Makroekonomija

Pojam makroekonomije

Mikro i makroekonomija

Ekonomija kao teorijska nauka proučava najrazličitije ekonomske fenomene - od proizvodnje i potrošnje seoskog domaćinstva koje se bavi zemljoradnjom do proizvodnje i potrošnje na nivou čitavih država. Izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih za aktivnost pojedinaca i preduzeća kao individualnih proizvođača i potrošača predstavlja predmet mikroekonomije. Mikroekonomija se, prema tome, bavi problemima vezanim za funkcionisanje i organizaciju preduzeća, strukturu i veličinu troškova proizvodnje itd.

S druge strane, ekonomija se bavi i ukupnim privrednim veličinama - veličinama na nivou čitavih zemalja pa i grupa zemalja (ekonomija, na primer, proučava i ekonomske probleme Evropske unije). Kada se ekonomija bavi problemima društvene privrede kao celine gde se varijable ekonomskog sistema svode na relativno mali broj agregatnih, globalnih veličina, tada govorimo o makroekonomiji.

Definicija: Makroekonomija predstavlja oblast ekonomske nauke koja se bavi ukupnim ekonomskim kretanjima na nivou privrede kao celine, kao i njenim odnosima sa inostranstvom, proučavajući pojave kao što je društvena reprodukcija, privredni rast, ukupne investicije, privredna ravnoteža, zaposlenost, inflacija, stabilizacija, platni bilans i tako dalje.

Istorijski posmatrano, makroekonomija dobija punu afirmaciju sa pojavom Marksovog ekonomskog učenja , a u građanskoj ekonomiji posle Velike ekonomske krize 1929-33. kada se sa svojim teorijskim sistemom javlja Džon Majnard Kejns.

Agregatna ponuda i agregatna tražnja

Kao što se mikroekonomija bavi individualnom potrošnjom i problemima proizvodnje na nivou preduzeća tako makroekonomija u

centar svog proučavanja stavlja probleme agregatne tražnje i agregatne ponude.

Agregatna tražnja predstavlja sumu individualnih tražnji pri čemu treba imati u vidu da se odnos tražnje za određenom vrstom robe i njene cene na različite načine ispoljava na individualnom i na agregatnom nivou. Ako se posmatra na tržištu na kome postoji veliki broj individualnih tražnji koje su međusobno približno jednake, individualna tražnja po pravilu ima zanemarljivo mali uticaj na cenu. Agregatna tražnja, naprotiv, utiče na visinu cene na taj način što pri konstantnoj ponudi porast agregatne tražnje dovodi do rasta cene. Važi i obrnuto - pad agregatne tražnje dovodi do pada cena na tržištu.

Dok individualna tražnja zavisi od visine dohotka i preferencija individualnog potrošača, agregatna tražnja zavisi od veličine društvenog proizvoda i njegove raspodele, kao i od niza drugih faktora (natalitet, sklonost ka štednji i sklonost ka potrošnji i sl.). Makroekonomski posmatrano, agregatna tražnja koja se

obeležava sa AD sastoji se iz četiri dela - potrošnje (P), investicija

(I), državne potrošnje (G) i neto izvoza (E - M - predstavlja izvoz umanjen za iznos uvoza).

Y = P + I + G + (E - M)

Sa Y je u jednačini obeležena agregatna ponuda (AS?) odnosno raspoloživi društveni proizvod čitave privrede kao vrednosni izraz svih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom periodu (najčešće godinu dana). Prethodna jednačina nam pokazuje da se celokupan društveni proizvod raspodeljuje na potrošnju domaćinstava (finalnu potrošnju), investicije preduzeća koja posluju u privredi, državnu robnu potrošnju (potrošnju za državne potrebe), da se određena količina dobara izvozi u inostranstvo što se prebija sa ostvarenim uvozom iz inostranstva. Prema tome, društveni proizvod (leva strana jednačine) predstavlja količinu dobara koja se nudi na domaćem tržištu, a desna strana jednačine pokazuje na koji način se ta dobra koriste.

Kriva agregatne tražnje pokazuje ukupnu veličinu izdataka pri različitim nivoima cena kada se ostali uslovi ne menjaju i ona

ima negativan nagib što znači da će sa porastom cena agregatna tražnja opadati dok će sa opadanjem cena rasti.

Slika 1: Kriva agregatne tražnje

Na agregatnu tražnju utiču mnogobrojni faktori kao što su opšti nivo cena i kamatna stopa. Sa porastom agregatne tražnje kriva agregatne tražnje AD kriva se pomera udesno, a sa padom agregatne tražnje ulevo.

Agregatna ponuda predstavlja sumu svih dobara i usluga koju su preduzeća u okviru jedne privrede spremna da ponude u toku određenog vremenskog perioda (najčešće se uzima jedna kalendarska godina). Kriva agregatne ponude se obeležava sa AS i izražava odnos između opšteg nivoa cena i agregatne ponude dobara i usluga u jednoj privredi. Pozitivno je orijentisana što znači da se agregatna ponuda povećava sa rastom, a opada sa padom opšteg nivoa cena.

Slika 2: Kriva agregatne ponude

U slučaju rasta agregatne ponude, AS kriva se pomera udesno, a u slučaju pada agregatne ponude kriva se pomera ulevo. Makroekonomska ravnoteža se uspostavlja u tački u kojoj se seku kriva agregatne tražnje AD i kriva agregatne ponude AS.

Slika 3: Ravnoteža na tržištu

Zadatak makroekonomije je da proučava faktore koji utiču na agregatnu tražnju i ponudu kao i različite instrumente putem kojih kreatori ekonomske politike mogu uticati na njih. Cilj tih proučavanja jeste iznalaženje načina da se kroz uticaj na agregatnu tražnju i agregatnu ponudu omogući stvaranje povoljnijih uslova za privredni rast i razvoj. Takođe, u periodima kriza kroz uticaj na ove dve veličine ekonomska politika može obezbediti ublažavanje negativnih posledica i stvaranje uslova za oporavak privrede.

Novac i funkcije novca

Na određenom stupnju razvitka civilizacije zajedno sa razvitkom robne proizvodnje pojavljuje se novac kao sredstvo koje je olakšavalo i pojednostavljivalo proces razmene. Kroz istoriju novac se pojavljivao u različitim oblicima (plemeniti metali, metalni novac, papirni novac, kreditni novac i, u skoroj prošlosti, elektronski novac), a njegova

priroda je od strane teoretičara takođe shvatana na različite načine. Jedno od preovlađujućih mišljenja o prirodi novca je da je novac roba, ali specifična vrsta robe, koja je na određenom stupnju razvitka ljudskog društva stekla funkciju opšteg ekvivalenta i postala opšte sredstvo razmene.

Definicija: Novac predstavlja specifičnu vrstu robe koja izražava vrednost svih drugih roba.

Novac u privrednom sistemu obavlja nekoliko veoma važnih funkcija:

novac je mera vrednosti - vrednost svake robe se može izraziti u novcu;

novac je sredstvo razmene - novac se može razmeniti za bilo koju robu jer se vrednost svih roba izražava u količini novca;

novac kao sredstvo plaćanja - sa pojavom novca ljudi više ne moraju da istovremeno vrše i prodaju i kupovinu; oni sada za svoja dobra dobijaju novac koji mogu zadržati dok se ne ukaže potreba da njime kupe druga dobra;

novac kao blago - u savremenim uslovima prodaja robe ne mora da bude istovremeno praćena kupovinom neke druge robe; novac se može povlačiti iz prometa, štedeti, akumulirati i tezaurisati iz različitih razloga; na taj način novac ima funkciju sredstva za zgrtanje blaga;

svetski novac - svaka zemlja je manje ili više uključena u svetsku privredu; da bi se u okviru svetske privrede mogla vršiti razmena potrebno je da postoji novac koji će biti bez nacionalnih obeležja i koji će imati istu vrednost za sve učesnike u svetskoj trgovini; u nedostatku neke svetske valute novac nekih od najrazvijenijih zemalja preuzima ulogu svetskog novca - takve valute su evro, dolar, švajcarski franak itd; da bi se te valute mogle međusobno razmenjivati potrebno je da postoji njihova međusobna konvertibilnost odnosno razmenjivost; konvertibilnost je određena međusobnim paritetom valute odnosno odnosom njihovih vrednosti.

Jedan od najznačajnijih problema kojima se bavila ekonomska teorija u poslednjih pedesetak i više godina je količina novca u opticaju. Potrebno je da kreatori ekonomske politike balansiraju između dva cilja - obezbeđenje dovoljne količine

novca u opticaju za neometano obavljanje privrednih aktivnosti sa jedne, i ograničavanje količine novca kako bi se predupredila inflacija, sa druge strane.

Pojam makroekonomskih agregata

Da bi se izmerio rezultat poslovanja određenog preduzeća porede se njegovi prihodi i rashodi odnosno njihova razlika - dobit ili gubitak. Ako je preduzeće ostvarilo dobit onda možemo tvrditi da je rezultat njegovog poslovanja manje ili više dobar, zavisno od visine dobiti i zavisno od ostalih pokazatelja uspešnosti poslovanja (likvidnost i solventnost preduzeća, stanje njegove imovine, očekivani rezultati u budućnosti). Analizom rezultata pojedinačnog preduzeća bavi se mikroekonomija.

Kako, međutim, možemo odrediti uspešnost rezultata koji je u određenoj godini ostvario čitav ekonomski sistem odnosno čitava nacionalna ekonomija?

U jednoj privredi se u toku godine proizvede mnoštvo najrazličitijih proizvoda, trguje se različitim vrstama robe i pružaju se najraznovrsnije usluge. Da bi se vrednosno i količinski obuhvatili svi ti rezultati proizvodnje ekonomska nauka, odnosno makroekonomija kao njen deo, razvila je čitav sistem takozvanih makroekonomskih agregata - sistem određenih globalnih i sintetičkih pokazatelja kojima se izražavaju osnovni sadržaji, dinamika i struktura, kao i rezultati ekonomske aktivnosti u nekoj državi odnosno društvenoj zajednici. Cilj makroekonomskih agregata je kvantitativno izražavanje vrednosti društvene proizvodnje kako bi se ona dalje mogla analizirati i razmatrati, planirati i porediti sa rezultatima drugih privreda.

Iako se neki od danas korišćenih makroekonomskih agregata pominju još u XVII veku, njihovo značajnije korišćenje u makroekonomskoj analizi započinje tek u periodu posle Velike ekonomske krize odnosno tridesetih godina XX veka.

Bruto društveni proizvod(BDP---GDP od Gross Domestic Product)

Makroekonomija je za potrebe svoje analize razvila veliki broj makroekonomskih agregata, a svaki od njih, zavisno od načina izračunavanja i svoje strukture, predstavlja pokazatelj rezultata ili strukture rezultata ekonomskog sistema. Ipak, najkorišćeniji makroekonomski agregat, kako u ekonomskim analizama konkretne privrede, tako i u njenom poređenju sa drugim privredama je bruto društveni proizvod (BDP odnosno GDP - od engleskog Gross Domestic Product).

Definicija: Bruto društveni proizvod predstavlja tržišnu vrednost ukupne mase proizvoda (materijalnih dobara i proizvodnih usluga) proizvedenih u jednoj zemlji za određeni period vremena, obično za godinu dana. BDP dakle meri vrednost celokupne društvene proizvodnje u jednoj godini.

Kako bi se u potpunosti razumela suština bruto društvenog proizvoda potrebno je obratiti pažnju na nekoliko značajnih napomena:

kako bruto društveni proizvod predstavlja tržišnu vrednost svih proizvoda i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u periodu od godinu dana to znači da se za njegovo izračunavanje koriste tržišne cene dobara i usluga ;

u obračun bruto društvenog proizvoda ne ulazi vrednost takozvanih međufaznih proizvoda jer je njihova vrednost obračunata u vrednosti finalnih proizvoda ; tako, na primer, u obračun bruto društvenog proizvoda neće ući brašno (iako je brašno finalni proizvod za proizvođača brašna) ako je ono u toku obračunske godine upotrebljeno za proizvodnju hleba (za pekaru brašno nije finalni proizvod već materijal); isključivanjem međufaznih proizvoda iz obračuna bruto društvenog proizvoda izbegava se obračunavanje istih proizvoda dva i više puta; brašno koje je stavljeno na zalihe i nije prodato u toku obračunske godine može se privremeno smatrati finalnom robom, njegova vrednost će uvećati bruto društveni proizvod, ali kada se to

brašno u toku iduće godine upotrebi za proizvodnju hleba njegova vrednost će se preneti na finalni proizvod kao deo cene finalnog proizvoda;

obračun bruto društvenog proizvoda obuhvata i robu i usluge ; to znači da će prilikom korišćenja kozmetičkog tretmana u obračun bruto društvenog proizvoda ući tržišna cena kozmetičkih preparata koji su u tretmanu korišćeni (kao roba), ali i tržišna cena samog tretmana (kao usluge);

bruto društveni proizvod uključuje samo proizvode koji su proizvedeni u toku obračunske godine ; to znači da će tržišna cena automobila biti deo bruto društvenog proizvoda u godini u kojoj je auto proizveden, ali kada taj isti auto vlasnik proda kao polovan, njegova tržišna vrednost koja je postignuta u tom trenutku neće ući u obračun bruto društvenog proizvoda;

u obračun bruto društvenog proizvoda ulaze samo dobra i usluge koje su legalno prodate u toku godine što znači da ovaj makroekonomski agregat ne obračunava transakcije koje su izvršene u okviru sive ekonomije , kao ni transakcije koje nastaju iz kriminalnih aktivnosti (šverc, prodaja droge itd.);

u obračun bruto društvenog proizvoda domaće zemlje ulaze i roba i usluge koje su na teritoriji domaće zemlje proizvele strane kompanije odnosno strani građani ; rad srpskog radnika u Nemačkoj je deo nemačkog bruto društvenog proizvoda (jer je njegovim radom proizveden određeni proizvod na teritoriji Nemačke), kao što je i rad građanina Nemačke na privremenom radu u Srbiji deo bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.

Treba, takođe, istaći i činjenicu da je bruto društveni proizvod makroekonomski agregat koji istovremeno izražava dve veličine - ukupan dohodak privrednih subjekata i ukupne troškove svih roba i usluga u određenoj privredi. To znači da je ukupan dohodak uvek jednak ukupnom trošku. Suština ove jednakosti je u tome što ako, recimo, jedan građanin Srbije plati popravku automobila za njega će ta transakcija predstavljati trošak. Za automehaničara koji je popravku izvršio ta transakcija će predstavljati dohodak. Na taj način su u okviru jedne privrede ukupan dohodak i ukupni troškovi zaista jednaki. Kako novac u privredi neprekidno kruži između privrednih subjekata (pojedinaca, domaćinstava,

preduzeća, države itd.) to znači da se bruto društveni proizvod može obračunati na dva načina :

1. sabiranjem troškova svih privrednih subjekata, 2. sabiranjem dohodaka svih privrednih subjekata.

I jedan i drugi način obračuna bruto društvenog proizvoda su mogući upravo zbog toga što je svaki dohodak u jednoj privredi istovremeno i nečiji trošak, a svaki trošak je istovremeno dohodak nekoga drugog.

Struktura bruto društvenog proizvoda

Bruto društveni proizvod je istovremeno pokazatelj rezultata proizvodnje određene privrede, ali i njenog trošenja. Celokupan bruto društveni proizvod koji je ostvaren u okviru određene privrede odnosno nacionalne ekonomije se raspodeljuje na različite vidove potrošnje. Analizirajući strukturu bruto društvenog proizvoda sa aspekta njegovog trošenja dolazimo do saznanja kako određena privreda koristi ograničene resurse kojima raspolaže. Struktura društvenog proizvoda data je sledećom relacijom:

BDP = P + I + G + (E - M)

Ova relacija pokazuje da je svaki dinar bruto društvenog proizvoda potrošen na određeni način. Prema tome, komponente bruto društvenog proizvoda bile bi:

potrošnja (P) - obuhvata finalnu potrošnju pojedinaca odnosno domaćinstava; domaćinstva svoj dohodak troše u celosti ili određeni deo dohotka štede;

investicije (I) - odnose se na potrošnju preduzeća kao privrednih subjekata i obuhvataju kupovinu osnovnih sredstava, opreme, objekata i slično;

državna potrošnja (G) - obuhvata sva trošenja državnog aparata, od ulaganja u izgradnju modernih saobraćajnica do plata državnih službenika (ove plate jesu deo državne potrošnje jer njima država plaća rad radne snage koju je angažovala); u državnu potrošnju, međutim, ne spadaju takozvana transferna

plaćanja (penzije, socijalna davanja, subvencije preduzećima) jer ova plaćanja nisu izraz proizvodnje pa kao takva i ne mogu biti deo državne potrošnje;

razlika između izvoza i uvoza odnosno neto izvoz (E - M) - izvoz povećava bruto društveni proizvod, dok ga uvoz smanjuje; većina savremenih privreda predstavljaju takozvane otvorene privrede što znači da razmenjuju robe i usluge sa inostranstvom (za razliku od zatvorenih privreda koje to ne čine) i zbog toga u obračun svog bruto društvenog proizvoda moraju uneti i komponente izvoza i uvoza.

Realni i nominalni bruto društveni proizvod

Struktura bruto društvenog proizvoda se može posmatrati sa vrednosnog i sa naturalnog aspekta. Kada se bruto društveni proizvod posmatra sa naturalnog aspekta onda on predstavlja skup velikog broja kvalitativno različitih proizvoda i usluga. Bruto društveni proizvod posmatran sa naturalnog aspekta može se podeliti na proizvode koji su namenjeni proizvodnoj potrošnji odnosno ponovnoj proizvodnji i proizvode koji su namenjeni finalnoj potrošnji. Međutim, izračunavanje bruto društvenog proizvoda izraženog naturalno predstavljalo bi veoma komplikovanu računsku operaciju, kako zbog toga što se različiti proizvodi izražavaju u različitim jedinicama mere (kilogrami, centimetri, litri), tako i zbog toga što bi prikupljanje podataka o njima predstavljalo preobiman posao.

Zbog toga se dobra koja ulaze u obračun bruto društvenog proizvoda obračunavaju preko njihovih tržišnih cena koje izražavaju ono što je svim dobrima i uslugama zajedničko, a to je da imaju određenu vrednost.

Obračunavanje dobara i usluga po njihovim tržišnim cenama, međutim, nosi sa sobom drugi problem - problem promenljivosti cena. Tržišne cene se menjaju pod dejstvom različitih faktora: promene odnosa ponude i tražnje, promena same vrednosti dobara i usluga, ali i promena vrednosti novca (inflacija, deflacija, devalvacija, revalvacija). Promena tržišnih cena prouzrokuje neuporedivost podataka koji potiču iz različitih perioda, odnosno neuporedivost bruto društvenih proizvoda koji su obračunati po

cenama iz različitih perioda. Iz tog razloga se uvode kategorije nominalnog i realnog bruto društvenog proizvoda.

Nominalni bruto društveni proizvod je bruto društveni proizvod koji je obračunat po tekućim cenama odnosno po tržišnim cenama dobara i usluga po kojima se one prodaju i kupuju u toku godine za koju se bruto društveni proizvod obračunava. Kada se obračunava nominalni društveni proizvod tada je moguće steći uvid u stvarno stanje privrede u posmatranoj godini. Međutim, ako bismo želeli da pratimo kako se bruto društveni proizvod kretao iz perioda u period (iz godine u godinu) to ne bismo mogli učiniti zbog neuporedivosti podataka. Neuporedivost podataka potiče iz činjenice da sve savremene privrede karakteriše pojava porasta opšteg nivoa cena iz godine u godinu, tako da bismo poređenjem, recimo, bruto društvenog proizvoda iz 2007. godine sa onim iz 1997. mogli da dobijemo zaključak da je došlo do porasta BDP-a za iznos koji je veći od realnog. Bruto društveni proizvod je 2007. bio obračunat po tržišnim cenama za 2007. godinu, dok je 1997. bio obračunat po tekućim tržišnim cenama iz te godine.

Da bi se dobila jasna i realna predstava o kretanju visine bruto društvenog proizvoda kroz vreme potrebno je izračunati realni bruto društveni proizvod. Realni bruto društveni proizvod predstavlja bruto društveni proizvod koji je obračunat na osnovu stalnih cena čime je uticaj inflacije na vrednost ovog agregata otklonjen. Računanjem BDP-a na osnovu stalnih cena dobija se njegova vrednost očišćena od uticaja porasta opšteg nivoa cena. Određivanje realnog bruto društvenog proizvoda se vrši na sledeći način: ako želimo da pratimo kretanje BDP-a u određenom vremenskom periodu od, na primer, 10 godina, onda ćemo izabrati jednu od tih godina kao baznu i bruto društvene proizvode svih ostalih godina računati po cenama iz te godine. Kao bazna godina se obično uzima prva godina. Tako bismo prilikom analize kretanja BDP-a od 1997. do 2007. godine za svaku godinu BDP računali tako što se količina proizvedene robe i pruženih usluga te godine pomnoži sa cenama koje su bile aktuelne 1997. godine. Na taj način bismo došli do saznanja kakva je bila stvarna priroda kretanja BDP-a u tom periodu (da li je BDP opadao ili rastao, kolika je u kojoj godini bila stopa rasta itd.). Zbog svih navedenih osobina se u ekonomskim analizama mnogo češće koristi realni od nominalnog bruto društvenog proizvoda.

Sledeći grafikon prati realni bruto društveni proizvod Republike Srbije u periodu od nekoliko godina:

Grafikon 1: BDP Republike Srbije 2000-08.(2000 = 100)

Na grafikonu je prikazano kretanje realnog bruto društvenog proizvoda Republike Srbije u periodu 2000-08. gde je 2000. godina uzeta kao bazna što znači da su vrednosti BDP-a po godinama date u odnosu na početnu 2000. godinu.

Ostali makroekonomski agregati

Bruto društveni proizvod jeste najkorišćeniji makroekonomski agregat, kako za makroekonomsku analizu privrede konkretne zemlje, tako i za poređenje između različitih zemalja. Makroekonomija, međutim, obračunava i druge agregate koji se međusobno razlikuju po strukturi odnosno po kategorijama dohotka koje uključuju odnosno isključuju. Ostali makroekonomski agregati su:

Bruto nacionalni proizvod (GNP - Gross National Product) - razlikuje se od bruto društvenog proizvoda jer isključuje dohotke koji su strani građani ostvarili u domaćoj zemlji odnosno uključuje dohotke koje su domaći građani ostvarili u inostranstvu (u bruto nacionalni proizvod bi ušao dohodak srpskog radnika u na privremenom radu u Rusiji, ali bi bio isključen dohodak ruskog državljanina koji je on ostvario u Srbiji); da

podsetimoj - bruto društveni proizvod bi za razliku od bruto nacionalnog proizvoda obračunao dohodak ruskog građanina iz prethodnog primera, ali ne bi uzeo u obzir dohodak našeg građanina u Rusiji jer je dohodak ostvaren van granica naše zemlje;

Neto nacionalni proizvod (NNP - Net National Product) - predstavlja bruto društveni proizvod umanjen za troškove amortizacije (amortizacija predstavlja novčane izdatke kojima se pokriva trošenje osnovnih sredstava, objekata, opreme u privredi);

Nacionalni dohodak (National Income) - ukupan dohodak koji su zaradili građani određene zemlje; razlikuje se od neto nacionalnog proizvoda jer ne uključuje poreze koje plaćaju preduzeća, a uključuje novčanu pomoć preduzećima;

Dohodak pojedinaca - predstavlja dohodak koji su pojedinci (odnosno domaćinstva) zaista primili i koji im je već isplaćen; uključuje i prihod pojedinaca (domaćinstava) od kamata kao i eventualnu pomoć od države;

Raspoloživi dohodak pojedinaca - dohodak koji ostaje pojedincima (domaćinstvima) posle regulisanja njihovih obaveza prema državi (porezi);

Diskrecioni dohodak pojedinaca - deo dohotka koji pojedincima (domaćinstvima) ostane preko dohotka koji je dovoljan samo za zadovoljavanje elementarnih životnih potreba

Potrebno je, takođe, razlikovati i stvarni bruto društveni proizvod zemlje od njenog potencijalnog bruto društvenog proizvoda . Naime, stvarni društveni proizvod predstavlja društveni proizvod koji je zaista ostvaren u privredi određene zemlje u periodu od godinu dana. S druge strane, potencijalni društveni proizvod predstavlja društveni proizvod koji bi data privreda mogla da ostvari kada bi svi njeni raspoloživi kapaciteti bili angažovani. To bi, dakle, bio bruto društveni proizvod koji bi zemlja ostvarila da nema neiskorišćenih proizvodnih kapaciteta ni nezaposlenih radnika.

Bruto društveni proizvod se koristi i za merenje životnog standarda konkretne zemlje kao i za njegovo poređenje sa standardom koji je zastupljen u drugim privredama odnosno nacionalnim ekonomijama. U te svrhe se koristi društveni proizvod per capita odnosno društveni proizvod po glavi stanovnika. Društveni proizvod po glavi stanovnika pokazuje vrednost proizvodnje određene zemlje stavljenu u odnos sa brojem njenih stanovnika. Što je društveni proizvod po glavi stanovnika viši to je i viši životni standard u posmatranoj zemlji. Ovaj pokazatelj se najčešće koristi i kao agregatni pokazatelj stepena razvijenosti nacionalne ekonomije - što je zemlja ekonomski razvijenija ona će ostvarivati veću vrednost proizvodnje po glavi stanovnika.

Pojam ekonomske politike

Od Velike svetske ekonomske krize tridesetih godina XX veka postaje jasno da postoje određene imperfektnosti na tržištu zbog čega se privredni sistem ne može prepustiti isključivo delovanju tržišnog mehanizma. Kako bi se očuvala stabilnost ekonomskog sistema i stvorile pretpostavke za njegov dalji razvoj neophodna je intervencija države i njeno aktivnije angažovanje u privrednom životu.

Od tada do danas pitanje mere u kojoj država treba da reguliše privredna kretanja je neprekidno u centru pažnje ekonomske javnosti. Iako je jasno da su preduzeća u privatnoj svojini znatno efikasnija od javnih i društvenih, jasno je i da se sva preduzeća u privredi ne mogu prepustiti privatnom sektoru (naročito kada se radi o preduzećima koja se bave delatnostima od opštedruštvenog interesa) i da samo država može svojim autoritetom da spreči negativne posledice koje po sistem mogu imati određena ekonomska ponašanja tržišnih subjekata. Ipak, među ekonomskim teoretičarima se neprekidno vodi oštra debata o tome da li angažovanje države u privrednom životu ima više pozitivnih ili negativnih posledica.

Kakav god da je odgovor na to pitanje činjenica je da su savremene privrede takozvane mešovite privrede i da pored tržišnog mehanizma i konkurencije svoj upliv u privredna kretanja ima i država. Taj upliv države se manifestuje kroz ekonomsku politiku koju ona vodi i koja je međusobno uslovljena i povezana sa konkretnim privrednim sistemom.

Definicija : Ekonomska politika predstavlja oblik državne intervencije u ekonomiji i sveukupnost državnih institucija, ustanovljenih pravila i mera putem kojih se ostvaruje delovanje na ekonomski sistem.

Ekonomska politika države je, dakle, skup aktivnosti države kojima ona deluje na ekonomsku aktivnost privrednih subjekata. Razlozi za vođenje ekonomske politike su isti kao razlozi za intervenciju države u privredi - postojanje monopola, eksternih efekata, javnih dobara, javne potrošnje i slično, kao i potreba da se privredna aktivnost na makro nivou usmerava kako bi se na što efikasniji, a opet i na društveno pravedan način postigli ciljevi društva kao celine.

Subjekat odnosno nosilac ekonomske politike je država i njene različite institucije - skupština, vlada, različita ministarstva, centralna banka, organi lokalne samouprave i uprave užih teritorijalnih jedinica itd . Kako su subjekti ekonomske politike pripadnici različitih političkih stranaka koje su na izborima osvojile pravo na formulisanje i vođenje ekonomske politike, logično je da i ekonomska politika bude duboko povezana ne samo sa ekonomijom već i sa samom politikom. Zbog toga ekonomska politika zavisi ne samo od ekonomskih ciljeva društva već i od stranačkih programa partija iz kojih potiču ljudi koji vode državne institucije.

Upravo povezanost ekonomske politike sa politikom i jeste jedan od najvažnijih razloga za sumnje u vezi sa angažovanjem države u privredi - da li će državna administracija voditi ekonomsku politiku u skladu sa sopstvenim ili u skladu sa opštedruštvenim interesima.

Ciljevi ekonomske politike

Ekonomska politika ima pred sobom mnoštvo ciljeva. Ti ciljevi su često komplementarni, ali nisu retki slučajevi u kojima nosioci ekonomske politike imaju pred sobom potpuno suprotstavljene ciljeve kao, na primer, u slučaju kada treba smanjiti budžetsku potrošnju i istovremeno obezbediti zadovoljavajući nivo dohodaka radnika u prosveti i zdravstvu. Zbog postojanja međusobno suprotstavljenih ciljeva potrebno je veoma pažljivo odmeravati prioritete prilikom formulisanja ciljeva ekonomske politike.

Ciljevi ekonomske politike dele se na dugoročne i kratkoročne. Dugoročni (strateški) ciljevi ekonomske politike su:

ekspanzija proizvodnje, povećanje produktivnosti, poboljšanje u alokaciji resursa, poboljšanje u raspodeli bruto društvenog proizvoda, zadovoljenje zajedničkih potreba, efikasnije uključivanje u međunarodnu privredu, povećanje konkurentnosti privrede.

Kratkoročni ciljevi ekonomske politike su: puna zaposlenost, valutna stabilnost i niska inflacija, ravnoteža platnog bilansa, stabilnost privrednog sistema.

Da bi se ciljevi ekonomske politike mogli postići na zadovoljavajući način potrebno je da cilj kao i subjekti koji će sprovoditi aktivnosti budu što preciznije određeni, da ciljevi budu realni i, ako je moguće, kvantitativno izraženi.

Instrumenti i mere ekonomske politike

Kako bi postigla svoje mnogobrojne ciljeve ekonomska politika mora i da koristi određena sredstva koja će joj omogućiti da do ciljeva dođe. Ta sredstva su instrumenti ekonomske politike i različite mere koje subjekti ekonomske politike sprovode.

Instrumenti ekonomske politike predstavljaju sredstva kojima se ostvaruju ciljevi ekonomske politike. Promene u instrumentima ekonomske politike uvek utiču na jedan ili više makroekonomskih ciljeva. Kao instrument ekonomske politike mogu se koristiti određene ekonomske veličine, ali i različite kategorije ekonomskog sistema.

Pošto postoji više različitih instrumenata ekonomske politike oni se klasifikuju i to najčešće prema politikama u okviru kojih funkcionišu:

instrumenti monetarne politike, instrumenti fiskalne politike, instrumenti politike tržišta rada,

instrumenti spoljnotrgovinske politike, ostali instrumenti ekonomske politike (politika cena,

politika regionalnog razvoja, politika robnih rezervi, planiranje, politika socijalne sigurnosti itd.).

Mere ekonomske politike predstavljaju korišćenje određenog instrumenta ekonomske politike u određenom vremenskom periodu kako bi se ostvario jedan ili više ciljeva ekonomske politike. Mera ekonomske politike, prema tome, predstavlja promenu, ukidanje ili uvođenje novog instrumenta ekonomske politike. Ako bi, na primer, nosioci ekonomske politike odlučili da suzbiju inflaciju smanjenjem količine novca u opticaju oni bi tada koristili instrumente monetarne politike, a konkretna mera bi mogla da bude povećanje obavezne rezerve banaka. Takođe, ako bi cilj bio povećanje potrošnje, jedan od načina da se taj cilj ostvari bio bi smanjenje poreza na dohodak građana. U tom slučaju bili bi korišćeni instrumenti fiskalne politike, a konkretna mera bi bila smanjenje poreza.

Monetarna politika

Monetarna politika predstavlja onaj deo ekonomske politike koji država vodi preko svoje centralne banke . Centralna banka zauzima najznačajnije mesto u nacionalnom finansijskom sistemu i ona predstavlja takozvanu banku banaka. Najvažniji zadaci centralne banke su:

emisije novca - centralna banka kontroliše i sprovodi štampanje novca koji predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja; ona takođe davanjem kredita odnosno kupovinom nedospelih potraživanja od banaka stvara primarni novac koji će bankama poslužiti za odobravanje kredita;

sprovođenje monetarno-kreditne politike - preko eskontne politike, politike operacija na otvorenom tržištu, politike aktiviranja i dezaktiviranja depozita, politike obavezne rezerve;

stvaranje i sprovođenje spoljne likvidnosti - podrazumeva da centralna banka neprekidno prati platni bilans i putem mera devizne politike i drugih mera povećava izvoz tj. usklađuje uvoz i izvoz, odnosno usklađuje priliv i odliv kapitala;

obavljenje poslova za račun države - poslovi u vezi sa zaključivanjem i servisiranjem državnih zajmova, naplate poreskih i drugih prihoda u korist države, kreditiranje države za potrebe javne potrošnje.

Pored ostalih poslova koje obavlja centralna banka predstavlja i nosioca monetarne politike kao dela ekonomske politike zemlje. Iako ne može biti potpuno izolovana od nosilaca političke vlasti, neophodno je da centralna banka u što većoj meri bude nezavisna u donošenju svojih odluka kako bi bila usmerena ka postizanju ciljeva ekonomskog sistema, a ne političkih ciljeva.

Ciljevi centralne banke odnosno ciljevi monetarne politike su:

upravljanje ponudom novca, upravljanje nivoom kamatnih stopa, stabilnost cena i očuvanje kupovne moći domaćeg novca, obezbeđenje privrednog rasta, održanje pune zaposlenosti, očuvanje spoljnoekonomske ravnoteže i ravnoteže

deviznog kursa.

Osnovni zadatak monetarne politike jeste obezbeđivanje optimalne količine novca u opticaju tako da se privredni život neometano odvija, ali i da se istovremeno inflacija drži na prihvatljivom nivou. Da bi se ovaj, ali i ostali zadaci i ciljevi monetarne politike postigli centralna banka kao subjekt te politike koristi sledeće instrumente:

politika eskontne stope - njome se definiše osnova za kretanje kamatnih stopa na kredite; eskontna stopa je kamatna stopa po kojoj se eskontuju menice (eskont menice predstavlja prodaju nedospelog potraživanja uz odbitak kamate od dana eskontovanja do dana dospelosti potraživanja); pri opasnosti od

inflacije eskontnu stopu treba povećavati, dok se u periodima privredne stagnacije ova stopa smanjuje;

politika obaveznih rezervi banaka - poslovne banke su dužne da deo svojih novčanih sredstava drže kod centralne banke kao vrstu obezbeđenja kredita za investiranje; kada centralna banka želi da smanji količinu novca u opticaju ona podiže obaveznu rezervu, dok u periodima kada treba povećati količinu novca smanjuje obaveznu rezervu;

politika operacija na otvorenom tržištu - predstavlja kupoprodaju državnih hartija od vrednosti; ovom merom centralna banka takođe utiče na obim novca u opticaju, a preko novca u opticaju i na obim i dinamiku privredne aktivnosti; prodajom državnih obveznica na otvorenom tržištu centralna banka smanjuje količinu novca u opticaju, dok je otkupom državnih obveznica povećava.

Monetarna politika predstavlja veoma složenu oblast ekonomske politike i može se u zavisnosti od ciljeva koji se žele postići voditi na različite načine. Ipak, grubo posmatrano, postoje dva osnovna načina za vođenje monetarne politike:

1.vođenje ekspanzivne monetarne politike - podrazumeva snižavanje kamatne stope i povećavanje novca u opticaju,

2.vođenje restriktivne monetarne politike - podrazumeva povećavanje kamatne stopi i smanjenje novca u opticaju.

Fiskalna politika

Fiskalna politika predstavlja deo ekonomske politike koji je usmeren na korišćenje javnih prihoda i javnih rashoda u svrhu ostvarenja širih ciljeva ekonomskog sistema zemlje. Odmeravanjem visine i strukture javnih prihoda i rashoda država nastoji da utiče na privredne učesnike, usmerava privrednu aktivnosti i obezbeđuje uslove za dalji privredni rast.

Osnovne funkcije fiskalne politike mogu se formulisati na sledeći način:

stabilizaciona funkcija - nosioci fiskalne politike nastoje da njenim instrumentima obezbede privrednu stabilnost kao osnovu za neometano obavljanje ekonomskih aktivnosti;

alokativna funkcija - fiskalnom politikom i njenim instrumentima odnosno politikom javnih prihoda i javnih rashoda utiče se na odluke privrednih subjekata u vezi sa alokacijom oskudnih resursa na različite delatnosti;

redistributivna funkcija - fiskalna politika obezbeđuje neometano snabdevanje javnim dobrima, odvijanje javne potrošnje i transfer sredstava prema ugroženim delovima stanovništva.

Fiskalna politika ima svoje globalne i specifične ciljeve. Globalni ciljevi fiskalne politike su:

privredni rast i razvoj kroz pospešivanje rasta društvenog proizvoda,

ekonomska ravnoteža i stabilnost cena, pravednija raspodela dohotka.

Specifični ciljevi fiskalne politike su: finansiranje ponude javnih dobara i usluga, ravnomernija socijalna raspodela javne potrošnje, stabilizaciona funkcija (kroz rast bruto društvenog

proizvoda, rast zaposlenosti i stabilne cene), strukturno-razvojna funkcija.

Osnovne komponente fiskalne politike su: politika javne potrošnje odnosno budžetska politika -

budžet predstavlja novčani predračun države kojim se određuju prihodi i rashodi državnih organa prema unapred određenim namenama; politika javne potrošnje definiše načine potrošnje odnosno namenu svih sredstava koja postoje u budžetu; budžet u našoj zemlji predlaže ministarstvo finansija, a usvaja ga Narodna skupština i on ima snagu zakona;

poreska politika odnosno politika budžetskih prihoda - da bi budžet mogao da se troši za različite namene potrebno je da se odrede načini punjenja budžeta; budžet države se puni iz njenih javnih prihoda odnosno iz različitih vrsta poreza i drugih izvora koje država odnosno fiskalna vlast prikuplja.

Definisanjem osnovnih komponenti fiskalne politike u velikoj meri su definisani i instrumenti fiskalne politike - nivo budžetske potrošnje, nivoi transfera, autonomni porezi i nivoi poreskih stopa. Fiskalna vlast može na privredne subjekte da utiče i preko budžetske politike i preko politike budžetskih prihoda odnosno i preko javne potrošnje i preko poreske politike. Na primer, ako je cilj nosilaca ekonomske politike u određenom periodu da povećaju ulaganja privrednih subjekata u određenu delatnost onda će vrlo verovatno svim preduzećima koja se odluče na obavljanje te delatnosti smanjiti poreze kako bi ih stimulisala. Na taj način bi fiskalna vlast uticala na privredne tokove svojom poreskom politikom. Ako bi preduzeća koja se odluče da uđu u navedenu granu dobijala i druge vrste pomoći (na primer subvencije), onda bi fiskalna vlast i kroz javne rashode uticala na privredni život.

Iako je polje delovanja fiskalne politike mnogo šire, moglo bi se reći da postoje dva osnovna načina za vođenje fiskalne politike:

1. vođenje ekspanzivne fiskalne politike - podrazumeva niže poreske stope i veću potrošnju države;

2. vođenje restriktivne fiskalne politike - fiskalna politika sa višim poreskim stopama i ograničavanjem državne potrošnje.

Vođenje fiskalne politike ne može biti nezavisno od vođenja monetarne politike, kao što se ni monetarna politika ne može formulisati i sprovoditi bez obzira na način na koji se sprovodi fiskalna politika. One su međusobno povezane ne samo kao delovi ekonomske politike države već i zbog toga što se i jednom i drugom može delovati na iste ekonomske kategorije zbog čega moraju da budu usklađene.

Pojam spoljnotrgovinske politike

Savremene privrede su uglavnom otvorene privrede. To znači da stupaju u najrazličitije ekonomske odnose sa inostranstvom, razmenjuju proizvode i usluge sa drugim privredama, sarađuju sa međunarodnim ekonomskim institucijama i učestvuju u njihovom radu. Otvorene privrede su, za razliku od zatvorenih, uključene u međunarodnu podelu kao proces reprodukcije koji započinje u jednoj zemlji, a završava se u drugoj.

Početak razvoja međunarodnih ekonomskih odnosa seže duboko u prošlost i nikako ne predstavlja pojavu novijeg datuma. Međunarodna trgovina je, ipak, svoj zamah počela da doživljava u poslednjih nekoliko decenija, a ključnu ulogu u tom zamahu odigrale su sledeće pojave:

razvoj telekomunikacija – kroz olakšavanje komunikacije između udaljenih delova planete;

tehnološki progres – kroz proizvodnju roba primenom moderne tehnologije;

spoljnotrgovinska politika – kroz stanoviše koje je prihvatila većina zemalja: da je slobodna trgovina između zemalja korisna za sve.

Treba, međutim, reći da su nekada glavni subjekti međunarodne trgovine bile države, a da su to danas pre svega velike i snažne banke i transnacionalne kompanije – kompanije koje posluju u većem broju zemalja i često ostvaruju prihode koji su veći od bruto društvenih proizvoda nekih zemalja. Države se, dakle, sve ređe pojavljuju kao poslovni subjekti u međunarodnoj trgovini, ali i dalje zadržavaju značajnu ulogu u međunarodnim ekonomskim odnosima jer obavljaju različite regulatorne funkcije, donose jednostrane mere ili potpisuju sporazume sa drugim državama, a sve u cilju stvaranja pravnog okvira za razvoj i napredak međunarodnog poslovanja.

Bez obzira na to što nije glavni subjekt međunarodne trgovine država ipak vrši značajan, a ponekad i ključni uticaj na njeno odvijanje. Uticaj konkretne države na spoljnotrgovinsko poslovanje njenih preduzeća i međunarodne ekonomske odnose formuliše se i materijalizuje kroz vođenje spoljnotrgovinske politike.

Definicija : Spoljnotrgovinska politika obuhvata skup aktivnosti, instrumenata i mera kojima država reguliše promet roba i usluga sa inostranstvom, finansijske i

kapitalne transakcije, kao i sve ostale aspekte međunarodnih ekonomskih odnosa u koje stupa uključujući se u međunarodnu podelu rada.

Spoljnotrgovinska politika, prema tome, ima za cilj da kroz uticaj na spoljnotrgovinsko poslovanje ostvari ekonomske ciljeve zemlje i poboljša međunarodnu konkurentnost domaćih privrednih subjekata.

Spoljnotrgovinsko poslovanje obuhvata: spoljnu trgovinu - razmenu roba i usluga sa inostranstvom, direktna ulaganja u inostranstvu – kroz ulaganje kapitala u

inostrana preduzeća ili osnivanje preduzeća u inostranstvu; investicione radove – izvođenje građevinskih, inženjerskih,

zanatskih i drugih radova van granica zemlje. Otvorene privrede, kao što je već rečeno, stupaju u

ekonomske odnose sa drugim privredama odnosno sa privredama drugih zemalja. One to čine na dva osnovna načina:

1. preko uvoza i izvoza,2. preko plasiranja i nabavljanja kapitala na

međunarodnim finansijskim tržištima.

Uvoz i izvozKada se govori o spoljnotrgovinskoj politici zemlje misli se pre svega na njen uticaj na međunarodni promet roba i usluga – na uvoz i izvoz.

Uvoz predstavlja kupovinu roba i usluga na inostranom tržištu, a izvoz prodaju domaćih dobara i usluga na stranom tržištu odnosno inostranim kupcima. Kupoprodaja dobara na međunarodnom tržištu je uvek uvozno-izvozni posao – kada, recimo, preduzeće iz Srbije prodaje svoje proizvode na tržištu Grčke za Srbiju to predstavlja izvoz, dok je sa stanovišta grčke privrede reč o uvozu.

Kada se posmatra jedna konkretna zemlja odnosno njena nacionalna ekonomija neminovno je poređenje između

njenog uvoza i izvoza. Razlika između vrednosti izvoza i uvoza zemlje predstavlja neto izvoz:

neto izvoz = izvoz – uvoz

Neto izvoz može biti pozitivan (u slučaju da zemlja više izvozi nego što uvozi) odnosno negativan (u slučaju da je vrednost uvoza veća od vrednosti izvoza). Neto izvoz predstavlja kategoriju koja je bliska takozvanom trgovinskom bilansu koji predstavlja pregled prometa roba i usluga zemlje sa inostranstvom. Trgovinski bilans zemlje može se naći u sledećim stanjima:

stanje suficita trgovinskog bilansa – kada je neto izvoz pozitivan;

stanje deficita trgovinskog bilansa – kada je neto izvoz negativan;

uravnotežen trgovinski bilans – kada je neto izvoz jednak nuli odnosno kada su izvoz i uvoz zemlje jednaki.

Na vrednost izvoza i uvoz konkretne zemlje utiče više različitih faktora od kojih su najvažniji sledeći:

dohodak potrošača, cene na domaćem i inostranom tržištu, sklonost potrošača ka potrošnji domaće odnosno

inostrane robe, devizni kurs po kome se razmenjuje domaći novac za

strani, udaljenost između zemalja odnosno transportni troškovi, ukupna ekonomska razvijenost zemalja, spoljnotrgovinska politika

Spoljnotrgovinska politika ima veoma veliki uticaj na vrednost uvoza i izvoza. Iako je u svetu prisutan trend stimulisanja slobodne trgovine, većina zemalja koje nisu deo nekog zajedničkog tržišta (kao što je, na primer, zajedničko tržište Evropske unije) zadržava određene barijere u obavljanju međunarodne trgovine. Postoji više razloga za to:

zaštita domaće privrede – protekcionizam, uravnotežavanje platnog bilansa, povećanje javnih prihoda, uticaj na potrošnju domaćih potrošača,

uticaj na zaposlenost, uticaj na redistribuciju dohotka itd.

Sve barijere koje se pojavljuju u međunarodnom prometu dele se na carinske i necarinske:

carinske barijere – carine su dažbine koje se uvode na proizvode prilikom njihovog prelaska iz jednog trgovinskog područja u drugo;

necarinske barijere – kvote, izvozne subvencije i takse, restriktivna carinska procedura, restriktivna državna politika prema stranim proizvodima, antidampinški propisi i praksa itd.

Iako veliki broj zemalja zadržava spoljnotrgovinske barijere, činjenica je da se odnosi razmene konkretne zemlje najbolje mogu poboljšati ne korišćenjem barijera već podizanjem međunarodne konkurentnosti zemlje i preduzeća koja iz nje potiču.

Međunarodno kretanje kapitalaOtvorena privreda se stupajući u međunarodne ekonomske odnose ne uključuje samo u spoljnotrgovinski promet robom i uslugama već i u međunarodno kretanje kapitala. Ustvari, međunarodna razmena robe i usluga jednostavno nije moguća ako istovremeno nije moguće i kretanje kapitala između zemalja. Ako, na primer, jedno srpsko preduzeće proda svoje proizvode preduzeću iz Austrije radiće se o prometu proizvoda. Međutim, kada to austrijsko preduzeće bude plaćalo proizvode devizama (eurima) srpskom preduzeću radiće se o kretanju kapitala. Prema tome, međunarodni promet roba i usluga i međunarodni promet finansijskog kapitala uvek idu zajedno.

Kada se govori o međunarodnom kretanju kapitala pre svega se, ipak, misli na investicije koje preduzeća i pojedinci iz jedne zemlje sprovode u nekoj drugoj zemlji. Strane investicije se najčešće dele na dve kategorije:

1.strane direktne investicije – podrazumevaju kupovinu preduzeća u stranim zemljama odnosno osnivanje novih preduzeća u inostranstvu; investitor postaje vlasnik preduzeća i njime u potpunosti upravlja;

2.strane indirektne investicije (portfolio investicije) – strana preduzeća i pojedinci kupuju akcije domaćih preduzeća i

ostvaruju pravo na upravljanje i prisvajanje rezultata u zavisnosti od broja kupljenih akcija.

Za svaku konkretnu zemlju je veoma značajno da u svojoj privredi stvori klimu koja je povoljna za privlačenje stranih investicija. Faktori koji najdirektnije utiču na atraktivnost zemlje za strane investitore su:

visina realnih kamatnih stopa, rizici (ekonomski, politički i drugi) povezani sa

investiranjem u datu zemlju, tretman stranog vlasništva i kapitala.

Platni bilansSvaka otvorena privreda u toku godine izvrši mnoštvo transakcija sa ostatkom sveta. Podaci o ekonomskim transakcijama konkretne privrede sa inostranstvom dokumentuju se i numerički prikazuju u platnom bilansu zemlje .

Definicija : Platni bilans predstavlja sistematski pregled svih ekonomskih transakcija obavljenih u određenom periodu (najčešće godinu dana) između jedne zemlje i drugih zemalja u svetu.

U platnom bilansu prikazani su tokovi dobara, usluga i kapitala koji se u periodu od godinu dana odvijaju između zemlje i inostranstva. Platni bilans, prema tome, predstavlja pregled:

robnih transakcija – uvoz i izvoz roba i devizni prilivi odnosno odlivi u vezi sa njima;

nerobnih transakcija – usluge koje su domaća lica izvršila u inostranstvu i usluge koje su domaćim licima izvršene od strane lica u inostranstvu;

kapitalnih transakcija – kretanja novčanog kapitala u vezi sa kreditnim odnosima sa inostranstvom, otplatama i naplatama dugova, kao i u vezi sa investicijama u inostranstvo i iz inostranstva.

Navedenim transakcijama bave se posebni delovi platnog bilansa – bilans tekućih transakcija se bavi kretanjem

proizvoda i usluga, dok se bilans kapitalnih transakcija bavi kapitalnim transakcijama i monetarnim rezervama.

Platni bilans sadrži veoma značajne informacije koje utiču na odluke svih ekonomskih subjekata kako na makro, tako i na mikro nivou:

makro nivo – podaci iz platnog bilansa imaju uticaja na odluke kreatora ekonomske politike (odluke iz domena monetarne, fiskalne, politike deviznog kursa itd.);

mikro nivo – preduzeća, investitori i pojedinci na osnovu platnog bilansa donose zaključke o poslovnom ambijentu u kome obavljaju svoje ekonomske aktivnosti i donose odluke o budućim ulaganjima i poslovnim aktivnostima.

U platnom bilansu treba razlikovati dve kategorije:1. prihodi u platnom bilansu – predstavljaju sve transakcije u

kojima domaća pravna i fizička lica zarađuju inostrani novac (na primer izvoz);

2. rashodi u platnom bilansu – sve transakcije u kojima se smanjuje raspoloživa količina strane valute (uvoz).

Zavisno od toga koja od navedenih kategorija je veća razlikujemo:

deficit platnog bilansa – kada su prihodi manji od rashoda, suficit platnog bilansa – kada su prihodi veći od rashoda.

Veoma veliki broj zemalja u svetu danas je suočen sa problemom trgovinskog deficita i deficita platnog bilansa. Kada je deficit platnog bilansa privremen on se može finansirati zaduživanjem države ili korišćenjem deviznih rezervi, korišćenjem kredita ili emitovanjem hartija od vrednosti. Kada je stanje deficita platnog bilansa hronično, tada navedeni načini njegovog pokrića nisu ni dobro ni dovoljno rešenje. Jedini način da se deficit platnog bilansa trajno reši jeste povećanje vrednosti izvoza jer se samo na taj način može doći do priliva deviza.

Devizni kursU okviru jedne privrede vrednost roba i usluga predstavljena je njihovim tržišnim cenama. U prometu sa inostranstvom, međutim, javlja se problem različitih valuta u različitim zemljama. Taj problem se rešava putem deviznog kursa kao veoma značajne kategorije u obavljanju međunarodnih transakcija.

Definicija : Devizni kurs predstavlja cenu valute jedne zemlje izraženu u valuti druge zemlje.

Osnovna svrha utvrđivanja deviznog kursa je uspostavljanje veze između domaćih cena i cena u inostranstvu. Domaći novac na domaćem tržištu predstavlja meru vrednosti, a strani novac predstavlja robu koja ima svoju cenu izraženu visinom deviznog kursa.

Potrebno je praviti razliku između nominalnog i realnog deviznog kursa. Nominalni devizni kurs predstavlja broj jedinica domaće valute koji je potreban za kupovinu jedne jedinice strane valute . Tako, na primer, 1 euro može vredeti 100 dinara što znači da je za kupovinu jednog eura u banci potrebno izdvojiti 100 dinara. Takođe, ako zanemarimo postojanje bankarskih provizija, prilikom prodaje jednog eura u banci dobili bismo 100 dinara. Nominalni devizni kurs, dakle, pokazuje u kom odnosu se dve valute mogu razmenjivati. Mogućnost zamene domaće valute za stranu naziva se konvertibilnost .

Devizni kurs, međutim, nije statična kategorija već se manje ili više menja. Do promene deviznog kursa može doći na različite načine i iz različitih razloga:

apresijacija – do nje dolazi kada, recimo, dođe do rasta dinara u odnosu na euro (ako je sada umesto 100 dinara potrebno izdvojiti 90 dinara za jedan euro); tada kažemo da je dinar apresirao u odnosu na euro;

depresijacija – suprotna pojava od apresijacije; dinar je depresirao u odnosu na euro ako je potrebno 110 dinara za kupovinu jednog eura.

Do promene deviznog kursa može doći i odlukom države. Tada se mogu pojaviti dva sledeća slučaja:

devalvacija – odluka države da smanji vrednost domaće valute; dešava se ako, na primer, država odluči da kurs od 100 dinara za euro poveća na 120 dinara za euro;

revalvacija – suprotna pojava od devalvacije; dešava se, na primer, ako država odluči da poveća vrednost dinara u odnosu na evro (na 80 dinara za evro, na primer).

Nasuprot nominalnom deviznom kursu realni devizni kurs predstavlja odnos stranih i domaćih cena iskazanih u istoj valuti . Drugim rečima, realni devizni kurs predstavlja odnos po kome se mogu zameniti roba i usluge jedne zemlje za robu i usluge druge zemlje. Ako je u Srbiji jedan televizor tri puta jeftiniji nego u, na primer, Španiji, onda bismo mogli zaključiti da je realni devizni kurs 3 televizora u Srbiji prema jednom televizoru u Španiji.

Kakva je veza između realnog i nominalnog deviznog kursa? Ako bismo znali da je nominalni devizni kurs dinara prema euru 100 dinara za jedan euro onda bismo mogli da povežemo ovaj kurs sa realnim deviznim kursom preko prethodnog primera. Pretpostavimo da je cena televizora u Srbiji 10 hiljada dinara. Kako znamo da je televizor u Srbiji tri puta jeftiniji od televizora u Španiji, onda bi realni i nominalni devizni kurs bili jednaki ako bi televizor u Španiji koštao 300 eura (300 eura = 30000 dinara = 3 puta cena televizora u Srbiji). U praksi ovakav slučaj poklapanja nominalnog i realnog deviznog kursa nije, međutim, uvek prisutan.

Izračunavanje realnog deviznog kursa u makroekonomiji se, naravno, nikada ne vrši na osnovu cena samo jednog proizvoda u dve zemlje. Realni devizni kurs između domaće zemlje i neke druge se obračunava upotrebom indeksa cena za domaću i inostranu potrošačku korpu. Realni devizni kurs bi se tada mogao izračunati prema sledećoj formuli:

realni devizni kurs = (n ∙ P)/P’

gde n predstavlja nominalni devizni kurs između domaće i strane valute, P indeks cena za domaću, a za stranu P’ potrošačku korpu.

Realni devizni kurs igra veoma bitnu ulogu u izvoz i uvozu zemlje jer kada kupci iz neke treće zemlje razmišljaju da li da kupe televizor u Srbiji ili Španiji oni će se odlučiti za kupovinu u zemlji gde je taj proizvod jeftiniji (u našem primeru to je televizor u Srbiji). Ako dođe do pada realnog deviznog kursa domaće valute to znači da domaći proizvodi postaju jeftiniji u odnosu na strane zbog čega dolazi do povećanja izvoza. U suprotnom, ako dođe do rasta realnog deviznog kursa domaće valute tada će domaći proizvodi poskupeti u odnosu na strane proizvode zbog čega će doći do povećanja uvoza.

Iako se devizni kurs formira na deviznom tržištu pod dejstvom ponude i tražnje za stranim valutama, u praksi je najčešće slučaj da država svojim instrumentima vrši uticaj na visinu deviznog kursa. Zavisno od načina na koji se devizni kurs utvrđuje razlikujemo:

fiksni devizni kurs – predstavlja kurs koji je utvrđen i fiksiran od strane centralne banke i koji se ne menja u toku dužeg vremenskog perioda ili se eventualno njegove oscilacije kreću u veoma uskim granicama; u tom slučaju ponuda i tražnja nemaju uticaj na visinu deviznog kursa; centralna banka koja vodi politiku fiksnog deviznog kursa prinuđena je da brani taj kurs kupoprodajom deviza na deviznom tržištu;

fluktuirajući devizni kurs – predstavlja devizni kurs koji se formira svakodnevno jer je zavisi od trenutnog odnosa ponude i tražnje za stranim valutama.

U praksi, država koristi takozvani mešoviti kurs – to je kurs koji je fluktuirajući, ali i kurs na koji centralna banka utiče svojim intervencijama na deviznom tržištu kada se za to ukaže potreba.

Pojam nezaposlenosti

Jedan od osnovih ciljeva makroekonomske politike jeste postizanje pune zaposlenosti. Puna zaposlenost predstavlja stanje u privredi pri kome su svi kapaciteti kojima privreda raspolaže angažovani odnosno svi faktori proizvodnje uposleni. Puna zaposlenost, dakle, ne podrazumeva samo punu zaposlenost proizvodnih kapaciteta, mašina, pogona, već i punu zaposlenost stanovništva i to radno sposobnog stanovništva.

Svi punoletni građani jedne zemlje pripadaju jednoj od tri sledeće grupe:

zaposleni građani, nezaposleni građani, građani koji ne pripadaju radnoj snazi.

U zaposlene spadaju svi oni građani koji obavljaju određeni posao puno radno vreme. Građani koji ne pripadaju radnoj snazi su đaci, studenti, penzioneri. Nezaposleni građani su oni građani koji su radno sposobni, ali ne obavljaju nikakav posao. U nezaposlene građane spadaju i oni koji imaju posao, ali ga ne obavljaju puno radno vreme što znači da njihova radna snaga nije u punoj meri angažovana.

Definicija : Nezaposlenost je stanje u kome se deo radno sposobnih članova društva ne može zaposliti primereno svojim sposobnostima i kvalifikacijama i uz uobičajenu platu.

Radnu snagu čini zbir svih zaposlenih i nezaposlenih radno sposobnih građana:

radna snaga = zaposleni + nezaposleni

Stopa nezaposlenosti kao jedan od najkorišćenijih pokazatelja u makroekonomskim analizama izračunava se kao količnik broja nezaposlenih i ukupne radne snage u jednom društvu:

Nezaposlenost predstavlja jedan od najvećih problema ne samo pojedinačnih privreda već i ukupne svetske ekonomije. Osnovni razlozi zbog kojih je nezaposlenost problem čije zadovoljavajuće rešavanje predstavlja jedan od prioriteta svake privrede su:

nezaposlenost znači da određeni resursi privrede nisu uposleni - neupošljavanje nezaposlene radne snage za posledicu ima nepovratan gubitak dela proizvodnje;

drušvo mora da zbrine svoje nezaposlene članove - socijalna davanja i dodatne povlastice koje nezaposleni dobijaju predstavljaju dodatne troškove koje država mora da pokrije iz javnih prihoda;

nezaposlenost kao posledica gubitka posla dovodi do gubitka dohotka radnika i njegove porodice, ali i do straha, neizvesnosti, emocionalnog i psihološkog stresa;

previše duga nezaposlenost radnika dovodi do gubitka sposobnosti i zastarevanja znanja itd.

Države se na različite način bore protiv nezaposlenosti i njenih negativnih posledica. Mere koje zemlje uobičajeno koriste dele se na:

pasivne mere - odnose se na materijalno osiguranje za vreme trajanja nezaposlenosti (pravo na različite vrste naknada i novčanu pomoć);

aktivne mere - obrazovanje, prekvalifikacija, dokvalifikacija, dodatno stručno osposobljavanje i druge mere kojima se povećava profesionalna pokretljivost i mogućnosti zapošljavanja.

Tržište radne snage i uzroci nezaposlenosti

Pitanje koje se neminovno postavlja je pitanje uzroka pojave nezaposlenosti u privredi. Deo odgovora na to pitanje leži u samoj prirodi tržišta radne snage kao tržišta na kome se sučeljavaju ponuda i tražnja za radnom snagom.

Tržište radne snage je specifično tržište koje ne funkcioniše na isti način kao robno tržište. Na robnom tržištu cena roba se formira pod uticajem ponude i tražnje. Ako postoji neravnoteža odnosno nejednakost između ponude i tražnje za određenom robom, procesom usklađivanja tržišnih cena došlo bi do ponovnog uspostavljanja ravnoteže. Kada je tražnja za robom manja od ponude cena te robe opada, smanjuje se ponuda i tražnja i ponuda se usklađuju. Tržišni

mehanizam na tržištu radne snage ne funkcioniše, međutim, toliko slobodno kao na robnom tržištu.

Na tržištu radne snage subjektivan faktor proizvodnje odnosno radni ljudi nude svoje usluge u obliku rada na određeni vremenski period i za to dobijaju naknadu u vidu zarade. Kada bi se zarade kao cena radne snage slobodno formirale tada bi u slučaju nezaposlenosti na tržištu postojao višak ponude radne snage. Tada bi se plate smanjivale, pojavila bi se preduzeća koja su spremna da zapošljavaju radnike sa tim nižim platama (rast tražnje), jedan deo nezaposlenih koji imaju druge izvore prihoda odustao bi od traženja posla (pad ponude) i to sve bi dovelo do usklađivanja ponude i tražnje za radnom snagom.

Na tržištu radne snage se visina plata, međutim, ne određuje u zavisnosti od ponude i tražnje za radnom snagom. Plate su rigidne u kretanju nadole odnosno plate se teško smanjuju čak i kada je nezaposlenost u privredi veoma visoka. Razlozi za to se mogu naći u delovanju sindikata koji se suprotstavljaju smanjenju plata jer smanjenje plata predstavlja direktan udarac na životni standard radnika.

U privredi se nezaposlenost, dakle, javlja kada su plate određene iznad nivoa koji bi bio određen ravnotežom ponude i tražnje na tržištu rada. Kada je plata na tržištu rada iznad ravnotežne tada se smanjuje tražnja za radom (preduzećima su manje motivisana da zapošljavaju) i pojavljuje se nezaposlenost. Prirodni priraštaj, sa druge strane, neprekidno povećava ponudu rada. Upravo te dve pojave - zarade iznad ravnotežnih i neprekidno povećavanje ponude radne snage dovode do stalnog problema nezaposlenosti u privredi.

Zbog svojih zahteva za formiranjem zarada na nivou koji je viši od ravnotežne zarade sindikati su često kritikovani od strane ekonomista koji se zalažu za veću efikasnost privrede i veći stepen delovanja tržišnog mehanizma na tržištu rada. S druge strane, oni koji se zalažu za postojanje sindikata smatraju da bi sa ukidanjem sindikata došlo do povećanja stepena eksploatacije radnika od strane poslodavaca i da zbog toga radnici treba da zadrže taj vid udruživanja.

Vrste nezaposlenosti

Postoje dve osnovne vrste nezaposlenosti - otvorena i prikrivena. Otvorena nezaposlenost se može javiti u četiri oblika:

1.frikcijska nezaposlenost - to je nezaposlenost radnika koji su u procesu menjanja posla ili zaposlenje privremeno prekidaju na primer zbog nedostatka materijala; ovaj oblik nezaposlenosti proizlazi iz neuravnoteženosti ponude i tražnje za radom;

2.sezonska nezaposlenost - nezaposlenost koja proizlazi iz sezonskog karaktera delatnosti;

3.tehnološka nezaposlenost - nastaje zbog tehnološkog usavršavanja proizvodnje što zaposlene radnike čini nepotrebnim ili potrebnim u manjem broju;

4.ciklična nezaposlenost - uzrokuju je privredni ciklusi odnosno privremeni privredni poremećaji koji za posledicu imaju smanjenje tražnje za radnom snagom uz nepromenjenu ponudu radne snage.

Otvorena nezaposlenost je čest pratilac kriza i perioda privredne recesije, pojave novih tehnoloških dostignuća i njihovog uvođenja u proizvodnju, elementarnih nepogoda, ratnih razaranja itd.

Prikrivena nezaposlenost predstavlja nedovoljno iskorišćavanje postojeće, formalno zaposlene radne snage. To je, dakle, nezaposlenost u okviru postojeće zaposlenosti. Prikrivena zaposlenost je bila jedna od karakteristika socijalističkih privreda u periodu posle II svetskog rata koje su, nastojeći da postignu statistički visok stepen zaposlenosti, zapošljavale radnu snagu u broju koji nije odgovarao stvarnim potrebama preduzeća.

U literaturi se, takođe, često govori i o voljnoj i nevoljnoj nezaposlenosti. Nevoljna nezaposlenost je karakteristična za radnu snagu koja bi htela da radi, angažuje se na traženju posla, ali do njega ne može da dođe. Voljna nezaposlenost se odnosi na radnu snagu koja iz različitih razloga (postojanje drugih prihoda koji ne potiču od rada, na primer) može, ali ne želi da radi. Izvestan broj nezaposlenih predstavlja normalnu pojavu i ta stopa nezaposlenosti predstavlja prirodnu stopu nezaposlenosti.

Pojam inflacije

Inflacija predstavlja, pored nezaposlenosti, jedan od najkompleksnijih problema savremene privrede. Kako je jedan od najvažnijih ciljeva makroekonomske politike održavanje stabilnosti cena, borba protiv inflacije je uvek jedan od prioriteta.

Ne postoji saglasnost ekonomskih teoretičara ni oko definisanja pojma inflacije, ni oko objašnjenja svih njenih uzroka i posledica. Starije odnosno monetarističko shvatanje inflacije definiše inflaciju kao stanje u kom usled povećanja količine novca u opticaju dolazi do pada vrednosti novca, a kao posledica toga dolazi do opšteg povećanja cena. Po novijim shvatanjima suština inflacije je u poremećaju robnonovčanih odnosa. Naime, kada je efektivna novčana tražnja veća od ponude roba i usluga na tržištu dolazi do inflacije, bez obzira na to da li je posledica te neravnoteže povećanje opšteg nivoa cena ili ne. Drugim rečima, ako je efektivna tražnja 400 jedinica, a ponuda iznosi 350 jedinica, onda nastali inflacioni jaz mora da se pokrije preko porasta opšteg nivoa cena.

Svako povećanje cena nije inflacija. Da bi povećanje cena bilo inflacija potrebno je:

da dolazi do rasta opšteg nivoa cena, da je rast cena nepovratan odnosno da nije samo

posledica nekog trenutnog tržišnog šoka.

Osnovne karakteristike inflacije u savremenim privredama su njena univerzalnost (postoji u svim privredama), njena trajnost, kao i moć brzog prenošenja i širenja. Ona predstavlja vrlo kompleksan ekonomski pa i društveni fenomen koji se

u različitim privredama manifestuje na različite načine što znatno otežava njeno proučavanje i kontrolisanje.

Samo neki od mogućih uzroka inflacije su sledeći: poremećaji u razvoju privrede, ciklična privredna kretanja, promene u privrednoj strukturi, mešanje države u privredni život, monopolizacija tržišta, disproporcije između štednje i investicija, promene u raspodeli nacionalnog dohotka, poremećaji u oblasti zaposlenosti i potrošnje itd.

Vrste inflacije

Postoji veoma veliki broj klasifikacija vrsta inflacije koje polaze od najrazličitijih kriterijuma. Osnovna podela inflacije je podela na:

inflaciju tražnje - pojava da novčana tražnja ne može biti pokrivena ponudom roba i usluga,

inflaciju troškova - pojava porasta cena koja je izazvana bržim rastom troškova proizvodnje od rasta produktivnosti rada u uslovima nepostojanja viška tražnje.

Inflacija se može klasifikovati i prema sledećim kriterijumima:prema intenzitetu:

puzajuća inflacija - nastaje usled manjeg priliva novčanih sredstava u privredni sistem (ekpanzija kredita, budžetski deficit, priliv deviza) i kreće se u intervalu od 2 do 5%;

srednja inflacija - rast cena od 5-15%; galopirajuća inflacija - 15-40%; hiperinflacija - vodi u kolaps privrednog sistema i iziskuje

brzu reakciju kreatora ekonomske politike;prema dužini trajanja:

sekundarna inflacija - blaža inflacija koja dugo traje, ali se relativno lako kontroliše i najčešće je vezana za privredne cikluse;

jednokratna inflacija - manje blaga od prethodne, ali kraćeg trajanja; obično izazvana nekime merama ekonomske politike;

hronična inflacija - dugoročna i često progresivna inflacija;prema poreklu:

domaća inflacija - inflacija koja nastaje kao posledica poremećaja u konkretnoj privredi;

uvezena inflacija - inflacija nastala kao posledica rasta cena na svetskom tržištu ili deficita (a nekad i suficita) platnog bilansa;

prema načinu na koji utiče na cene: prigušena inflacija - nastaje kao posledica primenjenih

mera stabilizacione politike, u početku ne deluje na rast cena, ali se javlja sa ostvarenjem pune zaposlenosti;

otvorena inflacija - karakteriše je stalan i slobodan rast cena i nejednak uticaj na sve sektore, a najčešće je posledica preterane emisije novca;

hiperinflacija - nekontrolisan rast cena,prema načinu nastanka:

nenamerna inflacija - nastaje kao posledica poremećaja u privredi;

namerna inflacija - kreatori ekonomske politike svesno izazivaju inflaciju kako bi pokrili budžetski deficit ili izvršili preraspodelu dohotka.

Troškovi inflacije

Inflacija predstavlja izuzetno štetnu ekonomsku pojavu koja destabilizuje ekonomski sistem i izaziva brojne troškove u privredi. Samo neki od negativnih efekata inflacije su:

destimulisanje štednje - u inflatornim uslovima cene rastu, kupovna moć opada, a novac gubi vrednost; u takvim uslovima depoziti u domaćoj valuti gube na vrednosti zbog čega se privredni subjekti uzdržavaju od štednje; smanjenje štednje vodi smanjenju sredstava koja se koriste za finansiranje investicija;

troškovi menjanja cena - u inflatornim uslovima potrebno je vršiti mnogo češću nivelaciju cena nego u uslovima sa umerenom inflacijom;

troškovi rasipanja resursa - u uslovima visoke inflacije privredni subjekti se trude da drže što manje novca jer se njegova vrednost brzo smanjuje; to utiče na njihove ekonomske odluke i smanjuje efikasnost;

poremećaji u obračunavanju - u inflatornim uslovima merenje rezultata je nepouzdano jer se vrednost novca kojim se izražavaju prihodi i rashodi brzo smanjuje;

redistribucija bogatstva - u uslovima iznenadne pojave inflacije dobijaju oni koji duguju novac, a gube zajmodavci (na primer banke kojima se krediti vraćaju u domaćoj valuti); takođe, gube i delovi stanovništva sa fiksnim primanjima (na primer penzioneri) ako se ne sprovedu mere usklađivanja primanja sa stopom inflacije.

Da bi se smanjila inflacija neophodno je da centralna banka vodi restriktivnu monetarnu politiku odnosno da smanji količinu novca u opticaju. U kratkom roku, to će dovesti do smanjenja agregatne tražnje, smanjenja proizvodnje, i smanjenja zaposlenosti odnosno povećanja nezaposlenosti. Ako država smanjuje inflaciju, ona onda mora biti spremna i da prebrodi period niske proizvodnje i visoke nezaposlenosti.

Trade-off između inflacije i nezaposlenosti u kratkom roku

Inflacija i nezaposlenost su u kratkom roku čvrsto povezani. Obaranje inflacije će biti praćeno rastom nezaposlenosti i obrnuto - smanjenje nezaposlenosti u kratkom roku vodi rastu inflacije.

Ovaj ekonomski fenomen se objašnjava time da kada kreatori ekonomske politike različitim kreditno-monetarnim ili fiskalnim merama povećaju agregatnu tražnju i kratkoročnu agregatnu ponudu oni mogu postići smanjenje nezaposlenosti u određenom periodu, ali samo uz pojavu više inflacije. Takođe, ako se smanjenjem agregatne tražnje i kratkoročne agregatne ponude nastoji smanjiti inflacija, doći će do pada inflacije, ali i do rasta nezaposlenosti. Prema tome, povećanje količine novca u opticaju, povećanje državne potrošnje ili smanjenje poreza smanjiće nezaposlenost u privredi, ali i povećati inflaciju. I obrnuto - smanjenje količine novca u opticaju, smanjenje državnih rashoda i povećanje poreza smanjiće agregatnu tražnju,

povećaće nezaposlenost, ali će dovesti i do niže inflacije. Kratkoročni trade-off između inflacije i nezaposlenosti opisuje Filipsova kriva:

Filipsova kriva objašnjava ponašanje inflacije i nezaposlenosti u kratkom roku. U tački A inflacija je niska, ali je zato nezaposlenost visoka. Ako se poveća ponuda novca, državna potrošnja ili ako se smanje porezi u cilju stimulisanja proizvodnje i povećanja zaposlenost, doći će u kratkom roku do smanjenja nezaposlenosti, ali i do povećanja inflacije. Privreda će, dakle, iz tačke A preći u tačku B.

U dugom roku ovakva povezanost između nezaposlenosti i inflacije ne postoji jer u dugom roku inflacija zavisi od rasta ponude novca, a nivo nezaposlenosti od funkcionisanja tržišta radne snage. Zbog toga će u dugom roku rast ponude novca (koji bi u kratkom roku mogao da izazove rast zaposlenosti odnosno pad nezaposlenosti) izazvati samo rast stope inflacije dok će nezaposlenost biti na nivou svoje prirodne stope.

test