1

2

MAJA WU

JEDNOM KAD OPET BUDEMO PECALI

Mainz, 2016

3

Duša se leči onim što je

veseli.

4

Neka vam duša uvek

bude zaigrana i ljubavlju okupana,

kao moja

Posvećeno mom mužu,

Dejanu

5

DES ARTS

Tih noći bilo je

posebno i naše.

Leto je odavno

zaposelo grad i

razbaškarilo se

pod krošnjama

platana kojih

danas više

nema.

Vojvođanski

miris letnje

prašine i

bagrema,

nostalgije i

fijakera koji

negde u daljini

6

ostavljaju

kružnice sećanja

na sve te parove

iz godine u

godinu.

7

Smeh se kotrljao

u njihovom

ritmu.

8

Tamo gde

vreme prestaje,

počeli smo mi,

da bi zauvek

potekli niz

ravnicu,

neka nas pamte.

Niko nikad nije

razumeo tu nit

neobuzdane

radosti, nežnost

u rečima dok

jedno drugome

poveravamo sve

one tajne života,

velike i male.

9

Samo su nas oči

radoznalih

miševa drevnog

Des Arts-a tih

noći posmatrale,

osluškivale.

10

Uneo si

posebnu

dimenziju svakoj

reči, dao mi

razlog da se

nečemu

radujem, oterao

sve one mračne

dane u kojima

nisam volela

sebe.

Bio si najbolji

oblik ljubavi

koja se može u

ljudsko obličje

pretočiti.

11

Hvala ti što si ušao u moj

život tih noći kada je

uspavanom ravnicom

prošla Ljubav, a niko je sem

nas nije pozdravio.

Šeret na putu života.

2004. Sombor

12

13

UČITELJSKI FAKULTET

Kockice.

U životu je sve

deo nečega,

kockica koja

pripada ili ne

pripada.

Dve kockice su

našle svoj odraz

jedna u drugoj.

Nisam nikad

verovala da u

jednoj osobi

možeš pronaći

sve. Oslonac,

osmeh, radost,

14

inspiraciju, sreću,

druga, snove,

maštu, zaigranu

stranu koja se

vere na Mesec

kada svi misle

da je luda.

Bio si moj drug

u igri dok sam

se penjala

kockicu po

kockicu na

Mesec tih noći.

Držao si ih da

ne padnem.

15

Bio si i ostao

jedina svetlost

na putu kojim

sam pošla,

tih godina,

kada još uvek

nisam ni znala

ko sam. I danas

negde u mraku,

uvek zasvetli

tvoja zvezda i

izvuče mi

osmeh, ulije

hrabrost.

Tražili smo se.

Na tim

kockicama

ispred fakulteta

16

pronašli smo

delove koji su

nedostajali.

One životni.

Ja tebe.

Ti mene.

17

ANEGDOTA KRALJEVIĆA MARKA

Samo što nije

svanulo, tamo

na sredini ul.

Kraljevića Marka.

Samo što se

Sunce nije

proteglo i

uhvatilo kočije

radosti novog

dana.

I mi smo pod

težinom smeha i

noći na izmaku,

lenjo vukli

korake ka jutru,

ne bi li još malo

18

produžili vreme,

odložili rastanak.

Voleli smo se a

da to još nismo

ni znali.

I tamo, na sred

kaldrme stare

ćuprije, u mraku

predstojećeg

jutra, stao si

pred mene da

me poljubiš.

19

Onako na svoj

Šeretski nač in,

sa polu

raširenim

nogama

i grleći me oko

struka. Nisam ti

odolela.

Zagrlila sam te i

pustila da

nežnost oboji

jutro.

Priča koju

sigurno nikad

nećemo

zaboraviti,

20

obeležila je

toliko mnogo

dana i godina

nakon toga.

Frekvencija

našeg poljupca i

emocija privukla

je još jedno biće

željno nežnosti i

u trenutku kada

sam shvatila da

si prebrojao

ruke oko svog

vrata onako

unezveren u

spoznaji

trenutka i

odskočio

brzinom

21

svetlosti od

mene, nisam

znala da ti se

mačka obmotala

oko nogu i

svojim repom

odlučila da igri

doda malo čari

milujući te po

nogama.

Neprocenjiv je

osećaj deliti

takvo sećanje!

22

Neprocenjiva

uspomena na

spoznaju tvog

zaprepašćenja

misleći da te ja

dodirujem

nekom trećom

imaginarnom

rukom u to

svitanje

somborskog

jutra koje nikad

više nije

osvanulo na isti

način.

Od tog dana

nadimak Maca

vučemo kao rep

23

godinama

odlučujući

da živimo svoje

priče.

24

SLANE SU NOĆI

Nismo se nikad

pitali da li je

naša ljubav

ispravna ili ne.

Znali smo da

jeste.

I možda nije

došla na način

kako druge

ljubavi dolaze,

ali je bila

posebna i naša.

Brojali smo

simbole, tražili

25

datume sa

porukom,

pili iz iste čaše.

Ja sam tebi

pisala priče i

objavljivala ih u

novinama, ti si

meni pravio

iznenađenja,

cveće od papira,

note po kojima

je Univerzum

svirao.

26

Prvi smo put sa

mojom sestrom

otišli na more.

Bila je mala,

dovoljno mala

da te nikad ne

zaboravi, a

zauvek zavoli.

Bio si brat kog

nikad nije imala.

I dalje si. Bio si

savršen partner

za njenu igru,

plesač na

talasima

morskih priča,

strpljiv u želji da

joj ugodiš,

27

onako maloj i

inatljivoj.

Te su se noći

morske pene

slivale svuda

prenoseći nešto

što nismo ni

sami znali da

dolazi.

28

Sledeći put išli

smo sami u

kuminu kuću,

nadomak

uspavane

planine.

Zvezde su

plesale, ljudi se

svađali i mirili.

Samo je jedna

zvezda odlučila

svoje mesto

preseliti.

Nina i Petar su

trčali oko kuće

dok smo mi

mirisali sve te

29

noći i grlili se

kao da nikad

više nećemo.

“Sad ćeš mi ga

viđet!”, Nina je

vikala Petru

isterujući

pravdu. Mi smo

se smejali i

sanjali da nekad

i mi imamo

Ninu i Petra,

male, bose i

čupave i da vole

more i divljinu

kao mi.

30

Nismo nikad

došli do njih.

Možda će oni

doći nekad do

nas.

31

SUZE SE BRIŠU

SMEHOM

Stari Vujadin ne

bi prepevao sve

naše priče i

živote koje smo

odživeli zajedno.

Naklonio se

svemu onome

što je došlo i

povukao u ugao

starog dvorišta

onog dana kada

smo otpočeli

svoj život u toj

32

staroj kući, na

kraju sveta,

seo nadomak

grma maline i

posmatrao.

Tih dana se

sreća smenjivala

i suzama. Brisao

si ih bolje nego

što bih i sama

umela.

33

Imali smo sve i

ništa.

Jednu sobu i

krevet, naš

narandžasti na

vesele pruge.

Imali smo

muziku i

filmove, moje

knjige i kolekciju

Karate medalja,

šetnje i stara

dva bicikla za

sve one

avanture kada

‘upregneš

vihora’ i kreneš

34

pa gde se

zadržiš.

Imali smo

zajednička jutra,

tuširanja sa

pogledom na

komšijski prozor

i hodnik kog

bolje da nije

bilo.

Imali smo jedno

drugo.

35

Ako dobro

naćulite uši,

još se kroz

dvorište čuje

vriska i neko

dvoje se prskaju

vodom.

Još uvek se pod

starom trešnjom

krije jedna Maja

i jede komšijske

trešnje, jer su

najslađe.

Još uvek psi

lutalice dolaze

do stare kapije i

36

njuškaju, traže

je.

Da nije sveta i

kilometara

života,

možda bi je

lakše pronašli.

37

MAMA

I

MILE

Ona je branila.

On je

prepoznao

odsjaj sebe

negde u nama.

Suze su tekle,

tanjiri često

bivali usamljeni,

čekajući jer nisu

došli. Predugo,

kao da je to

jedino što se

38

treba u životu

zabraniti.

Voleti nekoga i

da neko tebe

voli.

Tebi to nikad

nije smetalo. Sve

si podnosio,

prihvatao, bio

tu. Uprkos svima

i svemu, onako

kako si najbolje

znao, a znao si

bolje i od mene.

Tata me je

preselio kod

tebe, sa par

torbi i nešto

39

stvari. I možda

je tuga bila

prisutna, ali je

sreća spavala

kraj mene.

Danas nikad ne

bi priznali da su

se borili, branili.

Danas za njih

tvoje mesto i

dalje čeka za

stolom, izjutra

tamo negde oko

3 kada se krene

na pecanje

starim fićom.

Danas Ivka i

dalje pakuje

slatkiše

40

“Za Deju,

da mu se nađe”

a mama peče

buhtle i šalje

pozdrave

daljinama, ne bi

li nas zagrlili

rodnim krajem.

41

Danas su oni

tamo, a ti i ja

ovde negde.

Samo sami.

Više nego ikada

sami.

Mama je srce

odavno podelila

na Maju i Deju,

a tata više ni ne

priča. Budan

sanja one dane

u kojima se čuje

samo zvuk dva

štapa i fijuk

najlona koji

najavljuje amura

42

od 100 kila,

tamo gde čamac

spava, na

Dunavu.

Miris reke

uspomena.

Pecaćete vas dva opet. Obećavam

ti.

43

SVETLANA

“Da mi je jesti

ove rol viršle, ali

bez testa!”,

mirisom se širila

priča i smeh

kroz kuću.

Zaigrana strana

tebe došla je od

nje. I onim

delom tebe

kojim ti nikad

niko više neće

moći reći koliko

te voli.

Dala ti je sve što

je umela,

44

i više od toga.

Mirisala je kuća

na palačinke

koje sam mrzela

peć i,

a šareni paketići

su se s ljubavlju

izmenjivali pod

ukrasima i

svetlom

praznika. Uvek

sam birala s

ljubavlju, uvek

sam dobijala s

ljubavlju.

Nedeljom smo

krišom pušile

45

cigarete na

terasi,

onako ženski,

uz kafu i bile

smo sve samo

ne svekrva i

snaja. Bile smo

dve žene

uhvaćene u

procepu života

koji su delile

kraj osobe koju

obe vole. Nismo

se uvek slagale,

ali čar života i

jeste u tome da

se ne složiš sa

svima u svemu.

Ipak smo

46

podelile mnogo

smeha i

trenutaka u kući

koju čuva Stari

Vujadin.

47

Godinama,

tako,

kad mrak obuče

pidžamu, a mi

krenemo kući od

nje,

na uglu bi

zastali, mahnuli

jedni drugima,

za svaki slučaj,

do nekog

narednog puta i

otišli da bi se

jednom opet

vratili.

48

Ljubav se deli na razne

načine. Nekad je

dovoljno i neko da vam

mahne.

49

Mahnem eto

nekad tako, u

prolazu,

nasmešim se

nekom strancu

na ulici, na

mostu koji

danas prelazim

ne bih li stigla

do grada, mislim

se,

možda će

znati da mašem

njoj.

50

7. MAJ 2006.

Kako sam samo

bila

neraspoložena i

tužna. Kao da su

sve lađe

potonule. A bio

je moj

rođendan.

Miris se

otkotrljao

ulicama, torte su

čekale da se

radošću podele.

Ti si čekao

mene, kod

51

Kronića, dok je

stari Jovica sa

sinom svirao

neku od pesama

koje sad već

odavno nisam

čula.

Videla sam te

pred sobom,

u košulji,

sa plavom

kutijicom u ruci i

mirisom

parfema koji će

godinama da

putuje svetom

dok mu opet ne

otkrijem trag.

52

Zaprosio si me

klečeći,

uz prsten u

obliku srca sa

četiri kamenčića

kog danas više

nemam.

Možda ga neka

sretnija od

mene nosi,

u nekom

drugom obliku.

Možda danas

neka moju sreću

može da oseti,

moju radost da

53

podeli, moje sve

da opet oživi.

Radovaću se

zbog nje kao

zbog sebe tog

dana i svih dana

posle toga koji

su došli.

Radovaću se ako

bude srećna i

zaigrana kao ja,

dok sam ga

nosila.

54

PAS LUTALICA

I BENT

Udes.

Sela sam na

pločnik koji je

zapamtio

mnoga rasula.

“Majo, imali smo

udes. Mi smo

dobro. Deju su

odveli na

ušivanje. Možeš

li doći u

bolnicu?”

55

Svet se

skamenio, u

meni se nešto

pomerilo.

“Ma hajde Maki,

nije meni ništa.

Samo malo

izgledam kao

mortadela u

mreži.”, smejali

smo se dok je

njemu pola

glave bilo u

koncima i

zavojima.

56

Izgledao si

zaista tako. Kao

da te je neko

“dopunio” sa još

života, zakrpio i

vratio nazad. Bio

si moj plišani

Deka sa

zakrpom.

Neki se strah

zauvek usadi

među one koji

dožive da im

nebo postane

tlo.

57

Budite oprezni

vozači, koga

god vozili,

koga god ste

ostavili negde

da vas čeka. Ne

samo zbog njih.

Zbog sebe.

I ma koliko

voleli životinje,

nemojte kao

Deja da

izbegavate po

svaku cenu da

ih udarite kada

vam se nađu na

putu. Bolje da ih

udarite nego da

58

sletite sa puta i

doživite nesreću.

Uvek si više

pazio na druge

nego na sebe.

U tome i jeste

tvoja veličina.

59

DAN NAKON VELIKE

GOSPOJINE

Rimske bi mi

boginje sa

zavišću klimnule

glavom tog

dana. Haljinu su

mi same poslale,

a zlatnim nitima

sreću ukrasile.

60

People come into your life

and you know right away that they were

meant to be there, teach

you a lesson, or help you figure out

who you are & or who

you want to become!

With you, I was lived my

dreams.

We tight the knot...

61

62

Tih je dana

svirala muzika

uz pomoć ruku

svih onih koji su

nas voleli.

Kumovi, kume,

roditelji i

rodbina.

Ustavom i

Zakonom,

narodnjaci su

bili zabranjeni, a

veselje se slilo u

jednu divnu

bajku, pod

krovovima

Titove vile.

63

Tog dana

postala sam Wu.

Moje je pero

dobilo alias koji

ću nositi dok

sam živa, gde

god me život

odnese, gde

god me život

saplete.

64

Tog sam dana u

zlatnim

papučama (jer je

kuma spakovala

samo njih :) )

zakoračila u svoj

novi život. Sa

stilom nema šta.

Znala je ona

odmah kako

treba.

Onaj život iz

kog nikad nisam

smela otići i

onaj u kom sam

se smejala i

budna i

uspavana, u

65

kom je sve

imalo smisla,

bilo naše,

podeljeno

ljubavlju, nikako

lošim.

Učili smo jedno

drugo kako biti

najbolja verzija

sebe tako što

smo dozvoljavali

jedno drugom

da budemo

najbolja verzija

sebe.

66

I nije sve bilo

savršeno, niti

smo uvek imali

sve, ali je bilo

naše, više nego

savršeno u

odnosu na tuđe,

a imali smo

uvek sve što

nam je u tom

trenutku bilo

potrebno.

I više od toga.

Rasli smo

zajedno, kao

drvo iste

ravnice.

67

Možda i dalje

rastemo, tamo

negde, gde je

sve počelo.

Ovde, u daljini,

korenja

nemam(o).

Imali smo jedno

drugo i trebalo

je tako ostati.

Imam samo

sećanja na život

i sve one divne

grane, zlatne

papuče i noći

veselja sa

ljudima koje

volimo.

68

DAJ OKRENI, TAJ

RINGIŠPIL U MOJOJ GLAVI

“O daj okreni,

taj ringišpil u

mojoj glavi.

To ne zna niko,

samo ti.

Bez tebe drveni

konjići,

tužno stoje,

dođi.

Iz plave boce se

pojavi,

69

bar jednu želju

ispuni...”

Balašević

70

Ima tih nekih

ljudi, dao im

Bog da žive još

100 života. Ima

tih nekih

pesama, ima taj

jedan Balašević.

Ne vole ga

mnogi,

ali ja ga volim.

Toliko mi je dao,

kad bi samo

znao.

Dugo sam

godina, dok sam

studirala u

Beogradu,

71

čekala u januaru,

na ciči zimi, da

kupim karte za

njegov koncert.

I bili su to

koncerti!

Njegove knjige,

od

“Tri posleratna

druga”

do

“Dodira svile”.

Svim tim

redosledima koji

život znače, za

mene.

72

On nekako ide

uz moju ravnicu,

uz sve nas. Ne

može se spojiti

jedan bećar iz

neke druge

susedne države

uz naše

ravničarske

sevdalinke i

kuloarske

boeme. Ne

može opevati

niko, ono što

samo Balašević i

ja opevamo u

najtamnijim

noćima pred

73

svitanje. On

gitarom i

stihom, ja

perom i rečju

duše.

Oboje nas vidim

bose, na preriji

duša, svako u

svom filmu, lepo

bi se složili, još

lepše prepoznali

da se sretnemo.

74

Ima tih nekih

ljudi, dao im

Bog da žive sve

živote.

I mi smo u tom

životu voleli

Balaševića uz

tihe nedeljne

večeri, čašu vina

i ljubav koja se

mogla zagristi u

vazduhu. Malo

je ko takvu

ljubav imao. Mi

smo je imali.

Znali smo da

okrenemo taj

75

krug ringišpila,

svaki put kad bi

na stare bicikle

seli i krenuli.

Krug jedan,

priča jedna.

Vozili smo se mi

svuda!

76

Životom, uz

Veliki Bački

kanal, starim

Prnjavorom i

Gogama,

kružnim tokom,

glavnom ulicom,

dušama,

prerijama i

prašumama

baobaba. Vozili

smo se mi i

nikad nismo ni

trebali stati.

77

Danas je više od

2 godine kako

nisam vozila

bicikl, a toliko

ima i da moj

ringišpil stoji. Ne

vrti niko taj ‘još

jedan krug’ za

mene,

a nikome nešto

mnogo i nije

stalo.

Nikad niko neće

biti ti.

78

BELA AJKULA

Tih se dana

pojavila na

moru, a more i

mi smo bili kao

duša i telo.

Odvojeni samo

ako nismo u

skladu sa

sobom.

Obožavali smo

more, plavetnilo,

divlje plaže i

uvale. Slan

osećaj dok

krademo

smokve,

79

hodamo satima

do centra ostrva

na koje smo

odlazili sad već

mogu slobodno

reći,

ritualno.

Nikad se nismo

umorili od

plavetnila i

sunca, od

radosti i

osmeha. Uvek

smo nekako

podsvesno znali,

da pripadamo

tamo gde hrana

nije potrebna,

gde Sunce

80

miluje dušu, gde

je dovoljno biti

deo priče i svoj.

On je uvek bio

hrabar za oboje.

Ja sam bila

hrabra u drugim

stvarima.

On je stavljao

crviće kad smo

pecali, skidao

ribu kada bih je

upecala, ronio

da mi skine

prilepke –

81

školjke ne bih li

se oslanila,

plivao u

duboko, skakao

u otvoreno

more među

meduze i

kojekakvu

morsku neman,

ronio u

pećinama,

kupao se sa

mnom u

sumpornim,

smrdljivim

uvalama, jer je

zdravo.

82

Tog se leta u

medijima

pojavila priča o

beloj ajkuli, a

moja mama je

bila ubeđena da

će mene negde

sigurno pojesti

neka, jer me nije

držala obala,

vukle su me

celog mog

života daljine i

dubine.

Verovatno sam

zato danas tu

gde jesam.

83

Izgubljena u

daljini.

Mi smo je sreli.

Tu belu ajkulu. I

danas da njega

pitate, slatko bi

se nasmejao

svemu.

Meni nije bilo

smešno u tom

momentu.

84

Bilo je kasno po

podne, on je

pecao, ja sam

plutala na

leđima u moru.

Najbolja

meditacija srca i

duše je pustiti

se vodi i

mislima da te

održavaju

zdravom.

U toj

meditativnoj

dimenziji, osetila

sam nešto

hladno kako

ispod mojih leđa

85

promiče i u

odsjaju dana

koji je bio na

zalasku,

ugledala sam

nešto veliko i

belo kako se

promalja ispod

mene.

Panika je oterala

meditativno

raspoloženje, a

moja srčana

čakra je postala

eruptivna sila.

86

Panika je

uznemirila sve

stanovnike

mora, a on

bacio štap i

dojurio do

mene.

Šta se zaista

desilo?

U svom tom

ludilu i napadu,

gde ispadoh

dokaz da misli

kreiraju

stvarnost, ispod

mene nije bila

bela ajkula

87

(sad mi je nešto

i žao, ovako bih

se hvalila da

sam je srela),

ispod mene je

bila velika, pod

pritiskom vode

naduvana, bela

kesa. Hladna i

jeziva, sasvim

dovoljno da mi

srce stane.

88

Nakon tog

dana, postala

sam glavni hit u

društvu sa

pričom o beloj

ajkuli. Toliko

smo se smejali

tom doživljaju,

toliko mnogo ga

prenosili, toliko

često spomenuli

uz neke kafe...

Evo, pre neki

dan, u

Frankfurtu, u

ovom novom

životu koji

živimo sada, uz

89

najveći kapućino

i kolač od

čokolade,

zamirisalo nam

je ostrvo i

sećanja i on je

izvukao belu

ajkulu, vratio je

među nas.

Neka pliva.

90

Ja vraćam i

neke druge

priče, neka

druga sećanja i

neću ih moći sve

napisati u ovoj

knjizi, ali sam

sigurna da ovo

neće biti jedina

knjiga. Pisaću ih,

to sada znam,

dok sam živa,

onako i onim

redom kako mi

budu dolazile.

Svi smo mi

delovi priča i

91

odlični pisci

svog života.

Verujte mi, od

svih knjiga koje

sam napisala,

napisala sam

mnoge delove

dušom

proživljenog i

osećajima

upijenog.

92

Nikad nisam

pisala o njemu

do sada, a

mnogi su mislili

da jesam.

Međutim nisam

i to mi je najveći

dug prema

njemu i životu.

Jer o njemu se

ima šta pisati! O

njemu jedino i

vredi pisati. O

njemu možeš

pisati samo

lepo. Ne ove

životne tužne

priče koje nas

93

okružuju. Od

njega bi svi

imali šta naučiti.

O njemu i sa

njim je ceo

jedan život

ispreden, za sve

priče ovog sveta

spreman.

94

OLOVKA PIŠE

SRCEM

Uvek sam ih

volela. Kada sam

bila mala, krala

sam dedine

olovke i šarala

po knjigama,

mada slova

nisam

poznavala.

Sve sam

nervirala, moju

tetku najviše

pretpostavljam,

mada kažu da

95

me je najviše

volela. A ja sam

samo imala

potrebu da

ostavim negde,

neki svoj trag.

Otkrivala sam

svoju svrhu,

samo tada to

nisam znala.

I dugo godina,

omiljena knjiga

(bez čitanja) bila

mi je Glas

Divljine, Džek

London vukla

me je da je

kradem sa

polica, nosim

96

ispod miške

onako mala i

ozbiljna,

veliki pisac koji

nema pojma šta

su pisci.

Imala je korice

nagrižene

vremenom,

požutele

stranice i miris

drevnog, onog

što me i dan

danas vuče.

Naziv je

simbolično

97

predstavio taj

glas kojim sam

uvek hrabro išla

u divljinu.

Ponela sam je, u

ovaj život ovde.

Od tada sam

uvek imala brdo

olovaka uz sebe,

a Deja je bio

tumač simbola

mog života.

98

Znao je i pre

nego izgovorim

šta mislim, znao

je i pre nego

pružim ruku, da

mi doda papir i

olovku, da

zapišem. Umeo

je da tumači sve

ono što nikad

niko pre nije i

posle njega

neće.

Uvek mi je

poklanjao

olovke. Sjajne,

srebrne, šarene,

drvene, koje

99

pišu srcem.

Njegove sve

olovke pišu

srcem.

I juče mi je

poklonio dve.

Simbolično, za

protekle dve

godine

razdvojenosti.

100

Koliko vas neko

treba voleti ako

gde god da

krene misli na

vas i ukrade

neku olovku ne

bi li je doneo

vama kada vas

opet nekada

bude sreo.

I znate šta?

Od svih olovaka,

u svojoj torbi

nosim samo

njegove. One

divne, u kojima

mastilo miriše

101

na ljubičice,

tanke i što pišu

srcem. Dok je

mene nosiću

njegovo srce u

sebi, jer ono

piše olovkama

kojima se služim

i pišem knjige.

102

ZLATNA RIBICA I GOMBOC

OD VANILE

Odrasla sam u

kući pecaroša.

Moj Mile, moj

tata, nikad nije

bio običan tata.

Uvek je bio

poseban, jedini

na ovom svetu

koji takav

postoji.

I opet ću reći,

Bože kakvih

103

divnih ljudi ima,

neka im da bar

još 100 života

da požive,

da ih se

nauživam.

Crveni fića ima

poseban zvuk.

Zvuk koji čuješ

sa kraja ulice da

se približava i

koji te tera da

se sjuriš niz

stepenice, jer

Mile dolazi kući.

104

Nikad ga nisam

zvala tata, osim

kad bih bila

ljuta na njega.

On je mene

zvao Micko,

Mile kada sam

bila mala i ja

sam njega od

tada uvek zvala

tako. On je bio

moj Mile, ja

njegov Micko. I

možda danas,

sa 35 godina

kada nekome

kažem to,

izgledam čudno

105

biće iz neke

druge dimenzije,

ali meni ne

smeta.

Ono što sam

naučila otišavši

iz svog života,

jeste da sam

mogla i više da

volim te neke

divne ljude svog

života i da više

vremena

provodim sa

njima. Mogla

sam, ali mogu i

dalje i hoću.

106

Moje je

detinjstvo

mirisalo na

kolače, pečene

bundeve,

fazansku supu,

lokomotive,

zečije repiće,

knjige ali i na

gomboc od

vanile.

Niko nikad neće

znati da ga

napravi kao moj

Mile!

Vodio nas je na

pecanje. Imali

107

smo svoje

rituale i cela bi

se kuća orila od

spremanja i

veselja jer

idemo na vodu.

Miris vanile širio

bi se kućom, a

zajedno sa njim

pravili smo

loptice -

gomboce i

spremali ih za

sve te silne ribe

koje su nas

čekale.

108

Nikad nisam

otkrila koji je to

tajni sastojak

koji moj tata

ubaci i zašto ni

jedan gomboc

nikad ne miriše

tako lepo kao

taj koji je on

pravio.

Ima jedna slika.

Moja mama je

nosi dugo u

novčaniku.

Upecala sam

svoju prvu

zlatnu ribicu!

Dugo sam je

109

posle imala. Ja

sam uvek volela

svoje ulove. Ne

sećam se da li

sam poželela

neku od želja,

ali znam da se

sećam tog

trenutka kao da

je ovog trena

prošao.

I Deja i ja smo

često pecali.

Sami, sa

Miletom, čak i

sa mojim deda

Tošom. To su

bili dani!

110

Mislim da niko

od nas nije bio

svestan kakvu je

sreću izvukao za

sebe u životu

onog trena kada

smo svi postali

jedna velika,

vesela družina,

porodica.

Kuvali su se

paprikaši,

ispijala rakijica

dok su se pekle

ribice na

tanjirači,

prepričavale

alaske priče,

111

lovački dedini

snovi. Kao

nekad u neko

staro, drevno

vreme, uz vatru

bi se ispredale

priče svih

vremena. I mi

smo imali naše

priče, našu

vatru, naše

rituale.

112

Danas svi ti

rituali čekaju da

im se opet

vratimo. I moj

Mile nestrpljivo

čeka da Deja i ja

dođemo,

zabacimo sa

njim udicu i

ćutimo kraj reke

uz rakijicu.

Doći ćemo.

Jednom sigurno

hoćemo. I ja isto

to čekam. Od

onog dana od

kad sam otišla iz

svog života.

113

VENECIJANSKO PERO ZA SVE

BUDUĆE KNJIGE

Nismo jednom

otišli tamo. I

rekli smo da

ćemo se vraćati

stalno. Voleli

smo Italiju.

Putovali smo

često. Svake

godine na neka

ista mesta,

svake godine na

neka nova

mesta.

Italija je oduvek

disala dušom

114

onih koji vole i

uživaju život. Mi

smo to uvek

činili. Zašto smo

prestali?

Ulice su bile

naše, a misli su

lepršale od

spomenika do

spomenika.

Toliko smo

stranica

koracima ispisali

da se nikad niko

neće izgubiti

ako pođe za

nama.

115

Samo smo se mi

izgubili.

Ne u Italiji. U

nekom drugom,

velikom gradu.

Nismo smeli.

Trebalo je samo

još čvršće

stegnuti ruku

onog drugog i

koračati, dok ne

upoznamo svaki

kamen, dok ne

napišemo svoju

priču i ovde.

Most uzdaha je

sigurno

116

uzdahnuo za

nama sve ove

godine kako nas

nema. Tamo, na

tom mostu,

kupio mi je

divan set za sve

one velike pisce

koji pišu dušom.

117

U mom setu i

dan danas nalazi

se pero,

mastionica,

pečat za sve one

divne, buduće

knjige. I jedan

svitak. Ne znam

šta na njemu

piše,

ali verujem da

piše da se sreća

zove onim

divnim zvukom

njegovog

smeha.

118

Znao je on da

će doći vreme

kada ću ostati

sama i kada će

moje knjige

trebati potpisati

perom njegove

duše.

Znao je, pa me

je opremio, da

nikad ne

zaboravim

koliko je

verovao u mene

i podržavao me.

Voleo sve to što

ja jesam.

119

DAVID KOJI I DALJE ČEKA

Firenca.

Ta divna, naša

Firenca.

Nikad niko više

neće moći da mi

pokloni ni jedan

grad kao on

Firencu.

Poklonio mi je

svaki kamen

grada, kožni

notes za sve

one dane koji

tek trebaju doći,

120

sa grbom

ljiljana.

Nikad nisam

počela pisati u

njega.

Godinama ga

čuvam za ta

neka nova,

srećnija vremena

i zarekla sam se

nedavno, u

ovom gradu

gde je grb ljiljan

kao i tamo, ali

gde danas

lutam usamljene

duše, čekajući

da se vratimo

kući, on i ja,

121

dušama, gde

god to bilo.

Zarekla sam se

da ću zapisati

sve one divne

stvari koje će

nam tek doći

jednom, da ću

ga ispuniti do

poslednje korice

srećom i

osmesima, za

sve one koji ga

budu čitali

posle.

122

Jer zaslužio je

to. Jedini je to

zaslužio od svih.

I znali smo lutati

danima tim

kamenim

ulicama

izgubljenih

Medičija. Ja sam

tražila

Frančesku, on je

sledio mene i ja

sam mu bila

dovoljna. Ne

znam da li bih

ikad više u svom

životu našla

ikoga sličnog

njemu, ko bi

123

tako spremno sa

mnom lutao

ulicama, upijao

sve te divne

kamene

uspomene i

sledio svaku

stopu

pišući uspomene

od kojih ću

danas evo živeti.

Sigurna sam da

ne bi niko.

Takav kao on ne

postoji. Niko

više na ovom

svetu.

124

I David nas još

uvek čeka, da

spremno

ukoračimo u hol

i da nas ugleda

kako idemo

držeći se za ruke

ka kupoli i

njemu. Mislim

da bi od sreće

zakoračio ka

nama i da bi mu

krv prostrujala

svim onim

divnim,

uklesanim

venama na

rukama, u telu.

125

Večnošću

okupan, čuvaće

večnošću naše

susrete. Neka im

je sveto tlo i na

radost ako se

ikada opet

pojavimo tamo

zajedno.

Odvojeno znam,

ja neću.

126

NAJSLAĐI JE

UKRADENI KUKURUZ

Tih godina nije

bilo izbeglica

koje zamotane

kruže oko nas i

od kojih strepiš

da li će se

detonirati u

nekom od ovih

popularnih

Muller trgovina.

Tih godina

nisam ni gledala

na njih ovako

127

kako danas

gledam, jer sam

o njima znala

samo iz knjiga i

uživala priče

koje sam čitala i

delila sa mojoj

pokojnom

Jelenom.

Poslednja knjiga

koju mi je ona

dala jeste “Mati

pirinča”.

Samo što sam je

počela čitati,

ona je poginula.

128

Nikad je nisam

pročitala.

Odložila sam je

u stranu, sa

njenom

posmrtnicom i

Mikinom

Besmrtnom

pesmom, rekla

sebi da jednom

hoću.

Pročitaću je pre

nego što ova

knjiga dospe u

vaše ruke.

Možda u knjizi

stoji neka

129

poruka za mene

koju sam

odložila pre pet

godina. Te

godine je

krenulo više

nesreća jedna za

drugom. Te

godine kada je

ona poginula

sve je postalo

izvitopereno i

nije se dalo

naslutiti gde je

kraj svemu

tome. Međutim,

ravnoteža uvek

postoji, u

svemu.

130

Život na kraju

sve složi, onako

kako treba biti,

za sve one koji

trebaju u njemu

biti. Za nas koji

smo ostali, za

nju koja je

otišla. Ostale su

dve divne curice,

danas devojke,

Anja i Sara.

Tih godina znali

smo u našim

divnim ritualima

toliko svet

okrenuti da mu

unutrašnjost

131

mirisom iskorači

napolje.

Tih godina znali

smo u ranac

snove natrpati,

tamo kod broda,

kraj kanala, gde

smo često

pecali, zavući se

u redove

kukuruza i vratiti

se kući

napunjenog

kukuruzima i

srećni.

132

Tih godina najeli

smo se

kukuruza koji

kažu i nije bio

jestiv, već za

testiranje, ali

nama ništa nije

falilo.

Kad si srećan

nema tih

pesticida koji ti

mogu ugroziti

zdravlje. Sreća je

lek onih koji su

je nekad davno

poznavali, a

danas je

133

prizivaju

sećanjima.

Sreća je lek

onih koji

odaberu biti

srećni i zdravi.

134

TIFFANY SRCA

Tog jutra

spremala sam se

za posao. U

onom životu,

radila sam u

državnoj službi,

sa divnom

Đinom, koja je

delila rođendan

na isti dan kada

i ja.

Tog jutra bio

nam je

rođendan.

135

Deja je stigao

baš tog jutra,

nekim jutarnjim

busom iz

Nemačke i

zazvonio na

vrata našeg

stana.

Osmeh, sivo

plavi džemper

koji sam mu ja

kupila i isti sjaj u

oku, onaj sjaj

duše koji niko

sem njega nikad

nije imao.

136

Njegovoj sreći

nije bilo kraja, a

ja sam morala

na posao. Sa

dna kofera

izvukao je brdo

poklona, haljina,

mirisa, gumenih

bombona,

tirkiznu kesicu

sa istom takvom

kutijom.

Ogrlica.

Ljubav je kada

dva srca

postanu jedno.

Ja sam dobila

137

dva srca na

jednoj ogrlici, da

uvek budu kao

jedno. I bila su. I

biće. Za mene

će biti uvek.

Nikad niko nije

umeo da

napravi sa toliko

ljubavi toliko

simbola od

ovog života koji

smo počeli deliti

pa prestali.

138

Nikad niko nije

video sunce u

tami, osmeh u

suzama, nikad

niko nije umeo

da od ogrlice

napravi simbol

koji će i dan

danas na mojim

grudima grejati

ono što se zove

sećanje na

ljubav, život,

njega.

139

Hvala ti za sve

divne trenutke

koje si mi

poklonio. Hvala

ti za sve one

divne dane koje

si sa mnom

podelio.

Hvala ti za sve

ono što si želeo

podeliti, a ja ti

nisam pružila

priliku.

140

GUMENE BOMBONE

U onoj jednoj

kesici, od svih

boja, nikad

nisam jela

crvene. On ih je

pojeo za mene.

Ja sam volela

zelene.

Ljubav čine

sitnice.

One obične

male, koje

mnogi verujte

mi ni ne

primete. One

141

koje mnogima

nisu bitne, koje

se u životu

podrazumevaju,

koje se na kraju

dana ipak jedine

računaju.

U životu sam

posle srela

mnogo toga,

verujte mi. Do

toga da sam

često sedeći u

društvu nekih

drugih, prizivala

sećanja na dane

kada me je na

stolu dočekivala

ljubavna

142

porukica i kesica

gumenih meda.

Do onih sećanja

u kojima sam

shvatila da i

danas kada sam

toliko sama u

ovom nekom

stranom životu,

on navrati

povremeno i

donese mi istu

takvu kesicu,

samo što ne

kaže više da me

voli, ali mi to

pokaže. Na svoj

način, kako je

uvek činio.

143

Nemojte misliti

da vas neko voli

ako vam samo

govori to

rečima, a delima

ne pokazuje.

Onaj ko vas voli,

za vas će biti

spreman da

korača milje i

milje u

nedogled,

slušajući vaše

priče i dajući

vam svoje srce

da se na njemu

odmorite.

144

Onaj ko vas voli,

znaće da ne

volite crvene

gumene i da

jedete samo

zelene. Odvojiće

ih za vas.

Onaj ko vas voli,

makar vi i otišli

nekim novim

putem lutajući

bespovratno,

pokazaće vam

koliko vas voli,

biće tu i

verovaće u vas i

vaš povratak.

145

MEDITACIJA TI DOĐE KADA SI NAJVIŠE

SVOJ

Jedna travarka

je pravila čajeve

i do nje sam

došla preko

Sanje. Divne i

posebne

prijateljice čiji

sin nikad nije

prihvatio da ne

postoje “Maja i

Deja”. On je kao

beba naučio da

su Maja i Deja

146

jedno i za njega

je to neodvojivo.

Dete je znalo i

pre nas.

Ta divna žena,

pravila je čajeve

kakve i ja danas

pravim svojim

klijentima i

verujem u njih,

sa ljubavlju i

magijom celog

Univerzuma.

147

Pila sam ih i

verovala nekad

manje, nekad

više. Te sam

godine dobila i

jednu

meditaciju,

posebnu i za

mene

napravljenu koju

sam tek na

moru otkrila da

nosim u sebi.

U plavetnilu

Skiathosa,

njegovih očiju i

sve one magije

148

života, naučila

sam da je

najlepše kada to

imaš sa nekim

podeliti i u meni

su potekle reči

koje danas

svima na mom

putu rado

poklanjam, da

koriste, u njih

veruju, istima se

leče, raduju,

dušu miluju.

149

Ja sam put srca.

Kroz mene dosežu cilj.

Ja sam put i lek, čudotvorni lek za

svaku boljku.

Moja reč je melem i ja sam melem ljudima.

I krenulo je,

jednostavno i

samo moje. Uz

zaprepašćenje

sam mu

dobacila “Znam

je! Setila sam se

kako ide, a ne

znam odakle

mi!”

150

Bio je srećan

zbog mene.

Uvek je bio

srećan zbog

mene. Radovao

se svemu što je

mene radovalo.

Radovao se da

bude deo moje

duše, a nikad

mu nisam stigla

reći koliko je to

bio od prvog

dana.

Skitahos je

ostrvo kome

smo se vraćali

godinama i

151

lutali istim

putanjama,

tražeći one

divne naše

momente,

tražeći se u

crkvi, tražeći se

na plaži.

I govorili smo

da ćemo se

tamo venčati

ponovo, da

potvrdimo

zavete. Nismo.

Nikada. Možda

ćemo se tamo

venčati nekada

da obnovimo

152

ove koje smo

ostavili za nama

ne bi li lutali.

Ja znam da se

udavati više

neću. On je

jedini muž koga

sam za muža

prihvatila i

makar ovaj svet

završio na

ulicama ko zna

kojih gradova,

on će to i ostati.

Zavet mogu

153

samo njemu

potvrditi.

154

BEBE SE PRAVE POD BANANAMA

Zakinthos.

Ostrvo banana,

čudnih uvala i

prelepih Grkinja.

Te smo godine

želeli tamo

provesti kraj

leta. Hodali smo

maslinjacima,

pozdravljali

gospodina

magarca i tražili

guštere svih

boja. Bili smo

155

željni sunca i

mirisa koji život

nosi preko

mora. Dobili

smo ga.

Poželeli smo i

bebu i nekako

sve što smo

želeli to smo i

ostvarivali. Bilo

je bitno samo

biti zajedno u

svemu, verovati

i voleti se.

156

Sve ostalo je

prolazno i

manje važno.

To leto se

završilo

trudnoćom i

vestima koje su

sve usrećile. To

leto smo mislili

da je ceo svet

pred nama.

Nije bio.

Virus koji sam

pokupila u

kancelariji ubio

je plod i sreća

se pretvorila u

157

tugu, opaku i

jezivu koja guta

sve pred sobom.

Od tada je sve

krenulo nizbrdo,

a niko nije stao i

rekao “Dosta

je!”

Meni je trebalo

da neko to

uradi, a ne da

mi dolaze oni

koji su bebe

upravo dobili i

dali im imena

koja smo mi

birali.

158

Lena, Zoja...

Ni jedne ni

druge kod nas,

ali neka su

srećne tamo gde

ih ima.

Lepa su to

imena, dobro će

ih služiti. Srcem

smo ih birali.

Na Zakintos

nismo više išli.

Došla su neka

nova ostrva,

neke nove

dimenzije, ali

tamo pod

159

banane nismo

se vraćali.

160

MONTEKATINI RINGIŠPIL

Therme. Ulice

grada koje

svakog jutra

umivaju ulični

perači uz pesmu

i dobrodošlicu

onima koji

dolaze. Ni jedne

zemlje veselije

od Italije. Ni

jedne zemlje

spremnije i

strastvenije u

hrani, porodici,

radosti,

161

umetnosti,

ljubavi.

Tih se dana na

ulicama mladež

okupljala, onako

nemarno i

nehajno, uz piće,

kafu, dobre

kroasane, fine i

slatke priče,

torbe spuštene

kraj nogu na

pločnik iz kojih

su izvirivale

knjige.

162

Ja tad još uvek

nisam bila

zvanično pisac,

sa par knjiga za

sobom i svim

onim

spoznajama

običnosti

sudbine jednog

pera i jedne

lutajuće duše

koja to pero

koristi. Tad sam

još uvek bila

samo deo

najlepše priče

koja mi se

mogla desiti.

163

Lutali smo

divnim gradom,

parkovima,

razgledali i

uživali u svakom

koraku, svemu

što nam je

dolazilo i svemu

što nam je dušu

hranilo.

U parku

Montekatini

thermi, sakrili su

za mene najlepši

ringišpil na

svetu.

164

U parku gde

spavaju snovi,

hrane se velike

priče iz vremena

koje živi i dalje

na mestima

poput toga, tih

dana bili smo

srećni i mi.

Ostali su

verovatno

konjići da nas

čekaju, neke

neispunjene

priče naših duša

i onaj krug koji

smo jedno

165

drugom obećali,

za do večnosti.

Jednom,

možda i

odemo do te

večnosti.

166

DANTE I STARICA

SA VIZIJOM

Gde god da

smo prošli, bile

su tu ulice

kojima je Dante

Aligieri kročio

nekada. Gde

god da smo

pogledali, na

uglovima bi se

njegovo ime

ukazalo. U

nekom drugom

gradu spomenik,

u nekom mošti,

167

u nekom tragovi

pisanja i

bitisanja. U

nekom gradu

prezir, a u

nekom slava.

Meni je oduvek

bio fascinantan i

sve priče koje

nosim, utkam u

redove svog

pisanja, priče su

koje negde i

njega u

tragovima nose.

168

Tamo negde,

gde se

grešnicima

odrubljuje glava

kada prođu kroz

prolaze do

Dantea, ostavili

smo jednu

staricu sa

vizijom.

Prišla nam je

nasmešena i

rešena,

oduševljena i

svoja. Sa nekom

pričom koju je

bolje od nas već

169

tada znala. Sa

pričom da u

životu malo

toga zaista

vredi,

malo toga zaista

treba čuvati, a

da je retkost

imati nekoga

kao što smo on

i ja imali jedno

drugo.

“Gledam vas!

Tako ste lepi! I

ličite koliko ste

lepi! Zapamtite

deco, uvek tako

170

da se volite.

Uvek do kraja

života tako da

se ljubite i za

ruke držite.

Drugo ništa nije

važno!”

Kako bih volela

sada da je

sretnem! Tamo

negde, kod

Dantea, usput,

dok sedim i

čekam da mi

pred očima

prođu to dvoje

171

što se tako vole,

to dvoje koje

sam ja oterala i

izgubila. To

dvoje koji su se

uvek trebali tako

voleti, zauvek

zajedno svetom

koračati.

172

PARTIJA ŠAHA U

FRANKFURTSKOM KAFEU

Dve je godine

kako živim od

sećanja. Dve je

godine kako

koračam sama

svetom i

pustopoljanama

duše. Dve je

godine kako mi

mainzerska

plaža pruža

utehu i sakriva

suze kada

173

sećanja isplivaju

talasima na

površinu.

Dve je godine

kako sam

svesno plaćala

cenu nečega što

sam nesvesno

izgubila.

174

Ni spavati na

podu, ni pešačiti

tugom svaki

dan, miljama. Ni

mesiti hleb za

sve one dane

samoće i

nemanja. Ni sve

knjige, do ove,

nisu vredne

života koji sam

sa njim imala. A

došli smo da

imamo taj život

zajedno, ovde.

Decu, mali stan,

okupan ljubavlju

i Italiju i

175

Skiathos,

Thailand i sve te

divne daleke

destinacije na

koje je trebalo

zajedno stići, a

nismo.

176

Knjige još u

kutijama čekaju,

dve godine ih

delimo, a neće

da se podele.

Slike na

zidovima ne

pripadaju stanu

u kome živim,

jer su to slike

koje pripadaju

nama. Njemu i

meni. Album sa

venčanja stoji

umotan u

najlepše platno

sa istog i deset

godina slika

177

našeg života,

putovanja koje

ljubomorno

čuvam, ne dam

mu. Ne dam, jer

verujem da

trebaju biti kod

nas, ne kod

njega ili mene.

Kod nas

zajedno.

178

Retko ko može

razumeti da mi

ne mrzimo

jedno drugo, da

svaka misao ide

njemu, da svaka

briga ide njemu,

da sve i dalje

delim na pola,

na više od pola,

da bih njemu

dala. Retko ko

može to da

shvati jer ne

možemo znati

nekoga ako u

njegovim

cipelama nismo

179

prošli milju, dve.

A on i ja imamo

toliko milja

pređenih, toliko

ih još prelazimo,

samo sada on

živi taj neki život

bez mene, a ja

živim taj neki

život bez njega.

Olovke su tu.

Knjiga je tu.

180

On je pre neki

dan bio tu,

doneo mi je

smokve i

gumene

bombone. Na

mainzersku

plažu. I bilo je

kao da je

oduvek tu.

Samo otišao je

i ja sam opet

ostala sama. Na

plažu je i bolje

ići sam ako

nemaš sa kim.

Ja sam naučila

da zaista

181

naučila, uživati u

samoći,

otkrivajući koliko

ne znam o sebi,

koliko se učim

ponovo voleti, u

sebi uživati,

malim stvarima

iznova radovati.

182

Pre neki dan u

Frankfurtu, kupili

smo patikice i

poklone za

dečaka koji još

nije stigao na

ovaj svet.

Kuminu bebu. I

najviše od svega

bolelo me je što

oko nas svi

guraju bebe u

kolicima, a nas

dvoje guramo

naša sećanja i

puštamo da

vreme odlazi

nekim drugima.

Htela sam mu

183

pružiti ruku i

reći

“Ovo smo

trebali biti mi.”,

ali nisam se

usudila. Nisam

imala prava.

On više nije bio

moj.

184

Tog se dana

odigrala partija

šaha u jednom

frankfurtskom

kafeu sa vintage

stolicama.

Viktorija se zvala

njegova pokojna

baka i bila je

kraljica za

pobede. Ovu

partiju je Viktori

odnela za njega.

Suze su se

zagrlile

smehom, a moja

baba Milena je

postala Budista

koja zna teoriju

185

uklanjanja lošeg.

Smejala sam se

svim srcem i

dušom i naučila

od njega veliku

stvar.

Ljude koje voliš, voliš ih takve kakvi

jesu. Nesavršeni

do svoje savršenosti. Onako kako je on mene

ovakvu nesavršenu

nekada voleo.

186

Tog sam se

dana zarekla u

sebi da ću mu

poželeti svu

sreću ovog sveta

i na rečenicu

koju mi je pre

dve godine kad

sam odlazila u

jad i bedu

samoće rekao

“Obećaj mi da

ćeš nekad

napisati negde

nešto o meni,

makar

rečenicu.”,

posle koje mi se

slomilo srce i

187

znalo već tada

da će ostati uz

njega zauvek,

gde god ostavila

dušu i kosti, gde

god se moje

pero ugasilo,

samo sam bila

preponosna da

kažem da ću

ostati, zarekla

se da ću mu

napisati knjigu o

sreći i ljubavi, o

svemu onome

što je bio i

ostao, ne samo

u ovom životu,

nego u svim

188

životima koji će

doći.

Ispunio je

Mikinu zakletvu,

sad je na mene

red.

“Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti.

I blatnjav hod duž ulica koje

sigurno nekuda vode. Bićemo

suviše voljeni ili suviše prokleti. Budi i uz mene i

kada odem.”

189

Gde god, kad

god, u ovom ili

bilo kom od

narednih života,

uvek ćeš biti

najlepše što mi

je ovaj život

poklonio. Želim

ti sreću koju

zaslužuješ.

Volim te,

tvoja Maki

190

O AUTORKI

Maja Wu je

rođena u

Somboru, 07.

maja 1981.

godine gde je

do 2014.godine

provela najlepše

godine svog

života.

Njen prvi roman

“Maslačak nošen

vetrom” govori

191

o životnim

pričama i

izletima

junakinje Sonje,

ovekovečen

ljudskom

realnošću.

Nakon njega

napisala je “A

šta kada zveri

šapuću”, “Anima

healing

DNEVNIK” self

help knjigu za

sve one koji su

na putu

spoznaje sebe

kao što je i

autorka sama

192

nakon lutanja

po Nemačkoj

bila. Napisala je

i knjigu na

engleskom

jeziku “Looking

for a job i

Germany” o

svom iskustvu i

iskrenoj priči

realne strane

života. A zatim

sledi “JEDNOM

KAD OPET

BUDEMO

PECALI” koja je

uvod u sve

knjige koje će

193

dok je živa pisati

i deliti sa

svetom, da

nauče da u

životu vredi

malo toga

zaista, a da se

to što vredi

obično ne može

kupiti, niti

ukrasti. Život se

živi dušom, a

malo je onih

koji su tumači

simbola života.

Njen život je

doživeo krah

2014., kada je

194

naučila ponovo

voleti sebe i

živeti svoju

istinu ostavivši

ceo svoj život,

ali je 2016.

godine,

spoznala da je

sve stvar našeg

izbora, onoga

što mi želimo

biti i živeti.

Član je

Udruženja

pisaca

“Sedmica” U

195

Frankfurtu i

osnivač

organizacije za

podršku mladim

autorima, kao i

mentorship

programa i

edukacija Anima

healinga.

Zna često

spomenuti:

“Putevi su otvoreni. Vreme stoji. Mi smo ti

koji prolazimo.”

Veliko hvala

ovom knjigom

upućuje svojoj

mami Borki i

svom Miletu,

196

sestri Ivani,

Dejanu koji će

uvek biti njen

muž, a posebno

veliko hvala

upućuje Radmili

Čanak koja je

svojim

pojavljivanjem u

autorkinom

životu bila

doprinos da se

vrate sve one

izgubljene niti

njene duše.

Hvala

Univerzumu i

Životu.

197

Šta je to što još trebam

biti da bi ovaj svet bio tvoj i

moj?

198

IMPRESUM

autorka

MAJA WU

godina

izdavanja

2016. Mainz

izdavač

Anima verlag

editor

programa

199

ANIMA

HEALING

urednik

MAJA VUKOVIĆ

štampa

Anima verlag

službena

stranica

autorke

majawu.com

200

201

Najbolje nam

tek dolazi!