi od njega preoteo vlast, odbacio Božji zakon i podigao pobunu?

- Zatim bi trebalo, čista srca, da počne ponovo da poštuje Božji zakon, tj. da čini dobro, a vidite i sami da on voli da čini zlo i da uživa čineći ga. A ako bi, na kraju krajeva, i počeo ponovo da poštuje Božji zakon, šta bi se desilo posle toga? Svi anđeli koji bi se spasli, večno bi ga gledali kao gnjidu i zločinca, zbog toga što je, uvlačeći svoje pristalice u uništenje tela vernih, izazvao kažnjavanje i propast milijardi (onih koji se ne bi spasli), što znači da njegov život više nikada ne bi mogao da bude dobar. A pošto on to zna već sada, odnosno, pošto zna da ne sme da se vrati Bogu, on sada očajnički traži način kako da sačuva svoje carstvo i posle isteka tih četiri hiljade godina.

- Dakle, njemu je mnogo teže da se vrati poštovanju Božjeg zakona nego nama, jer je “odleteo u visine” mnogo više nego što smo mi “odleteli”. Zato se može slobodno reći da je njemu nemoguće da se spase. Kad bismo se svi mi pokajali i vratili Bogu, onda bi se, možda, vratio i on. Ovako... Ali, kako bi milijarde onih koji mu se sada dive, mogle da ga napuste i da se vrate Bogu? I kako da se vrate? Zar tako što će ih on “ubiti”? Zato odbacite svaku pomisao da biste, možda, mogli da se spasete bez stradanja i muka koje sobom nosi povratak Bogu, ako bi se on vratio Bogu pre isteka tih četiri hiljade godina, jer on to neće učiniti.

- Kada bi se vratio Bogu, on bi na taj način učinio veliko dobro delo, jer bi svojim primerom podstakao i mnoge druge da učine isto i da se spasu, a on ne voli da čini dobro! Ako bi se sada vratio Bogu, on bi bio veći od Isusa, jer bi učinio veće delo od onog koje je učinio Isus. Jer, teže je odreći se carstva koje si stvorio velikom borbom, i za koje smatraš da je predivno i tvoj krajnji domet, nego carstva koje nikad nisi želeo! Ali, Lucifer nije veći i bolji od Isusa, i zato on to ne može da učini. Shvatate li da je njemu sto puta teže nego nama, da se vrati Bogu? Pogotovu što to uopšte ne mora da učini u sledećih četiri hiljade godina, jer zna da do isteka tog roka ne može biti kažnjen. On je ubeđen da će za to vreme pronaći način da izigra Isusa i, tako, sačuva svoje carstvo, i “ubijaće” pokajnike sve dok ne nadrlja. Mada i on, ponekad, verovatno pomišlja da bi cela ova situacija mogla po njega da se završi i loše.

- Kada bi hteo da vidi istinu, on bi mogao da je vidi. Odnosno, kada bi hteo da vidi SAMO istinu, on bi začas shvatio da radi pogrešno, i odustao bi od svog carstva zauvek, i vratio se Bogu. Ali on ne želi da vidi istinu već svoju pobedu. Kako bi on mogao da odustane od svoje borbe protiv Isusa, kada je siguran da ga je već pobedio?

- On, očigledno, veruje da je pametniji od Boga – čim čini ono što je Bog zabranio da se čini, uprkos tome što mu je zaprećeno najtežom kaznom ukoliko do postavljenog roka ne bude s tim prestao. A istu grešku prave i svi pobunjenici koji ga podržavaju (ostajući uz njega), obzirom da se pretnja odnosi i na njih.

N: Mi ne mislimo da smo pametniji od Boga, već samo ne verujemo da će Bog spasti one koje je Lucifer “ubio”. Bog nikad nikom nije pomagao, pa na osnovu čega bi sada trebalo da verujemo da će, kada prođe tih četiri hiljade godina, spasti nas, ako nas Lucifer bude “ubio”?

S: Ne verujete, iako smo vam inteligentno objasnili da to mora da se desi?N: Ništa ne mora da se desi, vi ste tu priču iskonstruisali na osnovu Isusove

“poruke”, za koju 99,99% pobunjenika ne veruje da potiče od Boga. Mi mislimo da je Isus tu “poruku” izmislio da bi nas uplašio i, tako, naveo da pređemo na njegovu stranu. Nema inteligentnog objašnjenja zašto bi nas Bog čekao četiri hiljade godina da mu se vratimo. Nikome nije potrebno četiri hiljade godina da bi se odlučio da to učini. Zato niko ne veruje da će Bog spasti one koje je Lucifer “ubio”, jer je rok koji nam je, navodno, dao preko Isusa, besmisleno velik. Iz istog razloga niko ne veruje ni da bi Bog, po isteku tih četiri hiljade godina, mogao da kazni nekog, zbog toga što se nije vratio poštovanju njegovog zakona.

S: Ali, zar vi zaista mislite da bi Isus, preko koga Bog objavljuje svoju volju već milionima godina, koji nikad nije lagao i koji ni po cenu svog života nije hteo da napusti Boga, mogao, mimo Božje volje, samo nekoliko dana pošto je Lucifer uništio tela njemu i

njegovim anđelima, da nam šalje lažnu poruku, od koje bi mogao da ima samo štete? Jer, ako se obratio Bogu za pomoć, i ako mu je Bog odgovorio da mu neće pomoći (kako neki od vas veruju da se desilo), zar on ne bi sačekao još neko vreme, recimo, godinu, ili pet godina, da se Bog sažali na njega i njegove drugove, i pomogne im? Zar bi rizikovao da, šaljući nam lažnu poruku (u kojoj nas poziva da “umremo” da bismo se spasli), razljuti Boga, da mu ne pomogne nikad? I zar bi, dajući nam rok od četiri hiljade godina, da se vratimo poštovanju Božjeg zakona, osuđivao sebe i svoje verne, potpuno nepotrebno (ako je poruka lažna), na tako dug “život” bez tela, obzirom da je, isto tako, mogao da nam da i pedeset ili sto godina da uradimo taj posao?

Ovakvi razgovori među kriminalcima vodili su se prvih hiljadu i pet stotina godina pošto je Lucifer uništio tela vernima, a zatim su utihnuli. Pa ipak, broj onih koji su se vraćali Bogu, iako je procentualno bio jako mali, stalno se povećavao. Do 1230. godine (od dana kada je Lucifer uništio tela Isusu i njegovim anđelima), od Lucifera su “otišli” svi kriminalci koji su to hteli da učine, a posle toga, iako je Isus preostalima slao još dvadesetak poziva, Bogu se nije vratio više niko. Ukupno, Bogu se vratilo oko milijardu i dve stotine devedeset i četiri miliona pokajanih kriminalaca, a ostali, ne samo što nisu verovali da se na taj način mogu spasti, već su prestali i da misle na rok koji im je Isus postavio, jer nisu verovali da bi Bog mogao da ih čeka toliko dugo da dođu pameti.

Ovaj broj, 1230, interesantan je jer se pominje u Bibliji, odnosno, jer ima određeno simbolično značenje. Naime, po Božjem računanju vremena, jedan mesec ima 30 dana, tako da 1230 dana čine 41 mesec, a broj 41, u Božjoj nauci, simbolično označava one ljude koji se spasavaju o prvom vaskrsu.

Brojem 42 (42 meseca = 1260 dana; pominju se u 11. poglavlju Otkrivenja) označena je Velika nevolja na kraju sveta, odnosno, ljudi koji upadaju u tu nevolju, ali koji se, takođe, spasavaju o prvom vaskrsu.

Brojem 43 (43 meseca = 1290 dana; pominju se u 12. poglavlju Knjige proroka Danila); označeni su ljudi koji upadaju u nevolju drugog vaskrsenja, ali koji se na Sudu spasavaju. A brojem 44 (ovaj broj znači “pakao” ili “smrt”) označeni su oni ljudi, koji se na Sudu ne spasavaju.

Zašto su, posle 1.230 godina, kriminalci prestali da se vraćaju Bogu? Evo objašnjenja za takvo njihovo ponašanje.

U početku, kada su oni koji su hteli da se spasu dolazili kod Isusa, oni su bili čvrsto rešeni da pretrpe sve što im je bilo određeno da pretrpe, da bi se spasli, među njima nije bilo nijednog koji se, iz bilo kog razloga, pokolebao i odustao od spasavanja, jer je svaki od njih, pre nego što je krenuo “na nebo”, potpuno raščistio sa sobom, tj. poverovao je da je to što čini jedini način na koji može da sačuva svoj život, i doneo čvrstu odluku da svoj naum sprovede do kraja. Ali tako je bilo samo u prvih pet odlazaka.

Kasnije, međutim, među pokajanim kriminalcima bilo je i takvih, koji nisu bili potpuno spremni da “umru” da bi se spasli, jer nisu dovoljno ozbiljno razmislili o onom što bi ih moglo snaći ako budu ostali uz Lucifera do isteka roka koji im je postavio Isus, ali i takvih koji su se uplašili “smrti” (odnosno koji nisu čvrsto verovali da će ih Bog na kraju spasti), i takvi su se, posle izvesnog vremena provedenog “na nebu”, ne čekajući da im se Bog javi, pokolebani vraćali kući.

Kao što je već rečeno, u prvom odlasku spasao se samo jedan pokajani kriminalac, a u drugom se spaslo njih sedamdeset. Posle toga, u trećem odlasku, spaslo ih se 854, u četvrtom ih se spaslo 2.294, a u petom 22.997.

Međutim, u šestom odlasku, “na nebo” je otišlo 139.984 pokajanih kriminalaca, ali je od tog broja, njih 1.271 odustalo od spasavanja i vratilo se kući. U sedmom odlasku, “na nebo” je otišlo 209.178 pokajnika, od kojih je 3.979 odustalo od spasavanja i vratilo se kući, a u osmom odlasku ih je otišlo 1.794.999, od kojih je 7.829 odustalo od spasavanja i vratilo se kući. I tako dalje.

Ukupno, bilo je 408 odlazaka, a najviše pokajanih kriminalaca je otišlo “na nebo” u 46. odlasku – njih 98.994.851, od kojih je 3.084.791 odustalo od spasavanja i vratilo se kući.

U 405-om odlasku, od spasavanja je odustalo 8% pokajanih kriminalaca, u 406-om ih je odustalo 25%, u 407-om 68%, a u poslednjem, 408-om, 93%.

Tako se sada može lakše razumeti zašto je 408. odlazak bio poslednji, jer posle njegovog neuspeha (pošto je ogromna većina pokajnika, koja je u njemu učestvovala, odustala od spasavanja), među kriminalcima, iako ih je bilo gotovo 84 milijarde, nije bilo više nijednog koji je bio čvrsto rešen da se spase tako što će ga Lucifer “ubiti”. A nije ih bilo zato što nisu verovali u Boga. U Boga, pak, nisu verovali zato što on nije činio ono što su oni mislili da Bog treba da čini.

Od 1230. godine, pa sve do kraja pobune, Bog se više nije javljao Isusu.Šta se desilo kada je istekao rok koji je Isus postavio kriminalcima?Kada je prošla 4024. godina od dana kada je Lucifer uništio tela Isusu i njegovim

anđelima, Lucifer je rekao svojim najvernijim bezbožnicima: “Gde su sada oni koje sam ‘ubio’, i gde su oni koje sam proterao?”

A 4030. godine održana je velika proslava Luciferove pobede nad Bogom, i tada je on izašao pred narod i održao kratak govor, u kome je, između ostalog, rekao: “Gde je Božje obećanje iz Isusove poruke, da će izbaviti Isusa i njegove pristalice, i vratiti u život one koje sam ‘ubio’? Da li je Bog prevario Isusa, ili je Isus prevario milijardu i tri stotine miliona naših prijatelja, svojom lažnom pretnjom? Zašto nam se više ne javlja? Nema, odavno, više ni bilo kakvih razgovora među našim anđelima, o spasavanju. Zar je zbog takvog Boga ‘umrlo’ milijardu i tri stotine miliona anđela? Dobro je što nije bilo više takvih bezumnika, jer mi je žao svakog anđela koga sam ‘ubio’. Ali, život je takav – posledice pogrešnih dela moraju postojati. Nadam se da je ovo bila dobra lekcija za sve koji žive u mom carstvu.”

4034. godine, Lucifer je otišao kod Isusa, na “nebo”, da bi video da li s njim može da učini ono što je naumio, i razgovarao sa njim.

“Da li sada priznaješ da si glup”, pitao ga je.“Ko je glup, to ćeš videti na kraju”, odgovorio mu je Isus.“Zar nisi odavno shvatio da je većina anđela uz mene, zato što sam im dao ono što ti

nisi mogao”, pitao ga je Lucifer. “Ranije sam te žalio, ali sada mi te više nije žao, jer ti zaslužuješ da ovde budeš večno. Da li još veruješ da će Bog spasti tebe i tvoje prijatelje? Niko, pa ni Bog, ako je sam, ne može da pobedi 85 milijardi anđela. Koliko dugo ti se nije javio? Nećeš da govoriš? Možda je otišao na neko drugo mesto, da tamo stvara nove anđele? Da si znao da će te ovako ostaviti na cedilu, ne bi mi se suprotstavljao, i sada bi živeo kao bubreg u loju. Ali ti si oduvek bio lakoveran, a sada si se pokazao i kao neodgovoran. Zašto si nagovorio toliki broj anđela da te slede i propadnu s tobom? Zašto Boga nazivaju Sveznajućim, kada je tebi poverio svu vlast u vasioni? Da li možeš nekome da objasniš kako si izgubio vlast? Tako je mogao i neko drugi da te prevari. Zar se tako naivno vlada tolikim narodom?

- 750 godina pošto sam pokrenuo pobunu, Bog je video da ne može da dobije bitku protiv mene, i prestao je da stvara nove anđele. A ti to nisi razumeo, već si naivno verovao da je on samo privremeno prestao da ih stvara. Da si stao na moju stranu pre nego što sam vam uništio tela, sada bi živeo u mom carstvu i bio bi vrhovni vršioc vlasti. Ali ti si verovao Bogu, umesto da si verovao meni, i sad si tu gde nisi želeo da budeš. Jedino što sada možete da učinite jeste da spavate što više, da biste što manje patili.

- Između mene i tebe se desila borba, ali treba da znaš da ja nisam nikakav nemilosrdni zlikovac, koji želi da ti patiš. Ako hoćeš da radiš za mene, da držiš govore kakve ti ja kažem, onima koje sam ‘ubio’, kad ih razbudim, daći ti poslednju priliku da živiš u mom carstvu. A i tvoji anđeli, ako budu hteli da rade ono što im kažem, dobiće priliku da žive u mom carstvu. Ja zaista ne želim da te imam na savesti, ali ne mogu da ti

obećam ono što ne mogu da ti dam, kao što je to učinio Bog. Ne odgovaraš? Ne dopada ti se moja ponuda? Više ti se sviđa da budeš ovde?

- Oni, koje sam ‘ubio’, mrtvi su zbog tebe, jer su ti verovali. Hoćeš li da te odvedem tamo gde sam ih ostavio kad sam ih uspavao, da vidiš šta si učinio? Nagovarao si ih da ‘umru’, da bi se spasli, a nisi imao nikakve osnove da tvrdiš da je to istina. Da ih nisi nagovarao, oni bi sada veselo živeli u mom carstvu. Zar ne želiš da im pomogneš? Ili se još nadaš da će ti Bog pomoći? Da li je moguće da si toliko glup? Pa, zar ne shvataš da on ni sebi ne može da pomogne? Ja sam taj koji može da ti pomogne.”

“Ako misliš da Bog ne može da mi pomogne”, odgovorio mu je Isus, “to znači da misliš, da onaj koji te je stvorio nije znao šta radi kada je stvarao anđele. Ako misliš da ti možeš da proceniš svoje mogućnosti kada nešto radiš, onda treba da razumeš da je i Bog, koji je stvorio tako sposobnog anđela, mogao dobro da proceni šta radi kada stvara takve anđele. Ili misliš da te je on slučajno stvorio takvog? Zato ti kažem da ovo nije poslednja prilika za mene, da uđem u tvoje carstvo i živim lepo, već za tebe, da se spaseš, i za tvoje anđele, da se spasu takođe. Ti kažeš da nisi zlikovac, a ‘ubio’ si milijardu i tri stotine miliona anđela, a za mene, koji im nisam ništa učinio, kažeš da sam neodgovoran i, kao takav, kriv za njihovu ‘smrt’. Šta misliš, da li u to veruju oni koji su ostali uz tebe? To što Bog nije došao kad je rekao da će doći, ne mora da znači da me je ostavio na cedilu, može da znači i da je stavio moju veru na probu. Idi, dakle, kući, i ne brini da li ćemo mi da spavamo, već se potrudi da što pre shvatiš da si napravio veliku glupost, da te Bog ne bi iznenadio kada dođe.”

“Da si bio manje bezobrazan, ja bih vas sada uspavao, kao što sam uspavao i one druge, ovako ćeš biti kažnjen tako što će te tvoji prijatelji večno mrzeti i psovati”, rekao mu je Lucifer na kraju, i vratio se kući. A Isus i njegovi anđeli su nastavili da očekuju Boga, da se pojavi i okonča njegovo divljanje.

Tek posle Luciferovog odlaska, Isus i njegovi anđeli su shvatili zašto se Bog nije pojavio kada je obećao, a to je: jer je hteo da vidi da li će kriminalci pokazati sažaljenje prema njima (“zato što Bog nije mogao da ih spase”) i vratiti im tela, ili će, ostavljajući ih za sva vremena u praznom prostoru, potvrditi da su zlikovci. Naime, bilo je potrebno da straža, koju je Lucifer postavio u njihovoj blizini, vidi da oni nisu dobili pomoć od Boga, i verni su, razmišljajući o svemu što im se dešavalo, na kraju shvatili zašto se Bog nije pojavio kada je obećao.

4044. godine, 21. novembra, Bog se pojavio, i sa Isusom i njegovim anđelima krenuo po planetama Luciferovog carstva, dematerijalizovao tela svim kriminalcima, a onda njihove duhove pokupio i odneo na planetu u kojoj je stanovao. A kada su stigli tamo, niko nije sebi stvorio telo – ni Bog, ni verni anđeli, ni kriminalci, jer je Božji stan bio mali, i tada je Bog održao govor kriminalcima, u trajanju od 15 minuta, u kome im je, između ostalog, rekao:

“Kada sam vas stvorio, moja želja je bila da živite u miru i ljubavi, zato sam vam i dao moj Zakon. A kada ste se vi pridružili Luciferu, zaklinjući mu se na večnu vernost i odbacujući moj Zakon, vi ste odbacili takav, miran život, i opredelili se za uništavanje života. Ali vas ja zbog toga nisam kaznio, već sam vam, kada ste uništili tela anđelima koji su mi ostali verni, dao priliku da se spasete kazne koju ste zaslužili, vraćajući se poštovanju Zakona. Ali ste se vi opredelili da tu priliku ne iskoristite, verujući zločincu Luciferu i bojeći se njega, koji ne može da stvori život niti da ga uništi, a ne verujući meni i ne bojeći se mene, koji dajem život i mogu da ga uzmem.

- Moja reč se mora poštovati, i ako su je poštovali oni koji su se spasli, poštovaću je, naravno, i ja. A ja sam rekao da će, kada prođe rok koji sam vam postavio da se vratite poštovanju mog Zakona, oni koji su mi verovali biti spaseni, a oni koji mi nisu verovali biti isključeni iz života. I moje obećanje će sada biti ispunjeno.

- A kada prođe hiljadu godina, odnosno, kada se moji verni anđeli budu odmorili od muka koje ste im napravili za ovih četiri hiljade godina, biće vam organizovano suđenje,

pa kako vam bude presuđeno, tako će vam biti. Neću vam suditi ja, nego Isus i njegovi anđeli, jer oni treba da žive (ili da ne žive) ponovo sa vama, a ja, niti sam ikada živeo sa vama, niti ću živeti, i zato sam odluku o vašoj daljoj sudbini prepustio njima.

- Pošto verujem da ćete biti kažnjeni, nadam se da će vaš primer poučno delovati na sve anđele koje u budućnosti budem stvorio, da nikad ne počine sličnu grešku.”

Posle toga, Bog je vernima rekao da se vrate na svoje planete i nastave da žive u miru, a duhove kriminalaca je odneo na planetu Zemlju, i to na njenu spoljnu stranu, i tamo ih ostavio. Odlazeći, zapretio im je da ne stvaraju sebi tela niti bilo šta drugo – reljef, tj. brda i doline na Zemlji (površina Zemlje je tada bila ravna) i vodu (vazduh je postojao). Zatim je pokupio duhove onih koje je Lucifer “ubio”, doneo ih na planete na kojima su ranije živeli, i tu ih oživeo (probudio).

* Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvezda Božijih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj, na strani severnoj. Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se sa višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu. Koji te vide pogledaće na te, i gledaće te govoreći: to li je onaj koji je tresao zemlju, koji je drmao carstva, koji je vaseljenu obraćao u pustinju, i gradove njene raskopavao? Roblje svoje nije otpuštao kući?

Svi carevi narodni, svi koliki, leže slavno, svaki u svojoj kući. A ti se izbaci iz groba svojega, kao gadna grana, kao haljina pobijenih, mačem pobodenih, koji slaze u jamu kamenu, kao pogaženi strv. Nećeš se združiti s njima pogrebom, jer si zemlju svoju zatro, narod si svoj ubio; neće se spominjati seme zlikovačko dok je veka. Pripravite pokolj sinovima njegovim za bezakonje otaca njihovih da se ne podignu i naslede zemlje i ne napune vaseljene gradovima. (Isaija 14.12-21)

Šta su potom radili anđeli koji su se spasli?Odmarali su se hiljadu godina, kao što im je Bog preporučio, a zatim je Isus

postavio nove vršioce vlasti po gradovima, i život je počeo ponovo normalno da teče.Za vrhovnog vršioca vlasti postavio je Danijela, koji se za vreme pobune, tj. kada

im je Lucifer uništio tela, istakao hrabreći ostale verne anđele da izdrže zlo koje ih je snašlo. Zatim je objasnio svojim anđelima da će uskoro biti stvoreni ljudi, i da će svi anđeli učestvovati u njihovom životu. A potom su svi zajedno otpočeli da se pripremaju za suđenje kriminalcima.

Sto godina kasnije, oni su organizovali to suđenje, koje je trajalo oko dva sata, i tada je Isus pozvao svoje anđele da osude kriminalce na večni “život” bez tela i slobode odlučivanja, što su oni i učinili. Tako je, 7156. godine od početka pobune, 9. maja, 84 milijardi kriminalaca osuđeno na večni pakao, o čemu ih je, odmah zatim, obavestio Bog, napravivši potpuni mrak na planeti Zemlji, i spustivši temperaturu vazduha na njoj na minus 2730C (to je apsolutna nula), u trajanju od 24 sata.

750 godina posle toga, anđeli su stvorili reljef, vegetaciju, životinje i prve ljude na Zemlji, Adama i Evu.

U Otkrivenju Jovanovom (12.4) se kaže da je aždaja (Lucifer), tada, za sobom (u pakao) povukla trećinu zvezda (anđela). Izraz “trećina”, inače, ne predstavlja bukvalno trećinu nečega, već simbol velike količine nečega. Očigledno, Bog nije hteo otvoreno da kaže da je, tada, u pakao bacio ogromnu većinu anđela, tj. 99% njih, zato da ne bi obeshrabrio ljude u njihovim nastojanjima da žive ispravno. Naime, takvo saznanje bi na mnoge ljude direktno uticalo da odustanu od ispravnog života, oni bi morali pomisliti da je, praktično, nemoguće ući u Božje carstvo, ako je već toliko mnogo anđela iz njega izbačeno. Istina je, međutim, sasvim drugačija, i mnogi ljudi će, najverovatnije, tek u paklu uvideti koliko je, zapravo, bilo lako dobiti večni život. Da su ga promašili samo zbog svoje oholosti, lenjosti i neinteresovanja za istinu; da su mnogo više pažnje, truda i dobre volje ulagali u razne manje važne, pa čak i sasvim nevažne stvari.

* Kada čovečanstvo načini neku grešku, pobeđuje zloduh Lucifer na ovoj planeti svojom nezamislivom koncentracijom. (Ašter Šeran)

Da tada u pakao nije bačen zastrašujuće veliki procenat anđela, ne bi bilo potrebe da se istina o tom događaju danas “krije” od ljudi. Jer, istina o Bogu je “sakrivena” samo zato da ljudi ne bi “pomrli od straha” (ako bi [odjednom] saznali prave razmere nesreće koja je prouzrokovala stvaranje njihovog sveta, kao i kakav uticaj, od tada pa do danas, ta nesreća ima na njihov svakodnevni život). Jer, od kada su kriminalci bačeni u pakao, stvaranje novih anđela više nije bilo moguće.

Zašto?Prvo, zato što bi novostvoreni anđeli, od momenta kada bi saznali šta se desilo

kriminalcima, živeli u neprestanoj napetosti i strahu da se to isto, jednom, ne desi i njima. A Božje carstvo je carstvo mira i ljubavi, a ne napetosti i straha. Drugo, u odnosu na “stare” anđele, novostvoreni bi se osećali inferiorno, jer bi znali da su ovi “imuni” na greh, a od inferiornosti do zavisti i mržnje stigli bi vremenom. Tako bi, stvaranjem novih anđela raj bio pretvoren u pakao, što bi značilo da su “stari” anđeli uzalud pretrpeli svoje patnje za vreme Luciferove pobune.

Zar u tom slučaju “stari” anđeli ne bi rekli Isusu: “Zašto nove anđele stvaraš ovde? Stvaraj ih tamo gde se nalaze kriminalci, i onemogući ih da odande dolaze ovamo, da nas ne bi večno maltretirali svojim glupostima i zlom, ali i zbog njih samih, da ne bi premrli od straha ako bi odjednom saznali šta se desilo za vreme pobune. Istinu im, pak, objavi, ali malo uvijeno, da bi do nje mogli da dođu samo postepeno i ako se potrude, i daj im dovoljno vremena da jasno pokažu kako žele da žive. Kriminalcima, pak, dopusti da pokušaju na sve moguće načine da ih odvrate od ispravnog života, kao što su to pokušali da učine sa nama, oni će to rado učiniti. One, koji svojim načinom života budu pokazali da su se čvrsto opredelili za poštovanje Zakona, pusti da žive sa nama, a one koje pravda i mir ne budu zanimali nemoj da puštaš ovamo, da nam kvare život, njih ćemo baciti u pakao kao što smo to učinili i sa Luciferovom bandom. Zbog čega bi nekakvim bezumnicima ponovo mučio nas, zar nije logičnije da oni prođu određene provere, naravno i teške, nego da mi beskonačno prolazimo kroz iste patnje, i to potpuno bespotrebno?”

Ali, Bogu to nije bilo potrebno reći, jer je on to znao i pre nego što je počeo da stvara vasionu. Tako su stvoreni ljudi, koji na osnovu dela koja su učinili u toku svog života mogu dobiti večni život, a osuđenim anđelima je dopušteno da pokušaju na sve moguće načine da ih u tome ometu. Život na Zemlji predstavlja “reprizu” Luciferove pobune, obzirom da je osuđenim duhovima dopušteno da ljudima čine sve što su za vreme pobune činili i vernim anđelima, što znači da u Božje carstvo ne može ući nijedan čovek, bez iste onakve borbe sa zlom, kakvu su nekad imali anđeli koji su se spasli.

Kao što je već rečeno, smrtni život se odvija u ciklusima od po šest hiljada godina, a na kraju svakog ciklusa pojavljuje se Isus, i u raj odvodi žive i vaskrsle pravednike. Prema onome što govore Biblija, vanbiblijska proročanstva i mnogi Božji znaci, jedan takav ciklus se upravo završava.

* U dane kada budu lipe u cvatu desiće se preokret, ne samo u vama i međ vama, već preokret na putu Zemljinom, na putu Vaseljenskom. Što je bilo - bilo je, što se zbivalo neće se zbivati više, što je rečeno - rečeno je. U dane te biće završnica; zatvoriće se krug nad krugovima; otvoriće se sve tajne gore i dole…

Ne želim da vas zastrašujem, nego vas samo opominjem: ne postoji juče, ne postoji sutra, već samo danas, samo ovaj čas, ovaj potonji tren. To što će se zbiti ovde na Zemlji, to se već dogodilo gore u Nebu, to je već viđeno davno… Strašni sud se već dogodio gore u Nebu, gore je već razlučeno, a sada će senka toga pasti na Zemlju, sada će se ovde prikazati. Jer sve se najpre dešava gore, da bi se potom ponovilo dole. Ustvari, na Zemlji se odvija projekcija onoga što se gore u Nebu već zbilo. (Milojko Kremanac, 5. maj 1992)

Vratimo se sada Luciferovoj pobuni. Zašto je suđenje kriminalcima održano tek sto godina pošto se završio odmor vernih?

Zato što su verni anđeli, na Isusov predlog, odlučili da, pre nego što otpočnu to suđenje, najpre pažljivo razmotre da li se kriminalci kaju za zlo koje su učinili, da bi videli

da li da ih kazne ili oslobode, obzirom da je od toga zavisilo da li će Bog nastaviti da stvara nove anđele, ili će početi da stvara ljude. Za taj posao Isus je anđelima dao sto godina da ga urade.

Zašto se Isus odlučio na ovaj potez? Zbog toga što su neki kriminalci, samo dva dana pošto ih je Bog ostavio na Zemlji, prestrašeni onim što im se desilo, i želeći da izbegnu kaznu za koju su verovali da će sigurno uslediti, pobegli sa Zemlje i otišli u Božji stan, sa namerom da traže oproštaj greha od Boga. Ovih kriminalaca bilo je oko milijardu i sedam stotina miliona. Ostali kriminalci su videli da su oni pobegli, ali se nisu odlučili da slede njihov primer, jer su verovali da je mogućnost da budu kažnjeni jednako velika kao i mogućnost da budu oslobođeni. Posle toga, odnosno, posle ta dva dana, više nijedan kriminalac nije pobegao sa Zemlje.

Oni koji su otišli kod Boga su zatim čekali da im se Bog javi, i on im se zaista javio posle tri godine, i upitao ih šta žele, a oni su mu odgovorili da se kaju zbog zla koje su učinili vernima, i žele da se vrate poštovanju njegovog zakona, te da ga mole da im oprosti greh i dopusti im da ponovo žive u njegovom carstvu.

Na to im je on rekao da to možda i može da se desi, ali da prvo treba da budu izvedeni pred Isusov sud, pa ako sud odluči da ih oslobodi, moći će ponovo da žive u njegovom carstvu, a ako ih osudi, onda će morati da se vrate na Zemlju. “Za dva dana Isus će formirati sud”, rekao im je, “i onda će vas saslušati”.

I oni su ostali kod Boga još dva dana, a onda se pojavio Isus i odveo ih u sud.Svi koji su pobegli sa Zemlje su prisustvovali suđenju, od njegovog početka do

kraja, i videli su da su neki od njihovih drugova oslobođeni, a neki vraćeni na Zemlju, ali se, većinom, nisu mnogo uzbuđivali zbog toga, jer su smatrali da im, ako budu osuđeni, na Zemlji neće biti loše, kao i da takav život neće trajati večno.

Na kraju, sud je, posle 33 godine suđenja, oslobodio krivice 32 miliona kriminalaca (tj. sve koji su se zaista pokajali), a ostalima je naredio da se vrate na Zemlju. Ovi drugi su osuđeni, jer nisu pokazali da se kaju zbog zla koje su učinili, ali im je sud ipak dao neke povlastice, u odnosu na one koji nisu došli da se izvinu, a to je: da ne moraju da slušaju Lucifera, i da u svakom ciklusu života na Zemlji, žive jedan ljudski život, imajući vlast nad telom nekog od ljudi i izvršavajući naloge koje budu dobili od anđela.

Po završetku suđenja, Isus je čestitao onima koji su se spasli. “Učinili ste to u poslednjem momentu”, rekao im je.

Posle toga, odmor vernih anđela se nastavio, a kada je, posle hiljadu godina, došlo vreme da se sudi i svim ostalim kriminalcima, anđeli (oni koji su se spasli bekstvom sa Zemlje) su, po Isusovom nalogu, počeli da odlaze na Zemlju i da pažljivo posmatraju opšte stanje duha kriminalaca (jer njihovo pojedinačno oslobađanje nije dolazilo u obzir), da bi videli da li se oni kaju za zlo koje su učinili, i tako su činili svakodnevno, sto godina. Na kraju su zaključili da kod njih nema ni trunke kajanja, odnosno, da oni i dalje, iz dna duše mrze Isusa i njegove anđele, te da bi im, ukoliko bi bili oslobođeni, večno kvarili život, posle čega su svi anđeli koji su se spasli doneli jednoglasnu odluku, da ih kazne oduzimanjem slobode za sva vremena. Tako se završila Luciferova pobuna, odnosno, Luciferov pokušaj da od Isusa preotme vlast.

Posle toga, kada su kriminalci saznali da su kažnjeni, Isus je otišao na Zemlju i razgovarao s Luciferom.

“Da li i dalje misliš da Bog ne može da nam pomogne?”, pitao ga je.“Dobili smo što smo zaslužili”, odgovorio mu je Lucifer. “Bog je pravedan. Od sada

ću te slušati, hteo – ne hteo, ali mi to neće biti teško, jer ću slušati pametnijeg od sebe. Ispao sam budala, jer sam se borio protiv boljeg od sebe.”

“Zbog toga što si mi potreban za neke poslove, imaćeš neke povlastice koje drugi osuđenici neće imati”, rekao mu je Isus. “Moraćeš da organizuješ ostale osuđenike da iskušavaju ljude koje Bog bude stvorio, da bi oni prošli isto ono što smo i svi mi prošli za vreme ovog rata, i da bi se spasli samo oni koji to zaslužuju. Za sve što budeš činio po

Božjoj volji, imaćeš u određeno vreme odgovarajuća dopuštenja. Ako nešto budeš činio na svoju ruku, bićeš opomenut. Nadam se da ne želiš da budeš kažnjen gorom kaznom od ove kojom si kažnjen, a ti znaš kakva bi bila ta kazna. Hteo si carstvo, i dobio si ga, jer ćeš moći tajno da vladaš svim ljudima. A daje ti se i vlast nad svim osuđenicima, osim nad onima koji su nam se izvinili za zlo koje su nam učinili. Ako neki osuđenik ne bude hteo da te sluša, biće prebačen u ljudski pakao (pri čemu će mu, naravno, biti oduzet Sveti duh). Više se ne možeš vratiti među anđele, i zato pazi šta radiš, da bi sačuvao sadašnju poziciju vođe prokletih. Budi večno zahvalan Bogu što si dobio taj položaj, jer za zlo koje si učinio trebalo je da budeš kažnjen mnogo gorom kaznom. Zato radi sve što ti se kaže, i ćuti.”

Lucifer se zahvalio Isusu na njegovoj dobroti, i posle toga je ovaj otišao sa Zemlje i vratio se kući.

Pet stotina godina pre nego što je završena Luciferova pobuna, Bog je počeo da piše knjigu, koju znamo kao Bibliju (što znači da je tada stvorio jevrejski, aramejski i grčki jezik), i pisao ju je 1.600 godina, tj. do početka suđenja kriminalcima. Ta knjiga predstavlja nauku o večnom životu, ali i program po kome se na Zemlji odvijaju događaji.

* Sine čovečiji, nariči za carem Tirskim, i reci mu: ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvim si lep. Bio si u Edemu vrtu Božjem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz, dijamant, hrisolit, onih, jaspid, safir, karbunkul, smaragd i zlato; onaj dan kad si se rodio načinjeni ti bijaše bubnji tvoji i svirale. Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti bejaše na svetoj gori Božijoj, hođaše posred kamenja ognjenog.

Savršen bejaše na putevima svojim od dana kada se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi. Od mnoštva trgovine svoje napunio si se iznutra nasilja, i grešio si; zato ću te baciti kao nečistotu s gore Božje, i zatrću te između kamenja ognjenog, heruvime zaklanjaču! Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom; baciću te na zemlju, pred careve ću te položiti da te gledaju. Od mnoštva bezakonja svojega, od nepravde u trgovini svojoj oskvrnio si svetinju svoju; zato ću izvesti oganj isred tebe, koji će te proždreti, i obratiću te u pepeo na zemlji pred svima koji te gledaju. Svi koji te poznaju među narodima prepašće se od tebe; bićeš strahota, i neće te biti doveka. (Jezekilj 28.12-19)

* * *U cilju da kriminalcima zauvek onemogući da u njegovom carstvu čine zlo, Bog je

njihov “smeštaj” ograničio na samo jednu planetu. Od tada njihov život prestaje da ima smisla. Od tada oni “žive” kao duhovi i zovu se demoni, a stanje u kome se nalaze naziva se pakao. Da li je kazna kojom su kažnjeni bila pravedna ili prestroga?

Obzirom da njima nije bilo ni na kraj pameti da svojoj braći dopuste da i dalje normalno žive, jedino što je Bog mogao da učini da bi ih zauvek sprečio da čine zlo, bilo je da ih stavi u večni zatvor. Da ih je kaznio vremenski ograničenom kaznom, oni bi zlo, jednog dana, sasvim sigurno počeli da čine ponovo, znajući da će se svaki put, posle izvesnog vremena, ponovo naći na slobodi. I tako bi činili večno.

Osim toga, kriminalci su tada ugrozili život ne samo svojoj “maloj” braći, već i Isusu, kome je Bog dao svu vlast u vasioni, što znači da bi ubili i samog Boga da su mogli. Zato su osuđeni na najtežu kaznu.

Tako su verni anđeli i pokajani kriminalci, pošto su se mnogo napatili i namučili, naučili da verom u Boga mogu da pobede svako zlo (jer ako su mogli da pobede “najmoćnijeg i najmudrijeg anđela u vasioni”, to znači da sigurno mogu da pobede i svako drugo zlo), čime su se uzdigli na jedan viši nivo svesti, približili se Bogu i sa njim postali jedno. Za razliku od njih, kriminalci koji su ostali uz Lucifera su zbog svog neverovanja (koje je bilo prouzrokovano njihovom samovoljom, ohološću i lenjošću) ostali u neznanju, i to im se na kraju osvetilo.

Da li bi verni anđeli i pokajani kriminalci ikada naučili kako mogu da pobede svako zlo, da se nisu našli u krajnje teškoj situaciji i da nisu bili primorani da intenzivno razmišljaju da bi pronašli izlaz iz nje? Ne bi. Na isti način, tj. misleći, boreći se protiv zla i strpljivo podnoseći muke i patnje koje ga snalaze u životu, može se spasti i svaki čovek. Jer, ako on ne bi prošao tu školu, kakav bi došao među anđele, i kako bi se prema njima ponašao, odnosno, šta bi sve oni, zbog takvog njegovog ponašanja (i ponašanja mnogih drugih, njemu sličnih) morali da trpe, i to večno?

Tako je život u Božjem carstvu podignut na jedan viši nivo, zbog čega je stvaranje novih anđela moralo biti zauvek obustavljeno. Jer, na šta bi ličio život u Božjem carstvu, da je Bog nastavio da stvara nove anđele (koji bi bili isti kakvi su ljudi koji danas žive na zemlji, koji se svađaju oko svake sitnice i koje niko ne može da ubedi da žive u međusobnoj ljubavi), i da ih je pustio da žive zajedno sa anđelima koji su preživeli Luciferovu pobunu?!

Život Isusovih anđela od tada postaje mnogo lepši, jer su u Božjem carstvu ostali samo oni koji su svoj život poštovali iznad svega. Nakon teške borbe i pobede nad kriminalcima, njihov život je postao raj. Ali su zato nekog drugog, a to su bili ljudi, čekali grdni problemi.

* I nasta rat na nebu; Mihailo sa svojim anđelima zarati na aždaju. I aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta na nebu. I bi zbačena velika aždaja, stara zmija, zvana đavo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom... Zato se veselite nebesa i vi koji boravite na njima. Teško zemlji i moru, jer đavo siđe k vama s velikim gnevom znajući da ima malo vremena (“malo vremena” se, verovatno, odnosi na čovekov smrtni život, koji je relativno kratak – p.a.). (Otkrivenje 12.7-9, 12)

Nama istina o ovom davnom događaju može izgledati kao interesantna priča, ali činjenica je da demoni danas “žive” na Zemlji. Očigledno, njihov život je u jednom trenutku bio nasilno prekinut, sloboda, odnosno, pravo da žive u telu i samostalno odlučuju im je (zauvek) oduzeto, a oni su zatvoreni u pakao, na planetu Zemlju. Zbog toga je Zemlja, na neki način, izolovana od ostalih planeta u vasioni, što i nije čudo, jer kako bi raj i pakao mogli da budu zajedno?

Od tada se “život” palih anđela (demona) svodi na ono što im Bog dopusti, odnosno, naredi. A on im dopušta, odnosno, nalaže sve što služi školovanju ljudi, često vrlo surovom, da bi se oni pripremili za život u Božjem carstvu. Demoni na zemlji postoje radi ljudi – da bi se ovi, borbom protiv njih (odnosno protiv zla), “osposobili za život u raju”, ili da bi, služeći im, stigli u pakao! Sve što je Bog dopustio demonima, on je želeo da se desi.

Na ovom mestu bi trebalo razjasniti jednu stvar, a to je: ako su verni anđeli, po Božjem dopuštenju, ubili milijarde kriminalaca (jer baciti nekoga u pakao znači: ubiti ga), to znači da i svaki čovek može (i treba), kada mu Bog to dopusti (ili zapovedi, što je isto), da ubije drugog čoveka, onog na koga se zapovest odnosi. Ako neko u ovo ne može da veruje, neka pokuša da stvar razmotri na sledeći način:

Kada Bog zapovedi nekom čoveku (ili narodu) da ubije drugog čoveka (ili drugi narod), da li je ispravno ubiti ili ne ubiti? Pritom mi ne zaboravljamo da je Bog kroz jednu od svojih deset zapovesti zabranio ubistvo čoveka, već samo podsećamo da postoje izuzeci koji potvrđuju pravila.

Ispravno je ubiti, jer ubistvo u ovom slučaju ne predstavlja zlo, nego uklanjanje zla (obzirom da Bog na smrt ne osuđuje onog ko smrt nije zaslužio).

Ako neko i dalje u ovo ne može da veruje, može tu stvar da proveri pomoću Boga, na način koji je objašnjen u 5. poglavlju ove knjige. Na isti način, svaki čovek može da proveri i da li je Bog nekome zapovedio da ubije određenog čoveka, ili nije.

Zašto čoveka, koji je to zaslužio, ne ubije Bog, zašto to treba da učini drugi čovek? Zato što zlikovac ne zlostavlja Boga, nego čoveka. Ako čovek ne želi, kada mu Bog to

dopusti, da ubije onog koji ga zlostavlja (ili koji pokušava da mu upropasti život, lažući ga i odvlačeći ga od istinite vere u Boga), to znači da mu ponašanje zlikovca ne smeta mnogo. Odnosno, ako čovek ne želi da mu bude dobro, onda i ne treba da mu bude dobro, zar ne? Upravo zato je Bog ljudima i dao slobodu odlučivanja, da bi mogli da čine onako kako smatraju da je (za njih) najbolje. Da verni anđeli nisu strahovito patili zbog onog što su im činili kriminalci, i da kasnije nisu videli da se oni nimalo ne kaju za zlo koje su im učinili, zar bi ih bacili u pakao kada im je Bog to dopustio? Odnosno, da Bog nije znao da kriminalci nikad neće promeniti svoje zlo ponašanje, zar bi vernima dopustio da ih kazne?

Drugi razlog što čovek treba, kada mu Bog to zapovedi, da ubije drugog čoveka (onog na koga se zapovest odnosi), je što na taj način pokazuje svoju veru u Boga, odnosno, svoju rešenost da se bori protiv zla (ovo se odnosi na slučajeve kada čovek treba da ubije nekoga, ko njemu lično nije učinio nikakvo zlo). Onaj ko odbija da, po Božjoj zapovesti, ubije drugog čoveka (ili drugi narod), pokazuje da ne veruje u Boga, jer vera podrazumeva da čovek izvršava sve Božje zapovesti, a ne samo one koje smatra ispravnim ili koje su mu lake za izvršavanje.

Naravno, kada Bog čoveku dopusti da ubije drugog čoveka, on mu daje i svoju pomoć i zaštitu, obzirom da uvek ima onih koji bi tom čoveku mogli da naude braneći zlikovca.

U Bibliji piše da je prorok Ilija u jednom danu zaklao četiri stotine i pedeset lažnih proroka. Da li je on to učinio po svojoj, ili po Božjoj volji? Po Božjoj, isto kao što su i Jevreji, kada su osvajali teritorije koje im je Bog obećao da će im dati, po Božjoj zapovesti, pobili sve narode koji su živeli na tim teritorijama.

Kako su Jevreji uspeli da pobede sve te narode? Tako što im je u tome pomagao Bog, što znači da postoje situacije kada čovek (ili narod) može (i treba), kada mu Bog to zapovedi, da ubije drugog čoveka (ili drugi narod). Ustvari, takvo ponašanje predstavlja najjači dokaz čovekove vere u Boga, obzirom da čovek koji ubija po Božjoj zapovesti ne čini to iz mržnje ili zato što mu ubijanje predstavlja zadovoljstvo, već zato što veruje da je Bog pravedan i nepogrešiv, odnosno, da to ubistvo predstavlja najispravnije rešenje određene situacije.

Čovek koji neće da ubije drugog čoveka kada mu Bog to dopusti (odnosno zapovedi), ili koji ne odobrava takva ubistva, zločinac je, znao on to ili ne, jer se stavio na stranu zločinca (obzirom da Bog ne osuđuje na smrt onog ko smrt nije zaslužio).

Šta će se desiti onom čoveku (ili narodu) koji ne izvrši Božju zapovest da ubije drugog čoveka (odnosno drugi narod)? To se može shvatiti iz sledeće biblijske priče:

* A kad prođe godina, Ven-Adad prebroji Sirce, i pođe u Afek da vojuje na Izrailja. I sinovi Izrailjevi prebrojiše se, i ponevši hrane iziđoše pred njih. I stadoše u logor sinovi Izrailjevi prema njima, kao dva mala stada koza, a Sirci behu prekrilili zemlju.

Tada dođe čovek Božji, i progovori caru Izrailjevu i reče: “Ovako veli Gospod: ‘Što Sirci rekoše da je Gospod gorski Bog a nije Bog poljski, zato ću ti dati u ruke sve ovo mnoštvo veliko da znate da sam ja Gospod’.”

I stajahu u logoru jedni prema drugima sedam dana, a sedmoga dana pobiše se, i sinovi Izrailjevi pobiše Siraca sto hiljada pešaka u jedan dan. A ostali pobegoše u grad Afek, i pade zid na dvadeset sedam hiljada ljudi koji behu ostali.

I Ven-Adad pobegavši u grad uđe u najtajniju odaju. A sluge mu rekoše: “Evo čuli smo da su carevi doma Izrailjeva milostivi carevi, da vežemo kostret oko sebe i da metnemo uzice sebi oko vratova, pa da izađemo pred cara Izrailjeva, da ako ostavi u životu dušu tvoju.” I vezaše kostret oko sebe, i metnuše uzice sebi oko vratova, i dođoše caru Izrailjevu i rekoše: “Sluga tvoj Ven-Adad veli: ‘Ostavi u životu dušu moju’.” A on reče: “Je li još živ? Brat mi je.”

A ljudi uzeše to za dobar znak, i odmah da bi ga uhvatili za reč rekoše: “Brat je tvoj Ven-Adad.” A on reče: “Idite, dovedite ga.” Tada Ven-Adad izađe njemu, a on ga posadi na svoja kola. Tada mu reče Ven-Adad: “Gradove koje je uzeo otac moj tvome ocu,

vratiću, i napravi sebi ulice u Damasku kao što je otac moj učinio u Samariji.” A on odgovori: “S tom verom otpustiću te.” I učini veru s njim, i otpusti ga.

Tada jedan između sinova proročkih reče drugome po reči Gospodnjoj: “Bij me.” Ali ga onaj ne hte biti. A on mu reče: “Što ne posluša glasa Gospodnjega, zato, evo kad odeš od mene, lav će te zaklati.” I kad ode od njega, srete ga lav i zakla ga. Opet našavši drugoga reče mu: “Bij me.” A onaj ga izbi i izranavi ga. Tada ode prorok i stade na put kuda će car proći, i nagrdi se pepelom po licu. A kad car prolažaše on viknu cara i reče: “Tvoj sluga beše izašao u boj, a jedan došavši dovede mi čoveka i reče: ‘Čuvaj ovoga čoveka, ako li ga nestane, biće tvoja duša za njegovu dušu, ili ćeš platiti talanat srebra.’ A kad tvoj sluga imaše posla tamo amo, njega nesta.”

Tada mu reče car Izrailjev: “To ti je sud, sam si odsudio.” A on brže ubrisa pepeo s lica, i car Izrailjev pozna ga da je jedan od proroka. A on mu reče: “Ovako veli Gospod: ‘Što si pustio iz ruku čoveka koga sam ja osudio da se istrebi, duša će tvoja biti za njegovu dušu i narod tvoj za njegov narod’.” I ode car Izrailjev kući svojoj zlovoljan i ljutit, i dođe u Samariju. (Prva knjiga o carevima 20.26-43)

Da li je Bog mogao i sam da baci Luciferove kriminalce u pakao? Naravno da je mogao, ali je odluku o tome – hoće li ih baciti u pakao ili neće – ipak prepustio vernim anđelima, odnosno, dopustio im je da to učine ako žele. Da verni anđeli nisu hteli da ih bace u pakao, zar bi ih Bog primoravao da to učine? Ne bi, ostavio bi ih da i dalje “žive” bez tela, ako im se to već toliko sviđa!

Šta znači nečije ubistvo po Božjem dopuštenju? Znači uklanjanje zla, šta bi drugo moglo da znači? A ako neko u to ne može da veruje, treba da se podseti da Bog nikada nije ubio nijednog čoveka (ni anđela), kao i da ubistvo čoveka ne predstavlja njegov potpuni nestanak (jer smrt, kako je mi zamišljamo, ne postoji), već samo njegovo “premeštanje”, odnosno, premeštanje njegovog duha s jednog mesta na drugo. Kada bi Bog ubijao ljude koji krše Zakon, on ne bi trebalo da radi ništa drugo, nego samo da ubija ljude!

* I istrebi sve narode koje ti Gospod Bog tvoj preda, neka ih ne požali oko tvoje, i nemoj služiti bogovima njihovim, jer bi ti to bila zamka.

Ako bi rekao u srcu svom: “Veći su ovi narodi od mene, kako ih mogu izagnati?” Ne boj ih se, pamti dobro šta je učinio Gospod Bog tvoj s faraonom i sa svim Egipćanima, velika kušanja, koja videše oči tvoje, i znake i čudesa i ruku krepku i mišicu podignutu, kojom te izvede Gospod Bog tvoj, onako će učiniti Gospod Bog tvoj sa svim narodima od kojih bi se uplašio. I stršljene će poslati Gospod Bog tvoj na njih dok ne izginu koji bi ostali i sakrili se od tebe, Bog veliki i strašni. (Peta Mojsijeva 7.16-21)

* Tada usta, i uđe u kuću, a on mu izli na glavu ulje, i reče mu: “Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: ‘Pomazah te za cara nad narodom Gospodnjim, Izrailjem. I pobij dom Ahava gospodara svoga, jer hoću da pokajem krv slugu svojih proroka, i krv svih slugu Gospodnjih od ruke Jezaveljine. I tako će izginuti sav dom Ahavov, i istrebiću Ahavu i ono što uz zid mokri, i uhvaćenoga i ostavljenoga u Izrailju. I učiniću sa domom Ahavovim kao s domom Jerovoama sina Navatova i kao s domom Vase sina Ahijina.” (Druga knjiga o carevima 9.6-9)

* Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje, i proklet ko usteže mač svoj od krvi! (Jeremija 48.10)

* * *Kada se desila Luciferova pobuna?Zašto je to važno?Zato da bismo razumeli koliko mnogo iskustva imaju demoni u varanju ljudi. Jer,

nije isto ako je od pobune do danas bilo dva ili tri ciklusa smrtnog života, ili ako ih je bilo, recimo, dvadeset milijardi.

Da bismo dobili odgovor na ovo pitanje trebalo bi najpre da se podsetimo da anđeli, na kraju svakog ciklusa života na Zemlji, stvaraju jednu planetu, na koju se preseljavaju

pravednici koji su živeli u tom ciklusu. A to znači da je do sada bilo onoliko ciklusa smrtnog života, koliko u vasioni ima planeta. Koliko, dakle, planeta ima u vasioni?

Današnja ljudska nauka tvrdi da u vasioni ima oko dvesta milijardi sazvežđa, i da u svakom od njih ima po sto milijardi planeta. Pošto Bog govori to isto, nije teško shvatiti da je nauka ovaj podatak preuzela od Boga (jer ni sazvežđa, ni planete, niko od ljudi nije mogao izbrojati), odnosno, da ju je Bog primorao da to učini, da bi oni koji veruju u Boga mogli da izračunaju kada je počelo Stvaranje (odnosno kada se desila Luciferova pobuna, obzirom da se ona desila, gotovo, na samom početku Stvaranja). Dakle, treba samo pomnožiti broj planeta, koliko ih danas ima u vasioni, sa 7.500 (koliko godina traje jedan ciklus života na Zemlji), da bi se dobio odgovor na pitanje: pre koliko godina se desila Luciferova pobuna?

Šta su sve demoni u stanju da učine ljudima danas, posle toliko mnogo godina iskustva u njihovom varanju i upropašćavanju? Obzirom da je njima dopušteno da ljudima čine sve što su za vreme pobune činili vernim anđelima i pokajanim kriminalcima, i obzirom da su njihova znanja i mogućnosti neuporedivo veći od znanja i mogućnosti koje imaju ljudi, može se sa stoprocentnom sigurnošću računati da oni ljudima (koji se ne drže čvrsto Boga) nisu ostavili ni najmanju šansu da se spasu (pakla). Ne treba, naime, zaboraviti da, od kako je stvoren ljudski svet, demone u varanju ljudi predvodi Lucifer, nekada “najmudriji i najmoćniji anđeo”, koji je, nakon što je Bog počeo da stvara ljude, mogao lako da izvede sledeći zaključak: “Ako sam ja, kao najmudriji, najhrabriji i najmoćniji među anđelima uspeo da upropastim ne samo ogromnu većinu anđela već i samoga sebe, to znači da svakako mogu da prevarim i upropastim i svakog čoveka koji se ne drži čvrsto Boga. Jasno kao dan, zar ne?!”

Zbog toga se, sa stoprocentnom sigurnošću, može računati da demoni ljudima nisu prepustili ni jednu jedinu oblast (njihovog) života, odnosno, da su kompletan ljudski život (tajno) uzeli u svoje ruke. O ovome bi trebalo da razmišljaju oni koji govore: “Nije, valjda, đavo stvorio škole i univerzitete; nije, valjda, đavo osnovao sve verske organizacije; zar je moguće da lekari namerno “leče” ljude tako da oni ne mogu nikad da ozdrave; ili: zar treba da se pazimo i svojih roditelja, rodbine i prijatelja (odnosno onog što nam oni govore i čine), zbog toga što postoji mogućnost da kroz njih deluju demoni?”, itd.

Kada se shvati šta je bio razlog Luciferove pobune, kao i šta je bio razlog da kriminalci, posle njenog završetka, budu bačeni u pakao, onda postaje jasno da bi čovekov glavni posao trebalo da bude da izgradi čvrstu veru u Boga, kojom bi mogao da se odbrani od svih demonskih pokušaja prevare, odnosno, na osnovu koje bi mogao da dobije večni život. A ako je čovekov glavni posao da izgradi čvrstu veru u Boga, onda znači da je glavni posao demona da pokušaju na sve moguće načine da ga spreče da u tome uspe. Ovo je jedini ispravan način gledanja na život, svakog čoveka koji želi da se spase pakla.

Kada počne jedan ciklus života na Zemlji, demoni znaju sve - od pojave Adama i Eve, do Drugog Hristovog dolaska - šta će se i kada desiti, odnosno, šta će im i kada biti dopušteno da učine: kada će smeti da izazovu neki rat a kada epidemiju neke bolesti; kada će smeti da “otkriju” da se Zemlja okreće oko Sunca (a ne više Sunce oko Zemlje); kada će smeti da “otkriju” da se mleko mora kuvati, navodno, da bi se uništile bakterije koje se u njemu nalaze; kada će smeti da konstruišu motor sa unutrašnjim sagorevanjem, a kada da uvedu obavezno osmogodišnje obrazovanje, itd. Jer, sve ove “tekovine ljudske civilizacije” ne potiču od ljudi, ljudi nisu toliko željni “znanja”, kada je već očigledno da postoji problem koji je mnogo vredniji razmišljanja, a to je pitanje života i smrti.

Ako se zna da ratovi ne izbijaju slučajno već da ih, u svakom ciklusu života na Zemlji, u tačno određenom trenutku izazivaju demoni; da bolesti ne nastaju prirodnim putem već da i njih izazivaju demoni; da nafta nije nastala prirodnim putem već da su i nju stvorili demoni, da bi na kraju sveta mogli da zapale sve naftne izvore na zemlji; onda postaje jasno da situacija u kojoj se ljudi nalaze nije onakva, kakvom je oni, na prvi pogled, vide.

* * *Kakvog je karaktera i koliku inteligenciju poseduje Lucifer, a kakvog je karaktera i

koliku inteligenciju poseduje Isus Hrist?Zašto je ovo bitno? Zato da bismo znali koliko moćnog neprijatelja, ali i koliko

moćnog prijatelja imamo! Jer, varanjem ljudi danas “rukovodi” Lucifer, nekada “najmudriji i najmoćniji anđeo”, kao što je i za vreme pobune “rukovodio” varanjem anđela, dok odbranom ljudi i njihovim učenjem kako da se spasu, rukovodi Isus Hrist.

Što se tiče Lucifera, više je nego sigurno da on poseduje karakter apsolutno najgore vrste i apsolutno najvišu inteligenciju, jer da je među anđelima bilo zlobnijeg i inteligentnijeg od njega, taj bi prvi odbacio Boga i podigao pobunu, ne bi čekao da Lucifer to učini pre njega! Na osnovu rečenog sledi zaključak da se od Lucifera (tj. od demonskog sveta koji deluje po njegovim instrukcijama) ne može spasti nijedan čovek, ukoliko se ne drži čvrsto Boga.

A kakvog je karaktera i koliku inteligenciju poseduje Isus Hrist, koji, od kako je stvoren ljudski svet, rukovodi školovanjem ljudi, odnosno, njihovom pripremom za život na drugim planetama?

Odgovor na ovo pitanje je mnogo lakše dati, obzirom da Bog svu vlast u vasioni nije mogao dati bilo kom anđelu, već samo onom koji ima apsolutno najvišu inteligenciju i apsolutno najbolji karakter. Dakle, Isus Hrist poseduje apsolutno najvišu inteligenciju i apsolutno najbolji karakter.

Da li je neko od ljudi video Lucifera (za Isusa se zna da su ga mnogi videli)?Da, video ga je ceo svet, jer je 88 godina proveo u telu čoveka, koji se u poslednjih

35 godina svog života nalazio na vlasti u Jugoslaviji, i predstavljao se kao Josip Broz Tito (vidi sliku br. 17)!

Kako izgleda “prosečan” Luciferov napad na čoveka?Otprilike, ovako: “Zemlja je jedna ravna ploča koja pluta na vodi.” A malo kasnije:

“Zemlja se nalazi u centru vasione i oko nje se okreću sva ostala nebeska tela!” A još kasnije: “Zemlja se okreće oko Sunca, a nastala je tako što se od Sunca otkinuo deo užarene mase, koji je zatim, usled rotacije, poprimio oblik lopte.”

A kako izgleda uobičajena Isusova pomoć čoveku, da se odbrani od ovakvih napada?

Otprilike, ovako: “Ljubi Gospoda Boga svoga, svom dušom svojom i svim srcem svojim!”, što znači: “Čoveče, ne dozvoli da te prave budalom! Kakve veze ima da li se Zemlja okreće oko Sunca, ili se Sunce okreće oko Zemlje?! Kakve veze ima šta su otkrili hemičari, fizičari, arheolozi, astronomi, istoričari i druge đavolje sluge? Podseti se zbog čega se nalaziš na Zemlji, i pazi da ti vreme zemaljskog života ne prođe uzalud!” Jer, ljubiti Gospoda Boga svoga svom dušom svojom i svim srcem svojim znači: boriti se za svoj večni život, tražeći istinu i poštujući Božje zapovesti.

* * *Zbog toga što se ljudi nalaze u situaciji iz koje bi trebalo da se spasu, sve ostalo u

njihovom životu je sporedno. U Bibliji piše da su ljudi zbog Adamove greške proterani iz raja, i oni se zaista nalaze u teškoj situaciji, jer je demonima dopušteno da im čine sve što su za vreme pobune činili vernim anđelima i pokajanim kriminalcima! Što ljudi o tome ne znaju ništa, pa se ne spasavaju, to je samo njihova stvar, jer bi mogli da znaju.

U čemu se sastojala Luciferova greška kada se pobunio protiv Boga, zbog koje je kasnije izgubio slobodu? U tome što se pouzdao isključivo u svoju pamet, ne verujući u Boga. Tu grešku danas čine (i činili su oduvek) i svi ljudi koji veruju da su dovoljno dobri, te da će ih Bog zbog toga, najverovatnije, uzeti u raj, ne proveravajući pritom sve činjenice koje se tiču života, a koje je moguće proveriti. Umesto da proveravaju, ljudi bez učenja “znaju sve o životu”. Tu osobinu (većine) ljudi, da “znaju sve”, iako nisu ništa proverili, Bog naziva ohološću.

* Ako neko veruje da je suviše dobar, mada luta i ne zna, to je njegova zabluda, a u našim očima oholost. Zemljani, zbog pogrešnog vaspitanja i znanja, idu pogrešnom cilju koji se zove Propast. Religije na Zemlji pogrešno su postavljene i nisu pogodne da pomognu razvoj Zemljana. Ljudskim razumevanjem stvari niko se ne može hvaliti. (Ašter Šeran)

Dakle, zemaljski život čoveku nije dat da bi završio školu i postao “neko i nešto”, da bi se obogatio i uživao u životu, već da bi se spasao iz situacije u koju je planski stavljen, i ušao u raj. Ne postoji nijedan drugi razlog zbog kojeg je čoveku dat smrtni život.

* I hoćete li shvatiti: ne rađate se radi rađanja, niti radi bilo koje besmislice koju vi zovete razlogom. I dok se ne rodite duhom, sve vam je ništa, tvrdi Gospod. (D. A. Teodor: “Nedavidovi psalmi”)

Šta znači “roditi se duhom”? Znači: poverovati u Boga, odnosno, doći do istine o životu.

Sada je, verovatno, jasnije zašto je ljudski svet “izolovan” od ostalih svetova u vasioni. Kada bi ljudi bili u otvorenom kontaktu sa anđelima, oni bi (odjednom) saznali šta se desilo Luciferu i njegovoj bandi, i od tada bi živeli u neprestanom strahu - da se to isto, jednom, ne desi i njima. Od tog straha ne bi mogli normalno da žive, Boga bi “poštovali”, takođe, iz straha, da i ne govorimo koliko bi zavideli anđelima na njihovom životu. Tako bi se desilo upravo suprotno od onog što se htelo postići stvaranjem smrtnog života.

* Znam da ne verujete, premda ste se toliko puta uverili, da za ono što je među vama nema rešenja, niti to možete ičim i ikako urediti, jer to uređenje ne važi ni kad je nastalo, a kamoli da bi se produžilo i bilo večno. (D. A. Teodor: “Dobra vest”)

Samo zbog toga, da ljudi ne bi odjednom saznali celu istinu o (svom) životu i preplašili se, stvoren je privid da su oni jedina inteligentna stvorenja u vasioni, privid njihovog polnog razmnožavanja i privid smrti. Naime, bez duha kojeg šalje Bog, dete (koje se nalazi u majčinoj utrobi) ne može se roditi živo. Čovek zaista ne zna iz koje daljine je na Zemlju stigao novi čovek, koga on naziva svojim detetom (planeta na kojoj stanuje Bog udaljena je od Zemlje 62 svetlosne godine)! Zar Isus Hrist, primerom svog rođenja, nije pokazao da decu ne stvaraju roditelji, već da ih stvara Bog, što znači da njihovo dete nije zaista njihovo! Jer, ako je Isus, kao vrhovna vlast u vasioni, došao na Zemlju tako što ga je rodila Marija, to znači da i svako drugo dete, odnosno njegov duh, stiže na Zemlju odnekuda iz vasione.

* Tako sa svojom decom učinih šalu i zbilju. I poslah muško i žensko u smrt i rađanje. I postavih da traju u nemogućem, da žive a umiru, i to nazvaše mogućim. A mene nazvaše nemogućim, jer ih zavede znanje. (D. A. Teodor: “Dobra vest”)

Kao što je već rečeno, posle završetka Luciferove pobune, stvaranje novih anđela je zauvek prekinuto, što znači da ljudi nisu mogli biti stvarani na način na koji su do tada stvarani anđeli, tj. kao fizički odrasli, jer bi im postojanje Boga, u tom slučaju, bilo očigledno. Da je Bog nastavio da ljude stvara na način na koji je stvorio samo Adama i Evu, ljudi bi se ubrzo zapitali zašto ih Bog stvara samo na Zemlji, kada bi to mogao da čini i na svim drugim planetama, a zatim bi došla i druga pitanja (kao, na primer: zašto ljudi umiru?), pa bi Bog morao da im kaže šta se desilo pre nego što je stvorio njihov svet, jer kako bi mogao da im to ne kaže, ako svoje postojanje ne bi krio? A kada bi ljudi (odjednom) saznali zbog čega je nastradalo 99% anđela na kraju Luciferove pobune, oni bi premrli od straha, i njihov dalji, normalan život bi postao nemoguć.

Samo neopterećeni tim znanjem, ljudi mogu slobodno da se opredele kako će živeti. “Opredeljivanje” pod strahom predstavljalo bi njihovo prisiljavanje da poštuju Božji poredak, a Bog, kao što je poznato, ne želi silom da pridobija ljude za sebe. Iz istog razloga, tj. zato što nije želeo silom da pridobija anđele za sebe, on se dugo nije mešao ni u događaje za vreme Luciferove pobune.

Iz istog razloga Bog je, kada je počeo da stvara ljude, njihovo stvaranje osmislio tako da izgleda kao da se oni razmnožavaju polnim putem, što znači da njihova deca nisu zaista njihova. Ovo se nekima, možda, neće svideti da čuju, jer su oni decu rodili, uglavnom, zato da bi u njoj uživali, dok o nekakvoj svojoj obavezi - da novim ljudima pomognu da dođu do istine kojom bi mogli da se spasu pakla – oni ni ne razmišljaju! Za opamećivanje ovakvih služi drugo vaskrsenje (vaskrsenje grešnih ljudi), kada će se svi oni na veoma očigledan način uveriti da roditelji ne stvaraju svoju decu, odnosno, da polno razmnožavanje predstavlja privid, jer nijedna žena, od njih oko 40 milijardi, za sedam i po godina neće zatrudneti, i pored toga što će svakodnevno imati seksualne odnose.

* Rečeno vam je: poštujte roditelje. Da ne gubite vreme na trice i veziva, da ne poganite duh mržnjom uzaludnom, vajkanjem i tužbama. Poštujte roditelje jer činjahu kako znadoše. Spoznaj neznalicu i urazumi ga ako si sam razuman, što ga proklinješ, što očekuješ od njega? Kakva si ti tek neznalica, kad tako činiš? Niko ti je otac, sam si svoj otac, ne detinjaj do stote kao raspušteno derište. Dokle ćeš se srditi ni za šta i ni na šta?

... Rekoh da roditelj malo ili nimalo daje, jer šta može dati koji i sam nema. Pet kuća da ti ostavi, šta ti je dao, čemu te naučio? Dosadan ti je roditelj, a ti zar si manje dosadan što vičeš na njega kao da te je stvorio, što sve hoćeš od ničega? (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

Kada bi roditelji zaista bili u stanju da stvaraju svoju decu, onda bi trebalo da mogu i sebi da stvore ruku (ili nogu), ako bi je, kojim slučajem, izgubili, zar ne? Jer, stvoriti ruku ili nogu lakše je nego stvoriti celog čoveka. A ako ne mogu sebi da stvore ruku ili nogu, onda znači da ne mogu da stvore ni dete!

Kada bi roditelji zaista stvarali svoju decu, to bi značilo da oni stvaraju i detetov duh, a ne samo telo. A ljudi ne znaju ni šta je duh, a kamoli kako bi mogli da ga stvore.

Ako roditelji stvaraju svoju decu, zašto neki roditelji stvaraju defektnu, pa čak i mrtvu decu? Jer, ako već mogu da stvaraju decu, zar ne bi trebalo da je stvaraju kao veoma lepu, kakva su pojedina deca? Zar roditeljima nije stalo da im deca budu savršeno lepa i zdrava? Kad bi roditelji zaista bili u stanju da stvaraju svoju decu, zar se oni ne bi potrudili još malčice, da bi stvorili tačno onakvo dete, kakvo žele?

Ili se dete stvara samo od sebe? Ako se dete stvara samo od sebe, onda je svaki čovek stvorio samog sebe, bez obzira što pre toga nije postojao!

Da bi bilo šta bilo stvoreno, iza tog čina mora stajati nečija inteligencija. A to znači: da bi spermatozoid i jajna ćelija mogli svojim spajanjem da izazovu (otpočnu) stvaranje deteta, oni bi morali da poseduju inteligenciju koja je viša od one koju poseduje čovek, obzirom da čovek nije u stanju da stvori dete. A kao što je poznato, baš niko do sada nije otkrio da spermatozoid i jajna ćelija poseduju neku inteligenciju.

A ako ni spermatozoid i jajna ćelija ne stvaraju dete, ako ga stvara priroda, kako neki govore, to znači da priroda poseduje višu inteligenciju od one koju poseduje čovek, zar ne? Ali, ako je priroda zaista tako inteligentna, zašto nam, onda, ona ne objasni zbog čega decu stvara na takav način, tj. u majčinoj utrobi, valjda roditelji imaju prava da to znaju? Ako decu stvara priroda, zašto do sada niko nije sa njom porazgovarao, kao što su mnogi ljudi, posredstvom medijuma ili direktno, razgovarali sa anđelima?

A ako decu ne stvara ni priroda, zašto je teško shvatiti da je stvara Bog, odnosno, anđeo čuvar? Ustvari, daleko je lakše verovati da dete (odnosno njegovo telo) stvara anđeo, koji ima sposobnost materijalizacije, i koji i samom sebi može, kad god poželi, da stvori telo bilo kakvog izgleda i veličine, nego da ga stvaraju roditelji ili priroda, za koju niko do sada nije otkrio ni da li uopšte postoji kao svesna inteligencija, a kamoli kakve osobine i sposobnosti ima. Zar se takav posao, kakav je stvaranje novih ljudi, stavlja u ruke onima koji ni o sopstvenom životu ne vode mnogo računa?

Sva materija na Zemlji sastoji se od atoma. A i sva ostala materija u vasioni se sastoji od atoma. Svaki atom te materije, bilo zemaljske ili izvanzemaljske, se, pak, sastoji od neutrona, koji čine jezgro, i elektrona koji kruže oko tog jezgra (brzinom od oko 500

obrtaja u sekundi). Kada telo živog stvorenja poraste, recimo, za milimetar, taj novostvoreni deo njegovog tela se, takođe, sastoji iz atoma, od kojih se svaki sastoji od jezgra i elektrona koji kruže oko njega. Ako taj novi deo nisu stvorili anđeli čuvari, treba odgovoriti: ko je stvorio atome iz kojih se on sastoji, i uredio da se oni sastoje od jezgra i elektrona, i da elektroni u svakom od njih, kruže oko jezgra; ko je uredio da se jedna ćelija ljudskog tela sastoji, u proseku, od 1,6 miliona atoma; da se ćelija koja se sastoji od najmanjeg broja atoma, a to je ćelija krvi (170 hiljada atoma), sastoji od najviše hemijskih elemenata, tj. grupa atoma od kojih svaka ima svoj broj elektrona, koji je različit od broja elektrona koje imaju atomi ostalih grupa; da broj elektrona koje imaju te grupe bude, kod svake jedinke, baš toliki koliki je, a ne veći ili manji, i da brojčani odnos atoma tih elemenata u svakoj ćeliji bude uvek jednak; ko je uredio da broj atoma u jednoj ćeliji kokošijeg jajeta bude oko 750 milijardi, a ne, recimo, 20 puta veći? Da li je to učinila kokoška? Ko je uredio da atomi (tačno određenih elemenata) formiraju jaje, ili list, ili ruku, nogu, jetru, mozak...? Da li su to učinili sami atomi? I ako je neko stvorio te atome, da li oni mogu nestati sami od sebe, tj. dematerijalizovati se, ili to može da učini samo onaj ko ima sposobnost materijalizacije i dematerijalizacije?

Nauka je do sada iznela bezbroj otkrića koja se odnose na svet u kome živimo i na vasionu u celini, ali još uvek nije objasnila kako nastaju atomi – od kojih se sastoji SVE što postoji na Zemlji i u vasioni, kao da nastanak atoma predstavlja najnebitniju činjenicu koja bi mogla interesovati nauku. Ako se i metali, i kamenje, i drvo, i vazduh, i voda, i ćelije ljudskih, životinjskih i biljnih ćelija, i međućelijski sokovi sastoje od atoma, zar jedno od najvažnijih pitanja kojim bi nauka trebalo da se bavi ne bi trebalo da bude: kako su nastali ti atomi, odnosno, kako oni, i dalje, svakodnevno nastaju?

Ali, ako nauka ne želi da se bavi tim pitanjem (jer nije u ljudskim rukama), svaki pojedinac koga zaista interesuje istina o životu, može na to pitanje da dobije istinit odgovor od Boga, na način koji je objašnjen u 5. poglavlju ove knjige. A ako odgovor na pitanje “kako nastaju atomi” glasi: stvaraju ih anđeli, zar to ne znači da mnoga “naučna” otkrića koja se odnose na nastanak materije i života na Zemlji, predstavljaju prevare (onih koji “stanuju” u naučnicima i komanduju njihovim postupcima)?

Zašto o načinu na koji nastaju atomi ne govori nijedan naučnik, obzirom da bi odgovor na to pitanje objasnio suštinu razvoja čitavog materijalnog sveta? Zašto naučnici ni ne pokušavaju da objasne kako oni nastaju? Zašto čak ni ne postavljaju to pitanje? Zar odgovor na njega ne bi dao i odgovor na pitanje “kako su nastale brojne biljne i životinjske vrste”? Kako naučnici znaju koliko svetlosnih godina je neka zvezda udaljena od Zemlje, pre koliko miliona godina su na Zemlji živeli i zbog čega su izumrli dinosaurusi, kako su pojedine biljne i životinjske vrste evoluirale i pretvorile se u druge vrste, a ne znaju kako su noćas (ili pre pola minuta) nastali atomi koji čine novoizrasli deo neke biljke ili životinje? Zašto o “uzročniku” (očiglednog) nastajanja materije ne govori, niti je ikad govorio nijedan naučnik?

I odgovor bi bio: zato što naučnicima to ne dozvoljavaju demoni.Zašto demoni ne dozvoljavaju naučnicima da traže odgovor na pitanje “kako nastaju

atomi”, pa čak ni da govore o tom pitanju?Zato što bi odgovor na to pitanje otkrio prisustvo Boga, odnosno, anđela i demona

na Zemlji, posle čega bi ceo Božji posao na zemlji postao “vidljiv”, a tada bi ljudi, brzo i lako, došli do vere u Boga i spasli se. Jer, ako se ćelije biljnih, životinjskih i ljudskih tela sastoje od atoma, koje ne stvaraju biljke, životinje i ljudi, to znači da ih stvara neko drugi.

Šta bi se desilo ako bi neki naučnik (uporno) insistirao da nauka objasni način na koji nastaju atomi?

Ako pre toga ne bi pribavio Božju zaštitu, sasvim je sigurno da bi ga demoni ubili, jer oni znaju za šta se bore. Jer, ako bi naučnici došli do odgovora na pitanje “kako nastaju atomi”, automatski bi postalo jasno ko stvara biljke, životinje i ljude, a ko stvara “fosilne ostatke dinosaura, neandertalaca i ostalih izumrlih formi životinja i ljudi”, klonove, ali i

ugalj, naftu i ostale stvari od kojih ljudi imaju više štete nego koristi. Postalo bi jasno i šta predstavljaju čudovišta iz Los Nesa i mnogih drugih jezera širom sveta, vukodlaci i razna druga čudovišta koja ljudi već vekovima viđaju po zabitim mestima, “leteći tanjiri” i “vanzemaljci” zastrašujućeg izgleda, koji se od pre nekoliko decenija učestalo pojavljuju na zemlji, a bilo bi jasno i zašto svih tih čudovišta čas ima a čas nema, tj. zašto nijedno od njih nikad nije uhvaćeno, niti mu je pronađeno “leglo”. Odnosno, postalo bi jasno da ljudi na zemlji imaju nevidljive prijatelje i nevidljive neprijatelje, kao i da su planski stavljeni u situaciju da trpe zlo, i da se razlog za to zove večni život ili spasenje.

Sve to mogao bi da otkrije svaki čovek koji bi se ozbiljno interesovao za pitanje “kako nastaju atomi”, jer bi jedno otkriće proizlazilo iz drugog. Svako ko bi se ozbiljno interesovao za to pitanje mogao bi posle nekog vremena da dođe do istinitog odgovora: da atome stvaraju anđeli, a u nekim slučajevima (tj. kada za to dobiju dopuštenje) i demoni.

Otkriće atoma je ljudima dao Bog, u isto vreme kada su demoni, posredstvom Čarlsa Darvina, izneli svoju teoriju evolucije. To otkriće Bog im je dao da bi oni shvatili da materija ne može nastajati sama od sebe, niti da je mogu stvarati biljke, životinje ili ljudi, što znači da biljke, životinje i ljudi ne mogu rasti, niti stariti, ali ni propadati sami od sebe. Iz istog razloga ne mogu se ni menjati (mutirati) životinjske i biljne vrste, što znači da evolucija nije moguća, odnosno, da je Darvinova teorija ljudima podmetnuta radi rušenja vere u Boga.

Ako se životinjska i ljudska tela sastoje od atoma, odnosno, ako ona nisu živa već samo tako izgledaju jer ih pokreće duh koji se u njima nalazi, šta, onda, predstavljaju spermatozoidi, koji su, očigledno, živi (jer se kreću da bi stigli do jajne ćelije i oplodili je)? I šta predstavlja jajna ćelija, ako dete (ili mladunče životinje) stvara anđeo?

I odgovor bi bio: spermatozoide stvaraju (i pokreću) demoni, ali samo u uzorcima sperme koje naučnici ili lekari posmatraju pomoću mikroskopa. Inače, oni ne postoje. Slično je i sa jajnom ćelijom, koja ne postoji u telu ni jedne žene ili ženke životinje – osim kod onih koje naučnici ili lekari posmatraju.

* Iza toga Adam pozna Evu ženu svoju, a ona zatrudne i rodi Kaina, i reče: dobih čoveka od Gospoda. (Prva Mojsijeva 4.1)

* A Rahilja videvši gde ne rađa dece Jakovu, pozavide sestri svojoj, i reče Jakovu: daj mi dece, ili ću umreti. A Jakov se rasrdi na Rahilju, i reče: zar sam ja, a ne Bog koji ti ne da poroda? (Prva Mojsijeva 30.1, 2)

* Kako ne znaš koji je put vetru ni kako postaju kosti u utrobi trudne žene, tako ne znaš dela Božija i kako tvori sve. (Propovednik 11.5)

Ko je stvorio Adama i Evu, tj. njihova tela? Bog Otac? Ne, nego anđeli, što se vidi iz Biblije, gde uz reč “Bog”, ide glagol “načiniti” – u prvom licu množine. A ako su anđeli stvorili Adama i Evu, zašto ne bi mogli da stvaraju i decu u majčinoj utrobi?

* Po tom reče Bog: da načinimo čoveka po svome obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. (Prva knjiga Mojsijeva 1.26)

Kao što se dete ne može stvoriti samo, isto tako ono ne može ni rasti samo, jer i rastenje predstavlja stvaranje (novih ćelija). A to znači: kada se dete rodi, anđeo mu (i dalje) uvećava telo stvarajući nove ćelije, tako da izgleda kao da ono raste, i tako čini sve dok dete ne postane čovek. Zatim mu postepeno menja izgled (uništavajući jedne ćelije i stvarajući druge na njihovom mestu), tako da izgleda kao da čovek stari. I tako čini sve do njegove smrti.

A to znači da čovek ne može ni ostariti dok tu promenu ne napravi anđeo (koji neprestano stvara i telesne tečnosti u njegovom telu – krv, pljuvačku itd, bez kojih ni sam život čovekov ne bi bio moguć). Dakle, ni starenje nije “prirodan proces”, kako su nas (pogrešno) učili u školi, već privid. Zar Isus Hrist, primerom svog rađanja i rastenja, nije pokazao da je starenje privid? Jer, on se “rodio” pre mnogo milijardi godina, a kod nas je, ipak, bio i beba, i dečak, i čovek.

Naravno, to znači da ni “urođene” mane, ni bolesti i isceljenja od bolesti, nisu ono što mi mislimo da oni jesu.

Ni rastenje, ni starenje ne postoje, ali postoje njihovi prividi. Postoji samo stvaranje. Samo prihvatajući ovo kao činjenicu, moguće je razumeti kako ljudi, kada postanu anđeli, mogu biti (izgledati) večno mladi.

Ako roditelji ne stvaraju svoju decu, onda ni životinje ne stvaraju svoje potomstvo, zar ne? A ako životinje ne stvaraju svoje potomstvo, onda ni biljke ne stvaraju svoje seme, niti nastaju iz semena, niti rastu, sve to čine anđeli. Jer, kad bi drvo stvaralo svoje plodove, to bi značilo da ono poseduje veće sposobnosti od onih koje poseduje čovek, obzirom da čovek nije u stanju da stvori voće! A ako biljke ne nastaju same, tj. iz semena, ako ih stvaraju anđeli, to znači da rodne i nerodne godine nisu ono što mi verujemo da jesu. I tako dalje. Na taj način čovek mora ili potpuno negirati stvaranje, tj. mogućnost materijalizacije, ili priznati da decu, ali i sve ostalo na ovom svetu, stvaraju anđeli.

Zbog čega naučnici ne postavljaju ni ovo pitanje: pošto svaka ćelija predstavlja grupu atoma, kakav “nagon” pokreće tu grupu atoma (obzirom da ona nije živo stvorenje), da se podeli na dva dela? Odnosno, pošto se ćelija ne može sama podeliti, ko je deli na dva dela, i ko zatim uvećava te delove (stvarajući u njima nove atome)?

I odgovor bi bio: oni to pitanje ne postavljaju iz istog razloga, iz kog ne postavljaju ni pitanje “kako nastaju atomi”!

Ko, onda, deli ćelije, obzirom da anđeli koji ih stvaraju nemaju potrebe da ih dele?Dele ih demoni, ali ne sve, već samo one koje se nađu pod mikroskopom, da bi

ljude naveli da poveruju da su one žive, odnosno, da ih ne stvaraju anđeli. Jer, kad bi ljudi shvatili da tela biljaka, životinja i ljudi stvaraju anđeli, posle toga bi im bilo mnogo lakše da veruju da uz svakog čoveka stoji anđeo čuvar, koga čovek može da pita sve što ga interesuje i da na ta pitanja dobije odgovore. Dopuštenje da dele ćelije, demoni su dobili 22. marta 1569. godine.

Ako je novi čovek, tj. njegov duh stigao odnekuda, to znači da ga je neko, negde, najpre stvorio, a zatim poslao na Zemlju. A ako je poslat, ako ga je poslao Bog, onda ga sigurno nije poslao tek tako, tj. da bi protrajao sedamdesetak godina i zauvek nestao, već sa određenim zadatkom i ciljem, u šta se može verovati utoliko više, što se iz dosad rečenog može lako zaključiti da je večni život moguć. A to znači da je smrtni život samo privid života, i da se pravi život odvija na nekom drugom mestu.

I ako čovek umire, to ne znači da je to njegov kraj, već samo da postoji razlog za njegovo “nestajanje”, jer propast čovekova ne može imati smisla ako ga je Bog stvorio i poslao na Zemlju po određenom poslu. Jer, ako je na Zemlji radio posao zbog kojeg ga je Bog poslao, zbog čega ga je radio? Nije, valjda, da bi neko drugi uživao u plodovima njegovog rada?

Dakle, smrt je, takođe, privid. Nije problem objasniti postojanje večnog života, veći je problem objasniti postojanje smrti, tamo gde postoji svemogući Bog! Po prirodi stvari, teže je dokazati da nešto (što je stvoreno) može nestati (samo od sebe), nego da može (večno) trajati, jer je ono što postoji lakše ostaviti da i dalje postoji, nego dematerijalizovati ga.

Razvoj ljudskog društva, takođe, predstavlja određeni privid, obzirom da više od 90% “naučnih otkrića” potiče od demona. Ne treba, naime, zaboraviti da je i kriminalcima za vreme Luciferove pobune izgledalo kao da napreduju u svom životu! Privid su i padovi ljudskog društva, jer oni predstavljaju samo Božje odmazde za ljudska kršenja Božjeg zakona.

Zar rođenje Isusa Hrista na zemlji nije predstavljalo, takođe, određeni privid? Jer, on nikada nije bio dete, u uobičajenom smislu te reči, već je, sve vreme svog boravka na zemlji, znao i mogao sve, ali je, da ne bi sablažnjavao ljude, sačekao da “odraste”, da bi im dao svoju nauku.

Privid su bile i Isusove muke na krstu, jer bi bilo ludo verovati da Bog šalje svog Sina na Zemlju svaki čas, tj. u svakom životnom ciklusu po jedanput, da na njoj umre u teškim mukama. Jer, Isus u svakom ciklusu umire na krstu (a zatim vaskrsava), da bi ljudima pokazao čemu zaista služi zemaljski život, odnosno, kako čovek treba da živi da bi se spasao, a ne zato što su ga nevaljali ljudi na prevaru uhvatili i razapeli. On se namučio i napatio samo jednom, to je bilo za vreme Luciferove pobune, i nikada više. On je gospodar vasione, a ne mučenik.

* Zar vam ja vrednosti lomim? Drugi će ih lomiti. Ja ih slomih u tišini. Ko je osetio, ko čuo? Kome su pleća otežala od mog tereta, a moj je ne što sam ga ja natovario, nego nosio. U tišini se s gujom borih. Ko je čuo vrisak ili njen hropac poslednji? Zar mi je ko od vas izvidao rane, jer strašno me je izujedala. I je li se ko umesto mene kidao rigajući njen otrov? Ne verujete? Mislite: izmišlja ovaj. Kakva ga je guja spopala? Ona što u vama još miruje, jer ste puni vlage, puni licemerja. Ali pokrenuće se. Jer: eto se sušite. (D. A. Teodor: “Prvo pismo”)

* Gore sam shvatio da mi ovde na zemlji strašno grešimo kad zamišljamo Gospoda na krstu. Rečeno mi je da više ne postoje patnje Gospodnje, da Gospod više nije raspet, da ne bismo smeli više da tako pominjemo krst. Jerbo, Gospod je Živi Bog, Gospod je Vaskrsli Bog, i o njemu možemo govoriti samo kao o Vaskrslom. Gospod je pobedio smrt, pobedio patnje i muke, pobedio vaskolika stradanja… Mi grešimo, tako mi je rečeno, što Gospoda još vidimo kao mučenika i stradalnika, pa tim svojim osećanjima i mislima činimo i sebe same mučenicima i paćenicima.

Zato mi gore rekoše da crkve zemaljske greše što i dalje propovedaju patnje Gospodnje, i da je u crkvama zemaljskim najmanje prisutan Živi Bog. (Šesta vizija Milojka Kremanca)

* Njega ste vi, pošto je predan po određenoj volji i promislu Božijem, preko ruku bezakonika prikovali na krst i ubili, ali ga Bog oslobodi smrtnih bolova i podiže ga, jer nije bilo mogućno da ga smrt drži. (Dela 2.23, 24)

Možda će neko reći: Pa, nije, valjda, Isus glumio svoje muke na krstu?I odgovor bi bio: jeste, ali ne iz licemerja nego radi poučavanja ljudi. A ako neko i

dalje misli da se on na krstu mučio, trebalo bi da zna da je njegov tridesettrogodišnji život među (bezvernim) ljudima, predstavljao mnogo veću muku od onih koje je, navodno, pretrpeo na krstu.

Ljudi nisu uskraćeni u pogledu poznavanja Božje nauke, u odnosu na anđele nekad. Jer, zar i od anđela nije bilo “sakriveno” da mogu nastradati ako čine zlo? Da je to bilo očigledno, oni sigurno ne bi pogrešili nikad, ali bi se Boga bojali i mrzeli ga, a tada Božje carstvo ne bi bilo carstvo ljubavi i mira, već carstvo mržnje i straha.

Anđeli su, u odnosu na ljude, bili u prednosti jer im je Božje postojanje bilo očigledno (obzirom da se oni nisu razmnožavali već ih je Bog stvarao kao “odrasle”), a ljudi su, u odnosu na anđele nekad, u prednosti jer mogu da znaju za pakao, obzirom da postojanje demona na zemlji nije velika tajna.

Anđelima je za vreme Luciferove pobune jedini posao bio da se dosete, da im se, pošto je Bog moćniji od njih, može desiti da nastradaju ako budu činili zlo. Ljude bi, pak, prisustvo demona na zemlji trebalo da opominje: da Bog postoji, i da se sveti onima koji ga mrze, što znači da bi i oni trebalo da paze kako žive, da ne bi nastradali. Istinu o životu Bog im je objavio kroz Bibliju i druge svete knjige, i to “u tajni”:

* Mudrost pak govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga sveta, niti vladara ovoga sveta koji propadaju, nego govorimo Božiju mudrost u tajni, skrivenu mudrost, koju je Bog pre svih vekova predodredio za našu slavu, koju ni jedan od vladara ovoga sveta nije upoznao; jer da su je upoznali, ne bi raspeli Gospoda slave. Nego propovedamo kao što je napisano: “Što oko ne vide, i uho ne ču, i u ljudsko srce ne dođe, što ugotovi Bog onima koji ga ljube.” (Prva Korinćanima 2.6-9)

* Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete, zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama. Jer sada gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki, a onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno. (Prva Korinćanima 13.11, 12)

Zašto je Bog istinu objavio “u tajni”? Iz istog razloga, iz kojeg je i ljudski svet odvojio od Božjeg carstva, a to je: da ljudi ne bi “pomrli od straha”, ako bi odjednom saznali celu istinu o situaciji u kojoj se nalaze. Jer, da je Bog hteo da ljudima odjednom otkrije celu istinu, on bi im pokazao i milijarde demona (i ljudi), koji u paklu, danonoćno, uzdišu od muke.

* Ko bi umom ostao čitav, da pokažem šta i kako jeste? Zato rekoh: nema poprekog puta, nego što vam je za proputovati, proputovaćete. Nema mira gde nema mira, ni stajanja kad naredim pokret. A što na moje govorenje gledate kako gledate, ja sam vam omogućio. (D. A. Teodor: “Trideset poruka Srbima povodom prve godine prvog otkrovenja” – 17-ta poruka)

* Ne možete, dakle, rasti u senci tvorca, ispunjeni strahom da ćete biti kažnjeni. Zato vam ni ranije, a kamoli sada, ne ispunih misli strahom od mene. A koji su vas strašili mnome, gde su, a gde će tek biti? Tako radi prijatelj, učeći neprijatelje jedinom čemu ih vredi poučiti, dakle: prijateljstvu. Zato rekoh: ne bojte se ničega, pa ni greha. I ne samo da rekoh, nego i učinih. Jer ko se boji, zar prilazi onome koga se boji, i kad prilazi, kako prilazi? (D. A. Teodor: “Dobra vest”)

Zbog toga što je istinu objavio “u tajni”, Bog je ljudima zapovedio da je traže:* Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu… …učinio je da sav ljudski rod potiče

od jednog čoveka i da se nastani po svoj zemlji, postavio je određena vremena i granice njihovog nastanjivanja, da traže Boga - ne bi li ga kako napipali i našli, pošto on nije tako daleko ni od jednog od nas. (Dela 17.24-27)

* Slava je Božija skrivati stvar, a slava je carska istraživati stvar. (Priče 25.2)* I upravih srce svoje da tražim i razberem mudrošću sve što biva pod nebom; taj

mučni posao dade Bog sinovima ljudskim da se muče oko njega. (Propovednik 1.13)* Ko traži, naći će, jer traži samo onaj ko traži istinu i samo taj i nalazi. I ište samo

onaj ko ište istinu, taj i prima. I kuca samo onaj ko kuca na vrata istine, tom se i otvaraju. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

* Nikom se ne otkrivam, do onome ko me otkrije. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

* Jer svako ko traži sa punom ozbiljnošću, može i mora da nađe to što traži. (Hristov govor - izvod iz “Velikog jevanđelja Jovanovog” Jakoba Lorbera)

* Jer ovako veli Gospod domu Izrailjevu: tražite me i bićete živi. (Amos 5.4)Pošto je Bog “sakrio” istinu od ljudi, i pošto im je zapovedio da je traže (iz čega

proizlazi da je oni sigurno mogu naći), to znači da samo od dobre volje svakog pojedinca zavisi da li će je on naći, odnosno, da li će se pomoću nje spasti, ili neće.

* * *Najvažnije Božje obećanje čoveku glasi: ko veruje u Boga dobiće večni život.Zašto čovek mora da veruje u Boga, da bi dobio večni život? Zbog toga što vera

podrazumeva da čovek i živi onako kako je Bog zapovedio, a ne samo da “veruje”, i što će onaj koji tako čini na zemlji, gde demoni čine sve kako bi ga od takvog načina života odvratili, svakako tako činiti i u raju, što znači da će anđelima predstavljati dobro društvo, a ne teret i muku.

Šta, ustvari, predstavlja čovekova vera u Boga?Ona predstavlja njegovu svest o stvarnom stanju stvari na Zemlji i u vasioni (na

osnovu koje sledi njegovo ponašanje), što znači da vera jednog čoveka, odnosno njena jačina, najdirektnije zavisi od količine istinitog znanja o životu, koju taj čovek poseduje.

* Vi ste putnici došli na Zemlju, gde će vas sretati i ispraćati. Razuman čovek (odnosno duša) silazi na Zemlju sa malim prtljagom. On zna svoje snage, zna koliko može

da nosi. Ako može da nosi 20 kilograma, toliko će poneti. Ako uzme 40 kilograma, preopteretiće se. U svoj um treba da stavi najviše tri osnovne misli i sa njima da proputuje ceo svoj život. Više od tri osnovne misli niko ne može da nosi. One su sledeće: ljubav prema Bogu, ljubav prema bližnjem i samopoštovanje. Te tri osnovne misli jesu osnova, početni put ka proučavanju svega ostalog. Iz ljubavi prema Bogu ti ćeš proučavati prirodu koju je On stvorio. Pošto voliš Boga, ti želiš da znaš kakva je bila Njegova misao da stvori sve što vidiš u prirodi. Da biste nekoga voleli, treba da razumete njegovu prirodu. Vaš odnos treba da se dopada onome koga volite.

Kad voliš Boga, i On voli tebe. Svakoga dana On ti piše po jedno pismo (tj. šalje čoveku po jednu misao, da bi mu pomogao da se duhovno razvija - p.a.). Tako ti učiš Njegov jezik.

Kada se dvoje ljudi vole, i oni jedno drugome pišu pisma. Ako govore različitim jezicima, u početku će se sporazumevati gestikulacijama. Posle će jedno od njih dvoje naučiti jezik onog drugog. Ko će u tome biti prvi? Onaj ko više voli.

Pošto je Bog prvi nas zavoleo, njegova ljubav je jača od naše. On zna naš jezik. Šta ćemo kad odemo na Nebo? Tamo govore nebeskim jezikom. Biće smešno i žalosno da odemo na Nebo, a ne znamo jezik kojim se tamo govori (tj. ne umemo da živimo ispravno, kako oni žive – p.a.).

Vi se sada pripremate za Nebo, želite da živite među anđelima. Šta ćete raditi tamo? Kad vas upoređujem sa anđelima, kažem: da ste mnogo lepi, niste. Da imate kulturu anđela, nemate. Međutim, oni su dobrostivi, neće vas oterati, ali će vas samo odmeriti pogledom i proći. Tako postupa profesor s malim detetom. Ono misli da je nešto, ali kada ga dobro pogleda, profesor vidi da ono ne zna mnogo. On zagleda njegovo lice, glavu i na kraju kaže: Ovo dete treba mnogo da uči. I on prihvata da ga obučava, da stvori čoveka od njega. Tako postupaju i anđeli s vama.

Vi ste sada došli do saznanja da živite samo za sebe. To je jedna trećina istine. Treba da živite i za svog bližnjeg - to su dve trećine istine. Najzad, treba da živite za Boga - to su tri trećine istine, tj. celina. Dok ne razume sebe, svog bližnjeg i Boga, čovek ne može da bude srećan. (Petar Danov, bugarski duhovnik)

Da li su verni anđeli, dok je trajala pobuna, mogli da vide lepši život, koji im je Isus obećao da će dobiti ako do kraja ostanu uz njega? Nisu, nego su mu verovali na reč, ali ne zato što im je on bio simpatičan, već zato što su razmišljali o onom što se dešavalo, kao i o onom što im je on govorio, i što su iz toga izvukli odgovarajuće zaključke (koje su mogli da izvuku i svi kriminalci, da su hteli), na osnovu kojih su “složili sliku” onog što je moralo da se desi na kraju pobune. A njihovi zaključci su bili, otprilike, ovakvi:

- Da je Bog jači od bilo kog anđela kao i od svih njih zajedno, jer je on stvorio njih a ne oni njega, i da zbog toga, svako zlonamerno suprotstavljanje njemu može da rezultira lošim posledicama po onoga ko se tako ponaša;

- da Bog Isusovim posredstvom objavljuje svoju volju, što znači da nijedna Isusova reč upućena javnosti ne može biti neistinita, te da i njegova opomena kriminalcima – da će biti kažnjeni ako se do postavljenog roka ne budu vratili poštovanju Zakona - mora biti istinita;

- da kriminalci, ako budu kažnjeni, sigurno neće moći da nastave da žive zajedno sa njima;

- i da će oni, nakon njihovog kažnjavanja, sigurno živeti bolje nego što su živeli do tada.

Pošto su došli do ovih zaključaka, vernima je ostalo još samo da ih se pridržavaju u praksi (čineći onako kako im je Isus savetovao), da bi se spasli. Dakle, oni su se spasli verom u Isusa, ali ne slepom verom, već verom do koje su došli razmišljanjem, proučavanjem novonastale situacije i izvlačenjem ispravnih zaključaka iz svega što su videli i čuli.

Zašto je to važno? Zato što se na isti način može spasti i svaki čovek. Jer, ni čovek ne može videti večni život koji mu je Bog obećao da će dobiti ako svoju veru bude očuvao do kraja, ali bi u to mogao da poveruje ako bi stvar proučavao ozbiljno, i ako bi iz svega što je čuo i pročitao izvukao ispravne zaključke. A zaključci do kojih bi svaki čovek mogao da dođe su sledeći:

- Da Bog postoji (dokaz za to iznet je u 1. poglavlju ove knjige); da je svemoguć i svemoćan, što znači da niko ne može duže vreme nekažnjeno činiti ono što on ne želi da se čini;

- da je Biblijom izneta istina o životu - jer Bog nema potrebe da laže, obzirom da bi svaku stvar mogao da reši silom;

- da se svaka činjenica koja se tiče života može istinito utvrditi (proveriti) pomoću Boga, na način koji je objašnjen u 5. poglavlju;

- da postoji razlog što je ljudski svet odvojen od ostalih svetova u vasioni, i da je taj razlog objašnjen kroz Bibliju i druge svete knjige i proročanstva;

- da je ljudski duh besmrtan (odnosno da ga može uništiti samo Bog, koji do sada nije uništio nijedan ljudski [ili anđeoski] duh), što znači da je vaskrsenje umrlih moguće. Jer ako su demonski duhovi - kao odbačena i osuđena stvorenja - besmrtni, zašto i svaki drugi duh kojeg je Bog stvorio, ne bi mogao da bude besmrtan?

- da Bog može stvarati materiju ni iz čega, što znači da može stvoriti i novo telo čoveku koji je umro, odnosno, vaskrsnuti ga; i

- da, pošto su se sva Božja proročanstva, kako biblijska tako i vanbiblijska, koja su se odnosila na dosadašnje vreme ispunila, to znači da će se, sigurno, ispuniti i proročanstvo kojim je Bog obećao večni život onima, koji svoju veru budu očuvali do kraja;

Kada čovek dođe do ovih zaključaka, onda mu, posle toga, postaje lako da veruje u Boga, odnosno, u njegovo obećanje večnog života.

Vera, međutim, podrazumeva da čovek i živi onako kako je Bog zapovedio, a ne samo da “veruje”. Kao što je već rečeno, vera u Boga predstavlja svest o stvarnom stanju stvari na zemlji i u vasioni, što, “prevedeno” na jezik prosečnog čoveka, znači da onaj koji je svestan da bi mogao završiti u paklu, sigurno neće kršiti Božji zakon. Vreme zemaljskog života je “vreme posla”, kako se kaže u proročanstvu D. A. Teodora, a taj posao se sastoji u tome da se čovek nauči redu koji vlada na drugim planetama, i da ga se pridržava na zemlji.

Ali, kako čovek može znati kako se živi na drugim planetama, možda će neko pitati?

I odgovor bi bio: tako što to piše u Bibliji, jer Božje zapovesti koje su u njoj objavljene, date su čoveku da bi ih se pridržavao uvek, što znači i kada bude ušao u raj, a ne samo na zemlji. Ustvari, one su mu date upravo zato da bi ih se pridržavao u raju, obzirom da zemaljski život nije stvoren da bi trajao (večno), već zato da bi čovek naučio kako treba da živi, i da bi u praksi pokazao da li je takav način života prihvatio. Nijedan čovek koji je ušao u raj, nije mogao, pre toga, da živi drugačije nego kako piše u Bibliji, jer da je mogao, onda bi u raj ušli svi ljudi koji su na zemlji ikad živeli, zar ne?

Ali, da bi čovek mogao da živi onako kako je Bog zapovedio, on bi najpre morao da zna šta je sve Bog ljudima zapovedio (objavio). Vera u Boga ne može postojati bez znanja onog što je Bog ljudima objavio, s tim što bi čovek, kada bira u šta će verovati, trebalo itekako da pazi, obzirom da je Bog, dajući ljudima svoju nauku, istovremeno demonima dopustio da ih iskušavaju (čitaj: lažu i pokušavaju da prevare) na sve moguće načine.

Zbog čega je Bog u originalni biblijski tekst ugradio onoliko mnogo numeričkih zakonitosti? Zbog toga da bi čovek bio siguran da je knjigu pisao Bog, odnosno, da je njom objavljena istina. Sve ostale “istine” koje postoje na ovom svetu, ljudima je dao đavo, da bi ih omeo da dođu do istine i spasu se!

Osim znanja mnogobrojnih činjenica koje se tiču Boga (tj. života), čovek koji se spasava mora imati i ljubavi prema Bogu i ljudima, s tim što, kada se govori o toj ljubavi, treba naglasiti da to nije sentimentalna ljubav već posao koji se zove: činjenje dobra drugim ljudima. Ne treba, naime, zaboraviti da su Lucifer i njegovi anđeli izgubili svoj život samo zato što nisu imali ljubavi prema Bogu i svojoj braći, vernim anđelima.

* I vera je spram ljubavi ništa, ali se bez vere ne može do ljubavi. Ali sama vera: šta je? Zar se i u đavola ne može verovati? I koji samo veruje, u đavola veruje, ma šta mu usta i razum govorili. (D. A. Teodor: “Nedavidovi psalmi”)

* Ne budite nikom ništa dužni - sem da volite jedan drugog. Jer zapovesti “Ne čini preljube”, “Ne ubij”, “Ne kradi”, i ako ima još koja druga zapovest, svode se na ovu izreku: “Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”. Ljubav ne pričinjava zla bližnjemu; ljubav je, dakle, ispunjenje zakona. (Rimljanima 13.8-10)

* Moja je volja ljubav. Sve drugo je sporedno. A kad svršite sa svime sporednim, videćete šta sam hteo. (D. A. Teodor: “Dobra vest”)

Iz ovih citata proizlazi da čovek ne mora, obavezno, imati svo znanje o Bogu, da bi dobio večni život. Ako ima ljubavi prema Bogu i svojim bližnjima, tj. ako svojim bližnjima čini onoliko dobra koliko i samom sebi (odnosno ako tako čini od momenta kada je poverovao u Boga), on je ispunio svrhu svog života na zemlji, uradio je posao zbog kojeg je na nju poslat. A njegova ljubav se vidi u njegovim delima.

* Videći narod koji je pred njim pao ničice, Isus im govori da ustanu i objašnjava:Čujte, Bogu i meni sve to nije potrebno, jer se jedina prava molitva sastoji od

iskrene ljubavi prema Bogu, Ocu na nebu, i ljudima. Nikakva druga molitva nema vrednosti ni pred Bogom ni preda mnom. Bog nikada nije učio ljude da ga obožavaju usnama dok njihova srca ostaju hladna. Ali, ugledavši se na Samuila, koji se glasno molio pred narodom, kao što su činili i neki proroci, i na Davida koji mu je ispevao psalme, i Solomona sa “Pesmom nad pesmama”, ljudi su počeli da se mole usnama i da prinose beznačajne žrtve. Takve molitve i žrtve su, međutim, gnusoba u očima Božjim. Onaj ko ne može da se moli svojim srcem, bolje da se uopšte ne moli, tako će bar izbeći rđavo ponašanje pred Gospodom. Bog nije ljudima dao noge, ruke, oči, uši i usne da bi se molili uludo i prazno, već samo srce. Svako, pak, može da se moli i nogama, rukama, očima, ušima i usnama, ali na ovaj način: nogama - kad se uputi siromašnom da mu pruži pomoć i utehu, rukama - kada podržava onoga kome je to potrebno, očima - kada rado pogleda na siromašnoga, ušima - kada sluša reč Božju i želi da se prema njoj upravlja, kao i kada ne odbija da sasluša molbe bednih, i na kraju, usnama - kada želi da pruži utehu jadnim napuštenim udovicama i siročadi i kada je, zavisno od svojih sposobnosti i moći, voljan da moli za puštanje nevinih iz zatvora. Čovek se moli usnama i kada poučava neznalice i vodi ih pravoj veri, pravom poznavanju Boga i svim vrstama vrlina. I takva je molitva Bogu najugodnija. Sada kad ovo znate, tako i postupajte, i uvek ćete imati Božji blagoslov. Jer, tako se Bog istinski obožava duhom.

Zaista je zapisano da čovek treba neprekidno da se moli da ne bi pao u iskušenje - ali glupo je i pomisliti da Bog od čoveka traži neprekidnu molitvu usnama. U tom slučaju bi ljudi, da bi se umilili Bogu, stalno morali da kleče i da, kao ptice u letu, neprekidno cvrkuću prazne, hladne i besmislene molitve. Kada bi onda mogli da obave svoje dnevne poslove? Ako su vam, međutim, noge, ruke, oči, uši i usne stalno aktivni na način koji sam vam gore opisao, a srce neprekidno ispunjeno ljubavlju prema Bogu i vašem siromašnom bližnjem, onda se istinski i suštinski neprekidno molite Bogu, a on će vas za to blagosloviti i podariće vam na onoj strani najsrećniji večni život. (Jakob Lorber: “Veliko jevanđelje Jovanovo”)

* Vreme je vreme posla. Jesi li u vremenu, dakle si u poslu. A znaš li svrhu posla? Ili misliš da je svrha što ti zoveš svrhom? Zar u milosti svojoj ne udovoljim i taštini, ali šta mi je do nje? Vreme je vreme posla. Jesi li u vremenu, u poslu si. Ali što se uzdaš u posao? Zar nije dosta da ga činiš? Dakle: šta je moje breme, a šta nije? Jesi li u vremenu,

dakle si u poslu. Ali ko ostaje u vremenu doveka, neprestano, ni predah da ne učini? Vreme je vreme posla. U vremenu si i čini, ali vreme se ne zaustavlja, i što da se zaustavlja, zar da gad ostane? Vreme se ukida. Veruj, promišljaj, nadaj se: dolazi, dolazi što i ne slutiš, a kamoli da znaš, ljubav dolazi, novi svet, pripremljen od pre vremena. Svršiće se gad, tvrdi Gospod. (D. A. Teodor: “Nedavidovi psalmi”)

Da bi “zaradio” večni život, čovek ima dve prilike: ovaj život, u kome do spasenja može doći duhovnim putem, što znači: misleći, poštujući proročanstva i držeći se Zakona; i vreme koje će nastupiti posle vaskrsenja grešnih ljudi (a koje će trajati sedam i po godina), kada će do spasenja moći da dođe samo kroz teška fizička i duševna stradanja.

* * *Da bi čovek mogao da uradi posao zbog kojeg je poslat na Zemlju, Bog mu je dao

svoju pomoć - anđela čuvara.* To jes’ oni su “rasteretili” Boga od ti poslovi. (Deda Miloje)Ko su anđeli čuvari?To su bivši ljudi, koji su živeli u ranijim ciklusima života na Zemlji i spasli se, a

koje je Bog, kao dovoljno iskusne, poslao na Zemlju da pomažu ljudima, da se i oni spasu. Kada čovek dobija pomoć od Boga, pomaže mu, ustvari, anđeo čuvar.

Posao anđela, međutim, nije samo da pomažu ljudima i da ih štite, već i da ih “ubijaju”. Jer, nijedna bolest ili povreda, pa ni ona najgora, koju po Božjem dopuštenju demoni izazivaju kod ljudi, ne može izazvati smrt, smrt nastaje samo kada anđeo čuvar čovekov duh, pošto ga je najpre doveo u stanje sna, iznese iz tela. Sve ljude koji su umrli ili poginuli, “ubili” su njihovi anđeli čuvari. Demoni nemaju vlast nad životom.

Kada neko kaže da je Bog nepravedan jer je, navodno, stavio ljude u situaciju da se nepotrebno muče, treba da se podseti da Bog ne živi na zemlji niti na njoj čini bilo šta, sve što se na njoj dešava čine anđeli (ili demoni, po Božjem dopuštenju). Kada neko kaže da je Bog nepravedan, on, ustvari, kaže da su nepravedni Isus Hrist i njegovi anđeli, tj. milijarde anđela, koji su svi iskusniji, mudriji i moralniji od ljudi (jer su odavno prihvatili Božji zakon, i po njemu žive).

Posao anđela je da vode ljude kroz život, svakog čoveka po njegovom programu, što znači da se svakom čoveku dešava ono isto što se desilo i svim njegovim “dvojnicima”, koji su živeli u prethodnim ciklusima života na Zemlji. Pa, sada, vi vidite na koji način bi anđeo mogao da bude nepravedan!

Anđeli donose iz raja muziku, pesme, priče i romane (mada izgleda kao da su ih komponovali ili pisali ljudi), pišu (i prepisuju) svete knjige i proročanstva (ali tako da izgleda kao da to čine ljudi), daju ljudima zaista korisna “naučna otkrića”, stvaraju izvore bistre vode (odnosno vodu u izvorima), biljke, životinje i ljude (odnosno njihova tela), ali tako da izgleda kao da se biljke razmnožavaju iz semena, a ljudi i životinje polnim putem; ratuju (nevidljivo) na strani onih kojima žele da pomognu da pobede u ratu, ili na strani njihovih protivnika (ako žele da ih kazne za neke grehe koje su počinili), itd.

Među anđelima čuvarima danas nema onih koji su bacili Lucifera i njegovu bandu u pakao. Oni su posao ljudskih čuvara obavljali samo neko vreme posle završetka pobune, dok od ljudi nije nastao dovoljan broj novih anđela, a zatim su taj posao prepustili “novajlijama”.

Od kako je stvoren ljudski svet, anđeli upravljaju “radom” demonskih duhova, dajući im odgovarajuće naloge, odnosno, dopuštenja. Anđeli čuvari su, naime, Božji službenici koji odlično znaju šta i kako treba da bude u ljudskom svetu, jer su kroz svoju borbu protiv Luciferovih kriminalaca stekli dovoljno iskustva za to. Biblija ih naziva i službenim duhovima.

Kako anđeli pomažu ljudima?Postoji više načina, a prvi i osnovni je misao. Naime, anđeo je u stanju da u

čovekovu glavu “ubaci” određenu misao, da bi mu pomogao da nešto shvati, što čini, obično, onda kada je čovek raspoložen da razmišlja. U Bibliji piše: “Molite, i daće vam se;

tražite, i naći ćete”, što se ne odnosi samo na materijalne stvari već i na znanje, što znači da svaki čovek koji traži odgovor na neko pitanje, može i da ga dobije.

Glavni i osnovni posao zbog kojeg se anđeo čuvar nalazi uz čoveka je da neprestano prati njegove misli i da mu, kada on počne da se interesuje za stvari života i smrti, pošalje misao koja bi mu mogla pomoći da razume ono o čemu je počeo da razmišlja, što znači da bi čovek, posle toga, tu misao trebalo da koristi. Jer, ako mu se određena misao već “javila” u glavi, zar to ne znači da bi on zatim trebalo o njoj da razmisli, da je proveri (ako smatra da bi je trebalo proveriti), da o njoj porazgovara sa prijateljima ili stručnim licima (ako stvar zahteva stručnost), itd? A šta se dešava u većini slučajeva? Ako stvar zahteva veće angažovanje ili odricanje, čovek dobijenu misao zaboravlja, tj. odbacuje, često i kada mu je očigledno da bi od nje mogao da ima koristi. Na taj način on, i ne znajući, odbacuje Božju pomoć (jer veruje da misao koju je dobio potiče iz njegovog uma), a istovremeno govori kako mu Bog ne pomaže!

Kako čovek može da proveri istinitost misli koju je dobio? Tako što će o njoj pitati nekog vidovnjaka ili astrologa, jer kroz takve ljude govore anđeli čuvari.

* Uspori korak svoj, ne uskraćuj sebi najbližu pomoć: misao. (D.A. Teodor: “Prvo pismo”)

* Misao je Božje sredstvo i oružje. (D.A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)Pošto anđeo čuvar stoji uz svakog čoveka, celog njegovog života, spreman da mu, u

svakom momentu, pomogne “dostavljajući” mu odgovarajuću misao, nijedan čovek nema (pred Bogom) izgovor da nešto nije mogao da učini jer nije znao, ili jer niko nije hteo da mu pomogne, jer je pomoćnik bio uz njega i nudio mu svoju pomoć, ali se on nije potrudio da je iskoristi, nego je odbacio i zaboravio.

A to znači da samo od čovekove ljubavi prema istini zavisi da li će on do nje i doći, obzirom da anđeo čuvar uvek pomaže onome ko je traži, i to utoliko više, ukoliko se on više trudi da je nađe. A da li se trudi ili ne, vidi se po njegovim delima. I, pošto se svaka misao može “dostaviti” svakome, to znači da i najgluplji čovek, koristeći se ovakvom pomoći, može postati najmudriji.

Misao čoveku može poslati i demon, ali pošto čovek sam odlučuje koju će “svoju” misao slediti, to znači da samo od njega zavisi da li će koristiti pomoć anđela, ili “pomoć” demona.

Drugi način na koji anđeo može pomoći čoveku jeste preko drugog čoveka. Kada čovek traži istinu (ili kada želi da učini nešto ispravno), ako traži savet sa punom ozbiljnošću, dobiće ga od prvog čoveka kojeg pita, a najčešće od nekog svog prijatelja.

Treći način je jak osećaj koji anđeo stvara u čoveku, da nešto treba (ili ne treba) da učini, a taj osećaj se naziva “savest”. Taj osećaj je uvek povezan sa određenom mišlju, koju anđeo šalje čoveku istovremeno sa osećajem, da bi znao šta tačno treba (ili ne treba) da učini.

Četvrti način je san:* I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se drugim putem u

svoju zemlju. (Po Mateju 2.12)Peti način se sastoji u tome da anđeo govori kroz svog štićenika, ili da, komandujući

njegovim postupcima, nešto čini, da bi mu pomogao.Šesti način je direktna fizička pomoć (u nevolji, poslu, itd). U takvu pomoć spada i

isceljivanje od bolesti ili povreda (u Starom zavetu piše: jer sam ja Gospod, lekar tvoj. - Druga Mojsijeva 15.26).

Najzad, čovek može i da traži pomoć od svog anđela čuvara, a može i da ga pita ono što hoće. Kako? Tako što će se obratiti nekom od proroka (vidovnjaka). Jer, proroci nisu ljudi koji “sve znaju”, već posrednici kroz koje govore anđeli čuvari. Kada čovek traži odgovor na neko pitanje od proroka, odgovara mu, ustvari, njegov anđeo čuvar. Svakoga dana, svakog trenutka, celog svog života, čovek može pitati anđela sve što ga interesuje, i od njega dobiti odgovore na ta pitanja. To jest, može dobiti odgovore na nekoliko desetina,

pa i nekoliko stotina hiljada pitanja koja se tiču života. Kroz proroka uvek odgovara anđeo čuvar onog čoveka, koji se proroku obratio.

* Jer ionako, svako živi u skladu sa svojim verovanjima i, prevashodno, svojom ljubavlju, ali, svako ljudsko biće je slobodno da se, i u svakom trenutku, obrati Bogu i da ga zamoli za pomoć, i Bog će mu se okrenuti i pomoći mu da nađe izlaz iz svojih teškoća. Osim toga, svakome je određen anđeo čuvar, koji je nevidljiv, a zadatak mu je da vas vodi od rođenja do groba. Takav anđeo čuvar uvek utiče na čovekovu savest, a udaljava se sve više i više od svog štićenika samo onda ako on, vođen ljubavlju prema samom sebi, svesno napusti svu veru i ljubav prema bližnjem.

I takav čovek na zemlji zapravo nije napušten, kako bi mogao da pomisliš, jer sve zavisi od njegove slobodne volje i delanja, od toga da li želi da ga Bog nadzire i vodi, ili ne. Ako to želi, to će želeti i Bog, ali ako on ne želi, on je, što se Boga tiče, potpuno slobodan i Bog se na njega neće obazirati, osim toliko da primi sve ono što mu kao čoveku sleduje u skladu sa svetskim poretkom.

Ali, ako osoba traži i moli samo da bi sebe uverila da ima nečega u Bogu i njegovim obećanjima, Bog ga neće pogledati i njegove molitve neće biti uslišene. Jer, Bog je sam najčistija ljubav i gleda samo one koji mu i sami dolaze sa srcem punim čiste ljubavi i traže ga zbog njega samog, žele da ga spoznaju sa zahvalnošću kao svog Stvoritelja i imaju žarku želju da ih on lično čuva i vodi. (Jakob Lorber: “Veliko jevanđelje Jovanovo”)

* Evo ja šaljem anđela svoga pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mesto koje sam ti pripravio. Čuvaj ga se, i slušaj ga, nemoj da ga rasrdiš, jer vam neće oprostiti greha, jer je moje ime u njemu. Nego ako ga dobro uzaslušaš i ustvoriš sve što kažem, ja ću biti neprijatelj tvojim neprijateljima i protivnik tvojim protivnicima. (Druga Mojsijeva 23.20-22)

Da bi se razumelo koliko je anđeo čuvar moćan, treba reći da svaki anđeo može za deset minuta da stvori planetu kakva je Zemlja. Ali, taj isti anđeo ne može da navede čoveka, koji ne želi da sluša njegov glas (odnosno glas svoje savesti), da se spase, jer mora da poštuje njegovu slobodnu volju, odnosno, jer nema dopuštenje da se u svom poslu koristi silom, da bi naterao čoveka da se spase. Kada bi anđelu bilo dopušteno da utiče na čoveka na sve moguće načine, on bi (pokazujući mu, recimo, kako “žive” ljudski duhovi koji su bačeni u pakao, koji “grizu svoje jezike i škrguću zubima od muke”) sigurno uspeo da ga navede da se spase, ali to ne bi bilo pošteno prema demonima, kojima za vreme Luciferove pobune niko nije na sličan način pomagao da se spasu.

* Podsvest je nemerljivo velika, a svest je samo sićušno zrno peska u odnosu na podsvest. Spoj svesnog i podsvesnog predstavlja ono što se obično naziva - anđeo čuvar. On postoji od začeća do smrti, a komunikacija čoveka sa svojim anđelom je univerzalni govor – intuicija. Jednostavnije rečeno, anđeo čuvar je spoj duše i uma.

U momentu smrti anđeo čuvar, zajedno sa anđelom smrti, privodi dušu Bogu, noseći sa sobom zabeležene sve zapise, osećanja, misli, dela i nedela čoveka kojeg je čuvao za vreme njegovog ovozemaljskog života. Duša se tada nalazi u međustanju, koje hrišćani nazivaju mitarstvo, a Indusi, recimo, bardo stanje.

Anđeo čuvar nas štiti onoliko koliko sme i može, a sve u zavisnosti od zakona Sudbine (Karme).

Za vreme sna podsvest vlada nad svešću, pa je tada jače delovanje našeg zaštitnika. Njegovu veću zaštitu imamo i pri molitvama, kod milosrđa, ali i u stresnim situacijama kao što su veliki strah, bliski kontakt sa smrću ili prilikom velikih afektivnih stanja – ljutnje, očaja, mržnje. Tada nas on štiti od nas samih ili od nekih opasnih situacija u kojima se možemo u takvom stanju naći.

Komunikacija između čoveka i njegovog anđela čuvara funkcioniše putem nemuštog govora – intuicije. Intuicija je starija i od same reči. To je jasno zapazio nemački filozof Fridrih Niče rekavši: Intuitivna reakcija je prava reakcija, jer tada govori i reaguje anđeo čuvar svakog od nas. Da bi spojili svesno i nesvesno i na taj način zaposlili anđela

čuvara ne treba nam velika askeza ili meditacija. Dovoljno je da se našem anđelu pomolimo i on će nas čuvati.

U hrišćanstvu je molitva anđelu čuvaru po redosledu snage u samom vrhu, odmah posle Oče naš i Bogorodice Djevo.

Svako od nas bezbroj puta u životu nije bio svestan, baš zbog velike ograničenosti svesti od podsvesti, koliko nam je taj anđeo čuvar pomogao u raznim kritičnim trenucima. Isto tako, nismo svesni ni toga koliko je puta naš anđeo bio tužan, jer je plačući beležio naša loša dela. Ali smo kroz ljubav i radost, kao i kroz činjenje milosrđa itekako podstakli njegovo radovanje. (Šumadijski prorok Milenko Banić)

Anđeo čuvar je u stanju da u potpunosti zaštiti svog štićenika i da mu pomogne. Da nije tako, zar bi ga Bog davao čoveku kao zaštitnika? Bez anđela čuvara, čovek na zemlji ne bi mogao ni da živi, a kamoli da učini nešto pametno. Na zemlji se, bez prestanka, vodi velika borba za ljudske živote, između dva sveta - anđela i demona, što, međutim, ljudima nimalo ne smeta da se ponašaju kao da sa tom borbom nemaju ništa.

* Kako nešto može da bude onostrano, ako apsolutno pripada čovekovoj egzistenciji? To nije druga strana života, jer duše bez tela većim delom žive među vama i vrlo mnogo učestvuju u svakom događaju na Zemlji koji vi vidite - samo iz druge perspektive. (Ašter Šeran)

Kad se govori o anđelima čuvarima, treba se podsetiti da su to, ustvari, ljudi, isti kao mi, ali sa daleko više znanja i iskustva, i sa nekim mogućnostima koje mi, ljudi, ne možemo dobiti sve dok ne uđemo u raj, tj. dok i mi ne postanemo anđeli. Oni žive na drugim planetama, i na Božji poziv su se odazvali (dobrovoljno, na osnovu svoje slobodne volje) da na Zemlji, bez tela, provedu određeno vreme pomažući ljudima. Oni nisu morali da dođu na Zemlju, i da služe manjima od sebe, ali su to ipak učinili, iz ljubavi. A to znači da se za račun 85 milijardi ljudi (koliko ih živi u svakom ciklusu života na Zemlji), 85 milijardi anđela za određeno vreme, tj. za dužinu jednog ljudskog života, dobrovoljno odreklo svog predivnog života u Božjem carstvu, i sna. Jer, sve vreme dok službuju na zemlji kao ljudski čuvari, anđeli ne spavaju ni trenutka (dok kod svojih kuća spavaju, mada nešto manje nego što spavaju ljudi).

Da li je Bog mogao da natera anđele da dođu na Zemlju, i da pomažu ljudima? Ne, jer se ljubav ne može stvarati silom. O tome bi trebalo da razmišljaju oni koji ne žele u punoj meri da pomognu svojim bližnjima, već mere i pamte šta su kome učinili. Na primeru anđela, koji ljudima pomažu dobrovoljno, ne očekujući i ne primajući ništa zauzvrat, ljudi bi trebalo da shvate šta reč “ljubav” zaista znači. Nažalost, zbog svoje oholosti i bahatosti, većina ljudi ni ne zna kakva ogromna organizacija anđela koji pomažu ljudima, koju je osmislio Bog, postoji na zemlji, pa umesto da veruju u Boga, veruju ljudima i to, gotovo obavezno, onima koji ih varaju.

* Skupo ste kupljeni; ne budite robovi ljudima. (Prva Korinćanima 7.23)Interesantno je pitanje: da li bi anđeo čuvar mogao, bar za kratko vreme, recimo,

dok njegov štićenik noću spava, da ode na neko skrovito mesto, da se tamo nađe sa svojom dragom, koju je napustio kada ga je Bog pozvao da se stara o novom čoveku, i da se sa njom zabavlja, vodi ljubav, jede i pije, a zatim da se, pre zore, vrati kod svog štićenika i nastavi da se brine o njemu? Ne, jer posao anđela čuvara podrazumeva potpunu posvećenost poslu vođenja čoveka ka spasenju. Anđeo ne može znati da li će, dok nije uz svog štićenika, ovome biti potrebna njegova pomoć, ili da li će biti potrebno da demonu, koji se nalazi uz štićenika, da ili oduzme neko dopuštenje. Anđeo ne samo što se nikad ne udaljava od svog štićenika, već ga ne napušta ni u mislima. On je apsolutno posvećen poslu njegovog vođenja kroz život, jer zaista želi da se on spase. Ni jedan čovek na zemlji, ni svi ljudi zajedno, ne čine, niti mogu činiti čoveku toliko dobra, koliko mu čini njegov anđeo čuvar. Ali ljudi, najpre iz neznanja, a zatim i iz obesti ignorišu, najčešće potpuno, tu pomoć, i to je pravi razlog što ogromna većina njih završava u paklu. Kada bi anđeo

napuštao svog štićenika, makar i za kratko vreme, to bi značilo da je on gori od demona, obzirom da demon nikad ne napušta čoveka, kojeg mu je dopušteno da iskušava.

Posao anđela čuvara, u toku jednog njegovog službovanja, dvostruko je teži od svih muka i patnji koje prosečan čovek preživi tokom svog zemaljskog života. Zašto? Najčešće zato što sve vreme izgleda kao uzaludan posao i što se, na kraju, u 99% slučajeva, i pokazuje kao uzaludan (jer je čovek završio u paklu), a ne samo zato što anđeo, dok je na zemlji, nema telo, ne jede, ne pije i ne zabavlja se sa svojim prijateljima (koje voli i sa kojima se druži kada je kod kuće).

Kada Bog na Zemlju šalje duh novog čoveka, njega donosi anđeo čuvar. Zatim on taj duh “privezuje” za plod u utrobi trudne žene, i sve vreme, od čovekovog rođenja do njegove smrti, brine o njemu ne ostavljajući ga samog ni za trenutak. Zar mi ne bi trebalo o tome da razmislimo, umesto što se “pravimo ludi”, govoreći kako mi o tome ne znamo ništa jer nam niko ništa nije rekao, i shvatimo da je Bog nešto uložio u nas, iz čega proizlazi zaključak da mora postojati i nekakva naša obaveza prema Bogu, a u vezi s tim, i nagrada za ispunjenje te obaveze, ali i kazna za njeno neispunjenje?!

Na kraju čovekovog života, anđeo čuvar odvaja njegov duh od tela, dovodi ga u stanje sna i vraća ga Bogu. Taj trenutak mi, ljudi, pogrešno nazivamo smrću čoveka.

Posle čovekove smrti, ukoliko je čovek promašio prvo vaskrsenje, anđeo čuvar se pojavljuje uz njega još jednom, i to u vreme vaskrsenja grešnih ljudi, i pomaže mu, a poslednji put oni se, kao anđeo i čovek, sreću na Božjem sudu, gde anđeo nastupa kao svedok svih čovekovih dela, dobrih i loših, koja je ovaj učinio u svom životu, na osnovu kojih on biva ili oslobođen krivice i uzet u raj, ili osuđen i bačen u pakao.

Posle izricanja presude, ukoliko je čovek osuđen, anđeo dematerijalizuje njegovo telo i odnosi njegov duh u pakao. Tada se anđeo i čovek konačno rastaju.

* * *Kao što je već rečeno, da bi omogućio ljudima da se slobodno opredele kako će

živeti, Bog se “sakrio”. S druge strane, da bi ljude mogao da prevari, sakrio se i đavo.* Najveći uspeh koji je postigao Satana (đavo) je taj što je preko svojih

“predstavnika” ubedio ljude da ne postoji! Odbacivši Satanu i opredelivši se za “boga”, ljudi su lako upali u zamku koju im je postavio gospodar zla, i punom brzinom hrle u njegov strašni zagrljaj. (Časopis “Nostradamus”)

Najvažniji đavolov posao se sastoji u tome da od ljudi “sakrije” da večni život i pakao postoje, odnosno, da čovek svakako mora stići na jedno od ta dva mesta. Zašto? Zato što, kada čovek ne zna da večni život postoji, onda mu je mnogo lakše da ga promaši!

* Ako o paklu uvek budemo mislili, nećemo završiti u njemu. (Jovan Zlatousti)Kako su Luciferovi kriminalci izgubili svoj život? Tako što nisu verovali da ga

mogu izgubiti, pa su se, shodno tome, i ponašali!Kada bi čovek verovao u večni život, što znači: kada bi verovao da ga može dobiti,

ali i izgubiti, on bi se, sasvim sigurno, mnogo teže odlučivao na greh. Zbog toga demoni, na sve moguće načine, pokušavaju ljudima da “dokažu” da večni život ne postoji, odnosno, da je smrtni život sve što oni imaju od života! Ovi “dokazi” predstavljaju njihovo glavno oružje, međutim, kada bi se čovek malo više interesovao za njihove prevare, i kada bi shvatio čemu su one zaista namenjene, on bi, tada, u rukama imao prvoklasne dokaze da večni život postoji! Jer da ne postoji, zar bi neko pokušavao da na toliko mnogo, očigledno prevarnih, a često i neinteligentnih načina, “dokaže” ljudima da on ne postoji?!

Zbog čovekovog neinteresovanja za istinu, demoni su uspeli da u svoje ruke uzmu sve oblasti ljudskog života i rada: politiku, ekonomiju, vojsku, nauku, školstvo, medije, “religije”, sport, književnost, umetnost, itd. Kocku, drogu, alkohol, kriminal, prostituciju, itd, verujem da nije ni potrebno pominjati, jer su njih, kao opasnosti, svesni svi. Sve pomenute oblasti ljudskog delovanja predstavljaju đavolovo carstvo. Demoni su zaista gospodari ovog sveta, jer su im ljudi, svojim neinteresovanjem za istinu, to dopustili!

Da li je moguće da sve navedene oblasti čovekovog života i rada predstavljaju đavolji “poligon” za varanje ljudi? Zar naša deca (i ona širom sveta) u školama dobijaju potpuno pogrešno, odnosno, štetno znanje? Zar treba da sumnjamo i u ono što nam govore naši državni rukovodioci i generali? Ili, zar treba da strahujemo i od lekara koji nas leče? Ili, zar treba da pazimo i na ono što nam govore naši roditelji, braća i prijatelji (obzirom da je mogućnost da kroz njihova usta govore demoni sasvim realna)?

Nažalost, tako je. Ili možda mislite da bi prevare nekada “najmudrijeg i najmoćnijeg” anđela trebalo da budu “providne”?

I još nešto: pošto je Bog demonima dopustio da ljude lažu i pokušavaju da prevare na sve moguće načine (kao što im je i za vreme Luciferove pobune dopustio da se isto tako ponašaju prema svojoj braći, anđelima), da bi ljudi prošli kroz ono isto, kroz šta su tada prošli svi anđeli, zar nije logično da oni maksimalno koriste ta svoja dopuštenja, i to sa utoliko većom voljom, ukoliko je za neku oblast života ljudima teže da poveruju da bi kroz nju mogli da budu prevareni (kao što je to, recimo, slučaj sa školama i univerzitetima)?!

Čim je Bog stvorio ljude, kojima je dao određeno vreme da se “osposobe za život u raju”, demoni su se bacili na posao - da im to vreme upropaste! Tako su stvorene škole, fakulteti, nauke, religije, kultura, umetnost, sport, zabave itd, čija je svrha da ljude odvuku od razmišljanja o glavnom poslu koji treba da urade. Jer, ako zemaljski život predstavlja “reprizu” Luciferove pobune, tj. rata u kojem je život izgubilo 99% (tada postojećih) anđela, i ako je vreme zemaljskog života čoveku dato samo zato da bi se spasao nesrećnog završetka kakav su doživeli ti anđeli, onda je sve što je upravo navedeno nepotrebno, odnosno, štetno, jer mu planski “krade” to vreme. Glavni posao demona je da čoveka ometu da svoje vreme iskoristi za ono za šta mu ga je Bog dao, a da li će se taj način zvati škola, nauka, umetnost, religija, politika, biznis, sport, zabava ili nekako drugačije, to uopšte nije važno. Zar čovek ne bi trebalo da vodi računa o tome šta je glavno, a šta sporedno u njegovom životu?

* Svet je područje sporednog. Oči i uši preplavljene su njime. Umesto da se pitate zašto je tako, najpre shvatite da je tako i uhvatićemo se za uže i izaći u stvarnost. Jer svet nije stvaran, makoliko tvrd i opipljiv. Svet je zamka za glupe i tvrdo pravilo za stoku i kamenje. Kad bi razum bio dat mušici, paukove mreže bi ostajale prazne. A gle šale i gle čudne ludosti: od nas razumnih oteža paukova mreža. A ko je pauk? Princ ničega, zavodnik utvara, onaj kome se najlakše poveruje. Odeva se u vladare, u mudrace, u mrzitelje. Mami u cirkus, razjapio je čeljusti i dolaze mu milioni i proždire ih a ostaje gladan, jer jede utvare. Glup kao pauk, kao mušice, ali nadmoćan mušicama. Ime mu je: Sporedni. (D. A. Teodor: “Prvo pismo”)

Glavna demonska prevara sastoji se u tome da ljude uvere kako njihovo kratko bitisanje na zemlji predstavlja njihov (pravi i jedini) život! Jer, kada ljudi u to poveruju, onda oni i žive u skladu sa tim verovanjem, što znači onako kako se (samo) njima sviđa, ne obazirući se na Boga i njegove opomene (date kroz proročanstva): trude se da sebi stvore ugodan život, da imaju što više novca, da se što bolje “obrazuju”, da se što više provode i zabavljaju, itd. Kada čovek poveruje da zemaljski život predstavlja pravi život, on zapravo odbacuje Boga, obzirom da najvažniji deo vere u Boga predstavlja verovanje u večni život.

Bog je demonima dopustio da ljude lažu i pokušaju da prevare na sve moguće načine, da bi ih “nagovorili” da žive pogrešno. U tim njihovim pokušajima odlučujuću ulogu igra ljudsko neznanje, odnosno, pogrešno znanje, i zato su se oni pobrinuli da njega uvek ima u neograničenim količinama! I, dok se mi divimo nekom “naučnom otkriću” ili umetničkom delu “neprocenjive vrednosti”, dotle se ti bedni, nevidljivi zločinci raduju našoj nepažnji i nemarnosti prema svom životu (bahatosti), jer znaju da su i oni, na isti takav način, tj. ne pazeći na Božje opomene, već se trudeći da sebi stvore što “lepši život” i da u njemu uživaju, izgubili svoj život! Gnevni što su sebe upropastili na tako glup način,

oni danas na sve moguće načine pokušavaju da natociljaju ljude, da i oni promaše (večni) život.

Najlakši način da se neznalica prevari jeste da mu se ponude razne stvari koje se njemu dopadaju, a koje mu, naizgled, mogu pomoći da živi bolje i lepše!

* I odvede ga gore, te mu u tren oka pokaza sva svetska carstva. I reče mu đavo: tebi ću dati svu ovu vlast i slavu njihovu, jer je meni predana i ja je dajem kome hoću. Ako se, dakle, pokloniš preda mnom, sve će biti tvoje. Isus pak odgovori i reče mu: napisano je: “Klanjaj se Gospodu Bogu svome i njemu jedinom služi” (Isusovo kušanje, Po Luki 4.5-8)

Zašto su đavolu predane “sva vlast i slava ovog sveta”, i zašto ih on daje ljudima? Zato što sve to ne vredi ništa, i što on to zna! A to bismo znali i mi, kada bismo zaista verovali u Boga. Odnosno, znali bismo da Bog u ruke najgoreg stvorenja u vasioni nije mogao da stavi ništa što je zaista dobro!

Demoni su se jednom prevarili u računu, to je bilo kada su pokušali da stvore svoje carstvo, jer im je Bog tada, pošto ih je više puta opomenuo da to ne čine, a zatim ih i dugo čekao da se dozovu pameti, - dao “carstvo” kakvom se nisu nadali! Šta bi, dakle, oni sada mogli da daju ljudima, kada sami nemaju ništa, jer se nalaze u paklu?! Oni znaju da je večni život jedino što zaista vredi, i da ono što oni daju ljudima ne vredi ništa. Zato i pokušavaju na sve moguće načine da im to daju!

* Od svih postupaka samo jedan nije prevara. Onaj kojim nećeš svet ni kad je najumiveniji. Sve ostalo je zavođenje: đavolje ili tvoje, svejedno. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

Ako biste hteli samo malo da proveravate, lako biste utvrdili da najveći deo onog što se uči po školama i fakultetima predstavlja ili neistine, ili nepotrebno znanje. Za izgradnju vere u Boga potrebno vreme (jer je potrebno pronaći “sakrivenu” istinu), a vreme zemaljskog života je jedino vreme koje čovek ima.

* Pazite, dakle, brižljivo kako živite, - ne kao nemudri, nego kao mudri, iskorišćavajući vreme, jer su dani zli. (Efescima 5.15, 16)

I, dok ljudi svoje vreme ne koriste, demoni ga koriste itekako. Oni odlično znaju šta ljude mora snaći ako o životu pribave pogrešno znanje, i zato na njih udaraju, ne od početka njihovog školovanja, već od njihovog rođenja.

Obzirom da ljudi do čvrste vere u Boga mogu doći samo ako su sve životno važne činjenice utvrdili istinito, nije nikakvo čudo što su demoni, gde god je to bilo moguće, istinu zamenili neistinom! Praktično, oni su sve činjenice koje se tiču života, a koje je bilo moguće izvrnuti naopako, zaista izvrnuli (prvenstveno posredstvom tzv. nauke), a zatim su ih, tako izvrnute, uklopili u jednu logičnu celinu u koju su ljudi, ne sumnjajući nimalo u njenu istinitost, poverovali. Jedan aforizam, koji je istinit, bar, 99%, glasi: “Sve što znate je - pogrešno”!

Da li znate da prosečan fakultetski obrazovan čovek zna oko milion činjenica, i da je oko 500 hiljada tih činjenica utvrđeno pogrešno? Takođe, da od tih 500 hiljada, 80% čine životno važne činjenice, dok od onih 500 hiljada činjenica, koje su utvrđene istinito, samo 250 su životno važne! Ovo bi trebalo da predstavlja opomenu svima koji žele da se spasu, zbog toga što je minimalan broj životno važnih činjenica, koje bi čovek morao da zna da bi pomoću njih mogao da izgradi svoju veru u Boga, – hiljadu!

Da li su ljudi morali da prihvate sve te laži, ili su mogli da dođu i do istine? Naravno da su mogli da dođu do istine, jer ako su, trčeći za raznim zvanjima i diplomama, uspeli da u svoju glavu “spakuju” bezbroj najneverovatnijih gluposti, koje su im posredstvom škola servirale đavolje sluge, mogli su i da pronađu istinu. A da su je pronašli misleći svojom glavom, umesto što su “znanje” prihvatali bez razmišljanja i proveravanja, ona bi im ubrzo otkrila da su škole i fakulteti stvoreni da bi ih lagali!

Nijedna “ljudska” nauka nije zaista ljudska. Kako to? Tako što su i Bog, i đavo stariji od čoveka, i što sve čemu uče tzv. nauke, za koje mi verujemo da su ljudske, potiče

ili od Boga, ili od đavola. Čovek, jednostavno, nema nikakve šanse, niti je ikad imao, da izmisli nešto novo, sve što je bilo moguće izmisliti već su “izmislili” i dali mu (ili će mu tek dati) ili Bog, ili đavo. A to znači da čovek samo treba da nauči kako da razlikuje ono što potiče od Boga, od onog što potiče od đavola, i da Božje prihvati a đavolje odbaci, da bi se spasao.

Pošto je Bog svoje glavno učenje obeležio numeričkim zakonitostima, i pošto je ljudima dao apsolutno pouzdan način na koji mogu da provere istinitost svake činjenice koja se tiče života, to znači da svaki čovek može da zna koja informacija potiče od Boga, a koja od đavola.

Zašto zaista postoje škole? Zato da bi čovek bio sprečen da dođe do istine! Jer, kada čovek jednom prihvati nešto kao istinu, onda mu, posle toga, postaje, gotovo, nemoguće da kao istinu prihvati nešto drugo, pogotovu ako je to, “drugo”, sasvim različito od onog što već “zna”, i ako, uz to, nije “naučno dokazano”!

Kada bi dete u svojoj najranijoj mladosti naučilo istinito, bar, nekoliko desetina osnovnih činjenica o Bogu, odnosno o životu; ako bi mu neko ukazao na brojne primere materijalizacije i dematerijalizacije i na dokaze da je Bibliju pisao Bog, i ako bi mu objasnio kako može sa apsolutnom pouzdanošću da proveri istinitost svake činjenice koja se tiče života, posle toga, verujem da to dete više niko i ni na kakav način ne bi mogao da nagovori da pohađa školu i da se u njoj “obrazuje”.

Nevernik nije nevernik zato što “zna” da Bog ne postoji, već zato što ne zna brojne činjenice o Bogu (tj. o životu), ili, što je još gore, što ih zna pogrešno! Glavna demonska borba vodi se na polju informisanja ljudi, jer kada čovek prihvati pogrešno znanje koje mu je podmetnuo demonski svet, kako bi posle toga mogao ne samo da se spase, već i da zna da bi trebalo da se spasava?! Naravno da će od spasenja biti utoliko dalje, ukoliko prihvati više pogrešnog znanja, i to je pravi razlog što su demoni stvorili škole i fakultete, i pretrpali ih “visokostručnim znanjem”!

Zašto je nastavno gradivo u osnovnim (i drugim) školama preobimno? Zato da deca, pod teretom “znanja”, ne bi mogla da misle! Jer, misao je “najopasnija” kod malog deteta, čiji um još nije pretrpan pogrešnim znanjima, i koje bi, kao takvo, moglo da dođe do nekih ispravnih zaključaka o (svom) životu. Međutim, kada dete sve svoje vreme posveti glupostima koje mu posredstvom škole serviraju đavolje sluge, ono prestaje da misli (konstruktivno), jer tamo gde vlada učenje napamet, prestaje misao.

Ta stepenica, osnovno školsko obrazovanje, u životu svakog čoveka je najpogubnija, jer se tu, najčešće zauvek, zaustavlja čovekov duhovni razvoj. Ljudi su prevareni na samom početku, jer podrazumevaju da je ono što se uči u školama ispravno, umesto da misle svojom glavom i proveravaju sve što im od njih dolazi. Zar Bog nije zapovedio ljudima da nikad ne prestaju da misle svojom glavom i da sve proveravaju?

* Duha ne gasite, proroštva ne prezirite. Sve proveravajte, zadržavajte što je dobro. (Prva Solunjanima 5.19-21)

* Ja šapnuh čoveku: eno sotone, i pokazah i dodah: promisli i prouči. I rekoh: ništa je jako dok vara. I rekoh: ne podrazumevajte, nego razumite. (D. A. Teodor: “Objašnjenje”)

* U prirodi UniverzUMa nema podrazumevanja. Bilo koja činjenica ili jeste ili nije tačna. Sam smisao podrazumevanja jeste da se za bilo šta što nije – misli da jeste, a to je privid realnosti, obmana i laž, što je, prema Zakonu prirode UniverzUMa, smrtni greh. Ograničen i svesno kontrolisan broj podrazumevanja, koliko to čine Ljudi, previše je za Bića koja, prema tvrđenju ljudske nauke, prosečno koriste oko 5% svojega mozga. (Astrolog Miheon HunKan, 21. septembar 1999)

Kada bi čovek prestao da podrazumeva, da je znanje koje dolazi posredstvom škola istinito, i kada bi tražio objašnjenje za sve što tvrdi “nauka” (a ona tvrdi, recimo, da embrion u utrobi majke nastaje samostalnim deljenjem oplođene jajne ćelije, odnosno, deljenjem ćelija koje su od nje nastale), i kada bi na tvrdnju “naučnika”, da razmnožavanje

ćelija vrši priroda, reagovao rečima: “Odlično, pozovite je ‘na kafu’, da porazgovaramo sa njom i čujemo kako to ona radi, da bismo naučili nešto novo i, tako, unapredili svoje znanje!”, da li bi “naučnici” rekli: “U pravu si, smislićemo kako da je pozovemo i ubedimo da dođe kod nas, pa ćemo ti se javiti za dan-dva”, ili bi pobegli od njega glavom bez obzira, znajući da čoveka koji misli svojom glavom ne mogu prevariti ni na koji način? Pa, pobegli bi, naravno, jer oni koji njima vladaju znaju da je to što pričaju laž i da ne može izdržati ozbiljniju proveru!

Zašto se u školama sve uči napamet? Zato da bi deca navikla da ne misle, odnosno, da bi navikla da ono što im se kaže (u školi, posredstvom medija i na druge načine) prihvataju bez rezerve, i da bi tako činila i kasnije, tokom celog svog života. Jer, demoni znaju da onaj ko ne misli svojom glavom nema nikakve šanse da se spase, ljudi to ne znaju!

Zbog čega je tzv. osnovno obrazovanje - obavezno? Zato da bi bila prevarena sva deca, do poslednjeg! Jer, kada bi se država zaista brinula o deci, zar njeno ministarstvo prosvete ne bi iz nastavnog gradiva izbacilo hiljade činjenica, za koje nije ni najmanje teško utvrditi da su neistinite? S druge strane, zar ona u škole ne bi uvela istinu, umesto što je decu, upravo posredstvom škola, od nje odvojila, obzirom da zbog preobimnog gradiva deca nemaju vremena ni za šta drugo?

Zašto država u škole, kao prioritetan predmet, nije uvela biblijsko učenje, obzirom da je Biblijom izneta istina koja život znači? Zar zato što deci želi dobro, ili zato što zna da će deca, na taj način, biti uskraćena za najvažnije znanje? Umesto da uče istinu, deca su prinuđena da prihvataju gomile gluposti i laži, koje se zatim u njihovim glavama ukorenjuju, tako da kada se jednog dana sretnu sa istinom, ona im izgleda kao naučna fantastika, zbog čega je ona, u ogromnoj većini slučajeva, - odbacuju! I ne samo što je odbacuju, nego joj se i podsmevaju i rugaju kao najvećoj budalaštini! Zašto? Zato što su ih demoni, svojim lažima i prevarama, odveli predaleko od nje (tj. na udaljenost sa koje oni ne mogu da je prepoznaju)! Ako se zna da “uspeh” demona zavisi, najviše, od ljudskog neznanja, i da je njima dopušteno da ljude laže na sve moguće načine (kao i da ljudi ne paze mnogo na ono što im se potura kao znanje), kako bi, onda, u školama mogla da se nalazi istina?

Zašto je čoveku, za “srednjoškolsko obrazovanje” potrebno 12, a za “visoko” čak 16-18 godina, kada bi mu i za jedno i za drugo bila dovoljna i samo četvrtina tog vremena? Zato da bi proarčio svoje najbolje godine, tokom kojih bi svakako nešto naučio, u školi ili van nje, jer je mladost vreme učenja. Kada to vreme prođe, za čoveka dolazi vreme ženidbe ili udaje, rađanja dece, rada i sticanja imetka, starosti, bolesti, itd, a tada više nema vremena za učenje, odnosno, za menjanje u svojoj glavi onoga što je u nju “spakovano” tokom godina školovanja. Najbolje vreme je nepovratno prošlo, i zato je vreme “školovanja” toliko dugo.

Na primeru škola najbolje vidimo kakvu veliku borbu vode demoni protiv ljudi. S druge strane, ljudi se ne bore uopšte, jer ni ne znaju da se protiv njih vodi nekakva borba, a kamoli šta bi u toj borbi mogli da dobiju ili izgube! I, pošto demoni odlično znaju šta rade, jasno je da onaj ko ne misli svojom glavom nema nikakve šanse da se spase (pakla). A na primeru škola se najbolje vidi da niko ne misli svojom glavom!

* Bog je preko knjige pokuš’o da objasni ljudima sve. Zato im i dao pamet. Al’ ljudi neće da misle sa svoj mozak. Misle sa tuđ. Zato i ima toliko ludaka po svet. (Deda Miloje)

Škola predstavlja put unazad. Jer, čovek je stvoren da bi postao anđeo, što on može postići samo ako razmišlja svojom glavom, a škola ga pretvara u “majmuna”, jer se u njoj sve uči napamet. Ova činjenica, da se u školama sve uči napamet, najbolji je pokazatelj da škole nisu ni Božje, ni ljudsko delo. Božje nisu, jer je Bog ljudima zapovedio da uvek misle svojom glavom i da sve proveravaju (što se u školama ne čini), a nisu ni ljudsko, jer nijedan čovek ne bi stvarao ustanove u kojima njegova deca ne bi imala prava da traže, da se ono što je očigledno neistinito izbaci iz nastavnog programa.

Učenje napamet, kakvo vlada po školama, nije učenje nego nerazumno prihvatanje neproverenih činjenica kao istine. Pravo (istinito) učenje podrazumeva da čovek, pre nego što nešto prihvati kao istinu, to najpre proveri – da li je istina (i da li mu je uopšte potrebno, čak i ako je istina - imajući u vidu pravu svrhu svog zemaljskog života). Prihvatanje podmetnutih činjenica, bez njihovog proveravanja, u svetu u kome demoni imaju dopuštenje da ljude iskušavaju (čitaj: lažu i varaju) na sve moguće načine, ne predstavlja učenje nego pravo, pravcato ludilo. Sve što se uči po školama funkcioniše po principu “hiljadu puta ponovljena laž postaje istina”!

Zašto je Biblija pisana na “nerazumljiv” način? Zato da bi čovek shvatio da mora da razmišlja, ako želi da dođe do istine. Odnosno, da učenjem napamet ne može da dođe do istine! Jer, ako je Bog ljudima zapovedio da sve proveravaju, i ako se to, očigledno, odnosi i na Bibliju (jer je pisana na “nerazumljiv” način), zar to ne znači da treba proveravati i sve ostalo, a najpre ono što dolazi posredstvom škola, obzirom da učenje napamet, kakvo vlada u školama, predstavlja idealnu priliku za varanje?! Ko hoće da misli svojom glavom, shvatiće da škole i nisu stvorene iz nekog drugog razloga, već isključivo radi prevare. One postoje samo zato da ljudi, učeći svašta, ne bi naučili ono što bi zaista trebalo da znaju!

U školi nema odstupanja od onog što je, u vidu nastavnog gradiva, učenicima servirano kao istina, tako da oni, kroz godine “školovanja”, napune svoje glave hiljadama informacija, od kojih im nijedna ne daje istinito objašnjenje čemu zaista služi njihov zemaljski život. Zbog čega im se daje svo to “znanje”, ako ne zato da bi ostali u neznanju?!

Ako i ne uzmemo u obzir da učenje napamet predstavlja potpuno pogrešan način učenja, treba reći da je krajnje ponižavajuće za čoveka da prihvata “znanje” koje mu se natura silom. Jer, dete u školi mora da prihvati ono što mu je kroz nastavni program servirano kao istina, ne može o tome da “pregovara” sa svojim nastavnicima, a ako bi, kad odgovara za ocenu, umesto onog čemu ga uče, govorilo istinu, dobilo bi lošu ocenu ili bi, što je još verovatnije, bilo izbačeno iz škole, bez obzira na sve argumente koji bi ukazivali da je ono govorilo istinu. Kakve su to ustanove, koje deci zabranjuju ono što im je Bog zapovedio da čine, a to je da misle svojom glavom i da sve proveravaju?!

Sve što se u školama predaje u vidu nastavnog gradiva, nametnuto je lukavstvom i silom, u šta bi se mogao uveriti svako ko bi pokušao da u ministarstvu prosvete interveniše, da se iz nastavnog gradiva izbace činjenice za koje je lako utvrditi da su neistinite - jer bi tada uvideo da je to nemoguće. To je zato što ministarstva ne vode ljudi nego demoni.

Ako bi neko hteo da iz školskog programa izbaci čak i samo jednu, najmanju neistinu, morao bi, najpre, da osvoji vlast u državi, pošto mu demoni ne bi dozvolili da to učini ni na kakav normalan način, jer oni znaju za šta se bore. Ako su se stolećima borili da bi školske programe ispunili lažima, zar bi sada neko mogao da ih (na lep način) nagovori da ih iz njih izbace? Laži se iz nastavnih programa ne mogu izbaciti.

Već je rečeno da se glavna demonska prevara sastoji u tome da se ljudi ubede da večni život i pakao ne postoje. A ko se oko toga pobrinuo više nego škole, koje uče da je život nastao evolucijom, uprkos tome što je Biblija, pre nego što se Darvin i rodio, ljudima objavila da je Zemlju i život na njoj stvorio Bog? Zbog čega se u školama uče hiljade raznih stvari koje nemaju veze sa Bogom, ako ne zato da ljudi ne bi stigli do istine? A ako neko kaže da su te stvari korisne za čovekov svakodnevni život, trebalo bi da shvati da je učenje - kako se može dobiti večni život, ipak, korisnije. A njega u školi nema. Da li slučajno?

Već je rečeno: da nije bilo Luciferove pobune, ne bi postojao ni smrtni život. A ako je smrtni život stvoren samo zato da bi se ljudi - prolazeći kroz ono, kroz šta su za vreme pobune prošli anđeli koji su se spasli - osposobili za život u raju, čemu onda služe hemija, fizika, matematika, biologija, istorija i mnoge druge “nauke”? Da li zaista ljudskom dobru?

Ako čovek treba u svoju glavu da “složi” nekoliko hiljada činjenica, da bi mogao da izgradi čvrstu veru u Boga, šta znači to što on u nju slaže hiljade činjenica koje ne samo što mu u tome ne mogu pomoći, već, sasvim sigurno, služe rušenju njegove vere u Boga, jer “dokazuju” da Bog ne postoji? A ako neko kaže da se u nekim školama uči i veronauka, trebalo bi da se podseti da nju u školama uvek predaju pripadnici neke “verske” organizacije, koje sve služe đavolu. Jer, kada one ne bi služile đavolu, zar bi svaka od njih (a ima ih više od hiljadu) propagirala svoju “istinu”, i pored toga što je jasno da istina može biti samo jedna?!

Osim toga, ako u istoj školi postoje dva predmeta, od kojih jedan uči da je život nastao evolucijom, a drugi da je sva živa bića stvorio Bog, šta to znači? Ako neko nije imao nameru da decu pravi budalama, zašto je u školski program uveo predmete čija su učenja dijametralno suprotna? Da stvar bude gora, predavači veronauke ničim ne dokazuju postojanje Boga (iako se ono može lako dokazati), već uče decu da u Boga treba “verovati” (kao da je u bilo šta moguće verovati bez, bar, nekih dokaza), dok predavači biologije, postojanje evolucije “dokazuju” postojanjem “fosilnih ostataka davno izumrlih životinja” (koje su stvorili demoni), “naučnim dokazima” o razmnožavanju ćelija (koje su izneli demoni), “mutacijama” biljaka i životinja (koje nisu moguće), itd!

Škole i fakulteti su, može se reći, jedno od najvećih zala ovog sveta, jer “temeljno”, i u većini slučajeva zauvek, odvajaju čoveka od istine, a time i od spasenja.

Osim toga, škole i fakulteti su i jedna od najperverznijih demonskih prevara, jer su njihovim posredstvom, stotine miliona roditelja navedene da, putem plaćanja školarine, plaćaju da im deca budu prevarena!

I šta čine ljudi kad sve ovo čuju? Ništa. Odnosno, biraju školu u kojoj će se njihova deca “što bolje obrazovati”, jer šta bi drugo mogli da čine oni koji su naučeni da ne razmišljaju svojom glavom!

* Đače učeniče, šta to učiš? Sva tvoja učevina na smrt mi miriše. Zato te vidim tužna i očajna. Gde ti je nauka o Životu i Životodavcu? Ko ti je dao oči, pomoću kojih tvoja duša gleda? Ko ti je dao uši, pomoću kojih tvoja duša čuje? Ko li ti je dao razum pomoću koga učiš? Ako ti hartija koju čitaš kaže, da ti je priroda dala i vid i sluh i razum, ti upitaj hartiju i hartijaše: A od koga priroda pozajmi da meni da? Sine čovečji, zar ti srce ne gori kao od ognja, kad se pomene ime Tvorca i Oca tvojega? Umiri srce svoje, prvo ga umiri, pa zagledaj u nj kao u mirno jezero, potom ga oslušni i najzad primi nauku njegovu. Tako ćeš poznati Tvorca i Zajmodavca prirode. Tako ćeš osetiti prisustvo Života i slavu Životodavca. I učevina tvoja neće biti miris smrti no miris života. A tuga i očajanje tvoje okrenuće se na radost i klicanje. (Iz knjige “Azbuka istine i azbuka pobede” Nikolaja Velimirovića)

* * *Da bi ljude odvratili od interesovanja za večni život, demoni su spremni da učine

svašta. Tako, na primer, oni govore da su anđeli bespolna, pa čak i bestelesna stvorenja (a takvi su upravo oni sami), a raj predstavljaju, otprilike, kao jednu malu livadu prekrivenu cvećem, na čijem se jednom kraju nalazi drvo na kojem cvrkuću ptice (i to bi bilo sve), da bi kod ljudi izazvali odbojnost prema rajskom životu, odnosno, da bi ih odvratili od interesovanja za svoje spasenje.

Anđeli imaju sposobnost materijalizacije, što znači da sebi mogu stvoriti telo kakvog god izgleda žele: mogu biti atletski građeni ili mršavi i tanki, veliki ili mali, beli, crni, crveni ili žuti, plavooki ili crnooki, plavokosi ili crnokosi (vidi 36. poglavlje ove knjige), što znači da nisu bestelesna a, samim tim, ni bespolna stvorenja. Zar je moguće da je Isus Hrist imao telo dok je bio na Zemlji, a da ga u raju nema?! Uz sve to, anđeli se nikad ne zamaraju, jer fizički umor u Božjem carstvu ne postoji.

* Ne rekoh li odavno da se ne umaram i ne utruđujem, i koji se uzdaju u mene dobijaju novu snagu i ne umaraju se. (D. A. Teodor: “Nedavidovi psalmi”)

U raznim demonskim tekstovima može se pročitati da je Lucifer, kada se pobunio protiv Boga, obećao anđelima (onima koji ga budu priznali kao svog vođu) da će im omogućiti telesnu ljubav, iz čega proističe zaključak da telesna ljubav u Božjem carstvu nije postojala, odnosno, da ne postoji ni danas! Međutim, telesna ljubav, kao jedan od izraza ljubavi među polovima, postojala je u Božjem carstvu oduvek, tako da bi nama ovaj lukavi pokušaj prevare trebalo da služi kao veliki pokazatelj - koliko demoni zavide ljudima na njihovoj prilici da uđu u raj!

Oni koji govore da u raju nema telesne ljubavi (seksa), nisu u stanju da daju inteligentan odgovor na pitanje: zašto bi Bog ljudima koji ulaze u raj, što znači: najboljima, oduzimao jedno uživanje koje su u zemaljskom životu imali? Ispada, naime, kao da se u raj ide po kazni!

Seks u raju ne samo da postoji, već je, sasvim sigurno, mnogo bolji od seksa na zemlji, što zbog mogućnosti koju ima svaki anđeo – da sebi stvori telo kakvog izgleda i građe želi (naravno po Božjem obličju), i da ima fizičku snagu koliku želi; što zbog toga što u raju nema zla, odnosno, raznih psiholoških pritisaka, kakvi postoje na zemlji! U raju nema svađa, onaj ko je hteo da se svađa svađao se na zemlji; svi ljudi u raju su uvek radosni, jer nemaju problema a imaju mnogo iskustva. Na njima se ispunila ona narodna: “Da mi je ova pamet, a one godine”.

Na sličan način demoni pokušavaju da prevare ljude govoreći kako anđeli ne jedu, da bi kod ljudi izazvali odbojnost prema raju. A upravo oni (demoni) ne jedu (jer nemaju tela, a i kada dobiju dopuštenje da se pojave u telu, nemaju dopuštenje da jedu)!

Iz knjige Džordža Adamskog (vidi 36. poglavlje), koga su anđeli letilicom odneli na nekoliko planeta našeg Sunčevog sistema, vidi se da su jela u raju mnogo lepša od zemaljskih, što i nije čudo, jer u raju nema demona, koji bi kvarili sve što se može pokvariti!

Demonske prevare posebno su opasne kada iznose materijalne “dokaze” za svoje lažne tvrdnje. Jer, ako demon može materijalizovati telo bilo kog oblika, izgleda i veličine u kome će se pojaviti (što znači da se može pojaviti u obliku čoveka, životinje, vukodlaka, “vanzemaljca”, itd), a zatim ga dematerijalizovati, koliko su, onda, istinite ljudske nauke fizika i biologija, koje već vekovima, ni ne pominju da materija (odnosno telo živog stvorenja) može nastati na ovaj način, obzirom da se za ovakva pojavljivanja demona zna već hiljadama godina?

Ako demoni mogu materijalizovati kosti “dinosaura”, “neandertalca” ili “kromanjonca” (koji nikad nisu postojali kao živa stvorenja), ako čudne “životinje” mogu nastajati i nestajati a obične “mutirati” (menjati oblik i veličinu) usled uticaja spoljnih faktora, koliko onda zaista vrede, i čemu nas uče antropologija i biologija? “Kosti dinosaura” predstavljaju lažni dokaz da život na Zemlji postoji, u kontinuitetu, već milionima godina, a “lobanja neandertalca” da je čovek nastao evolucijom.

Ako demoni mogu materijalizovati razne predmete (koje će zatim pronaći istraživači), koliko, onda, zaista vrede arheologija i istorija? A ako sve nauke predstavljaju prevare, čemu, onda, te prevare služe?!

Kada cilj čovekovog života ne bi bio njegovo osposobljavanje za život u raju, onda bi postojanje raznih nauka, možda, i bilo opravdano. Ali, ako je čoveku zemaljski život dat samo zato da bi on naučio kako da se spase pakla, i ako on taj cilj može da postigne i bez hemije, fizike, biologije i drugih “nauka”, onda postaje jasno da te “nauke” postoje samo zato da bi ga omele da u tome ne uspe.

Zašto je Bog dopustio demonima da stvaraju kosti “davno izumrlih životinja” i druge predmete koji služe varanju ljudi? Zato da bi ljudi jasno pokazali koliko ih istina interesuje. Jer, Bog je ljudima objavio i istinu: da je život na Zemlji stvorio on, pre šest hiljada godina, kao i zbog čega ga je stvorio, a dao im je i pamet da bi se dosetili: da li može imati smisla da život na Zemlji bude milijardama godina odvojen od ostalog života u

vasioni, ako je celu vasionu stvorio isti Tvorac, za šta postoji neoborivi dokaz, a to je Biblija?!

Možda će neko reći da jedna ovakva prevara ne može da upropasti čoveka?To je tačno, ne može. Zbog toga demonskih prevara ima na milione. Kada bi čovek

hteo samo malo da razmišlja, shvatio bi da gotovo kompletan “razvoj” nauke i tehnike služi da bi ljudima bilo učinjeno zlo. Jer, ako bar 90% naučnih pronalazaka potiče od demona (vidi 30. poglavlje), onda je jasno da ti pronalasci služe, prvenstveno, da bi se ljudima učinilo zlo, mada postoji i njihova prividna korisnost, kojom se “uspešno” opravdava njihovo postojanje. Bez “razvoja” nauke i tehnike ne bi bilo moguće zagaditi vazduh, zemlju i sve reke i mora sveta, i stvoriti oružja za masovno uništavanje ljudi, koji su se, u međuvremenu, jako namnožili! Šta će ljudima sve “korisne” stvari ovog sveta, koje im daju nauka i tehnika, ako je rezultat njihovog postojanja, neminovno, i nasilna smrt milijardi ljudi?

Čemu služe građevinarstvo i arhitektura, ako ne da bi bile stvorene građevine koje mogu da padnu (i pobiju ljude) prilikom zemljotresa (koji izaziva đavo)? Niske kuće od drveta ne mogu da “postignu” taj efekat!

Kakva je to nauka, medicina, koja ljudima preporučuje “lekove” čija su “sporedna” dejstva štetna? Zar u prirodi nema dovoljno lekova za sve bolesti, koji nemaju štetnih dejstava?

Ipak, glavni cilj svih “nauka” jeste dezinformisanje ljudi u pogledu cilja i svrhe njihovog zemaljskog života, na osnovu čega prepoznajemo stvarnog tvorca tih “nauka”. Više od 90% onog što dolazi posredstvom škola, nauka, “religija”, medija, “narodnog predanja” itd, postoji samo zato da bi ljudima bila srušena vera u Boga. Jer, ako postoje Bog i njegova nagrada večnog života, čemu onda služe škole i fakulteti, osim da bi čovek bio dezinformisan u pogledu životno najvažnijih činjenica (obzirom da Bog govori jedno, a “nauke” drugo)?!

Prvi i glavni cilj “ljudske” nauke jeste da “dokaže” da Bog ne postoji, ili da ono što on govori nije istina, što znači da nauka ne služi ljudskom životu nego – njegovom gubitku! Pritom “nauka” to čini tako lukavo, da Boga uopšte i ne pominje, već samo iznosi “ozbiljnu argumentaciju” koja je potpuno suprotstavljena Božjem učenju!

Šta predstavlja, recimo, “zakon o održanju materije”, kada se zna da se materija može stvarati ni iz čega i vraćati u ništa? I šta predstavlja pominjanje svetlosnih godina, odnosno, učenje o rastojanjima između planeta koja se mere svetlosnim godinama, kada se zna da se kroz vasionu ne putuje letilicama, već u duhu, zbog čega takvo “putovanje”, čak i između međusobno najudaljenijih planeta, ne traje duže od jedne sekunde? Zar to nije način da se “dokaže” da Bog ne postoji - obzirom da niko normalan ne bi stvarao planete na koje njegova deca ne bi mogla nikad da stignu!

Za istoriju se veruje da uči o događajima koji su se desili u prošlosti, o njihovom toku, uzrocima i posledicama. Ali, ako i ne uzmemo u obzir da su objašnjenja koja istorija daje lažna - jer bune, revolucije, ratovi, dolasci jednih vladara na vlast i odlasci drugih, uglavnom nisu dela ljudi, nego anđela ili demona - treba shvatiti da je sasvim nepotrebno da se uči ono što je prošlo i od čega ljudi teško da mogu imati neke koristi. S druge strane, ono što će biti, o čemu kroz proročanstva govori Bog, i od čega, dakle, zavisi život, ne uči se nigde!

Ako se podsetimo da Biblija, u obliku u kojem postoji danas, postoji već milijardama godina i da ona, osim što predstavlja nauku o večnom životu, predstavlja i program po kome se, u svakom ciklusu života na Zemlji, odvijaju događaji (što znači da su ti događaji u svakom ciklusu isti i da se dešavaju istim redosledom), onda postaje jasno da istorija i ne postoji, već da postoji samo Božji program. Zašto, dakle, nauka ne govori o tom programu, zašto govori o istoriji? Zato što, ako bi govorila o Božjem programu, onda bi morala da govori i o Bogu, tj. o večnom životu, a tada bi se pakla spaslo mnogo više ljudi nego što se inače spasava!

Kao i sve ostale ljudske nauke, i istorija služi rušenju vere u Boga! Jer, ako svi događaji predstavljaju rezultat ljudskog delovanja, kako govori istorija, onda Božjeg delovanja nema, odnosno, nema Boga!

Stvarni cilj istorije jeste da prikrije postojanje Božjeg programa koji se odnosi na ovaj svet, predstavljajući tok događaja na zemlji, maltene, stihijskim. Jer, ako Božjeg programa nema, onda nema ni cilja tog programa, a to je osposobljavanje ljudi za život na drugim planetama!

* … Ko brani istoriju, brani sotonu, dakle: ruglo. Ko brani svet, brani pustoš, nasleđe sotonino. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

Što se tiče teorije evolucije, koju je izneo Darvin (odnosno demon koji je njim vladao), treba reći da nije najstrašnije to što je on u svet izneo jednu tako naopaku “teoriju” potkrepljenu “dokazima”, već što je ona, zatim, ušla na velika vrata u sve škole sveta, iako njenu nebuloznost nije bilo nikad teško dokazati. Zašto se ona, kao i mnoge druge prevare, i posle toliko decenija uči po školama širom sveta?

I odgovor bi bio: zato što se svi oni koji u nauci, školstvu, politici, “kulturi”, medijima i svim ostalim oblastima ljudskog života i rada nešto znače, nalaze u vlasti demona. Jer, kada oni ne bi bili u vlasti demona, morali bi biti “teški” glupaci - kada jedna takva izmišljotina može nesmetano da postoji pored njih toliko dugo.

* Zlo će vam dolaziti od učenih ljudi. Škola će dati takve stvari, kakve vam ni na pamet ne mogu doći. (Sveti Kozma)

Nauka je iznela mnoštvo “dokaza” da je život na Zemlji nastao evolucijom, naglašavajući da postojanje Boga, “za sada”, nije ničim dokazano. Pritom, nauka je “zaboravila” da je Ivan Panjin, još pre sto godina, u javnost izneo apsolutne dokaze da je Bibliju pisao Bog! Da li bi najveće naučno otkriće u istoriji moglo da bude (tako lako) “zaboravljeno”, da se svi oni koji u nauci, školstvu, politici, “kulturi”, medijima i svim ostalim oblastima ljudskog života i rada nešto znače, ne nalaze u vlasti demona? I šta čine ljudi kada vide ovakvo ponašanje “naučnika”? Ništa, i dalje ih smatraju ne samo normalnim ljudima, već i pametnijim od sebe!

Zašto postoji toliko mnogo “religija”, tj. “istina” o životu, zar nauka nije mogla da “otkrije” da istina može biti samo jedna?

* Zemaljski napredak je spor jer su zemaljski zakoni većim delom razvijeni iz negativnih procena i zabluda. Pogrešno znanje donosi i pogrešan sud i pogrešnu procenu. Zemljani, zbog pogrešnog vaspitanja i znanja, idu pogrešnom cilju, koji se zove propast. (Ašter Šeran)

I dok mi naivno verujemo da nas država, posredstvom vojske i zakona, štiti, a posredstvom škola, medija, “verskih” organizacija itd, istinito obaveštava, dotle nas Sotona, preko svojih “predstavnika” koji tu istu državu vode, i koji u svim njenim organizacijama i institucijama zauzimaju najvažnije položaje, svakodnevno laže na bezbroj načina. Jer ko bi to mogao da mu zabrani, kada mu je Bog dopustio?!

Kada bi čovek shvatio zbog čega su mu zaista date sve “lepe i vredne” stvari ovog sveta, njemu bi život preseo i pretvorio se u neprekidnu brigu! Naime, on bi od tog momenta počeo neprekidno da brine kako da dođe do istine o životu, i kako da svojim bližnjima učini što više dobra, da bi “zaradio” večni život! Pravi izraz za ono što demoni čine ljudima već milijardama godina, jeste: prave ih budalama u apsolutno najvećoj meri.

* O sebi misliš kao da te ima, a o sotoni kao da ga nema, a na Bezimenog i ne pomišljaš. Eto, dakle, opet prevare. Zašto ti je dat sotona, zašto si dat sotoni, nego da ga spoznaš, da razlikuješ? A ti ni do lika ne stiže, a kamoli do razlikovanja. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

* Na vašoj zvezdi dešava se nešto gadno i nečuveno, što se u celom svemiru dešava jedino tu. Ima kod vas ljudi koji se usuđuju da, na osnovu svog ugleda i naučnih titula, više naslućuju i više znaju nego sam Tvorac. Iskustva generacija čovečanstva na Zemlji iskorišćavaju se otrcanim i opakim definicijama i tezama. Međutim, ljudi ove planete

zavaravaju se akademskim titulama, položajima i počastima, tako da su spremni da veruju u naučnu glupost o nerazumnom samostvaranju celog Univerzuma. Ipak, ovi oholi naučnici i teoretičari svih oblasti nisu još nikada, ni u jednom slučaju, bili sposobni da dokažu tako propagirano samostvaranje bez individualnog duha. Oholost ide tako daleko da se usuđuju da stanovništvo Zemlje reduciraju na najgori način, tj. masovnim ubijanjem. U tu svrhu izdaju se milijarde i milijarde za mašine za ubijanje, koje treba da ubrzaju uništavanje masa. Kada bezbožni ljudi vladaju, onda vladaju neprijatelji Gospoda Boga. Ali, Bog je život, a njegovi neprijatelji su smrt.

Postojanje čoveka vremenski je ograničeno prema božanskim zakonima i ima dalji nastavak u drugim područjima. Suprotnosti u stvaranju i prirodi pokazuju ogorčenu borbu između dobra i zla. Ne ostaje ni jednom čoveku skriveno da se radi o dve kosmičke sile koje se međusobno bore. I ovde se vidi da su one inteligentne, da misle i da razmišljaju; jer inače kako bi pri planskom razvoju Univerzuma takva borba i suprotnost te vrste postojale? (Ašter Šeran)

Mi oružane sukobe između različitih naroda možemo nazivati ratovima, a ratove verskim, osvajačkim ili oslobodilačkim, ali istina je da većina ljudi ne zna zašto zaista u njima učestvuje, niti ko im je stvarni neprijatelj. U stvarnosti, postoji samo borba između demona i ljudi, jer ljudski razlozi za ratove ne postoje, obzirom da bi ljudi, po bilo kom, pa i najtežem pitanju, u 99% slučajeva mogli svoje međusobne nesporazume da reše mirnim putem.

Neke ljudske delatnosti i interesovanja mi možemo nazivati naukom, ekonomijom, kulturom, religijom itd, ali istina je da su sve te delatnosti ljudima potpuno nepotrebne, obzirom da se čovek na zemlji nalazi po sasvim drugom poslu, koji nema nikakve veze ni sa naukom, ni sa ekonomijom, ni sa kulturom, ni sa neistinitim učenjima koja ljudi nazivaju religijama!

Pošto smrtni život postoji samo na Zemlji; pošto se borba između dobra i zla vodi samo na njoj; i pošto se gluposti u neograničenim količinama čine, takođe, samo na njoj; treba biti siguran da su oči cele vasione, bez prestanka uperene u nas, otprilike, kao kada mi gledamo neki interesantan (kriminalistički ili horor) film na televiziji. Već milijardama godina anđeli nemo prate najneverovatnije budalaštine koje ljudi svakodnevno čine, od kojih je, svakako, najveća ta što oni, i pored toga što imaju čime da misle, gotovo ceo svoj život provode ne misleći - jer ne misle o svom najvećem dobru, tako da “iz čista mira” promašuju večni život koji je Bog pripremio za svakog od njih!

Zašto je Bog dopustio đavolu da vara i laže ljude na toliko mnogo načina? Zato da bi ljudi prošli kroz ono isto, kroz šta su za vreme Luciferove pobune prošli (svi) anđeli koji su tada živeli, i da bi se tako ili “osposobili za život u raju”, ili stigli u pakao, kao što se to desilo i sa tim anđelima. Jer, Bog đavolu nije dopustio da čoveka obavezno prevari, već samo da pokuša da ga prevari, čovek je taj koji dopušta (ili ne dopušta) da bude prevaren. Jer, onaj ko se za istinu (o svom životu) ne interesuje ozbiljno, i pored toga što vidi da svuda oko njega ima zla, taj, očigledno, ne mari mnogo za svoj život.

Onaj, pak, koji ne želi da svoj život svede na jelo, piće, spavanje i parenje, i kome nije svejedno da li ga škola, nauka, mediji, političari, prijatelji, porodica, voljena osoba i drugi lažu, taj traži neko bolje rešenje, koristeći svoj razum. A kada počne da traži izlaz iz poluživotinjskog života kojim živi većina ljudi, tada mu i Bog pomaže. Nevidljivo i pomalo, a ako on nastavi da traga za istinom, onda još malo, pa još malo, tj. uvek onoliko koliko se on sam trudi da dođe do istine. Onome koji traži istinu Bog obavezno pomaže, obzirom da bez Božje pomoći, nijedan čovek ne bi mogao da izađe na kraj sa demonskim lukavstvom!

* Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život, da budeš živ ti i seme tvoje; ljubeći Gospoda Boga svoga, slušajući glas njegov i držeći se njega; jer je on život tvoj i dužina dana tvojih. (Peta Mojsijeva 30.19, 20)

“Nauka” je utvrdila da većina ljudi koristi svoj “mozak” samo 4,5%, što znači da samo toliko paze na ono što se, skriveno ili neskriveno, događa svuda oko njih, što je i očigledno, jer do istine ne dolazi gotovo niko. Šta mislite: da li đavo zna da ljudi koriste svoj “mozak”, tj. svoj duhovni potencijal samo 4,5%, odnosno nedovoljno - da bi se odbranili od njega?! I da li bi mogao da ih prevari ako bi i on svoje mogućnosti koristio samo 4,5%? Ne bi, i zato ih on koristi stoprocentno!

* Mi nemamo filozofiju, samo životna iskustva. Samo čovekovo mišljenje nije dovoljno. Ima onih među vama koji su se vratili Bogu i koji osećaju izvanrednu povezanost, koja vam skida veo sa očiju. Oni vas opominju u njegovo ime, ali im vi ne verujete, jer je ovo planeta neistine, na kojoj se izbesne pali duhovi. (Ašter Šeran)

* Neprijatelja zavoleste, a prijatelju govorite: neprijatelj si. Zato ćete s mukom spoznati istinu, jer kako bi drukčije? (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

Kompletan obrazovni sistem nalazi se u rukama demona. A, da bi se obrazovni sistem našao u njihovim rukama, oni su pre toga morali da steknu vlast nad političarima. A ako su političari u vlasti demona, zar to nisu i generali? A mi naivno verujemo da su naši očevi i braća poginuli za slobodu, jer nas tako uče naši političari i istoričari!

I šta čine ljudi kad ovo čuju? Ništa, samo govore: “Šta mi tu možemo?” A odgovor bi bio: “Možete da koristite svoj razum za ono za šta vam ga je Bog dao, i možete tome da naučite i svoju decu i da se zajedno sa njima sklonite na planine, kako je Bog zapovedio verujućima da čine u ovo vreme, jer ‘čišćenje’ samo što nije počelo! Ili, možda, ni to ne možete?”

Ako ne verujete da, gotovo, sve “tekovine ljudske civilizacije” potiču od demona, evo vam teksta jednog dokumenta koji će vas, možda, u to uveriti. U njemu se govori o programu rada masonske organizacije, koja ne predstavlja, kako to ljudi obično misle, organizaciju najmoćnijih ljudi sveta, “koji žele da vladaju i koji već tajno vladaju čitavim svetom”, već “čistu” demonsku organizaciju, čiji je pravi cilj svršetak svih ljudi u paklu (jer je 88% njenih članova opsednuto demonima, i jer oni najstriktnije, tj. više od bilo kojih drugih ljudi, sprovode u život ono što im naredi demonski svet).

Dokument su sačinili sami demoni, tj. masoni, ali ne dobrovoljno, već po Božjem nalogu. Prisilivši demone da objave program rada organizacije, koja im za obavljanje njihovog “posla” uopšte nije potrebna, Bog je ljudima pokušao da ukaže ko zaista vlada svetom, što znači i naukom, obrazovnim sistemom, kulturom, sportom itd, da bi oni shvatili da na zemlji nemaju nikakve šanse da uspostave nekakav svoj, ljudski poredak i da žive u miru, te da bi iz situacije u kojoj se nalaze trebalo da se - spasavaju! Sledi tekst tog dokumenta, a predgovor koji mu prethodi pisao je Bog.

Ovaj dokument sa tajne zajedničke skupštine ujedinjenja masona i Svetog koncila u Institutu Svetog Jeronima u Rimu, održane 1890. godine, uzeo je tajno jedan sveštenik od svog prijatelja, inače člana Lože, i objavio ga u Francuskoj.

Samom objavom, u krugovima katoličkog klera nastala je pometnja zbog otkrivenih strogo čuvanih tajni ovih spiritualnih organizacija. U svim evropskim časopisima onog vremena objavljene su prepiske o tobože nekakvim izmišljotinama i koještarijama tamo nekog izdavača. Međutim, bez obzira na tolika demantija i tvrđenja da je ovo laž, jedno nisu mogli da pobiju. To je redosled događaja koji se odvijao i odvija do današnjeg dana. Ako tajni Protokoli vatikansko-masonskih mudraca ne postoje, zbog čega se onda ceo sistem vlasti svetske vavilonske kule odvija baš po njima?

Piramidolog i okultist, njihov član Peter le Mezurije piše u knjizi “Spis o sudnjem danu”:

“Njihov scenario je već napisan, čekaju se samo poslednji detalji i scenske napomene. Iako još zamračena, sala je skoro spremna. Dole u parteru (paklu) podzemni orkestar već štimuje svoje instrumente. U poslednjem trenutku se dele uloge statistima; većina glavnih glumaca je započela sa radom, pod budnim okom majstora iz Lože. Uskoro

će doći vreme za njih da izađu na pozornicu i spreme se za podizanje zavese. Tada će doći trenutak za akciju.”

Na pomenutoj tajnoj skupštini, upućenima je bilo jasno da će stenogram te sednice procuriti u javnost, pa je stoga napravljen paralelni Protokol, koji je publici poznat kao “PROTOKOL SIONSKIH MUDRACA”, dok je izvornik ostao u posedu samog tadašnjeg pape i velikog majstora Lože, odnosno užeg jezgra Saveta od 300.

Tek danas, obelodanjivanjem tajnog dokumenta postaje očigledna čudovišna namera da se opravdani gnev sveta sa glavnih aktera i autora usmeri na žtrveno jagnje – Jevreje, koji sa ovim dokumentom, kao narod, nisu imali veze. Prema tome, sasvim je tačno da su “PROTOKOLI SIONSKIH MUDRACA” falsifikat – ali ČEGA FALSIFIKAT i ČIJI FALSIFIKAT, to možete čitati u tekstu koji sledi.

Objavljivanjem izvornika skinuće se, nadamo se, bar neke maske i otvoriti bar neki pečati sa tajnih spisa pomoću kojih se upravlja ovim svetom.

* Protokol broj 1.... Treba napomenuti da su ljudi sa rđavim instiktima mnogobrojniji od dobrih, pa

prema tome najbolji rezultati u upravljanju njima postižu se nasiljem i zastrašivanjem, a ne akademskim rezonovanjem. Svaki čovek teži k vlasti, svaki bi hteo da bude diktator ukoliko bi mogao, ali je pri tome redak onaj koji ne bi bio gotov da žrtvuje sveopšte dobro radi postignuća svoga ličnog blaga. Šta je zadržavalo grabljive životinje koje se zovu ljudi? Šta ih je rukovodilo do danas?

U početku društvenog uređenja oni su se potčinili gruboj i slepoj sili, docnije - zakonu, koji je u stvari ta ista sila - samo maskirana. Izvodim, kao Sveti otac, zaključak da je, po zakonu prirode, pravo u sili; Ubi nihil timetur, quod timeatur, nascitur (Gde nema straha, rađa se ono čega se treba bojati).

Politička sloboda je ideja a ne fakt. Ovu ideju treba umeti primenjivati, kada biva potrebno, da se idejnim mamcem privuku narodne snage u svoju partiju, ako je ona naumila da slomi drugu partiju koja se nalazi na vlasti. Ovaj zadatak biva lakši ako se protivnik zarazi idejom slobode i demokratije, te zbog ideje popusti u svojoj moći. Tu će se baš ispuniti trijumf naše teorije: olabavljene i popuštane dizgine, po zakonu moći, prihvata i prikuplja nova ruka, jer slepa sila naroda ne može ni dana probaviti bez rukovođenja, i nova vlast samo zauzima mesto stare koja je oslabila od liberalizma.

U naše vreme pojavila se vlast zlata koja je zamenila liberale-upravljače. Bilo je vreme kada je upravljala vera. Ideja slobode je neostvariva jer niko ne ume da se koristi njome neumereno. Treba samo za izvesno vreme prepustiti narodu samoupravu i ona se ubrzo pretvara u razuzdanost. Od tog momenta počinju nicati međusobne raspre, koje uskoro prelaze u društvene bitke u kojima države gore i njihov značaj pretvara se u pepeo.

Da li se država iznurava u vlastitim trzavicama, ili je unutrašnje nesuglasice bacaju pod vlast spoljnih neprijatelja, tek u svakom slučaju ona je pod našom vlašću. Despotizam kapitala koji je sav u našim rukama pruža joj slamčicu za koju se država, htela - ne htela mora držati; u protivnom slučaju ona se kotrlja u propast. Onoga, koji bi po svojoj liberalnoj duši rekao da su rezonovanja ovakve vrste normalna, ja ću da upitam: ako svaka država ima dva neprijatelja i ako joj je u odnosu prema spoljnjem neprijatelju dopušteno i ne smatra se za nemoralno da upotrebljava svakojake mere u borbi, kao na primer ne upoznavati neprijatelja sa planovima napada ili odbrane, napadati ga noću, ili bez objave rata, i sl., mogu li se onda mere preduzete prema onom opasnijem neprijatelju, rušiocu društvenog sistema i blagostanja, nazvati nedozvoljenim i nemoralnim? Može li se zdrav, logičan um pouzdati da uspešno rukovodi gomilama pomoću razumnih ubeđenja ili saveta, kad su mogućne protivrečnosti, makar i besmislene, ali koje se mogu učiniti prijatnije narodu koji površno shvata i razumeva? Rukovodeći se isključivo sitnim strastima, praznovericama, običajima, tradicijama i sentimentalnim teorijama, ljudi u gomili i ljudi gomile podležu deobama koje ometaju svaki sporazum. Svaka odluka gomile zavisi od

slučajne ili podmetnute većine, koja zbog neznanja političkih tajni donosi apsurdnu odluku koja unosi klicu anarhije u upravu.

Politika nema ničeg zajedničkog sa moralom. Vladalac koji se rukovodi moralom nije političan, te stoga nije ni čvrst na svome prestolu. Ko hoće da upravlja mora pribegavati i lukavstvu i licemerstvu. Velike narodne osobine - otvorenost i poštenje - poroci su u politici, jer oni obaraju s prestola bolje i sigurnije nego najjači neprijatelji.

Naše pravo je u sili. Reč “pravo” je apstraktna i ničim dokazana misao. Ta reč ne znači više nego: dajte mi ono što hoću, da bih time pribavio dokaz da sam jači od vas.

Gde počinje pravo? Gde se svršava ono?U državi gde je slaba organizacija vlasti, bezličnost zakona i vladaoca koji su

obezličeni umnoženjem zbog liberalizma pravima, u toj državi ja crpim novo pravo: da uspostavim pravo moćnijeg, i da izbrišem ceo postojeći sistem i ustanove, da stavim svoju ruku na zakone, da preustrojim sve ustanove i postanem gospodar onih koji su prepustili državi svoju moć, odrekavši se nje dobrovoljno, liberalno...

Dok se sve savremene vlasti kolebaju i ljuljaju, naša će vlast biti neoboriva i jača od svih drugih, jer ona će biti nevidljiva sve dotle dok se toliko ne učvrsti da je više nikakvo lukavstvo ne može potkopati.

Od privremenog zla, koje smo sada prinuđeni da trpimo, proizaći će dobro nepokolebljive uprave koja će uspostaviti i pravilan tok mehanizma narodnog bića. Rezultat opravdava sredstvo. Obratimo pažnju u našim planovima ne toliko na ono što je dobro i moralno, koliko na ono što je potrebno i korisno.

Pred nama je plan u kome je strategijski izložena linija od koje ne možemo odstupati bez rizika da vidimo rušenje mnogovekovnih dostignuća.

Da bismo pripremili celishodna dejstva, treba imati u vidu podlost, kolebljivost, nepostojanost gomile, njenu nesposobnost da razume i poštuje uslove sopstvenog života, sopstvenog blagostanja. Treba pojmiti da je moć gomile slepa, nerazumna, da ona ne rasuđuje, da samo osluškuje na desno i na levo. Slepac ne može voditi slepe, a da ih ne dovede do propasti; sledstveno tome, članovi gomile, bukači iz naroda, da i genijalno pametni, ali bez razumevanja u politici, ne mogu se pojavljivati u svojstvu rukovodilaca gomile, a da ne upropaste celu naciju.

Samo ono lice koje je od detinjstva pripremano na autokratiju, može poznavati i čitati reči sastavljene od političkih slova.

Narod, prepušten samome sebi, tj. bukačima i vođama iz njegove sredine, sam sebe ruši i lomi partijskim razdorima izazvanim težnjom za vlašću i počastima, i neredima koji iz toga proizilaze. Mogu li narodne mase mirno, bez takmičenja da razmisle, da vode poslove svoje zemlje koji se ne mogu mešati sa ličnim interesima? Mogu li se one braniti od spoljašnjeg neprijatelja? To je nezamislivo, jer plan razdrobljen na toliko delova, koliko je glava u gomili, gubi svoju celinu, pa prema tome postaje nepojmljiv i neizvodljiv – Vulgus mutabile (Svetina je nestalna).

Ovo autokratsko lice može izraditi planove opširne i jasne, na način koji čini motornu snagu koja se nalazi u mehanizmu državne mašine; i stoga treba zaključiti da se za jednu zemlju celishodna uprava mora skoncentrisati u rukama jednog odgovornog lica. Bez apsolutnog despotizma ne može postojati civilizacija, koju ne sprovode mase već njihov rukovodilac ma ko on bio. Gomila je varvarin koji ispoljava svoje varvarstvo u svakoj prilici. Čim se gomila dočepa slobode, ona je ubrzo pretvara u anarhiju koja je sama po sebi najviši stepen varvarstva. Uostalom, braćo moja, “male imperatur, cum regit vulgus ducet” (loše se vlada tamo gde svetina upravlja vođama).

Pogledajte samo te pijane životinje, opijene vinom, kojima je sloboda data na neograničenu upotrebu. Nećemo valjda dopustiti da i naši spadnu na to! Svetina je zaneta alkoholizmom i drogom, a njihova je omladina pošašavila od neprekidne seksualne revolucije i razvrata na koje su ih podbadali i nagonili naši agenti u medijima i vaspitnim ustanovama, i uopšte svim mestima gde se narod veseli i zabavlja.

SILA MORA BITI PRINCIPNaš metod je sila i licemerstvo! Samo sila pobeđuje u stvarima političkim, naročito

ako se ona krije u talentima koji su neophodni za državnike. Nasilje mora biti princip, a lukavstvo i licemerstvo pravilo za sve vlade koje ne žele da stave svoju krunu pred noge agenata bilo kakve nove sile. Ovo zlo je jedino sredstvo da se dođe do cilja. Prema tome, mi ne smemo prezati od podmićivanja, prevara i izdajstva, kad oni treba da posluže ostvarivanju naših ciljeva. U politici treba umeti bez kolebanja uzimati tuđu svojinu, ako se pomoću nje možemo dočepati tuđe pokornosti i vlasti.

Naša država, idući putem mirnog osvajanja, ima prava da zameni strahote rata manje uočljivim i celishodnijim kaznama, kojima treba omogućivati teror koji dovodi do slepe poslušnosti. Pravična, ali neumoljiva strogost, najveći je faktor državne sile; ne samo radi koristi, nego i u ime dužnosti, pobede radi, mi se moramo držati programa nasilja i licemerstva. Doktrina interesa toliko je jaka koliko i sredstva koja ona upotrebljava. Prema tome, mi ćemo trijumfovati i potčiniti sve vlade svojoj nadvladi, ne toliko pomoću samih sredstava, koliko doktrinom strogosti. Dosta je da znaju da smo mi neumoljivi, pa da prestane svaka neposlušnost.

Još u stara vremena mi smo u narodu prvi put uzviknuli “Sloboda, jednakost, bratstvo!”, reči tako mnogo puta od tada ponavljane od nesvesnih papagaja koji odasvud doleteše na ove mamce, u kojima oni videše blagostanje sveta, istinsku slobodu ličnosti i ostale ideale. Ti “nosioci novih ideja”, ti “revolucionari”, tobože pametni i inteligentni, nisu se snalazili u apstrakcijama izgovorenih reči, nisu primećivali protivrečnost njihovog značenja niti njihov uzajamni odnos, nisu uviđali da u prirodi nema jednakosti niti može biti slobode, jer je sama priroda ustanovila nejednakost umova, nisu razmišljali da je gomila slepa, da su oni, njene vođe – bukači izabrani iz njene sredine radi upravljanja, te da su oni – što se politike tiče – isti takvi slepci kao gomila sama, da čovek posvećen u naše tajne, makar bio i ludak, može da upravlja, a neposvećen, pa ma bio i genije, ništa neće razumeti u politici. Videbis quam parva sapietia mundus regulatur (Videćete kako se sa malo pameti vlada svetom). Međutim, na tome se temeljila i zasnivala dinastička vladavina; otac je predavao sinu znanje toka političkih poslova, tako da to nije niko znao sem članova dinastije, i nije mogao izdati njegovu tajnu narodu kojim se vlada i upravlja. Tokom vremena, smisao dinastičke predaje pravog stanja političkih poslova bio je izgubljen što je poslužilo uspehu naše stvari.

U svim krajevima sveta, reči Liberte, Egalite, Fraternite (Sloboda, Jednakost, Bratstvo) svrstale su u naše redove, preko naših odanih agenata, čitave legije koje su oduševljeno nosile naše zastave. Međutim, te su reči bile crvići koji su podgrizali blagostanje naroda, uništavajući svugde mir, spokojstvo, solidarnost, rušeći sve osnove njihovih država. Vi ćete videti docnije da je to poslužilo našem trijumfu: to nam je pružilo mogućnost, između ostalog, da dograbimo u svoje ruke najvažniji adut – uništenje privilegija, drugim rečima, same suštine svake kaste na vlasti, koja nikada ne želi dobrovoljno da ode. Na razvalinama prirodne, nasledne aristokratije, mi smo podigli aristokratiju naše inteligencije, pre svega ekonomske. Cenzus ove nove aristokratije mi smo ustanovili u bogatstvu koje od nas zavisi, čak i u nauci koju pokreću naši mudraci.

Naš trijumf je bio olakšan još i time što smo u opštenju sa potrebnim nam ljudima uvek dejstvovali na najosetljivije strune čovečjeg uma – na interes, na pohlepnost, na nezasitost i nezajažljivost materijalnih potreba čoveka: svaka od tih pobrojanih čovekovih slabosti, napose uzeta, sposobna je da ubije inicijativu, stavljajući volju ljudi na raspoloženje kupcu njihove delatnosti.

Apstrakcija slobode pružila je mogućnost da se gomile ubede da vlada nije ništa drugo do upravnik na dobru sopstvene zemlje – naroda, i da se ti upravnici mogu menjati kao pohabane rukavice.

Okolnost pak da se narodni predstavnici mogu smenjivati stavljala ih je na raspoloženje nama i našim ciljevima.

Za nas je neophodno da ratovi, po mogućnosti, ne donose nikakve teritorijalne koristi: to će prebaciti rat na ekonomsku osnovu, i narodi će, vešto vođeni našim medijima, sagledati svu silu naše prevlasti, a takvo stanje stvari staviće ih na raspolaganje našoj intelektualnoj agenturi koja je snabdevena milionima očiju, i pogleda koje ne sprečavaju nikakve granice. Tada će naša međunarodna prava smrviti nacionalna prava i vladaće narodima isto onako kao što građansko pravo pojedinih država upravlja međusobnim odnosima pojedinih država.

Birokratija, koju mi vrbujemo iz publike, u zavisnosti od njenih sposobnosti, neće biti lica koja će biti pripremana za upravljanje. I, s toga, će oni lako postati pioni u našoj igri, u rukama naših učenih i genijalnih savetnika, specijalista, vaspitanih još od ranog detinjstva da upravljaju poslovima celog sveta. Kao što vam je poznato, ovi naši eksperti crpeli su svoja znanja iz našeg centralnog arhiva, i proučavali spise kao što su, na primer, naši politički planovi, različiti eksperimenti, pojedina istorijska iskustva, ali su učili i iz posmatranja svakog tekućeg momenta.

Primećeno je da narodi nemaju istorijsku svest već im je ona teorijski razvijena, tako da sami nemaju nikakav kritički odnos prema ovom pitanju. Uostalom, i kad misle da imaju istorijsku svest, ona ne seže unazad više od vek - dva. Šta je to prema nama koji svoje duhovne korene vučemo još iz faraonskog doba, a naši mistici kažu da imaju dokaze da potičemo sa drevne Atlantide. Prema tome, mi nemamo potrebe da od tih mladih naroda zaziremo. Neka se oni sada vesele, ili bore za primat, neka se međusobno trebe, i otimaju jedni drugima teritorije: važno je da stalno, putem štampe, pothranjujemo njihovu slepu veru i na taj način njima upravljamo. Njihovi intelektualci, nastupajući kao mirotvorci, kupljeni za nekoliko stipendija na zapadnim univerzitetima, ponosiće se svojim znanjima, i ne proveravajući ih logički, sprovodiće u delo ono što su naši agenti vešto iskombinovali u cilju vaspitanja novih generacija u za nas potrebnom pravcu.

Nemojte misliti da su naše tvrdnje prazne i neosnovane: obratite pažnju na uspeh darvinizma, marksizma, ničeizma, atomske fizike, dubinske psihoanalize, fašizma i komunizma, liberalne demokratije, koji su tako zgodno sa naše strane udešeni. Razorni i pogubni značaj ovih pravaca, za narode sa kojima eksperimentišemo, bar za nas mora biti očigledan.

Mi se moramo obazirati na savremene misli, karaktere, tendencije naroda, da ne bismo imali promašaja u politici i upravljanju administrativnim poslovima. Trijumf našeg sistema, delove čijeg mehanizma možemo raspoređivati na različite načine, prema temperamentu naroda koji srećemo na putu, ne može imati uspeha ako se praktična primena ne bude zasnivala na povezivanju prošlosti i sadašnjosti.

U rukama savremenih država nalazi se velika sila koja stvara kretanje misli u narodu - to je štampa. Uloga štampe je da iznosi tobož neophodne zahteve, da prenosi žalbe narodnog glasa, da izražava i stvara nezadovoljstvo, ali se države nisu umele koristiti ovom silom, i ona se našla u našim rukama: kako vladina štampa tako i opoziciona. Kroz nju smo se dočepali uticaja ostajući ipak u senci i zaklonu; zahvaljujući njoj prikupili smo u svoje ruke zlato, kapital, ušteđevine građana, nekretnine, bez obzira na to što smo ga morali uzimati iz čitavih potoka krvi i suza... Ali mi smo se okupili, jer su mnogi naši “revolucionari” pali za slobodu svojih naroda.

SLEPAC BEZ PALICE JE SASVIM NEMOĆANDanas vam mogu saopštiti, draga moja braćo, da je naš cilj već na nekoliko koraka

pred nama. Ostaje još jedan mali prostor, i ceo naš put gotov je već da sastavi svoj put simbolične Zmije, kojom mi predstavljamo svoju vlast. Kada se taj krug sastavi, sve države sveta biće njime zatvorene i stegnute njime kao snažnom presom. Savremeni ustavi država uskoro će nestati, jer smo ih mi iznutra razorili kriminalom, korupcijom i političkim aferama. Političari i slepa narodna sila, budući razjedinjeni našim manipulacijama, izgubili su svaki značaj, jer su kao slepac bez palice sasvim nemoćni. Da bismo podstakli vlastoljubce na zloupotrebu vlasti, mi smo suprotstavili jedne drugima sve

snage razvivši njihove liberalne tendencije ka nezavisnosti. Mi smo u tom pogledu naoružali sve nezdrave ambicije. Od država napravili smo arene na kojima se odigravaju smutnje i meteži. Još malo pa će se neredi, propadanja banaka i firmi pojaviti svuda...

Neiscrpni brbljivci pretvorili su sednice parlamenta u vulgarne oratorske utakmice. Smeli novinari, nestručni pamfletisti, potkupljeni a da to i ne znaju (jer su im date veće plate nego što zaslužuju – p.a.), svakodnevno napadaju administrativni personal. Zloupotreba vlasti definitivno će pripremiti sve ustanove za pad, i sve će poleteti strmoglavce pod udarcima izbezumljene gomile.

Narodi su sirotinjom prikovani za teški rad jače nego što ih je prikovalo nekadašnje ropstvo: od njega su se ovako ili onako mogli osloboditi, mogli su se s njim obračunati, no od nevolje se ne mogu otrgnuti. Mi smo uneli u ustave takva prava koja su za mase fiktivna, a ne stvarna. Sva ova takozvana “prava naroda”, “ljudska prava” i slično, mogu postojati samo u idejama koje se u praksi nikad ne ostvaruju. Sve kategorije građana, različitih profila zanimanja, predstavljaju samo ljudski materijal kojim se najlakše vlada oduzimanjem garancije u vezi stalne i sigurne zarade, i “bacanjem mrvica sa našeg stola” kao naknade za njihove glasačke listiće prilikom izbora naših ljudi za važne državne funkcije.

Pod našim rukovođenjem narodi su, manje – više, uništili vlastitu aristokratiju, a ono što je ostalo već je u procesu propadanja ili mora da se bavi poslovima nedostojnim njihove “plave” krvi. Aristokratiju je bilo važno uništiti jer je ona čuvala kroz vekove izvornu nacionalnu svest, i budući imućnom, posedovala je dokumente, ugovore i sl. što je sprečavalo rastakanje tog njihovog nacionalnog tkiva. Sada međutim, mi ćemo organizovati da narodi padnu pod nemilosrdni pritisak špekulacijom obogaćenih probisveta, varalica i mafijaša.

To će trajati određeno vreme, a onda ćemo se mi pojaviti kao tobožnji spasioci sa predlogom da stupe u redove naše vojske (partije) – socijalista, anarhista, komunista, kojima mi uvek ukazujemo potporu tobože zbog bratskog pravila opšte ljudske solidarnosti našeg socijalnog masonstva. Aristokratija, koja se po pravilu koristila radom radnika, bila je zainteresovana da njeni radnici budu siti, zdravi i snažni. Naša zainteresovanost ide u obrnutom smeru – u degeneraciju naroda. Već vršimo uspešne oglede na širem uzorku na području Afrike, Južne Amerike i na nekim pacifičkim ostrvima. Hoću da kažem da je naša vlast u hroničnom izgladnjivanju masa, slabljenju radnika, doziranom trovanju hrane i vode, jer im to slabi vlastitu volju te se automatski potčinjavaju našoj volji, nemajući ni snage ni energije da se odupru.

ZAVIST SE HRANI ŽIVIMAGlad je moćno sredstvo za manipulaciju jer se iz nje razvijaju psihološki fenomeni -

zavist i mržnja. Kada one zavladaju gomilama, mi te mase pokrećemo i njihovim rukama brišemo i satiremo one koji nam se ispreče na našem putu. Jer, fata pascitur in vivis livor, post fata guiescit (Zavist se hrani živima, posle smrti miruje).

Kada dođe vreme da se naš gospodar celoga sveta kruniše - tada će te iste ruke zbrisati sve ono što bi njemu moglo biti na smetnji.

Svetina se odvikla da misli bez naših naučnih saveta. Zbog toga ćemo mi, kad nastupi naše carstvo, obavezno uvesti u narodne škole jedinu istinsku nauku - nauku o uređenju ljudskog života, društvenog uređenja, poput stroja ili, poslužimo se slikom iz prirode, poput mravinjaka, koje zahteva strogu podelu rada, a sledstveno tome i podelu ljudi na klase i staleže. Naravno, najvažnije elemente ove nauke o sistemu vlasti i tehnici vladanja zadržaćemo za sebe, svetini bismo prezentovali shemu odnosa, organizaciju svih segmenata društva gde svaki pojedinac sebe vidi kao jednu ciglu u zidu naše svetske piramide. Izučavajući ovu nauku, narodi će početi dobrovoljno da se pokoravaju vlastima i ovakvom državnom uređenju.

Što se tiče sadašnjeg stanja nauke i pravca usmerenja koji smo joj dali, u glavama njenih konzumenata i po praktičnim posledicama, njena primena izazvala je poprilični

haos i u prirodnoj i u društvenoj sferi života. Konkretni rezultat jeste čovek pun neznanja, zabluda i neprijateljski nastrojen prema svim staležima i društvenim slojevima koje on smatra višim od sebe. Da bi se izbegao ovakav animozitet i prema nama, mi hijerarhiju uspostavljamo po ložama, a njima dajemo mogućnost da budu glumci, glavni, sporedni, da se produciraju u različitim rolama “od kraljevića do prosjaka”. Jer za nas svet i jeste pozornica na kojoj predstave mi režiramo i gledamo ih iz svojih udobnih loža.

Pomenuta neprijateljstva će se još više pojačati na podlozi ekonomske krize, koja će zaustaviti berzanske nagodbe i tok industrije. Stvorivši svim pristupačnim nam, naravno, podzemnim putevima, a pomoću zlata koje je gotovo sve u našim rukama, opštu ekonomsku krizu, na ulice ćemo izbaciti čitave gomile radnika jednovremeno u svim krajevima Evrope. Ovo “jednovremeno” je veoma bitno, jer se na taj način stvara opšti haos koji uz malo sreće dovodi do opšteg rata. Ove gomile pojuriće da sa nasladom prolivaju krv onih kojima one, u prostoti svog neznanja, zavide još iz detinjstva, a čija će imanja biti tada u prilici da opljačkaju. I zato, si videas fratres inter se bella moventes, neutri confer opem (Ako vidite da braća pokreću rat među sobom, nemojte nijednom pomoći).

Naše ljude oni neće dirati, jer će nam momenat napada biti poznat i mi ćemo preduzeti mere obezbeđenja.

Mi smo uvereni da će progres u našoj vizuri dovesti svu tu svetinu ove planete do carstva razuma. Naš despotizam će i biti takav jer će on racionalnom strogošću stišavati selektivno sve nerede, nemire, sve do iskorenjivanja liberalizma u svim porama društva. Setite se francuske revolucije kojoj smo mi dali ime “velika”: njene tajne pripreme i tok njenog vođenja dobro su nam poznati, jer je ona sva delo naših ruku.

A od tog doba mi vodimo narode od jednog razočarenja do drugog, da bi se oni i nas odrekli u korist onog cara-despota, “kosmičkog jajeta”, kojega mi pripremamo svetu (radi se o Antihristu koji će se pojaviti kratko pre Drugog Hristovog dolaska - p.a.). Zbog njega mi prolivamo reke krvi, zbog njegovog oživljavanja mora bezbroj nevinih da bude žrtvovano. Principi: ljubav, mržnja i strah kao energetska stanja ljudi biće u potpunosti pod kontrolom njegove vrhovne volje.

U današnje vreme mi smo kao međunarodna sila nepovredivi, jer ukoliko nas napadne jedna, štiti nas i podržava druga država. Osim toga, našoj nezavisnosti i nedodirljivosti doprinosi korišćenje ljudskih slabosti i mana. Na primer, neiscrpna je njihova podlost, oni puze pred silom, nemaju sažaljenja prema slabostima i greškama drugih, snishodljivi su prema zločincima, ne podnose protivurečnosti slobodnog uređenja, a s druge strane strpljivi su do mučeništva pred nasiljem smeloga despotizma. Od savremenih premijera-predsednika-despota oni trpe i podnose takve zloupotrebe, od kojih bi ranije za najmanju odrubili glavu dvadesetorici kraljeva.

Čime se može objasniti takva pojava, takva nedoslednost narodnih masa u odnosu prema tekućim događajima?

Ova pojava se objašnjava time što naši diktatori šapuću narodu preko svojih agenata da oni, vršeći zloupotrebe i nanoseći štetu državama, to čine radi viših ciljeva: postizanja dobra dotičnih naroda, njihovog međunarodnog bratstva, solidarnosti i ravnopravnosti. Posledica ovoga jeste da se belo proglašava crnim, narod osuđuje prave a opravdava krive, ubeđujući se sve više i više u to da on može da čini sve što poželi. Zahvaljujući takvom stanju stvari, narod ruši svaku postojanost i stvara nerede na svakom koraku.

Reč “sloboda” podstiče društvo na borbu protiv svake sile, protiv svake vlasti. Eto zašto ćemo morati, kada sasvim zavladamo, da tu reč potpuno isključimo iz ljudskog rečnika tretirajući je kao princip životinjske sile koja pretvara gomile u krvoločne zveri.

Istina, te zveri zaspu svaki put kad se napiju krvi, i za to vreme lako ih je okovati u lance, ali ako im se ne da krvi, one ne spavaju i bore se, a ukoliko se otmu našoj kontroli, to za nas može biti opasno.

Što se tiče republike kao državnog uređenja, svaka od njih u svom razvoju prolazi kroz nekoliko stadijuma. Prvi stadijum predstavlja krvavi haos stvaranja, u kome se najlakše lovi u mutnom i zadobijaju odgovarajuće pozicije, materijalna dobra i nekretnine protivnika. Jer, victoria in civilibus bellis semper est insolens (Pobeda u građanskim ratovima je uvek bezobzirna). Nakon smirivanja strasti sprovodi se demagoška kampanja radi ostvarivanja novog političkog okvira i programa koji želimo nametnuti. Od veštine i trajanja ove kampanje i uverljivosti ove demagogije zavisi dužina trajanja ove faze. Posle toga, kao posle zamora materijala, dolazi treća faza – faza anarhije, koja neminovno vodi ka diktaturi. Naša organizacija deluje prikriveno iza leđa raznih nacionalnih agenata koji sprovode interese zemalja kojima pripadaju, a koja mi vrlo često vešto iskoristimo, da oni toga nisu ni svesni, što nas oslobađa obaveze da trošimo sredstva na suvišnu dugoročnu administraciju.

Vrbovanjem postojećih administrativnih službenika iz zemalja koje želimo da pokorimo i kooptiranjem u naše redove mi stvaramo organizaciju takozvanog unutrašnjeg masonstva. Spoljašnje predstavlja nevidljivu silu uz čiju se pomoć gradi unutrašnji i spoljašnji Novus ordo seclorum (Novi svetski poredak).

Za takve pojedince iz državnog aparata do kojih nam je stalo, uvek imamo nekoliko vrsta mamaca kojima oni neće moći da odole. Prvo, moramo istražiti psihološku strukturu dotične osobe što znači ispitati njegove mane, osobine i utvrditi njegove slabosti. (Ovo isto važi i za uticajne bogate ljude, ljude od duha i pera...). U sledećoj fazi naši ljudi od poverenja poturaju mu onaj spisak vrlina:

“Slobodni zidar može postati čovek neporočan, obdaren dobrim osobinama, i otadžbini istinski odan.

On mora imati verno, rodoljubivo srce, mora biti milosrdan, skroman i daleko od mržnje i osvete.

On mora biti velikodušan i darežljiv, ali bez razmetanja, otvoren neprijatelj poroka, branilac vrlina.

On mora biti uredan i umeren u svemu.On mora biti dobar građanin, dobar muž, otac, sin i srodnik, revnostan u vršenju

dužnosti.On mora biti bez predrasuda, rukovođen razumom i istinoljubljem.On mora biti uredan, tačan i skroman.On mora biti postojan, hrabar i oprezan.Njega treba da rukovodi mudrost, istina, lepota i poštenje.On mora da bude pristojan, popustljiv, otmen, dostojanstven, oprezan i ćutljiv,

uviđavan, smeran i ljubazan.On mora biti pouzdan ali i obazriv. On se mora uzvisiti nad samim sobom i ostati na

terenu čiste objektivnosti.”Uz ovaj ganutljivi spisak vrlina, u zavisnosti od njegovih duhovnih afiniteta, može

mu se ponuditi otvoreni konto u našim bankama, određeni bolji društveni položaj, mogućnost povoljne kupovine (tačnije rečeno, besplatno preuzimanje) različitih firmi ili nekretnina. Ukoliko je reč o umetnicima i naučnicima, oni su jeftiniji i naivniji, pa se uz malo sreće mogu u naše mreže uplesti pomoću: studijskih boravaka na duži ili kraći period, manjih stipendija, olakšanog i bržeg štampanja knjiga, veštačkim stvaranjem hitova i bestselera, potplaćivanjem kritičara, stvaranjem hijerarhije vrednosti u literaturi i umetnostima kakva nama odgovara, omogućavanju izlaganja slika u najpoznatijim galerijama sveta, reklamama za koncerte... čime se, s jedne strane, postiže duhovna nivelacija i željeni smer daljeg razvitka, a s druge strane, se vanserijski stvaraoci, ukoliko nam se svesno ili nesvesno ne priklone, za života odstranjuju i čijim delom, posle njihove smrti, možemo slobodno da manipulišemo.

Uopšte, da umovi svetine ne bi stizali da misle i zapažaju, mi im moramo redovno praviti program. Zato: nulla civitas quiescere potest: si foris hostem non habet, domi

invenit. (Nijedna država ne može biti mirna, ako nema neprijatelja spolja, naći će ga kod kuće.)

Naporne borbe za premoć, udarci u ekonomskom životu stvoriće, i već su stvorili, razočaranja, hladne i nemilosrdne društvene sisteme. Sva društva imaće potpunu odvratnost prema višoj politici i religiji, koje će postepeno da preuzmu samo naši ljudi.

KOSMOPOLITSKA UVERENJADelujući iznutra, odnosno razarajući postojeće državno i društveno uređenje,

stvaranjem nestabilnosti, nemira, unutrašnjih sukoba i građanskih ratova, mi vršimo pokretanje i izmeštanje stanovništva iz nacionalno homogenih u nehomogene sredine. Ono će morati da živi pod geslom: nulla terra exilium est, sed altera patria. (Nijedna zemlja nije zemlja izgnanstva, već druga otadžbina.) Na taj način ćemo razvijati kosmopolitska uverenja i sprovoditi ideju melting pot-a.

Naravno, takve “šarene” sredine biće stalni izvor nestabilnosti i nesigurnosti, što nam omogućava primenu diktatorskih oblika vlasti. On mora biti u stanju da u svakom trenutku uguši represivnim merama bilo kakvu manifestaciju nezadovoljstva svetine.

Pored naše teorije i prakse koju smo sistematski razvili u cilju upravljanja masama, na raspolaganju imamo još dva moćna sredstva za kretenizovanje nacija, a to su mediji i razbijeni obrazovni sistem (jer ako je razbijen, on onemogućava ljude da vide da sve na svetu potiče od jednog Tvorca – p.a.). Mediji tu imaju posebnu ulogu. Što se umetnosti tiče, ona mora biti svedena na nivo kiča i šunda, i oko tih stvari vrteće se veliki novac, što će dodatno destabilizovati misaonu strukturu onih retkih pojedinaca koji požele da se tome odupru ili da eventualno počnu da tragaju za istinom. Jedina istina biće naša istina, i kuda god da krenu doći će do nas.

Obrazovni sistem moramo opteretiti nepotrebnim podacima, usmeriti ga i specijalizovati. Što se tiče “društvenih nauka”, njih moramo neutralizovati bezličnim nevažnim i dosadnim činjenicama, strogo vodeći računa da se, na primer istorija, više izučava globalno nego nacionalno, da se iz književnosti više poklanja pažnja piscima kooptiranim u naše redove. “Prirodne nauke” je neophodno ateizovati. Vi i sami znate da je ovo od fundamentalne važnosti, jer samo na taj način možemo zadržati njihovu relativnu nedodirljivost, magijski okovanu formulama i brojevima. U protivnom, suština naših istraživanja prodrla bi u populističke slojeve i smisao našeg traganja bio bi otkriven. Ali o tome ćemo drugom prilikom.

Osim toga, da bi se javno mnjenje uzelo u svoje ruke treba ga dovesti u nedoumicu iznošenjem sa raznih strana mnoštva protivrečnih mišljenja, sve dok se masa ne izgubi u tom lavirintu i ne pomisli da je najbolje nemati nikakvog mišljenja u pitanjima politike, dok sami ne počnu izjavljivati da ih politika ne interesuje i da nije njima, “običnim ljudima”, dato da to razumeju, nego to može znati samo onaj koji rukovodi i upravlja društvom. Ovo je prva tajna. Ona će nam omogućiti da čak budemo i nagrađeni za svoj angažman, jer populi grati est praemiis afficere bene meritos de re publica “fratris”. (Dužnost je zahvalnog naroda da nagradi braću zaslužnu za državu).

Druga tajna, potrebna za uspeh uprave, sastoji se u radu na umnožavanju nedostataka, strasti, da se niko u tom haosu ne bi mogao snaći i da ljudi, usled toga, prestanu razumevati jedan drugoga. Nemojmo zaboraviti braćo moja, plerumque in calamitate ex amicis inimici existunt (najviše u nesreći od prijatelja postaju neprijatelji). Ova će nam mera poslužiti još i za to da posejemo razdor među partijama (na čijem ćemo umnožavanju broja takođe raditi, podgrevajući vlastoljublje kod potencijalnih vođa), dalje da razjedinimo sve kolektivne snage koje još neće da nam se pokore, da se svuda infiltriramo da bismo obeshrabrili svaku ličnu inicijativu koja bi bilo kako mogla smetati našoj stvari. Nema ništa opasnije za nas od lične inicijative. (Vi znate da, umalo, zbog toga, pre dve hiljade godina nije sve poteklo neželjenim tokom za nas, ali i o tome ćemo drugi put). Dakle, ako je lična inicijativa genijalna, ceo naš posao može da nestane kao mehur od sapunice. Konačni cilj - izgradnja hrama nad celim čovečanstvom u našoj

vizuri - nikada se neće ostvariti ukoliko se otkrije ceo naš projekat. Zato je opasna svaka lična inicijativa pojedinca, niko ne sme da deluje van naših pravila da se ne bi srušila ova još uvek krhka i eterična tvorevina. Mi moramo vaspitavati njihova društva tako da oni pred svakim poslom gde je potrebna inicijativa moraju nemoćno i beznadno spuštati ruke i obarati glavu. Pritom će neodoljivo ličiti na zombe. Uvek se rado setim te ljupke priče o postupku za njihovu proizvodnju. Na Haitiju, gde je veliko ogledno dobro, taj postupak se veoma usavršio. Pojedince koje odaberemo dovedemo u stanje kliničke smrti. Njihova porodica ih pokopa, mi ih izvadimo iz grobova, reanimiramo, ali odvodeći ih u drugu sredinu, u njihovoj psihi stvorimo utisak da su oni mrtvi i sada provode zagrobni život. Hranimo ih veoma malo, hranu im ne solimo, vrači koji vode te poslove kažu da oni mogu da se sete da su živi ukoliko jedu soljenu hranu, i, sve u svemu, odlična su besplatna radna snaga za obavljanje najtežih fizičkih poslova. Ukoliko se neki seti o čemu se radi, i pored mera predostrožnosti, mi definitivno završavamo s njim, što ne znači ništa, jer je on i tako zvanično mrtav. Sad sličan projekat isprobavamo na široj populaciji, mada nam često stvari izmaknu kontroli. Ali kada naš hram bude gotov, neće biti odstupanja od pravila koja se postave u laboratorijskim uslovima na mikro planu, jer će i makro plan biti jedna velika laboratorija (ovde se govori o klonovima koji će se, umesto zombija, odjednom, pojaviti svuda po svetu – p.a.).

U svakom slučaju, naša aktivnost mora toliko zamoriti svetinu, da ćemo je prinuditi da nam sama ponudi kompletnu međunarodnu vlast kojom ćemo po svom nahođenju i bez ikakve kontrole moći u sebe da usisamo sve državne sile sveta i da obrazujemo nadvladu. Umesto trenutnih neposlušnih političara sveta postavićemo Nadvladinu Administraciju. Ta administracija predstavljaće pipke, možda tačnije rečeno klješta ispružena na sve strane, a u sredini će biti naša kolosalna organizacija ukrašena plamenom zvezdom čijih pet krakova predstavljaju čoveka. U sredini zvezde stajaće slovo - G – (u značenju: univerzalna geometrija, genij, gravitacija, graditelj, gnosa). Niko nam neće moći odoleti. A tada vae victis! (Teško pobeđenima!) (Časopis “Nostradamus” - objavljeno sa dozvolom časopisa “Reality”)

Nikako nemojte poverovati da su masoni ljudska organizacija. Njihove redove čine, kao što je već rečeno, u 88% slučajeva, ljudi opsednuti demonima, što znači: sami demoni. Ko bi inače, osim demona, mogao sa takvom samouverenošću da govori da će, i na koji nivo spustiti umetnost u celom svetu, što je do sada već “postignuto”? Ko bi, osim demona, mogao da govori o uspostavljanju štetnog obrazovnog sistema u celom svetu, što je do sada, takođe, već “postignuto”? I ko bi, osim demona, mogao sa takvom sigurnošću da govori o uspostavljanju jedne svetske Nadvlade, što je, takođe, već “postignuto” - jer ta “Nadvlada” je NATO?

Kako je ovaj dokument, koji otkriva najmračnije tajne ovog sveta, dospeo do javnosti? Nemojte ni pomisliti da se to desilo slučajno. Bog, koji je demonima dopustio da iskušavaju ljude na sve moguće načine, istovremeno, neprestano obelodanjuje njihove aktivnosti - da bi ljudima pomogao da se spasu.

Pošto takve moći - da kontrolišu sve državne vlasti sveta, nauku, religije, obrazovni sistem, vojsku itd. - nemaju ljudi, masonska organizacija može biti samo organizacija demona. A ako je tako, onda treba odgovoriti na pitanje: šta će demonima jedan ovakav “program rada” - u pisanoj formi?! Jer on, ne samo što im nije potreban, već im, očigledno, može predstavljati samo smetnju u obavljanju njihove “osnovne delatnosti” - varanju i upropašćavanju ljudi. Nijednoj zločinačkoj organizaciji nije potreban corpus delicti, koji svedoči protiv nje.

I odgovor bi bio: Bog je demone primorao da napišu protokol takve sadržine, da on jasno odaje njihove planove i namere, a zatim je učinio i da on stigne do javnosti. Posle toga je demonima dopustio da ga demantuju, a ljudima je ostavio da se opredele kome će verovati.

Demonima nije potrebna bilo kakva vidljiva organizacija, jer oni, organizovano i sa “uspehom” već deluju kroz dve-tri milijarde ljudi (koje su opseli).

Zašto su, onda, obznanili postojanje masonske organizacije, tj. “organizacije najmoćnijih ljudi, čiji je cilj da (tajno) vladaju celim svetom”? Zato da bi ljudi poverovali da moć u svetu imaju ljudi, te da se ne bi pazili svojih pravih neprijatelja!

Ako neko ne veruje da demoni, koji se kriju u telima 99,99% političara sveta, žele da uspostave jednu svetsku Nadvladu, da bi zatim, koristeći se njenom moći, mogli u svim državama sveta da (brzo) osiromaše ogromnu većinu ljudi, a zatim i da ih poubijaju u ratovima i drugim nevoljama koje će izazvati kada budu dobili dopuštenje za obavljanje “čišćenja” na kraju sveta, neka pogleda ugovor koji se “najnaprednije” zemlje sveta upravo spremaju da potpišu, ali i da ga poture rukovodstvima svih ostalih država sveta, da ga i ona potpišu (da bi pred svojim građanima oprali ruke za zlo koje će ih [građane] uskoro snaći).

* UGOVOR O KOME NIKO NIJE OBAVEŠTEN. Pod vidom smanjivanja opasnosti od globalnog zagrevanja, u Kopenhagenu treba da bude potpisan ugovor o potčinjavanju država članica jednoj centralnoj svetskoj Vladi.

Poslednjih dana mnogi, kao dobitnik Nobelove nagrade ser Kristofer Monkton, bivši savetnik vlade Margaret Tačer, upozoravaju javnost na nacrt ugovora koji delegati i šefovi država uskoro treba da potpišu u Kopenhagenu.

Zastrašujući svet opasnošću od “globalnog zagrevanja”, nakon nekoliko usaglašavanja na međunarodnom nivou, sačinjen je ugovor o formiranju centralne svetske vlade i potčinjavanju zemalja potpisnica. Po prvi put se u jednom međunarodnom ugovoru upotrebljava reč – “Vlada”.

Prvi uslov ugovora je formiranje jedne centralne Vlade koja će imati vlast da kontroliše sva bivša svetska “slobodna tržišta”, finansije, ekonomiju, poreske takse i slično.

Centralna svetska Vlada će imati mehanizam da obezbedi implementaciju, kao i vlast da propisuje zakone koji određuju vladama pojedinih zemalja šta mogu ili moraju da čine u svom domenu.

Ugovor na preko 200 stranica, koji se kasnije ne može povući, koji šefovi delegacija i država treba da potpišu u Kopenhagenu, nigde ne pominje reč “izbori”, “demokratija”, “glasanje” ili slično. Ukidajući suverenitet i pojedine demokratije, ugovorom se daje vlast Centralnoj svetskoj vladi da određuje kakva kola, kakvo gorivo, kakvu ekonomiju, tržište i ostalo, mogu imati pojedine zemlje i regioni.

Kada se jednom potpiše, ovaj Ugovor obavezuje sve zemlje potpisnice prema centralnoj Vladi, bez obzira šta ustavi njihovih zemalja o tome kažu. Iz ovog Ugovora nije predviđeno istupanje i za tako nešto nema provizije u njemu, osim da se svi jednoglasno i ponovo slože da pojedina država ili sve zajedno mogu da istupe.

Smisao ovog ugovora je upravo u tome da, bez straha od globalnog zagrevanja, jedna centralna Vlada kontroliše sve činioce, poput nekadašnje striktne državne kontrole finansija, tržišta i ekonomije u zemljama bivšeg komunističkog bloka.

Po svojoj prirodi, međunarodni ugovori uvek imaju preimućstvo nad ustavima zemalja potpisnica, tako da nijedna lokalna i regionalna vlada kasnije ne može reći “naš Ustav to ne dozvoljava i mi više ne priznajemo ovaj ugovor”. (Časopis “Zbilja”, broj 175-178)

Ovde treba reći da, iako izgleda kao da se zlokobno proročanstvo o uspostavljanju svetske Nadvlade upravo ispunjava, priča o njoj predstavlja samo “masku”, odnosno, sredstvo za skretanje pažnje javnosti od glavne prevare koju demoni sprovode od 1992. godine naovamo, a to je dovođenje ljudi koji nisu opsednuti demonima, na položaj predsednika SAD, čijim posredstvom čine isplanirana zla, koja predstavljaju neophodan uvod u Treći svetski rat, odnosno, Veliku nevolju kojom će uskoro biti okončan sav život na planeti.

Zašto je važno to što Bil Klinton, Džordž Buš Mlađi i Barak Obama nisu opsednuti demonima? Zato što ljudi opsednuti demonima, ako bi se našli na položaju predsednika SAD, ne bi mogli da čine ono što demoni žele, obzirom da demoni još nemaju dopuštenje da otpočnu “čišćenje”. Amerika, odnosno NATO, kojeg ona predvodi, predstavlja vodeću vojnu silu u svetu, čijim terorističkim poduhvatima se nijedna država u svetu ne usuđuje da stane na put, i zato je za demone od najveće važnosti da je “osposobe za rat”, dovodeći na njeno čelo ljude koji nisu opsednuti demonima i koji, kao takvi, mogu da čine ono što žele (odnosno ono na šta ih neko nagovori), obzirom da ona može da učini svako zlo koje oni zamisle.

Tako je, recimo, Bil Klinton doveden na položaj predsednika SAD da bi - kada mu nameste aferu Levinski i kada ga zbog te afere ucene mogućim oduzimanjem predsedničkog položaja - potpisao nalog za bombardovanje SR Jugoslavije, što je on i učinio; Džordž Buš Mlađi je na predsednički položaj doveden da bi (slušajući svog oca, Džordža Buša Starijeg, odnosno demona koji njim vlada) - kada stručnjaci Pentagona sruše Svetski trgovinski centar na Menhetnu, i kada za to lažno optuže arapske teroriste – dao nalog za otpočinjanje ratova protiv Iraka i Avganistana, što je on i učinio; a Barak Obama je na taj položaj doveden da bi, kada ga na to budu “nagovorili” moćnici koji ga podržavaju (i izdržavaju), dao nalog za napad na Iran (odnosno paljenje naftnih izvora u toj zemlji), kojim će otpočeti “čišćenje” i pre nego što demoni dobiju dopuštenje za njegovo obavljanje.

Dovođenjem ova tri čoveka na položaj predsednika SAD, demoni su postigli ono što nikako ne bi mogli da postignu da su se na tom položaju nalazili ljudi opsednuti demonima. Istovremeno, oni nisu ničim otkrili svoje planove za uništenje čovečanstva, čije je ostvarenje gotovo u potpunosti omogućeno delima ova tri čoveka (trenutno ostaje još samo da Obama naredi napad na Iran), obzirom da ljudi ne znaju gotovo ništa o demonima, a kamoli o njihovim planovima (koje Bog oduvek obelodanjuje kroz svoja proročanstva).

* * *Koji su načini na koje demoni manipulišu ljudima? Uglavnom, sledeći:1) Prvi i osnovni je MISAO.Naime, demon može, kao i anđeo, da u čovekov um “ubaci” određenu misao, da bi

čoveka “poveo” u željenom pravcu (pošto zna da ovaj ubačenu misao doživljava kao svoju). Ovaj uticaj trpe apsolutno svi ljudi na svetu. Međutim, šta će biti dalje, to zavisi samo od čoveka, jer je on taj koji odlučuje koju će “svoju” misao slediti, a koju neće.

* Samo, gle, ovo nađoh: da je Bog stvorio čoveka dobra; a oni traže svakojake pomisli. (Propovednik 7.29)

* Đavo ima moć da ti uturi u glavu da misliš onako kako on ‘oće. Tako je u mloge ubacio da više vole novac od bilo čega. On kupuje ljude s novac. Onda više nema problemi… (Deda Miloje)

* Svi smo ograničeni i u stalnom smo ratu sa zlim mislima, jer su pali duhovi puni zlobe (zli duhovi napadaju preko misli – ubacujući zle misli u čovekovu glavu). (Otac Tadej)

Čoveku je slobodna volja data da bi se opredelio: za Boga ili za đavola, obzirom da nijedan čovek na zemlji ne može živeti samo za sebe, već se svojim delima uvek opredeljuje ili za Boga, ili za đavola. Kada sluša glas svoje savesti, Bog ga čuva i demon ga se ne dotiče, a kada radi protiv svoje savesti, on na taj način odbacuje Boga i priziva đavola, a kada u tome istraje, Bog “brigu” o njemu prepušta demonu, dopuštajući mu da ga opsedne.

2) OPSEDNUTOST je pojava kada demonski duh preuzme komandu nad čovekovim telom, što znači da kada nešto govori ili čini, to ne govori (ne čini) čovek, nego demon; kada se smeje, ne smeje se čovek nego demon, kada hoda, ne hoda čovek nego demon, itd. Kao što je čovekov duh “privezan” za čovekovo telo i pokreće ga, isto tako na

njegovo telo može da se “priveže” i demonski duh, i pošto je demon jači od čoveka, telom upravlja on, mada čoveku izgleda kao da on sam njime upravlja.

Kako demon preuzima kontrolu nad čovekovim telom? Na isti način kao što je i čovekov duh, kada se čovek rodio, “preuzeo” kontrolu nad tim telom. Jer, kada se dete rodi, ono ne zna da hoda i govori, pošto je anđeo čuvar njegov duh, samo četiri i po meseca pre toga, doneo od Boga i “privezao” ga za telo, koje je pre toga stvorio u utrobi njegove majke. Ali, vremenom, dete nauči da upravlja svojim telom.

Šta, ustvari, dete uči kada se rodi? Uči da koristi svoje telo. Demon, međutim, nema potrebe to da uči, pošto je odavno naučio, već, kad mu Bog to dopusti, “ulazi u čoveka” i preuzima komandu nad njegovim telom.

Ako neko ne veruje da opsednuti čovek ne može da govori niti da pokreće svoje telo, odnosno, da to umesto njega čini demon, može u to da se uveri čitajući Bibliju (ukoliko veruje da je njom izneta istina):

* Uto beše u njihovoj sinagogi čovek sa nečistim duhom, te povika govoreći: ah! Šta imamo mi s tobom, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas upropastiš. Znam te ko si, svetac Božiji. I zapreti mu Isus: umukni i iziđi iz njega. I istrza ga nečisti duh, povika veoma glasno i iziđe iz njega. (Po Marku 1.23-26)

Zar bi demon mogao da istrza ovog čoveka i da viče (kroz njegova usta), da nije vladao njegovim telom?

* A u sinagogi se nađe jedan čovek u kome beše nečisti zli duh, koji povika jakim glasom: Šta ima između nas i tebe, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš. Znam te ko si: Svetac Božiji! Isus mu zapreti, govoreći: Ućuti i iziđi iz tog čoveka! I zli duh obori čoveka na sred sinagoge, i iziđe iz njega, i ni malo mu ne naudi. (Po Luki 4.33-35)

Iz ovog citata se vidi, prvo, da je demon imao vlast nad čovekovim telom (jer ga je oborio), i drugo, da mu nije naudio kad ga je oborio. A nije mu naudio zato što nije imao dopuštenje da to učini, a ne zato što to nije mogao da učini.

A zašto ga je istrzao? Zato da bi čovek shvatio da je neko drugi, do tog momenta, vladao njegovim telom, jer da je demon izašao neprimetno, čovek bi mogao da pomisli da demon nije ni bio u njemu.

Opsednuti čovek uopšte nije svestan da “njegovi” pokreti (ili reči) nisu njegovi, mada primećuje da se sa njim dešava nešto mimo njegovog znanja, na šta on ne može da utiče. Da neko drugi stalno govori umesto njega, i da umesto njega pokreće njegovo telo, to njemu ni na pamet ne pada. Jer, ako neko drugi govori umesto njega (pomislio bi on kada bi uopšte nešto mislio), taj govori baš ono što je on sam hteo da kaže. A ako govori isto, zašto bi govorio umesto njega? Stvar je, međutim, u tome što taj, “drugi” ne govori baš isto!

Ni ljudi koji sa opsednutim čovekom dolaze u kontakt, ne pomišljaju da nemaju posla sa čovekom. Takva ideja nema odakle da im padne na pamet (jer ne znaju ništa o demonima).

Kako demon postiže toliku tajnost? Tako što, najpre, u čovekovu glavu ubaci određenu misao (koju ovaj doživljava kao svoju), a zatim, kada čovek tu misao prihvati kao pozitivnu, ponaša se isto kao što bi se i on ponašao (da je slobodan). A da bi mogao što lakše da se tako ponaša, on opseda isključivo onog čoveka, koji ima iste karakterne osobine i isti nivo inteligencije, kakve ima on! Tačnije, on opseda onog čoveka koji je stvoren po uzoru na njega (kada je bio anđeo - ovo će uskoro biti detaljno objašnjeno), tako da se sada može lakše razumeti zašto opsednuti čovek (dok je opsednut) nema nikakve šanse da se spase (pakla)! Jer, pošto demon odlično zna kakve je sve greške počinio za vreme Luciferove pobune, sada mu ostaje još samo da se (ponovo) ponaša na isti način (tj. da koliko god je moguće, živi kako se [samo] njemu sviđa), da bi i “njegov” čovek stigao u pakao! Kada bi neko pokušao to čoveku da objasni, pokazalo bi se da on ne želi da sluša “takve gluposti” - jer bi umesto njega nastupao demon!

Kada demon ne bi bio gospodar čovekovog tela, on ne bi mogao da govori (tj. da laže), niti da čini bilo šta. Kada bi čovek imao vlast nad svojim telom, tj. kad bi mogao da govori, on bi demona mogao i da “izda”, a to se ne događa nikad. Jer, kada se desi da čovek primeti da se sa njim dešava nešto čudno, i kada poželi da sa nekim o tome popriča, demon mu, istog momenta, u glavu ubacuje neku drugu, jaku misao (koju ovaj doživljava kao svoju), kojom ga odvodi od tog razmišljanja.

Obzirom da demon u svakom momentu zna šta “njegov” čovek misli, oseća i namerava da učini, on se, sa “neznatnim izmenama”, ponaša isto kao što bi se ponašao i taj čovek (da je slobodan), s tim što čovek ne zna, ni približno, kuda bi te izmene mogle da ga odvedu, odnosno, kuda će ga sigurno odvesti. 99% onog što govori čovek opsednut demonom (odnosno demon) odgovara demonu, što znači da vodi “njegovog” čoveka u pakao.

Inače, svi demoni nalaze se u ljudima, što znači da se u svakom opsednutom čoveku nalazi po nekoliko demona, pri čemu telom upravlja samo jedan od njih, i to onaj po uzoru na koga je taj čovek stvoren. A to znači da svaki demon “živi” samo jedan ljudski život u 7.500 godina (koliko traje ciklus života na Zemlji), tako da sada postaje jasnije zašto demoni toliko zavide ljudima na njihovoj prilici da dobiju večni život. Ustvari, jedan ljudski život u 7.500 godina živi samo polovina demona, obzirom da, otprilike, polovina od ukupnog broja ljudi na svetu nije opsednuta demonima.

Sledeći primeri pokazuju, na veoma ilustrativan način, kako demoni upravljaju “svojim” ljudima, a “objašnjenja” o onom što se sa tim ljudima dogodilo, koja su ovde izneta, dali su sami demoni.

* Sami sebe nekontrolisano tuku levom rukom. Mirtl Daran (slika br. 18) i njen suprug Alek pate od izuzetno retke bolesti koja se manifestuje tako što njihove leve ruke nekontrolisano i bez najave počinju da ih udaraju, grebu, štipaju i dave!

“Izgleda kao da naše leve ruke vode sopstveni život. Kada one odluče da dejstvuju, ne postoji ništa što može u tome da ih spreči”, kaže Alek (42). “I moja žena i ja smo gotovo stalno modri pa naše komšije sigurno misle kako se nas dvoje međusobno mlatimo. Istina je sasvim drugačija. Mi se zaista volimo i stalno razmenjujemo nežnosti. Nesreća je u tome što sami sebe, doduše nevoljno, tučemo.”

Nesrećni Daranovi pate od retkog oboljenja koje lekari nazivaju “sindrom tuđe ruke”, a radi se o poremećaju mozga koji je prisutan kod vrlo malog broja ljudi.

“Obolela sam od ove čudne bolesti pre tri godine, dok sam živela u Ohaju”, kaže Mirtl (39). “Jednog dana sam pala sa stolice u kuhinji i dobro udarila glavom o pod. Nakon nekoliko dana leva ruka je počela da izvodi razne samovoljne radnje. Na početku su to bili sitni nestašluci. Na primer, desnom rukom sam otvarala orman a moja leva ruka ga je zatvarala. Ili bih uzela cigaretu desnom rukom i pre nego što bih uspela da je zapalim, moja leva ruka bi mi je izbacila iz usta. Stvari poput ovih dešavale su se svakodnevno.”

No, sve do momenta dok njena leva ruka nije počela da je tuče, Mirtl nije posetila lekara.

“Jedne noći me je probudilo gušenje. Na moje zaprepašćenje, shvatila sam da me to davi moja rođena leva ruka! Bila je to scena kao u filmu Pitera Selersa ‘Dr Strendžlav’. Sećam se, kad sam pogledala taj film, da sam pomislila da se radi o šali. Međutim, to uopšte nije šala. Lekar mi je rekao da ću morati da živim sa tom bolešću i da će ona možda jednog dana sama od sebe nestati”, kaže Mirtl.

Slika br. 18

Onda se, prošle godine, Mirtl preselila u Njujork, upoznala Aleka i udala se za njega, da bi nekoliko meseci kasnije, u neverovatnoj igri slučaja, Alek oboleo od iste bolesti.

“I moja bolest se javila kao i kod Mirtl. Jednog dana hauba od kola je pala pravo na moje teme i već narednog dana moja leva ruka je počela da me udara! Ponekad ona izvodi i trikove. Na primer, desnom rukom zakopčavam šlic, a moja leva ruka ga otvori. Ipak, najčešće me moja levica udara po licu, štipa ili davi. Prava noćna mora! A najveći blam sam doživeo kada je jednom prilikom moja nestašna leva ruka uhvatila našu zgodnu komšinicu za grudi, i to na ulici, iz čista mira! Možete li da zamislite kakav stid me je obuzeo? Da kraj mene nije bila moja supruga da sve razjasni, bogzna kako bi se sve završilo. U svoj ovoj nesreći jako je važno što imam sjajnu ženu koja ima razumevanje za mene upravo zato što i sama ima iste probleme”, kaže Alek. (“Zona sumraka”)

Duh je nosilac života, odnosno, pokretač tela, što znači: da bi čovekova ruka činila nešto mimo čovekove volje, morao bi da je pokreće drugi duh, a u ovom slučaju to je demonski duh.

Primoravši demona da čini čudne stvari protiv čovekove volje, Bog je pokušao ljudima da pomogne, da shvate kako demon funkcioniše!

Možda će nekome ovaj slučaj izgledati komičan, ali ne treba zaboraviti da je ovo kraj sveta i da će demonima, uskoro, biti dopušteno da (sa ljudima) čine i takve (strašne) stvari, kakvih nije bilo od postanka sveta!

Kako lekari nisu uspeli da otkriju pravi uzrok “bolesti” ovo dvoje ljudi? Ispada, naime, kao da nijedan lekar na svetu nije pročitao Bibliju.

I odgovor bi bio: razlog za to je što se medicina ne nalazi u rukama ljudi, već u rukama demona (vidi 30. poglavlje), što znači da lekari, bilo da su opsednuti demonima, bilo da nisu, ne mogu da iznesu istinu o demonima! A evo i drugog slučaja:

* ŠVEDSKA. Nedavno je Erik Svenson (26), iz Stokholma, provalio u kuću Elze Bjork (31) i namerno super-lepkom zalepio svoj nos za njen. U operaciji, koja je trajala 3 sata, hirurzi su uspeli da razdvoje noseve dvoje ljudi. Svenson inače nema dosije u policijskoj dokumentaciji, a izjavio je da ne zna šta ga je navelo na ovaj čin.

“Odmah sam shvatio da sam učinio glupost. Ovu ženu sam znao samo iz viđenja i nikada sa njom nisam bio u bilo kakvoj vezi. Odmah smo pozvali Hitnu pomoć i stvar se nekako rešila. Naravno, spreman sam da platim za ono što sam uradio i samo se nadam da me nešto tako neće opet uhvatiti”, rekao je Svenson. (“Zona sumraka”)

Treći slučaj:* Amerikanci sve luđi. U nekim delovima SAD, novinari u poslednje vreme sve

češće govore o “talasima ludila” koje zahvata građane. Tokom poslednje tri nedelje u Floridi, pet osoba je bez odeće jurilo školske autobuse, četvoro od njih je bilo žensko, a nakon incidenata, niko od njih nije znao zbog čega je to radio. Takođe u protekle tri nedelje, širom SAD su zabeleženi brojni incidenti u kojima su policajci bili prinuđeni da jure i hvataju nage ljude koji su jurcali ulicama. Neki od njih su imali istoriju mentalnih oboljenja i poremećaja, ali mnogi su inače bili savršeno zdravi i ugledni građani, koji bi posle objašnjavali kako nisu ni sami znali šta im je. Da li su slučajevi povezani, i traga li uopšte neko za objašnjenjem – nije nam poznato. (“Treće oko”, 14. jun 2011)

I četvrti slučaj:* Posetio me je pacijent star četrdeset godina. Iz razgovora sam saznao da je

zadovoljan životom, da mu je porodica solidna i da nema nikakvih problema. Živi normalno, ustaljenim tokom, bolje reći, tako je živeo do pre nekoliko dana, kada mu se desilo nešto što ga je potpuno izbacilo iz ravnoteže.

Naime, pošto je bio službenik, svakog radnog dana dolazio je oko četiri po podne sa posla. Na stolu su ga čekali ručak i novine. Voleo je, pre nego što počne da čita štampu, da popuši cigaretu na terasi, pa je taj ritual ponovio i tog dana. Stajao je i mirno posmatrao susedstvo sa trećeg sprata. Sve je bilo u redu dok nije došao do pola cigarete. Odjednom, dok je uvlačio dim, kroz glavu mu je proletela misao da skoči u ambis. Nije ni shvatio šta je pomislio, a već je krenuo ka ogradi. Sav u goloj vodi, sa velikim naporom se borio sa sobom. Odupro se nogama o ogradu, a rukama se uhvatio za sims prozora. U velikom grču, polako se približio vratima terase. Kada ih se dokopao, uleteo je unutra, naglo ih zalupio i zaključao. Mada iznenađena, njegova žena je odmah shvatila da nešto nije u redu. Jer, bio je izbezumljen, unezveren i mokar do gole kože. Nije razumeo šta se desilo, samo je znao da se jedva spasao od samog sebe. (Iz ordinacije Dušana Morače)

Navedeni slučajevi su neobični, pa zato i lako prepoznatljivi kao demonski, dok sve druge, tzv. “obične” slučajeve koji se oko nas svakodnevno dešavaju (otac silovao ćerku, sin ubio oca, i slično), mi ne opažamo kao demonske, već isključivo kao ljudske, a tako ih tretiraju i sudovi i psihijatri.

Iz poslednjeg slučaja se vidi da čovek može, ako se dovoljno potrudi, da se suprotstavi demonu i da ga pobedi, što znači da bi, na isti način, mogao i da ga se oslobodi.

Pa, zašto se, onda, ljudi ne trude da se oslobode demona, zašto dopuštaju da neko koga ne poznaju, i za koga ne znaju kakve su mu namere, celog njihovog života sa njima čini ono što ne znaju kuda bi moglo da ih odvede?

I odgovor bi bio: Zato što ne znaju da imaju posla sa demonom, tj. živim stvorenjem, niti šta je demon, i što misle da se sa tim svojim problemom (kako nazivaju demona) ne mogu izboriti (sami), a da potraže pomoć od Boga ne pada im na pamet, jer ne veruju (zaista) u Boga, niti pomišljaju da bi trebalo nekoga da pitaju kako da reše taj svoj problem, jer su ubeđeni da niko ne može znati ono što oni ne znaju; a neki i zato što im se ono što demon njihovim posredstvom čini - sviđa!

* Moj problem je u tome što ja nemam, niti hoću da imam, problem. Problem ima mene. Jer da ja imam problem, ja bih ga i rešio. Ali pošto problem ima mene, nema ko da

ga reši. Ja ne mogu, pošto sam pod njegovom vlašću. A to mi pokazuje da je problem jači od mene, pa bi samim tim svaka moja borba sa njim bila potpuno uzaludna. Možda bi u tome mogao da mi pomogne i neko drugi, ali kako kad to nije njegov, nego moj problem. Prema tome, ako ja ne mogu, a očito ne mogu, jer je jači od mene, da izađem na kraj sa svojim problemom, ko može? Kad ja imam nešto, ja to mogu da zadržim ili uklonim. Ali kad nešto ima mene, onda to nešto može da drži ili ukloni mene, a ne ja njega. Svi su izgledi da će me moj, od mene očigledno jači problem, držati dokle god on hoće, kao što bih i ja, da sam jači od njega, tako činio sa njim. Da sam ja u njegovom položaju, ne bih ja uzmicao, nego bi on bio taj koji uzmiče i pazi šta radi, ako bi hteo da ga zadržim. Znači: slušao bi me, a kad bi me slušao, onda i ne bi bio neki problem, pa mi, dakle, ne bi ni smetao. A ako bi mi ipak zasmetao, zna se ko bi se povukao ili bio uklonjen – on a ne ja. Ali pošto takvu, nadređenu, poziciju nemam ja u odnosu na (moj) problem, nego on u odnosu na mene, verovatno bi bilo najbolje da se ja ponašam prema njemu, onako kako bi se, da stvari stoje kako ne stoje, on ponašao prema meni. Ja, doduše, baš i ne bih da me on drži, ali šta ću ako ga svojim ponašanjem, neposlušnošću i uzaludnim pokušajima da ga uklonim samo inspirišem da mi učini ono što bih, da je situacija obrnuta, ja uradio njemu? Mogao bi da mi napravi probleme, pa čak, ako mu zasmetam, i da me ukloni. Kad bi vredelo da ga zamolim da me pusti i napusti, zamolio bih ga, jer ja ipak ne bih da je tu. Ali kako da me čuje moj problem, kad je on problem a ne neko živo biće, čovek ili Bog? Pošto bi moj problem, da ja imam njega a ne on mene, bio poslušan u odnosu na mene i moje potrebe, pa time i ne bi bio neki problem, da probam i ja da budem poslušan u odnosu na njega, pa da time bar nemam problem što imam problem? Prema tome, pristaću da ga imam, jer ionako ga imam, pa ću se normalno i iskreno pozabaviti njime, kad je već tu. Pokušaću da shvatim kako je on postao ili čime uspeva da je jači od mene, pa ako se i posle toga ništa ne promeni, pokoriću mu se i činiti onako i ono što on zahteva od mene i platiti ceh što je moj problem jači od mene, jer i nije on toliko moj, koliko sam ja njegov. I to će tako ostati dokle god se ne promeni odnos snaga, pa makar da se tako nešto nikad i ne desi. Nema mi druge nego da živim sa svojim problemom. Do njegove ili moje smrti. (Iz knjige D. A. Teodora: “Od viška glava boli”)

Ja, autor ove knjige, doživeo sam jednom prilikom, kada sam se sa majkom svađao oko neke sitnice, da demon preuzme kontrolu nad mojim telom. Naime, dok smo se svađali, ja sam u ljutini bacao neke stvari po kući i tada sam, iznenada, primetio da jedan pokret koji sam napravio rukom, a zatim i drugi - nije moj! Kada mi se to desilo prvi put štrecnuo sam se malo, a kada se to ponovilo, prestao sam da bacam stvari, moj bes je splasnuo, i ja sam, razmišljajući, pokušao da odgonetnem šta se to sa mnom dešava. Cela ta “epizoda” trajala je samo dva-tri minuta.

Međutim, odgovor na pitanje “Šta se to desilo sa mnom?”, tada nisam dobio. Dobio sam ga tek desetak godina kasnije, kada sam počeo da proučavam Božju nauku. Tada mi je jedna vidovita žena objasnila da je demon tom prilikom preuzeo komandu nad mojim telom, ali da sam ga ja, time što sam o tome intenzivno razmišljao, odmah izbacio iz sebe. Demon ne želi da bude u čoveku koji misli svojom glavom i traži istinu, jer sa njim ne može da postigne ništa, i zato ga napušta da se ne bi uzaludno nervirao. Jer, njemu je dovoljno što se nalazi u paklu i što ne može da čini ono što bi voleo, i zato izbegava da na tu svoju muku dodaje još jednu, i to sasvim nepotrebno, pokušavajući da manipuliše čovekom kojim nije moguće manipulisati. Ovo bi onima koji žele da se spasu trebalo nešto da znači.

Obzirom da se opsednutost odnosi samo na telo, čovekov duh je slobodan. Čovek je stvorenje sa slobodnom voljom, ona čini suštinski deo njegove ličnosti, obzirom da bez nje ne bi mogao da uradi svoj osnovni zadatak, koji je od Boga rođenjem dobio, a to je: da se slobodno opredeli kako će živeti.

* Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro, greh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji. (Prva Mojsijeva 4.7)

Iz ovog biblijskog citata se vidi da demon (greh) opseda čoveka tek kada on svesno greši, kao i da je čovekova volja iznad demonove. Međutim, njegova volja je iznad demonove samo teoretski, jer je on, ne interesujući se za istinu, ne koristi na svoje stvarno dobro, što znači da je zloupotrebljava. A kada je zloupotrebljava, onda demon ima odrešene ruke da sa njim čini, maltene, šta hoće.

Činjenica, da demon nema slobodnu volju, govori da on mora da čini ono što čovek želi. Kad opsednuti čovek ne bi mogao da čini ono što želi, to bi značilo da on nema slobodnu volju, a on je ima. Činjenica, da demon svoje ciljeve postiže lukavošću a ne silom, govori da on ne može da čini šta hoće, tj. da zavisi od čovekove volje. A to znači: kada bi čovek čvrsto želeo da učini nešto određeno, demon ne bi mogao da čini suprotno, morao bi da učini baš to što on želi (zbog anđela čuvara, koji stoji uz čoveka i pazi da demon s njim ne čini ono što je protivno njegovoj volji). Odnosno, kada bi čovek čvrsto želeo da čini samo dobro, demon ne bi mogao da čini zlo, morao bi da čini samo dobro, zbog čega bi odmah “pobegao” od tog čoveka. Međutim, kada bi čovek zaista toliko pazio šta čini, on pod vlast demona ne bi ni stigao.

Kada se čovek ne interesuje za istinu, to znači da ga sopstveni život mnogo ne zanima, i zato se demonu dopušta da njegovu sudbinu uzme u svoje ruke. Inače, demon je stvorenje bez slobodne volje. Da nije tako, ne bi ga bilo moguće isterati iz čoveka.

Iz svega rečenog izlazi da čovek može da se oslobodi demona samo ako se okrene istini i čini dobra dela. Jer, kada čovek počne da razmišlja tražeći istinu, anđeo čuvar mu prilazi i pomaže mu, a tada demon beži od njega, jer istina predstavlja “smrt” za njegov posao. Kada čovek počne da traži (i poštuje) istinu, demon svoju moć gubi, a kada ga istina ne interesuje mnogo, demon dobija veću vlast nad njim.

Okretanje istini predstavlja siguran način, na koji bi svaki čovek mogao da se oslobodi demona, jer traženje i poštovanje istine predstavlja poštovanje Boga, i zato demon obavezno napušta čoveka koji je počeo ozbiljno da se interesuje za svoj život.

Ipak, da li postoji neki jednostavan i lak način, na koji bi svaki čovek mogao ODMAH da se oslobodi demona, čim to zaželi?

Da, takav način postoji, a sastoji se u tome da čovek napiše molbu Bogu na listu papira, koja glasi, otprilike, ovako: “Gospode, molim Te, oslobodi me demona, jer ne želim da služim đavolu i jer želim da se spasem!” Zatim neka tu molbu potpiše, i (ako je zaista želeo da ga Bog oslobodi, tj. ako molbu nije pisao samo zato što ga je neko na to nagovorio) istog momenta će biti oslobođen.

Zašto Bog oslobađa opsednutog čoveka koji je napisao ovakvu molbu, obzirom da je prethodno, tj. kada ga je stvorio, dopustio demonu da preuzme vlast nad njegovim telom?

Zato što mu je stvaranjem dao slobodnu volju, koja je u momentu kada je on pisao molbu bila takva da je želeo da se oslobodi demona, a koju nije mogao sam da sprovede u delo, niti je u tome mogao da mu pomogne bilo ko drugi osim Boga. U Bibliji piše: “Molite, i daće vam se”, što znači da čovek za neke stvari mora da moli Boga da bi ih dobio.

A zašto ga oslobađa istog momenta kada je on, na ovaj način, od njega zatražio pomoć? Zato što nema šta da čeka, jer kada je čovek napisao tu molbu, on se izjasnio da ne želi više da služi demonu, što je i dokazao time što je napisao molbu (obzirom da se demon borio svim dopuštenim mu sredstvima, da bi ga “odgovorio” da je ne napiše - da bi ostao u njemu, odnosno, da bi sačuvao svoj “život” i nastavio da radi svoj zli posao).

Kada sam saznao za ovaj način oslobađanja od demona, obavestio sam o njemu nekoliko svojih prijatelja i prijateljica, za koje sam znao da su opsednuti, i neki od njih su me odmah poslušali, tj. napisali su takvu molbu (i bili odmah oslobođeni demona), a neki nisu.

Zašto su me neki od njih poslušali, a neki nisu?

Oni koji su me poslušali, učinili su to zato što im je smetalo što neko nepoznat utiče na njih mimo njihove volje, a oni koji me nisu poslušali, učinili su tako zato što su bili zadovoljni svojim životom, zbog čega su demoni, šaljući im JAKU misao (da će izgubiti nešto vredno [recimo, da će biti manje interesantni u društvu] ako budu pisali takvu molbu, ili neku sličnu misao, za koju su znali da će je oni sigurno prihvatiti, verujući da je njihova), uspeli da ih “nagovore” da je ne napišu. Zato preporučujem čitaocu koji ima problem sa demonom, da obavezno napiše ovakvu molbu, jer, bez obzira koliko on bio zadovoljan svojim životom, treba da zna da će mu život, sigurno, postati bolji ako se oslobodi demona.

U vezi samog pisanja molbe, preporučujem čitaocu da ne odugovlači mnogo sa njim, da ga demon ne bi prevario i naveo da od njega odustane. Ali da ni previše ne žuri, da se ne bi desilo da molbu napiše bez ikakvog promišljanja, jer u tom slučaju to ne bi bila molba. Dakle, neka prvo razmisli desetak minuta, a zatim neka je napiše (i potpiše).

Što se tiče mojih prijatelja koji su napisali molbu, doživeo sam veoma prijatno iznenađenje kada sam na njihovim licima, u njihovim očima i u njihovom ponašanju i govoru primetio značajnu promenu nabolje. Svi su bili mirniji, opušteniji, manje su pričali (blebetali) nego obično, i svi su mi rekli da osećaju (veliko) olakšanje. Ali sam se i naježio pri pomisli da sam sve do tada, kad god sam razgovarao sa njima, ustvari razgovarao sa nekim ko ne pripada ljudskom svetu i ko neprestano, već milijardama godina, mrzi, laže, vara, povređuje i ubija ljude.

* Prosudite i sami od sebe: ako ste zarobljeni od vama nadmoćnijeg, kako ćete se osloboditi? Sami ili uz pomoć? I ko će vam pomoći? Zar onaj koji zarobljava? A ako se pitate što ste zarobljeni, bolje vam je da se pitate: što ste robovi, i još uznosite ropstvo, dakle i gospodarenje (jer to je isto) iz pokolenja u pokolenje. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

Već je rečeno da demon može da učini (ili kaže) i ono što čovek ne bi učinio (ili rekao), ukoliko se to nalazi u okviru čovekove volje. I upravo zato što se nalazi u okviru njegove volje, čovek na to (što demon čini) ne reaguje. Na ovaj način učinjeni su svi zločini u istoriji.

Zašto se demon ponaša u skladu sa čovekovim osobinama? Zato da ovaj ne bi primetio da neko, koristeći se njegovim telom, završava svoj posao. Jer, kada bi to primetio, on, možda, više ne bi bio toliko nepažljiv (kao što je bio do tada), možda bi počeo da više pazi šta radi, što znači da bi mogao i da promeni svoju volju u pogledu nekih (životno važnih) stvari, a tada demon ne bi mogao da čini ono što je činio do tada. Demon se ponaša u skladu sa čovekovim osobinama zato da ovaj ne bi shvatio da neko njim manipuliše, i da ne bi reagovao na ono što taj, “neko” govori (ili čini) njegovim posredstvom! Jer, kada čovek nimalo ne sumnja da su reči koje je izgovorio demon njegove sopstvene, onda on i stoji iza tih reči, često i kada vidi da one nisu sasvim na mestu, jer kako bi mogao da ne brani “svoje sopstvene reči”?! Ustvari, te reči brani sam demon, jer su njegove i jer je, mnogo više nego čovek, zainteresovan da one postignu svoj cilj!

Svaki čovek u kome se nalazi demon kriv je za ono što demon čini, jer je dopustio nekome koga ne poznaje, i za koga ne zna kakve su mu namere, da njegovim posredstvom čini ono za šta ne zna kakvim će posledicama rezultirati. Pošto čovek zna da neko, na neki način, manipuliše njim, time što na to ne reaguje, on se saglašava sa svim što demon učini u njegovo ime. Zato na njemu leži sva odgovornost za ono što demon (njegovim posredstvom) učini!

* Nije mogućno da sablazni ne dođu, ali teško onome čijim posredstvom dolaze. Bolje bi mu bilo da se žrvanj obesi o njegov vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednog od ovih malih. (Po Luki 17.1, 2)

Pošto demon zna svaku čovekovu misao, on ga - koristeći se njegovim neznanjem (da neko u svojoj vlasti ima njegovo telo) - uvek lukavo ometa da dođe do istine. Jer, ono

što nije daleko ni od čije pameti, jeste da bi čovek, ako bi želeo da mu zaista bude dobro, trebalo da se interesuje za istinu o svom životu (jer bi tako mogao da dođe i do istine o onom što demon čini njegovim posredstvom). U praksi se, međutim, tako nešto ne dešava nikad, jer je čovek pod vlast demona dospeo upravo zato što ga istina nikad nije mnogo zanimala. Tako demonu ostaje još samo da sa njim lukavo manipuliše, da bi mogao da učini sve što želi.

Iako je stvorenje bez slobodne volje, demon je, praktično, čovekov gospodar. Iako se čoveku čini da živi samo za sebe, on, ustvari, živi samo za demona, jer sve što čini za sebe, njemu ne donosi stvarnu korist, jer mu ne donosi glavnu korist koju bi od života mogao da ima, a to je večni život.

Time što mu je dopustio da koristi čovekovo telo, Bog je demonu dopustio mnogo. Jer, ponašajući se u skladu sa osobinama “svog” čoveka, koji ne zna da to nisu njegove reči i postupci, demon, gotovo uvek uspeva da ga navede na promenu raspoloženja, tj. volje, naravno, u pravcu koji odgovara njemu, demonu, a ne čoveku! Na taj način sprovodi se, uglavnom, demonova volja, dok čovekova biva zadovoljena samo u pogledu sporednih stvari - jer za glavnu on i ne zna! Da čoveku neko kaže šta demon s njim čini, on se sa tim ne bi složio, odnosno, demon bi se u njegovo ime, kao kakav advokat, oko toga prepirao do besvesti a da razgovor ne bi stigao nigde. Jedini lek je isterivanje demona. Kada bi se razgovorom moglo pomoći opsednutom čoveku, isterivanje demona ne bi postojalo.

Kako demon manipuliše “svojim” čovekom? Tako što uz ono što bi čovek rekao ili učinio, dodaje i ponešto svoje. A da se čoveku, kojim slučajem, ne bi “otvorile oči”, odnosno, da ne bi počeo da pazi šta čini, demon dodaje samo po malo svoga, recimo, 5% od onog što bi čovek učinio ili rekao. Tako čovek ostaje “glavni”, a demon samo njegov “pomagač”.

Dodajući stalno po malo svoga, demon, polako ali sigurno, navodi čoveka da učini baš ono što on (demon) želi. Na taj način, ako bi se jednog dana desilo da neko istera demona iz tog čoveka, on gotovo da nikakvu razliku u svom životu ne bi primetio (osim izvesnog olakšanja), jer je demon govorio, recimo, 80% ono što bi i on sam rekao, 15% ono što on ne bi rekao (ali mu je odgovaralo da bude rečeno), i 5% ono što on nije ni razumeo šta znači i čemu služi (zbog čega je to, gotovo odmah, zaboravio). Pošto demon i čovek imaju sasvim različita “polja interesovanja”, čovek ni ne sluti šta sve demon postiže kada govori (ili čini) ono što on ne razume. Jer, kada demon kaže nešto što čovek nije hteo da kaže, to je, sasvim sigurno, nešto što će naneti štetu ili tom, ili nekom drugom čoveku – obzirom da demoni ljudima nisu prijatelji.

Sada zamislite čoveka koji ne pazi stoprocentno na ono što govori, ali ni na ono što mu drugi govore (a takvih je na ovom svetu, bar, 90%), i shvatićete da demon sa njim može da učini što god želi, što znači da svakako može da ga navede na promašaj života. A može, njegovim posredstvom, to isto da učini i drugim ljudima, pre svega njegovim ukućanima. A to znači da opsednuti čovek uopšte ne funkcioniše kao čovek, već kao demon, odnosno, kao gnusni zločinac koji deluje u najvećoj tajnosti, obzirom da demon njegovim posredstvom može da postigne gotovo sve što želi. Da nije tako, nijedan rat ne bi bio moguć.

Koristeći se čovekovom nepažnjom demon, često, govori i ono što čovek nikada ne bi rekao, prateći pritom njegovu reakciju, da bi mogao (brzo) da popravi ono što je rekao – ako čovek na to reaguje. Međutim, čovek na ova “mala odstupanja” od svog uobičajenog ponašanja ne reaguje gotovo nikad, jer u tome ne vidi ništa loše. Možete li zamisliti kolika je to lukavost, kada o tome niko ništa ne zna već šest hiljada godina? Jer, kada neko kaže da je to poznata stvar, znajte da to govori demon da bi prekinuo razgovor na tu temu!

Pošto se demonima dopušta da opsednu samo one ljude koji greše, to znači da ti ljudi vode računa, prvenstveno, o materijalnim stvarima, dok o svom najvećem dobru, životu, ne razmišljaju mnogo. Tako demoni, koristeći se njihovim neznanjem i bahatošću, uspevaju da učine i takva zla, za kakva bi ljudima, da bi ih sami učinili, bili potrebni

vekovi. A to znači da demoni samo ubrzavaju ono što bi ljudi svakako učinili - kad bi imali više vremena! Krivica, dakle, leži na čoveku, jer je njemu pamet data da pazi na sve što bi moglo da mu šteti ili koristi, a ne samo na ono što mu se sviđa. Zar čoveku njegov život ne bi trebalo da bude važniji od bilo čega drugog? Ali baš zato što to kod velikog broja ljudi nije slučaj, demonima je dopušteno da njihov život uzmu u svoje ruke.

“Pomažući” mu neprekidno po malo, demon čoveka vodi u pravcu koji odgovara samo njemu (demonu), mada čoveku izgleda kao da to odgovara njemu. Tako ljudi stižu do toga da se “sami opredeljuju” da postanu političari, vojna lica, sveštenici, lekari itd, posle čega demonima služe i stručno. Tako su mnogi ljudi postali veliki naučnici, biznismeni, političari, generali.., tj. tako su demoni u svoje ruke uzeli sve oblasti ljudskog života.

Posredstvom nauke, škole, politike itd, demoni zatim ljude iskušavaju na sve moguće načine, tj. tako Bog postiže svrhu zbog koje je stvorio ovaj svet. Jer, razne naučne teorije predstavljaju iskušenja, odnosno, pokušaje prevare a ne istinu, tzv. demokratija predstavlja iskušenje a ne istinu, poziv u “oslobodilački” rat predstavlja, takođe, iskušenje a ne istinu. Pa ko to ne shvati na vreme, shvatiće kada mu od života ostane samo sećanje na život!

Da su demoni apsolutni gospodari ljudi koje su opseli, video sam i po strahu koji se ponekad pojavljivao na licima nekih mojih prijatelja i rođaka. Naime, ja sam se veoma interesovao za isterivanje demona, i u tom znanju sam brzo napredovao. Dakle, taj strah je bio strah demona, a ne tih ljudi, što jasno pokazuje da demoni nesmetano žive životom “svojih” ljudi.

Svaki čovek u kome se nalazi demon, radi protiv ostalih ljudi, i to “stručno”. Kada opsednuti čovek ne bi radio protiv ostalih ljudi, tj. kad ne bi služio demonu, demon u njemu ne bi imao zašto da ostane, pa bi ga napustio, jer zašto bi “gubio vreme” tamo gde ne može ništa da postigne?

Pošto porodica i prijatelji opsednutog čoveka, najčešće, imaju poverenja u njega, tj. ako nemaju poverenja u jednog od njih, imaju u drugog, demoni uspevaju da na promašaj života navedu gotovo sve ljude sveta. Ljudi o ovim demonskim aktivnostima ne znaju gotovo ništa, odnosno, to što znaju ne predstavlja ništa. Jer, demoni su neprijatelji ljudi u apsolutnom smislu te reči, oni su smrt ovog sveta, a postoje, potpuno neprimećeni, u više od 99% porodica širom sveta.

Za čoveka u kome se nalazi demon reči ne vrede, jer demon, koji umesto njega govori, odlično zna kako da u svakoj pojedinačnoj situaciji izađe na kraj sa rečima svog sagovornika (jer ima mnogo više iskustva od njega). Razgovor (o stvarima života i smrti) sa čovekom u kome se nalazi demon, teško može da ima dobre posledice.

Kada sam o opsednutim ljudima razgovarao sa jednom vidovitom ženom, ona mi je krajnje ozbiljnim tonom rekla: “Ne razgovaraj sa njima!”. A kada sam je upitao: “Zašto?” (jer sam hteo da čujem obrazloženje), ona mi je odgovorila: “Nisam ti rekla da uopšte ne razgovaraš”, što je značilo da, kada razgovaram sa čovekom u kome se nalazi demon, treba uvek da imam na umu da ne razgovaram sa čovekom već sa demonom, koji ne propušta ni jednu jedinu priliku da sagovornika dezinformiše (ako razgovaraju o životno važnim činjenicama) ili uvredi (ako ne može da ga prevari), te da razgovaram samo onoliko koliko je u konkretnom slučaju neophodno.

Zašto je Isus Hrist, pre dve hiljade godina, isterivao demone iz ljudi? Da li zato da bi spasao te ljude? Ne, nego da bi pokazao ostalim ljudima gde se krije njihov pravi neprijatelj. Jer, kada ljudi vide da je demon isteran iz nekog čoveka, zar oni ne bi trebalo da se zapitaju: ko je taj koji je izišao; otkud on u čoveku; šta je u njemu radio i zašto je, sve vreme, krio svoje prisustvo?

Zašto je Bog dopustio demonima da opsedaju ljude? Nije im to dopustio Bog, nego su im to dopustili sami ljudi, svojim načinom života! Jer, demon je stvorenje bez slobodne volje, a čovek ima slobodu da čini kako sam odluči, što znači da može da živi i tako da mu

demon ne može ništa. Zar čovek nema slobodu da odlučuje o svim stvarima svog života? Zar on ne može da sazna sve o demonima, što znači i kako da se odbrani od njih? Može, ali ta stvar, očigledno, ne zanima gotovo nijednog čoveka!

Sloboda odlučivanja je neizmerno veliki dar, jer njenom pravilnom upotrebom čovek može da dobije večni život. Upravo sa tim ciljem ju je Bog i dao ljudima. Ali, sloboda odlučivanja podrazumeva da je čovek može i zloupotrebiti, što on čini kada krši Božji zakon. Opredeljujući se za zlo, čovek odbacuje Boga, a kada u tome “istraje”, Bog mu daje “pomagača u tom poslu”, demona, koji od tog momenta preuzima vlast nad njim. Što je čovek to učinio iz neznanja to je samo njegova stvar, jer je mogao da zna. Isto kao što je sebi mogao da napravi neko drugo zlo, čovek je odbacujući Boga učinio da ga opsedne demon.

Za vreme Luciferove pobune neki anđeli su, takođe, zloupotrebili svoju slobodnu volju i, tako, napravili veliki jad u celoj vasioni. Kako su završili poznato je. Bog ih tada nije sprečavao da čine kako su odlučili, samo je od njih digao ruke kada je video da su ga oni prezreli i odbacili. Od tada je o njima “brinuo” Lucifer. A kako je on to činio vidi se po onom što im se desilo na kraju.

Zašto je Bog dopustio da demoni zaposednu tako veliki procenat ljudi? Zato što je ovaj svet stvoren da bi ljudi bili iskušavani, a ne iz nekog drugog razloga. Kako bi demoni, inače, mogli da iskušavaju ljude, ako ne bi mogli, skriveni, da žive među njima? Što ljudi o tome ne znaju ništa, to je samo njihova stvar, jer bi mogli da znaju.

Proučavajući pojavu opsednutosti, saznao sam i to da demon, kada je u pitanju bračni par, može da bude samo u jednom od supružnika. To je zato što je demonima dopušteno samo da iskušavaju ljude (a porodični život predstavlja idealnu priliku za to), a ne i da ih obavezno upropaste. Kao što je demonu koji se nalazi u jednom od supružnika dopušteno da pokuša da prevari i upropasti oba supružnika, tako i slobodni supružnik može svog bračnog druga, uz Božju pomoć, da oslobodi od demona (jer svaki čovek koji ima jaku veru u Boga, može pronaći način da istera demona iz drugog čoveka), posle čega se za oslobođenog (oslobođenu) otvara put ka spasenju. Jer, ako onaj koji je sa opsednutom osobom stupio u bračnu zajednicu ne želi da joj pomogne, ko bi, onda, trebalo da joj pomogne? Kada bi i muž, i žena bili opsednuti demonom, tada nijedno od njih dvoje ne bi imalo šanse da se spase.

* Kada živiš po Božjim zapovestima, daje ti se oružje kojim ćeš se i odbraniti. (Vidovita Buba: “Zbogom đavole”)

Slobodnom supružniku ostavljena je i “mogućnost” da demona zavoli (!), i da, prihvatajući ono što mu on lukavo natura, upropasti i sebe, i svoju decu. Naime, prihvatajući “mišljenje” opsednutog, njegovi ukućani, najčešće, ni ne slute da prihvataju podmuklu, plansku dezinformaciju. Jer, ako demon ne bi mogao na sve moguće načine da iskušava “svoje bližnje” (tj. da ih laže i pokušava prevariti u pogledu životno najvažnijih stvari), šta bi on, onda, uopšte tražio u društvu ljudi?

Takođe treba razumeti da se takav spoj dvoje ljudi ne dešava slučajno, obzirom da demon za “svog” bračnog druga odabira, obavezno, osobu koja nije opsednuta. Naravno, on to čini po Božjem dopuštenju (nalogu), jer je Bog taj, a ne demon, koji spaja osobu koja ima demona, sa onom koja ga nema. A to znači da se u okviru porodice dešavaju daleko ozbiljnije stvari od porodičnih, jer ako neko drugi, a ne onaj koji stupa u brak, odlučuje ko će s kim živeti, šta je, onda, brak, i šta je porodica?

Iskušavanje posredstvom člana porodice (bračnog druga, roditelja, deteta, itd) predstavlja osnovni i “najuspešniji” vid iskušavanja, jer ko neće poslušati svog oca ili brata, ili, ko neće udovoljiti svom detetu, ne znajući da, ustvari, udovoljava demonu?! Izgleda surovo, ali izraz “surova stvarnost”, u potpunosti odgovara onom što se, skriveno, dešava ne samo u okviru porodice već uopšte na Zemlji.

Za mnoge muževe ili žene dovoljno je da ih njihov bračni drug, tj. demon, samo “lepo zamoli” da nešto učine (ili ne učine), da bi ga oni (odmah) poslušali. A ako ga,

kojim slučajem, ne bi poslušali, dovoljno bi bilo da se on na njih samo “dobro” izdere, da bi oni (za sva vremena) prestali da čine ono što su do tada redovno činili, a što se njemu nije dopadalo! Kao, na primer: da se interesuju za Boga i njegovu nauku, i da o tome razgovaraju sa svojom decom i drugim ljudima!

Svaki čovek u kome se nalazi demon je, najblaže rečeno, neodgovoran. Jer, ako on ne vodi brigu o najvažnijim stvarima u svom životu (jer da vodi, zar bi demon vladao njim?), zbog čega je demonu lako da ga, u pogledu tih stvari, prevari, zar se za njega može reći da je odgovoran (prema svom životu)? A ako ne vodi brigu ni o sopstvenom životu, zar bi mogao (uspešno) da brine o manje značajnim stvarima (koje su manje značajne za njega, ali ne i za demona), kao što je, recimo, dobrobit njegove dece, njegovih roditelja i prijatelja, ali i njegove države (recimo, ako se bavi politikom), itd?!

Sada zamislite šta mora da se desi onome koji svoje poverenje pokloni takvom čoveku, obzirom da demon koji njim vlada laže (naravno, u vezi životno najvažnijih stvari) sve ljude oko sebe! Ali, u tome i jeste suština čovekovog života: da pazi šta čini i u šta veruje, i da odbaci ono što nije dobro, makar to dolazilo od njegovog oca ili majke! Jer, kako bi njegov otac (koga istina ne zanima mnogo) mogao da spreči demona (koji njim vlada), da kroz njegova usta kaže neku lukavu laž (njegovom sinu)?! Zar je Bog čoveku dao svoju nauku i pomoć anđela čuvara zato, da bi on verovao ljudima?

* Skupo ste kupljeni; ne budite robovi ljudima. (Prva Korinćanima 7.23)* Ovako veli Gospod: da je proklet čovek koji se uzda u čoveka, a od Gospoda

odstupa srce njegovo. (Jeremija 17.5)Da li to znači da ne treba imati porodicu, ili da ne treba voleti svoju majku, oca,

brata i prijatelje? Ne, nego znači da treba razmišljati o onom što nam neko govori (ili čini), ako bi to moglo da se tiče našeg života, pa makar to bio i član naše porodice, pogotovu ako nas na to upozorava naša savest.

* Ako neki brat ima ženu koja ne veruje, i ona pristaje da živi s njim, neka je ne otpušta. I žena koja ima muža koji ne veruje, a on pristaje da živi s njom, neka ne otpušta muža. Muž koji ne veruje, naime, posvećen je vernom ženom (tj. spasava se - ako joj veruje – p.a.), i žena koja ne veruje posvećena je bratom; vaša deca bi inače bila nečista, a sad su sveta. Ako li se onaj koji ne veruje razdvaja, neka se rastavi; brat ili sestra u takvim slučajevima nisu vezani kao robovi, jer nas je Bog pozvao da živimo u miru. Šta znaš, najzad, ženo, da li ćeš spasti muža? Ili šta znaš, mužu, da li ćeš spasti ženu? (Prva Korinćanima 7.12-16)

Treba zamisliti dvoje mladih koji su se upoznali i zavoleli, od kojih jedno, recimo mladić, ima u sebi demona. On voli svoju devojku, a demon koji njim vlada ponaša se gotovo isto kao što bi se i on ponašao (da je slobodan): smeje se i šali sa “svojom” voljenom, vodi ljubav sa njom, “brine” o njoj, itd. Ali, šta njima oboma može da misli stvorenje koje je nekad imalo život, i to mnogo lepši od zemaljskog, koji je zbog svoje bahatosti ili kukavičluka zauvek izgubilo, zbog čega neprekidno pati već ko zna koliko milijardi godina; koje zna da to dvoje mladih imaju priliku da dobiju isti takav, večni život i da, zatim, stanuju na mestu sa kojeg je ono proterano (zbog čega im beskonačno mnogo zavidi); kome je dopušteno da pokuša na sve moguće načine da ih prevari u pogledu životno najvažnijih stvari i, tako, odvede na stranputicu koja vodi u pakao; i koje, pritom, ne mora čak ni da žuri, jer je njihov život dovoljno dug da može, lagano i temeljno, da ih prevari!

Demon zna misli njih oboje, i zna šta sme a šta ne sme da kaže, odnosno, kada sme a kada ne sme nešto da kaže, jer zna kada oni paze više, a kada manje. Koliko će, dakle, on imati mogućnosti da ih prevari u toku njihove mladalačke zaljubljenosti, a koliko u toku njihovog kasnijeg, zajedničkog života? Kada se taj par venča, kad dobije decu i ostari, i kada se ljubav između njih malo (ili malo više) ohladi, šta će sve on moći da im učini, odnosno, koliko će mu tada biti lakše da, kroz “svog” čoveka, pravi razne “gluposti” i uznemirava njegovog bračnog druga, izazivajući ga da mu se sveti? Kada jedno od njih

dvoje oboli, da li će demon učiniti sve da do njega blagovremeno stigne prava pomoć, ili će (dobro pazeći kako to čini) učiniti sve da ta pomoć izostane, ili stigne prekasno, ili da umesto nje stigne pogrešna pomoć?!

Demon koji se nalazi u čoveku čini sve kako bi taj čovek oboleo, a kada u tome uspe, čini sve kako bi se on pogrešno lečio, da se nikad ne bi izlečio. A ako opsednuti čovek, u najvećem broju slučajeva, (nesvesno) čini tako samom sebi, šta će tek činiti svom bračnom drugu (ili svom detetu) kada se razboli, o drugim ljudima (sa kojima je u dobrim odnosima) da i ne govorimo?

Zar bračni drugovi nisu dužni (ili zar ne bi trebalo) da brinu jedan o drugome i o svojoj deci, što znači i o njihovom (psihičkom i fizičkom) zdravlju? A ko je veći neprijatelj njihovog zdravlja, od demona - kome su dopustili da “živi” zajedno sa njima?!

Kada bi čovek koji nije opsednut demonom “vratio film unazad”, odnosno, kad bi se prisetio kako su izgledali njegovi prvi dani sa osobom sa kojom je kasnije stupio u brak, shvatio bi da je ta osoba imala inicijativu prilikom njihovog upoznavanja i zbližavanja. Kakve su, dakle, (bile) namere te osobe, koju čovek naziva svojom ženom (ili žena svojim mužem)? Ako čovek u kome je demon više ne funkcioniše kao normalan čovek, šta onda predstavlja njegov brak sa ženom koja tu istinu ne zna?

Kako demon uspeva da pridobije za brak osobu koja nema demona? Tako što, znajući svaku njenu misao i želju, govori i čini baš ono što se njoj (najviše) sviđa i što joj (najviše) odgovara. A kada ta osoba to primeti, zar bi ona mogla da bude nezadovoljna što je našla “tako srodnu dušu”, i zar bi mogla da ne pristane da sa njom zasnuje bračni i porodični život? Ko je taj, koji ne bi voleo da živi sa onim sa kim se “tako lepo slaže”? Te dve osobe ne moraju, obavezno, ostati zajedno do kraja života, samo, to je način na koji demon uspeva da za sebe pridobije osobu koja nema demona.

Čoveku kojim upravlja demon, svakako se dopala žena koju je zatim oženio, ali demon, koji je “najzaslužniji” za sklapanje njihovog braka, sa tom ženom ima sasvim drugačiji plan. U Bibliji, takva demonska aktivnost naziva se iskušavanje, ali u praksi, to je pokušaj ubistva, odnosno ubistvo, za koje je, međutim, kriv sam ubijeni - jer je imao dovoljno mogućnosti da dođe do istine i da se odbrani!

Opsednuti čovek, koji je, praktično, sigurni putnik za pakao, u svojoj ženi vidi samo osobu koju voli. Demon, međutim, u toj istoj ženi vidi samo osobu koja ima šanse da se spase, ali i priliku da svom mužu pomogne, da se i on spase! Zašto bi im, dakle, on to dozvolio, ako mu je Bog dopustio da pokuša na sve moguće načine da ih “nagovori” na promašaj života?! Tim pre što oni to njegovo “nagovaranje” prihvataju vrlo rado!

Ali, nije tako samo u bračnoj zajednici, odnosno porodici. Demoni su svuda gde mogu da iskušavaju ljude, s tim što su im neka mesta posebno zanimljiva. Da li znate da u svetu ima vrlo malo državnih lidera koji nisu opsednuti demonima? Zašto? Zato što je “partner” svakog vladara narod, kojeg treba iskušavati, odnosno, gurnuti (kada za to dođe vreme) u neku (veliku) nevolju!

Gotovo svi ljudi koji zauzimaju važne pozicije u državi i društvu, opsednuti su demonima. Gotovo da nema političara, generala, (glavnog) urednika nekog časopisa, radio ili TV stanice, službenika neke “verske” organizacije, naučnika ili univerzitetskog profesora, koji nije opsednut demonom. Jer, kada demoni ne bi držali sve te pozicije u svojim rukama, kada bi samo 5% tih položaja bilo u rukama ljudi, istina bi vrlo brzo stigla do “ostatka” čovečanstva, a tada, onih 95% položaja koji se nalaze u rukama demona ne bi vredeli ništa! Zaista, većina stvari u životu ne bi bila toliko naopaka, da sve pozicije u društvu i državi ne drže demoni. Naravno, to im je dopustio Bog, koji istovremeno štiti i pomaže svakog čoveka koji traži istinu i trudi se da živi ispravno.

Proučavajući pojavu opsednutosti saznao sam i to da, kada se demon nalazi u nekom čoveku, drugi demon može da opsedne njegovo dete, ali samo ono koje, po svom karakteru, liči na opsednutog roditelja. To je demonima dopušteno zato što bi to dete, ionako, “vaspitavao” demon (koji se nalazi u opsednutom roditelju). Tako sam u nekoliko

slučajeva video da demoni upravljaju, najpre, najstarijim članom porodice, a zatim i njegovim detetom i unukom.

Možda će neko reći: “Dobro, opsednuti čovek je sam kriv što ga je demon zarobio, ali šta su kriva njegova deca, njegovi unuci i praunuci, koje drugi demoni uzimaju “pod svoje” od njihovog rođenja, samo zato što je njihov deda (ili pradeda) u sebi imao demona? Zašto je Bog dopustio da ta deca budu zarobljena celog svog života?”

I odgovor bi bio: Zar je Bog kriv za to? Zar to nije posledica onog što je učinio predak, koji je sa demonom prvi napravio “savez”? Zar Bog kroz svoju drugu zapovest nije opomenuo ljude da se sveti do trećeg i četvrtog kolena onima koji ga mrze? I zar čovek, kada želi da učini nešto (rđavo), ne bi trebalo, prethodno, da proveri kakve bi sve to posledice moglo imati po njega i njegovu porodicu? Da je on učinio bilo šta drugo što bi moglo naškoditi njegovoj deci, zar bi Bog bio kriv za posledice koje bi, kasnije, snašle njegovo potomstvo? I zar onaj roditelj koji nije opsednut ne može da se potrudi i nađe način da oslobodi svoje dete od demona? Može, ali se za njegovo dobro, očigledno, ne interesuje mnogo, tako da čak ni ne zna da neko njegovo dete, svakodnevno, gadno zloupotrebljava. Šta vredi sve ostalo što čovek čini za svoje dete, ako je njegovu sudbinu (svojom nebrigom i nepažnjom) stavio đavolu u ruke?

* Ja sam Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga kolena, onih koji mrze na mene. (Druga Mojsijeva 20.5)

Šta sve čine deca opsednuta demonima? Provociraju drugu decu, nagovaraju ih na razne pogrešne stvari, rugaju im se i maltretiraju ih kada ona čine nešto ispravno, izazivajući u njima bes, ogorčenje, mržnju i želju za osvetom. Takođe, provociraju na razne načine svoje roditelje i prave im razne štete, a mogu i da im naprave veće neprilike, obzirom da (demoni koji njima vladaju) znaju koliko roditelji o njima brinu. U sve ovo može neko da ne veruje, ali se ovakva i slična zla, ipak, svakodnevno dešavaju svuda u svetu.

Pošto demoni u jednom domu, pod svojom kontrolom drže, najčešće, polovinu ukućana, oni mogu njihovim posredstvom da viču na ostale ukućane, ili jedan na drugoga, tj. da se “svađaju” - sve dok ne zavade te ljude. Tako se dešavaju slučajevi tipa “otac ubio sina”, ili “sin ubio oca”, i slični. Ovo demonsko zlo odavno je predskazano kao jedno od obeležja poslednjeg vremena. Sami demoni “objašnjavaju” ovakve pojave govoreći da su ljudi “poludeli”, a ljudi ta “objašnjenja” – prihvataju!

Ako bi rodbini opsednutog čoveka neko rekao da imaju posla sa demonom a ne sa čovekom, oni ne samo da mu ne bi verovali, već bi mislili da je taj poludeo - “jer njihov otac (brat, sin, itd) nikad nije činio ništa loše, niti je ikoga mrzeo”. A, da bi se potrudili da shvate o čemu se radi i, možda, pokušali da nađu način da opsednutom pomognu da se oslobodi demona, o tome nema ni govora. Jer, ljudi nisu samo neznalice, već, najčešće, i sebični, lenji, mrzitelji istine i kukavice. A takve osobe, koje ni ne pomišljaju da svojim bližnjima pomognu da se oslobode demona, zar one nisu, takođe, “pogodne” da budu opsednute, obzirom da svojim ponašanjem već služe đavolu? Jesu, ali im je Bog, ipak, dao priliku da spasu i sebe, i svog bračnog druga (oca, brata, dete...).

Da bi bilo jasnije ko su stvorenja koja se predstavljaju kao, recimo, nečiji otac, majka ili brat, trebalo bi da se podsetimo da se ta ista stvorenja već milijardama godina pojavljuju u obličjima vampira, vukodlaka, dinosaurusa, zmajeva, “vanzemaljaca” itd, i da svako od njih ima na duši na milijarde ljudskih života. Jer, demon nije samo neko ko laže, vara ili psihički zamara ljude oko sebe, on je, prvenstveno, ljudski ubica. Sve nesreće koje su se desile, od postanka sveta do danas, dela su tih istih stvorenja, koja mi danas poštujemo i volimo, verujući da su to naši roditelji, braća, rođaci i prijatelji, što je, ustvari, delimično i tačno.

Opsednuti ljudi nipošto ne moraju biti rđavi, mereno ljudskim merilima, jer ono što demon postiže ni ne zavisi mnogo od karaktera opsednutog čoveka. Lično sam se uverio da demoni postoje i u veoma dobrodušnim i poštenim ljudima. Doživeo sam da mi neki od

njih kao prijatelju pomažu i čine razne usluge, ali i da vidim iskeženu zver na njihovim licima kada sam ih raskrinkao. Tek kada sam uspeo da neke od njih izazovem da reaguju, i kada sam, do tada normalne i tihe, ljude video kako urliču kao divlje životinje, shvatio sam da ja ni pre toga nisam imao posla sa tim ljudima, već samo sa demonima koji su ih vešto oponašali.

Nisam se malo iznenadio kada sam shvatio da sam, misleći da kontaktiram sa nekim svojim rođacima i prijateljima, ustvari, celog svog života kontaktirao sa demonima. Iako sam svašta pokušavao, ni u jednom, jedinom slučaju nisam uspeo da doprem do opsednutog čoveka, uvek je odgovarao demon. Tako sam i shvatio da opsednuti čovek ne može da govori.

Pošto će, možda, neko želeti da zna kako ja mogu da budem siguran da se u tim ljudima nalaze demoni, odgovoriću jednostavno: svi ti ljudi u kojima sam prepoznao demone, priznali su to bez trunke otpora, čim sam krenuo da stvar isteram na čistinu. Odnosno, to su priznali sami demoni. U početku sam bio iznenađen njihovim priznanjima, ali kasnije, pošto su se ta priznanja dešavala redovno kada sam na tome insistirao, shvatio sam da su oni tako morali da učine, jer ih je na to primorao Bog.

Time što primorava demona da verniku oda svoje prisustvo u drugom čoveku, Bog verniku omogućava sledeći korak, a to je isterivanje demona. Svako ko zaista veruje u Boga, može naterati demona da prizna svoje prisustvo u čoveku, a može ga i isterati iz njega, naravno, uz određeni trud. Bog uvek pomaže čoveku koji se trudi da živi ispravno, kada on nešto ne može da učini sam i kada traži pomoć od Boga. Kao što ljudi opsednuti demonima imaju “pomoć” demona, isto tako ljudi koji žive ispravno mogu (ako traže) da dobiju (svu) Božju pomoć.

Zašto je Isus Hrist isterivao demone iz ljudi, i zašto je svojim učenicima dao moć da i oni čine to isto? Da li samo zato da bi te ljude oslobodio demona? Ne, jer da je hteo da demoni ne budu u njima, ne bi im dopustio da ih opsednu.

Zašto onda? Zato da bi pokazao da svako ko veruje u Boga može isterati demona iz opsednutog čoveka. A to znači da su demoni niko i ništa, i da u svom zlu uspevaju samo zahvaljujući ljudskoj bahatosti, sebičnosti, oholosti i neznanju.

* Tertulijan, u svojoj Apologetici upućenoj prvim magistratima rimskog carstva kaže: “Izvedite pred vaše sudove bilo kog čoveka opsednutog demonima, i neka prvi hrišćanin koji naiđe zapovedi duhu; on će s potpunom uverljivošću priznati da je demon, kao što se nekada lažno predstavljao za božanstvo”. A ako đavoli ne poslušaju, dodaje Tertulijan, neka hrišćanin plati životom svoju mlakost. (Časopis “Nostradamus”)

Iz ovog citata se može naslutiti kakav bi čovek trebalo da bude pravi hrišćanin. Jer, kakav je to hrišćanin, koji ne zna gde mu se nalazi (jedini pravi) neprijatelj, niti kako bi mogao da ga pobedi; koji se ne bori protiv zla i ne pomaže svojim bližnjima da razumeju demonske prevare i izađu na kraj sa iskušenjima, pa i da se oslobode demona?

Šta je glavni posao demona danas? Prvenstveno, da ljude, na sve moguće načine, održe u neznanju da je ovo kraj sveta i da će uskoro početi “čišćenje” - da bi ga oni dočekali nespremni! U tu svrhu oni ih uznemiravaju, međusobno zavađaju i psihički zamaraju, kradući im na taj način energiju, da oni ne bi imali snage ni volje da traže istinu i pripremaju se za preživljavanje Velike nevolje. Demoni znaju zašto među ljudima stvaraju mržnju, neslogu i neprijateljstva, ljudi ne znaju ni da ih neko zavađa po tačno određenom planu, a kamoli zbog čega, jer nemaju ljubavi prema istini i ne žele da je čuju.

Radi stvaranja nervoze, netrpeljivosti i mržnje među ljudima, demoni danas uznemiravaju svoje ukućane, komšije i ljude sa kojima se sreću na ulici, u prodavnicama, gradskom prevozu itd, često izdirući se na njih i vređajući ih bez realnog povoda. Oni ljudima planski zagorčavaju život, jer znaju da nervozni, napaćeni i bezvoljni ljudi imaju mnogo manje šanse da se spasu kada počne rat. Tako se može bolje shvatiti kolika opasnost čoveku preti od njegovih najbližih, ako su oni opsednuti demonima.

Drugi način na koji demoni pokušavaju da održe ljude u neznanju da je ovo kraj sveta, jeste skretanje njihove pažnje od priprema za početak Trećeg svetskog rata (koje se, i pored sve tajnosti u kojoj se vrše, ipak mogu primetiti), putem raznih “interesantnih” sadržaja – sportskih takmičenja, muzičkih događaja, Interneta (koji je upravo zbog toga i obeležen znakom WWW, koji znači isto što i broj 666), itd.

Još jedan način na koji demoni danas pokušavaju da ometu ljude da prežive “čišćenje” jeste tzv. ekonomska kriza, koju su veštački izazvali posredstvom političkih rukovodstava najrazvijenijih država sveta, radi osiromašenja velikog broja ljudi. Jer, obzirom da će nevolju na kraju sveta moći da prežive samo oni koji se (sa verom u Boga) budu sklonili na (označene) visoke planine (za šta će svakom čoveku biti potrebna prilična količina novca), najmoćnije države sveta su učinile sve kako bi drastično osiromašile što veći broj ljudi: ostavile su bez posla milione ljudi, nezakonito su devalvirale evro (da bi snizile standard građana Evropske unije), prisilno su zavele “štednju” državnog novca (koji je trebalo da stigne u džepove građana), a preduzele su i mnoge druge mere koje imaju za cilj da njihovi građani ostanu sa što manje novca.

Obzirom da je opsednuti čovek, kao što je već rečeno, siguran putnik za pakao, sledeća meta demona su članovi njegove porodice, njegovi prijatelji i ostali sa kojima taj čovek dolazi u kontakt, koji ni ne sluteći da nemaju posla sa čovekom, često prihvataju ono na čemu insistira demon! Primera radi, ako je u pitanju kakav zao događaj koji se prikrada, takav čovek će kategorično tvrditi da se neće desiti ništa loše, i da treba imati samo “pozitivne misli”, a ne razmišljati o lošim stvarima - i tako u propast odvući i sebe, i svoje ukućane. Ili će tvrditi, da “ako se tako nešto desi, neće se moći spasti niko”, tj. uvek će ljude nagovarati da ne preduzimaju ništa da bi nevolju predupredili, znajući šta im se jedino može desiti ako taj “savet” budu poslušali!

Kada demon želi da nagovori članove “svoje” porodice na nešto određeno, a oni se tome protive, on nastupa ili agresivno, ili je jako uporan, tako da oni, najčešće, popuštaju i prihvataju ono na čemu on insistira.

* Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od njegovog oca i kćer od njene majke i snahu od njene svekrve. I neprijatelji čovekovi su njegovi domaći. (Po Mateju 10.34-36)

Da li ovo novozavetno proročanstvo znači da će Isus i njegovi anđeli nagovarati majku protiv ćerke, i oca protiv sina, da bi ih razdvojili (jer jedni veruju u Boga, a drugi ne)? Ne, nego da će se oni koji veruju u Boga, zbog toga što veruju, sami odvajati od onih članova svojih porodica, koje Bog ne interesuje, kada budu shvatili da bi zbog njihovog ponašanja mogli da nastradaju. Ovim je takođe rečeno da porodica, kao i sve ostalo na ovom svetu, služi iskušavanju ljudi, a ne njihovom mirnom i srećnom životu. Objektivno, čovekovi domaći, ukoliko su opsednuti demonima, najveći su njegovi neprijatelji, obzirom da on u njih ima najveće poverenje.

* Ne verujte prijatelju, ne oslanjajte se na vođa, od one koja ti na krilu leži, čuvaj vrata usta svojih. Jer sin grdi oca, kći ustaje na mater svoju, snaha na svekrvu svoju, neprijatelji su čoveku domaći njegovi. Ali ja ću Gospoda pogledati, čekaću Boga spasenja svoga, uslišiće me Bog moj. (Mihej 7.5-7)

Zašto je Bog dopustio demonima da iskušavaju ljude na tako podmukao način, tj. posredstvom njihovih najbližih? Zato što (večni) život predstavlja apsolutno najveće dobro, i što onaj ko Boga odbacuje zbog ljubavi prema, recimo, svom bračnom drugu ili detetu, ne bi trebalo da ga dobije. Ovo se događalo i za vreme Luciferove pobune, kada su mnogi anđeli napustili život uz Boga (a zatim ga i izgubili za sva vremena) samo zato da bi ostali u društvu svojih prijatelja ili ljubavnica (ljubavnika), koji su se Luciferu pridružili pre njih.

* Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan; i ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan; i ko ne uzima krsta svoga i ne ide za mnom, nije

mene dostojan. Ko nađe život svoj, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga. (Po Mateju 10.37-39)

Ovim se, naravno, nije htelo reći da čovek ne treba da voli svoju porodicu, već da večni život vredi više od kratkotrajnog prijateljstva, čak i sa rođenim detetom. Jer, prijateljstvo sa detetom, bratom ili ženom nije cilj čovekovog boravka na zemlji, a večni život jeste. Zar bi zbog nekoga ko ne poštuje život, pa makar to bio i njegov rođeni sin, čovek trebalo da odbaci svoj večni život? Pogotovu što to, ustvari, i nije njegov sin, već novi čovek, kojeg je Bog stvorio i poverio mu ga da se o njemu brine izvesno vreme!

* Zaista vam kažem da nema nijednoga koji je radi carstva Božijeg ostavio kuću ili ženu, ili braću, ili roditelje, ili decu, a da ne primi mnogo više u ovo vreme i večni život u svetu koji će doći. (Po Luki 18.29, 30)

Da li to znači da čovek mora, obavezno, da ostavi svoju ženu i decu, da bi ušao u raj? Ne, nego znači da ne bi trebalo da ih voli više od svog (večnog) života. Jer, šta čini žena koja kaže: “Meni su moj muž i deca važniji od svega na svetu, neću se od njih odvajati, makar poginula!” - kada se zna da je čistoj osobi, u 99,99% slučajeva, kao bračni drug “podmetnuta” osoba kojom vlada demon (čiji je osnovni cilj da upropasti i tu osobu, i sve ostale članove njene porodice)?

Šta čeka onog ko svom bračnom drugu (detetu, roditelju itd) veruje više nego Bogu, može se shvatiti ako se zna da demon, u pogledu životno najvažnijih stvari, obavezno laže, najpre čoveka u kome se nalazi. A ako laže i gura u propast njega, šta će tek činiti njegovoj ženi i deci?

Konačno, posao demona je i da ljude ubijaju, jer ko bi ih drugi poubijao? Bez demona, ljudima bi - da bi se na kraju sveta svi međusobno poubijali - bilo potrebno, možda, sto godina, a sada će taj “posao” biti obavljen za samo tri meseca!

* A brat će brata predavati na smrt, i otac dete, i ustajaće deca na roditelje i ubijaće ih. (Po Mateju 10.21)

Zbog toga što će demoni, uskoro, pokušavati na sve moguće načine, što znači i silom, da spreče “svoje bližnje” da živi dočekaju Drugi Hristov dolazak, Bog je onima koji u njega veruju dopustio nešto, što nije dopuštao nikad ranije:

* Ozbiljan je čas, mladići i devojke. Ponesite što niko pre vas nije nosio. Rekoh: ne ubij, i znam zašto rekoh. A sad kažem: I ubij ako te ko zaustavlja. Tebi govorim koji putuješ u zenit čoveka, jer nisi ubica što ti je milo ubijanje. Ali si metla tvrđa od čelika i kad čistiš ne možeš i čistiti i ne čistiti. Dosta je, dakle, i priče o sotoni a kamoli dela tog privremenog kneza. Rugalo se i narugalo, sad je ozbiljan čas. Rekoh: ozbiljan je, i dodajem: preozbiljan je čas: ne bukom, ne ni tišinom, nego činom. Ne pomeram vasionu da udovoljim licemerima, kao što i rekoh.

I što rekoh: I ubij, ako te ko zaustavlja - zar je sablažnjivo? Šta ste, dakle, razumeli, i koliko? Ne pobih li ja carstva i narode, koji su me zaustavljali, mene koji sam istina? I kome rekoh: i ubij, ako te ko zaustavlja? Zar licemeru, što ne sme ni da ne laže, a kamoli da šta veće dohvati, a eto i on ubija, ne što je zaustavljen, nego da bi zaustavio. Zašto ste vodili ratove, nego zato: da ostanete gde ste, da se ne krećete. I zašto ste ubijali nevernike, vi koji mislite da ste vernici? Zar zato što su vas zaustavljali u veri ili što su vas izazivali da mislite, a to ne htedoste? Nego kako ko dođe do ključa od znanja, tako ga uze i stisnu, i sam ne uđe, niti druge pusti. Šta je to, ako nije licemerje?

Dakle onima koji kreću u rat protiv licemerja, prvima koji će poneti teret razumevanja, koji ustaju na nepomak i laž, makar i samo nelaganjem, novim zidarima - njima rekoh i opet kažem, tvrdim i potvrđujem: i ubij, ako te ko zaustavlja. Jer tesni se rok, vreme leti. Ko čeka, čeka što nikad neće biti. Jer da htedoh čekanje, ne bih u svet izišao, niti bi svet pošao prema meni. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

Pošto se ovde govori o poslednjim danima ovog sveta, treba razumeti da bi ometanje (zaustavljanje) drugog čoveka da se spase predstavljalo pokušaj njegovog ubistva, i zato ubistvo onoga koji tako čini ne bi predstavljalo zločin već nužnu odbranu.

Jer, ako čovek ne bi ubio onog koji ga sprečava da se spase, taj bi sigurno ubio njega, mada ne pištoljem, puškom ili kakvim drugim oružjem. Čoveka koji želi da se spase, ustvari, ne zaustavlja drugi čovek već demon, što znači da se svakako radi o pokušaju ubistva. Zato danas nije greh ubiti takvog čoveka.

Ranije, ubistvo čoveka bi predstavljalo veliki greh, obzirom da bi ubijenom, na taj način, bilo oduzeto vreme koje mu je dato da bi se osposobio za život u raju. Sada, međutim, prerana smrt ne može nikome oduzimati vreme, jer vremena više nema, i zato Bog dopušta ubistvo onog koji sprečava drugoga da se spase.

Inače, zapovest ljudima - da ubiju onog koji pokušava da ih omete da se spasu - ne potiče od juče, već od pre nekoliko hiljada godina:

* Ako bi te podbadao brat tvoj, sin matere tvoje, ili sin tvoj ili kći tvoja, ili žena tvoja mila, ili prijatelj tvoj koji ti je kao duša tvoja, govoreći ti tajno: “Hajde da služimo drugim bogovima”, kojih nisi znao ni ti ni oci tvoji, između bogova drugih naroda koji su oko vas, blizu ili daleko od tebe, od jednoga kraja zemlje do drugoga, ne pristaj s njim niti ga poslušaj, neka ga ne žali oko tvoje, i nemoj mu se smilovati niti ga taji, nego ga ubij: tvoja ruka nek se prva digne na njega da ga ubiješ, pa onda ruka svega naroda. Zaspi ga kamenjem da pogine, jer te htede odvratiti od Gospoda Boga tvoga, koji te je izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropske, da sav Izrailj čuje i boji se, i da se više ne učini tako zlo među vama.

Ako za kakav grad svoj, koji ti Gospod Bog tvoj da da u njemu živiš, čuješ gde govore: “Izađoše ljudi nevaljali između tebe i otpadiše sve koji žive u gradu njihovu, govoreći: hajde da služimo drugim bogovima, kojih ne poznajete”, tada istraži i raspitaj, izvidi dobro, pa ako bude istina i zaista se učinila ona gadna stvar među vama, pobij mačem sve koji žive u gradu onom, i zatri i njega i sve što bi u njemu bilo, i stoku mačem pobij. I sav plen iz njega skupi nasred ulice njegove, spali ognjem i onaj grad i sav plen iz njega Gospodu Bogu svome, da bude gomila doveka i da se više ne sazida. I neka ti od prokletih stvari ne prione ništa za ruku, eda bi se Gospod povratio od žestine gneva svoga, učinio ti milost i smilovao se na te, i umnožio te, kao što se zakleo ocima tvojim, kad slušaš glas Gospoda Boga svoga držeći sve zapovesti njegove, koje ti ja danas zapovedam, da bi činio što je pravo pre Gospodom Bogom tvojim. (Peta Mojsijeva 13.6-18)

Ako neko kaže da jedna od deset Božjih zapovesti glasi: “Ne ubij”, treba da se podseti da u Bibliji postoji i jedna druga zapovest, koja glasi: “Bezazlenoga i pravoga nemoj ubiti” (Druga Mojsijeva 23.7). A šta to znači neka čitalac prosudi sam.

* * *Da li su samo opsednuti ljudi grešni, kad su ih demoni “uzeli pod svoje”? Ne, grešni

su svi ljudi, a samo jedan mali procenat njih sluša svoju savest, i tako ostaje nedostupan demonima. “Pogodnih” da budu opsednuti, među ljudima ima, bar, 90%.

Kako prepoznati čoveka u kome se nalazi demon? Za to je potrebno iskustvo, pa ipak, kada neko “priča gluposti”, kada iznosi tvrdnje koje su suprotne onom što govori Božja nauka, kada ne govori razložno i razborito nego se prepire (sa tendencijom da to traje beskonačno), kada siledžijski ne dopušta svom sagovorniku da dođe do reči, to mogu biti pokazatelji demonskog delovanja. Ono što govore ljudi opsednuti demonom, najčešće nije inteligentno, “argumenti” takvih ljudi su nadvikivanje sagovornika ili uporno ponavljanje neke tvrdnje, čak i kada je očigledno da je ona nemoguća ili besmislena (jer demoni znaju da “svaka laž ponovljena hiljadu puta može postati istina”).

Nijedan (normalan) čovek ne bi se rugao onome što ide u prilog njegovom spasenju, a opsednuti ljudi se takvoj pomoći, gotovo obavezno, rugaju. Nijedan čovek ne bi govorio protiv proročanstava koja govore o nailazećim nevoljama, u kojima bi život mogao da izgubi i on sam, ali im se opsednuti ljudi, gotovo obavezno, rugaju - jer se ruga demon, koji ne može da nastrada! Oni koji su opsednuti demonima mogu se prepoznati, kako kaže Deda Miloje, i po tome što vole da komanduju (jer na taj način mogu lakše da nadglasaju

one koje žele da prevare i primoraju da prihvate ono što im oni predlažu, a što je po njih štetno, pa čak i pogubno)!

Prema onom što sam do sada video, među građanima Beograda, opsednutih demonima ima oko 50%, što znači da ih među visoko obrazovanim ljudima (lekarima, inženjerima, profesorima, političarima, vojnim licima, sveštenicima, itd) ima, bar, 60-70%. Od oko stotinak porodica u Beogradu, koje lično poznajem, znam samo tri u kojima nema demona.

* Đavo je svud ovlad’o... kod svi narodi, samo nije ovlad’o sa Srbe. Samo nije uspeo da uđe u mozgove Srba.

- Pa... da li si baš siguran da nije uzeo i Srbe “pod svoje”?- Uz’o je samo one koji su bez Božju iskru... ostale nije. Gledaj malo ljude u lica.

Će da vidiš da postoje velike razlike... One što je uz’o đavo pod svoje moš’ lako čovek da prepozna... Nji’ je najviše po gradove... Beograd je pun taki’... (Deda Miloje)

Pre 5. oktobra 2000. godine, po gradovima Srbije su se svakodnevno mogle čuti reči: “Hoćemo promene, pa nek’ bude šta bude! Bolje i da svi izginemo, nego da i dalje živimo ovako”.

Naravno, to nisu govorili ljudi, već demoni, znajući da im vreme ističe. A ljudi su, ne razmišljajući mnogo, prihvatali i ponavljali ovu demonsku parolu, koja je već hiljadama puta izazvala potoke krvi i velika materijalna razaranja. Jer, ako je bolje da svi izginu, ljudi bi trebalo da znaju da će im se ta “želja”, uskoro, u potpunosti ispuniti, a tada će malobrojni preživeli videti da li je to zaista bilo bolje. Demoni znaju da je za bilo kakvu glupost, da bi je ljudi prihvatili, potrebno samo da je oni propagiraju dovoljno dugo.

Kada žele da ljudi u nešto poveruju, demoni se ponašaju kao da sami u to veruju, jer znaju da je primer zarazan. Oni ubedljivo galame: “Ja ne verujem da Bog postoji, jer nauka to nije dokazala”. Ili: “Ako Bog postoji, zašto je dopustio da ima toliko zla na ovom svetu?” Ili: “Ovaj Milošević upropasti zemlju načisto! Otkako je on došao na vlast, mi propadosmo!” A ljudi, gledajući lica ovih glumaca i slušajući njihove reči, počinju i sami da “veruju” u ono što znaju da nije istina, i da se ponašaju na isti način.

Na koje još načine demoni danas pokušavaju da prevare ljude, prvenstveno “svoje bližnje”? Beskonačnim prepiranjem, čak i oko beznačajnih sitnica. Čovek ne bi trebalo ni sa kim da gubi svoje vreme prepirući se, danas, kada bi trebalo hitno da se skloni pred nailazećim ratom.

U toku napada ujedinjene arapske vojske na Evropu, na gradove će biti bačeno toliko bojnog otrova, da će relativno bezbedni biti samo oni koji su se blagovremeno sklonili na visoke planine. Svo žito po silosima i ambarima biće otrovano, tako da onaj ko za sebe ne bude na vreme obezbedio dovoljnu rezervu hrane i vode, posle toga više neće imati šta da jede i pije. A pošto je za saznavanje i razumevanje svega rečenog potrebno vreme, demoni danas pokušavaju na sve moguće načine da ljudima skrenu pažnju na neku drugu stranu – bilo beskonačnim prepiranjem oko ovoga ili onoga, bilo nekom drugom prevarom koju su pripremili za poslednje vreme (Internetom, video igrama i raznim drugim vrstama zabave) - da bi ih naveli da protraće to vreme. Gubljenje vremena je ono što demoni danas žele da postignu.

* Naučnici sa Univerziteta San Dijego napravili su obimno istraživanje da bi utvrdili koliko informacija primi ljudski mozak u toku dana, i utvrdili da putem mejlova, Interneta, televizije i drugih medija ljudi prime oko 100.500 reči dnevno, ili 23 reči u sekundi. Studija je pokazala da je prosečan broj reči koje primimo u toku samo jednog dana, ekvivalent 34 gigabajta informacija! I to ne računajući one koje prosečan čovek primi u razgovoru sa drugim ljudima.

“Nikada ranije u istoriji ljudski mozak nije morao da obrađuje toliko informacija kao danas”, upozorio je psihijatar Edvard Halovel, specijalista za poremećaje pažnje uz hiperaktivnost. “Zapravo i ne znamo kuda to na kraju može da odvede, imajući na umu i razne mogućnosti manipulacije za koje sada postoji sve više prostora”.

“Imamo čitavu generaciju ljudi koji previše vremena provode ispred monitora ili uz mobilni telefon. Obrađuju puno informacija iz raznih smerova i pritom polako prestaju da razmišljaju i da osećaju. Većina stvari kojima su izloženi je površna. Ljudi žrtvuju dubinu osećanja i postaju izolovani od drugih ljudi”, upozorio je profesor Rodžer Bon, jedan od autora istraživanja. “Jedna stvar je jasna. Naša pažnja je rastrgana na kraće intervale i to verovatno nije dobro za dubokoumno razmišljanje. Znači li to da ćemo početi da se menjamo kao vrsta?”

Edvard Alen je napisao seriju eseja “Rat informacijama”, u kojoj izražava zabrinutost zbog mnogih subverzivnih delatnosti koje na ovom polju već postoje.

“Informacije smo shvatili kao nasušnu potrebu. Kljukaju nas njima, razbijaju našu moć kontrole, deluju na našu svest i podsvest na raznim nivoima, uključujući i subliminalni. Naši mozgovi postaju neverovatno prijemčivi za tu vrstu sadržaja i bojim se svakojakih manipulacija koje će se na tom polju sve više povećavati. Tu se otvara neviđeni prostor za kontrolu, nadzor, ali i usmeravanje ponašanja.

Pritom se stvara i lažna slika interakcije – mi ne samo da informacije pronalazimo, mi ih i stvaramo. U praksi, to znači da ih postavljamo na milione sajtova, blogova, korisničkih naloga na Fejsbuku i drugim društvenim mrežama, gde drugima poveravamo svoje živote, ideje, sklonosti, maštarije, strahove, želje.

Postajemo potpuno izloženi i ranjivi, kao nikad do sada. Naše kuće i duše postaju providne, svima dostupne. Veliki brat?! Ne vucite me za jezik”, zaključuje Alen. (“Treće oko”, 24. avgust 2010)

Još jedan način na koji demoni danas, kratko pred kraj sveta, pokušavaju da prevare i upropaste ljude su razni primamljivi planovi za ovo ili ono - u narednih pet, deset i više godina!

Demoni su ti koji utiču na javno mnjenje, koji se podsmevaju svemu što je dobro (mada izgleda kao da to čine ljudi), navodeći na taj način ljude da se i oni ponašaju slično. Oni su ti koji galame, koji nemaju morala i obzira, koji lažu, kradu i ubijaju. To su oni koji će se glasno podsmevati ovoj knjizi i trudu autora da ljude upozori na ono što su im pripremili upravo ti podsmevači, skriveni iza ljudskih lica. Oni znaju da se galamom, podsmevanjem i ruganjem ljudi mogu najlakše navesti na grešku kojom će sami sebi napraviti štetu ili učiniti zlo. Zato će se oni ovoj knjizi podsmevati dan i noć, lupetaće i govoriti takve besmislice i gluposti, kakve niste čuli odavno (i po tome ćete ih poznati), jer oni nemaju šta da izgube. Njihov jedini “gubitak” bi bio ako bi se neko zamislio i na vreme izvukao iz zamke koju su mu oni pripremili, učinivši ono što je Bog zapovedio ljudima da učine na kraju sveta, a to je: da paze na ono što se u svetu događa, i da se sklone na visoke planine. Njihovo vreme je sada, oni imaju još samo malo vremena da ljude natociljaju i gurnu u smrt. Bog im je dopustio da lažu i da se rugaju i podsmevaju svemu što je dobro - da bi naveli i druge ljude koji žele da se ponašaju slično, da se pokažu!

Demoni su ti koji formiraju “opšti stav ljudi” prema određenim pitanjima ili pojavama, koristeći se principom većine. Tako ljudi, trudeći se da se ponašaju kao “sav normalan svet”, prihvataju i čine i ono što sami, najverovatnije, ne bi učinili nikad. Na isti način su demoni odvratili ljude i od Boga.

Zato bi čovek, kada vidi da “svi” čine jedno, a on oseća da to ne bi trebalo da čini, trebalo da proveri - da ga to ne opominje Bog preko njegove savesti! Jer, valjda je ispravnije činiti po svojoj savesti, nego kao “sav normalan svet”, jer šta drugo čine demoni, osim što neprekidno lažu kroz nemisleće ljude kojima se ne zna broj?

* Ne idi za množinom na zlo. (Druga Mojsijeva 23.2)* Ne treba raditi kao ostali, nego kao oni koji rade ispravno. (Italijanska poslovica)* Svaki čovek je monah. Sam prolazi iskušenja i sam staje pred lice Božje.

Stvarajući skupine, očekuje da će ga drugi ljudi i njihova dela zaštititi od propasti. U tome greši jer jedini savez koji treba da ima jeste sa Bogom. (Vidovita Buba: “Zbogom đavole”)

Čovek nipošto ne bi trebalo da čini nešto određeno, samo zato što tako čine “svi”. Jer, kada đavo želi da ljude navede na nešto pogrešno, onda to (pogrešno) čine, najpre, ljudi opsednuti demonima, a ostali se, zatim, za njima povode. I kada ljudi potpuno prihvate ono što im je đavo podmetnuo, ako se nađe neko ko se tome protivi i ne želi to da prihvati, protiv njega se dižu “svi”, tj. najpre oni u kojima su demoni, a zatim i ostali koji ne misle svojom glavom. Čovek koji misli svojom glavom “opasan” je za demonski “posao”, jer on ne samo što uspeva da izbegne đavolje zamke, već uči i druge kako da ih izbegnu. Zato demoni na takvoga bacaju “drvlje i kamenje”, ne bi li ga primorali da, makar, ućuti, ako već ne želi da se ponaša kao “sav normalan svet”.

* Prosudite i sami od sebe: ako ste zarobljeni od vama nadmoćnijeg, kako ćete se osloboditi? Sami ili uz pomoć? I ko će vam pomoći? Zar onaj koji zarobljava? A ako se pitate što ste zarobljeni, bolje vam je da se pitate: što ste robovi, i još uznosite ropstvo, dakle i gospodarenje (jer to je isto) iz pokolenja u pokolenje. A šta nije gospodarenje, dakle: ropstvo? Zar ovo licemerje, zvano: vlast množine? Tu najviše robovaste, jer od najveće gadosti gadnija je sitna gadost, gnjecava kao kvasac. Zar ne vidite da se najveće pokore dogodiše u onome čemu ste najpokorniji, dakle: u vlasti množine? Nijednom caru ne beše razbojnik nadmoćniji, a u vlasti množine razbojnici su najjači, i evo će uzeti vlast u pola sveta. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

Kada neko misli da treba da se ponaša kao “sav normalan svet”, trebalo bi da se podseti da su, nakon završetka Luciferove pobune, upravo “svi” (tj. ogromna većina anđela) bačeni u pakao, a da je onih koji su se spasli (tako što su odbili da se ponašaju kao ta većina) bilo veoma malo.

Kad čovek kaže: “Kud svi, tu i ja”, trebalo bi da zna da “svi” nisu nikada činili ono što je zaista dobro, jer je za činjenje dobra potrebno imati puno dobre volje i boriti se protiv zla, a većina ljudi ne želi da se bori protiv zla (“jer ne želi nikom da se zamera”), već da živi u nekakvom (virtuelnom) miru. “Svi” ne razmišljaju svojom glavom, jer da razmišljaju, lako bi otkrili da ono što čini većina nije dobro! Rečenicu “kud svi, tu i ja” smislio je đavo, da bi se rugao ljudima, jer njeno pravo značenje je: “Vi, ljudi, ste stoka, i zato i ti treba da činiš onako kako čine ‘svi’, jer si i ti stoka!”

Kada neko uporno nagovara drugoga da se “okane ćorava posla” i živi kao “sav normalan svet”, gotovo je sigurno da to nagovaranje potiče od demona. Ono što čine “svi” je uvek lakše, a nikada nije bolje, i uvek je suprotstavljeno onom što je Bog zapovedio ljudima da čine!

Onaj ko se opredelio da živi “kao sav normalan svet”, opredelio se, znajući ili ne znajući, da živi nerazumnije od stoke, obzirom da ne koristi svoj razum onoliko koliko bi mogao (da bi se spasao), dok stoka koristi svu svoju “pamet” da bi se spasla kad joj zapreti neka opasnost.

“Svi” koriste svoj mozak samo 4,5%, a Bog je stvari na zemlji uredio tako, da se može spasti samo onaj ko ga koristi 100%. Kada čovek kaže da želi da živi kao “sav normalan svet”, on, ustvari, kaže: “Ne želim da činim dobro, jer bih za to morao da se trudim, a ja ne želim da se trudim”.

Sledeći tekst govori o mehanizmima automatskog (ne smišljenog) verbalnog reagovanja na svakodnevne životne situacije, kojima je đavo snabdeo ljude, da bi ih naveo da ne misle svojom glavom. Ove mehanizme koristi većina ljudi.

* Prema nemačkom psihologu dr Horst Neveu, postoji 6.000 aktivnih fraza koje kontrolišu primanje informacija i čine ih prihvatljivim za primaoca. Uz svaku temu života, vezana je serija aktivnih fraza koje se lako nalaze po časopisima, spremne za “ispaljivanje” kad god se pokrene određena tema. I najmanja napetost će tada osloboditi odgovarajuću frazu prema spoljašnjem stimulansu, i tako će još jedna tema biti uništena i unakažena. Neke teme su tako neprihvatljive za ono što zovemo Cenzorom (kontrolorom) (misli se na đavola – p.a.), te bilo koje podsećanje na njih podstiče misaoni proces da se prebaci na drugi kolosek.

Smrt je apsolutno područje koje ne bi trebalo doticati u našem materijalističko-potrošačkom društvu: njom negiramo sve dobiti koje je nauka stvorila za naše materijalno zadovoljstvo. Jelo, seks, porodica, godišnji odmori – svi se završavaju smrću. Ovo je užasan uvid za naše umove koji odmah reaguju mentalnim blokadama ili prelaženjem na druge teme.

Zaključak glasi: društvu uopšte, vladi, medicini i religiji nije u interesu naše istraživanje kosmosa, a još manje im je u interesu da istražujemo sopstveni um. Takođe im nije u interesu da se sugeriše očigledna povezanost ovoga dvoga – to ni slučajno! Oni će vas pre odvući od toga svemirskim letilicama od bilion dolara i multimilionskim projektima – u Svesnost, ali u Svesnost ovde i sada. Osoba oslobođena “Pametnih Misli” (termin preuzet iz psihologije) ne može više da bude izmanipulisana usađivanjem novih aktivnih fraza i simbola koje je izmislila crna psihologija multinacionalnih moćnika.

Ovakva, oslobođena osoba, više ne poseže instiktivno za “aspirinom” i daljinskim upravljačem za TV, jer takva osoba više nije sugestibilna kao nekada. Sva misterija univerzuma je skrivena u svačijem pojedinačnom obrascu ili programu, i u posedu je svakog muškarca i svake žene, pa i deteta na Zemlji.

Dr Neve naziva mehanizme “Pametnih Misli”: Pametnim, zato što se javljaju u pravom trenutku i ne zahtevaju nikakav vaš napor da ih prizovete i izrazite. Svaka osoba ima svoje omiljene Pametne Misli. S druge strane, Pametne Misli nisu ništa drugo do samo dobri izgovori za nešto što nismo, a hteli bi da to budemo, i za nešto što ne znamo, a voleli bismo da znamo. Tako su neki ljudi uvek “previše zauzeti” kad dođe na red obavljanje zadatka, drugi “previše umorni”, treći imaju “pametnija posla”, ostali “sve već znaju o tome”. Drugim rečima, upotrebom Pametnih Misli u svakodnevnom razgovoru, a i u komunikaciji uopšte, ustvari, samo izbegavamo ono što mislimo da ne znamo ili ono što je neprijatno za nas. Neke Pametne Misli su vrlo opasne, tipa: “uvek mi se, u isto vreme, dešava to i to...”, “baš sam baksuz kad rešim da radim to i to...”, “kad god negde žurim, pojavi se taj i taj...”; i tako naše negativne misli pretačemo u govor, a reč vibrira i ide tamo kud ne bi trebalo, ili tamo gde smo je, ne znajući, mi sami poslali, vraćajući se kao odgovor-povratnik, i donosi nam zlo, a mi u strahu da nam se, i sledeći put kad radimo “to i to”, ne desi isto, prestajemo da radimo polako i sve ostalo.

Ali, bilo kako bilo, tu je rezultat uvek isti: NEMA AKCIJE, a nema je zato što nema ISTINE. A istine nema jer mnogi ne žele da prihvate ODGOVORNOST za ono što pričaju i čine, i samim tim gube KONTROLU koja, zajedno sa odgovornošću, čini ZNANJE. A bez pravog znanja nema odgovornosti, ni kontrole nad sobom i ni nad čim, jer samo znanjem kontrolišemo, naravno, preko odgovornosti, a odgovornost, inače, znači: “sa nečim dobro raditi”.

Porodice, takođe, imaju vlastiti Ugovor Pametnih Misli. Nacije, isto. Setimo se Hitlerovog “Libensraum”-a i “Sobe za život Nemaca”. Svim Pametnim Mislima jedno je zajedničko, a to je da ste vi U PRAVU, a da drugi NISU U PRAVU. Pametne Misli prave mentalnu distancu među ljudima i ostvaruju konkretnu (odnosno onemogućuju korektnu) percepciju druge osobe ili sebe. One su zaslužne za većinu političkih i religijskih sporova i za sve teškoće u međuljudskim odnosima. Retko, vrlo retko, neko ipak izađe iz ovog sistema, onda shvati da ga je samo on i odvojio od osobe preko puta.

Katolici, Protestanti, Pravoslavci, Muslimani, Muž i Žena, Crno i Belo – svi su u tome. Razumnost, radost, svetlost i istinsko saosećanje, ljubav bez izliva laske – sve ovo je nemoguće u prisustvu Pametnih Misli. I onda je to početak ili koren ZLA. Stres, bolesti, tuga, nesreća, samoća, siromaštvo, sve je tu. Tu je sve, osim ljubavi, zdravlja, sreće i bogatstva. Sitnice, ali život znače. Bez svega ovoga, zdravlje trpi. Stvari su ozbiljne, posebno to kako pojedinac vidi sebe.

I kao što reče Mahatma Gandi: “Nema đavola do onih koji žive u našim glavama”. Upravo ove đavole trebalo bi imenovati i proterati. I sve tehnike i psiho-terapije koje koristimo za odbranu, imenuju ove đavole, ali avaj, čim se jedan protera, drugi uskače i

zauzima njegovo mesto, a to samo zato što se priroda svakog od nas gnuša praznine. Većina čovečanstva slepo prihvata svoju sudbinu, ne pitajući sebe ni o čemu. A svesnost je, u principu, mnogo više razvijena nego pre nekoliko decenija, ali ipak treba da prođe mnogo vremena, a dugačak je to put, pre nego što se običan čovek bude odrekao svojih svetovnih interesa radi samoispitivanja.

Pametne misli su kao radijacija. Brzo i tiho se šire, a njihovi efekti se primete tek kad je suviše kasno. Ono što nas i druge drži zarobljenim u Mehanizmima Pametnih Misli, jeste naš pristanak da reagujemo na svet na način koji se od nas očekuje. Učitelji, pravnici, lekari, prijatelji, poznanici i drugi – svi oni imaju jak interes da se mi ponašamo na očekivan način. S jedne strane, to je u redu, jer je čovek sposoban da promeni sebe i svoje grupe, i kad ih promeni, njegove reakcije postaju ustaljene, a on i one smatraju to istinskom realnošću.

I tako, mi manipulišemo jedni drugima. Recimo, krećete na godišnji odmor, i vodič vas pita: “Da li imate putničko osiguranje?” Vaše Pametne Misli vas opskrbljuju strašnim frazama i vi nasedate na trik, te uplaćujete osiguranje. “Da li ste primili vakcinu protiv gripa?” pita vas lekar, a vaše Pametne Misli vam odmah poruče: “Mnogi su oboleli od gripa”, i vi odmah idete da se vakcinišete iako, možda, u životu niste imali grip. Niko ne može preko noći da odbaci svoju celoživotnu zbirku Pametnih Misli, ali ko može da tvrdi da, ako se oslobodite dovoljno svojih strahova, vaša oslobođena životna energija neće učiniti da budete manje skloni nesreći u inostranstvu ili manje bolesni kući?

Iznenadićete se koliko Mehanizam Pametnih Misli ubija spontanost, zato što su njegove reakcije potpuno predvidive. One nisu “pogrešan” način, jer štite vaše (malo) ja u glavi, a potiskuju vaše stvarno JA. Izražavaju se kao: učtivost, grubost, naučeno brbljanje, skandal, ali nikada kao: spontanost, radost, ljubav, oslobođenje i ophođenje prema drugima kao prema Božanskim bićima, što oni stvarno jesu.

Osoba koristi Mehanizam jer joj on pomaže da OPSTANE I UČINI SEBE PRIHVATLJIVOM za društvo u kome živi. Bez njega, osoba oseća kao da je razgolićena u čudnom društvu, kao da je među stanovnicima šume na Borneu ili sa malim Papuancima. Pojedinac teško može da uspe ako se koristi, na primer, “Pametnim Mislima” poglavara Katoličke crkve u Udruženju stare momčadi lokalnih pijanaca ili nekog zatvora. Mehanizam ne može da se koristi delimično, i zato pojedinac mora da se trudi da se nekako nađe iza Mehanizma Pametnih Misli. Bebe su potpuno ranjive, jer nemaju Mehanizam Pametnih Misli. Kako odrastaju, one usvajaju Pametne Misli koje im nude najbolji način opstanka u njihovom nesigurnom svetu. One obično upijaju Pametne Misli odraslih ili dece koja najbolje opstaju. Do sedme godine, značajni odrasli ljudi prenesu detetu većinu Pametnih Misli. Oni ih, zatim, nemilosrdno koriste da bi kontrolisali pokornije odrasle ljude ili decu oko sebe. Mama to jako dobro zna, ali ništa ne čini u vezi sa tim.

LJUBAV NE MOŽE DA POSTOJI U PRISUSTVU PAMETNE MISLI. APSOLUTNA LJUBAV PREMA CELOKUPNOM ŽIVOTU, NE MOŽE DA POSTOJI ZAJEDNO SA MEHANIZMOM PAMETNIH MISLI. (Astrolog Slavica Jovančić: “Čovek je čudo”)

* * *Za verovanje je da demoni više “vole” stručnjake (inženjere, lekare, sveštenike, itd)

nego obične ljude, obzirom da većina ljudi, što se stručnih stvari tiče, mnogo lakše poklanja svoje poverenje onome koji ima diplomu nego onome koji je nema, makar ovaj drugi znao i deset puta više od prvog.

Opsednutost je naročito opasna u svetu politike, jer su političari (osednuti demonima) glavni izazivači, najpre, zategnutih odnosa između država, a zatim i ratova. Prema onom što se u svetu svakodnevno dešava, očigledno je da među političarima i generalima, gotovo da nema onih koji nisu opsednuti demonima.

Šta to znači kada je više od 99% političara i generala u jednoj državi opsednuto demonima (a tako je u svakoj državi), nije prijatno ni pomisliti, ali je dobro znati. Gledajući iz tog, istinitog ugla, dezerter je, pre svega, mudar čovek. Treba se, naime, podsetiti da je upravo đavo podelio ljude na narode, da bi zatim mogao da ih nahuška jedne na druge. Uostalom, zar čovek ne bi trebalo više da sluša svoju savest, nego nekog političara ili generala, obzirom da preko savesti govori Bog, a preko generala ko zna ko?!

Danas, dok gledamo Madlen Olbrajt, Tonija Blera, Robina Kuka, Havijera Solanu, Vesli Klarka, Gerharda Šredera, Bernarda Kušnera, Vuka Draškovića, Vojislava Koštunicu i mnoge druge, nama se čini da su to samo ljudi. Ali oni to nisu, to su izgubljeni ljudi kojima vladaju prokleta stvorenja iz pakla, koja su opsela njihova tela. Nabrojani ljudi ne mogu da govore niti da čine bilo šta, umesto njih to čine demoni, vešto ih oponašajući.

Nabrojani političari su svakako krivi što su demoni preuzeli komandu nad njihovim telima, ali za nas nije toliko bitna njihova krivica, koliko činjenica da se oni koji kroz njih govore, upravo pripremaju da poubijaju sedam milijardi ljudi! Po njihovom ponašanju se vidi da oni i ne kriju mnogo da nisu ljudi. Zašto? Zato što znaju da će, čim budu uspeli da na legalan način oduzmu predsednički položaj od Slobodana Miloševića, moći da izazovu atomski rat i neviđenu ekološku kataklizmu u kojoj će nastradati gotovo kompletno čovečanstvo, ljudi to ne znaju.

Za stalne “uspehe” demonskog sveta, od najvećeg značaja je tajnost njegovog delovanja, odnosno, ljudsko neznanje. Jer, demoni su tvorci svih nauka i svih “religija”, oni su izazivači svih bolesti, oni su izazvali i sve ratove u istoriji, i sada su sve pripremili da bi za “rekordno” kratko vreme, gotovo čitavo čovečanstvo nastradalo u najvećim mukama, ali to ne zna gotovo niko! Zašto? Zato što oni koji nisu opsednuti ne znaju ništa o demonima, a oni koji su opsednuti ne mogu o njima da govore!

Iako je svaki demon ličnost za sebe, i ima sopstvene doživljaje kroz čoveka kojeg je opseo, on je duhovno povezan sa anđelom čuvarom tog čoveka, kome služi i čija naređenja izvršava, ali i sa demonima, i to kako sa nadređenima (sve do Lucifera), tako i sa podređenima (ukoliko ih ima), mada na jedan drugi način (koji se sastoji u dobijanju ili davanju informacija o tome kako pojedina zla u svetu napreduju), sa kojima čini jedno “telo”. Ljudi su među sobom podeljeni, jer svako ima svoj vlastiti cilj, ne znajući za Boga. Kad bi svi ljudi znali za Boga, oni bi bili složni, obzirom da imaju zajedničkog neprijatelja. Demoni nemaju slobodu odlučivanja, ali su zato savršeno složni u svom delovanju protiv ljudi. Kod njih nema nikakvog razmimoilaženja u tom pogledu, jer je to jedino što u svom bednom “životu” mogu da čine. Ljudi nisu ni najmanje složni, jer ih upravo demoni dele i međusobno zavađaju.

Demon zna kako da sačuva “svog” čoveka za sebe. Pa ipak, dešavaju se slučajevi egzorcizma, isterivanja demona iz ljudi. Međutim, to, uglavnom, nisu “opasni” slučajevi, već oni kod kojih je opsednutost očigledna i izgleda kao kakva cirkuska predstava: čovek, recimo, vrišti, besni, levitira, bljuje nekakvu zelenu tečnost iz usta, i slično. To su slučajevi koji bi trebalo da nas prevare, da poverujemo da opsednutost izgleda samo tako! Zaista opasni slučajevi opsednutosti su oni kod kojih se ne primećuje ništa neobično, kakav je slučaj sa stotinama miliona običnih ljudi širom sveta.

Nešto opasniji slučajevi su kada je opsednuti čovek, recimo, lekar, profesor, inženjer, političar, sveštenik, naučnik itd, a još opasniji su kada je on, recimo, general vojske ili predsednik države. Jer je svaki državni lider u kome se nalazi demon, kada izbije rat, “zadužen” da u smrt gurne, najpre, svoj narod! A ako neko kaže da se sloboda svoje zemlje mora braniti, onda neka objasni i za čiju će slobodu sada poginuti više od šest milijardi ljudi!

Ne pamti se da je iko ikada predložio da se demon istera iz nekog od takvih ljudi, iako su oni najveća opasnost za čovečanstvo. Niti bilo gde u svetu postoji institucija koja

se organizovano, odlučno i efikasno bori za utvrđivanje opsednutosti kod ljudi, i isterivanje demona iz njih. To je zato što su sve institucije u rukama demona.

3) SNOVI. Demoni mogu, kao i anđeli, da stvaraju “filmove” u čovekovoj glavi, tj. snove. Na taj način ljudi su došli do mnogih “velikih naučnih pronalazaka”.

Demoni mogu stvarati i snove “realne” u tolikoj meri, da čovek potpuno poveruje da mu se to što je u snu video zaista i dogodilo, odnosno, da ni ne pomisli da se radilo samo o snu. Oni to postižu tako što, zajedno sa “filmom”, u čovekov mozak šalju i odgovarajuće misli, i što u njegovom telu stvaraju odgovarajuće osećaje: osećaj jasnog vida, kretanja ili letenja, straha ili ljubavi, propadanja ili bola, tj. bukvalno sve osećaje koji su “potrebni” da bi se čovek prevario.

Naučnici (opsednuti demonima) zatim ove prevare “istražuju” (recimo, u slučajevima tzv. kliničke smrti), dolazeći do ovog ili onog “naučnog otkrića”. U stanje “kliničke smrti”, kada u čovekovu glavu ubacuje “film”, čoveka takođe dovodi đavo, koji “film” može da mu ubaci u glavu i dok je on u budnom stanju.

Na potpuno isti način đavo u glave (nekih) ljudi ubacuje i “film” koji im prikazuje “scene iz njihovih prošlih života”. Danas, u svetu postoje milioni ljudi koji, prevareni na ovakav način, imaju “čvrste dokaze” da reinkarnacija postoji. Na ovaj način nije moguće prevariti čoveka koji poznaje Božju nauku.

Nešto slično sam jednom i sam doživeo. Naime, u neobaveznom razgovoru sa jednim prijateljem ispričao sam mu kako sam se, dan pre toga, posvađao sa majkom oko jedne određene, za mene značajne stvari. Međutim, kada sam sutradan pokušao da se setim toka te svađe, nisam nikako mogao da se setim šta mi je tom prilikom rekla majka, a upravo to je bilo važno. Sledećeg dana svađe sam mogao da se setim još manje, a sledećeg još manje, sve dok na kraju nisam shvatio da se ona uopšte nije desila, što nikada ne bih pomislio, da “film” nije ubrzano nestajao iz moje glave. Kasnije sam shvatio da me je Bog na ovaj način nečemu učio. Zato pazite, jer đavo, za razliku od Boga, ljude ne uči već vara. Naučite šta može, a šta ne može da bude.

Kako razlikovati san koji dolazi od Boga, od onog koji dolazi od đavola? Prema sadržaju poruke. Bog ljudima ne šalje “naučna otkrića” od kojih bi oni mogli imati više štete nego koristi, niti im pokazuje kako su izgledali njihovi “prošli životi”.

San od Boga predstavlja pomoć, i zato bi primaoc poruku morao da razume. Zato se san od Boga, obavezno, pamti nakon buđenja.

Ponekad, demoni ljude varaju i na takav način što ih, dok spavaju, izvlače iz kreveta, održavajući ih pritom u polubudnom stanju i stvarajući oko njih virtuelnu stvarnost, tako da oni, posle buđenja, veruju da su bili, recimo, na nebu ili u paklu (radi se o tzv. “astralnim putovanjima”), mada nisu išli nigde iz spavaće sobe. Zatim ih vraćaju u krevet i uspavljuju.

Pošto ovakvi “događaji”, najčešće, prikazuju nemoguće stvari (recimo, susret sa pokojnom rodbinom, putovanje “do raja i nazad”, susret sa Isusom Hristom ili Bogom lično, i slično), oni predstavljaju opasne pokušaje prevare, jer “dokazuju” postojanje onog što ne može biti. Prema Bibliji, u raj ne može da ode niko pre Drugog Hristovog dolaska, a u pakao, pre Suda.

4) MATERIJALIZACIJE. Radi iskušavanja ljudi demoni se mogu pojavljivati u obličju ljudi, životinja, raznih čudovišta, “vanzemaljaca”, “letećih tanjira” (!) itd, a radi “dokazivanja” raznih “naučnih” teorija, mogu materijalizovati i razne predmete koje će ljudi kasnije pronaći (recimo: “kosti praistorijskih životinja”, “oruđa praistorijskih ljudi”, razne “drevne” dokumente, ugalj, naftu, itd). O ovome će biti više reči u drugoj polovini knjige.

* * *Kao što je već rečeno, u toku pobune, Lucifer dugo vremena nije nikoga silom

primoravao da mu se pridruži, “sloboda” je bila dovoljno primamljiv mamac da mu većina priđe sama. Na zlostavljanje onih koji nisu hteli da mu se pridruže odlučio se na kraju.

Danas, on to isto čini i sa ljudima: ogromna većina priklanja mu se dobrovoljno (zbog lakšeg i udobnijeg života), a neki i zbog toga što im je lakše da zlo poštuju, nego da se protiv njega bore. Oni, pak, koji misle i koji od života žele da izvuku najviše, traže istinu, bore se protiv zla, stradaju i pate.

Pošto je nauka o večnom životu objavljena, onaj ko želi da se spase bori se. Večni život se ne dobija čekanjem, čovek mora da se bori, i to junački, jer se i demoni, koji znaju mnogo više od ljudi, bore na sve moguće načine da bi ga odveli na stranputicu koja vodi u pakao. Naime, njima je dopušteno taman toliko, da onaj ko život ne shvati najozbiljnije, nema nikakve šanse da se spase.

Kako bi čovek trebalo da se bori, da bi se spasao?Najsigurniji način, na koji bi svaki čovek mogao da se spase, jeste da svoj život

potpuno posveti Bogu.Šta to znači? To znači da treba sa najvećom ozbiljnošću, proveravajući jednu po

jednu činjenicu koja se tiče života, da traži (i nađe) istinu, a zatim i da je poštuje, živeći onako kako je Bog zapovedio. Jer, ako čovek čini tako, on je učinio sve što jedan čovek u tom smislu može da učini, a tada, kako bi mogao da se ne spase, obzirom da Bog takvima pruža svu svoju pomoć?!

Potpuno posvećivanje određenom cilju je najbolji način da se postigne uspeh i u svakom drugom poslu, a ne samo kada je u pitanju spasavanje od pakla. Ali, dok u drugim poslovima, čovek koji se potpuno posvetio postizanju određenog cilja ne mora, obavezno, i da postigne taj svoj cilj (bilo zbog svoje nesposobnosti, bilo zbog prejake konkurencije ili iz nekog drugog razloga), dotle, kad je u pitanju spasavanje od pakla, svaki čovek koji se potpuno posvetio tom cilju mora uspeti, obzirom da Bog ne dopušta da mu ijedan takav čovek propadne.

Ako su čoveku dati razum i sloboda odlučivanja, odnosno moć da o svemu razmisli a zatim čini onako kako sam odluči, zar to ne znači da na njemu leži i sva odgovornost za ono što on sa tom moći čini? Puna odgovornost (za svoj život) podrazumeva da je čovek svoj život upotrebio za ono za šta mu ga je Bog dao (pošto je, najpre, pažljivim proučavanjem utvrdio zbog čega mu je Bog dao život), a ne da se izgovara neznanjem, nedostatkom vremena, nemogućnošću da to sazna, itd. Čovek koji ne želi da na sebe preuzme (svu) odgovornost za svoj život je neodgovoran, i, kao takav, ne može biti uzet u raj, obzirom da bi svojim ponašanjem (ako bi, kojim slučajem, u njega ipak bio pušten) kvario život anđela, koji se svi, do jednog (a ima ih na milijarde milijardi), ponašaju savršeno odgovorno prema svom (i tuđem) životu. I to je pravi razlog zbog čega se takav čovek ne može spasti pakla.

Ako je čovek svoj život potpuno posvetio Bogu, to znači da je sve ostalo u svom životu podredio cilju svog spasenja, a u tom slučaju on ne može živeti “normalno”, kao svi ostali ljudi, jer posao spasavanja podrazumeva traženje i poštovanje istine i borbu protiv zla, a na to demoni ne mogu da ne reaguju. Zbog toga, čovek koji želi da se spase ne može živeti bez određenih (velikih) problema (barem u početku, dok se ne učvrsti u svojoj veri u Boga). Jedan sportista, muzičar ili naučnik može uspehu u svom poslu da podredi sve ostalo u svom životu, a da pritom ipak živi “normalno”, kao svi ostali ljudi, za šta ima bezbroj primera svuda oko nas. Ali čovek koji želi da se spase to ne može da učini, jer su demonima odrešene ruke da pokušaju na sve moguće načine da ga ometu da u tome uspe.

Ako čovek, cilju dobijanja večnog života (kada je čuo da ga može dobiti) nije podredio sve ostalo u svom životu, zar se za njega može reći da ga život mnogo zanima? A ako ga ne zanima, zar bi Bog trebalo da ga pusti u raj, među one koji život poštuju iznad svega? Ne bi, naravno, jer ni čovek na zemlji ne dopušta da mu se u posao koji voli, meša neko ko taj posao ne voli.

Šta, ustvari, znači: potpuno se posvetiti Bogu? Znači: potpuno se posvetiti svom dobrom životu! Razmislite malo, pa ćete shvatiti da je tako. Jer, posvetiti se Bogu znači posvetiti se svom spasenju.

Čovek koji se potpuno posvetio Bogu, može da bude apsolutno siguran da će dobiti večni život, jer ako je tako učinio, nemoguće je da ga ne dobije. Kada čovek na ovaj način ne bi mogao sa stoprocentnom sigurnošću da se spase (i ne samo da se spase, već i da zna da će se sigurno spasti), to bi značilo da Božje obećanje - da će svako ko veruje u Boga dobiti večni život - nije istinito.

* I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim. (Jeremija 29.13)

Na koji način se spasava čovek koji se potpuno posvetio Bogu? Tako što, istražujući šta je istina a šta nije, pribavlja istinito znanje o životu, jednu po jednu činjenicu, i njima zamenjuje lažne činjenice kojima su ga, posredstvom škola, medija, nauke, “verskih” organizacija i društva kao celine, “snabdeli” demoni. Jer, nije isto ako čovek veruje u pet-šest hiljada lažnih činjenica, ili ako je proverom utvrdio da su one lažne, pa ih zatim u svojoj glavi zamenio istinitim. Zamenom, u svojoj glavi, lažnih činjenica istinitim, čovekova svest o stvarnom stanju stvari na zemlji i u vasioni se menja, i to utoliko više, ukoliko je više lažnih činjenica zamenjeno istinitim. Pošto ta svest, ustvari, predstavlja drugo ime za veru u Boga, na osnovu koje se dobija večni život, jasno je zašto se čovek koji se potpuno posvetio Bogu, sigurno spasava.

Kada se čovek potpuno posveti Bogu, on se, polako, ali sigurno, oslobađa straha od demona, a zatim, posle nekog vremena dolazi i do tako čvrste vere u Boga, da može sa lakoćom da odbije svaki njihov napad. A to nije mala stvar. Jer, kada čovek nauči kako da sa demonima izađe na kraj u svakoj situaciji, ko bi još na ovom svetu mogao da mu zaista naudi? Borba za večni život, ustvari, predstavlja borbu protiv demona i njihovih laži i pokušaja prevare, kao što je i Luciferova pobuna predstavljala borbu vernih anđela protiv kriminalaca i njihovih laži i pokušaja prevare.

Na isti način, svaki čovek koji se nije potpuno posvetio Bogu - kada je čuo da može dobiti večni život - može biti apsolutno siguran da ga neće dobiti, jer mu demoni tu bahatost neće oprostiti. To im je dopustio (naredio) Bog.

Ako u ratu, jedna strana koristi i najmanji propust neprijatelja da bi mu nanela gubitak ili da bi ga pobedila, zar bi demoni, koji ljudima zavide mnogo više nego što bi bilo koji čovek mogao da zavidi drugom čoveku, mogli da ne iskoriste propust koji je neki čovek napravio, ma koliko taj propust bio mali, da bi ga, polako i neprimetno, odveli na stranputicu koja vodi u pakao? Ne bi, i zato treba shvatiti da se čovek može spasti najlakše, ako je svoj život potpuno posvetio Bogu.

* I gle, jedan mu pristupi i reče: učitelju, kakvo dobro da učinim da imam život večni? A on mu reče: što me pitaš za dobro? Jedan je dobar; ako pak hoćeš da uđeš u život, drži zapovesti. Reče mu: koje? A Isus reče: “Ne ubij, ne čini preljube, ne kradi, ne svedoči lažno, poštuj oca i majku, i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”. Reče mu mladić: sve sam to držao; šta mi još nedostaje? Reče mu Isus: ako želiš da budeš savršen, idi, prodaj svoje imanje i daj siromašnima, i imaćeš blago na nebu, i hajde za mnom. A mladić čuvši ovu reč ode ožalošćen; jer je imao mnoga imanja. A Isus reče svojom učenicima: zaista vam kažem da će bogataš teško ući u carstvo nebesko. I opet vam kažem, lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u carstvo Božije. A učenici čuvši uplašiše se jako i rekoše: ko onda može da se spase? Isus ih pogleda i reče im: ljudima je ovo nemogućno, ali je Bogu sve mogućno. Tada odgovori Petar i reče mu: eto, mi smo ostavili sve i pošli za tobom; šta ćemo dobiti? A Isus im reče: zaista vam kažem da ćete vi, koji pođoste za mnom, u novome svetu, kada Sin čovečiji sedne na presto svoje slave, i sami sesti na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih. I svaki koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili majku, ili ženu, ili decu, ili njive radi moga imena, primiće stostruko i naslediće život večni. (Po Mateju 19.16-29)

U ovom biblijskom citatu je, ustvari, dat “recept” - kako se sa stoprocentnom sigurnošću može dobiti večni život.

Dakle, stvar je jednostavna: ako želi da se spase, čovek bi trebalo da se odrekne svega, osim onog što mu je neophodno za život, i da se potpuno posveti Bogu.

Ali, zašto treba da se odrekne svega drugog?Zato što mu je, ako svoju pažnju nije razdelio na više strana, već je svu usredsredio

na Boga, mnogo lakše da shvati život, odnosno, razloge zbog kojih bi trebalo da živi onako kako je Bog zapovedio, a zatim i da živi tako. A ako čovek NEĆE tako da učini, šta on, ustvari, čini? Zar on ne rizikuje svesno da promaši večni život, odnosno, zar se ne igra svojom (jedinom) prilikom da se spase pakla? A ako se igra sa svojim životom, zar bi anđeli trebalo da ga, kao takvog, puste da živi među njima? Jer, čovek koji se igra svojom jedinom prilikom da se spase ne bi remetio život Bogu, ako bi, kojim slučajem, bio pušten u raj, već anđelima, i zato je Bog odluku o tome – ko će ući u raj, a ko neće – prepustio anđelima. Da li biste vi, ono što vam je najdragocenije u životu, stavili u ruke nekome ko se sa tom dragocenošću sprda?!

Ako samo malo obratite pažnju na ono o čemu, svakodnevno, razgovaraju ljudi, zapazićete da oni razgovaraju o svemu i svačemu, samo ne o svom (večnom) životu. Razgovaraju o poslu kojim se bave i od koga žive; o hrani, tj. o jelima koja spremaju, ili o onima koja bi voleli da spremaju i jedu; o odeći koju nose, ili o onoj koju bi voleli da nabave i nose; o seksu i ljubavi; o zabavama i uživanjima; a u okviru zabava: o sportu (a u okviru sporta, o kvalitetnom fudbalu, vrhunskoj košarci [a u okviru košarke, o broju “zakucavanja” na određenoj utakmici, broju “ukradenih lopti”, “trojki” itd.], o izvanrednim uspesima naših vaterpolista i tenisera, itd); zatim o automobilima, odnosno, o njihovim osobinama i, eventualno, njihovim popravkama; o TV programu, odnosno, o tome šta je zanimljivo za gledanje a šta nije; o stanovima i kućama, nameštaju, beloj tehnici i ostalim kućnim potrebama; o Internetu, odnosno, o raznim interesantnim i korisnim sadržajima koji se na njemu nalaze; o prijateljima i poznanicima; o godišnjem odmoru – gde su ga proveli ili gde nameravaju da ga provedu; o hobijima, muzici, filmovima; o tome kako postati i ostati vitak, kako se našminkati, doterati frizuru, dopasti se drugima, kako izgraditi svoje mišiće, postati jači i povećati fizičku kondiciju; o deci i unucima, tj. kako dobiti naslednike; a zatim i o zdravlju te dece i njihovim potrebama; o svom zdravlju, tj. izlečenju od bolesti (ako su bolesni); o novcu, tj. kako ga steći u dovoljnim ili većim količinama; o svojim (ili narodnim) neprijateljima – kako im nauditi; o politici i ekonomiji, tj. o tome šta je rekao ili učinio neki od političara; o miru (u vreme kada se u njihovoj zemlji ili okruženju vodi rat); o slobodi (ako je njihova zemlja, kojim slučajem, okupirana od strane neprijatelja); a neki razgovaraju i o religiji (mada samo površno i, uglavnom, neistinito, kako su ih naučili službenici “verske” organizacije kojoj pripadaju), ali niko, ama baš niko, ne razgovara (a verovatno i ne razmišlja) o svom (večnom) životu.

Zašto ljudi ne razgovaraju (i ne razmišljaju) o svom (večnom) životu?Zato što su demoni pretrpali njihov svakodnevni život brojnim “zanimljivim i

korisnim” sadržajima, da bi ih naveli da veruju kako njihov kratkotrajni boravak na Zemlji predstavlja život, a ne BITKU ZA ŽIVOT! Jer, kada ljudi poveruju da njihov zemaljski život predstavlja njihov pravi život, i kada počnu svakodnevno da koriste sve “lepe i korisne” stvari koje su im dali demoni, oni više nemaju vremena, a ni interesa, za proučavanje Boga.

Ako čovek kaže da veruje u Boga i da želi da se spase, ali da osim večnog života ima i drugih stvari koje ga veoma interesuju, zbog čega je, recimo, 80% - ne svog vremena, već svog srca - posvetio Bogu, a 20% nečem drugom, zar demoni neće iskoristiti tu njegovu ljubav prema nečem drugom, da bi mu, polako i neprimetno, “pomogli” da tu svoju ljubav uveća (na račun ljubavi prema Bogu), tako da on to shvati tek kada stigne do drugog vaskrsenja ili u pakao? Ili možda mislite da demoni ne bi iskoristili takvu podeljenost njegovog srca, da bi ga udaljili od istine a, samim tim, i od

spasenja? Ili da možda nemaju dovoljno znanja i mogućnosti da to učine? Ili da su zauzeti drugim poslovima, i da zbog toga neće stići da ga prevare i upropaste?

Već je rečeno da vera u Boga predstavlja SVEST o stvarnom stanju stvari na zemlji i u vasioni, a onaj ko nije svestan opasnosti u kojoj se na zemlji nalazi (jer da je svestan, zar bi se “zalepio” za razne “lepe i interesantne” stvari koje su mu podmetnuli demoni - radio, TV, internet, video igre, “kulturu”, umetnost, sport, materijalno bogatstvo itd, ili bi tražio istinu, uz čiju pomoć bi mogao da se spase?), zar se za njega može reći da je svestan stvarnog stanja stvari na zemlji? Jer, sve “lepe stvari” ovog sveta koje su demoni dali ljudima, oni im nisu dali zato što ih vole, već da bi im pomoću njih odvukli pažnju od Božje nauke, da se oni ne bi (dovoljno) interesovali za nju, te da ne bi došli do dovoljno istinitog znanja i spasli se. Demoni znaju da je PAŽNJA NEDELJIVA, odnosno, da čovek, kada ozbiljno razmišlja o jednoj stvari, ne može istovremeno da razmišlja i o nekoj drugoj stvari, i zato su ljudima dali mnoštvo lepih stvari, da bi se oni zabavljali i da, zabavljajući se, ne bi razmišljali o svom spasenju, te da se ne bi spasli.

Da li znate koliki bes, a zatim i očaj bi obuzeli sve demone, njih oko 84 milijardi, ako bi im se iz kandži izvukao (i ušao u raj) samo jedan, jedini čovek kojeg su mogli, da su se više trudili, da prevare i gurnu u pakao? Taj bes i očaj verujem da nijedan čovek ne bi mogao sebi da predstavi u njihovoj pravoj veličini! I upravo zato, da im se takva “nesreća” ne bi desila, demoni “rade” danonoćno, da bi prevarili i upropastili, ako je moguće, sve ljude sveta, do poslednjeg. A šta za to vreme rade ljudi?

Ako demoni mogu da prevare i čoveka koji se Bogu posvetio 90%, koristeći se tom njegovom (malom?) nepažnjom, koliko će im biti lakše da prevare onog ko se Bogu posvetio manje od 90%? A već je rečeno da ogromna većina ljudi koristi svoj duhovni potencijal samo 4,5% (što znači da samo toliko misli o svom životu), iako bi mogla da ga koristi 100%. Ustvari, u ovoj stvari uopšte nema mesta procentima, jer onaj ko svoj život nije potpuno posvetio Bogu, ustvari, ga je “posvetio” đavolu!

* Niko ne može služiti dvojici gospodara; jer će ili jednoga mrzeti, a drugoga voleti, ili će jednom biti privržen, a drugoga prezirati; ne možete služiti Bogu i mamonu. (Po Mateju 6.24)

* SATANISTIČKI PROGLAS SA POSLEDNJEG DEMONSKOG SKUPASotona je pozvao sve demone sveta na svetsku konvenciju, i u svom uvodnom

obraćanju je rekao svojoj demonskoj bratiji:“Ne možemo sprečiti hrišćane da idu u crkvu.Ne možemo ih sprečiti da čitaju svoju Bibliju i tako otkrivaju istinu.Ne možemo ih odvojiti od njihove vere u spasioca.Kada jednom uspostave vezu sa svojim Hristom, naša moć nad njima biće uništena.Zato, braćo demoni, pustimo ih da idu u svoje crkve; pustimo ih da imaju svoje

ceremonije, slavske ručkove, ali ukradimo njihovo vreme kako ne bi stigli da uspostave vezu sa Isusom.

Zato morate da uradite sledeće: maksimalno ih odvratite od razmišljanja, i ne dozvolite im da se duhovno vežu sa duhovnim ocem nijednog trenutka, tokom čitavog dana. Ukoliko su uspostavili vezu, gledajte da na svaki način utičete da se ta veza prekida. Ubacite sumnju u njihove misli, jer sumnja je otrov za njihovu veru. Kad njihova vera oslabi i kad ste to uspeli, lakše ćete ih nadvladati iskušenjima – budite dosadni i istrajni.”

“Ali kako ćemo to uraditi”, zapitaše demoni.“Ovako, bratijo:Održavajte ih što više u radu, u svemu i svačemu što je marginalno i beznačajno, da

potpuno okupira njihov um. Preokupirajte njihove misli praznim ali atraktivnim maštarijama, kao što je pornografija.

Gradite im supermarkete, mamite ih da troše pare, da kupuju, da kupuju, kupuju, troše, pozajmljuju, uzimaju kredite, kupuju, troše, pozajmljuju... i tako dalje.

Terajte i njihove žene da rade što više, neka se to zove emancipacija. Muževe terajte da rade najmanje 6 do 7 dana u nedelji, i to po 10 i 12 sati. Neka im život bez posla postane prazan i nepoznat.

Neka što manje vremena provode sa decom.Neka im porodica nikad ne bude na okupu, tako da im dom ne može biti nikakvo

utočište i radost, od napornog rada i mesto za opuštanje i razmišljanje.Toliko im okupirajte misli da dečije želje uopšte ne stignu ni da čuju. Sprečite ih da

se posvete porodici. Ne zaboravite, kad porodica propadne, društvo propadne. Na takav način, mi ćemo uništiti čoveka koji je stvoren po obličju Stvoritelja.

Potpuno im zaposednite sva čula. Podstaknite ih da, svaki put kad uđu u automobil, upale radio ili CD i napajaju mozak stupidarijama.

Neka im je u kući stalno uključen TV, video plejer, CD ili kompjuter. I potrudite se da svaka prodavnica i svaki restoran ima muziku koja ih neće duhovno hrabriti i povezati sa Bogom.

Treba im potpuno zakrčiti mozak i slomiti svaku eventualnu sponu sa Hristom.Kafiće napunite magazinima i novinama sa lakim sadržajem.Punite im glavu kojekakvim vestima, 24 sata dnevno.Neka se na svakom ćošku grada i duž puteva nalaze reklamni bilbordi, tako da im

misli ni jednog trenutka ne odlutaju... znate već gde.Napunite im poštanske sandučiće reklamama, potrošačkim katalozima i svim

mogućim oglasima sa uslugama i lažnom nadom.Magazine napunite napirlitanim lepoticama, kakve nigde ne postoje, tako da

podstaknete njihovo konstantno nezadovoljstvo sopstvenim ženama. Neka u mislima stalno traže izmišljene lepotice iz filmova i magazina.

Održavajte njihove žene umornim i nesposobnim za bilo kakve intimne odnose sa muževima.

I dajte im svakodnevno glavobolju.I kada se rekreiraju, neka u tome preteruju. Neka beskonačno naduvavaju i zatežu

svoje mišiće.Neka se iz teretana i sa džoging staza vraćaju potpuno iscrpljeni.Neka svako veče idu na zabave, koncerte, neka bulje u televizore, neka idu u

restorane, diskoteke, pozorišta...Neka što više prate sport.Neka nikada ne stignu da odu u prirodu, gledaju u nebo i ni slučajno da ne počnu da

se dive Božjoj kreaciji.Neka im deca na ušima stalno nose slušalice i neka ogluve od vokmena i ajpoda.Neka im se deca igraju petardama i neka se zaglupljuju video igricama koje će ih

navići da stalno nekoga love, ubijaju, i neka im prst navikne da okida na džojstiku kao na orozu.

Neka im deca voze rolere i skutere i sve ono što će ih naterati da se naviknu da nose na glavi kacigu.

Nedajte im da se igraju sa psima lutalicama, mačkama, miševima, pticama, biljkama i svim onim što je Kreator stvorio. Neka se plaše pasa lutalica, mačaka, miševa, mrava, buba i svega ostalog što je Kreator stvorio.

Dajte im Deda Mraza kako njihova deca nikada ne bi shvatila šta je zaista Božić.Dajte im uskršnjeg zeku, farbana jaja, kako nikada ne bi pričali o uskrsnuću i pobedi

nad smrću.Neka se dive automobilima, motorima, jahtama, avionima, kućama... ljudskim

tvorevinama što više, a što manje tvorevinama Boga Stvoritelja.Ni jednog trenutka im ne dozvolite da budu opušteni, da počnu da saosećaju sa

prirodom, da uđu u harmoničan odnos sa Bogom Stvoriteljem, da se međusobno vole,

pomažu i da počnu da misle da je snaga Kreatora u njima samima, te da svet mogu krojiti po sopstvenim željama i potrebama.

Zapamtite, braćo demoni: naša filozofija je da nije Bog stvorio čoveka, već čovek Boga.

Nedajte im da verom žive po Hristovom učenju i Božjem zakonu... Neka oni budu hrišćani po imenu, ali nikako u suštini, i mi ćemo ovakvom strategijom uspeti.” (Časopis “Zbilja”, januar 2010)

Onaj ko se nije potpuno posvetio Bogu, ustvari, nije shvatio šta može da izgubi, a šta da dobije, jer da je shvatio, zar bi rizikovao da zbog bilo koje “lepe i interesantne” stvari ovog sveta, promaši večni život?

Ako čovek, takav kakav je, ne može da uđe u raj, ako treba da postane onakav kakvi su anđeli, da bi ušao u raj, da li on to može da postigne ako se tom svom cilju nije posvetio stoprocentno – obzirom da razlika (u načinu života) između ljudi i anđela nije mala (jer da je mala, zar bi ljudi i anđeli živeli odvojeno)? Ne može, a upravo taj njegov propust demoni i čekaju, da bi ga prevarili i upropastili, jer njihov “uspeh” zavisi isključivo od ljudskih grešaka i propusta.

Kako demoni postižu svoj cilj – čovekovu propast? Tako što čine sve, kako bi čovekovu pažnju što više zaokupili raznim “lepim i interesantnim” stvarima, i tako ga odvratili ne samo od borbe za svoj spas, već i od razmišljanja o toj borbi. Jer, kada postignu da se čovek ne interesuje (dovoljno) za svoj život, sve ostalo što ga vodi u propast, posle toga se dešava samo po sebi.

Kako, dakle, demoni “postižu” čovekovu propast? Tako što su se potpuno posvetili ostvarenju tog svog cilja, i što su u svom poslu uporni, jer znaju da je “upornost majka svakog uspeha”!

Ako bismo hteli u procentima da prikažemo posvećenost demona svom poslu, mogli bismo da kažemo da su oni ljude prevarili ne 20, 30 ili 50 posto, već 100 posto, a zatim su - da bi se “obezbedili”, da im uloženi trud ne propadne - nastavili da ih varaju sve dok procenat njihove prevarenosti nije dostigao 200, 300 pa i 1.000 posto, zbog čega čovek koji se nije potpuno posvetio Bogu, uopšte ne može da se ispetlja iz njihovih laži.

Da li znate da demoni mogu, isto kao i ljudi, da pitaju Boga sve što ih interesuje i da na ta pitanja dobiju odgovore, i da oni tu mogućnost koriste u najvećoj mogućoj meri, za razliku od ljudi, koji je ne koriste uopšte? Tačnije, oni su tu mogućnost imali u prva tri ciklusa života na Zemlji, i znajući da je više nikada neće imati, iskoristili su je u potpunosti. Tako su oni još u prvom ciklusu, čim je napisana Biblija, saznali šta svaka rečenica u njoj tačno znači (jer je trebalo Božju nauku, koja uči ljude kako se mogu spasti, u prevodima Biblije na druge jezike iskriviti tako da ona postane beskorisna), a saznali su i šta znači (ili najavljuje) svako pojedinačno proročanstvo, čim je ono napisano, što znači da su upoznati sa svim događajima koji će se desiti u budućnosti, kao i kada će se, gde i zašto svaki od njih desiti. Takođe su saznali koja će im dopuštenja (i kada) biti data, tako da unapred znaju kako mogu, u svakoj nailazećoj situaciji, da prevare (ili razbole, ili poubijaju) ljude (koji ne veruju u Boga).

Tako su oni, u svakom ciklusu života na Zemlji, dopuštenje da svoja lažna učenja iznose u Božjim hramovima, dobili 21. septembra 2301. godine stare ere; dopuštenje da osnivaju “verske” organizacije dobili su 25. decembra 1654. godine stare ere (prva takva organizacija, koju su osnovali upravo navedenog dana, bila je Katolička crkva; inače, nijednu tzv. versku organizaciju nisu osnovali ljudi); dopuštenje da osnuju Srpsku pravoslavnu crkvu, dobili su 12. jula 341. godine stare ere (a osnovali su je 1. januara 340. godine stare ere, i za njeno učenje su proglasili pravoslavlje, kojeg su se držali Serbi, a koje je nastalo sedam godina pre toga, i koje je, sve do Kosovske bitke, u sebi sadržavalo 96% istine; do Hristove smrti na krstu, ovo učenje je, po istinitosti, bilo drugo u svetu, odmah posle vere starih Jevreja, koja je bila stoprocentno istinita, a posle Hristove smrti postalo je prvo; 14. juna 1389. godine, demoni su dobili dopuštenje da otpočnu

zlostavljanje i duhovno uništavanje srpskog naroda, radi njegove “pripreme” za obaranje Slobodana Miloševića sa vlasti, a u okviru tih “priprema” dobili su dopuštenje da, posredstvom Srpske pravoslavne crkve, kvare pravoslavlje, što su i činili, tako da ono danas sadrži samo 5% istine); dopuštenje da osnuju Rusku pravoslavnu crkvu, dobili su 27. decembra 146. godine stare ere (a osnovali su je 1. novembra 140. godine stare ere); dopuštenje da sagrade manastir Hilandar, dobili su 29. marta 1145. godine (a sagradili su ga 30. decembra 1171. godine); dopuštenje da pojedine delove Biblije prevode pogrešno na druge jezike, dobili su 1. juna 1796. godine stare ere (pisanje Biblije otpočelo je 27. novembra 1729. godine stare ere); dopuštenje da otpočnu pripreme za ubistvo Isusa Hrista, dobili su 11. januara 28. godine; dopuštenje da preinače učenje proroka Muhameda, u nakazno i agresivno učenje zvano islam, dobili su 2. oktobra 401. godine stare ere; dopuštenje da, preko Čarlsa Darvina, iznesu u javnost teoriju o evoluciji, dobili su 27. jula 1845. godine (a izneli su je 26. januara 1859. godine); dopuštenje da osnivaju škole dobili su 17. jula 118. godine; dopuštenje da svoje (instituciono organizovane) pokušaje prevare, koji predstavljaju lukavo osmišljene mešavine istine i laži, nazivaju “naukama”, dobili su 25. jula 961. godine; dopuštenje da proizvode “lekove” u fabrikama farmaceutske industrije, i da njima, posredstvom ministarstva zdravlja i lekara, “leče” ljude, dobili su između 26. avgusta i 4. septembra 191. godine; dopuštenje da pišu apokrifna jevanđelja dobili su 31. januara 973. godine; dopuštenje da svoj pokušaj prevare, koji su propagirali pod sloganom “sloboda, bratstvo i jednakost”, nazivaju “demokratijom”, dobili su 10. avgusta 1849. godine; dopuštenje da osnivaju univerzitete dobili su 12. decembra 1876. godine; dopuštenje da osnivaju više i visoke škole, dobili su 6. februara 1946. godine; dopuštenje da osnivaju novinsko izdavačka preduzeća, dobili su 6. januara 1307. godine; dopuštenje da osnivaju radio stanice dobili su 21. maja 1851. godine; dopuštenje da osnivaju TV stanice dobili su 11. maja 1941. godine; dopuštenje da konstruišu benzinski motor dobili su 25. juna 1930. godine; dopuštenje da konstruišu dizel motor dobili su 30. aprila 1917. godine; dopuštenje da osnuju Internet dobili su 10. avgusta 1990. godine; dopuštenje da stvaraju fosilna goriva su dobili: za ugalj - 27. jula 28. godine; za naftu - 26. septembra 168. godine, i za zemni gas - 28. maja 999. godine; dopuštenje da se pojavljuju u obličju “vanzemaljaca”, “letećih tanjira”, “vampira”, “vukodlaka”, ogromnih zmija, “dinosaura”, letećih ljudi i drugih čudovišta, dobili su 1. januara 3954. godine stare ere; dopuštenje da, pojavljujući se u obličju, navodno, predstavnika jedne superiorne vanzemaljske civilizacije, naprave tajni pakt o međusobnoj saradnji sa predstavnicima američke Vlade, dobili su 4. maja 1721. godine (a sporazum su sa njima potpisali 21. oktobra 1778. godine); dopuštenje da lažiraju let Amerikanaca na Mesec, dobili su 20. decembra 1956. godine; dopuštenje da Bila Klintona, kao čoveka koji nije opsednut demonom, dovedu na položaj predsednika SAD (da bi dao nalog za NATO bombardovanje SRJ), dobili su 7. avgusta 1956. godine; dopuštenje da Džordža Buša Mlađeg, kao čoveka koji nije opsednut demonom, dovedu na položaj predsednika SAD (da bi dao nalog za napad na Irak i Avganistan), dobili su 1. januara 1990. godine; dopuštenje da Baraka Obamu, kao čoveka koji nije opsednut demonom, dovedu na položaj predsednika SAD (da bi dao nalog za napad na Iran), dobili su 16. decembra 2007. godine; dopuštenje da svog poglavara dovedu na vlast u Jugoslaviji, dobili su 16. juna 1892. godine, tj. na dan kada se rodio Tito, čijim je životom živeo Lucifer; dopuštenje da Apoliona (drugog u demonskoj hijerarhiji) dovedu nasilno na vlast u SR Jugoslaviji, dobili su 14. februara 1998. godine; dopuštenje da napadaju, kleveću i lažno optužuju Slobodana Miloševića, radi njegovog obaranja sa položaja predsednika Srbije (odnosno SRJ), dobili su 24. septembra 1989. godine; dopuštenje da uvedu sankcije SR Jugoslaviji, radi obaranja Miloševića sa vlasti, dobili su 14. septembra 1981. godine; dopuštenje da angažuju kriminalca Vojislava Koštunicu, da ukloni sa vlasti i ubije Miloševića, dobili su 5. oktobra 1968. godine; dopuštenje da vodećim slovenačkim političarima daju 100 milijardi nemačkih maraka, da bi odvojili Sloveniju od SFRJ, dobili su 1. avgusta 1988. godine (a

novac su im dali 6. novembra 1989. godine); dopuštenje da vodećim hrvatskim političarima daju 100 milijardi nemačkih maraka u zlatu, da bi izazvali rat sa Srbijom, dobili su 21. januara 1987. godine (a novac su im dali 21. decembra 1990. godine); dopuštenje da bošnjačkom rukovodstvu daju 30 milijardi dolara u zlatu, da bi izazvali rat sa pravoslavnim Srbima u Bosni, dobili su 11. septembra 1990. godine (a novac su im dali 27. oktobra 1991. godine); dopuštenje da albanskim kriminalcima sa Kosova daju 3 milijarde dolara, da bi izazvali rat sa Srbima, dobili su 21. januara 1989. godine (a novac su im dali 26. oktobra 1989. godine); dopuštenje da Slobodana Miloševića izruče Hagu, dobili su 14. februara 2001. godine; dopuštenje da Miloševiću, u zatvoru, u hranu krišom ubacuju lek protiv lepre, dobili su 16. januara 2003. godine; dopuštenje da u Haški sud uvedu instituciju zaštićenog svedoka (da bi sa svedokom mogli da se dogovaraju šta će da kaže na sudu), dobili su 26. juna 1995. godine; dopuštenje da na mesta sudija i tužioca Haškog suda dovedu ljude kojima vladaju demoni, dobili su 1. decembra 1995. godine; itd.

Pogledajte škole i fakultete, “naučne”, “verske” i političke organizacije, medije... Sve su to zamke, koje svedoče o potpunoj “posvećenosti” demona svom poslu i o njihovoj upornosti, obzirom da sve te institucije i organizacije postoje i “razvijaju” se već stolećima! Demoni su svoj život potpuno posvetili propasti ljudi, jer znaju da “sedenjem i čekanjem” ne bi mogli da postignu taj svoj cilj! Za ljude, ovakvo njihovo ponašanje ne bi trebalo da bude zastrašujuće, nego poučno, jer bi, razumevajući na koji način demoni postižu svoj cilj, mogli da shvate da bi i oni, na isti način, mogli da postignu svoj cilj - večni život!

* Carstvo nebesko je slično blagu skrivenom u polju, koje čovek nađe i sakri, pa od radosti svoje ide i prodaje sve što ima, te kupuje onu njivu.

Carstvo nebesko je slično i trgovcu koji traži lepe bisere. A kada nađe jedan skupoceni biser, ode i proda sve što ima i kupi ga. (Po Mateju 13.44-46)

Biti potpuno posvećen svom spasenju, ustvari, znači hrabro se boriti protiv demona, kao što su to za vreme Luciferove pobune učinili i anđeli koji su se spasli. Jer, demoni su niko i ništa, kada čovek dođe do istine i kada počne čvrsto da se drži Boga, jer tada dobija svu Božju pomoć i zaštitu (kao što su ih za vreme pobune dobili i verni anđeli).

Zašto je važno da se ljudi interesuju za demone i njihove aktivnosti? Zato da bi bili ispred njih, odnosno, njihovih prevara, a ne iza njih. A njihove planove otkriva Bog kroz svoja proročanstva i na druge načine. Ne interesujući se za ono što čine demoni, ljudi sebe osuđuju da reaguju prekasno na zlo koje su im oni pripremili, a na taj način se nije moguće spasti ni nevolja u zemaljskom životu, a kamoli pakla!

Šta predstavlja život na Zemlji, odnosno, jedan njegov ciklus?“Reprizu” Luciferove pobune.A šta je predstavljala Luciferova pobuna?Rat, koji se vodio između Luciferovih kriminalaca i Božjih anđela.Danas se isti takav rat vodi između demona i ljudi, s tim što ljudi o tome ne znaju

ništa, jer ih istina ne zanima mnogo (kao što nije interesovala ni većinu anđela za vreme Luciferove pobune). Taj rat se vodi, najčešće, bez upotrebe sile, između onih koji se bore istinom i onih koji se bore lažima (kao što se i rat između Isusovih anđela i kriminalaca, dosta dugo, vodio bez upotrebe sile), i to je pravi razlog što ljudi ne osećaju opasnost po svoj život od škola, “verskih” organizacija, medija, ekonomije, politike, “kulture”, organizovanog sporta itd. Ljudi se nalaze u, praktično, istoj situaciji, u kakvoj su se za vreme Luciferove pobune nalazili anđeli, i u kakvoj je 99% njih izgubilo svoj život.

* Ma koliko izgleda čudno, ipak je istina da mi dolazimo u ovaj svet ne da u njemu uživamo nego da se od njega spasemo. Kao što ljudi ne idu u rat da se naslađuju ratom, nego da se spasu od rata!

Radi većeg blaga od rata ljudi idu u rat; radi većeg blaga od ovoga života mi dolazimo u ovaj život. Radi trajnijeg i boljeg života mi dolazimo u ovaj život.

Pravi hrišćani nikad nisu smatrali ovaj život drugačije nego kao vojničku službu. Svaki vojnik ima da odsluži svoj rok i da ide kući. I kao što vojnici broje dane svoje službe i s radošću misle na povratak doma, tako i hrišćani neprestano misle o kraju ovoga života i o povratku doma. (Vladika Nikolaj Velimirović: “Misli o dobru i zlu”)

* Nije li čovek na vojsci na zemlji? (Jov 7.1)Najveće zlo demoni ne čine ljudima u ratu, već u miru i blagostanju. Jer, najveće zlo

ovog sveta nisu bombe i rakete, već škole i mediji, koji čoveka, pod maskom da mu čine dobro, polako, ali sigurno, odvode na “bezbednu” udaljenost od Boga. I sama činjenica – da ljudi škole i medije smatraju izuzetno korisnim i vrednim tekovinama ljudske civilizacije, jasno govori u kolikoj meri su oni prevareni.

Čovek koji veruje da se može spasti ne boreći se protiv demona, odnosno zla, treba da se podseti kako je nastradala ogromna većina anđela na kraju Luciferove pobune. Jer, oni tada nisu nikome hteli da učine zlo, već su samo, kada je Lucifer poželeo da uništi tela vernim anđelima, učinili ono što je on od njih tražio, a na šta ih je obavezivao papir koji su potpisali - pozajmili su mu za izvesno vreme svoju silu, da bi on mogao sa njom da učini ono što je naumio; a nisu nikoga ni prevarili (jer su onima koji su ostali uz Isusa samo iznosili svoje “mišljenje” - da je kod Lucifera bolje, i da je Bog nepravedan jer im nije dao potpunu slobodu - a ovi su se “sami prevarili” kada su im poverovali) - što znači da su nastradali zbog toga što se nisu borili protiv Lucifera.

Ne boreći se za svoj život, oni su od sebe stvorili ništarije. A ne braneći svoje bližnje, tj. verne anđele, koji su se borili i za svoj, i za njihov spas, već se zabavljajući (dok su ovi trpeli muke), oni su od sebe stvorili zločince. Na isti način, čovek koji se ne bori protiv demona, odnosno zla, je ništarija i zločinac, bez obzira što nikada nikog nije ubio, ni mrzeo, ni namerno prevario, jer mu je pamet data da bi živeo razumno i mudro (tj. po Božjem zakonu), a ne kao sebični i plašljivi bednik.

* * *Od kako je stvoren smrtni život, borbom protiv ljudi “rukovodi” Lucifer, nekada

“najmudriji i najmoćniji” anđeo, što znači da se bez čvrste vere u Boga (odnosno bez Božje pomoći), pakla ne može spasti ni jedan, jedini čovek. Zato onaj ko misli da svoj život može da proživi mirno i lepo, a da to bude bez kasnijih, jako loših posledica, mora da je potpuno lud. Planeta Zemlja se ne naziva slučajno: “zemlja gde se ne živi”, “nenastanjivo mesto”, “nedom”, “svet preživljavanja” (jer treba preživeti “život” na zemlji, i ući u život koji se vodi na drugim planetama) itd, jer se zaista živeti ne može tamo gde “stanuju” demoni! Kad bi zemaljski život predstavljao pravi život, Bog bi bio zločinac.

* ... Deda, ja zvanično priznajem da se Holokaust desio, ali me intimno to uopšte ne interesuje. Želim samo lepo da živim, kao i većina osvešćenih građana u Srbiji. Da li je to po tebi neki greh?

- To je teška duševna bolest! A duševne bolesti su posledice teški gresi protiv istina. (Proročanstvo Srbima od deda Vukana)

* Kod kuće ću se radovati. A moja kuća je predaleko. (D. A. Teodor: “Prvo pismo”)Publije Lentul, savremenik Isusa Hrista, zapisao je o njemu sledeće: “Niko ga nije

video da se smeje, no često su ga videli da plače”.Zašto se Isus nikada nije smejao? Da li zato što tu gde je živeo nije bilo ničeg

zabavnog ili smešnog? Ne, nego zato da bi ljudima dao znak: da u situaciji u kojoj se oni nalaze, nema mnogo razloga za smeh!

Kada je Lucifer stvorio svoje carstvo, svi anđeli koji su mu se pridružili i priznali ga kao svog novog gospodara, od tog trenutka su se bez prestanka radovali, veselili i zabavljali. A kada je njihovo carstvo propalo i kada su se našli u paklu, shvatili su kakve su budale ispali i kakvo su zlo učinili - sami sebi! Zato, kada je Bog počeo da stvara ljude, oni su se odmah bacili na posao, da ih nauče kako da svoj život provedu što “lepše”, u

zabavi i veselju, znajući šta jedino može da im se desi (po isteku njihovog zemaljskog života), ako taj “savet” budu prihvatili!

Činjenica, da ljudi žive na planeti na kojoj “žive” demoni, govori jasno da zemaljski život ne može biti lak nijednom čoveku. Ali, da bi čovek mogao jasno da pokaže za kakav se način života definitivno opredelio, život mora sadržavati teškoće, jer je “u dobru lako dobar biti”. Zbog toga ljudi koji žive pravedno moraju da stradaju, jer je demonima dopušteno da im čine sve što su za vreme Luciferove pobune činili i vernim anđelima, da bi ih naveli da odbace Boga.

Trpeći strpljivo nevolje koje ga nezasluženo snalaze, (pravedan) čovek, kao i verni anđeli nekada, pokazuje da veruje u nešto bolje. Zar nam Isus Hrist, primerom svog nezasluženog stradanja, nije pokazao da čovek mora da strada da bi ušao u raj? Jer, on se na krstu nije našao slučajno, već zato da bi ljudima pokazao da nijedna žrtva nije prevelika kada je u pitanju večni život!

Patnje i stradanja koji čoveka snalaze u životu, postoje zato da bi on upoznao zlo i naučio kako da ga uvek pobedi, ali i zato da bi pokazao da li će uz Boga ostati bez obzira šta mu se bude dešavalo, ili će ga se odreći čim ga bude pritisla prva nevolja.

* I svima je govorio: ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe i uzme svoj krst svaki dan, pa neka ide za mnom. (Po Luki 9.23)

* Svi ste mi isti, sve vas volim. Promislite. Nisam li svog srećnog, svog krotkog, svog milog i u smrt porinuo? A ne digoh li ga i otuda? Promislite, veli Gospod. (D. A. Teodor: “Nedavidovi psalmi”)

* Valja nam kroz mnoge nevolje ući u Božje carstvo. (Dela 14.22)* Imena svojega radi ustegnuću gnev svoj, i radi hvale svoje uzdržaću se prema tebi,

da te ne istrebim. Evo, pretopiću te, ali ne kao srebro, prebraću te u peći nevolje. Ovako veli Gospod, izbavitelj tvoj, svetac Izrailjev: ja sam Gospod Bog tvoj koji te učim da bi napredovao, vodim te putem kojim treba da ideš. (Isaija 48.9, 10, 17)

* … Uzeh ime i telo od sveta, carstva đavoljeg. Dođoh i bejah. U smrt dođoh, iz smrti izađoh. To vam je put. Drugog nema. I radujte se zato. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

* Dobro mi je što stradam, da se naučim naredbama tvojim. (Psalam 119.71)* Ne govori: šta je to, te su pređašnji dani bili bolji od ovih? Jer ne bi bilo mudro da

za to pitaš. (Propovednik 7.10)* Čovek mora platiti mesto na Nebu koje su napustili pali anđeli. Po isteku

vremena, svet će dalje potrajati prema Božjem planu. Treba shvatiti zašto je Bog dozvolio rat, zašto moramo podnositi zlobu. (Treća tajna Fatime)

* Teškoće su od Boga, kao i radost. Ne negodujte mnogo zbog patnje koju preživljavate. Patnja je sredstvo za pročišćavanje (duše), slično kao kad odeća nije čista pa treba da se opere.

Kakav smisao ima sreća ne mogu da razumem. Verovatno ljudi pod srećom podrazumevaju da je sve u redu, da nemaju problema. Po meni, koren sreće je u trpeljivosti. (Vanga)

* Da li je moguće da je sve što se u Svetu Ljudi zna Zlo? Jeste, jer taj je Svet upravo predodređen psih-ment matricom “Izgon iz Raja” da Ljudi, odnosno Čovek u njima, upoznaju Zlo. A to upoznavanje Zla je najveće dostignuće: da u pokajanju Human Čovek istim Putem života sada putuje u smeru Dobra.

Živeći u Svetu preživljavanja, Ljudi su navikli na misao da se “uz malo sreće mogu izvući iz svakog škripca”. Ali, ovog puta nema izvlačenja, jer, svi vi to dobro znate, nema “rupa” u Zakonu prirode UniverzUMa. Jedina su vrata za izlaz iz Sveta preživljavanja i za ulaz u Svet uživanja. Oni koji se opredele da čuvaju tradicije svojih predaka ostaće zatočenici prošlosti i neće kroz njih proći. Mesto u Rajskom svetu uživanja imaju samo Ovi koji su spremni da nauče da žive životom Svesnih humanih razumnih bića budućnosti. (Astrolog Miheon HunKan)

Kao što u svakom poslu postoje teškoće dok čovek ne stekne određeno iskustvo, tako i stradanja i patnje postoje samo dotle dok čovek ne shvati Božji zakon i počne da ga poštuje. Trpljenje zla je deo borbe koju čovek mora da vodi da bi se spasao, i to trpljenje postoji samo dotle dok čovek ne shvati život i ne počne da živi po njegovim pravilima.

* Zamolih li kojega od vas da mi bude učitelj? Ili mu rekoh: deder, pridrži za čas, za sat, za dan zemlju, odmeni me malo da otpočinem, ne naradih li se? Ali, da: po vama, zemlja se sama drži i sve po zemlji. Silom koja je svoja sila. Eto besmislice, kojoj vas ni đavo nije učio, jer i on hoće da mu se prizna čast i udeo. Ko vas, dakle, toj besmislici nauči, nego vaše neučenje?

Kako, dakle, gledaš na svoj hod po zemlji? Ne misliš li: eto me da se zabavim, i dece da imam i zarade i užitka. Da čudna li poslenika, prozborilo bi kamenje, da mu dopustim. Jer i ono je u poslu i videlo bi se u poslu. A u čemu ste vi?

Dakle vam otvaram oči, ne biste li se bar malo digli iznad stoke. Jer zasad ste ispod nje. A ako ne verujete, pogledajte: ne vuku li konji, ne jedete li goveda i ovce i perad raznu? Dakle su svi u poslu i poslužuju. A ti misliš: eto me da se zabavim, i dece da imam, i zarade, i užitka. Kažem ti i zapamti, jer videćeš: i zabava i deca i zarada i užici na nos će vam izaći, da će mnogi reći: dosta nam je, i previše, a gle kako smo teskobni! (D. A. Teodor: “Reč Gospoda kojeg nazvaste: niko”)

Većina ljudi ne želi da veruje u takvog Boga, koji je predvideo da čovek mora da prođe kroz mnoge nevolje da bi ušao u raj. Takvo ponašanje, međutim, nije razumno, jer ako čovek večni život ne može da dobije bez muke, trebalo bi da želi da ga dobije makar i sa mukom, jer bi bilo nerazumno da želi ono što ne postoji. A trebalo bi i da se seti šta će sigurno “dobiti” ako bude promašio večni život! Tako nerazumno ponašali su se za vreme Luciferove pobune oni anđeli, koji su svoj život uz Boga odbacili radi boljeg života - koji nije bilo moguće ostvariti!

Često čujemo reči: “Ja sam imao težak život, i zato hoću da, bar, moja deca imaju sve, i da uživaju u životu”. Tako govore mnogi roditelji, ali ta “sjajna” ideja nije potekla od čoveka. Jer, đavo zna mnogo bolje od čoveka, da se dete najlakše upropašćuje kada mu se omogući lagodan i lep život, i kada se od njega uklone teškoće i muke. Od ovog recepta nema boljeg, da bi od normalnog deteta postao degenerik koji neće poštovati ništa, pa, čak, ni sopstveni život.

Kada ljudi negoduju što u životu moraju da se muče, pate i nezasluženo stradaju, trebalo bi da se podsete da su se ne samo svi anđeli koji se danas nalaze u raju, jednom jako namučili, već da se i sam Bog, jednom davno, takođe namučio. Jer, on nije oduvek bio Bog, već se njegov duh, najpre, dugo, tj. čitavu večnost razvijao, dok nije postao sposoban da stvara materiju i druge duhove, a sve dotle, dok se nije razvio i postao savršen, on je bio sam, što znači da je i on prošao neke svoje, ako ne muke, onda, sigurno, nevesele dane (koji se mogu meriti milijardama godina). A ljudi to ne uzimaju u obzir.

Božji duh je nastao iz energije, njenim slučajnim gomilanjem na jednom mestu, u beskrajno velikom, praznom vasionskom prostoru, i od momenta kada je nastao, neprekidno se razvijao, razmišljajući i prikupljajući energiju, tako da je do momenta kada je pronašao način da stvara materiju prošlo, približno, 3.800.000 milijardi x 7.500 godina (7.500 godina traje jedan ciklus života na zemlji). I svo to, beskrajno dugo vreme Bog je patio, jer je jako želeo da stvori nešto što se može videti i opipati (i koristiti), ali to nije mogao da učini jer se njegov duh još nije razvio do savršenstva. Zbog te svoje patnje on se neprestano trudio, a iz tog truda izašao je rezultat: sposobnost da stvara materiju (iz energije misli).

Posle toga je stvorio sebi telo, zatim stan (planetu) u kome je stanovao, vodu (odnosno, reke i mora), vazduh i sve ostalo što je hteo, ali drugog duha, tj. svoju ženu nije uspeo da stvori još 25.000 x 7.500 godina (od momenta kada je stvorio prvu materiju), i taj ogromni vremenski period predstavlja najužasniji deo njegovog života, jer je strahovito želeo da stvori sebi društvo, da više ne bi bio sam, ali mu to nije polazilo za rukom. Posle

toga, kada je pronašao način da stvori prvog duha, sve je postalo lakše, jer je od tada mogao da stvara i druge duhove, pa je počeo da stvara anđele, a kasnije je stvarao i ljude.

Kada neko pokuša da ljudima objasni kroz šta je sve prošao Božji duh, od momenta kada je nastao do momenta kada je uspeo da stvori prvi atom materije, a zatim planete, sunca, ljudska tela i sve ostalo što je potrebno da bi ljudi mogli da žive dobro, pokazuje se da više od 99% njih ne želi to da sluša, niti da o tome razmišlja. Nikoga ne interesuje kako se Bog osećao bezbroj milijardi godina, dok je bio potpuno sam, u mrklom mraku, i šta je preživljavao za to vreme. “Zašto bi to trebalo da me se tiče?”, govore ljudi. “Zar sam ja kriv što je on tako dugo bio sam?”

A odgovor na to njihovo pitanje bi bio: Zato što je Bog plod svog rada dao tebi i svim ostalim ljudima, koji to nisu zaslužili niti su mogli zaslužiti. I zašto im je dao to sve? Zato što je želeo da oni žive dobro, a ne da se muče, možda i mnogo duže i više nego što se on mučio, pokušavajući da stvore uslove za svoj dobar život.

I da li on, za sve to što im je dao, traži od njih nešto zauzvrat?Samo to, da žive poštujući njegov zakon.Ali, zašto Bog zahteva od ljudi da žive po njegovim pravilima, poštujući njegov

zakon, ako im je već dao sve što je stvorio, i ako želi da oni žive dobro, govore ljudi koje Bog nikad nije mnogo zanimao? Zašto ih sada ne ostavi da žive na miru, tj. onako kako žele i kako im najviše odgovara?

Zato što zna da će oni, ako budu poštovali njegov zakon, živeti stalno dobro, a da će, ako ga ne budu poštovali, sasvim sigurno pokvariti svoj život, što se na najdrastičniji način pokazalo istinitim kada je Lucifer, u nameri da se dokopa vrhovne vlasti nad anđelima, koju je Bog dao Isusu, podigao pobunu i ubio više od milijardu anđela.

Ali, zar je Bog mogao da ne da ljudima sve što im je dao, govore ljudi koji ne žele da se zamaraju razmišljanjem o Bogu? Da im nije dao tela, planete na kojima će stanovati, vodu i vazduh, biljke i sve ostalo što omogućava njihov (normalan) život, kako bi oni živeli?

A odgovor na to pitanje bi bio: živeli bi isto onako, kako je Bog živeo bezbroj milijardi vekova, dakle kao duhovi, u praznom vasionskom prostoru, u mraku, razvijajući svoj duh i pokušavajući da stvore nešto što bi bilo bolje od tog praznog prostora. I svaki od njih bi, posle nekog vremena, ako bi se trudio (a trudio bi se svakako, jer šta bi mu drugo preostalo), uspeo, neko pre a neko kasnije, da stvori materiju - najpre jedan atom, a zatim, posle, recimo, hiljadu godina, drugi, pa treći, i tako redom; zatim sebi telo – najpre jednu ćeliju, a zatim, posle, recimo, sto godina, drugu, pa treću, i tako redom, zatim jednu kost, pa drugu, treću, i tako redom, pa žile, mišiće, krvne sudove, nerve i sve ostalo što telo čini kompletnim, pa planetu, vodu i vazduh, biljke i njihove plodove, posle čega bi mogao da živi kako želi i da se druži sa ostalim ljudima, tj. sa onima koji su uspeli, recimo, sto (ili hiljadu) milijardi godina pre njega, da stvore iste takve (ili slične) uslove za svoj život, a kasnije i sa onima koji bi to isto uspeli da učine, recimo, sto (ili hiljadu) milijardi godina posle njega. A da li bi uspeli da se dogovore po čijim će pravilima živeti tokom tog druženja, to je već drugo pitanje.

Da ih je Bog ostavio da na takav način razvijaju svoj duh i stvaraju uslove za svoj (dobar) život, da li bi se oni, kada bi posle mnogo milijardi godina uspeli da stvore materiju, odnosno, sve što žele, međusobno svađali, pokušavali da jedan drugoga prevare, iskoriste ili ubiju, ili bi živeli u savršenom miru, shvatajući da nema ništa lakše, ni gluplje, nego kvariti ono što su uspeli da stvore dugotrajnim trudom i radom?

Zato Bog, pošto je ljudima dao sve što je stvorio, kada oni svojim delima (i u datom roku) pokažu da ih poštovanje Božjeg zakona ne zanima, takve ljude “oslobađa” svog dara (što znači i njihovih tela), premeštajući njihove duhove u prazan vasionski prostor, posle čega su oni slobodni da se, ako žele, sami trude da stvore uslove za svoj dobar život, kakve žele, a zatim i da žive onako kako im se sviđa.

Dakle, ako neki čovek ima ozbiljne pritužbe na ono što je Bog ljudima zapovedio da čine (ili ne čine), on može da živi i kako se (samo) njemu sviđa, ne obazirući se ni na koga, pa ni na Boga (jer je Bog ljudima, kada ih je stvorio, dao slobodu da se ponašaju i na takav, naopak način), pa kada stigne u pakao, ako mu se tamo ne sviđa, neka pokuša da sebi stvori bolji život od onog koji mu je pre toga dao, pa oduzeo Bog.

Kada u paklu bude pokušao da razvije svoj duh do nivoa da može sebi da obezbedi život kakav želi, i kada bude video da to nije nimalo zabavno ni lako, možda tada neće misliti onako kako misli sada, i možda više neće govoriti: “Zašto bi trebalo da me se tiče to što se Božji duh mučio milijardama vekova, pokušavajući da stvori materiju, a zatim i druge duhove?”, već će neprestano razmišljati šta je pogrešio i šta je trebalo da učini, da mu se ne bi desilo to što mu se desilo, a to je da postane “slobodan” da sam sebi stvara život kakav želi.

A ako neki čovek misli da je sve što je upravo rečeno puko “filozofiranje”, i da se njemu ne može desiti tako nešto – da ostane bez tela i društva drugih ljudi, a da ipak bude živ, treba da zna da je Bog takvima (ali i svim ostalim ljudima) dao mogućnost (i savet) da, najpre, provere, pitajući njega, sve što je ovde upravo rečeno, ali i sve ostalo što misle da bi za njih moglo biti važno i da bi trebalo proveravati, pa da tek zatim, ako žele, nastave da žive kako se (samo) njima sviđa, ne poštujući Božji dar – život, koji su dobili samo zato što je Bog želeo da im omogući da žive dobro, iako to nisu ničim zaslužili.

Bog je ljudima dao sve, zato što je želeo da ih poštedi truda i muka da sami stvaraju uslove za svoj dobar život, ali ako se nekom čoveku to ne sviđa, Bog će ga, kada mu vreme koje mu je dao da bi se naučio Božjem redu, bude isteklo, na Sudu, “osloboditi” svega što mu je dao, i dopustiti mu da sam sebi stvara bolji život, na način koji sam odabere. Dakle, ako se neki čovek ne boji takvog “nastavka” svog zemaljskog života, neka slobodno nastavi da živi kako je živeo do sada, i da govori protiv Boga.

Na sudu, pošto je anđeo čuvar izneo sve (i dobro, i zlo) što je grešni čovek učinio u toku svog života, sudije grešniku daju 7 minuta da da svoju odbranu, a posle toga, ako je u pitanju čovek koji se nije spasao, obraćaju mu se rečima:

- Grešniče, imao si kompletan život i trebalo je da ga čuvaš. Trebalo je, bar ponekad, da se setiš Boga, koji ti je dao taj život. Ali ti nisi hteo da razmišljaš o tome šta se od tebe traži, što pokazuje da te život drugih ljudi nije zanimao. I pošto bi, kao takav, večno kvario život anđela u raju, neće ti se dopustiti da tamo živiš. Imao si više nego dovoljno vremena da o tome razmisliš. Sada više niko od tebe ne traži da o tome razmišljaš, razmišljaj o čemu hoćeš.

Kada čuje te reči grešnik pada u nesvest, i anđeli ga iznose iz sudnice, a zatim ga preuzima njegov anđeo čuvar, koji mu dematerijalizuje telo, a zatim njegov duh odnosi u pakao i tamo ga ostavlja, posle čega se vraća na svoju planetu neraspoložen.

Posle 3-4 dana, nesvest kod osuđenog čoveka prestaje da deluje, i on sa zgražanjem shvata da se nalazi na ogromnoj visini iznad Zemlje, ali ne i šta mu se zaista desilo. Tek posle, otprilike, sat vremena, on se priseća da je bio na sudu i da su mu rekli da je osuđen na pakao, ali još ne shvata da se u njemu nalazi. To shvata tek posle nekoliko dana. Shvata da mu je telo uništeno i da se nalazi u stanju za koje ranije nije ni pomišljao da može da postoji. Pokušava da razmišlja mirno i pametno, da bi rešio problem u kome se našao, ali rešenje ne nalazi. Čudi se što je “sam u paklu” (jer oko sebe ne vidi nikoga), ali posle nekog vremena shvata da se i ostali osuđeni ljudi nalaze tu, u istom stanju u kakvom je on, tj. da nemaju tela. I dalje intenzivno razmišlja o situaciji u koju je dospeo i za koju bi voleo da se nekim čudom sama razreši u njegovu korist, ali što više razmišlja, to više gubi nadu da će to da se desi.

Zatim pomišlja da bi bilo dobro da zaspi i sve zaboravi, ali kada zaspi, i kada se posle nekog vremena probudi, on ponovo počinje intenzivno da razmišlja o svom problemu, naravno, i dalje ne nalazeći za njega rešenje. Vremenom otupi na nesreću koja ga je snašla, ali se time njegove muke ne smanjuju, nego povećavaju. On shvata da

njegove muke potiču od toga što traži rešenje za svoj problem (koje, najverovatnije, ne postoji), ali mu je jednako teško i da prestane da ga traži.

Od tada, on samo razmišlja da li je stvarno zaslužio da bude bačen u pakao, ali o tome ne može ni sa kim da razgovara. Zatim razmišlja koliko dugo će tu biti, i posle nekog vremena shvata da povratka u život za njega više nema, jer i ako bi ga pustili u život, on bi se ponovo ponašao na isti način. Shvata da ga nikad nije zanimalo kako njegovo ponašanje utiče na druge ljude, i da ga to i dalje ne bi zanimalo, ma koliko ga oni u vezi toga opominjali. Shvata i da oni koji su se spasli nisu učinili ništa veliko, da bi bili uzeti u raj, ali da su vodili računa o drugima, da im ne smetaju i da im ne čine zlo. I tako on, večno, noću spava a u zoru se budi, i ponovo, po ko zna koji put, žao mu je što je živ i što mora beskonačno da razmišlja o istoj stvari: da li će situacija u kojoj se nalazi jednom biti prekinuta.

Onima, pak, koji se spasavaju, sudije se blago nasmeše, ali oni, ipak, umiru od straha dok im se ne kaže da su se spasli.

A kada se grešnom čoveku saopšti da se spasao, odvode ga u restoran da se oporavi od šoka, a onda, kada se nakupi stotinak takvih, bivaju grupno teleportovani na novu planetu, na kojoj će nastaviti da žive večno, sećajući se mnogih svojih rođaka, prijatelja i poznanika, koji su na Zemlji živeli pored njih, ali koji se nisu spasli.

Ako je Bog čoveku dao sve, on može sve i da mu uzme. Šta kažeš na to? Ti kažeš: “Neka uzme ako hoće, šta me briga”. Ili, ako to nisi rekao rečima, “rekao” si svojim ponašanjem. Pa, zar se tako ponaša razumno stvorenje? Pa, tako se ne ponaša nijedna životinja. Nijedna životinja se ne ponaša kao budala. Pas i mačka se umiljavaju da bi im čovek dao nešto za jelo, ili da bi ih pomilovao.

A ako neki čovek kaže: “Ali, zašto me je Bog uopšte stvorio? Možda ja nisam hteo da budem stvoren i da živim?”, odgovor na to njegovo pitanje bi mogao da bude i ovaj: “Otkud ti znaš da te je stvorio Bog? Možda je tvoj duh nastao na isti način, na koji je nastao Božji duh? Možda je Bog tvoj duh, kada se sam stvorio, stavio u telo bebe koja se nalazila u utrobi neke žene, da bi se ti rodio kao čovek, tj. da ne bi živeo onako kako je živeo Božji duh pre nego što je pronašao način da stvara materiju. Protiv čega se, dakle, buniš?”

Sva iskušenja koja čoveka snalaze u životu, ma koliko bila teška, upravo dokazuju da Bog još uvek misli na njega, inače bi ga odavno uklonio sa zemlje, kao što je to sa mnogima već učinio. Ako čovek veruje da Bog postoji (odnosno, da zemaljski život ima svoj viši smisao), onda bi patnje i muke kroz koje prolazi trebalo da mu budu najbolji pokazatelj da je život na drugim planetama mnogo lepši od zemaljskog - inače te muke ne bi postojale! Zato više ne pitajte zbog čega postoje muke i patnje u životu, jer su one čoveku date planski. Da nije tako, da su ljudi rođenjem dobili večni život, oni bi, posle nekog vremena, svakako počeli da prave svinjarije, kao što su to za vreme pobune učinili i Luciferovi anđeli, a tada, u šta bi se pretvorio život u raju?

Patnje i stradanja su, može se reći, ključna stvar u životu svakog čoveka, jer mu omogućuju sticanje iskustva neophodnog za život među iskusnima, tj. anđelima. Svako, naime, zna da i poneka kratka patnja može čoveka da nauči više nego decenije života provedenog u miru i blagostanju. Primer anđela koji su nastradali u pobuni, to najbolje pokazuje, jer njima ni milioni godina dotadašnjeg mirnog i srećnog života, nisu bili dovoljni da bi se naučili poštovanju Zakona. Primer anđela koji su se spasli, i koji su zbog zla kriminalaca istrpeli grdne muke, govori da i ljudi koji se spasavaju moraju proći kroz određene (velike) nevolje.

Kako su se spasli verni anđeli? Tako što su čvrsto odlučili da izdrže sve muke koje su ih snašle, i što su ih zatim i izdržali, znajući da po isteku roka koji je Isus postavio kriminalcima, za njih mora doći bolji život, jer onih koji su ih mučili više neće biti! Kako su razmišljali i kako su prošli oni koji su odbili da se muče, poznato je.

* Bolje poduči jedna nesreća nego hiljadu saveta. (Tatarska poslovica)

* I ako se pravednik jedva spasava, gde će se pokazati bezbožnik i grešnik? (Prva Petrova 4.18)

Zašto se pravednik jedva spasava? Zato što je Bog tako uredio stvari na zemlji, da može da se spase samo onaj ko se za svoj spas bori svom svojom snagom i pameću, kao što su to za vreme pobune učinili i verni anđeli, jer se tako bori samo onaj ko (svoj) život poštuje iznad svega. Ali, da bi se čovek tako borio, pred njim se moraju naći mnoga teška iskušenja, i zato Bog dopušta da ga takva iskušenja snađu. Ako čovek ne bi bio stavljen na taj ispit, odnosno, ako bi u raj mogli da uđu i oni koji ne poštuju život, u šta bi se pretvorio raj? Pa, u “Luciferovo carstvo”, naravno. Zato je Bog udesio da se pravednici jedva spasavaju, da se ne bi spasli i oni koji ne poštuju život.

Zašto je Bog istinu o životu objavio “u tajni”? Zato što ljudima nije mogao otvoreno da kaže, da zemaljski život postoji samo zato da bi se oni namučili i napatili, i tako stekli iskustvo potrebno za život na drugim planetama! Jer, kada bi čoveku to bilo rečeno, on to ne bi mogao da prihvati upravo zbog svog neiskustva.

* Da nisam milostiv, govorio bih vam sasvim mudro i jasno. Mudro bih vam rekao istinu, baš kao što vas je đavo mudro slagao. Ali zar ste imali koristi od te mudre laži? I zar biste imali koristi od mudro izrečene istine? Jer ko bi shvatio, ne bi mogao da prihvati, a ko bi i prihvatio, čega bi u njemu bilo osim očaja, zar bi se pomerio obeznađen? (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

* Patnja ima svrhu u životu. Ljudi uče mnogo bolje kad su u patnji, bolje razumeju realnost. Zato je Bog upotrebio patnju kao instrument osvešćivanja ljudi, i dok ljudi ne shvate, oni pate. To je, nažalost, tako. Tek kad se dovoljno patnje stvori, onda ljudi počnu drugačije da razmišljaju. (Psiholog Srećko Lazić)

* Smisao ima ne samo stvaranje i uživanje, već, ako život uopšte ima smisla, onda svoj smisao mora imati i trpljenje. Ako se ne može izmeniti sudbina, može se izmeniti stav prema njoj. Patnja ima smisla, jer patiti znači i menjati se, nadrastati lične okvire, samonadmašivati se. (Viktor Frankl: “Nečujan vapaj za smislom”)

* Šta stavljaš nasuprot patnji? Radost ili ništa? Ako stavljaš ništa, zar je patnja prestala? A kako da staviš radost, kad je ne znaš, a kako da je znaš, kad me ne znaš? Ili ćeš možda ostati u patnji ili ćeš možda zavoleti patnju? Pođi, korakni, prokrčiću ti put, veli Najveseliji, govori Radosni, Bog Gospod, Ljubav, Srž srži, središte središta. (D. A. Teodor: “Pouke i iverje”)

* Patnja je Božji instrument za osvešćivanje ljudi. (D. A. Teodor)Svaki čovek koji bude promašio (večni) život, kada se bude našao u paklu, shvatiće

da je prema Bogu bio nepravedan i da je njegova prilika da dobije večni život bila više nego povoljna.

* I kad te smiri Gospod od truda tvojega i muke i od ljutoga ropstva u kom si robovao, tada ćeš izvoditi ovu priču o caru Vavilonskom i reći ćeš: kako nesta nastojnika, nesta danka? Slomi Gospod štap bezbožnicima, palicu vladaocima, koja je ljuto bila narode bez prestanka, i gnevno vladala nad narodima, i gonila nemilice. (Isaija 14.3-6)

Ovo je deo biblijske priče o đavolu, iz koje se vidi da će oni koji budu ušli u raj, tek tada shvatiti zbog čega su se na zemlji toliko mučili, patili i stradali. Ali će svojim nekadašnjim mukama moći samo da se nasmeju, jer će znati da su one prošlost koja se više ne može vratiti.

* * *Što se tiče izraza “izabrani”, koji se pominje u Bibliji, treba reći da je izabran onaj

čovek, koji izabere da živi onako kako je Bog zapovedio, a to može svaki čovek. Ako čovek veruje da večni život postoji, ali ne veruje da je baš on izabran da ga dobije, onda znači da veruje da je izabran da bude bačen u pakao, jer treće rešenje ne postoji. Da li, dakle, verujete da ste unapred osuđeni na pakao, odnosno, da je Bog unapred osudio najveći deo čovečanstva? Čemu onda služi zemaljski život? Zbog čega se đavo toliko trudi da prevari sve ljude? I šta će reći oni koji budu ušli u raj, a koji su “izabranog za pakao”

poznavali kao pravednog, kada ga ne budu videli pored sebe? Zar neće, tada, upravo tamo gde bi trebalo najviše da se raduju zbog toga što su istrajali u svojoj veri i spasli se, ta njihova vera potamneti i ugasiti se?

Ako su neki ljudi unapred izabrani za raj, to znači da su mogli živeti grešno i ne pokajati se, a opet dobiti večni život? A ako takvi ne mogu dobiti večni život, onda znači da ljudi ne mogu biti unapred izabrani.

Kada bi čovek hteo samo malo da razmišlja, shvatio bi da onoga koji živi ispravno Bog ne može da ne uzme u raj, jer bi to značilo da ne poštuje samog sebe! A to znači da o tome - da li će ući u raj ili neće - odlučuje sam čovek, svojim načinom života, a ne Bog.

U završnici 1. poglavlja ove knjige, rečeno je da su proročanstva, kako biblijska tako i vanbiblijska, u svakom ciklusu bila ista, i da ona, ustvari, predstavljaju program po kome se na Zemlji odvijaju događaji, što znači da su u svakom ciklusu, svi događaji bili isti. I to ne samo krupni, već i oni sitniji.

* Što je bilo to je sada, i što će biti to je već bilo; jer Bog povraća što je prošlo. (Propovednik 3.15)

Takođe je rečeno da svi ti događaji ne bi mogli u svakom ciklusu da se dese u isto vreme i na isti način, kada se i svi ostali događaji, tj. i oni koji se tiču sudbina pojedinaca, ne bi desili u isto vreme i na isti način. A to znači da i za svakog pojedinog čoveka postoji određeni program, po kome se odvija njegov život, odnosno, po kome ga, s jedne strane, anđeli vode kroz život, a s druge, demoni iskušavaju.

* Da zaključimo o sudbini: po tebi, ona se ne može izbeći jer je unapred tačno određena. Kako za pojedince, tako i za čitave narode.

- Jeste. Sudbina se nikako i nikada ne može promeniti. Svaki koj’ se rodi, unapred ima zapisano šta će da mu se desi. (Deda Miloje)

* Znam, Gospode, da put čovečiji nije u njegovoj vlasti niti je čoveku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim. (Jeremija 10.23)

Kako su stvoreni programi po kojima se odvijaju ljudski životi? Oni su stvoreni na osnovu onog što se sa svakim od ljudi koji su živeli u prvom ciklusu, dešavalo od njegovog rođenja do smrti.

Zatim je rečeno da je broj ljudi u svakom ciklusu bio isti, i da je svakom čoveku koji je živeo u prvom ciklusu, odgovarao po jedan čovek koji je živeo u svakom od ostalih ciklusa. Odnosno, da je svaki čovek koji je živeo u nekom od kasnijih ciklusa, stvoren sa istim osobinama duha i sa telom istog izgleda i veličine, kakve je imao (kada je stvoren) jedan od ljudi koji su živeli u prvom ciklusu.

A to znači: ako je prvi ciklus počeo sa Adamom i Evom, to znači da su i svi ostali ciklusi počeli sa nekim Adamom i Evom. I, kao što su prvi Adam i Eva imali tačno određene osobine duha, tako su i svi ostali Adami i Eve imali takve iste osobine duha. Odnosno, kao što je prvi Adam imao telo određenog izgleda i veličine, i umro u svojoj 930. godini, tako su i svi ostali Adami imali tela istog takvog izgleda i veličine, i umrli u svojoj 930. godini. I tako dalje.

Prvi Noje je živeo 950 godina, a u njegovoj 500. godini rodila su mu se tri sina: Sim, Ham i Jafet. Kada je Noje imao 600 godina desio se Potop, koji su preživeli samo on, ta njegova tri sina i njihove četiri žene, a tako je bilo i sa svim ostalim Nojevima, koji su živeli u svim ostalim ciklusima života na Zemlji, i rodili se iste godine i istog dana kada i prvi Noje. Naravno, i svi ostali događaji u njihovim životima su bili isti, a tako je bilo i sa svim ostalim ljudima koji su ikad živeli na zemlji: svakom čoveku koji je živeo u prvom ciklusu, odgovarao je, u svakom od kasnijih ciklusa, po jedan čovek koji je u njemu živeo, što znači da je program (“sudbina”) svakog čoveka koji je živeo u nekom od kasnijih ciklusa bio isti, kakav je bio životni put jednog određenog čoveka koji je živeo u prvom ciklusu, i to onog, po ugledu na čije osobine je taj čovek stvoren.

* Da li je sve unapred određeno, ili se dopušta i slučajnosti da nam kroji sudbinu?

U svojoj astrološkoj praksi, susretao sam se sa velikim brojem ljudi koji su mi često govorili: “Da se nisam udala za ovog čoveka, život bi mi sigurno bio drugačiji… Da sam upisao fakultet koji sam želeo, ko zna gde bih sada bio?!…” i sl. Ipak, ostaje samo jedno veliko: “Šta bi bilo da sam…”

Ako dublje posmatramo naše živote, primetićemo čudne podudarnosti koje kao da ukazuju na nešto što do tada nismo razumeli. Ako malo “vratimo film” i prisetimo se kako smo upoznali neke osobe, videćemo da nas je neka nevidljiva sila navodila upravo na te susrete u određenim periodima života. Možda je sasvim obična, neplanirana šetnja bila neophodno potrebna da bismo sreli i upoznali osobu sa kojom ćemo ostati u kontaktu možda celog života. (Astrolog Predrag Petković)

Ako se čoveku koji je živeo u prvom ciklusu, i rodio se određenog dana i časa u određenom gradu, desilo da mu je, recimo, u 25. godini života, određenog dana, neka mašina (recimo, poljoprivredna), nesrećnim slučajem otkinula levu ruku, to znači da je i svakom drugom čoveku, koji je stvoren sa istim osobinama duha i sa telom istog izgleda i veličine kakve je imao taj čovek, i rodio se istog dana i časa u istom gradu, a koji je živeo u nekom od narednih ciklusa, u njegovoj 25. godini života, istog dana, ista takva mašina otkinula levu ruku. Ovo sam napisao zato da bi zainteresovani shvatili koliko je “pametno” kada neko želi da iz svojih sebičnih razloga, provede ceo svoj život u zabavi i uživanjima, ili da se domogne kakvog visokog položaja u društvu, da bi stekao moć i novac a zatim živeo “na visokoj nozi”, i slično, ne interesujući se za istinu i ne želeći je znati, a koliko je pametno ako on svoj život potpuno posveti Bogu. Jer, ako je čovek svoj život potpuno posvetio Bogu, Bog mu za njegovu veru i ljubav uzvraća tako što ga čuva mimo svih drugih ljudi, što znači da mu se, bez obzira ako je i svim njegovim dvojnicima koji su živeli u prethodnim ciklusima, poljoprivredna mašina, u njihovoj 25. godini života, otkinula levu ruku, nikako ne može desiti takva nesreća, da i ne govorimo da će mu Bog sigurno dati večni život ako on u svojoj veri istraje do kraja. Doduše, i takvom čoveku će se tokom života događati razne loše stvari, ali u daleko manjoj meri i daleko manje loše od onih koje su se dešavale njegovim dvojnicima koji su živeli u ranijim ciklusima. A ako neko ne može da veruje da je sve ovo istina, može tu stvar da proveri na apsolutno pouzdan način, koji je opisan u 5. poglavlju ove knjige.

* To sam i hteo da te pitam: da li ti tvrdiš da je ljudska sudbina, ili kako se to naučno kaže “fatum”, nešto misteriozno; nedostupno ljudima; dato od Boga?

- Nema tu nikake misterije! Kad je Bog odlučio da napravi svet, On je tačno izračun’o kol’ko će se rodi ljudi i šta će ko da poradi u životu. (Deda Miloje)

Ovde treba dodati i to, da je broj ljudi u svakom ciklusu bio tačno onoliki, koliki je bio broj anđela u momentu kada je Bog prestao da stvara anđele, kao i da je svaki od tih ljudi (kako u prvom, tako i u svim ostalim ciklusima) stvoren sa istim osobinama duha i sa telom istog izgleda i veličine, kakve je imao jedan od tih anđela (bez obzira da li je on posle završetka pobune bio bačen u pakao, ili je ostao u raju) - njegove karakterne osobine, nivo inteligencije i izgled, bili su apsolutno isti, kakvi su bili nivo inteligencije, karakterne osobine i izgled tog anđela kada je stvoren.

Tako je, recimo, u svakom ciklusu bio stvoren čovek sa istim osobinama duha, i sa telom istog izgleda i veličine, kakve je imao Lucifer (kada je stvoren), koji se zvao Franc Broz (ali koji je u svetu bio poznatiji kao Josip Broz Tito), i jedan čovek sa istim osobinama duha, i sa telom istog izgleda i veličine, kakve uvek ima Isus kada dolazi da obavi svoju učiteljsku misiju na Zemlji.

Već je rečeno da su programi svih ljudi koji su stvoreni sa istim osobinama duha, kakve je imao jedan određeni čovek koji je živeo u prvom ciklusu, bili isti, i da su ti programi stvoreni na osnovu onog što se dešavalo ljudima u prvom ciklusu, ali nije rečeno kako su živeli ti ljudi.

Pa, kako su živeli ljudi u prvom ciklusu?

Živeli su onako, kako su im to nalagali životni uslovi, i, koliko je bilo moguće, onako kako su sami želeli, što znači da se svaki od njih ponašao u skladu sa svojim osobinama. Pritom je svaki od njih bio pod uticajem anđela i demona, od kojih su prvi pokušavali, koliko god su mogli, da im pomognu da se spasu, a drugi, takođe koliko god su mogli, da ih ometu da se spasu. Tako je tekao život svakog od njih, odnosno, tako su se formirale njihove “sudbine”. Na kraju su umirali, i tako je bivala završena njihova životna priča, koja je u svakom od kasnijih ciklusa, pod potpuno istim uticajem anđela i demona, ponavljana na potpuno isti način, i to kod svakog pojedinog čoveka onako, kako je ta priča tekla kod onog čoveka iz prvog ciklusa, koji je imao iste osobine duha i telo istog izgleda i veličine, kakve je imao taj čovek. Ta primenjena “priča” predstavljala je program tog čoveka, koji je, odmah po završetku prvog ciklusa, bio zapisan u Knjigu života, tako da su ga napamet znali i anđeli i demoni.

Da li to znači da su svi ljudi koji su živeli u kasnijim ciklusima, primoravani da žive onako kako su živeli ljudi iz prvog ciklusa? Ne, nego znači da su svim tim ljudima ponuđeni isti izbori, koji su bili ponuđeni i ljudima iz prvog ciklusa, i da je svaki pojedinac koji je živeo u nekom od kasnijih ciklusa, birao uvek iste stvari ili ista ponašanja, kakve je birao i čovek iz prvog ciklusa, koji je imao iste osobine duha, kakve je imao taj pojedinac. Tako su, recimo, Adami u određenoj situaciji uvek odabirali jedno, Nojevi drugo, a Napoleoni treće.

Tako dolazimo do toga da su se neki ljudi spasli (pakla), a neki nisu. Pritom treba reći da ovde nije reč o svim ljudima koji su se spasli u jednom ciklusu, već samo o onima koji su se spasli o prvom vaskrsu (vidi 3. poglavlje, deo koji govori o drugom vaskrsenju). Te ljude Bog naziva “izabranima”.

A to znači: ako se, recimo, Marko Marković, koji je živeo u prvom ciklusu, i rodio se i umro u tačno određene dane, spasao, to znači da se i svaki drugi Marko Marković, koji je živeo u svakom od kasnijih ciklusa, i rodio se i umro u te iste dane, takođe spasao.

Da li je moguće da se svaki od “izabranih” spasao u svakom od dosadašnjih ciklusa, i da će se spasavati i dalje, u svim budućim ciklusima?

To ne samo da je moguće, već je apsolutno sigurno, jer se anđeli itekako brinu da nijedan od takvih ljudi ne propadne. Kako? Tako što precizno sprovode njihove programe, zbog čega su svi događaji u njihovim životima, a samim tim i kraj, isti.

Da li to znači da anđeli ne brinu dovoljno o drugim ljudima?Ne, nego znači da drugi ljudi ne paze dovoljno na svoj život, inače bi se i oni spasli.Ali, da li to znači da program jednog čoveka ne mora biti isti, kakvi su bili programi

svih ljudi iz prethodnih ciklusa, koji su imali iste osobine duha, i tela istog izgleda i veličine, kakve ima taj čovek?

Tako je, jer čovek ima slobodnu volju i može da se ponaša i ovako, i onako, što znači da se i onaj čiji se nijedan “dvojnik” iz prethodnih ciklusa nije spasao, može spasti. Odnosno, znači da se može spasti svaki čovek.

Na koji način se može spasti čovek, čiji se nijedan od “dvojnika” iz prethodnih ciklusa nije spasao?

Najpre, tako što dobije neku (veliku) pomoć (kakva je, recimo, isterivanje demona iz njega) od nekog od “izabranih”, obzirom da mu anđeo čuvar ne može pomoći više nego što je pomogao svim njegovim “dvojnicima”, koji su živeli u prethodnim ciklusima (a koji se nisu spasli), pošto su anđeli u svom delovanju ograničeni (moraju da deluju u tajnosti, i ne smeju na drastičan način da utiču na čoveka, recimo, plašeći ga paklom, da bi ga naterali da promeni svoj način života, da bi se spasao), dok ljudi imaju slobodu da čine, bukvalno, SVE što žele.

Šta se dešava kada se neko od ljudi koji se inače ne bi spasli, spase, zahvaljujući pomoći nekog od “izabranih”?

Tada se njegov program menja, što podrazumeva da se menja i program svih njegovih “dvojnika” koji će biti stvoreni u narednim ciklusima, tako što im se daje ista

takva pomoć, kakvu je on dobio, posle čega se i oni spasavaju, odnosno, postaju “izabrani”. I UPRAVO ZBOG TOGA, ŠTO SPASENJE JEDNOG NOVOG ČOVEKA, ZA SOBOM POVLAČI I SPASENJE BEZBROJ MILIJARDI NJEGOVIH “DVOJNIKA” (KOJI ĆE BITI STVORENI U NAREDNIM CIKLUSIMA), DEMONI ČINE SVE, KAKO SE NE BI SPASAO NIJEDAN ČOVEK, ŠTO SE NAROČITO ODNOSI NA ONE ČIJI SE NIJEDAN “DVOJNIK” IZ PROŠLIH CIKLUSA NIJE SPASAO.

Naravno, kada se spase jedan novi čovek, tada se menja i program onog “izabranog”, koji mu je pomogao da se spase, u tom smislu što se svi njegovi “dvojnici” (koji će tek biti stvoreni) navode da pruže istu takvu pomoć “dvojnicima” čoveka koji se spasao. Tako se spašava sve više ljudi, jer se anđeli čuvari, kao što je već rečeno, itekako brinu da nijedan od “izabranih” ne propadne. Jer, ako od onog koji se inače ne bi spasao može postati onaj koji se spasava, to znači da se još lakše može spasti i svaki “izabrani”.

Ako je stvarno tako, tj. ako od pomoći “izabranih” zavisi da li će se spasti i oni koji se inače ne bi spasli, zašto, onda, “izabrani” ne pomognu svim ljudima sveta, ili, bar, većem broju njih, da se i oni spasu? Jer, prema onom što se može saznati iz proročanstava, o prvom vaskrsu se spasava tek jedan u pet stotina pedeset hiljada ljudi.

Zato što to - da li će se neko spasti ili neće - ne zavisi samo od “izabranih” već i od onih koji bi trebalo da se spasavaju. Jer, “izabrani” su ljudi sa najviše dobre volje i mudrosti, kojima nikad nije teško da svoje vreme i trud utroše da bi pomogli nekom ko zaista želi da se spase, između ostalog, i zato što je takvima najlakše pomoći. Ali, kako pomoći onima koji govore: “Baš me briga šta će biti sa mnom, ne želim da živim večno, jer bi mi takav život bio dosadan!”; “Ne interesuje me večni život, interesuje me ovaj život”; “Ne verujem u te priče, i zato nemoj više njima da mi dosađuješ!”; “Biće onako kako Bog kaže, i zato neću da razmišljam o spasenju”, itd. (a tako se ponaša više od 90% ljudi)? Kako, dakle, pomoći onima koji se ponašaju kao budale, koji neće ni da saslušaju a kamoli da poslušaju, koji misle da su dovoljno pametni (i dobri) i da im saveti nisu potrebni, ili koji se samo prave da ih istina interesuje, a žive onako kako im se sviđa? Pa, takvima ni Bog, kad bi hteo, ne bi mogao pomoći! Niko ne može pomoći onom, koji ne želi da se spase!

Kada je, posle završetka Luciferove pobune, otpočelo stvaranje ljudi, odnosno, kada je počeo prvi ciklus života na Zemlji, demoni su očekivali da se od 85 milijardi ljudi (tačnije, od njih 84.859.057.028, koliko ih živi u svakom ciklusu) neće spasti ni jedan više, od broja anđela koji su se spasli u pobuni. Ali su se u toj svojoj računici prevarili, jer se u prvom ciklusu spaslo oko 5,1 miliona ljudi više od tog broja (o prvom vaskrsu se spaslo 5.037 ljudi više od 144.000, koliko anđela nikad nije priznalo Lucifera kao svog novog gospodara) - jer je ljudima bilo pedeset puta lakše, nego anđelima za vreme pobune, da se spasu.

U drugom ciklusu, iako su demoni “dali sve od sebe” da se ne bi spasao ni jedan novi čovek, ipak je broju onih koji su se spasli u prvom ciklusu dodato oko 2,6 miliona novih ljudi (o prvom vaskrsu se spaslo 2.219 ljudi više nego što ih se spaslo u prvom ciklusu).

U trećem ciklusu spaslo se oko 700 ljudi više nego što ih se spaslo u drugom ciklusu (o prvom vaskrsu se spaslo 349 ljudi više nego što ih se spaslo u drugom ciklusu), ali se u četvrtom nije spasao ni jedan novi čovek.

Posle toga, od četvrtog ciklusa do danas, broju onih koji su se spasli u trećem ciklusu dodato je, ukupno, oko 11,2 miliona novih ljudi (od toga, onima koji se spasavaju o prvom vaskrsu dodato je 11.956 novih ljudi), što znači da se po jedan novi čovek spasavao, prosečno, na hiljadu milijardi ciklusa (o prvom vaskrsu, jedan novi čovek se spasavao, prosečno, na 17 miliona milijardi ciklusa).

Tako se, recimo, od 4. do 12. ciklusa nije spasao nijedan novi čovek, a u 13. se spaslo njih troje (od kojih se nijedan nije spasao o prvom vaskrsu).

Od 14. do 46. ciklusa se, takođe, nije spasao nijedan novi čovek, a u 47. se spaslo njih troje (od kojih se samo jedan spasao o prvom vaskrsu).

Od 48. do 308. ciklusa se, takođe, nije spasao nijedan novi čovek, a u 309. se spasao samo jedan.

Od 310. do 1.500. ciklusa se, takođe, nije spasao nijedan novi čovek, a u 1.501. se spasao jedan.

Ni od 1502. do 12.318. ciklusa se nije spasao nijedan novi čovek, a u 12.319. se spasao jedan (i to tako što se jedan od onih koji su se do tada spasavali o drugom vaskrsu, spasao o prvom vaskrsu, a novi čovek se spasao o drugom vaskrsu).

Od 12.320. do 39.803. ciklusa se, takođe, nije spasao nijedan novi čovek, a u 39.804. se spasao jedan (o drugom vaskrsu).

Ni od 39.805. do 119.457. ciklusa se nije spasao nijedan novi čovek, a u 119.458. se spasao jedan (ponovo tako, što se jedan od onih koji su se do tada spasavali o drugom vaskrsu, spasao o prvom vaskrsu, i što se novi čovek spasao o drugom vaskrsu).

Od 119.459. do 331.902. ciklusa se, takođe, nije spasao nijedan novi čovek, a u 331.903. se spasao jedan (o drugom vaskrsu).

Ni od 331.904. do 1.253.726. ciklusa se nije spasao nijedan novi čovek, a u 1.253.727. se spasao jedan (o drugom vaskrsu). I tako dalje.

Zašto se tako veliki broj ljudi nije spasao?Zato što nije dovoljno pazio na svoj život. A nije pazio jer nije imao dovoljno

znanja o životu. Znanja, pak, nije imao jer ga ono nikad nije interesovalo, a nije ga interesovalo zato što ga je interesovalo sve drugo.

Zašto neki, tačnije mnogi, ljudi ne žele da se spasu? Uglavnom, zato što ne veruju da postoji nešto od čega bi trebalo da se spasavaju. A u to ne veruju jer nemaju znanja. Znanja, pak, nemaju jer ne žele da ga imaju, odnosno, jer su lenji i jer smatraju da bi, ako večni život postoji, neko morao da ih o tome detaljno obavesti, da bi oni zatim mogli da učine ono što je potrebno da bi ga dobili, što bi bilo, otprilike, kao kad bi neko očekivao da mu neki nepoznat dobrotvor donese gomilu para na kućni prag, da bi on zatim mogao lepo da živi. Niko, pa ni Bog neće juriti čoveka da bi ga detaljno obavestio o onom što bi moglo da mu se desi ako ne pazi dovoljno na svoj život, niti o onom što bi moglo da mu se desi ako pazi, jer je osnovno znanje o životu izneto u Bibliji i drugim svetim knjigama, i jer bi detaljno obaveštavanje, kakvo, navodno, traže pojedinci, bilo isto što i naturanje određenog načina života, čoveku protiv njegove volje. A ako neki čovek želi da dođe do više znanja nego što ga ima u Bibliji i proročanstvima, treba da ga traži od Boga, i Bog će mu ga dati. U Bibliji piše: “Tražite, i naći ćete!”, “Tražite me i bićete živi!” i “Sve proveravajte” (pitajući Boga), što znači da ljudi treba da traže istinu i da je se pridržavaju, ako žele da žive večno, odnosno, ako ne žele da ‘žive’ u paklu, a ne da treba da sede ne čineći ništa, jer će Bog doći kod svakog od njih na vrata, i obavestiti ga detaljno šta treba da učini da bi živeo večno.

Drugi razlog što neki (tačnije, mnogi) ljudi ne žele da se spasu je što toliko vole da čine zlo, da im nikakav (večni) život ne bi bio dovoljno dobar, ako bi im bila uskraćena mogućnost da zlostavljaju druge ljude. Pritom treba reći da i nečinjenje dobra može predstavljati činjenje zla, i da su ljudi toga itekako svesni.

Ipak, najčešći razlog što ljudi ne žele da se spasu je što žele da žive samo onako kako se njima sviđa, i što bi radije umrli nego menjali svoj način života. Pritom oni previđaju da bi, ako bi se odrekli naopakog života kojim žive, i počeli da žive onako kako je Bog zapovedio, živeli mnogo bolje nego što inače žive, obzirom da se Bog brine da nijedan čovek koji ga poštuje (što znači: koji je potpuno stao na njegovu stranu, shvatajući da na zemlji postoje samo dve strane - Božja i đavolja) ne pogine, niti umre mlad, niti bude bolestan ili gladan, niti da mu se desi bilo kakvo drugo zlo. Ali ljudi to ne znaju, a ne znaju upravo zato što žive samo onako kako se njima sviđa, jer takav način života ne sadrži u sebi naviku da se traži istina o životu, već samo da se, koliko god je to

moguće, uživa u životu. Tu osobinu ljudi – da veruju da treba da žive onako kako se njima sviđa, ne proveravajući pritom da li je to za njih zaista dobro, odnosno, da li im takvo ponašanje može doneti kakvu (veliku) štetu – Bog naziva ohološću.

Da li se svaki čovek može spasti i sam, bez posebne pomoći “izabranih”? Naravno da može. Kako? Tako što će se ozbiljno zainteresovati za istinu i početi da je traži, jer, kako se kaže u proročanstvu D. A. Teodora, “svako ko ide stićiće” (misli se: ko ide ka Bogu). Prvi korak je najvažniji, jer čim čovek počne da traži istinu, anđeo čuvar mu omogućava da je nađe, i to čini utoliko više, ukoliko se čovek više interesuje za Boga, vodeći ga na taj način, polako, ka spasenju. Čovek treba samo da hoće, da bi se spasao, a da li hoće ili neće, vidi se po njegovim delima.

* Onoga koji ide k meni neću izbaciti. (Po Jovanu 6.37)* Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao ko se njega boji i

tvori pravdu. (Dela 10.34, 35)* Zar odbiješ ili odbijaš onog ko bi išao za tobom, a kamoli ću ja to činiti, veli

Gospod. (D. A. Teodor: “Prvo pismo”)* Jer ako i stoka radi na meru i sa merom, zar se od vas traži nemoguće. (D. A.

Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)* Premda su moji zahtevi visoki i previsoki, ipak od vas ne tražim ništa vama

nemoguće. Kad kažem: promisli - zar nemaš čime da promisliš? Kad kažem: ne laži sebe uzalud - zar i sam ne vidiš da se lažeš uzalud? Kad kažem: ljubi bližnjeg svog - zar ti je toliko teško i preteško da priznaš, da to ne činiš i da ne znaš kako bi? Pa koga ću učiti, nego neznalice? Eda li sam toliko zaludan učitelj, da bih učio one koji znaju? Što, dakle, govoriš da ne mrziš bližnje? Zar je ne mrzeti isto što i voleti? Čoveče, ludo moja, trgni se i priznaj, da ne znaš što ne znaš. Ja ću te naučiti. Ali kako da učim pritvornog? I zar ga neću najpre odučiti od pritvorstva?

Ima li koga da me zamoli, da ga odučim od pritvorstva? Ima li koga da me zamoli, da ga odučim od laži? Takvog ću brzo i lako odučiti. Brzo će mu i lako biti odučavanje. Jer, kažem vam, koga ja učim iskrenosti, i koga moj uči iskrenosti, taj će biti poučen s ljubavlju i strpljenjem. I malom će platom platiti tu nauku.

Ali: koga od laganja budem odučavao svojim gnevom, u čas kada se gnev podigne, mučno će mu biti odučavanje. I platiće platom velikom. Zato rekoh da je laka moja dažbina, dok se ne nakupi. Ali niko se neće provući. Znam sve prevare i svu pritvornost. I što sam naumio, nema ko da me odvrati.

Milošću vas pohodih, milošću vas pohodim. Što ne uzmete dar? Eto ga. Zar vam i zrno pameti ne govori da to što činite neće uroditi dobrom? Koga će prevariti vaša pritvorstva? Kad ni jedni druge ne prevariste, kako biste tek mene prevarili? (D. A. Teodor: “Dobra vest”)

Ukoliko čovek ne “zaradi” večni život u ovom životu, desiće mu se druga prilika, kada će do raja moći da dođe samo kroz teška fizička i psihička stradanja. Ta druga prilika zove se Drugo vaskrsenje ili vaskrsenje grešnih. Tek nakon te, poslednje prilike čovek ide na Sud, a odatle u raj ili u pakao. Današnja generacija ima izuzetnu priliku, kakvu nije imala ni jedna generacija, od postanka sveta do danas: da u raj pređe i bez smrti, i bez Suda.

* * *Kako izgleda pakao? Ne izgleda nikako, jer se ne može videti; pakao je,

prvenstveno, stanje duha, stanje u kome se nalaze oni koji nemaju tela, odnosno, slobode. I sam izraz: “spasti svoju dušu”, znači: sačuvati svoj život u telu, odnosno, ostati u telu. Jer, dušu čine telo i duh:

* A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa. (Prva Mojsijeva 2.7)

Ipak, pakao je i mesto, jer se osuđeni duhovi moraju negde nalaziti, a to mesto je: za demone – u ljudima (dok traje život na zemlji, a kada se ciklus života na Zemlji završi, i dok ne počne novi ciklus - u vazduhu), a za ljudske duhove - samo u vazduhu.

I, dok demoni još ponešto mogu da čine, ljudski duhovi u paklu kao i da ne postoje. Oni su “vazduh”, jer se nalaze u vazduhu, ali ne blizu zemlje, već na visini od 500 do 6.500 m iznad najviše tačke na zemlji, što znači na oko 10 – 16 hiljada metara nadmorske visine, tako da ne mogu da vide niti da čuju ljude. Oni ne mogu da govore niti da čine bilo šta, ne mogu da vide ni jedan drugoga, niti da međusobno komuniciraju, što znači da je svaki od njih potpuno sam, dok demoni, nalazeći se u ljudima, mogu aktivno da učestvuju u njihovim životima!

Ipak, ljudski duhovi nisu stalno sami, jer demoni, kada se završi ciklus života na zemlji, dolaze gore kod njih, i pojavljujući se u obličjima raznih čudovišta zastrašujućeg izgleda, lete po praznom prostoru u kome se oni nalaze, i vrište, da bi im dodatno zagorčavali “život”, odnosno, povećavali muke koje trpe.

“Mi smo dole, i uživamo, a vi ste tu, i mučite se! I tako ćete se večno mučiti”, vrište oni rugajući im se. “Mi jedemo i pijemo, uživamo u seksu, učestvujemo u svim ljudskim poslovima i zabavama, a vi to ne možete ni da vidite, jer se nalazite na 15 hiljada metara visine. Tu ‘nagradu’ ste dobili od Boga, jer ste slušali nas i verovali nama, a niste verovali Bogu, koji vam je dao život i koji je milion puta pokušao da vam pomogne da se spasete pakla. Bilo vam je ‘teško’ da razmišljate o životu dok ste bili na zemlji, zato razmišljajte sada!

Da li sada govorite: ‘Baš me briga šta će biti sa mnom kada umrem, važno je da sada uživam i provodim se’? Da li znate, glupavi majmuni, da smo vas mi naveli na takvo ponašanje, koristeći se vašom navikom da ne razmišljate ni koliko kokoške razmišljaju? Zato sada uživajte tu, na ‘čistom vazduhu’, i razmišljajte šta ste sve mogli da dobijete, da niste slušali nas! Hoćete li da se opijate i drogirate? Hoćete li da budete bogati i srećni? Hoćete li da uživate u seksu? Hoćete li da igrate video igrice? Hoćete li da surfujete po Internetu? Surfujte sada po vazduhu! Zabavljajte se sada, ako možete! Jer, sve to smo vam mi dali, da biste stigli tu gde ste sada!”

I tako im se rugaju sve do početka suđenja grešnim ljudima, a kada ono počne, anđeli (koji su sasvim vidljivi, jer su u telu) donose osuđene ljudske duhove u pakao, jednog po jednog, tj. kako je koji od njih osuđen, i govore: “Još jedna milijarda ljudi je upravo ušla u raj, a 84 milijarde osuđenih stiže u pakao”.

A kada se suđenje grešnim ljudima završi, pre nego što počne novi ciklus, demoni, njih 84 milijarde, stvaraju sebi tela, ista kakva su imali osuđeni ljudi kada su bili mladi, prilaze njihovim duhovima i “razgovaraju” sa njima.

“Zdravo, dvojniče”, govore oni očajnim ljudskim duhovima, koji ne mogu da se načude kako mogu da budu živi, a da nemaju tela. “Ako se čudiš i pitaš kako mogu da ti se obraćam kad nemaš telo i ne možeš se videti, objašnjenje za to je sledeće: za razliku od ljudi, mi, demoni, imamo sposobnost da vidimo duhove i da prepoznamo svakog od njih. A ako te brine pomisao što ne možeš sa mnom da razgovaraš, treba da znaš da ja znam svaku tvoju misao, i da ti mogu odgovoriti na svako pitanje koje mi postaviš, iako ga nisam čuo.

Ti si doskora bio čovek koji je imao iste osobine duha i telo istog izgleda i veličine, kakve sam ja imao dok sam bio anđeo. Ja sam bio uz tebe, celog tvog života, tačnije, nalazio sam se u tebi kao duh, i imao vlast nad tvojim telom, što znači da sam govorio umesto tebe i radio sve ostalo što bi ti radio, da ja nisam dobio od Boga vlast nad tvojim telom. Tu situaciju sam koristio da bih te ‘nagovarao’, na razne načine, da živiš na način koji je suprotan onom koji je Bog propisao, što si ti, u većini slučajeva, prihvatao, jer ti se sviđalo i jer nisi znao kuda će te to odvesti.

‘Nagovarao’ sam te da ne razmišljaš mnogo o životu, navodno, jer mnogo znanja može čoveku da napravi veliki problem; da živiš ‘punim plućima’, jer je život samo jedan

i jer treba da ga iskoristiš što bolje; da veruješ u ono što govore ljudi koji imaju autoritet, a ne u ono što govori Bog; da živiš onako kako živi većina ljudi; da čitaš debele knjige, koje nikoga ne mogu naučiti ničemu zaista korisnom, itd. Ali, iako sam te ‘nagovarao’ vrlo vešto, ne možeš reći da o svemu nisi mogao da razmisliš, pogotovu što si video da ima i drugih mišljenja o tim istim stvarima, i što si mogao lako da zaključiš da ono što ti ja govorim možda nije istinito. Ali ti si ‘verovao’ u ono što ti se više sviđalo i što ti je trenutno više odgovaralo, i zato sam uvek pazio da te nagovaram na ono što će ti se dopasti.

Ako se pitaš zašto sam te nagovarao da živiš pogrešno, i tako te natociljao da stigneš u pakao, moj odgovor je sledeći: zato što sam se bojao da ne iskoristiš priliku koju ti je Bog dao, i spaseš se pakla, jer da si dobio rajski život, kakav sam ja nekad imao pa izgubio, ja bih crkao od muke, odnosno, postao bih strašno nesrećan i večno ostao takav, obzirom da ti nemaš ni za trunku bolje duhovne kvalitete od mene. Na moju sreću i zahvaljujući mom trudu (i tvojoj nepažnji), to se nije desilo.

Od kako je stvoren smrtni život, odnosno, od kako mi, osuđeni anđeli, živimo u ljudima, do danas, oko 19 miliona ljudi koji imaju svoje dvojnike među nama, i za koje smo bili sigurni da se ne mogu spasti, spaslo se, neki u prva dva-tri ciklusa a neki kasnije, i od tada su se svi ljudi koji su stvoreni sa istim osobinama kakve su imali ti ljudi, spasavali, a spašavaće se i dalje, u svim narednim ciklusima.

Da li znaš kako se oseća demon kada se njegov dvojnik spase? Ne postoje reči kojima bi se mogli opisati patnja i užas koji zahvataju tog nesrećnika, i depresija u koju on pada i u kojoj, posle toga, ostaje za sva vremena, jer zna da će se svi ljudi koji će u sledećim ciklusima biti stvoreni sa istim osobinama kakve ima on, spasti, uprkos svim naporima koje on bude ulagao da bi ih prevario da žive pogrešno i da zbog toga završe u paklu. Stvar je u tome što spas svakog čoveka koji ima svog dvojnika među nama, govori našem drugu da je i on mogao da se spase za vreme Luciferove pobune (i da sada živi rajskim životom), i zbog toga, kada se ‘njegov’ čovek spase, on više nikada ne može imati mira.

Kao što sam već rekao, demona koji su na ovakav način izgubili svoj mir ima oko 19 miliona, i svaki put kada se mi, ostali, sretnemo sa nekim od njih, i vidimo njegovu tugu, apatiju i bezvoljnost, nas spopada jeza i veliki strah, jer nas njegova zla sudbina podseća da bi i nas mogla da snađe ista takva nevolja, ako ne budemo pazili šta radimo, odnosno, ako ne budemo uspeli da upropastimo čoveka koji nam je ‘poveren’, i zato preduzimamo apsolutno sve što nam je dopušteno (a dopušteno nam je skoro sve što nam je bilo dopušteno i za vreme Luciferove pobune, kada nismo imali nikakvih ograničenja i kada još nismo znali da ćemo zbog takvog svog ponašanja biti kažnjeni), kako nam se on ne bi izvukao iz šaka i spasao se. Kao što se svi anđeli u raju raduju kada se spase jedan novi čovek, tako, i još više, tugujemo i očajavamo mi, demoni, kada (zauvek) izgubimo jednog ‘svog’ čoveka.

Ako me pitaš šta će sada biti sa tobom, moj odgovor je sledeći: ostaćeš ovde večno, a kako ćeš se osećati, o tome ne želim da govorim. Vidiš, mi demoni, iako nam je oduzeto pravo da živimo u (svojim) telima, sve vreme dok traje život na Zemlji, nalazimo se u ljudskim telima i živimo kako nam prilike dopuštaju. Na neki način delimo život sa ljudima, a utehu za položaj u kome se nalazimo, pronalazimo u osnovanoj nadi da ćemo 99% ljudi uspeti da otpravimo u pakao. Međutim, vi, ljudi, kada jednom stignete u pakao, ne možete više ničemu da se nadate i ničim da se utešite. Ne može da vas uteši ni misao da će još mnogi ljudski duhovi stići u pakao, niti možete kome da se izjadate zbog onog što trpite, a najgore od svega, je što polako, ali sigurno, shvatate da ste zaboravljeni i da stanje u kome se nalazite neće nikad postati bolje. Iako mi je žao što si ovde stigao, ipak ti mogu reći da si to zaslužio, jer ti je bilo pedeset puta lakše, nego što je bilo nama za vreme Luciferove pobune, da se spaseš. Kad budeš malo razmislio (jer dok si bio na zemlji nisi razmišljao uopšte), shvatićeš kakvu si sjajnu priliku – da živiš večno, najlepšim rajskim

životom - propustio, i to ne zato što si bio glup i što nisi mogao da shvatiš šta treba da činiš da bi dobio taj život, već zato što si bio nemaran, lenj, sebičan i bahat. A reći ću ti i zašto si bio takav: zato što si smatrao da ne moraš da poštuješ život jer ga nisi ti stvorio, odnosno, jer si bez razmišljanja prihvatio takav stav prema životu, na koji sam te ja ‘nagovarao’. Ako će ti to biti neka uteha, reći ću ti da je već bezbroj ljudi, istih takvih kao što si ti, stiglo u pakao, i da se nijedan od njih ne oseća dobro.

Dok si, kao čovek, živeo na zemlji, odnosno, dok je trajala tvoja prilika da se spaseš, kad god si išao na letovanje, na more, uvek si tražio sobu sa pogledom na more. E, sada možeš bar u tom pogledu da budeš zadovoljan, jer ćeš odavde, dok je dan, uvek moći da vidiš more. Jel’ vidiš one plave površine dole na Zemlji? E, to su mora, što znači da ćeš, od sada pa do večnosti, imati “sobu” sa pogledom na more.

A noću ćeš imati pogled na stan u kome bi sada stanovao, da si bio malo mudriji. Jel’ vidiš one zvezde na nebu? E, svaka od njih predstavlja jedan stan, u kome stanuje oko milijardu anđela koji su nekada živeli na Zemlji, kao ljudi, i spasli se. Ne mogu da ti opišem kako je tamo lepo, i upravo zato što to znam, nisam mogao da ti dozvolim da se spaseš.

Svi koji tamo žive su uvek dobro raspoloženi, odnosno, radosni, jer mogu da imaju, bukvalno, sve što žele. Tamo uvek ima svih vrsta voća, povrća, žita, orašastog i sušenog voća, meda i druge ukusne hrane; reke, šume i polja mirišu opojno, gradovi su prelepi, kuće male i slatke, i nigde nema nikakve nečistoće, jer se svaka nečistoća, momentalno, uklanja dematerijalizacijom.

Tamo nema starih, ružnih, ni “prosečno lepih” ljudi, tj. anđela, već svaki muškarac ili žena izgleda bolje od onih koje ste vi, ljudi, smatrali najlepšim i najzgodnijim muškarcima i ženama sveta. Tamo nema ni debelih i bolesnih, već su svi savršeno zdravi, vitki i lepo građeni. Među anđelima nema mržnje, ni neprijateljstava, ni zavisti, ni ljubomore, ni onih koji su loše raspoloženi, jer nikakvog razloga za loše raspoloženje nema.

Mnogi od vas, koji ste živeli na Zemlji, grabili ste se, čitavog svog života, da živite što lepše, odnosno, da što više uživate u životu, a pogotovu u seksu, ali da ste znali da je seks na drugim planetama neuporedivo bolji i lepši od onog na Zemlji (što je svako od vas mogao lako da sazna tražeći Istinu), vi biste se odrekli svih uživanja i materijalnog blagostanja, samo da biste se spasli i stigli tamo. A bolji i lepši je upravo zato što su svi ljudi uvek dobro raspoloženi, odnosno, radosni, i jer su svi savršeno lepi i lepo građeni, i jer imaju sve, da i ne govorim o tome da tamo ne postoji mogućnost da se nečija seksualna moć, zbog njegove starosti, bolesti ili lošeg raspoloženja izgubi ili smanji, jer starosti, bolesti i lošeg raspoloženja tamo nema.

Anđeli su mnogo srećniji od ljudi i zato što su, po karakteru, međusobno mnogo sličniji nego što su to ljudi na zemlji, i jer prema glavnim stvarima u životu imaju isti stav. Osim toga, tamo svako može, posle nekog vremena, da pronađe svoju “drugu polovinu”, odnosno, osobu suprotnog pola koja ima potpuno iste osobine duha kakve ima on (ili ona), koju je Bog stvorio u ciklusu života na zemlji u kome je on (ili ona) živeo (živela), a koju nije mogao (mogla) da pronađe dok je trajao njegov (njen) zemaljski život, jer ju je Bog stvorio ili u drugo vreme u tom ciklusu, ili na drugom mestu na zemlji.

I pošto savršeno dobro znam koliko bi bio srećan da si stigao tamo, odnosno, koliko bih ja u tom slučaju bio nesrećan, ja sam se, celog tvog života, borio svom svojom snagom i pameću da bih te omeo da se spaseš, ubeđujući te da je život samo jedan i da treba da ga proživiš što lepše, zabavljajući se i uživajući u onom što ti se najviše sviđa, a ti si me, na svoju nesreću, poslušao, pa si sada tu gde si.

Kao što bi ti voleo da te neko sada odnese odavde i ostavi tamo da živiš zauvek, tako, i još mnogo više, bih ja voleo da se tamo vratim, ali ne mogu. A kad ja ne mogu, zašto bih dopustio tebi, koji nisi uložio ni trun napora da se spaseš, da tamo stigneš?

Pogotovu što mi je Bog dozvolio da pokušam na bezbroj načina, koristeći se svim sredstvima i svim trikovima koje znam, da te u tome ometem.

Moj savet ti je (ako te saveti uopšte zanimaju), da se što pre pomiriš sa situacijom u koju si došao svojom krivicom, da ćutiš i trpiš ono što te je snašlo, pogotovu što ništa drugo i ne možeš da učiniš. Napusti svaku nadu da ti može biti bolje, jer bi takva nada mogla samo da te dovede do još većih muka. A ako nećeš da poslušaš moj savet, onda pokušaj da svoj život popraviš, na način kako je to Bog učinio sa svojim životom, trudi se dugo, kao što je on to činio bezbroj milijardi godina, i možda ćeš, jednog dana, uspeti da učiniš ono što nikome, osim Bogu, do sada nije pošlo za rukom.”

Tako demon razgovara sa osuđenim ljudskim duhom sve dok ne počne novi ciklus života na Zemlji, a onda, iznenada, dematerijalizuje svoje telo i nestaje bez pozdrava.

Zašto su grešni ljudi osuđeni na tako strašnu kaznu?Zato što su, kršeći Božji zakon na sve moguće načine, odnosno, živeći onako kako

se (samo) njima sviđalo, i ne obazirući se ni na koga osim na silnike koji su mogli, istog časa, da im uzvrate istom (ili većom) merom, pokušali da unište sve što je Bog stvorio tokom bezbroj milijardi godina, kao što su to pokušali da učine i Lucifer i njegovi kriminalci. Jer, kada je Božji duh nastao, u vasioni nije bilo ničeg – ni materije, ni drugih živih bića, Božji duh je živeo sam, u beskrajnom, praznom prostoru, u mrklom mraku. I dok nije pronašao način kako da stvori materiju, protekla je čitava večnost. Tačnije, proteklo je više od milijardu milijardi godina. A kada je pronašao taj način i kada je stvorio prvu materiju (što znači: sebi telo i stan u kome je stanovao), dok nije uspeo da stvori drugog duha, tj. svoju ženu, prošlo je još mnogo miliona godina. A kada ju je stvorio i kada je, posle toga, počeo da stvara anđele, pošto mu je bilo jasno kakve mogućnosti sa sobom nosi slobodna volja koju im je darovao, dao im je svoj Zakon, i zapovedio im da ga poštuju, da bi mogli trajno da žive dobro. A šta su oni učinili? Nisu ga poslušali, tj. nije ga poslušala velika većina njih, i danas znamo šta je iz toga ispalo. Time što su se opredelili da žive onako kako se (samo) njima sviđalo, ne vodeći računa o Bogu i svojoj braći koja su poštovala Zakon, oni su pokušali da ponište sve što je Bog stvorio tokom bezbroj milijardi vekova, i pošto od takvog svog ponašanja nisu hteli da odustanu ni pošto su bezbroj puta opomenuti da to ne čine, kažnjeni su najtežom kaznom.

Pošto isti zločin čine i svi ljudi koji žive onako kako se njima sviđa, ne obazirući se na Boga i svoju braću koja žive poštujući Zakon, i oni bivaju kažnjeni istom, odnosno, još težom kaznom, obzirom da je njihov zločin teži, jer su obavešteni o onom što su učinili Luciferovi anđeli, i o kazni kojom su kažnjeni.

Živeći onako kako se (samo) njima sviđa, grešni ljudi pokušavaju da unište život milijardama drugih ljudi, na isti način kao što su to sa svojom braćom pokušali da učine i Luciferovi kriminalci, a uništili bi i život svih anđela ako bi im, kojim slučajem, bilo dopušteno da žive u raju. Oni su svojim delima, nebrojeno puta pokazali da im je životarenje na način koji se (samo) njima sviđa važnije od samog života, svesno su protraćili vreme koje im je dato da bi se naučili redu koji vlada u raju, i zaradili večni život, zato su ga i izgubili. Što nisu znali da će zbog toga biti kažnjeni tako strašnom kaznom, to je samo njihova stvar, jer su mogli da znaju.

* Raduj se, mladiću, za mladosti svoje, i neka te veseli srce tvoje dok si mlad, i hodi kuda te srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju, ali znaj da će te za sve to Bog izvesti na sud. (Propovednik 11.9)

Šta rade ljudski duhovi u paklu?Sećaju se onoga što su proživeli kao ljudi, i razmišljaju o onom što su mogli da

učine, da im se ne bi desilo to što im se desilo! Jer, šta bi drugo i mogli da rade, kada ne mogu ni da spavaju! Tačnije, oni o tome razmišljaju samo prvih desetak godina, a posle toga, kada zbog neprestanog traženja izlaza iz situacije u koju su dospeli (a koja je, inače, bezizlazna) potpuno polude, oni prestaju da razmišljaju (njihovo stanje postaje gore od stanja u kome se nalaze ljudi koji su trajno zatvoreni u psihijatrijske ustanove zatvorenog

tipa, i koji decenijama gledaju u jednu tačku), ali još mogu da spavaju, a posle dvadesetak godina (pošto njihovo stanje postaje sve gore i gore) više ne mogu ni da spavaju, i tada prestaju da budu svesni svega, pa čak i sebe samih.

Pa ipak, i kada polude, u njihovim umovima ostaje tračak svesti da tamo negde, na nekoj drugoj planeti, žive (i uživaju u životu) ljudi koji su se spasli, i taj tračak svesti postoji u njihovim umovima još dugo vremena, i nestaje tek posle 29 – 30 milijardi ciklusa života na Zemlji. Ali se oni, i pored toga što više ne mogu ni o čemu da razmišljaju, i dalje osećaju toliko užasno, da se to rečima (koje postoje u ljudskom govoru) ne može opisati.

* Nebo ne postoji u obliku koji vi zamišljate. Čovek koji misli da se posle smrti ničega neće setiti, vara se i neznalica je u stvarima života i smrti. Kazna za promašeni život je upravo samo sećanje. (Ašter Šeran)

* Jer život je najveća muka mrtvima, život koji ih opominje da su mrtvi. (D. A. Teodor: “Trideset poruka Srbima povodom prve godine drugog otkrovenja”)

* Kažem ti, nećeš izići odande dok ne platiš i poslednju paru. (Po Luki 12.59)Šta u ovom slučaju znači: “platiti i poslednju paru”?Znači da će čovekov duh ostati u paklu sve dok bude mogao da se muči, tj. dok

bude bio i najmanje svestan proživljenog života, što znači oko 29-30 milijardi ciklusa. Posle toga, kada se on potpuno ugasi, anđeli ga uzimaju iz pakla, “čiste” od ranijeg sećanja, odnosno, iskustva, i vraćaju u život na Zemlji, da se ponovo rodi kao dete. 98% od ukupnog broja ljudi koji žive u svakom ciklusu života na Zemlji, živeli su, do sada, približno, 666 milijardi puta zemaljskim životom (i svaki put pravili iste greške), a da toga uopšte nisu bili svesni. Izvrćući ovu činjenicu na način kako im je Bog to dopustio, demoni su stvorili svoju teoriju o reinkarnaciji.

Kada je počeo da stvara anđele, Bog nije imao nameru da ih kažnjava zbog njihovog (povremenog) kršenja Zakona. Ali, kada su se oni definitivno opredelili za naopak život, treba razumeti da je on morao na neki način da zauvek ukloni zlo iz svog carstva, da bi oni koji su se opredelili da poštuju život mogli da žive na miru. Šta bi, inače, sprečilo Luciferove kriminalce da večno zlostavljaju svoju braću, koja nisu htela da im se pridruže?

Isto tako stoje stvari i sa ljudima koji su se definitivno opredelili za naopak život. Jer, ako čovek svoje rđavo ponašanje nije hteo da promeni celog svog života, pa čak ni kada su ga snašle strahote Drugog vaskrsenja, zar bi to učinio u raju, ako bi mu Bog, kojim slučajem, dopustio da u njemu živi? Ne bi, i zato za takve postoji rešenje koje se zove pakao.

Čovek koji kaže da pakao nije pravedno rešenje, trebalo bi da razume da Bog, i pored svoje najbolje volje, nije mogao da u njega ne baci one koji su se opredelili da ne poštuju njegov zakon! Jer, gde bi inače mogao da ih stavi kada izabrane uvede u raj, i kada dođe vreme da počne novi ciklus života na Zemlji?!

Ustvari, ljude u pakao ne baca Bog, već to čine anđeli, koji najbolje znaju koliko bi im grešni ljudi kvarili život, ako bi im bilo dopušteno da žive u raju, jer su, dok su bili ljudi, sa takvima proveli čitav svoj život.

* Pitanje zla vodi do đavola, a pitanje Boga do ljudskog dobra. Ova materija po svojoj grandioznosti i veličanstvenosti prevazilazi moć našeg rasuđivanja. Znali mi to ili ne, mi bukvalno hodamo po svetoj zemlji. Osećaj strahopoštovanja je sasvim na mestu. Pred licem tako svete misterije ne treba da zaboravimo da hodamo sa pažnjom koju rađaju zajedno strah i ljubav.

Duša zapada u stanje u kojoj ni ljubav ne može da joj pomogne, jer je otvrdnula prema ljubavi. Pakao je stanje konačnog rastanka sa Bogom, ne zato što se Bog odrekao nas nego mi njega. To mi stvaramo sami. (Skot Pek: “Ljudi lažu”)

Koliko ljudskih duhova danas ima u paklu?Mnogo. Pošto je na kraju svakog ciklusa, u pakao bačeno oko 84 milijardi ljudi, i

pošto se svaki ljudski duh vraća u život posle, otprilike, 30 milijardi ciklusa, to znači da

samo treba pomnožiti ta dva broja, da bi se dobio približan broj ljudskih duhova koji se danas nalaze u paklu.

* * *Dakle, stvarni razlog zbog kojeg je čoveku dat zemaljski život je da bi on izgradio

svoju čvrstu veru u Boga. Ali, ne u bilo kakvim uslovima, već pod teškom presijom “sveznajućeg i svemoćnog” demonskog sveta, u uslovima kada taj svet pokušava na sve moguće načine da čoveka omete da u tome uspe, kada gotovo niko na Zemlji ne zna istinu, i kada 99% onog što je opšte prihvaćeno predstavlja laž. Dakle, u istim uslovima, u kakvim su to učinili i verni anđeli za vreme Luciferove pobune.

Demoni se sa ljudima ne šale, ne varaju ih zato da bi im se posle smejali ili da bi ih oštetili za nešto materijalno, kako to ljudi naivno veruju, već da bi im “oduzeli” (večni) život, obzirom da je drugo ime za pakao - smrt. Oni protiv ljudi vode veliku, lukavu i nemilosrdnu borbu, nastojeći ne samo da u pakao gurnu mnogo ljudi, već da im se iz kandži ne izvuče ni jedan jedini čovek, isto kao što su se i za vreme Luciferove pobune borili da uz Boga ne ostave ni jednog jedinog anđela.

I, pošto se oni protiv ljudi bore na sve moguće načine i svim mogućim sredstvima, svaki čovek koji se protiv njih ne bori svom svojom snagom i pameću, stao je na njihovu stranu, obzirom da oni od ljudi i ne traže ništa drugo, nego da im se ne suprotstavljaju.

Svaki čovek koji ćuti kada bi mogao da govori o demonskim prevarama, njihov je saveznik i saradnik, obzirom da oni od ljudi ne traže ništa više, nego da o njihovim pokušajima prevare ne govore. Svako ko ne zastupa istinu i ne bori se za nju, bori se protiv ljudi, jer širi demonske laži - pošto na ovom svetu, osim Božje istine i demonskih laži, ne postoji ništa treće. Što ljudi to ne znaju sami su krivi, jer bi mogli da znaju. Jer, ako ima onih koji to znaju, znači da bi i ostali mogli da znaju.

Ako se u svakoj porodici nalazi po, najmanje, jedan demon; ako sve “religije” uče o Bogu pogrešno; ako sve što se uči po školama i univerzitetima služi varanju ljudi; ako su svi (ili gotovo svi) političari, generali, naučnici, urednici medija i mnogi drugi javni radnici opsednuti demonima, onda onaj koji se protiv tog zla ne bori, već želi da se u njega “uklopi”, i zatim živi “normalno, kao sav ostali svet”, takođe služi demonima.

Zamislite čoveka koga je neko napao, a on se ne brani. Da li on može da se spase, da ne dobije batine? Ne može. Slično stoje stvari i sa demonskim pokušajima prevare, jer se demoni pored ljudi ne nalaze slučajno, već zato da bi ih prevarili i upropastili, u čemu, u 99% slučajeva, i uspevaju. Što ljudi to ne znaju sami su krivi, jer bi mogli da znaju. Činjenica da ljudi ne znaju istinu (kojom bi mogli da se spasu), govori da demoni mogu sa njima da rade što god im padne na pamet.

Koji je osnovni razlog što čovek promašuje večni život? Taj, što grubo potcenjuje opasnost u kojoj se na zemlji nalazi, i što bagateliše život. Tek kada stigne u pakao, čovek shvata da je za sebe mogao da učini, bar, deset puta više nego što je učinio. Zato demoni i rade u najvećoj tajnosti, jer znaju da kada bi čovek shvatio da se neko protiv njega bori svim mogućim sredstvima i na sve moguće načine, on bi se, sasvim sigurno, spasao, jednostavno, jer bi se i on borio svom svojom snagom i svim mogućim sredstvima, da bi se odbranio.

Svaki čovek koji se bori protiv demona može i da ih pobedi, jer mu Bog, tada, obavezno pomaže. Kada čovek ne bi mogao da pobedi demone u svakoj situaciji, zar bi Isus Hrist učio ljude kako treba da se bore protiv njih, da bi se spasli?

Kada čovek misli da će u raj ući samim tim što nije krao, lagao, mrzeo i ubijao, treba da se podseti šta su za vreme Luciferove pobune činili oni anđeli koji su nastradali, a šta oni koji su se spasli, obzirom da zemaljski život predstavlja “reprizu” tog strašnog događaja. Oni koji su se spasli, spasli su se tako što su se odrekli svog života da bi se vratili Bogu, a ne tako što nisu učinili sva zla koja su učinili Lucifer i njegove najvernije pristalice.

Kada bi neko mogao da uđe u raj samo zato što nije krao, lagao, mrzeo i ubijao, to bi bilo, otprilike, kao kad bi neko, u firmi u kojoj radi, očekivao platu samo zato što na svom radnom mestu nije pravio štetu. Novorođenče nije ni kralo, ni lagalo, ni ubijalo, pa, da li može da uđe u raj? Ne može, jer da može, ne bi se rodilo na zemlji nego u raju.

Na ovom svetu, ni najmanja sitnica se ne može dobiti samim tim što čovek nije činio zlo, pa kako bi to mogao biti slučaj sa večnim životom? Ovu “teoriju” - da će u raj ući svako ko nije krao, mrzeo i ubijao - izmislio je đavo, da bi ljude naveo da se ne bore za svoj spas.

U Bibliji (Prva Timoteju 2.4) piše: “Bog želi da svi ljudi budu spaseni i da dođu do poznanja istine”, što znači da ljudi treba da dođu do istinitog znanja o životu, a zatim i da učine nešto određeno da bi bili spaseni, a ne da ih Bog spasava zato što se nalaze u nevolji. Bog pomaže ljudima da se spasu, to je istina, ali samo onda kada oni traže istinu i kada se bore za svoj spas. Onima koji sede skrštenih ruku, ne čineći ništa, već “čekajući da ih Bog spase”, Bog ne pomaže.

* Ko je kriv, biće mu kao krivom. Ko je prav, biće mu kao pravom. Ko nije ni kriv ni prav, biće mu kao ništavnom. (D. A. Teodor: “Nedavidovi psalmi”)

* Ko za koga radi, od onog i prima platu. Daješ li ti platu svom ili tuđem radniku? Čeka li je tuđ od tebe? Radiš i za zlog, pa dobiješ dovoljnu platu. A kakvu ćeš platu dobiti od najvećeg, radiš li za njega? (D. A. Teodor: “Nedavidovi psalmi”)

Kako su nastradali Luciferovi kriminalci? Tako što su živeli ne obazirući se na objektivno stanje stvari u Božjem carstvu, što bi bilo, otprilike, kao kad bi neko obavljao posao koji je veoma opasan po život, ne pazeći nimalo kako ga obavlja! Jer, oni su se za vreme pobune našli pred najvećim problemom u svom životu (obzirom da ih je Lucifer naveo da se bore protiv svog Tvorca, koga, po prirodi stvari, niko ne može da pobedi), koji je trebalo da reše u svoju korist, a oni su ga “rešili” tako što su odbili da o njemu razmišljaju! Za razliku od njih, verni anđeli su shvatili da svoj život neće moći da sačuvaju ako ne budu mnogo pazili šta rade, i zato su pazili.

Da li su verni anđeli mogli da ne razmišljaju o onom što se dešavalo, da se zabavljaju, da se bave raznim “korisnim” poslovima, da prijateljuju sa kriminalcima, i istovremeno da se spasu? Nisu, što znači da ni ljudi ne mogu da se spasu ako ne paze na ono što se, skriveno, dešava svuda oko njih, i ako se ne bore protiv demona, obzirom da im ovi rade o glavi, isto kao što su nekada radili o glavi i vernim anđelima. Situacija na Zemlji je isto toliko opasna, koliko je bila opasna i za vreme Luciferove pobune, samo što to nije vidljivo okom, kao što nije bilo vidljivo ni za vreme pobune, jer da je bilo vidljivo, ne bi nastradao ni jedan anđeo!

Koliko mnogo su pazili Božji anđeli, da bi se spasli?Oni nisu činili ništa drugo, osim što su razmišljali kako da u novonastaloj situaciji

ne nastradaju! Jer, oni su se našli u situaciji koja se ne dešava svaki dan, i za koju su znali da se više nikada neće ponoviti, jer Bog neće dopustiti da se ona ponovi, i zato su razmišljali i pazili sve vreme dok je pobuna trajala. A to znači da bi i ljudi trebalo da paze celog svog života, obzirom da se i oni nalaze u situaciji u kakvoj se neće naći više nikada.

Samo onaj ko je svoj život skupo platio, može da ga ceni. Na osnovu čega bi, inače, ljudi poštovali život, onako kako ga poštuju anđeli? Zato je izbegavanje životnih teškoća, po svaku cenu, “izlaz” koji ne vodi nikuda.

A to znači da greše oni koji veruju da će, “živeći u miru”, tj. u nekakvoj samoizolaciji od ljudi (a, ustvari, u neprijateljstvu sa ljudima i sebičluku), izbeći teškoće i patnje koje sobom nosi život na zemlji. Jer, odvajajući se od ljudi, oni odbacuju svoj zadatak, koji su od Boga rođenjem dobili, a to je da izgrade i očuvaju svoju veru u Boga (što mogu učiniti jedino delima), i opredeljuju se za sebičnost. Na taj način oni promašuju prvo vaskrsenje (vaskrsenje pravednika), i ulaze u vaskrsenje grešnih ljudi, što znači da su sebi napravili daleko veće muke od onih koje su upravo izbegli!

Izlaz iz situacije u kojoj se čovek na zemlji nalazi nije da izbegava zlo, nego da pronađe način kako da ga uvek pobedi. Izbegavanje suočavanja sa zlom pokazuje samo to da se čovek opredelio da živi kao bednik i kukavica, a on se na zemlji nalazi da bi postao onakav kakvi su anđeli, tj. neustrašivi i beskompromisni borac protiv zla.

Razlika između suočavanja sa zlom i izbegavanja zla je u tome, što onaj koji ga izbegava ne može naučiti kako da ga pobedi, zbog čega ne može biti ničiji anđeo čuvar.

* Ko nije sa mnom - protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom - rasipa. (Po Luki 11.23)

Pravedan život podrazumeva borbu protiv zla, a većina ljudi ne želi “nikom da se zamera”, govoreći kako njihovo spasenje ne zavisi mnogo od njih samih, tj od onog što čine, već od Boga, “koji jedini odlučuje koga će uzeti u raj, a koga neće”.

Pokušajte, u preduzeću u kome radite, da ne izvršavate svoj posao kako treba, “jer od vas, tj. od toga kako radite, ne zavisi da li ćete sačuvati svoje radno mesto, pošto je vaš šef taj koji odlučuje koga će zadržati na poslu, a koga neće”, pa ćete videti da će rezultat, obavezno, biti vaše otpuštanje sa posla!

* U patnji obično pitamo: Zašto baš ja? Nisam ukrao, nisam ubio, nisam učinio zlo, nisam bio pohlepan, nisam krao ni lagao ni bio svadljiv, nisam učinio preljubu, nisam lažno optuživao niti lažno svedočio, nisam otimao ni međe pomerao, mnogo čega sam se odrekao, pa zašto me Bog kaznio? Zašto sam sam, bolestan, tužan, nesrećan, siromašan, zašto patnje, nedaće, smrt…

Tačno je da sve to nisi - a da li si i šta si dao, izgradio, ljubavlju darivao, oplemenio, ohrabrio, radošću ozračio, nepravdi oprostio, koliko si mržnji u ljubav pretvorio, koliko si mira i spokoja u svojoj duši pred Bogom postigao spreman da sve što ti sleduje primiš mirno i bez roptanja, jer za sve razlog postoji pa i onda kada ga ti ne razumeš? Da li si dovoljno nesebičan i tolerantan? (“Treće oko”)

Kada Bog baca čoveka u pakao, on to ne čini zato što je ovaj lagao, krao, mrzeo ili ubijao, već zato što se nije, makar i na samom kraju svog života, okanuo pogrešnog života, i od sebe napravio korisnog člana zajednice. Jer, ima i onih koji su lagali, krali, mrzeli i ubijali (setite se apostola Pavla), ali koji su potpuno izmenili svoj način života kada su došli do istine, čime su postali korisni članovi zajednice. Zašto bi, dakle, Bog takve bacao u pakao?

* Ko radi taj i greši, ali najviše greši onaj koji ne radi ništa. (Otac Branislav Peranović, bivši upravnik Centra za suzbijanje narkomanije “Crna reka”)

* Kaza i ovu priču: jedan čovek je imao smokvu posađenu u svom vinogradu, i dođe da traži rod na njoj, ali ne nađe. Tada reče vinogradaru: vidi, ima tri godine kako dolazim i tražim rod na ovoj smokvi, ali ne nalazim. Poseci je; zašto da još slabi zemlju? Ali mu on odgovori i reče: gospodaru, ostavi je još ove godine, dok okopam oko nje i nađubrim, pa će možda roditi; ako pak ne rodi, poseći ćeš je ubuduće. (Po Luki 13.6-9)

Činjenica, da demoni ljude ubijaju strogo pazeći da ovi ne primete da se njihovo ubijanje vrši planski, ljudima bi trebalo da predstavlja veliki znak: da čovek uvek, čak i u poslednjem času, može da se spase okrećući se Bogu.

* * *Kako su se spasli verni anđeli? Tako što su mislili svojom glavom. Na isti način se

može spasti i svaki čovek. Zato je moguće jedino pojedinačno spasenje, a ne ono koje svojim članovima nude tzv. verske organizacije. Koja crkva je pomogla vernim anđelima za vreme Luciferove pobune, da se spasu? Ni od koga ne možeš očekivati da misli tvojom glavom, niti da umesto tebe voli tvoje bližnje.

* Spasenje nije ništa više nego “ispravno umovanje”. Ispravno umovanje automatski dovodi do sledećeg koraka. (“Kurs o čudima”)

* Ne rekoh li vam odavno, kakve bogomoljce hoće Bezimeni, koga vas radi nazvah ocem? Hoće one koji će se moliti duhom i istinom, dakle one koji promišljaju i o svemu se

pitaju i na sve hoće odgovor. A ne ukorenjene u nezapitanost, u pravila i običaje, jer ti slave prolazno, koje nije, niti je ikad bilo, osim u prevari.

Nije čoveka nedostojno da moli Svemogućeg, ali zar će ga svaki čas moliti i za svašta, i zar će na molbi ostati? Jadan je, dakle, koji moli i jadno je za šta moli, ako ne shvati. Zato rekoh: molite se duhom i istinom. A što mrmljate i ponavljate, šta činite? Štavite dušu, tako li je smirujete, umrtvljivanjem? I dokle će vam trajati mir uštavljeni i kome treba no onom ko vam se ruga od postanja. (D. A. Teodor: “Konačna reč Beskonačnog”)

* Prođi se pravila, nisi goveče. Misao ti dadoh, nepojmljivi dar. Ne truliš što je meni milo truljenje, nego da razumeš i poželiš kraj. Jer neću vas doveka držati u nerazumu. (D. A. Teodor: “Reč Gospoda kojeg nazvaste: niko”)

* Zar misliš da ja sve razumem? Ili onoliko koliko mi je dato? Ili misliš da se tebi ne da? Zar ti se ne da da misliš i promisliš? Zar si lud i lud rođen? Šta je stalo između tebe i misli? Silna vojska? Bezdana provalija? Ili slast neprekidna? Nemaš li praznih časova? Zar ne možeš da ih uzmeš? Ko ti ne da? Strah te uhvatio? Strah od zamišljanja? A od nezamišljanja nemaš straha? I kad se ne zamišljaš, strah te ne pohodi? Ne bih rekao, niti vidim da je tako. (D. A. Teodor: “Prvo pismo”)

* Ludost je misliti da se neznanje može ukinuti drugačije osim zamišljanjem. Zamislite se, dakle, nad sobom, nad svetom koji olako podrazumevate kao nešto svoje i videćete. (D. A. Teodor: “Prvo pismo”)

Bog je stvari na zemlji uredio tako, da onaj ko želi da se spase može to da postigne jedino ako misli. Onaj ko ne misli predstavlja teret i za ljude, a kamoli to ne bi predstavljao za anđele u raju.

Kroz Bibliju i proročanstva, Bog je čoveku zapovedio da pribavi dovoljno znanja da bi mogao da se spase. Jer, čovek koji nema znanja ne može da se ponaša ispravno, osim slučajno ili u situacijama kada je jako lako utvrditi šta je ispravno, a šta nije. A ako Bog uči da istinito znanje predstavlja čovekov spas, šta mislite, od koga potiče učenje, po kome - “što više znaš, više patiš”?!

* Kad je duša bez znanja, nije dobro. (Priče 19.2)* Najviše ljudi hvali se svojom dobrotom, ali ko će naći čoveka istinita? (Priče 20.6)* Neznanje je najveće zlo, jer omogućava nesmetanu manipulaciju pojedincem,

porodicom, rodom, narodom… (Josipa Majeron)* Svaki pojedinac i društvo u celini mora da shvati da je u svom izboru potpuno

slobodan, ali i odgovoran za svoj izbor i da mu nevolje ne donosi loša karma, već čisto neznanje. (Astrolog Milan Šašić)

* Dete, sadašnji čovek je jadno biće na zemlja, jer je on sluga od svoju psihu. A želje od njegova psiha su hrana za đavoli. Dete, čovek ima dušu, ali je duša u ovaj život predata pod vlast od psihe. Te čovek za svoga života mora da pokori psihu da bi oslobodio dušu, te da bi vratio dušu Bogu onaku kaku mu je Bog dao neoštećenu.

- Dobro deda, šta je onda po tebi čovek?- Dete, čovek je trojstvo. Ima telo od životinja jer ima isti procesi u telo ko i

životinja, diše vazduh. Ima psiha od đavo, a ima i duša od Bog. I to sve u jedan nesretan život! Te se sve to bori u taj život jedno protiv drugog. Zato ti je čovek na zemlja jedno prevrtljivo i nestabilno biće.

- Deda, odakle tebi te definicije? Čitala sam mnoge psihoanalitičare, ali niko nije definisao čoveka tako kao ti.

- Dete, to ti je sve iz stara sorabska knjiga. U ove pečate koje sade gledaš sve je upisano.

- Šta su tačno ti pečati?- Ljudska duša je prikovana za ljudska psiha. Odnosno ljudska psiha je prikovala

ljudsku dušu sa petstohiljade laži, obmana i prevara, te je tako okovanu drži u telu. A duša pati dete. Jer duša je sloboda. A Srbin ti je dete bez slobodu samo rob. Jer ti Srbin od svi

narodi na svet ima najveća duša, ali je i najviše okovana, te je patnja golema. Sade dete, ovaj znak što vidiš, svaki znak ti je jedan pečat koji ruši zlo od psihe (u ovom kontekstu, pečat označava životno važnu činjenicu koja je utvrđena istinito – p.a.). I ako savladaš petstoiljade pečati, još za svoj život si oslobodila dušu od zlo! Dete da ti kažem, to ti je najveća i najtajnija nauka na ovaj svet!

- Deda, šta su to sorabski pečati?- Dete, to su stepeni ili stepenice svesti. Sorabski su pečati pečati od svest u čoveku.

Petstotinailjade stepenika svest čoveka je pala od Božiju svest. I samo uz ovi pečati čovek može naučiti da se ponovo vrati Bogu (tj. da uđe u raj – p.a.).

- Ali deda, koliko treba godina da se nauči tih pet stotina hiljada pečata?- Dete, nije to samo naučiti. To treba da se usvoji u svest. A to je mlogo teže. Treba

ti tačno šezdeset godina.- Ali deda, kada ću onda da živim?- Pa dete, to ti je život! A život je borba protiv zlo! Svaka druga namena života je

lažna. Vidiš, mladi su uzvrćeni zbog svoja strast. A stari pate jer te strasti i dalje imadu u sebe, a nemadu više ni mladost, ni lepota, ni snaga da uživaju u te strasti. To ti je dete ljudski san o večnu mladost. To đavo kroz ljudska psiha sanja u ljudsku glavu. Treba da se živi pravi život, nako kako je Gospod zapovedio da mu se vratimo. (Proročanstvo Srbima od deda Vukana)