MAGAZIN ZA SVE OSTALO

BROJ 1, Oktobar 2013. GODINA IBESPLATNO

Po mađarskom receptuPOVAMPIRENI FAŠIZAM

Desno, desno, desnijeNAVIJAČKA SUBKLUTURA EX-YU

Analiza kapitalizma MARKS DANAS

Antifašizam ZAJEDNIČKA BORBA

RAZUM U SVOM

GRMI GNEVU

ISSN

233

4-87

55

REČ REDAKCIJEPred vama se nalazi prvi broj publika-cije vrlo slikovitog i svesno sugestivnog imena koje za zadatak ima da oslika socijalni status i svetonazorsku pozi-ciju koja je uzeta za polaznu. Temeljni princip koji se nameće jeste odbacivanje „vrednosno neutralnog“ pristupa, kako u nauci, tako i u novinarstvu. Vredno-sna neutralnost u ovim oblastima ljud-skog duha zapravo znači odsustvo želje za kritičkim preispitivanjem i dovođe-njem u pitanje onih vrednosti i normi na kojima jedno društvo počiva. Vred-nosna neutralnost u nauci i novinar-stvu podrazumeva podršku očuvanju statusa quo u društvu i ideologiziranim „oblastima duha“ koje ono proizvodi. Namera i želja autora koji stoje iza ovog časopisa upravo je suprotna. Kroz ovaj časopis želimo da otvorimo prostor za preispitivanje i kritičko sagledavanje vrednosti i normi na kojima počiva naše društvo, ali i svet u globalu. Pri tom smatramo da je jedina konstruktivna kritika vladajuće ideologije neolibera-lizma moguća samo sa leve političke i svetonazorske pozicije. Kada kažemo leva pozicija, mislimo na one vredno-sti koje podrazumevaju jednakost među ljudima bez obzira na njihovo poreklo i socijalni status. Takvo vrednosno usme-renje, u aktuelnoj ideološkoj slici sveta, potpuno je skrajnuto s glavnih naučnih, političkih i medijskih tokova. Stoga se ime Margina nametnulo kao logično za časopis koji svesno želi da stoji na opi-sanoj poziciji i vrlo slikovito prikazuje osnovno vrednosno i ideološko usme-renje. Danas marginalizovan biva svako ko ukazuje na jačanje ekstremne desni-ce u uslovima svetske ekonomske krize

ili na ogromne razlike u materijalnim uslovima u kojima ljudi žive, marginali-zovan je svako ko pokušava kritički sa-gledati brojne dubioze modernog sveta. Kroz časopis, dakle, želimo da promovi-šemo jedan način promišljanja realnosti potpuno različit od vladajućeg, tj. ofici-jelnog, bez lažnih iluzija o značaju i veli-čini „poduhvata“.Zamišljeno je da u konceptualnom smislu časopis odlikuje tematska šaro-likost, te sadrži studije iz sociologije, istorije, istoriografije, filozofije, politič-ke analize konkretnih društvenih feno-mena, ali se dotiče i subkulture, odno-sno onih njenih segmenata kroz koje se manifestuju određene političko-socijal-ne vrednosti i stavovi. Teme koje se na-činju i obrađuju u nauci, a koje su pro-izvod politike, u realnosti se, na ovaj ili onaj način, konkretizuju u praksi omladinskih subkultura. Kako se i sama redakcija Margine nalazi u me-đuprostoru u kom se dodiruju ova dva sveta, logična je i želja za doticanjem oba. Ovakvim konceptom omogućava se i širok pristup u definisanju ciljne grupe do koje časopis želi da dopre, što je i bila osnovna namera autora. Na kraju, želja nam je da ovim časopi-som otvorimo prostor onim mladim ljudima koji dele slične stavove, a ne-maju gde da ih izraze. Postoji čitava „rezervna armija radne snage“ mladih koji su stekli obrazovanje u raznim oblastima društvenih nauka, a za ko-jim društvo i tržište rada ne pokazuju nikakav interes. Stoga, svoje tekstove koji su u duhu časopisa, kao i predloge i sugestije, možete slati na e-mail adresu časopisa: marginacasopis@gmail.com. Do sledećeg viđenja...

Magazin za sve ostalo

ISSN 2334-8755

IZDAVAČ:AKO - Alternativna Kulturna

Organizacija

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:

Miloš Perović

REDAKCIJA:Dario Milenković

Željko KlarićZoran Petakov

Petar AtanackovićMiljan Bosancić

Vojislav MartinovJovana IvanovićDaško Milinović

LEKTURA I KOREKTURA:Bojana Janjušević

GRAFIČKI DIZAJN, FOTO OBRADA I PRELOM:

Branka ŽarkovićDaško Milinović

e-mail: marginacasopis@gmail.com

ŠTAMPA:Zola, Novi Sad

CIP – Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

32

MARGINA : magazin za sve ostalo / glavni i odgovorniUrednik Miloš perović. – God. 1, Br. 1 (2013) - . – NoviSad : Zola štampa, 2013-. - Ilustr. ; 30 cm

Tromesečno.ISSN 2334-8755 = MarginaCOBISS.SR-ID 280526343

3

LEVICA NA POSTJUGOSLOVENSKOM PROSTORU?

IMA LI NADE ZA NOVU LEVICU U DRŽAVAMA

POTEKLIM IZ SFRJ, U KOJIMA DESNIČARI TRAŽE ZAGARANTOVANA RADNA MESTA I LIČNI DOHODAK, A LEVIČARI SE ZADOVOLJAVAJU PRAVOM NA RAZLIČITOSTI? DA BISMO ZNALI ČEMU DA SE NADAMO, MORAMO NAJPRE DA SHVATIMO ŠTA NAS JE SVE TO SNAŠLO OD PADA BERLINSKOG ZIDA DO DANAS.

Piše: Dario Milenković

Upitnik, kao interpunkcijski znak koji daje bliže određenje napisa-noj rečenici, već duže vremena

gotovo je obavezan elemenat svake re-čenice koja u sebi sadrži pojam „levica“. Razloga za to je mnogo, a konteksti su uglavnom negativni. Dok se jedni pitaju „koga još uopšte interesuje levica?“, drugi su u dilemi „da li ona danas postoji?“, a treći raz-mišljaju o tome „da li ona može da pre-živi i ponovo ojača bez radničke klase i sindikata?“. Ipak, najtragičnije je to što postoje i oni četvrti koji se ozbiljno pitaju „šta je to uopšte levica?“, a to je tragično upravo zbog toga što je reč o mladima, zato što su oni ti koji su „na potezu“, koji se obrazuju, školuju i mi-

»

4

sle da nešto znaju, a onda na elemen-tarnim političkim pitanjima ostaju bez odgovora. Naravno, kao svaka tragedi-ja, i ova (zajedno sa svojim tragičari-ma) ima svog stvaraoca, fabulu, zaplet, rasplet i glavne likove. Ili, drugačijom terminologijom govoreći, ima svoje izvorište, tok, pritoke, poplave i – svo-je ušće. A gde je to ušće? Odgovor na ovo pitanje nas sve jako interesuje, ali ga još nemamo, već samo možemo da naslućujemo. Ušće može biti u bistrom planinskom jezeru, ali i u slanom, Mr-tvom moru, ili još gore, naša tragedija može biti i reka ponornica pod kojom se zemlja otvara i ona nestaje bez traga.

GODINA U KOJOJ SU PADALI ZIDOVINo, ako bismo se zaista vratili na po-četak priče o stanju na levici danas, a smatramo da je neophodno vratiti se tamo makar na kratko, onda je svaka-ko 1989. godina ona koja bi trebalo da nas interesuje. Ta godina ključna je za proces implozije socijalizma, to je godi-na u kojoj su padali zidovi i raspadale se države, a sve u ime zahteva za obara-njem „čelične zavese“, oslobođenjem od totalitarne države ili komunističke dik-tature. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, zaista se, pred očima celog sveta, bukvalno urušio socijalizam kao oblik državnog uređenja u Evropi, što je širom otvorilo put neoliberalnom modelu novog kolo-nijalizma ka Istočnoj Evropi. Nakon raspada SSSR-a, nije bilo teško prevesti (žedne preko vode) u kapita-lizam one zemlje koje su do juče bile pod „čvrstim ruskim patronatom“, i odjednom im se zapadni model demo-kratije nudi kao jedini spas, a njihova komunistička rukovodstva su kruta i nesposobna da išta preduzmu. Razila-ženje Češke i Slovačke, a onda i njihova tranzicija, prošli su prilično „plišano“, državna imovina je privatizovana, a Evropi otvoreno novo tržište jeftine radne snage i sirovina. Slično se desilo i sa ostalim zemljama iz našeg okruže-nja – pod parolom „demokratija nema alternativu“, sve su one provedene ola-ko kroz tranziciju, kako se naziva pro-ces upropaštavanja lokalnih industrija, rasprodaja devastiranih pogona i obe-spravljivanje radništva koje je u tim istim fabrikama ostalo bez posla i sada

se jeftino nudi na novom – globalnom tržištu radne snage1.

RATNO I POSLERATNO PUSTOŠENJE NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU

Prostor SFRJ se tih godina ipak malo više tresao, a situacija komplikovala. Pored nametanja tranzicije, odnosno promene državnog uređenja i prelaska na kapitalistički ekonomski sistem za-snovan na privatnom vlasništvu i slo-bodnoj konkurenciji, jugoslovenskim republikama sugerisana je i samostal-nost (kao deo koncepta usitnjavanja i stvaranja slabih država), odnosno separacija od Jugoslavije, a kao najlakše zapaljiv, naravno, poslužio je nacio-1 Opširnije u: Rastko Močnik, „Tržište radne snage i sastav radničke klase”, Kroz tranziciju – prilozi teoriji privatizacije, str. 75-110, AKO, Novi Sad, 2011.

nalizam! U ovakvoj atmosferi, već 1989, imali smo obrise građanskog rata, a 1991. već bukti pravi rat. Lako zapaljivi nacionalizmi, pre svega srp-ski i hrvatski, savršeno su igrali svoje uloge i dojučerašnje bratsvo i jedin-stvo grcalo je u krvi. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija se raspala, a male novonastale nacio-nalne državice za nekoliko godina su opustošene – s jedne strane ratovima i međunarodnom izolacijom, a s druge katastrofalnom privatizacijom i tran-zicijom. Tokom prve polovine deve-desetih, dok je vladalo opšte ludilo na ovim prostorima, mesta za oz-biljnu politiku nije ni bilo – sasvim su bili dovoljni zveckanje oružjem i nacionalistički populizmi. Ali, kada su šizofreni umovi ućutali, a „bljes-ci“ i „oluje“ prošli, došlo je vreme da se podvuče crta. I kako god da se podvlačila nije valjalo, nije bilo dobro ni na jednoj strani, ni u jednoj no-vonastaloj državi.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, zaista se, pred očima celog sveta, bukvalno urušio socijalizam kao oblik državnog uređenja u Evropi, što je širom otvorilo put neoliberalnom modelu novog kolonijalizma ka Istočnoj Evropi.

»

»

5

Možda možemo, uslovno govoreći, iz-dvojiti Sloveniju koja je navodno „malo bolje prošla“, ali smo upravo sada svedoci kako se i njima aveti tranzicije vraćaju, jer smo ipak svi mi na ovim prostorima samo poluperiferija okova-na dužničkim ropstvom. Dakle, ako sada, nakon dvadeset go-dina, pokušamo ukratko da rezimira-mo šta se desilo s državom a šta s poli-tikom na ovim prostorima, zaključak je poražavajući – država je nestala a ostale su njene imitacije, državice zavisne od pojmova: nedovršena tranzicija, kriza, recesija, represija, status kandidata, in-tegracija, članstvo u EU, MMF i sl. Svi ovi pojmovi nedvosmisleno ukazuju da su procesi transformacija i integracija

na delu, ali nezadovoljstvo građana is-tim tim pojmovima takođe ukazuje na to da njihov učinak nije onakav kakav je očekivan i obećavan. Tranzicija je, više ili manje, u svim zemljama Istočne Evrope dovela prvo do raspada indus-trije, pa tek onda i do njene privatizacije (najčešće pod sumjivim okolnostima), masovne nezaposlenosti i nestanka radničke klase i sindikata koji su štitili interes običnog čoveka – radnika. Olako je koncept klasne solidarnosti zamen-jen konceptom nacionalnog jedinstva a ideologija levice anatemisana kao anahrono „komunističko zlo“. Poigra-vanje rečima i politička brzopletost uvek koštaju, a u slučaju postjugoslovenskog prostora cena je zastrašujuće visoka!

USMERAVANJE RADNIČKOG NEZADOVOLJSTVAZa razliku od hladnih i otuđenih rukovodstava komunističkih par-tija Istočne Evrope, srpsko rukovod-stvo, krajem osamdesetih, ponelo se prilično „snalažljivo“ i pokušalo da se prilagodi globalnim promenama koje su se jasno nazirale. S obzirom na to da je u to vreme već postojao i jak tehnokratski sloj rukovodilaca u ok-viru preduzeća, birokrate su pokušale da s njima sklope dogovor, odnosno neku vrstu saveza i da se na taj način transformišu u novu vladajuću kla-su s kompletnim pravima vlasništva nad kapitalom. Naravno, ova gibanja i pokušaji transformacija, radnicima nisu predstavljani kao odustajanje od socijalističkog nasleđa, već kao kon-tinuitet starog sistema s neizbežnom modernizacijom. Po našem mišljenju, ovo je jedan od ključnih momenata koji određuje dalji pravac razvoja političkog života u Srbiji od početka devedesetih godina prošlog veka pa sve do danas. Naime, onog momenta kad je Slobo-dan Milošević uspeo da pred radnici-ma predstavi sebe kao jedinog branioca njihovih interesa i prava, tog trenutka je unapred razoružao i onemogućio eventualnu buduću „radničku bunu“, koja bi svakako došla na red kad bi se prozrela prevara. Umesto prirodnog sazrevanja radničkog nezadovoljstva i organizovanja odozdo, „nova“ politička elita u Srbiji kanalisala je nezadovolj-stvo u pravcu antibirokratskih prote-sta usmerenih ka strukturama ostalih republika. Narod je pozivan na očuva-nje jugoslovenskog nacionalnog jedin-stva (!?), kako bi se zemlja sačuvala od raspada koji priželjkuju, naravno, oni drugi! U ovako krupnim rečima, zah-tevi radnika su razvodnjeni „ozbiljnim nacionalnim interesima“ i svako drugo pitanje smatrano je, u najmanju ruku, sumnjivim sve dok je „nacionalno je-dinstvo“ u opasnosti. Nacionalna ho-mogenizacija, stvorena u uslovima op-šteg straha i nepoverenja, proizvela je situaciju u kojoj je svaka politika zasno-vana na neetničkom identitetu smatra-na izdajničkom. Na ovaj način čvrsto je zatvoren krug, jedini naslednici SKJ prevarili su radnike, „zakopali levicu“ i na Gazimestanu postavili nacionalni mit za osnovu realne politike (doduše, tada još u funkciji očuvanja Jugoslavi-je). U susednoj Hrvatskoj stvar je bila drugačija utoliko što su tamo socijali-zam i komunizam bili osnovni krivci za sve „patnje“ hrvatskog naroda, pa je

6

Nacionalna homogenizacija, stvorena u uslovima opšteg straha i nepoverenja, proizvela je situaciju u kojoj je svaka politika zasnovana na neetničkom identitetu smatrana izdajničkom.

»»

došao trenutak da se tog zla oslobode, dok je Srbija prvo igrala ulogu brani-telja jugoslovenskog poretka, a soci-jalizam i levica osuđeni su od strane antimiloševićevske opozicije, koja je, u pojedinim trenucima, čak i u radničkoj klasi videla neprijatelja kao nosioca so-cijalističke revolucije.

RAĐANJE NOVE LEVICE?Posle svega, na ovim prostorima, gde je većina stanovništva politički nepi-smena a gde se opet svi bave politikom, imamo desničare koji „mrze komuni-zam“, ali se bune jer nemaju zagaran-tovano radno mesto i lični dohodak a, naravno, zalažu se i za besplatno školo-vanje i zdravstveno osiguranje. S druge strane, imamo levičare koji se zadovo-ljavaju pravom na različitosti i time što

su građani sveta, pa čak i reformom visokog obrazovanja (bolonjskog kova), jer „na taj način mogu da nastave ško-lovanje negde u svetu“!? Naravno, postoje svetli primeri i najave mogućih pozitivnih kretanja – student-ske blokade fakulteta u Beogradu ili „Facebook protest“ u Hrvatskoj iz 2011, u kome su bili jasno artikulisani razlo-zi nezadovoljstva: nepoverenje u insti-tucije i politički sistem, loša socijalna situacija, protivljenje ulasku u EU, pa čak i pozivi na organizovanje direktne demokratije! Ovi razlozi izazvali su na kraju proteste širom Hrvatske. Dakle, možda se zaista rađa nova levica, ali tu temu ostavljamo za idući put, a do tada pomno pratimo šta se događa. ■

Tranzicija je, više ili manje, u svim zemljama Istočne Evrope dovela prvo do raspada industrije, pa tek onda i do njene privatizacije (najčešće pod sumjivim okolnostima), masovne nezaposlenosti i nestanka radničke klase i sindikata koji su štitili interes običnog čoveka – radnika.

»»

7

8

DESNI EKSTREMIZAM (I DEO)

9

POVAMPIRENI FAŠIZAM PO MAĐARSKOM RECEPTU

ISKORISTIVŠI TEŽAK POLOŽAJ RADNIKA

U PERIODU FINANSIJSKE KRIZE, MAĐARSKI DESNIČARI UČVRSTILI SU SE NA VLASTI PRUŽAJUĆI LJUDIMA ILUZIJU DA ĆE IM BAŠ ONI OBEZBEDITI BOLJE SUTRA. IZA TE BRIGE O NACIJI, BAŠ KAO I IZA BRIGE O DIJASPORI, ZAPRAVO SE KRIJE FAŠISTIČKA PROPAGANDA, KOJA ZAGOVARA ANTISEMITIZAM, ANTICIGANIZAM I STVARANJE „VELIKE MAĐARSKE“ KOJA BI OBUHVATALA I SEVER VOJVODINE

Piše: Zoran Petakov

Od pada Berlinskog zida 1989. i uspostavljanja nove društve-ne paradigme o kraju istorije i

najboljem od svih svetova, paralelno s restauracijom kapitalizma može se pra-titi i rast desnog ekstremizma u bivšim socijalističkim državama. Iako se ovaj proces u velikoj meri razlikuje od drža-ve do države i od regije do regije, ipak postoje i neke bitne fundamentalne sličnosti koje su zajedničke svim drža-vama Jugoistočne Evrope. Uprkos ra-zličitom društvenoistorijskom razvoju na prostoru od Slovenije do Grčke i od Češke do Italije, postoje bitne zajednič-ke karakteristike razvoja desnoekstre-mističkih grupa. Napadi, ubistva i pogromi – opisu-ju eksploziju naizgled pobeđenih de-sničarskih ideja. Anticiganizam, an-tisemitizam, rasizam i homofobiju podržava društvo, opravdava država i sprovode se organizovano. Širom

Jugoistočne Evrope, ekonomska kri-za pruža priliku nacionalistima i ek-stremno desničarskim ideolozima da guraju društvo sve više udesno, što rezultira fizičkom pretnjom egzisten-ciji svih onih koji se na neki način razlikuju. Bilo to po socijalnom, geo-grafskom, seksualnom ili političkom opredeljenju, svi oni postaju legitimne mete ekstremne desnice. Radikalni de-sničarski pokreti širom Evrope i sveta povezuju se na osnovu propagande „rasnog i kulturnog rata“. To je oblik međunarodne saradnje pod barjakom etnopluralizma, za „Evropu nacija“. Pokušaji ekstremno desnih političkih partija da osnuju sopstvenu frakciju u Evropskom parlamentu svedoče o ve-oma dobroj organizaciji i vrlo realnoj opasnosti. Sistematsko nasilje protiv svih onih koji se smatraju neprijate-ljima dostiže, u globalnom kontekstu, novi rekord svake godine.

»

10

POVAMPIRENI FAŠIZAM PO MAĐARSKOM RECEPTU

TEMELJI DESNOG EKSTREMIZMAU državama Jugoistočne i Istočne Evro-pe ekstremna desnica nije više grupa prokazanih ekstremista na marginama političkog spektra, već snaga duboko ukorenjena u svest i političke procese u društvu. Permanenta kriza kapitalizma izaziva, kao što je uobičajeno pri druš-tvenom propadanju, kolektivnu krizu identiteta. Ekstremna desnica, sve više koncentrisana na socijalna pitanja, na-lazi plodno tlo za svoja jednostavna rešenja i traženje krivaca u sve siromaš-nijim segmentima društva. Dokle god bude trajalo ovo stanje konstantne kri-ze, trajaće i užas koji ga prati.Savremeni desni ekstremizam u Jugo-istočnoj i Istočnoj Evropi razlikuje se od onog u Zapadnoj Evropi, ali, ipak, sadrži zajednički program koji je u sva-kom delu Evrope isti. Savremeni desni ekstremizam temelji se na sličnim ide-ološkim postavkama kao i njegovi ide-ološki preci, iako često s njima „odriče svaku vezu”, kako kaže Todor Kuljić u svojoj knjizi Prevladavanje prošlosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka. To su:

1. Krajnji rasizam i/ili nacionalizam, a ponekad i klerikalizam, tj. težnja da se ostvari što veća država rasno, etnički ili konfesionalno zasnovana, pa se u tom cilju ne preza ne samo od rasnog, etnič-kog ili konfesionalnog podjarmljivanja različitih, već ni od njihovog „čišćenja”, a u krajnjem slučaju, ni od genocida. Ovaj cilj često se ostvaruje pod uticajem netrpeljivog uverenja da je rasa, konfe-sija ili nacija kojoj pripadamo najbolja na kugli zemaljskoj, te da je uvek u pra-vu ma šta njeni pripadnici radili.

2. Antisemitizam, tj. verovanje u je-vrejsku zaveru, koja ima za cilj da se tom narodu obezbedi vladavina nad celim svetom, te negiranje razmera stradanja Jevreja u Drugom svetskom ratu ili pravdanje tog zločina navodnim zlom koje oni nanose čitavom svetu, a posebno našoj naciji, konfesiji ili rasi.

3. Antiislamizam, pošto islam navod-no ugrožava evropsku kulturu zasno-vanu na hrišćanskom identitetu.

4. Antiliberalizam, jer su liberali uvek

nedovoljno čvrsti u rasnom, konfesio-nalnom i nacionalnom smislu i skloni su izdaji nacionalnih, konfesionalnih i rasnih interesa, pošto ne shvataju da je pojedinac slobodan tek u istovrsnoj društvenoj grupi. Istovremeno, među-tim, često se bazični antiliberalizam maskira taktičkim prihvatanjem parla-mentarizma i stvarnim pristajanjem uz ekonomski liberalizam.

5. Antisocijalizam, antianarhizam i antikomunizam, jer su anarhisti, soci-jalisti i komunisti, kao internacionalisti i kosmopoliti, po definiciji nacionalni izdajnici.

6. Homofobija, pri čemu ne samo da se homoseksualnost smatra neprirod-nom, već se zagovaraju moralni prezir, pravno sankcionisanje i fizičko nasilje nad ljudima takvog seksualnog opre-deljenja.

7. Seksizam, koji zagovara tezu da je mesto žene prvenstveno u kući i sma-tra da je njena dužnost da rađa što više pripadnika određene nacije i rase, jer se samo tako iste mogu odbraniti od pri-padnika drugih nacija i rasa koje imaju viši prirodni priraštaj.

8. Strah pred nepoznatim, stranim i drugačijim, tj. ksenofobija koja rađa nasilje.

9. Proučavanje fašističkih i desno-au-toritarnih režima iz prošlosti, kako bi se našli uzori za budućnost, pri čemu se najčešće uzimaju za ugled Hitler i razli-čiti domaći fašisti.

10. Vizija poželjnog društva koja po-drazumeva veoma često jednorasna, jednokonfesionalna i jednonacionalna društva, dok se kapitalizam prihvata i na rečima, a ne samo u praksi, i čak se

Antisemitizam i anticiganizam u Mađarskoj neprestano i neometano se šire, a pri tom njihovo širenje nije ni na koji način ograničeno. Osim toga, paravojne i desničarske formacije, koje se ističu sprovođenjem nasilja nad Romima, ili ne dobijaju nikakve ili vrlo blage kazne, dok tiha društvena većina prećutno podržava ovakvu politiku.

»

»

11

zagovara neka vrsta ekonomskog libe-ralizma umesto nekadašnje korporativ-no uređene privrede i društva.

Današnja ekstremna desnica, kao što se da videti, po pravilu nije protiv ak-tuelnog političkog sistema, mada se takvom predstavlja zbog lakše mani-pulacije i propagande među masama, nego pre svega za manji nivo ljudskih i građanskih prava, a za čvrstu ruku – autoritarnu i represivnu državu. Njiho-ve težnje često se poklapaju sa željama i političkim stavovima službi bezbed-nosti koje prate aktivnosti ekstremne desnice. Ukratko, istorijski gledano, ekstremna desnica nikada nije funkci-onisala kao antisistemski pokret, nego kao zagovornik ekstremne politike si-stema protiv borbe za demokratičnije i ravnopravnije društveno uređenje.

MAĐARSKA – EKSTREMNI DESNIČARI NA VLASTIProces ekstremizacije i skretanja druš-tva udesno najdalje je otišao u Mađar-skoj. Ova zemlja je 40 godina (1949–1989) provela kao članica Varšavskog pakta, pod imenom Narodna Republi-ka Mađarska. Posle pada Berlinskog zida nastupio je period zaokreta u dr-žavnoj ekonomiji. Napuštene su soci-jalističke tekovine, a prednost je data tržišnoj ekonomiji, usmerenoj prema Zapadnoj Evropi.Petnaest godina kasnije, Mađarska je postala punopravna članica Evropske Unije. Na vlasti se nalazi stranka de-snog centra Fides, iz koje je i aktuel-ni premijer Viktor Orban. Početkom 2008. Mađarsku teško pogađa finan-sijska kriza. Svetska ekonomska kriza

snažno je zatresla privredu ove

zemlje, te se nezaposlenost naglo po-većala. Zbog opadanja životnog stan-darda, u Mađarskoj dolazi do talasa jačanja nacionalizma i ekstremne de-snice, koja je i tradicionalno snažna u toj zemlji. U mađarskom parlamentu 47 poslanika ima desničarska stranka Jobik ili punim imenom – Jobik: pokret za bolju Mađarsku. Stranka samu sebe naziva „radikalnom konzervativnom patriotsko-hrišćanskom strankom“. Jobik, kao treća najsnažnija stranka u Mađarskoj, snažno napreduje. Na lo-kalnim izborima redom preuzimaju mesta i gradove i postavljaju svoje ljude na vlast. Da se ne radi o pukom neofa-šističkom simbolizmu, dokazuje i mi-litantno krilo stranke, osnovano 2007, pod nazivom Mađarska garda (Magyar Gárda).Prema rečima njenih pripadnika, svr-ha ove garde jeste očuvanje mađarske kulture i tradicije”. Sud u Budimpešti 2009. zabranio je delovanje ove organi-zacije, ali ta pravna odluka nije zausta-vila njene aktivnosti.U Mađarskoj, pogotovo u manjim gra-dovima i na selu, vlada veliki animozi-tet prema pripadnicima romske nacio-nalnosti. Jobik ima izrazito antiromska stajališta, te i biračko telo nalazi među istomišljenicima čiji je broj u Mađar-skoj u porastu već godinama. Jobik je desničarsko strašilo koje vla-dajuća stranka koristi kao primer u šta bi se mogla pretvoriti Mađarska s Jobi-kom na vlasti. Ako, međutim, pogleda-mo kako radi aktuelna mađarska vla-da, videćemo kako ova zemlja ubrzano tone u desničarsku diktaturu i bez neo-fašista na vlasti.Aktuelnu vlast stranke desnog centra Fides mnogi su proglasili autoritativ-nom. Premijer Viktor Orban povukao je brojne poteze koji su sasvim dovolj-ni da se proglasi „demokratskim dik-tatorom“. Najpre promenom Ustava iz kojeg je izbačeno da je Mađarska Re-publika zasnovana na principima gra-đanskih sloboda i sekularnosti. Zatim donošenjem diskriminatorskog zakona o medijima, koji je jedan od najrestrik-

tivnijih u ovom delu sveta – omoguća-va potpunu cenzuru medija, uklju-čujući i internet. To daje apsolutnu

kontrolu vladajućoj stranci nad svim medijima u zemlji, a Vlada je uspostavila posebnu agenci-ju koja će nadzirati šta se i kako objavljuje.

NEZAPOSLENI NA PRISILNOM RADUJednim potezom aktuelna vlast u Mađarskoj ugušila je svaku poten-

12

cijalnu kritiku. Nijedan slobodni medij ne može sebi da dozvoli pisanje protiv vlasti, jer bi to za njih značilo finansij-sku propast. Nedostatak slobode go-vora i porast neofašizma – koliko god to čudno zvučalo – ipak nisu u fokusu interesovanja građana Mađarske. Naj-veći problem na koji su oni usredsre-đeni jeste rastuća nezaposlenost. Vlada Viktora Orbana na takvu situaciju od-govorila je uvođenjem prisilnog rada za nezaposlene.Svi nezaposleni građani odsad mo-raju otići da rade gde god ih država pošalje. Oni koji odbiju, gube sve so-cijalne beneficije. Ova „vojska“ neza-poslenih radnika gradiće puteve, bra-ne i ostalu infrastrukturu, ali mogu takođe biti iznajmljeni i privatnim kompanijama. Vest su s oduševlje-njem dočekali brojni veliki investitori koji su već najavili ogromne projekte u Mađarskoj.

Da Mađarska postaje svojevrsni raj za svakog ozbiljnog kapitalistu pokazuje i službeni glasnik, Wall Street Journal koji je nahvalio poteze mađarskog pre-mijera Orbana.Najtragičnije od svega, gledano iz pozici-je mađarskog radnika, jeste to što nema alternative. Socijalistička partija, koja je držala vlast pre Orbana, propala je u nizu afera. Sindikati, koji bi trebalo da zastupa-ju interese radnika, korumpirani su i uop-šte se ne oglašavaju. Činjenica da je Ma-đarska deo Evropske Unije takođe radni-cima ne znači mnogo. Štaviše, očigledno je da Evropa podržava ovakve oblike izrablji-vanja radnika od strane pojedinih država. Jedina opcija koja im nudi iluziju spa-sa jesu ekstremni desničari iz Jobika. Antisemitizam i anticiganizam u Ma-đarskoj neprestano i neometano se šire, a pri tom njihovo širenje nije ni na koji način ograničeno. Osim toga, paravoj-ne i desničarske formacije, koje se isti-ču sprovođenjem nasilja nad Romima, ili ne dobijaju nikakve ili vrlo blage kazne, dok tiha društvena većina pre-ćutno podržava ovakvu politiku. Kad se sve to sabere, nameće se zaključak da su perspektive za ekstremnu desni-cu više nego dobre. Državna medijska agencija svaljuje krivicu za tešku eko-nomsku situaciju na romsku nacional-

nu zajednicu, tako da je u Mađarskoj postalo normalno, čak i poželjno, na-padati Rome. Zbog rasta popularnosti ekstremno desničarskog Jobika, vlada Viktora Orbana odlučila se na još je-dan radikalan korak kako bi opstala na vlasti – davanje državljanstva, a time i prava glasa, mađarskim zajednicama

Važan segment desničarske politike jeste i zahtev za teritorijalnom autonomijom vojvođanskih Mađara unutar autonomije Vojvodine, odnosno nacionalnom autonomijom za sever Vojvodine u kome Mađari čine većinu. Radi se o 8 opština od Subotice do Temerina. To bi, po planovima mađarskih ekstremnih desničara, u krajnjoj instanci značilo da se taj deo Vojvodine, na kraju političkog procesa, otcepi i pripoji Mađarskoj.

»

»

13

u dijaspori. Taj korak je kulminaci-ja politike koju mađarska vlada vodi godinama, od dolaska Fidesa na vlast. Ta se politika ogleda u materijalnoj i propagandističkoj pomoći mađarskim zajednicama u okruženju, kroz kul-turnu razmenu i organizovanje „omla-dinskih festivala” na kojima se govori o neodrživosti Trijanonskog sporazuma i okupaciji delova nekadašnje Mađar-ske. Drugim rečima, otvoreno se iznosi ideja Velike Mađarske. Zauzvrat Fides očekuje „samo” da mađarske nacional-ne zajednice u dijaspori glasaju za njih na izborima u matici!Naravno, ni Jobik ni ostale ekstremno desničarske organizacije, kojih u Ma-đarskoj ima zaista mnogo, ne sede skr-štenih ruku, već koriste politiku koju sprovodi Fidesova vlada za propagandu svojih ekstremno desničarskih i neofa-šističkih ideja.

RADIKALIZOVANJE DIJASPORE – SLUČAJ VOJVODINEJedna od najčešće korišćenih metoda jeste organizovanje takozvanih omla-dinskih kulturnih festivala. Najpozna-tiji „omladinski kulturni festival”, koji se organizuje u svrhu sprovođenja de-sničarske propagande u dijaspori, jeste EMI Tabor. Ova manifestacija održava se svake godine i predstavljena je kao okupljanje Mađara u zemljama koje se nalaze u okruženju Mađarske. Muzika, zabavni program, kulturno-istorijski sa-držaji – na prvi pogled festival kao i sva-ki drugi koji promoviše kulturu i tradi-ciju jedne nacionalne zajednice. Među-tim, šta se u stvari krije iza imena EMI? Ujedinjena Mađarska Omladina (Egyesült Magyar Ifjuság – EMI) je-ste organizacija koja se predstavlja kao mreža koja spaja mlade ljude mađar-ske nacionalnosti u regionu i čiji je cilj da probudi uspavanu nacionalnu svest mladih Mađara iz okruženja. Oni sami to sugerišu, nimalo suptilno, prikazu-jući mapu nekadašnje Mađarske, pre Trijanonskog sporazuma, a svoju dr-žavu nazivaju „osakaćena Mađarska“. EMI je kišobran-organizacija, koja organizuje tri festivala na području „Velike Mađarske”. Osim festivala u Kapošvaru, koji se održava na teritoriji sadašnje Mađarske, druga dva ovakva događaja održavaju se, već nekoliko

godina unazad, u Erdelju u Rumuniji i u Vojvodini, ili Južnoj regiji (Delvidek) – kako oni isključivo zovu Vojvodinu. Festivali promovišu ideju ujedinjenja svih Mađara na jednoj teritoriji ili u jednoj državi. U Mađarskoj je situacija na omladin-skoj kulturnoj i subkulturnoj sceni ja-sna, nema nijednog njenog segmenta koji nije prožet ekstremno desničar-skom ideologijom. Stoga ne čudi da na takozvanim omladinskim festivalima, koje uglavnom organizuju mađarski nacionalni saveti u dijaspori, a koje ma-đarska država nesebično finansira kako bi sprovodili Fidesovu ili još desniju po-litiku, glavne zvezde jesu upravo ben-dovi ekstremno desničarske ideologije. Tako su, u Vojvodini na primer, na EMI Taboru svirali i bendovi poznati po svom fašističkom opredeljenju. Ro-mantično nasilje, bend s dugom isto-rijom nastupanja po neonacističkim klubovima, poznat po izvođenju svo-jevrsnih himni mađarskih naciskinhe-da, aktivan je na većini manifestacija mađarskog ogranka nacističke mreže Blood and Honour (Krv i Čast). Posled-njih godina rade na propagiranju anti-ciganizma i rešavanju „ciganskog pro-blema” u Mađarskoj. Članovi benda na svakoj svirci pozivaju na proterivanje i pogrom Roma. Bend Strategia, koji ta-kođe ne krije svoje veze s nacistima, bio je pozvan na festival, ali je zbog pose-dovanja neonacističkog propagandnog materijala vraćen s mađarsko-srpske granice. Članovi ovog benda takođe su redovni na koncertima Blood and Ho-nour organizacije. Cilj ovakvih festiva-la jeste radikalizacija mađarske zajed-nice u dijaspori, posebno omladinske populacije. Drugi, direktniji način da se sprovodi antitrijanonska politika, koja je zva-nična politika mađarske vlade, jeste uspostavljanje direktne veze s partija-ma mađarskih nacionalnih zajednica u okruženju. Ovakva politika posebno je aktuelna u Vojvodini.

OD NACIONALNE AUTONOMIJE DO PRIPAJANJA MAĐARSKOJMora se reći da zastupanje ovakve po-litike ne traje od juče, već se na tome sistematski radi već duže od decenije. Važan segment te politike jeste i zahtev

U svakom slučaju, deo ekstremne desnice naučio je lekciju. Osim što su obukli odela, naučili su da iz svoje propagande uklone elemente koji bi mogli ukazivati na njihove istinske ekstremno desne namere.

»»

14

▶

15

za teritorijalnom autonomijom vojvo-đanskih Mađara unutar autonomije Vojvodine, odnosno nacionalnom au-tonomijom za sever Vojvodine u kome Mađari čine većinu. Radi se o 8 opština od Subotice do Temerina. To bi, po pla-novima mađarskih ekstremnih desni-čara, u krajnjoj instanci značilo da se taj deo Vojvodine, na kraju političkog procesa, otcepi i pripoji Mađarskoj.Prvu inicijativu za teritorijalnom auto-nomijom severa Autonomne Pokrajine Vojvodine pokrenuo je Omladinski po-kret 64 županije, koji je još 2004. istu-pio sa zahtevom za stvaranje takozva-ne Južnoregijske multietničke regije. Isti su, 2007. godine, na vojvođanskom protestu protiv Trijanona, javno zah-tevali samoupravnu teritorijalnu auto-nomiju za sever Vojvodine s većinskim mađarskim stanovništvom.U Vojvodini, Pokret 64 županije uglav-nom je organizovao tribine, koncerte i proteste, u manjim naseljima s većin-skim mađarskim stanovništvom. U septembru 2004. godine, Pokret je uče-stvovao na izborima u Srbiji, i to na li-stama Demokratske stranke vojvođan-skih Mađara (Andraš Agošton) i Demo-kratske zajednice vojvođanskih Mađara (Šandor Pal), sa kojima su sarađivali u to vreme, uspešno osvojivši nekoliko mandata. Godine 2006. podržavali su sada pokojnog Šandora Pala na vanred-nim izborima za gradonačelnika Be-čeja, u zamenu za podršku u stvaranju Južnoregijske multietničke regije. Na vojvođanskom protestu protiv Trijano-na, 2007, javno su zahtevali samouprav-nu teritorijalnu autonomiju za sever Vojvodine s mađarskim stanovništvom.Laslo Torockai, predsednik Pokreta 64 županije proterivan je iz nekoliko ze-malja zbog svojih aktivnosti. Iz Srbije je proteran dva puta – krajem 2004. na godinu dana i u maju 2008. na dve go-dine. Vojvođanski članovi i predstav-nici samog Pokreta 64 županije, javno-sti poznati po svom ekstremističkom opredeljenju i samoorganizovanju, bili su Tihamer Lavro, Silvester Kišpalko, kao i Laslo Balint – danas čelnik partije Pokret mađarske nade i član Nacional-nog saveta Mađara. Nakon što je lideri-ma pokreta 64 županije zabranjen ula-zak u Srbiju, te nakon pokretanja inici-jative za zabranu delovanja ove organi-zacije, njihove aktivnosti u Vojvodini, u poslednjih nekoliko godina, skoro su u potpunosti prestale. Poslednji pokušaj desio se 2009, kad je Pokret krenuo u vrbovanje novih članova uz promociju videa o Trijanonskom sporazumu.

JEDNE EKSTREMISTE SMENILI DRUGIPokret 64 županije zvanično je nestao s vojvođanske ekstremističke scene, javno poričući bilo kakvu povezanost s međunacionalnim incidentima, sum-njivim tribinama i koncertima neonaci bendova, koji su se i dalje dešavali. Na-kon što je ova ekstremno desničarska organizacija javno prestala da deluje na teritoriji Vojvodine osniva se prva, kako sama sebe naziva, „mađarska partija bez komunističkih elemenata”, radikalno nacionalističkog opredelje-nja – Pokret mađarske nade (PMN) u Subotici. Ova partija je sama sebe inaugurisala za predstavnika „pravih mađarskih vrednosti“ i za zastupnika prava svih Mađara u Južnoj regiji. Po-kret mađarske nade poriče bilo kakvu saradnju s Pokretom 64 županije, iako program partije umnogome nalikuje na „županijsku” agendu iz ranijih go-dina. Naime, PMN se od početka svog postojanja zalagao za teritorijalnu auto-nomiju potiskih Mađara unutar Vojvo-dine. Osim toga, sam predsednik Laslo Balint iz svoje biografije, objavljene na zvaničnoj stranici Nacionalnog saveta Mađara, prošle godine uklonio je infor-maciju o svojoj povezanosti s Pokretom 64 županije, iako je ranije stajalo da je bio subotički predstavnik te organiza-cije oko godinu i po dana. Svoje zahteve za teritorijalnom autono-mijom Mađara u Vojvodini Pokret ma-đarske nade, kao mlada desno-ekstre-mistička partija, pokušava da podupre konkretnim primerima u poslednjem velikom talasu teritorijalnih previranja u novijoj istoriji. Oslanjaju se na primer Kosova i budućeg statusa kosovskih Srba, kao i na primer Rumunije i zah-tev za autonomijom tamošnjih Sekelja, prethodno zastrašenih nametanjem osećanja opšte manjinske ugroženosti.Zahtev PMN za teritorijalnom auto-nomijom Mađara u Vojvodini, ujedno ima podršku i partije Jobik iz Mađar-ske, s kojom blisko sarađuje. Ta podrš-ka ogleda se u zajedničkom organizo-vanju tribina o ugroženosti mađarskog stanovništva u Vojvodini, kao i u nuđe-nju odgovora na sve njihove probleme u vezi s nametanjem mađarske terito-rijalne autonomije unutar vojvođan-ske. Jobik je podržao PNM na izborima 2012, a predsednik Jobika Gabor Vona učestvovao je u predizbornoj kampanji ove stranke.S obzirom na sličnosti, i Jobik i 64 žu-panije, tokom svog postojanja deset

16

godina unazad, međusobno su se po-državali i neskriveno sarađivali. Dok su jedni pravili ulične nerede, drugi su se polako uvlačili u parlament. Ujed-no, članovi Pokreta su se učlanjivali u Jobik, dobijali funkcije kako na lokalu tako i u parlamentu, ujedinivši tako svoje simpatizere u jednu veliku ekstre-mno desničarsku grupaciju. Aktivno se zalažu da na svim frontovima usade mit o jedinstvu svih Mađara, te mit o sveopštoj ugroženosti nacije, uteme-ljen na primerima istorijskih nepravdi, usput zastupajući otvoreni antisemiti-zam i rasizam. Svoj diskurs baziraju i na prebrojavanju žrtava i na klasičnoj reviziji istorije, čime stavljaju naciju u istorijsku ulogu mučenika.U svakom slučaju, deo ekstremne de-snice naučio je lekciju. Osim što su obukli odela, naučili su da iz svoje pro-pagande uklone elemente koji bi mogli ukazivati na njihove istinske ekstre-mno desne namere.

BRIGA O DIJASPORI – PARAVAN ZA FAŠISTIČKU PROPAGANDUO tome da organizacija PMN brine o interesima mađarske manjine u Vojvo-dini svedoči, između ostalog, i činjeni-ca da je mađarski Jobik 2012. godine sakupio određeni broj zastava Mađar-ske i donirao ih selima u Vojvodini s većinskim mađarskim stanovništvom. Zatim su inicirali formiranja civilne straže po selima, usled recipročnog porasta broja doseljenih Roma. Inte-resi Mađara u Vojvodini zastupaju se i kroz tribine i građanske forume na kojima uglavnom nastupaju predstav-

nici Jobika. Tako je promocija Jobika u Vojvodini na delu još od osnivanja partije PMN, a posebnu važnost dobi-la je kad je mađarska manjina počela da aplicira za mađarsko državljanstvo, uz najavu biračkog prava. Biračko pra-vo za državljane van matice omogućio je mađarski Zakon o izborima, donet krajem 2011. godine, izglasan od strane Fidesa i Jobika. Ovaj zakon, međutim, propisuje da glasači izvan matice mogu da glasaju isključivo za partijske liste, iz čega logično sledi i neophodno par-tijsko prisustvo u regionu, na raznim nivoima društvenog i političkog života. Dosadašnje aktivnosti Jobika u Vojvo-dini bile su samo pripreme za njihovo fizičko političko prisustvo. Političke metode Jobika i PMN veoma su slične, jer je upravo Pokret mađarske nade inicirao uvođenje „civilnih stra-ža“, usmerenih protiv romske populaci-je na severu Vojvodine, a upravu tu ak-ciju Jobik već neko vreme organizuje u Mađarskoj. Ofanziva PMN nastavljena je kad je ovaj pokret pozvao na prego-vore sve mađarske manjinske partije da zauzmu zajednički stav povodom inici-ranja borbe za teritorijalnu autonomiju vojvođanskih Mađara, s napomenom da „ključ razvoja i dobrobiti za Mađare predstavlja autonomija na teritorijal-nom principu”. Izlivanje desnog ekstremizma na dijas-poru, kao što vidimo, sprovodi se na različite načine. Institucionalno – pre-ko nacionalnog saveta Mađara u Vojvo-dini, koji sprovodi politiku mađarske vlade davanjem prava glasa Mađarima u dijaspori, gde stranke mađarske naci-onalne zajednice zastupaju ili desničar-sku politiku vladajućeg Fidesa ili pak

još ekstremniju politiku opozicionog i desno ekstremističkog Jobika. Vanin-stitucionalno delovanje usmereno je, uglavnom, na omladinsku populaciju u dijaspori, koja se ekstremizuje odr-žavanjem raznih omladinskih festivala, tribina ili koncerata, koji se navodno bave očuvanjem mađarske kulture i tradicije, a u stvari su paravan za ma-đarsku ekstremnu desnicu, subkul-turne, desničarske pokrete i bendove i omladinske organizacije koje sprovo-de otvorenu neonacističku i fašističku propagandu.

GLORIFIKACIJA FAŠISTIČKIH VOĐATo što se danas dešava u Mađarskoj već je viđeno dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kad je fašizam, ostvarivši pobedu i apsolutnu političku i kulturnu hegemoniju u svojoj zemlji, krenuo u osvajačke ratove koji su se završili Ho-lokaustom. Mađarska državna politika nema toliko velike pretenzije kakve su nekad imali Hitler ili Musolini, oni će se zadovoljiti „samo” promenom gra-nica utvrđenih Trijanonskim sporazu-mom. To ne znači da je manje opasna. Prekomponovanje granica za koje se zalažu i Fides i Jobik jesu pretnja miru u regionu jugoistočne Evrope. U Mađarskoj se ideali slobode, za koje se demokratska opozicija zalagala pre 1989. godine, danas koriste u odbranu neofašizma. Posebno se ističu takozva-ni „zločini komunizma”, koji se deci institucionalno nameću kroz obavezu posete „kući komunističkog terora”, a tom propagandom potiru se zločini nacizma. O nacističkim zločinima po-činjenim u vreme Drugog svetskog rata ili se ne govori ili se oni relativizuju. Fašitičke vođe iz tog perioda se glorifi-kuju i dižu im se spomenici. Slobodno se mogu štampati i publikovati svako-vrsni nacistički tekstovi časopisi i knji-ge. Zahtevi za sprečavanje okupljanja neofašista proglašavaju se policijskim terorom, a ono malo hrabrih intelektu-alaca koji se usude da protestuju protiv fašizacije zemlje izloženo je svakodnev-nom teroru i psihofizičkom maltreti-ranju. U Mađarskom društvu danas, pojam slobode znači sloboda za desni ekstremizam i neofašizam. ■

17

18

???

MARKSOVA ANALIZA KAPITALIZMA DANAS

MADA SU SE USLOVI RADA BITNO PROMENILI

U ODNOSU NA VREME U KOM JE VELIKI NEMAČKI FILOZOF ŽIVEO, PRINCIP PO KOM FUNKCIONIŠE KAPITALISTIČKI SISTEM OSTAO JE ISTI. MARKSOVA ANALIZA KAPITALIZMA AKTUELNIJA JE NEGO IKAD U VREMENU EKONOMSKE KRIZE IZAZVANE POHLEPOM VLADAJUĆIH STRUKTURA

Piše: Miloš Perović »

Kada se svetska populacija, to-kom 2008. godine, suočila s objavom onih koji je vode da

ulazimo u period „svetske ekonomske krize“, nije trebalo da prođe mnogo vremena da bi se rehabilitovao interes za učenje Karla Marksa. Bio je potre-ban krah neodrživog sistema pohlepe finansijskog sektora kapitalizma da bismo se ponovo setili stigmatizova-nog monumentalnog dela ovog velikog nemačkog, pre svega, filozofa i ekono-miste, koje se decenijama pokušavalo skrajnuti na marginu društvene teorije od strane postojećeg političko–eko-nomskog sistema i njegovih akadem-skih eksponenata.

NEPROMENLJIVI PRINCIP KAPITALIZMATendencija marginalizovanja Mark-sa svakako je intenzivirana početkom devedesetih godina prošlog veka s pro-pašću Sovjetskog Saveza i tzv. Istočnog bloka. Propast ove grupacije zemalja, predvođenih Sovjetskim Savezom, koje su formalno počivale na ideologiji so-cijalizma (a koje u praksi nisu imale previše veze sa socijalizmom, što je po-sebna tema za koju bi trebalo napisati poseban tekst) i koje su čitav svoj vred-nosno-normativni sistem temeljile na redukovanoj, pa i pervertiranoj verziji Marksovog teorijskog sistema koju su nazivali „marksizam“, bila je ogroman podsticaj liberalnim teoretičarima ka-pitalizma da Marksovu studioznu ana-lizu kapitalizma proglase nerelevan-tnom i „prevaziđenom“ u novonasta-lom globalnom političko-ekonomskom i ideološkom odnosu snaga. Osnovna teza kojom su Marksovi pro-tivnici pokušavali da dokažu prevazi-đenost njegovih argumenata kojim je kritikovao kapitalizam kao socijalni sistem jeste da je kapitalizam danas bitno drugačiji sistem u odnosu na vre-me u kom ga je Marks izučavao. Zaista,

sistem u kom živimo danas nije isti kao u prvoj polovini 19. veka. No, to je precizno anticipirano u prvoj knjizi Kapitala, gde je Marks nedvosmisleno izneo zaključak da se struktura kapita-lističkog društva neprestano menja pod uticajem glavnog pokretača društvenog razvoja – akumulacije kapitala. Zaista, forma kapitalističkog sistema danas je bitno drugačija, a najupečatljivija sli-ka te formalne promene sadržana je u procesu rada koji se, usled enormnog tehnološkog napretka čovečanstva, bitno razlikuje u odnosu na Marksovo doba. No, suština ili princip po kom si-stem funkcioniše doslovno je isti kao u Marksovoj kritičkoj analizi. Upravo taj

osnovni vrednosni princip kapitalizma jeste izvor (materijalne) nejednakosti među ljudima koja stvara ogromne an-tagonizme koji, pre ili kasnije, moraju postati neodrživi. Zato je bitno osvr-nuti se na Marksovo shvatanje podele rada u kom je sadržana sama esenci-ja njegove filozofije i koje je, na kraju krajeva, vrlo inspirativno za shvatanje aktuelne globalne ekonomske krize i njenih uzroka.

„PROBLEMATIČNA” PODELA RADAPojmovi rada i podele rada zauzimaju veoma važno mesto u Marksovom shvatanju čoveka i društva. Može se reći da Marksovo proučavanje podele rada predstavlja temelj njegove velike misaone konstrukcije. Niko pre njega nije posvetio toliko pažnje radu kao dominantnom faktoru za određivanje čoveka i njegovog društva. Marks

Upravo taj osnovni vrednosni princip kapitalizma jeste izvor (materijalne) nejednakosti među ljudima koja stvara ogromne antagonizme koji, pre ili kasnije, moraju postati neodrživi.

»

»

19

određuje rad kao specifično ljudsku delatnost. To je karakteristika kojom se čovek razlikuje od životinje. Za raz-liku od životinja, ljudi proizvode svoja sredstva za život i sam materijalni život1.U Marksovom misaonom siste-mu pojam rada je, pre svega, filozofski pojam na kom on zasniva svoje filozof-sko i antropološko stanovište. Rad je generička, rodna bit čovekova. Radom započinje proces očovečavanja čoveka, tj. postajanje čoveka čovekom. On čini čovekovu suštinu, koja je shvaćena kao moć slobodne, svesne, praktičke, racio-nalne i svrsishodne delatnosti kojom se čovek ostvaruje u svojoj ljudskosti. Rad je onaj ontološki supstrat koji čoveka čini čovekom specifikujući ga u njego-voj ljudskoj biti i razlici spram svih drugih živih bića. Na osnovu ovako shvaćenog pojma rada, kao par excel-lence filozofskog pojma, Marks razvija vlastitu ekonomsku teoriju kao učenje o proizvođenju materijalnog života ljudi. Za njega je to učenje osnova ra-zumevanja svih ostalih sfera manifes-tovanja ljudskog individualnog i kolek-tivnog života.Podela rada, prema Marksovom sudu, ima bitno protivrečan karakter. Ona u odlučujućem smislu uzdiže čoveka iz pukog prirodnog stanja. U siste-mu podele rada čovek dela svesno i svrsishodno nastojeći da zadovolji svoje materijalne i kulturne potrebe. Životinja dela instinktivno, po nagon-ima svoje prirode, tj. po kauzalnoj de-terminaciji prirode koja je svojstvena njenoj životinjskoj vrsti. Istupajući iz prirodnog sveta, čovek istupa iz vlas-titog određenja da bude samo jedna prirodna, biološka vrsta, oblikujući sebe i svoj svet u svojoj specifično ljud-skoj rodnosti. U osnovi prirodnog života životinja jeste njihova pripadnost vlastitoj prirodnoj vrsti (species), dok je u osnovi čovekovog života njegova mogućnost da dela po meri svoga roda (genus), dakle, ne po svojoj prirodi, nego po svojoj rodnoj (generičkoj) suštini. Šta je za Marksa generička suština čoveka? Odredbe svih oblika ljudske delatnosti svoj koren imaju u mogućnosti čoveka da bude praktičko biće. Čovekova suština je moć prakse.Praksa je koren podele rada, a pode-la rada je osnova podele društva na klase. U kapitalističkom društveno-ekonomskom sistemu podela rada je ve-zana za privatno vlasništvo. Zbog svega prethodno navedenog, podela rada

1 Karl Marks, Prilog kritici političke ekonomije, BIGZ, Beograd, 1976, str. 8.

se može razumeti kao pozitivan, ali i kao negativan fenomen u celini ljud-ske društvenosti. „Podjela rada stvara sjaj i bijedu kapitalističkog društva, njegovo materijalno bogatstvo i ljudsko siromaštvo“2. Podelom rada, u sistemu zasnovanom na privatnom vlasništvu, gomila se kapital u rukama onih koji poseduju sredstva za proizvodnju, odnosno u rukama vladajuće klase ko-joj takav oblik podele rada, zasnovane na privatnom vlasništvu, omogućava da akumulira kapital, eksploatišući one koji su lišeni poseda sredstava za proizvodnju, one koji su bez privatnog vlasništva – dakle proletarijat. Upravo zbog toga što Marks nije video problem u podeli rada kao takvoj, već u podeli rada koja je zasnovana na privatnom vlasništvu kao osnovnom principu, aktuelnost Marksove kritičke analize 2 V. Rus i V. Arzenšek, “Rad kao sudbina i kao sloboda”, SN Liber, Zagreb, 1976, str. 74.

kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema uopšte ne treba dovoditi u pi-tanje dok taj sistem postoji. Potrebno je, stoga, videti bliže kako Marks dolazi do privatnog vlasništva kao uzroka bro-jnih dubioza kapitalističkog sistema.

OTUĐENJE ČOVEKA OD PROIZVODA RADA

Marks je, dakle, shvatio značenje di-rektne povezanosti podele rada i vladajućeg vlasničkog odnosa u društvu. Istorijski stepen razvitka podele rada ima svoj neposredni izraz u obliku vlasništva. Zapravo, oni stoje u odnosu uzajamnog uslovljavanja specifikova-nog prema različitim epohama raz-vitka čovečanstva. Marks razlikuje četiri oblika vlasništva u dotadašnjem istorijskom razvoju podele rada: ple-mensko vlasništvo, antičko opštinsko i državno vlasništvo, feudalno vlasništvo

20

???

i kapitalističko vlasništvo. Prema ovim oblicima vlasništva on određuje i četiri oblika organizacije ljudskog života, ili četiri velike epohe u ljudskoj istoriji, a to su prvobitna zajednica, robovlasništvo, feudalizam i kapitalizam. Analizi i kritici ovog poslednjeg, kapitalističkog društva zasnovanog na principima privatnog vlasništva i slobodnog tržišta kojim vladaju zakoni konkurencije, Marks je posvetio celokupno svoje delo. Prevladavanje ovog društvenog oblika Marks projektuje idejom komunističkog društva kao društvene formacije koja ukida privatno vlasništvo u njegovom kapitalističkom obliku.Ono što je Marks prvi uočio i razgraničio u fenomenu podele rada, kao pokretaču celokupnog društvenog

razvoja, bila su njegova dva aspe-kta. On je podelu rada shvatio kao unutrašnju razdeljenost na društvenu i tehničku, odnosno, na opštu i poseb-nu podelu rada. Opšta, tj. društvena podela rada svojstvena je gotovo svim dosadašnjim društvenim oblicima. U Ekonomsko-filozofskim rukopisima on kaže da svaka životinja ima neku prirodom datu radnu funkciju, pa tako pauk plete mrežu, medved lovi ribu, itd. Čovek, međutim, može da obavlja mnoštvo različitih poslova. Na osnovu toga stvaraju se različita zanimanja. Ljudi ih obavljaju u skladu sa svojim sklonostima. Tako nastaje društvena podela rada. S druge strane, posebna ili tehnička podela rada jeste sitniji oblik podele rada, ona je proizvodna

Podelom rada, u sistemu zasnovanom na privatnom vlasništvu, gomila se kapital u rukama onih koji poseduju sredstva za proizvodnju, odnosno u rukama vladajuće klase kojoj takav oblik podele rada, zasnovane na privatnom vlasništvu, omogućava da akumulira kapital, eksploatišući one koji su lišeni poseda sredstava za proizvodnju, one koji su bez privatnog vlasništva – dakle proletarijat.

»

»

21

podela rada u okviru jedne radion-ice, fabrike, preduzeća. Ona počiva na usložnjavanju rada koje je svojstveno jedino kapitalističkom načinu proiz-vodnje. U njemu je nužno da se izrada jednog proizvoda deli na različite ope-racije koje obavlja veći broj različitih radnika. Američki sociolog Heri Brejverman ovako tumači navedeno Markso-vo stanovište: „Podjela rada u društvu svojstvena je svim poznatim društvima, a podjela rada u radionici poseban je proizvod kapitalističkog društva. Društvena podjela rada dijeli društvo na zanimanja od kojih svako odgovara određenoj grani proizvod-nje. Proizvodna podjela rada razara zanimanja shvaćena u tom smislu, nakon čega radnik ne može potpuno obavljati nijedan proizvodni proces. U kapitalizmu tržište kaotično nameće društvenu podjelu rada, a planiranje i kontrola nameću podjelu rada u radi-onici. Proizvodi društvene podjele rada u kapitalizmu se razmjenjuju kao roba, dok se rezultati partikulariziranog rada ne razmjenjuju unutar tvornice kao unutar tržišta, već su svi vlasništvo is-tog kapitala. Dok društvena podjela rada dijeli društvo, partikularizirana podjela rada dijeli ljude“3. Upravo u ovom tumačenju tehničke podele rada detektovan je i uzrok otuđenja čoveka od proizvoda vlastitog rada u kapitalistički ustrojenom procesu rada, čime se on kao biće prakse, koja čini 3 H. Brejverman, „Rad i monopolistički kapital“, Globus, Zagreb, 1983, str. 65.

njegovu rodnu bit, otuđuje od vlastite rodne, generičke biti, tj. otuđuje se od samog sebe.

RADNICI ZAMENJENI MAŠINAMANakon izloženih osnovnih Marksovih pogleda na pojam rada i podelu rada, možemo se osvrnuti i na argument njegovih današnjih najžešćih liberal-nih kritičara, koji s pravom ističu da je proces rada bitno različit u odnosu na period u kom je Marks analizirao kapitalizam. Da, to je tačno – forma podele rada jeste drugačija s obzi-rom na tehnološki napredak koji je omogućio veliki stepen automatizacije procesa proizvodnje, i ne samo proce-sa proizvodnje, nego i tzv. tercijarnog sektora privrede (uslužna delatnost). No, ovako nešto bilo je moguće samo na osnovu onog fenomena kapitalizma koji je Marks precizno definisao poj-mom tehničke podele rada. U okviru tehničke podele rada, koja predstavlja specijalizaciju rada i njego-vo usitnjavanje, bila je moguća pojava visoko hijerarhizovanog koncepta „tejlorističke organizacije rada“ (ime dobilo po idejnom tvorcu Frederiku Tejloru). „Tejlorizam“ je koncepcija organizacije rada koja se zasniva na naučnim, visoko racionalizovanim osnovama, radi maksimalnog, siste-matskog korišćenja radne snage u svrhu što brže i masovnije oplodnje kapitala. S pojavom tejlorizma gubi se svaki oblik radničke kontrole nad procesom rada, jer su u ovoj koncepciji organizacije rada u potpunosti odvo-jene misaona i izvršna komponenta rada. 4. Radniku je, dakle, ostavljena isključivo izvršna funkcija u procesu rada, dok je misaona funkcija u potpu-nosti prebačena na upravljačke struk-ture, kojima je osnova naučna. Upravo ovakav koncept organizacije rada čini mogućim visok stupanj automa-tizacije procesa proizvodnje koji biva sve veći sa ogromnim tehnološkim i informatičkim napretkom koji je naročito uzeo maha u poslednjih nekoliko decenija i koji predstavlja os-4 Rade Kalanj, Predgovor, H. Brejverman, Rad i monopolistički kapital, Globus, Zagreb, 1983, str. XI

22

Svedenost manuelnog rada samo na repetitivnost i njegova lišenost svakog stvaralaštva vlasnicima kapitala omogućava da ljudsku radnu snagu zamene mašinama.

»

»

novnu razliku u odnosu na Marksovu analizu kapitalizma. Svedenost manuelnog rada samo na repetitivnost i njegova lišenost sva-kog stvaralaštva vlasnicima kapitala omogućava da ljudsku radnu snagu zamene mašinama. Jednostavno, maso-vno industrijsko radništvo u kom je Marks video subjekat revolucije, te sto-ga insistirao na njegovom političkom organizovanju, više ne postoji kao tak-

vo. Masovna upotreba ljudske radne snage u procesu proizvodnje više ne postoji. U industrijskoj proizvodnji u tzv. zapadnom svetu danas, zaposlen je, zapravo, jedan veoma mali, tanak sloj ukupne populacije koji služi kao nekakva vrsta kontrole u automatizova-nom procesu proizvodnje, kao dodatak mašinama. Idila u kojoj je, bez većih socijalnih potresa, donedavno živeo tzv. centar kapitalizma, tj. Zapad, sa ovako organizovanim procesom rada bila je posledica nekoliko faktora – ogromnog tehnološkog napretka u 20. i na počet-ku 21. veka, trošenja rezervi ogromnih količina kapitala stečenog brutalnom eksploatacijom kolonija i, napokon, ne-okolonijalizma koji eksploatiše nove kolonije na sofisticiran način (niskim cenama roba i radne snage, na način koji je Marks anticipirao u Manifestu komunističke partije). Ovakva struktura procesa rada u najrazvijenijim zemlja-ma kapitalizma zahteva uvođenje ele-menata „države blagostanja“ (Welfare state) koja je, pod pritiskom velike eko-nomske krize, od 1929. do 1931, i tada realne pretnje politički organizovanog proletarijata, u većem delu Evrope i ostatka vodećih kapitalističkih zemalja funkcionisala do raspada tzv. Istočnog bloka kao jedine realne političke alter-native kapitalizmu. S krahom finansijskog sektora kapi-talizma, koji je doveo do aktuelne

globalne ekonomske krize, sistem neoliberalnog kapitalizma, koji počiva na principu samoregulacije tržišta, insistirajući na isključivanju države iz sfere „slobodnog tržišta“, time dižući privatno vlasništvo i princip partikularnog interesa na nivo os-novnog principa sveta, koristi upravo mehanizme državne intervencije u ekonomsku sferu društva kako bi pokušao da reši krizu. Način na koji države pokušavaju da reše aktuelne ekonomske probleme zaista je skan-dalozan. Nakon kraha koji je finansij-ski sektor kapitalizma izazvao neod-govorno poslujući, vođen nagonom neograničene pohlepe, državna in-tervencija nije reagovala stavljanjem pod kontrolu ovog sektora, uzroka aktuelne krize, pod kontrolu, već re-zanjem javnih finansija i potpunim uništavanjem elemenata tzv. socijalne države. Time je u praksi pokazano da privatno vlasništvo, koje je Marks video kao uzrok dubioza kapitalizma, i dalje ostaje tzv. strukturni „feler“ ovog društveno-ekonomskog sistema.

Zato aktuelnost Marksove kritičke analize kapitalizma danas nije ništa manja nego u doba kad je pisana. Kapitalistički sistem to svojom prak-som neprestano potvrđuje. ■

23

24

???

„SUĐENJE VEKA” U NEMAČKOJ: SLUČAJ NEONACISTIČKIH UBICA

SUĐENJE BEATI ČEPE, PRIPADNICI

NEONACISITIČKE ORGANIZACIJE NACIONALSOCIJALISTIČKO PODZEMLJE, IZAZVALO JE VELIKO INTERESOVANJE NEMAČKE JAVNOSTI. IPAK, MEDIJI I POLITIČKI PREDSTAVNICI O OVOM PROCESU, U KOM SE SUDI ZA 10 UBISTAVA, PRIČAJU PRILIČNO „MLAKO”. GURANJE ISTINE POD TEPIH? ODGOVOR SMO POTRAŽILI U TEKSTOVIMA NEMAČKIH NOVINARA

Piše: Walter Ulbricht Jovanović »

U novembru 2011, policija je u gradu Cvikau, u Tiringiji, bila na tragu grupi pljačkaša bana-

ka. Nakon još jedne pljačke, dva čla-na grupe locirana su u kamp prikolici parkiranoj u jednoj maloj ulici. Poli-cija je stupila u akciju: kamp prikolica je opkoljena, a od njih je traženo da se predaju. Ali, umesto predaje, pljačkaši su izvršili samoubistvo. Sat vremena kasnije njihova kuća na drugom kraju grada odletela je u vazduh. Hm... Ne-obično? Za obične pljačkaše banaka više nego neobično. Ili, pak, to nisu bili obični razbojnici? Uskoro se i pokazalo da nisu. Iako je ubrzo uhapšena i tre-ća članica grupe, koja je podigla kuću u vazduh, od nje se nije moglo mnogo saznati. Pretragom ruševine pronađeni su zanimljivi materijali: nekoliko pišto-lja, među kojima i jedan koji je pripa-dao policajki ubijenoj u Bavarskoj četiri godine ranije, a zatim i disk s propa-gandnim video materijalom, iz kojeg se jasno moglo zaključiti da je ova razboj-nička družina na duši imala ne samo brojne pljačke, već i 10 ubistava – od-govorni su za smrt 8 turskih i jednog grčkog migranta, te ubistvo spomenute policajke. Sebe su nazivali Nacionalso-cijalističkim podzemljem.Klupko je uskoro počelo da se odmo-tava i otkrilo se mnogo toga. Troje ne-onacista – Uve Benhart, Uve Mundlos i Beate Čepe – poznati veterani naci

scene još od ranih devedesetih, više od jedne decenije, ubijali su, podmetali eksplozive i pljačkali banke širom ze-mlje. A država, sa svim svojim apara-tima represije, nije bila u stanju da ih u tome spreči. Ali, da bi neko u neče-mu bio sprečen, treba ga prvo tražiti. A nije da ih je država zaista i tražila. Ne samo da državne službe nisu tragale za njima, nego su im često pomagale – što svojom voljom, što iz ubeđenja, što iz birokratske gluposti i nemarnosti. Veli-ka blamaža za nemačku državu, koju su službe bezbednosti pokušale da zataš-kaju, uništavajući dokumente o čitavom slučaju. Ipak, sve se već dobrim delom razotkrilo, a još više će se saznati u toku sudskog procesa, koji je nedavno počeo u Minhenu. Zbog čega država sada po-kušava da se „opere” i dokaže da je to bio samo nesrećni splet okolnosti. I da li je to zaista bilo tako? Da li je u pitanju samo jedan propust u inače dobro po-stavljenom sistemu – bože moj, ko radi, taj i greši, greške se dešavaju itd.? Ili je po sredi sistemska, odnosno struktural-na greška? Propust koji je bio predodre-đen da se desi, zahvaljujući tome kako je sistem postavljen? Stoga se s pravom možemo zapitati da li, uopšte, na optu-ženičkim klupama sede pravi ljudi. Odgovore na ova pitanja pokušali smo da nađemo u tekstovima iz junskog broja časopisa Konkret, koje ovde pre-nosimo u celini.

25

▶

Svojevrsno prerušavanje glavno-optužene Beate Čepe u poslovnu ženu nije nas prevarilo da pomi-

slimo kako ubice rado nose poslov-na odela. Može se pretpostaviti da su optuženu na izbor ovog outfita, koji je odabrala za otvaranje sudskog pro-cesa pred Višim zemaljskim sudom u Minhenu, nagovorili njeni advokati, iz mnogo prozaičnijih razloga. Jasno je da su ovim neočekivanim nastupom žele-li da uzdrmaju kliše, stvoren u raznim nagađanjima i pričama o ovoj ženi, koje su kružile tokom godinu i po dana od hapšenja. To je kliše o nečemu drugači-jem, stranom običnim ljudima, o mla-doj ženi koja hladnokrvno ubija i koja sa ovom zemljom i njenim stanovnici-ma nema ništa zajedničko. „Narodna zajednica” (Volksgemeinschaft), kako bi to nacisti rekli, koja je u odnosu pre-ma optuženoj zauzela lažan odbrambe-ni stav, bila je u svakom slučaju iziriti-

rana ovakvom njenom pojavom.Opušteni nastup prvooptužene i dru-gooptuženog Ralfa Volebena (ostali optuženi držali su se uzdržano) bio je previše za zastupnike porodica žrtava. Jedna nacistkinja, koja se tokom 14 go-dina starala o domaćinstvu svoje dvoji-ce nacističkih saboraca, ne bi li oni mo-gli za to vreme da počine 10 ubistava, podmetnu dve bombe i opljačkaju 14 banaka (osim ako i sama nije učestvo-vala u ovome, što još nije utvrđeno) – ta žena sada ćaska i šali se sa svojim ad-vokatima, kao da se pred sudom našla zbog nekog beznačajnog prekršaja.Pri tom se treba radovati što je proces uopšte konačno i počeo, nakon višeme-sečnog otezanja i dogovora u vezi s ras-podelom mesta za novinare u sudnici. Da podsetimo, turski mediji su pristup suđenju obezbedili tek nakon žalbe i intervencije Saveznog ustavnog suda. U svemu tome znatno je manje pažnje po-

svećeno priči o tome kako se optužena strana pripremala za suđenje. Tako se u aprilu saznalo da je jedan neonacista iz Kazneno-popravnog doma Hinfeld u Hesenu uspeo da uspostavi kontakte s drugim zatvorenim istomišljenici-ma, ne bi li osnovao novu grupu koja bi zamenila neonacističku Organiza-ciju za pomoć nacionalnim političkim zatvorenicima, zabranjenu u septem-bru 2011. godine. On je čak uspeo da u jednom časopisu za motocikliste, u oktobru 2012, objavi oglas u kom traži saradnike. Državnim službama je i to promaklo, iako je kontrola pokazala da dotični neonacista održava kontak-te sa zatvorenicima iz drugih zatvora u Nemačkoj. U kontaktu je bio čak i s prvooptuženom u procesu protiv Na-cionalsocijalističkog podzemlja. Ovaj oglas prva je primetila Kerstin Kedic, poslanica levice u parlamentu pokraji-ne Saksonija. Tim povodom uputila je

Neodgovornost i glupostPiše: Florian Zentner, prevod: Walter Ulbricht Jovanović

26

poslaničko pitanje pokrajinskoj vladi, a ova je, kao i uvek u takvim slučajevima, odgovorila da joj to nije poznato.„Neverovatno mnogo propusta i po-grešnih odluka državnih službi”, rekao je nedavno Sebastijan Edati, poslanik SPD-a i predsedavajući Savezne par-lamentarne komisije za istragu slučaja NSU, upitan za ukupnu ocenu pona-šanja državnih službi u slučaju NSU. Ista ocena mogla bi se primeniti i na slučaj zatvorenih neonacista koji svoje aktivnosti nastavljaju u zatvoru. Rad komisije priveden je kraju, odnosno bio bi kad bi se članovi komisije usaglasili oko finalne verzije izveštaja. Upitno je da li se predstavnici vladajućih partija mogu složiti, recimo, sa ocenom koju je Edati izneo o Službi za zaštitu ustavnog poretka: „Ne može se potpuno isklju-

čiti mogućnost da su dokumenti Služ-be namerno i svesno uništavani. Ipak, veća je verovatnoća da se tu radilo o neodgovornosti i gluposti službenika. Što nas vodi ka pitanju – koliko tupav čovek mora biti, da bi se kvalifikovao za mesto načelnika jedne od uprava u Službi za zaštitu ustavnog poretka?” Ili, drugim rečima, koliko neko mora biti beskrupulozan da bi stigao do nekog od odgovornih mesta u ovoj saveznoj ustanovi?I komisija za istragu pri bavarskom po-krajinskom parlamentu mora lagano da privodi svoj rad kraju, budući da su izbori na jesen. Biće pravo čudo ako na kraju rada te komisije ne bude bar dve verzije izveštaja, koje će protivrečiti jedna drugoj. Vladajuća Hrišćansko-socijalna unija (CSU) od početka je že-lela da drži istragu pod kontrolom i što dalje od javnosti, ali to joj nije uspelo. Tome su delom doprinela i otkrića dru-gih istražnih komisija, pre svega one u pokrajinskom parlamentu Tiringije, jer se ustanovilo da neki od nadležnih iz Službe za zaštitu ustavnog poretka, koji su pričali bajke pred istražnom komisi-jom u Minhenu, debelo lažu.Sada je, dakle, počeo sudski proces. Iako se u medijima govorilo da je zbog tronedeljnog odlaganja početka suđe-nja, a zatim i zbog još jednog dodatnog odlaganja od nedelju dana, „već na po-četku pretilo da se proces otrgne kon-troli” (Welt am Sonntag), o tome ipak ne može biti reči. Advokat Javuz Na-

rin, zastupnik porodica optuženih, na pitanje o tome da li strategija odbrane ugrožava suđenje, samo je odmahnuo rukom i odgovorio da je „to bilo za oče-kivati”. Narin je već na početku izjavio da eventualni zahtev odbrane za izu-zeće sudije – do kojeg je zatim zaista i došlo – nema nikakve šanse. I advokati Lukas i Jens Rabe, zastupnici porodi-ce Envera Šimšeka, prve žrtve ubica iz NSU, upozorili su javnost na jednu „in-flatornu skandalizaciju svakog poteza advokata odbrane”.Spomenuto pomeranje početka suđe-nja u poslednji čas predstavljalo je za porodice žrtava ne samo dodatno emo-cionalno opterećenje, nego i jedan pot-puno realan problem finansijske pri-rode – kupljene karte za prevoz ostale su neiskorišćene, rezervisane hotelske

sobe morale su biti otkazane, a slobod-ni dani, unapred uzeti da bi se pratilo suđenje, propali su. Ipak, tu je uskoči-la, gle čuda, minhenska nadbiskupi-ja, s jednom velikodušnom ponudom: stavila je na raspolaganje porodicama žrtava 20.000 evra za troškove puta i smeštaja, a osim toga ponudila im je i smeštaj u jednom svom objektu na obodu Minhena. Tako naš gospod Isus Hrist neće bdeti nad našim turskim sugrađanima samo u sudskoj dvorani, već i nad njihovim krevetima. Ponekad su katolici daleko bolji u PR veštinama nego protestanti. Petar Hane, jedan od portparola luteranske verske konferen-cije, oglasio se u listu Bild am Sonntag braneći pravo da u sudskoj dvorani stoji raspeće na zidu. Međutim, takvim pristupom ne može ni da prismrdi ka-toličkoj „šarmerskoj ofanzivi” iz Min-hena. Ovom ponudom nadbiskupije bila je oduševljena i Barbara Jon, ombdusman za prava porodica žrtava Nacionalso-cijalističkog podzemlja: „To je zaista mnogo obradovalo i mene i ljude”. Zar se Barbara Jon ne svrstava u ljude? Ali, naravno da nije tako mislila, nego je njena izjava predstavljala državno odo-bravanje jednog velikodušnog crkveno-humanitarnog čina. Da tome dodamo i to da su svi predstavnici porodica žrta-va prihvatili ovu ponudu nadbiskupije. U toku odobravanja ovog divnog čina nekako je zaboravljeno da je ovim ge-stom u pomoć žrtvama priskočila jed-

To je i smisao termina „desni ekstremizam“, koji po pravilu samo treba da zameni tu neprijatnu reč neonacizam. U pitanju je propagandni termin građanske desnice, kojim se sugeriše da su današnji nacisti bezopasni.

»»

27

na nevladina ustanova, a da se država praktično izvukla od bilo kakve odgo-vornosti. Prava poruka, koja je ostala u pozadini lepe vesti iz Minhena, glasila je zapravo: ako verujete da kao zain-

teresovana strana u sudskom procesu imate pravo na nadoknadu troškova za praćenje sudskog procesa, onda ste se prevarili! Ako ste pomislili da će vam biti plaćena hotelska soba, kad u jednom mestu, koje je stotinama kilo-metara udaljeno od vašeg mesta stano-vanja, počne sudski proces bandi ubica koja je vašeg oca ili muža likvidirala, iz puke rasističke želje za ubijanjem, reći ćemo vam – nema šanse! Nema šanse čak ni onda kad su državne službe pot-puno zakazale u traganju za ubicama i kad su godinama, umesto ove bande, sumnjičili upravo vas!Ovo poslednje posebno važi za slučaj ubijenog grčkog migranta Bulgaridesa. Druge žrtve neonacista iz NSU pogreš-no su svrstane kao žrtve obračuna trgo-vaca drogom, ili organizatora igara na sreću ili nekog sličnog „posla“ iz krimi-nalnog miljea. Ova teza, da su u pita-nju kriminalni obračuni među samim migrantima, provlačila se kroz istrage svih ubistava. To je bio slučaj već sa ubistvom Envera Šimšeka, prodavca cveća iz Nirnberga i prve žrtve neo-nacističke bande, u septembru 2000. godine. Policija je uporno pratila ovaj trag, iako uopšte i nije bio trag. Ipak, prilikom ubistva sedme žrtve, Grka Teodorosa Bulgaridesa, koji je ubijen u junu 2005. u svojoj ključarskoj radnji u Minhenu (istim oružjem kao i pret-hodnih šest žrtava, kako će se nedugo potom utvrditi), policija je promenila taktiku i osumnjičila Bulgaridesovu udovicu. Ona je, navodno, unajmila plaćenog ubicu, da bi likvidirala muža. Istražitelji su toliko uporno pratili ovu besmislenu tezu, sve dok osumnjičena žena nije pobesnela i zavapila: „Jeste, ja sam ga ubila, a pre toga sam ubila i šest Turaka, ne bi li vas tako skrenula na lažni trag“.Pred istražnom komisijom bavarskog parlamenta, praktično svi službenici kriminalističke policije tvrdili su da je postojala „gomila“ indicija, koje su ukazivale da počinioce treba tražiti u turskoj zajednici, a da nije postojao ni jedan jedini trag koji bi ukazivao na to da su zločinci iz redova neonacista (jer bi u tom slučaju, kao, oni odmah pro-menili pravac istrage). Osim toga, po-licija je pokušala da njen tadašnji, kraj-nje politički motivisani pravac istrage, predstavi kao lanac nesrećnih okolnosti u jednom krajnje zamršenom slučaju –

28

to je bio samo jedan slabašni i neuver-ljivi pokušaj samokritike.Od tog vremena, Savezna vlada u izve-snom smislu intenzivirala je borbu protiv desnice. Ministarka pravde iz redova Liberalne stranke, Sabine Loj-thojser-Šnarenberger zahteva ime-novanje jednog „opunomoćenika za ekstremizam“, zbog često „netranspa-rentne“ i po efektima „nekonzistentne kompleksnosti“ raznovrsnih držav-nih programa za borbu protiv desnice. Zvanični naziv službe, koju će imati da izgradi sledeća vlada, glasiće: Savezni opunomoćenik za angažman civilnog društva i prevenciju ekstremističkih tendencija. Tome se do suza nasme-jao svaki nacista: on teško da će biti svrstan u ovu kategoriju. Jer ima toli-ko mnogo ekstremista – od islamista preko levičarskih ekstremista – desni ekstremisti dolaze tek negde pri kraju. A to je i smisao termina „desni ekstre-mizam“, koji po pravilu samo treba da zameni tu neprijatnu reč neonacizam. U pitanju je propagandni termin gra-

đanske desnice, kojim se sugeriše da su današnji nacisti bezopasni. Kad je reč o inicijativi ministarke pravde, dovoljno je bilo da se iz termina „desni ekstre-mizam“ ispusti reč „desni“ i stvar je završena. Nijedan desničar, bilo redo-van bilo ekstreman, ne oseća se na bilo koji način prozvano ili neprijatno zbog uvođenja ove službe, a to je i najvažnije u svemu.A nije da nije bilo prilika u kojima se nešto moglo direktno reći desničarima. Horstu Zehoferu, bavarskom premije-ru, pružila se jedna takva mogućnost 22. februara 2012. Prilikom tradicio-nalnog susreta članova partije CSU u gradu Pasau, Zehofer je u svom govo-ru, pred 4.000 pripitih partijskih dru-gova, sav ponosan izjavio da će nakon ostavke saveznog predsednika Kristi-jana Vulfa on, kao predsednik Gornjeg doma Skupštine, komesarski preuzeti predsednička ovlašćenja i da zbog toga, već sutra, mora da se uputi u Berlin. Naime, trebalo je da bude prisutan

prilikom memorijalnog skupa za žrtve NSU, koji je organizovala Savezna vla-da. Očekivalo se da će šef partije i po-krajinske vlade reći bar koju reč više o tome zašto ide u Berlin. Međutim, ni-šta. Zehofer je prosto promenio temu. Nacisti koji ubijaju Turke? Državne službe koje o tome pojma nemaju (ili ipak sve znaju, ali ništa ne čine)? Tim temama ne pridobija se četiri hiljade pijanih hrišćanskih socijalista. Bolje je empatiju sačuvati za neki drugi dan – na primer, dan kad se Zehofer, pun pijeteta, našao pored Semije Šimšek, ćerke prve žrtve NSU ubica. U pravo vreme i na pravom mestu.Desničari, i obični i ekstremni, pre svega su poslušnici i strašljivci do srži. Kad bi se njima obratila neka autori-tarna osoba ili jedan nosilac državne funkcije, a pogotovo neki viši držav-ni autoritet, i saopštio im da određene aktivnosti neće biti tolerisane, mogao bi se verovatno uštedeti novac za tolike državne programe za borbu protiv de-

snice. Kao što bi se mogle izbeći i sve komemoracije žrtvama neonacizma u budućnosti. Nažalost, na to se do sada još niko nije odvažio. ■ (Preuzeto iz časopisa Konkret, 6/2013, str. 12–13)

Desničari, i obični i ekstremni, pre svega su poslušnici i strašljivci do srži. Kad bi se njima obratila neka autoritarna osoba ili jedan nosilac državne funkcije, a pogotovo neki viši državni autoritet, i saopštio im da određene aktivnosti neće biti tolerisane, mogao bi se verovatno uštedeti novac za tolike državne programe za borbu protiv desnice.

»

»

29

▶

Kakva je to zemlja u kojoj jedna nacistička banda celu deceni-ju ubija nemačke Turke i Grke,

a da ne bude na vreme zaustavljena u tome, pa čak da za njom uopšte i ne bude potrage? Da bi se ta zagonetka rešila, nisu potrebne istražne komisi-je i mesta u sudnici minhenskog Višeg zemaljskog suda. Da skratim priču, evo brzog i tačnog odgovora kojeg novinari nikako da se dosete.Ovo je zemlja u kojoj je predsednica najveće organizacije-naslednice naci-stičkih političkih struktura istovreme-no „glasnogovornica za ljudska prava“ pri najvećoj poslaničkoj grupi u Save-znom parlamentu. Danas čitam da je rulja gospođe Štajnbah, prilikom svog poslednjeg susreta, od predsednika Češke tražila da se izvini za češke zlo-čine nad Nemcima, kao što je to ranije od Iraca tražila kraljica Elizabeta. Dok je Vaclav Klaus ovaj zahtev nazvao ne-verovatno bezosećajnim, te dokazom nepopravljivosti, socijaldemokrata Mi-hal Hašek prebacio je portparolu sudet-skih Nemaca „drskost, glupost i pro-vokativnost“, a komunista Vojćeh Filip govorio je o „vrhuncu arogancije ove organizacije“, koja do danas nije shvati-la „ko je pokrenuo poslednji svetski rat i na koji način su Nemci, koji su živeli na teritoriji tadašnje Čehoslovačke, bili u sve to umešani“. A šta se dotle doga-đalo u ovoj zemlji? Horst Zehofer, ba-varski premijer i predsedavajući jedne od partija koje vladaju u Berlinu, pru-žio je podršku nepopravljivima: „Ra-čunajte na neograničenu solidarnost bavarske pokrajinske vlasti“.Zemlja u kojoj su Česi zločinci a Hen-lajnovi Nemci žrtve, jeste zemlja u kojoj je nakon ubistva šest Turaka, sredinom 2005, ustanovljena specijalna istražna komisija pod imenom „Bosfor“, zato što nemačka policija tačno zna, čak i onda kad ništa ne zna, da „žrtve imaju veze s turskim narko-dilerima iz Holan-dije“. To je zemlja u kojoj sedma sila, takozvani mediji, uspeva da ustanovi istinu pre nego izvršna vlast ili sudstvo, pa tako ubistvo Grka Teodorosa Bulga-ridesa, u junu 2005, isprati naslovom „Hladnokrvno pogubljen – sedma žr-tva. Turska mafija ponovo udara“. Kao Česi u Lidicama. (Ne, taj naslov nije potekao od lista Bild, najvećeg “toale-toida” na zapadnoj hemisferi, već od

liberalnog minhenskog lista Abendzei-tung).Ovo je zemlja koja, kad namerava da vodi rat, međunarodnim pravom obri-še sopstveno dupe, ali zato u skladu sa ustavom i pravom, a sve u svrhu očuva-nja partijskih privilegija, finansira 70 % partijskog budžeta zvanične nemačke nacističke partije NPD, i to iz najsve-tijih izvora koji postoje – iz poreskih sredstava. Ovo je zemlja čija vladajuća partija daje ritam asocijaciji konzer-vativnih stranaka u evropskom par-lamentu, kojoj pripada i stranka ma-đarskog premijera Viktora Orbana, pri čemu se ona, za razliku od socijalde-mokrata, liberala, levice i zelenih, kao i same Evropske komisije, ustručava da svog mađarskog kolegu upozori na po-litiku koju vodi. Politiku koja dozvolja-va paravojnim jedinicama da otvoreno ugrožavaju živote Jevreja i Roma i koja rehabilituje saveznika Rajha Miklo-ša Hortija, koji je 400.000 mađarskih Jevreja poslao na put koji se okončao smrću u Aušvicu.Ovo je zemlja čija je kancelarka papi Franciskusu kao poklon uručila kom-plet od 107 kompakt diskova sabranih dela dirigenta Vilhelma Furtvenglera, koji je kao jedan od muzičara na naci-stičkoj „listi omiljenih“ bio, najblaže rečeno, problematična figura. Ovo je zemlja čiji politički i društveni vrh sva-ke godine u avgustu hrli na takozvani muzički festival Riharda Vagnera, ka

zelenim brdima i onoj braon kući čija je upravnica Vinifred Vagner, supruga kompozitorovog sina Zigfrida, ostala verna svom Fireru sve do svoje smrti 1980. Njeni sinovi Volfgang i Viland nastavili su sa celim tim cirkusom, bez da su se ikad zastideli svoje ljubavi pre-ma „čika Volfu“, kako su inače zvali

Ministar i devojčicaPiše: Herman L. Gremlica, prevod: Walter Ulbricht Jovanović

Političari kao što su Oto Šili i Hans-Peter Fridrih, policajci naoružani palicama i prislušnim uređajima, svaki atentat, pre nego što su se dosetili islamista, pripisivali su levičarima.

»

»

30

▶

31

Hitlera. Nedužna deca? Godine 1945. imali su 28, odnosno 26 godina, i bili su dovoljno odrasli da bi učestvovali u intrigama u Kancelariji Rajha. Inače, šta mislite kako se zove dirigent koji je od 1933. do 1944. bio najzaposleniji na Vagnerovim igrama u Bajrojtu? Tačno!

Ovo je zemlja u kojoj je jedan pozoriš-ni intendant nakon premijere uklonio s repertoara Vagnerovog Tanhojzera, zato što su se neki gledaoci toliko uzbu-dili zbog toga što je Venusberg iz sage predstavljen kao leglo nacizma, da su tvrdili da im je bila potrebna pomoć le-kara. To je čak i nedeljniku Der Spiegel, koji je uvek pripravan da brani “stare borce”, poput Hajdegera, Kizingera ili Valzera, delovalo preterano: „Nemci su u svojoj novijoj istoriji pobili šest mili-ona Jevreja, ali kad ih 2013. neko samo podseti na to, odmah zovu čika-dokto-ra“.U ovoj zemlji, čija državna televizija slavi „Vagnerove čudesne svetove“ u čak trideset i jednom nastavku, poli-tičari kao što su Oto Šili i Hans-Peter Fridrih, policajci naoružani palicama i prislušnim uređajima, svaki atentat, pre nego što su se dosetili islamista, pripisivali su levičarima. Kad se sasvim slučajno saznalo da su to bili nacisti, onda su počinioce preimenovali u „ek-stremiste“, ne bi li se tako pred očima javnosti prikrila razlika između levi-čarskog nasilja, koje je okrenuto prema vladajućoj klasi (i njenom personalu), i desničarskog nasilja, koje ubija siroti-nju podmetnutim eksplozivima (kao na Oktoberfestu 1980, kad je ubijeno 13 i ranjeno 211 osoba) ili sa daljine akti-

viranim eksplozivnim uređajima na-punjenim ekserima (kao 2004. ispred jedne frizerske radnje u Kelnu, kad je povređeno 22 osobe).U ovoj zemlji je dolus komandujućeg ministra za pitanja bezbednosti sve drugo osim eventualis – umesto toga, njegove su namere od starta zle (dolus eventualis, u pravnom jeziku “even-tualni umišljaj”; ovde igra reči, prim. prev.). Prvo što je saveznom ministru policije palo na pamet, kad su otkriveni zločini Nacionalsocijalističkog podze-mlja i kad je uhapšena jedina preživela članica bande Beate Č. (samo otkriva-nje i hapšenje nije bilo zasluga ministra i njegovih saradnika) jeste bila dalja izgradnja državnih aparata za borbu protiv „ekstremista“, u koje Hans-Pe-ter Fridrih i njegovi ubrajaju pre svega demonstrante, koji se suprotstavljaju “braon bataljonima” i njihovim simpa-tizerima iz državnih redova.U ovoj zemlji nikad čitan, ali s pravom visoko cenjen, ciriški list Neue Zür-cher Zeitung, povodom početka proce-sa protiv Beate Č. i ostalih naveo je na razmišljanje: „Glavno je to da u Min-henu na optuženičkoj klupi ne sedi Ne-mačka, već nasilni nemački desni ek-stremizam... Mediji, politika i javnost svakodnevno izražavaju svoje gađenje, a to je iskreno, ohrabrujuće i važno”.Ovaj list je već jednom prilikom, ali mnogo ranije, dao isto ovako odmere-nu ocenu. Bilo je to 18. maja 1933, dan nakon jednog govora Firera u Rajhsta-gu: „Na jednostavan, narodu razumljiv način, govornik je sažeo sve nemač-ke žalbe na jednom mestu... Iz govora održanog u apsolutno parlamentarnom tonu, video se napor da se teze potkre-pe argumentima. A pre svega, naglaše-ni su miroljubivi pogledi Nemačke“.Eto, takva je ona – buržoazija. Ja nagi-njem ka nešto manje odmerenosti. Pro-ces protiv nemačkog „desnog ekstre-mizma“, u kojem na optuženičkoj klupi ne sede Hans-Peter Fridrih i njegovi ljudi, za mene je jedno veliko ništa. Prosto – neka se nosi. A za ekskluzivna otkrića, kao što je bilo ono da je optu-žena Beate Č. kod zatvorskog frizera ofarbala kosu („Greška!”, već čujem kako viče jedan heroj sedme sile, „Nije ofarbala kosu, nego se samo fenirala!”) – uopšte nisam zainteresovan. ■(Preuzeto iz časopisa Konkret, 6/2013, str. 9)

Ovo je zemlja u kojoj je jedan pozorišni intendant nakon premijere uklonio s repertoara Vagnerovog Tanhojzera, zato što su se neki gledaoci toliko uzbudili zbog toga što je Venusberg iz sage predstavljen kao leglo nacizma, da su tvrdili da im je bila potrebna pomoć lekara.

»

»

32

33

„SIVA ZONA” – ZONA LICEMERJA

I MANIPULACIJE

IZA MASKE APOLITIČNOSTI I NEZAINTERESOVANOSTI

ZA UČEŠĆE U DRUŠTVENOM ŽIVOTU, KOJU NOSE NEKI PUNK I OI BENDOVI, ZAPRAVO SE KRIJE FAŠIZAM U NAJPROSTIJEM OBLIKU. DA VIDIMO KAKO TO IZGLEDA NA NEMAČKOJ MUZIČKOJ SCENI

Piše: Felix SGHC; Prevela: Jelena Đureinović

Ovaj članak ukratko se dotiče teme „sive zone” na punk i oi sceni, a obrađuje nekoliko pri-

mera, s fokusom na nemačkoj muzičkoj sceni. Postoji mnogo više bendova, lju-di i činjenica kojih smo se još mogli do-taći, ali mi smo se koncentrisali na ne-koliko glavnih. Ako ste zainteresovani da pročitate više o ovoj tematici, potra-žite na internetu „Rote Hoetzpamph-let” ili „Antifaschistisches Infoblatt 92” (oba na nemačkom).Diskusija o „fencewalkingu” na oi sce-ni započeta je u oktobru 2008. godine, kad se u javnosti pojavio veliki tekst pod naslovom „Das Rote Hetzpamph-let”. Namera ovog članka bila je da se pokažu veze „antirasističkog” benda Stomper 98 s ekstremnom desnicom. Članovi benda Stomper 98 smatrani su nekom vrstom zvezda na oi sceni, ali oni ovde služe samo kao primer za ve-liki broj bendova.

FAŠIZAM IZA APOLITIČNOSTIUspostavljanje takozvane sive zone vodi do srozavanja pravih, progresiv-nih vrednosti alternativne kulture. Na

»

34

oi koncertima širi se mržnja prema azi-lantima i homoseksualcima. Na hard-core koncertima posetioci su uglavnom stereotipni „tough guys”, koji dolaze direktno iz teretane i pretvaraju se da su opasni huligani. Kad kažemo de-snica, mislimo na „nepolitički milje”, čiji pripadnici sopstveno ponašanje ne smatraju političkom akcijom, čak često grade imidž na apolitičnosti, ali njihove aktivnosti bazirane su na vrednostima i stavovima koji u stvari pripadaju (ek-stremnoj) desnici. „Siva zona“ je deo muzičke supkulture koja javno nastoji da održi apolitični, pa čak i antidesničarski imidž, dok je zapravo povezana s krajnjom desnicom – društveno, strukturalno i sadržajno. Pripadati sivoj zoni ne znači svirati jed-nom ili dva puta sa sumnjivim bendo-vima na festivalima ili imati neke lažne prijatelje na Facebooku. Radi se o du-bokoj povezanosti tih bendova s desni-com, i to na svim nivoima, kao što ćete videti kasnije u ovom tekstu na prime-ru benda Stomper 98.Kako „apolitičan” bend širi desničar-sku poruku može se videti na primeru benda Gerbenok, koji kaže da je njihova muzika onakva kakav oi treba da bude. Tako, na primer, u svojim tekstovima o novim hipicima oni kažu: „This should not sound racist now, but that’s the way it goes. Some asylum seekers deal drugs in the toilette of the train station. With long hair and a nice tan they stand at the advertising pillar. Sending children out on the streets...” Oni pokušavaju da sviraju pod banerom „Love music, hate fascism”, s vremena na vreme, ali kao što možete da vidite iz njihovih teksto-va, to je, jednostavno, laž. Ipak, dodava-nje antirasističkog banera može jednom bendu mnogo da pomogne da zapuši usta onima koji ga kritikuju.Zahvaljujući apolitičnosti publike, šire-nju antiekstremističkih stavova, izjed-načavanju levice i desnice u javnosti, te percipiranju ekstremne desnice isklju-čivo kao grupe koja se otvoreno pred-stavlja kao takva, neonacisti, polako i sigurno, uvlače se u supkulturu. „Rock Against Fascism” veoma je često samo prazan slogan koji se koristi da bi se oprao imidž benda, promotera, institu-cije ili čega god. I tako, ekstremna de-snica uvlači se u leve strukture, gde širi rasizam, seksizam i homofobiju.

PRIMERI PRIKRIVENOG FAŠIZMAKao primer može se uzeti stari engleski skinhed i muzičar Frenk Maršal aka Frenki Flejm, koji peva i u bendu Su-peryob. On stvara muziku koja ne stoji ispred bilo kakvog političkog slogana, kako on kaže. Ipak, to ga ne sprečava da izjavljuje kako su imigracija i dola-zeći ratovi između rasa glavni problemi Engleske. Na pitanje zašto nosi Torov čekić kao simbol oko vrata, na ogrlici, u desničarskom fanzinu Feindkontakt, on zauzima stereotipni desničarski i nacionalistički stav i odgovara da je to zbog tradicije i kulture naših predaka i evolucije severnoevropskih naroda. „Ja sam jedan od njih i to su moji lju-

di!”, kaže on i dodaje da to nema veze s mržnjom prema drugim narodima, ali svoj stavlja na prvo mesto, jer je to ispravno mišljenje i ponašanje. Na pita-nje zašto je skinhed on odgovara: „Jer sam ponosan na sebe i svoju zemlju, a i zbog toga što želim da ostanem jak i u dobroj formi”. Apsurd je u tome što go-tovo da ne mogu da se nađu fotografije dotičnog da nije pijan ili bar da ne drži pivo u ruci. Godine 2007, Frenki Flejm svirao je sa Stomper 98 na Oi! The Mee-ting u Leipzigu, pa 2009. ponovo u Laj-pcigu, u Conne Islandu, pa u St. Pauli fan klubu i na Endless Summer festivalu (St. Pauli navijači su se u međuvremenu ogradili od njega i rekli da nisu znali za njegove desničarske stavove). Izme-đu tih koncerata imao je i neke svirke

„Siva zona“ je deo muzičke supkulture koja javno nastoji da održi apolitični, pa čak i antidesničarski imidž, dok je zapravo povezana s krajnjom desnicom – društveno, strukturalno i sadržajno.

»

»

35

na poznatim naci mestima kao što su „Skinhouse Menfis” u Turingenu i „De Kastelein/Moloko Bar” u Brižu u Belgi-ji. Odeća takozvanih „apolitičnih” nudi mogućnost da se uklope u događaj na koji idu. Tako se Hannah iz ekipe de-sničarskog oi benda I Dont Like You

pojavljuje u Skrewdriver majici u „Skin-house Menfisu”, a za punk festival For-ce Attack bira majicu s razbijenim ku-kastim krstom.Apolitična etiketa često se koristi da bi se prikrio ekstremno desničarski stil života, jer ako bi otvoreno pokazivali ono što jesu, uskoro bi se našli pod pri-tiskom i represijom. Kao primer mogu da se uzmu Bootboys Hildesheim, jedna od vodećih ekipa koja organizuje apo-litične događaje gde sviraju neonaci-stički bendovi poput Endstufe. Događaj koji je obeležen kao apolitičan, lakši je za organizovanje nego otvoreno neo-nacistički događaj, a i otvara vrata ka novim tržištima, što je odavno bio cilj desnog rock-biznisa. Po statistikama, broj otvoreno neonacističkih koncerata opada, ali se broj „greyzone” koncerata veoma brzo povećava. U Nemačkoj, na-cionalistička stranka NPD i nacistička organizacija „Freie Kameradschaften” gube svoj uticaj i snagu, jer su desnici oi i hardcore svirke zanimljivije nego politički događaji gde moraju da sluša-ju govore i povinuju se pravilima orga-nizatora i policije. Bend Combat 77 iz Hanovera nazvao je kritikovanje sive zone lovom na veštice u organizaciji ljudi koji su zaboravili ko je pravi neprijatelj i koji s njima samo dele scenu i ništa više. To je uobičajen stav prema ovoj temi koji imaju oni koji se osećaju prozvanim. Stomper 98 imaju isti stav i nazivaju svoje kritičare nedoslednim staljinistima. Ali slika na kojoj je Sebi iz Stomper 98 zagrljen s ne-onacistom nije jedino što uzrokuje ne-zadovoljstvo među njihovim fanovima, već su to jasne protivrečnosti u pona-šanju članova ovog benda i nepobitne činjenice koje svedoče o njihovim sta-vovima. Oni se pretvaraju da su žrtve. Tu se jasno ogleda sličnost s njihovim uzorom Bohse Onkelz. Oni su stvorili kulturu pobune koja to u stvari nije i ne treba ih doživljavati na takav način. To je samo prodaja punka, oi i hardcorea kao simbola pobune, gde u stvari niko

ne mora da zauzme bilo kakav stav pre-ma bilo čemu. A kakve su sve gluposti ljudi spremni da izgovore na tu temu, možemo videti ponovo iz primera Combat 77: „U današnje vreme, mnogi ljudi zaboravljaju da je punk samo po-buna, a ne neka ekstremna levičarska propaganda”. Da li pobuna može uop-

šte da bude apolitična? Pobuna se de-finiše kao akt otpora protiv državnih autoriteta, odnosno borba protiv vlada-jućih klasa, političkih prilika i akcija.Ko je upoznat s rasističkim sadržajem tekstova kultnog benda 4 Skins i ipak ih podržava, širi rasnu mržnju. To je upućeno ne samo „greyzone” izdavač-kim kućama, kao što su „Bandworm” ili „Randale Records”. Ko pevaču kul-tnog benda The Gonads, Geriju Bušelu,

koji je bio i kandidat jedne desničarske stranke u Engleskoj 2008. (UK Inde-pendence Party – UKIP), daje moguć-nost da svira na Punk and Disorderly festivalu, daje šansu širenju desne poli-tičke poruke, čak i ako čovek te večeri „samo svira svoju muziku”. Naposletku, „siva zona“ jeste odraz

društvenog mejnstrima, kao što su ko-mercijalizam, antiekstremizam, ideja da sve može da prođe i da je bitna samo zabava, što zapravo predstavlja liniju manjeg otpora. Zašto levi bendovi kao Slime dele binu s bendovima iz „sive zone“, lako je objasniti. Ako se iskom-binuju bendovi iz različitih scena, više ljudi će doći na koncert, što znači da će i profit biti veći onome ko to organizuje ili samo nastupa tamo. Uspostavljanje

Zahvaljujući apolitičnosti publike, širenju antiekstremističkih stavova, izjednačavanju levice i desnice u javnosti, te percipiranju ekstremne desnice isključivo kao grupe koja se otvoreno predstavlja kao takva, neonacisti, polako i sigurno, uvlače se u supkulturu.

»

»

36

▶

37

„sive zone” u klubovima koji se sma-traju levičarskim posledica je komerci-jalizacije i rasta buržoaskih vrednosti u levoj supkulturi. Da bi se to zaustavilo, potrebna nam je snažna levica, koja će napuniti klubove ukrašene njenim slo-ganima i banerima a koji promovišu prave vrednosti. Ta levica mora u pra-vom smislu reči da živi tu svoju radi-kalnu kritiku i pogled na društvo, a ne samo da se tako etiketira.

PRIČA O STOMPER 98Pošto smo dosta spominjali Stomper 98, objasnićemo njihovu priču malo detaljnije.Sebastijan Sebi Valkenhorst dolazi s ekstremno desničarske scene. Oko 1990, bio je deo desne skinhed scene u Delmenhorstu, u blizini Bremena. Kasnije je počeo da svira bas u naci-stičkom bendu Boots Brothers i bio je aktivan neonacista. Kad se preselio u Getingen, ogradio se od desne scene, otkrivši multietničke korene skinhed kulture i osnovao je Stomper 98 1998. godine. Međutim, 12. aprila 2008, vratio se u svoju prošlost, makar samo na nekoli-ko sati. Bootboys Hildesheim organizo-vali su koncert s desničarskim bendom Indecent Exposure i fotografije s ovog koncerta našle su se na raznim privat-

nim internet stranicama i profilima. Na jednoj fotografiji može se videti Walkenhorst zagrljen s Jensom Bran-tom, pevačem najstarijeg nemačkog neonacističkog benda Endstufe, a obo-jica pokazuju pesnicu prema kameri. Upitan za ovu fotografiju, rekao je da je to bilo samo putovanje unazad, u nje-govu mladost, u period iz kojeg poznaje Branta. Kada su 4 Skins svirali nekoliko pesama kao iznenađenje, atmosfera je uzavrela i ta fotografija je tada nastala. To je bio razlog zbog kojeg je napisan 79 strana dugačak tekst s fotografijama i činjenicama o Stomper 98 i njihovoj povezanosti s desnicom, a sve to kako bi bio sprečen njihov koncert u „Conne Island” u Leipzigu. Dokument, koji smo već spominja-li, zove se „Das Rote Hetzpamphlet” i može da se pronađe na internetu. Ipak, koncert nije sprečen i Stomper 98 i The Templars te večeri čak su svirali stare obrade od Böhse Onkelza. S Valkenhor-stom na bini je bila i Mihaela J, člani-ca Bootboys Hildesheima. Povezanost Stompera 98 s Bootboys Hildesheimom u to vreme bila je intenzivna, pa se može videti i gitarista, Tomi Tokspak s pištoljem i majicom Riot Crew Bootboys Hildesheim. U novembru 2008, 2 dana nakon što je Stomper optužio kritičare da izvrću činjenice i manipulišu njima, u Hildeshajmu se odigrala skinhed žur-ka, kojoj su prisustvovala 3 člana Stom-per 98. Gitarista Tobijas Flake pozirao je zajedno s Hajdi S. iz Getingena, koja pripada glavnim snagama nemačke ne-onacističke scene. Čak i onaj ko ne zna ko je ona, može lako prepoznati da je nacista, jer ima tetovažu triskeliona – trokrake svastike – umesto obrva.Basista benda, Lars Iversen, rekao je u intervjuu za fanzin Ox: „Boja kože nije važna za skinhede, važnije je pitanje: da li si skinhed ili nisi? Dovoljno je biti skinhed i to je već dovoljan i siguran znak da je neko protiv rasizma i fašiz-ma.” Pitanje po čemu je Stomper 98 an-tirasistički bend ima i svoj jasan odgo-vor – u vidu crnog bubnjara! Fil Rigo, poznat i kao Fil Templar, igra važnu ulogu u povezanosti ekstremne desni-ce s bendom Stomper 98. On je svirao oko 2000. godine u američkom bendu First Strike, stereotipnom američkom desničarskom bendu, protiv nacista i

Potrebna nam je snažna levica, koja će napuniti klubove ukrašene njenim sloganima i banerima a koji promovišu progresivne vrednosti. Ta levica mora u pravom smislu reči da živi tu svoju radikalnu kritiku i pogled na društvo, a ne samo da se tako etiketira.

»

»

38

„crvenog šljama”. Tako i kaže jedan od njihovih tekstova: „Red scum, we say hang those bastards high (…), red scum soon you’re gonna fucking die, you got no American pride”. U intervjuu iz 2010. Fil je izjavio da je on „samo” svirao u First Strike. Nakon što su se raspali, organizovali su ponovno oku-pljanje 2008, a upravo Fil bio je glavni organizator tog koncerta u Njujorku, gde su svirali First Strike, The Templars i desničarski bendovi iz Španije Ultimo Asalto i Glory Boys. The Templars je bend iz Njujorka, koji je 1991. osnovao upravo Fil Templar. Godine 1997. izbacili su pesmu koja pokazuje da je u pitanju bend sa kseno-fobičnim, socijalno-darvinističkim sta-vom. Tekst te pesme ide ovako: „Fuck the third world, let them starve (...) fuck trade wars, we’ll close our doors, fuck immigration, we’ve got our own population”. Templars i Stomper imaju veoma blisko prijateljstvo i čak su izda-li split EP zajedno. Stomper 98 rade ozbiljno na tome da postanu i ostanu kultni bend, a ek-stremnu desnicu prihvataju kad god je voljna da privremeno obustavi svoju politiku, bar na jednu noć. To je pravilo

ovog benda i zbog toga oni imaju kon-takt s ljudima kao što je Hajdi S. Ili je, jednostavno, dovoljno da se samo pre-tvaraju da su apolitični. Kako drugačije da se objasni njihov zajednički koncert sa The Templars i Battlezone 2008. u Njujorku? Battlezone dolaze s engle-ske naci-rok scene i raspali su se 1994. zbog nekih problema u okviru Blood and Honour mreže. Frontmen Aleks Elui morao je da napusti Englesku zbog pritiska od strane Combat 18 i nastanio se 1999. u Peruu. Tamo je 2004. ponovo

osnovao Battlezone, ovog puta s muzi-čarima iz Perua, kao apolitičan oi bend koji „samo svira svoju muziku.” Trebalo je da sviraju u Njujorku 2008, ali ostali iz benda nisu dobili vize, pa je onda pronašao gostujuće muzičare iz bendova Templars i Stomper 98 za to veče. Koncert je reklamiran kao ISP Blitzkrieg 2008. Battlezone je nastu-

pio pod svojim starim imenom i starim banerom, a novim

verzijama svojih starih nacističkih pesama,

kao što su se i sami izrazili.

Da se to što se Elui dis-

tancirao od ek-stremne desnice ne može

Događaj koji je obeležen kao apolitičan, lakši je za organizovanje nego otvoreno neonacistički događaj, a i otvara vrata ka novim tržištima, što je odavno bio cilj desnog rock-biznisa.

»»

39

uzeti za ozbiljno, vidi se iz toga što je odsvirao neke pesme na Skincore festu u Rio de Žaneiru, zajedno s bendom Endstufe u junu 2008.

No, vratimo se na Stomper 98. Slika ja-kog heteroseksualnog muškarca i od-bacivanje svega što je drugačije i što se smatra slabim jeste jedan od osnovnih stavova koje promoviše ovaj bend. Na primer, u jednoj pesmi kažu: „Svi pan-duri su pederi, svi panduri su pederi, od Getingena do Liverpula”. Iz ovoga se jasno može zaključiti da kad „pravi muškarci” prave žurku, oni koji su dru-gačiji nisu dobrodošli. Ipak, supkultu-ralni kafanski filozof takođe govori i o problemima o društvu, pa tako tekst pesme Pederast kaže: „Ponovo uvesti stub srama, smrt će biti spas (...) obe-si gada brzo i pravda će uraditi svoje”. Naravno, kako je i sam bend 2008. go-dine objasnio, 8 godina nakon izlaska

pesme, u pitanju je zabuna, pesma se mora razumeti u metaforičkom smislu. Tužno je da niko nikad nije onda razu-meo tekst pesme onako kako su oni to mislili.I pored svega ovoga, Stomper 98 još uvek ima veliki lobi koji dopire dale-ko unutar „levog” kulturnog biznisa. Zbog velikog pritiska, bend je započeo veliku kampanju kako bi sačuvali svoj imidž i izgled u javnosti. Ox fanzin (za koji Valkenhorst radi) dao im je dovolj-no prostora da izraze svoje mišljenje o sebi. U levičarskim novinama TAZ ta-kođe je objavljen članak o bendu koji je u stvari njihovo saopštenje. Tourboo-king agencija MAD iz Berlina koristila je Stomper 98 kao komercijalni topse-ller i zauzela se za bend u prodavnica-ma i klubovima s naglaskom na tome da je „sve o njima preuveličano, trač i stav samo jedne strane, momci su stvarno cool”.

KO SU ZAPRAVO CONDEMNED 84I na kraju, treba posvetiti pažnju jed-nom međunarodno malo poznatijem bendu Condemned 84. Kao primer veze između te „daleke” desnice i apolitičnih može se uzeti koncert ove grupe koji je organizovao, opet, Bootboys Hilde-sheim. Na ulazu je rečeno da je zabra-njeno da se nose ili uzvikuju političke poruke i da će oni koji budu tako nešto radili biti izbačeni s koncerta. Ipak, tamo su bili ljudi s tetovažama tenka Vehrmahta ili keltskim krstom ili lo-gom Ardennen 1945. Takođe nije bio problem da se uđe s majicom nekog na-cističkog benda kao što je Les Vilains, na primer, i s njihovom političkom po-rukom „Punks Not Red” ili s majicom The Jinxa, još jednog naci-punk benda iz Švedske. Fašistička distribucija „Ad-lerversand” reklamirala je koncert, a ispred kluba bila su parkirana kola s „apolitičnim” tablicama R-AC-88 ili BH 88, ali kao što se moglo pročitati na forumima, nije bilo nikakvih problema na koncertu. Kakav politički stav imaju Condemned 84 može se videti iz njihovih izjava i intervjua: „... Prvo, želim da kažem da smo mi protiv komunizma, nove pesme su više političke, što znači više patri-otske”. U Atlanti, odbili su da sviraju sa The Templars zbog toga što njihovi evropski fanovi ne očekuju da oni dele binu sa „crnjom” (nigger, prim. prev.). U drugim intervjuima zauzimaju jasan stav protiv imigranata, kao u fanzinu Bulldog, kad o pogromima u Nemačkoj

Stomper 98 rade ozbiljno na tome da postanu i ostanu kultni bend, a ekstremnu desnicu prihvataju kad god je voljna da privremeno obustavi svoju politiku, bar na jednu noć.

»»

40

1993. godine kažu: „Mislim da je tako nešto moralo da se desi jednom, jer ve-liki broj imigranata prouzrokuje mr-žnju među stanovništvom”.Uprkos ovim sasvim jasnim izjavama, članovi Condemned 84 još uvek se pre-tvaraju da su apolitični. Pored mesta kao što je „Skinhouse Mi-lano”, na koncertima koje su organi-zovali nacisti, oni su takođe svirali u Beogradu 2008. godine, zajedno s lo-kalnim bendom Pogon BGD. Karte su se prodavale u desničarskoj streetwear prodavnici („Mods 69”) koja takođe prodaje marke kao što su Eric and Sons, Pro Violence, Thor Steinar, Otadžbina i ostalo naci sranje. Za vreme koncerta dosta pijanih likova salutiralo je Hitle-ru ispred bine, tako da su se ovde „apo-litična siva zona” i neonacistički akti-vizam opasno pomešali. Scena skreće udesno i takozvani apolitični događaji mogu da budu iskorišteni od strane ekstremne desnice za širenje njihovih poruka i ciljeva, u atmosferi jedinstva i prijateljstva, i da na taj način pridobiju ljude na svoju stranu.

NEKE ČINJENICE O COCK SPARRERUCock Sparrer nikad nisu imali problem s tim što imaju veliki broj fašista i de-sničara među svojim fanovima, pa čak i među prijateljima. Takođe nisu ima-li problem s tim da njihov DVD Cock Sparrer – What You See is What You Get iz 2005. godine bude objavljen za nacističku izdavačku kuću „Hit Re-cords” koju drži Janik Pole iz Belgije. Pored „Hit Recordsa”, Pole je takođe zaslužan za „Blood and Honour” dis-tribuciju „Excalibur Services”, imao je i fašističku prodavnicu „Hit Shop”, koja je prodavala neonacističku propagandu i muziku. „Hit Records” i „Excalibur Services” više ne postoje. Još jedan poznanik Cock Sparrera je-ste takozvani Onkel Hajni iz Bilefel-da u Nemačkoj. Ovaj desničar bio je, osamdesetih godina, jedan od vođa neofašističkih huligana, navijača fud-balskog kluba Arminia Bielefeld. Među huliganima, neonacistima i na navijač-koj sceni on je i dalje veoma poštovana ličnost. Kad je Cock Sparrer imao prvi

„revival” 1994. godine, on je bio vode-ći lik u njihovom obezbeđenju. Od tog vremena, u veoma je bliskom prijatelj-stvu s bendom, tako da ako više i ne radi za njih, dobrodošao je na njihovim koncertima. (Videti: www.myspace.com/onkelheinibielefeld)

Cock Sparrer nisu imali problem ni da sarađuju s desničarskim promoteri-ma iz Francuske Breizh Wankers. Ako samo pogledate prethodne koncerte, koje su oni organizovali i kakve ben-dove su pozivali, možete jasno da vidite da ni oni nisu čisti. Nema sumnje da su Breizh Wankers Krew, koji su pozvali Cock Sparrer da sviraju 2010. godine, desničari, jer ina-če ne bi pozvali desničarske bendove i poznatog „Blood & Honour” DJ-a iz naci benda Les Vilains koji i drži već pomenuti pab „De Kastelein/Moloko-Bar“.Kad su Cock Sparrer svirali 2009. go-dine u Beogradu, organizator koncerta bila je prodavnica „Mod 69”, koja pro-daje Thor Steinar, Pittbull Germany i svoju marku Otadžbina, koja je kao neka vrsta kopije marki Thor Steinar i Erik & Sons. „Ovde predstavljamo novi streetwear brend na srpskom tržištu – Otadžbina, inspirisan duhovnim, tradicionalnim i patriotskim idejama. Mi pronalazimo inspiraciju za motive na našim proizvodima u bogatom kul-turnom nasleđu naše otadžbine.” Ako pogledate Myspace stranicu „Mod 69”, videćete da među prijateljima imaju Otadžbinu, Oi Aint Red, Cock Sparrer i već pomenutog Onkel Hajnija. Kako god, izgleda da Cock Sparrer ve-rovatno nisu znali za sve ove činjenice. Ako je i tako, onda njih nije ni briga za ovakve stvari, dokle god dobijaju dobre

Svako je važan i sve je važno – svaka borba, delo, akcija, misao, sve što ima veze s aktuelnim dešavanjima, svako ko ima ideju kako da učestvuje u promenama, svaka misao o vrednostima i standardima koje treba da negujemo u društvu. Svako ljudsko biće jeste odgovorna politička ličnost, jer svako od nas je nosilac svojih prava, ali i obaveza prema društvu.

»

»

41

pare. Mogu da se prave slepi i glupi, jer ne žele da znaju istinu o svojim poslov-nim partnerima. Koncert Cock Sparrer u Hamburgu 2012, prema rečima prisutnih, bilo je najveće nemačko nacističko okupljanje izvan naci scene. Među 4.000 ljudi, bio je ogroman broj nacista, raznih fašista i desnih fudbalskih fanova. Iako je to bilo očigledno, Cock Sparrer opet nije ma-rio za to što sviraju za takav šljam. Sve je veoma jednostavno, čak i kad je reč o velikom bendu, kao što je Cock Sparrer. Ako neki bend ne želi da ima naciste na svojim koncertima, dovoljno je poslati jasnu poruku preko teksta pesme ili ja-sne akcije benda, organizatora, obezbe-đenja i fanova, ali izgleda da niko nije zainteresovan da izbaci naciste s kon-cerata Cock Sparrera. Zbog toga oni ne treba da se žale ako ih neko optužuje da su tolerantni prema ekstremnoj desnici i nacistima. Deril Smit, gitarista ovog benda, producirao je njihov pomenuti DVD zajedno s Janikom Poleom. Nje-gov drugi bend Argy Bargy svirao je, poslednjih godina, u fašističkim klubo-vima kao što su „De Kastelein“ i s desni-čarskim bendovima i publikom.

IZIGRAVANJE NEMOĆIKao neki zaštitni oklop, ljudi iz „sive zone“ nose etiketu apolitičnosti. Na taj

način, oni pokušavaju da zaštite od kri-tike svoje saradnike, svoj rad i publiku. A svako od njih ima svoje razloge zbog kojih se sam naziva apolitičnim. Mnogi iz „sive zone“ smatraju da je ne-utralnost pitanje samopouzdanja, oni ne žele da im neko govori šta treba da slušaju, pevaju ili nose. Na stereotipan način, oni tvrde da su nezavisni i da imaju svoj pogled na svet, što znači da je svako ko se pokaže kao političan u startu diskvalifikovan kao neautenti-čan i izmanipulisan. „Greyzone“ bendovi vole da prika-žu sebe kao male ljude iz nižih klasa, koji samo mogu da vrte glavom na to šta se dešava oko njih. Ta politička apatija može se razumeti, ona je bliska konzervativnom reakcionarnom po-litičkom pogledu. Oni tvrde da su oni jednostavni i iskreni ljudi. „Mi oseća-mo tako i sasvim je normalno osećati da homoseksualci nisu normalni ili da su one što spaljuju brushaltere seksu-alno isfrustrirane.“ Čak i kad bendovi pevaju u prilog smrtnoj kazni, to je samo pokazivanje emocija, a ne poli-tička akcija. Društvene okolnosti su viđene kao a priori date i tako bivaju prihvaćene. Oni, u stvari, ne žele nika-kvu promenu.Kad je u pitanju pojam politike, „siva zona” ovo polje vidi uglavnom kao bor-bu za moć u parlamentu ili kao ekstre-

mne oblike levice ili desnice. Ovaj poli-tčki stav sličan je onome srednjovekov-nom, predemokratskom i prepolitič-kom mišljenju da politiku kreiraju vođe i da običnim ljudima nije dozvoljeno da u njoj učestvuju. S druge strane, posto-ji moderan pogled na politiku. Politika je više nego moć vladajuće klase. Svako je važan i sve je važno – svaka borba, delo, akcija, misao, sve što ima veze s aktuelnim dešavanjima, svako ko ima ideju kako da učestvuje u promenama, svaka misao o vrednostima i standardi-ma koje treba da negujemo u društvu. Svako ljudsko biće jeste odgovorna po-litička ličnost, jer svako od nas je no-silac svojih prava, ali i obaveza prema društvu. Kad sve to uzmemo u obzir, jasno je da svako od nas na svoj način učestvuje u političkom i društvenom životu. Dakle, ako neko uzvikuje parole u korist smrtne kazne, bez obzira na to da li se to odigrava u školi, pabu, par-lamentu ili na bini – politička poruka ostaje politička poruka! Hvala autorima „Rote Hetzpamphleta” i „Antifaschistisches Infoblatta nr. 91” za sve informacije, istraživački rad i svaki drugi vid podrške. Bez toga ovaj članak ne bi bio napisan. ■ (Preuzeto i prevedeno iz časopisa Talk The Walk #2)

42

43

44

???

FAŠIZAM I AGONIJA (MALO) GRAĐANINA: TRI SAVETA ZA RAJMUNDA PRECELA

ODMAH POTOM POZVAO SAM JEDNU ŠKOLU ZA DŽIJU-DŽICU I PITAO ZA PROSPEKTE I USLOVE. IMAO SAM OSEĆAJ DA DOLAZI VREME KAD ĆE

MORATI DA SE ZNA DŽIJU-DŽICU. (UBRZO POTOM SAM, NARAVNO, UVIDEO DA JE VREME KAD JE JOŠ POMAGAO DŽIJU-DŽICU VEĆ BILO PROŠLO I DA JE ČOVEK PRE MORAO DA OVLADA NEKOM VRSTOM DUHOVNOG DŽIJU-DŽICUA).(Razmišljanja Sebastijana Hafnera/Rajmunda Precela iz februara 1933, dan nakon paljevine Rajhstaga i uvođenja vanrednog stanja)

Piše: Vojislav Martinov

»

45

FAŠIZAM I AGONIJA (MALO) GRAĐANINA: TRI SAVETA ZA RAJMUNDA PRECELA

Memoaristiku možemo svrstati među najinteresantnije ali i najdelikatnije istorijske izvo-

re. Već dva veka naučna istoriografija pokušava da se distancira od svojih li-terarnih korena, a memoari, dnevnici, zapisi i slična građa uporno se trude da je vrate natrag u književnost. Svo-jom narativnom zavodljivošću dovode u iskušenje sve one savesne istraživače koji se trude da operišu formalnijim, ali analitički pouzdanijim fragmenti-ma prošlosti nego što su to nečije lične reminiscencije, patinirane naknadnom pameću. Jer, memoari nose mnoge za-mke: uvek je tu, najpre, neuklonjiva su-jeta autora, često kao prvobitna, pa ma-kar i latentna motivacija. Nekad je to potreba da se „opere“ biografija, da se nametne sopstveni pogled na neki isto-rijski događaj, da se trijumfuje sa za-kasnelim zaključcima, ili čak da se de-

monstriraju pretpostavljeni literarni talenti (književnici su posebno

skloni da se oprobaju i u ovoj formi, osećajući se pozvanim da budu hroničari svoga vre-mena). Tu je, takođe, i neiz-bežna pretenzija da se čitaocu nametne jedna celovita slika određenog događaja ili epo-

he. Nepažljivcu se lako može desiti da, zanet pričom, zabora-

vi da pred njim stoji samo jedna subjektivna, a u gorim slučajevima

i svesno kontaminirana, zaokruže-na naracija. Zato je dužnost

istoričara da memoarima pristupa obazrivo, nao-ružan izvorima prvog reda, zdravom do-

zom skepse

i, što je najvažnije, sopstvenim pitanji-ma, kako bi predupredio mogućnost da ga tekst ponese. Ponekad se, međutim, desi da nas autor uvuče u svoj svet, da nam popusti kritički nerv i da prosto poželimo da odbacimo hladnokrvnu distancu i naučne postulate u želji da se upustimo u fiktivnu polemiku s njego-vim tezama, razmišljanjima i „istina-ma“. To je siguran znak da razmatrani tekst ima izvesnu aktuelnost, značaj za sadašnjicu, dakle, da je u pitanju ona „vruća“ prošlost koja nas se, možda tek subjektivno, još uvek (in)direktno isu-više tiče da bismo je mogli hladne glave i metodološki secirati. Nesvakidašnja Istorija jednog Nemca Sebastijana Haf-nera za mene predstavlja upravo takav tekst.1

KO JE BIO SEBASTIJAN HAFNER?Iza imena Sebastijan Hafner zapra-vo se krije Rajmund Precel (Raimund Pretzel), nemački emigrant, jedan od zakasnelih „vajmarskih siročića“, koji se nakon šest godina iskustva u Trećem rajhu dokopao Londona, prebegavši u Britaniju zajedno sa svojom suprugom jevrejskog porekla. Na promenu imena odlučio se kako bi zaštitio ostatak svo-je porodice od mogućih represalija re-žima. U Britaniji je vrlo brzo uspeo da nastavi svoju novinarsku karijeru, za-početu još u vajmarskoj Nemačkoj. Za vreme rata dao je svoj doprinos radeći za britansko Ministarstvo spoljnih po-slova na zadacima antinacističke pro-pagande. Pedesetih godina vraća se u zapadnu Nemačku gde postaje uticajno ime u novinarstvu i publicistici, pišući za Die Welt, Stern magazin i, kao ber-linski korespondent, za londonski Ob-server. Istaći će se i kao autor mnogo-brojnih knjiga u kojima na popularan način obrađuje teme iz nemačke proš-losti. Kao čovek koji je živeo više od 90 godina, svakako je imao dobar uvid u prošlost. Video je Prvi rat, Drugi rat, Revoluciju, rađanje Vajmarske repu-blike, pad Vajmarske republike, naci-fikaciju, denacifikaciju, građenje Zida, rušenje Zida... Umro je 1999. godine u devedeset i drugoj, ostavivši iza sebe poseban poklon. Nakon Precelove smrti, naime, njegov sin Oliver pronašao je zaturene očeve memoarske zapise, pisane još 1939. go-

1 Sebastijan Hafner, Istorija jednog Nemca, Novi Sad, 2004. Svi citati navedeni u ovom tekstu preuzeti su iz te knjige.

Zaista, ima li zdravijeg pogleda na sopstvenu egzistenciju, na ulogu pojedinca u prošlosti pa samim tim i u sadašnjosti, od ovakvog pristupa koji sugeriše da smo svi akteri, svi odgovorni i svi sposobni da trasiramo našu budućnost?

»

»46

dine, dakle, u prvim izbegličkim da-nima. U pitanju je bio literarno uobli-čeni, mada donekle nekoherentni po-kušaj autora da objasni, da se razraču-na, da upozori, a najpre da ispriča šta se to zapravo dogodilo s Nemačkom i kako je To izgledalo izbliza. Kroz tri celine Precel provlači svoju ličnu pri-ču, menjajući različite žanrove i forme naracije, čas pripovedajući smireno i distancirano, čas uzburkano i anga-žovano, na tren zanoseći u sopstvenu intimu, da bi se u sledećem momentu analitički fokusirao na veliku sliku. U prvoj celini – Prologu – Precel/Hafner pokušava da ustanovi iz kojih je to ko-rena poniklo nacističko „cveće zla“, locirajući ih prvenstveno u metastazi nacionalizma tokom Velikog rata, re-akcionarskim sentimentima probuđe-nim u danima Revolucije 1919. i u apo-kaliptičnim iskustvima proživljavanim tokom inflatorne 1923. Druga celina – Revolucija – donosi subjektivan po-gled autora na burno proleće 1933. i Hitlerovo preuzimanje vlasti, posebno obogaćen raznim nespektakularnim momentima iz svakodnevice, u kojima se ponekad najdublje i najjezivije ocr-tavaju obrisi promena. U sličnom, su-

bjektivnom tonu, nastavlja se i posled-nja celina – Rastanak, koja očigledno nije dovršena, ali je i u postojećem obimu sasvim dovoljna da prenese svu teskobu i poniženje zdravog razuma koji pokušava da se očuva usred tota-lizirajućeg i sveprodirućeg nacističkog zahvata – glajhšaltunga. Nije nikakvo čudo što je Istorija jednog Nemca postigla veliki uspeh. Veoma lepim jezikom, na momente filmski uz-budljivo, Precel priča drugačiju, ličnu, intimnu a opet inteligentnu istoriju jedne epohe o kojoj smo već toliko toga čuli i učili.

ULOGA ANONIMNOG U TOKOVIMA ISTORIJEZanimljivo je da se autor, prema sop-stvenoj tvrdnji, upravo iz takvih po-buda upustio u pisanje memoara. U jednom trenutku, nakon dve trećine knjige, Precel prekida svoju naraciju gotovo postmodernistički, obraćajući se budućim čitaocima, pa možda upra-vo i meni, anticipirajući moguće pitanje o svrsishodnosti ovakve knjige – knjige koja tek prenosi privatne doživljaje jed-nog mladog čoveka koji od svega toga

47

ne zna mnogo više nego neki od nas, mada je bio bliži, i koji se očigledno ni u jednom trenutku nije mešao u doga-đaje, pa čak nije bio ni naročito upućen očevidac. Precelov odgovor je ubedljiv. Šta je istorija? Gde se ona odigrava? O ovome on razmišlja dovodeći u pitanje ograničene vidike staromodne istori-ografije, prema kojoj se istorija odigra-va među nekoliko desetina ljudi koji „upravljaju sudbinama naroda“. U ta-kvoj istoriji, koja onda liči na neku vr-stu šahovskog turnira, mi ostali, anoni-mni, kako izgleda, u najboljem slučaju smo objekti istorije, pioni u šahovskoj partiji, koji bivaju istureni, ostavlje-ni, žrtvovani i poraženi i čiji se život, ukoliko ga imaju, odigrava u nekom sasvim drugom svetu. Potpuno mo-derno zvuči njegova kontrateza prema kojoj se istorijski događaji i odluke koje se stvarno računaju odigravaju među nama anonimnima, u grudima svake slučajne i privatne pojedinačne lično-sti i da su, suočeni s tim simultanim masovnim odlukama, o kojima njiho-vi nosioci često ni sami ništa ne znaju, potpuno obezoružani najmoćniji dik-tatori, ministri i generali. Zaista, ima li zdravijeg pogleda na sopstvenu egzi-stenciju, na ulogu pojedinca u prošlosti pa samim tim i u sadašnjosti, od ova-kvog pristupa koji sugeriše da smo svi akteri, svi odgovorni i svi sposobni da

trasiramo našu budućnost? Zato do-nekle kontradiktorno zvuči Precelov iskaz o nama anonimnima. Ovakvo sa-mosvrstavanje među nekakve amorfne nas, među nedefinisanu masu, a koje se kod Precela učestalo ponavlja, stoji u oštroj suprotnosti s njegovim, istovre-meno prenaglašenim individualizmom – čim se masa omasovi, ona je nespo-sobna da funkcioniše – kaže on već u istom pasusu. Upravo kako bih izdvojio Precelo-vu personu iz anonimne mase, dužan sam ga, tek ukratko, skicirati. Precel je, kako sam kaže, pruski Nemac, oka-rakterisan kao arijevac od strane pe-dantnih nadležnih službi Trećeg rajha. Rođen je 1907. i odrastao u dobrosto-jećoj građanskoj porodici. Otac mu je bio državni sudija, pošteni birokrata i umereni nacionalista. Prvi svetski rat, kao maloletnik udaljen od fronta, pro-živeo je bezbrižno tonući u nacionali-stičku euforiju. Kasnije, kroz sazreva-nje, uspeo je da prevaziđe svoje detinje fascinacije. Kao tipičan mladi i obra-zovani pripadnik srednjeg sloja bio je liberalnih svetonazora ali, usled svojih individualističkih sklonosti, jednako distanciran spram svih političkih opci-ja. Svoju karijeru gradio je sledeći očeve stope, odnosno, studirajući prava, ali je njegova intimna strast bila umetnost, naročito pisanje, kojim je počeo hono-rarno da se bavi objavljujući povreme-no tekstove u nemačkim časopisima.

SLIKE IZ ŽIVOTA U NACISTIČKOM OKRUŽENJUPrecelova strast za pisanjem, nesum-njivi talenat za zdravorazumsku kriti-ku i njegovi neretko inokosni sudovi o nemačkoj stvarnosti, ključni su faktori koji čitanje ovih memoara čine poseb-no zanimljivim. Upuštajući se u spon-tane analize ponekad je, čini se, dose-zao i do nekih dubljih istina, kao kada je kritikovao ulogu „Kamaradenschaf-ta“ (drugarstva) u inženjeringu novog nacističkog Nemca: „Opšti promiskui-tet drugarstva za koji su nacisti prido-bili Nemce, srozao je naciju kao ništa drugo. … Drugarstvo čoveka oslobađa odgovornosti pred samim sobom, pred Bogom i pred svojom savešću. On čini

Ostaje još samo da se održi vatra, da se usadi želja za revanšom, za ispravljanjem svih nepravdi i promašenih šansi i da se traži novo deljenje karata. Tako je i poražena Nemačka patila zbog nanetih nepravdi i svojih okupiranih i otetih teritorija.

»

»

48

ono što svi čine. Nema izbora. Nema vremena da razmišlja. … Njegova sa-vest su drugovi, i ona mu daje oprost za sve pod uslovom da čini ono što svi čine“. Ili pak kad je ukazivao na srž nacističkog antihumanizma i dubinu civilizacijskog užasa koji se manifestu-je kroz antisemitizam: „... Nacistički antisemitizam – nipošto zbog Jevreja – dotiče se poslednjih egzistencijalnih pitanja do kojih ne seže nijedna dru-ga tačka njihovog programa. A iz toga može da se sagleda koliko je smešno to u Nemačkoj još i danas prilično često stanovište koje bi antisemitizam naci-sta želelo da posmatra kao sitnu spo-rednu stvar, možda samo kao mrlju na licu tog pokreta, koju čovek, već prema tome da li mu se Jevreji čine više ili ma-nje simpatičnim, može da prihvati ili da žali zbog nje, ali koja ‘pored velikih nacionalnih pitanja ne znači, naravno, ništa’. U stvari su ta ‘velika nacionalna pitanja’ baš onaj najbeznačajniji sva-kidašnji sitnež, delić smutnje jednog evropskog prelaznog perioda koji će možda potrajati još nekoliko dekada – u poređenju sa iskonskim opasnostima jednog sumraka čovečanstva koji pri-ziva nacistički antisemitizam. … Jasno sam osećao: ono što se do tada dogodi-lo bilo je odvratno, ništa dalje. Ono što je sada počinjalo imalo je nečeg apoka-liptičnog.“ Ponekad nije analiza ono što nas može uzrujati u ovim memoarima, već tek neka uzbudljiva a verno preneta sce-na ili detalj iz svakodnevnog života u Trećem rajhu. Takva je, na primer, Precelova jeziva epizoda puna parano-je, ponižavanja i zaglupljivanja propa-gandom, proživljena u logoru za vojnu obuku i nacifikaciju, koji je morao da pohađa kao preduslov za polaganje pravnog ispita. Posebno su upečatlji-vi razni trenuci i sitne, potresne scene izvučene iz intimnog, ličnog sveta Raj-munda Precela, kao što je to bilo izbaci-vanje jevrejskih advokata iz Vrhovnog zemaljskog suda, propraćeno mučnom tišinom ostalih kolega ili, recimo, nje-gova sakrivanja po haustorima, kako bi izbegao nacističke ulične parade i obavezno otpozdravljanje s pratećim „Hajl!“ Koliko je dubinski bio zahvat nacističke „revolucije“ možda nam naj-jezgrovitije kazuje scena u kojoj Precel pokušava da provede nežne trenutke sa svojom devojkom u parku, dok oko njega maršira maloletna dečurlija uz

49

usklike „Judo crkni!“. Svi ti detalji iz običnog života upravo nam svojom au-tentičnošću omogućavaju da ostvarimo onaj, možda pomalo i mističan, kon-takt s minulom epohom, koji istoričari vole da zovu „uživljavanje“.

ZASTRAŠUJUĆI NIZ PODUDARNOSTI S VREMENOM SADAŠNJIMNe znam, međutim, kako bi trebalo da se zove neobični osećaj što bude u nama oni izvori koji kao da ne pričaju o prošlosti nego se, protivno sopstve-nom vremenu i mestu nastanka, obra-ćaju direktno nama i našem dobu. I to ne mislim u onom banalnom smislu

kao glas „učiteljice prošlosti“, već kroz sugestivnu a previše učestalu podudar-nost koja dovodi u pitanje tezu o proš-losti kao onoj Heraklitovoj reci u koju se može kročiti samo jednom. Upravo dok sam odmotavao Precelov život-ni film pojedine sekvence činile su mi se poznate i proživljene. Zar nisam i ja svoje predpubertetske dane proveo slušajući izveštaje s ratišta i nekrofil-sku šovinističku propagandu koja je najbolje delovala kod nas, bezbedno udaljenih od fronta. I zar ne gledamo sada kako ta moja generacija, umova zagađenih u onim ključnim razvoj-nim godinama, preuzima barjake na-cionalizma, puneći ih novim, još uvek stvarnošću neoprljenim, vihorom. A onda čitam Precela kako retrospektiv-no locira osnovu nacističkog pokre-ta: ovde mu leži koren, ne, recimo, u „frontaškom doživljaju“, nego u doživ-ljaju rata nemačkog školarca. Jer fron-taška generacija je, u celini gledano, dala malo pravih nacista i još i danas u suštini daje „gunđala i čangrizala“; što je vrlo razumljivo, jer ko je rat do-živeo kao stvarnost, većinom ga druk-čije vrednuje. Precel kaže: „Priznajem, postoje izuzeci: večiti ratnici, koji su u ratnoj stvarnosti sa svim užasima ipak našli i stalno nalaze svoj oblik živo-ta, kao i večite „propale egzistencije“, koje su upravo ratne strahote i razara-nja doživljavale i doživljavaju likujući, kao osvetu životu kojem nisu dorasle. Prvom tipu možda pripada Gering;

drugom sigurno Hitler.“ Ali prva gene-racija nacista jesu oni rođeni u dekadi koja je trajala od 1900. do 1910, koji su rat, sasvim neometani njegovom či-njeničnošću, doživeli kao veliku igru. Naravno, posleratna Vajmarska repu-blika bila je pacfikovana, a njena armi-ja svedena na nužni minimum, tako da je sav taj negativni naboj tražio neko drugo mesto, neku ljušturu u kojoj će da se ispolji. Precel je uočio koliki je značaj sporta bio za bivše male, kućne, nacionalne agitatore s olovnim vojnicima u džepo-vima: „Sportski izveštaji igrali su ulogu kao pre deset godina vojni izveštaji, a ono što su tada bile brojke zarobljeni-ka i cifre plena, to su sada bili rekordi i vremena trčanja. … Bilo je lepo skoro kao u ratu. Još jednom ista velika igra. Svi smo se razumevali bez ikakvog spo-razumevanja. Duhovna hrana bili su nam brojevi, a duša nam je stalno drh-tala od napetosti: da li će Pelcer moći poraziti i Nurmija? Da li će Kernig postići 10,3? A misleći samo na naše ‘nemačke prvake’ na međunarodnim sportskim terenima, trenirali smo i tr-čali sopstvene male trke, kao što smo u ratu, misleći samo na Hindenburga i Ludendorfa, na igralištima i ulicama, puškama gluvarama i drvenim sablja-ma vodili sopstvene male bitke. Kakav lak, kakav uzbudljiv život!“ Nasumičan osvrt na sportske stranice nekih doma-ćih dnevnih novina samo bi upotpunio ovu sliku. Tu ćemo naići na „važna“ obaveštenja o tome kojeg je stranca da-nas porazio srpski teniser ili kojoj će se naciji sutra osvetiti najnovija srpska fudbalska selekcija.Ono što sledi je valjda ona još mlađa, i još fanatizovanija generacija koja mar-šira po gradu i bestidno viče „Judo cr-kni!/Nož, žica, Srebrenica!” Hm, izgle-da da smo već stigli dotle. Onda ostaje samo da se održi vatra, da se usadi želja za revanšom, za ispravljanjem svih ne-pravdi i promašenih šansi i da se traži novo deljenje karata. Tako je i poražena Nemačka patila zbog nanetih nepravdi i svojih oku-piranih i otetih teritorija. Poniže-noj i nemoćnoj, ostajalo joj je barem da paradira. Godina 1923. počela je patriotskom euforijom, skoro da je ponovo rođena 1914. Poenkare je za-poseo Rursku oblast, vlada je pozva-la na pasivan otpor, a kod nemačkog stanovništva osećanje nacionalnog poniženja i opasnosti, verovatno istin-skije i ozbiljnije nego 1914, nadjačalo

Teror kroti volju. Pa zar nisi i sam otkrio kako se svest krivi, kako se dovija da svoje nečinjenje opravda pred sopstvenom savešću?

»»

▶

50

▶

51

je naraslo breme umora i razočaranja. Narod se digao, učinio je strastan du-ševni napor i pokazao spremnost – za šta? Za žrtvu? Za borbu? Nije bilo sa-svim jasno. Ništa se od njega nije oče-kivalo. „Rurski rat“ nije bio rat. Niko nije bio mobilisan. Nije bilo ratnih izveštaja. Budući da nije bilo cilja, rat-no raspoloženje je popustilo. Svuda su gomile ljudi intonirale zavet za Ritlija iz Vilhelma Tela. Postepeno je taj gest poprimao nešto smešno, stidno, zato što je ispoljen u jednoj takvoj prazni-ni. Van Rurske oblasti uopšte se ništa nije događalo. Na samom Ruru po-stojala je neka vrsta plaćenog štrajka. Nisu plaćani samo radnici, nego i po-slodavci – i to isuviše dobro, kako se uskoro saznalo. Ljubav prema otadž-bini. ili nadoknada za izgubljenu do-bit? Dobro, tada barem niko nije krao patike... Naravno, nije cela Nemačka bila ta-kva i, naravno, postojale su snage koje su želele da zanjišu klatno na drugu stranu. Precel je, posmatrajući iz svog građansko-liberalnog ugla, smatrao da je Valter Ratenau, nemački mini-star spoljnih poslova, bio takva ličnost sposobna da promeni smer nemač-ke istorije: „Moglo se osetiti da bi, da nije bio nemački ministar inostranih poslova iz 1922, mogao biti i nemački filozof iz 1800, međunarodni finansij-ski kralj iz 1850, veliki rabin ili ana-horet.“ Visokoobrazovan, inteligentan i inspirativan bio je odlučan u nameri da normalizuje Nemačku, što je sme-talo desnici i starim centrima moći. Ratenau je likvidiran u atentatu 24. juna 1922, nakon intezivne, orkestri-rane kampanje u kojoj je optuživan za izdaju i zaveru. Završiću ovaj niz deža vi sekvenci Precelovim impresijama sa Ratenauove sahrane: „Streljanje hiljadu radnika u Lihtenbergu 1919. nije tako uzbudilo mase kao sada umorstvo toga jednog čoveka, koji je, u stvari, čak bio i kapitalista. Čaro-lija ličnosti potrajala je još nekoliko dana posle smrti. Vladalo je, nekoli-ko dana, nešto što kasnije nikada više nisam doživeo: pravo revolucionarno raspoloženje. Na sahrani se, bez pri-sile i bez pretnje, okupilo nekoliko stotina hiljada ljudi. A posle se nisu razišli, nego su satima prolazili ulica-ma, u beskrajnim povorkama, ćutke, ljutito, zahtevno. Osećalo se: da su te mase toga dana pozvane da raskrste s onima koji su se tada još zvali ‘reak-cionari’, a u stvari su već bili nacisti, one bi to bez daljeg učinile, brzo, celo-vito i temeljno“.

OD NEUČESTVOVANJA DO SAUČESTVOVANJA

Ne treba nam, razume se, danas nika-kav Precel da bi nam ukazao da prola-zimo kroz dramatičan period pogodan za bujanje fašizma, čak i u onim drža-vama koje možda imaju manje predis-pozicija za njega od današnje Srbije i Vajmarske republike. Na kraju, fašizam je moguć svuda, ali da bi nadvladao nužna je kriza i strah koji ide uz nju. Kriza traži rešenje, traži neprijatelja ili problem. Precizno ga locirati, to je politika. Maskirati mu trago-ve skretanjem teme, draže-njem primalnih instikata i kič estetikom, to je faši-zam. Kad se bude pono-vo došlo pred nužni izbor – rat ili revo-lucija – vlasnici moći i kapitala neće imati dile-me. Važno će im biti samo da opet nagovo-re onog prepla-šenog malo-građa-nina da

52

sledi njihov izbor. Biće uvek i ljudi koji neće nasedati na tu igru, koji će instik-tivno, ili čak sa civilizacijskih, huma-nističkih pozicija odbaciti fašističke podvale, upravo kao što je to uradio i Precel: „Posedujem prilično izgrađen duhovni njuh ili, drukčije izraženo, osećaj za estetske valere (i nevalere) ne-kog ljudskog, moralnog, političkog dr-žanja ili opredeljenja. … Što se tiče na-cista, moj nos je posve nedvosmisleno odlučio. Bilo je jednostavno zamorno govoriti o tome šta je među njihovim navodnim ciljevima i namerama mož-da ipak vredno diskusije ili bar ‘istorij-ski opravdano’, pošto je sve to vonjalo onako kako je vonjalo. Da su nacisti ne-prijatelji – neprijatelji za mene i za sve što mi je bilo drago – u tome se ni za trenutak nisam prevario“. Dobri Precel nije se dao zavesti. Tako barem kasnije tvrdi, a mi nemamo ra-zloga da mu ne poverujemo, pogotovo kada već isto tako samokritički pri-znaje kako su on i njemu slični kao iz pozorišne lože gledali na nacistički us-

pon, sa neučesničko-nadmoćnim mi-rom. A ko su ti njemu slični, svi ti silni Preceli, ti nedefinisani „mi“ koje autor često spominje ( „Ali ‘mi’ nismo imali neku drugu partiju, neku zastavu koju smo mogli da sledimo, neki program i neki borbeni poklič.“)? Pa zapravo, znam ih mnogo, zaista, mnogo. Usa-mljeni, rezignirani, pasivni a frustrira-ni. Isuviše inteligentni i kultivisani da

bi vapili za vođama, a opet, distancira-ni i rezervisani spram svake politike i ideologije. Misle da će ih taj otklon sa-čuvati a ustvari će od njih uvek napra-viti najtragičnije saučesnike. Poučan je primer sudbina nemačkog časopisa Čin koji navodi Precel. Ovaj časopis, koji je, prema Precelovim rečima, pisala grupa inteligentnih i radikalnih mladih ljudi, i koji je bio previše otmen, obrazovan i dubok da bi pripadao bilo kojoj partiji, završio je u najgoroj kolaboraciji s na-cistima: „Sa čuđenjem se gledalo u list: isti prelom, isti slog, isti veličanstveni gest nepogrešivosti, ista imena – a u ce-lini, odjednom, ne trepnuvši, punokr-van, vispreni nacistički list“. Ali ni sam Precel nije bio ništa bolji. I on je piska-rao i objavljivao svoje autocenzurisa-ne tekstove u nacifikovanoj domaćoj štampi, u kojoj je neki akt protivljenja postojao još samo u glavama novina-ra. I on sam nosio je obaveznu svasti-ku oko ruke i marširao pevajući himnu Horsta Vesela u kampu za obuku budu-ćih naci-pravnika.

Do kraja ovih nezavršenih memoara Precelova drama razvija se u pravu pa-radigmatičnu priču o agoniji otuđenog pojedinca, nesposobnog da se suprot-stavi organizovanom zlu, jer je u svojoj glorifikovanoj individualnosti potpuno smetnuo s uma pojmove kao što su za-jedništvo, solidarnost, društvo, organi-zacija, pa, što da ne, i politika. „Još sam se grčevito hvatao za taj normalni ne-

Kad se bude ponovo došlo pred nužni izbor – rat ili revolucija – vlasnici moći i kapitala neće imati dileme. Važno će im biti samo da opet nagovore onog preplašenog malograđanina da sledi njihov izbor.

»»

53

politički dalji život. Nije bilo nijednog mesta odakle sam mogao da se borim protiv nacista. Pa dobro, onda bar ni-sam hteo da dopustim da mi i najmanje smetaju“, rekao je on na jednom mestu, da bi se kasnije, kad je već bilo kasno da se bilo šta konkretno preduzme, raspli-njavao u jalovim razmišljanjima: „Za-što neki pojedinac, ovde, tu i tamo, nije sasvim spontano ustao i branio se – ako ne od celine, a ono možda od neke specijalne nepravde, nekog posebno sramnog čina koji se dogodio upravo u njegovom domašaju? (Ne previđam da ovo pitanje uključuje i prekor meni samom.)“ Taj mučni ton frustriranog, nemoćnog pojedinca provlači se kroz čitavu knjigu, počev od uvodnih stra-nica u kojima Precel predstavlja sebe kao usamljenu individuu koja je ušla u neravnopravni duel s porobljivačkom totalitarnom državom. On nije rođeni junak, a još manje rođeni mučenik, on samo parira i balansira teške udarce ne bi li sačuvao ono što naprosto sma-tra sopstvenom ličnošču, sopstvenim životom i sopstvenom privatnom ča-šću. Nije nam nužan nedostajući epilog Precelove priče da bismo shvatili kako se završio njegov meč: „I tako, nesigu-ran, iščekujući, otaljavajući svakodnev-nu rutinu, gutajući u sebi bes i užas, ili, veoma jalovo i veoma komično, dajući sebi oduške za porodičnim ručkom – nastavljajući da živim tako isključen poput miliona drugih, dopustio sam da me stvari zadese. I one su me zadesile.“

STRAH U SLUŽBI FAŠIZMADa. U tome je problem. U svim Pre-celima ovog sveta koji imaju dovoljno visprenosti, njuha, kulture, građan-skog vaspitanja i drugih kvaliteta da razaznaju simptome bolesnog društva, ali su nedovoljno sposobni i odvažni da pruže organizovan otpor. Zato me čitanje Istorije jednog Nemca provoci-ra. Zato što nam je sve to već poznato: i nadmeni otklon od politike, i moral-no a isprazno zgražavanje, i pogureno obrađivanje „sopstvene bašte“ koje se čak i dramatično doživljava kao „tri-jumf malog čoveka“ nad silama mraka. I baš zato mi ne deluje sumanuto da se danas obratim direktno Precelu, dakle, da, tebi, Rajmunde Precele, jer kada pričam s tobom, obraćam se i mojoj ge-neraciji, mojim ljudima. Njih tek oče-kuju iskušenja i izazovi, za koje sam si-guran da bi i ti želeo da možeš opet da

proživiš, samo ne znam da li bi slede-ći put uradio išta drugačije. Zato je tu istorija XX veka, sa bezbroj sitnih priča poput tvoje, da nam pruži odgovore. Dakle, kada te budem sreo ovih dana želeo bih da ti dam nekoliko saveta, kako ne bismo opet morali da pišemo i čitamo iste knjige. Prvi savet: Ne boj se! Ne smeš se bo-jati, Precel, ne smeš pristajati na strah, jer on je glavni agens fašizma. To je esencija njihove politike. Uvek će prvo na svoju stranu da privuku sve one naivne i one sitne duše slabog morala, šireći strah među njima. Strah od ra-znih neprijatelja, kako onih spoljašnjih, oličenih u zlim susedima koji hoće da otimaju neki deo „svetog“ državnog tla, i još gori, strah od unutrašnjih neprija-telja (komunista, Jevreja, izdajnika...) što nasrću na njihovu „svetu“ svojinu. Sve one ostale, što ne potpadnu pod ove jezovite čari, lako će ukrotiti strahom od terora. Teror kroti volju. Pa zar nisi i sam otkrio kako se svest krivi, kako se dovija da svoje nečinjenje opravda pred sopstvenom savešću? Prvo je tu bežanje u iluziju: najradije u iluziju nadmoći, kad se smejuljiš izdaleka na njihov di-lentatizam, početništvo i detinjarije, a što nije ništa drugo do nemoćno po-smatračko stajanje po strani. Za onog depresivnijeg tu je i defetistički pristup (da sasvim i za svagda odustane i da sebe i svet, s mlohavom ravnodušnošću koja se graniči s dragovoljnošću, pre-pusti đavolu; da prkosno i srdito izvrši moralno samoubistvo). Danas, suviše često susrećemo takve ljude koji hoda-ju okolo i „groze se“. Jedino uživanje koje im je ostalo jeste sladostrasno sli-kanje strahota. Treći put je onaj koji si ti odabrao – ignorisanje, skretanje po-gleda, stavljanje voska u uši, zatvaranje u sebe; ali i sam na kraju priznaješ da je nemoguće da ono stendalovsko Ja „ostane sveto i čisto“ na mestu kakvo je Treći rajh. Osete i oni sve to. Instiktivno znaju za strah koji čuči u srcu svakog malo-građanina. Strah koji će uvek raditi za njih. Tako da znaš šta treba činiti kad opet nagrnu fašistoidi. Budi hrabar. Odupri se. Ali, naravno, ne sam, to bi bilo budalasto.Drugi savet: Organizuj se! Poveži se, udruži se, podrži, pridruži se, Precel! Pridruži se onima koji misle kao ti. Ne-kada je jednostavno – moraš izabrati stranu. I ne varaj se – odsustvo izbora je, takođe, izbor. Prerasti smešne iluzi-

54

je o ličnim borbama koje vodiš sam u svojoj glavi. Tako se ne staje na put or-ganizovanom zlu. Ponekad mi se učini kako si i sam to shvatio. Zato si, čini mi se, i pisao svoju priču, kako bi upozorio Evropu iz 1939. šta je čeka ako razjedi-njena i neodlučna nastavi da se povla-či dok Hitler nasrće na jednu po jednu državu (Španiju, Austriju, Čehoslovač-ku), upravo računajući na taj strah, na sebičnost i oklevanje. Pa to je isto radio i 1933, čak i ti to napominješ. Prvo je počistio komuniste, pa socijaldemokra-te, pa Jevreje, pa sve ostale koji bi mu stali na put. A te komuniste i socijalde-mokrate koji su jedini „izašli na crtu“ nacistima, čitavu tu angažovanu levicu uspeo si u velikoj meri da zaobiđeš u svojoj maloj priči o otporu. Još nepri-jatnije, čak si se trudio da ih prikažeš u što patetičnijem svetlu kao sledbenike „Sv. Marksa“, kao „levičare-pametnja-koviće“, a u krajnjem ishodu skoro još gluplje od „nacionalaca“, kao ovce u vučijoj koži. Ne želim sada da ulazim u moguće razloge koji stoje iza tvojih sta-vova, ali sledeći put pokušaj drugačije. Ako ti se ne sviđaju komunisti, ovi, oni i razni drugi, ako ti nekakvi stavovi, svetonazori i metodi borbe predstavlja-ju prepreku za saradnju, ti onda oformi svoju grupu od sebi sličnih ljudi, s koji-ma će ti biti prijatno, s kojima ćeš moći čvršće da se vežeš i solidarišeš. Osmi-sli sam svoj program i borbeni poklič. Samo je bitno da se organizuješ, da se konfrontiraš. To je nužnost, kategorič-ki imperativ. Jer, onog trenutka kad si spoznao šta je fašizam, postao si odgo-voran pred sobom i čovečanstvom, po-stao si dužan da se odupreš. Treći savet: Deluj! Kad jednom raskr-stiš s onim malograđaninom u sebi i kada konačno i čvrsto odabereš stranu i saborce, preostaje samo da deluješ. Da sprečiš, da reaguješ, da se solidarišeš, da alarmiraš, da agituješ, da se suko-biš ako treba. Jednom kad pređeš svoj skromni „Rubikon“, kad uđeš u polje

akcije, Precel, osetićeš zadovoljstvo i ispunjenje. Osetićeš kako ti, sa svakim sledećim korakom, sa svakim aktom otpora, nadolazi hrabrost koja ispravlja kičmu pogurenog baštovana u tebi, a pri tom vedri i sokoli one u tvojoj bli-zini da učine isto. Kako ćeš da deluješ – to već zavisi od tebe. Ulica, mediji, institucije, kultura, pa i najtrivijalni-ji privatni život podložni su fašizaciji. Nekad tiho i sofisticirano, nekad agre-sivno i bukački, fašizam se uvlači u po-roznu stvarnost. Ne dopustiti mu ni na jednom nivou da nametne svoju hege-moniju, osnovni je zadatak antifašiste. Zato, Precel, sam biraj oružje: olovka, mač, knjiga, pesma. Posla svakako ima za sve. A nekad je samo dovoljno da si tu, s nama – da podržiš, ohrabriš, zašti-tiš, odbraniš. Hajde, Precel, budi pametniji ovaj put. Budi antifašista, i nećeš opet morati da bežiš iz svoje zemlje, menjaš ime i pišeš tugaljive memoare. ■

55

NEPOZNATA ISTORIJA BRITANSKE AFA-E

Piše: Miloš Milošević

56

Recenzija knjige Šona Berčala

AUTOR KNJIGE KROZ LIČNA ISKUSTVA, ALI I

KRITIČKU ANALIZU POLITIČKE SITUACIJE U BRITANIJI U PERIODU OD 1985. DO 2001. GODINE, DAJE ODGOVOR NA PITANJE ZAŠTO JE DESNICA U BRITANIJI DANAS TOLIKO JAKA

»

U poslednjih nekoliko godina, u Velikoj Britaniji objavljeno je nekoliko knjiga koje su se bavi-

le delovanjem tamošnje Antifašističke akcije (u daljem tekstu AFA). Autori gotovo svih knjiga na ovu temu bili su neposredni učesnici događaja u kojima je AFA učestvovala. Ono što je odliko-valo ovu vrstu publikacija bio je tako-zvani huliganski stil opisa događaja ili, bolje rečeno, nasilja koje prati događaj. Taj stil kreiran je, tokom poslednje dve decenije, u popularnim i pomodnim ispovestima – autobiografijama bivših fudbalskih huligana. Ova dva tipa is-povesti imaju zajedničku jedino temu, a to je upravo nasilje. U knjigama koje govore o delovanju AFA-e, priča se o politički motivisanom nasilju, što je za-htevalo ulaženje u neku vrstu političke analize ondašnjeg britanskog društva, koja je po pravilu bila površna. Knjiga Šona Berčala Beating The Fas-cists: The Untold Story Of Anti-Fascist Action (Potući fašiste: neispričana pri-ča Antifašističke akcije), koja se pojavi-la 2010. godine u izdanju londonskog Freedom Pressa, promenila je ovakav pristup u pisanju neposrednih svedo-čanstava o militantnom antifašizmu u Velikoj Britaniji. ISTORIJA MILITANTNOG ANTIFAŠIZMAKako je tema Berčalove knjige militan-tni antifašizam, ni ovde ne nedostaje opisa nasilja koje je pratilo nastojanja britanskih antifašista da se suprotstave i adekvatno odgovore na političku ek-spanziju veoma nasilne britanske ek-stremne desnice, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. No, ono u čemu leži izuzetna vrednost ove stu-dije jeste brilijantna sociopolitička ana-liza tamošnjeg društva s radikalno leve političke pozicije. Zaključci ove analize posebno su aktuelni danas, kad smo u uslovima krize kapitalističkog sistema svedoci porasta ekstremno desnih, or-ganizovanih fašističkih snaga širom Evrope. Berčal je ovde prvenstveno orijenti-san na delovanje Antifašističke akcije u periodu od njenog osnivanja 28. jula 1985, pa do 2001. godine, kad je AFA neformalno raspuštena, a zapravo iz-gubila svrhu zbog koje je osnovana, o čemu će biti reči kasnije. Pored ovoga,

autor se kroz čitavu knjigu dotiče celo-kupne istorije militantnog antifašizma u Velikoj Britaniji – od borbe protiv „Crnokošuljaša” („Blackshirts”) u tri-desetim godinama 20. veka, a koje je predvodio tadašnji britanski fašistički lider Osvald Mozli, preko posleratnih „Grupe 43” i „Grupe 62”, do „Odreda” (Squads), strukuri formiranoj unutar Socijalističke radničke partije (SWP) sa ciljem suprotstavljanja teroru koji je, ‘70-ih godina, sejao Nacionalni front (NF) dominantna fašistička partija u

57

Velikoj Britaniji. Ova studija sastoji se od tri celine. Prva se bavi periodom od 1977. do 1985. godine, u okviru kog je militantni antifašizam bio organizo-van u pomenute „Odrede”, pod poli-tičkim vođstvom Socijalističke radnič-ke partije, koja je bila direktna preteča AFA-e, kao i raskidom „Odreda” s novom politikom vođstva ove parti-je i njihovim masovnim istupanjem iz iste. Druga celina bavi se periodom od 1985. do 1990. godine, kad se formira Antifašistička akcija kao samostalna organizacija. Treća celina odnosi se na poslednju deceniju 20. veka i opisuje postepeno odricanje Britanske nacio-nalne partije od tradicionalne fašističke politike sile i njen prelazak u nenasilni politički mejnstrim. Unutar hronološ-ki struktuirane priče o preko dve de-

cenije podzemnog uličnog rata koji je militantni antifašizam vodio s Nacio-nalnim frontom, Britanskim pokretom (BM), Britanskom nacionalnom parti-jom (BNP) i Borbom 18 (Combat 18), provlači se kritička analiza celokupne političke scene, šireg antifašističkog pokreta i levih političkih snaga, kojom autor objašnjava zašto je danas BNP, kao dominantni predstavnik britanske ekstremne desnice, po procentu osvoje-nih glasova na izborima jači nego ikada u svojoj istoriji.

UMERENA LEVICA – JAKA DESNICADve su ključne tačke u Birčalovoj ana-lizi ekspanzije ekstremne desnice na početku 21. stoleća. Prva je kritika ne-adekvatne „multi-kulti” strategije šireg, „liberalnog”, legalnog, nenasilnog anti-fašizma, a druga je kritika celokupnog levog političkog spektra koji, potpuno dezorijentisan, ne uspeva da ponudi nikakvu suvislu alternativu postojećem kapitalističkom sistemu, usled čega po-

AFA je promovisala klasni pristup, što je podrazumevalo usmeravanje delovanja ka beloj radničkoj klasi, jer upravo ta kategorija stanovništva predstavlja „rezervoar” pristalica fašističkih partija u Britaniji.

»

»

58

litički profitiraju fašističke snage.Ove dve stvari se, zapravo, prepliću i deo su istog fenomena – nepostojanja organizovane političke snage koja bi zastupala autentične interese radničke klase i siromašnih slojeva stanovništva uopšte. Prva tačka kritike odnosi se na ideološki i strateški sukob koji je AFA konstantno imala s nenasilnim, „legal-nim” antifašizmom, okupljenim uglav-nom u organizacijama Ujedinjeni pro-tiv fašizma (UAF) i Antinacističkoj ligi (ANL), a koji se obraćao i propagandno delovao u etnički i rasno manjinskim zajednicama. AFA se suprotstavljala ovome s argumentom da je apsurdno fokusirati delovanje ka ovoj kategoriji populacije, jer je ona po prirodi stvari na strani antifašizma, zato što fašizam svoju politiku temelji na neprijateljstvu prema njoj. Pristup koji je, s druge stra-ne, AFA promovisala bio je klasni, što

je podrazumevalo usmeravanje delo-vanja ka beloj radničkoj klasi. Ovakav pristup bio je dobro argumentovan statističkom činjenicom da upravo ta kategorija stanovništva predstavlja „rezervoar” pristalica fašističkih par-tija u Britaniji i da bi, s obzirom na tu činjenicu, antifašisti morali svoj fokus usmeriti u tom pravcu. S tim se u neposrednoj vezi nalazi i druga tačka Berčalove kritike. Tradi-cionalne partije britanske levice (a ovo se odnosi i na celokupnu evropsku par-tijsku levicu) otišle su u ono što se da-nas smatra socijaldemokratijom, a što je, zapravo, deo sistema neoliberalnog kapitalizma koji takva levica ne dovodi u pitanje i ne pomišlja da ga prevlada revolucijom. Stoga danas ne postoji re-levantna politički organizovana snaga koja stoji na socijalističkim ili komuni-stičkim pozicijama I koja bi se obraćala radničkoj klasi i siromašnim slojevima stanovništva i zastupala njihove intere-se. Po Berčalu, postojanje ovog, kako ga naziva, „političkog vakuuma” osnovni je razlog zbog kog fašistička Britanska nacionalna partija posle 2000. godine beleži najbolje izborne rezultate u svo-joj istoriji. Drugi razlog za ovakav trend autor vidi u odluci BNP iz 1994. godine da se po-vuče iz tradicionalne fašističke politike sile, koju su karakterisali marševi i ve-like, po pravilu provokativne i nasilne, demonstracije. Tokom deceniju i po rada, AFA je bila skoncentrisana na su-protstavljanje upravo ovakvoj politici ekstremne desnice – na ulici, stadioni-ma i koncertima – te na kraju uspela da natera ekstremnu desnicu da od te politike odustane. Ono što autor i sam priznaje, jeste da AFA politički nije us-pela da odgovori na ovu promenu poli-tike britanske ekstremne desnice, iako je bila u potpunosti svesna kako treba

Tradicionalne partije britanske levice otišle su u ono što se danas smatra socijaldemokratijom, a što je, zapravo, deo sistema neoliberalnog kapitalizma koji takva levica ne dovodi u pitanje i ne pomišlja da ga prevlada.

»

»

59

odgovoriti na ovaj izazov. U tom smi-slu, AFA je pokušala da pokrene auten-tičnu levu partiju Nezavisna asocijacija radničke klase (IWCA), no taj projekat nikada nije zaživeo u punom smislu te reči zbog ideološke raznolikosti struk-tura koje su činile AFA-u.

RAZLAZ U OKVIRU AFA-ENaime, AFA-u su činili „Crvena akci-ja” („Red Action”, komunisti) koja je imala dominantnu ulogu u AFA-i i čiji je član bio i sam Šon Berčal, „Pokret direktne akcije” („Direct Action Mo-vement”, anarho-sindikalisti), „Klasni rat” („Class War”, anarhisti), „Rad-nička snaga” („Workers Power”, troc-kisti) i „Komunistička akciona grupa” („Communist Action Group”). Koali-cija ovih ideološki raznolikih organi-zacija levice savršeno je funkcionisala na „zajedničkom poslu” militantnog suprotstavljanja fašizmu, ali kad je tre-balo delovati u formi političke partije koja zastupa interese određenog slo-ja populacije, odnosno pro, a ne con-tra, delovanje ovih grupa „pod jednim krovom” pokazalo se nemogućim. Još jednom se manifestovalo ideološko „sektašenje” karakteristično za levi-cu. U duhu prethodno navedene kri-tičke analize, Berčal i zaključuje svoju knjigu, s porukom da je neophodnost relevantnog političkog organizovanja radikalne levice naprosto nužna, jer fa-šističke snage socijalnom demagogijom i skretanjem pažnje s pravog uzroka materijalne bede u kojoj radnička klasa i siromašni egzistiraju, koristi prostor političkog spektra koji je upražnjen ne-postojanjem autentične levice. Iz ove izuzetne studije, jedinstvene na temu modernog antifašizma, preveli smo tri poglavlja u kojima je reč o re-organizaciji Antifašističke akcije 1989. godine. ■

60

PONOVNO POKRETANJE LONDONSKE AFA, SEPTEMBAR 1989.„Postojala su dva mišljenja među stju-artima (militantni pripadnici AFA-e, prim. prev.). Jedno, „jebeš njih, ne tre-ba nam to, biće bolje da idemo sami”, i drugo, „jebeš njih, ova organizacija je podjednako naša koliko i njihova, borićemo se za nju, pa čak i ako se ne pomerimo dalje od same ideje”. Na kraju je ovo drugo odnelo prevagu i militantni aktivisti pažnju su usmerili na to kako da preoblikuju organizaciju, i kako da preoblikuju ono što je dotad bila mahom reaktivna strategija. „Za-datak AFA-e je da se ne zadovolji samo pukim suprotstavljanjem organizova-nim fašističkim bandama, već da pre-seče priliv regruta na samom izvoru: na tribinama, koncertima, u radničkim kvartovima. Moramo rat da prebacimo na teren fašista.” (Crvena akcija, broj 54) Mada nema sumnje da je to bilo am-biciozno i krajnje radikalno odvajanje od onoga što se smatralo razumnim za misliti i činiti, nije bilo uopšte iznena-đujuće što je poziv na novu orijentaciju naišao na retke simpatije među posto-jećim rukovodiocima. Ali za tadašnje članove rukovodstva najveća poteškoća političke prirode ležala je u pružanju racionalnog i ubedljivog otpora pozi-vu na jednu odgovornu i demokratsku strukturu.Dodatni pritisak usledio je kad je, prili-kom skupa koji je organizovao magazin Srčlajt u Kongresnom centru u Justonu, na stotu godišnjicu Hilterovog rođenja, 24. aprila 1989, jedan govornik iz „Cr-vene akcije” („Red Action”) iskoristio priliku da javno pozove na demokrat-ske reforme unutar AFA, osvrćući se na ljutnju koju osećaju delegati zbog

toga što bi predlozi „mogli biti nadgla-sani ili ignorisani od strane pojedinaca ili grupa koji, na kraju krajeva, pred-stavljaju nikog drugog do same sebe.” Konzervativniji članovi rukovodstva bili su besni i osramoćeni (jedan go-vornik otvorio je aktovku i krio se iza njenog poklopca tokom govora), zbog, kako su oni to shvatili, iznošenja prlja-vog veša. Ali strpljenju „Crvene akcije“ došao je kraj. U ovoj fazi njen predlog da se rekonstruiše AFA bio je star već skoro godinu dana i još uvek se nije o njemu ozbiljno raspravljalo. Očigledno da sada više nije postojala opcija da se o ovom dokumentu ne raspravlja, tako da se liberalno krilo bacilo na posao 11. jula 1989. Radeći to, težili su da se bore na polju koje sami izaberu – rasi. „Argument o pojedincima/grupama je uvreda koja potcenjuje političke razli-ke između nas i izbegava kostruktivnu debatu. Aktuelnu krizu unutar london-ske AFA-e bilo bi ispravnije opisati kao onu između, s jedne strane, grupa ljudi

61

Poglavlja iz knjige POTUĆI FAŠISTE:

NEISPRIČANA PRIČA ANTIFAŠISTIČKE AKCIJE

Prevod: Miloš Milošević

crne puti i antirasista, koji se oslanjaju na tradiciju politike zajednice i nezavi-sne borbe van granica levice (koji često borbu protiv rasizma koriste za neke lične ciljeve), i, s druge strane, 'Crvene akcije', koja funkcioniše kao partija i oslanja se na tradiciju revolucionarnog socijalizma... Prava debata nije o nedo-statku demokratije u AFA-i, već o tome koji će oblik ta demokratija imati.”

Ovo je bio krajnje očigledan pokušaj da se debata preoblikuje na poznatom „crnom i belom” terenu. Ipak, nisu mo-gli pobeći od činjenice da su mnogi od ključnih igrača u londonskoj AFA-i do-tad već bili članovi „Crvene akcije”, ili se identifikovali s osnovnim postulati-ma njene politike, a uloga „Crvene ak-cije” u procesu donošenja odluka mo-gla je biti marginalizovana, i nesumnji-vo je u poslednjih godinu dana to i bila. Na ulicama, uticaj i autoritet CA bio je neprikosnoven. Nesrazmernost između značaja koji je CA imala na ulicama i njene uloge u donošenju odluka bila je toliko očigledna da su u Sekreterijatu bili primorani da priznaju da je „'Crve-na akcija' jedna od retkih grupa na levi-ci koja se ne može optužiti za oportuni-zam, zato mi poštujemo 'Crvenu akciju' i sarađujemo s vama toliko dugo. ” Ali bez alternativne strategije za pri-manje novih regruta, rukovodstvo je bilo na oprezu. Pričajući o potrebi za novim regrutima, oni su postavljali pitanje: „Zašto su stari članovi otišli? Jedno od objašnjenja bi svakako moglo biti to da su ovi ljudi bili antifašisti koji nisu za konflikte, koji nisu mogli da izdrže pritisak fizičkih sukoba... 'Crve-na akcija' mora da preuzme odgovor-nost zbog činjenice da su njeni delagati usvojili taktiku nasilja i zastrašivanja, kako bi izolovali pojedince i naveli ih da se osećaju kao mlakonje zato što ne rade s 'Crvenom akcijom'.” Verovatnije objašnjenje moglo bi biti to da neki ljudi baš i nisu bili presrećni što ih prozivaju za ofrlje obavljanje posla. I „Crvena akcija” imala je članove koji bi se mogli klasifikovati kao nenasilni, ali kao organizacija stalno je isticala da je ono što prolazi kao prihvatljivo za liberalnu levicu zapravo neprihvat-ljivo. Bilo je jasno da fašiste ne bi bilo moguće razbijati, ako su organizatori antifašista bili ravnodušni ili, još gore, nekompetentni. CA je tvrdila da je, od samog početka, bila spremna da sara-đuje s drugima u antifašističkom ta-boru, ali samo pod uslovom da su oni ozbiljni ljudi koji su spremni da se oz-biljno prihvate posla koji je pred njima – drugim rečima, da ti ljudi pokažu isti nivo posvećenosti i stručnosti koji su članovi CA zahteveli od samih sebe. Pošto nisu bili u mogućnosti da ispune ove zahteve, umereni članovi su zapra-vo pripremali teren za njihov odlazak. „U dokumentu 'Crvene akcije' pominje se davanje povlašćenog statusa nacio-

„Crvena akcija” je tvrdila da je, od samog početka, bila spremna da sarađuje s drugima u antifašističkom taboru, ali samo pod uslovom da su oni ozbiljni ljudi, spremni da se ozbiljno prihvate posla koji je pred njima – drugim rečima, da ti ljudi pokažu isti nivo posvećenosti i stručnosti koji su članovi CA zahteveli od samih sebe.

»

»

62

nalnim i autonomnim grupama (auto-matski im je dopušteno da imaju dva delegata u upravnom odboru). Ovo nas donekle brine. Zašto bi ove grupe (pretpostavljamo da se misli na tradi-cionalne grupe levice) imale privilegije kad nisu nimalo doprinele borbi protiv rasizma? Iskreno govoreći, mi nismo spremni da više gubimo vreme debatu-jući s ljudima koji slede doktrine, koji nemaju razumevanja za borbu crne radničke klase u Britaniji, koji odbijaju da prihvate da se radnička klasa menja, i koji se slepo drže ideje da, ako nisi muškarac bele puti koji se bavi fizičkim poslom, onda si najverovatnije drkadži-ja iz srednje klase.“Sticajem okolnosti, dok je CA još traži-la dublji smisao ovih kritika na račun njihovog predloga, primili su pismo u kome se od njih traži pomoć u 'obez-beđivanju' hola zgrade Opštine Beksli (opština u Londonu, prim. prev.), 19. jula. Ovde se radilo o protivljenju od-luci Opštinskog veća da se Britanskoj

nacionalnoj partiji izda građevinska dozvola za prostorije u Velingu (deo Opštine Beksli, prim. prev). „Na proš-lom mitingu, dosta drugova ozbiljno je povređeno u loše pripremljenom pro-testnom skupu“. Ovde se misli na skup koji je, 28. juna, organizovala Laburi-stička partija, po navodima londonskog Ivning standarda, koji je priču naslovio „Divljanje crnokošuljaša”. „Na antifa-šističkom skupu u organizaciji Laburi-stičke partije sinoć je došlo do eskala-cije nasilja, kad su demonstranti u cr-nim košuljama upali u zgradu i napali publiku. Žene su tražile zaklon, kad je više od dvadeset muškaraca upalo na skup u zgradi biblioteke u Velingu, gde su lomili stolice i razbijali prozore. Od 60 osoba, koliko je bilo u publici, dva-naest je završilo u bolnici... Kad je iz-bila tuča, neki od članova pokušali su da pobegnu tako što su razbili prozor u prostoriji na spratu. Javni skup, orga-nizovan od strane Kampanje protiv ra-sizma Laburističkog pokreta u Beksliju,

Jedini način za postizanje značajnog i trajnog napretka jeste da se kroz aktivnosti i propagandu pokaže da se od ljudi crne puti i Azijaca prave žrtveni jarci za probleme sistema i da fašizam/rasizam ni kratkoročno, ni dugoročno nije u interesu radničke klase. Zbog toga je od suštinskog značaja da, kad god je to moguće, propaganda AFA-e mora sadržati klasnu poruku.

»

»

63

prekinut je kad je policija saopštila da može da obezbedi samo jednog poli-cajca da pokriva ostatak skupa.” (Ivning standard, 29. jun 1989.) Obraćajući se za pomoć baš „Crvenoj akciji”, antirasisti u Beksliju kao da su sugerisali da AFA nije dorasla da oba-vi posao. Sad, ako su čak i simpatizeri Laburističke partije smatrali da je AFA previše fina, onda je promena imidža koju su zahtevali militantni aktivisti već dobrano kasnila. Istinu govoreći, do vremena kad je promena orijentaci-je objavljena u javnosti, AFA je već bila na kolenima, kako u Londonu tako i na nacionalnom nivou. Ako izuzmemo to što su se pojavili, nijedan član ru-kovodstva nije ni prstom mrdnuo po pitanju organizacije za 27. maj („Krv i čast”, Hajd park). Celokupno političko planiranje, istraživanje i propaganda urađeni su pod patronatom „radnika obezbeđenja”. Bilo je neizbežno da se posle ovog pojavi novo političko ruko-vodstvo. „Crvena akcija” objavila je dokument u kojem zakazuje skup za 5. septembar 1989, i tog dana su predstavnici petna-estak grupa i organizacija uzeli učešće. S govornice su militantni predstavnici naglasili svoju podršku izvornom osni-vačkom aktu AFA-e, ali su podvukli i da se, kao antifašisti, nisu borili, niti se može smatrati da se bore protiv fašiz-ma da bi se održao politički status kvo. Zbog toga, svaka dugoročna strategija

morala je da se posmatra kroz prizmu klase pre nego rase. Za njih, ovo je bila suština. „Imajući u vidu da je bela omladina iz radničke klase ta koja fašistima daje 'prirodne' regrute, AFA mora usmeriti svoju propagandu razmišljući o njima. Pozivanje na zdrav razum ili savest ni-kada neće poraziti rasističke stavove, naročito u područjima gde vlada ek-stremno siromaštvo. Jedini način za postizanje značajnog i trajnog napretka jeste da se kroz aktivnosti i propagandu pokaže da se od ljudi crne puti i Azijaca prave žrtveni jarci za probleme sistema i da fašizam/rasizam ni kratkoročno, ni dugoročno nije u interesu radnič-ke klase. Zbog toga je od suštinskog značaja da, kad god je to moguće, pro-paganda AFA-e mora sadržati klasnu poruku. Kao prvo, ovo je bitno da bi se dao odgovor na ustaljene predrasude. Kao drugo, da bi se izbeglo predstav-ljanje svih belaca kao neprijatelja. Treće i najvažnije, da bi se osujetili pokušaji fašista da AFA-u predstave kao gomilu autsajdera iz srednje klase, sastavni deo vlasti, kojima je dugoročni interes odr-žavanje statusa kvo.“Uz ukazivanje na „eskalaciju rasnih napada“ kao dokaz pogoršavanja situa-cije, i potrebu da AFA „pusti korene u zajednici“, govornici iz CA zahtevali su i da bezbednosno krilo bude formalno priznato u sklopu nacionalne strukture donosilaca odluka. Da bi zvučalo smi-sleno, tvrdili su da treba oformiti „stal-ne grupe stjuarta“, za koje će članove, po idealnom scenariju, davati sve orga-nizacije. Pored obezbeđivanja inicijati-va AFA-e, prikupljanja, upoređivanja i centralizovanja informacija itd., tvrdili su da bi to omugućilo AFA-i i rezervnu strategiju za brzo organizovanje protiv inicijativa fašista, „kad nema vremena za tradicionalniji protest ili kad nema dovoljno informacija koje bi jedan ta-kav protest opravdale. Uz to, ovo bi po-služilo i kao efikasna propaganda po-moću koje će ljudi steći utisak o našoj iskrenosti i sposobnosti da se efikasno organizujemo, bez straha od fašista i bez oslanjanja na policijsku zaštitu.” Na ovom skupu, Njuhemski monito-ring projekt (NMP, lokalna antirasi-stička organizacija, prim. prev.) nasta-vio je da se drži argumenta da mora

U Londonu, ogranci AFA-e formirani su da prihvate aktiviste, a struktura je bila uređena tako da organizacija prvi put fukcioniše od dole ka gore. Drugim rečima, kotrolisali su je aktivisti.

»»

64

postojati razlika između „lokalnih” i „političkih” grupa: „lokalne su do-bre, političke su loše”, bila je njihova mantra. Tvrdili su da je ovo preduslov i jedina osnova za pravo antirasistič-ko/antifašističko delovanje. Naravno, u stvarnosti NMP i njihovi saradnici nisu bili manje „politički” od njihovih suparnika – jednostavno, oni su pred-stavljali drugi tip politike. Tako da, kad je lokalni aktivista s Broudvoter Farme (deo Totenhema, prim. prev.), koga je NMP predstavio da bi potkrepio svoj argument, podržao analizu koju su ponudile njegove bele kolege iz rad-ničke klase, borba za dušu antifašizma bila je skoro okončana, bar privreme-no. Kasnije je bilo obznanjeno da su NMP i njihovi politički saradnici tajno osnovali organizaciju nazvanu „Lon-donski savez protiv rasizma i fašizma” (London Alliance Against Racism and Fascism – LAARF), s namerom da se suprotstave AFA-i i da je zamene ako konferencija bude imala pozitivan is-hod. Ali, kao i u slučaju „Antirasistič-ke antifašističke akcije” (Anti-Racist Anti-fascist Action – ARAFA) pre nje, LAARF nikad nije ozbiljno pokrenuta. U međuvremenu, naoružan novom strategijom i novim principima poseb-no osmišljenim i prilagođenim tako da se kao regruti prihvate nezavisni poje-dinci, militantni antifašizam u presto-nici dodatno je podstaknut formalnim povratkom u jato „Pokret direktne akcije” („Direct Action Movement” - DAM). Jedna druga grupa, ortodoksni trockisti „Radnička snaga” („Workers Power” – WP), takođe je stala iza nove strategije. To je značilo da su sada tri nacionalne organizacije bile uključene u AFA-u, od kojih je svaka imala svo-je publikacije i mrežu ogranaka širom zemlje. Kao i nove članice, AFA je sad bila dobro opremljena da obznani po-trebu za aktivnim antifašističkim otpo-rom, i da na taj način privuče levo ori-jentisano javno mnjenje i da šire utiče na njega. U Londonu, ogranci AFA-e formirani su da prihvate aktiviste, a struktura je bila uređena tako da organizacija prvi put fukcioniše od dole ka gore. Drugim rečima, kotrolisali su je aktivisti. Prvi put, AFA je bila demokratski vođe-na i išla je ka zajednički dogovorenom strateškom cilju. Najvažnije od svega, a verovatno i jedinstveno, bilo je to što su političke i ulične vođe bile ujedinje-ne. To je značilo da je, uz iznalaženje praktičnih rešenja za svakodnevne pro-bleme, sada postojao još jedan razlog

da se obrati posebna pažnja na detalje. Od tog momenta, oni koji osmišljavaju aktivnosti neizostavno bi sproveli bilo koji plan akcije. Jedan aktivista je primetio: „Činjeni-ca da će stratezi 'prvi izleteti na ulicu' imala je gomilu prednosti. Jedna od očiglednih je da ni od koga nije zah-tevano da uradi nešto što mi sami ne bismo uradili. Očigledno da je ovo bilo jako dobro za opšti moral. Zbog toga, ljudi su imali poverenja u predvodnike na licu mesta, što je značilo da je bilo moguće na dan dešavanja izvesti popri-lično složene manevre, bez potrebe da svi budu stalno informisani na svakom koraku”. Ovo je omogućilo veliku ope-rativnu fleksibilnost. Takođe, uspešna infiltracija u naše redove bila je znatno otežana. Na kraju, pošto su politička i tehnička strana bili u tandemu, čak i najavanturističkija aktivnost uvek je podrazumevala političku dobit višeg stepena.

AFA RASKIDA S LABURISTIMA, 1989.Organizovan po obrascu tehničkog/političkog vođstva, londonski model AFA-e na kraju će poslužiti kao proto-tip za ogranke ove organizacije u ve-ćem delu zemlje. Da bi se ispratila nova struktura, sledeći korak bio je da se proširi opseg operacija AFA-e na naci-onalnom nivou. Mada su širom zemlje postojale druge grupe AFA-e, jedini kontakti van Londona, koji su imali ka-pacitet da deluju jednostrano na ulici, bili su oni iz Mančestera. Dok su gru-pe u oblasti Tajn i Ver (kojoj pripadaju Njukasl i Sanderlend, prim. prev.) i Lid-su bile profilisane lokalno, i mada su se obe identifikovale s imenom AFA, sve što su imale zajedničko s novim ruko-vodstvom manje-više svodilo se samo na to. Osim toga, iza obe ove grupe bio je Srčlajt, koji je, kako su kasnija deša-vanja pokazala, uvek imao jasno defi-nisan lični plan delovanja. Kad su bili aktivni, to je bilo uglavnom zarad pri-kupljanja informacija. I dok su njihovi

I dok je ekstremna levica provela veći deo ‘80-ih pozivajući radničku klasu da „nogira torijevce”, uglavnom je, militantni aktivisti su to priznavali, ekstremna desnica bila ta koja je imala potencijal da dobije podršku među pripadnicima obespravljene radničke klase.

»

»65

bilteni imali za cilj da otkriju pojedine lokalne fašiste poslodavcima, komšija-ma i stanodavcima, uvek kad je trebalo suprotstaviti se ekstremnoj desnici, po-zivane su lokalne vlasti i policija. Tako-đe, u Njukaslu, Antifašistička asocijaci-ja Tajna i Vera (Tyne & Wear Anti-Fas-cist Association – TWAFA) finansirana je direktno od strane lokalnih vlasti. Mada je ovo verovatno sužavalo polje delovanja ovog ogranka, oni nikad nisu bili motivisani da taj odnos promene. I dok je ekstremna levica provela veći deo '80-ih pozivajući radničku klasu

da „nogira torijevce”, uglavnom je, militantni aktivisti su to priznavali, ekstremna desnica bila ta koja je ima-la potencijal da dobije podršku među pripadnicima obespravljene radničke klase. Tako da je prvi korak u poku-šaju da se izgradi jedan progresivan pokret radničke klase bio taj da se uklone fašisti na svim poljima, bilo kulturnim (fudbal ili muzika) ili ge-ografskim, gde su mogli imati uticaj. Pošto nije bio moguć nijedan oblik koegzistencije, samo ako je mesto bilo upražnjeno, levica bi mogla pokušati da „ispuni vakuum”, tvrdili su mili-tanti. Sve u svemu, ovo je bila analiza katastrofe koju su odbile sve grupe van AFA-e, koje su i dalje gledale na antifašizam kao na smetnju stvarnoj borbi. Dodajmo ovome i uobičajenu neodlučnost od strane drugih da se preduzmu praktični koraci, čak i da bi

Suprotno od rutinskih sastanaka ogranaka, prodaje novina, peticija, svih tih aktivnosti bliskih levici, ulične aktivnosti koje je u tom periodu sprovodila AFA često su zavisile od striktne discipline formacija, gde je fizičko oslanjanje jednih na druge bilo ključno.

»

»

66

se zaštitile njihove inicijative, tako da je AFA imala zgusnut raspored, kako bi preuzela potpunu odgovornost. Za nove regrute ovo je bilo vreme izazo-va. Pošto su redovno bili uključeni u nasilne i ilegelne sukobe s fašistima, osećaj drugarstva ili timski duh razvi-li su se sasvim prirodno.Suprotno od rutinskih sastanaka ogra-naka, prodaje novina, peticija, svih tih aktivnosti bliskih levici, ulične aktiv-nosti koje je u tom periodu sprovodila AFA često su zavisile od striktne disci-pline formacija, gde je fizičko oslanja-nje jednih na druge bilo ključno. Posle-dice nepojavljivanja ljudi na događaji-ma, kada se to od njih očekivalo, i izla-zak oslabljenih formacija na ulice bile su više nego jasne. Mada se nije uvek radilo o pitanju života i smrti, takva mogućnost nije se mogla sasvim odba-citi, i to se pokazalo kao životna škola za nove članove. To je značilo da dok se, s jedne strane, razvijalo sve čvršće jezgro aktivista, s druge strane, neki bi se pojavili samo jednom prilikom i ni-kad više posle toga nisu viđeni. Takođe, AFA je postajala sve više sve-sna da deluje u ambijentu rastućeg uti-caja neofašizma u Evropi. To je bilo ne-što na šta je „Crvena akcija” ukazivala još sredinom '80-ih, upozoravajući da nema opuštanja u Britaniji. Konkret-no, oštro je kritikovan jedan članak u časopisu Living marksizam, glasilu Revolucionarne komunističke partije, zbog nedvosmislenog napada na an-tifašizam. „Ono što je danas uznemi-rujuće jeste da, bez obzira na to koliko su fašisti postali neprimetni, mnogi na levici troše vreme i snagu ganjajući ih... Treba da pustimo beznačajnu de-snicu da istrune i nastavimo da se su-protstavljamo vladi, jer za ovaj posao

čitavu deceniju nismo imali dovoljno snage, koja se rasipala na drugoj stra-ni“ (Living marksizam, broj 7). „Crvena akcija” odgovorila je argumentom koji će kasnije biti često korišćen. „Ako se ne suprotstavimo grupama kao što su NF ili 'Krv i čast', kako ćemo ih pora-ziti? Ako ih ne možete poraziti kada su slabi, kako se možete nadati da ćete ih poraziti kad postanu jaki? Ako levica nije dovoljno jaka i odlučna da pobedi njih, kako je moguće čak i samo pričati o suprotstavljanju državi?“ (Crvena ak-cija, broj 52)Pre nego što je AFA izašla na pozorni-cu, omiljena strategija antifašista bila je da, kad se suoče s ekstremnom de-snicom na izborima, pokrenu snažnu kampanju u korist kandidata laburista koji je na položaju. Tužno je bilo to što su oni koji su podržavani kao antifa-šisti često bili isti oni koji su bili od-govorni za otuđenje radničke klase od levice. Godine nekompetentnosti, rav-nodušnosti i praćenja politike protiv radničke klase počeli su trajno da na-grizaju veru radničke klase ne samo u laburiste, već i u sam socijalizam. Kao odgovor, od početka '90-ih, AFA je sve više naglašavala značaj kreiranja neza-visnog pokreta radničke klase, koji bi bio alternativa za BNP i, što je bilo od suštinskog značaja, za laburiste. Iako će proći nekoliko godina pre nego što je potpuno definisan, njegovo konačno pojavljivanje bilo je sasvim u skladu s potrebom da se „orijentiše ka radničkoj klasi” i možda baš on rezimira tenzije i kontradiktornosti koje su postojale u periodu od 1985. do 1989, o kojima se često nije pričalo. Prečesto se pretpostavlja da je suštinska razlika između liberalih i militantnih frakcija bila u upotrebi fizičke sile. Ali za militantne aktiviste, centralno pita-nje bilo je za šta, odnosno za koga, se AFA bori. Posle 1989, politika je pred-stavljana sve više u smislu da je mili-tantni antifašizam sredstvo za održa-vanje postojećeg stanja u iščekivanju podesnijeg političkog trenutka, uz koji dolazi i opšti procvat radničke klase. REDEFINISANJE UNUTRAŠNJIH POSLOVA – SRČLAJT TALASAU roku od nekoliko nedelja od ponov-nog pokretanja u septembru, „mobi-lizacija snaga” u vreme Dana sećanja (Remmembrance Day) tog novembra poslužila je da naglasi ozbiljnost stra-teškog razmimoilaženja koje je sada postojalo unutar šireg antifašističkog pokreta. Konkretno, Srčlajt je bio upo-ran da povorka do spomenika Nezna-nom junaku treba da prođe po planu.

Pre nego što je AFA izašla na pozornicu, omiljena strategija antifašista bila je da, kad se suoče s ekstremnom desnicom na izborima, pokrenu snažnu kampanju u korist kandidata laburista koji je na položaju. Tužno je bilo to što su oni koji su podržavani kao antifašisti često bili isti oni koji su bili odgovorni za otuđenje radničke klase od levice.

»

»67

▶

68

???

Već neko vreme, „Crvena akcija” nije bila ubeđena da je protestna povorka najbolji način za trošenje snage, niti da je antifašizam, uopšteno govoreći, do-bijao dovoljno s obzirom na to koliko je bilo potrebno uložiti. U knjizi Antifa-šizam u Britaniji, Najdžel Kopsi beleži da su „unutrašnje nesuglasice postajale sve veće kako je jedinstvo unutar AFA-e bilo narušeno“. Zapravo, do ovog vre-mena, u londonskoj AFA-i već su bili sasvim jedinstveni po ovom pitanju, jer su se sva javna razmimoilaženja već bila odigrala dva meseca ranije, u septem-bru, prilikom ponovnog pokretanja. „Militantno krilo insistiralo je da po-vorka AFA-e do spomenika Neznanom junaku ne bi trebalo da bude održana zato što je tokom povorki 1987. i 1988. dosta učesnika 'palo', nije bilo korisnog publiciteta, a fašisti nisu sprečeni da marširaju. Jedini pozitivan aspekt ovih povorki, tvrdili su militantni aktivisti AFA-e, bila je mobilizacija 'odbrambe-nih odreda' AFA-e, koji bi posle marša branili od fašističkih napada skup pro-tiv aparthejda ispred ambasade Južno-afričke republike, na Trafalgar skveru.” Kopsi je još jednom napravio sprdnju od stavova militantnih aktivista. Ono o čemu su oni zapravo raspravljali bilo je da o ovoj aktivnosti treba suditi pr-venstveno po tome kakav stvarni efekat ona ima na mobilizaciju Nacionalnog fronta, i upozorili su na sve manju po-litičku korist od nje, ako se i dalje bude svodila na godišnju povorku. Dok su militantni aktivisti jasno stavili do znanja da su za povratak na direk-tniji pristup, tradicionalisti, predvo-đeni Gerijem Gejblom i evropskim parlamentarcem Glinom Fordom, uz Nacionalnu studentsku uniju, Uniju je-vrejskih studenta, i ajlingtonsku ARA-FA, marširali su do spomenika kao i obično. Posle toga je Srčlajt, poprilično optimistično, opisao učesnike povorke kao „delegate, koji predstavljaju milio-ne radnika i studenata”. Po Kopsijevoj proceni, povorka je privukla između 150 i 300 ljudi. Ne zadovoljivši se time da samo pohvalno priča o svojoj povor-ci, Srčlajt je pokušavao da podrije AFA-u tvrdeći, uz revizionizam od koga za-staje dah, da je „jedino vredno žaljenja” u vezi s demostracijama koje je pret-hodnih godina predvodila AFA „bila uska i sektaška priroda okupljanja. Ove godine je Srčlajt, zajedno s ajlington-skom ARAFA, napravio iskorak”. Pa, čak i da iskorak jeste bio napravljen, ne bi se moglo reći da je rezultat bio skroz pozitivan, tako da je bilo potreb-

no ponovo pisati značajan deo skorije istorije. U izvornom opisu marša 1987. godine, u kojem je učestovao, Srčlajt je pisao: „Prošle godine AFA je odlučila da pokrene svoju povorku i istrese gnev

u znak sećanja na one koji su pali bore-ći se protiv fašizma i na žrtve fašizma i rasizma od Drugog svetskog rata na ovamo. Više od 2.000 ljudi prisutvova-lo je maršu... Naša povorka je bila disci-plinovana i pridržavala se reda, uprkos jednom pokušaju fašista da nas napad-nu, pokazali smo suzdržanost i dosto-janstvo zbog prirode ovog događaja.”„Disciplina, sudržanost i dostojanstvo” reinterpretirani su kao sektaški dve go-dine kasnije. „Uvrnuta logika”, glasilo je mišljenje Radživa M. iz LAARF-a, koji ih je, u pismu Srčlajtu, podsetio da je njihovo „nepoštovanje prethodnog dogovora sa AFA-om da će oba skupa... proteći uz punu i drugarsku saradnju organizatora i s jedne i s druge strane. Odbijanje Srčlajta da pokriva događaj AFA-e, nažalost, dovelo je do nepotreb-nih i neproduktivnih tenzija” (iz pisma Srčlajtu, 16. novembra 1989.). Zaista, u LAARF-u su bili toliko besni da su i oni i Izbeglički forum (Refugee Forum) povukli svoja sponzorstva za inicijativu Srčlajta. Naravno, baš je saznanje da će militan-tni aktivisti bespoštedno napasti NF u Viktoriji (distrikt u centralnom Londo-nu, prim. prev.) ulilo samopouzdanje političkim pretendentima na „presto antifašizma” da uopšte učestvuju u maršu. Sledeće godine, kad nisu mogli da pretpostave namere AFA-e, upravo je Srčlajt odustao od kontrapovorke do spomenika Neznanom junaku, smatra-jući to suviše rizičnim, i umesto toga pozvao je antifašiste da otputuju u Jork i podrže protest organizovan od strane Studentske unije Univerziteta u Jor-ku, u isto vreme kad je AFA planirala da promaršira kroz fašističko uporište Betnal Grin (distrikt u istočnom Lon-donu, prim. prev.). Tog vedrog, svežeg jutra 1989, na Dan sećanja, borbeni odred koji je narastao do 500 ljudi stigao je u Viktoriju i za-

Okupiranje „Šejks paba”, standardnog mesta okupljanja Čelzijevih hedhantera, bilo je provokacija, a prisustvo velikog broja stjuarta AFA-e na ovom području dovelo je do serije kratkih susreta s vidno obeshrabrenim pripadnicima NF koji su se okupljali, što je za nekoliko sati odložilo početak njihovog marša.

»

»uzeo mesto susreta fašista do 11 pre podne. Kada su otvorili obližnje pabo-ve, oni su uspešno zaposednuti, što je omogućilo AFA-i da od tog trenutka kontroliše okolne ulice. Svih ranijih godina kad je NF marširao na Dan se-ćanja, nikad nije bilo pokušaja da se fi-zički spreči njihovo okupljenje. Okupi-ranje „Šejks paba”, standardnog mesta okupljanja Čelzijevih hedhantera, bilo je provokacija, a prisustvo velikog broja stjuarta AFA-e na ovom području do-velo je do serije kratkih susreta s vidno obeshrabrenim pripadnicima NF koji su se okupljali, što je za nekoliko sati odložilo početak njihovog marša. Kopsi priznaje da je taktika AFA-e „toliko unervozila kontigent fašista da nije došlo do kasnijeg napada na skup protiv aparthejda”. Šta više, pokazalo se da je to bio takav udarac za moral Nacionalnog fronta da se od njega ni-kad nije oporavio. Brojke govore u pri-log propadanju. Samo tri godine ranije,

69

1986, NF je okupio impresivnih 2.000 učesnika povorke. Do 1990, poseta je opala na oko 200. Uz ovu brojnost, je-dino je bilo moguće marširati uz upad-ljivu policijsku zaštitu i svi su to znali: nije više bilo uobičajenog šepurenja. Nešto kasnije, Ričard Edmonds (bivši zamenik predsednika BNP, prim. prev.) opravdao je odluku značajno okrnje-ne BNP da ne učestvuje u godišnjem desničarskom skupu u Viktoriji jasno pominjući da je to „područje puno cr-venih”. Do 1991, otarasivši se NF kao nedostojnog protivnika, AFA je odlu-čila da obeleži Dan sećanja marširajući kroz Betnal Grin, uz znak protesta pro-tiv podrške koju je BNP dobijala u isto-rijskom uporištu fašista. Još jednom su se militantni aktivisti prihvatili posla i ovoga puta se cela levica, uključujući i Socijalističku radničku partiju (Socia-list Workers Party – SWP), osetila oba-veznom da ih sledi.Ako nešto karakteriše militantno raz-mišljanje u ovom periodu, to je očiti nedostatak idejnih nacrta. I, dok je to činilo AFA-u taktički fleksibilnom i

nepredvidivom, značilo je i da je svaka pojedinačna mobilizacija imala speci-fičnu, možda ne uvek i stratešku, svrhu. Ni u kom slučaju nisu svi događaji bili fizički po svom karakteru, ali militan-tni aktivisti uvek su išli ka jasnom cilju. Ono što je uvek iritiralo tradicional-ne antirasiste bilo je to što AFA nikad nije očekivala da državna intervencija bude benigna. Šta više, prihvatajući da je politička odgovornost za „poprav-ljanje situacije” na njima, ponestajalo je strpljenja za druge koji nisu shvata-li ozbiljnost situacije u koju je levica, uopšteno govoreći, sama sebe uvukla. Tako je do 1990, uz prebacivanje foku-sa na Betnal Grin, AFA bila odlučna da napreduje na uličnom nivou, bez obzi-ra na to kako mediji, ili bilo ko drugi, gleda na to. I, dok je liberalna struja pozivala na proteste protiv fašističkog nasilja, na veće policijsko učešće, i na to da država rešava problem agresivne ekstremne desnice, militantni aktivisti nameravali su da razviju strategiju koja će onemogućiti fašistima da otvoreno deluju unutar bele radničke klase same po sebi. Šta više, umesto da se orijentiše na žrtve fašizma, militantna strategija sve više je usmeravana ka potencijal-nim fašističkim regrutima. ■

Ni u kom slučaju nisu svi događaji bili fizički po svom karakteru, ali militantni aktivisti uvek su išli ka jasnom cilju. Ono što je uvek iritiralo tradicionalne antirasiste bilo je to što AFA nikad nije očekivala da državna intervencija bude benigna.

»

»

I, dok je liberalna struja pozivala na proteste protiv fašističkog nasilja, na veće policijsko učešće, i na to da država rešava problem agresivne ekstremne desnice, militantni aktivisti nameravali su da razviju strategiju koja će onemogućiti fašistima da otvoreno deluju unutar bele radničke klase same po sebi.

»»

70

DRUGAČIJI FUDBAL JE MOGUĆ!

NAVIJAČI FUDBALSKOG KLUBA PARTIZAN MINSK

NAJVEĆA SU ANTIFAŠISTIČKA I ANTIRASISTIČKA GRUPA U ČITAVOM ISTOČNOM BLOKU. USPELI SU DA OSNUJU KLUB ZASNOVAN NA PRINCIPIMA SAMOUPRAVLJANJA, U ČEMU SU IM ZDUŠNO POMOGLI NAVIJAČI IZ NEMAČKE. PARTIZAN MINSK ZAHVALIO IM SE PRIJATELJSKOM TURNEJOM

Piše: Holger Raschke; prevela s nemačkog: Jovana Ivanović

»Fudbalski klub Partizan Minsk ima kratak, ali vrlo dirljiv isto-rijat. Godine 2002. nastao je

fudbalski klub MTZ (Fabrika trakto-ra Minsk) Ripo spajanjem dva kluba. Uskoro je MTZ Ripo igrao u najjačoj beloruskoj ligi, a 2005. i 2008. čak se borio za osvajanje titule. Jednu od ret-kih prilika da se pokažu na evropskoj sceni momci su dobili 2009, kad je savladana Sutjeska iz Nikšića.Ipak, MTZ nikad u medijima nije bio prikazan kao prosečan beloruski fud-balski tim. Nakon spajanja dva kluba, sedam navijača osnovalo je otvoreno antifašistički orijentisanu navijačku grupu, koja je u prvo vreme bila u izuzetno teškom položaju. Tokom go-dina, navijačka grupa pretvorila se u najveću antirasističku i antifašističku grupu u čitavom Istočnom bloku. Po-sebno ako tu računamo i države iz istočnog dela Evrope, koje su u tran-ziciji i u kojima na tribinama domini-raju ekstremno-desničarski navijači. Izuzeci su prilično retki, a ako i posto-je, radi se o malim grupama progre-sivnih fudbalskih navijača.

ALTERNATIVA DESNIČARIMA Situacija je drugačija u beloruskom glavnom gradu. Dok su na samim počecima ultrasi MTZ bili drastično slabiji od svojih ekstremno desnih ri-vala, navijača tradicionalističkog kluba Dinamo iz Minska, snage su se danas promenile u korist crveno-belih. Ne samo u pogledu fizičkih obračuna, već i u kreativnosti i atraktivnosti, MTZ je prevazišao svoje protivnike i razvio se u najjaču i najbolju navijačku grupu u Belorusiji. Ovde je jasna dinamika so-cijalnih procesa, jer se mnogo mladih odlučilo za MTZ ili prešlo iz drugih klubova da navija za ovaj klub, jer je MTZ jednostavno bio najbolja i naj-zanimljivija alternativa u navijačkom svetu. I ne samo to. Mnogobrojne manje navijačke grupe u Belorusi-ji okreću se MTZ-u kao svom uzoru, što ima za posledicu da mnoge manje grupe u zemlji jasno odbijaju „mejn-strim” desničarsko-ekstermističke istočnoevropske navijačke scene.

Ipak, do skoro klub je bio pred raspa-dom. Oligarh i predsednik Vladimir Romanov, koji pored MTZ-a poseduje i litvanski klub FBK Kaunas i škotski Heart of Midlothian Football Club, povukao se početkom 2012. iz belo-ruskog kluba. Odmah je bilo jasno da MTZ neće moći finansijski da preživi. Zato je prestao da se takmiči i na kra-ju je ugašen.Navijači nisu hteli s tim da se pomire, smatrajući da su poslednjih godina osnovali instituciju od velike važnosti za supkulturnu scenu grada. Prista-lice alternativne supkulture mogle su da odlaze u grad bez straha od napa-

71

da ekstremno-desničarskih navijača. Valjalo je sačuvati postignuto, a po-sebno im je bila dragocena mogućnost da odlaskom na stadion pobegnu od autoritarne beloruske stvarno-sti. Navijači su ponovo osnovali svo-je udruženje FK Partizan Minsk i pokušali da izgrade samoodrživ fud-balski klub na principima samouprav-ljanja.

SOLIDARNOST NEMAČKIH NAVIJAČAU tom procesu ih je podržala aktivi-stička navijačka scena iz Nemačke. Navijači Babelsberga 03 pokrenuli su kampanju za pomoć, koju su ubrzo prihvatile i podržale ostale grupe u Nemačkoj i u zapadnoj Evropi. Za-hvaljujući solidarnosti skupljeno je više hiljada evra što je pomoglo pri osnivanju i pokretanju kluba.U Minsku je potom nastala ideja da se novoosnovani klub prijateljskom turnejom zahvali onima koji su ih podržali. Fudbalerima i timu, kroz

ovakve pripreme, trebalo je približiti vrednosti koje neguju navijači, kako bi se više poistovetili sa svojim klu-bom. U Nemačkoj je ova ideja naišla na oduševljenje i odmah su započete pripreme. Konačno, u martu 2013, sve je privedeno kraju. Autobus sa 70 lju-di – kompletnim timom, pomoćnim osobljem i navijačima – stigao je u Berlin. Same pripreme i planiranje predstavljali su za sve učesnike veliki izazov. Vize su izdate tek jedan dan pre putovanja. Osim toga, trebalo je tako veliku i vrlo heterogenu grupu ljudi smestiti i obezbediti na svaki mogući način tokom sedam dana, što je značilo ogroman logistički napor i trošak. Jer, bio je to prvi put da se tak-va turneja organizuje, odnosno da se samostalno organizuje. Mnoge je ovaj projekat podsetio na početke fudbala iz ’20-ih i ’30-ih godina 20. veka, kad su ovakva putovanja bila uobičajena. Prva utakmica na turneji bila je sa TeBe (Tennis Borussia) Berlinom. Do samog početka utakmice bilo je neiz-vesno hoće li se odigrati zbog jake

72

EVROPSKA TURNEJA FK PARTIZAN MINSK – POBEDA SOLIDARNOSTI

zime i snega. Na svu sreću, utakmi-ca je odigrana i oko 400 gledalaca uživalo je u dobrom fudbalu. Nakon toga, u večernjim časovima, održana je tribina pred 150 ljudi na kojoj su predstavnici samoupravljajućih klu-bova (Partizan Minsk, Roter Stern Leipzig i FK Internationale Berlin) predstavili svoja viđenja D. I. Y. (Do It Yourself) – „uradi sam” fudbala. PRIJATELJSKA TURNEJANakon Berlina, manja delegacija otpu-tovala je za Rostok, kako bi zaintere-sovanima na tribini predstavila priču i koncept fudbalskog kluba Minsk. Istovremeno se autobus spremao za novu stanicu – Hamburg. Ovde su se navijači FK Sankt Paulija, Altona 93

i Victoria Hamburg priključili kam-panji solidarnosti. Utakmica sa Sankt Paulijem je, nažalost, otkazana zbog loših vremenskih uslova, tako da je na kraju odigrana jedna protiv odabra-nog tima Victoria Hamburg. Tribina i diskusija bile su pun pogodak, čak su prenošene u drugoj prostoriji zbog ve-likog broja gledalaca.Nakon toga ekipa je otputovala za Lajpcig, gde je održan mini-turnir između Partizana, BSG Chemie Leipziga i Roter Stern Leipziga. Pos-lednja destinacija bio je Potsdam – Babelsberg. Ovde je mlada ekipa iz Minska mogla da odmeri snage s trećeligaškim Babelsbergom 03, što je za njih predstavljalo i najveći izazov do tada. Njihov poraz pred nekoliko hiljada gledalaca bio je neminovan,

Navijači Babelsberga 03 pokrenuli su kampanju za pomoć koju su ubrzo prihvatile i podržale ostale grupe u Nemačkoj i u zapadnoj Evropi. Zahvaljujući solidarnosti skupljeno je više hiljada evra što je pomoglo pri osnivanju i pokretanju kluba.

»»

73

ali je to ipak bio odličan kraj jedne intenzivne i naporne nedelje. Uveče je održana završna tribina s koncer-tom, na kojoj su prikazane fotografije snimljene tokom predhodnih, veoma dinamičnih dana. Za sve koji su učestvovali na projek-tu bilo je to zanimljivo i uspešno is-kustvo, iako je značilo mnogo stresa i možda ne baš optimalnu komunika-ciju s mladim timom. S druge strane, kontakti između navijača iz Minska i Potsdama još više su intenzivirani.Povratak u Minsk značio je da je po-novo počela normalna aktivnost u ligi. Partizan je uspeo da u Fabrici traktora Minsk (MTZ) ponovo nađe jakog partnera i podršku, tako da je klub preimenovan i od sada nastupa pod imenom Partizan-MTZ u drugoj beloruskoj ligi (3. liga).Nažalost, od turneje po Nemačkoj udruženje je još više u fokusu beloru-skog državnog aparata. Da li će klubu i navijačima uspeti da ostanu jaki i pored ovako nadmoćnog neprijatelja, pokazaće se u budućnosti. Nadajmo se najboljem! ■ (Informacije o klubu: partizan-minsk.by)

Pristalice alternativne supkulture mogli su da odlaze u grad bez straha od napada ekstremno-desničarskih navijača. Valjalo je sačuvati postignuto, a posebno im je bila dragocena mogućnost da odlaskom na stadion pobegnu od autoritarne beloruske stvarnosti.

»

»

74

EVROPSKA TURNEJA FK PARTIZAN MINSK – POBEDA SOLIDARNOSTI

FAŠIZAM NA FUDBALSKIM TRIBINAMA EKS JUGOSLAVIJE

SEME NACIONALIZMA MEĐU NAVIJAČIMA

ZAPATILO SE JOŠ OSAMDESETIH GODINA, KAD JE OVA IDEOLOGIJA SMATRANA ZA BUNT PROTIV TADA VLADAJUĆEG KOMUNISTIČKOG SISTEMA. TOKOM POSLEDNJIH BALKANSKIH RATOVA, NAVIJAČKE STRUKTURE SU SE I KRIMINALIZOVALE, DA BI DANAS POSTALI PREDVODNICI U ŠIRENJU NASILJA I FAŠISTIČKE IDEOLOGIJE

Piše: Miloš Perović

» Područje bivše Jugoslavije, po-red mnogih drugih specifično-sti među kojima su neke često

teško razumljive, karakteriše i jaka tradicija praćenja sportskih klubova (prvenstveno fudbalskih) i organizo-vanog navijanja. Fudbalska igra se na Balkanu počela primati na samom po-četku 20. veka, kad su i osnivani prvi fudbalski klubovi. Strast prema fudba-lu na područje eks Jugoslavije prvi su donosili ljudi koji su pohađali studije u srednjoevropskim zemljama, prven-stveno u Češkoj. Diveći se tadašnjim evropskim gigantima, praškoj Sparti i Slaviji, studenti su se u svoju zemlju vraćali sa željom i idejom za osnivanje klubova u svojim sredinama, po uzoru na praške fudbalske velikane. Na taj način osnovani su i najstariji veći fud-

balski klubovi, poput Hajduka iz Spli-ta (1911.) i Vojvodine iz Novog Sada (1914.), koja je čak i boju svojih dreso-va (crveno-bela kombinacija) uzela po uzoru na Slaviju iz Praga.

VEZA FUDBALA I DRŽAVNIH STRUKTURA Vezano konkretno za FK Vojvodinu, čija je bogata istorija najbliskija autoru ovog teksta jer je već više od dve dece-nije aktivno prati, zanimljivo je da prva pojava organizovanih navijača ovog kluba seže čak u 1937. godinu, kad je osnovano prvo društvo navijača Vojvo-dine. Svrha ovog društva bila je, kako deklarativna tako i materijalna pomoć klubu, kao i organizovanje kolektivnih odlazaka na gostovanja kluba. Dakle,

75

korene organizovanog navijanja na fudbalskim stadionima u bivšoj Jugo-slaviji možemo naći još u periodu pre Drugog svetskog rata. Drugi svetski rat i pobeda nad zlom fašizma, u kojoj su narodi Jugoslavije imali veoma važnu ulogu, doneli su i uspostavljanje ko-munističkog društvenog uređenja, što je za posledicu imalo kreiranje novih okolnosti u jugoslovenskom fudbalu, čiji je trag i danas dominantan. U dve najveće jugoslovenske republike – Srbiji i Hrvatskoj – osnovani su novi klubo-vi Partizan (kao klub Jugoslovenske Narodne Armije), Crvena Zvezda (kao nezvanični klub srpske policije) i Dina-mo Zagreb. Ova tri kluba su, uz split-ski Hajduk, činila “veliku četvorku” jugoslovenskog fudbala sve do raspada zemlje i bili su, u manjoj ili većoj meri, pod pokroviteljstvom državnih struk-tura koje su iza njih stajale. Partizan je bio „svejugoslovenski” klub, a za njega su tradicionalno navijali oni slojevi stanovništva koji su bili vezani

za vojsku. Crvena Zvezda je nezvanič-no bila klub srpskih republičkih vlasti i funkcije u tom klubu uvek su imali neki od najviših političkih funkcione-ra Republike Srbije. Dinamo Zagreb je, takođe nezvanično, bio „prohrvatski” klub, odnosno bio je pod pokrovitelj-stvom vlasti Republike Hrvatske. Split-ski Hajduk bio je jedini klub „velike če-tvorke” koji je postojao i pre 1945, a či-njenica da su tokom rata nastupali kao tim partizanske Jugoslovenske narodne armije, činio ih je omiljenim klubom predsednika Tita, što im je i omogući-lo status kakav su imali u takmičenju. Svi ostali klubovi iz gradova Jugoslavije praktično su se borili da prekinu domi-naciju klubova „velike četvorke”. Činje-nica je bila da su ova četiri kluba bila privilegovana u odnosu na sve ostale zbog toga što su iza njih stajale najviše političke i državne strukture zemlje. Upravo zato su ovi klubovi imali i naj-veću podršku navijača u Jugoslaviji. Po-enta prethodno iznetog jeste da se uka-

že na činjenicu da su fudbal i politika (ili društvene okolnosti) u Jugoslaviji bili sudbinski povezani od prvog dana.

NACIONALIZAM I KRIMINALIZOVANJE NAVIJAČKE SCENEPočetke organizovanog navijanja u modernom smislu tog pojma, može-mo naći u sedamdesetim godinama 20. veka. Tada su se na jugoslovenskim stadionima prvi put mogli primetiti tragovi onoga što se danas obično na-ziva „ultra“ načinom navijanja – veli-ki i mali barjaci u određenom sektoru stadiona, poneki nevešto napravljen transparent na ogradi, a ponegde i pi-rotehnika (uglavnom u Splitu i Rijeci kao morskim lučkim gradovima, gde je pristup pirotehnici bio mnogo lakši). No, ipak, masovna pojava modernog navijačkog ultra pokreta u Jugoslavi-ji vezana je za osamdesete godine, kad je osnovana većina navijačkih grupa. Može se reći da se tokom celih osam-desetih dešavao svojevrstan navijački „bum“ u bivšoj Jugoslaviji. Stil koji je karakterisao tu navijačku scenu bio je, zapravo, mešavina dva tada apsolutno

Novi momenat u navijačkom svetu – forumi, sajtovi i blogovi – poslužili su kao dobro sredstvo za sistematsko širenje propagande ekstremne desnice među balkanskim navijačima.

»

»

76

dominantna navijačka stila u svetskim okvirima – italijanskog i engleskog. Ograde tribina krasile su zastave koje su imale ogromnu vrednost za pripad-nike navijačkih grupa i „padanje“ za-stave u sukobu s protivnikom smatrano je za najveću sramotu koju grupa može doživeti. Isto tako, uvek je bilo veoma važno upaliti više pirotehnike od pro-tivnika. No, za balkanske grupe odu-vek je bilo najvažnije pobediti, pa čak i poniziti protivnika u fizičkom sukobu, tuči. Prema tome, u osamdesetima je formiran izrazito nasilan navijački stil balkanskih navijača koji, s druge stra-ne, nikad nije zanemarivao estetsku di-menziju navijanja, tj. izgled tribine.U političkom smislu, navijačka scena bivše Jugoslavije određena je društve-nom klimom koja je vladala osamde-setih godina 20. veka u bivšoj Jugosla-viji. Naime, u socijalističkoj federaciji 6 republika od kojih je svaka imala ele-mente državnosti, predsednik Tito bio je nesumnjivi kohezivni faktor. U Tito-vom autoritetu i političkom talentu bez premca oličavalo se sve ono što je drža-lo na okupu narode Jugoslavije. S nje-govom smrću 1980. godine i s nespre-

mnošću da se federacija reformiše pred novim okolnostima koje je svetska isto-rija donosila, Jugoslavija se našla pred periodom dezintegracije čiji je ključni faktor bio nacionalizam. Ideologija nacionalizma idealno mesto za mani-festaciju našla je upravo na fudbalskim stadionima. Po prirodi buntovna omla-dina, nacionalizam je shvatala kao vid protesta protiv tadašnjeg komunistič-kog sistema i masovno ga prihvatala i sve jače ga ispoljavala na utakmicama. No, koliko god se tadašnjim navijačima činilo da je ispoljavanje nacionalizma svojevrstan bunt protiv sistema, najveći promoteri nacionalizma bila su tadaš-nja rukovodstva jugoslovenskih repu-blika. Upravo nosioci vlasti u republi-kama, koji su prihvatili ideologiju na-cionalizma, u fudbalskim stadionima i psihologiji mase koja se javlja na njima, videli su najbolje mesto za bezbolnu promociju (onu koja nosi najmanje od-govornosti) nacionalizma, prvenstveno srpskog i hrvatskog. U takvim uslovi-ma nastajale su i strukture navijačkih grupa, pogotovo onih najvećih, na koje su veliki uticaj imale državne i paradr-žavne strukture, kojima je naprosto bio

Zbog tog deklarativnog zalaganja vlasti za neke normalnije vrednosti, pripadnici navijačkih grupa na Balkanu, koji su mahom mladi ljudi, smatraju nacionalizam buntom protiv postojećeg sistema.

»»

77

interes da drže pod kontrolom velike mase ljudi u predstojećem nacionali-stičkom „zbijanju redova“ i sabiranju u „nacionalne torove“. Najpoznatiji primer svakako je bilo po-javljivanje Željka Ražnatovića Arkana (optuženog za ratne zločine), poznatog kriminalca i saradnika srpske Službe državne bezbednosti, među navijačima Crvene Zvezde. On je bio taj koji je us-postavio hijerarhizovanu organizaciju među Zvezdinim navijačima, a tvrdi se i da je on tvorac imena „delije“ pod ko-jim su se, dotad razjedinjene, navijačke frakcije ujedinile u jednu veliku i moć-nu navijačku grupu. Poznata je činjeni-ce da je kasnije u toku rata Arkan for-mirao paravojnu formaciju Tigrovi u koju je regrutovao ljude iz kriminalnog miljea i sa navijačkih tribina. Mišljenje autora ovoga teksta jeste da je ovako formirana struktura navijača Crvene Zvezde i Partizana, na koje ogroman uticaj imaju kriminalizovane državne strukture, održana do dana današnjeg.

DESNIČARSKA IDEOLOGIJA NA TRIBINAMADakle, gotovo sve navijačke grupe na području bivše Jugoslavije u samom začeću imale su ideologiju nacionaliz-ma kao jednu od bitnih karakteristika.

To se posebno odnosi na četiri najve-će grupe, srpske „delije” (C. Zvezda) i „grobare” (Partizan) i hrvatske „torci-du” (Hajduk) i „Bad Blue Boys” (Dina-mo), čiji su se stavovi u manjoj ili većoj meri prenosili i na manje grupe. No, u ovome je bilo i izuzetaka, posebno u Bosni i Hercegovini. Tamo su postoja-le grupe poput sarajevskih „hordi zla” (Sarajevo) i „manijaka” (Željezničar), mostarskih „Red Army” (Velež), ba-njalučkih „Vultures” (Borac), zeničkih „Convicts” (Čelik) ili tuzlanskih „fuka-ra” (Sloboda), koji su do pred sam po-četak rata u BiH bili pro jugoslovenski i antinacionalistički orijentisani. Kako se rat u Bosni bližio, tako su i neke od ovih grupa počele sve više da se okreću nacionalizmu.Tokom rata, navijački pokret je, sasvim razumljivo, bio na veoma niskim gra-nama. Prvenstva u Srbiji i Hrvatskoj odigravana su u novoj formi, dok u Bo-sni nije bilo fudbala pune četiri godine zbog rata koji se odvijao na području te države. Mnogi pripadnici navijačkih grupa na svim stranama bili su na lini-jama fronta, mnogi ostavili svoje živote tamo ili preživeli s ozbiljnim fizičkim i psihičkim posledicama bezumnog, na-cionalističkog i zakasnelog sitno-impe-rijalnog rata. Tokom celih devedesetih godina, navijački pokret eks Jugoslavi-je, kao uostalom i čitavo društvo, bilo je na rubu egzistencije. Tek po završetku rata, sa uspostavljanjem kakve-takve društvene stabilnosti i normalizacije života, navijački pokret Balkana počeo je poprimati svoj stari oblik. Može se reći da posle 2000. godine do-lazi do svojevrsne renesanse navijačkog pokreta u eks Jugoslaviji. Grupe pono-vo postaju ozbiljne i dobro organizo-vane, brojnost se povećava, a u ideo-loškom smislu scena, nažalost, postaje desnija nego ikada. Razlozi za ovo vrlo su jednostavni – nacionalistička ideo-logija koja je i dovela do rata, ne samo da nije napuštena od strane najvećih novonastalih država na području biv-še Jugoslavije, Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine – nego se nacionalizam ustoličio kao zvanična državna ideolo-gija u svakoj od ovih zemalja. Naravno, ovakvo stanje odražava se i na tribi-nama. No, tu postoji još jedna „kva-ka“. U deklarativnom smislu, svaka od prethodno navedenih država jeste za „evroatlantske integracije”, „prevlada-vanje prošlosti i raskrinkavanje ratnih zločinaca”, dok u realnosti praktikuje nacionalizam kao ideologiju i štiti one koji su činili ratne zločine. Zbog tog

Ovu političku situaciju koriste i razne fašističke organizacije prisutne na stadionima širom Evrope, kako bi u dosluhu sa srpskim fašistima i nacionalistima iskazivale podršku u borbi protiv nezavisnosti Kosova, kroz parole i akcije na stadionima i demonstracije.

»

»

78

deklarativnog zalaganja vlasti za neke normalnije vrednosti, pripadnici navi-jačkih grupa na Balkanu, koji su ma-hom mladi ljudi, smatraju nacionali-zam buntom protiv postojećeg sistema. Dakle, možemo primetiti da se ova nit provlači već preko 20 godina kroz navi-jački pokret u bivšoj Jugoslaviji.Naravno, danas je desničarska ideolo-gija na tribinama mnogo ekstremni-ja, radikalnija i profilisanija nego u svom začetku pre dve decenije. U njoj je mnogo više antisemitizma i rasizma (iako su oni mnogo manje zastupljeni nego u drugim istočno evropskim ze-mljama) i, posebno, religijskog funda-mentalizma. Paradoks u čitavoj priči o desnom ekstremizmu na navijačkim tribinama bivše Jugoslavije jeste što je za popularnost jedne tako retrogradne i nazadne ideologije veoma zaslužan jedan moderni medij – internet. Novi momenat u navijačkom svetu – foru-mi, sajtovi i blogovi – poslužili su kao dobro sredstvo za sistematsko širenje propagande ekstremne desnice među balkanskim navijačima. Putem foruma učvršćivao se desničarski politički i ži-votni stav pripadnika navijačkog sveta. Ovo je posebno imalo uticaj na mlađe ljude koji su tek stupali u navijački svet i navijački se edukovali, uglavnom pre-ko foruma i blogova.

NEZAUSTAVLJIVI TALAS NASILJAŠto se tiče same Srbije (a na nju ćemo se skoncentrisati iz prostog razloga jer je autor odatle i najbolje poznaje situaci-ju u ovoj zemlji), nacionalistički senti-ment prisutan je na tribinama od ranih osamdesetih, a u bližoj istoriji situacija se dramatično radikalizovala nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. To je u potpunosti skrenulo na-vijačku scenu udesno i radikalizovalo je. Pripadnici navijačkih grupa bili su predvodnici u talasima nasilja koji su se dešavali nakon događaja na Kosovu. U tim talasima nasilja spaljene su džami-je u Beogradu i Nišu, ambasada SAD u Beogradu, itd. Ovu političku situaciju koriste i razne fašističke organizacije prisutne na stadionima širom Evrope, kako bi u dosluhu sa srpskim fašistima i nacionalistima iskazivale podršku u borbi protiv nezavisnosti Kosova, kroz parole i akcije na stadionima i demon-stracije. Tu se na delu može uočiti oči-gledno postojanje „fašističke internaci-onale“. Druga stvar na kojoj se za nasilje go-dinama mobilišu pripadnici navijač-kih grupa u Srbiji jeste Parada ponosa

(Belgrade Pride) u Beogradu na kojoj pripadnici LGBT zajednice pokušavaju da organizovano prošetaju kroz glavni grad Srbije. Dosad su tri parade otka-zane, usled nemogućnosti policije da ih obezbedi, a jedna je održana uz ogro-mno nasilje na beogradskim ulicama. Procenjuje se da je tog dana oko 6.500 dobro organizovanih nacionalista, fa-šista i fudbalskih huligana učestvovalo u neredima u kojima je devastiran širi centar Beograda.Dakle, da zaključimo, navijačku scenu Srbije (a i u ostatka bivše Jugoslavije) u ideološkom smislu karakterišu religij-ski fundamentalizam, nacionalizam, homofobija, delimično i rasizam. Sva-ka od ovih karakteristika izražava se u uličnom nasilju kad god vide povoda za to. Poslednji primer većeg naciona-lističkog nasilja zabeležen je u Novom Sadu, gde je Hrvatska rukometna re-prezentacija igrala utakmice Evropskog prvenstva. Bilo je oko 3.000 hrvatskih

navijača, uglavnom „turista“ i „civila“, ali je bilo prisutno i nekoliko hrvatskih huliganskih ekipa. Ovo je bilo dovoljno da dođe do napada na hrvatske navi-jače svim raspoloživim sredstvima, tj. bakljama, šipkama, sekirama. Nakon toga Hrvatski rukometni savez prepo-ručio je svojim navijačima da ne putu-ju u Beograd na polufinalnu utakmicu protiv Srbije, jer im ne može garantova-ti bezbednost.Ovakvo stanje na tribinama Balkana trajaće dokle god vlasti u bivšim jugo-slovenskim zemljama budu blagona-klone prema ideologiji nacionalizma i ravnodušne na permanentno nasilje koje ona proizvodi. Jednostavno, u ta-kvim okolnostima gotovo je nemoguće da se pojavi nešto politički progresivni-je na balkanskim tribinama. ■

79

ZAJEDNIČKA BORBA – VIŠE OD MUZIKE

MUZIČARI ANTIFAŠISTIČKE ORIJENTACIJE S

PROSTORA BIVŠE JUGOSLAVIJE IZDALI SU KOMPILACIJU KOJA IMA ZA CILJ DA „PROBUDI“ ISTOMIŠLJENIKE S BALKANSKOG PODNEBLJA I PODSTAKNE IH NA JEDINSTVENO DELOVANJE PROTIV FAŠISTIČKOG ZLA

Piše: Lado Tajović

» Početkom novembra prošle godi-ne, završen je rad na, za ovdašnje standarde, sasvim neobičnom mu-

zičkom izdanju. U pitanju je kompilacija pod nazivom Zajednička borba, u formi CD-a, koja sadrži 23 muzičke numere bendova i izvođača s prostora nekadaš-nje Jugoslavije. Ono što ovo muzičko iz-danje čini specifičnim, jeste činjenica da je nastalo kao zajednički poduhvat an-tifašističkih grupa s područja čitave ne-kadašnje Jugoslavije, a na njemu su prvi put na jednom mestu okupljeni muzičari s jasnim antifašističkim stavom. Samim tim, ovo izdanje predstavlja puno više od same muzike.

UMREŽAVANJE ANTIFAŠISTAOvo je prvi realizovan zajednički pro-jekat slobodoumnih pojedinaca i grupa iz svih bivših jugoslovenskih republika koje su, već gotovo 30 godina, među-sobno neprijateljski nastrojene, što je u bliskoj prošlosti preraslo u otvorenu mržnju koja je kulminirala krvavim ra-tovima. U takvoj društvenoj atmosferi, gde su glasovi suprotni dominantnim ideologijama nacionalizma i fašizma gotovo nečujni ili nadjačani preglasnom desničarskom bukom, čvršće povezi-vanje i organizovanje antifašista name-će se kao potreba, kao nužnost. Ljude s ovog područja povezuju, pre svega, isti ili slični jezici, istorijsko nasleđe i teška sadašnjost, te su svi oni koji vide i pre-ko zidova preovladavajuće plemenske svesti, nametnute od strane lokalnih vladajućih klasa, nužno upućeni jedni na druge. Potreba za suprotstavljanjem i prevladavanjem tmurne realnosti naših društava, kojima već preko dve decenije, manjim ili većim intenzitetom, domini-ra ideologija nacionalizma i fašizma, već je dobila egzistencijalni karakter. U skladu sa svim što smo ovde naveli, ova muzička kompilacija predstavlja mali, ali potencijalno izuzetno znača-jan, korak ka boljem međusobnom po-vezivanju svih aktivnih antifašističkih grupa i pojedinaca sa ovih prostora, koji u prilično teškim uslovima deluju nezavisno i nasuprot strukturama vla-sti regionalnih država koje su, zapravo, nosioci i najuticajniji promoteri retro-gradne politike nacionalizma. Borba u svojim lokalnim zajednicama predstav-lja osnovu antifašističkog delovanja, ali je sama za sebe nedovoljna u prostoru u kom obitavamo, a koji funkcioniše po sistemu spojenih sudova, gde desničar-sko ludilo nastalo u jednoj od država, automatski izaziva istovetno desničar-sko ludilo u gotovo svim drugim dr-žavama s prostora Jugoslavije. Upravo zbog toga nužno je zajedničko, sinhro-nizovano delovanje antifašista u sva-kom delu Balkana, jer je to jedini način na koji se efikasno možemo boriti pro-tiv fašističkog zla koje i dalje dominira ovim prostorima.

Upravo zbog toga što je u fašizmu masovno, organizovano nasilje osnovno sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva, antifašizam mora uvek biti spreman na fizičku konfrontaciju s njim.

»

»80

MUZIKA KAO NOSILAC SLOBODARSKIH VREDNOSTIKoncept ove kompilacije prirodno je proistekao iz činjenice da je alterna-tivna (sub)kultura ovde, a i globalno, baza antifašističkog aktivizma mlađe populacije. Ideja slobode i dovođenje u pitanje tradicionalnih autoriteta, kao princip alternativne (pre svega punk-rock) muzike i subkulture logično po-drazumeva i antifašizam kao političko i, pre svega, životno, ljudsko opredelje-nje. Zato je i muzički sadržaj kompila-cije dominantno takav. No, ostajanje u ovim okvirima, koji su preuski za veličinu antifašističke ideje, značilo bi nedoraslost zadatku koji ta ideja pred sebe postavlja. Zbog toga smo pokušali da obuhvatimo što širi i različitiji mu-zički spektar izvođača koji su u svom pređašnjem radu otvoreno promovi-sali one principe i vrednosti kojima je ovaj projekat vođen. Shodno tome, ovaj CD sadrži najširi spektar ovdašnje alternativne muzičke scene, od onih potpuno „underground“, široj publici malo poznatih punk bendova, poput The Trutha, Katme, Impurite i sličnih, preko etabliranih imena alternativne muzike poput Fakofbolan, Aktivne Pro-pagande, Red Uniona, pa do bendova za koje se može reći da pripadaju regi-onalnom „mainstreamu“, ili ga čak pre-vazilaze, poput Darka Rundeka, KUD Idijota, Kultur Shocka, Atheist Rapa ili St!llnessa.Knjižica, odnosno buklet koji ide uz ovo izdanje, jasno i upečatljivo odraža-va svetonazorsku i društveno-političku poziciju koju zauzimaju ovdašnje anti-fašističke grupe. Pored tekstova pesa-ma s kompilacije, papirni deo ove pu-blikacije sadrži i poznati esej Umberta Eka Ur-fašizam (Večni fašizam), u kom je na sažet način izložena teza da opa-snost fašističke ideologije nije nestala s njenim vojnim porazom 1945. godine, nego je, naprotiv, često u novim, per-fidnim oblicima i formama konstantno prisutna u postojećem kapitalističkom društveno-ekonomskom sistemu, jer je ono, zahvaljujući osnovnim načelima na kojima počiva, proizvodi „u svom krilu“. Na prvoj, udarnoj strani knjižice nala-zi se fotografija Mate Parlova, najvećeg jugoslovenskog boksera svih vremena, evropskog, svetskog i olimpijskog prva-ka u poluteškoj kategoriji, koji se i van ringa, u svakodnevnom životu, vodio plemenitim principima, sažetim u nje-govoj legendarnoj izjavi iz perioda naj-

goreg nacionalističkog krvavog pira na ovim prostorima, koja je besmrtna baš kao i njegovi sportski uspesi: „Kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak? Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima i svi su me svugdje prihvatali kao svoga – bijeli i crni, sve-jedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa do li kozmopolit. Tako ja gle-dam i na sport i na život.“ U liku Mate Parlova današnji, moderni

Ljude s ovog područja povezuju, pre svega, isti ili slični jezici, istorijsko nasleđe i teška sadašnjost, te su svi oni koji vide i preko zidova preovladavajuće plemenske svesti, nametnute od strane lokalnih vladajućih klasa, nužno upućeni jedne na druge.

»

»

81

antifašizam na ovim prostorima do-bio je najverniji simbolički izraz koji objedinjuje sve njegove proklamovane principe – volju i upornost da se veli-kim i požrtvovanim radom čovek iz-digne iznad datosti u kojoj se zatekao, univerzalni, humanistički stav prema ljudima i svetu čiji smo deo i, vrlo če-sto, ne manje važna spremnost da se i fizičkom konfrontacijom brane principi jednakosti i bratstva među ljudima od, po prirodi, agresivne i nasilju sklone fašističke i nacionalističke ideologije. Upravo zbog toga što je u fašizmu ma-sovno, organizovano nasilje osnovno sredstvo za ostvarivanje političkih ci-ljeva, antifašizam mora uvek biti spre-man na fizičku konfrontaciju s njim.

ČUVANJE PARTIZANSKOG NASLEĐAI poslednje što bismo naveli kao deo vizuelnog identiteta ovog izdanja jeste fotografija partizanke, pripadnice Na-rodnooslobodilačke vojske Jugoslavije iz Drugog svetskog rata čime je, tako-đe, iskazan jasan stav autora prema globalno rastućoj tendenciji istorijskog revizionizma, koja najradikalnije obli-ke poprima upravo u zemljama bivše

Jugoslavije, čiji aktuelni režimi reha-bilituju lokalne fašističke, kvislinške vojske iz perioda Drugog svetskog rata, relativizujući kolosalnu istorijsku veli-činu i vrednost ovdašnjeg antifašistič-kog nasleđa. Ovom simbolikom autori kompilacije iskazali su još jednu vrlo bitnu komponentu ovdašnjeg savreme-nog antifašizma koja baštini i neguje istorijsko nasleđe partizanskog antifa-šizma ovih prostora.Kao što je i pomenuto na početku, teh-nička izrada kompilacije je tek mali, početni korak ka cilju. Biće potreban veliki rad da ideja koju ova publikacija nosi dođe do šireg kruga ljudi i pod-stakne ih na aktivno angažovanje u antifašističkoj borbi i na čvršću među-sobnu saradnju. Promocija ovog izda-nja održava se tokom ove godine, kroz seriju koncerata i drugih aktivnosti, u sklopu kojih će se i distribuirati disko-vi posetiocima tih manifestacija u više gradova u gotovo svim eks jugosloven-skim državama. Ovim putem poziva-mo sve slobodne ljude s ovih prostora da prate tok promocije ove kompilacije i svojim učešćem pruže podršku ideji koja stoji iza nje. ■

Borba u svojim lokalnim zajednicama predstavlja osnovu antifašističkog delovanja, ali je sama za sebe nedovoljna u prostoru u kom obitavamo, a koji funkcioniše po sistemu spojenih sudova, gde desničarsko ludilo nastalo u jednoj od država, automatski izaziva istovetno desničarsko ludilo u gotovo svim drugim državama s prostora Jugoslavije.

»

»

82