MARSOVAC

Endi Vir

1.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 6.

Kako stvari stoje, najebao sam.

To je moje stručno mišljenje.

Najebao.

Samo šest dana nakon što su počela dva meseca za koje sam mislio da će mi biti najboljih šezdeset dana do sada, život mi se pretvorio u noćnu moru.

Ne znam ni da li će iko ovo čitati. Pretpostavljam da će neko jednom ipak naći moj dnevnik. Možda za sto godina.

Da se zna... nisam poginuo šestog sola1. Ostatak posade je sigurno mislio da jesam, i ne mogu da ih krivim zbog toga. Možda će proglasiti Dan žalosti u znak sećanja na mene, a na mojoj stranici na Vikipediji pisaće „Mark Vatni je jedini čovek koji je umro na Marsu”.

I najverovatnije će biti u pravu. Zato što ću sigurno umreti ovde. Samo ne šestog sola, kako svi misle.

Da vidimo... odakle da počnem?

Program Ares. Covečanstvo je izabralo Mars kao prvu planetu na koju će poslati ljude i proširiti horizonte čitavog ljudskog roda bla, bla, bla. Članovi posade Aresa 1 dočekani su nakon uspešno obavljenog zadatka kao heroji. Dočekala ili je parada, slava i ljubav čitavog sveta.

Posada Aresa 2 bila je jednako uspešna, samo na drugoj lokaciji na Marsu. Njih je, po povratku, čekao snažan stisak ruke i šoljica vruće kafe.

Ares3. Pa... To je bila moja misija. Dobro, ne baš bukvalno moja. Komandantkinja Luis je bila vođa misije. Ja sam bio samo deo posade. Zapravo, od svih članova posade ja sam imao najniži čin. Na mene bi došao red da budem vođa misije samo u slučaju da sam ostao sam na brodu.

1 SOL - dan na Marsu. (Prim, prev.)

Ko bi rekao? Sad jesam vođa misije.

Pitam se da li će pronaći ovaj dnevnik pre nego što ostatak posade umre od starosti? Pretpostavljam da su se bezbedno vratili na Zemlju. Pa, društvo, ako čitate ovo: niste vi krivi. Uradili ste ono što ste morali. Ja bih uradio isto da sam bio na vašem mestu. Ne krivim vas, i drago mi je što ste preživeli.

Zarad svih onih laika koji će ovo možda čitati, dobro bi bilo da objasnim kako izgledaju misije na Marsu. U Zemljinu orbitu smo ušli na uobičajen način, običnim brodom, a tamo nas je čekao Hermes. Sve misije Ares koriste Hermes za prevoz do Marsa i natrag. To je ogroman i vrlo skup brod, tako da je Nasa napravila samo jedan.

Pošto smo se ukrcali na Hermes, četiri dodatne misije bez posade dostavile su nam gorivo i zalihe, dok smo se mi pripremali za put. Kada je sve bilo spremno, zaputili smo se ka Marsu. Ali ne previše brzo. Prošlo je doba sagorevanja teških hemijskih goriva u motorima i korišćenja putanja za orbitsku propulziju do Marsa.

Hermes ide na jonski pogon. Jonski motori velikom brzinom izbacuju argon iz repa broda da bi stvorili sasvim malo ubrzanje. Međutim, kako im nije potrebna velika masa reaktanta, malo argona (i nuklearni reaktor koji obezbeđuje napajanje) omogućava nam da tokom čitavog puta stalno ubrzavamo. Zapanjili biste se koliku brzinu možete da razvijete s malim ali konstantnim ubrzanjem tokom dužeg perioda.

Mogao bih malo da vas razgalim pričama o tome kako smo se dobro zabavljali tokom leta, ali neću. Ne kažem da nije bilo zabavno, ali trenutno nisam u stanju da se prisećam svega toga. Dovoljno je da kažem da smo na Mars stigli nakon sto dvadeset četiri dana, a da se za to vreme nismo poubijali.

Zatim smo se VSM-om (vozilom za sletanje na Mars) spustili na površinu planete. VSM je u suštini velika konzerva na koju je prikačeno nekoliko manjih potisnika i padobrana. Njegova jedina svrha je da preveze šestoro ljudi od Marsove orbite do površine planete tako da svih šestoro putnika preživi let.

A sada ću vam otkriti najbolji trik u pripremi istraživačke ekspedicije na Marsu: sva potrebna oprema već nas čeka tamo.

Ukupno četrnaest misija bez posade bilo je potrebno da se dostavi sve što nam treba za rad na površini Marsa. Trudili su se koliko su mogli da sve teretne letelice prizemlje otprilike u istoj oblasti i nisu mnogo promašili. Tovar nije ni izbliza tako osetljiv kao ljudi i može da podnese jak udar pri

sletanju. Ali zato su te letelice umele da se odbiju od tlo i završe raštrkane na sve strane.

Naravno, nisu nas poslali na put dok nisu utvrdili da je sav tovar stigao na Mars i da su kontejneri ostali hermetički zatvoreni. Od početka do kraja, uključujući misije za transport opreme, misija na Marsu traje oko tri godine. Staviše, oprema za Ares 3 bila je na putu do Marsa još dok se posada Aresa 2 vraćala na Zemlju.

Najvažniji deo unapred poslate opreme bio je, naravno, VPM. „Vozilo za poletanje sa Marsa.” Njime smo se vraćali na Hermes po okončanju ekspedicije na površini Marsa. VPM je meko sletao (za razliku od ostatka tovara koji je prilikom spuštanja poput balona skakutao po tlu). Naravno, sve vreme smo bili na vezi s Hjustonom, i ako bi se dogodilo bilo šta nepredviđeno, mi bismo proleteli pored Marsa i vratili se na Zemlju bez prizemljavanja.

VPM je inače vrlo interesantan. Ispostavilo se da zahvaljujući jednostavnom nizu hemijskih reakcija sa Marsovom atmosferom, za svaki kilogram vodonika koji se donese na Mars, može da se dobije trinaest kilograma goriva. Doduše, to je spor proces. Potrebna su dvadeset četiri meseca da se napuni rezervoar VPM-a. Zato ga i šalju mnogo pre našeg dolaska.

Možete da zamislite koliko sam se razočarao kad sam otkrio da nema VPM-a.

.

Apsurdan splet okolnosti umalo me je koštao života. A onda sam zahvaljujući još apsurdnijem spletu okolnosti sačuvao živu glavu.

Nasa misija je planirana da izdrži udare peščane oluje brzine do sto pedeset kilometara na čas. Stoga je razumljivo što se Hjuston unervozio kad su se na nas okomili vetrovi brzine od sto sedamdeset pet kilometara na sat. Svi smo obukli skafandere i šćućurili se u sredini haba, čisto u slučaju da dođe do dekompresije. Ali problem nije bio u habu.

VPM je svemirski brod. Ima mnogo lomljivih delova. Može izvesno vreme da izdrži jake oluje, ali ne može unedogled da trpi nalete peska. Posle sat i po vremena oluje nesmanjenog intenziteta, Nasa je naredila da prekinemo misiju. Niko nije želeo da prekine jednomesečnu misiju nakon samo šest dana, ali ako VPM pretrpi neko oštećenje, ostaćemo zaglavljeni ovde.

Morali smo da izađemo na oluju da bismo prešli iz haba u VPM. To je bilo rizično, ali nismo imali izbora.

Ja sam ostao poslednji.

Nasa glavna, parabolična antena za komunikaciju, koja je prenosila signal od haba do Hermesa, ponašala se kao padobran te ju je vetar iščupao iz temelja i odneo. Usput je prošla kroz prijemnu antensku rešetku napravivši lom. Tada se jedna od tih dugih tankih antena vrhom zaletela u mene. Prošla mi je kroz skafander kao nož kroz puter, i kada mi se zarila u bok osetio sam nepodnošljiv bol. Kao kroz maglu se sećam da mi je pad pritiska u skafanderu izbio vazduh iz pluća (izvukao vazduh iz pluća - ako ćemo bukvalno) i da su me uši žestoko zabolele.

Poslednje čega se sećam jeste Johansenova, koja beznadežno pruža ruke prema meni.

.

Probudio me je alarm za kiseonik u skafanderu. Uporno, nepodnošljivo pištanje koje je na kraju uspelo da me digne iz duboke i iskrene želje da jednostavno svisnem.

Oluja se stišala; ja sam ležao potrbuške skoro potpuno zatrpan peskom. Kad sam došao k sebi, sav grogi, začudio sam se kako to da nisam mrtviji.

Antena me je pogodila dovoljno snažno da mi probije odelo i zarije mi se u bok, ali tu ju je zaustavila moja karlična kost. Zahvaljujući tome, imao sam samo jednu rupu u odelu (i u telu, naravno).

Udarac me je odbacio daleko unazad i skotrljao sam se niz strmu kosinu. Nekako sam završio ispružen na stomaku, iskrivivši pritom antenu, koja me je snažno pritiskala kroz onu rupu u skafanderu. To ju je donekle i zatvorilo.

Onda je rana počela obilno da mi krvari, a krv da ističe kroz onu rupu. Čim bi došla u dodir sa atmosferom, voda iz krvi je brzo isparavala usled protoka vazduha i niskog pritiska, ostavljajući iza sebe samo lepljive ostatke. Na kraju je ta lepljiva masa zapušila rupu i svela isticanje vazduha na nivo koji je skafander mogao da neutrališe.

Skafander je odlično odradio posao. Pošto je registrovao pad pritiska, počeo je da upumpava velike količine vazduha iz moje boce sa azotom, izjednačavajući pritisak. Pošto se isticanje vazduha smanjilo, bilo je dovoljno da uvodi malo-pomalo vazduha kako bi se nadoknadio gubitak.

Posle nekog vremena, apsorberi ugljen-dioksida u skafanderu su se istrošili. To je pravi ograničavajući faktor u sistemima za održavanje života; ne količina kiseonika koju možeš da poneseš sa sobom, već količina ugljen-dioksida koju možeš da ukloniš. U habu smo imali oksigenator, važan deo opreme pomoću kojeg se, razlaganjem ugljen-dioksida, izvlačio kiseonik. Ali skafanderi su prenosivi, tako da se u njima odvija jednostavan proces hemijske apsorpcije sa potrošnim filterima. Ja sam predugo spavao i moji filteri su postali neupotrebljivi.

Skafander je registrovao taj problem i prebacio se na van- redni režim rada koji inženjeri zovu „puštanje krvi”. Kako nije mogao da izdvoji ugljen-dioksid, skafander je namerno ispuštao vazduh u atmosferu Marsa, popunjavajući prostor azotom. Usled rupe na odelu i puštanja krvi, azota je brzo nestalo. Sve što je posle toga ostalo bila je boca s kiseonikom.

Zato je usledilo jedino što je moglo da me održi u životu. Skafander je počeo da se ispunjava čistim kiseonikom. Sada je postojala opasnost da umrem od trovanja kiseonikom, jer je prevelika količina tog gasa pretila da mi sagori nervni sistem, pluća i oči. Nije li ironija da neko s pocepanim skafanderom umre usled viška kiseonika.

Svaku od ovih faza pratilo je oglašavanje alarma, uzbuna i upozorenja. Ali mene je probudio onaj koji ukazuje na višak kiseonika.

Obuka kroz koju moramo da prođemo tokom priprema za svemirsku misiju zapanjujuća je. Na Zemlji sam nedelju dana vežbao procedure za različite nevolje sa skafanderom. Znao sam šta treba da radim.

Pažljivo sam podigao ruku do kacige i skinuo komplet za krpljenje odela prikačen sa strane. To je bio običan levak s ventilom na užem kraju, i neverovatno lepljivom smolom na širem. Zamisao je da se, dok je ventil otvoren, širi kraj zalepi preko rupe. Na taj način vazduh struji kroz ventil, smola se steže i postaje nepropusna. Tada se ventil zatvara i rupa je zakrpljena.

Uklanjanje antene bilo je teži deo. Naglo sam je iščupao, kad me je presekao nesnosan bol u boku a trenutni pad pritiska izazvao mi vrtoglavicu.

Namestio sam komplet za krpljenje preko rupe u odelu i začepio je. Nije nigde propuštalo. Skafander je dopunio izgubljeni vazduh upumpavanjem kiseonika. Kada sam pogledao očitavanja na ruci, video sam da vazduh koji udišem sadrži osamdeset pet posto kiseonika. Poređenja radi, Zemljina atmosfera sadrži dvadeset jedan posto. Ne bi mi ništa bilo, samo da ga ne udišem predugo.

Teturao sam se uzbrdo do haba. Kada sam se popeo na vrh, video sam nešto što me je veoma obradovalo i nešto što me je veoma rastužilo: hab je ostao netaknut (Ura!), ali VPM je otišao (Au!).

Tog trenutka sam znao da sam gotov. Ali nisam želeo da skončam tu, na površini Marsa. Došepao sam nazad do haba i ugurao se u komoru za izjednačavanje pritiska. Čim se izjednačio, zbacio sam kacigu.

Onda sam skinuo skafander i pregledao ranu. Shvatio sam da je treba ušiti. Srećom, svi smo prošli obuku za osnovne medicinske zahvate, a u habu smo imali odličnu sanitetsku opremu. Brzo sam ubrizgao injekciju lokalnog anestetika, isprao ranu, ušio je sa devet šavova i završio posao. Nekoliko nedelja je trebalo da pijem antibiotike, ali znao sam da ću biti dobro.

Pokušao sam da uspostavim vezu preko antenske rešetke, iako sam znao da je beznadežno. Nije bilo signala, naravno. Primarnu satelitsku antenu je odneo vetar, sećate se? A ona je usput uništila i antene za prijem signala. Na habu postoje sekundarni i tercijarni komunikacioni sistem, ali oba služe isključivo za komunikaciju sa VPM-om, a preko njegovih, mnogo moćnijih sistema, signal se zatim prenosi do Hermesa. Problem je u tome što Hermes mora da bude u blizini da hi to upalilo.

Nisam imao načina da uspostavim vezu s Hermesom. Možda bih uspeo za kratko vreme da pronađem satelitsku antenu negde na površini Marsa, ali trebalo bi mi nekoliko nedelja da obavim neophodne popravke, a tada bi bilo prekasno. Kad se misija obustavi, Hermes mora da napusti orbitu u roku od dvadeset četiri časa. Orbitna mehanika govori da je put bezbedniji i kraći što se ranije krene, zašto onda čekati samo da bi put duže trajao?

Kad sam pregledao skafander, video sam da je antena probila kućište monitora mojih bioloških funkcija. Dok obavljamo EVA2, svi članovi posade su međusobno umreženi preko svojih skafandera, tako da u svakom trenutku možemo da pratimo zdravstveno stanje svakog od nas. Ostatak posade je sigurno video da mi je pritisak u odelu pao gotovo na nulu, i da su mi odmah zatim svi biološki pokazatelji pali na najniže vrednosti. Kad tome dodate i činjenicu da me je vetar skotrljao niz brdo s kopljem u stomaku usred peščane oluje... da. Zaključili su da sam mrtav. Šta su drugo mogli da pomisle?

Možda su čak nakratko i raspravljali o tome da li da pokupe moje telo, ali pravila su jasna. U slučaju da član posade umre na Marsu, tu i ostaje. Njegovo telo se ostavlja na Marsu da bi se smanjila težina VPM-a.

2 Engl.: Extravehicular activity - Aktivnosti van vozila. (Prim, prev.)

Smanjenjem težine smanjuje se i potrošnja goriva, a povećava opseg dozvoljene greške u radu potisnika tokom leta. Nema svrhe ne iskoristiti tu mogućnost zbog sentimentalnosti.

Dakle, tako stoje stvari. Ostao sam sam na Marsu. Ne mogu da uspostavim vezu ni s Hermesom ni sa Zemljom. Svi misle da sam mrtav. Nalazim su u habu koji je projektovan da traje trideset jedan dan.

Ako se oksigenator pokvari, ugušiću se. Ako se uređaj za skupljanje vode pokvari, umreću od žeđi. Ako se hab pocepa, ja ću, manje-više, da se rasprsnem. Ako se ništa od toga ne desi, kad-tad ću ostati bez hrane i umreću od gladi.

Ukratko: najebao sam.

2.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 7.

Dobro, sinoć sam se naspavao, i sada mi moj položaj ne deluje tako beznadežno kao juče.

Danas sam napravio popis zaliha, i na brzinu obavio EVA kako bih proverio stanje spoljašnje opreme. Evo kako stoje stvari:

Misija na površini Marsa trebalo je da traje trideset jedan dan. Za svaki slučaj, sonde sa zalihama snabdevene su s dovoljno hrane za čitavu posadu za pedeset šest dana. Imali bismo dovoljno hrane da završimo misiju, čak i da se jedna ili dve sonde oštete.

Prošlo je šest dana od početka misije kada je sve pošlo po zlu, što znači da je ostalo dovoljno namirnica za šestoro ljudi za pedeset dana. Pošto sam sam, zalihe će mi potrajati trista dana. I to bez ograničavanja porcija. To mi da je dosta vremena.

Hab je izdržao oluju bez ikakvih posledica. Napolju stvari nisu tako ružičaste. Ne mogu da nađem satelitsku antenu; vetar ju je verovatno oduvao kilometrima daleko.

VPM nije tu, naravno. Ostatak posade prevezao se njime do Hermesa. Doduše, donja polovina (rampa za sletanje) i dalje je tu. Zašto bi je vraćali sa sobom kada težina predstavlja rizik. Rampa se sastoji od stajnog trapa, postrojenja za dobijanje goriva i svega ostalog što im, po Nasinoj proceni, ne treba za povratak u orbitu.

VSM je izvrnut na bok, otvorenog trupa. Izgleda da je oluja skinula metalnu zaštitu sa rezervnog padobrana (koji nismo morali da upotrebimo tokom sletanja). Kada se padobran otvorio, vukao je VSM na sve strane razbijajući ga o kamenje. Mada mi VSM i ne bi bio od neke koristi. S tim potisnicima ne bi mogao da podigne ni sopstvenu težinu. Ali možda je mogao da mi posluži kao izvor rezervnih delova. Možda još uvek može.

Oba rovera su dopola zatrpana peskom, ali su inače u dobrom stanju. Na oba je hermetička izolacija ostala očuvana. Sto nije neobično. Procedura

u slučaju oluje nalaže da se vozilo zaustavi i sačeka da nevreme prođe. Pravljeni su da izdrže takve vremenske uslove. Trebaće mi otprilike dan i po posla da ih iskopam.

Izgubio sam vezu sa meteorološkim stanicama, raspoređenim na kilometar od haba u četiri smera. Koliko ja mogu da znam, možda i dalje savršeno rade. Komunikacione veze na habu su trenutno tako slabe da verovatno nemaju ni kilometar dometa.

Polje solarnih ćelija prekriveno je peskom, zbog čega je trenutno van pogona (samo da podsetim: solarnim ćelijama je potrebna sunčeva svetlost da bi proizvodile struju). Međutim, čim sam ih obrisao proradile su i dostigle pun kapacitet. Za šta god da mi struja zatreba, imaću je više nego dovoljno. Dvesta kvadratnih metara solarnih ćelija, sa vodoničnim gorivnim ćelijama koje mogu da skladište velike količine energije. Moram samo da ih brišem na nekoliko dana.

Unutrašnjost haba je, zahvaljujući postojanoj konstrukciji, u odličnom stanju.

Obavio sam kompletnu dijagnostiku na oksigenatoru. Dvaput. Sve je u savršenom redu. Ako se na njemu nešto pokvari, postoji rezervni za privremenu upotrebu. Ali taj je isključivo za hitne slučajeve, recimo, dok je glavni na popravci. Rezervni pritom ne obavlja razbijanje ugljen-dioksida i izvlačenje kiseonika. On samo apsorbuje ugljen-dioksid na isti način kao skafanderi. Predviđeno je da traje pet dana pre zasićenja filtera, što će za mene biti trideset dana (diše samo jedna osoba, umesto njih šest). To uliva izvesnu sigurnost.

Sakupljač vode takođe radi kao podmazan. Loša vest je da ne postoji rezervni. Ako se ovaj pokvari, moraću da pijem rezerve vode dok ne sklepam primitivnu destileriju za pročišćavanje mokraće. Osim toga, disanjem ću gubiti pola litre vode dnevno dok vlaga u habu ne dosegne maksimum i voda ne počne da se kondenzuje na svim površinama. Tada ću morati da ližem zidove. Ura! U svakom slučaju, sakupljač vode zasad radi.

Ukratko: Hrana, voda i sklonište su obezbeđeni. Odmah ću početi da smanjujem porcije hrane. Obroci ionako nisu veliki ali mislim da ću moći da izdržim sa tri četvrtine porcije po obroku bez posledica. To bi trebalo da mi produži trajanje zaliha sa trista na četiristo dana. Dok sam pretraživao medicinsko odeljenje, pronašao sam glavnu bocu s vitaminima. U njoj ima dovoljno vitamina za višegodišnju upotrebu, kako bih ublažio posledice nezdrave ishrane (mada ću, koliko god vitamina uzimao, umreti od gladi kad ostanem bez hrane).

U medicinskom odeljenju ima morfijuma za hitne slučajeve. I ima ga dovoljno za smrtnu dozu. Ne pada mi na pamet tla polako umirem od gladi, toliko da vam kažem. Ako dođe dotle, odlučiću se za brži put.

.

Svi koji su učestvovali u ovoj misiji specijalizovani su za dve oblasti. Ja sam botaničar i mašinski inženjer. U osnovi, ja sam bio zadužen za popravke, a usput sam i petljao s biljkama. Mašinstvo mi sad može spasti život u slučaju da se nešto pokvari.

Razmišljao sam o tome kako bih mogao da preživim. Nije skroz beznadežno. Ljudi će doći ponovo na Mars za jedno četiri godine kad stigne Ares 4 (pod pretpostavkom da nisu otkazali program zbog moje „smrti”).

Ares 4 će sleteti u krater Skjapareli, udaljen otprilike tri hiljade i dvesta kilometara od mog položaja ovde u Acidaliji Planiciji. Nema načina da sam stignem tamo. Ali kad bih uspostavio vezu s njima, možda bi mogli da organizuju spasilačku misiju. Ne znam tačno kako bi to izveli s obzirom na sredstva koja će imati na raspolaganju, ali znam da u Nasi ima mnogo pametnih ljudi.

Eto, to je sada moja misija. Smisliti kako da uspostavim vezu sa Zemljom. Ako to ne uspe, moram da smislim kako da komuniciram sa Hermesom kada se za četiri godine vrati sa posadom Aresa 4.

Naravno, još nisam smislio kako da preživim četiri godine sa zalihama hrane za godinu dana. Ali bolje da idem redom. Zasada imam hrane koliko mi treba i imam cilj: popraviti prokleti radio.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 10.

Dakle, ni posle tri EVA nisam naišao ni na trag satelitske antene.

Otkopao sam jedan rover i obilazio njime okolinu, ali posle nekoliko dana traganja zaključio sam da je vreme da odustanem. Oluja je verovatno odnela antenu predaleko i za njom izbrisala svaki trag u pesku koji sam mogao da pratim. Verovatno ju je i zatrpala.

Danas sam veći deo dana proveo napolju kod ostataka antenske rešetke za komunikaciju. Stvarno žalostan prizor. U kakvom je stanju, veće su šanse da me čuju na Zemlji ako se budem drao odavde.

Mogao bih da sklepam rudimentarnu satelitsku antenu od metalnih delova u bazi, ali ovde se ne radi o pravljenju voki-tokija. Uspostavljanje

veze između Marsa i Zemlje nije mala stvar i zahteva specijalnu opremu. Neću moći tek tako da improvizujem pomoću štapa i kanapa, to jest, pomoću aluminijumske folije i žvake.

Moram da ograničim aktivnosti izvan haba, kao i unos hrane. Filtere za ugljen-dioksid je nemoguće očistiti. Jednom kad se zasite, postaju neupotrebljivi. Predviđeno je bilo da svaki član posade dnevno obavlja EVA u trajanju od četiri sata. Srećom, filteri za ugljen-dioksid su lagani i mali tako da je Nasa mogla da ih pošalje mnogo više nego što nam je trebalo. Kad se sve to sabere, filteri će mi trajati oko hiljadu i petsto sati. Nakon toga svaka aktivnost izvan haba nateraće mi krv na uši.

Hiljadu i petsto sati možda zvuči mnogo, ali moram da preživim najmanje četiri godine kako bih imao kakvu-takvu šansu da dočekam akciju spašavanja, a uz to ću svake nedelje morati da posvetim minimum nekoliko sati čišćenju mreže solarnih panela. U svakom slučaju, nema nepotrebnih EVA.

.

Sto se ostalih vesti tiče, palo mi je na pamet kako da se snađem za hranu. Možda će mi se poznavanje botanike ipak isplatiti.

Otkud botaničar na Marsu? Pošteno govoreći, poznato je da na Marsu ništa ne raste. Pa, zamisao je bila da se ispila mogu li biljke da rastu u Marsovoj gravitaciji, i šta se, ako ništa drugo, može učiniti sa zemljištem na Marsu. Kraći odgovor glasi: mnogo toga... al’ zamalo. Zemljište na Marsu sadrži osnovne gradivne elemente potrebne za rast biljaka, ali mnogi procesi koji se odvijaju u Zemljinom tlu na Marsovom su neizvodljivi, čak ni kad se ta zemlja smesti u uslove Zemljine atmosfere i obilno se navodnjava. Nema korisnog delovanja bakterija, kao ni hranljivih materija koje potiču od životinjskog sveta, i tako redom. Na Marsu svega toga nema. Jedan od mojih zadataka na ovoj misiji bio je da ustanovim kako biljke ovde rastu u različitim razmerama Zemljinog i Marsovog zemljišta i atmosfere.

Zato kod sebe imam malo Zemljinog tla i gomilu biljnog semena.

Doduše, ne smem previše da se nadam. To malo zemlje što imam dovoljno je za prozorsku žardinjeru, a ono seme je seme nekoliko vrsta trave i paprati. To su najotpornije biljke na Zemlji i najlakše za uzgajanje, zbog čega ih je Nasa i izabrala kao probne uzorke.

Dakle, imam dva problema: nedovoljno zemlje i ništa jestivo što bih mogao da zasadim.

Ali ja sam botaničar, jebem mu mater. Valjda mogu da nađem neko rešenje. Ako ga ne nađem, za otprilike godinu dana biču vrlo izgladneli botaničar.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 11.

Pitam se šta li su Kabsi uradili ove sezone.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 14.

Diplomirao sam na Univerzitetu u Čikagu. Polovina ljudi koji su studirali botaniku bili su hipici koji su mislili da mogu da se vrate na neki prirodan poredak stvari. Pritom su mislili da nahrane sedam milijardi ljudi isključivo onim što sakupe u prirodi. Uglavnom su smišljali bolje načine za uzgoj marihuane. Nisu mi se dopadali. Mene je botanika oduvek zanimala s naučne strane, a ne zbog nekakvih gluposti o novom svetskom poretku.

Kada su pravili đubrivo od balege i trule vegetacije i trudili se da sačuvaju svako zrnce žive materije, ja sam im se smejao. „Vidi ove blesave hipike!”, rugao sam im se. „Vidi ti te jadne pokušaje da simuliraju kompleksni globalni ekosistem u sopstvenom dvorištu.”

Naravno, to je upravo ono što ja sad radim. Čuvam sve ostatke organske materije koje nađem. Posle svakog završenog obroka, otpaci idu u kantu za đubrivo. Što se drugih organskih materija tiče...

Hab ima tehnološki napredne toalete. Fekalije se obično vakuumski isušuju i odlažu u hermetički zatvorene kese koje se izbacuju na površinu Marsa.

Više ne!

Štaviše, obavio sam EVA da povratim kese koje smo prethodno izbacili dok je ostatak posade još bio tu. Pošto su te fekalije bile potpuno isušene, u njima više nije bilo bakterija, ulije još uvek bilo složenih proteina, te su se mogle upotrebiti kao đubrivo. Kada im dodam vodu i aktivne bakterije, brzo će ih upiti i nova populacija bakterija će zameniti onu koja je bila istrebljena u Paklenom toaletu.

Pronašao sam veliki sud i napunio ga s malo vode u koju sam potom dodao isušene fekalije. Od tada sam redovno dodavao i sopstvene. Sto odvratnije smrdi to bolje. To znači da bakterije rade svoj posao!

Kada u to dodam zemlju sa Marsa, umešaću u nju fekalije i raširiću je po podu. Onda ću po površini posuti malo zemljišta sa Zemlje. Možda biste rekli da to i nije mnogo važan korak, ali varate se. U Zemljinom tlu žive desetine vrsta bakterija, koje su presudne za rast sadnica. One će se namnožiti i raširiti kao... pa, kao bakterijska infekcija.

U roku od nedelju dana u tako pripremljenom Marsovom zemljištu seme će proklijati. Ali neću još početi da sejem. Tom zemljom ću onda prekriti duplo veću površinu novog Marsovog zemljišta, koje ću na taj način „zaraziti”. Kad prođe još nedelju dana, ponovo ću udvostručiti površinu zemljica. I tako iznova. Naravno, sve vreme ću dodavati đubrivo.

Moje debelo crevo radi jednako naporno na tome da preživim, koliko i moj mozak.

Ovo nije neki nov koncept koji sam ja upravo smislio.

Ljudi već decenijama teoretišu o tome kako od Marsove prašine napraviti plodno zemljište. Ja ću samo biti prvi koji će testirati tu teoriju.

Pretražio sam zalihe hrane i pronašao raznorazne biljke koje bih mogao da zasadim. Grašak, na primer. Ima i dosta pasulja. Našao sam i nekoliko krompira. Kamo sreće da posle svega išta od ovoga može da proklija. Pored maltene neograničenih zaliha vitamina, da bih preživeo, trebaju mi samo još kalorije, iz bilo kog izvora.

Ukupna površina poda u habu iznosi oko devedeset dva kvadratna metra. Planiram sve da ih iskoristim za ovaj poduhvat. Ne smeta mi da hodam po zemlji. Biće tu puno posla, ali moraću čitavu površinu da prekrijem zemljom u debljini od deset centimetara. To znači da ću morati da prenesem devet zapeta dva kubna metra zemlje sa površine Marsa u hab. Kroz vazdušnu komoru u cugu mogu da prenesem možda desetinu kubnog metra, i to prikupljanje zemlje će biti vrlo naporan posao. Ali na kraju, ako sve bude išlo po planu, imaću devedeset dva kvadratna metra zasadive površine.

Jebote, kakav sam ja opasan botaničar! Čuvajte se mojih botaničkih moći!

DNEVNIČKI UNOS: SOL 15.

Uh! Ovaj posao je iscrpljujući!

Proveo sam danas dvanaest sati napolju, unoseći zemlju u hab. Uspeo sam da pokrijem samo mali ćošak baze, nekih pet kvadratnih metara. Ovim

tempom trebaće mi nekoliko nedelja da unesem svu zemlju. Ali ajde, bar vremena imam napretek.

Prvih nekoliko EVA bilo je prilično nedelotvorno; punio sam male kontejnere i unosio ih kroz komoru za izjednačavanje pritiska. Onda sam se opametio i stavio jedan veliki kontejner u komoru, pa sam ga punio pomoću onim malih. To je mnogo ubrzalo proces jer izjednačavanje pritiska u komori traje desetak minuta.

Sve živo me boli. A lopate koje koristim pravljene su za uzimanje uzoraka, ne za ozbiljno kopanje. Leđa me ubijaju. Pretražio sam sanitetski materijal i pronašao vikodin. Popio sam ga pre desetak minuta. Uskoro će početi da deluje.

U svakom slučaju, lepo je videti napredak. Vreme je da pustim bakterije da rade na ovim mineralima. Posle ručka. Ništa od tri četvrtine porcije. Danas sam zaslužio ceo obrok.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 16.

Jedna komplikacija koje se nisam setio: voda.

Ispostavilo se da posle nekoliko miliona godina na površini Marsa zemljište ostaje bez kapi vode. Zahvaljujući mojim master studijama botanike prilično sam uveren da je biljkama za rast potrebna vlažna zemlja. Da ne pominjem bakterije koje tu prethodno moraju da se namnože.

Srećom, imam vode. Ali ne onoliko koliko mi treba. Kako bi uspelo, zemljište mora da upije četrdeset litara vode po kubnom metru. Moj sveobuhvatni plan predviđa zapreminu od devet zapeta dva kubna metra zemlje. Sto znači da mi na kraju treba trista šezdeset osam litara vode za navodnjavanje.

Hab ima odličan sistem za sakupljanje vode. Najbolja tehnologija dostupna na Zemlji. Pa su u Nasi pomislili: „Zašto da šaljemo tone vode tamo gore? Pošaljimo samo koliko je potrebno za slučaj nužde”. Čoveku je za normalno funkcionisanje potrebno tri litre vode dnevno. Dali su nam pedeset litara po osobi. Na habu ima ukupno trista litara vode.

Izgleda da neću moći da pokrijem čitavu površinu haba plodnom zemljom. Spreman sam da svu vodu preusmerim za te svrhe osim onih pedeset litara za slučaj nužde. To znači da mogu da obezbedim navodnjavanje za šezdeset dva zapeta pet kvadratnih metara zemlje debljine

deset centimetara. To mi dve trećine ukupne površine haba. Moraće da posluži. Ionako sam dosad pokrio samo pišljivih pet kvadratnih metara.

Onda je usledio neprijatniji deo posla. Proveo sam tri sala šireći govna po marsovskom pesku. Bar nisam to morao rukama da radim.

U uglu haba rasporedio sam sloj peska debljine deset centi metara. Umotao sam nekoliko ćebadi i uniformi koje su pripadale ostalim članovima posade i upotrebio ih da omeđim leju (s druge strane ograđenu ovalnim zidovima haba). Onda sam žrtvovao dvadeset litara dragocene vode bogovima plodne zemlje.

Pet kvadratnih metara je bilo otprilike taman za količinu đubriva koju sam imao pri ruci. Ispraznio sam veliki sud govana na zemlju i zamalo povratio od smrada.

A taj smrad se neće skoro razići. Nije baš da mogu da otvorim prozor. Ipak, navikneš se nekako. Lopatom sam iz- mešao zemlju i fekalije i ponovo poravnao površinu. Onda sam preko toga posuo malo Zemljinog tla. Bacite se na posao, bakterije. Računam na vas.

Što se tiče ostalih vesti - danas je Dan zahvalnosti. Moja porodica će se po običaju okupiti u Čikagu na prazničnom ručku kod mojih roditelja. Pretpostavljam da neće biti preterano zabavno, s obzirom na to da sam ja poginuo pre jedanaest dana. Staviše, verovatno su se tek razišli nakon moje sahrane.

Pitam se da li će ikada saznati šta se zaista desilo.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 22.

Čoveče. Baš sam napredovao.

Uneo sam i pripremio sav pesak. Sada je prekriveno dve trećine baze. Danas sam izveo prvo dupliranje đubriva. Prošlo je nedelju dana i nekada marsovska zemlja sada je fina i plodna. Još dva puta da nanesem đubrivo i čitava površina će biti pokrivena.

Zahvaljujući obavljenom poslu, živnuo sam. Imao sam nešto da radim. Ali kad se intenzitet radova smanjio, i pošto sam večerao slušajući kolekciju muzike Bitlsa, koja je ostala iza Johansenove, ponovo sam se oneraspoložio.

Kada sam seo i napravio računicu, shvatio sam da ovo neće biti dovoljno da me spase gladi.

Najbolji raspoloživ izvor kalorija mi je krompir. Izdašan je i energetski jak (sedamsto sedamdeset kalorija po kilogramu). Prili čno sam siguran da

će ovaj koji imam proklijati. Problem je što ne mogu da ga uzgojim u dovoljnoj količini. Na površini od šezdeset dva kvadratna metra mogao bih možda da proizvedeni sto pedeset kilograma krompira za četiristo dana (toliko vremena imam dok ne ostanem bez hrane), To je ukupno sto petnaest hiljada i petsto kalorija, što da je prosečni dnevni unos od dvesta osamdeset osam kalorija. Na moju visinu i težinu, ako budem spreman da malo gladujem, potrebno mi je hiljadu petsto kalorija dnevno.

Nemam ni blizu dovoljno.

Znači da neću moći da živim od zemlje unedogled. Ali mogu bar da produžim život. Krompiri će mi trajati sedamdeset šest dana.

Krompir stalno raste, tako da u tih sedamdeset šest dana mogu da uzgojim još dvadeset dve hiljade kalorija, koje će me držati još petnaest dana. Posle toga postaje uzaludno nastavljati s tim. Kad se sve sabere, imaću hrane za još devedeset dana.

Dakle, umesto četiristotog sola moje umiranje od gladi počinje četiristo devedesetog sola. To jeste napredak, ali svaka nada da ću se spasti počiva na tome da preživim do hiljadu četiristo dvanaestog sola, kada će se Ares 4 prizemljiti.

Fali mi hrane za oko hiljadu dana. I nemam nikakav plan odakle da je stvorim.

Sranje.

3.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 25.

Sećate se onih starih matematičkih pitanja sa časova algebre? Ako voda jednom brzinom utiče u sud, a drugom ističe iz njega, kada će se sud isprazniti? E pa, upravo taj koncept je presudan u projektu na kojem radim a zove se „Mark Vat- ni neće umreti”.

Moram da proizvedem kalorije. I moram da ih imam dovoljno za četiri godine. Računam, ako me ne spase Ares 4, gotov sam u svakom slučaju. Tako da mi je to cilj: preživeti četiri godine.

Imam dovoljno multivitamina, duplo više nego što mi je potrebno. I u svakoj porciji hrane pet puta više proteina od minimalnih potreba, što znači da ću racionalnom potrošnjom obezbediti sebi dovoljno proteina za bar četiri godine. Sto se tiče opštih nutritivnih potreba, obezbeđen sam. Sad mi samo trebaju kalorije.

Dakle, potrebno mi je hiljadu petsto kalorija dnevno. Za početak imam dovoljno hrane za sledećih četiristo dana. Koliko onda kalorija moram da proizvedem dnevno da bih pre- živeo hiljadu četiristo dana (do dolaska Aresa 4)?

Poštedeću vas računanja. Odgovor je - ravno hiljadu. Moji ratarski napori treba da mi pomognu da proizvodim hiljadu kalorija dnevno kako bih preživeo dok ne stigne Ares 4. Zapravo, malo više od toga jer je sada dvadeset peti sol a ja još nisam ništa zasadio.

Na svoja šezdeset dva kvadratna metra obradive zemlje moći ću da proizvedem dvesta osamdeset osam kalorija dnevno. Da bih preživeo, moram da dostignem četiri puta veću proizvodnju nego što je to sada u planu.

Treba mi veća obradiva površina i voda za navodnjavanje. Moraću da rešavam jedan po jedan problem.

Koliko obradive površine mogu realno da obezbedim?

Hab se prostire na devedeset dva kvadratna metra. Recimo da mogu da iskoristim čitavu površinu.

Osim toga, imam i pet kreveta koje niko ne koristi. Recimo da i na njih stavim zemlju. Svaki ima dva kvadratna metra površine, što mi da je još deset kvadratnih metara. Sad sam na sto dva.

U habu imam tri laboratorijska stola, svaki od oko dva kvadratna metra. Jedan ću da zadržim za rad, a ostala dva ću iskoristiti za projekat. To su još četiri kvadratna metra, što ukupno da je sto šest.

Imam dva Marsova rovera. Oba su pod pritiskom, što astronautima omogućava jednostavno upravljanje, bez skafandera, tokom dugih vožnji po površni Marsa. Pretesni su da bi u njima moglo da se sadi, a ionako su mi potrebni za vožnju. Međutim, svaki rover ima samorasklopiv šator za vanredne situacije.

Mnogo toga otežava sadnju na samorasklopivim šatorima, ali svaki od njih ima površinu od deset kvadratnih metara. Pod uslovom da prevaziđem sve prepreke, dobiću još dvadeset kvadrata, pa ću ukupno imati sto dvadeset šest.

Sto dvadeset šest kvadratnih metara obradive površine. To je već nešto. Nemam ni blizu dovoljno vode za navodnjavanje te zemlje, ali kao što sam rekao, rešavam probleme jedan po jedan.

Sledeće što treba razmotriti jeste koliko efikasno mogu da uzgajam krompir. Proračun prinosa zasnovao sam na proizvodnji krompira na Zemlji. Ali uzgajivačima krompira nije očajnički zapelo da spasu živu glavu kao meni. Da li bih mogao da postignem bolji prinos?

Za početak, mogu da se posvetim svakoj biljci pojedinačno. Mogu da ih orezujem i pazim da budu zdrave, da ne smetaju jedna drugoj. Kada proklijaju, mogu da ih presadim dublje u zemlju a potom iznad njih zasadim mlađe biljke. Naravno, uzgajivačima krompira se tako nešto ne isplati jer imaju bukvalno milione sadnica.

Osim toga, ovakav način sadnje ispošćuje zemljište. Svaki uzgajivač koji bi to radio opustošio bi zemljište u roku od dvanaest godina. To nije održiv način sadnje. Ali koga boli dupe? Treba samo da preživim četiri godine.

Po mojoj proceni, primenom ovih metoda mogao bih da dobijem pedeset odsto više prinosa. Na površini od sto dvadeset šest kvadratnih metara obradive zemlje (što je malo više nego duplo od šezdeset dva kvadratna metra koliko sad imam) to izađe više od devetsto kalorija dnevno.

To je već ozbiljno poboljšanje. I dalje mi preti opasnost da umrem od gladi, ali bar postoji mogućnost da preživim. Pred kraj bih možda bio na

ivici ali dočekao bih spasioce živ. Mogao bih da smanjim potrošnju kalorija tako što bih fizičke poslove sveo na najmanju meru. Mogao bih da povećam temperaturu u habu tako da moje telo troši manje energije na održavanje temperature. Mogao bih da odsečem sebi ruku i pojedem je, čime bih obezbedio dragocene kalorije i smanjio ukupnu potrebu za unosom kalorija.

Ne, to baš ne bih mogao.

Dakle, recimo da obezbedim toliku površinu obradive zemlje. Deluje izvodljivo. Odakle mi voda? Ako povećam površinu sa šezdeset dva na sto dvadeset šest kvadratnih metara debljine sloja deset centimetara, trebaće mi još šest zapeta četiri kubna metra zemlje (još kopanja, ura!) ali i preko dvesta pedeset litara vode.

Pedeset litara koje već imam moram da sačuvam za sebe ako se sakupljač vode pokvari. Tako da mi od dvesta pedeset potrebnih litara nedostaje svih dvesta pedeset.

Tja. Idem u krevet.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 26.

Dan je bio isrpljujuć ali uspešan.

Smučilo mi se razmišljanje, pa umesto da razbijam glavu pitajući se kako da nabavim dvesta pedeset litara vode, bacio sam se na fizikalisanje. Moram da unesem još gomilu zemlje u hab, bez obzira na to što je trenutno suva i beskorisna. ( gro.zeraWorC )

Uspeo sam da unesem jedan kubni metar pre nego što sam lipsao.

Tada je naletela manja peščana oluja koja je potrajala ceo sat i za to vreme prekrila solarne kolektore peskom. Tako da sam morao ponovo da obučem skafander i odradim još jedan EVA. Pizdeo sam sve vreme. Čišćenje ogromnog polja solarnih ćelija je dosadan i naporan posao. Ali kad sam završio, vratio sam se u svoj mali hab u preriji.

Došlo je bilo vreme za još jedno đubrenje zemlje pa sam pomislio da bih mogao i to da skinem s vrata. To mi je oduzelo sat vremena. Još samo jednom da nađubrim i zemlja će biti spremna za sadnju.

Pomislio sam da je vreme da napravim rasadu. Imao sam već toliko obradive zemlje da sam mogao da izdvojim mali ćošak u te svrhe. Na raspolaganju mi je bilo dvanaest krompira.

Imao sam neviđenu sreću što se krompir nije zamrznuo ili istrulio. Zašto je Nasa poslala dvanaest celih krompira pohranjenih u frižideru, ali ne i

zamrznutih? I zašto su ih poslali s nama kao tovar koji mora da bude pod pritiskom umesto u sanduku s ostalim zalihama za hab? Zbog Dana zahvalnosti koji je trebalo da proslavimo na Marsu tokom ekspedicije; Nasini psihijatri su zaključili kako bi bilo dobro da zajedno spremimo ručak. Ne samo da zajedno ručamo već da zajedno spremamo hranu. Verovatno ima neke logike u tome, ali koga boli uvo?

Svaki krompir sam isekao na četiri dela pazeći da na svakom ima bar dva okca. Iz okaca krompir klija. Ostavio sam ih da odstoje nekoliko sati da bi se malo stvrdnuli, a onda sam ih zasadio u ćošku na dovoljnom rastojanju. Brzo rastite, krompirići moji. Život mi zavisi od vas.

Krompiru obično treba devedeset dana da dostigne punu veličinu. Ali ja ne mogu toliko da čekam. Sav taj krompir moraću da iskoristim za ponovnu sadnju na ostatku plodnog zemljišta.

Podesio sam temperaturu u habu na toplih dvadeset pet i po stepeni Celzijusa, kako bi sadnice brže rasle. Osim toga, veštačko osvetljenje će obezbediti dovoljno „sunčeve svetlosti”, a ja ću se pobrinuti da im obezbedim mnogo vode (čim skapiram kako da je nabavim). Neće biti vremenskih nepogoda niti parazita da im ometaju rast, s kojima će se boriti za svaku stopu zemlju ili hranljive sastojke. Kad se uzme u obzir koliko im toga ide u prilog, za četrdeset dana trebalo bi da daju zdrave krtole koje će i same proklijati.

Tu sam stavio tačku na svoje ratarske aktivnosti za taj dan.

Za večeru sam pojeo celu porciju. Zaslužio sam. Još sam i sagoreo tonu kalorija koju sam želeo da povratim.

.

Pretraživao sam stvari komandantkinje Luis dok nisam pronašao njenu ličnu fleš-memoriju. Svako je mogao da ponese bilo šta od digitalnih zanimacija po sopstvenom izboru, a meni je dozlogrdilo da slušam album Bitlsa Johansenove. Vreme je da vidim šta je Luisova ponela.

Glupe TV serije. To je imala. Čitave gomile praistorijskih serija.

Šta je, tu je. Žedan konj vode ne probira. Neka bude onda „Slučajni cimeri”.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 29.

Tokom poslednjih nekoliko dana uneo sam svu preostalu zemlju, pa pripremio stolove i krevete da izdrže njenu težinu, i čak stigao da je rasporedim gde treba. Još uvek nemam vodu tla joj udahnem život, ali imam neke ideje. Iskreno govoreći, loše ideje, ali od nečeg mora da se počne.

Današnje veliko dostignuće bilo je postavljenje samorasklopivih šatora.

Nevolja je što šatori iz rovera nisu projektovani za čestu upotrebu.

Zamisao je da izbaciš šator, uđeš u njega i sačekaš spasilačku ekipu. Komora za izjednačavanje pritiska sastoji se samo od ventila i dvoja vrata. Kad hoćeš da uđeš, izjednačiš pritisak sa onim unutra, a kad želiš da izađeš izjednačiš ga sa spoljnim. To znači da se pri svakoj upotrebi gubi dosta vazduha. A ja ću morati da ulazim bar jednom dnevno. Ukupna zapremina svakog šatora je prilično mala, tako da ne mogu tla priuštim gubitak vazduha iz njih.

Satima sam pokušavao da smislim kako da prikačim vazdušnu komoru šatora na vazdušnu komoru haba. Hab ima tri komore za izjednačavanje pritiska. Bio bih spreman da odvojim dve za šatore. To bi bilo sjajno.

Izluđuje me što vazdušna komora šatora u stvari može da se prikači na drugu vazdušnu komoru! Ako je neko ko se sklonio u šator povređen ili ako nema dovoljno skafandera, ljudi mogu da izađu iz njih ne izlažući se uticaju Marsove atmosfere.

Međutim, šatori služe samo da se sklonite unutra dok ne stigne posada u roveru da vas spase. Vazdušna komora na habu je mnogo veća i potpuno drugačija od one na roverima. Kada se malo bolje razmisli, stvarno nema razloga da se šator kači na hab.

Osim ako nisi zaglavio na Marsu i svi misle da si mrtav dok se ti boriš za goli život u očajničkoj trci s vremenom i silama prirode. Ali, da, ako se izuzme taj ekstremni slučaj, zaista nema razloga za to.

Na kraju sam odlučio da se pomirim s neizbežnim. Izgubiću pomalo vazduha kad god uđem u šator ili izađem iz njega. Dobra vest je da svaki šator ima ventil za vazduh sa spoljašnje strane. Ne zaboravite, ovo su šatori za slučaj krajnje nužde, što znači da onima koji su unutra može da zatreba vazduh, a on se sprovodi s rovera povezivanjem dovoda. To je obična cev koja izjednačava vazduh u roveru s onim u šatoru.

Hab i roveri imaju iste standardne ventile i cevi, tako da sam mogao da prikačim šatore direktno na hab. To će automatski nadomestiti vazduh koji ću gubiti na ulazu i izlazu (ili kako to ljudi u Nasi zovu prilikom ingresa i egresa).

Nasa se nije šalila s ovim šatorima. Čim sam pritisnuo dugme za uzbunu u roveru, začuo se zaglušujući fijuk a samorasklopivi šator istog trena se otvorio prikačen na komoru za izjednačavanje pritiska u roveru. Nije potrajalo ni dve sekunde.

Zatvorio sam komoru za izjednačavanje pritiska u roveru i dobio montiran i izolovan šator. Spajanje creva za izjednačavanje vazduha je bilo smešno lako (ovog puta sam bar t koristio opremu onako kako je predviđeno). Nekoliko prelazaka kroz komoru za izjednačavanje pritiska (hab je pritom automatski nadoknađivao izgubljen vazduh) i uneo sam svu zemlju u šator.

Ponovio sam postupak s drugim šatorom. Sve je išlo glatko.

Uhhh... voda.

U srednjoj školi sam često igrao Lagume i zmajeve. (Nikad ne biste rekli da je ovaj botaničar/mašinski inženjer bio štreber u srednjoj školi, jelda?) Ja sam u toj igri imao ulogu sveštenika. Jedna od čarolija koje sam mogao da upotrebim bila je „stvori vodu”. Smatrao sam da je to baš glupa čarolija i nikad je nisam koristio. Čoveče, šta bih sada dao da mogu to da uradim u stvarnom životu.

No, kako god bilo, time ću sutra da se pozabavim.

Večeras moram da gledam „Slučajne cimere”. Sinoć sam prekinuo usred epizode u kojoj je gospodin Rouper nešto video i pogrešno protumačio.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 30.

Imam idiotski opasan plan kako da dobijem vodu. Nećete verovati koliko je opasan. Ali nemam mnogo izbora. Ništa drugo mi nije palo na pamet a za nekoliko dana treba da obavim još jedno đubrenje. Pred poslednje đubrenje i prekopavanje sve one nove zemlje koju sam uneo moraću prethodno da je nakvasim, inače će biti neupotrebljiva.

Ovde na Marsu nema mnogo vode. Na polovima ima leda, ali to je predaleko. Ako hoću da nabavim vodu, moraću da je napravim ni iz čega. Srećom, znam recept: uzmeš vodonik. Dodaš kiseonik. Zapališ.

Idemo jedno po jedno. Počeću s kiseonikom.

Imam pristojne rezerve kiseonika, ali ne dovoljno da dobijem dvesta pedeset litara vode. Dva rezervoara pod pritiskom najednom kraju haba su sve što imam (plus ovaj vazduh u habu, naravno). U svakom rezervoaru je

uskladišteno dvadeset pet litara tečnog kiseonika. Hab ih koristi samo u slučaju nužde; inače koristi oksigenator za regulisanje atmosfere. Rezervoari kiseonika služe za napajanje skafandera i rovera.

Kako god bilo, od raspoloživih rezervi kiseonika mogu da dobijem samo sto litara vode (pedeset litara kiseonika da je sto litara molekula sa po jednim atomom kiseonika). Ali onda ne bih mogao da obavljam EVA i ostao bih bez rezervi za nepredviđene okolnosti. Povrh svega, tih sto litara nije ni polovina onoga što mi treba. Ne dolazi u obzir.

Ipak, na Marsu je lakše doći do kiseonika nego što mislile. Atmosferu čini devedeset osam procenata ugljen-dioksida. A ja, eto, igrom slučaja imam mašinu čija je jedina svrha da oslobađa kiseonik iz ugljen-dioksida. Ura za oksigenator!

Postoji jedna začkoljica: atmosfera je veoma retka. Atmosferski pritisak na Marsu je oko devedeset puta slabiji od onog na Zemlji. Tako da je teško prikupiti vazduh, a sprovesti ga spolja u hab maltene je nemoguće. A svrha haba i jeste da to spreči. Ono malo što prodre dok prolazim kroz komoru za izjednačavanje pritiska potpuno je zanemarljivo.

E, tu na red dolazi VPM-ov pogon za proizvodnju goriva.

Ostatak posade je odleteo VPM-om pre nekoliko nedelja. Ali rampa je ostala. Nasa nema običaj da šalje suvišna sranja u orbitu. Ostao je stajni trap, pristupna rampa i postrojenje za proizvodnju goriva. Sećate se da je VPM sam napravio potrebno gorivo uz pomoć Marsove atmosfere? Prvi korak u tom procesu je prikupljanje ugljen-dioksida i njegovo skladištenje u rezervoarima pod pritiskom. Kada taj deo povežem na struju iz haba, svakih sat vremena dobijaću pola litre tečnog ugljen-dioksida, i tako unedogled. Posle pet dana imaću sto dvadeset pet litara ugljen-dioksida, od kojih ću dobiti sto dvadeset pet litara kiseonika nakon prolaska kroz oksigenator.

To je dovoljno da se napravi dvesta pedeset litara vode. Dakle, plan za kiseonik imam.

Sa vodonikom će ići malo teže.

Razmatrao sam ideju da opelješim vodonične gorivne ćelije, ali trebaju mi te baterije kako bih imao struju i u toku noći. Bez struje bi temperatura u habu pala. Ja bih mogao da se utoplim, ali hladnoća bi mi uništila useve. A gorivne ćelije ionako imaju samo malu količinu vodonika. Ne isplati se žrtvovati toliko toga korisnog za tako malu dobit. Jedino na šta mogu da se oslonim je struja; uvek je ima. Toga ne želim da se odreknem.

Zato ću morati da smislim nešto drugo.

Često pominjem VPM. Ali sada hoću da pričam o VSM-u.

Tokom najstrašnija dvadeset tri minuta u mom životu, četiri člana posade i ja smo se trudili da se ne useremo od straha dok je Martinez upravljao VSM-om spuštajući nas na površinu Marsa. Imali smo utisak da smo u mašini za veš.

Prvo smo se spustili sa Hermesa, i smanjili orbitalnu brzinu kako bismo počeli da padamo. Sve je išlo glatko dok nismo ušli u atmosferu. Ako mislite da su turbulencije gadne u putničkom avionu pri brzini od sedamsto dvadeset kilometara na sat, samo zamislite kako to izgleda pri brzini od dvadeset osam hiljada kilometara na sat.

Setovi padobrana automatski su se otvarali u nekoliko etapa usporavajući naš spust, a onda nas je Martinez ručnim upravljanjem prizemljio koristeći potisnike za usporavanje i kontrolisanje bočnog kretanja. Godinama je trenirao za ovo, i obavio je posao izuzetno dobro. Nadmašio je sva moguća očekivanja što se tiče mesta prizemljenja, spustivši nas samo devet metara od cilja. Čovek je razbio to sletanje.

Hvala, Martineze! Možda si mi spasao život!

Ne zbog savršenog prizemljenja, već zato što je uštedeo toliko goriva. Stotine litara neiskorišćenog hidrazina. Svaki molekul hidrazina sadrži četiri atoma vodonika, što znači da svaki litar hidrazina ima dovoljno vodonika za dve litre vode.

Obavio sam danas jedan kratak EVA da proverim stanje.

U rezervoarima VSM-a ostalo je dvesta devedeset dve litre goriva. Dovoljno da napravim skoro šeststo litara vode! Mnogo više nego što mi treba!

Postoji samo jedna začkoljica: oslobađanje vodonika iz hidrazina je... pa... to je ono što rade rakete. Ume da bude vrelo, zaista vrelo. I opasno. Ako to uradim u atmosferi s kiseonikom, vrelina i tek oslobođeni vodonik će eksplodirati. Na kraju će biti mnogo vode, ali ja ću biti previše mrtav da bi mi to išta značilo.

U suštini, hidrazin je prilično jednostavan. Nemci su ga davno koristili, još u Drugom svetskom ratu kao gorivo za raketne motore na borbenim avionima (i s vremena na vreme bi razneli sami sebe njime).

Sve što treba da se uradi jeste da se katalizator prelije hidrazinom (a katalizator mogu da izvadim iz VSM-ovog motora) i hidrazin će se pretvoriti u azot i vodonik. Poštedeću vas hernije, ali krajnji rezultat je da se pet molekula hidrazina pretvara u pet molekula bezopasnog azota i deset

molekula divnog vodonika. U međufazi ovog procesa stvara se amonijak. Hernija će se, poznata kao aljkava kučka, pobrinuti da jedan deo amonijaka ne reaguje s hidrazinom, već da ostane takav kakav je. šta, ne sviđa vam se miris amonijaka? E pa, on će dominirati mojim bitisanjem koje ionako sve više liči na pakao.

Hernija je na mojoj strani. Sada se postavlja pitanje kako da tu reakciju izvedem sporo i kako da sakupim vodonik. Odgovor je: ne znam.

Pretpostavljam da ću nešto smisliti. Ili umreti.

A sad nešto mnogo važnije: jednostavno ne mogu da se pomirim s tim da su zamenili Krisi sa Sindi. „Slučajni cimeri” više nikad neće biti isti posle ovoga. Živi bili pa videli.

4.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 32.

Dakle, naleteo sam na nekoliko problema u svom planu za vodu.

Moja zamisao je da napravim šeststo litara vode (što je ograničeno količinom vodonika koju mogu da dobijem iz hidrazina). To znači da mi treba trista litara tečnog kiseonika.

Pravljenje kiseonika nije teško. Pogonu za proizvodnju goriva na VSM-u je potrebno dvadeset sati da napuni dese- tolitarski rezervoar ugljen-dioksidom, koji oksigenator zatim pretvara u kiseonik, a kada atmosferski regulator registruje visok nivo kiseonika u habu, počeće da ga izvlači iz vazduha i skladišti u glavnim rezervoarima za kiseonik. Pošto se rezervoari napune, moraću da prebacim kiseonik u rezervoare na roverima ili čak na skafanderima ako zatreba.

Međutim, pravljenje kiseonika nije brz proces. Ako se na svakih sat vremena obradi pola litre ugljen-dioksida, trebaće mi dvadeset pet dana da dobijem sav potreban kiseonik. To je previše za moj ukus.

Osim toga, treba negde da uskladištim vodonik. Skladišni prostor u u rezervoarima vazduha na habu, roverima i svim skafanderim ima ukupnu zapreminu od trista sedamdeset četiri litre. A da bih imao gde da smestim sve sastojke za pravljenje vode trebalo bi mi ogromnih devetsto litara skladišnog prostora.

Razmatrao sam mogućnost da upotrebim jedan od rovera kao rezervoar. Dovoljno su veliki, ali jednostavno nisu napravljeni da izdrže pritisak veći od (pogađate) jedne atmosfere. Trebaju mi sudovi koji mogu da izdrže pedeset puta više. Siguran sam da bi se rover raspao.

Najbolji način da se sastojci za vodu skladište jeste da se pretvore u vodu. Tako da ću upravo to morati da uradim.

.

Koncept je jednostavan, ali izvođenje je neviđeno opasno.

Svakih dvadeset sati dobijaću deset litara ugljen-dioksida zahvaljujući VSM-ovom pogonu za proizvodnju goriva. Dobijem ugljen-dioksid sprovešću u unutrašnjost haba koristeći strogo naučnu metodu: otkačiću rezervoar sa VSM-ovog stajnog trapa, uneti ga u hab, i odvrnuti ventil dok se ne isprazni.

Tada će oksigenator početi polako da ga pretvara u kiseonik.

Potom ću osloboditi hidrazin, VEOMA SPORO, preko iridijumskog katalizatora koji će ga razdvojiti na azot i vodonik. Vodonik ću usmeriti u jedan ćošak i tu ga zapaliti.

Kao što vidite, ovaj plan mi pruža sijaset prilika da poginem u vatrenoj eksploziji.

Kao prvo, kad poginete u eksploziji hidrazina, završite baš ozbiljno mrtvi. Jedna greška i na mestu gde je bio hab neće ostati ništa osim „Memorijalnog kratera Marka Vatnija”.

Ako ne zajebem stvar s hidrazinom, ostaje mi momenat paljenja vodonika. Okolnosti zahtevaju da potpalim vatru. U habu. Namerno.

Ako biste pitali bilo kog inženjera u Nasi šta je ono najgore što može da se desi u habu, svaki bi vam odgovorio da je to plamen. Ako biste ih potom pitali za ishod, rekli bi vam da bi došlo do „smrti izazvane plamenom”.

Međutim, ako to izvedem, moći ću da pravim vodu u kontinuitetu, bez potrebe da skladištim vodonik ili kiseonik. Voda će se izmešati s atmosferom u vidu vlage, a sakupljač vode će je izvlačiti iz vazduha.

Ne moram čak ni precizno da usklađujem oslobađanje hidrazina sa proizvodnjom ugljen-dioksida u pogonu za pravljenje goriva. U habu ima sasvim dovoljno kiseonika, i još mnogo više u rezervi. Moram samo da pazim da se ne zanesena pa napravim toliko vode da potrošim sebi sav kiseonik.

Prikačio sam VSM-ov pogon za pravljenje goriva na struju haba. Srećom, oba rade na isti napon. Sad brekće bez prestanka dok sakuplja ugljen-dioksid.

Samo pola porcije za večeru. Danas sam dan proveo smišljajući plan koji će me ubiti, a za to ne treba mnogo energije.

Večeras ću odgledati poslednje epizode serije „Slučajnih cimera”. Iskreno, gospodin Ferli mi se više dopada od Roupersa.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 33.

Ovo je možda moj poslednji unos.

Svestan sam još od šestog sola da imam velike šanse da ovde umrem. Samo što sam mislio da će se to desiti kad ostanem bez hrane. Nisam znao da će biti ovako brzo.

Spremam se da zapalim hidrazin.

Dok smo planirali misiju, znali smo da se u svakom trenutku nešto može pokvariti, tako da na raspolaganju imam gomilu alata. Iako sam bio u skafanderu, uspeo sam da odvalim zaštitne ploče sa VSM-a i priđem rezervoarima hidrazina kojih je bilo šest. Spustio sam ih u senku rovera da se ne hi pregrejali. Kod haba je hladovina veća i temperatura niža, ali zajebi ti to. Ako treba da eksplodiraju, neka raznesu rover a ne moju kuću.

Onda sam iščupao komoru za sagorevanje. Malo sam se namučio, pritom sam slomio to sranje napola, ali izvadio sam ga. Sreća moja da mi ne treba pravo sagorevanje goriva. Štaviše, stvarno, ali najstvarnije, ne želim pravo sagorevanje goriva.

Sav hidrazin i komoru za razvijanje gasa uneo sam u hab. Načas sam razmotrio ideju da po potrebi unosim samo po jedan rezervoar kako bih smanjio rizik. Ali uz malo grube računice zaključio sam da je čak i jedan rezervoar dovoljan da raznese čitav hab, pa zašto da ih ne unesem sve odjednom? (CroWarez.org )

Rezervoari imaju ručne ispusne ventile. Nisam sto posto siguran čemu služe. Sigurno nije bilo predviđeno da ih mi ikad koristimo. Mislim da služe za oslobađanje pritiska u okviru brojnih kontrola kvaliteta koje se obavljaju tokom konstrukcije, a pre punjenja gorivom. Šta god da je razlog, ti ventili su mi i te kako korisni. Treba mi samo francuski ključ.

Sa sakupljača vode sam uzeo rezervno crevo za vodu. Pomoću malo konca, koji sam otkinuo sa uniforme (izvini, Johansenova), privezao sam crevo na ispust ventila. Hidrazin je tečan, tako da treba samo da ga dovedem do komore za razvijanje gasa (koja bi se u ovom slučaju pre mogla nazvati „činijom” za razvijanje gasa).

U međuvremenu VSM-ov pogon za proizvodnju goriva i dalje radi. Već sam uneo jedan rezervoar ugljendioksida, ispraznio ga i vratio na punjenje.

Dakle, nema više izgovora. Vreme je da pravim vodu.

Ako pronađete ugljenisane ostatke haba, to znači da sam negde pogrešio. Ovaj dnevnik ću prekopirati u oba rovera kako bi imao veće šanse da preživi.

Krećem pa kud puklo da puklo.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 33. (2)

E pa, nisam poginuo.

Prvo sam navukao postavu svog odela za EVA, samo taj unutrašnji sloj koji nosim ispod odela, a onda sam stavio i obuo čizme. Onda sam uzeo masku sa kiseonikom iz sanitetskog materijala i laboratorijske naočare iz Fogelovog laboratorijskog pribora. Tako će mi skoro čitavo telo biti zaštićeno i udisaću vazduh iz boce.

Zašto? Zato što je hidrazin veoma toksičan. Ako ga udahnem u prevelikim količinama, ozbiljno ću oštetiti pluća. Ako mi dođe u kontakt s kožom zadobiću hemijske opekotine. Nisam hteo da rizikujem.

Odvrnuo sam ventil i sačekao da hidrazin počne da kaplje. Pustio sam jednu kap da padne u činiju sa iridijumom.

Kap je nedramatično zacvrčala i nestala.

Ali to je baš ono što sam hteo. Upravo sam oslobodio malo vodnika i azota. Ura!

Jedna od malobrojnih stvari kojih ovde imam u izobilju jesu kese. Ne razlikuju se mnogo od kuhinjskih kesa za đubre, mada sam siguran da jedna košta pedeset hiljada dolara zato što su Nasine.

Osim što nam je bila komandant, Luisova je i geolog. Trebalo je da sakupi uzorke kamenja i tla iz čitavog operativnog područja (u prečniku od deset kilometara). Usled ograničenja težine nije mogla da ponese mnogo uzoraka sa sobom, lako da je plan bio da ih prvo prikupi a onda sortira pedeset kilograma onih najinteresantnijih koje će poneti kući. E pa kese služe upravo za čuvanje i sortiranje tih uzoraka. Neke su manje od onih za zamrzivač, dok su druge velike kao vreće za skupljanje opalog lišća.

Imam i samolepljivu traku. Običnu samolepljivu traku koja može da se kupi u svakoj gvožđarskoj radnji. Ispostavilo se da čak ni Nasa ne može da napravi bolju.

Isekao sam nekoliko najvećih kesa i zalepio ih jednu za drugu praveći nekakav improvizovan šator. U stvari, to je više bila ogromna kesa. Prekrila je čitav sto na koji je vaš ludi naučnik postavio svoju skalameriju sa

hidrazinom. Podmetnuo sam nekoliko drangulija kako bih izdigao plastičnu kesu od činije sa iridijumom. Srećom, kese su providne, tako da mogu tla vidim šta se ispod njih dešava.

Onda sam žrtvovao jedan skafander u tu svrhu. Trebalo mi je crevo za dovod komprimovanog vazduha. Ionako imam visak skafandera. Ukupno sedam; po jedan za svakog člana posade ijedan rezervni. Zato i mogu da uništim jedan.

Isekao sam rupu na vrhu velike plastične kese pa za nju lepljivom trakom pričvrstio crevo sa skafandera. Dobro sam izolovao spoj, rekao bih.

Uz još malo konca iz uniforme Johansenove pričvrstio sam drugi kraj creva pri vrhu habove kupole vezavši konac oko dva spiralna navoja (da bi bio što dalje od otvora creva). Tako sam dobio mali dimnjak. Prečnik creva nije veći od jednog centimetra. Nadam se da je to dovoljno.

Vodonik će biti vruć posle reakcije, i dizaće se uvis. Pustiću ga da se diže kroz dimnjak, a onda ću ga paliti na izlasku iz creva.

Zato sam morao da izmislim vatru.

Nasa je uložila mnogo truda da u habu ne bi bilo ničeg zapaljivog. Sve je napravljeno od metala ili plastike otporne na vatru, dok su uniforme od sintetike. Trebalo mi je nešto što može da održi plamen, nekakav stalnogorući plamičak. Ne umem da kontrolišem protok vodonika tako da se plamen održi, a da se pritom ne ubijem. Najmanja greška i gotov sam.

Pretražio sam lične stvari svih članova posade (uostalom, ako su hteli privatnost, nije trebalo da me ostave na Marsu sa svojim stvarima) i pronašao rešenje.

Martinez je pobožan katolik. Znao sam to. Ono što nisam znao jeste da je poneo mali drveni krst. Siguran sam da su mu u Nasi srali zbog toga, ali takođe znam da je Martinez tvrdoglav kao mazga.

Pomoću klešta i odvijača istrugao sam njegovu relikviju u duge cepke. Računam, ako Bog postoji, s obzirom na moj položaj, sigurno mu neće smetati.

S druge strane, ako uništim jedini religijski simbol na planeti, neću imati čime da se branim od marsovskih vampira. Moraću da rizikujem.

Imao sam dovoljno žica i baterija za pravljenje varnice. Ali drvo ne može tek tako da se zapali od jedne male električne varnice. Zato sam sljuštio drvenu koru sa stabala palmi u okolini, onda sam uzeo dva drvca i trljao ih jedno o drugo dok usled trenja nije...

Ne baš. Zalio sam cepku čistim kiseonikom i napravio varnicu. Upalilo se kao šibica.

Držeći svoju mini-baklju u ruci pustio sam hidrazin da lagano ističe. Cvrčao je dok se slivao preko iridijuma i nestajao. Ubrzo su na izlazu iz dimnjaka počeli da pucketaju plamičci koje sam pravio paleći vodonik.

Glavni parametar na koji sam morao da pazim bila je temperatura. Razbijanje hidrazina je izuzetno egzoterman proces. Zato ću ići malo-pomalo sve vreme prateći očitavanje temperature na termoparu koji sam prikačio za iridijumsku komoru.

Poenta je da ovo stvarno radi!

U svaki rezervoar hidrazina staje nešto više od pedeset litara tečnosti, što bi trebalo da bude dovoljno da napravim sto litara vode. Ograničava me proizvodnja kiseonika, ali sad sam se toliko uzbudio da sam spreman da upotrebim polovinu rezervi koje imam. Da skratim priču, zaustaviću se kad se rezervoar isprazni dopola, a kad završim - imaću pedeset litara vode!

DNEVNIČKI UNOS: SOL 34.

Čoveče, ovo je potrajalo. Čitavu noć sam se petljao s hidrazinom. Ali završio sam posao.

Mogao sam i brže, ali smatrao sam da previše opreza nije naodmet kad pališ raketno gorivo u zatvorenom prostoru.

Verujte mi, ovde je sada kao u tropskoj prašumi.

Ima skoro trideset stepeni i vlaga je nepodnošljiva. Kako i tla ne bude kad sam upravo u vazduh oslobodio gomilu toplote plus pedeset litara vode.

Jadni hab, tokom čitavog ovog procesa morao je da se ponaša kao majka koja ide i skuplja stvari za svojim neurednim detetom. Morao je stalno da upumpava nov kiseonik kako bi nadomestio onaj koji sam ja potrošio, a sakupljač vode je pokušavao da spusti vlažnost vazduha na razuman nivo.

Povodom vrućine nisam mogao ništa da uradim. U habu nema klima-uređaja. Na Marsu je hladno. Niko nije predvideo potrebu za oslobađanjem viška toplote.

Sada sam se već navikao na zvonjavu raznih alarma koji mi sve vreme probijaju uši. Protivpožarni alarm se konačno isključio, sad kad sam prestao da palim vatru. Alarm za nizak nivo kiseonika bi trebalo uskoro da se isključi, a alarm za visoku vlažnost vazduha će još neko vreme zavijati. Sakupljač vode će danas imati pune ruke posla.

Na trenutak se oglasio još jedan alarm. Glavni rezervoar sakupljača vode bio je pun. To! E, takve probleme volim!

Sećate se skafandera koji sam juče uništio? Okačio sam ga na njegov stalak i punio ga kofama vode iz sakupljača. Pošto može da izdrži pritisak od jedne atmosfere, trebalo bi da izdrži i pritisak nekoliko kofa vode.

Čoveče, crko sam. Celu noć sam na nogama i vreme je za krevet. Ipak, ne pamtim kad sam ovako raspoložen otišao na spavanje otkako sam ovde.

Konačno mi sve ide naruku. Štaviše, sve je sjajno! Ipak imam šanse da preživim!

DNEVNIČKI UNOS: SOL 37.

Najebao sam i nema mi spasa!

Dobro, samo mirno. Siguran sam da ovo mogu nekako da rešim.

Pišem ti ovaj dnevnik, dragi budući marsovski arheolože, iz rovera 2. Možda se pitaš zašto nisam u habu. Zato što sam pobegao odande glavom bez obzira, eto zašto! I nemam , pojma šta sad da radim.

Možda je bolje da objasnim šta se desilo. Ako je ovo moj poslednji unos, bar ćete znati šta je krenulo po zlu.

Poslednjih nekoliko dana sam uspešno pravio vodu. Teklo je glatko. (Obrati pažnju na izbor reči: „Teklo je glatko.”)

Čak sam pojačao pritisak kompresora na VSM-ovom pogonu za proizvodnju goriva. Bio je to zahtevan inženjerski posao (povećao sam napon pumpe), ali pravljenje vode je polom išlo još brže.

Nakon onog početnog uspeha, kad sam iz cuga napravio pedeset litara vode, odlučio sam da smanjim doživljaj i da brzinu dobijanja vode uskladim s brzinom dobijanja kiseonika. Nisam spreman da trošim rezerve kiseonika ispod dvadeset pet litara. Dakle, kad pređem granicu, prestajem da se zajebavam s hidrazinom dok se kiseonik ne vrati na nivo iznad dvadeset pet litara.

Važna napomena: kad kažem da sam napravio pedeset litara vode, to je pretpostavka. Nisam sakupio pedeset litara vode. Nova zemlja kojom sam ispunio hab bila je izuzetno suva i pohlepno je upila mnogo vlage iz vazduha. No ionako je trebalo da je navodnim, te se nisam zabrinuo niti sam se iznenadio kad sam video da sakupljač vode nije izvukao ni blizu pedeset litara.

Sada kada sam povećao napon pumpe, dobijam deset litara ugljen-dioksida svakih petnaest sati. Čitav postupak sam obavio četiri puta dosad. Računica mi govori da bi, uključujući početnih pedeset litara, sada u sistemu trebalo da bude sto trideset litara vode više nego ranije.

E pa, moja računica je pogrešna!

Imam ukupno sedamdeset novih litara u regulatoru vode i u skafanderu, koji trenutno izigrava rezervoar vode. Ima mnogo kondenzovane vlage na zidovima i krovnoj kupoli, i zemlja sigurno apsorbuje sve što može. Ali to ne objašnjava gde je nestalo šezdeset litara vode. Nešto nije bilo kako treba.

Onda sam osmotrio drugi rezervoar kiseonika.

Hab ima dve cisterne za rezerve kiseonika, po jednu sa svake strane, iz sigurnosnih razloga. Hab po sopstvenom nahođenju odlučuje koju će da koristi. Ispostavilo se da je izgubljen kiseonik nadoknađivao rezervana iz cisterne broj 1. Međutim, dok sam ja ubacivao nov kiseonik u sistem (preko oksigenatora), taj dodatak je hab ravnomerno raspoređivao između dve cisterne. Cisterna broj 2 se polako punila.

To ne predstavlja nikakav problem, on samo radi svoj posao. Međutim, to znači da sam ja pravio višak kiseonika i da ga ne trošim onoliko brzo koliko sam mislio.

Prvo sam pomislio: „Ura! Višak kiseonika! Sada mogu brže da pravim vodu!” Ali onda mi je na pamet palo nešto uznemirujuće.

Evo kako sam ja rasuđivao: imam višak kiseonika. Budući da je količina koju unosim spolja uvek ista, jedino objašnjenje za višak kiseonika jeste da ga ja trošim manje nego što sam mislio. A reakcije s hidrazinom sam izazivao pod pretpostavkom da trošim sav kiseonik.

Zaključak je da nisam sagorevao sav oslobođen vodonik.

Sada mi je, gledajući unazad, to sasvim jasno. Uopšte mi nije palo na pamet da izvesna količina vodonika jednostavno neće sagoreti. Zaobišla je plamen i nastavila svojim putem. Dođavola, Džime, ja sam botaničar, ne hemičar!

Hernija je aljkavuša, iza hemijskih procesa ostaju otpaci, tako da sada u vazduhu ima nesagorelog hidrogena. Svuda oko mene. Pomešanog s kiseonikom. Lebdi unaokolo, čekajući varnicu da raznese čitav jebeni hab!

Čim sam ovo shvatio i malo se pribrao, uzeo sam plastičnu kesu za skupljanje uzoraka i mahnuo njome ne bih li zahvatio malo vazduha, pa je zatvorio.

Onda sam brzo došao do rovera, gde držimo atmosferske analizatore. Azot: 22%. Kiseonik: 9%. Vodonik: 64%.

Od tada se krijem ovde u roveru.

U habu sada caruje vodonik.

Imam sreće što nije eksplodirao. Čak i malo statičko pražnjenje dovelo bi do „Zbogom, svete!”.

I eto mene u roveru 2. Ovde mogu da ostanem najviše dan-dva pre nego što se filteri ugljen-dioksida u roveru i mom skafanderu ne istroše. Toliko vremena imam da smislim kako da izađem na kraj s ovim.

Hab je sada bomba.

5.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 38.

Još uvek se krijem u roveru, ali imao sam vremena da razmislim. I znam šta da radim s vodonikom.

Razmišljao sam o atmosferskom regulatoru. On reguliše (ustav vazduha i održava ga u ravnoteži. Tako je višak kiseonika koji sam unosio završio u rezervoarima. Problem je samo što nije pravljen da izvlači vodonik iz vazduha.

Regulator odvaja gasove putem ledene separacije. Kada se vazduh prezasiti kiseonikom, regulator ga odvodi u posudu za hlađenje. Kad ga ohladi na devedeset kelvina - temperaturu na kojoj kiseonik prelazi u tečno stanje, azot (temperatura kondenzacije: sedamdeset sedam kelvina) ostaje u gasovitom. Zatim skladišti kiseonik.

Međutim, ne mogu da ga podesim da uradi isto to s vodotokom jer vodonik mora da se ohladi do dvadeset jednog kelvina da bi postao tečan. A regulator jednostavno ne može da dostigne tako niske temperature. Ćorsokak.

Ali evo rešenja:

Vodonik je opasan zato što može da eksplodira. Ali može da ekslodira jedino ako je pomešan s kiseonikom. Vodonik bez kiseonka je bezopasan. A jedino što regulator uopšte radi jeste izvlačenje kiseonika iz vazduha.

Postoje četiri različite sigurnosne prepreke koje onemogućavaju regulatoru da izvuče previše kiseonika te tako smanji njegov nivo u habu. Međutim, te prepreke su smišljene kao zaštita od tehničkih grešaka, ne od namerne sabotaže (ha- -ha-ha, kako sam zloban).

Da skratim priču: mogu da prevarim regulator da izvuče sav kiseonik iz haba. Onda mogu da obučem skafander (da bih mogao da dišem) i radim šta god hoću bez straha da ću eksplodirati. Ura!

Onda ću iz boce kiseonika prskati kratke mlazeve na vo- donik, pa ću praviti varnice pomoću baterije i nekoliko žica. Tako ću sagorevati vodonik trošeći pritom samo te male preostale količine kiseonika.

To ću ponavljati, kontrolišući mlaz kiseonika, dok ne sagorim sav vodonik.

Jedan mali nedostatak mog plana: to će mi ubiti zemlju.

Ova zemlja je plodna isključivo zahvaljujući bakterijama koje žive u njoj. Ako izbacim sav kiseonik, bakterije će umreti. A nemam pri ruci sto milijardi malih skafandera.

To bi ionako rešilo samo pola problema.

Ne mogu više da razmišljam. Moram da predahnem.

Komandantkinja Luis je poslednja koristila ovaj rover. Bilo je predviđeno da ga ponovo koristi sedmog sola, ali je umesto toga otišla kući. Njena torba s ličnim stvarima je još uvek pozadi. Kad sam je pretražio, pronašao sam proteinsku čokoladicu i ličnu fleš-memoriju, verovatno s muzikom koju je slušala tokom vožnje.

E pa, sad ću da se zasladim i vidim šta je naša komandantkinja ponela od muzike.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 38. (2)

Disko. Idi u peršun, Luisova.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 39.

Pa, izgleda da sam smislio rešenje.

Bakterije iz zemlje su naviknute na hladnoću. Na hladnom su manje aktivne i treba im manje kiseonika da bi preživele. Mogu da spustim temperaturu u habu na jedan stepen Clzijusa, kako bi bakterije zapale u hibernaciju. Tako nešto na Zemlji je uobičajeno. U tom stanju mogu da prežive nekoliko dana. Ako se pitate kako bakterije preživljavaju duge periode zime na Zemlji, odgovor je da ne preživljavaju. Bakterije koje žive dublje u zemlji gde je toplije razmnožavaju se, penju se uvis i zauzimaju mesto onih uginulih.

I dalje im treba kiseonika, ali ne mnogo. Mislim da će im jedan procenat biti dovoljan. Tako će u vazduhu biti taman toliko kiseonika da bakterije

mogu da dišu, ali ne dovoljno da plane vatra. Tako da vodonik neće eksplodirati.

Ali to nas dovodi do još jednog problema. Sadnicama krumpira se neće svideti ovaj plan.

Njima ne smeta manjak kiseonika, ali hladnoća će ih ubiti. Zato ću morati da ih presadim u saksije (tačnije, u kese) i premestim u rover. Nisu još ni proklijali, tako da im ne treba svetlost.

Bilo je iznenađujuće teško smisliti kako da grejanje u roveru radi i kad nema nikog u njemu. Ali i to sam rešio. Na kraju krajeva, ako nešto ovde imam, to je vreme.

.

Dakle, evo plana: prebaciti krompir u kese i odneti ga u rover (paziti da govance ne isključi grejanje). Potom spustiti temperaturu u habu na jedan stepen Celzijusa. Zatim smanjiti nivo kiseonika na jedan procenat. Onda sagoreti vodonik pomoću baterije, nekoliko žica i boce kiseonika.

Da. Sve to zvuči kao sjajna zamisao koja nema šanse da i omane uz katastrofalne posledice.

Ovo je bio sarkazam, čisto da znate.

E pa, odoh ja.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 40.

Poduhvat nije bio sto odsto uspešan.

Kažu da nijedan plan ne preživi prvu praktičnu primenu. Moraću da se složim s tim. Evo šta se desilo:

Skupio sam hrabrost da se vratim u hab. Kad sam ušao, osetio sam se malo sigurnije. Sve je bilo onako kako sam ostavio. (Šta sam očekivao? Da su me Marsovci opljačkali?)

Treba malo vremena da se hab ohladi, tako da sam kao prvo spustio temperaturu na jedan stepen Celzijusa.

Prebacio sam krompir u kese, proverivši usput kako napreduju. Lepo su se primili i samo što nisu proklijali. Međutim, zaboravio sam da smislim kako da ih prenesem od haba do rovera.

Odgovor je bio prilično lak. Strpao sam ih u Martinezov skafander, pa ga odvukao do rovera u kojem sam napravio privremeni rasadnik.

Pošto sam zaglavio grejač da ne može da se isključi, vratio sam se u hab.

Kad sam ušao, unutra se rashladilo. Temperatura se već spustila na pet stepeni. Počeo sam da drhtim, video sam oblačiće svog daha u vazduhu, pa sam nabacio na sebe još nekoliko slojeva odeće. Srećom, nisam preterano krupan, pa mi je Martinezova odeća taman i kad je obučem preko svoje, kao i Vogleova kad je navučem preko Martinezove. Ova usrana odeća je pravljena za kontrolisane temperaturne uslove. Čak i sa tri sloja odeće, i dalje mi je bilo hladno. Legao sam u krevet i pokrio se kako bih se ugrejao. *

Kad se temperatura spustila na jedan stepen, sačekao sam još jedan sat, kako bih bio siguran da su bakterije iz zemlje primile obaveštenje da je vreme da uspore.

Sledeći problem iskrsao je s regulatorom. Uprkos mom samouverenom hvalisanju, nisam uspeo da ga nadmudrim. On jednostavno ne želi da izvuče previše kiseonika iz vazduha. Najniži nivo na koji sam uspeo da ga spustim jeste petnaest procenata. Ispod toga je glatko odbijao da se spusti, šta god da sam radio. Onda sam smislio da ga hakujem i reprogramiram. Ali ispostavilo se da su sigurnosni protokoli u nepromenljivoj memoriji.

Ne mogu da ga krivim. Njegova jedina svrha je da spreči smrtonosni manjak kiseonika u atmosferi. Niko u Nasi nije pomislio: „Hej, hajde da omogućimo pad kiseonik na smrtonosno nizak nivo tako da svi pomru!”

Zato sam morao da primenim malo primitivniju metodu.

Regulator koristi jednu grupu ventila za uzorkovanje vazduha a drugu za separaciju vazduha. Vazduh izložen ledenoj separaciji ulazi kroz veliki ventil na glavnoj komponenti, a uzorci vazduha kroz devet malih ventila cevima povezanih sa glavnom komponentom. Na taj način regulator dobija tačne podatke o nivou kiseonika u habu, bez mogućnosti da ga lokalizovan poremećaj atmosfere navede na pogrešan zaključak.

Pomoću samolepljive trake zatvorio sam osam ventila za uzimanje uzoraka vazduha, a jedan ostavio, aktivan. Otvor velike kese zalepio sam trakom preko vratnog otvora skafandera (ovaj je pripadao Johansenovoj). Na drugom kraju kese probušio sam malu rupu, navukao je preko aktivnog ventila i zalepio.

Onda sam napunio kesu čistim kiseonikom iz boce na skafanderu. „Jebote!”, kladim se da je pomislio regulator, „moram odmah da izvlačim kiseonik!”

Upalilo je!

Na kraju sam ipak odlučio da ne nosim skafander. Atmosferski pritisak će biti normalan. Samo mi treba kiseonik. Zato sam iz medicinskog odeljenja uzeo kanister kiseonika s maskom za lice. Tako sam imao neuporedivo veću slobodu kretanja. Maska je čak imala gumenu traku kojom sam mogao da je pričvrstim preko lica!

Doduše, skafander mi je trebao da pratim realno stanje kiseonika u habu (habov glavni kompjuter je bio ubeđen da je sadržaj kiseonika sto posto). Naravno, svaki skafander ume da kontroliše svoj unutrašnji vazduh.

Da vidimo... Martinezov skafander je u roveru. Odelo Johansenove je zauzeto varanjem regulatora. Skafander Luisove mi služi kao rezervoar za vodu. Svoj skafander nisam želeo da diram (ipak je pravljen po meri!). To znači da mi ostaju još tri skafandera.

Uzeo sam Fogelov i ostavivši kacigu sa strane aktivirao unutrašnje vazdušne senzore. Kada se nivo kiseonika spustio na dvanaest procenata, stavio sam masku za disanje. Gledao sam kako pada još niže. Kada se spustio na jedan posto, prekinuo sam dotok struje regulatoru.

Možda ne mogu da reprogramiram prokleti regulator, ali zato mogu skroz da ga isključim.

Na mnogim mestima po habu raspoređene su rezervne baterijske lampe u slučaju nestanka struje. Iščupao sam svetlosne diode iz jedne lampe i dve preostale iskrzane žice ostavio vrlo blizu jedne drugoj. Sada kad uključim lampu dobijem malu varnicu.

Pošto sam s Fogelovog skafandera skinuo bocu kiseonika, vezao sam kaiš za oba kraja boce i prebacio je preko ramena. Zatim sam na nju prikačio cevčicu za dovod vazduha koju sam pritisnuo palcem. Odvrnuo sam vrlo slab mlaz kiseonika; dovoljno slab da ne može da nadjača pritisak mog palca.

Popevši se na sto s bacačem varnica u jednoj ruci i cevčicom za dovod kiseonika u drugoj, podigao sam ruke iznad glave i probao.

Jebote, upalilo je! Pustio sam kiseonik preko ogoljenih žica, upalio baterijsku lampu i gledao predivan mlaz plamena kako teče iz cevčice. Alarm se, naravno, aktivirao. Ali toliko sam ga se naslušao u poslednje vreme da sam ga jedva primećivao.

Ponovio sam to. I opet. Kratki mlazevi. Ništa preterano. Nisam hteo da žurim.

Bio sam oduševljen! Bio je to najbolji plan koji sam dosad smislio! Ne samo da sam se rešavao viška vodonika već sam istovremeno pravio vodu!

Sve je išlo sjajno do eksplozije.

* * *

Jednog trenutka sam sav srećan sagorevao vodonik; sledećeg sam se našao na drugom kraju haba u gomili razbacanih stvari. Pridigao sam se na noge i video rasulo u habu.

Prva pomisao mi je bila: „Bože, što me bole uši!”

Onda sam pomislio: „Vrti mi se u glavi”, i pao sam na kolena. Potom sam se prosuo na pod. Toliko mi se vrtelo. Prepi- pao sam glavu obema rukama, tražeći povredu za koju sam se očajnički nadao da je neću naći. Činilo se da je sve na mestu.

Ali dok sam pipkao lice i glavu, shvatio sam u čemu je problem. U eksploziji mi je spala maska s kiseonikom. Udisao sam čist azot.

Pod je bio prekriven kršom iz čitavog haba. Nije bilo šanse da nađem medicinsku bocu s kiseonikom. Nije bilo šanse da nađem bilo šta u tom haosu pre nego što se onesvestim.

Tada sam spazio skafander Luisove koji je još uvek visio na svom mestu. Nije se pomerio u eksploziji. Bio je težak sam po sebi, a sad je u njemu bilo i sedamdeset litara vode.

Dotrčao sam do njega, brzo odvrnuo kiseonik i zabio glavu u vratni otvor (kacigu sam još davno skinuo radi lakšeg pristupa vodi). Udisao sam neko vreme dok me nije prošla vrtoglavica, a onda sam duboko udahnuo i zadržao dah.

Ne dišući, podigao sam pogled prema skafanderu s velikom kesom, koji sam iskoristio da prevarim regulator. Loša vest je da sam zaboravio da je skinem. Dobra vest je da ju je eksplozija skinula. Osam od devet ventila regulatora još uvek je bilo začepljeno, ali bar je deveti mogao da pokaže pravo stanje.

Doteturao sam se do regulatora i uključio ga.

Nakon dve sekunde, koliko mu je trebalo da podigne sistem (iz očiglednih razloga pravljenje da se brzo podigne), odmah je identifikovao problem.

U habu je zapištao prodoran zvuk alarma za pad kiseonika, i regulator je počeo da upumpava čist kiseonik u atmosferu što je brže mogao, a da to bude bezbedno. Izdvajanje kiseonika iz atmosfere komplikovan je i

dugotrajan proces, ali za ubacivanje kiseonika dovoljno je samo odvrnuti ventil.

Pentrajući se po kršu vratio sam se do skafandera Luisove, ponovo zagnjurio glavu unutra i udahnuo normalan vazduh. U roku od tri minuta regulator je podigao sadržaj kiseonika u habu na uobičajen nivo.

Tek tad sam primetio da mi je odeća izgorela. Dobro je bilo što sam nosio tri sloja. Najviše su stradali rukavi. Spoljašnji sloj je bio uništen. Srednji sloj je bio oprljen i delimično skroz progoreo. Unutrašnji sloj, moja uniforma, bila je koli- ko-toliko u dobrom stanju. Biće da sam ponovo imao sreće.

Kad sam pogledao na habov glavni kompjuter, video sam da se temperatura popela na petnaest stepeni. Desilo se nešto vrlo toplo i vrlo eksplozivno, ali nisam znao ni šta je to ni kako je do toga došlo.

I eto, i dalje sam ovde. Pokušavam da odgonetnem šta se, dođavola, desilo.

Posle napornog rada i preživljavanja eksplozije, potpuno sam iscrpljen. Sutra ću morati da obavim milion provera na opremi da bih ustanovio šta je eksplodiralo, ali sad samo hoću da spavam.

Večeras opet noćim u roveru. Iako sam se rešio vodonika, i dalje mi se ne sedi u habu koji ima običaj da eksplodira bez razloga. Uz to, ne mogu da budem siguran da se negde na habu nije stvorila pukotina.

Ovoga puta sam poneo izdašniji obrok i neku muziku, ali da nije disko.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 41.

Dan sam obavio kompletnu dijagnostiku na svakom sistemu u habu. Krajnje dosadan posao, ali moj opstanak zavisi od ovih mašina, tako da mi nije bilo druge. Ne mogu samo da pretpostavim da eksplozija nije prouzrokovala nikakvu dugoročnu štetu.

Prvo sam obavio najkritičnije testove. Na prvom mestu je bila očuvanost habovog omotača. Bio sam prilično siguran da je u dobrom stanju, zato što sam proveo nekoliko sati u roveru pre nego što sam se vratio u hab, gde je pritisak i dalje bio dobar. Kompjuter u međuvremenu nije prijavio nikakve promene pritiska, osim manjih kolebanja pod uticajem temperature.

Onda sam proverio oksigenator. Ako on zataji, a ja ne umem da popravim kvar, mrtav sam čovek. Srećom, bio je ispravan.

Na red je došao atmosferski regulator. Ni tu nije bilo problema.

Grejno telo, primarni niz baterija, skladišni rezervoari za kiseonik i azot, sakupljač vode, sve tri komore za izjednačavanje pritiska, sistemi rasvete, glavni kompjuter... nije bilo kraja proverama, ali kako sam odmicao, osećao sam se sve bolje jer su svi sistemi radili kako treba.

Moram da odam priznanje Nasi. Kad prave ove uređaje, ništa ne prepuštaju slučaju.

Onda je došao kritičan deo - proveriti zemljište. Uzeo sam nekoliko uzoraka sa različitih lokacija u habu (sećate se da sad imam zemljane podne obloge), i pripremio pločice za mikroskop.

Otišao sam do mikroskopa i proverio kako se drže moje ljubljene bakterije. Mogao sam da odahnem. Video sam zdrave, aktivne bakterije kako vredno rade.

Tada sam počeo da čistim nered, razmišljajući o onome što se desilo.

I, šta se desilo? Evo moje teorije.

Prema glavnom kompjuteru u vreme eksplozije unutrašnji pritisak skočio je na jedan zapeta četiri atmosfere, a temperatura se za jedan sekund podigla na petnaest stepeni. Međutim, pritisak se brzo vratio na jednu atmosferu. Ovo bi bilo logično da je atmosferski regulator bio uključen, ali ja sam mu prekinuo dotok struje.

Temperatura se zadržala na petnaest stepeni još neko vre- me posle toga, tako da je toplota i dalje trebalo da se širi. Međutim, pritisak je brzo pao, pa se postavlja pitanje gde je nestao taj višak pritiska? Kad se temperatura poveća, a broj atoma unutar prostorije ostane isti, treba da dođe do postojanog rasta pritiska. Ali to se nije desilo.

Brzo sam došao do odgovora. Vodonik se (jedini element u vazduhu koji može da gori) pomešao sa kiseonikom (otud eksplozija) i pretvorio se u vodu. Voda je hiljadu puta gušća od gasa. Sto znači da je toplota podigla pritisak, a pretvaranje vodonika i kiseonika u vodu ga je ponovo spustilo.

Najzagonetnije pitanje je: odakle se, dođavola, stvorio kiseonik? Čitava poenta plana bila je da se ograniči količina kiseonika da bi se sprečila eksplozija. I plan je neko vreme funkcionisao, dok nije došlo do eksplozije.

Mislim da znam odgovor. A on se svodi na to da sam ispao tupson. Sećate se kad sam odlučio da ne nosim skafander? Ta odluka mi je zamalo došla glave.

Medicinska boca s kiseonikom meša čist kiseonik sa okolnim vazduhom, koji zatim upumpava u masku za disanje. Maska se drži na licu

pomoću male gumene trake koja se stavlja oko glave i ne prianja savršeno uz lice.

Znam šta mislite. Kiseonik je curio iz maske. Ali nije. Taj kiseonik sam ja udisao. Uvlačenjem vazduha pravio sam skoro nepropusni spoj između svog lica i maske.

Problem je bio u izdisanju. Znate li koliki procenat kiseonika apsorbujete iz vazduha pri normalnom udisaju? Ne znam ni ja, ali nije sto procenata. Sa svakim udisajem ja bih udahnuo kiseonik, moja pluća bi apsorbovala određenu količinu a ostatak bih izdahnuo u atmosferu haba. Sa svakim izdisajem ubacivao sam sve više i više kiseonika u sistem.

To mi uopšte nije palo na pamet. A trebalo je. Da naša pluća apsorbuju sav kiseonik, veštačko disanje ne bi bilo moguće. Kakav sam kreten što se toga nisam setio! I moj kretenizam me je zamalo koštao života!

Stvarno ću morati da budem oprezniji.

Sreća je što sam sagoreo većinu vodonika pre eksplozije. U suprotnom, to bi bio moj kraj. Ovako, eksplozija nije bila dovoljno jaka da ošteti hab, mada je bila dovoljno jaka da mi skoro probije bubne opne.

Sakupljač vode je sinoć obavio svoj deo posla i izvukao dodatnih pedeset litara iz vazduha. Nekada davno, pre nego sto je vodonik postao epicentar mog života, glavni problem bio mi je deficit od šezdeset litara u proizvodnji vode. Pedeset litara od tih šezdeset sada se nalazilo u skafanderu Luisove, koji ću odsad zvati „cisterna” jer bolje zvuči. Ostalih deset litara je upila suva zemlja.

Danas sam žestoko rintao. Zaslužio sam celu porciju. A da proslavim prvu noć ponovo u habu, zavaliću se i gledaću neku bezveznu TV seriju iz dvadesetog veka, za koju mogu da zahvalim komandantkinji Luis.

„Hazard”, kažeš? Pa da pustimo.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 42.

Danas sam spavao dokasno. Zaslužio sam. Posle četiri noći u roveru, gde sam jedva oka sklopio, moj krevet mi se činio kao najlepši, najmekši perjani dušek u vasioni.

Elem, digao sam dupe iz kreveta i pospremio nered koji je preostao od eksplozije.

Danas sam vratio krompir u hab. I to u pravom trenutku. Proklijali su. Deluju zdravo i zadovoljno. Ovo nije hernija, medicina, bakteriologija,

analiza nutritivnih potreba, dinamika eksplozije, niti neko od drugih sranja kojima sam morao da se bavim u poslednje vreme, ovo je botanika. Siguran sam da mogu bar biljke da gajim a da nešto ne zaserem.

Jel’ tako?

Znate šta je stvarno bez veze? Napravio sam samo sto trideset litara vode. Ostalo mi je da napravim još četiristo sedamdeset litara. Pošto sam se zamalo dvaput digao u vazduh, čovek bi pomislio da ću prestati da se zajebavam s hidrazinom. Ali jok. Sledećih deset dana, na svakih deset sati, baviću se razbijanjem hidrazina i sagorevanjem vodonika u habu. Nadajmo se da će mi odsada ići daleko bolje.

Imaću mnogo praznog hoda. Po deset sati, koliko treba svakom rezervoaru ugljen-dioksida da se napuni. Razbijanje hidrazina i sagorevanje vodonika traje samo dvadeset minuta. Ostatak vremena ću provoditi u gledanju televizije.

I mislim, stvarno... General Li je očigledno brži auto od policijskog kruzera. Zašto Rosko jednostavno ne ode na farmu Djukovih i ne uhapsi ih kada nisu u kolima?

6.

Venkat se vratio u svoju kancelariju, bacio aktentašnu na pod i sručio se u svoju kožnu fotelju. Neko vreme je kroz prozor posmatrao živopisan pogled koji se pružao na Džonsonov svemirski centar.

Pogledao je na ekran računara i primetio četrdeset sedam nepročitanih mejlova na koje je hitno morao da odgovori. Odlučio je da sačeka. Bio je to tužan dan, dan komemorativne službe za Marka Vatnija.

Predsednik je održao govor veličajući Vatnijevu hrabrost i njegovu žrtvu, kao i brzu reakciju komandantkinje Luis zahvaljujući kojoj je ostatak posade sada na sigurnom. Komandantkinja Luis i preživeli Članovi posade su sa Hermesa putem komunikacije dugog dometa održali govore u slavu svog preminulog druga iz dubokog svemira. Njih je čekalo još deset napornih meseci putovanja do kuće.

Direktor je takođe održao govor podsećajući sve da su svemirski letovi izuzetno opasni i da se oni neće predati uprkos nesreći.

Tokom priprema za komemoraciju, pitali su Venkata da li bi hteo da održi govor. Odbio je. Čemu to? Vatni je mrtav.

Lepe reči direktora misija na Mars ne mogu ga vratiti.

-Jesi li dobro, Venk? - začuo se glas sa vrata.

Venkat se okrenuo u stolici. - Tako nekako - rekao je.

Mogao si da održiš govor.

Nisam želeo. Znaš i sam.

Da, znam. Ni ja nisam želeo. Ali ja sam direktor Nase. Od mene se to očekuje. Sigurno si dobro?

Da, biću dobro.

U redu - rekao je Tedi ulazeći u kancelariju. - Hajde onda da se vratimo na posao.

Naravno — Venkat je slegnuo ramenima. - Za početak treba da mi odobriš upotrebu satelita.

Tedi se naslonio na zid uzdahnuvši. - Opet ti s tim.

Da - rekao je Venkat. - Opet ja s tim. U čemu je problem?

Dobro, objasni mi. Šta tačno želiš da postigneš?

Venkat se nagnuo preko stola. - Ares 3 je prekinut, ali možemo da spasemo ono što je ostalo od te misije. Odobrili su nam sredstva za pet Aresovih misija. Mislim da možemo da ubedimo Kongres da nam odobri sredstva i za šestu.

Ne znam, Venk...

Jednostavno je, Tedi - nastavio je Venkat. - Evakui- sali su se posle samo šest solova. Ostavili su za sobom skoro celokupne zalihe neophodne za jednu misiju. Nova misija bi koštala samo delić redovne. Obično moramo da pošaljemo četrnaest sondi sa zalihama da bismo pripremili teren, a ovako bi dovoljno bilo da pošaljemo samo ono što nedostaje u tri misije. Ili možda dve.

Venk, baza je pretrpela udare peščane oluje od sto sedamdeset pet kilometara na sat. Sigurno je u veoma lošem stanju.

Zbog toga i tražim satelitske snimke — objasnio je Venkat. - Treba mi samo nekoliko snimaka te lokacije. Iz njih bismo mnogo toga saznali.

Šta, na primer? Zar misliš da bismo poslali ljude na Mars a da pritom nismo sigurni da li je sve tehnički ispravno?

Ne mora sve da bude ispravno - brzo je odgovorio Venkat. - Za sve što je pokvareno poslali bismo zamenu. Jedino što mora da bude ispravno jeste VPM. A ionako bismo morali da pošaljemo nov.

Kako ćemo na osnovu snimaka znati šta je pokvareno?

To je samo prvi korak. Posada se evakuisala jer je vetar pretio da ugrozi VPM, ali hab može da izdrži mnogo jače vetrove. Moguće je da je još uvek u dobrom stanju. A to će se na snimku videti. Da je došlo do bilo kakvog oštećenja na habu, on bi se rasprsnuo ili urušio. Ako još uvek stoji, onda jc sve što je unutra ostalo očuvano. I roveri su izdržljivi. Mogu da podnesu bilo kakvu Marsovu oluju. Samo me pusti da pogledam, Tedi, to je sve što tražim.

Tedi je spustio pogled. - Ti nisi jedini koji traži upotrebu satelita, znaš. Uskoro kreću misije za dostavu zaliha za Ares4. Moramo da se usredsredimo na krater Skjapareli.

Ne razumem, Tedi. U čemu je ovde problem? - pitao je Venkat. - Ja se trudim da nam obezbedim još jednu misiju. Imamo dvanaest satelita u Marsovoj orbiti, siguran sam da možeš da mi ustupiš jedan ili dva na

nekoliko sati. Mogu da li dam vremenski raspon za svaki satelit koji će se naći pod dobrim uglom da snimi Ares 3.

Nije reč o upotrebi satelita, Venk - prekinuo ga je Tedi.

Venkat se ukočio. - Onda... ali... šta...

Tedi je spustio pogled. - Nasa organizacija pripada javnom sektoru. Ovde ništa ne može da bude tajno ili poverljivo.

Pa?

Svaki snimak koji napravimo dostupan je javnosti.

Opet: pa?

Telo Marka Vatnija biće na dvadeset metara od haba. Možda će biti delimično zatrpano peskom, ali i dalje vrlo uočljivo, i to sa komunikacionom antenom zabodenom u grudi. I to bi se videlo na svim snimcima koje bismo napravili.

Venkat je zurio u njega. Onda je pobesneo. - I zato mi dva meseca odbijaš molbe da dobijem snimke.

Venk, daj.

Stvarno, Tedi? - rekao je. - Plašiš se problema u odnosima s javnošću?

Opsednutost medija Vatnijevom pogibijom je konačno počela da jenjava - rekao je Tedi staloženo. - Već dva meseca trpimo samo loš publicitet. Današnja sahrana da je ljudima priliku da stave tačku na sve to, i mediji konačno mogu da pređu na neku drugu priču. Poslednje što želimo jeste da ponovo sve izvlačimo na videlo.

Pa šta onda da radimo? Njegovo telo se neće raspasti. Ostaće tamo zauvek.

Ne zauvek - rekao je Tedi. - Za godinu dana biće skroz prekriveno peskom.

Godinu dana? - rekao je Venkat ustajući sa stolice. - To je apsurdno. Ne možemo da čekamo godinu dana.

Zašto da ne? Ares 5 neće biti ni lansiran u narednih pet godina. To je više nego dovoljno.

Venkat je duboko udahnuo i malo se zamislio.

Dobro, gledaj na to ovako - rekao je. - Javnost saoseća sa Vatnijevom porodicom. Ares 6 bi mogao da im vrati njegovo telo. Nećemo reći da je to svrha misije, ali ćemo naglasiti da će to biti jedan od zadataka. Ako to tako

predstavimo, dobićemo veću podršku u Kongresu. Ali ništa od toga ako budemo čekali godinu dana. Za godinu dana ljudi neće više mariti za to.

Tedi je protrljao bradu. - Hmm...

.

Mindi je zurila u plafon. Nije bilo posla. Smena od tri ujutru bila je krajnje nezanimljiva. Samo ju je kafa držala budnom.

Nadgledanje statusa satelita oko Marsa zvučalo je kao uzbudljiv posao kad je prihvatila premeštaj. Ali sateliti se uglavnom brinu sami o sebi. Ispostavilo se da se njen posao svodi na slanje mejlova u trenutku kad stignu snimci.

Master iz mašinstva - gunđala je sebi u bradu. - Da bih radila treću smenu u celovečernjoj fotografskoj radnji.

Popila je gutljaj kafe.

Treptanje na ekranu izvestilo ju je da je još jedan komplet snimaka spreman za slanje. Proverila je ime na radnom nalogu. Venkat Kapur.

Šaljući podatke direktno na internet servere, napisala je mejl doktoru Kapuru. Dok je unosila geografsku širinu i dužinu lokacije sa snimka, prepoznala je brojeve.

31°2’ sgš, 28°5’ zgd... Acidalija Planicija... Ares 3?

Iz radoznalosti je otvorila prvu sliku od sedamnaest koliko ih je bilo.

Kao što je pretpostavila, u pitanju je bila lokacija Aresa 3. Čula je već da će se to snimati. Pomalo se stideći same sebe, pregledala je snimak u potrazi za telom Marka Vatnija. Pole jednominutne pretrage osetila je u isto vreme olakšanje i razočaranje.

Onda je brižljivo proučila ostatak snimka. Hab je ostao netaknut; doktoru Kapuru će biti drago da to vidi.

Prinela je solju kafe usnama kada se odjednom ukočila.

Mmm... - promrmljala je sebi u bradu. - Uhhh...

Brzo je otvorila Nasinu internu mrežu, i pretražujući sajt pronašla specifikacije Aresovih misija. Nakon kraćeg istraživanja, uzela je telefon.

Halo, ovde Mindi Park iz SatKona. Trebaju mi dnevnici misije Ares 3, gde mogu da ih nađem?... Aha... aha... U ralu... Hvala.

Posle još malo pretrage na internoj mreži, zavalila se na stolici. Više joj nije trebala kafa da je razbudi.

Ponovo je podigla slušalicu. - Halo, obezbeđenje? Ovde Mindi Park iz SatKona. Treba mi telefon za hitne slučajeve doktora Venkata Kapura... Da, direktora misija na Mars...

Da, jeste hitan slučaj.

.

Mindi se nervozno meškoljila u svojoj stolici kada je Venkat zakoračio u njenu kancelariju.

Vi ste Mindi Park? — pitao je pomalo razdražljivo.

Da — odgovorila je drhtavim glasom. — Izvinjavam se što sam vas dovukla ovamo.

Pretpostavljam da imate dobar razlog. Dakle?

Ovaj - rekla je spuštajući pogled. - Ovaj, reč je o... Dakle. Snimci koje ste naručili. Ovaj... Dođite da pogledate.

Privukao je drugu stolicu njenom stolu i seo. — Pronašli ste Vatnijevo telo? Zato ste uznemireni?

Mmm, ne - rekla je. - Mmm... uh. — Pokazala je na ekran.

Venkatje proučio snimak. — Izgleda da je hab ostao očuvan. To su dobre vesti. Mreža solarnih panela deluje dobro. I roveri su očuvani. Nema glavne satelitske antene. To ne čudi. Šta je ovde toliko hitno?

Mmmm - rekla je dodirujući ekran. - Ovo.

Venkat se nagnuo napred i pogledao izbliza. Odmah ispod haba, pored rovera, videla su se dva bela kruga u pesku. - Hm. Izgleda kao habovo platno. Možda hab ipak nije u tako dobrom stanju? Pretpostavljam da su se delovi pokidali i...

Ovaj... - prekinula ga je. - Ovo liči na samorasklopive šatore iz rovera.

Venkat je ponovo pogledao. — Hm. Verovatno ste u pravu.

Kako to da su rasklopljeni? - pitala je Mindi.

Venkat je slegnuo ramenima. - Komandantkinja Luis je verovatno naredila da ih aktiviraju za vreme evakuacije. Sto nije bila loša ideja. Da skloništa za slučaj nužde budu spremna ako VPM zakaže, a hab pretrpi oštećenje.

Da... ovaj... - rekla je Mindi, otvarajući dokument na svom kompjuteru. - Ovo je kompletan dnevnik misije od prvog do šestog sola. Od trenutka kada je VSM sleteo do VPM- ovog hitnog lansiranja.

Dobro, i?

Pročitala sam ga celog. Nekoliko puta. Ni u jednom trenutku nisu aktivirali šatore. - Na poslednjoj reči knedla joj je zapela u grlu.

Pa, ovaj... - rekao je Venkat zbunjeno. - Očigledno da jesu, samo nisu to uneli u dnevnik.

Aktivirali su dva samorasklopiva šatora za slučaj nužde i nikome nisu rekli?

Hm. To nema mnogo logike, ne. Možda je oluja aktivirala polugu na roverima pa su se šatori automatski otvorili.

Aha - promucala je Mindi. - Dakle, pošto su se automatski otvorili, šatori su se sami otkačili s rovera i poredali se jedan do drugog dvadeset metara dalje?

Venkat je ponovo pogledao snimak. - Pa očigledno su se nekako aktivirali.

Zašto su solarne ćelije čiste? — pitala je Mindi dok su joj se oči punile suzama. - Bila je jaka peščana oluja. Zašto nisu prekrivene peskom?

Vetar iz drugog pravca je mogao da oduva pesak s njih? rekao je Venkat nesigurno.

-Jesam li pomenula da nisam našla Vatnijevo telo? - rekla je, šmrkćući.

Venkat se razrogačio zureći u sliku. — Oh... — tiho je izustio. - O bože...

Mindi je dlanovima prekrila lice i tiho zajecala.

.

Jebem ti! - rekla je direktorka za odnose s medijima, Eni Montroz. - Zajebavaš me!

Tedije protrljao čelo. — Jesmo li sigurni da je to tačno?

Skoro sto odsto - rekao je Venkat.

-Jebem ti! - ponovila je Eni.

To nam neće pomoći, Eni - primetio je Tedi.

Imaš li uopšte predstavu kakva će se prašina podići oko ovoga? — odgovorila je.

O tome ćemo brinuti kasnije - rekao je Tedi. - Venk, kako možeš da budeš toliko siguran da je živ?

Kao prvo, nema tela - objasnio je Venkat. - Zatim, samorasklopivi šatori su otvoreni. A i solarne ćelije su čiste. Možeš da zahvališ Mindi Park iz SatKona što je sve to primetila, čisto da znaš.

Ali — nastavio je Venkat — oluja koja se desila šestog sola mogla je da zatrpa telo. Montažni šatori su se možda sami aktivirali pa ih je onda možda vetar malo pomerio. Neka kasnija oluja sa naletima vetra od trideset kilometara na sat bila bi dovoljno jaka da očisti solarne ćelije, ali ne dovoljno jaka da nosi pesak. Ne deluje uverljivo, ali nije nemoguće.

Zato sam poslednjih nekoliko sati proveo obavljajući sve moguće provere. Komandantkinja Luis je dva puta išla na zadatak u roveru 2. Drugi put petog sola. Prema onome što je po povratku unela u dnevnike, prikačila ga je na hab da se puni. Nisu ga više koristili i trinaest sati kasnije su se evakuisali.

Preko stola je primakao Tediju snimak.

To je jedan od sinoćnih snimaka. Kao što vidiš, rover 2 je okrenut na suprotnu stranu od haba. Priključak za punjenje je spreda, a kabl nije dovoljno dugačak da se u tom položaju prikači na hab.

Tedi se namrštio. - Morala je da ga parkira okrenutog prema habu inače ne bi mogla da ga priključi na punjenje - rekao je. - Neko ga je pomerio posle petog sola.

Da - rekao je Venkat, primičući Tediju još jednu sliku. - Ali evo uverljivog dokaza. Dole desno na slici možeš da vidiš VSM. Rastavljen je na delove. Prilično sam siguran da ne bi uradili tako nešto a da nam ne kažu.

A nepobitan dokaz je na desnoj strani slike - pokazao je Venkat. - VPM-ov stajni podupirač. Izgleda da je izvađen ceo pogon za proizvodnju goriva, i pritom je rampa prilično oštećena. Jednostavno nema šanse da je to moglo da se desi pre lansiranja. Luis to ne bi dozvolila jer bi previše ugrozilo VPM.

Hej - Eni ga je prekinula. - Zašto ne bismo razgovarali s Luisovom? Hajdemo u Kapkom3 da je pitamo.

Venkat je upitno pogledao Tedija, a onda je Tedi uzdahnuo.

Ako je Vatni stvarno živ - rekao je - ne želimo da posada Are sa 3 to sazna.

Šta?! - uzvratila je Eni. - Kako možete da im ne kažete?

3 Engl.: Capsule Communicator - Komunikator s kapsulom za direktnu komunikaciju

između Zemlje i astronauta u kapsuli svemirskog broda. (Prim. prev.)

Ostalo im je još deset meseci do povratka kući - objasnio je Tedi. — Putovanje svemirom je opasno. Moraju sve vreme da budu oprezni i usredsređeni na ono što rade. Sada tuguju za izgubljenim članom posade, ali kad bi saznali da su ga ostavili tamo živog previše bi se uzrujali.

Eni je pogledala u Venkata. — Ti si saglasan s ovim?

Nema tu nikakve nedoumice - rekao je Venkat. - Bolje je da se s tim udarcem suoče kad izađu iz svemirskog broda.

O ovome će se pričati, više nego o bilo čemu, još od Apola 11 — rekla je Eni. — Kako ćete to da sakrijete od njih?

Tedi je slegnuo ramenima. - Lako. Mi kontrolišemo svu komunikaciju s njima.

Jebote - rekla je Eni otvarajući svoj laptop. - Kad ćete izaći u javnost s ovim?

Šta ti kažeš? - pitao je.

Hm - rekla je Eni. - Imamo dvadeset četiri sata na raspolaganju. Posle toga moramo da objavimo slike. Uz njih bismo morali da izdamo saopštenje. Ne bi bilo dobro da ljudi sami zaključe šta se desilo. Ispašćemo neozbiljni.

-U redu - saglasio se Tedi. - Napiši saopštenje.

Ovo je baš nezgodno - rekla je.

Šta nam je sledeći korak? - Tedi je pitao Venkata.

Prvi korak je komunikacija - rekao je Venkat. - Na osnovu slika jasno je da je antenska rešetka za komunikaciju uništena. Treba nam drugi način da razgovaramo s njim. Tek kad uspostavimo vezu, moći ćemo da pravimo procene i planove.

Dobro - odvratio je Tedi. - Baci se na posao. Uzmi koga god hoćeš iz bilo kog odeljenja. Zaposli ih koliko god da treba. Nađi način da razgovaraš s njim. To ti je trenutno jedini posao.

Razumem.

Eni, pobrini se da niko ne sazna za ovo dok ne izdamo saopštenje.

Važi - rekla je Eni. - Ko još zna?

Samo nas troje i Mindi Park iz SatKona - rekao je Venkat.

Popričaću s njom - uzvratila je Eni.

Tedi je ustao i otvorio svoj mobilni. - Idem u Čikago. Vratiću se predveče.

Zašto? - upitala je Eni.

Tamo žive Vatnijevi roditelji - uzvratio je Tedi. - Red je da im objasnim šta se dešava pre nego što vide na vestima.

Obradovaće se kad čuju da im je sin živ — rekla je Eni.

Da, živ je — rekao je Tedi. — Ali ako mi je računica tačna, umreće od gladi pre nego što mi smislimo kako da mu pomognemo. Ovo neće biti prijatan razgovor.

-Jebem ti - zamišljeno će Eni.

.

- Ništa? Baš ništa? - zavapio je Venkat. - Mora da se šalite? Imali ste dvadeset stručnjaka koji su dvanaest sati radili na ovome i komunikacionu mrežu vrednu nekoliko milijardi dolara. A vi ne možete da pronađete baš nikakav način da stupite u kontakt s njim?

Dva muškarca u Venkatovoj kancelariji su se uzvrpoljila na stolicama.

Nema radio — rekao je Čak.

Zapravo - rekao je Moriš - ima radio, ali nema satelitsku antenu.

Radi se o tome - nastavio je Čak - što bi bez satelitske antene signal morao da bude baš jak...

Dovoljno jak da se od njega golubovi istope - dodao je Moriš.

...da bi on mogao da ga primi - završio je čak.

Razmišljali smo o satelitima oko Marsa - rekao je Moriš. - Oni su mnogo bliži. Ali brojke se ne uklapaju. Čak bi i SuperSurvejer 3, koji ima najjači odašiljač morao da bude četrnaest puta jači.

Sedamnaest puta - rekao je Čak.

Četrnaest puta - insistirao je Moriš.

Nije, nego sedamnaest. Zaboravio si na minimalnu amperažu za grejače...

Ljudi - prekinuo ih je Venkat. - Razumem šta hoćete da kažete.

Izvinjavam se.

Izvinjavam se.

-Ja se izvinjavam što sam razdražljiv — rekao je Venkat.

Noćas sam sastavio jedva dva sata sna.

Nema problema - rekao je Moriš.

Potpuno razumljivo - rekao je Čak.

Dobro - rekao je Venkat. - Objasnite mi kako je moguće da nam je jedna jedina oluja onemogućila svaki vid komunikacije s Aresom 3.

Nedostatak mašte — rekao je Čak.

Uopšte nismo predvideli tako nešto - saglasio se Moriš.

Koliko pomoćnih komunikacionih sistema inače ima misija Ares? - pitao je Venkat.

Četiri - rekao je Čak.

Tri - rekao je Moriš.

Ne, nego četiri - ispravio ga je Čak.

Rekao je pomoćnih sistema - nije popuštao Moriš. - To ne uključuje primarni sistem.

Ah da. Onda tri.

Znači, četiri sistema ukupno - zaključio je Venkat. - Objasnite mi kako smo izgubili sva četiri.

Pa - rekao je Čak - primarni sistem je išao kroz veliku satelitsku antenu. Nju je vetar oduvao u oluji. Ostali, pomoćni sistemu su bili na VPM-u.

Tako je - složio se Moriš. - VPM je kao neka komunikaciona mašina. Može da komunicira sa Zemljom, Hermesom, čak i sa satelitima oko Marsa ako treba. I ima tri nezavisna sistema koji sprečavaju prekid komunikacije, osim ako ga baš ne pogodi meteor.

Problem je — rekao je Čak — što su komandantkinja Luis i ostatak posade otišli VPM-om.

Tako su se četiri komunikaciona sistema svela na jedan. A taj jedan se pokvario - završio je Moriš.

Venkat je masirao hrbat nosa. — Kako smo to mogli da previdimo?

Čak je slegnuo ramenima. - Niko se toga nije setio. Ni pomislili nismo da bi neko mogao da ostane na Marsu bez VPM-a.

- Mislim, daj! - rekao je Moriš. - Kakve su šanse da se tako nešto desi?

Čak se okrenuo prema njemu. — Jedan prema tri, sudeći po empirijskim dokazima. Sto su vrlo dobre šanse ako malo razmisliš.

.

- Hvala vam svima što ste tako brzo došli - rekla je Eni. - Imamo važno saopštenje. Zamolila bih vas da sednete.

O čemu se radi, Eni? - pitao je novinar. - Nešto se desilo Hermesu?

Molim vas da sednete - Eni je ponovila.

Novinari su malo ćaskali, pa se prepirali ko će gde sesti, i onda se konačno smestili.

Ovo je kratko, ali veoma važno saopštenje - rekla je Eni. - Zasad neću odgovarati na pitanja, ali za sat vremena otprilike održaćemo konferenciju za štampu i tada ćete moći da postavljate pitanja. Nedavno smo pregledali satelitske snimke Marsa, i utvrdili smo da je astronaut Mark Vatni još uvek živ.

Čitavu sekundu vladao je tajac, a onda se u sali razlegao žamor.

.

- Dozlogrdile su mi ove svakodnevne konferencije za štampu - rekao je Venkat.

Meni su dozlogrdile moje konferencije za štampu na svakih sat vremena - odvratila je Eni.

Izvinjavam se što kasnim - rekao je Tedi ulazeći u prepunu salu za novinare. Direktori svih odeljenja stajali su rame uz rame iza njega, dok su se novinari tiskali ispred bine.

Tedi je izvadio beleške iz džepa i nakašljao se.

U proteklih devet dana, otkako smo objavili vest da je Mark Vatni živ, dobili smo ogromnu podršku iz svih sektora, koji nam nude pomoć. Mi to besramno koristimo.

Salom se proneo prigušen smeh.

Juče je, na naš zahtev, čitava mreža SETI-ja bila usmerena ka Marsu, za slučaj da Vatni pokušava da pošalje slab radio-signal. Ništa nisu uhvatili, ali to pokazuje koliko se svi i rude da nam pomognu.

Javnost je uključena u sve što se dešava, a mi ćemo se postarati da vas blagovremeno obaveštavamo o svim promenama. Nedavno sam saznao da će CNN svakog radnog dana emitovati polučasovni segment posvećen isključivo izveštavanju na ovu temu. Rasporedićemo nekoliko ljudi iz našeg lima za odnose s medijima da rade na tom programu, kako bi javnost mogla što brže da dođe do najnovijih vesti.

Podesili smo orbite tri satelita tako da imamo što više vremena za snimanje lokacije Aresa 3, u nadi da ćemo uskoro uhvatiti Vatnija na snimku kad izađe iz haba. Ako uspemo da ga snimimo, na osnovu njegovog držanja i aktivnosti moći ćemo da procenimo u kakvom je zdravstvenom stanju.

Postavlja se mnoštvo pitanja: Koliko dugo može da preživi? Koliko hrane ima? Da li Ares 4 može da ga spase? Kako da uspostavimo vezu s njim? Strahujemo od odgovora na ova pitanja.

Ne mogu da obećam da ćemo ga spasti, ali obećavam da će Nasa usredsrediti sve svoje napore na to da dovede Marka Vatnija kući. To će nam biti primarni zadatak dok ga ne vratimo na Zemlju ili ustanovimo da je preminuo na Marsu.

.

Dobar govor - rekao je Venkat na ulazu u Tedijevu kancelariju.

Rekao sam samo ono što sam mislio - rekao je Tedi.

Ah, znam.

Treba li ti nešto, Venk?

Nešto sam smislio. To jest smislili su oni iz JPL-a4. Ja sam samo glasnik.

Volim preduzimljive ljude - rekao je Tedi pokazujući mu da sedne.

Venkat je seo.

Možemo da ga spasemo pomoću Aresa 4. Rizično je. Pitali smo posadu šta misle o tome. Ne samo da su spremni na to već se sad svim silama zalažu da to i ostvare.

Naravno - rekao je Tedi. - Astronauti su poslovično ludi. I zaista plemeniti. Šta ste smislili?

Pa — počeo je Venkat — još je rano govoriti o tome, ali u JPL-u smatraju da VSM može da se preradi za potrebe spašavanja.

Ares 4 još nije ni lansiran. Zašto da menjamo namenu VSM-a. Zašto ne napravimo nešto bolje?

Nemamo vremena da pravimo specijalnu letelicu. Zapravo, on neće živeti dovoljno dugo ni da dočeka Ares 4, ali to je druga priča.

Dobro, reci mi za VSM. JPL skine sve nepotrebno s njega, smanji težinu, i doda nekoliko

rezervoara za gorivo. Posada Aresa 4 onda sleti na lokaciju Aresa 3, uz što manju potrošnju goriva. Zatim, uz pun mlaz, i to bukvalno pun mlaz, mogu ponovo da uzlete. Neće moći da se dignu u orbitu, ali će moći da odu do

4 Engl.: Jet Propulsion Laboratory - Laboratorija za mlazni pogon je odeljenje

Kalifornijskog tehnološkog instituta odgovornog za Nasin program istraživanja Marsa.

(Prim, prev.)

lokacije Aresa 4 prateći bočnu putanju, što je, jel’, prilično zastrašujuće. A tamo imaju VPM. To bi iziskivalo ulaganje ogromnih napora u projektovanje i izgradnju, ali JPL kaže da oni to mogu da izvedu.

Kako misle da smanje težinu? — pitao je Tedi. - Zar ih već ne prave tako da budu vrlo lake?

Tako što će skinuti sigurnosnu opremu i opremu za nepredviđene okolnosti.

Divno - rekao je Tedi. - Dakle, rizikovaćemo život još šestoro ljudi tokom veoma opasnog sletanja, ponovnog lansiranja i ponovnog sletanja.

Tako je - rekao je Venkat. - Bilo bi bezbednije ostaviti posadu Aresa 4 na Hermesu, i poslati samo pilota na površinu Marsa u VSM-u. Ali to bi značilo da odustaju od misije, a oni bi radije rizikovali život nego da odustanu.

To su ti astronauti - rekao je Tedi.

Takvi su - potvrdio je Venkat.

-A ovo je sumanut plan koji ja nikad neću odobriti.

-Još ćemo ga razraditi - rekao je Venkat. - Poradićemo na bezbednosti.

-Í treba. Jeste li smislili kako da mu pomognemo da preživi četiri godine?

-Ne.

Radite i na tome.

Hoćemo - rekao je Venkat.

Tedi se okrenuo na stolici i pogledao kroz prozor, duboko u nebo. Noć se polako spuštala. - Kako li se oseća sada tamo? pitao se. — Zarobljen. Misli da je potpuno sam i da smo svi zaboravili na njega. Kako li to utiče na čoveka?

Ponovo se okrenuo prema Venkatu. - Pitam se o čemu sada razmišlja.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 61.

Kako to da Akvamen može da kontroliše kitove? Oni su sisari! Nema nikakve logike.

7.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 63.

Maločas sam okončao pravljenje vode. Više mi ne preti opasnost da samog sebe raznesem. Krompir lepo napreduje. Već nedeljama se ništa nije urotilo da me ubije. A u televizijskom programu iz sedamdesetih toliko uživam da me to zabrinjava. Ovde na Marsu stanje je stabilno.

Vreme je da razmišljam na duge staze.

Čak i kad bih uspeo da javim Nasi da sam živ, ništa mi ne garantuje da bi mogli da me spasu. Moram da mislim unapred, da smislim kako da dođem do Aresa 4.

Neće biti lako.

Ares 4 će sleteti u krater Skjapareli, tri hiljade dvesta kilometara odavde. Zapravo, njihov VPM je već tamo. To znam zato što sam gledao Martineza kad ga je prizemljio.

VPM-u treba osamnaest meseci da napravi gorivo, zato Nasa i šalje prvo VPM na lokaciju. Čak i da se proizvodnja goriva odvija sporije od očekivanog, četrdeset osam meseci je sasvim dovoljno vremena. Ali najvažnije je da time omogućavaju precizno meko sletanje kojim pilot u orbiti upravlja daljinski. Direktno daljinsko upravljanje iz Hjustona nije moguće; oni su u svakom trenutku udaljeni između četiri i dvadeset svetlosnih minuta od Marsa.

VPM-u Aresa 4 trebalo je jedanaest meseci da stigne na Mars. Koristeći manje goriva i putujući dužim putem, stigao je ovamo skoro u isto vreme kad i mi. Kao što smo očekivali, Martinez ga je savršeno prizemljio. To je bila jedna od poslednjih stvari koje smo uradili pre nego što smo se potrpali u svoj VSM i spustili se na površinu. Ah, ta dobra stara vremena kad sam imao posadu.

Imam sreće. Tri hiljade i dvesta kilometara nije toliko mnogo. Moglo je da bude i deset hiljada kilometara. A kako se nalazim na najravnijem delu Marsa, prvih šeststo pedeset kilometara čini fin gladak teren (Ura za

Acidaliju Planiciju!), ali ostatak puta će biti pakao - ljuti krš izbušen kraterima.

Ono što je očigledno jeste da ću morati da putujem ro- verom. A znate šta? Oni nisu pravljeni za duga kopnena putovanja.

Ovde će mnogo rada otići na istraživanje i moraću dosta da eksperimentišem. Moraću da postanem sopstvena mala Nasa, i smislim kako da se upustim u istraživanje daleko od haba. Dobra vest je da imam vremena napretek. Skoro četiri godine.

Neke stvari su očigledne. Krenuću roverom. Put će dugo trajati, tako da ću morati da ponesem zalihe, da punim baterije u putu, a roveri nemaju solarne ćelije. Šta znači da ću ukrasti nekoliko iz habove solarne farme. Usput ću morati da dišem, jedem i pijem.

Srećom, ovde u kompjuteru imam tehničke specifikaciji' za sve živo.

Moraću da nabudžim jedan rover. U suštini, pretvoriću ga u pokretni hab. Uzeću rover 2. Nekako smo se zbližili pošto sam dva dana čučao u njemu tokom „Velike vodonične krize trideset sedmog sola.”

Previše toga valja rešiti. Zato ću se za početak usredsrediti na električnu energiju.

Nasa misija je delovala u radijusu od deset kilometara. Znajući da se nećemo kretati pravolinijskim putanjama, Nasa je konstruisala rovere koji postižu trideset pet kilometara na sat s punim baterijama na ravnom pristupačnom terenu. Svaki rover ima bateriju od devet hiljada vat-sati.

Prvi korak je da zaplenim bateriju iz rovera 1 i instaliram je u rover 2. I eto! Upravo sam udvostručio pun kapacitet baterije.

Postoji samo jedna začkoljica. Grejanje.

Deo energije iz baterije troši se na grejanje rovera. Na Marsu je veoma hladno. U uobičajenim okolnostima od nas se očekivalo da obavimo sve vanbrodske aktivnosti za manje od pet sati. Ali ja ću u roveru provoditi dvadeset četiri i po sata dnevno. Prema specifikacijama, grejna oprema troši četiristo vati. Ako grejanje bude bilo stalno uključeno gutače mi do devet hiljada osamsto vat-sati dnevno. Više od pola baterije svakog dana!

S druge strane, imam besplatan izvor toplote: sebe. Nekoliko miliona godina evolucije obezbedilo mi je „toplokrvnu” tehnologiju. Mogu slojevito da se obučem. Osim toga, rover ima dobru izolaciju. To će morati da bude dovoljno; trebaće mi svaki delić energije.

A pošto ću ionako morati da se utopljavam ćebadima, mogu od samog početka da deaktiviram grejač i koristim svu energiju za vožnju (minus zanemarljiv deo koji otpada na kompjuter i sistem za održavanje života, i tako dalje).

Prema mojim dosadnim proračunima, rover troši dvesta vat-sati energije po kilometru, što znači da sa osamnaest hiljada vat-sati mogu da pređem devedeset kilometara. E, to mi se već sviđa.

Doduše, nikad neću izvući tih devedeset kilometara sa samo jednim punjenjem. Moraću da savladavam brda i neravan teren, pesak, i slično. Ali kao okvirni proračun nije loše. Dakle, treba mi bar trideset pet dana da stignem do Aresa 4. Sto će se verovatno produžiti na pedeset dana. Ali to je bar izvodljivo.

Ako nagarim rover da piči tih maksimalnih dvadeset pet kilometara na sat, baterija će se isprazniti za tri i po sata. Onda bih ostatak dana iskoristio za punjenje baterija. Mogu da vozim u sumrak i ostavim sunčani deo dana za punjenje. U ovo doba godine imam trinaest sati dnevnog svetla. Koliko solarnih ćelija ću morati da ukradem iz habove farme?

Zahvaljujući poštenim američkim poreskim obveznicima, imam preko sto kvadratnih metara najskupljih solarnih ploča dosad napravljenih. Neverovatno su delotvorne; u brojevima iskazano: deset zapeta dva odsto, što je dobro, pošto Mars ne dobija toliko sunčeve energije kao Zemlja - samo petsto do sedamsto vati po kvadratnom metru (u poređenju sa hiljadu i četiristo vati koje dobijate vi, razmaženi Zemljani).

Da skratim: moram da ponesem dvadeset osam kvadratnih metara solarnih ćelija. To je četrnaest ploča.

Mogu da stavim dva reda od po sedam ploča na krov. Vi- riće preko ivica, ali dokle god su dobro pričvršćene, ne brinem se. Svakog dana, posle vožnje, rasporediću ih na tlu... i čekaću ceo dan. Čoveče, al’ ću se dosađivati.

Dobro, dovoljno za početak. Sutrašnji zadatak: prebaciti bateriju iz rovera 1 u rover 2.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 64.

Nekad stvari idu lako, a nekad ne. Vađenje baterije iz rovera 1 je bilo lako. Skinuo sam dve spojnice na šasiji i baterija je sama ispala. I kablove je lako skinuti. U pitanju je samo nekoliko komplikovanijih utikača.

Povezivanje baterije na rover 2 je druga priča. Nemam gde da je stavim!

Ogromna je. Jedva sam je dovukao. I to uz Marsovu gravitaciju.

Jednostavno je prevelika. Na šasiji nema mesta za drugu bateriju. Ni na krovu nema mesta. Tu će ići solarne ćelije. U kabini nema mesta, kao ni u komori za izjednačavanje pritiska.

Ali, ne bojte se, pronašao sam rešenje.

Za vanredne situacije drugačije vrste, Nasa je obezbedila šest kvadratnih metara habovog platna i određenu količinu izuzetno delotvorne smole. To je, u stvari, ista ona smola koja mi je spasla život šestog sola (iz kompleta za krpljenje rupa na skafanderu).

U slučaju cepanja habovog omotača, svi iz posade bismo otrčali u komore za izjednačavanje pritiska. Procedura je nalagala da pustimo hab da se skroz otvori umesto da poginemo pokušavajući da ga spasemo. Onda bismo obukli skafandere i procenili štetu. Kad pronađemo gde se platno pocepalo, zatvorili bismo rupu pomoću rezervnog habovog platna i smole. Tad bismo ga ponovo naduvali i bio bi kao nov.

Rezervno platno površine šest kvadratnih metara imalo je praktičan kupolast oblik. Isekao sam trake širine deset centimetara, koje sam potom iskoristio da napravim nešto nalik na nosač.

Zalepio sam trake pomoću smole tako da dobijem dve ukrštene omče obima deset metara. Onda sam stavio veliki komad platna na oba kraja. Sada sam imao jeftinu verziju bisaga za svoj rover.

Ovde stvari svakim danom sve više liče na seriju Teretni voz.

Smola se stegne gotovo istog časa. Ali postane jača ako se sačeka sat vremena. Tako da sam sačekao. Onda sam obukao skafander i izašao do rovera.

Dovukao sam bateriju do bočne strane rovera i obmotao jedan kraj nosača oko nje. Tada sam drugi kraj prebacio preko krova na drugu stranu i napunio ga kamenjem. Kada se težina s obe strane manje-više izjednačila, mogao sam da povučem stranu s kamenjem i podignem bateriju.

Ura!

Izvadio sam kabl baterije rovera 2 i priključio kabl baterije sa rovera 1. Onda sam ušao u rover kroz vazdušnu komoru i proverio sve sisteme. Sve je bilo u najboljem redu.

Malo sam provozao rover da se uverim da nosač neće spasti. Pronašao sam malo veće kamenje da pređem preko njega da malo zabiberim. Nosač se ni je pomerio. Tako se to radi.

Neko vreme sam razmišljao o tome da povezem drugu bateriju na glavno napajanje. Ali onda sam rekao sebi: Zajebi to.

Ne moram da imam neprekidno napajanje. Kada se baterija 1 isprazni, mogu da izađem, iskopčam bateriju 1 i prikačim bateriju 2. Zašto da ne? To je desetominutna EVA, jednom dnevno. Morao bih da uradim isto i prilikom punjenja, ali, kao što rekoh: pa šta?

Ostatak dana proveo sam čisteći polje solarnih ćelija. Uskoro ću ga opelješiti.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 65.

Sa solarnim ćelijama je išlo mnogo lakše nego sa baterijom.

Tanke su i pristupačne, treba ih samo pokupiti sa zemlje. A tu je i dodatni bonus: upravo ja sam ih prvobitno montirao.

Pa dobro. Ne samo ja. Fogel i ja smo zajedno radili na tome. I, čoveče, al’ smo imali da bušimo. Skoro čitavih nedelju dana smo bušili samo na mreži solarnih panela. A posle toga smo bušili kad god bismo zaključili da imamo višak vremena. Taj zadatak se smatrao kritičnim. Da smo nešto zajebali i polomili ćelije ili ih onesposobili, hab ne bi imao izvor napajanja i to bi bio kraj misije.

Možda se pitate šta je za to vreme radio ostatak posade. Oni su opremali hab. Ne zaboravite, sve što se nalazi ovde u ovom mom veličanstvenom kraljevstvu stiglo je u kutijama. Morali smo sve to da montiramo prvog i drugog sola.

Svaka solarna ćelija leži na veoma lakoj rešetki koja je drži pod uglom od četrnaest stepeni. Moram da priznam da ne znam zašto baš pod uglom od četrnaest stepeni. Ima neke veze sa što većim iskorišćenjem solarne energije. U svakom lutaju, demontiranje solarnih ćelija je bilo jednostavno. Onda je došao trenutak da ih naslažem na krov rovera.

Razmišljao sam da li da skinem spremište za uzorke. To je obična velika platnena torba prikačena za krov. Previše mala da bi u nju mogle da stanu solarne ćelije. Ali pošto sam malo bolje razmislio, odlučio sam da je ostavim, da mi posluži kao podloga.

Ćelije su bile lake za slaganje (tako su napravljene, za transport do Marsa), i dva reda su fino legla na krov. Virile su preko ivica i s desne i s leve strane, ali neću prolaziti ni kroz kakve tunele tako da me to ne brine.

Zloupotrebio sam još materijala za popravke haba i napravio trake kojima sam privezao ćelije. Rover ima drške s prednje i zadnje strane. Služe za tovarenje kamenja na krov. Sad su savršeno poslužile kao ankeri za vezivanje traka.

Udaljio sam se nekoliko koraka i divio se svom delu. Slušajte, zaslužio sam. Nije još bilo ni podne a već sam završio.

Vratio sam se u hab, ručao i ostatak sola proveo radeći na usevima. Prošlo je trideset devet solova otkako sam zasadio krompir (što je otprilike četrdeset dana na Zemlji), i bilo je vreme za žetvu i ponovnu setvu.

Uspeli su bolje nego što sam očekivao. Na Marsu nema insekata, parazita niti biljnih bolesti da prave problem, a hab neprekidno održava postojanu temperaturu i vlagu savršenu za uzgoj bilja.

Bili su mali u poređenju s krompirom koji obično jedemo, ali to mi nije smetalo. Važno mi je bilo da ih bude dovoljno za rasadu.

Dok sam ih iskopavao, pazio sam da im ne oštetim izdanke. Zatim sam ih isekao na komade sa okcem na svakom, i ponovo ih zasadio. Ako budu rasli ovako brzo, moći ću da preživim ovde još dugo.

Posle tog napornog fizičkog rada, zaslužio sam odmor. Danas sam pretražio kompjuter Johansenove i našao sam neiscrpnu ponudu digitalnih knjiga. Izgleda da je veliki ljubitelj Agate Kristi. Bitlsi, Kristijeva... biće da je Johansenova anglofil ili tako nešto.

Sećam se da sam kao klinac voleo da gledam Herkula Poaroa. Počeću s Misterijom u Stajlsu. Izgleda da joj je to prvi roman.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 66.

Došao je trenutak (ovde zamislite zlokoban muzički krešen- do) da počnem s misijama!

Nasa da je imena misijama po bogovima i tome slično, pa što ne bih i ja? Eksperimentalne misije s roverom ubuduće će se zvati misije Sirijus. Kapirate? Psi? Ako ne kapirate, ko vas šiša.

Sirijus 1 počinje sutra.

Misija: Počinjem vožnju s punim baterijama i sa solarnim ćelijama na krovu vozim dok ne ostanem bez struje, da vidim koliko daleko mogu da stignem.

Neću biti idiot. Neću voziti u jednom pravcu od haba. Voziću deonicu od pola kilometra napred-nazad. Sve vreme ću biti na kratkoj udaljenosti od haba da mogu peške da se vratim.

Večeras ću napuniti obe baterije tako da sutra bude sve spremno za probnu vožnju. Po mojoj proceni, trajaće tri i po sata, pa ću morati da ponesem rezervne filtere za ugljen-dioksid. A pošto će grejač biti isključen, obući ću tri sloja odeće.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 67.

Sirijus 1 je okončan! Tačnije, Sirijus 1 je prekinut nakon sat vremena. Pretpostavljam da bi

se to moglo nazvati neuspehom, ali više mi se dopada termin „učenje na greškama”.

Sve je dobro počelo. Našao sam fino ravno mesto nedaleko od haba i počeo da vozim napred-nazad deonicom od pet sto metara.

Brzo sam shvatio da mi ovaj test neće koristiti. Posle nekoliko krugova toliko sam utabao zemlju da sam napravio sasvim glatku stazu. Vožnja po tako ujednačenoj čvrstoj podlozi omogućava ogromnu uštedu energije. Što uopšte ne liči na ono što me čeka na putu.

Zato sam odlučio da otežam vožnju. Vozio sam nasumice po okolini pazeći da se ne udaljim više od kilometra od haba. To je bio mnogo realniji test.

Posle sat vremena, osetio sam da mi je hladno. I to baš hladno.

U roveru je u prvim trenucima uvek hladno. Kad je grejanje uključeno, vrlo brzo se zagreje, tako da sam sad očekivao da će biti hladno, ali - jebote!

Neko vreme mi je bilo dobro. Bilo mi je toplo ispod tri sloja odeće, a izolacija u roveru je vrhunska. Unutrašnjost ro- vera se zagrevala i od toplote mog tela. Međutim, savršena izolacija nije moguća, i s vremenom mi je postajalo sve hladnije.

Posle samo sat vremena počeo sam da cvokoćem, a telo mi je trnulo. E, tad je bilo dosta. Nema šanse da u tim uslovima izdržim onako dug put. Test je bio gotov.

Uključio sam grejanje i odvezao se nazad do haba.

Kad sam došao kući, neko vreme sam se durio. Svi moji briljantni planovi osujećeni su zbog termodinamike. Idi do- đavola, entropijo!

Ne znam šta da radim. Prokleti grejač će mi trošiti pola baterije svakog dana. Pretpostavljam da bih mogao da smanjim grejanje. Da mi bude hladno,

ali ne toliko da umrem od hladnoće. Čak i tako bih gubio najmanje četvrtinu baterije.

Moraću malo da uključim mozak. Moram da se zapitam... šta bi uradio Herkul Poaro? Moraću da pustim svoje „male sive ćelije” da se pozabave problemom.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 68.

Pa šta da vam kažem.

Našao sam rešenje, ali... sećate se kad sam onda palio raketno gorivo u habu? Ovo će biti još opasnije.

Koristiću RTG.

RTG (radioizotopni termoelektrični generator) velika je kutija ispunjena plutonijumom. Ali ne onim koji se koristi u nuklearnim bombama. Ne, ne. Ovaj plutonijum je mnogo opasniji!

Plutonijum 238 je izuzetno nestabilan izotop. Toliko je radioaktivan da se sam od sebe zagreje do usijanja. Kao što možete da zamislite, materijal koji radijacijom može doslovno da isprži jaje, pomalo je opasan.

RTG skladišti plutonijum, hvata radijaciju u vidu toplote i pretvara je u električnu energiju. To nije reaktor. Radijacija se ne može smanjivati i povećavati. To je potpuno prirodan proces koji se odvija na atomskom nivou.

Nasa koristi RTG još od šezdesetih godina dvadesetog veka za napajanje bespilotnih sondi. On ima mnogo prednosti u odnosu na solarnu energiju. Neosetljiv je na oluje; radi danju i noću; i svi delovi su u unutrašnjosti letelice, pa ne moraš da kaćiš delikatne solarne ćelije po čitavoj sondi.

Ali do programa Ares nikad nisu koristili velike RTG-e na misijama sa posadom.

Zašto? Jebiga, to bi bar trebalo da bude očigledno! Nisu želeli da drže astronaute u blizini usijane lopte koja seje radioaktivnu smrt!

Malo preterujem. Plutonijum je u obliku kuglica i svaka je hermetički zatvorena i izolovana da bi se sprečilo curenje radijacije čak i u slučaju da spoljašnji sud bude probijen. Za programera su, tako, odlučili da rizikuju.

Svaka Aresova misija vrti se oko VPM-a. To je ubedljivo najvažnija komponenta. To je jedan od malobrojnih sistema koje je nemoguće zameniti

ili zaobići. Jedina komponenta bog koje se misija momentalno obustavlja ako ne radi.

Solarne ćelije su dobar izbor na kratke staze, i dobre su za duge staze ako su tu ljudi da ih čiste. Ali VPM godinama sedi u tišini praveći gorivo, a onda još neko vreme samo dreždi i čeka dolazak posade. Čak i kad ne radi ništa, treba mu struja da bi Nasa mogla da ga daljinski nadgleda i vrši samoprovere.

Otkazivanje misije zbog zaprljanosti solarne ćelije ne dolazi u obzir. Potreban nam je pouzdan izvor energije. Zato je VPM opremljen RTG-om. U njemu ima dva zapeta šest kilograma plutonijuma 238, koji proizvodi skoro hiljadu pet- sto vati toplote. Tu toplotu onda može da pretvori u sto vati električne energije. Tako se VPM napaja do dolaska posade.

Sto vati nije dovoljno za rad grejača, ali mene ne zanima koliko ću struje dobiti. Zanima me toplota. Grejalica od hiljadu petsto vati je toliko topla da ću morati da iščupam izolaciju u roveru da se ne bi pregrejao.

Čim smo istovarili i aktivirali rovere, komandantkinja Luis je imala to zadovoljstvo da se otarasi RTG-a. Skinula ga je sa VPM-a, odvezla se četiri kilometra dalje i zakopala ga. Koliko god da je bezbedan, ipak je to radioaktivno jezgro koje Nasa ne želi u blizini astronauta.

Protokolom misije nije predviđeno gde tačno treba zakopati RTG. Samo se ističe da se mora zakopati „najmanje četiri kilometra dalje”. Što znači da ću morati da ga tražim.

Dve stvari mi idu naruku. Prva je to što sam napolju s Fogelom montirao solarne panele baš kad se komandantkinja Luis odvezla i video sam da je otišla južno. Takođe, tamo gde ga je zakopala zabola je tri metra visoku motku sa svetlozelenom zastavom. Zelena boja se dobro ističe na marsovskom krajoliku. Ona treba da nas upozori da se udaljimo u slučaju da se neko kasnije izgubi tokom EVA u roveru.

Zato sam isplanirao da odem četiri kilometra južno i pretražim okolinu dok ne vidim zelenu zastavu.

S obzirom na to da sam rover 1 onesposobio, na put ću morati u svom mutantskom roveru. To će mi biti i korisna test misija. Videću kako će nosač baterije podneti pravi put, i kako će se solarne ćelije ponašati privezane za krov.

Misija će se zvati Sirijus 2.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 69.

Nasao sam RTG.

Nije bilo teško. Odvezao sam se četiri kilometra južno i odmah video zastavu.

Komandantkinja Luis ga je zakopala na vrhu brdašca. Verovatno je htela da bude sigurna da će svi videti zastavu, i upalilo je! Samo što, umesto da je izbegnem, ja sam krenuo pravo prema njoj, a zatim iskopao RTG. Što ona svakako nije imala na umu.

RTG je veliki cilindar obložen pasivnim hladnjacima. Osetio sam toplotu kojom je zračio čak i kroz rukavice skafandera. To je stvarno uznemirujuće. Pogotovo kad znaš da je izvor toplote radijacija.

Nema poente da ga stavljam na krov; moj plan je ionako da ga držim u kabini. Tako da sam ga uneo, isključio grejanje i odvezao se nazad do haba.

Za deset minuta koliko mi je trebalo da se vratim kući, čak i sa isključenim grejanjem, temperatura u roveru se podigla na vrelih trideset sedam stepeni Celzijusa. Nema sumnje da ću moći da se oslonim na RTG za grejanje.

Ovaj test mi je takođe pokazao da se moja skalamerija dobro drži. Solarne ćelije i dodatna baterija nimalo se nisu pomerile dok sam prelazio osam kilometara raznolikog terena.

Proglašavam Sirijus 2 uspešno obavljenom misijom!

Ostatak dana sam proveo uništavajući unutrašnjost rovera.

Odeljak pod pritiskom napravljen je od metala s izolacijom prekrivenom čvrstom plastikom. Sofisticiranom metodom uklonio sam delove plastike (radio je čekić) pa sam pažljivo ukinuo izolaciju od čvrste pene (opet čekić).

Pošto sam izvadio deo izolacije, obukao sam skafander i izneo RTG napolje. Rover se brzo ohladio, a onda sam ponovo uneo RTG. Gledao sam kako temperatura polako raste. Ni blizu onako brzo kao na povrtaku s groblja radioaktivnog ni pada.

Pažljivo sam nastavljao da skidam izolaciju (čekić) i ponovo proverio. Nakon nekoliko ponavljanja postupka, skinuo sam dovoljno izolacije da je RTG jedva uspevao da održi temperaturu. Zapravo, to je izgubljena bitka. S vremenom će, toplota polako isticati napolje. To nije problem. Kad zatreba, nakratko ću da upalim grejanje.

Poneo sam delove izolacionog materijala u hab. Koristeći napredne konstrukcione tehnike (samolepljivu traku), međusobno sam spojio nekoliko četvrtastih delova. Ako u roveru baš zahladni, mogu to da zalepim preko ogoljenog dela i RTG će opet pobeđivati u „borbi za toplotu”.

Sutra, Sirijus 3 (što je zapravo ponovljeni Sirijus 1, ali bez smrzavanja).

DNEVNIČKI UNOS: SOL 70.

Danas vam pišem iz rovera. Na polovini sam misije Sirijus 3 i sve ide dobro.

Krenuo sam čim je svanulo i vozio se ukrug oko haba izbegavajući sopstvene tragove. Prva baterija je trajala malo manje od dva sata. Pošto sam obavio EVA da bih na brzaka prekopčao kablove, nastavio sam vožnju. Kad sam završio i podvukao crtu, ispostavilo se da sam prešao osamdeset jedan kilometar za tri sata i dvadeset sedam minuta.

To su bile baš dobre vesti! Doduše, teren oko haba je izrazito ravan, kao i čitava Acidalija Planicija. Nemam predstavu kakav ću učinak imati po lošijem terenu na putu do Aresa 4.

Mogao sam još da idem, ali sistem za podršku životnih funkcija mora da radi i dok se baterije pune. Ugljen-dioksid se apsorbuje hemijskim putem, ali ako ventilator koji ga potiskuje ne radi, ugušiću se. Takođe, ne može se reći da nije bitno da li radi pumpa za kiseonik.

Postavio sam solarne ćelije. To je bio naporan posao; prošli put sam imao Fogela da mi pomogne. One nisu teške, ali su kabaste. Pošto sam postavio polovinu, shvatio sam da mogu da ih vučem umesto da ih nosim, i to je ubrzalo proces.

Sada samo čekam da se baterije napune. Dosadno mi je pa ažuriram dnevnik. Imam sve romane o Poarou u kompjuteru. To će mi dobro doći. Baterijama ipak treba dvanaest sati da se napune.

Šta, ne slažete se? Nije dvanaest sati, kažete? Ranije sam rekao trinaest? Pa, prijatelji, sad ću vam objasniti.

RTG je generator. On proizvodi zanemarljivo malo energije u poređenju s onim što rover troši, ali i to je nešto. To je sto vati. To će mi za čitav sat skratiti ukupno vreme potrebno za punjenje. Zašto to da ne iskoristim?

Pitam se šta bi u Nasi mislili da me vide da se ovako zajebavam s RTG-om. Verovatno bi se sakrili pod sto i milovali svoje logaritmare da se smire.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 71.

Kao što sam i predvideo, baterijama je trebalo dvanaest sati da se skroz napune. Došao sam pravo kući.

Vreme je da počnem s planovima za Sirijus 4. I mislim da će to biti višednevna ekspedicija.

Problem energije i punjenja baterije je izgleda rešen. Hrana nije problem; u kabini ima sasvim dovoljno mesta za skladištenje. S vodom je čak lakše nego s hranom. Trebaće mi dve litre dnevno da zadovoljim sve potrebe.

Kad krenem na put, moraću da ponesem oksigenator. Ali on je velik i ne želim sada da se mlatim s njim. Tako da ću za Sirijus 4 poneti samo kiseonik i filtere za ugljen-dioksid.

Ugljen-dioksid nije problem. Započeo sam ovu veliku avanturu sa dovoljno filtera za ugljen-dioksid koji će mi trajati hiljadu i petsto sati, plus sedamsto dvadeset sati od rezervnih filtera. Svi sistemi koriste standardne filtere (Apolo 13 nas je naučio važnim lekcijama). Od tada sam prilikom nekoliko EVA iskoristio sto trideset jedan sat filtera. Ostalo mi je dve hiljade osamdeset devet sati. Ukupno osamdeset sedam dana. Više nego dovoljno.

U roveru ima vazduha za potrebe troje ljudi u toku dva dana, plus određene rezerve za svaki slučaj. Tako da njegovi rezervoari mogu da prime dovoljno kiseonika za sedam dana. Treba mi još.

Na Marsu je atmosferski pritisak devedeset puta manji nego na Zemlji. Pritisak u roveru iznosi jednu atmosferu. Rezervoari s kiseonikom smešteni su unutra (manja razlika pritisaka zahteva manje posla). Zašto je to važno? To znači da mogu da ponesem dodatne rezervoare kiseonika i izjednačim ih s rezervoarima u roveru bez potrebe da idem u EVA.

Zato sam danas skinuo sa haba jedan od dva rezervoara kiseonika od dvadeset pet litara i uneo ga u rover. Prema Nasinim podacima, čoveku je potrebno petsto osamdeset osam litara kiseonika dnevno da bi preživeo. Kompresovani tečni kiseonik je oko hiljadu puta gušći od kiseonika u gasovitom stanju u normalnoj atmosferi. Da skratim: sa rezervoarom iz haba, imam dovoljno kiseonika za četrdeset dva dana. To je više nego što mi treba.

Sirijus 4 će trajati dvadeset dana.

To možda deluje dugo, ali znam tačno šta sam naumio. Uostalom, put do Aresa 4 će trajati najmanje četrdeset dana. Ovo će mi biti dobar uporedni model.

Hab može da brine sam o sebi dok ja nisam tu, ali problem mi je krompir. Natopiću zemlju vodom, sipaću skoro sve što mi je ostalo. Onda ću deaktivirati atmosferski regulator kako ne bi izvlačio vodu iz vazduha. Biće pakleno vlažno unutra, i voda će se kondenzovati na svim površinama. To će krompiru obezbediti dovoljno vode tokom mog odsustva.

Veći problem mi predstavlja ugljen-dioksid. Krompir mora da diše. Znam šta mislite. — Mark, druže! Ti sam proizvodiš ugljen-dioksid! Sve je to deo očaravajućeg prirodnog ciklusa!

Nevolja je u tome što ne znam kud ću s njim. Da, naravno, posle svakog udaha izdahnem ugljen-dioksid, ali nema načina da ga uskladištim. Mogao bih da isključim oksigenator i atmosferski regulator i tako bih malo-pomalo ispunio hab, dišući. Ali ugljen-dioksid je smrtonosan za mene. Moram da ga oslobodim odjednom, u velikoj količini, i brzo pobegnem.

Sećate se VPM-ovog pogona za proizvodnju goriva? On sakuplja ugljen-dioksid iz Marsove atmosfere. Moji mali usevi n isu ni blizu toliko zahtevni kao ja, pa će desetolitarski rezervoar kompresovanog tečnog ugljen-dioksida, koji ću ispustiti u babu, biti sasvim dovoljan da obavi posao. Treba mi manje od jednog dana da dobijem tu količinu.

Dakle, rešeno. Kad ispustim ugljen-dioksid u hab, isključivu atmosferski regulator i oksigenator, zatim ću obilno zaliti useve i napustiti hab.

Sirijus 4 - veliki pomak u testiranju rovera. I već sutra mogu da počnem.

8.

„Dobar dan, i hvala vam što nas pratite”, rekla je Keti u kameru. „Danas u CNN-ovom ’Izveštaju o Vatniju’: nekoliko EVA u poslednjih nekoliko dana... šta to znači? Koliko su napredovali Nasini planovi spašavanja? I kako će to uticati na pripreme Are sa 4?”

„Danas je sa nama doktor Venkat Kapur, direktor misija na Marsu u Nasi. Doktore Kapur, hvala vam što ste došli.” „Hvala vama što ste me pozvali, Keti”, rekao je Venkat. „Doktore Kapur”, počela je Keti, „nema čoveka u Sunčevom sistemu koji je izložen tolikoj prismotri kao Mark Vatni, da li se slažete?”

Venkat je klimnuo glavom. „Što se tiče Nase, sigurno je tako. Svih dvanaest satelita koje imamo u Marsovoj orbiti snimaju njegovu lokaciju kad god je u vidnom polju. Evropska svemirska agencija koristi svoja dva satelita u iste svrhe.” „Koliko često, u prošeku, dobijate te snimke?”

„Na nekoliko minuta. Nekad razmak bude veći, u zavisnosti od orbita satelita. Ali to je dovoljno da možemo da pratimo sve njegove EVA aktivnosti.”

„Recite nam nešto o ovim poslednjim EVA aktivnostima.” „Pa, izgleda da Mark priprema rover 2 za duži put. Šezdeset petog sola je izvadio bateriju iz drugog rovera i prikačio je pomoću držača koji je sam napravio. Sutradan je demontirao četrnaest solarnih ćelija i naslagao ih na krov rovera.”

„A onda se malo provozao, zar ne?”, dodala je Keti.

„Da. Sat vremena se vozio bez određenog cilja, a onda se vratio u hab. Verovatno je testirao vozilo. Dva dana kasnije, odvezao se četiri kilometra dalje od haba i vratio se. Mislimo da je to bio još jedan test. Potom je, prethodnih nekoliko dana, punio rover zalihama.”

„Hm”, izustila je Keti, „većina analitičara smatra da je Markova jedina šansa da se spase da stigne na lokaciju Aresa 4. Da li mislite da je i on to zaključio?”

„Verovatno”, rekao je Venkat. „On ne zna da ga mi posmatramo. S njegove tačke gledišta, Ares 4 mu je jedina nada.” „Mislite da planira da uskoro krene tamo? Izgleda da se prema za put.”

„Nadam se da ne planira. Na toj lokaciji nema ničega osim VPM-a. Ništa od ostalih potrebnih zaliha koje unapred šaljemo. To bi bio veoma dug, neizvestan i vrlo opasan put, daleko od sigurnosti koju mu pruža hab.”

„Zašto bi onda rizikovao?”

„Da bi mogao da komunicira”, rekao je Venkat. „Kada bi došao do VPM-a, mogao bi da uspostavi vezu s nama.”

„To bi bila dobra strana tog poduhvata, zar ne?”

„Bilo bi sjajno da uspostavimo vezu. Ali put od tri hiljade dvesta kilometara do Aresa 4 je izuzetno opasan. Mi bismo radije da on ostane tu gde je. Da možemo da razgovarmo s njim, upravo to bismo mu rekli.”

„Ali ne može zauvek da ostane tamo, zar ne? Na kraju će morati da dođe do VPM-a.”

„Ne mora da znači”, odvratio je Venkat. „JPL eksperimentiše s modifikacijama na VSM-u kako bi ga osposobili za kratak let preko kopna nakon sletanja.”

„Čula sam da je ta ideja odbačena kao previše opasna”, rekla je Keti.

„Njihov prvobitni predlog jeste odbačen. Od tada pokušavaju da smisle bezbedniji način da se to izvede.”

,,S obzirom na to da mi je ostalo samo tri i po godine do zakazanog lansiranja Aresa 4, da li je to dovoljno da se naprave i testiraju modifikacije na VSM-u?”

„Ne mogu ništa da tvrdim. Ali ne zaboravite da smo lunarni lender napravili za sedam godina krenuvši od nule.” „To je tačno”, Keti se osmehnula. „Onda, kolike su mu trenutno šanse?”

„Ne bih da nagađam”, rekao je Venkat. „Ali učinićemo sve što je u našoj moći da ga vratimo kući živog i zdravog.”

.

Kakav sam bio danas? - pitao je Venkat.

Onako - rekla je Eni. - Ne bi trebalo da izjavljuješ kako ćemo ga „vratiti kući živog i zdravog”. To podseća ljude da postoji mogućnost da ne preživi.

Misliš da to mogu da zaborave?

Pitao si me za mišljenje. Ne sviđa ti se? Ko te jebe.

Pravi si nežan cvetak, Eni. Kako li si završila kao Nasin direktor za odnose sa javnošću?

Da me jebeš ako znam - odvratila je Eni.

Ljudi - rekao je Brus Ng, direktor JPL-a. - Za tri sata moram da uhvatim avion za Los Anđeles. Jel’ Tedi dolazi ili šta?

Ne zakeraj, Bruse — rekla je Eni. — Kao da smo mi srećni što smo ovde.

A — rekao je direktor Hermesovog leta, Mič Henderson ko ste vi ono beše?

Ovaj — rekla je Mindi — ja sam Mindi Park. Radim u SatKonu.

Vi ste tamo direktor ili nešto slično tome?

Ne, samo radim tamo. Ništa važno.

Venkat je pogledao u Miča. - Ja sam je postavio da vodi operaciju praćenja Vatnija. Ona nam dostavlja snimke.

Aha — rekao je Mič. — Ona, a ne direktor SatKona?

Bob se bavi još gomilom drugih stvari, ne samo Marsom. Mindi upravlja svim satelitima oko Marsa i usmerava ih ka Marku.

Zašto baš Mindi? - pitao je Mič.

Ona je prva primetila da je živ.

Unapređena je samo zato što je bila na svom radnom mestu kad su stigli snimci?

Ne - Venkat se namrštio. - Unapređena je zato što je otkrila da je živ. Ne budi kreten, Miče. Uznemiravaš je.

Mič je pogledao u Mindi. - Izvinjavam se.

Mindi je pogledala u sto i procedila: - Hm.

Pridružio im se Tedi. - Izvinjavam se što kasnim. Hajde odmah da počnemo - seo je na svoje mesto. - Venkate, šta je s Vatnijem?

Živ je i zdrav - rekao je Venkat. - Nije bilo promena od mog poslednjeg prepodnevnog mejla.

Šta je sa RTG-om? Jel’ javnost već saznala za to? - pitao je Tedi.

Eni se nagnula. - Zasad još niko ne zna - rekla je. - Snimci su javni, ali nismo obavezni da ih analiziramo za javnost. Niko još nije shvatio o čemu se tu radi.

Zašto ga je iskopao?

Mislim da mu treba izvor toplote - rekao je Venkat. - Pokušava da osposobi rover za duga putovanja. A rover troši mnogo energije za grejanje. RTG može da zagreje unutrašnjost rovera bez isisavanja energije iz baterije. To je zapravo Vrlo dobra ideja.

Koliko je to opasno? - pitao je Tedi.

Dokle god je kućište očuvano, nema nikakve opasnosti.

Čak i da napukne, neće mu biti ništa ako se kuglice unutra ne polome. Ali ako se i kuglice polome, gotov je.

Nadajmo se da se to neće desiti - rekao je Tedi. - JPL, kako napredujemo s planovima za VSM?

Mi smo plan davno smislili - rekao je Brus. - Ti si ga odbio.

Bruse — Tedi ga je upozorio.

Brus je uzdahnuo. - VSM nije pravljen za uzletanje niti ni bočno letenje. Ne znači nam ništa da dodajemo još goriva. Treba nam veći motor a nemamo vremena da ga konstruišemo. Zbog toga moramo da smanjimo težinu VSM-a.

Imamo ideju. VSM prilikom prvog sletanja može da ima standardnu težinu. Ako konstruišemo toplotni štit i spoljašnji trup tako da mogu da se otkače, mogli bi da ih skinu nakon sletanja kod Aresa 3, i tako bi letelica bila mnogo lakša za putovanje do Aresa 4. Upravo proveravamo da li se brojke uklapaju.

Obaveštavajte me o tome - rekao je Tedi. Okrenuo se prema Mindi. - Gospođice Park, dobro došli u prvu ligu.

Gospodine - rekla je Mindi.

Koliki je najduži vremenski period kad Vatnija ne hvata nijedan satelit?

Mmm - rekla je Mindi. - Na svaki četrdeset jedan sat sedamnaest minuta nam je van domašaja. Takav je raspored orbita.

Odgovorila si kao iz topa - rekao je Tedi. - Vrlo dobro.

Hvala, gospodine.

Hoću da se to smanji na četiri minuta - rekao je Tedi. - Imaš ovlašćenje da odlučuješ o trajektorijama satelita i prilagođavanju orbita. Baci se na posao.

Da, gospodine - rekla je Mindi pitajući se kako to da uradi.

Tedi je pogledao u Miča. - Miče, u mejlu si napisao da je nešto hitno?

Da - rekao je Mič. - Koliko dugo ćemo skrivati ovo od posade Aresa J? Oni i dalje misle da je Vatni mrtav. To izuzetno loše utiče na njihovo raspoloženje.

Tedi je pogledao u Venkata.

Miče - rekao je Venkat. - Pričali smo o tome...

Ne, ti si pričao o tome - prekinuo ga je Mič. - Misle da su izgubili člana posade. Potreseni su.

A kad saznaju da su ostavili člana posade na Marsu? pitao je Venkat. - Hoće li se osećati bolje?

Mič je lupkao prstom o sto. - Imaju pravo da znaju. Nr misliš valjda da komandantkinja Luis ne može da se suoči s istinom?

U pitanju je njihov duševni mir - rekao je Venkat. - Treba da se usredsrede na povratak kući...

-Ja odlučujem o tome - rekao je Mič. - Ja odlučujem šta je najbolje za posadu. A ja kažem da treba da ih obavestimo.

Svi su ćutali, pogleda uprtih u Tedija.

On je razmišljao neko vreme. - Zao mi je, Miče, ali slažem se s Venkatom - rekao je. — Čim napravimo plan spašavanja, obavestićemo Hermes. Mora da postoji bar tračak nade, inače nema svrhe da im govorimo.

Budalaštine - promumlao je Mič prekrstivši ruke. - Obične budalaštine.

Znam da si uznemiren - rekao je Tedi mirno. - Uradićemo to kako treba. Čim budemo smislili kako da spasemo Vatnija.

Tedi je načas zaćutao, a onda nastavio:

Dobro, JPL se bavi rešenjima za spašavanje - rekao je klimnuviši glavom ka Brusu. — Ali to će biti u okviru Aresa 4. Kako da preživi dotad? Venkate?

Venkat je otvorio fasciklu i pogledao u papire. - Tražio sam od svakog tima da proveri, dva puta, dugovečnost svojih sistema. Prilično smo uvereni da hab može da radi još četiri godine. Pogotovo ako u njemu živi neko ko može redovno da popravlja kvarove. Ali ne možemo da nađemo rešenje za hranu. Za godinu dana umreće od gladi. Moramo da mu pobijemo zalihe. Ne preostaje nam ništa drugo.

Šta je sa zalihama koje unapred šaljemo za Ares 4? - rekao je Tedi. - Možemo da ih preusmerimo na Ares 3 umesto na Ares 4.

Da, to smo i mi mislili - potvrdio je Venkat. - Nevolja je u tome što je po prvobitnom planu lansiranje sonde sa zalihama predviđeno tek za godinu dana. Nije još sve spremno.

U idealnim okolnostima sondi treba osam meseci da digne do Marsa. Trenutne pozicije Zemlje i Marsa... nisu Idealne. Računamo da možemo da stignemo za devet meseci. Pod pretpostavkom da smanjuje obroke, ima dovoljno hrane za još trista pedeset dana. To znači da moramo da pripremimo sondu sa zalihama za tri meseca. JPL još nije ni počeo.

Biće tesno - rekao je Brus. - Priprema sonde sa zalihama traje šest meseci. A procedura je prilagođena uporednom radu na pripremi nekoliko sondi odjednom, a ne sklapanju jedne sonde na brzinu.

Zao mi je, Bruse - rekao je Tedi. - Znam da mnogo tražimo, ah morate da nađete način.

Naći ćemo ga - rekao je Brus. - Ali prekovremeni rad će biti noćna mora.

Počnite što pre. Obezbediću finansiranje da to pokrijemo.

Imamo i problem rakete nosača - rekao je Venkat. - Kakav je trenutni raspored planeta, jedini način da dovedemo sondu do Marsa jeste da potrošimo mnogo goriva. Imamo samo jednu raketu nosač koja to može da izvede: Delta IX, koja je trenutno na rampi za Saturnovu sondu IglAj 3. Moraćemo da je ukrademo. Razgovarao sam sa onima uz Ule5, i kažu da nemaju dovoljno vremena da naprave drugu raketu nosač.

Tim IglAj a 3 će pobesneti, ah šta da se radi - rekao je Tedi. - Možemo da odložimo njihovu misiju ako JPL završi sa opremanjem sonde na vreme.

Brus je protrljao oči. - Daćemo sve od sebe.

Umreće od gladi ako ne uspete - rekao je Tedi.

.

Venkat je otpio gutljaj kafe mršteći se u kompjuter. Pre mesec dana bilo mu je nezamislivo da pije kafu u devet uveče. Sada mu je kafa neophodno gorivo. Rasporedi smena, raspodela novčanih sredstava, nadziranje više projekata istovremeno i bezočno pljačkanje drugih projekata... u životu nije izveo toliko vratolomija kao sad.

Nasa je velika organizacija, kucao je. Ne prihvata dobro nagle promene. Jedini razlog sto nam zasada ide tako dobro jeste što smo očajni.

5 Engl.: United Launch Albance - Ujedinjena alijansa za lansiranje. (Prim. prev.)

Svi smo udružili snage da spasemo Marka Vatnija, i nema koškanja između različitih sektora. Stoje, mogu vam reći, izuzetno retko. Čak i tako, ovo će koštati nekoliko desetina miliona, možda stotina miliona dolara. Samo modifikacije na VSM-u predstavljaju nov projekat za koji upravo okupljamo kadar. Nadamo se da će vam veliko interesovanje javnosti olakšati posao, Cenimo vašu neprekidnu podršku, kongresmene, i nadamo se da ćete moći da ubedite Komitet da nam hitno odobri sredstva koja su nam potrebna.

Prekinulo ga je kucanje na vratima. Podigao je pogled i ugledao Mindi.

Izvinjavam se što vam smetam - rekla je Mindi.

Ne smetate - uzvratio je Venkat. - Prijao bi mi predah. Šta ima novo?

Krenuo je na put - rekla je.

Venkat je utonuo u stolicu. - Da nije reč o probnoj vožnji?

Odmahnula je glavom. — Vozio je skoro dva sata pravolinijski od haba, nakratko obavio kratku EVA, pa vozio još dva sata. Mislimo da je tokom EVA zamenio bateriju.

Venkat je duboko uzdahnuo. — Možda je to samo duža proba? Hoće li da prenoći u putu?

Udaljen je sedamdeset šest kilometara od haba - obavestila ga je Mindi. — da je u pitanju proba noćne vožnje, zar ne bi ostao dovoljno blizu haba da može da se vrati peške?

Da, bi - rekao je Venkat. — Dođavola. Zadužili smo timove da isprobaju sve mogućnosti. Jednostavno nema izgleda da stigne do Aresa 4 tako kako je krenuo. Nismo videli da je utovario ni oksigenator ni sakupljač vode. Nema dovoljno osnovnih sredstava da preživi tako dug put.

Mislim da ne ide do Aresa 4 - primetila je Mindi. - Ako je krenuo tamo, onda je izabrao neobičnu putanju.

Jel’? - odvratio je Venkat.

Krenuo je u pravcu jugo-jugozapad. Krater Skjapareli je jugoistočno.

Dobro, možda ima nade - ponadao se Venkat. - Šta sad radi?

Puni baterije. Postavio je sve solarne ćelije - rekla je Mindi. - Prošli put je punjenje trajalo dvanaest sati. Htela bili da šmugnem kući da malo odspavam ako nemate ništa protiv.

Naravno. Videćemo šta će sutra da uradi. Možda će se vratiti u hab.

Možda - neubedljivo je uzvratila Mindi.

.

„Dobro došli u nastavak programa”, oglasila se Keti, gledajući u kameru. „Razgovaramo s Markusom Vošingtonom iz Američke poštanske službe. Dakle, gospodine Vošington, čula sam da je misija Ares 3 prouzrokovala nešto sa čime se dosad niste susretali u Pošti. Možete li to da objasnite našim gledaocima?”

„Uh, da”, rekao je Markus. „Više od dva meseca svi su mislili da je mrtav. Za to vreme, Postaje izdala zbirku markica u znak sećanja na Marka Vatnija. Odštampali smo dvadeset hiljada primeraka i poslali ih u pošte širom zemlje.”

„ A onda se ispostavilo da je živ”, nadovezala se Keti. „Da”, odvratio je Markus. „Odmah smo obustavili štampanje i povukli marke, ali hiljade njih je već bilo prodato. Stvar je u tome što ne štampamo markice s likovima živih ljudi.” „Da li se tako nešto i ranije dešavalo?”, pitala je Keti. i „Ne. Nikad u istoriji Poštanske službe.”

„Kladim se da te markice sada mnogo vrede.”

Markus se prigušeno nasmejao. „Možda. Ali ne previše. Kao što sam rekao, prodato je nekoliko hiljada markica. Nema ih mnogo, ali nisu prava retkost.” (CroWarez.org )

Keti se tiho zakikotala i rekla u kameru: „Razgovarali smo s Markusom Vošingtonom iz Američke poštanske službe. Ako imate markicu sa likom Marka Vatnija, bilo bi pametno da je čuvate. Hvala vam što ste došli, gospodine Vošington.”

„Hvala vama što ste me pozvali”, odvratio je Markus.

„Nas sledeći gost je doktorka Irena Šilds, psiholog leta na misijama Ares. Doktorka Šilds, dobro došli u našu emisiju.” „Hvala vam”, rekla je Irena, kačeći mikrofon.

„Poznajete li Marka Vatnija lično?”

„Naravno”, odgovorila je Irena. „Svakog meseca obavljala sam psihološke procene svih članova posade.”

,,$ta možete da nam kažete o njemu? O njegovom karakteru i njegovim umnim sposobnostima?”

„Dakle”, počela je Irena, „Markje vrlo inteligentan. Naravno, svi oni su vrlo inteligentni. Ali on je posebno snalažljiv i sposoban kad treba rešiti neki problem.”

„To mu može spasti život”, primetila je Keti.

„Zaista je tako”, saglasila se Irena. „Takođe, blage je naravi. Uglavnom je vedar i izuzetno duhovit. Voli da zbija šale. Mesecima pre lansiranja, posada je morala da prođe veoma naporan program obuke. Svi su pokazivali znake stresa i potištenosti. Mark nije bio izuzetak, ali on se s tim borio uz humor, šaleći se i zasmejavajući sve oko sebe.”

„Reklo bi se da je sjajan momak”, zaključila je Keti. „Jeste”, odvratila je Irena. „Izabran je za ovu misiju delom i zbog svog karaktera. Članovi posade Aresa moraju da provedu trinaest meseci zajedno. Međusobna usaglašenost izuzetno je važna. Mark ne samo da se dobro uklapa u svaku društvenu grupu nego deluje i kao katalizator koji pospešuje mu adnju unutar grupe. Vest o njegovoj smrti bila je strašan udarac za posadu.”

„Oni još uvek misle da je Mark mrtav, zar ne? Posada Ares 3?”

„Da, nažalost”, potvrdila je Irena. „Odlučeno je da im se to zasad ne kaže. Sigurna sam da nije bilo lako doneti tu odluku.”

Keti je načas zastala, a onda nastavila: „Dobro. Jasno vam je da sledeće pitanje ne mogu da preskočim: šta Marku sad prolazi kroz glavu? Kako takav čovek reaguje u ovakvim okolnostima? Napušten, sam, ne zna da pokušavamo da mu pomognemo?”

„Na to pitanje ne mogu vam dati pouzdan odgovor. Najopasnije je izgubiti nadu. Ako zaključi da nema izgleda da preživi, prestaće da se bori.”

„Onda to znači da je zasad sve u redu, zar ne?”, upitala je Keti. „Vidimo da Mark naporno radi. Priprema rover za dug put i testira ga. Planira da sačeka Ares 4 na lokaciji.”

„To je jedno tumačenje, da”, odvratila je Irena.

„Postoji li još neko?”

Irena je pažljivo razmislila pre nego što je odgovorila: „Kada su suočeni sa smrću, ljudi žele da ih neko čuje. Ne žele da umru sami. Možda Mark samo želi da dođe do radija na VPM-u kako bi čuo neko ljudsko biće pre nego što umre. Ako je izgubio nadu, nije mu ni stalo da preživi. Važno mu je samo da se dokopa radija. Posle toga će verovatno prekratiti sebi muke da ne bi umro od gladi. U medicinskim zalihama na misiji Ares ima dovoljno morfijuma za smrtonosnu dozu.”

Nekoliko sekundi u studiju je vladao tajac, a onda se Keti okrenula prema kameri. „Vraćamo se posle reklama.”

.

- Hej, Venk - začuo se Brusov glas preko spikerfona.

Bruse, zdravo — rekao je Venkat. — Hvala što si se javio. Hoću da popričam s tobom o sondi sa zalihama.

Naravno. Šta te muči?

Recimo da izvedemo savršeno meko prizemljenje. Kako će Mark saznati za to? I kako će znati gde da je traži?

Razmišljali smo o tome - odvratio je Brus. - Imamo nekoliko zamisli.

Slušam - rekao je Venkat.

Ionako mu šaljemo komunikacioni sistem, jel’ tako? Možemo da ga programiramo tako da se upali nakon sletanja. Emitovaće signal na frekvencijama koje koriste roveri i skafanderi i EVA odela. Doduše, signal će morati da bude jak.

Roveri mogu da komuniciraju samo međusobno i s habom; predviđeno je da izvor signala bude u opsegu od dvadeset kilometara. Njihovi prijemnici nisu naročito osetljivi.

EVA odela su još gora. Ali ako se pobrinemo za jak signal, trebalo bi da bude dobro. Čim prizemljimo sondu, odredićemo njenu tačnu lokaciju preko satelita, i prenećemo je radiovezom Marku, kako bi mogao da je nađe.

Ali on verovatno neće slušati radio - primetio je Venkat. - Zašto bi?

Imamo plan i za to. Napravićemo gomilu svetlozelenih traka. Dovoljno lakih da lebde u vazduhu kad ih ispustimo, čak i u Marsovoj atmosferi. Na svakoj traci odštampaćemo MARK, UKLJUČI RADIO. Sada radimo na mehanizmu za oslobađanje. U okviru faze sletanja, naravno. Najbolje bi bilo da ih ispustimo na visini od oko hiljadu metara iznad površine.

To mi se sviđa — odvratio je Venkat. — Dovoljno je da primeti jednu. A sigurno će izaći da proveri šta je to kad napolju ugleda svetlozelenu traku.

To smo i mi mislili — saglasio se Brus.

U redu, dobro ste to obavili. Obaveštavaj me kako napredujete — rekao je Venkat.

Venk - nastavio je Brus. - Ako ode vatnimobilom do Aresa 4, sve ovo će biti uzalud. Mislim, u tom slučaju možemo da prizemljimo sondu tamo, ali...

Ali neće imati hab. Da — dovršio je Venkat. — Rešavamo jedno po jedno. Javi mi kad napravite mehanizam za oslobađanje tih traka.

- Hoću.

Pošto je završio razgovor, primetio je da mu je stigao mejl od Mindi Park. Vatni je ponovo u pokretu.

.

I dalje se kreće pravolinijski - rekla je Midni pokazujući im ekran.

- Vidim - odvratio je Venkat. — Svakako ne ide do Aresa. Osim ako ne zaobilazi neku prirodnu prepreku.

Nema šta da zaobiđe - primetila je Mindi. - To je Acilalija Planicija.

Jesu li to solarne ćelije? - upitao je Venkat pokazujući na ekran.

Da - odgovorila je Mindi. - Vozio je uobičajena dva sata, onda je izašao, pa nastavio da vozi još dva sata. Sada je udaljen sto pedeset šest kilometara od haba.

Oboje su se zapiljili u ekran.

Stani... - rekao je Venkat. - Stani, nemoguće...

Šta?

Venkat je zgrabio blok nalepnica i olovku. - Daj mi njegovu lokaciju, i lokaciju haba.

Mindi je pogledala u ekran svog kompjutera. - Trenutno je na... 28°9’ sgš, 29°6’ zgd. - Nekoliko puta je udarila po tastaturi i otvorila drugu datoteku. - Hab je na 31°2’sgš, 28°5’ zgd. Šta vidiš?

Venkat je zapisao brojeve. - Pođi sa mnom - dodao je i brzo izašao.

Ovaj - nesigurno je uzvratila Mindi, pa pošla za njim. - Kuda idemo? - pitala je kad ga je sustigla.

U SatKonovu salu za odmor - odgovorio je Venkat. - Još uvek imate onu mapu Marsa na zidu?

Naravno - rekla je Mindi. - Ali to je samo poster iz suvenirnice. Na svom kompjuteru imam veoma detaljne digitalne mape.

Ne. Na njima ne mogu da crtam - odvratio je i zavio za ugao, pa ušao u salu za odmor i pokazao na mapu Marsa na zidu. - Na ovome mogu.

U sali za odmor nije bilo nikoga osim kompjuterskog tehničara koji je pijuckao kafu. Nije mogao da ne primeti Venkata i Mindi koji su bukvalno banuli unutra.

Dobro je, ima iscrtane linije geografskih širina i dužina - rekao je Venkat. Gledajući u svoj papirić pomerao je prst po mapi a zatim krstićem obeležio jednu lokaciju. — Tu je hab - rekao je.

Hej - umešao se tehničar. — Jel’ vi to crtate po našem posteru?

Kupiču ti nov poster — rekao je Venkat, ne osvrćući se. Onda je ucrtao još jedan krstić. - Ovde se sad nalazi. Daj mi lenjir.

Mindi je pogledala oko sebe. Kako nigde nije videla lenjir, uzela je svesku od tehničara.

Hej! - pobunio se ovaj.

Koristeći ivicu sveske, Venkat je povukao liniju od haba preko Markove lokacije pa produžio. Onda se odmakao jedan korak.

Aha! Tamo je krenuo! — uzbuđeno je uzviknuo.

O! - izustila je Mindi.

Linija je prolazila tačno kroz centar svetložute tačke na mapi.

Patfajnder! - shvatila je Mindi. - Krenuo je ka Pat- lajnderu!

Aha! - odvratio je Venkat. - To mi se već sviđa. Patfajnder je na osamsto kilometara od haba. Sa zalihama koje ima može komotno da stigne tamo i da se vrati.

I da ponese sa sobom Patfajnder i Sodžerner - dodala je Mindi.

Venkat je brzo izvadio telefon. - Izgubili smo kontakt s njim 1997. Ako uspe ponovo da ga poveže na mrežu, mogli bismo da komuniciramo. Možda treba samo da mu se očiste solarne ćelije. Čak i da ima neki kvar, Mark je inženjer! - dodao je, ukucavajući broj. - Popravke su njegov posao!

Osmehnuvši se prvi put u poslednjih nekoliko nedelja, prineo je telefon uvetu čekajući odgovor s druge strane. — Bruse? Venkat ovde. Upravo se sve promenilo. Vatni je krenuo prema Patfajnderu. Da! Znam, zar ne?! Pronađi sve koji su radili na tom projektu i dovuci ih odmah u JPL. Ja dolazim prvim letom.

Prekinuvši vezu pogledao je u mapu i široko se osmehnuo. - Mark, ugursuze prepredeni!

9.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 79.

Smiraj osmog dana mog putovanja. Sirijus 4 je do sada bio uspešan.

Stekao sam rutinu. Svakog jutra se budim u zoru. Prvo proverim nivo kiseonika i ugljen-dioksida. Zatim doručkujem i popijem čašu vode. Onda operem zube sa što manje vode i obrijem se električnim brijačem.

U roveru nema toaleta. U te svrhe trebalo je da koristimo sisteme za reciklažu u svojim skafanderima. Ali nije predviđeno da skafanderi prime dvadesetodnevni prinos.

Moja jutarnja mokraća ide u plastičnu kutiju sa hermetičkim poklopcem. Kada je otvorim, rover smrdi kao muški klozet na kamionskim stajalištima. Mogao bih da je iznesem i pustim da ispari. Ali toliko naporno sam radio da dobijem tu vodu da mi ne pada na pamet da je bacim. Ubaciću je u sakupljač vode kad se vratim.

Još dragocenije je đubrivo koje pravim. Bez njega farma krompira ne može da uspe, a ja sam jedini izvor đubriva na Marsu. Srećom, kada provedeš mnogo vremena u svemiru, naučiš da sereš u kesu. A ako mislite da smrdi kad otvorim kutiju sa mokraćom, zamislite tek kako smrdi kad ispraznim creva.

Posle toga izađem i pokupim solarne ćelije. Zašto to ne radim uveče? Zato što demontiranje i slaganje solarnih ćelija u potpunom jebenom mraku nije nimalo zabavno. To sam naučio na teži način.

Pošto privežem ćelije, vratim se u rover, pustim neku groznu muziku iz sedamdesetih i nastavim put. Prelazim dvadeset pet kilometara na sat, što je roverova maksimalna vrzina. Unutra je udobno. Nosim pantalone na kojima sam morao na brzinu da skratim nogavice i tanku košulju jer je zbog RTG-a u kabini kao u pećnici. Kada postane pretopio, skinem izolaciju koju sam pomoću trake zalepio za trup rovera. Kada zakladni, ponovo je zalepim.

Mogu da vozim skoro dva sata pre nego što se baterija isprazni. Onda na brzinu obavim EVA da zamenim kablove, nastavljam vožnju dok ne ispraznim i drugu bateriju, i to je sve za jedan dan.

Teren je skroz ravan. Šasija rovera viša je od svakog kamena na koji se može naići u ovoj oblasti a eoni peščanih oluja sveli su brda na pitome brežuljke.

Kada se i druga baterija isprazni, ponovo je vreme za EVA. Onda skidam solarne ćelije sa krova i polažim ih na tlo. Prvih nekoliko solova slagao sam ih u redovima. Sada ih jednostavno spustim gde bilo, gledam samo, iz lenjosti, da budu blizu rovera.

Onda na red dolazi neverovatno dosadan deo. Dvanaest sati sedim i hvatam zjale jer nemam šta da radim. I smučio mi se ovaj rover. Unutrašnjost je veličine kombija. Možda vam se čini da to nije malo, ali pokušajte vi da provedete osam dana kombiju. Radujem se obrađivanju svoje farme krompira u nepreglednim prostranstvima haba.

Obuzima me nostalgija za habom. Jebote, odlepio sam.

Za razonodu imam grozne TV serije iz sedamdesetih, i mnogo romana o Poarou. Ali vreme uglavnom provodim razmišljajući o tome kako da stignem do Aresa 4. Doći će dan kad ću to morati uradim. Kako, koji kurac, da preživim tri hiljade dvesta kilometara puta u ovome? Verovatno će mi trebati pedeset dana. Moraću da ponesem sakupljač vode i oksigenator, možda i nekoliko glavnih baterija iz haba, zatim još gomilu solarnih ćelija da bih imao dovoljno napajanja za sve to... gde će sve to da stane? Takve misli me more tokom ovih dugih dosadnih dana.

Na kraju konačno padne mrak i stigne me umor. Ležim među paketima hrane, rezervoarima s vodom, rezervnom bocom kiseonika, hrpama filtera za ugljen-dioksid, kutijom mokraće, kesama govana i ličnim stvarima. Imam nekoliko kombinezona od ostalih članova posade i oni mi služe kao krevet, čebe i jastuk. U suštini, svako veče spavam na gomili đubreta.

Kad smo kod spavanja... Laku noć.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 80.

Po mojoj proceni, nalazim se na oko sto kilometara od Patfajndera. Zvanično, to je Memorijalna stanica Karl Sagan. Ali uz dužno poštovanje prema Karlu, ja čuje zvati kako se meni ćefne. Ja sam kralj Marsa.

Kao što rekoh, put je dug i dosadan. A ja sam i dalje bliži mestu odakle sam pošao nego cilju. Ali ja sam astronaut. Beskrajna putovanja su moj posao.

Navigacija mi zadaje muke.

Habov navigacioni radiofar ima domet od samo četrdeset kilometara a onda se signal gubi. Znao sam da će to biti problem kad sam planirao ovaj mali izlet, pa sam smislio genijalni plan koji nije uspeo.

Na kompjuteru imam detaljne mape, pa sam pretpostavio da ću moći da se orijentišem prema karakterističnim crtama terena. Prevario sam se. Ispostavilo se da ne možeš da se orijentišeš prema karakterističnim crtama terena kad ne možeš da nađeš nikakve jebene karakteristične crte.

Lokacija na koju smo sleteli nalazi se u delti davno presahle reke. Ako na Marsu postoje bilo kakvi mikroskopski fosili, onda bi ih upavo ovde trebalo potražiti. Osim toga, voda je sigurno nanosila kamenje i spirala tlo, noseći ga hiljadu kilometara nizvodno. Ne bismo morali mnogo da kopamo da steknemo uvid u geološku istoriju tla.

Sjajna lokacija za naučne svrhe, ali to znači da se hab nalazi u bezličnoj pustoši.

Razmišljao sam da napravim kompas. Rover ima dovoljno struje, a u medicinskom priboru imam iglu. Postoji samo jedna začkoljica: Mars nema magnentno polje.

Zato se upravljam prema Fobosu. On se okreće oko Marsa toliko brzo da izađe i zađe čak dva puta dnevno, u pravcu zapad-istok. To nije najprecizniji sistem, ali deluje.

Od sedamdeset petog sola navigacija je postala mnogo lakša. Stigao sam do doline koja se izdiže prema zapadu. Zemlja je ravna i laka za vožnju, i bilo je dovoljno samo da pratim podnožje padina. Nazvao sam je Dolina Luis, po našem neustrašivom vođi. Njoj bi se tamo mnogo dopalo, kako je zaluđena za geologiju.

Tri sola kasnije, Dolina Luis se otvorila u široku ravnicu, tako da sam opet ostao bez orijentira i morao sam da se oslonim na Fobos. U tome verovatno ima neke simbolike. Fobos je bog straha, a ja mu dopuštam da me vodi. To nije dobar znak.

Ali danas mi je sreća bila naklonjena. Posle dva sola lutanja po pustinji, pronašao sam nešto pomoću čega sam mogao da se orijentišem. To je bio pet kilometara širok krater, toliko mali da ni ime nije dobio. Ali za mene je

bio poput Aleksandrijskog svetionika. Čim sam ga spazio, tačno sam znao gde se nalazim.

Ulogorio sam se nedaleko od kratera.

Konačno sam prešao prazne delove mape. Sutra mogu da se orijentišem pomoću „svetionika”, a posle toga ide krater Hameln. Dobro napredujem.

A sada, prelazim na sledeći zadatak: dvanaestočasovno blejanje.

Pa da počnem! ( gro.zeraWorC )

DNEVNIČKI UNOS: SOL 81.

Danas mi je malo falilo da stignem do Patfajndera, ali sam ostao bez struje. Ispred mene su još samo dvadeset dva kilometra!

Vožnja je bila nezanimljiva. Navigacija je tekla glatko. Kako se „svetionik” gubio iz vidokruga, tako se rub kratera Hameln ukazivao na horizontu.

Iz Acidalije Planicije sam davno izašao. Sada sam već duboko u Dolini Ares. Pustopoljine su ustupile mesto robusnijem terenu punom nanosa koji su meteori izbili iz kratera a pesak još nije prekrio. To mi otežava vožnju; moram da budem obazriviji.

Kamenje na koje sam dosad nailazio nije mi predstavljalo prepreku. No kako prodirem dublje na jug, kamenje je sve veće i brojnije. Neko čak moram da zaobilazim da ne bih oštetio amortizere. Dobra vest je što ne moram tako još dugo. Kad dođem do Patfajndera, mogu da se okrenem i vratim istim putem.

Vreme me je poslužilo. Nije bilo ni oluja ni pojačanog vetra. Mislim da sam imao sreće. Veliki su izgledi da su tragovi mog rovera od poslednjih nekoliko solova očuvani. Biće mi lako da se vratim do Doline Luis, samo treba da pratim tragove.

Pošto sam postavio solarne panele, krenuo sam u kratku šetnju. Za to vreme nisam ispuštao rover iz vida; poslednje što bi mi trebalo jeste da se izgubim. Ali nisam mogao ponovo da se zavučem u taj tesni smrdljivi brlog. To jest, ne baš odmah.

Čudan je to osećaj. Kud god da odem, prvi sam. Kad iskoračim iz rovera, prvi sam koji je tu ikad stao! Kad se popnem uz brdo, prvi sam koji se tu ikad popeo! Kad šutnem kamen, pomerio se prvi put posle milion godina!

Ja sam prvi čovek koji je prevalio velike razdaljine na Marsu. Prvi koji je proveo više od trideset jednog sola na Marsu. Prvi koji gaji biljke na Marsu. Prvi, prvi, prvi!

Nisam očekivao da budem prvi ni u čemu. Bio sam peti član posade koji je izašao iz VSM-a nakon sletanja, i sedamnaesti čovek koji je kročio na Mars. Redosled izlaska iz letelice određen je još pre nekoliko godina. Mesec dana pre lansiranja, svi smo istetovirali svoje „marsovske brojeve”. Johansenova je zamalo odbila da istetovira broj petnaest jer se plašila da će je boleti. To je žena koja je preživela centrifugu, parabolični let avionom s momentima nulte gravitacije, vežbe grubog prizemljenja i desetokilometarska trčanja. Žena koja je uspela da popravi simulirani kompjuterski kvar na VSM-u dok se vrtela ukrug naglavačke. Ali igla za tetoviranje — ni da čuje.

Čoveče, kako mi nedostaju ti ljudi.

Ja sam prvi čovek koji je ostao sam na čitavoj planeti.

Dobro, dosta je bilo kukumavčenja. Sutra ću biti prvi čovek koji je povratio Marsovu sondu.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 82.

Uspeo sam! Pronašao sam ga!

Znao sam da sam na pravom mestu kad sam u daljini primetio Tvin piks. Ta dva brdašca uzdišu se na manje od kilometar od mesta sletanja. Sto je još bolje, nalaze se tačno naspram lokacije. Trebalo je samo da ciljam u njihovom pravni dok ne naiđem na lender.

Tu sam ga i zatekao! Tačno tamo gde je trebalo da bude!

U poslednjoj fazi sletanja Patfajnder je bio tetraedar prekriven balonima. Baloni su amortizovali udar prilikom sletanja. Kada su prestali da se odbijaju o tlo, baloni su se izduvali i tetraedar se otvorio razotkrivši sondu.

To su zapravo dve različite komponente. Sam lender i Sodžerner. Lender je bio nepokretan, dok je Sodžerner tumarao i snimao kamenje u okolini. Poneću i jedno i drugo sa sobom, ali važniji mi je lender. Pomoću njega mogu da komunicira sa Zemljom.

Bio sam toliko uzbuđen da sam se isteturao iz rovera i potrčao ka cilju.

Ne mogu da vam objasnim koliko sam bio srećan. Uložio sam mnogo truda da stignem ovamo, i uspeo sam.

Lender je bio dopola zatrpan peskom. Počeo sam pažljivo da kopam i vrlo brzo sam oslobodio glavni deo, dok su veliki tetraedar i izduvani baloni ostali skriveni ispod površine.

Posle kratke potrage, pronašao sam Sodžerner. Mališan je bio samo dva metra dalje od lendera. Koliko se sećam, bio je dalje kad su ga poslednji put videli. Verovatno je ušao u van- redni režim rada i počeo da kruži oko lendera pokušavajući da uspostavi komunikaciju.

Brzo sam ga odneo u rover. Mali je i lagan i bez problema staje u komoru za izjednačavanje pritiska. Lender je već druga priča.

Nije bilo šanse da ga prevezem do haba u jednom komadu. Bio je prevelik. Došao je trenutak da uključim svoj inženjerski um. Sonda je bila pričvršćena na centralnu ploču otvorenog tetraedra. Ostale tri strane bile su pričvršćene metalnim šarkama. Kao što će vam bilo ko iz JPL-a reći, sonde su veoma osetljive. Težina je velika prepreka, tako da nisu pravljene da budu otporne.

Kada sam upotrebio polugu da skinem šarke, odmah su se odvojile!

E onda se zakomplikovalo. Kada sam pokušao da podignem sondu zajedno sa centralnom pločom, nisam uspeo ni da je mrdnem.

Kao i ostale tri ploče, centralna ploča je ležala na izduvanim balonima. Tokom proteklih decenija, baloni su se pocepali i napunili peskom.

Mogao sam da odsečem balone, ali bih morao prvo da ili iskopam. Ništa lakše, to je ionako samo pesak. Ali preostale tri ploče su mi blokirale pristup.

Brzo sam shvatio da me boli dupe da li ću oštetiti ostale ploče. Vratio sam se do rovera, isekao nekoliko traka habovog platna, uvezao ih i dobio primitivan ali jak konopac. Doduše, nije jak zahvaljujući meni. To je Nasina zasluga. Ja sam ga samo iskoristio kao konopac.

Jedan kraj sam vezao za ploču, a drugi za rover. Rover je napravljen za vožnju po nepristupačnom terenu, i pod velikim nagibom. Možda nije brz, ali ima odličan torzioni momenat. Iščupao sam ploču kao seljak kad vadi panj.

Sad sam imao mesta da kopam. Kako sam otkopavao koji balon, tako sam ih odsecao. Čitav posao trajao je sat vremena.

Tada sam podigao centralnu ploču sa sondom i likujući, poneo je ka roveru!

To mi je bar bila namera. Prokletinja je i dalje bila teška ko tuč. Rekao bih da je imala dvesta kila. Čak i na Marsovoj gravitaciji to je malo previše.

Ne bi mi bilo teško da sam u babu, ali da je dižem sa sve ovim glomaznim skafanderom na sebi? Ne dolazi u obzir.

Tako da sam je odvukao do rovera.

Potom je trebalo da je podignem na krov.

Krov je bio prazan. Iako su mi baterije bile skoro pune, spustio sam i rasporedio solarne ćelije kad sam se zaustavio. Zašto da ne? Besplatna energija.

Sve sam smislio. Na putu ovamo, solarni paneli poslagani u dva reda zauzimali su ceo krov. Na povratku, biće poslagani u jedan red. To je malo opasnije; mogli bi da spadnu. Najteže će mi biti da ih slažem tako visoko.

Ne mogu jednostavno da prebacim konopac preko rovera i podignem Patfajnder uz bok vozila. Ne želim da ga pokvarim. Mislim, jeste da je već pokvaren, izgubili su kontakt s njim 1997. Ali ne bih da ga dokusurim.

Smislio sam rešenje, no dovoljno sam fizikalisao za jedan dan, a osim toga, već je padao mrak.

Sada sam u roveru, i proveravam Sodžerner. Izgleda da je sve kako treba. Nema oštećenja sa spoljne strane. Ne deluje mi previše sprženo od Sunca. Gust sloj Marsove prašine zaštitio ga je od trajnih oštećenja od Sunčevog zračenja.

Možda mislite da mi Sodžerner neće biti od neke koristi. Ne može da komunicira sa Zemljom. Zašto sam ga uopće uzeo?

Zato što ima mnogo pokretnih delova.

Ako uspostavim vezu sa Nasom, moći ću da „razgovaram” s njima tako što ću ispred lenderove kamere držati papir s ispisanim tekstom. Ali kako će oni da mi uzvrate? Jedini pokretni delovi na lenderu jesu visoko usmerena antena (koja mora da bude uperena prema Zemlji) i nosač kamere. Morali bismo da smislimo sistem po kojem bi Nasa mogla da komunicira rotiranjem glave kamere. To bi bilo mučno sporo.

Ali Sodžerner ima šest nezavisnih točkova koji mogu da se rotiraju prilično brzo. Pomoću njih će komunikacija biti mnogo lakša. Ako ništa drugo, mogao bih da ispišem slova na točkovima i držim ogledalo ispred njegove kamere. U Nasi bi shvatili šta pokušavam i počeli bi da mi pišu svoje poruke.

Sve ovo pod uslovom da popravim radio na lenderu.

Vreme je za spavanje. Sutra me čeka naporan rad. Treba da se odmorim.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 83.

O bože, sve me boli.

Ali to je bio jedini način, ili bar jedini kojeg sam se setio, da bezbedno podignem lender na krov.

Napravio sam rampu od kamenja i peska. Baš kao drevni Egipćani.

A ako nečeg ima u Dolini Ares to je kamenje!

Prvo sam eksperimentisao da vidim koliko nagib treba da bude strm. Naslagao sam gomilu kamenja tik uz lender i onda sam ga vukao do vrha gomile i nazad. Potom sam napravio strmiju kosinu, i tako redom. Zaključio sam da mogu da ga popnem uz nagib od trideset stepeni. Više od toga bilo bi baš rizično. Mogao bi da mi sklizne iz ruku i skotrlja se niz rampu.

Krov rovera je visok skoro dva metra, tako da mi je trebala rampa dugačka najmanje četiri metra. Bacio sam se na posao.

Isprva mi se činilo da je kamenje, ali malo-pomalo, postajalo je sve teže. Obavljati teške fizičke poslove u skafanderu je ubistveno. Sve zahteva mnogo više napora jer em što nosite odelo teško dvadeset kilograma, em su vam pokreti u njemu ograničeni. Posle dvadeset minuta ostao sam bez daha.

Zato sam odlučio da varam. Povećao sam nivo kiseonika u smeši za disanje. To je baš pomoglo. Verovatno ne bi trebalo to prečesto da radim. Osim toga, nije mi bilo vruće. Odelo propušta toplotu neuporedivo brže nego stoje moje telo ispušta. Podnošljivu temperaturu obezbeđuje mi grejanje iz odela, a zahvaljujući mom pregrevanju usled fizičkog napora, odelo troši manje energije za zagrevanje.

Posle višečasovnog iscrpljujućeg rada, rampa je konačno bila gotova. To je bila samo gomila kamenja naslagana uz rover, ali dosezala je skroz do krova.

Prvo sam se prošetao rampom gore-dole udarajući nogama kako bih se uverio da je stabilna, a onda sam dovukao lender do vrha. Prosto ko pasulj!

Bio sam vrlo zadovoljan dok sam vezivao lender za krov. Pazio sam da ga dobro pričvrstim i čak sam naslagao solarne ćelije na poveću gomilu (zašto ne iskoristiti rampu?).

A onda mi je sinulo. Rampa će se survati kada rover krene, i to kamenje može da ošteti točkove ili šasiju. Moraću da je rasturim, za svaki slučaj.

Uh.

Bilo je lakše rasturiti rampu nego podići je. Nisam morao da pazim na svaki kamen, samo sam ih bacao gde sam stigao. Za to mi je trebalo sat vremena.

I sad sam gotov!

Sutra krećem kući sa svojim novim pokvarenim radiom teškim sto kilograma.

10.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 90.

Sedam dana od pronalaska Patfajndera, i sedam dana do kuće.

Kao što sam se nadao, tragovi koje sam napravio u dolasku poslužili su mi kao staza na povratku u Dolinu Luis. Odatle su usledila četiri dana bezbrižne vožnje. Samo sam pratio brda sa svoje leve strane i nije bilo šanse da se izgubim, jer je teren bio skroz ravan.

Ali sve što je lepo ima kraj. Sada sam ponovo u Acidaliji Planiciji. Moji tragovi s početka puta su nestali. Još pre šesnaest dana sam prošao ovuda. Dovoljan je bio blag vetar da ih izbriše za to vreme.

Trebalo je da ostavljam gomile kamenja iza sebe kad god sam se zaustavljao. Tlo je toliko ravno da bih ih video sa nekoliko kilometara daljine.

S druge strane, kad se setim koliko je bilo naporno napraviti onu prokletu rampu... uh.

Tako sada ponovo lutam pustinjom i upravljam se prema Fobosu, nadajući se da se neću previše udaljiti s puta. Treba samo da priđem na četrdeset kilometara od haba i tada ću uhvatiti signal radiofara.

Optimista sam. Prvi put mislim da imam realne šanse da se spasem sa ove planete. S tim na umu, kad god krenem u EVA uzimam uzorke tla i kamenja.

U početku sam to radio iz osećaja dužnosti. Ako preživim, geolozi će me obožavati zbog toga. Ali onda mi je postalo zabavno. Sada, dok se vozim, radujem se tom jednostavnom činu skupljanja kamenja.

Tako se ponovo osećam kao astronaut i to mi se sviđa. Nisam primoran da izigravam farmera, elektroinženjera, kamiondžiju na duge trase. Mogu da budem astronaut i radim ono što astronauti rade. Nedostajalo mi je to.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 92.

Danas sam na dve sekunde uhvatio signal habovog radiofara i izgubio ga. Ali to je dobar znak. Dva dana sam putovao nekud u pravcu sever-severozapad. Sigurno sam na stotinak kilometera od haba; pravo je čudo da sam uopšte uhvatio signal (makar i nakratko). Mora da su u tom trenutku vladali navršeni vremenski uslovi.

Tokom ovih užasno dosadnih dana ubijam vreme gledajući pet sezona serije „Čovek od šest miliona dolara” iz neiscrpne kolekcije glupih serija iz sedamdesetih naše komandantkinje Luis.

Upravo sam odgledao epizodu u kojoj se Stiv Ostin bori <a ruskom Venerinom sondom koja je greškom sletela na Zemlju. Kao stručnjak za međuplanetarne letove mogu da vam potvrdim da u ovoj priči nema naučnih neistina. Sasvim je uobičajeno da sonde slete na pogrešnu planetu. Osim toga, sondin veliki trup sa ravnim panelima idealan je za uslove visokog pritiska u Venerinoj atmosferi. I, kao što nam je svima poznato, sonde često odbiju da slušaju naredbe i umesto toga odluče da napadnu svakog čoveka na kojeg naiđu.

Patfajnder zasad nije pokušao da me ubije. Ali držim ga na oku.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 93.

Danas sam dobio signal sa haba. Sada tačno znam svoj položaj i pravac kretanja. Nema više šanse da se izgubim. Prema kompjuteru, ostalo mi je da pređem još dvadeset četiri hiljade sedamsto osamnaest metara.

Sutra sam kod kuće. Čak i da rover pretrpi katastrofalni kvar, neću biti u opasnosti. Odavde mogu peške do haba.

Ne znam da li sam to već spomenuo, ali stvarno mi se smučilo u ovom roveru. Toliko sam sedeo i ležao da sam sjebao kičmu. Od svih članova posade trenutno mi najviše nedostaje Bek. On bi mi sredio ovaj bol u leđima.

Mada bih verovatno morao da slušam njegove pridike. „Zašto nisi radio vežbe istezanja? Treba da vodiš računa o svom telu! Treba da jedeš više vlakana”, i tako dalje.

Sad bih se obradovao i lekciji o zdravlju.

Tokom obuke morali smo da uvežbamo zastrašujući scenario „promašene orbite”. U slučaju otkaza druge faze tokom lansiranja VPM-a, našli bismo se u orbiti, ali previše nisko da dođemo do Hermesa. Kačili bismo površinski sloj atmosfere, tako da bi orbita brzo počela da nam opada.

Nasa bi daljinski upravljala Hermesom i tako ga spojila sa nama. Onda bismo se brže-bolje sklonili odatle da Hermes ne bi naišao na prevelik otpor.

Da bismo to uvežbali, morali smo da ostanemo u simulatoru VPM-a puna tri dana, tri mučna dana. Šestoro ljudi u vozilu za poletanje predviđenom za dvadesettrominutni let, Postalo nam je malo tesno. I kad kažem „malo tesno” mislim „zamalo se nismo poubijali”.

Kad smo izašli, komandantkinja Luis nam je rekla: „Ono što se dogodilo u ’promašenoj orbiti’ ostaje u ’promašenoj orbiti’”. Jeste otrcana fraza, ali upalila je. Ostavili smo to iza sebe i vratili se na staro.

Dao bih sve na svetu za samo pet minuta vežbanja „promašene orbite”. U poslednje vreme me baš muči usamljenost. Pir ovog putovanja bio sam prezauzet da bih tugovao. Ali ovi dugi jednolični dani kad nemam šta da radim stvarno su me dotukli. Nikad niko nije bio toliko udaljen od drugih ljudi kao ja sad. Jebote, nadam se da ću uspeti da popravim Patfajnder.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 94.

Dome, slatki dome!

Danas pišem iz svog džinovskog prostranog haba!

Prvo što sam uradio kad sam ušao unutra bilo je da poučim ukrug, mahnito mašući rukama. Sjajan osećaj! Proveo sam dvadeset dva sola u onom prokletom roveru, ni dva koraka nisam mogao da napravim bez skafandera.

Kad budem išao do Aresa 4, moraću da izdržim duplo više vremena u tim uslovima, ali o tome ću kasnije da razmišljam.

Posle nekoliko slavljeničkih krugova po habu, bilo je vreme da se vratim na posao.

Prvo sam uključio oksigenator i atmosferski regulator. Proverio sam sastav vazduha i sve je bilo u redu. Još uvek je bilo ugljen-dioskida u vazduhu, tako da se sadnice nisu ugušile bez mene koji izdišem za njih.

Naravno, temeljno sam proverio svoje useve i ustanovio da su svi zdravi.

Dodao sam svoje kese s govnima na zalihe đubriva. Neaboravan miris, kad vam kažem. Ali čim sam umešao malo zemlje u to, bilo je podnošljivije. Kutiju s mokraćom sam ispraznio u sakupljač vode.

Bio sam odsutan tri nedelje a hab sam, zbog useva, ostavio sa velikom količinom vlage u vazduhu. Tolika vlaga može da izazove grdne nevolje s električnim instalacijama, tako da sam sledećih nekoliko sati obavljao kompletnu proveru svih sistema.

Onda sam se neko vreme malo izležavao. Ostatak dana sam hteo da se odmaram, ali čekalo me je još posla.

Obukao sam skafander i izašao do rovera da skinem solarne ćelije s krova. Trebalo mi je nekoliko sati da ih vratim na mesto i povežem na habovu električnu mrežu.

Lender je bilo neuporedivo lakše skinuti s krova nego ga podići tamo.

Skinuo sam jedan od podupirača s rampe VPM-a i dovukao ga do rovera. Samo sam ga naslonio uz trup rovera, ukopao drugi kraj u zemlju zbog stabilnosti i tako dobio rampu.

Trebalo je da ponesem taj podupirač sa sobom kad sam krenuo do Patfajndera. Čovek se uči dok je živ.

Lender nikako neće moći da prođe kroz komoru za izjednačavanje pritiska haba. Prevelik je. Verovatno bih mogao da ga rastavim na delove i unesem deo po deo, ali postoji prilično dobar razlog zašto to ne treba da radim.

Kako Mars nema magnentno polje, na njemu ne postoji nikakva zaštita od opasnog Sunčevog zračenja. Kad bih se izložio tom zračenju, ne samo da bih dobio rak nego bi i moj rak dobio rak. Zato habovo platno služi kao štit od elektro- magnetnih talasa. Dakle, ako bih uneo lender u hab, sam hab bi blokirao prenos signala pomoću lendera.

Kad smo kod raka, vreme je da se rešim RTG-a.

Trebalo je ponovo ući u rover, stoje bilo poslednje što sam želeo da uradim, ali morao sam. Ako se RTG razbije i otvori, zbrisaće me s lica Marsa.

Nasa je zaključila da je četiri kilometra bezbedna udaljenost, a meni nije padalo na pamet da to dovodim u pitanje. Ponovo sam se odvezao na isto mesto gde ga je komandantkinja Luis zakopala, bacio ga u istu rupu i vratio se u hab.

Sutra ću početi da radim na lenderu.

A sada ću iskoristiti priliku da se dobro naspavam u pravom krevetu uz utešno saznanje da ću se, kad se probudim, olakšati u klozetu.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 95.

Današnji dan protekao je u znaku popravki!

Misija Patfajnder se završila zato što je lender pretrpeo nepoznat kritični kvar. Kad su izgubili kontakt s lenderom, nisu znali šta se desilo sa Sodžernerom. Možda nije u tako lošem stanju. Možda mu samo treba napajanje. Napajanje koje nije mogao da dobije od solarnih panela na kojima se skoreo debeo sloj prašine.

Spustio sam ga na radni sto i odvalio prednju ploču da zavirim unutra. Imao je jednokratnu litijumsku bateriju. To sam zaključio na osnovu nekih suptilnih indicija: oblika priključaka, debljine izolacije, kao i činjenice da je na njoj pisalo LiSOC12 JEDNOKRATNA.

Temeljno sam očistio solarne panele i uperio malu savitljivu lampu direktno u njih. Baterija je davno crkla. Ali možda su paneli još uvek u redu i Sodžerner bi mogao da se napaja direktno iz njih. Videćemo hoće li se išta desiti.

Onda je došao trenutak da pogledam Sodžernerovog velikog brata. Obukao sam skafander i izašao napolje.

Slaba tačka na većini lendera je baterija. To je najosetljivija komponenta, i kad ona crkne, nema načina da se popravi.

Lenderi nemaju opciju da se isključe i čekaju, kada baterije počnu da im se prazne. Elektronika na njima neće raditi ako im nije obezbeđena minimalna temperatura. Zato imaju grejače koji zagrevaju elektroniku. Taj problem retko imamo na Zemlji, ali, znate šta? Mars je Mars.

S vremenom prašina prekrije solarne panele. A onda zimi, em se temeratura spusti, em ima manje dnevnog svetla. Rezultat te kombinacije je jedno veliko „jebi se” od Marsa vašem lenderu. U jednom trenutku počinje da troši više energije za zagrevanje nego što uspeva da dobije od ono malo svetla što se probije kroz prašinu.

Kada se baterija istroši, elektronika se previše ohladi da bi mogla da radi i čitav sistem otkaže. Solarni paneli će donekle napuniti bateriju, ali ne postoji ništa što može da javi sistemu da se ponovo podigne. To je odluka koju donosi elektronika a ona u tom trenutku ne radi. Na kraju, baterija koja se duže ne koristi, gubi sposobnost da zadrži naboj.

To im je uobičajeni uzrok smrti. I držim fige da je to ubilo Patfajnder.

Naslagao sam neke preostale delove VSM-a kako bih dobio improvizovani sto i rampu. Onda sam dovukao lender preko rampe na svoj

novi radni sto pod vedrim nebom. Dovoljno je nezgodno raditi sa EVA odelom na sebi; da sam još morao stalno da se saginjem, to bi bilo pravo mučenje.

Izneo sam svoj komplet alata i počeo da čeprkam. Nije bilo teško otvoriti spoljašnju ploču i odmah sam identifikovao bateriju. JPL stavlja oznake na sve. U pitanju je Ag-Zr baterija od četrdeset amper-sati s nominalnim naponom od jednog i po volta. Uh. Nekad su pravili ove stvari da idu maltene ni na šta.

Izvadio sam bateriju i vratio se u hab. Proverio sam je pomoću svog kompleta za elektroniku i, kao što sam i očekivao, baterija je bila mrtva da mrtvija nije mogla biti. Da protrljam noge po tepihu, dobio bih više elektriciteta.

Tako da sam znao koliki mu napon treba. Jedan i po volt.

U poređenju sa svim onim sranjima koje od šestog sola ovde improvizujem pomoću štapa i kanapa, ovo je bio mačji kašalj: imam regulatore napona u svom kompletu alata! Trebalo mi je samo petnaest minuta da prikačim regulator na pomoćni strujni vod, i potom još sat vremena da izađem i povezem vod na priključak za bateriju.

Tu je zatim problem grejanja. Elektroniku treba držati na temperaturi iznad minus četrdeset stepeni Celzijusa. Danas je svežih minus šezdeset tri.

Baterija je bila velika i lako uočljiva, ali nisam imao predstavu gde bi mogli da budu grejači. Čak i da sam znao, bilo bi previše rizično da ih prikačim direktno na struju. To bi lako moglo da sprži čitav sistem.

Zato sam, umesto toga, otišao do starog dobrog rovera 1 zvanog „rezervni delovi” i ukrao njegovu grejalicu. Toliko sam opelješio taj jadni rover da izgleda kao da sam ga ostavio parkiranog u nekom opasnom kraju grada.

Doneo sam grejalicu na svoj „radni sto” i prikačio je na struju iz haba. Onda sam je ubacio u lender na mesto gde je bila baterija.

Sada čekam. I nadam se.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 96.

Stvarno sam se nadao da ću se probuditi i zateći lender kako radi, ali nisam bio te sreće. Njegova visoko usmerena antena i dalje je bila na istoj poziciji na kojoj sam je ostavio. Zašto je to važno? Pa, reći ću vam...

Ako se lender povrati u život (što je veliko pitanje), pokušaće da uspostavi kontakt sa Zemljom. Problem je samo što ga niko ne sluša. Ne verujem da tim Patfajndera sedi u JPL-u i čeka u slučaju da neki zalutali astronaut nabasa na njihovu davno pokvarenu sondu i popravi je.

Mreža dubokog svemira i SETI6 su mi najsigurnije opcije za primanje signala. Ako bilo ko od njih uhvati javljanje Patfajndera, obavestiće JPL o tome.

U JPL-u bi brzo shvatili šta se dešava, pogotovo nakon triangulacije signala do moje lokacije.

Zatim bi obavestili lender o položaju Zemlje, kako bi on podesio svoju visoko usmerenu antenu pod odgovarajućim uglom. E to, taj deo, pomeranje antene u pravi ugao, način je da saznam da li je veza uspostavljena.

Zasada se još ništa ne dešava.

Još ima nade. Više faktora može prouzrokovati odlaganje. Roverov grejač zagreva vazduh pod pritiskom od jedne atmosfere. Razređen Marsov vazduh ozbiljno utiče na njenu delotvornost. Zbog toga možda elektronici treba više vremena da se ugreje.

Osim toga, Zemlja je vidljiva isključivo tokom obdanice.

I a sam lender popravio (nadam se) sinoć. Sada je jutro, a u lom vremenskom rasponu Zemlja nije vidljiva.

Ni Sodžerner ne da je znake života. On je celu noć proveo u habu na čistom i toplom, sa obiljem svetla na svojim blistavo čistim solarnim ćelijama. Možda obavlja opsežnu samoproveru, ili miruje dok ne dobije signal od lendera ili tako nešto.

Zasada nema svrhe da razmišljam o tome.

6 Engl.: Search for Extraterrestrial Intelligence - Potraga za vanzemaljskim oblicima

života. (Prim, prev.)

DNEVNIK PATFAJNDERA: SOL 0 PODIZANJE SISTEMA ZAPOČETO VREME 00.00.00 DETEKTOVAN GUBITAK NAPAJANJA, VREME/DATUM NEPOUZDANI UČITAVANJE OPERATIVNOG SISTEMA... . OPERATIVNI SISTEM VXWARE (C) VIND RIVER SISTEMS PROVERA HARDVERA: UNUTRAŠNJA TEMPERATURA: -34 SPOLJNA TEMPERATURA: NE RADI BATERIJA: PUNA VISOKO USMERENA ANTENA: RADI NISKO USMERENA ANTENA: RADI SENZOR VETRA: NE RADI METEOROLOGIJA: NE RADI INDIKATOR BRZINE VETRA: NE RADI UREĐAJ ZA SNIMANJE: RADI RAMPA ROVERA: NE RADI SOLARNA ĆELIJA A: NE RADI SOLARNA ĆELIJA B: NE RADI SOLARNA ĆELIJA C: NE RADI PROVERA HARDVERA ZAVRŠENA . STATUS RADIO-PRENOSA OČEKIVANJE SIGNALA TELEMETRIJE... OČEKIVANJE SIGNALA TELEMETRIJE... OČEKIVANJE SIGNALA TELEMETRIJE... SIGNAL PRIMLJEN

11.

- Nešto stiže... da... da...! To je Patfajnder!

Prostorijom su se prolomili aplauz i radosni pokliči. Venkat je srdačno potapšao nepoznatog tehničara po leđima, dok je Brus mahao pesnicom.

Opremanje privremenog kontrolnog centra bilo je veliko dostignuće samo po sebi. JPL je imao samo dvadeset dana da skrpi zastarele kompjutere, popravi pokvarene komponente, da sve umreži i instalira navrat-nanos napisan softver za direktnu komunikaciju s modernom Mrežom dubokog svemira. Tim inženjera radio je danonoćno na zadatku i završio posao samo dva dana ranije.

Sama prostorija je dotad bila sala za sastanke; JPL nije imao ništa drugo na raspolaganju za tako hitne potrebe. Natrpani kompjuteri i oprema ostavljali su malo mesta za mnogobrojne posmatrače koji su se tiskali unutra.

Samo je snimateljskoj ekipi Asošijeted presa bilo dozvoljeno da uđe. Ostali predstavnici medija morali su da se zadovolje AP-ovim direktnim prenosom, i sačekaju konferenciju za štampu.

Venkat se okrenuo prema Brusu. - Čoveče, Bruse. Ovog puta si stvarno izveo nemoguće! Svaka čast!

Ja sam samo direktor - rekao je Brus skromno. - Zahvali ljudima koji su osposobili svu ovu starudiju.

Hoću, i te kako! - osmehnuo se Venkat. - Ali prvo moram da razgovaram sa svojim novim najboljim drugom!

Okrenuvši se prema čoveku sa slušalicama koji je sedeo za komunikacionom konzolom, Venkat je pitao: - Kako se zoveš, moj novi najbolji druže?

Tim — rekao je on ne skidajući pogled s ekrana.

Šta se sad dešava? - pitao je Venkat.

Poslali smo automatski povratni telemetrijski signal. Stići će tamo za nešto više od jedanaest minuta. Kad stigne, Patfajnder će početi sa visoko usmerenim prenosima. Tako da ćemo ga ponovo čuti za dvadeset dva minuta.

Venkat ima doktorat iz fizike, Time - rekao je Brus - njemu ne moraš da objašnjavaš vreme prenosa.

Tim je slegnuo ramenima. — Sa menadžerima se nikad ne zna.

Šta je bilo u poruci koju smo primili? - pitao je Venkat.

Samo ono najosnovnije. Samoprovera hardvera. Ima mnogo sistema koji „ne rade”, zato što su se nalazili na panelima koje je Vatni skinuo.

Šta je s kamerom?

Piše da uređaj za snimanje radi. Čim budemo mogli, aktiviraćemo ga da nam napravi panoramski snimak.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 97.

Proradio je!

Jebote, Tadno je proradio!

Upravo sam proverio lender. Visoko usmerena antena je tačno pod pravim uglom u odnosu na Zemlju! Patfajnder „ne zna” ni gde se sam nalazi, tako da ne može znati ni gde je Zemlja. Jedini način da preusmeri antenu jeste da primi signal sa Zemlje.

Znaju da sam živ!

Igram od sreće, igram, igram, igram!

Dobro je. Dosta igranja. Vreme je da uspostavim vezu!

* * *

Pre nešto više od pola sata primili smo odgovor sa visoko usmerene antene - rekao je Venkat okupljenim novinarima.

Odmah smo naredili Patfajnderu da napravi panoramski snimak. Nadamo se da Vatni ima nekakvu poruku za nas. Pitanja?

Podiglo se more ruku prisutnih novinara.

Keti, počnimo od tebe — rekao je Venkat pokazavši na nju. Hvala - rekla je. - Da li ste ostvarili bilo kakav kontakt sa Sodžernerom?

Nažalost, nismo - odgovorio je. - Lender nije mogao da se poveže sa Sodžernerom, a ne postoji način da komuniciramo direktno s njim.

Šta mislite, zašto Sodžerner ne radi?

Ne bih da nagađam - rekao je Venkat. - Posle toliko vremena na Marsu, ko zna šta je uzrok.

Šta je najverovatniji uzrok problema?

Biće da ga je Mark uneo u hab. Lenderov signal ne može tla prođe kroz habovo platno do Sodžernera. - Pokazujući na drugog reportera, rekao je: — Vi, izvolite.

Marti Vest, NBC Njuz - rekao je Marti. - Kad sve proradi kako treba, kako ćete komunicirati sa Vatnijem?

To će zavisiti od Vatnija — rekao je Venkat. — Možemo da komuniciramo jedino putem kamere. On može da piše poruke i drži ih ispred kamere. Ali nama neće biti jednostavno tla mu odgovorimo.

Kako to mislite? - pitao je Marti.

Na raspolaganju imamo samo platformu kamere. To je jedini pokretni deo. Postoji mnogo načina da prenesemo ponikli putem rotacija platforme, ali nemamo načina da uputimo Vatnija. On će morati sam da smisli nešto i obavesti nas. Mi ćemo slediti njegova uputstva.

Pokazujući na sledećeg reportera, rekao je: - Izvolite.

Džil Holbruk, BBC. S obzirom na povratni prenos signala od trideset dva minuta, i mogućnosti komunikacije pomoću samo jedne rotirajuće platforme, razgovor će teći užasno sporo, zar ne?

Da, tako je - potvrdio je Venkat. - Sada je rano jutro na Acidaliji Planiciji, a ovde u Pasadeni je tri posle ponoći. Bićemo ovde ćelu noć, i to je samo početak. Zasad više neću odgovarati na pitanja, jer panoramski snimak treba da stigne za koji minut. Obaveštavaćemo vas o novostima.

Venkat je brzo izašao iz sale i požurio niz hodnik do privremenog kontrolnog centra misije Patfajnder. Progurao se kroz okupljenu gomilu do komunikacione konzole.

Ima li šta, Time?

Nego šta - odgovorio je. - Ali eto, mi ipak zurimo u ovaj crni ekran jer je on mnogo zanimljiviji od slika s Marsa.

Baš si vickast, Time - odvratio je Venkat.

Znam.

Brus se probio do njih. — Ostalo je još nekoliko sekundi - rekao je.

Sekunde su istekle u potpunoj tišini.

Nešto dolazi - najavio je Tim. - Da. To je panoramski snimak.

U prostoriji je napetost počela da popušta kako se snimak polako pojavljivao na ekranu očitavajući jednu vertikalnu traku za drugom.

Površina Marsa... - rekao je Venkat dok su se linije redale na ekranu. — Još uvek Mars...

Ivica haba! - rekao je Brus, pokazujući na ekran.

Hab - osmehnuo se Venkat. - Ostatak haba... i dalje hab... jel’ to poruka? To je poruka!

Vertikalne trake pokazale su rukom ispisanu poruku okačenu na tanku metalnu šipku u visini kamere.

Dobili smo poruku od Marka! - saopštio je Venkul okupljenima.

Aplauz je ispunio prostoriju i brzo se stišao. - Šta kaže? — pitao je neko.

Venkat se nagnuo bliže ekranu. - Kaže... „Ovde ću pisali pitanja. Da li se vidimo?”

Dobro, i..? - pitao je Brus.

Samo to — Venkat je slegnuo ramenima.

Još jedna poruka - dodao je Tim pokazujući na ekran na kojem se sporo očitavao dotok podataka.

Venkat se ponovo nagnuo. - Na ovoj piše „Uperi ovamo za da”.

Aha, dobro, vidim šta hoće - rekao je Brus.

Ima i treća poruka - rekao je Tim.

„Uperi ovamo za ne” - pročitao je Venkat. - „Često ću proveravati odgovore”.

Venkat je prekrstio ruke. - Dobro. Imamo vezu s Markom. Time, uperi kameru na „Da”. Onda počni da praviš snimke u desetominutnim intervalima dok ne okači drugo pitanje.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 97. (2)

„Da”! Rekli su „Da!”

Nisam bio ovoliko uzbuđen zbog jednog „da” još od maturske večeri!

Dobro, smiri se.

Nemam mnogo papira za pisanje. Ove kartice su bile namenjene za pisanje etiketa na kesama s uzorcima. Ima ih pedesetak. Mogu da iskoristim obe strane, a ako dotle dotle, mogu da ih upotrebim ponovo tako što ću istrugati stara pitanja.

Ovaj marker će mi trajati mnogo duže od kartica, tako da mastila neće faliti. Ali mogu da pišem samo unutar haba. Ne znam od kakvog halucinogenog sranja je mastilo pravljeno, ali sam prilično siguran da bi na devedeset puta ređoj atmosferi isparilo.

Koristim stare delove antenske rešetke da okačim kartice ispred kamere. Ima u tome neke ironije.

Moram da smislim brži način komunikacije od ovih pitanja sa odgovorima „da” i „ne” na svakih pola sata. Kamera može da se rotira trista šezdeset stepeni, a ja imam gomilu antenskih delova. Vreme je da napravim alfabet. Ali ne mogu da ispišem slova od A do Z. Uključujući karticu s pitanjem to bi značilo da treba da poredam dvadeset sedam kartica oko lendera. Svaka kartica bi tako dobila samo trinaest stepeni kruga. Čak iako bi JPL mogao da pomera kameru tako precizno velike su šanse da ne bih znao na koje slovo ciljaju.

Zato ću morati da koristim ASCII7. Tako kompjuteri predstavljaju pisane znakove. Svaki znak ima numerički kod između 0 i 255. Vrednosti između 0 i 255 se mogu izraziti kao dve heksadecimalne cifre. Dajući mi parove heksadecimalnih cifara mogu da mi pošalju bilo koji znak, uključujući brojeve, znakove interpunkcije, i tako dalje.

Kako ja znam koja vrednost ide uz koji znak? Tako što je kompjuter Johansenove nepresušan izvor informacija. Znao sam da ću negde u njemu imati ASCII tabelu. Svi kompjuterski zaluđenici je imaju.

Dakle, napraviću kartice za brojeve od 0 do 9, i za slova od A do F. To je ukupno šesnaest kartica oko kamere, plus ona sa mojim pitanjem. To što ih ima sedamnaest znači da svaka kartica dobija po dvadeset jedan stepen, a tako će mi biti mnogo lakše da pratim.

Vreme je da se bacim na posao!

.

Spelujte pomoću ASCII-a. Brojevi od O do F raspoređeni u razmacima od dvadeset jednog stepena. Pratiću kretanje kamere od tačno 11.00 po mom

7 Engl.: American Standard Code for Information Interchange Američki standardni

kod za razmenu podataka. (Prim. prev.)

vremenu. Kada je poruka gotova, vratite kameru na ovu poziciju. Po završetku sačekajte dvadeset minuta prepravljenja snimka (da bih mogao da napišem i okačim odgovor). Ponavljajte proces na početku svakog sata.

S-T-A-T-U-S

Fizički dobro. Sve habove komponente funkcionalne. Ishrana ograničena na tri četvrtine porcije. Uspešno uzgajam useve u habu na obradivoj zemlji. Napomena: Posada Aresa 3 nije kriva za ono što se dogodilo. Nisam imao sreće.

K-A-K-O S-I P-R-E-Ž-I-V-E-O

Deo antene mi se zario pod rebra. Onesvestio se usled de- kompresije. Pao licem na zemlju, krv zapušila rupu. Probudio se nakon odlaska posade. Antena uništila kompjuter biomonitora. Posada s razlogom mislila da sam mrtav. Nije njihova krivica. U-S-E-V-I

Duga priča. Ekstremna botanika. Imam 126 m2 obradive površine zasađene krompirom. To će mi povećati zalihe hrane, ali nemam dovoljno do sletanja Aresa 4. Modifikovao rover za duga putovanja, planiram da vozim do Aresa 4.

V-I-D-E-L-I S-M-O S-A-T-E-L-I-T...

Vlada me posmatra preko satelita? Treba mi šešir od aluminijumske folije! Treba nam i brži način komunikacije. Metoda „govori i speluj” oduzima čitav božji dan. Imate li ideja?

I-Z-N-E-S-I S-DŽ-R-N-R N-A-P-O-LJ-E

Rover Sodžerner napolju, postavljen na metar od lendera u pravcu severa. Ako možete da komunicirate s njim, mogu da upišem heksadecimalne brojeve na točkovima pa mi šaljite po šest bajtova odjednom.

S-DŽ-R-N-R N-E R-E-A-G-U-J-E

Dođavola. Imate neku drugu ideju? Potrebna nam je brža komunikacija.

R-A-D-I-M-O N-A T-O-M-E

Zemlja upravo zalazi. Nastavljamo u 08.00 sutra ujutru po mom vremenu. Recite porodici da sam dobro. Pozdravite posadu. Recite komandantkinji Luis da je disko sranje.

.

Bio sam budan čitavu noć — rekao je Venkat. — Oprostite mi ako sam malo grogi. Kako ste rekli da se zovete?

Džek Trevor - odvratio je mršav, bled muškarac koji je stajao ispred Venkata. - Ja sam iz odeljenja za softversko inženjerstvo.

Izvolite?

Imamo ideju za bržu komunikaciju.

Slušam.

Proučavamo stari Patfajnderov softver. Nabavili smo duplikate kompjutera da na njima testiramo softver. To su isti kompjuteri koje su onda koristili da nađu problem koji je zamalo upropastio prvobitnu misiju. To je zapravo vrlo zanimljiva priča, ispostavilo se da je kod Sodžernera došlo do inverzije prioriteta u raspoređivanju niti i...

Pređite na stvar, Džek - prekinuo ga je Venkat.

Da. Dakle, radi se o tome da Patfajnder ima program za ažuriranje operativnog sistema. Što znači da možemo da mu promenimo softver i stavimo bilo koji drugi.

Dobro, kako nam to pomaže?

Patfajnder ima dva komunikaciona sistema. Jedan da razgovara s nama, drugi da razgovara sa Sodžernerom. Drugi sistem možemo da promenimo tako da emituje signal na frekvenciji rovera Aresa 3. I možemo da ga prerušimo u signal habovog radiofara.

Možete da osposobite Patfajnder da razgovara sa Markovim roverom?

-To nam je jedina mogućnost. Habov radio ne radi. Problem s roverom je što on samo koristi signal za triangulaciju da odredi svoj položaj. Ne šalje nikakve podatke nazad habu. Ima samo zvučni kanal preko kojeg astronauti mogu međusobno da razgovaraju.

Znači - rekao je Venkat - možete da osposobite Pat- fajnder da razgovara s roverom, ali ne možete da osposobite rover da mu odgovori.

Tako je. Ono što želimo jeste da se naš tekst pojavljuje na roverovom ekranu, i da se sve što Vatni otkuca šalje nazad nama. Za tako nešto ćemo morati da promenimo roverov softver.

Sto ne možemo da uradimo - zaključio je Venkat - jer ne možemo da razgovaramo s roverom.

Ne direktno - rekao je Džek. - Ali možemo Vatniju da pošaljemo podatke a on onda može da ih unese u rover.

Koliko je to podataka?

Nasi ljudi upravo rade na roverovom softveru. Datoteka sa zakrpom će imati najmanje dvadeset megabajta. Metodom „govori i speluj” možemo da šaljemo Vatniju po jedan bajt otprilike svake četiri sekunde. Trebalo bi nam tri godine neprekidnog prenosa da pošaljemo zakrpu. Tako da ta opcija otpada.

Ali čim ste došli da razgovarate sa mnom, znači da imate rešenje, jeT tako? - proveravao je Venkat.

Naravno! - osmehnuo se Džek. - Softverski inženjeri nisu nimalo naivni kad se radi o upravljanju podacima.

Prosvetlite me - rekao je Venkat strpljivo.

Evo u čemu je štos - dodao je Džek zaverenički. - Rover inače raščlanjuje signal na bajtove da bi mogao da identifikuje specifičnu sekvencu koju šalje hab. Na taj način prirodni radio talasi ne mogu da ometaju navođenje. Ako su bajtovi pogrešni, rover ih ignoriše.

Dobro, i šta s tim?

To znači da u bazi za kod postoji mesto gde se čuvaju raščlanjeni bajtovi. Možemo da mu damo vrlo kratak kodni zapis, od samo dvadeset instrukcija, gde ćemo mu naložiti da počne da upisuje raščlanjene bajtove u dnevničku datoteku pre nego što proveri njihovu validnost.

To obećava... - primetio je Venkat.

-I te kako! - rekao je Džek uzbuđeno. — Prvo ćemo ažurirati Patfajnderov sofver tako što ćemo na njegovo mesto ubaciti naš operativni sistem. Onda ćemo reći Vatniju kako da hakuje roverov softver da bi mogao da ubaci onih dvadeset instrukcija. Zatim ćemo radio-signalom preneti roverovu zakrpu Patfajnderu, koju će on vratiti radio-signalom roveru. Rover će uneti bajte u dnevničku datoteku. Tu će Vatni pokrenuti datoteku kao izvršnu a ona će zakrpiti roverov softver!

Venkat se namrštio dok se njegov pospani mozak mučio da pohvata sve te informacije.

Ovaj - nastavio je Džek. - Ne radujete se.

Znači, samo treba da pošaljemo Vatniju tih dvadeset instrukcija? - pitao je Venkat.

To i uputstvo za preuređivanje datoteka. I da mu objasnimo gde da ubaci instrukcije u datotekama.

I to je sve?

I to je sve!

Venkat je načas zaćutao. - Džek. Kupiču tebi i čitavom tvom timu potpisane suvenire iz Zvezdanih staza.

Ja više volim Ratove zvezda.

.

- Halo?

Treba mi Vatnijev snimak.

Zdravo, Eni. I meni je drago što te čujem. Kako je u Hjustonu?

Ne seri, Venkate. Treba mi snimak.

Nije to tako jednostavno - objasnio je Venkat.

Pričate s njim preko kamere, jebote. Zašto ne bi bilo jednostavno?

Pošto mu napišemo poruku, sačekamo dvadeset minuta i tek onda snimamo. Vatni se za to vreme vrati u hab.

Onda mu recite da sledeći put sačeka ispred kamere da možete da ga snimite - zahtevala je Eni.

Možemo da mu šaljemo samo jednu poruku na sat vremena, i to samo kad je Acidalija Planicija okrenuta prema Zemlji - rekao je Venkat. - Nećemo sigurno da traćimo poruku samo da bismo mu rekli da pozira za snimak. Uostalom biće u skafanderu. Lice mu se neće ni videti.

Treba mi bar nešto, Venkate - rekla je Eni. - Komuni cirate s njim već dvadeset četiri sata i mediji su pošizeli, neće više da čekaju. Traže snimak koji mogu da objave uz priču, Biće u svim svetskim vestima.

Imaš snimke njegovih poruka. Iskoristi to.

To nije dovoljno - rekla je Eni. - Novinari mi skaču za vrat. I uvlače mi se u dupe. Napadaju me sa svih strana, Venkate! Neću moći da se odbranim!

To će morati da sačeka nekoliko dana. Pokušavamo da povežemo Patfajnder s roverovim kompjuterom...

Nekoliko dana!? - zavapila je Eni. - Ovo je jedina priča koja trenutno zanima ljude. U čitavom svetu. Razumeš šta hoću da kažem? Ovo je najveća priča još od Apola 13. Daj mi jebeni snimak!

Venkat je uzdahnuo. - Pokušaću sutra da ti ga nabavim.

Odlično! - rekla je. - Jedva čekam.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 98.

Moram da pratim kameru dok mi pišu. I to po pola bajta. Sačekam da dobijem nekoliko brojeva, onda ih pronađem u puškicama sa ASCII-em koje sam napravio. I tako dobijem jedno slovo.

Ne želim da zaboravim nijedno slovo, tako da ih štapom upisujem u pesak. Proces traženja slova i zapisivanja u pesku traje nekoliko sekundi. Pa nekad kada vratim pogled na kameru vidim da sam propustio broj. Obično na osnovu konteksta mogu da pogodim koji je bio, ali ponekad mi skroz promakne.

Danas sam ustao mnogo ranije nego što sam morao. Imao sam utisak da je Božićno jutro! Nisam mogao da dočekam osam sati. Doručkovao sam, obavio neke nepotrebne provele na habovoj opremi i čitao malo Poaroa. Onda je konačno kucnuo čas!

MOŽŠHAKOROVRDAPRIČSPTFDRSPREMSZDUGPORUK

Da. Trebalo mi je neko vreme da ovo dešifrujem. Možeš hakovati rovera da priča sa Patfajnderom. Spremi se za dugu poruku.

Dešifrovanje je bilo prava glavolomka, ali to su bile sjajne vesti! Ako uspemo, jedino ograničenje biće vreme prenosa signala! Okačio sam poruku na kojoj je pisalo Razumeo.

Nisam znao šta tačno misle pod onim „duga poruka” ali zaključio sam da je bolje da se pripremim. Izašao sam petnaest minuta pre punog sata i poravnao veliku površinu peska. Našao sam najduži antenski štap koji sam imao, kako bih mogao da dosegnem svaki ugao te ravne površine da ne bih morao da ugazim unutar tog polja.

Onda sam stajao i čekao.

Kad je otkucao pun sat, počela je da stiže poruka.

POKRENhekseditNARVRKOMP,OTVODATOT/usr/lib/habcomm.so/SKROLDOINDKSNALEVBUD:2AAE5,PIŠIPREKSKVCOD14lBJTPODACIKOJEPSLATIUSLDĆPORUC.OSTNIPRDKAMERZASLDĆSLIKANJ20MINPOŠTOGOTV

Čoveče! Da vidimo...

Hoće da pokrenem heksedit na roverovom kompjuteru, da onda otvorim datoteku /usr/lib/habcomm.so, da skrolujem dok indeks na levoj strani ekrana ne bude bio 2AAE5, i onda zamenim bajtove koji se tu nalaze sekvencom od 141 bajtu koju će Nasa poslati u sledećoj poruci. Razumeo.

Takođe, ko zna zašto, žele da ostanem ispred kamere za sledeće snimanje. Kad sam u skafanderu, nijedan delić mene se ne vidi. Čak i staklo na viziru previše odbija svetio. Ali u redu, ako to žele...

Vratio sam se u hab i prepisao poruku za kasnije. Onda sam napisao kratku poruku i izašao. Obično bih zakačio po ruku ispred kamere i vratio se u hab. Ali ovog puta sam morao da sačekam da me uslikaju.

Pokazao sam kameri podignut palac da upotpunim po ruku na kojoj je pisalo Eeeeej!

Eto šta ispadne kad previše gledate serije iz sedamdesetih.

- Tražim snimak, a vi mi date Fonzija? - prebacivala je Eni.

Dobila si šta si tražila, ne izvoljevaj - rekao je Ven- kat, držeći telefon prislonjen na rame. Pažnja mu je više bila usmerena na šematske prikaze, nego na razgovor.

Eeeeeej! — podrugljivo je oponašala poruku. — Zašto bi uradio tako nešto?

Pa znaš ga valjda.

Dobro, dobro - rekla je Eni. - Ali treba mi snimak na kom mu se vidi lice i to što pre.

To neće moći.

Zašto?

Zato što će umreti ako skine kacigu. Eni, moram da idem, došao je jedan programer iz JPL-a i hoće hitno da razgovara. Zdravo!

Ali... - zaustila je Eni kad je prekinuo.

Džek je još stajao na vratima. - Nije hitno.

Da, znam - odvratio je Venkat. - Izvoli?

Nešto smo razmišljali - počeo je Džek. - Ovo hakovanje rovera će možda zahtevati mnogo detalja. Možda ćemo morati da razmenimo veliki broj poruka s Vatnijem.

To nije problem - rekao je Venkat. - Ne žurite, uradite sve kako treba.

Mogli bismo i brže ako skratimo vreme prenosa - rekao je Džek.

Venkat ga je zbunjeno pogledao. - Imate plan da približite Zemlju Marsu?

Ne moramo da se bavimo Zemljom — rekao je Džek.

Hermes je trenutno udaljen sedamdeset tri miliona kilometara od Marsa. To je samo četiri svetlosne minute. Bet Johansen je odličan programer. Ona bi mogla da vodi Marka kroz čitav proces.

Ne dolazi u obzir - rekao je Venkat.

Ona je operater sistema na ovoj misiji - nastavio je Džek. To joj je uža stručna oblast.

Ne možemo to da uradimo, Džek. Posada još uvek nezna.

Šta je s tobom? Sto im ne kažeš već jednom?

Nisam odgovoran samo prema Vatniju - rekao je Venkat. - Imam još pet astronauta u dubokom svemiru, koji moraju da ostanu usredsređeni na povratak kući. Niko o tome ne razmišlja, ali statistički, oni su trenutno u većoj opasnosti nego Vatni. On je na planeti. Oni su u svemiru.

Džek je digao ruke. - Dobro, ići ćemo sporijim putem.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 98. (2)

Jeste li ikada prepisivali nasumičan sto četrdeset jedan bajt, i to po pola bajta?

Dosadno je. I nije tako jednostavno kad nemate olovku.

Dosad sam slova samo pisao u pesku. Ali ovoga puta, hteo sam da zapišem brojeve na nečem prenosivom. Moj prvobitni plan je bio da iskoristim laptop!

Svaki član posade imao je svoj laptop, tako da ih imam šest na raspolaganju. To jest, imao sam šest. Sada ih imam pet. Mislio sam da kompjuteru neće biti ništa ako ga iznesem napolje. To je samo elektronika, zar ne? Vazduh mu ne treba, a za tako kratko vreme trebalo bi da ostane dovoljno zagrejan da radi.

Crkao je čim sam ga izneo. Ekran se zacrneo još pre nego što sam izašao iz komore za izjednačavanje pritiska. Ispostavilo se da je ono ,,L” iz „LCD” skraćeno od liquid (tečnost). Pretpostavljam da se ta tečnost ili zaledila ili izvrila. Možda ću da pošaljem reklamaciju proizvođaču. „Poneo sam proizvod na Mars. Tamo je prestao da radi. Ocena: 0/10.”

Umesto toga poslužio sam se kamerom. Imam ih gomlu, napravljenih specijalno za uslove na Marsu. Zapisivao sam bajtove u pesku kako su pristizali, pa sam ih zatim slikao i potom prepisivao u habu.

Sada je noć, tako da poruke više ne stižu. Sutra ću uneti zakrpu u roverov kompjuter i odatle će kompjuteraši iz JPL moći da preuzmu stvar.

* * *

- Dođi ovamo, Džek - rekao je Venkat. - Danas ti možeš da stojiš najbliže Timu.

Hvala - rekao je Džek, zauzimajući Venkatovo mesto pored Tima. - Hej, Time!

Džek - rekao je Tim.

Kad će zakrpa da proradi? - pitao je Venkat.

Trebalo bi istog trenutka - odgovorio je Džek. - Ranije danas Vatni je uneo program za hakovanje i potvrdili smo da radi. Ažurirali smo Patfajnderov operativni sistem bez ikakvih problema. Poslali smo zakrpu sa rovera, koju mu je Patfajnder emitovao nazad. Čim Vatni stavi zakrpu i ponovo podigne sistem u roveru, trebalo bi da smo na vezi.

Pobogu, što je to zapetljano - rekao je Venkat.

Ako misliš da je to zapetljano, pokušaj da ažuriraš server Linuks - rekao je Džek.

Nekoliko trenutaka su ćutali, a onda je Tim rekao: - Znaš da je to bila šala, zar ne? Trebalo je da bude smešno.

Avaj - rekao je Venkat. - Ja sam fizičar, nisam kom- pjuteraš.

Džek nije smešan ni kompjuterašima.

Vrlo si neprijatan, Time - rekao je Džek.

Sistem je na mreži — rekao je Tim.

Šta?

Na mreži je. Samo da znate.

—Jebote! — rekao je Džek.

Uspeli smo! - objavio je Venkat okupljenima.

.

[11.18JJPL: Mark, ovde Venkat Kapur. Po- smatramo te još od četrdeset devetog sola. Ceo svet navija za tebe. Svaka čast što si našao Patfajnder. Radimo na planovima za spašavanje. JPL prepravlja VSM Aresa 4 da bi ga osposobio za kratak prelet preko

kopna. Pokupi će te i odvesti do Skjaparelija. Upravo pripremamo misiju za dostavu zaliha da ti obezbedimo dovoljno hrane do dolaska Aresa 4. [11.29]Vatni: Lepe vesti. Radujem se što neću umreti. Ho ću da naglasim da posada nije ni za šta kriva. Dozvolite mi jednu digresiju: Šta su rekli kad su saznali da sam živ? Još nešto: Zdravo, mama! [11.41]JPL: Reci nam nešto o svojim "usevima". Procenili smo da će ti paketi obroka trajati do četiristotog sola ako uzimaš tri četvrtine porcije po obroku. Hoće li tvoji usevi to popraviti? Povodom tvog pitanja: Još nismo rekli posadi da si živ. Želeli smo da se usredsrede na sopstvenu misiju. [11.52]Vatni: Imam useve krompira uzgojene od onih koje je trebalo da spremimo za Dan zahvalnosti. Odli čno napreduju, ali nemam dovoljno obradive površine za održivi uzgoj. Osta ću bez hrane oko devetstotog sola. Još nešto: Recite mojoj posadi da sam živ! Koji vam je kurac? [12.04]JPL: Doveš ćemo botani čare da ih podrobno ispitamo i da prekontrolišu sve što si radio. Tvoj život je u pitanju, i ništa ne ćemo prepustiti slu čaju. Devetstoti sol - to je sjajna vest. To će nam dati mnogo više vremena da pripremimo misiju za slanje zaliha. Osim toga, pazi, molim te, kako se izražavaš. Sve što otkucaš, emituje se uživo u ćelom svetu. [12.15]Vatni: Pazi sad! Sise! ( . Y . )

* * *

- Hvala vam, gospodine predsedniče - rekao je Tedi u slušalicu. - Zahvaljujem vam na pozivu, i preneću vaše čestitke svima u organizaciji.

Kako je spustio slušalicu, ugledao je Miča Hendersona na vratima.

Jel’ nije nezgodno vreme? - pitao je Mič.

Uđi, Miče - rekao je Tedi. - Sedi.

Hvala. - Mič je seo na udoban kožni kauč. - Uspešan dan danas!

Da, jeste - složio se Tedi. - Za korak smo bliže da vratimo Vatnija živog.

Da, kad smo kod toga - rekao je Mič. - Verovatno znaš zašto sam ovde.

Mogu da pretpostavim - rekao je Tedi. - Želiš da kažeš posadi da je Vatni živ.

Da - rekao je Mič.

I došao si sa mnom da razgovaraš o tome sada kad je Venkat u Pasadeni i ne može da se protivi.

Ne bi trebalo da tražim odobrenje ni od tebe, ni od Venkata niti od bilo koga drugog. Ja sam direktor leta. To je od početka trebalo da bude moja odluka, ali vas dvojica ste se umešali i nadglasali me. Ali da zanemarimo to, složili smo se da ćemo im reći kad bude postojala nada da će se spasti. Sada postoji nada. Uspostavili smo vezu, plan za spašavanje se razrađuje a zahvaljujući njegovoj farmi imamo dovoljno vremena da mu dostavimo zalihe.

Dobro, kaži im — saglasio se Tedi.

Mič je zastao. - Tek tako?

Znao sam da ćeš me pre ili kasnije to pitati, tako da sam već razmislio o tome i odlučio. Idi kaži im.

Mič je ustao. - U redu. Hvala - rekao je izlazeći iz kancelarije.

Tedi se okrenuo u stolici prema prozoru i pogledao u noćno nebo. Zagledao se u jedva vidljivu crvenu tačku među zvezdama. - Drži se, Vatni - rekao je iako nije imao ko da ga čuje. — Dolazimo po tebe.

12.

Vatni je mirno spavao u svom krevetu. Promeškoljio se sanjajući nešto što mu je mamilo osmeh na lice. Prethodni dan je bio posebno naporan, pa odavno nije spavao tako mirnim i dubokim snom.

„Dobro jutro, posado!”, uzviknula je Luisova. „Još jedan novi dan! Spremni za nove podvige?”

Vatni se pridružio horu promuklog negodovanja.

„Hajde, hajde”, stišavala ih je Luisova, „samo bez kuka- nja. Ovde spavate četrdeset minuta duže nego na Zemlji.”

Martinez je prvi ustao. Kao pripadnik ratnog vazduhoplovstva s lakoćom je parirao Luisovoj i njenoj satnici nasleđenoj iz ratne mornarice. „Dobro jutro, komandante”, rekao je živahno.

Johansenova se pridigla ali nije krenula u susret neprijatnom svetu s one strane pokrivača. Kao softverski inženjer, nikad nije bila jutarnji tip.

Fogel se polako izvukao iz kreveta, pogledavši na sat. Bez reći je navukao kombinezon, poravnavajući nabore na njemu. Uzdahnuo je, pokunjen što još jedan dan neće moći da se istušira.

Vatni je okrenuo glavu od buke pritiskajući jastuk na glavu. „Nestanite, bučni ljudi”, promrmljao je.

„Bek!”, uzviknuo je Martinez drmusajući lekara misije; „Na noge lagane, druže!”

„Da, evo”, rekao je Bek zamagljenog pogleda.

Johansenova je pala s kreveta i ostala da leži na podu.

Luisova je izvukla jastuk ispod Vatnijeve ruke govoreći: „Pokret, Vatni! Ujka Sem je platio sto hiljada dolara svaku sekundu našeg vremena ovde.”

„Nevaljala teta uzela jastuk”, prostenjao je Vatni, odbijajući da otvori oči.

„Na Zemlji sam iz kreveta izbacivala muškarce od devedeset kilograma. Hoćeš da vidiš šta mogu da uradim na gravitaciji od nula zapeta četiri?

„Ne, nema potrebe” rekao je Vatni pridižući se.

Postoje isterala posadu iz kreveta, Luisova je sela za komunikacioni punkt da proveri poruke koje su stigle iz Hju- stona tokom noći.

Vatni se dovukao do ormara sa obrocima i uzeo nasumice pakovanje s doručkom.

„Dodaj mi pakovanje s ’jajima’, hoćeš li”, rekao je Martinez.

„Možeš da ih razlikuješ?”, rekao je Vatni dodajući Martinezu jedno pakovanje.

„Pa i ne baš”, rekao je Martinez.

„Bek, šta ćeš ti?”, nastavio je Vatni.

„Svejedno mije”, rekao je Bek. „Daj mi bilo koje.”

Vatni mu je dobacio pakovanje.

„Fogele, ti ćeš kobasice kao i obično?”

„Ja, molim”, odgovorio je Fogel.

„Svestan si da se uklapaš u stereotip, zar ne?”

„Meni to ne smeta”, uzvratio je Fogel, uzimajući ponuđen poručak.

„Hej, spavalice”, Vatni je doviknuo Johansenovoj. „Hoćeš li doručkovati danas?”

„Mmm”, promrmljala je Johansenova.

„Mislim da to znači ne”, nagađao je Vatni.

Posada je doručkovala u tišini. Johansenova se na kraju doteturala do ormara sa obrocima i uzela paketić kafe. Pošto je nespretno usula vruću vodu, polako je ispijala kafu dok nije počela da se razbuđuje.

„Poslednja obaveštenja iz Hjustona”, rekla je Luisova. „Sateliti pokazuju da nam se približava oluja, ali imamo vremena da obavimo zadatke na terenu pre nego što stigne. Fogele, Martineze, vi ćete biti napolju sa mnom. Johansenova, ti ćeš morati da pratiš meteorološke izveštaje. Vatni, tvoji eksperimenti sa zemljištem su pomereni za danas. Bek, propusti uzorke iz jučerašnjeg EVA kroz spektrometar.”

„Misliš da je pametno da izlazite kad se sprema oluja?”, pitao je Bek.

„Hjuston je odobrio”, rekla je Luisova.

„Meni deluje kao nepotrebno izlaganje opasnosti.” „Dolazak na Mars je nepotrebno izlaganje opasnosti”, rekla je Luisova. „Šta hoćeš time da kažeš?”

Bek je slegnuo ramenima. „Samo da se pazite.”

.

Tri ljudske prilike gledale su ka istoku. U glomaznim EVA odelima izgledale su skoro identično. Samo zastava Evropske unije na Fogelovom ramenu razlikovala ga je od Luisove i Martineza, koji su imali američku zastavu.

Tmina na istoku se lelujala i svetlucala obasjana zracima izlazećeg sunca.

„Oluja”, rekao je Fogel svojim nemačkim naglaskom. „Bliža je nego što je Hjuston javio.”

„Imamo vremena”, odvratila je Luisova. „Usredsredi se na zadatak. Izlazimo zbog hemijske analize. Fogele, ti si hemičar, tako da si ti zadužen za ono što iskopamo.”

„Ja”, saglasio se Fogel. „Molim vas, kopajte do dubine od trideset centimetara i tu uzmite uzorke zemljišta. Svako bar po sto grama. Vrlo je važno da bude na dubini od trideset centimetara.”

„Dogovoreno”, rekla je Luisova. „Ne udaljavajte se više od sto metara od haba”, dodala je.

„Mhm”, promumlao je Fogel.

„Dobro, mama”, oglasio se Martinez.

Razdvojili su se. Znatno unapređena od vremena Apolovih misija, EVA odela korišćena na Aresovim misijama dozvoljavala su mnogo veću slobodu pokreta. Kopanje, saginjanje i pakovanje uzoraka nikad nije bilo lakše.

Posle nekog vremena Luisova je pitala: „Koliko uzoraka ti treba?”

„Možda po sedam od svakog?”

„Ništa lakše”, potvrdila je Luisova. „Imam četiri zasada.”

„Ja imam pet”, dodao je Martinez. „Naravno, ne možemo očekivati od mornarice da drži korak s vazduhoplovstvom, zar ne?

„Znači, tako hoćeš da se igraš?”, rekla je Luisova.

„Samo kažem ono što vidim, komandante.”

„Johansenova ovde”, začuo se preko radija glas operatera sistema. „LIjuston je upravo promenio stepen oluje u ’snažna’. Stiže za petnaest minuta.”

„Nazad u bazu”, naredila je Luisova.

.

Hab se tresao pod zaglušujućem udarima vetra dok su se astronauti skupili u njegovom središtu. Svih šestoro obuklo je svoja EVA odela za slučaj cepanja haba. Johansenova je gledala u laptop dok su ostali gledali u nju.

„Srednja brzina vetrova je sada preko sto kilometara na čas”, dodala je. „Sa udarima do sto dvadeset pet.”

„Pobogu, završićemo u Ozu”, rekao je Vatni. „Pri kojoj brzini vetra se prekida misija?”

„Tehnički, na sto pedeset kilometara na čas”, odgovorio je Martinez. „Pri većim brzinama VPM bi mogao da se prevrne.”

„Imamo li predviđanja o putanji oluje?”, pitala je Luisova. „Sada smo na obodu oluje”, odvratila je Johansenova, zureći u ekran. „Značajno će se pojačati pre nego što oslabi.” Habovo platno se talasalo pod silnom udara dok su se unutrašnji potporni stubovi povijali i podrhtavali pri svakom udaru. Zavladala je zaglušujuća kakofonija.

„Dobro”, rekla je Luisova. „Pripremite se za prekid misije. Otići ćemo u VSM i držaćemo palčeve da sve dobro prođe. Ako vetar postane prejak, polećemo.”

Napustili su hab u parovima i okupili se ispred komore za izjednačavanje pritiska 1. Žestok vetar i pesak su ih šibali, ali mogli su da ostanu na nogama.

„Vidljivost je skoro nula”, rekla je Luisova. „Ako se izgubite koristite telemetrijski signal sa mog odela za navođenje. Vetar će se pogoršati kad se udaljimo od haba, zato se pripremite.”

Posrtali su probijajući se kroz vihor prema VPM-u.

„Hej”, rekao je Vatni zadihano, „Možda bismo mogli da podupremo VPM. Da smanjimo opasnost od prevrtanja.”

„Kako?”, odvratila je Luisova, skoro bez daha.

„Mogli bismo da iskoristimo kablove iz solarne farme kao zatezne konopce.” Zastao je da udahne, pa nastavio: roveri bi mogli da posluže kao sidra. Jedini problem bilo bi obmotati kabl oko...”

Odlomljen komad opreme nošen vetrom naleteo je na Vatnija i odgurnuo ga niz vetar.

„Vatni!”, uzviknula je Johansenova.

„Šta se desilo?”, pitala je Luisova.

„Nešto ga je udarilo!”, javila je Johansenova.

„Vatni, javi se”, dozivala je Luisova.

Nije bilo odgovora.

„Vatni, javi se”, ponovila je.

Umesto odgovora — tišina.

„Nije na mreži”, javila je Johansenova. „Ne znam gde je!”

„Komandante”, rekao je Bek. „Pre nego što smo izgubili telemetriju, u odelu mu se uključio alarm za dekompresiju!”

„Sranje!”, uzviknula je Luisova. „Johansenova, gde si ga poslednji put videla?”

„Bio je tačno ispred mene i onda je nestao”, rekla je. „Vetar ga je odneo u pravcu zapada.”

,,U redu”, rekla je Luisova. „Martineze, idi u VPM i spremi ga za poletanje. Svi ostali krenite prema Johansenovoj.”

„Doktore Bek”, rekao je Fogel teturajući se kroz oluju. „Koliko dugo osoba može da preživi posle dekompresije?”

„Manje od jedne minute”, rekao je Bek, gubeći glas zbog knedle u grlu.

„Ništa ne vidim”, rekla je Johansenova posadi koja se okupila oko nje.

„Formirajte kolonu i krenite ka zapadu”, naredila je Luisova. „Pravite male korake da ga ne zgazimo. Verovatno leži na zemlji.”

Pazeći da ne izgube jedno drugo iz vidokruga, gazili su kroz kovitlac.

Martinez je uleteo u VPM-ovu vazdušnu komoru i zatvorio vrata gurajući ih nasuprot vetra. Čim se pritisak izjednačio, svukao je skafander. Popeo se uz merdevine do kabine za posadu, brzo seo na pilotsko sedište i startovao sistem.

Držeći u jednoj ruci kontrolnu listu za lansiranje po hitnom postupku, drugom je brzo palio prekidače. Jedan po jedan sistemi su prijavljivali status

pripravan za lansiranje. Kako se koji pojavljivao na ekranu, jedan mu je zapao za oko.

„Komandante”, javio je radiom, ,,VPM prijavljuje nagib od sedam stepeni. Prevrnuće se na dvanaest zapeta tri stepena.”

„Primljeno”, odvratila je Luisova.

„Johansenova”, obratio joj se Bek gledajući u svoj ručni kompjuter”, „Vatnijev biomonitor je poslao nešto pre nego što je ispao iz mreže. Kod mene na kompjuteru piše samo neispravan paket’.”

„1 kod mene”, dodala je Johansenova. „Nije završio sa slanjem. Neki podaci nedostaju i nema kontrolnog zbira. Daj mi sekund.”

„Komandante”, umešao se Martinez. „Imamo poruku iz Hjustona. Zvanično nam je otkazana misija. Oluja će biti prejaka.”

„Primljeno”, rekla je Luisova.

„To su poslali pre četiri i po minuta”, nastavio je Martinez, ..dok su posmatrali satelitske podatke od pre devet minuta.”

„Razumem”, rekla je Luisova. „Nastavi s pripremama za lansiranje.”

„Primljeno”, dodao je Martinez.

„Bek”, rekla je Johansenova. „Imam sirov paket. U pitanju je ravan tekst: KP 0, PS 0, TP 36,2. To je sve sto je primio.” „Razumem”, potvrdio je Bek sumorno. „Krvni pritisak 0, puls 0, temperatura normalna.”

Na kanalu je zavladala tišina. Nastavili su da se probijaju, boreći se protiv peščane oluje, uzdajući se u čudo.

„Temperatura normalna?”, rekla je Luisova s prizvukom nade u glasu.

„Mora da prođe neko vreme dok se...”, promuca Bek. „Treba vremena da se ohladi.”

„Komandante”, obratio joj se Martinez. „Rover je sada nagnut 10,5 stepeni, i udari vetra ga guraju na 11.”

„Razumem”, odvratila je Luisova. „Jesi li spreman za lansiranje?”

„Jesam”, odgovorio je Martinez. „Mogu da počnem čim kažeš.”

„Ako počne da se prevrće, možeš li da uzletiš pre nego što padne?”

„Uh”, zbunjeno će Martinez, jer to pitanje nije očekivao. „Da, komandante. Preuzeo bih ručne komande i dao gas do kraja. Onda bih ispravio brod i vratio se na programiran uzlet.” „Dobro”, odvratila je Luisova. „Svi pratite signal Martinezovog odela. Tako ćete doći do VPM-ove komore za izjednačavanje pritiska. Uđite i pripremite se za lansiranje.”

,,A ti, komandante?”, pitao je Bek.

„Ja ću još malo da tražim. Krenite. I, Martineze, ako počnete da se prevrćete, lansiraj.”

„Ne misliš valjda da bih te ostavio ovde?”, uzvratio je Martinez.

„Upravo sam ti naredila da to uradiš”, odgovorila je Luisova. „Vas troje, krenite prema brodu.”

Nerado su poslušali naređenje Luisove i uputili se prema VPM-u. Nemilosrdan vetar suprotstavljao im se pri svakom koraku.

Kako nije mogla da vidi ispred sebe Luisova je počela da vuče noge po tlu. Setivši se nečega posegnula je rukom iza leđa i izvadila nekoliko burgija za bušenje tvrdih stena. Tog jutra je u svoju opremu ubacila i metar duge burgije, imajući u vidu planirano uzimanje geoloških uzoraka kasnije u toku dana. Držeći u svakoj ruci po jednu, vukla ih je po zemlji dok je hodala.

Posle dvadeset metara, okrenula se i pošla u suprotnom smeru. Bilo je nemoguće hodati pravolinijski. Ne samo da nije mogla da vidi kud ide nego su je i stalni udari vetra skretali s puta. Osim toga, vetar je nanosio toliko peska da joj je pri svakom koraku zatrpavao stopala. Gunđajući, nastavila je.

Bek, Johansenova i Fogel su se ugurali u VPM-ovu vazdušnu komoru. Bila je pravljena za dvoje, ali mogla je da primi i troje u slučaju nužde. Dok se pritisak izjednačavao, sa radija se začuo glas Luisove.

„Johansenova”, rekla je. „Da li bi infracrvena kamera s rovera mogla da pomogne?”

„Ne”, odgovorila je Johansenova. „Infracrvena svetlost ne prolazi kroz pesak ništa bolje od vidljive svetlosti.”

„O čemu ona to?”, pitao je Bek pošto je skinuo kacigu. „Ona je geolog. Zna da infracrvena svetlost ne prolazi kroz peščanu oluju.”

„Hvata se za slamku”, odvratio je Fogel otvarajući unutrašnja vrata. „Moramo da sednemo. Molim vas, požurite.”

„Ne dopada mi se ovo”, rekao je Bek.

„Ni meni, doktore”, rekao je Fogel penjući se uz merdevine. „Ali komandantkinja je naredila. Neposlušnost nam neće pomoći.”

„Komandante”, javljao se Martinez preko radija. „Nagnuti smo jedanaest zapeta šest stepeni. Još jedan jači udar vetra i prevrnućemo se.”

,,A blizinski radar?”, pitala je Luisova „Da li bi on mogao da detektuje Vatnijevo odelo?”

„Nema šanse”, rekao je Martinez. „On može da vidi Hermes u orbiti, a ne metal u jednom skafanderu.”

„Pokušaj”, rekla je Luisova.

„Komandante”, rekao je Bek stavljajući slušalice na glavu pošto je seo, spremajući se za fazu ubrzanja. „Znam da ovo ne želiš da čuješ, ali Vat... Mark je mrtav.”

„Razumem”, rekla je Luisova. „Martineze, pokušaj s radarom.”

„Razumem”, odvratio je Martinez preko radija.

Upalio je radar i sačekao da završi samoproveru. Pogledao je besno u Beka i rekao: „Koji ti je?”

„Prijatelj mi je upravo poginuo”, odgovorio je Bek. „Ne želim da izgubimo i komandantkinju.”

Martinez ga je popreko pogledao. Pošto se ponovo okrenuo ka radaru, javio je preko radija: „Blizinski radar ništa nije našao.”

„Ništa?”, pitala je Luisova.

„Jedva detektuje hab”, odgovorio je. „Peščana oluja mu ometa rad. A čak i bez oluje, nema dovoljno metala u... Sranje!” „Vežite se!” doviknuo je posadi. „Prevrćemo se!”

VPM je zaškripao naginjući se sve više.

„Trinaest stepeni”, uzviknula je Johansenova sa svog mesta. Zakopčavajući kaiševe svog sedišta, Fogel je rekao: „Pretegli smo previše na jednu stranu. Brod se neće zaljuljati nazad."

„Ne možemo da je ostavimo!”, uzviknuo je Bek. „Neka se prevrne, popravićemo ga!”

„Trideset dve metričke tone sa sve gorivom”, rekao je Martinez dok su mu ruke letele po komandama. „Ako udari o tlo, oštetiće se rezervoari, školjka letelice - a verovatno i motor — pretrpeće oštećenja drugog stepena. To nikad nećemo moći da popravimo.”

„Ne možeš da je ostaviš ovde!”, rekao je Bek. „Ne možeš” „Pokušaću nešto. Ako ne upali, postupiću u skladu s njenim naređenjem.”

Uključivši sistem za orbitalno manevrisanje, održavao je stalan mlaz gasa iz motora pri vrhu rakete. Mali potisnici borili su se protiv težine masivnog svemirskog broda koji se polako naginjao.

„Upalio si SOM?”, pitao je Fogel.

„Ne znam da li će uspeti. Ne uspravljamo se dovoljno brzo”, rekao je Martinez. „Mislim da usporava...”

„To onda znači da su se aerodinamični poklopci automatski otkačili”, rekao je Fogel. „Malo ćemo se truckati zbog tri rupe na boku broda.”

„Hvala na informaciji”, rekao je Martinez dok je održavao potisak i pratio očitavanje merača nagiba. „Hajde...”

„Još uvek smo na trinaest stepeni”, izvestila je Johansenova.

„Šta se dešava tamo gore?”, pitala je Luisova preko radija. „Otišli ste s veze. Odgovorite.”

„Trenutak”, odgovorio je Martinez.

„Dvanaest zapeta devet stepeni”, izvestila je Johansenova. „Deluje”, rekao je Fogel.

„Zasad”, dodao je Martinez. „Ne znam koliko će nam gorivo za manevrisanje potrajati.”

„Dvanaest zapeta osam”, dodala je Johansenova. „Rezerve goriva SOM-a su na šezdeset procenata”, rekao je Bek. „Koliko ti je potrebno da pristaneš na Hermes?” „Deset procenata ako sve odradim kako treba”, odvratio je Martinez podešavajući ugao potiska.

„Dvanaest zapeta šest”, rekla je Johansenova. „Vraćamo se.” „Ili je vetar malo oslabio”, nagađao je Bek. „Gorivo je na četrdeset pet procenata.”

„Postoji opasnost od oštećenja ventila”, upozorio je Fogel. „SOM ne trpi dugotrajan potisak."

„Znam”, rekao je Martinez. „Mogu da pristanem bez ventila na kljunu broda ako moram.”

„Još malo...”, rekla je Johansenova. „Dobro, sad smo ispod dvanaest zapeta tri.”

„Gasim SOM”, objavio je Martinez smanjujući potisak.

„Još uvek se ispravljamo”, objavila je Johansenova. „Jedanaest zapeta šest... jedanaest zapeta pet... stojimo na jedanaest i po.”

„Gorivo SOM-a na dvadeset dva procenta”, rekao je Bek.

„Da, vidim”, odgovorio je Martinez. „To će biti dovoljno.”

„Komandante”, javio se Bek radiom. „Moraš odmah da uđeš u brod.”

„Slažem se”, umešao se Martinez preko radija. „On je mrtav, Luisova. Vatni je mrtav.”

Četiri člana posade čekalo je odgovor svoje komandantkinje.

„Razumem”, konačno je odgovorila. „Dolazim.”

Ležali su u tišini vezani u svojim sedištima, spremni za lansiranje. Bek je pogledao Vatnijevo prazno sedište i primetio Fogelov pogled. Martinez je aktivirao samoproveru SOM- ovih potisnika na kljunu broda. Više nisu bili bezbedni za upotrebu. Uneo je podatke o kvaru u dnevnik.

Začulo se brujanje vazdušne komore. Postoje skinula skafander, Luisova je ušla u kabinu za posadu. Bez reči se vezala na svom sedištu, skamenjenog lica. Samo se Martinez usudio da progovori.

„Još uvek čekamo komandu za lansiranje”, rekao je tiho. „Spremni smo za uzletanje.”

Luisova je zažmurila i klimnula glavom.

„Žao mije, komandante”, dodao je Martinez. „Morale da izgovorite...”

„Uzlećemo”, rekla je.

„Da, komandante”, odgovorio je, aktivirajući sekvencu.

Sigurnosne spojnice bile su automatski izbačene sa lan sirne rampe i pale su na zemlju. Nekoliko sekundi potom aktivirali su se upaljači koji su upalili glavne motore i VPM je uzleteo.

Brod je polako ubrzavao. Kako se peo, vetar gaje, menjajući snagu i pravac, skretao sa kursa. Uočivši problem, softver za uzletanje nagnuo je brod pod ugao nasuprot vetru poništavajući njegovo dejstvo.

Usled trošenja goriva, brod je postajao lakši i sve više je ubrzavao. Uzdižući se tom eksponencijalnom stopom letelica je uskoro dostigla maksimalno ubrzanje, koje ne ograničava snaga motora već granica izdržljivosti krhkih ljudskih bića unutar broda.

Kako se brod sve više uspinjao, otvorena vratanca SOM-a stvarala su otpor. Posada se drmusala u sedištima dok se čitava letelica silovito tresla. Martinez i softver za uzlet održavali su brod na kursu, mada je to bila neprekidna borba. Turbulencija je jenjavala, a zatim potpuno prestala kad su uleteli u sloj razređene atmosfere.

Odjedanput, sav pritisak je nestao. Prva faza uzletanja je bila okončana. Posada je nekoliko sekundi bila u bestežinskom stanju, a potom su, u drugoj fazi, ponovo osetili pritisak. Prazan motor prve faze odvojio se od rakete da bi pao na neki neistražen deo planete ispod njih.

U drugoj fazi brod se uspinjao sve više dok nije izbačen u nisku orbitu. Druga faza leta trajala je mnogo kraće od masivne prve faze i protekla je mnogo mirnije.

Iznenada, motor se ugasio a kakofoniju je zamenila neprijatna tišina.

„Gašenje glavnog motora”, rekao je Martinez. „Trajanje uspona: osam minuta, četrnaest sekundi. Krećemo se u susret Hermesu.”

Uzletanje bez ikakvog incidenta obično je bilo povod za slavlje. Ovo je dočekano tišinom koju su prekidali tihi jecaji Johansenove.

.

Četiri meseca kasnije...

Nasa voli da iskoristi svaki sekund za naučna istraživanja. Na putu do Marsa i nazad posada je imala isto toliko posla kao tokom boravka na površini Marsa. Bezmalo su uspevali da nadoknade zaostatak. Plan rada je bio pravljen za šestoro, ne za petoro.

Bek se trudio da ne razmišlja o tome zašto sada on obavlja eksperimente sa uzgojem biljaka u uslovima nulte gravitacije. Uneo je podatke o veličini i obliku listova paprati, slikao ih i napravio beleške.

Pošto je završio sa istraživačkim radom za taj dan, pogledao je na sat. Završio je taman na vreme. Prenos podataka će ubrzo biti gotov. Lebdeći, prošao je pored reaktora do merdevina koje vode u modul A.

Nastavio je da lebdi niz merdevine, savijenih nogu, ali kad je ušao u deo u kojem snažno deluju centripetalne sile rotirajućeg broda, morao je čvrsto da se pridrži. U modulu A sila teže iznosila je 0,4 g.

Veštačka gravitacija nije tek puki luksuz, služila im je za održavanje kondicije. Bez nje bi prvih nedelju dana na Marsu jedva hodali. Pomoću određenog programa vežbi mogli su da održavaju zdravlje srca i kostiju, ali ne postoje vežbe koje bi im omogućile potpunu pokretljivost od prvog sola.

Pošto je brod već pružao tu priliku koristili su sistem gravitacije i na povratku.

Johansenova je sedela za svojim punktom. Luisova je se- dela na susednom sedištu dok su Fogel i Martinez lebdeli u blizini. Pošiljka podataka sadržala je mejlove i video-snimke od kuće. To im je bio najbolji deo dana.

Jel’ stigla? - pitao je Bek ulazeći u komandni most.

Samo što nije - odvratila je Johansenova. — Devedeset osam odsto.

-Ti si nešto dobro raspoložen, Martineze - rekao je Bek.

Sin mi je juče napunio tri godine - rekao je ozareno. Trebalo bi da mi stignu slike sa rođendana. A tebi?

Ništa posebno - odgvorio je Bek. - Recenzije kolega jednog rada koji sam napisao pre nekoliko godina.

Prenos je gotov - rekla je Johansenova. - Svi privatni mejlovi su vam prosleđeni na laptopove. Stigli su i poslednji telemetrijski podaci za Fogela i sistemska obaveštenja za me ne. Aha... imamo i govornu poruku upućenu čitavoj posadi.

Pogledala je preko ramena u Luisovu.

Luisova je slegnula ramenima. - Pusti je.

Johansenova je otvorila poruku i naslonila sa nazad u sedištu.

„Hermese, ovde Mič Henderson”, počela je poruka.

Henderson? - iznenadio se Martinez. — Obraća nam se direktno preko KOMKAP-a?

Luisova je podigla ruku ne bi li ih ućutkala.

„Imam vesti za vas”, slušali su Mičov glas. „Ne znam kako drugačije ovo da vam kažem: Mark Vatni je živ.”

Johansenova je zanemela.

St... - zaustio je Bek.

Fogel je zinuo, preneražen.

Martinez je pogledao u Luisovu. Ona se nagnula i uštinula se za obraz.

„Znam da je ovo pravo iznenađenje”, nastavio je Mič. „I znam da imate mnogo pitanja. Odgovorićemo vam na svako, ali zasad ću vam samo reći ono osnovno.”

„Živ je i zdrav. Saznali smo to pre dva meseca i odlučili smo da vam ne kažemo; čak smo cenzurisali vaše privatne poruke. Ja sam se tome oštro protivio, a sada smo odlučili da vam kažemo zato što smo konačno uspostavili komunikaciju s njim i imamo izvodljiv plan spašavanja. Plan se svodi na to da ga Ares 4 pokupi modifikovanim VSM-om.”

„Poslaćemo vam kompletan pisani izveštaj, ali vi svakako niste odgovorni za ono što se desilo. Mark to naglašava kad god se dotaknemo te teme. Bio je to samo splet nesrećnih okolnosti.”

„Ostavićemo vam malo vremena da se priberete. Oslobađamo vas sutrašnjih obaveza, nećete se baviti istraživanjima. Pošaljite nam sva svoja pitanja, a mi ćemo vam odgovoriti na njih. Henderson se odjavljuje.”

Kad se poruka završila na mostu je zavladao tajac.

On... On je živ? - rekao je Martinez i osmehnuo se.

Fogel je uzbuđeno klimnuo glavom. — živ je.

Johansenova je zgranuto zurila u ekran.

Jebote - nasmejao se Bek. - Jebote! Komandante! Živ je!

A ja sam ga ostavila tamo - tiho je rekla Luisova. Veselje je splasnulo čim je posada primetila neutešno lice svoje komandantkinje.

Ali - zaustio je Bek - Svi smo ga ost...

Vi ste sledili naređenja - prekinula ga je Luisova. - Ja sam ga ostavila tamo. U onoj mrtvoj zabitoj pustoši.

Bek je pogledao u Martineza očekujući od njega da nešto kaže. Martinez je zinuo, ali nije znao šta bi rekao.

Luisova je teška koraka napustila most. (CroWarez.org )

13.

Zaposleni u Dejo plastiksu radili su u duplim smenama. Pričalo se i o uvođenju treće smene ako Nasa. ponovo poveća porudžbinu. Niko se nije žalio. Nadoknada za prekovremeni rad bila je spektakularna a na raspolaganju su imali neograničen budžet.

Upletena ugljena vlakna polako su klizila kroz presu koja ih je sabijala između dva sloja polimera. Gotov materijal je presavijan četiri puta i lepljen. Tako dobijeno debelo platno potom je imrpegnirano mekom smolom i odnošeno u vruću sobu da se stegne.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 114.

Ovi iz Nase, otkako mogu da razgovaraju sa mnom, nikako da ućute.

Stalno traže obaveštenja o radu svakog sistemu u habu, i dovukli su čitav buljuk stručnjaka koji pokušavaju da upravljaju do najsitnijih detalja uzgojem mojih useva. Baš je super što gomila dupeglavaca sa Zemlje govori meni, botaničaru, kako da gajim biljke.

Uglavnom ih ignorišem. Ne bih da zvučim arogantno, ali ja sam najbolji botaničar na planeti.

I mam imejl! Dobijam podatke mejlom kao kad sam bio na Hermesu. Naravno, prenose mi mejlove porodice i prijatelja, ali mi Nasa uz to šalje i najinteresantnije poruke javnosti.

Dobio sam mejlove od raznih rok zvezda, sportista, glumaca i glumica, pa čak i od predsednika.

Najbolji je bio mejl s mog Univerziteta u Čikagu. Kažu, kad negde zasadiš useve, prvi, zvanično si „kolonizovao” to mesto. Tako da sam ja, tehnički, kolonizovao Mars.

Eto ti ga na, Nile Armstrongu!

Pet puta dnevno izlazim do rovera da proverim mejl. U stanju su da pošalju poruku sa Zemlje na Mars, ali ne mogu da je sprovedu još tih deset

metara do haba. Ali, tako je kako je, ne mogu da se žalim. Moji izgledi za preživljavanje sada su mnogo veći.

Prema poslednjim saznanjima, rešili su problem težine VSM-a Aresa 4. Kad sleti, odbaciće toplotni štit, svu opremu za održavanje života posade i nekoliko praznih rezervoara za gorivo. Tada će moći da preveze nas sedmoro (posadu Aresa 4 i mene) skroz do kratera Skjapareli. Već razmatraju moje dužnosti na terenu. Kako je to dobro!

Sto se ostalih novosti tiče — učim Morzeovu azbuku. Zašto? Zato što nam je to rezervni sistem komunikacije. Nasa je zaključila da nekoliko decenija stara sonda nije idealno rešenje kao naše jedino sredstvo komunikacije.

Ako Patfajnder crkne, moraću da „pišem” poruke pomoću kamenja koje će Nasa moći da vidi preko satelita. Neće moći da odgovore, ali imaćemo bar jednosmernu komunikaciju. Zašto Morzeova azbuka? Zato što je pomoću kamenja mnogo lakše praviti tačkice i crtice nego slova.

To je traljava komunikacija i nadam se da do toga neće doći.

.

Sve hemijske reakcije su završene, platno je sterilisano i premešteno u čistu sobu. Tamo je radnik sa ivice platna isekao jednu traku. Podelio ju je na kvadrate i svaki podvrgao seriji rigoroznih testova.

Pošto je platno prošlo testiranje, izrezano je u predviđen oblik. Ivice su presavijene, zašivene i zalepljen smolom. Čovek sa kontrolnom tabelom obavio je konačnu kontrolu —nezavisnu kontrolu mera, a zatim odobrio platno za upotrebu.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 115.

Botaničari koji mi se uporno mešaju u posao nevoljno su priznali da sam dobro odradio posao. Slažu se da ću imati dovoljno hrane da preživim do devetstotog sola. S tim na umu, Nasa je razradila pojedinosti misije za dostavu zaliha.

U početku su se mučili smišljajući kako da pošalju sondu pre četiristotog sola. Ali ja sam produžio sebi život za još petsto solova svojim zasadom krompira tako da sad imaju više vremena da pripreme misiju.

Lansiranje će biti sledeće godine u vreme „lansirnog prozora”, kad sonda može da iskoristi Hohmanovu transfernu orbitu, i sonda će stići za

devet meseci. Trebalo bi da bude ovde osamsto pedeset šestog sola, otprilike. Dostaviće mi zalihe hrane, rezervni oksigenator, sakupljač vode i komunikacioni sistem. To jest, tri komunikaciona sistema. Pretpostavljam da žele da se osiguraju, s obzirom na moju naviku da se vrzmam u blizini radija kad mu se neki deo odlomi.

Danas sam primio prvi mejl sa Hermesa. Nasa nam je dosad ograničavala direktan kontakt. Pretpostavljam da se plaše kako ću im reći nešto u fazonu „Ostavili ste me na Marsu, kreteni!” Znam da im je čudno što im se javlja duh sa Marsa, ali nemojmo preterivati. Ponekad poželim da Nasa prestane da izigrava dadilju. Kako god bilo, konačno su mi prosledili jedan mejl od Martineza.

Dragi Vatni: Izvini što smo te ostavili, ali ne sviđaš nam se. Voliš da se praviš pametan. Osim toga, bez tebe imamo mnogo više mesta na Hermesu. Jeste da moramo na smenu da radimo i tvoj deo posla, ali to je ionako samo botanika (što i nije prava nauka) tako da nam nije teško. Kako je na Marsu?

Martinez

Moj odgovor:

Dragi Martineze: Na Marsu nije loše. Kad me obuzme usamljenost, razmišljam o onoj vreloj strastvenoj no ći koju sam proveo s tvojom mamom. Kako je na Hermesu? Sku čeno i klaustrofobi čno, a? Ju če sam izašao napolje i posmatrao beskrajni horizont. I znaš šta, Martineze, ne vidi mu se kraj!

Vatni

Radnici su pažljivo složili platno i stavili ga u hermetički zatvoren kontejner za transport ispunjen argonom. Čovek sa kontrolnom tabelom odštampao je nalepnicu i zalepio je na paket. Projekat Ares 3; Habov omotač; platno AL102.

Paket je utovaren na čarter avion i prevezen do baze ratnog vazduhoplovstva Edvards u Kaliforniji. Avion je leteo neuobičajeno visoko, uz ogromnu potrošnju goriva, kako bi let protekao što mirnije.

Po sletanju na odredište, specijalni konvoj je pažljivo prevezao paket do Pasadene. Kad je stigao, prebačen je u JPL-ov proizvodni pogon gde je sonda montirana. Sledećih pet nedelja, inženjeri u belim kombinezonima

opremali su teretnu sondu broj 309. Pored dvanaest paketa habovog platna sonda je sadržala i paket broj AL102.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 116.

Uskoro će vreme za drugu žetvu.

Mhm, da da.

Eh, da imam slamnati šešir i jedne tregerice.

Drugi zasad krompira je odlično uspeo. Polako uviđam da su usevi na Marsu izuzetno izdašni, zahvaljujući skupocenoj opremi za održavanje života koja je koštala milijarde dolara. Sada imam četiristo zdravih sadnica, a svaka rađa gomili krompira krcatih kalorijama za moj gurmanski užitak. Još samo deset dana i biće zreli!

Ali ovog puta ih neću vraćati u zemlju. Ovi će ići u moje zalihe hrane. Potpuno prirodni, organski krompir odgajen na Marsu. To se ne viđa svaki dan, zar ne?

Možda se pitate kako ću ih skladištiti. Ne mogu tek tako da ih nagomilam negde, većina bi se pokvarila pre nego što bih stigao da ih pojedem. Zato ću umesto toga uraditi nešto što na Zemlji nikako ne bi valjalo. Izbaciću ih napolje.

Veći deo vode će ispariti u uslovima sličnim onima u vakuumu, a ono što ostane, zalediće se. Svaka bakterija koja je planirala da izazove truljenje mog krompira umreće u najstrašnijim mukama.

Što se ostalih vesti tiče — dobio sam mejl od Venkata Kapura.

Mark, evo nekih odgovora na tvoja prethodna pitanja: Ne, ne ćemo re ći našem botani čarskom timu „da se nosi u tri lepe". Jasno mi je da si ve ć dugo sam, ali sada smo i mi uklju čeni u to, i bilo bi dobro da nas saslušaš. Kabsi su do čekali kraj sezone na dnu tabele lige NL Sentral. Brzina prenosa podataka jednostavno nije dovoljna za veli činu muzi čkih datoteka, čak ni u komprimovanim formatima. Tako da

je tvoj zahtev da ti pošaljemo „bilo šta, preklinjem vas, BILO ŠTA osim disko muzike" odbijen. Uživaj u bugi groznici. Takođe, jedno malo neugodno usputno obaveštenje... Nasa je odlu čila da osnuje komitet. Žele da utvrde da li su napravljene neke greške koje su mogle biti izbegnute, a koje su dovele do toga da ostaneš na Marsu. Samo te obaveštavam na vreme, čisto da znaš. Možda će malo kasnije imati pitanja za tebe. Nastavi da nas izveštavaš o svojim aktivnostima . Kapur Moj odgovor: Venkate, reci istražnom komitetu da me zaobi đu s tim lovom na veštice. I kada neminovno pokažu prstom na komandantkinju Luis, neka znaju da ću ja to javno opovrgnuti. Takođe im reci, molim te, da su im majke prostitutke, sve do jedne.

Vatni P. S.: Kao i sestre.

Teretne sonde sa zalihama za Ares 3 lansirane su četrnaest dana uzastopno tokom lansirnog prozora za Hohmanov transfer. Teretna sonda broj 309 lansirana je treća po redu. Put do Marsa koji je trajao dvestapedeset jedan dan protekao je bez komplikacija, uz samo dve manje korekcije putanje.

Posle nekoliko manevara aerokočenja, sonda je usporila kako bi započela spuštanje na Acidaliju Planiciju. Zahvaljujući toplotnom štitu, uspešno je ušla u atmosferu. Kasnije je otvorila padobran i odbacila štit.

Kada je unutrašnji radar detektovao da je sonda na visini od trideset metara iznad tla, odbačen je padobran i naduvali su se baloni, koji su prekrili čitavu površini trupa. Bupnula je na površinu, odbijajući se i prevrćući se, dok se konačno nije zaustavila.

Pošto su se baloni ispumpali, sondin kompjuter je poslao Zemlji izveštaj o uspešnom sletanju.

Sonda je zatim čekala sledeća dvadeset tri meseca.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 117.

Sakupljač vode nešto zeza.

Šestoro ljudi potroši osamnaest litara vode dnevno. Zato je on napravljen da preradi dvadeset litara. Ali u poslednje vreme ne uspeva da preradi toliko. Izvuče deset litara uvrh glave.

Mogu li ja da proizvedeni deset litara vode dnevno? Ne mogu, čak ni da sam najveći šampion uriniranja svih vremena. To je zbog useva. Vlaga u habu je mnogo veća od predviđene, tako da je sakupljač vode stalno izvlači iz vazduha.

Ne brine me to. Voda je voda. Biljke je koriste, jaje koristim. Ako treba, mogu da mokrim direktno na sadnice. Voda će ispariti i kondenzovaće se na zidovima. Siguran sam da bih mogao da napravim nešto čime bih pokupio tu kondenzaciju. Stvar je u tome što voda nema kuda da ode. Ovo je zatvoren sistem. Pored toga, napravio sam oko šeststo litara vode iz VSM-ovog goriva (sećate se incidenta zvanog „eksplozija u habu”?). Mogao bih redovno da se banjam u kadi i da mi opet ostane više nego dovoljno vode.

Nasa se zbog ovoga totalno usrala u gaće. Za njih je sakupljač vode ključni element za moje preživljavanje. Kako rezervnog nema, misle da ću, krene li nešto po zlu, bez njega istog časa umreti. Za njih je kvar na opremi nešto zastrašujuće. Za mene je to smor.

Tako da, umesto da se pripremam za žetvu, moram da trošim vreme na dodatne izlaske do rovera da bih odgovarao na njihova pitanja. U svakoj poruci mi nalažu da probam neko novo rešenje i da im javim rezultat.

Dosad smo ustanovili da nije u pitanju elektronika, rashladni sistem, kontrolno-merni pribor niti temperatura. Siguran sam da će se ispostaviti da se negde pojavila neka rupica, zbog koje će u Nasi četiri sata sastančiti, kako bi mi na kraju rekli da je pokrijem lepljivom trakom.

Luisova i Bek su otvorili teretnu sondu broj 309. Najpažljivije što su mogli u glomaznim EVA odelima izvadili su različite segmente habovog platna i položili ih na tlo. Čak tri teretne sonde nosile su delove haba.

Sledeći proceduru koju su vežbali hiljadu puta, brzo su spojili delove. Posebne zaptivne trake kojima se spajaju komadi platna obezbeđivale su hermetički spoj.

Pošto su podigli osnovnu konstrukciju haba, montirali su tri vazdušne komore. Na komadu platna AL102 bio je isečen otvor koji je savršeno odgovarao dimenzijama vazdušne komore 1. Bek je razapeo platno do zaptivnih traka sa spoljne strane vazdušne komore.

Kada su sve vazdušne komore bile montirane, Luisova je ispunila hab vazduhom i platno AL102 je prvi put osetilo pritisak. Sačekali su sat vremena. Nisu detetkovali pad pritiska, montaža je bila izvršena besprekorno.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 118.

Razgovor koji sam obavio s Nasom o sakupljaču vode bio je dosadan i pun tehničkih detalja. Zato ću vam ga prepričati svojim recima:

Ja: „Očigledno je u pitanju začepljenje. Šta mislite o tome da ga rasklopim i proverim unutrašnje cevi?”

NASA: (Posle pet sati većanja) „Ne. Zajebaćeš nešto i umrećeš.”

Tako da sam ga rasklopio.

Da, znam. U Nasi ima mnogo ultrapametnih ljudi i zaista bi trebalo da slušam šta mi kažu. I s obzirom na to da su čitav dan radili na tome da mi spasu život, ne bi trebalo da im idem uz nos.

Nekad mi se jednostavno smuči da mi govore kako da obrišem dupe. Samostalnost je bila jedna od odlika koju su zahtevali kad su birali astronaute za Aresovu misiju. To je trinaestomesečna misija čiji se veći deo odvija na mnogo svetlosnih minuta udaljenosti od Zemlje. Tražili su ljude koji će sami preuzimati inicijativu ali će istovremeno slušati naređenja svog komandanta.

Daje komandantkinja Luis ovde, uradio bih šta god mi ona kaže, i ne trepnuvši. Ali da radim ono što mi kaže odbor bezličnih birokrata tamo daleko na Zemlji? Žao mi je, to će ići malo teže.

Stvarno sam bio oprezan. Označio sam svaki deo kako sam ga vadio iz sakupljača i sve sam ih poredao na sto. U kompjuteru imam šematske prikaze svih uređaja, tako da nije bilo iznenađenja.

I baš kao što sam pretpostavio, jedna cev je bila zapušena. Sakupljač vode je pravljen da prečišćava urin i filtrira vlagu iz vazduha (izdisanjem izbacimo skoro istu količinu vode koju ispiškimo). Ja sam svoju vodu mešao sa zemljom pretvarajući je tako u mineralnu vodu. Minerali su se nataložili u sakupljaču.

Otpušio sam cev i sve ponovo sastavio. To je u potpunosti rešilo problem. Jednog dana ću to morati da ponovim, ali tek za nekih sto solova. Ništa strašno.

Rekao sam Nasi šta sam uradio. Nas razgovor je izgledao ovako (parafraziram):

Ja: „Rasklopio sam ga, našao problem i popravio ga.”

NASA: „E, jesi kreten.”

.

Platno AL102 je drhtalo pod silovitim naletima oluje. Trpeći daleko jači pritisak i silu nego što je predviđeno, žestoko se otimao iz uptivnih traka oko vazdušne komore. Ostali segmenti omotača s se talasali istovremeno duž svojih zaptivnih traka ponašajući se kao jedan komad platna, ali AL102 nije imao tu olakšavajuću okolnost. Vazdušna komora se jedva pomerala tako da je platno AL. 102 podnelo svu silinu vetra.

Između slojeva plastike koja se neprestano uvijala stvaralo se trenje koje je zagrejalo smolu. Ta nova popustljivija sredina dozvolila je ugljeničnim vlaknima da se razdvoje.

AL102 se istegao.

Ne mnogo. Tek četiri milimetra. Ali sada je između ugljenih vlakana, umesto uobičajenih petsto mikrona, bilo osam puta više prostora.

Kada se oluja stišala usamljeni astronaut prepušten sam sebi izvršio je detaljnu inspekciju haba. Međutim, nije primetio da nešto nije u redu. Oslabljeni segment omotača bio je prikriven zaptivnom trakom.

Predviđen za misiju od trideset jednog sola, AL102 je daleko prevazišao svoj rok upotrebe. Sol za solom, astronaut je ulazio i izlazio iz haba skoro svakodnevno. Vazdušna komora 1 bila je najbliža stanici za punjenje roverovih baterija, pa ju je astronaut koristio više od ostale dve komore.

Kad je bila pod pritiskom, vazdušna komora se neznatno širila; tokom dekompresije se skupljala. Kad god je astronaut prolazio kroz vazdušnu komoru, opterećenje na AL102 je popuštalo, pa se ponovo pojačavalo.

AL102 se tako istezao, napinjao, slabio, istezao...

DNEVNIČKI UNOS: SOL 119.

Sinoć me je probudilo podrhtavanje haba.

Peščana oluja srednje jačine prošla je jednako naglo kako je došla. To je bila oluja tek treće kategorije sa vetrovima brzine od pedeset kilometara na čas. Ništa zabrinjavajuće. Ipak uznemirujuće je slušati zavijanje vetrova kad si naviknut na potpunu tišinu.

Zabrinut sam za Patfajnder. Ako ga peščana oluja ošteti izgubiću vezu s Nasom. Logički gledano, ne bi trebalo da brinem. Ta stvar je provela nekoliko dekada na površini Marsa. Mali vihor joj neće naškoditi.

Kad izađem, prvo ću da da proverim da li Patfajnder još radi, pre nego što se upustim u preznojavanje predviđeno za danas.

Da, posle svake peščane oluje sledi neizbežno čišćenje solarnih ćelija. To je stara tradicija nas revnosnih Marsovaca. To me podseća na detinjstvo u Čikagu kada sam morao da čistim sneg. Tata je bar bio iskren; nikad nije tvrdio da će ini to pomoći da izgradim karakter ili da naučim da cenim naporan rad.

„Mašine za čišćenje snega su skupe”, govorio je. „Ti ćeš to da odradiš za džabe.”

Jednom sam se požalio mami. „Ne budi kmeza”, posavetovala me je.

Sto se ostalih vesti tiče, do žetve je ostalo još sedam solova, a ja se nisam pripremio. Za početak, moram da napravim motiku, kao i skladište za krompir. Ne mogu da ga ostavim na otvorenom. Sledeća jaka oluja izazvala bi veliku migraciju marsovskih krompira.

U svakom slučaju, sve će to morati da sačeka. Danas mi je raspored popunjen. Pošto očistim solarne ćelije, moram da proverim čitavu solarnu mrežu kako bih se uverio da je oluja nije oštetila. A onda moram da proverim i rover.

Bolje da se bacim na posao.

.

Vazdušna komora 1 se polako dekompresovala do jedne devedesetine atmosfere. Vatni je, u EVA odelu, čekao da se dekompresija završi. Radio je to bukvalno nekoliko stotina puta do sada. Sva strahovanja koja je možda imao prvog sola, davno su nestala. Sada je to bila samo dosadna rutina koju je obavljao pre svakog izlaska na površinu Marsa.

Kako je pritisak nastavio da pada, habova atmosfera pritisnula je vazdušnu komoru i AL102 se istegao poslednji put.

Sto devetnaestog sola, hab se pocepao.

Prva poderotina nije bila veća od jednog milimetra. Vertikalna ugljena vlakna trebalo je da spreče širenje procepa. Ali nebrojena habanja su razmakla vertikalna vlakna i toliko oslabila ona horizontalna, da im nije bilo pomoći.

Habova atmosfera je svom silinom navalila kroz mali otvor na omotaču. Za jednu desetinu sekunde procep se povećao na jedan metar paralelno uz zaptivnu traku. Nastavio je da se širi ukrug oko vrata dok se nije vratio na polaznu tačku. Vazdušna komora više nije bila spojena sa habom.

Pritisak koji više nije nailazio na otpor lansirao je vazdušnu komoru kao đule u trenutku eksplozije haba. Unutra je, silovito odbačen, zabezeknuti Vatni tresnuo o zadnja vrata komore.

Vazdušna komora je odletela četrdeset metara u dalj pre nego stoje udarila o tlo. Vatni, koji je tek došao sebi od prethodnog šoka, doživeo je još jedan kada je licem udario o prednja vrata.

Vizir kacige je primio svu silinu udarca, i teško lomljivo staklo rasprslo se u hiljadu malih kockica. Glava mu je tresnula o unutrašnjost kacige, što ga je ošamutilo.

Vazdušna komora se kotrljala po površini još nekih petnaest metara. Debela postava Vatnijevog skafandera zaštitila ga je, tako da ništa nije slomio. Pokušao je da dokuči šta se dešava ali jedva da je bio pri svesti.

Komora je konačno prestala da se kotrlja i zaustavila se na boku, u oblaku prašine.

Ležeći na leđima Vatni je tupo zurio ispred sebe kroz rupu na smrskanom viziru. Iz duboke rane na čelu krv mu se slivala niz lice.

Polako dolazeći svesti, pokušao je da se orijentiše. Okrenuo je glavu u stranu i pogledao kroz prozor zadnjih vrata. Urušeni hab mreškao se u daljini zaklonjen razbacanim kršem ispred njega.

Tada je začuo nekakvo šištanje. Pažljivo osluškujući shvatio je da zvuk ne dopire iz njegovog odela. Negde u vazdušnoj komori veličine telefonske govornice, mala pukotina ispuštala je vazduh.

Napregnuo se da odredi odakle dolazi šištanje. Onda je dodirnuo polomljeni vizir kacige. Paje ponovo pogledao kroz prozor.

Da li je moguće?, rekao je.

14.

AUDIO DNEVNIK: SOL 119. - SNIMAK:

Ležim ovde već neko vreme, i pokušavam da shvatim šta se desilo. Trebalo bi da sam uznemiren, ali prilično jako sam udario glavom. To je imalo umirujuće dejstvo.

Tako da...

Pa dobro.

Nalazim se u vazdušnoj komori. Kroz prozor vidim hab; udaljen je sigurno pedeset metara. Vazdušna komora je obično spojena sa habom. Tako da tu imamo mali problem.

Komora se izvrnula na bok, i neprekidno se čuje šištanje. Dakle, ili ova komora propušta ili ovde ima zmija. U oba slučaja crno mi se piše.

Takođe, tokom ovog... šta god da je to, koji kurac, bilo... izubijao sam se u ovoj kabini kao kuglica u fliperu i polomio vizir kacige. Vazduh je nepopravljivo nekooperativan kada vam na EVA odelu zjape ogromne rupe.

Izgleda da se hab skroz izduvao i urušio. Dakle, i da mi je EVA odelo neoštećeno, da mogu da izađem iz komore, ne bili imao kuda da odem. Tako da je i to sranje.

Moram malo da razmislim. I moram da izađem iz ovog EVA odela. Glomazno je, a komora je tesna. Uostalom, ionako mi ničemu ne služi.

( gro.zeraWorC ) )

AUDIO DNEVNIK: SOL 119.

SNIMAK:

Stvari nisu tako loše kao što izgledaju.

Da sam u govnima, u govnima sam, u to nema sumnje. Samo ne toliko duboko.

Nisam siguran šta se desilo s habom, ali rover je verovatno u redu. To nije idealno rešenje, ali bar je bolje nego telefonska govornica koja propušta.

Nosim Bekovo EVA odelo. Svoje nisam nosio još od šestog sola kada sam završio nataknut na antenu kao ražnjić. Bekovo odelo je otprilike moje veličine i nije bilo probušeno. Zašto je to sada važno? Zato što, za razliku od mog odela, ovo još uvek ima neiskorišćen komplet za krpljenje.

Nemojte se previše radovati. S tim ne mogu da popravim odelo. Komplet za krpljenje se sastoji od ventila konusnog oblika sa superlepljivom smolom na širem kraju. Previše je mali da bi mogao da zakrpi rupu veću od osam centimetara. Dakle, s rupom od devet centimetara, bili biste mrtvi pre nego što biste stigli da izvučete komplet za krpljenje.

Ali opet, nije loše imati ga; možda pomoću njega mogu da zaustavim curenje iz vazdušne komore. To mi je trenutno prioritet.

Ne curi mnogo. A kako na mojoj kacigi nema više vizira, sad EVA odelo reguliše stanje u čitavoj komori. Upumpava vazduh da nadoknadi gubitak pritiska. Ali na kraju će po trošiti sav vazduh.

Moram da nađem gde curi. Mislim da je negde blizu mojih stopala, sudeći po zvuku. Sada kad sam skinuo odelo, mogu da se okrenem pogledam...

Ništa ne vidim... Čujem šištanje, ali... jeste ovde negde, ali ne znam gde.

Pada mi na pamet samo jedan način da nađem rupu: da zapalim vatru!

Da, znam. Mnoge moje zamisli uključuju paljenje ne čega. I da, namerno paljenje vatre u zatvorenom skučenom prostoru obično je izuzetno loša zamisao. Ali treba mi dim. Samo jedan pramičak dima.

Kao i obično, na raspolaganju su mi sve same nezapaljive stvari. Ali koliko god se Nasa trudila, ništa ne može da zaustavi nepopravljivog palikuću sa bocom čistog kiseonika.

EVA odelo je u celosti napravljeno od nezapaljivih materijala. Kao i vazdušna komora. Moja odeća je takođe otporna na vatru, čak i konac.

Krenuo sam iz haba s namerom da proverim solarnu mrežu i da popravim šta treba posle sinoćne oluje. Tako da imam kod sebe kutiju s alatom. Ali sad kad sam zavirio u nju, vidim samo alatke od metala i nezapaljive plastike.

Upravo sam se setio da ipak imam nešto zapaljivo. Dlake. Moraće da posluži. U kutiji s alatom imam oštar nož. Obrijaću malo dlaka s ruke i skupiti ih na gomilicu.

Sledeći korak: kiseonik. Kad sam onda pravio vodu iz hidrazina, imao sam cevi, kese za đubre, i još svakojake luksuzne stvarčice. Kontrolisan dotok čistog kiseonika nije izvodljiv u ovim uslovima. Jedino što mogu jeste da čačkam komande EVA odela kako bih povećao procenat kiseonika u celoj komori. Cenim da će biti dovoljno da ga dignem na četrdeset odsto.

Sad mi samo treba varnica.

U EVA odelu ima elektronike, ali to radi na struju vrlo niskog napona. Ne verujem da bih uspeo da dobijem električni luk. Ionako ne želim da kidam elektroniku iz odela. Odelo mora da mi radi ako hoću da pređem iz komore do rovera.

I u samoj komori ima elektronike, ali ona se napaja struji mi iz haba. Pretpostavljam da niko u Nasi nikad nije pomislio šta bi bilo s napajanjem kad bi komora odletela pedeset metara od haba. Lenštine.

Plastika možda ne gori, ali svako ko se igrao s balonima zna da je odlična za pravljenje statičkog elektriciteta. Kad ga izazovem biće dovoljno samo da dodirnem metalni alat pa da napravim varnicu.

Jedna zanimljivost: upravo tako je poginula posada Apola I. Držite mi palčeve!

AUDIO DNEVNIK: SOL 119.

SNIMAK:

Zatvoren sam u kutiji ispunjenoj smradom izgorele dlake. Baš neprijatan miris.

Pri prvom pokušaju vatra se upalila ali dim se raštrkao po kabini. Sve sam pokvario svojim disanjem. Onda sam zadržao dah i pokušao ponovo.

Pri drugom pokušaju EVA odelo je sve poremetilo. Iz vizira kacige ističe slab mlaz vazduha jer odelo neprekidno dopunjuje izgubljen vazduh. Zato sam isključio odelo, zadržao dah i pokušao još jednom. Morao sam da radim brzo; pritisak je padao.

Pri trećem pokušaju problem su bili moji brzi pokreti dok sam palio vatru. I najmanji pokret uskomeša vazduh pa se dim razleti na sve strane.

Pri četvrtom pokušaju odelo je ostalo isključeno, zadržao sam dah i pokušao što sporijim pokretima da zapalim vatru. Onda sam se zagledao u mali pramen dima koji je lebdeo prema dnu komore i nestao kroz majušnu pukotinu.

Našao sam te, rupice!

Ostao sam bez vazduha pa sam ponovo uključio EVA odelo. Tokom ovog malog eksperimenta pritisak je pao na nula zapeta devet atmosfera, ali u vazduhu je bilo dovoljno kiseonika da dišemo i ja i moje zapaljene dlake. Odelo je brzo podiglo pritisak na normalu.

Sad gledam pukotinu i vidim da je stvarno mala. Bez po muke ću je zatvoriti pomoću kompleta za krpljenje, al’ kad malo bolje razmislim, to nije dobra ideja.

Moraću nekako da popravim vizir kacige. Još uvek ne znam kako to da izvedem, ali verovatno bi bilo zgodno da pri ruci imam komplet za krpljenje sa smolom otpornom na pritisak, koji pritom ne mogu da koristim više puta. Čin otvorim komplet za krpljenje, dve komponente smole se po mešaju i imam šezdeset sekundi dok se smola stegne. Tako d. ne mogu jednostavno da uzmem mah smole i zakrpim rupu

Kad bih imao vremena, možda bih mogao da smislim nešto za vizir, pa da, sprovodeći taj plan, izdvojim dve sekunde i namažem smolu preko rupe na komori. Ali nemam vremena.

Azot u boci pao je na četrdeset odsto. Moram pod hitno da zakrpim tu rupu i to bez kompleta za krpljenje.

Prva ideja: Mali Holanđanin. Liznem dlan i pritisnem njime rupu.

Dobro... dlan mi ne prianja baš savršeno, tako da vazduh i dalje ističe... malo mi je hladno... I sad mi je baš neudobno... ma, zajebi ovo.

Prelazim na ideju broj dva. Traka!

Imam samolepljivu traku u kutiji s alatom. Sad ću da je nalepim pa da vidimo da li će isticanje da se uspori. Pitam se koliko dugo će da izdrži pre nego što je pritisak pocepa. I upravo je lepim.

Dobra je... drži...

Da vidimo šta kaže odelo... Po očitavanju, pritisak je stabilan. Izgleda da je samolepljiva traka izolovala rupu.

Da vidimo da li će sad izdržati...

AUDIO DNEVNIK: SOL 119.

SNIMAK:

Prošlo je petnaest minuta a traka se i dalje drži. Izgleda da je taj problem rešen.

Ko bi rekao da će biti tako prosto. Već sam razrađivao ideju da začepim rupu ledom. Imam dve litre vode u „pojilici” EVA odela. Mogao sam da isključim grejanje u skafanderu i pustim da se vazdušna komora ohladi do tačke smrzavanja. Onda bih... dobro, sad nije ni važno.

Ali mogao sam da završim to i pomoću leda. Samo sam to hteo da kažem.

Dobro. Prelazim na sledeći problem: kako da popravim EVA odelo? Samolepljiva traka možda može da zapuši malu pukotinu, ali ne može da izdrži pritisak od jedne atmosfere na rupi veličine mog slomljenog vizira.

Komplet za krpljenje je previše mali, ali i dalje može da posluži. Mogu da razmažem smolu po ivicama slomljenog vizira i onda zalepim nešto preko toga da pokrijem rupu. Ali čime da pokrijem rupu? Nečim što može da izdrži veliki pritisak.

Jedino što vidim oko sebe, a može da izdrži jednu atmosferu, jeste moje EVA odelo. Na njemu ima viška materijala koji bih mogao da iskoristim, a imam i čime da ga isečem. Sećate se kad sam sekao habovo platno na trake? Iste te makaze su mi ovde, u kutiji s alatom.

Ako isečem malo materijala sa EVA odela imaću dve rupe na njemu. Ali sad mogu da biram gde ču da napravim rupu.

Da... Mislim da se nazire rešenje. Odseći ću ruku!

Dobro, ne baš ruku. Ne svoju ruku, već rukav EVA odela. Odrezaću ću ga tik ispod levog lakta. Onda mogu da ga isečem po dužini i dobijem pravougaonik. Biće dovoljno velik da prekrije vizir, a zalepiću ga pomoću smole.

Materijal koji može da izdrži atmosferski pritisak? Tu je.

Smola da zapušim rupu pod istim tim pritiskom? Tu je.

A šta je sa ogromnom rupom na kraju otfikarenog rukava? Za razliku od vizira kacige, odelo je pravljeno od savitljivog materijala. Spojiću ivice i zalepiću ih smolom. Moraću da uguram levu ruku i da je priljubim uz bok, ali biće mesta.

Naneću vrlo tanak sloj smole, da bih je imao dovoljno, ali to je bukvalno najjači lepak koji je dosad napravljen. Uostalom, spoj ne mora da bude potpuno nepropustljiv. Neka izdrži samo koliko mi treba da se prebacim na sigurno.

A gde je to sigurno? Nemam pojma.

Kako god bilo, rešavam jedno po jedno. Trenutno prepravljam EVA odelo.

AUDIO DNEVNIK: SOL 119.

SNIMAK: Odsecanje rukava sa odela je išlo lako; kao i sečenje rukava po dužini

da bih dobio pravougaonik. Ove makaze su jebeno jake.

Uklanjanje srče sa vizira trajalo je duže nego što sam očekivao. Ne verujem da bi mogla da probuši materijal EVA odela, ali ne bih da rizikujem. Uostalom, ne bih da mi polomljeno staklo zvecka ispred nosa kad navučem odelo.

Onda je na red došao teži deo posla. Od trenutka kad sam otvorio komplet za krpljenje, imao sam šezdeset sekundi dok se smola ne stegne. Pokupio sam je prstima sa ventila i brzo je naneo po ivicama vizira. Onda sam ostatkom smole zapušio rupu na rukavu.

Prislonio sam pravougaoni komad materijala preko kacige. Snažno sam ga pritisnuo obema rukama dok sam kolenom pritiskao rub rukava.

Držao sam tako dok nisam izbrojao sto dvadeset sekundi. Za svaki slučaj.

Činilo mi se da sam sve dobro uradio. Materijal je bio dobro pričvršćen a smola se stvrdnula kao kamen. Jedino što mi se ruka zalepila za kacigu...

Nije smešno.

Kad se sad osvrnem na to, jasno mi je da nije bilo pametno mazati smolu prstima. Srećom, leva ruka mi je ostala slobodna, pa sam posle gunđanja i mnogo psovanja, dohvatio kutiju s alatom. Uspeo sam, pomoću odvijača, da oslobodim ruku (i sve vreme sam se osećao kao poslednji magarac).

Preko ručnog kompjutera povećao sam pritisak u odelu iznad normale, na jedan zapeta dve atmosfere. Zakrpa na viziru se ispupčila, ali čvrsto se držala. Vazduh je napumpao rukav preteći da pokida novi šav, ali i on je izdržao.

Onda sam pratio očitavanja da vidim da li odelo ispušta vazduh.

Odgovor: ispušta.

Odelo je pravljeno za osam sati rada. Za to vreme potrebno je dvesta pedeset mililitara tečnog kiseonika. Za svaki slučaj, kapacitet kiseonika u odelu iznosi ceo litar. Ali to je samo pola priče.

Ostatak vazduha čini azot. On je tu samo da obezbedi pritisak. Kada odelo ispušta vazduh, ono se popunjava azotom i zato odelo ima rezerve od dva litra tečnog azota.

Vazduh je šikljao iz odela. Za šezdeset sekundi, isteklo je toliko da se pritisak u čitavoj komori podigao na jedan zapeta dve atmosfere.

Recimo da je zapremina vazdušne komore dva kubna metra. Naduvano EVA odelo verovatno zauzima polovinu tog prostora. Dakle, da bi se jednom kubnom metru dodalo nula zapeta dve atmosfere, potrebno je pet minuta. To je dvesta osamdeset pet grama vazduha (verujte mi na reč, dobro sam izračunao). Vazduh u bocama teži otprilike jedan gram po kubnom centimetru, što znači da sam upravo izgubio dvesta osamdeset pet mililitara.

Tri boce zajedno na početku su imale tri hiljade mililitara vazduha. Odatle je velika količina otišla na održavanje pritiska dok je vazdušna komora propuštala. Pored toga, disanjem sam pretvorio određenu količinu u ugljen-dioksid, koji je završio u filterima za ugljen-dioksid u odelu.

Po očitavanjima, ostalo mi je četristodeset mililitara kišeonika i sedamsto trideset osam mililitara azota. Ukupno skoro hiljadu sto pedeset mililitara na raspolaganju. Kad to podelimo sa dvesta osamdeset pet mililitara gubitka po minutu...

Kad izađem iz komore, EVA odelo izdržaće samo četiri minuta.

U kurac.

AUDIO DNEVNIK: SOL 119.

SNIMAK:

Dobro, još malo sam promislio.

Zašto bi trebalo da odem do rovera? Samo bih bio zarobljen tamo umesto ovde. Prijalo bi mi malo više prostora, ali opet, ni tamo ne bih mogao da preživim. Bez sakupljača vode, oksigenatora i bez hrane. Mogu da biram od čega ću da umrem.

Moram da popravim hab. Znam šta treba da radim; vežbali smo to tokom obuke. Doduše, potrajaće. Ko zna koliko mi vremena treba da nađem rezervni materijal za krpljenje ispod srušenog platna. Onda ću morati da nađem rupu da bih preko nje zalepio zakrpu pomoću zaptivnih traka.

Za popravku mi treba nekoliko sati, a moje EVA odelo ne služi više ničemu.

Treba mi drugo odelo. Martinezovo je u roveru. Vukao sam ga sa sobom skroz do Patfajndera i nazad, za svaki slučaj. Ali kad sam se vratio, odneo sam ga u hab.

Sranje!

Dobro, pre svega moram da uzmem drugo odelo pre nego što odem u rover. Ali koje? Odelo Johansenove mi je malo (sitna nam je ta Johansenova). Odelo Luisove sam napunio vodom. Doduše, ta vođa je sada led koji polako isparava. Ovo iskasapljeno i lepkom zakrpljeno odelo kod mene je Bekovo; moje odelo je bušno. Što znači da su mi preostala samo dva: Martinezovo i Fogelovo.

Martinezovo sam ostavio blizu kreveta, u slučaju da mi hitno zatreba. Naravno, posle onako nagle dekompresije, ko zna gde je završilo. S druge strane, znam gde treba da počnem da tražim.

Sledeći problem: udaljen sam pedesetak metara od haba. Treba trčati na gravitaciji od nula zapeta četiri i to još u glomaznom EVA odelu. Prelaziću najviše dva metra u sekundi. To je dragocenih dvadeset pet sekundi; skoro osmina od ona četiri minuta koliko imam. Moram to nekako da smanjim.

Ali kako?

AUDIO DNEVNIK: SOL 119.

SNIMAK:

Kotrljaću se sa sve vazdušnom komorom.

To je ionako jedna telefonska govornica izvrnuta na bok. Malo sam eksperimentisao.

Evo šta sam zaključio: da bih je zakotrljao, moram što jače da udarim ujedan zid i da se pritom odignem s poda, ali i da se ne odgurnem o neki drugi deo komore. Sile bi se međusobno poništile i komora se ne bi ni mrdnula.

Prvo sam pokušao da se bacim s jednog zida na drugi. Komora je malo skliznula napred, i to je bilo sve.

Zatim sam pokušao da uradim jedan supersklek (ura za gravitaciju od nula zapeta četiri!) da se izdignem i šutnem zid obema nogama. Opet je samo malo skliznula.

Treći pokušaj je bio uspešan. Trik je u tome da priljubim stopala na pod blizu zida. Onda se bacim uvis ka vrhu suprotnog zida i udarim ga leđima.

Kad sam to pokušao malopre, udario sam sa dovoljno snage i pod dobrim uglom da prevrnem komoru i pomerim je za jednu stranu bliže habu.

Komora je široka jedan metar, tako da... avaj... moraću to da ponovim još pedeset puta.

Nastradaće mi leđa od ovoga.

AUDIO DNEVNIK: SOL 120.

SNIMAK:

Leđa me otkidaju.

Moja suptilna i sofisticirana tehnika „zakucavanja tela o zid” nije bila bez mana. Uspevalo mi je tek iz svakog desetog pokušaja, i bilo je vrlo bolno. Morao sam da se odmaram, is težem i ubeđujem sebe da nastavim da se zalećem u zid milion puta zaredom.

Trajalo je čitavu jebenu noć, ali uspeo sam.

Sada sam na deset metara od haba. Dalje ne mogu jer su na sve strane razbacane stvari koje su izletele prilikom dekompresije. Ovo nije „terenska” vazdušna komora. Ne mogu da je kotrljam preko svih tih sranja.

Bilo je jutro kad se hab raspukao. Sad je opet jutro. Ceo dan sam proveo u ovoj jebenoj kutiji. Ali uskoro izlazim.

Sad sam u EVA odelu i spreman da krenem.

Dobro... u redu... Da pređem još jednom plan: pomoću ručnih ventila izjednačim pritisak u komori. Brzo izlazim i ulazim u hab. Tumaram po habu ispod srušenog platna. Nađem Martinezovo odelo (ili Fogelovo, ako prvo na njega naletim). Odlazim do rovera. I tu sam bezbedan.

Ako mi vreme istekne pre nego što nađem odelo, otrčaću do rovera. Tu neću biti u najsjajnijem položaju, ali ću bar imati vremena da razmislim, kao i neka sredstva na raspolaganju.

Duboko udahni... kreni!

DNEVNIČKI UNOS: SOL 120.

Živ sam! I nalazim se u roveru!

Nije išlo baš onako kako sam planirao, ali još sam živ, što je veliki uspeh.

Izjednačavanje pritiska u komori je prošlo glatko. Bio sam napolju za trideset sekundi. Skakućući prema habu (što je najbrži način kretanja pri ovoj gravitaciji) prešao sam preko polja razbacanih stvari. Kada se hab rasprsnuo, sve se razletelo, uključujući i mene.

Prst pred okom nisam video; vizir mi je bio pokriven privremenom zakrpom. Srećom, na rukavu sam imao kameru. Nasa je zaključila da je previše naporno i sporo okretati se i dim telom da biste nešto videli dok ste u EVA odelu. Zato su postavili malu kameru na desnom rukavu. Snimak se projektuje na unutrašnjoj strani vizira. Dovoljno je uperiti ruku ka nečemu da bi se to videlo.

Morao sam da gledam izgužvanu, zbrčkanu verziju spoljnog sveta. Zakrpa baš i nema glatku reflektujuću površinu. Ipak je poslužila.

Krenuo sam pravo ka mestu gde je nekad bila vazdušna komora. Znao sam da je tu sigurno ostala prilično velika rupa kroz koju ću moći da uđem. Odmah sam je našao. I, čoveče, kolika rupa! Namučiću se dok to zakrpim.

U tom trenutku su počele da se otkrivaju mane mog plana. Mogao sam da koristim samo jednu ruku. Leva ruka mi je bila stisnuta pored tela, dok je patrljak levog rukava slobodno landarao. Dok sam se kretao ispod omotača, slobodnom rukom sam podizao platno. To me je usporilo.

Ispod platna je bio pravi haos. Sve je bilo ispreturano. Stolovi i kreveti izmešteni za nekoliko metara, lakši predmeti skroz razbacani, a mnogo toga je završilo napolju. Sve je bilo prekriveno zemljom i zgnječenim sadnicama krompira.

Produžio sam do mesta gde sam ostavio Martinezovo odelo. Na svoje zaprepašćenje, zatekao sam ga na istom mestu!

Ura!, pomislio sam naivno. Problem rešen.

Nažalost, odelo je bilo priklješteno ispod stola pritisnutog srušenim platnom. Da sam mogao da koristim obe ruke, izvukao bih ga, ali samo s jednom nisam uspeo.

Pošto mi je ponestajalo vremena, skinuo sam kacigu s njegovog odela. Spustio sam je sa strane pa se izvio preko stola da dohvatim Martinezov komplet za krpljenje. Našao sam ga pomoću kamere na rukavu. Ubacio sam komplet u kacigu i izleteo odande glavom bez obzira.

Posrćući, stigao sam do rovera u poslednjem trenutku, Uši su mi se zapušile od pada pritiska baš u trenutku kad je vazduh u vazdušnoj komori podigao pritisak na divnu jednu atmosferu.

Upuzao sam u kabinu, srušio se i neko vreme ležao dahćući.

I evo me opet u roveru. Baš kao onda kad sam išao u veliku ekspediciju u potrazi za Patfajnderom. Uh. Ovog puta bar ne smrdi toliko. j

U Nasi su se sigurno zabrinuli za mene. Verovatno su videli da se vazdušna komora pomerila bliže habu, tako da znaju da sam živ, ali sigurno očekuju izveštaj o stanju. Zato je dobro što upravo rover komunicira sa Patfajnderom.

Pokušao sam da pošaljem poruku, ali Patfajnder ne reaguje. Što i nije neko iznenađenje s obzirom na to da se napaja direktno iz haba, a u habu trenutno nema napajanja. Kad sam maločas uspaničeno izleteo iz haba, video sam da je Patfajnder i dalje tamo gde sam ga ostavio i da je ostao van domašaja svega onoga što se razletelo iz haba. Trebalo bi da radi kad ga uključim u struju.

Sto se mog položaja tiče, nova kaciga je veliki plus. Kacige su međusobno razmenjive, tako da mogu da zamenim ovu svoju razbijenu Martinezovom. Isečen rukav ostaje problem, ali vizir je bio glavni izvor isticanja vazduha. Mogu da dodam još smole iz ovog novog kompleta za krpljenje pa da bolje zatvorim rupu.

Ali to može da sačeka. Budan sam već više od dvadeset četiri časa. Ne preti mi nikakva neposredna opasnost, tako da ću da odspavam.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 121.

Dobro sam se naspavao i dosta sam napredovao danas.

Prvo što sam uradio bilo je da zadihtujem rukav. Prošli put sam morao da nanesem prilično tanak sloj smole; veći deo sam iskoristio za krpljenje vizira. Ali ovoga puta sam mogao da iskoristim čitav komplet za krpljenje samo za rukav. I potpuno sam zapušio rupu.

I dalje sam imao jednoruko odelo, ali bar nije propuštalo.

Juče sam potrošio skoro sav vazduh, ali ostalo mi je kiseonika za još pola sata. Kao što sam već rekao, ljudskom telu ne treba mnogo kiseonika. Problem je bio u održavanju pritiska.

S toliko vremena na raspolaganju, mogao sam mirno da dopunim boce na EVA odelu iz roverovih zaliha. To nisam mogao da uradim dok mi je odelo ispuštalo vazduh.

Dopuna zaliha iz roverovog rezervoara predviđena je iz predostrožnosti. Upotreba rovera predviđa da se počne sa punim bocama na EVA odelima i da se završi dok još ima vazduha u njima. Rover nije

napravljen za duga putovanja, niti je predviđeno da neko u njemu zanoći. Međutim, u slučaju nužde, odelo se može dopuniti pomoću creva postavljenih spolja. Kabina rovera je ionako previše skučena, a osim toga, Nasa je zaključila da će se hitna potreba za dopunom vazduha pre ukazati napolju.

Ali punjenje boca teče sporo, sporije nego što je moje odelo ispuštalo vazduh. Sada, sa opravljenim odelom koje može da zadrži pritisak, punjenje boca je išlo vrlo glatko.

Pošto sam napunio boce i proverio da li odelo negde propušta, čekalo me je nekoliko hitnih zadataka. Iako sam dobro zakrpio odelo, trebalo mi je neko s oba rukava.

Zaputio sam se nazad u hab. Ovoga puta, kako nisam žurio, mogao sam da upotrebim šipku da odignem sto s Martinezovog odela. Izvukao sam ga i odvukao nazad do rovera.

Posle detaljne dijagnostike, za svaki slučaj, konačno sam imao potpuno funkcionalno EVA odelo! Trebalo je dva puta da odem u hab kako bih ga se domogao, ali uspeo sam.

Sutra ću popraviti hab.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 122.

Prvo što sam danas uradio bilo je da poredam kamenje u blizini rovera, ispisujući: „Sve u redu”. To bi trebalo da usreći one u Nasi.

Ponovo sam otišao do haba da procenim štetu. Prioritet mi je da napravim pouzdanu konstrukciju koja zadržava pritisak. Onda mogu da se posvetim pojedinačnim popravkama.

Hab obično ima oblik kupole sa savitljivim potpornim stubovima izvijenim u luk, i čvrstim uklopivim podnim pločama koje obezbeđuju ravnu površinu. Unutrašnji pritisak je presudan u podupiranju haba. Bez njega, sve bi se urušilo. Pregledao sam stubove i nijedan se nije slomio. Samo su po- padali po podu. Moraću ponovo da spojim nekoliko njih, ali to nije teško.

Rupa na mestu vazdušne komore je ogromna, ali savladiva. Imam zaptivne trake i rezervno platno. Biće tu mnogo posla, ali mogu ponovo da sastavim hab. Čim to uradim, uključiću napajanje i prikačiću Patfajnder na struju. Onda će NASA moći da mi kaže kako da popravim sve ono što ne budem umeo sam.

Ništa od toga me ne brine. Imam mnogo veći problem.

Farma mi je mrtva.

Usled potpunog gubitka pritiska, skoro sva voda je isparila. Osim toga, temperatura u habu se spustila znatno ispod mile. Čak ni bakterije u zemlji ne mogu da prežive takvu katastrofu. Nešto od useva je bilo u samorasklopivim šatorima. Ali ni oni nisu preživeli. Creva za održavanje temperature i dotok vazduha bili su povezani direktno sa habom. Kada se hab rasprsnuo, i u šatorima je pao pritisak. Čak i da nije, hladnoća bi ih dotukla.

Krompir je sada izumrla vrsta na Marsu.

Kao i kišne gliste i bakterije iz zemljišta. Ovde neću moći više ništa da uzgojim.

A sve smo lepo isplanirali. Moja farma bi mi obezbedila dovoljno hrane do devetstotog sola. Sonda sa zalihama bi stigla osamsto pedeset šestog sola; mnogo pre no što bih potrošio zalihe hrane. Sad kad je farma mrtva, taj plan pada u vodu.

Pakovani obroci nimalo se nisu oštetili prilikom pucanja haba. Krompir jeste mrtav, ali možda je i dalje jestiv. Upravo sam se bio spremao za vađenje, tako da se ovo desilo u pravom trenutku, ako je već moralo da se desi.

Obroci će mi trajati do četiristotog sola, a ne znam koliko će mi potrajati krompir, dok ga ne prebrojim. Mogu otprilike da procenim. Imao sam četiristo sadnica, na svakoj je, u proseku, rodilo po pet krompira: to je dve hiljade krompira. Kako svaki krompir da je sto pedeset kalorija, moraću da jedem deset svakog sola da bih preživeo. To znači da će mi trajati dvesta solova. Sve ukupno: imam dovoljno hrane da preživim, do šeststotog sola.

Do osamsto pedeset šestog sola ću već uveliko biti mrtav

15.

Projekat Irida [08.12]VATNI: Proba.

[08.25]JPL: Primljeno! Baš si nas uplašio. Hvala na poruci „Sve u redu". Prema našoj analizi satelitskih snimaka vazdušna komora 1 se potpuno odvojila. Jel' to tačno? Kakvo je trenutno stanje? Priloži i izveštaj o svom zdravstvenom stanju i stanju opreme na habu.

[08.39]VATNI: Ako pod „odvojila se" mislite „ispalila me kao iz topa" onda - da, tačno je. Imam manju posekotinu na čelu. Imao sam nekih problema s EVA odelom (objasniću kasnije). Zakrpio sam hab i hermetizovao ga (glavni rezervoari vazduha su neoštećeni). Upravo sam ponovo uključio napajanje. Primarni rezervoari za vazduh i vodu su očuvani. Rover, solarna mreža i Patfajnder su bili van dometa udarnog talasa. Obaviću dijagnostiku na habovim sistemima dok čekam vaš sledeći odgovor. Usput, s kim razgovaram? [08.52]JPL: S Venkatom Kapurom, u Hju- stonu. Pasadena prenosi moje poruke. Odsad ću ja biti na vezi s tobom.

Proveri prvo oksigenator i sakupljač vode. To ti je najvažnije.

[09.05]VATNI: Toliko i sam znam. Oksigenator radi besprekorno. Sakupljač vode je potpuno neupotrebljiv. Najverovatnije se voda zaledila unutra pa su cevi popucale. Siguran sam da to mogu da popravim. Habov glavni kompjuter takođe radi. Znate li zašto je hab eksplodirao?

[09.18]JPL: Najverovatnije zbog zamora materijala na omotaču blizu vazdušne komore 1. Previše se naprezao tokom izjednačavanja pritiska, dok se nije pocepao. Odsad za sve EVA koristi naizmenično vazdušne komore 2 i 3. Osim toga, poslaćemo ti listu provera i procedure za kompletan pregled omotača.

[09.31]Vatni: Ura, moći ću da piljim u zid nekoliko sati! Usput, farma mi je mrtva. Izvadio sam sav krompir do kojeg sam mogao da dođem i uskladištio ga napolju. Izbrojao sam hiljadu osamsto četrdeset jedan plod.

To će mi trajati sto osamdeset četiri dana. Uključujući zalihe hrane preostale od misije, petsto osamdeset četvrtog sola počinjem da gladujem.

[09.44]JPL: Da, pretpostavili smo. Radimo na tome.

- Sada je sto dvadeset drugi sol - rekao je Brus. - Do petsto osamdeset četvrtog moramo da spustimo sondu na Mars. To je četiristo šezdeset dva sola, što je četiristo sedamdeset pet dana Okupljeni šefovi odeljenja u JPL-u su se mrštili i trljali oči.

Prvo im je trebala sonda sa zalihama mnogo pre predviđenog roka — nastavio je Brus. — Sada im treba čak i pre tog roka.

Ustao je. - Pozicije Zemlje i Marsa nisu idealne. Put će trajati četiristo četrnaest dana. Montiranje sonde na raketu nosača i obavljanje svih kontrola oduzeće nam trinaest dana. To nam ostavlja samo četrdeset osam dana da napravimo ovu sondu.

Okupljeni su uzrujano zažamorili. - Gospode - neko je rekao.

Ovo su potpuno nove okolnosti i moramo da se preusmerimo - nastavio je Brus. - Glavna stavka nam je hrana. Sve ostalo je luksuz. Nemamo vremena da pravimo lender sa pogonskim prizemljenjem. Moraće da ide na balone. Znači da nećemo moći da utovarimo ništa osetljivo. Pozdravite se sa svim ostalim sranjima koja smo planirali da šaljemo.

Odakle stiže raketa nosač? - pitao je Norm Toši, koji je bio zadužen za postupak ulaska u atmosferu.

Od Saturnove sonde IglAj 3 - rekao je Brus. - Trebalo je da bude lansirana sledećeg meseca. Nasa je odložila tu misiju da bismo mi dobili raketu nosač.

Mora da je tim IglAja popizdeo zbog toga - rekao je Norm.

Nema sumnje - rekao je Brus. - Ali to je jedina dovoljno velika raketa nosač koju imamo. Sto me dovodi do sledećeg: imamo samo jednu priliku da ovo ostvarimo. Ako uprskamo, Mark Vatni će sigurno umreti.

Pogledao je ljude oko sebe i malo sačekao da im se ta misao slegne.

Ponešto nam ide naruku — konačno je rekao. — Već su napravljeni neki delovi za transport zaliha za Ares 4. Možemo mi njih da ih „ukrademo”, što će nam uštedeti malo vremena. Pored toga, šaljemo hranu, koja je prilično izdržljiva. Čak i ako bude nevolja prilikom ulaska u atmosferu pa sonda sleti prevelikom brzinom, hrana se neće oštetiti.

- I ne moramo da obezbedimo precizno sletanje. Vatni može da putuje nekoliko stotina kilometara ako zatreba. Moramo samo da prizemljimo

sondu dovoljno blizu da on može da stigne do nje. Dakle, imamo standardnu transportnu sondu sa balonskim prizemljenjem. Treba samo što pre da je napravimo. Zato idemo na posao.

[08.02]JPL: Ubrzali smo radove na projektu da ti obezbedimo hranu. Radimo na tome već otprilike nedelju dana. Možemo da ti je dostavimo pre nego što potrošiš zalihe, ali biće tesno. Šaljemo ti samo hranu i radio. Bez kontrolisanog prizemljenja ne možemo da ti pošaljemo oksigenator, sakupljač vode niti bilo šta slično.

[08.16]VATNI: Ne žalim se! Samo mi dostavite hranu i biću zadovoljan. Ponovo sam pokrenuo sve sisteme u habu. Sakupljač vode radi kao sat pošto sam mu zamenio popucala creva. Što se tiče zaliha vode, ostalo mi je šeststo dvadeset litara, od početnih devetsto litara (trista litara prvobitnih zaliha, dodatnih šeststo litara dobijenih razbijanjem hidrazina). Što znači da sam izgubio skoro trista litara usled sublimacije. Ali sad kad sakupljač vode ponovo radi, to je više nego dovoljno.

[08.31]JPL: U redu, obavesti nas ako dođe do bilo kakvih mehaničkih ili elektronskih problema. Samo da znaš, sondu koju ti šaljemo nazvali smo Irida. Po grčkoj boginji koja je letela nebom brzinom vetra. Ona je i boginja duge.

[08.47]VATNI: Gej sonda dolazi da me spase. Razumeo.

Rič Parnel je pijuckao kafu u zgradi utonuloj u tišinu. Samo je njegov sto bio osvetljen u inače mračnoj prostoriji. Radeći za kompjuterom, pokrenuo je konačnu proveru softvera koji je napisao. Softver je prošao proveru.

Odahnuo je s olakšanjem i zavalio se u stolicu. Kad je pogledao sat na kompjuteru, zavrteo je glavom u neverici. Tri sata i četrdeset dva minuta ujutru.

Kao inženjer orbitne mehanike Rič je retko kad morao tla radi dokasno. Posao mu je bio da nađe precizne orbite i obavi podešavanja leta za bilo koju misiju. To je obično jedan od prvih koraka u projektu, jer svaki sledeći zavisi od orbite.

Ali ovoga puta je bilo obrnuto. Trebalo je odrediti orbitalnu putanju za Iridu, iako niko nije znao kada će biti lansirana. Proračun putanje leta do Marsa van Hohmanove transferne orbite nije teško napraviti, ali zato zahteva tačne pozicije Zemlje i Marsa.

Planete se s vremenom pomeraju. Putanja proračunata za određen datum lansiranja može da se iskoristi samo na taj dan. Čak i samo jedan dan razlike može da dovede do toga tla letelica potpuno promaši Mars.

Zato je Rič morao da proračuna mnogo putanja. Imao je vremenski okvir od dvadeset pet dana tokom kojih može doći do lansiranja Iride. Proračunao je putanju za svaki od tih dana.

Počeo je da piše mejl šefu.

Majk , kucao je, U prilogu šaljem putanje leta za Iridu, dan po dan. Treba da počnemo sa stručnom proverom i podrobnim ispitivanjem kako bi bile zvanično odobrene. I bio si upravu, proveo sam ovde skoro čitavu noć.

Nije bilo tako strašno. Ni blizu toliko mučno kao proračunavanje orbita za Hermes. Znam da ti dosađujem kad previše zađem u matematiku, pa ču ti sažeti: mali, konstantan potisak Hermesovih jonskih motora mnogo je komplikovaniji za rad od velikih trenutnih potisaka na teretnim sondama.

Svih dvadeset pet putanja traju četiristo četrnaest dana, i neznatno se razlikuju po trajanju i uglu potiska. Potrošnja goriva je skoro identična za svaku orbitu i uklapa se u kapacitet IglAjo- ve rakete nosača.

Šteta. Zemlja i Mars su baš loše pozicionirani. Jebiga, maltene bi bilo lakše da...

Prestao je da kuca.

Zamislio se i zagledao se u daljinu.

- Hmm - rekao je.

Uzeo je šolju za kafu i otišao u salu za odmor da je dopuni.

.

- Znam da ste svi veoma zauzeti - rekao je Tedi - zato hajde da obavimo ovo što brže. Da čujemo dokle su odeljenja stigla s projektom Irida. Venkate, da počnemo od tebe.

Oformili smo tim za rad na misiji - odgovorio je Venkat. - Bilo je manjih teritorijalnih okršaja između kontrolnog tima zaduženog za teretne sonde na Aresu 3 i onog na Aresu 4. Ljudi iz Aresa 3 su govorili da ova misija treba da pripadne njima, jer Ares 3 još uvek traje. Tim Aresa 4 ističe da je sonda koja se šalje na ovu misiju preuzeta iz njihovog programa. Na kraju sam se odlučio za tim Aresa 3.

Da se tim Aresa 4 nije naljutio zbog toga? — pitao je Tedi.

-Jeste, ali preboleće. Oni tek treba da pripreme trinaest transportnih misija. Neće imati vremena da se dure.

Miče - rekao je Tedi kontroloru leta - Kako teku pripreme za lansiranje?

Kontrolna soba je spremna - odgovorio je Mič. - Ja ću nadgledati lansiranje, i potom prepustiti kontrolu leta i prizemljenje Venkatovim ljudima.

Odnosi s javnošću? - rekao je Tedi okrećući se prema Eni Montroz.

Mediji svakodnevno dobijaju informacije - rekla je. - Svi znaju da je ovo Vatnijeva jedina šansa. Javnost nije ovoliko budno pratila konstrukciju broda još od Apola 11. Emisija

CNN-a „Izveštaj o Vatniju” već dve nedelje je najgledaniji program u tom terminu.

Dobro je što imamo toliku pažnju — rekao je Tedi. — To će nam pomoći da dobijemo vanredna sredstva od kongresa. Morise, kako stoje stvari s raketom nosačem?

Zasada dobro - rekao je Moriš Stajn, direktor lansirne rampe. - Ali ne idealno. IglAj 3 je bio postavljen za lansiranje. Rakete nosači nisu pravljene da stoje uspravno i da dugo trpe silu gravitacije. Zato sada dodajemo spoljne podupirače koje ćemo ukloniti pre lansiranja. Lakše je tako nego da radimo demontažu. Osim toga, gorivo deluje korozivno na rezervoare, tako da smo morali da ga istočimo. U međuvremenu, obavljamo provere svih sistema na svaka tri dana.

U redu - klimnuo je Tedi. - A sada najvažnije pitanje: bruse? Kako teku radovi na Iridi?

Kasnimo — rekao je Brus umorno odmahujući glavom.

Radimo najbrže što možemo, ali to jednostavno nije dovoljno brzo.

Mogu da vam obezbedim novac za prekovremene sale - ponudio je Tedi.

Već radimo dvadeset četiri časa dnevno.

Koliki je zaostatak? — pitao je Tedi.

Radimo dvadeset devet dana, što znači da nam je ostalo još samo devetnaest - objasnio je Brus. - Posle toga, timu lansirne rampe treba trinaest dana da je montira na raketu nosač. U zaostatku smo najmanje dve nedelje.

Hoćete li ostati na tome? - pitao je Tedi. - Ili će biti još odlaganja?

Brus je slegnuo ramenima. - Ako ne bude više nikakvih problema, nećemo kasniti više od dve nedelje. Ali uvek nešto iskrsne.

Koliko ti još treba? - pitao je Tedi.

Petnaest dana - odgovorio je Brus. - Da imamo još petnaest dana siguran sam da bismo završili na vreme.

Dobro — rekao je Tedi. — Hajde da stvorimo tih petnaest dana.

Obraćajući se glavnom lekaru misije Ares 3, Tedi je pitao:

Doktore Keler, možemo li da smanjimo Vatnijev unos hrane kako bi mu zalihe duže potrajale?

Žao mi je, ali to je nemoguće - rekao je Keler - već unosi minimalan broj kalorija. Staviše, s obzirom na to koliko se fizički troši, hrani se mnogo slabije nego što bi trebalo. A biće još gore. Ubrzo će mu se ishrana sastojati samo od krompira i vitaminskih pilula. Jeste da čuva obroke bogate proteinima za kasnije, ali opet će biti pothranjen.

Od trenutka kad ostane bez hrane, koliko mu ostaje? pitao je Tedi.

Pod pretpostavkom da će imati dovoljno vode, mogao bi da preživi tri nedelje. Sto je manje nego u slučaju klasičnog štrajka glađu, ali ne zaboravi da će u tom trenutku već biti pothranjen i mršav.

Ne zaboravite - umešao se Venkat - da će se Irida prizemljiti pomoću balona; možda će morati da vozi nekoliko dana da bi stigao do nje. Rekao bih da je teško upravljati roverom ako bukvalno umireš od gladi.

U pravu je - potvrdio je doktor Keler. - Četiri dana pošto ostane bez hrane jedva će moći da stoji na nogama, a kamoli da upravlja roverom. Pored toga, mentalne sposobnosti će mu brzo opadati. Boriće se da ostane budan.

Dakle, datum sletanja ostaje nepromenjen - rekao je Tedi. - Morise, možeš li da montiraš sondu na raketu nosač za manje od trinaest dana?

Moriš se zamislio. - Pa... Samo montiranje traje tri dana. Sledećih deset dana obavljaju se testovi i kontrole.

Koliko to može da se skrati?

Ako uložimo dovoljno prekovremenog rada, montažu mogu da skratim na dva dana. To uključuje i transport iz Pa- sadene do Kejp Kanaverala. Ali kontrole ne mogu da skratim. 1 Određene faze testova i kontrola obavljaju se u određenim vremenskim razmacima kako bismo između njih mogli da ustanovimo da li se nešto izobličilo ili iskrivilo. Ako se intervali skrate, kontrole više nisu pouzdane.

Često nailazite na greške tokom tih kontrola? — pitao je Tedi.

U prostoriji je zavladao tajac.

Ovaj - promucao je Moriš. — Jel’ ti to predlažeš da preskočimo provere?

Ne - rekao je Tedi. - Zasad te pitam koliko su često greške.

Otprilike jednom u dvadeset lansiranja.

A koliko često se otkrije greška koja može da ugrozi misiju?

Pa, ovaj, nisam siguran. Možda u pedeset odsto slučajeva?

Znači, ako preskočimo testiranja i kontrole, izgledi su jedan prema četrdeset da misija ne uspe? - pitao je Tedi.

To je dva i po posto — umešao se Venkat. — U uobičajenim okolnostima osnova za stopiranje odbrojavanja. Ne možemo toliko da se kockamo.

„Uobičajene okolnosti” su davno prošle - rekao je Tedi mirno. - Devedeset sedam i po postoje bolje nego nula. Može li neko da smisli bezbedniji način da dobijemo više vremena?

Pogledao je u kolege okupljene oko stola. Svi su zurili u njega bez reči.

Dobro, onda. Ubrzavanjem montaže i preskakanjem kontrola dobićemo dodatnih jedanaest dana. Ako Brus izvede čudo i završi ranije, Moriš će moći da obavi neke provere.

A šta je sa preostala četiri dana? — pitao je Venkat mršteći se još uvek zbog preskakanja kontrola.

Siguran sam da Vatni može da rastegne zalihe hrane da mu potraju još četiri dana, bez obzira na pothranjenost — rekao je Tedi gledajući u doktora Kelera.

Ja... — počeo je Keler — to ne preporučujem...

Ljudi - prekinuo ga je Tedi. — Razumem vaš položaj. Postoje procedure. Preskakanje tih procedura donosi rizik. Rizik može da dovede do nevolja u vašem odeljenju. Ali nije trenutak da štitimo svoje guzice. Moramo da rizikujemo. U suprotnom, Mark Vatni će umreti.

Obraćajući se Keleru, rekao je: — Rastegni mu zalihe da mu hrana potraje još četiri dana.

Keler je ćutke klimnuo glavom.

.

— Rič — pozvao je Majk.

Rič Parnel je bio usredsređen na kompjuterski ekran. Sto mu je bio zatrpan odštampanim listovima papira, mapama i priručnicima. Prazne šolje kafe zauzele su svaki slobodan pedalj na stolovima, a kutije gotove hrane pokrivale su pod.

Rič — pozvao je Majk glasnije.

Rič je podigao pogled. — Da?

Šta radiš to, koji đavo?

Jedan mali projekat sa strane. Hteo sam nešto da proverim.

Pa dobro... pretpostavljam da to nije problem - rekao je Majk - ali prvo moraš da završiš redovan posao. Tražio sam ti one korekcije satelitskih orbita još pre dve nedelje i još ih nisi uradio.

Treba mi superkompjuter - rekao je Rič.

Treba ti superkompjuter da izračunaš rutinske korekcije satelitskih orbita?

Ne, treba mi za ovo drugo na čemu radim - rekao je Rič.

Rič, ozbiljno ti kažem, ne šalim se. Moraš da radiš svoj posao.

Rič se načas zamislio. - Da li bi bilo zgodno da uzmem odmor? - pitao je.

Majk je uzdahnuo. - Znaš šta, Rič? Mislim da je ovo idealan trenutak da uzmeš odmor.

Odlično! - Rič se osmehnuo. - Počinjem odmah.

Kako god hoćeš - rekao je Majk. - Idi kući. Odmori se

A ne, ne nameravam da idem kući - rekao je Rič, vraćajući se svojim proračunima.

Majk je protrljao oči. - Dobro, kako god bilo. A šta je sa onim satelitskim orbitama...?

— Ja sam na odmoru — rekao je Rič ne osvrćući se.

Majk je slegnuo ramenima i produžio.

[08.01]VATNI: Kako napreduje moj paket humanitarne pomoći?

[08.16]JPL: Malo kasnimo, ali biće gotov. U međuvremenu, želimo da se vratiš na posao. Uverili smo se da je hab u dobrom stanju. Radovi na tekućem održavanju oduzimaju ti samo dvanaest sati nedeljno. Ostatak vremena ćemo ti popuniti istraživačkim radom i eksperimentima.

[08.31]VATNI: Odlično! Smučilo mi se da samo sedim i blejim. Provešću ovde nekoliko godina. Što da me ne iskoristite kad sam već tu.

[08.47]JPL: To smo i mi mislili. Poslaćemo ti raspored čim ga naučni tim sastavi. Biće to uglavnom EVA, prikupljanje geoloških uzoraka, ispitivanje zemljišta, i nedeljni lekarski pregledi koje ćeš sam obavljati. Iskreno, ovo je najduže „dodatno vreme na Marsu" koje smo dobili još od lendera Oportjuniti.

[09.02]VATNI: Oportjuniti se nikad nije vratio na Zemlju.

[09.17]JPL: Izvini. Loše poređenje.

Proizvodni pogon je vrveo od aktivnosti dok su tehničari zatvarali Iridu u posebno konstruisan transportni kontejner. Osoblje druge dve smene posmatralo je sa osmatračkog balkona. U poslednja dva meseca su jedva videli sopstvenu kuću; u kafeteriji je bila napravljena privremena spavaonica. Pod uobičajenim okolnostima, u ovo doba trećina njih bih spavala, ali nisu želeli da propuste ovaj trenutak.

Vođa smene je pritegao poslednji zavrtanj. Kad je privukao ključ k sebi, inženjeri su počeli da aplaudiraju. Mnogi od njih su bili u suzama.

Posle šezdeset dva dana mukotrpnog rada, Irida je bila gotova.

.

Pripreme za lansiranje su završene - rekla je Eni Montroz novinarima okupljenim u sali za konferencije za štampu. - Irida je spremna za put. Lansiranje je zakazano za 09.14 uju- tru.

Nakon lansiranja ostaće u orbiti bar tri sata. Za to vreme kontrolni centar misije će prikupiti precizne telemetrijske podatke u sklopu priprema za prelazak u transfernu orbitu do Marsa. Nakon toga, misiju će preuzeti tim Aresa3 zadužen za slanje zaliha, koji će kontrolisati njen let tokom narednih meseci. Put do Marsa trajaće četiristo četrnaest dana.

Što se tiče tereta - pitao je novinar - čujem da nije u pitanju samo hrana?

To je tačno - osmehnula se Eni. - Odvojili smo sto grama za ono što nije preko potrebno. To su pisma Markove porodice, poruka od predsednika i fleš-memorija sa muzikom iz raznih epoha.

Ima li disko muzike? — neko je pitao.

Nema - rekla je Eni kad se prostorijom proneo prigušeni smeh.

Keti Vorner iz CNN-a potom je pitala: - Ako ovo lansiranje ne uspe, postoji li neko drugo rešenje za Vatnija?

Postoje rizici prilikom svakog lansiranja - rekla je Em ali ne očekujemo nikakve probleme. U Kejpu je vedro i toplo. Uslovi ne bi mogli biti bolji.

Postoji li ograničenje troškova ove spasilačke misije? pitao je drugi novinar. - Neki se pitaju da li su troškovi po stali preveliki.

- Ovde se ne radi o visini troškova — odvratila je Eni, spremna za to pitanje. - Radi se o čoveku koji je u životnoj opasnosti. Ali, ako želite da posmatrate sa finansijske strane, uzmite u obzir koliko vredi produžena misije Marka Vatnija. Njegovo preživljavanje na Marsu, borba za opstanak, pružili su nam mnogo više saznanja o toj planeti nego svi ostali Are- sovi programi zajedno.

.

- Veruješ li u Boga, Venkate? - pitao je Mič.

Naravno, verujem u mnogo njih - rekao je Venkat. - Ja sam Indus.

Pomoli se svakom od njih tokom ovog lansiranja.

Hoću.

Mič je prišao svojoj stanici u velikoj kontrolnoj sobi. Podigao je pogled na gomilu ekrana okačenih na suprotnom zidu, a zatim na desetine ljudi koji su zauzeli svoja mesta.

Stavio je slušalice i rekao: - Ovde direktor leta. Započnite proveru stanja pred lansiranje.

Primljeno, Hjustone - stigao je odgovor od direktora kontrole lansiranja u Floridi. - CLCDR proverava da li je sve osoblje na pozicijama i da li su svi sistemi spremni - javljao je radio-vezom — dajte mi zeleno ili crveno svetio za lansiranje. Toker?

Zeleno — čuo se odgovor.

-Tajmer?

Zeleno — čuo se drugi glas.

-QAM1?

Zeleno.

Mič je naslonio bradu na ruke i zurio u centralni ekran. Na njemu se uživo emitovao prenos sa lansirne rampe. Raketa nosač okružena oblacima vodene pare nastale procesom hlađenja, još je na strani imala ispisano ime IglAj.

QAM2?

Zeleno.

-QAM3?

Zeleno.

Venkat se naslonio na zid u dnu prostorije. On je kao administrator svoj deo posla završio. Sad je mogao samo da gleda i da se nada. Pogled mu je bio prikovan za ekrane na suprotnom zidu. Glavom su mu prolazile silne brojke, žongliranje smenama, neuvijene laži i postupci na ivici zakona koje je počinio da bi realizovao ovu misiju. Neće se pokajati, ako ovo uspe.

FSC?

Zeleno.

Prop 1?

Zeleno.

Tedi je sedeo u osmatračkoj sobi za važne goste iza kontrolnog centra. Visok položaj obezbedio mu je najbolje mesto u odaji: sredina prvog reda. Aktentašna stajala mu je pored nogu, a u rukama je držao plavu fasciklu.

Prop 2?

Zeleno.

Eni Montroz je nervozno šetala po svojoj kancelariji pored sale za novinare. Na devet monitora postavljenih na zidu emitovano je devet različitih kanala; na svakom se videla lansirna rampa. Kad je proverila na kompjuteru videla je da i strani kanali to prenose. Ceo svet je gledao u iščekivanju.

ACC?

Zeleno.

LWO?

Zeleno.

Brus Ng je sedeo u kafeteriji JPL-a sa stotinama inženjera koji su uložili veliki trud u Iridu. Kao opčinjeni su gledali u veliki televizor. U Pasadeni je bilo šest i trinaest ujutru, ali svi zaposleni su bili prisutni.

AFLC?

Zeleno.

Navođenje?

Zeleno.

Milionima kilometara dalje, posada Hermesa je slušala okupljena oko stanice Johansenove. Dvominutno kašnjenje prenosa bilo je beznačajno. Ionako nisu mogli nikako da pomognu. Johansenova je napeto zurila u ekran, koji je prikazivao samo jačinu zvučnog signala. Bek je kršio prste.

Fogel je stajao nepomično, pogleda prikovanog za pod. Martinez se molio, isprva u sebi, a onda je pomislio kako nema razloga da to krije. Komandantkinja Luis je stajala malo dalje, pre- krštenih ruku.

-PTC?

Zeleno.

Direktor vozila za lansiranje?

Zeleno.

Hjustone, ovde lansirni kontrolni centar, imamo zeleno svetio za lansiranje.

Razumem - rekao je Mič proveravajući dokle je stiglo odbrojavanje. - Ovde direktor leta, spremni smo za lansiranje po planiranom vremenu.

Razumem, Hjustone — rekli su iz lansirnog kontrolnog centra — Lansiramo u predviđeno vreme.

Kada je odbrojavanje stiglo do 00.00.15, televizijske stanice najzad su dočekale glasno odbrojavanje kontrolorke taj- mera: - 15 - rekla je. - 14... 13... 12... 11...

Hiljade ljudi okupilo se u Kejp Kanaveralu, najveći broj radoznalaca koji se ikada okupio da posmatra lansiranje letelice bez posade. Slušali su glas kontrolorke tajmera koji je odjekivao iznad tribina.

' - 10... 9... 8... 7...

Rič Parnel, zadubljen u svoje proračune orbita, izgubio je pojam o vremenu. Nije primetio da su se njegove kolege premestile u veliku salu za sastanke gde je bio postavljen televizor. Nejasno mu je prošlo kroz glavu kako je u kancelariji neobično tiho, ali nije razmišljao o tome.

-6... 5... 4...

Počinje paljenje raketnih motora.

-3... 2... 1...

Nakon oslobađanja spojnica, okružena oblacima dima i vatre, raketa nosač počela je da se uspinje, isprva polako, a onda sve brže i brže. Okupljeni su pozdravili uzletanje glasnim pokličima.

Dok se raketa nosač pela sve više, Mič nije imao vremena da posmatra spektakl na glavnom ekranu. - Poravnanje? uzviknuo je u mikrofon.

Poravnanje dobro, Upravo leta - odmah je stigao odgovor.

Kurs? - pitao je.

Kurs dobar.

Nadmorska visina hiljadu metara - neko je rekao.

Dostigli smo graničnu visinu za bezbedan prekid leta začulo se, što znači da, u slučaju opasnosti, letelica može bezbedno da se sruši u Atlantski okean.

Visina hiljadu petsto metara.

Započinjemo manevar rotacije po poprečnoj i uzdužnoj osi.

Imamo malo truckanja.

Mič je pogledao u direktora uzleta. - Ponovi?

Malo drmusanje. Unutrašnje navođenje će to ispraviti.

Kontroliši šta se tu dešava - rekao je Mič.

Visina dve hiljade petsto metara.

Rotacije po poprečnoj i uzdužnoj osi obavljene, dvadeset dve sekunde do odvajanja motora prve faze.

.

Brižljiva ali na brzinu izvedena konstrukcija Iride mogla je da prouzrokuje katastrofalno prizemljenje. Umesto uobičajenih paketa obroka, hrana se uglavnom sastojala od suvih proteinskih kockica. Čak i da Irida ne uspe da aktivira balone za prizemljenje i udari o tlo pri brzini od nekoliko stotina kilo metara na čas, kockice proteina će i dalje biti jestive. ii#»''

Na misijama bez posade kakva je ova, ne postoji gornja granica ubrzanja. Tovar sonde trpi sile koje nijedan čovek ne bi mogao da preživi. Iako je Nasa testirala delovanje ekstremnih gravitacionih sila na proteinske kockice, nisu testirali efekte istovremenog delovanja bočnih vibracija, što bi uradili da su imali više vremena.

Bezopasno drmusanje, izazvano zanemarivim disbalansom u smesi goriva, protreslo je koristan teret. Pričvršćena jakim vijcima, Irida se čvrsto držala. Proteinske kockice u njenoj utrobi, nisu.

Potisak je sabijao hranu dok ju je drmusanje letelice treslo. Efekat sličan otapanju koje se dešava tokom zemljotresa pretvorio je proteinske kockice u gustu kašu. Iako je prvobitno bila upakovana tako da nema viška prostora, supstanca koja je sada bila sabijena, počela je da se bućka.

Drmusanje je izazvalo i neujednačeno opterećenje, tako da se kaša prelivala ka ivicama odeljka. To izmeštanje težine samo je pogoršalo problem i povećalo drmusanje.

.

- Sve više se trese - izvestio je direktor uzleta.

Koliko? - upitao je Mič.

Zabrinjavajuće - odvratio je. - Ali merači ubrzanja su to primetili i izračunali nov centar mase. Kompjuter za navođenje podešava ugao potiska motora da to neutrališe. Još uvek je sve u redu.

Obaveštavaj me - rekao je Mič.

Trinaest sekundi do odvajanja motora prve faze.

.

Nepredviđeno izmeštanje težine nije značilo da je katastrofa neminovna. Svi sistemi su konstruisani tako da nađu rešenje u najgorim okolnostima i svaki je izvanredno obavio svoj posao. Brod je nastavio put u orbitu uz manje korekcije kursa, koje je sofisticirani softver automatski sproveo.

Motor prve faze je potrošio gorivo i raketa nosač je delić sekunde letela po inerciji, a onda su spojnice motora prve faza' otpuštene pomoću eksplozivnih vijaka. Motor prve faze koji je sada bio prazan odvojio se od letelice, dok su se motori druge faze pripremali za paljenje.

Letelica više nije trpela tako žestoke sile. Proteinska kaša je slobodno lebdela unutar spremišta. Da je imala dve sekunde više, ponovo bi se ekspandovala i stvrdnula. Ali imala je samo četvrtinu sekunde.

Kada se upalio motor druge faze, letelica se silovito i naglo trznula. Sada kad više nije bilo balasta prve faze, ubrzanje je bilo trenutno. Trista kilograma kaše naletelo je na zadnji deo spremišta. Tačka udara nalazila se na ivici Iride, ni blizu mesta gde se očekivalo opterećenje.

Iako je Irida bila pričvršćena pomoću pet velikih vijaka, samo jedan je istrpeo svu silinu udara. Vijci su mogli da podnesu ogromno opterećenje i da, ako zatreba, podnesu ukupnu težinu korisnog tereta. Ali nisu mogli da izdrže iznenadan udar slobodne mase od trista kilograma.

Vijak je pukao. Opterećenje se tada premestilo na preostala četiri vijka. Sad kad je prošao silovit udar, njima je bilo mnogo lakše da odrade svoj posao, nego njihovom palom drugu.

Daje tim koji je radio na lansirnoj rampi imao vremena da obavi uobičajenu kontrolu, primetio bi manju grešku na jednom od vijaka. Usled te greške, vijak je bio malo slabiji, ali to ne bi moglo da prouzrokuje havariju na uobičajenoj misiji. U svakom slučaju, tim bi ga zamenio potpuno ispravnim vijkom.

Neplanirano opterećenje vršilo je nejednak pritisak na četiri preostala vijka, a najveće opterećenje palo je na oslabljen vijak. Ubrzo je i on popustio. U tom trenutku, ostala tri su brzo otkazala jedan za drugim.

Irida je skliznula s podupirača u proširenju za korisni teret i tresnula o trup broda.

.

- Uhh! - uzviknuo je direktor uzleta. - Upravo leta, imamo veliko odstupanje u rotaciji!

Šta? - rekao je Mič i u tom trenutku su na svim konzolama zapištali alarmi i zatreperile lampice.

Irida trpi silu od sedam gravitacija - neko je rekao.

Dobijamo isprekidan signal — javio je drugi glas.

Upravo uzleta, šta se ovde dešava? - pitao je Mič.

Sve je pošlo naopako. Vrti se po uzdužnoj osi sa odstupanjem od sedamnaest stepeni.

Koliko brzo?

Najmanje pet obrtaja u sekundi i pada s kursa.

Možeš li da je digneš do orbite?

Nemam nikakav kontakt s letelicom; imamo prekid signala na svim sistemima.

Komunikacija! — uzviknuo je Mič obraćajući se direktoru komunikacija.

Radimo na tome, Upravo leta - stigao je odgovor. — Unutrašnji sistem je otkazao.

Unutar letelice deluju vrlo jake gravitacione sile, Upravo leta.

Zemaljska telemetrija pokazuje da leti dvesta metara niže od ciljne putanje.

Izgubili smo sva očitavanja stanja sonde, Upravo leta. Mič se zadržao na poslednjem podatku. — Izgubili smo čitavu sondu? — pitao je Mič.

Tako je. Primamo isprekidan signal sa broda ali ništa od sonde.

Sranje — rekao je Mič. — To znači da je ispala iz ležišta u tovarnom prostoru.

Sad se zavrteo kao čigra.

Može li da dobaci do orbite? — rekao je Mič. — Bar do superniske Zemljine orbite? Možda bismo mogli da...

Prekid signala, Upravo leta.

Takođe prekid signala.

Takođe.

U prostoriji je zavladao tajac; čulo se samo pištanje alarma. Trenutak kasnije Mič je rekao: - Ponovno uspostavljanje veze?

Neuspešno - rekli su iz Komunikacija.

Zemaljska kontrola? - pitao je Mič.

Zemaljska kontrola - stigao je odgovor — letelica je već bila napustila vidno polje.

SatKon? - pitao je Mič.

Nema prijema signala na satelitima.

Mič je pogledao ispred sebe u glavni ekran. Bio je zatamnjen i velikim belim slovima pisalo je „PREKID SIGNALA”.

Kontrolo leta - začuo se glas preko radija. - Američki razarač Stokton prijavio je pad delova rakete. Položaj razarača poklapa se sa poslednjom poznatom lokacijom Iride.

Mič se uhvatio za glavu. - Primljeno - rekao je.

Potom je izgovorio reci od kojih svaki direktor leta strahuje, nadajući se da ih nikad neće izgovoriti: - Zemaljska kontrola, ovde direktor leta. Zaključaj vrata.

To je bio znak da se počne sa procedurom nakon neu speha misije.

Tedi je iz posmatračke sale sa važnim zvanicama gledao utučena lica u kontrolnom centru misije. Duboko je uzdahnuo. Tužno je pogledao plavu fasciklu s veselim govorom u kojem se spremao da pohvali savršeno lansiranje. Vratio ju je u aktentašnu, i izvadio crvenu fasciklu sa onim drugim govorom.

.

Venkat je sedeo u zamračenoj kancelariji. Nije je namerno zamračio, samo je toliko dugo sedeo zadubljen u misli da se oko njega smračilo.

Zazvonio mu je mobilni telefon. Žena ga je ponovo zvala. Očigledno je bila zabrinuta za njega. Pustio je da se javi govorna pošta. Nije bio u stanju da se suoči s njom. Niti s bilo kim drugim.

Sa kompjutera se oglasio kratak ton. Pogledao je u ekran i video mejl od JPL-a. Poruka prosleđena sa Patfajndera.

[16.03]VATNI: Kako je prošlo lansiranje?

16.

Za Martineza:

Doktorka Šilds kaže da treba da napišem ličnu poruku svakom članu posade. Kaže da ću tako očuvati osećaj povezanosti sa ljudima. Ja mislim da su to gluposti. Ali šta se može, to je naređenje.

S tobom mogu da budem direktan:

Ako umrem, obiđi moje roditelje. Želeće da čuju iz prve ruke sve o našem boravku na Marsu. Molim te, učini mi to.

Neće biti lako razgovarati s njima o njihovom mrtvom sinu. Znam da mnogo tražim, zato tebe molim. Rekao bih ti da si mi ti najbolji prijatelj i slično, ali to bi bilo gej.

Ovo nije predaja. Samo se pripremam za svaki mogući ishod. Kao i uvek.

Guo Ming, direktor Kineske nacionalne svemirske agencije, pregledao je obimnu dokumentaciju koja mu se nalazila na stolu. Nekada, kada je Kina želela da lansira raketu, prosto bi to i uradila. Sada su u skladu sa međunarodnim sporazumima bili obavezni da o tome obaveste ostale države.

Ta obaveza, pomislio je Guo Ming za sebe, ne odnosi se na Sjedinjene Države. Doduše, Amerikanci javno objavljuju svoj raspored lansiranja mnogo unapred, tako da to na kraju dođe na isto.

Prilikom popunjavanja obrasca morao je da bude vrlo oprezan: da jasno istakne datum lansiranja i putanju leta, a da istovremeno, na sve moguće načine „sakrije državne tajne”.

Frknuo je s negodovanjem na poslednju stavku. - Smešno - promrmljao je. Tajang Sen nema nikakav strateški ni vojni značaj. To je sonda bez posade koja će u Zemljinoj orbiti provesti manje od dva dana. Nakon toga će otputovati u Sunčevu orbitu između Merkura i Venere. To će biti prva kineska heliološka sonda u Sunčevoj orbiti.

Ipak, Državni savet je zahtevao da sva lansiranja budu obavijena velom tajne. Čak i ona kod kojih nije bilo šta da se krije. Na taj način druge države nisu mogle da pretpostave koja lansiranja sadrže poverljiv korisni teret.

Kucanje na vratima prekinulo ga je u popunjavanju dokumentacije.

Napred - rekao je Guo Ming srećan što ga prekidaju.

Dobro veče, gospodine - rekao je zamenik direktora Džu Tao.

Tao, dobro došli.

Hvala, gospodine. Drago mi je što sam ponovo u Pekingu.

Kako je bilo u Dućuenu? - pitao je Guo Ming. - Nadam se da nije bilo previše hladno? Nikad neću razumeti zašto se naša svemirska baza nalazi usred pustinje Gobi.

Bilo je hladno, ali podnošljivo - rekao je Džu Tao.

-I, kako idu pripreme za lansiranje?

Zadovoljstvo mi je da izvestim da sve teče po planu.

Odlično - osmehnuo se Guo Ming.

Džu Tao je ćutke zurio u svog šefa.

Guo Ming mu je uzvratio pogledom očekujući da ovaj nešto kaže, ali Džu Tao niti je ustao da ode niti je išta rekao.

Ima li još nešto, Tao? - pitao je Guo Ming.

Hm - rekao je Džu Tao. - Naravno, čuli ste šta se desilo sa sondom Irida?

Da, jesam - namrštio se Guo. - Užasno. Jadan čovek, umreće od gladi.

Možda - rekao je Džu Tao. - Možda i neće.

Guo Ming se naslonio u stolici. — O čemu pričate?

Pričam o raketi nosaču za Tajang Sen, gospodine. Nasi inženjeri su obavili proračun; ispostavilo se da raketa nosač ima dovoljno goriva za ulazak u orbitu do Marsa. Mogao bi da stigne tamo za četiristo devetnaest dana.

Šalite se?

Da li se ja ikada šalim, gospodine?

Guo Ming je ustao i uštinuo se za bradu. Onda se ushodao po kancelariji i rekao: - Stvarno možemo da pošaljemo sondu na Mars?

Nije to ništa, gospodine - rekao je Džu Tao. - Već smo slali nekoliko.

Da, znam, ali stvarno bismo mogli da pošaljemo Tajang Šen?

Ne, gospodine - rekao je Džu Tao. - Pretežak je. Zbog masivnog toplotnog štita to je najteža sonda bez posade koju smo dosad konstruisali. Zato je raketa nosač morala da bude toliko jaka. Ali s lakšim korisnim teretom mogla bi da stigne do Marsa.

Koliko mase bismo mogli da pošaljemo? - pitao je Guo Ming.

Devetsto četrdeset jedan kilogram, gospodine.

Hm - rekao je Guo Ming - kladim se da bi Nasi ta nosivost odgovarala. Kako to da nam se nisu već obratili tim povodom?

Zato što ne znaju - odgovorio je Džu Tao. - Sve informacije o našoj tehnologiji raketa nosača su strogo poverljive. Ministarstvo državne bezbednosti čak širi dezinformacije o našim mogućnostima. Iz očiglednih razloga.

-Da ne bi saznali da možemo da im pomognemo - rekao je Guo Ming - ako odlučimo da ne pomognemo, niko neće znati da smo mogli.

Tako je, gospodine.

Recimo da odlučimo da pomognemo. Šta onda?

Ne bismo smeli da gubimo vreme - odgovorio je Džu Tao. - Uzimajući u obzir dužinu puta i količinu zaliha koje su ostale njihovom astronautu, bilo koja sonda za te svrhe morala bi da se lansira u roku od mesec dana. Čak i tada bi već počeo da gladuje.

To je baš u vreme kad smo mi planirali da lansiramo Tajang Sen.

Da, gospodine. Ali njima je trebalo dva meseca da konstruišu Iridu, i toliko su žurili da su na kraju pretrpeli neuspeh.

To je njihov problem - obrecnuo se Guo Ming. - Nas deo posla bi bio da obezbedimo raketu nosač. Lansirali bismo iz Đućuena; ne možemo da šaljemo osamsto tona tešku raketu na Floridu.

Bilo kakav sporazum bi podrazumevao da nam Amerikanci nadoknade troškove za raketu nosač - rekao je Džu Tao - a Državni savet bi sigurno tražio političke ustupke od američke vlade.

Nadoknada troškova nam ništa ne bi značila - rekao je Guo Ming. - Ovo je skup projekat, i Državni savet je sve vreme gunđao zbog toga. Kad bi im isplatili ukupnu vrednost projekta, taj novac bi zadržali. Nikad ne bismo dobili novac za sledeći projekat.

Stavio je ruke iza leđa. — Američki narod je možda sentimentalan, ali njihova vlada nije. Stejt department neće ponuditi ništa ozbiljno u zamenu za život jednog čoveka.

Znači, nema nade? - pitao je Džu Tao.

Ima nade - ispravio ga je Guo Ming. - Samo je teško izvodljivo. Ako se ovo pretvori u pregovore na diplomatskom nivou, nikad se neće resiti. To mora da ostane među naučni cima. Da se saradnja odvija između dve svemirske agencije Dovešću prevodioca pa ću pozvati direktora Nase. Mi ćemo napraviti sporazum, a onda ćemo svoje vlade staviti pred svršen čin.

Ali šta ćemo dobiti zauzvrat? — pitao je Džu Tao. — Mi njima dajemo raketu nosač i time u suštini otkazujemo misiju Tajang Sena.

Guo Ming se osmehnuo. - Dobićemo nešto što bez njih ne bismo mogli da ostvarimo.

A to je?

Kineski astronaut na Marsu.

Džu Tao je ustao. - Naravno - osmehnuo se. - Posada Aresa 5 još uvek nije odabrana. Zahtevaćemo da jedan član posade bude Kinez. Mi ćemo ga izabrati i obučiti. Nasa i Stejt department bi to sigurno prihvatili. No hoće li naš Državni savet pristati?

Guo Ming se ironično osmehnuo. - Da javno spasu Amerikance? Da pošalju kineskog astronauta na Mars? Da pokažu svetu da je Kina ravnopravna sa Amerikom u svemiru? Članovi Državnog saveta bi prodali svoje majke za to.

Tedi je držao slušalicu prislonjenu na uvo. Njegov sagovornik je rekao sve stoje imao da kaže i zaćutao je, čekajući odgovor.

Zurio je nekud neodređeno ispred sebe dok je obrađivao informacije koje je upravo čuo.

Posle nekoliko sekundi odgovorio je: - Da.

Za Johansenovu:

Tvoj poster se prodao u više primeraka nego posteri svih nas ostalih zajedno. Ti si ona dobra riba što je išla na Mars. Krasiš zidove studentskih domova širom sveta.

Kako si ispala takav kompjuteraški zaluđenik kad tako izgledaš? A jesi kompjuterski zaluđenik, nema šta. Onaj najgori. Morao sam da se bavim nekim kompjuterskim sranjima da bih povezao Patfajnder sa roverom i, jebote, glava me je zabolela.

Još sam imao Nasu da mi sve vreme govori šta da radim.

Treba da se potrudiš da deluješ malo opasnije. Počni da nosiš tamne naočare i kožnu jaknu. Nosi skakavac sa sobom. Trudi se da izgledaš opasno... „botaničarski opasno".

Jesi li znala da je komandantkinja Luis pričala sa muškim delom našeg tima? Da je bilo ko od nas pokušao da ti se nabacuje, leteo bi sa misije. Pretpostavljam da je postala preterano oprezna pošto je celog života komandovala mornarima.

U svakom slučaju, pokušaj da ne razmišljaš o svim tim tipovima koji se samozadovoljavaju gledajući tvoj poster.

- Dakle, evo nas ponovo - rekao je Brus okupljenim šefovima iz JPL-a. - Svi ste čuli za Tajang Sen, tako da znate da su nam naši prijatelji u Kini pružili još jednu šansu. Ali ovoga puta će biti teže.

Tajang Sen će biti spreman za lansiranje za dvadeset osam dana. Ako ga lansiraju na vreme, naš korisni teret će stići na Mars šeststo dvadeset četvrtog sola, šest nedelja pošto Vatni ostane bez hrane. Nasa već smišlja kako da mu rastegne zalihe.

Ušli smo u istorijske anale kad smo završili Iridu za šezdeset tri dana. Sada moramo da ponovimo taj podvig, ali ovoga puta za dvadeset osam dana.

Pogledao je u skeptična lica za stolom.

Ljudi — rekao je — ovo će biti najžešći svemirski brod dosad napravljen. Postoji samo jedan način da ga završimo tako brzo: neće imati sistem za prizemljenje.

Izvinjavam se, šta? — zabezeknuo se Džek Trevor.

Brus je klimnuo glavom. - Čuli ste me. Neće imati sistem za prizemljenje. Trebaće nam navođenje za korekcije putanje tokom leta. Ali kad stigne na Mars, pustićemo ga da se sruši.

To je ludost! - rekao je Džek. — Kretaće se luđačkom brzinom kad udari!

Tako je - rekao je Brus. - Pri idealnom atmosferskom otporu, srušiće se brzinom od trista metara u sekundi.

Šta će Vatniju samlevena sonda? - pitao je Džek.

Ako hrana ne sagori pri ulasku u atmosferu, Vatni će moći da je jede - objasnio je Brus.

Prišao je beloj tabli i počeo da crta osnovnu organizacionu šemu. - Trebaju mi dva tima - počeo je. - Jedan tim će praviti školjku, sistem za

navođenje i potisnike. Dovoljno je da može da stigne do Marsa. Treba mi najbezbedniji mogući sistem. Aerosolni potisni gas bi bio najbolje rešenje. Zatim visoko usmeren radio da možemo da komuniciramo s letelicom, i standardni softver za satelitsku navigaciju.

Drugi tim će raditi na korisnom teretu. Oni moraju da upakuju hranu tako da preživi udar. Ako proteinske kockice udare u pesak brzinom od trista metara u sekundi, dobićemo pesak s mirisom proteina. Moraju da ostanu jestive nakon udara.

Maksimalna težina tereta je devetsto četrdeset jedan kilogram. Najmanje trista kilograma mora da bude hrana. Na posao.

.

Ovaj, doktore Kapur? — rekao je Rič, provirujući u Venkatovu kancelariju. - Imate li koji minut?

Venkat mu je pokazao da uđe. - Vi ste...?

Rič, Rič Parnel — rekao je nespretno ulazeći u kancelariji sa hrpom papira u rukama. - Iz orbitne mehanike.

Drago mi je - rekao je Venkat. - Izvolite, Riče?

Pre izvesnog vremena sam došao na jednu zamisao. Uložio sam mnogo vremena u nju. - Spustio je papire na Venkatov sto. — Samo da nađem rezime...

Venkat je tužno pogledao svoj do malopre uredan sto po kojem je sada bila rasuta gomila papira.

Evo ga! - uzviknuo je Rič pobedonosno, podigavši jedan list. Onda se sneveselio. - Ne, to nije taj.

Riče - rekao je Venkat. - Možda biste mogli da mi kažete o čemu se radi?

Rič je pogledao u ispreturane papire i uzdahnuo. — Ali imao sam tako dobar rezime...

Rezime čega?

Plana za spašavanje Vatnija.

Već radimo na tome — rekao je Venkat. — To nam je poslednji očajnički pokušaj, ali...

Tajang Sen? - frknuo je Rič. - To neće uspeti. Nemoguće je napraviti Marsovu sondu za mesec dana.

To nas sigurno neće sprečiti da damo sve od sebe - odvratio je Venkat pomalo ljutito.

Oh, izvinjavam se, bio sam neprijatan? - pitao je Rič. - Razgovor mi baš ne ide od ruke. Umem da budem neprijatan. Ljudi bi trebalo slobodno da mi skrenu pažnju na to. Tajang Sen je u svakom slučaju presudan za Vatnijevo spašavanje. Moja zamisao ne može da se realizuje bez njega. Ali Marsova sonda? Pih. Dajte, molim vas.

Dobro - odvratio je Venkat. - Šta ste smislili?

Rič je zgrabio papir sa stola. - Evo ga! - Pružio je papir Venkatu sa detinjim osmehom na licu.

Venkat je uzeo rezime i počeo da čita. Stoje duže čitao, Ričijeva zamisao mu se sve više dopadala. - Jeste li vi sigurni u ovo?

Nedvosmisleno! - odgovorio je Rič ozareno.

-Jeste li to još nekome rekli?

Kome bih mogao da kažem?

Ne znam - odvratio je Venkat. - Prijateljima?

Nemam prijatelje.

Dobro, samo držite jezik za zubima - upozorio ga je Venkat.

Kako da ga držim?

To je samo izraz.

Stvarno? - rekao je Rič. - Baš glup izraz.

Riče, neprijatni ste.

Ah. Hvala.

Za Fogela:

To što sam tvoj zamenik, obilo mi se o glavu.

Pretpostavljam da su u Nasi zaključili da su botanika i hernija slične jer se obe završavaju na „a". Hteo - ne hteo, ja sam ti sad pomoćni hemičar.

Sećaš li se kad su te naterali da mi čitav dan objašnjavaš svoje eksperimente? Bilo je to usred intenzivnih priprema za misiju. Možda si zaboravio.

Započeo si moju obuku tako što si mi kupio pivo. I to za doručak. Nemci su stvarno super.

Sad kad imam vremena napretek, Nasa mi je uvalila gomilu posla. I na listi su mi sva tvoja sranja iz hernije. Tako da moram da obavljam sve te

dozlaboga dosadne eksperimente sa epruvetama i uzorcima zemljišta i nivoima PH i... samo što nisam zaspao.

Moj život se pretvorio u očajničku borbu za opstanak... s povremenim titracijama.

Da budem iskren, sumnjiv si mi. Da nisi ti neki megazlikovac? Prvo, hemičar si. Imaš nemački akcenat, imao si bazu na Marsu... treba li još neki dokaz?

Šta je, koji moj, projekat Elrond? - pitala je Eni.

Morao sam nešto da smislim - rekao je Venkat.

Pa si se odlučio baš za Elrond? - nastavila je Eni.

Zato što je u pitanju tajni sastanak? - pogađao je Mič. - U mejlu je pisalo da ne smem čak ni svom asistentu da kažem kuda idem.

Objasniću sve čim Tedi stigne - rekao je Venkat.

Zašto bi Elrond značio „tajni sastanak”? - pitala je Eni.

Treba da donesemo neku izuzetno važnu odluku? - pitao je Brus Ng.

Tačno tako - rekao je Venkat.

Otkud vi sve to znate? — Eni se već nervirala.

Elrond — rekao je Brus. — Savet Elronda. Iz Gospodara prstenova. To je sastanak na kojem odluče da unište prsten.

Svašta - rekla je Eni. - Vi ste svi bili nevini u srednjoj školi, jel’ tako?

Dobro jutro - rekao je Tedi ulazeći u sobu. Seo je, pa spustio ruke na sto. — Zna li neko zašto smo se okupili? — upitao je.

Čekajte — umešao se Mič — čak ni Tedi ne zna?

Venkat je duboko uzdahnuo. - Jedan od naših inženjera orbitne mehanike, Rič Parnel, smislio je kako da vratimo Hermes na Mars. Po putanji koju je preračunao, Hermes bi proleteo pored Marsa petsto četrdeset devetog sola.

Tajac.

-Jel’ se ti to zajebavaš? - pitala je Eni.

Petsto četrdeset devetog sola? Kako je to moguće? - pitao je Brus. - Čak ni Irida ne bi sletela pre petsto osamdeset osmog sola.

Irida je bila letelica sa trenutnim potiskom - rekao je Venkat. - Hermes ima jonski motor s konstantnim potiskom. Znači da neprekidno ubrzava. Osim toga, Hermes je već sad dostigao izuzetno veliku brzinu. Po sadašnjoj

putanji za susret sa Zemljom, sledećih mesec dana bi morao da smanjuje brzinu da bi se uskladio sa brzinom Zemlje.

Mič je protrljao potiljak. - Čoveče... petsto četrdeset devetog. To je trideset pet solova pre nego što Vatni ostane bez hrane. To bi sve rešilo.

Tedi se nagnuo preko stola. - Objasni nam, Venkate. Kako bi to izgledalo?

Dakle — počeo je Venkat - da bi izveli „manevar Riča Parnela” trebalo bi odmah da ubrzaju, kako bi zadržali već dostignutu brzinu a onda je čak i povećali. Ne bi se ni susretali sa Zemljom, ali bi prišli dovoljno blizu da iskoriste gravitacioni manevar za korekciju trajektorije. Tu bi, usput, pokupili sondu sa zalihama za produženo putovanje.

Onda bi nastavili da ubrzavaju u orbiti do Marsa, gde bi stigli petsto četrdeset devetog sola. Kao što sam već rekao, to bi bio prelet pored Marsa. Ovo nimalo ne liči na Aresovu uobičajenu misiju. Kretaće se prebrzo da bi upali u orbitu. Ostatak manevra vraća ih na Zemlju. Nakon preleta trebaće im dvesta jedanaest dana da stignu kući.

Kakva je vajda od preleta? - pitao je Brus. - Kako će da pokupe Vatnija sa Marsa?

Da... - rekao je Venkat. - Stižemo do manje prijatnog dela: Vatni bi morao da dođe do VPM-a Aresa 4.

Do kratera Skjapareli!? - zinuo je Mič. - To je tri hiljade dvesta kilometara udaljeno od haba!

Tri hiljade dvesta trideset pet kilometara, ako ćemo precizno - ispravio ga je Venkat. - Nije neizvodljivo. Išao je već po Patfajnder i nazad. Prešao je preko hiljadu petsto kilometara.

Po ravnom pustinjskom terenu - ubacio se Brus. - Ali put do Skjaparelija...

Dovoljno je reći - prekinuo ga je Venkat - da je to vrlo težak i opasan put. Ali imamo mnogo pametnih naučnika koji mogu da mu pomognu da modifikuje rover. Osim toga, trebalo bi izvršiti modifikacije i na VPM-u.

Šta fali VPM-u? — pitao je Mič.

Napravljen je za uspon u nisku Marsovu orbitu - objasnio je Venkat. — Ali Hermes bi bio u preletu pored Marsa, lako da bi VPM morao u potpunosti da izađe iz Marsove gravitacije da bi se susreo s njim.

Kako to da postigne? - pitao je Mič.

Morao bi da smanji težinu... prilično. Ako se odlučimo za ovo rešenje, mogu da okupim ljude koji će se posvetiti rešavanju ovih problema.

Ranije si - rekao je Tedi - pomenuo slanje teretne sonde na Hermes. Jel’ to izvodljivo?

Jeste, sa Tajang Senom — rekao je Venkat. — Ciljali bismo randevu u blizini Zemlje. To je sigurno mnogo lakše nego da šaljemo sondu na Mars.

Razumem - odvratio je Tedi. - Dakle, imamo dve mogućnosti: da pošaljemo Vatniju dovoljno hrane da preživi do Aresa 4, ili da odmah pošaljemo Hermes po njega. Oba plana uključuju Tajang Sen, tako da moramo da izaberemo jedno od toga.

Da — rekao je Venkat. — Moramo da izaberemo.

Načas su se zaćutali i zamislili.

A šta je s posadom Hermesa? - Eni je prekinula tišinu. - Da li bi oni pristali da produže misiju za... - Na brzinu je izračunala - petsto trideset tri dana?

Bez razmišljanja - odgovorio je Mič. - Istog trena. Zato je Venkat i sazvao ovaj sastanak. - Optužujuće je pogledao u Venkata. — Hoće da mi odlučimo umesto njih.

Tako je - rekao je Venkat.

O tome bi trebalo da odluči komandantkinja Luis - pri- metio je Mič strogo.

Nema svrhe ni da je pitamo - rekao je Venkat. - Mi moramo da odlučimo; ovo je pitanje života i smrti.

Ona je komandant misije — pobunio se Mič — Pitanje života i smrti je njen posao.

Polako, Miče - smirivao ga je Tedi.

Kakva su ovo sranja? - negodovao je Mič. - Kad god nešto pođe naopako, vi zaobilazite posadu. Prvo im niste rekli da je Vatni još uvek živ, sada nećete da im kažete kako postoji mogućnost da ga spasu.

Već imamo plan za spašavanje - primetio je Tedi. - Sada samo raspravljamo o drugom planu.

Lender bez sistema za prizemljenje? - upitao je Mič. - Da li iko misli da će to da upali? Bilo ko?

Dobro, Miče - ućutkao ga je Tedi. - Rekao si šta si imao, svi smo te čuli. Idemo dalje. - Okrenuo se prema Ven- katu. - Može li Hermes da funkcioniše još petsto trideset tri dana posle predviđenog završetka misije?

Trebalo bi - rekao je Venkat. - Posada bi tu i tamo možda morala da obavi neku popravku, ali oni su dobro obučeni. Ne zaboraviite, Hermes je pravljen da obavi svih pet Aresovih misija. Sad je tek na polovini svog predviđenog životnog veka.

To je najskuplja stvar ikada napravljena - primetio je Tedi. - Drugi ne možemo da napravimo. Ako bi nešto pošlo naopako, to bi bio kraj posade, ali i programa Ares.

Gubitak posade bi bio težak udarac - reagovao je Venkat. - Ali Hermes ne bismo izgubili. Njime možemo daljinski da upravljamo. Dok god reaktor i jonski motori rade, možemo da ga vratimo na Zemlju.

Svemirska putovanja su sama po sebi opasna - rekao je Mič. - Ne možemo ovo da pretvorimo u raspravu o tome šta je najbezbednije.

Ne slažem se — pobunio se Tedi. — Ovo jeste rasprava o tome šta je najbezbednije. I o tome koliko života rizikujemo. Oba plana su rizična, ali u pokušaju slanja dodatnih zaliha Vatniju rizikujemo samo jedan život, dok manevar Riča Parnela rizikuje šest.

Uzmi u obzir stepen rizika, Tedi - rekao je Venkat. - Mič je u pravu. Lender bez prizemljenja veliki je rizik. Mogao bi da promaši Mars, da uđe u atmosferu pod lošim uglom i zapali se, mogao bi prejako da udari o površinu i uništi hranu... procenjujemo da misija ima trideset posto šanse da uspe.

Susret sa Hermesom u blizini Zemlje je izvodljiviji? - upitao je Tedi.

Mnogo izvodljiviji - potvrdio mu je Venkat. - S prenosom signala za manje od jedne sekunde, mogli bismo da kontrolišemo sondu direktno sa Zemlje umesto da se oslanjamo na automatizovane sisteme. Kada dođe trenutak da se sonda spoji sa Hermesom, major Martinez može daljinski da upravlja njome sa Hermesa bez zaostatka u prenosu signala. Osim toga, Hermes ima posadu, koja može da savlada sve prepreke koje usput iskrsnu. I ne moramo da se bavimo ulaskom u atmosferu; a zalihe ne moraju da pretrpe udar od trista metara u sekundi.

Znači - zaključio je Brus — imamo velike šanse da ubijemo jednu osobu, ili male da ubijemo njih šestoro. Gospode. Kako uopšte da odlučimo?

Razgovaraćemo o tome, a onda će Tedi odlučiti - predložio je Venkat. - Ne znam kako bismo drugačije.

Mogli bismo da dopustimo Luisovoj... - počeo je Mič.

Ta mogućnost nije u igri — prekinuo ga je Venkat.

Nešto me kopka - rekla je Eni. - Šta ja uopšte tražim ovde? Meni ovo deluje kao nešto što vi naučnici treba da raspravite.

Moraš da budeš upućena - objasnio je Venkat. - Ne ćemo odmah da odlučimo. Prvo ćemo, u potaji, da istražimo sve detalje unutar sektora. Može se desiti da neke informacije procure, a ti moraš da budeš spremna kako bi mogla da zaobiđeš ta pitanja.

Kad moramo da odlučimo? - pitao je Tedi.

Lansirni prozor za početak manevra zatvara se za trideset devet sati.

Dobro - rekao je Tedi. - Slušajte, o ovome razgovaramo isključivo licem u lice ili preko telefona; nikako putem mejla. I nikome ni reč, možete samo međusobno o tome da pričate. Poslednje što nam treba jeste pritisak javnog mnjenja da se odlučimo za rizično spašavanje u kaubojskom stilu, koje je možda neizvodljivo.

Za Beka:

Hej, 'de si? Šta ima?

Sad kad mi se crno piše ne moram više da se pridržavam društvenih normi. Mogu da budem iskren prema svima.

U vezi s tim, moram da ti kažem... brate... kaži već jednom Johansenovoj šta osećaš. Ako to ne uradiš, zauvek ćeš se kajati.

Neću da te lažem: može loše da se završi. Nemam pojma šta ona misli o tebi. Ili o bilo čemu drugom. Čudna je.

Ali sačekaj do kraja misije. Bićeš s njom na brodu sledeća dva meseca. Osim toga, ako biste bilo šta pokušali tokom misije, Luisova bi vas skratila za glavu.

Venkat, Mič, Eni, Brus i Tedi sutradan su održali drugi tajni sastanak. „Projekat Elrond” je poprimio mračne obrise tajne. Mnogo ljudi je čulo za ime projekta, ali niko nije znao o čemu se radi.

Zato su svi nagađali. Neki su mislili da je u pitanju potpuno nov projekat. Drugi su se plašili da je to korak ka otkazivanju Aresa 4 i 5. Većina je zaključila da je to početak rada na Aresu 6.

Nije mi bilo lako da odlučim - rekao je Tedi maloj grupi odabranih saradnika. - Izabrao sam Iridu 2. Nećemo izvesti manevar Riča Parnela.

Mič je udario pesnicom o sto.

Daćemo sve od sebe da to izvedemo - oglasio se Brus.

Ako ne pitam previše - umešao se Venkat - šta te je navelo da doneseš tu odluku?

Tedi je uzdahnuo. - Rizik - odvratio je. - Sa Iridom 2 rizikujemo samo jedan život. Rič Parnel dovodi njih šestoro u opasnost. Znam da njegov manevar deluje pouzdanije, ali ne bih rekao da ima šest puta veće šanse.

Ti si prokleta kukavica - rekao je Mič.

Miče... - prekorno će Venkat.

Prokleta kukavice - nastavio je Mič ne osvrćući se na Venkata. - Gledaš samo da imaš što manje gubitaka. Važno ti je da umanjiš štetu. Briga tebe za Vatnija.

Naravno da me je briga — odgovorio je Tedi. — I dosta mi je tvog detinjastog ponašanja. Možeš da besniš koliko god hoćeš, ali mi ostali moramo da budemo razboriti. Ovo nije TV serija; rizičnije rešenje nije uvek najbolje rešenje.

Svemir je opasan - odbrusio mu je Mič. - To je ono čime se mi ovde bavimo. Ako te zanima bezbedna varijanta, bez ikakvog rizika, zaposli se u osiguravajućem društvu. I usput, nije tvoj život u pitanju. Posada može sama da odluči.

Ne, ne može — uzvratio je Tedi. — Preosetljivi su. Kao i ti, očigledno. Neću da stavljam na kocku pet života da bih spasao jedan. Pogotovo kad postoji mogućnost da njega spasemo tako da njih ne izlažemo opasnosti.

Gluposti! - Mič je dreknuo dižući se sa stolice. - Samo ubeđuješ sebe da će lender uspeti kako ne bi morao da preuzmeš rizik. Ostavljaš ga na cedilu, kukavice, huljo!

Besno je izjurio iz prostorije i zalupio vrata za sobom.

Posle nekoliko sekundi, Venkat je krenuo za njim rekavši - Idem da ga smirim.

Brus je klonuo na stolici. - Bog te! - rekao je nervozno. - Mi smo naučnici, pobogu. Šta ovo bi?

Eni je ćutke pokupila svoje stvari i stavila ih u aktentašnu.

Tedi ju je pogledao. - Izvini zbog ovoga, Eni. Šta da ti kažem? Muškarci ponekad dopuste sebi da ih savlada testosteron...

Nadala sam se da će da te prebije - prekinula gaje.

Šta?

Znam da brineš za astronaute, ali u pravu je. Ti i jesi jebena kukavica. Da imaš muda, možda bismo mogli da spasemo Vatnija.

Za Luisovu:

Zdravo, komandante.

Sabirajući dane naše obuke i putovanja na Mars, ispadne da sam dve godine proveo s tobom. Mislim da te dobro poznajem. Zato pretpostavljam da kriviš sebe za moj peh.

Nemoj.

Bila si suočena sa nemogućim izborom i morala si da doneseš tešku odluku. To je posao komandanta. I tvoja odluka je bila ispravna. Da si duže čekala, VPM bi se prevrnuo.

Siguran sam da si premotala sve moguće ishode, i treba da znaš da drugačije nisi mogla da postupiš (osim da si bila vidovita).

Verovatno misliš da je gubitak člana posade nešto najgore što može da se desi. To nije tačno. Gore je izgubiti celu posadu. A ti si to sprečila.

Ali nešto važnije mene kopka: u čemu je fora s ovom disko muzikom? Mogu da razumem TV serije iz sedamdesetih jer svi vole maljave muškarce s velikim kragnama. Ali disko?

Disko!?

Fogel je proverio položaj i orijentaciju Hermesa u odnosu na zadatu putanju. Poklapali su se, kao i obično. Osim stoje bio kemičar na misiji, bio je i uspešan astrofizičar. Mada su njegova zaduženja kao navigatora bila smešno laka.

Kompjuter je znao kojom putanjom treba da idu. Znao je kad da promeni nagib broda kako bi jonski motori bili pravilno usmereni. I u svakom trenutku je znao lokaciju broda (stoje lako izračunati na osnovu položaja Sunca i Zemlje, i tačnog vremena koje je pokazivao atomski časovnik u letelici).

Fogelovo temeljno znanje iz orbitne mehanike ostaće neiskorišćeno, osim ako se kompjuter nepopravljivo pokvari ili nešto krene naopako.

Pošto je završio proveru, pokrenuo je dijagnostiku na motorima. Radili su punom parom. Sve je to obavljao iz svoje kabine. Svi kompjuteri na brodu mogli su da kontrolišu sve funkcije broda. Prošli su dani kada si morao da obiđeš motore da bi ih proverio.

Pošto je završio posao za taj dan, konačno je imao vremena da pročita mejlove.

Birajući između poruka koje mu je Nasa prosledila, prvo je čitao najinteresantnije i ako treba, odgovarao. Njegovi odgovori su se čuvali u skrivenoj memoriji odakle će biti poslati na Zemlju, a za to je zadužena Johansenova.

Pažnju mu je privukla poruka od njegove žene. Naslovljena Unzere kinder („naša deca”), imala je samo prilog sa slikom. Začudio se. Nekoliko stvari mu je zapalo za oko u isto vreme. Prvo, „kinder” je trebalo da bude napisano velikim slovom. Helena, koja je profesorka u gimnaziji u Bremenu, teško da bi napravila takvu grešku. Osim toga, njih dvoje su svoju decu iz milošte zvali Afen8.

Kada je pokušao da vidi sliku, program za prikazivanje slika mu je prijavio da je datoteka nečitljiva.

Pošao je niz uzan hodnik. Privatne prostorije posade bile su smeštene uz spoljni trup broda koji se stalno obrtao radi što boljeg učinka simulirane gravitacije. Vrata kabine Johansenove bila su otvorena, kao i obično.

-Johansenova, dobro veče - rekao je Fogel. Posada se dizala ustaljene satnice za odlazak na spavanje, i ona se spremala za počinak.

Oh, zdravo - odvratila je, podigavši pogled s kompjutera.

Imam problem s mejlom - objasnio je Fogel. - Pitam se da li možeš da mi pomogneš.

Naravno - rekla je.

Da ti ne oduzimam slobodno vreme. Možda je bolje da to ostavimo za sutra?

Može i sada. U čemu je problem?

U jednoj datoteci. U pitanju je slika, ali kompjuter ne može da je otvori.

Gde je datoteka? — pitala je kucajući po tastaturi.

U mom delu zajedničke memorije. Zove se kinder.jpg.

Da vidimo - rekla je.

Prsti su joj leteli po tastaturi dok je otvarala i zatvarala prozore na ekranu. - Ne valja jpg zaglavlje - rekla je. - Verovatno se ispremeštalo tokom preuzimanja. Čekaj da ga pogledam sa heksa-uređivačem, da vidimo da li smo išta dobili...

(CroWarez.org )

8 Nem.: majmunčići. (Prim. prev.)

Nekoliko trenutaka kasnije, izjavila je: - Ovo nije jpg, već obična ASCII tekstualna datoteka. Izgleda kao... ne znam šta je ovo. Izgleda kao gomila matematičkih formula. - Pokazala je na ekran. — Da li ti ovo nešto govori?

Fogel se nagnuo gledajući tekst. - Ja - odvratio je. - To je kursni manevar za Hermes. Piše da se zove manevar Riča Farnela.

Šta je to? - pitala je Johansenova.

Nikad čuo. - Pogledao je tabele. - Komplikovan je... vrlo komplikovan...

Ukočio se. — Petsto četrdeset deveti sol!? — uzviknuo je.

Majn Got!

.

Posada Hermesa je uživala u retkim trenucima slobodnog vremena u oazi koja se zvala soba za razonodu. Tu je bio sto za koji je njih šestoro jedva moglo da se smesti. Bila je nisko na listi prioriteta što se veštačke gravitacije tiče. Zbog svog položaja na sredini broda imala je gravitaciju od samo nula 0,2 g.

Ipak, to je bilo dovoljno da ih zadrži na stolicama dok su razmišljali o onome što im je Fogel rekao.

...i misija bi se završila susretom sa Zemljom dvesta jedanaest dana kasnije - završio je svoje izlaganje.

Hvala ti, Fogele - rekla je Luisova. Ona je već čula objašnjenje kad je Fogel došao kod nje, ali za Johansenovu, Martineza i Beka, to je bila novost. Sačekala je da se priberu.

Da li bi to stvarno upalilo? - pitao je Martinez.

-Ja- Fogel je klimnuo glavom. - Proverio sam podatke.

Sve se uklapa. Kurs je briljantan. Neverovatan.

Kako bismo ga podigli s Marsa? - pitao je Martinez.

Luisova se nagnula preko stola. - Bilo je još toga u poruci - počela je. - Manevar je deo detaljnijeg Nasinog plana za Vatnijevo spašavanje. Mi bismo morali da pokupimo zalihe u Zemljinoj blizini, a on bi morao da dođe do VPM-a Aresa 4.

Čemu ovolika tajnovitost? - pitao je Bek.

Prema onome što piše u poruci - objasnila je Luisova - Nasa je odbacila taj plan. Radije će da izlože Vatnija velikom riziku, nego da sve nas izlože

malom. Ko god je krišom prosledio tu poruku Fogelu, očigledno se ne slaže s tom odlukom.

Znači - rekao je Martinez - trebalo bi da se oglušimo o Nasinu odluku?

Da - potvrdila je Luisova - upravo tako. Ako izvedemo taj manevar, moraće da nam pošalju brod sa zalihama ili smo gotovi. Pruža nam se prilika da ih stavimo pred svršen čin.

Pa, hoćemo li? - pitala je Johansenova.

Svi su pogledali u Luisovu.

Neću da vas lažem - rekla je. - Ja sam za. Ali ovo nije bezazlena odluka. Ovo je nešto što je Nasa izričito odbacila. Govorimo o pobuni. A to nije reč koju olako koristim.

Ustala je, polako obilazeći oko stola. - Uradićemo to samo ako se svi složimo. I pre nego što odgovorite, razmislile o posledicama. Ako zeznemo susret s teretnim brodom, ne ma nam spasa. Ako zeznemo manevar gravitacione asistencije Zemlje, nema nam spasa. Ako sve obavimo kako treba, produžićemo svoju misiju za petsto trideset tri dana. Petsto trideset tri dana neplaniranog putovanja svemirom gde bilo šta može da krene naopako. Moraćemo da uložimo mnogo truda i vremena u održavanje. Može da se pokvari nešto sin ne možemo da popravimo. Ako ode nešto od ključne važno sti za očuvanje života, gotovi smo.

Upiši me! - osmehnuo se Martinez.

Polako, kauboju - rekla je Luisova. - Ti i ja smo vojna lica. Smeši nam se vojni sud kad se vratimo kući. A što se ostalih tiče, garantujem vam da vas više nikad neće poslati u svemir.

Martinez se naslonio na zid prekrštenih ruku, uz jedva primetan osmeh. Ostali su ćutke razmišljali o onome što im je komandantkinja rekla.

Ako prihvatimo - rekao je Fogel - provešćemo više od hiljadu dana u svemiru. To je dovoljno svemira za čitav život. Ne moram ponovo da dolazim ovamo.

Izgleda da je Fogel za - osmehnuo se Martinez. - Kao i ja, naravno.

I ja sam za - uključio se Bek.

Ako misliš da je izvodljivo - rekla je Johansenova Luisovoj - ja ti verujem.

Dobro - odvratila Luisova. - Ako se odlučimo za to, šta nam sve treba?

Fogel je slegnuo ramenima. - Ja ucrtavam putanju i izvršavam je - rekao je. - Šta još?

Daljinsko preuzimanje - rekla je Johansenova. - Treba da vrati brod na Zemlju ako se nama nešto desi. Mogu da preuzmu kontrolu nad brodom iz svemirskog centra.

Ali mi smo ovde - dodala je Luisova. - Možemo da poništimo svaki njihov pokušaj, zar ne?

Ne baš — rekla je Johansenova. — Daljinsko preuzimanje ima prioritet nad svim komandnim uređajima na brodu. Pretpostavlja se da je došlo do havarije i da se ne može vero- vati brodskim komandnim tablama.

Možeš li to da premostiš? - pitala je Luisova.

Hmm... - zamislila se Johansenova. - Hermes ima četiri rezervna kompjutera za kontrolu leta, i svaki je povezan na tri rezervna komunikaciona sistema. Ako bilo koji kompjuter dobije signal od bilo kog komunikacionog sistema, svemirski centar može da preuzme kontrolu. Ne možemo da isključimo komunikacione sisteme; izgubili bismo telemetriju i navođenje. Ne možemo da isključimo kompjutere; trebaju nam za kontrolu leta. Moraću da onesposobim daljinsko preuzimanje na svakom sistemu posebno... To je deo operativnog sistema, što znači da ću morati da premostim kod... da. Mogu to da izvedem.

Sigurna si? — pitala je Luisova. - Možeš to da isključiš?

Ne bi trebalo da bude teško - odvratila je Johansenova. - To je sredstvo za slučaj nužde, nije bezbednosni program. Nema zaštitu protiv zlonamernog upada.

Zlonamernog upada? — osmehnuo se Bek. — Znači... bićeš haker?

Da - uzvratila mu je Johansenova uz osmeh. - Izgleda da hoću.

Dobro - rekla je Luisova. - Čini mi se da možemo ovo da izvedemo. Ali ne bih da se zbog pritiska bilo ko oseća prinuđenim da pristane. Sačekaćemo dvadeset četiri sata. Za to vreme, svako ima priliku da se predomisli. Možete da mi se obratite u četiri oka ili da mi pošaljete mejl. Otkazaću manevar i nikad nikome neću reći ko se predomislio.

Luisova je ostala u sobi dok su ostali polako izlazili, jedan po jedan. Osmehivali su se. Svi četvoro. Prvi put otkako su otišli sa Marsa, ponovo su bili oni stari. U tom trenutku je znala da se niko neće predomisliti.

Vraćaju se na Mars.

.

Svi su znali da će Brendan Hač uskoro voditi misije.

Munjevito se peo uz lestvicu, najbrže što je mogao u ta ko velikoj i izrazito inertnoj organizaciji. Bio je vredan, i svi koji su radili za njega znali su da je sposoban i rođeni voda.

Brendan je vodio kontrolni centar misije u smeni od je dan posle ponoći do devet ujutru. S takvim rezultatima, čekalo ga je sigurno unapređenje. Već je objavljeno da će on biti pomoćni kontrolor leta za Ares 4, i imao je dobre izglede da dobije najodgovorniji zadatak za Ares 5.

- Kontrolo leta, KOMKAP ovde - čuo je preko slušala a

Kaži, KOMKAP - odgovorio je Brendan. Iako su bili u istoj prostoriji, revnosno su sledili protokol radio-komunikacije.

Neplanirano ažuriranje statusa od Hermesa.

S obzirom na to da je Hermes bio udaljen devedeset svetlosnih sekundi, dvosmerna glasovna komunikacija nije bila praktična. Hermes će sa Zemljom komunicirati putem tekstualnih poruka sve dok ne priđe dovoljno blizu.

Razumem — rekao je Brendan. — Pročitaj naglas.

-Ja... ne razumem - stigao je zbunjen odgovor. - Ovo i nije status, već samo jedna rečenica.

Šta kaže?

Poruka glasi: „Hjustone, samo da se zna: Rič Parnel je najgenijalniji čovek u Nasi".

Šta? - pitao je Brendan. - Ko je, dođavola, Rič Parnel?

Kontrolo leta, ovde Telemetrija - začuo se drugi glas.

Kaži, Telemetrijo - rekao je Brendan.

Hermes je skrenuo sa kursa.

KOMKAP, obavesti Hermes da odstupaju od putanje. Telemetrijo, spremi vektor korekcije.

Ispravka, Kontrolo leta - prekinuli su ga iz Telemetrije. - Nije odstupanje. Korigovali su kurs. Prenos podataka sa kontrolno-mernih instrumenata pokazuje namernu rotaciju ud dvadeset sedam stepeni osamsto dvanaest minuta.

Šta se, dođavola, dešava? — zbunjeno je odvratio Brendan. - KOMKAP, pitaj ih šta se dešava.

Razumem, Kontrolo leta... poruka poslata. Minimalno vreme za prijem odgovora je tri minuta i četiri sekunde.

Telemetrijo, da nije u pitanju kvar kontrolno-mernih instrumenata?

Ne, Kontrolo leta. Pratimo ih preko SatKon-a. Uočena pozicija poklapa se s promenom kursa.

KOMKAP, pročitaj svoj operativni registar i vidi šta je prethodna smena radila. Vidi da li je naređena velika prometu kursa a da nas nisu obavestili o tome.

Razumem, Kontrolo leta.

Navođenje, ovde Kontrola leta — rekao je Brendan.

Kaži, Kontrolo leta - stigao je odgovor od kontrolora navođenja.

Izračunajte koliko dugo mogu da ostanu na ovom kursu dok ne bude prekasno da se vrate. Kad više neće moći da se susretnu sa Zemljom?

Upravo radimo na tome, Kontrolo leta.

I neka neko sazna koje, dođavola, Rič Parnel!

.

Mič se zavalio u stolici u Tedijevoj kancelariji.

Zašto si to uradio, Miče? - pitao je Tedi.

Šta sam uradio? - uzvratio je Mič.

Znaš ti vrlo dobro o čemu pričam.

Ah, misliš na pobunu na Hermesu? - Mič se pravio naivan. - Znaš, to bi bio sjajan naslov za film. „Pobuna na Hermesu”. Dobro zvuči.

Znamo da si to bio ti - oštro je rekao Tedi. - Ne znamo kako si to izveo, ali znamo da si im ti poslao manevar.

Onda pretpostvaljam da imate dokaz za to?

Tedi ga je besno pogledao. - Ne. Nemamo dokaze, još uvek, ali radimo na tome.

Stvarno? Zar ćemo zaista sada na to da trošimo vreme? Mislim, treba da isplaniramo randevu s teretnim brodom u Zemljinoj blizini, da ne pominjem da valja smisliti kako da dovedemo Vatnija do kratera Skjapareli. Čeka nas mnogo posla.

Nego šta nego nas čeka mnogo posla! - Tedi je kipteo od besa. - Posle tvoje male podvale, sada nemamo izbora, nego da izvedemo ovo do kraja.

Navodne podvale - naglasio je Mič. - Pretpostavljam da će Eni preneti medijima da smo odlučili da izvedemo ovaj rizični manevar? I da će prećutati deo o pobuni?

Naravno — rekao je Tedi. - Inače bismo izgledali kao idioti.

Onda ja ne mogu da snosim nikakve posledice - osmehnuo se Mič. — Ne možete da me otpustite zato što sam postupio u skladu s Nasinom odlukom. — To jest, navodno postupio. Sto znači da ni Luisova neće snositi posledice. A Vatni ima šansu da izvuče živu glavu. Srećan kraj za sve!

Ovime si možda pobio čitavu posadu — usprotivio se Tedi. - Da li ti je to uopšte palo na pamet?

Ko god da im je poslao manevar - rekao je Mič - samo je prosledio informacije. Na osnovu tih informacija Luisova je donela konačnu odluku. Bila bi loš komandant da je sklona odlučivanju pod uticajem emocija. A ona nije loš komandant.

Ako ikad budem mogao da dokažem da si to bio ti, naći ću načina da te otpustim - upozorio ga je Tedi.

Naravno — Mič je slegnuo ramenima. - Ali da ja nisam spreman da preuzmem rizik da bih spasao ljude, bio bih... - zastao je trenutak. — Pa, pretpostavljam da bih bio ti.

17.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 192.

Jebote!

Vraćaju se po mene!

Ne znam ni kako da reagujem. Steglo mi se grlo!

A moram da pozavršavam gomilu posla ako mislim da stignem na taj prevoz do kuće.

Oni neće moći da uđu u orbitu. Ako se ne nacrtam u svemiru dok budu prolazili, moći će samo da mi mašu.

Moram da se dokopam VPM-a Aresa 4. Čak je i Nasa to prihvatila. A kada prebrižne dadilje iz Nase preporuče vožnju površinom Marsa dugu tri hiljade i dvesta kilometera, jasno je da im je dogorelo do nokata.

Kratere Skjapareli, evo me, stižem!

Dobro... ne baš odmah. I dalje me čeka ona gomila posla.

Moj odlazak do Patfajndera je bio kratak izlet u poređenju s ovim epskim putovanjem. Prošli put sam mogao da pravim mnoge prečice jer je trebalo da preživim samo osamnaest solova. Sada je drugačije.

Na putu do Patfajndera prosečna brzina mi je bila osamdeset kilometara na sat. Ako ponovo postignem tu brzinu, do Skjaparelija ću stići za četrdeset solova. Neka bude pedeset, za svaki slučaj.

Ali to nije samo put. Kad stignem, moraću da se stacioniram da bih mogao da obavim modifikacije na VPM-u. Nasa procenjuje da će to trajati trideset solova, neka za svaki slučaj bude četrdeset i pet. Put i modifikacije na VPM-u ukupno će trajati devedeset pet solova. Neka bude sto, jer devedeset pet prosto traži da se zaokruži.

Dakle, moraću da preživim sto solova izvan haba.

„Šta je sa VPM-om?”, čujem kako pitate (u mojoj uzavreloj mašti). Zar nema na njemu nekih zaliha? Bar vode i vazduha?

Jok. Ama baš ničeg.

Doduše, ima rezervoare za vazduh, ali su prazni. Aresova misija ionako zahteva mnogo kiseonika, azota i vode. Zašto slati dodatne zalihe u VPM-u? Lakše je da posada napuni rezervoare na VPM-u iz habovih rezervi. Srećom po moju posadu, po planu misije Martinez je morao da napuni VPM- ove rezervoare još prvog sola.

Njihov prelet pada na petsto četrdeset deveti sol, što znači da moram da krenem do četiristo četrdeset devetog sola. To mi ostavlja dvesta pedeset sedam solova da pripremim svoje cenjeno dupe za put.

Nije malo, zar ne?

Za to vreme moram da modifikujem rover kako bi mogao da primi atmosferski regulator, oksigenator i sakupljač vode. Zovem ih „velika trojka”. Sva tri moraju da budu u prostoriji pod pritiskom, ali taj deo rovera nije dovoljno velik. Sva tri moraju neprekidno da budu uključena, ali baterije na roveru ne mogu dugo da izdrže toliko opterećenje.

U rover će takođe morati da stanu i sva hrana, voda, solarne ćelije, dodatne baterije, alat, neki rezervni delovi i Patfajnder. Kao moje jedino sredstvo komunikacije s Nasom, Pafajnder će se voziti na krovu u stilu bakice Klampet.

Treba resiti gomilu problema, ali imam mnogo pametnih ljudi koji će ih rešavati za mene. Maltene čitava planeta Zemlja.

Nasa još uvek razrađuje detalje, ali smislili su da iskoristim oba rovera. Jedan za vožnju, a drugi kao prikolicu za sve što treba da ponesem.

Moraću da izvršim strukturne promene na toj prikolici. A kad kažem „strukturne promene” mislim „da isečem veliku rupu na trupu”. Onda mogu da preselim „veliku trojku” unutra i prekrijem rupu pomoću habovog platna. Platno će se ispupčiti kao balon kada podignem pritisak u roveru, ali ostaće na mestu.

.

Kako da isečem veliki komad roverovog trupa? Objašnjenje ću prepustiti svom divnom asistentu, Venkatu Kapuru:

[14.38]JPL: Siguran sam da se pitaš kako da isečeš rupu na roveru.

Nasi eksperimenti su pokazali da bušilica za uzimanje uzoraka stena može da probije trup. Habanje burgije je minimalno (stene su čvršće od ugljenih vlakana). Rupe treba da izbušiš u nizu i potom iz- biješ ostatke između njih.

Nadam se da voliš da bušiš. Prečnik burgije iznosi jedan centimetar, rupe će biti na razmaku od pola centimetra, a dužina čitavog reza je jedanaest zapeta četiri metra. To je sedamsto šezdeset rupa. Bušenje svake traje sto šezdeset sekundi.

Problem: Bušilice nisu pravljene za dugu upotrebu. Namenjene su brzom uzimanju uzoraka stena. Baterije traju samo dvesta četrdeset sekundi. Jeste da imaš dve bušilice, ali i tako ćeš moći da izbušiš samo tri rupe pre punjenja baterije. Punjenje traje četrdeset jedan minut.

To je sto sedamdeset tri sata rada, ograničenih na osam EVA dnevno. Ukupno dvadeset jedan dan bušenja, što je ipak predugo. Sve ostalo se zasniva na uspehu tog sečenja. Ako to ne upali, moraćemo da smislimo nešto drugo.

Zato treba da povežeš bušilicu direktno na habovo napajanje.

Bušilica radi na dvadeset osam zapeta osam volti i devet ampera. Jedini strujni vodovi koji mogu to da podrže jesu vodovi za punjenje baterije rovera. Oni propuštaju trideset šest volti, deset ampera maksimalno. Pošto imaš dva voda, smatramo da jedan možeš da modifikuješ.

Poslaćemo ti uputstva kako da oboriš napon i postaviš nov prekidač na vod, ali siguran sam da to već znaš.

Sutra ću se igrati sa strujom visokog napona. Ne mogu da zamislim šta bi tu moglo da pođe naopako!

DNEVNIČKI UNOS: SOL 193.

Danas sam uspeo da se ne ubijem, iako sam radio s visokim naponom. Pa dobro, nije bilo baš toliko uzbudljivo kako zvuči. Isključio sam vod iz struje pre nego što sam počeo da se zezam s njim.

Sledeći uputstva, pretvorio sam kabl za punjenje baterija rovera u dovod struje za bušilicu. Odgovarajući napon postiže se jednostavnim dodavanjem otpornika, kojih sam imao gomilu u kompletu za elektroniku.

Morao sam da napravim devetoamperni prekidač. Povezao sam tri troamperna u paralelni spoj. Nema šanse da devet ampera prođe kroz to, a da ne isključi sva tri jedan za drugim.

Potom sam morao da prešemiram žice u bušilici. Maltene isto što sam uradio sa Patfajnderom. Izvadio sam bateriju i zamenio je dovodom struje iz haba. Ali ovoga puta je bilo mnogo lakše.

Patfajnder je prevelik da prođe kroz bilo koju vazdušnu komoru, tako da sam čitav posao povezivanja žica morao da obavljam napolju. Jeste li se ikada bavili elektronikom sa skafanderom na sebi? Neviđena gnjavaža. Čak sam morao da napravim radni sto od VPM-ovih stajnih podupirača, sećate se?

U svakom slučaju, burgija staje u vazdušnu komoru. Visoka je samo metar, i istog je oblika kao hidraulični čekić. Uzorke kamenja uzimali smo tako što smo bušenje izvodili stojeći kao astronauti Apola.

Osim toga, za razliku od mog rada na neviđeno na Patfajnderu, za bušilicu sam imao potpuni šematski prikaz. Izvadio sam bateriju i na njeno mesto prikačio dovod struje. Zatim sam izneo bušilicu sa montiranim gajtanom napolje, povezao je na modifikovan punjač rovera i uključio je.

Radila je savršeno! Burgija se veselo vrtela. Nekako sam uspeo sve da uradim kako treba i to iz prve. Duboko u sebi bio sam uveren da ću spržiti bušilicu.

Nije još bilo ni podne. Pomislio sam: zašto ne bih odmah prešao na bušenje?

[10.07]VATNI: Modifikacije na dovodu struje su gotove. Povezao sam vod na bušilicu i odlično radi. Ostalo mi je još dovoljno dnevne svetlosti. Pošaljite mi opis te rupe koju treba da isečem.

[10.25]JPL: Dobre vesti i dobro je što odmah počinješ da sečeš. Čisto da ne bude zabune, ovo su modifikacije na roveru 1, koji smo dosad zvali „prikolica". Rover 2 (onaj koji si ti modifikovao za put do Patfajndera) zasad treba da ostane takav kakav je.

Iseći ćeš deo krova, tik ispred vazdušne komore u zadnjem delu vozila. Rupa mora da bude dugačka najmanje dva i po metra a široka čitava dva metra, koliko je širok i deo rovera pod pritiskom.

Pre nego što napraviš bilo kakav rez, nacrtaj oblik na prikolici i postavi prikolicu na mesto gde kamera Patfajndera može da je snimi. Reći ćemo ti da li si dobro nacrtao.

[10.43]VATNI: Razumem. Snimajte u jedanaest i trideset ako vam se dotad ne javim.

Roveri mogu da se zakače tako da jedan vuče drugi. To je način da spaseš članove posade ako se desi nešto nepredviđeno. Iz istog razloga roveri mogu da dele vazduh putem creva kojima se povezu. Zahvaljujući tom delu opreme moći ću da delim atmosferu sa prikolicom na svom dugom putovanju.

Bateriju iz prikolice sam odavno skinuo, što znači da sad nema sopstveni pogon. Zakačio sam je za svoj fantastični modifikovan rover i dovukao je ispred Patfajndera.

Venkat mi je rekao da „nacrtam” oblik koji planiram da isečem, ali je propustio da mi kaže kako to da uradim. Kao da ovde imam markere koji mogu da crtaju napolju na Marsu. Zato sam morao da rasturim Martinezov krevet.

Nasi kreveti su u suštini mreže za ležanje. Lagane strune labavo upletene u nešto na čemu je udobno spavati. Kada se prave stvari za slanje na Mars, svaki gram je važan.

Raspleo sam Martinezov krevet i izneo strunu napolje. Zalepio sam je pomoću samolepljive trake na trup prikolice u liniju po kojoj sam planirao da sečem. Da, naravno da samolepljiva traka „radi” i u uslovima pritiska bliskog vakuumu. Samolepljiva traka „radi” pod svakojakim uslovima. Samolepljiva traka je magična i ja joj se klanjam.

Vidim šta je Nasa naumila. U zadnjem delu prikolice se nalazi vazdušna komora koju nećemo dirati. Rez počinje tik ispred nje, čime ću dobiti dovoljno prostora da uspravno postavim „veliku trojku”.

Nemam predstavu kako Nasa planira da napaja „veliku trojku” dvadeset četiri i po sata dnevno a da ostane dovoljno električne energije za vožnju. Kladim se da to ni sami ne znaju. Ali pametni su oni, smisliće već nešto.

[11.49]JPL: Ono što možemo da vidimo od obeleženog reza izgleda dobro. Pretpostavljamo da je druga strana identična. Možeš da bušiš.

[12.07]Vatni: To je i ona rekla.

[12.25]JPL: Stvarno, Mark? Stvarno?

Prvo sam dekompresovao prikolicu. Možda ćete reći da sam lud, ali nisam želeo da mi bušilica eksplodira u lice.

Onda sam morao da izaberem gde da počnem. Mislio sam da će biti najlakše da počnem sa strane. Prevario sam se.

Mnogo bi bolje bilo da sam počeo od krova. Sa strane je naporno bušiti zato što sam morao da držim bušilicu paralelno sa tlom. A ne pričamo o tatinoj bušilici za kućnu upotrebu. Ova je metar dugačka i jedino bezbedno mesto gde možete da je uhvatite jesu drške.

Bilo je teško naterati je da zagrize. Pritisnuo sam je uz trup i uključio, ali bežala mi je na sve strane. Onda sam uzeo svoj verni čekić i odvijač. S

nekoliko lakih udaraca napravio sam malo udubljenje u kompozitu od ugljenih vlakana.

To je bio dovoljno da zadrži burgiju u mestu, tako da mi ne beži. Kako je Nasa i predvidela, trebalo mi je otprilike dva minuta da izbušim jednu rupu.

Ponovio sam proceduru za drugu rupu i sad je išlo mnogo bolje. Posle treće upalila se lampica za pregrevanje na bušilici.

Ne može da radi dugo bez prestanka. Srećom, detektovala je pregrevanje i upozorila me. Zato sam je prislonio uz radni sto na nekoliko minuta, da se ohladi. Ako se nešto može reci za Mars, to je da je baš hladan. Tanka atmosfera ne provodi dobro toplotu ali zato brzo hladi.

Uklonio sam već bio oplatu s bušilice (morao sam da oslobodim prolaz za kabl za struju). Dobrodošla prateća pojava tog manevra je da se bušilica još brže hladi. Iako ću morati temeljno da je čistim svakih nekoliko sati od nakupljene prašine.

Do pet, kada je Sunce počelo da zalazi, izbušio sam sedamdeset pet rupa. To je dobro za početak, ali čeka me još gomila posla. Kad-tad ću (verovatno sutra) morati da bušim rupe koje ne mogu da dohvatim sa tla. Za to mi treba neko postolje da se popnem.

Ne mogu da iskoristim svoj „radni sto”. Na njemu je Patfajnder, a njega neću da diram. Ali imam još tri VPM-ova stajna podupirača. Siguran sam da ću moći da napravim rampu ili nešto slično.

U svakom slučaju, sve to ostaje za sutra. Ali zato večeras mogu da pojedem ceo obrok.

Ahhhhh, da. Tako je. Ako me ne budu spasli petsto četrdeset devetog sola ionako sam mrtav čovek. Sto znači da imam viška hrane za trideset pet dana. Mogu da se opustim i počastim se s vremena na vreme.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 194.

U proseku bušim rupu svake tri i po minute, što uključuje povremene pauze za hlađenje bušilice.

To znam zato što sam proveo čitav božji dan u bušenju. Posle osam sati dosadnog i fizički napornog posla rezultat je bio sto trideset sedam rupa.

Ispostavilo se da nije teško raditi na mestima koje nisam mogao da dohvatim s tla. Na kraju nisam morao da prepravljam stajni podupirač. Samo je trebalo da nađem nešto na čemu ću da stojim. Upotrebio sam kontejner za geološke uzorke (ili, drugim recima, „kutiju”).

Pre nego što bih uspostavio kontakt s Nasom, radio sam preko osam sati dnevno. Mogu da ostanem napolju i do deset sati pre nego što načnem rezerve „hitnog” vazduha. Ali u Nasi ima mnogo zadušnih baba koje ne žele da ostajem napolju duže nego stoje predviđeno.

Uključujući i posao koji sam danas obavio, završio sam četvrtinu čitavog reza. To jest, četvrtinu bušenja. Onda ću morati da izbijem sedamsto devedeset pet delića između rupa. A nisam siguran kako će se kompozit ponašati. Ali Nasa će na Zemlji probati hiljadu različitih načina da se to uradi i ukazaće mi na onaj najbolji.

U svakom slučaju, ako nastavim ovom brzinom, čekaju me još četiri dana (ovog dozlaboga dosadnog) bušenja.

Stigao sam do kraja zaliha groznih TV serija iz sedamdesetih. I pročitao sam sve kriminalističke romane Johansenove.

Prečešljao sam stvari ostalih članova posade tražeći nešto čime bih se zabavio. Međutim, sve Fogelove stvari su bile na nemačkom, Bek nije poneo ništa osim medicinskih časopisa, a Martinez nije poneo ništa.

Bilo mi je toliko dosadno da sam odličio da izaberem muzičku pozadinu za svoj položaj!

Nešto prikladno. I naravno, nešto iz grozomorne kolekcije muzike iz sedamdesetih Luisove. Drugačije ne bi valjalo.

Kandidata ima napretek: Life on Mars od Dejvida Bouvija, Rocket Man od Eltona Džona, Alone Again (Naturally) oil Gilberta O’Salivena.

Ali na kraju sam se odlučio za Stayin’ Alive grupe Bi Džiz.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 195.

Još jedan dan, još jedan niz rupa. Ovog puta sam izbušio sto četrdeset pet (ide mi sve bolje i bolje). Sad sam na polovini. Ovo postaje stvarno zamorno.

Ali bar su me razvedrile Venkatove ohrabrujuće poruke!

[17.12] Vatni: Sto četrdeset pet rupa danas. Trista pedeset sedam ukupno.

[17.31] JPL: Mislili smo da ćeš dosad više da uradiš.

Seronja.

Kako god bilo, noću se i dalje dosađujem. To je, valjda, dobro. S habom je sve kako treba, postoji plan za moje spašavanje, a od fizikalisanja spavam kao beba.

Nedostaje mi gajenje krompira. U habu nije isto bez njih.

Pod je još uvek prekriven zemljom. Nema svrhe da se lomatam i da je izbacujem. Kako nisam imao pametnija posla, obavio sam nekoliko testova. Za divno čudo, neke bakterije su uspele da prežive. Populacija je zdrava i raste. To je vrlo impresivno, kad uzmete u obzir da su više od dvadeset četiri sata bile izložene uslovima pritiska bliskog vakuumu i subarktičkim temperaturama.

Moja pretpostavka je da su se oko nekih bakterija formirali džepovi leda u kojima je pritisak bio na nivou na kojem su mogle da prežive, a sama hladnoća nije bila dovoljna da ih ubije. Od nekoliko stotina miliona bakterija, dovoljno je da preživi samo jedna, pa da se spasu od izumiranja.

Život je neverovatno žilav. Ove bakterije ne žele da umru isto koliko i ja.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 196.

Uprskao sam stvar.

Žestoko sam uprskao. Napravio sam grešku koja mi može doći glave.

Izašao sam oko osam i četrdeset pet, kao svakog jutra. Uzeo sam čekić i odvijač i počeo da dubim trup prikolice. Previše je naporno praviti jedno udubljenje pre svakog bušenja, tako da napravim odjednom sva udubljenja koja treba da izbušim tog dana.

Pošto sam napravio sto pedeset udubljenja (šta da vam kažem, oduvek sam bio optimista), bacio sam se na posao.

Sve je išlo kao juče i kao dan pre toga. Probuši rupu, pomeri bušilicu. Probuši rupu, pomeri bušilicu. Još jednom probuši rupu pa odloži bušilicu da se ohladi. Ponavljaj to besomučno do pauze za ručak.

U dvanaest sam napravio pauzu. Vratio sam se u hab, lepo ručao i odigrao partiju šaha s kompjuterom (rasturio me je). Onda sam ponovo izašao.

U jedan i trideset kucnuo je čas moje propasti, mada u tom trenutku nisam toga bio svestan.

Najgorim trenucima u životu obično prethode sitna zapažanja. Jedva primetna kvržica na slabini koje ranije nije bilo. Vratiš se kući svojoj ženi i zatekneš dve čaše od vina u sudoperi. Svaki put kad čuješ: „Prekidamo program...”

U mom slučaju, to je bio trenutak kada bušilica nije htela da se upali.

Samo tri minuta pre toga, sve je teklo glatko. Izbušio sam jednu rupu i odložio bušilicu da se ohladi. Kao i uvek.

Ali kad sam ponovo pokušao da je uključim, nije radila. Čak se ni indikator napajanja nije upalio.

Nisam se zabrinuo. Ako ništa drugo, imao sam drugu bušilicu. Trebalo bi mi nekoliko sati da je povežem, ali to teško da je zabrinjavajuće.

To što se indikator napajanja nije upalio značilo je da verovatno nešto nije u redu sa dovodom struje. Bacio sam pogled na prozor vazdušne komore i video da su u habu svetla upaljena. Sto znači da nije sistemski problem s napajanjem Proverio sam nove prekidače koje sam instalirao, i kao i šio sam očekivao, sva tri su se isključila.

Pretpostavljam da je bušilica povukla malo više ampera Ništa strašno. Vratio sam prekidače u početni položaj i bacio se na posao. Bušilica je odmah proradila a ja sam nasta vio da bušim.

Ništa naročito, jelda? Bar je meni tako delovalo u tom trenutku.

Posao sam završio u pet sati, pošto sam probušio sto trideset jednu rupu. Nije bilo tako dobro kao juče, ali malo me je usporio onaj kvar na bušilici.

Podneo sam izveštaj o napretku.

Vatni: sto trideset jedna rupa danas. Četiristo osamdeset osam ukupno. Manji problem s bušilicom; prekidači su se isključili. Moguće je da u bušilici na mahove dolazi do kratkog spoja, verovatno u priključku na dovodni vod. Možda ću morati to da prespojim.

Zemlja i Mars su sada međusobno udaljeni samo osamnaest svetlosnih minuta. Nasin odgovor obično stiže posle dvadeset pet minuta. Ali ovoga puta nije bilo odgovora. Ne zaboravite da čitavu komunikaciju obavljam iz rovera 2, koji obavlja prenos preko Patfajndera. Ne mogu da leškarim u habu dok čekam odgovor; moram da ostanem u roveru dok mi ne potvrde da su primili poruku.

[17.38] Vatni: Nisam dobio odgovor. Poslednju poruku sam poslao pre trideset minuta. Molim vas, potvrdite prijem.

Čekao sam još trideset minuta. I dalje nije bilo odgovora. Počeo je da me obuzima strah.

Onda kad je JPL-ov odred kompjuteraša hakovao rover i Patfajnder da posluže kao jeftina varijanta mesindžera, poslao mi je listu uputstva za otkrivanje i uklanjanje kvarova. Izvršio sam prvu komandu:

Vatni: sistemska_ komanda: STATUS

SISTEM: Poslednja poruka poslata pre OOh 31m. Poslednja poruka primljena pre 26h 17m. Poslednji odgovor sonde na ping signal primljen pre 04h

24m. UPOZORENJE: 52 ping signala bez odgovora.

Patfajnder više nije komunicirao s roverom. Prestao je da odgovara na ping signale pre četiri sata i dvadeset četiri minuta. Posle brzog preračunavanja shvatio sam da je to bilo danas oko jedan i trideset.

U isto vreme kad se bušilica ugasila.

Trudio sam se da ne paničim. Među uputstvima za otkrivanje i uklanjanja kvarova nalazi se spisak koraka koje treba preduzeti u slučaju prekida komunikacije. A to su (po redu):

Proveriti da li Patfajnder ima napajanje.

Ponovo podići operativni sistem u roveru.

Ponovo podići sistem Patfajndera uključivanjem i isključivanjem iz struje.

Instalirati roverov komunikacioni softver na kompjuter drugog rovera, pokušati komunikaciju odande.

Ako komunikacija nije moguća ni iz jednog rovera, problem je verovatno u Patfajnderu. Pažljivo proveriti priključke. Očistiti prašinu s Patfajndera.

Pomoću kamenja ispisati poruku Morzeovom azbukom, nabrojati sve preduzete pokušaje. Problem je možda moguće rešiti daljinskim ažuriranjem Patfajndera.

Nisam otišao dalje od prvog koraka. Proverio sam priključke na Patfajnderu i negativni električni provodnik nije više bio povezan.

Odahnuo sam! Kakvo olakšanje! S osmehom na licu otišao sam po svoj komplet za elektroniku i spremio se da po novo priključim negativni električni provodnik. Izvukao sam ga iz sonde da ga dobro očistim (ili bar koliko mogu s ovim rukavicama od skafandera) kad sam primetio nešto neobično. Izolacija se istopila.

Razmišljao sam o poslednjim događajima. Istopljena izolacija obično ukazuje na kratak spoj. Prošlo je više struje nogu što je provodnik mogao da izdrži. Ali ogoljeni deo žice nije bio crn niti nagoreo, dok se izolacija na pozitivnom provodniku nije uopšte istopila.

Tada su, jedna za drugom, počele da mi dopiru do svesti sve jezive posledice života na Marsu. Provodnik ne bi ni mogao da bude crn niti nagoreo. To je rezultat oksidacije. A ovde u vazduhu nema kiseonika. Izgleda da je ipak došlo do kratkog spoja. Ali pošto je pozitivni provodnik ostao netaknut, struja mora da je došla iz drugog izvora...

I prekidači na bušilici su se isključili otprilike u isto vreme...

Oh... sranje...

Unutrašnja elektronika Patfajndera uključivala je vod za uzemljenje do trupa. Na taj način nije mogao da se nakupi statički elektricitet u vremenskim uslovima kakvi vladaju na Marsu (odsustvo vode i često zasipanje peskom mogu da izazovu impresivno statičko opterećenje).

Trup je bio postavljen na panel A, jednu od četiri strane tetraedra koji je spustio Patfajnder na Mars. Ostale tri strane su još uvek bile u Dolini Ares gde sam ih i ostavio.

Između panela A i radnog stola nalazili su se baloni od majlara (tanke, vrlo otporne folije od poliesterske smole) koje je Patfajnder iskoristio za prizemljenje. Većinu sam isekao zbog transporta. Ipak, dosta materijala je ostalo; dovoljno da jedan deo preko ivice panela A dodje u kontakt s trupom. Zaboravih da pomenem da je majlar dobar provodnik.

U jedan i trideset naslonio sam bušilicu na radni sto. Obloga bušilice je bila skinuta da bi bilo mesta za strujni kabl. Radni stoje od metala. Ako bi se bušilica naslonila na radni sto pod tačno određenim uglom, moglo bi da dođe do spoja između dva metala.

Upravo to se i desilo.

Struja je potekla od pozitivnog električnog provodnika bušilice, preko radnog stola, kroz majlar, preko trupa Patfajndcra, kroz gomilu vrlo osetljivih i nezamenljivih elektronskih komponenti, pa izašla kroz negativni provodnik Patfajnderovog strujnog kabla.

Patfajnder radi na pedeset miliampera. Ovog puta je primio devet hiljada miliampera, koji su pregazili delikatnu elektroniku sprživši sve što im se našlo na putu. Prekidači su se isključili, ali prekasno.

Patfajnder je crkao. Izgubio sam vezu sa Zemljom.

Prepušten sam sam sebi.

18.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 197.

Uzdišem...

Samo jednom bih voleo da stvari proteknu po planu, ka- pirate me?

Mars i dalje pokušava da me ubije.

Dobro... nije Mars spržio Patfajnder strujom. Evo, ispra- viću se:

Mars i moja glupost i dalje pokušavaju da me ubiju.

Dosta samosažaljevanja. Nije da mi nema spasa. Samo će sve ići malo teže nego stoje planirano. Imam sve što mi treba da preživim. A Hermes je već na putu.

Pomoću kamenja napisao sam poruku Morzeovom azbukom. „PATFAJNDER PREGOREO NA 9 AMPERA. ZAUVEK MRTAV. PLAN NEPROMENJEN. IDEM DO VPM-A.”

Ako uspem da stignem do VPM-a Aresa 4, stvar je rešena. Ali pošto sam izgubio kontakt s Nasom moraću sam da konstruišem svoju veliku marsovsku kamp-prikolicu.

Zasad sam obustavio radove na tom projektu. Ne želim da nastavim bez nekog plana. Siguran sam da je Nasa imala gomilu ideja, ali sad moram nešto sam da smislim.

Kao što sam pomenuo, velika trojka (atmosferski regulator, oksigenator i sakupljač vode) kritične su komponente. Snašao sam se bez njih na putu do Patfajndera. Koristio sam filtere za ugljen-dioksid da regulišem atmosferu, i poneo zalihe kiseonika i vode dovoljne za ceo put. Ali sada to neće upaliti. Potrebna mi je velika trojka.

Problem je što troše mnogo struje, i što moraju da rade čitav dan bez prestanka. Baterije na roveru imaju osamnaest kilovat-sati struje. Samo oksigenator koristi četrdeset četiri zapeta jedan kilovat-sat po solu. Uviđate li moj problem?

Znate šta? „Kilovat-sat po solu” je predugo za izgovaranje. Izmisliću nov naučni naziv jedinice. Jedan kilovat-sat po solu je... može da bude bilo šta... hm... ne ide mi ovo... ko ga jebe. Nazvaću ga „gusar-nindža”.

Sve ukupno velika trojka zahteva šezdeset devet zapeta dva gusara-nindže, s tim što će većinu trošiti oksigenator i atmosferski regulator. (Sakupljaču vode treba samo tri zapeta šest gusar-nindži.)

Nešto će morati da se žrtvuje.

Najlakše mi je da žrtvujem sakupljač vode. Imam šeststo dvadeset litara vode (imao sam mnogo više pre nego što je hab eksplodirao). Treba mi samo tri litre vode po solu, tako da imam rezervi za dvesta šest solova. Od napuštanja haba do trenutka kada me pokupe (ili kada poginem u pokušaju) proći će samo sto solova.

Zaključak: uopšte mi ne treba sakupljač vode. Piću vodu po potrebi, i izbacivaću urin napolje. Da, tako je, Marse, ima da pišam i serem po tebi. Tako ti je to kad sve vreme pokušavaš da me ubiješ.

Eto. Uštedeo sam sebi tri zapeta šest gusar-nindži.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 198.

Došao sam do rešenja za oksigenator!

Veći deo dana sam proveo čitajući spacifikacije. Oksigenator zagreva ugljendioksid do devetsto stepeni Celzijusa, a onda ga prevodi preko cirkonijum-dioksid elektrolitske će lije da mu izvuče atome ugljenika. Zagrevanje gasa je onu što troši najviše energije. Zašto je to važno? Zato što sam ja samo jedan, a oksigenator je pravljen za šestoro. Šestina količine ugljen-dioksida znači šestinu energije potrebne za njegovo zagrevanje.

U specifikacijama piše četrdeset četiri zapeta jedan gu- sar-nindža, ali sve ovo vreme koristio je samo sedam zapeta trideset pet zbog smanjenog opterećenja. E to je već ozbiljno poboljšanje!

A tu je i problem atmosferskog regulatora. Regulator uzima uzorke vazduha, konstatuje problem i otklanja ga. Previše ugljen-dioksida? Izdvoji ga. Nedovoljno kiseonika? Doda ga. Bez njega, oksigenator je neupotrebljiv. Ugljen-dioksid mora da se izdvoji kako bi bio prerađen.

Regulator analizira vazduh pomoću spektroskopije, zatim razdvaja gasove podhlađenjem. Različiti elementi prelaze u tečno stanje na različitim temperaturama. Na Zemlji bi podhlađenje tolike količine vazduha zahtevalo

nepojmljive količine energije. Ali (kao što sam bolno svestan) ovo nije Zemlja.

Podhlađenje se obavlja tako što se vazduh pumpom pretače u komponentu koja se nalazi van haba. Vazduh se brzo hladi do nivoa spoljne temperature koja se kreće između minus sto pedeset i nula stepeni Celzijusa. Za toplijih dana koristi se dodatno rashlađivanje, ali hladni dani mogu besplatno da pretvore vazduh u tečnost. Najviše energije se troši na njegovo ponovno zagrevanje. Kad bi se vratio u hab nezagrejan, ja bih se zaledio.

„Ali, čekaj!”, kažete vi. „Marsova atmosfera nije tečna. Zašto se vazduh iz haba kondenzuje?”

Habova atmosfera je devedeset puta gušća, tako da prelazi u tečno stanje na mnogo višim temperaturama. Regulator dobija najbolje iz oba okruženja. Bukvalno. Usputna napomena: Marsova atmosfera se ipak kondenzuje, i to na polovima. I tu zapravo prelazi u čvrsto stanje u formi suvog leda.

Problem: regulator troši dvadeset jedan i po gusar-nindži.

Čak i da dodam još habovih solarnih ćelija, jedva bih imao dovoljno energije za napajanje regulatora za jedan sol, a kamoli za vožnju.

Mora još da se razmišlja.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 199.

Smislio sam. Znam kako da obezbedim energiju za oksigenator i atmosferski regulator.

Problem s malim prostorijama pod pritiskom je toksičnost ugljen-dioksida. Možeš da imaš kiseonika koliko hoćeš, ali kad se nivo ugljen-dioksida popne iznad jedan posto postaješ pospan. Kad pređe nivo od dva posto osećaš se kao da si pijan. Na nivou od pet posto teško ti je da ostaneš budan. Osam posto će te posle nekog vremena ubiti. Moj opstanak ne zavisi od kiseonika, već od izbacivanja ugljen-dioksida.

Regulator mi je neophodan. Ali oksigenator mi nije potreban sve vreme. Treba mi samo da izvuče ugljen-dioksid iz vazduha i popuni ga kiseonikom. Ovde u habu imam pedeset litara tečnog kiseonika u dva rezervoara od po dvadeset pet litara. To je pedeset hiljada litara u gasovitom stanju. Dovoljno da traje osamdeset pet dana. To nije dovoljno da me održi do trenutka spašavanja, ali je i te kako mnogo.

Regulator može da izdvaja ugljen-dioksid koji će zatim skladištiti u rezervoaru, dok će istovremeno, po potrebi, u vazduh dodavati kiseonik. Kada opadne nivo kiseonika, mogu da se ulogorim na jedan dan i usmerim svu električnu energiju u oksigenator. Na taj način energetska potrošnja oksigenatora mi neće oduzimati energiju potrebnu za vožnju.

Dakle, regulator će raditi sve vreme, ali ću oksigenator uključivati samo onih dana koje sam za to odredio.

Pošto regulator zamrzne ugljen-dioksid, kiseonik i azot ostaju i dalje u gasovitom stanju, ali im je temperatura minus sedamdeset pet stepeni Celzijusa. Kad bi ih regulator upumpao nazad u moj vazduh bez prethodnog zagrevanja, ja bili se u roku od nekoliko sati pretvorio u sladoled na štapiću. Da se to ne bi desilo, veći deo energije koju troši regulator, ide na zagrevanje povratnog vazduha.

Ali ja imam bolji način da ga zagrejem. Nešto što Nasa ne bi uzela u obzir ni na vrhuncu ubilačkih poriva.

RTG!

Da, RTG. Možda ga se sećate s mog uzbudljivog putovanja do Patfajndera. Dražesna grudva plutonijuma, toliko radioaktivnog da zrači hiljadu petsto vati toplote iz kojih dobija sto vati snage. Šta se onda dešava sa ostalih hiljadu četiristo vati? Oni se emituju u vidu toplotnog zračenja.

Na putu do Patfajndera sam čak morao da skinem izolaciju sa rovera kako bih ispustio višak toplote iz prokletog vozila.

Proverio sam brojke. Regulator koristi sedamsto devedeset vati da bi neprekidno zagrevao vazduh. RTG-ovih hiljadu četiristo vati je više nego doraslo tom zadatku, što će biti dovoljno i za održavanje prihvatljive temperature u roveru.

Da bih to testirao, isključio sam grejače u regulatoru i proverio potrošnju energije. Posle nekoliko minuta ponovo sam ih uključio. Gospode, al’ je taj povratni vazduh bio hladan. Ali dobio sam podatke koje sam želeo.

S grejanjem, regulator je trošio dvadeset jedan i po gusar-nindži. Bez grejanja... jednog gusar-nindžu. Tako je, skoro sva energija je išla na grejanje.

Kao što je slučaj s većinom problema u životu, i ovaj se može rešiti kutijom čiste radijacije.

Do kraja dana ponovo sam proveravao podatke i obavljao testove. Sve se uklapa. Izvodljivo je.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 200.

Danas sam teglio kamenje.

Hteo sam da vidim koliki će koeficijent korisnog učinka imati rover/prikolica. Na putu do Patfajndera, iz osamnaest kilovat-sati izvukao sam osamdeset kilometara. Ovoga puta opterećenje će biti mnogo veće. Vući ću za sobom prikolicu i sva ostala sranja.

Parkirao sam rover zadnjim delom uz prikolicu i prikačio kuku za vuču. To je bar bilo lako.

Prikolica već neko vreme nije pod pritiskom (ipak je na njoj izbušeno nekoliko stotina rupica), tako da sam otvorio vrata obe vazdušne komore kako bih mogao da bacam kamenje pravo u unutrašnjost vozila. Onda sam natrpao unutra gomilu kamenja.

Morao sam odokativno da procenim težinu. Najteže što ću nositi sa sobom bila je voda. Šeststo dvadeset kilograma vode. Moj suvo zamrznut krompir opteretiće nas s još dve- stotinak kilogarama. Verovatno ću nositi više solarnih ćelija nego prethodni put, a možda i bateriju s haba. Plus atmosferski regulator i oksigenator, naravno. Umesto da sve to merim, vodio sam se metodom slobodne procene i rekao da sve zajedno teži hiljadu dvesta kilograma.

Pola kubnog metra bazalta teži otprilike toliko (manje- -više). Posle dva sata mukotrpnog rada i besomučnog kukanja, uspeo sam sve da utovarim.

Onda sam seo u rover i vozio se ukrug oko haba dok nisam istrošio obe baterije prethodno napunjene do vrha.

Kako mi je maksimalna brzina bila neverovatnih dvadeset pet kilometara na sat, ne može se reći da je vožnja bila preterano uzbudljiva. Ali bio sam impresioniran što je rover održavao tu brzinu s obzirom na sav taj ekstra teret. Rover ima spektakularan obrtni momenat.

Ali zakon fizike je agresivno malo govno koje je tražilo osvetu za dodatu težinu. Prešao sam samo pedeset sedam kilometara pre nego što se baterija ispraznila.

I to pedeset sedam kilometara po ravnom terenu, bez napajanja regulatora (koji neće trošiti mnogo pošto će grejač biti isključen). Recimo onda da će to biti pedeset kilometara dnevno, za svaki slučaj. Tom brzinom trebaće mi šezdeset pet dana da stignem do Skjaparelija. I to čiste vožnje.

S vremena na vreme, moraću da pravim jednodnevne pa uze kako bih napunio oksigenator. Koliko često? Proračunao sam da moj budžet od

osamnaest gusar-nindži može da obezbedi oksigenatoru dovoljno energije da napravi kiseonika za dva i po sola. Morao bih da pravim pauzu svaka dva do tri sola da bih povratio kiseonik. Moje putovanje od šezdeset jednog sola bi se produžilo na devedeset jedan sol!

Sto je mnogo, mnogo je. Sam ću sebi otkinuti glavu ako budem morao toliko dugo da sedim u roveru. Kako god bilo, dizanje kamenja i kukanje zbog dizanja kamenja potpuno su me iscrpeli. Mislim da sam istegao nešto u leđima. Ostatak dana ću se odmarati.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 201.

Da, definitivno sam istegao nešto u leđima. Probudio sam se u agoniji.

Tako da sam uzeo pauzu od smišljanja planova za rover i dan sam proveo uzimajući lekove i igrajući se sa radijacijom.

Prvo sam se nagutao vikodina zbog leđa. Ura za Bekove medicinske zalihe!

Onda sam se odvezao do RTG-a. Bio je tamo gde sam ga ostavio, u rupi na četiri kilometra udaljenosti od haba. Samo bi idiot držao tako nešto u blizini haba. U svakom slučaju, uneo sam ga nazad u hab.

Ili će me ubiti ili neće. Nasa je uložila mnogo truda da se ne pokvari. Ako ne mogu da verujem Nasi, kome da verujem? (Zasad ću zaboraviti da nam je Nasa rekla da ga zakopamo što dalje).

Na povratku, držao sam ga na krovu rovera. Taj mališa stvarno bljuje toplotu.

Imam neke savitljive plastične cevi za manje popravke na sakupljaču vode. Pošto sam uneo RTG u hab, vrlo pažljivo sam zalepio nekoliko cevi oko toplotnih prigušivača. Pomoću levka koji sam napravio od parčeta papira, propustio sam vodu kroz cevi i pustio da se izlije u posudu za uzorke.

Kako sam i očekivao, voda se zagrejala. To nije neko iznenađenje, ali lepo je videti da se termodinamika pristojno ponaša.

Atmosferski regulator ne radi ujednačeno. Brzinu separacije zaleđivanjem određuje spoljna temperatura. Tako da ledeni vazduh koji se vraća ne dolazi kao ujednačen tok. S druge strane, RTG generiše konstantnu predvidljivu količinu toplote. On ne može da „ga nagari”.

Zato ću ugrejati vodu pomoću RTG-a i napraviti toplotni rezervoar, a onda ću povratni vazduh pustiti da prožubori kroz tu vodu. Na taj način neću

morati da brinem o tome šta da radim kad nagrne hladan vazduh. I neću morati da podnosim nagle promene temperature u roveru.

Kada je vikodin prestao da deluje, leđa su me bolela još više nego ranije. Moraću malo da usporim. Ne mogu samo besomučno da gutam pilule. Zato nekoliko dana neću raditi teške poslove. U te svrhe, napravio sam mali izum za sebe...

Uzeo sam krevet Johansenove i iz njega isekao mrežu za spavanje. Onda sam okvir kreveta prekrio habovim platnom i napravio udubljenje u sredini dok je višak platna visio preko ivica. Platno koje je visilo sa strane pritisnuo sam kamenjem, i tako sam dobio vodonepropusnu kadu!

Trebalo mi je samo sto litara vode da je napunim.

Onda sam maznuo pumpu sa sakupljača vode. (Mogu komotno da pustim sakupljač vode da ne radi neko vreme). Povezao sam je sa svojim RTG-bojlerom i ubacio u kadu i dovodnu i odvodnu cev.

Da, znam da je ovo apsurdno, ali nisam se kupao još od Zemlje, i bole me leđa. Uostalom, ionako ću provesti sto da na s RTG-om. Nekoliko dana više neće škoditi. Tako makar uveravam sebe i ostajem pri tome.

Vodi je trebalo dva sata da se zagreje do trideset sedam stepeni Celzijusa. Onda sam isključio pumpu i ušao u kadu. Čoveče, sve što mogu da kažem je „ahhhhhhhh”.

Zašto se, dođavola, ovoga ranije nisam setio?

DNEVNIČKI UNOS: SOL 207.

Prošlih sedam dana proveo sam oporavljajući se od problema s leđima. Bol nije bio toliko jak ali na Marsu nema kiropraktičara, tako da nisam hteo da rizikujem.

Dva puta dnevno sam pravio tople kupke, i provodio sam mnogo vremena u krevetu gledajući usrani TV program iz sedamdesetih. Već sam odgledao čitavu kolekciju Luisove, ali nisam imao šta drugo da radim pa sam bio primoran da repriziram.

Ali zato sam imao mnogo vremena za razmišljanje.

Mogu sve da sredim tako što ću poneti više solarnih ćelija. Onih četrnaest panela koje sam nosio do Patfajndera proizvodilo je osamnaest kilovat-sati, koliko su baterije mogle da skladište. Tokom vožnje paneli su bili naslagani na krovu. Na prikolici ću imati mesta da smestim još sedam (pola krova prikolice neće biti dostupno zbog rupe koju sečem u njemu).

Energetske potrebe na ovom putu zavisiće od oksigenatora. Sve se vrti oko toga koliko struje mogu da obezbedim tom malom alavom govancetu u jednom solu. Želim da svedem na minimum dane koje ću provesti u mestu. Sto više energije dam oksigenatoru, on će osloboditi više kiseonika i moći ću duže da vozim između tih „vazdušnih solova”.

Hajde da budemo pohlepni. Recimo da mogu da nađem mesta za još četrnaest panela umesto za sedam. Nisam siguran kako bih to mogao da uradim, ali recimo da mogu. Oni bi mi dali trideset osam gusar-nindži koji bi mi obezbedili dovoljno kiseonika za pet zapeta jedan sol. Morao bih da stajem samo jednom u pet solova. E, to je već mnogo bolje.

Pritom, ako bih uspeo da obezbedim bateriju za skladištenje viška energije, mogao bih da pređem sto kilometara po solu! Doduše, to je lakše reći nego uraditi. Skladištenje tih ekstra osamnaest kilovat-sati će biti problem. Moraću iz haba da uzmem dve njegove gorive ćelije i utovarim ih u rover ili prikolicu. One nisu kao baterije na roveru, nisu ni male ni prenosive. Nisu preteške ali su prilično velike. Možda ću morati da ih prikačim sa spoljne strane trupa, a tu bi mi zauzele mesto namenjeno solarnim ćelijama.

Sto kilometara po solu s pauzom za kiseonik tek svakog petog sola. Ako bi mi to pošlo za rukom, stigao bih za četrdeset solova. Milina!

Sto se ostalih vesti tiče, palo mi je na pamet da su se u Nasi verovatno usrali u gaće. Prate me preko satelita i nisu videli da izlazim iz haba već šest dana. Pošto su mi se leđa malo oporavila, vreme je da im pošaljem poruku.

Izašao sam u EVA. Ovog puta sam vrlo pažljivo prenosio kamenje dok sam pisao poruku Morzeovom azbukom: POVREĐENA LEĐA. SADA BOLJE. NASTAVLJAM S MODIFIKACIJAMA NA ROVERU.

To je bilo dovoljno fizičkog rada za danas. Ne želim da se preforsiram.

Mislim da ću napraviti sebi kupku.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 208.

Vreme je za eksperimentisanje s panelima.

Prvo sam podesio hab na režim male potrošnje struje: unutrašnje osvetljenje ugašeno, isključeni svi sistemi koji nisu neophodni, unutrašnje zagrevanje obustavljeno. Ionako ću skoro ceo dan provesti napolju.

Skinuo sam dvadeset osam panela sa solarne farme i dovukao ih do rovera. Četiri sata sam pokušavao da ih naslažem na sve moguće načine.

Jadni rover izgledao je kao seljačka verzija Marsovog vozila iz serije „Beverli hilbilis”. Šta god sam probao, nije uspelo.

Jedini način da ih smestim na krov bilo je da ih naslažem toliko visoko da bi se obrušili na prvoj krivini. Ako bih ih uvezao zajedno, pali bi svi odjednom. Ako bih pronašao savršen način da ih pričvrstim za rover, i rover bi se prevrnuo. Nisam traćio vreme na testiranje. Bilo je vidljivo golim okom i nisam želeo nešto da polomim.

Još nisam isekao komad trupa sa prikolice. Izbušio sam polovinu rupa, ali nikako da se resim na odlučujuć korak. Ako ga ostavim takvog, imaću mesta da naslažem četiri gomile po sedam ćelija. To bih glatko mogao da izvedem; isto što sam uradio za put do Patfajndera, samo što bih sada to uradio na oba rovera.

Nevolja je u tome što mi taj otvor treba. Regulator mora da bude u prostoru koji je pod pritiskom, a previše je velik da stane u rover. Uz to, oksigenator mora da bude u zoni pod pritiskom dok je uključen. To će biti tek svakog petog sola, ali šta bih radio tog sola? Ne, moram da imam rupu.

Kako sada stoje stvari, moći ću da natovarim dvadeset jedan panel. Treba mi mesta za preostalih sedam. Nemam gde da ih stavim sem na stranice rovera i prikolice. ( gro.zeraWorC )

Jedna od mojih prethodnih modifikacija bile su „bisage” koje sam okačio preko rovera. S jedne strane je bila dodatna baterija (koju sam maznuo iz sadašnje prikolice), dok sam s druge strane napakovao kamenje da služi kao protivteg.

Ovog puta mi kamenje ne treba. Drugu bateriju mogu da vratim u prikolicu odakle sam je i uzeo. U stvari, to će me poštedeti maltretiranja da svakog dana usred vožnje izlazim u EVA da zamenim kablove. Kada su roveri spojeni, dele sve svoje resurse, uključujući i struju.

Prvo što sam uradio bilo je da vratim bateriju u prikolicu i povežem je. Trebalo mi je dva sata, ali s tim je sad bar završeno. Skinuo sam bisage i odložio ih sa strane. Možda mi posluže za nešto u nekom trenutku. Ako sam nešto naučio tokom svog boravka ovde u Marsovom odmaralištu, to je da sve može da posluži.

Tako sam oslobodio bočne strane rovera i prikolice. Pošto sam zurio neko vreme u njih, sinulo mi je.

Napraviću nosače u obliku slova L koji će ići od šasije sa kukama okrenutim nagore. Sa obe strane će biti po dva nosača tako da mogu da

napravim policu. Panele onda mogu da smestim na police i naslonim ih uz rover. Onda bih ih privezao za trup pomoću kanapa koji ću sam napraviti.

Biće ukupno četiri „police”: dve na roveru i dve na prikolici. Ako nosači budu bili dovoljno istureni da prave mesta za dva panela, mogao bih da ponesem osam dodatnih panela. To bi značilo da mogu da ponesem jedan panel više nego što sam planirao.

Sutra ću napraviti te nosače i montiraću ih. Uradio bih to danas ali pao je mrak i mrzelo me je.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 209.

Sinoć sam se smrzao. Nisam vratio demontirane ćelije na solarnu farmu pa sam morao da ostavim hab u režimu male potrošnje struje. Jesam ponovo uključio grejanje (nisam lud), ali sam unutrašnju temperaturu podesio na jedan stepen Celzijusa da bih štedeo struju. Buđenje u hladnom mi je, na moje iznenađenje, probudilo nostalgiju. Ipak sam ja odrastao u Čikagu.

Ali nostalgija me nije dugo držala. Obećao sam sebi da ću danas završiti nosače da bih mogao da vratim panele na farmu. Onda mogu ponovo da pojačam prokleto grejanje.

Izašao sam napolje i otišao do VPM-ovih stajnih podupirača. VPM je većim delom napravljen od kompozita, ali podupirači su morali da amortizuju kontakt prilikom sletanja. Tu je metal bio jedina opcija.

Svaki podupirač je dug dva metra, a spojeni su vijcima. Uneo sam ih u hab da bih se spasao muke rada u skafanderu. Rastavio sam svaki podupirač na delove, i završio sa gomilom metalnih traka.

Za pravljenje nosača trebao mi je čekić i... istinu za volju, samo čekić. Pravljenje L profila ne zahteva veliku preciznost.

Morao sam da napravim rupe da bi vijci mogli da prođu. Srećom, bušilica odgovorna za ubistvo Patfajndera skratila mi je taj posao.

Bilo je lako montirati nosače na šasije rovera i prikolice. Šasija se lako odvaja. Nosače sam pričvrstio vijcima i vratio šasiju na mesto. Važna napomena - šasija nije deo segmenta pod pritiskom. Rupe koje sam izbušio neće ispuštati vazduh.

Testirao sam nosače tako što sam ih lupao kamenjem. Ovakav sofisticiran postupak je ono po čemu se mi međuplanetarni naučnici izdvajamo.

Pošto sam se uverio da se nosači neće polomiti prilikom prve upotrebe, testirao sam novi razmeštaj. Dve gomile od po sedam solarnih ćelija na roveru; sedam na prikolici, po dve na policama. Sve je stalo.

Pošto sam privezao sve ćelije za rover, malo sam se provozao. Počeo sam sa osnovnim - ubrzavanje i usporavanje, onda sam probao sa sve oštrijim skretanjima, pa sam čak odradio i naglo kočenje. Ćelije su ostale na mestu.

Ćoveče, dvadeset osam solarnih ćelija! A ima mesta za još jednu!

Posle zasluženog tapšanja po leđima, poskidao sam ćelije i odvukao ih nazad do farme. Sutra me neće probuditi hladno čikaško jutro.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 211.

Smejem se od uva do uva. Osmeh čoveka koji je petljao na svom automobilu a nije ga pokvario. To se ne dešava tako često kao što mislite.

Današnji dan sam proveo odstranjujući nepotrebna sranja sa rovera i prikolice. I bio sam prilično agresivan u tome. Slobodan prostor unutar segmenta pod pritiskom je dragocen. Sto više nepotrebnih sranja izbacim iz rovera, to će ostati više mesta za mene. Sto više stvari izbacim iz prikolice, to ću imati više mesta za zalihe, i manje toga ću morati da držim u roveru.

Na prvom mestu: svako vozilo ima klupu za putnike. Zdravo!

Zatim: šta će mi u prikolici sistem za održanje života. Boce sa kiseonikom, boce sa azotom, instalacija sa filterima za ugljen-dioksid... sve je to višak. Prikolica će deliti vazduh s reverom (koji ima sva ta tri primerka kod sebe) i nosiće regulator i oksigenator. Kad saberemo habove komponente koje će nositi prikolica sa reverom, imaću dva rezervna sistema za očuvanje života. To je više nego dovoljno.

Potom sam iz prikolice iščupao vozačevo sedište i komandnu tablu. Prikolica je fizički povezana sa reverom. Ona neće raditi ništa osim što će pratiti rever i primati vazduh od njega. Ne trebaju joj komande ni kompjuter. Kompjuter sam ipak ostavio. Mali je i lagan tako da ću ga poneti. Ako se nešto pokvari na roverovom, imaću rezervni.

U prikolici sada ima mnogo više mesta. Vreme je za ek- sperimentisanje.

Hab ima dvanaest baterija od devet kilovat-sati. Kabaste su i nezgodnog oblika. Visoke su preko dva metra, široke pola metra i debele sedamdeset pet centimetara. Sto su veći, to im je manja masa po kilovat-satu skladišnog

prostora. Da, to je suprotno od onoga što deluje logično. Ali čim su u Nasi shvatili da mogu da smanje masu tako što će povećati zapreminu, odmah su to iskoristili. Masa je onaj skuplji deo kad dođe do slanja stvari na Mars.

Otkačio sam dve habove baterije. Hab koristi baterije uglavnom noću. Ako ih vratim pre večeri, sve bi trebalo da bude u redu.

Kako su na prikolici oboja vrata vazdušne komore bila otvorena mogao sam da unesem prvu bateriju. Pošto sam neko vreme igrao tetris u realnom životu pronašao sam način da sklonim prvu bateriju s puta da mogu da unesem drugu. Zajedno su zauzimale čitavu prednju polovinu prikolice. Da nisam ranije danas izbacio sva nepotrebna sranja, nikad ne bi obe stale unutra.

Baterija prikolice nalazi se u šasiji, ali glavni napojni vod prolazi kroz segment pod pritiskom. Uspeo sam da povežem habove baterije direktno na taj vod. (Sto nije mala stvar s obzirom na to da sam bio u prokletom EVA odelu).

Sistemskom proverom iz rovera potvrdio sam da sam dobro povezao žice.

Sve ovo možda ne deluje tako važno, ali ja sam oduševljen. To znači da mogu da imam dvadeset devet solarnih ćelija i trideset šest kilovat-sati skladišnog prostora. Ipak ću moći da prelazim sto kilometara dnevno kako sam želeo.

Bar četiri od pet dana.

.

Prema mom kalendaru, sonda za dopunu Hermesovib zaliha biće lansirana iz Kine za dva dana (ako ne bude odlaganja). Ako to uprskaju, cela posada će biti u dubokim govnima. Strepim više zbog toga nego zbog bilo čega drugog.

Ja sam u smrtnoj opasnosti već mesecima; u međuvremenu sam se nekako navikao na to. Sad ponovo strepim. Bilo bi grozno da umrem, ali još groznije bi bilo da umre moja posada. A neću saznati kako je proteklo lansiranje dok ne stignem do Skjaparelija.

Srećno, drugari.

19.

- Hej, Melisa - rekao je Robert. - Imamo li vezu? Možeš li da me vidiš?

-Jasno i glasno, dragi - rekla je komandantkinja Luis. - Imamo dobar video-prenos.

Kažu da imam pet minuta - rekao je Robert.

Bolje išta nego ništa - rekla je Luisova. Lebdeći u bestežinskom stanju po svojoj kabini, blago je dodirnula pregradni zid kako bi se zadržala u mestu. - Lepo je što za promenu mogu s tobom da razgovaram bez kašnjenja u prenosu.

Da — osmehnuo se Robert. — Jedva primećujem ovo neznatno kašnjenje. Moram da kažem da bih voleo da dolaziš kući.

Luisova je uzdahnula. - I ja, dragi.

Nemoj pogrešno da me shvatiš - dodao je brzo Robert —jasno mi je zašto radiš sve ovo. Ipak, nedostaje mi moja žena. Hej, jel’ ti to lebdiš?

Šta? - rekla je Luisova. - Ah, da. Brod se trenutno ne vrti. Nemamo centripetalnu gravitaciju.

Otkud to?

Zato što za nekoliko dana Tajang Sen treba da pristane. Ne možemo da se vrtimo ako želimo da se spojimo s drugom letelicom.

Kapiram - rekao je Robert. — I kako je na brodu? Jel' te neko nervira?

Ne - Luisova je odmahnula glavom. - Dobra mi je posada; imala sam sreće s njima.

A, da! — rekao je Robert. — Našao sam sjajan dodatak za našu kolekciju!

Stavrno? Šta si našao?

Album najvećih Abinih hitova u stereo osmici originalne proizvodnje. Još uvek u originalnoj ambalaži.

Luisova se obradovala. - Ozbiljno? Iz 1973. ili neki kasniji reprint?

Iz 1973, nego šta.

Opa! Super što si to našao!

Zar ne!?

.

Mlazni putnički avion se poslednji put trgao zaustavljajući se ispred izlaza.

Oh bože - rekao je Venkat trljajući potiljak. - Ovo je najduži let na kojem sam ikada bio.

Mhm - rekao je Tedi trljajući oči.

Bar ne moramo da idemo u Đućuen do sutra - prostenjao je Venkat. - Četrnaest i po sati leta dovoljno je za jedan dan.

Nemoj previše da se opuštaš - rekao je Tedi. - Tek treba da prođemo kroz carinu i verovatno ćemo morati da popunimo gomilu formulara jer smo zvaničnici Vlade SAD... proći će sigurno još nekoliko sati dok se ne domognemo kreveta.

Sraaaanje.

Uzeli su svoje torbe i teška koraka izašli iz aviona zajedno sa ostalim umornim putnicima.

Terminal 3 na Pekinškom međunarodnom aerodromu odzvanjao je kakofonijom tipičnom za ogromne vazdušne terminale. Venkat i Tedi su produžili dok su se kineski građani s njihovog leta odvojili na drugu stranu gde je procedura za ulazak u zemlju bila jednostavnija.

Venkat je stao u red a Tedi se povukao iza njega tražeći pogledom prodavnicu na terminalu. Prijao bi mu kofein u bilo kom obliku.

Izvinite, gospodo — čuli su glas pored sebe.

Okrenuli su se i ugledali mladog Kineza u neformalnoj odeći. - Ja sam Su Bin Bao - rekao je na savršenom engleskom. - Radim za Kinesku nacionalnu svemirsku agenciju. Biću vaš vodič i prevodilac tokom vašeg boravka u Narodnoj Republici Kini.

Drago mi je, gospodine Su - rekao je Tedi. - Ja sam Tedi Sanders, a ovo je doktor Venkat Kapur.

Malo bismo odspavali - rekao je odmah Venkat. - Molim vas da nas odvedete u hotel čim prođemo carinu.

A možemo i pre toga, doktore Kapur - osmehnuo se Su. - Vi ste zvanični gosti Narodne Republike Kine. Odobren vam je ulazak u zemlju bez carinske procedure. Mogu odmah da vas odvedem u hotel.

Volim vas — rekao je Venkat.

Reci Narodnoj Republici Kini da smo rekli hvala - dodao je Tedi.

Preneću - osmehnuo se Su Bin.

.

- Helena, ljubavi moja - rekao je Fogel svojoj ženi. - Nadam se da si dobro?

Da - rekla je. - Dobro sam. Ali mi mnogo nedostaješ...

Izvini.

Staje, tu je - slegla je ramenima.

Kako su nam majmunčići?

Deca su dobro — osmehnula se. — Elajza se još prilagođava srednjoj školi, a Viktor je golman u svom školskom timu.

Sjajno! - rekao je Fogel. - Čujem da si u svemirskom centru. Jel’ to Nasa nije mogla da dobaci signal do Bremena.

Mogli su - rekla je. - Ali bilo im je lakše da me dovedu u Hjuston. Besplatan odmor u Americi. Kako to da odbijem?

Pametno. A kako mi je mama?

Dobro, koliko je to moguće - rekla je Helena. - Jedan dan je bolje, drugi lošije. U poslednje vreme me ne prepoznaje. U neku ruku, tako je i bolje. Ne mora da brine zbog tebe kao ja.

Nije joj se pogoršalo stanje? — pitao je.

Ne, nije se mnogo promenilo otkad si ti otišao. Lekari su sigurni da će izdržati do tvog povratka.

Dobro je - rekao je. - Brinuo sam se da je više neću videti.

Aleks — rekla je Helena. — Hoćeš li biti bezbedan?

Bićemo vrlo bezbedni - rekao je. - Brod je u savršenom stanju, i pošto primimo Tajang Sen, imaćemo dovoljno zaliha za ostatak puta.

Čuvaj se - rekla je.

Hoću, ljubavi - obećao je Fogel.

.

- Dobro došli u Đućuen - rekao je Guo Ming. - Nadam se da ste imali prijatan let?

Su Bin je prevodio reći Gua Minga dok je Tedi zauzimao drugo najbolje mesto za sedenje u posmatračkoj sobi.

Da, hvala - rekao je Tedi. - Uživao sam u gostoprimstvu vaših ljudi. Zaista je lepo od vas što ste obezbedili privatan avion za nas.

Moji ljudi su uživali u saradnji s vašim pripremnim timom - rekao je Guo Ming. - Imali smo zanimljivih mesec dana. Spajanje američke sonde na kinesku raketu nosač. Mislim da je ovo prvi takav pokušaj.

To je samo dokaz — rekao je Tedi — da je ljubav prema nauci univerzalna.

Guo Ming je klimnuo glavom. - Moji ljudi su posebno istakli radnu etiku vašeg Miča Hendersona. Veoma je posvećen.

On je mnogo naporan - rekao je Tedi.

Su Bin je zastao pre nego što je to preveo pa je nastavio.

Guo Ming se nasmejao. - To vi možete da kažete - rekao je. -Ja ne mogu.

.

- Pa objasni mi ponovo - rekla je Bekova sestra Ejmi. - Zašto moraš da radiš EVA?

Verovatno neću morati — objasnio je Bek. — Samo moram da budem spreman, za ne daj bože.

Zašto?

U slučaju da sonda ne može da pristane. Ako nešto krene naopako moj posao će biti da izađem i privučem je.

Zar ne možete samo da pomerite Hermes da se spoji s njom?

Nema šanse — rekao je Bek. — Hermes je ogroman. Nije predviđen za precizno manevrisanje.

Zašto baš ti moraš da izađeš?

Zato što sam ja specijalista za EVA na ovoj misiji.

A ja sam mislila da si ti lekar.

-Jesam - rekao je Bek. - Svako ima nekoliko zaduženja. Ja sam lekar, biolog i specijalista za EVA. Komandantkinja Luis je i naš geolog. Johansenova je operater sistema i tehničar za reaktor. I tako dalje.

A šta je sa onim zgodnim... Martinezom? - pitala je Ejmi. - Šta on radi?

On upravlja VSM-om i VPM-om - rekao je Bek. - Ali je oženjen i ima dete, ti razvratna rasturačice brakova.

Ah, onda ništa. A šta je s Vatnijem? Šta je on radio?

On je naš botaničar i inženjer. I nemoj da govoriš o njemu u prošlom vremenu.

Inženjer? Kao Škoti?

Tako nekako - rekao je Bek. - On popravlja svašta.

Kladim se da mu to sad dobro dođe.

Da, i te kako.

* * *

Čudna su oni družina, ovi kineski štreberi - rekao je Mič.

Ali umeju da naprave raketu nosač.

Dobro je. - rekao je Venkat. - Kako ide povezivanje rakete i naše sonde?

Sve se uklapa - rekao je Mič. - JPL je bez greške ispratio specifikacije.

Ima li bilo kakvog razloga za brigu ili sumnju? - pitao je Venkat.

Da. Brinem zbog onog što sam sinoć pojeo. Mislim da je unutra bila očna jabučica.

Siguran sam da to nije bila očna jabučica.

Ovdašnji inženjeri su to napravili specijalno za mene rekao je Mič.

Možebiti da su ti stavili očnu jabučicu u jelo - rekao je Venkat. - Mrze te.

Zašto?

Zato što si seronja, Miče - rekao je Venkat. - Težak seronja. Prema svima.

Nema veze. Sto se mene tiče mogu da spale moju lutku na lomači, samo da sonda stigne do Hermesa.

.

- Maši tati! — rekla je Marisa, mašući Davidovom ručicom prema kameri. - Maši tati!

Previše je mali da bi razumeo šta se dešava — rekao je Martinez.

Zamisli samo kakva će faca biti jednog dana među drugarima - rekla je. - „Moj tata je išao na Mars. A šta radi tvoj tata?”

Da, ja sam stvarno opasan baja - složio se.

Marisa je nastavila da maše Davidovom ručicom u kameru. Davida je više zanimala ona druga ruka kojom je revnosno kopao nos.

Znači - rekao je Martinez - ljuta si.

Otkud znaš? - pitala je Marisa. - Pokušala sam to da sakrijem.

Zajedno smo od petnaeste godine. Znam kad si ljuta.

Dobrovoljno si se prijavio za produžetak misije od pet- sto trideset tri dana - rekla je. - Kretenu.

Da - rekao je Martinez. - Pretpostavio sam da je to u pitanju.

Tvoj sin će krenuti u obdanište dok se ti vratiš. Neće te se uopšte sećati.

Znam - rekao je Martinez.

Moram da čekam još petsto trideset tri dana da bih imala seks!

I ja — rekao je, braneći se.

I sve to vreme ću da brinem za tebe - dodala je.

Da - rekao je. - Izvini.

Duboko je udahnula. - Preguraćemo nekako.

Preguraćemo — složio se.

.

„Pratite CNN-ov ’Izveštaj o Vatniju’. Danas je s nama direktor misija na Mars, Venkat Kapur. Razgovara s nama uživo iz Kine preko satelita. Doktore Kapur, hvala vam što ste nam se pridružili.”

„Nema na čemu”, rekao je Venkat.

„Dakle, doktore Kapur, recite nam šta se dešava sa Tajang Senom. Kako to da se sonda lansira iz Kine? Zašto je ne lansirate iz Amerike?”

„Hermes neće ulaziti u orbitu oko Zemlje”, rekao je Venkat. „Samo će proći pored nje na putu do Marsa. Pritom, kreće se neverovatnom brzinom. Potrebna nam je raketa nosač koja je dovoljno moćna ne samo da napusti Zemljinu gravitaciju, već i da dostigne Hermesovu trenutnu brzinu. Samo Tajang Sen ima dovoljno snage za tako nešto.”

„Recite nam nešto o samoj sondi.”

„Morali smo brzo da radimo na sondi”, objasnio je Venkat. ,,JPL je imao samo trideset dana da je pripremi. Posao je zahtevao izuzetnu opreznost i delotvornost. Sonda je u šuštim školjka napunjena hranom i drugim zalihama. Ima standardni set satelitskih potisnika za manevrisanje, i ništa više.”

„I to je dovoljno za let do Hermesa?”

„Tajang Sen će je poslati do Hermesa. Potisnici služe za precizno upravljanje i ulaženje u dok. JPL nije imao vremena da pravi sistem za navođenje. Zato će njome daljinski upravljati pilot.”

,,Ko će upravljati sondom?” pitala je Keti.

„Pilot Aresa3, major Rik Martinez. Kad se sonda približi Hermesu, on će preuzeti kontrolu i navešće je u dok.”

,,A šta ako bude nekih problema?”

„Specijalista za EVA sa Hermesa, doktor Kris Bek, biće spreman u skafanderu sve vreme. Ako zatreba, bukvalno će uhvatiti sondu rukama i privući je u dok.”

„To baš i ne zvuči kao naučna metoda”, nasmejala se Keti. „Hoćete da čujete nenaučnu metodu?”, osmehnuo se Venkat. „Ako iz nekog razloga sonda ne bude mogla da uđe u dok, Bek će je otvoriti i ručno preneti njenu sadržinu u vazdušnu komoru.”

„Kao kese iz prodavnice?”, pitala je Keti.

„Upravo tako”, odvratio je Venkat. „Procenili smo da bi mogao sve da prenese iz četiri puta. Ali sve to ako nešto krene po zlu. Ne očekujemo nikakve probleme tokom pristajanja.” „Kao da ste se pripremili za svaki scenario”, osmehnula se Keti.

„To je neizbežno”, rekao je Venkat. „Ako ne dobiju te zalihe... pa, potrebne su im te zalihe.”

„Hvala vam što ste odvojili vremena da odgovorite na naša pitanja”, zaključila je Keti.

„Bilo mi je zadovoljstvo, Keti.”

.

Vrpoljio se na stolici ne znajući šta da kaže. Trenutak kasnije izvadio je maramicu iz džepa i obrisao znoj sa ćele.

Šta ako sonda ne stigne do vas? - pitao je.

Pokušaj da ne razmišljaš o tome - rekla je Johansenova.

Tvoja majka je toliko zabrinuta da nije mogla ni da dođe.

Žao mi je - promrmljala je Johansenova oborivši pogled.

Ne može da jede, ne može da spava, stalno joj je muka. Ni meni nije mnogo bolje. Kako mogu da vas teraju da to radite?

Niko me ne „tera”, tata. Sama sam se prijavila.

Kako možeš to da radiš svojoj majci? - pitao je.

Izvini - promrmljala je Johansenova. - Vatni je član naše posade. Ne mogu tek tako da ga ostavim da umre.

Uzdahnuo je. - Voleo bih da smo te vaspitali da budeš sebičnija.

Prigušeno se nasmejala.

Kako me ovo snađe? - jadikovao je. - Ja sam okružni menadžer prodaje u fabrici salveta. Otkud moja ćerka u svemiru?

Johansenova je slegnula ramenima.

Uvek si imala mozak za nauku - nastavio je. - To je bilo sjajno! Kao student si imala najbolje ocene. Družila si se sa dečacima štreberima koji su se previše plašili da bi u bilo čemu rizikovali. Ni u čemu nisi preterivala. Bila si ćerka kakvu svaki otac sanja da ima.

Hvala, tata, ja...

A onda si se ukrcala na ogromnu bombu koja te je ispalila na Mars. I to bukvalno.

Tehnički govoreći - ispravila ga je - raketa nosač me je ispalila samo do orbite. Do Marsa me je odveo jonski motor na nuklearni pogon.

Oh, sad mi je mnogo lakše! - rekao je.

Tata, biću dobro. Reci mami da ću biti dobro.

To će joj mnogo pomoći - progunđao je. - Biće van šibe dok se ne vratiš kući.

Znam - promrmljala je Johansenova. - Ali...

Šta? - rekao je. - Ali šta?

Neću umreti. Stvarno neću. Čak i da sve krene naopako.

Kako to misliš?

Johansenova se namrštila. - Samo reci mami da neću umreti.

Kako? Ne razumem.

Ne želim da ulazim u to — nestrpljivo će Johansenova.

Slušaj - rekao joj je otac, naginjući se prema kameri. - Uvek sam poštovao tvoje pravo na sopstveni izbor i tvoju nezavisnost. Nikad nisam pokušao da ti se mešam u život, nikad nisam pokušao da te kontrolišem. Po tom pitanju sam bio dobar, jel’ tako?

-Jeste - odgovorila je.

Onda mi, zauzvrat, dopusti da se samo ovog puta u mešam. Šta to prećutkuješ?

Nekoliko sekundi je ćutala. Na kraju je rekla: — Imaju plan.

-Ko?

Oni uvek imaju plan — dodala je. — Sve unapred isplaniraju.

Kakav plan?

Izabrali su me jer mogu da preživim. Najmlađa sam. Znam sve što je potrebno da se vratim kući živa. Osim toga, najsitnija sam i treba mi najmanje hrane.

Kakav je plan ako sonda ne stigne, Bet? — ponovio je njen otac, neuobičajeno strogo.

Svi bi umrli osim mene - rekla je. - Svi bi popili pilule i umrli. Uradili bi to odmah da ne bi trošili zalihe hrane. Komandantkinja Luis je odlučila da ja preživim. To mi je juče rekla. Mislim da Nasa ne zna za to.

A imala bi dovoljno zaliha do povratka na Zemlju?

Ne - rekla je. - Ostalo nam je dovoljno hrane za šestoro ljudi za mesec dana. Ako samo ja preživim, potrajale bi šest meseci. Uz ograničenje porcija, mogla bih da ih razvučeni na devet meseci. Ali za povratak bi mi trebalo sedamnaest meseci.

Pa kako bi preživela?

Zalihe ne bi bile jedini izvor hrane - rekla je.

Zanemeo je. - Oh... oh, bože...

Samo reci mami da ću imati dovoljno zaliha, važi?

* * *

Trag kondenzacije iza Tajang Šena lebdeo je na hladnom nebu iznad pustinje Gobi. Brod koji se više nije video golim okom nastavio je prema orbiti. Njegovo zaglušujuće tutnjanje svelo se na udaljen potmuli šum.

Savršeno lansiranje - rekao je Venkat ushićeno.

Naravno - rekao je Džu Tao.

Stvarno ste nam se našli u nevolji - dodao je Venkat. — I veoma smo vam zahvalni na tome!

Svakako.

A vi ste dobili jedno mesto na Aresu 5. Svi su na dobitku.

-Hm.

Venkat je iskosa pogledao u Džu Taoa. - Ne delujete baš srećno.

Četiri godine sam radio na Tajang Senu - rekao je. - Ja, i još mnogo istraživača, naučnika i inženjera. Svi su se posvetili konstrukciji sonde dok sam ja vodio neprekidne bitke za nastavak finansiranja. Na kraju smo napravili divnu sondu. Najveću, najjaču bespilotnu sondu u istoriji, koja sada čuči u skladištu. Nikad neće otići u svemir. Državni savet neće odobriti finansiranje još jedne ovakve rakete nosača.

Okrenuo se prema Venkatu. - Ovo je mogla da bude trajna zaostavština naučnog istraživanja. Na kraju se pretvorila u dostavu zaliha. Da, imaćemo kineskog astronauta na Marsu, ali s kakvim naučnim otkrićima će se on vratiti, koja nije mogao da donese bilo koji drugi astronaut? Ova misija je čist gubitak u pogledu ljudskog napretka.

Dobro - rekao je Venkat obzirno - ali je čist dobitak za Marka Vatnija.

Hm - rekao je Džu Tao.

* * *

- Udaljenost šezdeset jedan metar, brzina dva zapeta tri me tra u sekundi - rekla je Johansenova.

Sve je kako treba — nadovezao se Martinez pogleda prikovanog za dva ekrana. Jedan je prenosio snimak kamere sa doka A, dok su na drugom ažurirani telemetrijski podaci sonde.

Luis je lebdela iza stanica Johansenove i Martineza.

Imamo vizuelni kontakt - začuo se Bekov glas preko radija. Stajao je u otvorenoj vazdušnoj komori 3 (uz pomoć namagnetisanih čizmi) u skafanderu. Kabasta jedinica SA- FER koju je nosio na leđima trebalo je da mu obezbedi slobodu kretanja u svemiru ako se za to ukaže potreba. Bio je prikačen na sajlu pričvršćenu za obruč na zidu.

Fogele — rekla je Luisova u mikrofon. — Jesi li na poziciji?

Fogel je stajao u skafanderu bez kacige u vazdušnoj komori 2 koja je još uvek bila pod pritiskom. — Ja, na poziciji sam, spreman - odgovorio je. On je bio zadužen za vanrednu EVA u slučaju da Beku zatreba spašavanje.

U redu, Martineze — nastavila je Luisova. — Uvedi je.

Da, komandante.

Udaljenost četrdeset tri metra, brzina dva zapeta tri metra u sekundi — javila je Johansenova.

Svi registrovani pokazatelji su u predviđenim okvirima.

Imamo blago rotiranje sonde — obavestila ih je Johansenova. - Relativna brzina rotacije je nula zapeta nula pet obrtaja u sekundi.

Sve što je ispod nula zapeta tri, u redu je — rekao je Martinez. - Sistem za privođenje može to da izdrži.

Sonda je u domašaju ručnog prihvatanja - izvestio je Bek.

Udaljenost dvadeset dva metra, brzina dva zapeta tri metra u sekundi — rekla je Johansenova. — Ugao ulaza dobar.

Malo ću je usporiti - dodao je Martinez, šaljući komande sondi.

Brzina jedan zapeta osam... jedan zapeta tri — izveštavala je Johansenova. — Nula zapeta devet... ustaljena na nula zapeta devet metara u sekundi.

Udaljenost? - pitao je Martinez.

Dvanaest metara — odgovorila je Johansenova. — Brzina i dalje nula zapeta devet metara u sekundi.

Ugao?

Dobar.

Onda možemo da pređemo na automatsko privođenje — zaključio je Martinez. — Dođi tatici.

Sonda je lagano uplovila u dok. Njena kuka za hvatanje, dugačak metalni trougao, ušao je u levak doka, neznatno očešavši ivicu. Utičnica na doku uvukla je kuku, automatski poravnavajući sondu. Pošto se brodom pronelo nekoliko glasnih zveketa, kompjuter je prijavio uspešno pristajanje.

Pristajanje gotovo - rekao je Martinez.

Sonda je hermetički spojena sa brodom - oglasila se Johansenova.

Bek - javila se Luisova. - Neće nam trebati tvoje usluge.

Razumem, komandante - rekao je Bek. - Zatvaram vazdušnu komoru.

Fogele, vrati se - naredila je.

Razumem, komandante.

Dižem pritisak u vazdušnoj komori na sto odsto - izveštavao je Bek. - Vraćam se u brod... Ušao sam.

I ja sam ušao - dodao je Fogel.

Luisova je pritisnula dugme na slušalicama. — Hjusto... ovaj... Đućuene, pristajanje sonde je okončano. Sve je proteklo glatko.

Drago mi je, Hermese — Mičev glas dopro je preko komunikacionog sistema — Izvestite o stanju zaliha kad ih unesete u brod i proverite.

Razumem, Đućuene — rekla je Luisova.

Kad je skinula slušalice, okrenula se prema Martinezu i Johansenovoj. - Istovarite sondu i rasporedite zalihe. Ja idem da pomognem Beku i Fogelu da skinu skafandere.

* * *

Martinez i Johansenova su odlebdeli niz hodnik do doka A.

Pa - rekao je — koga bi prvo pojela?

Pogledala ga je ljutito.

Pitam te zato što mislim da bih ja bio najukusniji - nastavio je, pokazujući joj svoju napetu mišicu. - Vidi ovo. Ima na meni dosta mesa.

Nisi duhovit.

Rastao sam na organskoj farmi, znaš. Jeo pravi kukuruz. Zavrtela je glavom i ubrzala niz hodnik.

Ma daj! Mislio sam da voliš meksičku hranu!

Ne slušam te - uzvratila mu je.

20.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 376.

Konačno sam završio modifikacije na roveru!

Najteže mi je bilo da smislim kako da sistem za očuvanje života održim u funkciji. Sve ostalo je zahtevalo samo mnogo rada. Mnogo napornog rada.

Nisam baš redovno vodio dnevnik, zato evo kratkog pregleda:

Prvo sam izbušio rupe pomoću bušilice odgovorne za ubistvo Patfajndera. Potom sam izbio milijardu delića trupa koji su ostali između rupa. Dobro, bilo ih je sedamsto četrdeset devet ali imao sam osećaj da ih ima milijardu.

Tako sam dobio jednu veliku rupu na prikolici. Onda sam isturpijao ivice da ne bi bile preoštre.

Sećate se samorasklopivih šatora? Najednom sam odsekao dno, a preostalo platno, odgovarajuće veličine i oblika, pomoću zaptivnih traka ga pričvrstio za unutrašnjost prikolice. Kad sam zapušio sva mesta koja su propuštala vazduh i podigao pritisak u prikolici, dobio sam veliki balon koji je virio iz prikolice. U tako povećanom prostoru pod pritiskom u prikolici je bilo sasvim dovoljno mesta da se u njega glatko smeste oksigenator i atmosferski regulator.

Regulator ima spoljnu komponentu maštovitog naziva „spoljna komponenta atmosferskog regulatora”. Regularni upumpava vazduh u SKAR kako bi se zamrzao na Marsovoj atmosferi. To se odvija preko cevi koja prolazi kroz ventil u zidu haba. Ohlađeni vazduh se vraća kroz drugu, istu takvu cev.

Nije bilo previše komplikovano sprovesti cevi kroz platno balona. Imam nekoliko rezervnih zakrpa s ventilima. U suštini, to su zakrpe habovog platna veličine deset sa deset centimetara, sa ventilom u sredini. Zašto ih uopšte imam? Zamislite šta bi se desilo na redovnoj misiji ako bi se ventil za regulaciju pokvario. Morali bi da otkažu misiju. Lakše je poslati rezervne delove.

SKAR nije mnogo velik. Napravio sam policu za njega ispod polica za solarne panele. Cevi i polica su spremni i kad dođe vreme, treba samo da prebacim SKAR u prikolicu.

Imam još mnogo posla.

Ali nema žurbe; radim malo-pomalo. Dnevno provodim po četiri sata napolju, radeći, a onda se odmaram u habu. Pored toga, s vremena na vreme preskočim jedan dan, pogotovo ako me bole leđa. Sad nikako ne bih smeo da se povredim.

Potrudiću se da češće vodim dnevnik. Sada kad postoji realna mogućnost da me spasu, ljudi će ga verovatno čitati. Biću posvećeniji i pisaću svaki dan.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 380.

Napravio sam toplotni rezervoar.

Sećate se mojih eksperimenata sa RTG-om i toplim kupkama? Primenio sam isti princip, uz jedno poboljšanje: potopiti RTG u vodu. Na taj način toplota se neće rasipati.

Za početak sam uzeo Veliki Kruti Sud Za Uzorke (ili „plastičnu kutiju” za ljude koji ne rade u Nasi). Prislonio sam cev niz unutrašnju stranu suda. Onda sam je na dnu uvrteo u spiralu. Zalepio sam je da tako ostane i zapušio kraj. Najmanjom burgijom izbušio sam desetine malih rupa na spirali. Zamisao je da povratni vazduh prođe kroz vodu u vidu mnoštva mehurića. Tako uvećana površina bolje će sprovesti toplotu u vazduh.

Potom sam uzeo Srednji Savitljivi Sud za Uzorke (,,zip kesu”) i pokušao da vakuumiram RTG u njemu. Ali RTG je nepravilnog oblika te nisam mogao da isteram sav vazduh iz kese. Unutra ne sme ostati nimalo vazduha. U tom slučaju, deo toplote bi se zadržao u vazduhu koji bi mogao da pregreje i otopi kesu, umesto da se prenese na vodu,.

Pokušao sam nekoliko puta, ali svaki put mi je ostajao vazdušni džep koji nisam mogao da isteram. Nervirao sam se dok se nisam setio da imam vazdušnu komoru.

Obukao dam skafander i otišao u vazdušnu komoru 2, koju sam potpuno dekompresovao, napravivši vakuum. Ubacio sam RTG u kesu i zatvorio je. I eto - savršeno vakuum-pakovanje.

Onda je na red došlo testiranje. Stavio sam upakovan RTG na dno suda i napunio ga vodom. Zapremina suda je dvadeset litara, te ju je RTG vrlo

brzo ugrejao. Temperatura vode je rasla za jedan stepen po minutu. Pustio sam da se zagreje do četrdeset stepeni Celzijusa. Onda sam priključio dovod povratnog vazduha iz regulatora na svoju napravu i posmatrao rezultate.

Radilo je savršeno! Vazduh je prolazio kroz vodu u mehurićima, baš kao što sam se nadao. Sto je još bolje, mehurići su talasali vodu, te se toplota ravnomerno raspoređivala.

Pustio sam napravu da radi sat vremena i za to vreme hab se prilično rashladio. Toplota iz RTG-a ne može da nadoknadi onu koju hab gubi preko svoje ogromne površine, ali biče sasvim dovoljna za zagrevanje rovera.

Vratio sam dovod povratnog vazduha na regulator i temperatura se vratila na normalu.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 381.

Razmišljao sam o zakonima koji važe na Marsu.

Da, znam, glupo je razmišljati o tome, ali šta ću kad imam mnogo slobodnog vremena.

Prema jednom međunarodnom sporazumu, nijedna država ne polaže pravo ni na šta što nije na Zemlji. Po drugom sporazumu, ako se nalaziš na teritoriji koja ne pripada nijednoj državi, primenjuje se pomorsko pravo.

Što znači da Mars spada u „međunarodne vode”.

Nasa je američka civilna organizacija i ona je vlasnik haba. Dakle, dok sam u habu, na snazi su američki zakoni. Čim izađem napolje, nalazim se u međunarodnim vodama. Kad uđem u rover, opet se vraćam na američke zakone.

A evo i najboljeg delà: za izvesno vreme ću stići do kratera Skjapareli i konfiskovaću lender Aresa 4. Niko mi to nije izričito dozvolio, što i ne mogu da urade dok se ne ukrcam na Ares 4 i ne uključim komunikacioni sistem. Pošto se ukrcam na Ares 4, pre nego što stupim u kontakt s Nasom, bez dozvole ću preuzeti kontrolu nad brodom u međunarodnim vodama.

To znači da ću biti gusar!

Svemirski gusar!

DNEVNIČKI UNOS: SOL 383.

Možda se pitate kako provodim slobodno vreme. Mnogo lenčarim ispred „televizora”. Ali i vi to radite, zato nemate pravo da me osuđujete.

Zatim, planiram putovanje.

Vožnja do Patfajndera je bila mačji kašalj. Ravan teren čitavim putem. Jedini problem je bila navigacija. Ali put do Skjaparelija zahteva savladavanje ogromnih visinskih razlika.

Imam grubu satelitsku mapu čitave planete. Na njoj nema mnogo detalja, ali dobro je što imam i toliko. Nasa nije mogla da predvidi da ću krenuti u skitnju tri hiljade dvesta kilometara od haba.

Acidalija Planicija (gde se ja nalazim) nalazi se na relativno maloj visini. Kao i krater Skjapareli. Ali između njih se teren diže i spušta u rasponu od deset kilometara. Biće tu opasnih deonica tokom vožnje.

Kroz Acidaliju će ići glatko, ali to je samo prvih šeststo pedeset kilometara. Nakon toga sledi teren izrešetan kraterima, Arabija Tera.

Doduše, jedna stvar mi ide u prilog. I kunem sa da je to dar s neba. Iz nekog geološkog razloga, dolina Maurt Valis ima savršen položaj za moje potrebe.

Pre nekoliko miliona godina to je bila reka. Sada je dolina koja se probija kroz surovi teren Arabije skoro tačno u pravcu Skjaparelija. Tu je tlo mnogo pitomije nego u ostalim delovima Arabije Tere, a na drugom kraju se, izgleda, tlo postepeno izdiže.

Put kroz ravnice Acidalija i Maurt Valis čine hiljadu trista pedeset kilometara relativno lako savladivog terena.

Preostalih hiljadu osamsto pedeset kilometara... pa, to neće baš teći glatko. Posebno kad budem morao sa se spustim u sam krater Skjapareli. Uf.

U svakom slučaju, tu je Maurt Valis. Do jaja.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 385.

Dok sam se probijao ka Patfajnderu, najteže mi je bilo sedenje u roveru. Morao sam da živim u skučenom prostoru punom đubreta, prožetom vonjem znoja. Baš kao u studentskim danima.

Dobra provala!

Ne, ozbiljno, bilo je grozno. Tih dvadeset dva dana bio sam potpuno očajan.

Planiram da krenem za Skjapareli sto solova pre plani ranog spašavanja (ili svoje smrti), i kunem se da ću sam sebi iskopati oči ako budem morao da živim u roveru toliko tlu go, jebeš mi mater.

Treba mi dovoljno mesta da ustanem i protegnem noge a da se pritom ne sudaram sa stvarima. I ne, izlaženje napolje u odelu za EVA se ne računa. Treba mi prostor samo za me ne, bez pedeset kilograma odeće na sebi.

Zato sam danas počeo da pravim šator. Tu ću moći da se opustim dok se baterije pune; da udobno legnem i odspavam.

Nedavno sam žrtvovao jedan od ona dva samorasklopiva šatora da napravim balon na prikolici. Drugi šator je u savršenom stanju. Sto je još bolje, ima priključak za roverovu va- zdušnu komoru. Pre nego što sam u njemu napravio farmu krompira, služio je kao roverov „čamac za spašavanje”.

Mogao bih da prikačim šator za vazdušnu komoru na oba vozila. Odlučio sam se za rover umesto za prikolicu. Na ro- veru su kompjuter i komande. Ako treba da proverim stanje nekog uređaja (sistema za očuvanje života ili punjenje baterija) moram da im pristupim. Ovako ću moći samo da se premestim u rover. Bez EVA.

Osim toga, dok vozim, šator mogu da držim složen u reveru. Biće mi pri ruci u slučaju nužde.

Šator je samo osnova moje „spavaće sobe”. Nije mnogo velik; u njemu nema mnogo više mesta nego u reveru. Ali zato ima priključak za vazdušnu komoru, što je dobro za početak. Plan mi je da udvostručim podnu površinu i visinu. To će mi obezbediti udoban prostor u kojem ću moći da se opustim.

Habovo platno je savitljivo. Kada se pod pritiskom ispuni vazduhom poprima sferičan oblik. To nije baš praktičan oblik. Zbog toga hab i samorasklopivi šatori imaju poseban podni materijal. Sastoji se od gomile malih segmenata koji se razmotavaju, ali se ne otvaraju više od sto osamdeset stepeni, tako da pod ostaje ravan.

Osnova samorasklopivog šatora je šestougaonik. Imam još jednu osnovu, od šatora koji sam upotrebio za balon prikolice. Tako da će se moja spavaća soba, kad bude gotova, sastojati od dva šestougaonika postavljena jedan pored drugog.

Trebaće mi mnogo lepka da sve to napravim.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 387.

Samorasklopivi šator je visok jedan zapeta dva metra. Nije pravljen da bude udoban, već kao sklonište za astronaute koji tu treba da sačekaju da ih posada spase. Ja hoću da bude visok dva metra. Hoću lepo da se uspravim unutra! Mislim da ne tražim previše.

Na papiru, to nije težak posao. Samo treba da isečem komade platna odgovarajućeg oblika, da ih spojim i potom za- lepim za postojeće platno i pod.

Ali za to mi treba mnogo platna. Ovu misiju sam započeo sa šest kvadratnih metara platna i veći deo sam iskoristio. Uglavnom za krpljenje rupe onda kad je hab eksplodirao.

Prokleta vazdušna komora 1.

Kako god bilo, za spavaću sobu mi treba trideset kvadratnih metara platna. Sto je mnogo više nego što mi je ostalo. Srećom, imam alternativni izvor habovog platna: hab.

Problem je što će, (sad me pažljivo pratite, ovo je malo komplikovanija nauka) ako isečem rupu u habu, vazduh pokuljati napolje.

Moraću da dekompresujem hab, da mu odsečem komade platna i ponovo ga zalepim (tako smanjenog). Danas sam premeravao veličinu i oblik komada platna koje ću šeći. Ovo nikako ne smem da uprskam, tako da sam sve tri puta proverio. Čak sam napravio model od papira.

Hab ima oblik kupole. Ako isečem platno blizu poda, mogu da navučem preostalo platno i spojim ga pri dnu. Hab će ličiti na iskrivljenu kupolu, ali to ne bi trebalo da ga ugrozi. Dokle god može da zadržava pritisak. Ionako treba da izdrži još samo šezdeset dva sola.

Nacrtao sam konture markerom. Onda sam ih dugo premeravao i sto puta proverio da li sam ih dobro nacrtao.

To je bilo sve što sam danas radio. Reklo bi se da nije mnogo, ali proračuni i skiciranje su mi oduzeli čitav dan. Vreme je za večeru.

Već nedeljama jedem krompir. U teoriji bi, prema mom planu da za svaki obrok pojedem tri četvrtine porcije, još uvek trebalo da imam pakovane obroke. Ali teško je zaustaviti se na tri četvrtine porcije, tako da sad jedem krompir.

Imam ga dovoljno do lansiranja, pa neću umreti od gladi. Ali već mi je muka od prokletog krompira. Osim toga, u njemu ima mnogo vlakana, što znači da... recimo samo da je dobro što sam jedini na ovoj planeti.

Sačuvao sam pet pakovanih obroka za posebne prilike. Na svakom sam napisao naziv. „Odlazak” je rezervisan za dan kad krenem za Skjapareli. „Pola puta” ću pojesti kad pređeni hiljadu šeststo kilometara, a „Dolazak” kad stignem.

Četvrti se zove „Preživeo sam nešto što je trebalo da me ubije”, zato što će me neki maler sigurno strefiti. Ne znam šta će to biti, ali biće. Rover će se pokvariti, doživeću kobno krvarenje hemoroida, naleteću na netrpeljive Marsovce ili takvo neko sranje. Kad se to desi (ako preživim) moći ću da pojedem taj obrok.

Peti je rezervisan za dan lansiranja. Označen je kao ,,Poslednji obrok”.

Možda to nije dobro ime.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 388.

Dan sam počeo krompirom. Zalio sam ga s malo marsovske kafe. To je ime koje sam nadenuo „vrućoj vodi s rastvorenom pilulom kofeina”. Ostao sam bez prave kafe pre nekoliko meseci.

Prva stvar na dnevnom redu bio je pažljiv popis inventara u habu. Moram da sklonim sve ono što ne bi podnelo gubitak atmosferskog pritiska. Naravno, sve u habu je još pre nekoliko meseci prošlo ubrzan kurs dekompresije. Ali ovog puta ću to izvesti u kontrolisanom uslovima i ništa me ne košta da sve uradim kako treba.

Najvažnija je voda. Izgubio sam trista litara zbog sublimacije, kada je hab eksplodirao. Ovog puta se to neće desiti. Ispraznio sam sakupljač vode i zatvorio sve rezervoare.

Ostalo su bile sitnice koje sam odneo u vazdušnu komoru 3. Sve što ne trpi pritisak sličan onom u vakuumu: preostala tri laptopa, sve olovke, bočice s vitaminima (verovatno bespotrebno, ali ne želim da rizikujem), sanitetski materijal, i slično.

Zatim sam obavio kontrolisano gašenje haba. Kritične komponente su pravljene da prežive vakuum. Gubitak pritiska u habu jedna je od mnogih nevolja koje je Nasa predvidela. Jedan po jedan, gasio sam sve sisteme, dok na kraju nije došao red i na glavni kompjuter.

Obukao sam skafander i ispustio pritisak u habu. Prošli put platno se srušilo i napravilo rusvaj. Ovog puta to ne bi trebalo da se desi. Habova kupola se održava zahvaljujući vazdušnom pritisku, ali unutar haba postoje

fleksibilni noseći stubovi koji ga podupiru. Pomoću njih je hab prvobitno i montiran.

Posmatrao sam kako platno lagano pada preko stubova. Kako bih potvrdio gubitak pritiska, otvorio sam oboja vrata vazdušne komore 2. Vazdušnu komoru 3 nisam dirao. Nju sam ostavio pod pritiskom zbog svih onih stvari koje sam sklonio unutra.

Onda je počela seča!

Nisam tehnolog za materijale; moj projekat spavaće sobe nije prefinjen. To je samo pod prečnika dva metra, zidovi i tavanica. Ne, neće imati prave uglove niti ćoškove (sudovi pod pritiskom to ne vole). Naduvaće se kao balon i zaobliće se.

To znači da je trebalo da isečem dve velike trake platna. Jednu za zidove i jednu za tavanicu.

Pošto sam iskasapio hab, povukao sam preostalo platno do poda i ponovo ga zalepio. Jeste li ikada sklapali šator za kampovanje? Iznutra? Sa oklopom na sebi? Nije vam bilo lako.

Ponovo sam podigao pritisak u habu i to na jednu dvadesetinu atmosfere, da vidim hoće li držati.

Ha-ha-ha! Naravno da nije. Propuštao je na sve strane. Valjalo je potražiti rupe.

Na Zemlji se sitne čestice vezuju za vodu ili se istroše od habanja i nestanu. Na Marsu, ostaju tu gde su. Površinski sloj peska sitan je kao puder u prahu. Izašao sam napolje sa kesom koju sam vukao po površini. Zahvatio sam nešto normalnog peska, ali i mnogo onog puderastog.

Dopunjavanjem vazduha koji je curio, podesio sam hab da održava pritisak na dvadesetini atmosfere. Potom sam ,,na- duvao” kesu da nateram najsitnije čestice da lebde u vazduhu. Brzo su se razletele ka rupama koje su propuštale vazduh. Svaku rupu koju sam našao zapušio sam pomoću smole.

Za to mi je trebalo nekoliko sati, ali sam na kraju sve dobro zadihtovao. A hab je sad skroz u „geto” fazonu. Čitava jedna strana mu je niža u odnosu na ostatak. Moraću da se saginjem kad budem zalazio u taj deo.

Podigao sam pritisak na jednu atmosferu i sačekao sat vremena. Nigde nije curilo.

Bio je ovo dug i naporan dan. Iscrpljen sam, ali ne mogu da spavam. Pretrnem od najmanjeg zvuka. Jel’ to hab puca? Ne? Dobro je... Šta je to bilo?! Oh, ništa? Dobro je...

Grozno je kad ti život zavisi od štapa i kanapa.

Vreme je da uzmem pilulu za spavanje iz medicinskih zaliha.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 389.

Šta su to, koji kurac, stavili u pilule za spavanje!? Probudio sam se usred dana.

Posle dve šolje marsovske kafe, malo sam se rasanio. Više mi ne pada na pamet da uzimam te pilule. Nije da ujutru moram da idem na posao.

U svakom slučaju, kao što možete da pretpostavite po tome što nisam mrtav, hab je preživeo noć. Dihtuje. Ne liči ni na šta, ali dihtuje.

Današnji zadatak je pravljenje spavaće sobe.

Pravljenje spavaće sobe je bilo mnogo lakše nego krpljenje haba, jer nisam morao da nosim EVA odelo. Čitavu sobu sam napravio u habu. Što da ne? To je samo platno. Kad završim, mogu da ga smotam i iznesem kroz vazdušnu komoru.

Prvo sam izvršio hirurški zahvat na samorasklopivom šatoru. Morao sam da zadržim priključak za roverovu vazdušnu komoru i platno oko njega. Ostatak platna sam morao da uklonim. Zašto uklanjam veći deo platna samo da bih ga zamenio drugim platnom? Zbog šavova.

Nasa je vrlo dobra u pravljenju kojekakve opreme. Ja nisam. Problematičan deo ove strukture neće biti platno, već šavovi. A najmanje šavova ću imati ako ne upotrebim postojeće platno sa šatora.

Pošto sam sasekao veći deo preostalog platna, zaptivnim trakama sam spojio podove dva šatora. Zatim sam zalepio nove delove platna na planirana mesta.

Bilo je neuporedivo lakše raditi bez skafandera. Neuporedivo lakše!

Onda sam morao da ga testiram. I to sam obavio u habu. Ušao sam u šator i uneo skafander, pa sam zatvorio vrata male vazdušne komore. Potom sam uključio EVA odelo sa kojeg sam skinuo kacigu. Podesio sam ga da poveća pritisak na jednu zapeta dve atmosfere.

Trebalo mu je malo vremena da dostigne tu vrednost, osim toga, morao sam da onesposobim nekoliko alarma na odelu. („Hej, sasvim mi je jasno da kaciga nije na odelu!”). Potrošilo je većinu azota iz rezervoara, ali je na kraju uspelo da podigne pritisak.

Onda sam sedeo i čekao. Ja sam disao, odelo je regulisalo vazduh. Sve je bilo u redu. Pažljivo sam pratio očitavanja na odelu da vidim da li je moralo da nadoknadi „izgubljeni” vazduh. Pošto je prošlo sat vremena bez vidljivih promena, proglasio sam prvi test uspešnim.

Umotao sam šator (sabio ga, zapravo) i odneo do rovera.

Znate, ovih dana sam stalno u skafanderu. Kladim se da sam u tome oborio još jedan rekord. Pod uobičajenim okolnostima, astronaut na Marsu obavi, koliko, četrdeset EVA? Ja ih imam nekoliko stotina.

Kad sam uneo spavaću sobu u rover iznutra sam je prikačio na vazdušnu komoru. Zatim sam povukao vrpcu za otpuštanje. Još uvek sam nosio EVA odelo, zato što nisam glup.

Šator se otvorio i ispunio se vazduhom za tri sekunde. Otvoren prolaz vazdušne komore vodio je direktno u spavaću sobu, koja je, činilo se, držala pritisak.

Kao i prošli put, sačekao sam sat vemena. I baš kao i prošli put, nigde nije propuštalo. Za razliku od krpljenja habovog platna, ovo mi je uspelo iz prve. Pre svega zato što nisam morao da radim u prokletom skafanderu.

Prvobitno sam planirao da ostavim spavaću sobu prikačenu preko noći i proverim stanje ujutru. Ali naleteo sam na prepreku: ako to uradim, nemam kuda da izađem. Rover ima samo jednu vazdušnu komoru, a na nju je prikačena spavaća soba. Ne mogu da izađem ako prethodno ne „skinem” spavaću sobu, niti mogu da prikačim spavaću sobu i podignem pritisak u njoj ako nisam u roveru.

To deluje malo zastrašujuće. Kad je prvi put budem izistinski testirao, moraću da ostanem unutra. Ali to ću kasnije. Za danas je dosta.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 390.

Moram da prihvatim činjenično stanje. Završio sam radove na roveru. Nemam „osećaj” da sam završio. Ali rover je spreman za put:

Hrana: hiljadu šeststo devedeset dva krompira. Vitaminske pilule.

Voda: šeststo dvadeset litara.

Sklonište: rover, prikolica, spavaća soba.

Vazduh: ukupne zalihe na roveru i prikolici: četrnaest litara tečnog kiseonika, četrnaest litara tečnog azota.

Sistem za očuvanje života: oksigenator i atmosferski regulator. Četiristo osamnaest sati filtera za jednokratnu upotrebu za ugljen-dioksid, u slučaju nužde.

Napajanje: trideset šest kilovat-sati skladišnog kapaciteta. Nosivost za dvadeset devet solarnih ćelija.

Grejanje: RTG od hiljadu četiristo vati. Rezervoar kućne proizvodnje za zagrevanje povratnog vazduha iz regulatora. Električna grejalica u roveru kao rezerva.

Disko: Dovoljno za čitav život.

Odavde krećem četiristo četrdeset devetog sola. Dakle, imam još pedeset devet solova da sve testiram i popravim šta god da otkaže. I da odlučim šta ću poneti sa sobom, a šta ću ostaviti. I da razradim maršutu do Skjaparelija pomoću satelitske mape velikog rastera. I da razbijam glavu razmišljajući da li sam zaboravio nešto važno.

Od šestog sola jedino što sam želeo bilo je da što pre odem odavde. Sada mi pomisao na odlazak iz haba uliva strah u kosti. Potrebno mi je malo ohrabrenja. Moram da se zapitam: „Šta bi uradio astronaut misije Apolo?

Popio bi tri viskija, kresnuo ljubavnicu i odleteo na Me- sec. I ako bi ikada sreo botaničara kao što sam ja, iz principa bi ga istresao iz gaća.

Ma neka se nosi on u tri lepe. Ja sam svemirski pirat!

21.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 431.

Pokušavam da smislim kako da se spakujem. Teže je nego što izgleda.

Imam dva prostora pod pritiskom: rover i prikolicu. Međusobno su povezani crevima, a osim toga, nisu glupi. Ako jedan izgubi pritisak, drugi će istog trenutka preseći dovod vazduha.

Ima u tome neke sumorne logike: ako se rover otvori, ja sam gotov. Nema poente da pravim bilo kakav plan za taj scenario. Ali, ako se prikolica otvori, meni neće biti ništa. To znači da sve što mi je neophodno moram da stavim u rover. Ako treba da poginem, mogu i sve te osetljive stvari da na- stradaju sa mnom.

Sve što ide u prikolicu mora dobro da podnosi uslove pritiska sličnog onom u vakuumu i temperature ispod nule. Ne očekujem da će se tako nešto desiti, ali znate kako to ide. Treba se pripremiti za najgore.

U prikolici nema mnogo viška prostora. Unutra će biti dve kabaste habove baterije, atmosferski regulator, oksigenator i moj toplotni rezervoar kućne proizvodnje. Bilo bi zgodnije da rezervoar smestim u rover, ali on mora da bude blizu dovoda povratnog vazduha iz regulatora.

Biće tesno, ali ostaće nešto praznog prostora. I znam tačno čime da ga popunim: krompirom!

Krompiru ne može da se desi ništa „loše”. Već je mrtav. Ionako ga mesecima držim napolju. Osim toga, plodovi su mali i nimalo osetljivi. Verovatno neće svi stati, tako da će nešto sa mnom u rover.

I rover će biti dupke pun. Tokom vožnje spavaća soba će biti smotana blizu vazdušne komore, spremna za hitne izlaske. Osim toga, pored mene će biti i dva ispravna EVA odela i sve ono što mi treba za hitne popravke: kutije sa alatom, rezervni delovi, skoro potrošene zalihe zaptivne smeše, glavni računar iz drugog rovera (za svaki slučaj!) i svih šeststo dvadeset veličanstvenih litara vode.

Da... i plastična kutija koja će mi služiti kao toalet. Neka koja može dobro da se zatvori.

.

- Kako je Vatni? - pitao je Venkat.

Mindi se trgla i podigla pogled s kompjutera. - Doktore Kapur?

Čujem da ste uspeli da ga snimite za vreme EVA?

Ah, da - rekla je Mindi kucajući na tastaturi. - Pri metila sam da uvek ima nekih promena oko devet ujutru po lokalnom vremenu. Ljudi imaju običaj da se drže rutine pa sam pretpostavila da Vatni obično u to doba počinje da radi. Obavila sam neka manja podešavanja kako bih dobila sedam naest snimaka između 9.00 i 9.10. Na jednom smo ga uhvatili.

Dobro si to uradila. Mogu li da vidim sliku?

Naravno - rekla je. Otvorila je sliku na ekranu. Venkat se upiljio u mutan snimak. - Ovo je najjasnije što možemo da dobijemo?

Napravljen je iz orbite - rekla je Mindi. - NSA ga je dodatno obradila pomoću njihovog najboljeg softvera.

Čekaj, šta? - promucao je Venkat. - NSA?

Da, zvali su i ponudili se da pomognu. To je softver koji koriste za obradu snimaka sa špijunskih satelita.

Venkat je slegnuo ramenima. - Neverovatno je kako se lako preskoči silna birokratija kada svi navijaju da jedan čovek preživi. - Pokazao je na ekran. - Šta Vatni radi ovde?

Mislim da unosi nešto u rover.

Kada je poslednji put radio na prikolici? - pitao je Venkat.

Nije već neko vreme. Zašto nam češće ne piše?

Venkat je slegnuo ramenima. - Zauzet je. Dok ima dnevnog svetla, uglavnom radi, a ređanje kamenja za poruke zahteva vreme i snagu.

A... - izustila je Mindi. - Kako to da ste došli? Mogli smo sve ovo da završimo preko mejla.

Zapravo sam hteo da porazgovaram s tobom - odvratio je. - Doći će do promena u tvojim zaduženjima. Odsad pa nadalje, nećeš upravljati satelitima oko Marsa; tvoja jedina briga je posmatranje Marka Vatnija.

Šta? - začudila se Mindi. - A šta je sa korekcijama putanja i usklađivanjem osa?

To će neko drugi - odgovorio je Venkat. - Ti samo treba da proučavaš snimke Aresa 3.

To je ponižavajuće - zgranula se Mindi. - Ja sam inženjer orbitne mehanike, a vi hoćete da me pretvorite u voajera.

Samo za izvesno vreme - rekao je Venkat. -1 nadoknadićemo ti to. Stvar je u tome što ti to radiš već mesecima i postala si stručnjak za prepoznavanje elemenata Aresa 3 na satelitskim snimcima. Nemamo nikog drugog ko to može da radi.

Zašto je to odjednom toliko važno?

Vatniju je vreme na izmaku - rekao je Venkat. - Ne znamo dokle je stigao sa modifikacijama na roveru, ali znamo da mu je ostalo još samo šesnaest solova da ih završi. Moramo da znamo šta tačno radi. Sve vreme mi dišu za vratom novinari i senatori koji traže najnovije izveštaje. Čak me je i predsednik zvao nekoliko puta.

Ali to što ćemo znati dokle je stigao, ništa ne znači - primetila je Mindi. - Ionako ne možemo da mu pomognemo ako bude kasnio. To je besmislen zadatak.

- Koliko dugo ono beše radiš za državu? - uzdahnuo je Venkat.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 434.

Došao je trenutak da se sve ovo sranje isproba.

To predstavlja problem. Za razliku od putovanja do Pat- fajndera, sada moram da iznesem iz haba ključne elemente sistema za očuvanje života. Kada iznesete atmosferski regulator i oksigenator iz haba, ono što vam ostaje je... šator. Veliki okrugli šator koji ne obezbeđuje uslove za život.

Nije to toliko rizično koliko zvuči. Kao i uvek, najopasniji deo u očuvanju uslova za život je kontrola ugljen-dioksida. Kada se nivo ugljen-dioksida u vazduhu popne na jedan posto, počinju simptomi trovanja. Zato moram da pazim da ne prekoračim tu granicu.

Unutrašnja zapremina haba je oko sto dvadeset hiljada litara. Pri normalnom disanju, trebalo bi mi nešto više od dva dana da podignem nivo ugljen-dioksida na jedan posto (bez ikakvih promena u nivou kiseonika). Tako da je bezbedno da na neko vreme premestim regulator i oksigenator. Previše su kabasti da bi prošli kroz vazdušnu komoru na prikolici. Srećom, na Mars su stigli u stanju „potrebno dodatno montiranje”. Bili su preveliki da bi putovali u komadu, te je lako rastaviti ih na delove.

Iz nekoliko puta sam preneo sve delove do prikolice. Svaki deo sam pojedinačno uneo kroz vazdušnu komoru. Ne možete ni da zamislite koliko sam se namučio da ih ponovo montiram. Unutra jedva ima mesta za sve što treba da stane, tako da nije ostalo mnogo prostora za ovog vašeg odvažnog junaka. Zatim sam preneo SKAR. Bio je postavljen sa spoljne strane haba, kao što se na Zemlji postavljaju spoljne jedinice klima-uređaja. Preneo sam ga do prikolice i privezao za policu koju sam za to i napravio. Onda sam ga povezao sa dovodima koji su kroz „balon” ulazili u segment pod pritiskom u prikolici.

Regulator treba da šalje vazduh u SKAR, a povratni vazduh zatim prolazi u vidu mehurića kroz toplotni rezervoar. Uz to mu je potreban rezervoar pod pritiskom u koji će odlagati ugljen-dioksid izvučen iz vazduha.

Kad sam raščišćavao prikolicu da bih napravio mesta, ostavio sam jedan rezervoar unutra baš u te svrhe. Predviđen je za skladištenje kiseonika, ali rezervoar je rezervoar. Hvala bogu što su na čitavoj misiji svi vodovi i svi ventili standardizovani. To nije slučajno. Takva odluka je doneta u svrhe održavanja, kako bi nam olakšali popravke na terenu.

Kad sam sve povezao, uključio sam uređaje u struju u prikolici i gledao ih kako se pale. Izvršio sam kompletnu dijagnostiku na oba i potvrdio da su ispravni. Onda sam isključio oksigenator. Ako se sećate, njega ću koristiti samo jednom u pet solova.

Premestio sam se u rover, što znači da sam morao da obavim dosadan desetominutni EVA. Odande sam nadgledao rad sistema za očuvanje života. Treba da napomenem da iz rovera ne mogu da nadgledam samu opremu za očuvanje života (sva oprema je u prikolici), ali rover može da mi pruži sve neophodne informacije u vezi s vazduhom. Kiseonik, ugljen- dioksid, temperatura, vlažnost, i ostalo. Sve je delovalo u redu.

Ponovo sam obukao EVA odelo i ispraznio kanister ugljen-dioksida u roverov vazduh. Gledao sam kako roverov kompjuter doživljava napad panike kad je registrovao da se nivo ugljen-dioksida odjednom penje do smrtonosnog nivoa. Onda se posle nekog vremena spustio na normalu. Regulator je obavio svoje. Dobar dečko!

Ostavio sam opremu da i dalje radi kad sam se vratio u hab. Radiće bez nadzora čitavu noć, a ja ću proveriti stanje ujutro. To nije pravi test, jer ja nisam tamo da udišem kiseonik i pravim ugljen-dioksid, ali idemo korak po korak.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 435.

Sinoć me obuzela nelagoda. Nije bilo razloga da išta pođe po zlu upravo te noći, ali pomisao da osim grejanja nemam ništa od opreme za očuvanje života ulivala mi je nervozu. Život mi je zavisio od preciznosti proračuna koji sam obavio. Ako sam slučajno ispustio neki znak ili pogrešno sabrao brojeve, možda se neću ni probuditi.

Ipak sam se probudio, a glavni kompjuter je pokazao blago podizanje nivoa ugljen-dioksida baš kako sam i predvideo. Izgleda da ću dočekati još jedan sol.

„Dočekati još jedan sol”, to bi bio sjajan naslov za film o Džejmsu Bondu.

Proverio sam stanje u roveru. Sve je bilo kako treba. U stanju mirovanja, kad ne bih vozio rover, baterija bi mogla da napaja regulator preko mesec dana bez ponovnog punjenja (pod uslovom da grejanje nije uključeno). To je sasvim dovoljno za slučaj da usput nešto pođe naopako, jer ću imati vremena da obavim popravke. Ograničenje će mi biti potrošnja kiseonika, a ne izbacivanje ugljen-dioksida, ali kiseonika bar imam u izobilju.

Zaključio sam da bi trebalo isprobati spavaću sobu.

Ušao sam u rover, i iznutra prikačio spavaću sobu na spoljna vrata vazdušne komore. Kao što sam već pomenuo, to je jedini način da je namestim. A onda sam je oslobodio ka Marsu koji nije ni slutio šta ga čeka.

Kao što sam i predvideo, pritisak iz rovera je odgurnuo platno i naduvao ga. A onda je usledila propast. Od iznendanog pritiska spavaća soba je pukla kao balon. Brzo se iz duvala pa su i ona i rover ostali bez vazduha. Srećom te sam za tu priliku obukao skafander; bistar sam ko pčelica. Tako da ću ipak...

Dočekati još jedan sol! (U glavnoj ulozi Mark Vatni kao ... verovatno Kju. Ne ličim baš na Džejmsa Bonda.)

Odvukao sam probušenu spavaću sobu u hab i temeljno je pregledao. Popustila je na šavu gde se zid spajao s tavanicom

Logično. To je prav ugao u sudu pod pritiskom. Fizika mrzi takve stvari.

Prvo sam je zakrpio, pa sam isekao trake rezervnog platna i njima pokrio šav. Sada je šav dvostruko deblji i ima dvostruko više smole za zaptivanje po čitavoj dužini. Možda će to biti dovoljno. U ovom trenutku

samo nagađam. Moje čudesne botaničarske veštine mi ovom prilikom nisu ni od kakve koristi.

Sutra ću je ponovo isprobati.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 436.

Potrošio sam pilule kofeina. Nema mi više marsovske kafe.

Jutros mi je trebalo malo duže da se probudim, i skoro ceo dan me mučila glavobolja. Ima nečeg dobrog u tome što živim u nekoliko milijardi dolara vrednoj vili na Marsu: dostupan mi je čist kiseonik. Visoka koncentracija kiseonika savladaće skoro svaku glavobolju. Ne znam zašto. I ne zanima me. Važno je samo da ne moram da se zlopatim.

Ponovo sam isprobao spavaću sobu. Sledio sam isti postupak kao juče. Ovog puta je ostala u komadu. A da li je to dobro? Ne znam. To je gadno kod analize neuspeha. Ako spavaća soba popusti dok ja spavam u njoj, gotov sam. Koliko dugo će izdržati?

Ako budem imao sreće kad počne da propušta, to će biti dovoljno sporo da ja imam vremena da reagujem. Ali nikad se ne zna.

Pošto sam nekoliko minuta proveo stojeći u EVA odelu, odlučio sam da konstruktivnije iskoristim vreme. Možda ne mogu da izađem napolje dok je spavaća soba prikačena za vazdušnu komoru, ali mogu da uđem u rover i zatvorim vrata.

Pošto sam ušao, skinuo sam neudobno EVA odelo. Spavaća soba je bila s druge strane vazdušne komore, još uvek pod punim pritiskom. Tako da je proba još u toku, ali ja ne moram da nosim skafander.

Hteo sam da odvojim malo više vremena za probu (proizvoljno sam odredio da to bude osam sati), a ja sam za to vreme bio zarobljen u roveru.

Dokolicu sam iskoristio za planiranje puta. Nisam imao mnogo toga da dodam na ono što sam već znao. Uputiću se pravo prema Maurt Valisu, i držaču ga do se samog kraja. On će me voditi cikcak putanjom, ali uglavnom u pravcu Skjaparelija.

Posle toga sledi Arabija Tera. Svaki krater donosi dve nemilosrdne promene visine. Dole pa gore. Svojski sam se potrudio da nađem najkraći put oko kratera. Siguran sam da ću morati da prilagodim kurs kad se nađem tamo. Nijedan plan ne preživi prvi susret s neprijateljem.

.

Mič je zauzeo svoje mesto u sali za sastanke. Tu su, osim njega, bili i ostali članovi tima: Tedi, Venkat i Eni. Ali ovog puta je došla i Mindi Park, kao i neki momak kojeg Mič nikad ranije nije video.

Šta se dešava, Venk? - pitao je Mič. - Čemu ovaj iznenadni sastanak?

Imamo novosti - odvratio je Venkat. - Mindi, uputi ili u poslednje promene.

Da — rekla je Mindi. — Izgleda da je Vatni završio balonski dodatak prikolici. Uglavnom se držao projekta koji smo mu mi poslali.

Imamo li predstavu koliko je stabilan? - pitao je Tedi.

Prilično. Već nekoliko dana stoji naduvan. Osim toga, napravio je i nekakvu... sobu.

Sobu? — pitao je Tedi.

Napravljena je od habovog platna, rekla bih - objasnila je Mindi. - Može da se prikači na roverovu vazdušnu komoru. Mislim da je u tu svrhu isekao komad platna s haba. Ne znam čemu služi.

Tedi se okrenuo prema Venkatu. — Zašto bi to pravio?

Mi mislimo da mu je to radionica - rekao je Venkat. - Biće mnogo posla na VPM-u kad stigne u Skjapareli. A lakše će mu biti da radi bez skafandera. Verovatno planira da najveći deo posla obavi u toj sobi.

Pametno — primetio je Tedi.

Vatni je pametan momak — saglasio se Mič. — Da li je u nju ubacio sistem za očuvanje života?

Mislim da je to već obavio - rekla je Mindi. - Premestio je SKAR.

Izvinjavam se - prekinula je Eni. - Šta je SKAR?

To je spoljna jedinica atmosferskog regulatora - objasnila je Mindi. - Inače je smeštena sa spoljne strane haba, tako da sam primetila da ju je sklonio. Verovatno ju je montirao na rover. Ne vidim zašto bi je u suprotnom premestio, što znači da ju je osposobio kao sistem za očuvanje normalnih uslova života.

Odlično - rekao je Mič. - Sve se odvija kako treba.

Nemoj prerano da slaviš, Miče - upozorio ga je Venkat. - Ovo je Rendal Karter, jedan od naših meteorologa za Mars. Rendale, kaži im ono što si meni rekao.

Rendal je klimnuo glavom. - Hvala vam, doktore Kapur. - Okrenuo je svoj laptop kako bi svi videli mapu Marsa. - Tokom poslednjih nekoliko

nedelja, u Arabiji Teri se formira peščana oluja. Ne predstavlja pretnju što se tiče snage. Neće mu otežavati vožnju.

Pa u čemu je onda problem? - pitala je Eni.

U pitanju je peščana oluja male brzine - objasnio je Rendal. - Spori vetrovi, ipak dovoljno brzi da podignu vrlo sitne čestice s površine i formiraju od njih guste oblake. Bude ih oko pet ili šest svake godine. Stvar je u tome što traju po nekoliko meseci, zahvataju ogromne oblasti na planeti, i atmosfera postaje gusta od prašine koju su podigli.

I dalje ne vidim u čemu je problem — rekla je Eni.

Sunčeva svetlost — objasnio je Rendal. — Ukupna količina sunčeve svetlosti koja stigne do površine vrlo je mala u oblastima pogođenim olujom. Trenutno iznosi samo dvadeset posto uobičajene količine. A Vatnijev rover se napaja solarnom energijom.

Sranje - rekao je Mič trljajući oči. - A ne možemo da ga upozorimo.

Pa dobro, imaće manje struje - zaključila je Eni. - Zar ne može jednostavno da odvoji više vremena za punjenje baterija?

Po sadašnjem planu već je predviđeno da puni baterije po čitav jedan dan - objasnio je Venkat. - Ako bude dobijao samo dvadeset posto uobičajene količine dnevne svetlosti, trebaće mu pet puta više vremena da dobije istu količinu energije. To će mu produžiti put sa četrdeset pet solova na dvesta dvadeset pet solova. Propustiće Hermesov prelet.

Zar Hermes ne može da ga sačeka? — pitala je Eni.

On će samo preleteti - odvratio je Venkat. - Hermes neće ulaziti u Marsovu orbitu. Ako bi to uradili, ne bi mogli da se vrate. Moraju da održe trenutnu brzinu za povratnu trajektoriju.

Neko vreme su svi ćutali, a onda je Tedi rekao: - Ostaje nam samo da se nadamo da će smisliti kako da se probije kroz oluju. Možemo da pratimo putovanje i da...

Ne, ne možemo - prekinula ga je Mindi.

Ne možemo?

Odmahnula je glavom. - Sateliti neće moći da „vide” kroz prašinu. Kad uđe u pogođeno područje, ništa nećemo videti dok ne izađe s druge strane.

Ah... - rekao je Tedi. - Sranje.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 439.

Pre nego što se upustim u smrtonosni rizik u ovoj napravi, trebalo bi da je isprobam.

I to ne kao dosad. Naravno, proverio sam napajanje, sistem za očuvanje života, balon na prikolici i spavaću sobu.

Ali moram da isprobam kako se svi ti sistemi ponašaju kad rade istovremeno.

Utovariću sve kao da sam krenuo na put i voziću se ukrug. Neću se udaljavati više od petsto metara od haba, kako bih bio bezbedan ako se nešto pokvari.

Danas sam u prikolicu i rover utovario sve što mi je potrebno za probu. Hoću da postignem opterećenje koje ću imati na putu. Osim toga, bolje je da na vreme utvrdim da li će se teret pomerati tokom vožnje i lomiti sve oko sebe.

Jednu stvar sam preskočio praveći ustupak zdravom razumu: većinu zaliha vode sam ostavio u habu. Utovario sam dvadeset litara; dovoljno za probu i ne više od toga. Ima mnogo načina da izgubim pritisak u ovoj mehaničkoj nakazi koju sam napravio, a ne želim da mi pritom sva voda ispari.

Kad krenem na put poneću šeststo dvadeset litara vode. Kako bih uspostavio ravnotežu, razliku u težini sam premostio sa šeststo kilograma kamenja i sa ostalim zalihama.

Na Zemlji, univerziteti i vlade spremni su da potroše milione ne bi li se dočepali kamenja s Marsa. Ja ga koristim kao balast.

Večeras obavljam još jedan mali test. Uverio sam se da su baterije napunjene, a onda sam skinuo i rover i prikolicu s habovog napajanja. Ja ću spavati u habu, ali u roveru sam ostavio uključen sistem za očuvanje života. Tokom noći će održavati vazduh a sutra ću proveriti koliko je struje za to vreme potrošio. Pratio sam potrošnju energije dok je bio prikačen na hab i tu nije bilo nikakvih iznenađenja. Ali ovo će biti pravi test. Nazvao sam ga „proba izvlačenja utikača”.

Možda to nije najbolje ime.

.

Posada Hermesa se okupila u sobi za razonodu.

— Hajde na brzinu da pređemo status — rekla je Luisova. — Svi smo u zaostatku sa naučnim istraživanjem. Fogele, kreni prvi.

Popravio sam neispravan kabl na VASIMR-u 4 - izvestio je Fogel. - To nam je bio poslednji energetski kabl. Ako ponovo iskrsne sličan problem, moraćemo da upletemo više manjih energetskih kablova da bismo sproveli struju. Pored toga, proizvodnja energije u reaktoru opada.

Johansenova - rekla je Luisova. - Šta je s reaktorom?

Morala sam malo da pritegnem slavinu — odgovorila je Johansenova. - Problem je u rashladnim rebrima. Ne otpuštaju toplotu kao ranije. Pojavila se oksidaciona opna.

Kako je to moguće? — pitala je Luisova. — Ona su van broda. Napolju nema ničeg sa čim bi mogla da reaguju.

Mislim da su pokupila prašinu ili malo vazduha procurelog iz Hermesa. Kako god bilo, oksidišu. Oksidacija pravi veze na mikro-rešetki, čime se smanjuje njena površina. Manja površina dovodi do manjeg otpuštanja toplote. Zato sam ograničila rad reaktora dovoljno da nam toplota ne bude u plusu.

Ima li šanse da se poprave rashladna rebra?

Govorimo o mikroskopski malim oštećenjima, te bi nam za popravku trebala laboratorija. Rebra se obično menjaju nakon svake misije.

Hoćemo li moći da održavamo snagu motora do kraja?

Da, ako se oksidacija ne ubrza.

Dobro, vodi računa o tome. Bek, kako nam radi sistem za očuvanje života?

Stuca — odvratio je Bek. - U svemiru smo mnogo duže nego što je predviđeno. Gomila filtera se menja posle svake misije. Čistim ih potapanjem u hemikalije koje sam pomešao u laboratoriji, ali hemikalije nagrizaju i same filtere. Zasad nije alarmantno, ali ko zna šta je sledeće na redu.

Znali smo da će doći do toga - rekla je Luisova. - Ovaj brod je napravljen za misiju od trista devedeset šest dana, a mi to moramo da nategnemo na osamsto devedeset osam. Čitava Nasa nam je na raspolaganju ako nam zatreba pomoć prilikom popravki. Mi samo moramo redovno da održavamo sisteme. Martineze, u čemu je problem s tvojom kabinom?

Martinez se namrštio. - I dalje pokušava da me skuva. Klimatizacioni uređaj ne održava stalnu temperaturu. Mislim da rashladna tečnost prolazi kroz cevi u zidu. Ali ne mogu da im priđem jer su ugrađene u trup broda.

Sobu možemo da koristimo za skladištenje tovara koji nije osetljiv na visoke temperature, i to je sve.

A gde ti spavaš?

U vazdušnoj komori 2. Jedino mesto gde se niko ne sapliće o mene.

Ne možeš tamo da spavaš - rekla je Luisova odmahujući glavom. — Ako samo jedan zaptivač popusti, gotov si.

Ne znam gde bih drugde. Na brodu nema baš mnogo mesta, a budem li spavao u hodniku, blokiraću ljudima prolaz.

Dobro, odsad ćeš spavati u Bekovoj sobi. On može kod Johansenove.

Johansenova se zacrvenela i smeteno oborila pogled.

Znači... - javio se Bek - Ti znaš za nas dvoje?

A ti si mislio da ne znam? - rekla je Luisova. - Mali je ovo brod, Bek.

Ne ljutiš se?

Da je ovo uobičajena misija, ljutila bih se - rekla je Luisova. - Ali u ovim okolnostima uobičajena pravila ne važe. Samo vidite da vas to ne ometa u izvršavaju obaveza i ja nemam ništa protiv.

Osnovali ste nov klub: ljudi koji upražnjavaju seks na milion kilometara visine - rekao je Martinez. - Fino!

Johansenova je još više pocrvenela i sakrila lice rukama.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 444.

Sve sam bolji u ovome. Možda bih, kad se sve ovo završi, mogao da postanem kontrolor delova za Marsove rovere.

Proba je dobro prošla. Pet solova sam se vozio ukrug; u proseku sam prelazio devedeset tri kilometra po solu. To je malo bolje nego što sam očekivao. Ovde je teren ravan i gladak što je u suštini najbolja varijanta. Čim krenem uzbrdo ili počnem da zaobilazim stene, prelaziću daleko manje.

Spavaća soba je fenomenalna. Velika, prostrana i udobna. Prve noći sam imao manji peh s temperaturom. Smrzo sam se ko govno. Rover i prikolica glatko regulišu svoju temperaturu, ali u spavaćoj sobi je hladno.

To je priča mog života.

Rover ima električnu grejalicu koja izduvava vazduh pomoću malog ventilatora. Ne koristim ga ni za šta jer svu to- plotu dobijam od RTG-a.

Skinuo sam ventilator i povezao ga na struju blizu vazdušne komore. Čim je proradio, uperio sam ga ka spavaćoj sobi.

To i nije baš tehnički napredno rešenje, ali upalilo je. Zahvaljujući RTG-u toplote ima napretek. Samo ju je trebalo pravilno rasporediti. Entropija je, bar ovoga puta, bila na mojoj strani.

Vrlo brzo sam upao u rutinu. I to uznemirujuće poznatu rutinu. Ponavljao sam je dvadeset dva dana koliko sam se zlopatio na putu do Patfajndera. Ali ovoga puta sam imao spavaću sobu, a to je ogromna razlika. Urnesto da se gužvam u roveru, sad imam svoj mali hab.

Procedura nije daleko od onoga što biste očekivali. Ujutru, kad ustanem, doručkujem krompir. Zatim izduvam spavaću sobu iznutra. Nije baš jednostavno, ali razradio sam tehniku.

Prvo obučem EVA odelo. Potom zatvorim unutrašnja vrata vazdušne komore, a spoljna (na koja je prikačena spavaća soba) ostavim otvorena. Tako spavaća soba, sa mnom unutra, ostaje izolovana od ostatka rovera. Zatim ispustim pritisak u vazdušnoj komori. Komora misli da ispumpava vazduh iz malog prostora, dok zapravo ispušta vazduh iz čitave spava će sobe.

Onda povlačim platno i umotavam ga, otkačim ga sa spoljnog otvora i zatvorim spoljna vrata. U toj fazi posla, pri lično mi je tesno. Moram da delim vazdušnu komoru sa čitavom smotanom spavaćom sobom dok čekam da se u njoj ponovo podigne pritisak. Čim podignem pritisak, otvorim unutrašnja vrata i praktično upadam u rover. Zatim smestim spavaću sobu na mesto, i vraćam se u vazdušnu komoru za uobičajen izlazak na površinu Marsa.

Kao što rekoh, nije jednostavno, ali tako mogu da skinem spavaću sobu s rovera a da ne ispuštam pritisak u kabini ro- vera. Ne zaboravite da se u roveru nalaze sve moje stvari koje loše podnose vakuum.

Sledeći korak je da sakupim sve solarne ćelije koje sam prethodnog dana raširio i natovarim ih na rover i prikolicu. Onda na brzinu proveravam stanje u prikolici. Uđem u nju kroz vazdušnu komoru i pregledam svu opremu. Čak i ne skidam EVA odelo, jer samo hoću odoka da se uverim da se ništa nije pokvarilo.

Vraćam se u rover, skidam EVA odelo i krećem. Vozim skoro četiri sata, dok se ne isprazne baterije.

Kada se zaustavim, moram ponovo da obučem EVA odelo i izađem na površinu Marsa. Sirim solarne panele i ostavim baterije da se napune.

Onda otvorim spavaću sobu, što je u suštinti obrnut postupak od onog prilikom sklapanja. Na kraju vazdušna komora naduva spavaću sobu. Na neki način spavaća soba je samo nastavak vazdušne komore.

Ne koristim postupak brzog naduvavanja. To sam uradio jednom radi probe, jer sam želeo da vidim da li negde ispušta vazduh. Ali to nije pametno. Brzo naduvavanje je izlaže prevelikom udaru i pritisku. Od toga bi se kad-tad pocepala. Nisam uživao kad me je hab svojevremeno lansirao kao topovsko đule, pa ne žurim da ponovim to iskustvo.

Kada je spavaća soba ponovo postavljena, mogu da skinem skafander i provedem ostatak dana opuštajući se. Uglavnom gledam one iste bezvezne TV serije iz sedamdesetih i tada se malo razlikujem od nekoga ko sedi kod kuće jer je nezaposlen.

Ponavljao sam isti postpak četiri dana, a onda je došlo vreme za „vazdušni dan”.

Ispostavilo se da vazdušni dan izgleda skoro isto kao bilo koji drugi, samo bez četriri sata vožnje. Pošto sam raširio solarne panele, uključio sam oksigenator i pustio ga da preradi zalihe ugljen-dioksida, koje je regulator nagomilao.

Kad je oksigenator završio, moja probna vožnja je bila gotova. Oksigenator je pretvorio sav ugljen-dioksid u kiseonik i pritom potrošio svu energiju proizvedenu za taj dan.

Proba je bila uspešna. Biću na vreme spreman za polazak.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 449.

Došao je i taj dan. Krećem za Skjapareli.

Rover i prikolica su potpuno spakovani. Bili su skoro potpuno spakovani još od probne vožnje. Ali sada sam uneo i vodu.

Poslednjih nekoliko dana sam obavljao dijagnostiku na svim uređajima. Na regulatoru, oksigenatoru, RTG-u, SKAR-u, baterijama, roverovom sistemu za očuvanje života (u slučaju da mi zatreba rezervni), solarnim ćelijama, roverovom kompjuteru, vazdušnim komorama i svemu ostalom što ima pokretne delove ili elektronske komponente. Čak sam proverio i svih osam motora, po jedan za svaki točak, dakle, četiri na roveru i četiri na prikolici. Motori na prikolici neće raditi, ali uvek je lepo imati rezervu.

Sve je spremno. Koliko ja vidim, nikakvih problema nema.

Od haba je ostala samo ljuštura. Ukrao sam mu sve kritične komponente i veliki komad platna. Godinu i po dana me je održavao u životu, a ja sam mu zauzvrat uzeo sve što se moglo uzeti. On je kao Dobro Drvo.

Danas sam obavio konačno gašenje svih sistema. Ugasio sam grejanje, osvetljenje, glavni kompjuter, i sve ostalo. Sve ono što nisam ukrao za put do Skjaparelija.

Mogao sam sve da ostavim upaljeno. Niko se ne bi bunio. Ali prvobitna procedura za trideset prvi sol (koji je trebalo da bude poslednji dan naše misije na Marsovoj površini) bila je da se sve bez izuzetka u habu ugasi i da se on izduva. Nasa nije htela da u blizini VPM-a u trenutku lansiranja stoji ogroman šator pun eksplozivnog kiseonika, pa su zato u misiju uključili postupak gašenja sistema.

Moglo bi se reći da sam to uradio u čast misije Ares 3 kako je prvobitno bila zamišljena. Bio je to delić trideset prvog sola koji ja nikad nisam dočekao.

Pošto sam sve isključio, ostala je samo sablasna tišina. Proveo sam četiristo četrdeset devet solova slušajući grejače, ventile i ventilatore. A sada vlada muk. Jeziv, avetinjski tajac, koji je teško opisati. I ranije sam bio izvan haba, ali uvek u roveru ili EVA odelu. Uvek su tu zujale neke mašine.

Ali sada nije bilo ničeg. Kao da dosad nisam shvatao kakva tišina vlada na Marsu. Ovo je pustinjski svet, bezmalo bez atmosfere koja bi prenosila zvuk. Čuo sam otkucaje svog srca.

Ali dobro sad, da se ne upuštam u filozofiranje.

Trenutno sam u roveru. (To bi trebalo da je očigledno, s obzirom na to da je habov glavni kompjuter zauvek ugašen.) Imam dve pune baterije, svi sistemi su spremni, a mene čeka četrdeset pet solova vožnje.

Skjapareli ili propast!

22.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 458.

Maurt Valis! Konačno sam tu!

Sto zapravo i nije neko veliko dostignuće. Putujem već deset solova. Ali u psihološkom smislu ovo je velika prekretnica.

Zasada rover i moj sklepani sistem za očuvanje života rade bez zamerki. Bar koliko se može očekivati od opreme koja je u upotrebi deset puta duže nego što je predviđeno.

Danas mi je drugi vazdušni dan (prvi je bio pre pet solova). Kada sam smišljao ovaj raspored mislio sam da će vazdušni dani biti užasno dosadni. Ali sada im se radujem. To su moji slobodni dani.

Radnim danima ustajem, pakujem spavaću sobu, tovarim solarne ćelije, vozim četiri sata, širim solarne ćelije, otvaram spavaću sobu, proveravam svu opremu (pogotovo šasiju ro- vera i točkove), i onda pomoću Morzeove azbuke pišem Nasi izveštaj, ako nađem dovoljno kamenja u blizini.

Vazdušnim danima, probudim se i uključim oksigenator. Solarni paneli su već raspoređeni (to obavim dan ranije). Sve je već spremno. Onda se ceo dan izležavam u spavaćoj sobi ili u roveru. U spavaćoj sobi imam dovoljno prostora tako da se ne osećam kao u kavezu, a za razonodu, na kompjuteru me čeka gomila repriza glupih TV serija.

Tehnički gledano u Maurt Valis sam ušao još juče. Ali to sam znao samo na osnovu mape. Ulaz u dolinu je toliko širok da nisam mogao da vidim litice kanjona ni sa jedne strane.

Ali nema sumnje da sam u kanjonu. Tlo je ravno, milina. Upravo tome sam se i nadao. Neverovatno; ovu dolinu nije napravila tiha postojana reka koja je s vremenom dubila korito. Nastala je u jednom danu kao posledica megapoplave. Mora da je to bio spektakularan prizor.

Neobična misao mi je pala na pamet: više nisam u Aci- daliji Planiciji. U toj ravnici proveo sam četiristo pedeset sedam solova, skoro godinu i po

dana, i nikad joj se više neću vratiti. Pitam se da li ću jednom, kasnije, osetiti nostalgiju za tim periodom.

Ako dočekam to „kasnije”, rado ću zauzvrat istrpeti malo nostalgije, ali sada samo želim da se vratim kući.

.

„Dobro došli u još jedan CNN-ov ’Izveštaj o Vatniju’”, rekla je Keti u kameru. „Razgovaramo s našim čestim gostom, doktorom Venkatom Kapurom. Doktore Kapur, pretpostavljam da gledaoce zanima da li je Mark Vatni osuđen na propast?” „Nadamo se da nije”, odgovorio je Venkat. „Ali pred njim su veliki izazovi.”

„Prema vašim poslednjim satelitskim podacima, peščana oluja u Arabiji Teri ne jenjava, i blokiraće osamdeset posto sunčeve svetlosti?”

„Tako je.”

„A jedini izvor energije koji Vatni ima su solarni paneli, jel’ tako?”

Jeste.”

„Može li njegov modifikovani rover da radi sa dvadeset odsto energije?”

„Mi nismo pronašli način da to postignemo. Samo njegov sistem za očuvanje života troši više od toga.”

„Koliko mu je ostalo do ulaska u nizak tau?”

„Tek je ušao u Maurt Valis. Brzinom kojom se sada kreće, stići će do oboda oluje četiristo sedamdeset prvog sola. Za dvanaest dana.”

„Sigurno će primetiti da nešto nije u redu”, rekla je Keti. „Ako je vidljivost tako loša, brzo će zaključiti da to nije dobro za solarne ćelije. Zar u tom trenutku ne bi mogao samo da se okrene i vrati se?”

„Nažalost, okolnosti mu ne idu naruku”, odvratio je Ven- kat. „Obod oluje nije neka magična linija. To je samo oblast u kojoj je prašina malo gušća. Sto duže bude vozio, prašina će postajati sve gušća. Promena će biti jedva primetna; svaki dan će biti za dlaku mračniji od prethodnog.”

Venkat je uzdahnuo. „Preći će stotine kilometara pitajući se zašto opada delotvornost solarnih panela, pre nego što primeti smanjenje vidljivosti. Osim toga, oluja se kreće ka zapadu dok on putuje ka istoku. Zaći će preduboko u oluju da bi mogao da se vrati.”

„Da li smo onda mi svedoci tragedije koja se odvija pred našim očima?”, pitala je Keti.

„Uvek postoji nada”, rekao je Venkat. „Možda će shvatiti šta se dešava brže nego što mi mislimo i okrenuti se na vreme. Možda će se oluja neočekivano razići. Možda će on pronaći način da održi sistem za očuvanje života sa manje energije nego što mi mislimo da je moguće. Mark Vatni je sada stručnjak za preživljavanje na Marsu. Ako iko to može da uradi, onda je to on.”

„Dvanaest dana”, rekla je Keti u kameru. „Čitava planeta posmatra, nemoćna.”

DNEVNIČKI UNOS: SOL 462.

Prošao je još jedan jednoličan sol. Sutra je vazdušni dan, tako da mi ovo sada dođe kao petak veče.

Otprilike sam na pola puta kroz Maurt Valis. Baš kako sam se nadao, vožnja teče glatko. Nije bilo većih visinskih razlika. Nije bilo skoro nikakvih prepreka. Samo glatka peščane dolina sa stenama manjim od pola metra.

Možda se pitate kako obavljam navigaciju. Kada sam išao do Patfajndera, pratio sam putanju Fobosa na nebu da bih odredio osu istok-zapad. Ali put do Patfajndera je bio mačji kašalj u poređenju s ovim, i imao sam orijentire za određivanje pravca kretanja.

Ovog puta na to ne mogu da se oslonim. Moja „mapa” (takva kakva je) sastoji se od satelitskih snimaka previše niske rezolucije da bi mi koristili. Niko nije očekivao da ću stići ovako daleko. Snimke visoke rezolucije regiona oko Patfajndera imao sam samo zbog prizemljenja; u slučaju da je Martinez morao da sleti daleko od predviđenog mesta sletanja.

Tako da mi treba pouzdan način da odredim svoj položaj na Marsu.

Geografska širina i dužina. Tu je ključ. Prvo je lako. Drevni moreplovci na Zemlji su vrlo brzo naučili da je izračunaju. Zemljina osa pod nagibom od dvadeset tri zapeta pet stepeni uperena je prema Severnjači. Mars je pod nagibom od nešto više od dvadeset pet stepeni, tako da je uperen u Deneb.

Sekstant nije teško napraviti. Treba vam samo neka cevčica kroz koju može da se gleda, kanap, teg i nešto sa označenim stepenima. Trebalo mi je manje od sat vremena da ga sklepam.

Tako svake noći izlazim napolje sa sekstantom kućne izrade i promatram Deneb. Kad malo bolje razmislim, to je baš smešno. U skafanderu sam, na Marsu, a za navigaciju koristim spravu iz šesnaestog veka. Ali ne žalim se, obavlja posao.

S geografskom dužinom je drugačije. Na Zemlji se, za najranije metode određivanja geografske dužine moralo znati tačno vreme, koje se onda upoređivalo s položajem Sunca na nebu. Za to je trebalo napraviti precizan brodski sat (klatna ne rade na brodovima). Svi najveći umovi tog doba pokušavali su da reše taj problem.

Srećom, ja imam precizne satove; oko mene su četiri kompjutera. A imam i Fobos.

Kako je Fobos smešno blizu Marsa, on obiđe planetu za manje od jednog marsovskog dana. Kreće se od zapada ka istoku (za razliku od Sunca i Dejmosa) i zalazi svakih jedanaest sati. I, naravno, kreće se veoma predvidljivom putanjom.

Svaki dan trinaest sati dokoličim dok solarni paneli pune baterije. Za to vreme Fobos garantovano zađe barem jednom. Zabeležim vreme zalaska. Zatim ubacim tu vrednost u vrlo komplikovanu formulu koju sam sastavio i izračunam svoju geografsku dužinu.

Dakle, za izračunavanje geografske dužine važno je da Fobos zađe, a za izračunavanje širine važno je da padne noć kako bih mogao da osmatram Deneb. To nije naročito brz metod, ali koristim ga samo jednom dnevno. Dok sam parkiran, odredim svoj položaj, a njegovu tačnost potvrdim sledećeg dana tokom vožnje. To je neka vrsta sukcesivne aproksimacije. Zasad je uspešna.

.

Mindi Park je s uvežbanom lakoćom zumirala poslednju satelitsku fotografiju. U centru snimka vide se Vatnijev kamp sa solarnim ćelijama poredanim ukrug kao i obično.

Spavaća soba je bila naduvana. Proverila je vreme na snimku i videla da je to bilo u podne po lokalnom vremenu. Brzo je potražila izveštaj o statusu; Vatni ga je uvek postavljao blizu rovera, obično ka severu.

Da bi uštedela vreme, Mindi je naučila Morzeovu azbuku kako ne bi morala svakog jutra da traži svako slovo pojedinačno. Zatim je otvorila mejl i unela sve duži spisak adresa onih koji su zahtevali da im prosleđuje Vatnijeve dnevne izveštaje.

SVE PO PLANU ZA DOLAZAK ČETIRISTO DEVEDESET PETOG SOLA.

Namrštila se i dodala: Napomena: pet solova do ulaska u nizak tau.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 466.

Put kroz Maurt Valis je bio zabavan, ali sad sam u Arabiji Teri.

Upravo sam zašao na tu teritoriju, ako sam dobro izračunao geografsku širinu i dužinu. Ali čak i bez matematike, očigledno je koliko se teren promenio.

Poslednja dva sola skoro sve vreme se uspinjem uz zadnji zid Maurt Valisa. To je blag ali konstantan uspon. Sada sam na mnogo većoj nadmorskoj visini. Acidalija Planicija (gde čuči napušteni hab) se nalazi na tri hiljade metara ispod nultog nivoa elevacije, a Arabija Tera je na petsto metara ispod nultog nivoa. Sto znači da sam se popeo dva i po kilometra.

Zanima vas šta se nalazi na nultom nivou elevacije? Na Zemlji to je nivo mora. Na Marsu, očigledno, nije. Zato su se štreberi u laboratorijskim mantilima okupili i odlučili da Marsov nulti nivo elevacije bude svuda gde atmosferski pritisak iznosi šeststo deset zapeta pet paskala. Sto je oko petsto metara više od moje trenutne pozicije.

Postaje gusto. U Acidaliji Planiciji sam, čak i da skrenem s puta, bez po muke mogao da odredim ispravan pravac na osnovu novih podataka. Kasnije, u Maurt Valisu, bilo je nemoguće skrenuti u pogrešnom pravcu. Trebalo je samo da pratim kanjon.

Sada sam u opasnijem kraju. U kraju gde vrata rovera morate da držite stalno zaključana i nikad ne smete u potpunosti da se zaustavljate na raskrsnicama. Mislim, ne stvarno, ali ovde mi ne bi valjalo da se izgubim.

Arabija Tera ima velike nemilosrdne kratere koje moram da zaobilazim. Ako pogrešno obavim navigaciju, završiću na ivici kratera. Ne mogu tek tako da se spustim u krater i izađem na drugu stranu. Kretanjem usponima troši se previše energije. Po ravnom terenu mogu da pređem devedeset kilometara dnevno. Na strmini bih imao sreće da pređem četrdeset kilometara. Osim toga, vožnja usponima je opasna.

Dovoljna je jedna greška da se rover prevrne. Ne želim ni da razmišljam o tome.

Ipak, kad dođem do Skjaparelija, moraću da siđem u krater. Njega ne mogu da zaobiđem i zato treba biti krajnje oprezan.

U svakom slučaju, ako dospem na ivicu nekog kratera, moraću da se vratim istim putem i nađem bolju rutu. A svuda unaokolo je lavirint kratera. Moraću sve vreme budno da motrim. Moraću da se orijentišem i prema terenu i prema geografskoj širini i dužini.

Prvi izazov će biti prolazak između kratera Raderford i Truvelo. Ne bi trebalo da bude previše teško. Udaljeni su sto kilometara jedan od drugog. Čak ni ja ne mogu toliko da po- grešim, zar ne?

Zar ne?

DNEVNIČKI UNOS: SOL 468.

Uspeo sam da se provučem kroz iglene uši između Raderforda i Truvela. Doduše, igla jeste bila široka sto kilometara, ali opet.

Trenutno uživam u četvrtom vazdušnom danu od početka puta. Putujem već dvadeset solova. Zasada sve teče po planu. Prema mojim mapama, prešao sam hiljadu četiristo četrdeset kilometara. Nisam baš na pola puta, ali blizu sam.

Usput sakupljam uzorke zemlje i kamenja gde god se ulogorim. To sam radio i kad sam išao do Patfajndera. Ali ovoga puta znam da me Nasa posmatra. Zato svaki uzorak obeležavam po solu kad sam ga uzeo. Oni će mnogo bolje nego ja znati kad sam i gde bio. Kasnije mogu da povežu uzorke sa lokacijama sa kojih su uzeti.

Možda se uzalud trudim. VPM neće moći da ponese mnogo tereta prilikom lansiranja. Da bi se susreo s Hermesom moraće da dostigne brzinu oslobađanja iako je pravljen samo da uđe u orbitu. Jedini način da dosegne dovoljnu brzinu jeste da se što više rastereti.

Ako ništa drugo, ta improvizacija je Nasin deo posla, ne moj. Kad dođem do VPM-a, ponovo ću moći da uspostavim komunikaciju s njima pa će mi reći kakve modifikacije da izvršim.

Verovatno će reći: „Baš ti hvala što si sakupio uzorke, a sad ih ostavi tu, kao i jednu svoju ruku, sam biraj koju ćeš”. Ja ih, za svaki slučaj, i dalje skupljam.

Narednih nekoliko dana vožnja ne bi trebalo da bude teška. Sledeća velika prepreka je krater Mart. Nalazi se posred moje pravolinijske putanje do Skjaparelija. Moraću da vozim sto kilometara duže da bih ga zaobišao, ali šta je tu je. Pokušaću da naciljam njegovu južnu ivicu. Sto bliže priđem obodu kratera, manje ću vremena potrošiti na zaobilaženje.

.

-Jesi li pročitao današnje izveštaje? - pitala je Luisova vadeći obrok iz mikrotalasne.

-Jesam - rekao je Martinez, pijuckajući.

Sela je za sto u sobi za razonodu naspram njega. Pažljivo je otvorila upakovan obrok koji se pušio i ostavila ga da se malo ohladi. - Mark je juče ušao u peščanu oluju.

Da, video sam to - dodao je.

Moramo prihvatiti mogućnost da neće stići do Skjaparelija. Ako se to desi, ne smemo da klonemo duhom. Nas i dalje čeka dug put do kuće.

Ionako smo mislili da je mrtav - uzvratio je Martinez. -To nas je pogodilo, ali izgurali smo. Uostalom, neće umreti.

Slabi su mu izgledi, Rik- rekla je Luisova. - Već je pedeset kilometara unutar oluje, i prodiraće sve dublje, devedeset kilometara svakog sola. Uskoro će zaći preduboko da bi mogao da se izvuče.

Martinez je odmahnuo glavom. - Izvući će se on, komandante. Imaj malo vere.

Osmehnula se tužno. — Rik, znaš da nisam religiozna.

Znam. Ne pričam o veri u Boga, pričam o veri u Marka Vatnija. Pogledaj kakva su ga sve sranja zadesila na Marsu, a on je još je živ. Preživeće i ovo. Ne znam kako, ali hoće. Bistar je on ko pčelica.

Luis je uzela jedan zalogaj. - Nadam se da si u pravu.

Hoćeš da se kladiš u sto dolara? - upitao je Martinez uz osmeh.

Naravno da neću.

Naravno da nećeš — osmehnuo se.

Nikad se ne bih kladila u smrt člana posade - rekla je. - Ali to ne znači kako verujem da će on...

Bla bla bla - prekinuo ju je Martinez. - Negde duboko u sebi veruješ da će preživeti.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 473.

Moj peti vazdušni dan, i sve teče po planu. Sutra bi trebalo da prođem tik uz južnu ivicu kratera Mart. Posle toga će biti lakše.

Prolazim između gomile kratera koji formiraju trougao. Nazvao sam ga Vatnijev trougao jer posle svega što sam pre- živeo, neke stvari na Marsu treba da se zovu po meni.

Truvelo, Bekerel i Mart čine vrhove trougla dok je duž njegovih stranica raspoređeno još pet velikih kratera. To inače ne bi bio nikakav problem, ali s obzirom na moju krajnje odokativnu navigaciju, vrlo lako bih mogao da završim na ivici jednog od njih pa bih morao da se vraćam.

Kad prođem Mart, biću van Vatnijevog trougla (da, sve više mi se sviđa to ime). Odatle ću moći da se zaputim pravo ka Skjapareliju. Usput će biti još mnoštvo kratera, ali oni su mali u poređenju s ovim i očas ću ih zaobići.

Oduševljen sam svojim napretkom. Arabija Tera je sigurno mnogo kamenitija od Acidalije Planicije, ali nije ni blizu onako gadno kako sam strahovao. Uglavnom se moglo vozi ti preko kamenja, s tim što sam ono baš krupno zaobilazio.

Ostalo mi je još hiljadu četiristo trideset pet kilometara. VPM Aresa 4 nalazi se u jugozapadnom delu Skjaparelija. Osnovni cilj Aresa 4 je da ispita dugoročne posledice Marsove klime na duboke slojeve naslaga stena izložene u krateru.

To je bio prvobitni plan. Ja ću uzeti njihov VPM, a komandantkinja Luis nije vratila Hermes, tako da smo taj plan pokvarili. Verovatno će poslati drugi VPM i sačekati sledeći lansirni prozor.

Malo sam istraživao o Skjapareliju i naišao na dobre vesti. Najbolji put da se uđe u krater nalazi se tačno ispred mene. Neću morati nimalo da kružim. A i lako ga je naći čak i kad vam navigacija nije jača strana. Na severozapadnom rubu kratera nalazi se manji krater, i to je orijentir koji ću tražiti. Jugozapadno od tog malog kratera blaga padina spušta se u kotlinu Skjapareli.

Mali krater nema ime. Bar na mapama ništa ne piše. Zato samoga nazvao „Ulazni krater”. Može mi se.

Sto se ostalih vesti tiče, oprema je počela da pokazuje znake starenja. Nije ni čudo, s obzirom na to da joj je davno istekao rok upotrebe. Poslednja dva sola, baterijama je trebalo više vremena sa napune. Solarne ćelije ne proizvode energiju iste snage kao ranije. Ne kažem da je to nesavladiv problem, samo moram malo duže da ih punim.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 474.

E pa, uprskao sam.

Moralo je da se desi pre ili kasnije. Loše sam odredio pravac i završio na ivici kratera Mart. Pošto je sto kilometara širok, ne vidim ga celog tako da ne znam na kom delu kruga se nalazim.

Rub kratera se proteže pod pravim uglom na pravac kojim sam se ja kretao te nemam predstavu na koju stranu da idem. Rado bih izbegao kruženje dužim putem ako je ikako moguće. Prvo sam hteo da ga zaobiđem sa južne strane, ali sad kad sam promašio put možda je bolje da idem sa sever- ne strane.

Moraću da sačekam još jedan tranzit Fobosa da bih izračunao geografsku dužinu, a kad padne mrak izračunaću geografsku širinu na osnovu položaja Deneba. Tako da sam za danas završio s vožnjom. Prešao sam sedamdeset kilometara od devedeset koliko obično pređem. Nisam u prevelikom zaostatku.

Mart nije previše strm. Verovatno bih mogao da se spustim niz jednu stranu i popnem uz drugu. Dovoljno je veliki da bih jedno veče morao da se ulogorim u njemu. Ali ne želim nepotrebno da rizikujem. Nizbrdice i uzbrdice su opasne i treba ih izbegavati. Dao sam sebi viška vremena za ovaj put, tako da ću se odlučiti za bezbedniju mogućnost.

Danas završavam vožnju ranije i stavljam baterije na punjenje. Što je verovatno dobra ideja budući da solarne ćelije ne rade kako treba; ovako će imati više vremena da obave posao. Prethodne noći ponovo nisu radile punim kapacitetom. Proverio sam sve spojeve i pažljivo obrisao prašinu, ali i dalje ne rade sto odsto.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 475.

U neprilici sam.

Posmatrao sam dva Fobosova tranzita juče i uhvatio Deneba sekstantom sinoć. Izračunao sam svoju lokaciju najpreciznije što sam mogao i nisam dobio željeni rezultat. Koliko vidim, naleteo sam posred srede kratera Mart.

Sraaanje.

Ovo je najgora varijanta. Mogu da nastavim i prema se- veru i prema jugu, neće biti velike razlike. Trebaće mi bar jedan dan da nadoknadim put. Sve samo zato što sam juče pogrešno naciljao.

To je razdražujuće, ali nisam zbog toga u neprilici.

I dalje sam želeo da budem delotvoran, a nisam bio sto odsto siguran gde se nalazim. Zato sam jutros izašao u malu šetnju. Do vrha oboda trebalo je preći jedan kilometar. Takvu razdaljinu ljudi ne Zemlji predu ne trepnuvši, ali u EVA odelu bilo je pravo mučenje.

Ne mogu da dočekam da dobijem unuke. „Kad sam bio mlad, morao sam da pešačim do ivice kratera. Uzbrdo! U skafanderu! Na Marsu, vi, mali upišanci! Jeste li čuli? Na Marsu!”

U svakom slučaju, popeo sam se uz ivicu, i jebote, kakav prizor. Predivan pogled. Mislio sam da ću možda videti suprotnu stranu kratera Mart kako bih na osnovu toga odredio da li je bolje da ga zaobiđem sa severne ili s južne strane.

Ali suprotna strana nije se videla. Bilo je magline u vazduhu. To nije neuobičajeno; na kraju krajeva, Mars ima klimu i vetar i prašinu. Ali činila mi se nešto gušćom nego što bi trebalo da bude. Navikao sam se na široka otvorena prostranstva Acidalije Planicije, svog bivšeg doma u preriji.

A onda sam primetio nešto još čudnije. Okrenuo sam se i pogledao prema roveru i prikolici. Bili su tamo gde sam ih i ostavio (na Marsu jedva da ima kradljivaca kola). Pogled na tu stranu bio je daleko jasniji.

Ponovo sam pogledao istočno preko vrha Marta. Zatim zapadno prema horizontu. Pa istočno, pa zapadno. Pri svakom okretu morao sam ceo da se okrenem, jer su EVA odela takva kakva su.

Juče sam prošao pored kratera koji se nalazi pedesetak kilometara zapadno odavde. Jedva se nazire na horizontu. Ali kad pogledam ka istoku, ne vidim ni izbliza toliko daleko. Krater Mart je širok sto deset kilometara. Ako je vidljivost pedeset kilometara, trebalo bi jasno da vidim bar obrise ivice. Ali ne vidim ih.

Šta se ovde dešava koji moj?

Isprva sam bio zbunjen. Ali ta razlika u vidljivosti nije mi davala mira. A već sam naučio da budem sumnjičav prema svemu. Tada sam polako počeo da povezujem:

Jedino objašnjenje za asimetričnu vidljivost je peščana oluja.

Peščane oluje smanjuju delotvornost solarnih ćelija.

Moje solarne ćelije već nekoliko solova polako gube delotvornost.

Iz ovoga sam zaključio sledeće:

Već nekoliko solova se nalazim usred peščane oluje.

Sranje.

Ne samo da sam usred peščane oluje već uskomešane čestice u vazduhu postaju sve gušće što sam bliži Skjapareliju. Nekoliko sati ranije brinuo sam što ću morati da zaobilazim krater Mart. Sada ću morati da zaobiđeni nešto kudikamo veće.

I pritom moram da požurim. Peščane oluje se kreću. Ako ostanem u mestu sva je prilika da će me progutati. Ali kuda da idem? Više nije reč o najbržem putu. Ako sada izaberem pogrešan pravac, pesak će me zatrpati.

Nemam satelitske snimke. Ne znam ni veličinu ni oblik oluje, kao ni njen smer kretanja. Čoveče, šta bih dao za pet minuta razgovora sa Nasom. Mora da su se u Nasi usrali od straha gledajući šta se ovde dešava.

Vreme mi odmiče. Moram da provalim kako da provalim sve što treba da znam o ovoj oluji. I to odmah.

A u ovom trenutku mi baš ništa ne pada na pamet.

(CroWarez.org ).

Mindi se dovukla do svog kompjutera. Današnja smena je počela u dva i deset popodne. Svaki danje uklapala svoju satnicu sa Vatnijevom. Spavala je kad on spava. Vatni je jednostavno spavao kada je na Marsu noć, dok je Mindi svakog dana morala da pomera satnicu četrdeset minuta unapred, lepeći aluminijumsku foliju na prozore da bi uhvatila bar malo sna.

Otvorila je najnovije satelitske snimke. Primetila je nešto čudno. Još uvek je ulogoren. Obično vozi rano ujutru čim se dovoljno razdani. Tako može da iskoristi podnevno Sunce za najdelotvornije punjenje baterija.

Ali danas se nije ni mrdnuo iako je jutro već uveliko prošlo.

Proverila je na snimku oblast oko rovera i spavaće sobe tražeći poruku. Našla ju je na uobičajenom mestu (severno od kampa). Kada je pročitala Morzeovu azbuku, razrogačila se. PEŠČANA OLUJA. PRAVIM PLAN.

Zamalo je ispustila mobilni telefon kad se mašila da pozove Venkata na privatni broj.

23.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 476.

Mislim da znam kako ovo da resim.

Nalazim se na samom obodu oluje. Ne znam ni kolika je ni u kom smeru se kreće. Ali važno je da se kreće jer to mogu da iskoristim. Ne moram ja da lutam naokolo da bih je istražio. Ona će doći meni.

Oluja je samo prašina u vazduhu; ne predstavlja opasnost za rovere. Mogu da je posmatram sa stanovišta „procenta gubitka energije”. Proverio sam jučerašnju proizvodnju struje; napravio sam devedeset sedam procenata od optimalne količine. Dakle, ovo je, zasad, troprocentna oluja.

Moram da nastavim put i da obnavljam kiseonik. To su mi dva osnovna cilja. Dvadeset procenata ukupne energije koristim za obnavljanje kiseonika (kada stojim tokom vazdušnih dana). Ako završim u osamdesetjednoprocentnom delu oluje, biću u ozbiljnoj opasnosti. Ostaću bez kiseonika čak i da svu raspoloživu električnu energiju preusmerim na njegovu proizvodnju. To je scenario sa smrtnim ishodom. Doduše, do smrtnog ishoda bi došlo mnogo ranije. Potrebna mi je energija za vožnju ili ću ostati zarobljen dok oluja ne prođe ili se ne raziđe. A to bi moglo mesecima da potraje.

Sto više struje proizvedem više će mi ostati za vožnju. Osamdeset posto dobijene električne energije usmeravam na vožnju. S tom količinom prelazim devedeset kilometara po solu. Sto znači da trenutno, s gubitkom energije od tri procenta, mogu da pređem tri zapeta tri kilometra manje nego što bi trebalo.

Nije problem ako po solu pređem malo manju razdaljinu. Imam dovoljno vremena, ali ne smem da zađem preduboko u oluju inače se nikad neću iskobeljati.

U najmanju ruku moram da putujem brže od oluje. Ako budem brži zaobići ću je i izbeći ću opkoljavanje. Moram da saznam kojom brzinom se kreće.

To mogu da postignem tako što ću jedan sol presedeti ov- de. Onda ću sutrašnju proizvodnju struje uporediti sa današnjom. Dovoljno je da obavim poređenje dobijene količine u isto doba dana. Tako ću izračunati brzinu oluje, bar u smislu procentualnog gubitka energije.

Ali moram da znam i oblik oluje.

Peščane oluje su velike. Mogu da imaju nekoliko hiljada kilometara u prečniku. Zato moram da znam u kom smeru mi valja krenuti kad počnem da je zaobilazim. Najbolje bi bilo da se krećem pod pravim uglom u odnosu na kretanje oluje, u smeru u kojem je oluja slabija.

Dakle, evo plana:

Zasad mogu da pređem osamdeset šest kilometara (zato što se juče baterije nisu napunile do kraja). Ostaviću jednu solarnu ćeliju ovde i voziću četrdeset kilometara ka jugu. Tu ću ostaviti još jednu solarnu ćeliju i voziću se još četrdeset kilometara južno. U rasponu od osamdeset kilometara imaću tri referentne tačke.

Sutra ću se vratiti po solarne ćelije i pročitaću podatke. Poređenjem količine dobijenih vati u isto vreme u jednom danu na te tri lokacije, odrediću oblik oluje. Ako je gušća u južnom pravcu, krenuću ka severu da je zaobiđem. Ako je gušća prema severu, ja ću ići južno.

Nadam se da ću ići južnom putanjom. Skjapareli je jugoistočno od mene. Kretanje prema severu debelo bi produžilo putovanje.

Postoji samo jedan mali problem u mom planu: nemam čime da „snimim” količinu dobijenih vati u ostavljenoj solarnoj ćeliji. Lako mi je da pratim i registrujem proizvodnju na roverovom kompjuteru, ali treba mi nešto što mogu da ostavim napolju. Ne mogu da pratim očitavanja dok vozim. Potrebna su mi očitavanja u isto vreme sa različitih mesta.

Zato ću se danas baviti uvrnutom naukom. Moram da napravim nešto što može da registruje količinu proizvedenih vati. Nešto što mogu da ostavim zajedno sa solarnom ćelijom.

Pošto mi ionako nema mrdanja, ostaviću solarne ćelije napolju. Kad sam već tu, iskoristiću to da napunim baterije do vrha.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 477.

Trebala su mi dva dana, ali mislim da sam spreman da izmerim ovu oluju.

Kada sam se pakovao za put, pazio sam da ponesem sav pribor i alat. Cisto u slučaju da moram nešto da popravim na roveru.

Spavaću sobu sam pretvorio u laboratoriju. Naslagao sam kutije sa zalihama tako da dobijem nešto što liči na sto, a kutiju za uzorke sam koristio kao stolicu.

Trebalo je smisliti kako da pratim proizvodnju struje u solarnim ćelijama u određeno doba dana. Teži deo bilo je čuvanje podataka. A rešenje je bilo dodatno EVA odelo koje sam poneo.

Ono što je dobro jeste što odela imaju kamere koje snimaju sve što vide. Jedna je na desnoj ruci (ili na levoj ako je astronaut levoruk), a druga iznad vizira. Tačno vreme je elektronski upisano u donji levi ugao slike, baš kao na drmusavim kućnim snimcima s tatine kamere.

U mom kompletu alata nalazi se nekoliko merača snage, pa sam pomislio: zašto da pravim sopstveni sistem za čuvanje podataka, kad mogu kamerom da snimam merač snage tokom čitavog dana.

Onda sam to i sastavio.

Prvo sam skinuo kamere s rezervnog EVA odela. Morao sam da budem pažljiv, da ne uništim odelo. To mi je jedino rezervno. Skinuo sam kamere i žice koje vode do memorijskih čipova.

Stavio sam merač snage u malu posudu za uzorke, zatim sam zalepio kameru sa unutrašnje strane poklopca. Kada sam zatvorio posudu, kamera je normalno snimala očitavanja na meraču snage.

Za proveru sam ih priključio na napajanje iz rovera. Kako će se napajati kad ih ostavim na Marsovoj površini? Pa, ispada da će biti prikačeni na solarnu ćeliju površine dva kvadratna metra. To će biti više nego dovoljno. U posudu sam ubacio i malu bateriju na punjenje da im obezbedim napajanje i u toku noći (i nju sam skinuo sa rezervnog EVA odela).

Sledeći problem je toplota, to jest njen nedostatak. Čim izvadim ovu posudu iz rovera, vrlo brzo će početi da se hladi. Kad se previše ohladi, elektronika će potpuno prestati da radi.

Sto znači da mi treba izvor toplote. Odgovor sam našao u svom kompletu alata. Otpornici. Gomila otpornika. Kamera i merač snage troše neznatnu količinu energije koju solarna ćelija može da proizvede, tako da ću ostatak energije propustiti kroz otpornike.

Otpornici se zagrevaju. Tako se inače ponašaju. I eto izvora toplote.

Napravio sam i isprobao dva „registratora struje”, i uverio se da kamera dobro radi.

Potom sam obavio EVA. Otkačio sam dve solarne ćelije i povezao ih na registrator struje. Sledećih sat vremena pustio sam ih da na miru registruju, a onda sam ih uneo unutra da proverim rezultate. Radili su sjajno.

Uskoro će pasti mrak. Sutra ujutru ću jedan registrator struje ostaviti ovde, pa ću se uputiti na jug.

Dok sam radio ostavio sam uključen oksigenator (što da ne?). Zato sad imam maksimalne zalihe kiseonika i spreman sam za put.

Produktivnost solarnih ćelija danas iznosi devedeset dva zapeta pet odsto, u poređenju sa jučerašnjih devedeset sedam odsto. Znači da se oluja kreće brzinom od četiri zapeta pet odsto gubitka energije po solu. Ako bih ostao ovde još šesnaest solova, toliko bi se smračilo da bi me to ubilo.

Sto znači da je dobro što ne ostajem.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 478.

Danas je sve proteklo po planu. Bez ikakvih začkoljica. Ne mogu da odredim da li vozim dublje u oluju ili izlazim iz nje. Teško je proceniti da li prirodnog svetla ima više ili manje nego juče. Ljudskom mozgu je teško da razlikuje takve nijanse.

Ostavio sama registrator kad sam krenuo. Onda sam putovao četrdeset kilometara ka jugu i na brzinu obavio jednu EVA kako bih ostavio i drugi. Sada sam prešao svih osamdeset kilometara, izneo sam solarne ćelije za punjenje i merim proizvodnju struje.

Sutra ću morati da idem u suprotnom smeru da pokupim registratore struje. Može da bude opasno; voziću se nazad u olujnu oblast. Ali vredi rizikovati.

Osim toga, ne znam da li sam pomenuo da mi se krompir smučio! Ne možete da zamislite koliko mi se smučio. Ako se ikad vratim na Zemlju, kupiću sebi finu lepu kućicu u zapad noj Australiji. Jer zapadna Australija je na suprotnoj strani zemaljske kugle od Ajdaha.

To mi je palo na pamet zato što sam danas za ručak jeo pakovani obrok. Sačuvao sam bio pet porcija za posebne prilike. Prvu sam pojeo pre dvadeset devet dana kada sam kumio na put. Skroz sam zaboravio da pojedem drugu kad sam bio na polovini puta, pre devet solova. Tako da sada uživam u zakasneloj gozbi povodom pređene polovine puta.

Ionako je verovatno poštenije da je pojedem danas. Ko zna koliko će potrajati zaobilaženje ove oluje. A ako se zaglavim, osuđen na smrt, ima da pojedem sve ostale obroke koje čuvam.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 479.

Da li vam se ikad desilo da izađete na auto-put s pogrešne strane? Morate da vozite do sledećeg izlaza da biste mogli da okrenete, ali nervirate se sa svakim pređenim metrom puta jer se krećete u suprotnom smeru od svog cilja.

Tako sam se ja danas osećao. Sad sam opet tamo odakle sam juče krenuo. Bljak.

Usput sam pokupio registrator struje koji sam ostavio na pola puta. Malopre sam uneo i onaj koji sam ovde ostavio.

Oba registratora su radila onako kako sam se nadao. Pre- neo sam njihov video-materijal na laptop i premotao snimak do podneva. Konačno sam imao očitavanja solarne efikasnosti sa tri lokacije duž linije od osamdeset kilometara, sva tri u isto doba dana.

Od juče u podne registrator sa najsevernije lokacije pokazuje pad proizvodnje od dvanaest zapeta tri odsto, srednji devet zapeta pet odsto, dok je rover zabeležio pad od šest zapeta četiri odsto na najjužnijoj lokaciji. Situacija je prilično jasna: olujni pojas se prostire u pravcu severozapad - jugoistok. A već sam odredio da se kreće ka zapadu.

Najbolji način da ga izbegnem jeste da idem ka jugu.

Konačno neke dobre vesti! Ka jugu sam i krenuo. Neću izgubiti previše vremena.

Smor... Sutra moram treći put da pređem istu jebenu deonicu puta.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 480.

Mislim da uspevam da prestignem oluju.

Pošto sam se ceo dan vozio Marsovim auto-putem 1, sad sam ponovo tamo gde sam se juče ulogorio. Sutra ću konačno moći stvarno da odmaknem. Do podneva sam završio s vožnjom i zaustavio se. Ovde je pad proizvodnje petnaest zapeta šest odsto. Ako to uporedim s gubitkom od sedamnaest odsto na mestu gde sam se juče ulogorio, proizilazi da mogu da preteknem oluju dokle god se krećem ka jugu.

Nadam se.

Oluja je verovatno kružnog oblika. Obično su takve. Ali moguće je da vozim samo u neku uvalu. E, ako je tako onda sam mrtav. Mojim mogućnostima je tu kraj.

Ubrzo ću znati na čemu sam. Ako je oluja kružnog oblika, svakog dana bi trebalo da prelazim sve više dok se ne vratim na sto odsto. Kad dođem dotle, znaću da sam izašao iz oluje s južne strane i da mogu ponovo da se krećem ka istoku. Videćemo.

Da nema oluje, išao bih direktno ka jugozapadu ka svom cilju. Ovako, pošto se krećem samo južno, nisam ni približno toliko brz. Prelazim devedeset kilometara dnevno kao i obično, ali približim se samo trideset sedam kilometara dnevno Skjapareliju jer je Pitagora baksuz. Ne znam kad ću se konačno izvući iz oluje i ponovo krenuti direktno ka Skjapareliju. Ali jedno je sigurno: moj plan da stignem četiristo devedeset petog sola otišao je u kurac.

Petsto četrdeset deveti sol. Tada dolaze po mene. Ako ili promašim, ovde ću provesti ostatak svog vrlo kratkog života. A još treba da obavim modifikacije na VPM-u.

Čoveče.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 482.

Vazdušni dan. Vreme za opuštanje i mozganje.

Za opuštanje sam pročitao sto strana knjige Agate Kristi Zlo pod suncem zahvaljujući kolekciji digitalnih izdanja Johansenove. Mislim da je Linda Maršal ubica.

Sto se tiče mozganja, mozgao sam kad ću već jednom izaći iz ove jebene oluje.

I dalje se, iz sola u sol, vozim ka jugu; i dalje prelazim manje od planiranog. Otkad ova pošast traje, primičem se samo trideset sedam kilometara dnevno VPM-u umesto devedeset. Pizdim zbog toga.

Razmišljao sam da preskočim vazdušni dan. Mogao bih da izdržim još nekoliko dana pre nego što potrošim sav kiseonik, a važno je da se izbavim iz ove oluje. Ali odustao sam od tog nauma. Dovoljno sam ispred oluje da priuštim sebi jedan sol odmora. A ne znam ni koliko bi to uopšte značilo. Ko zna dokle se na jugu ova oluja proteže?

Dobro, Nasa verovatno zna. I sigurno to prikazuju na vestima na Zemlji. Verovatno postoji i internet strana pod nazivom www.gledajte-kako-Mark-Vatni-umire.com. Tako da najmanje sto miliona ljudi tačno znaju koliko se daleko na jugu ova oluja prostire.

Ali ja nisam jedan od njih. ( gro.zeraWorC )

DNEVNIČKI UNOS: SOL 484.

Konačno!

KONAČNO sam izašao iz jebene oluje. Današnja proizvodnja energije bila je sto odsto. Nema više prašine u vazduhu. Kako se oluja kreće pod pravim uglom na moj smer kretanja, to znači da sam južno od najjužnije tačke olujnog oblaka (pod pretpostavkom da je kružnog oblika. Ako nije, onda u tri lepe.)

Od sutra vozim direktno ka Skjapareliju. Stoje dobro, jer sam izgubio mnogo vremena. Otišao sam petsto četrdeset kilometara južno da bih izbegao oluju. Baš sam skrenuo s puta.

Mada moram reći da to i nije bilo toliko loše. Sad sam već duboko u Teri Meridijani, i vožnja ovuda je malo lakša nego po džombastom i negostoljubivom terenu Arabije Tere. Skjapareli je skoro istočno, i ako me proračuni pomoću sekstanta i Fobosa ne varaju, imam još hiljadu trideset kilometara do cilja.

Uključujući vazdušne dane i računajući devedeset kilometara puta po solu, trebalo bi da stignem petsto petog sola. Sto i nije tako loše. Oluja zvana „Umalo ubih Marka” na kraju me je koštala samo sedam solova.

Imaću četrdeset četiri sola da obavim sve modifikacije na VPM-u koje su smislili u Nasi.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 487.

Ukazala mi se interesantna prilika. A kad kažem „prilika” mislim na Oportjuniti.

Toliko sam skrenuo s kursa da zapravo nisam uopšte daleko od rovera Oportjuniti, korišćenog za istraživanje Marsa. Udaljen je oko trista kilometara. Mogao bih da odem do njega i uradim isto što sam uradio i s Patfajnderom. Za to bi mi trebala manje-više četiri sola.

Stvar je u tome što nije vredno truda. Udaljen sam samo trinaest solova od VPM-a. Zašto da se lomatam, da iskopa vam još jedan pokvareni rover da bih ga koristio kao improvizovani radio kad ću za nekoliko nedelja imati potpuno nov, savršeno ispravan komunikacioni sistem.

Dakle, iako je baš zgodno što sam toliko blizu još jednog rovera (čoveče, baš smo zagadili ovu planetu, zar ne?) nema svrhe otkopavati ga.

Uostalom, oskrnavio sam dovoljno budućih arheoloških lokaliteta.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 492.

Moram malo da se pozabavim spavaćom sobom.

Trenutno može da bude u upotrebi samo kad sam ja u ro- veru. Prikačena je za vazdušnu komoru, tako da ne mogu da izađem ako je otvorena. To nije bio problem tokom puta jer sam ionako morao svaki dan da je slažem. Ali kad stignem do VPM-a, neću morati više da vozim. Svako spuštanje i dizanje pritiska u spavaćoj sobi napreže šavove (tu lekciju sam naučio na teži način kad je hab eksplodirao) tako da bi bilo najbolje da to nekako preskočim.

Uh, jebote! Upravo sam shvatio kako zaista verujem da ću stići do VPM-a. Primetili ste šta sam upravo radio? Opušteno sam pričao o tome šta ću da radim kad stignem do VPM-a. Kao da to nije ništa. Nema frke. Samo ću skoknuti do Skjaparelija i visiću tamo s VPM-om.

Do jaja.

U svakom slučaju, nedostaje mi još jedna vazdušna komora. Imam jednu na roveru i jednu na prikolici i to je sve. Čvrsto su pričvršćene na trup, tako da nijednu ne mogu da otkačim kako bih je prikačio na spavaću sobu.

Ali zato mogu spavaću sobu hermetički da zatvorim. Čak ne moram ništa da seckam i lepim. Na vrhu priključka za vazdušnu komoru nalazi se zalistak koji mogu da odmotam i zatvorim otvor. Sećate se da sam priključak za vazdušnu komoru ukrao sa samorasklopivog šatora. To je dodatak u slučaju gubitka pritiska dok ste u roveru. Bio bi prilično beskoristan ako ne bi mogao da se izoluje.

Nažalost, kako je to uređaj za slučaj nužde, nije namenjen za višekratnu upotrebu. Ideja je da se ljudi zatvore u šator, a onda ostatak posade može da dođe drugim roverom i spase ih. Posada ispravnog rovera otkači šator s rovera u kome nema pritiska i prikači ga na svoj rover. Zatim sa svoje strane raseku zalistak i izvuku članove posade.

Da bi ovakvo spašavanje bilo izvodljivo pravila nalažu da nikad ne bude više od troje ljudi u jednom roveru, i da oba rovera budu savršeno ispravna, inače ne možemo da koristimo nijedan.

Dakle, evo mog briljantnog plana: kad dođem do VPM-a, spavaću sobu više neću koristiti kao spavaću sobu. U nju ću smestiti oksigenator i atmosferski regulator. A prikolicu ću koristiti kao spavaću sobu. Zgodno, jelda?

U prikolici ima dosta prostora. Baš sam se namučio da ga stvorim. Balon pruža mnogo slobodnog prostora iznad glave. Podna površina nije velika, ali vertikalnog prostora ima više nego dovoljno.

Osim toga, platno spavaće sobe ima nekoliko ventilacionih otvora. I na tome mogu da zahvalim samorasklopivim šatorima. Komade platna sam krao odakle sam stigao, uglavnom sa šatora, tako da sam dobio platna s ventilacionim otvorima (i to po tri rezervna). Nasa je obezbedila sklonište za slučaj opasnosti u koje spasilačka posada onima unutra može da sprovede vazduh.

Na kraju ću imati hermetički zatvorenu spavaću sobu sa oksigenatorom i atmosferskim regulatorm. Biće povezana na prikolicu pomoću creva preko kojih će deliti atmosferu a kroz jedno crevo ću sprovesti dovod struje. Rover će služiti kao skladište (neću više morati da pritstupam kontrolama za upravljanje) a prikolica će ostati potpuno prazna. Tako ću imati spavaću sobu u koju mogu da uđem kad god poželim. Čak ću moći da je koristim kao radionicu za modifikaciju onih delova VPM-a koji mogu da prođu kroz vazdušnu komoru prikolice.

Naravno, ako atmosferski regulator i oksigenator budu imali problema u radu, moraću da razrežem platno spavaće sobe kako bih im prišao. Ali ovde sam već četiristo devedeset dva sola i sve vreme su dobro radili, tako da ću rizikovati.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 497.

Sutra stižem do ulaza u krater Skjapareli!

Naravno, pod uslovom da ništa ne krene naopako. Na ovoj misiji inače sve teče tako glatko, zar ne? (To je bio sarkazam.)

Danas je vazdušni dan, i prvi put sam poželeo da ga preskočim. Toliko sam blizu Skjaparelija da mogu maltene da ga okusim. Pretpostavljam da bi to bio ukus peska, ali nije u tome poenta.

Naravno, to nije kraj puta. Trebaće mi još tri sola od ulaza u krater do VPM-a, ali, jebote! Skoro sam stigao!

Misilm da čak vidim obod Skjaparelija. Baš je daleko i možda mi se samo učinilo. Udaljen je šezdeset dva kilometra, dakle, ako je to stvarno obod Skjaparelija, jedva se nazire.

Sutra ću, ispred Ulaznog kratera skrenuti ka jugu i ući ću u basen Skjaparelija preko Ulazne rampe. Izveo sam grubu računicu i nagib bi trebalo da bude prilično bezbedan. Visinska razlika između oboda i basena iznosi jedan i po kilometar, a Rampa je duga najmanje četrdeset pet kilometara. To da je nagib od dva stepena. Sto nije nesavladivo.

Sutra uveče ću pasti najniže dosad!

Da preformulišem...

Sutra uveče ću dotaći dno!

Ne, ni to ne zvuči dobro...

Sutra uveče ću biti u omiljenoj rupi Đovanija Skjaparelija!

Dobro, priznajem, sad se već zajebavam.

.

Milionima godina obod kratera trpi neprestane nalete vetra. Erozija je nagrizla stenoviti obod kratera kao reka koja kleše sebi put kroz planinski venac. Eonima kasnije konačno je probila ivicu.

Zona visokog pritiska koju stvara vetar sada je imala kanal kroz koji je mogla da se izliva. Rascep se sve više i više širio sa svakim milenijumom. Kako se širio, čestice prašine i peska nošene vetrom taložile su se na dnu basena.

Na kraju je dostignuta tačka izjednačenja. Pesak se nagomilao dovoljno visoko da se tlo poravna s onim izvan kratera. Nove naslage nisu više rasle u visinu već u širinu. Padina se širila dok nije postignuta nova tačka izjednačenja, tačka određena složenim međusobnim delovanjem bezbroj sitnih čestica i njihovom sposobnošću da zadrže oblik pod određenim uglom. Tako je rođena Ulazna rampa.

Vetrovi su napravili dine i teren sličan pustinjskom. Udari meteora koji su u blizini stvarali nove kratere naneli su kamenje i stene. Rampa je dobila nepravilan oblik.

Gravitacija je onda obavila svoj deo posla. S vremenom, rampa se sabijala. Ali nije se sabila ravnomerno. Oblasti različite gustine sabijale su

se neujednačenom brzinom. Neke su postale tvrde kao kamen dok su druge ostale meke kao talk.

Iako je u proseku predstavljala blag nagib ka unutrašnjosti kratera, sama rampa je bila džombasta i opasno neujednačena.

Kada je stigao do Ulaznog kratera, usamljeni stanovnik Marsa usmerio je svoje vozilo u basen Skjapareli. Nije očekivao tako težak teren ali nije bilo ništa gore od onoga koji je već rutinski savladavao.

Zaobilazio je manje dine i oprezno se peo preko onih većih. Bio je obazriv pri svakom skretanju, kod svakog spuštanja ili dizanja terena, ispred svake stene na putu. Promišljao je svaku putanju i razmatrao sve mogućnosti.

Ali to nije bilo dovoljno.

Dok se spuštao niz naizgled običan obronak, rover se sjurio s nevidljive litice. Nabijeno tvrdo zemljište odjednom je ustupilo mesto rastresitom puderastom. Kako je čitava površina bila prekrivena slojem prašine debelim bar pet centimetara, nije bilo vidljivih nagoveštaja te nagle promene.

Roverov levi prednji točak je propao. Naglo zanošenje potpuno je odiglo s tla zadnji desni točak. To je pak dodatno opteretilo zadnji levi točak koji je potom takođe skliznuo u puder sa svog nesigurnog uporišta.

Pre nego što je putnik mogao da reaguje, rover se prevrnuo na bok. Kad se to desilo, solarne ćelije naslagane na krovu razletele su se i rasule kao bačen špil karata.

Prikolica, prikačena na rover spojnicom za vuču, izvrnula se za njim. Usled uvijanja, jak kompozit od kojeg je napravljena spojnica slomio se kao krta grančica. Creva koja su povezivala dva vozila takođe su pukla. Prikolica se strmoglavila kljunom u meko tlo i prevrnula na balonski krov gde se naglo zaustavila uz tresak.

Rover nije bio te sreće. Nastavio je da se kotrlja nizbrdo, bacajući putnika unutra kao odeću u mašini za sušenje. Nakon dvadeset metara, meki prah je ustupio mesto sabijenom pesku i rover se uz tresak zaustavio.

Zaustavio se na boku. Ventili na koje su bila priključena otkačena creva detektovali su iznenadni pad pritiska i zatvorili su se. Vozilo je ostalo hermetički zatvoreno.

Putnik je bio živ, zasada.

24.

Šefovi odeljenja zurili su u satelitski snimak na projektorskom platnu.

Gospode - rekao je Mič. - Šta se, dođavola, desilo?

Rover se prevrnuo — rekla je Mindi, pokazujući na platno. - Prikolica stoji naopako. Ove ploče razbacane unaokolo su solarne ćelije.

Venkat je stavio ruku na obraz. - Imamo li ikakve informacije o stanju segmenta pod pritiskom u roveru?

Ništa vidljivo - rekla je Mindi.

Ima li naznaka da je Vatni radio nešto posle nesreće? Možda je radio EVA?

Nije bilo EVA - odgovorila je Mindi. - Vedro je. Da je izašao, videli bi se otisci stopala.

Jel’ ovo celo mesto udesa? - pitao je Brus Ng.

Mislim da jeste - rekla je Mindi. - Gore pri vrhu foto grafije, što je sever, vidimo uobičajene tragove točkova. Evo ovde - pokazala je na izraženije ugažen pesak - mislim da je upravo ovde krenulo naopako. Rekla bih da je rover odatle skliznuo i zakotrljao se. Možete da vidite brazdu koju je ostavio za sobom. Prikolica se prevrnula na krov.

Ne kažem da je sve u redu — oglasio se Brus — ali mislim da nije tako loše kako izgleda.

Nastavi - rekao je Venkat.

Rover može da podnese kotrljanje - objasnio je Bru. - da je došlo do gubitka pritiska, videla bi se zrakasta šara u pesku. A ja ne vidim ništa slično.

I dalje postoji mogućnost da je Vatni povređen - primetio je Mič. - Mogao je da udari glavu, da slomi ruku ili tako nešto.

Naravno - odvratio je Brus. - Samo hoću da kažem da je s roverom verovatno sve u redu.

Kada je ovo snimljeno?

Mindi je pogledala na sat. - Snimak je stigao pre sedamnaest minuta. Dobićemo još jednu sliku za devet minuta kad MGS4 bude u poziciji za snimanje u svojoj orbiti.

Prvo će izaći da proceni štetu - rekao je Venkat. - Mindi, obavesti nas kad dođe do bilo kakve promene.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 498.

Hmm.

Da.

Stvari ne idu baš kao podmazane na ovom spustu u basen Skjapareli. Da biste mogli bar otprilike da zamislite koliko je loše, reći ću vam da moram da dignem ruku iznad glave da bih dohvatio kompjuter i ovo otkucao. Kompjuter jeste i dalje pored komandne table, ali je rover okrenut na bok.

Dobro sam se istumbao, ali u kriznim trenucim ja vam dođem kao uvežbana mašina. Čim se rover prevrnuo, sklupčao sam se i ostao tako. Ja sam vam od takvih akcionih heroja.

Ipak, upalilo je. Nisam povređen.

Segment pod pritiskom je ostao čitav, tako da je to plus. Ventili na koje se nastavljaju creva za prikolicu su zatvoreni, što verovatno znači da su se creva otkačila. To pak znači da je vučna spojnica prikolice pukla. Divno.

Gledam oko sebe i mislim da se ništa nije polomilo. Rezervoari vode su zatvoreni. Nema vidljivih pukotina na rezervoarima za vazduh. Spavaća soba se odmotala i raširila po čitavoj kabini, ali to je samo platno, teško da je moglo da se ošteti.

Komande za upravljanje su u redu, a kompjuter za navigaciju mi govori da je rover pod „neprihvatljivo opasnim nagibom”. Hvala, kompjuteru!

Dobro, prevrnuo sam se. Nije smak sveta. Živ sam i rover je ceo. Više brinem zbog solarnih ćelija preko kojih sam se verovatno skotrljao. Osim toga, pošto se prikolica odvojila, velike su šanse da je i ona nastradala. Balon koji joj izigrava krov nije naročito otporan. Ako je pukao, sva sranja iznutra su lansirana napolje na sve strane, pa ću morati da ih tražim. To mi je oprema za očuvanje života bez koje ne mogu.

Kad smo kod očuvanja života, rover se prebacio na svoje rezervoare pošto su se ventili zatvorili. Bravo, rovere! Treba te nagraditi.

Imam dvadeset litara kiseonika (dovoljno za četrdeset dana) ali bez regulatora (koji se nalazi u prikolici) prinuđen sam da se vratim na hemijsku apsorpciju ugljen-dioksida. Imam filtere za trista dvanaest sati. Plus filtere za ugljen-dioksid iz EVA odela koji će mi obezbediti još sto sedamdeset jedan sat. Sve ukupno trajaće mi četiristo osamdeset tri sata, što je skoro dvadeset solova. Tako da imam vremena da popravim sve što je neophodno.

Sad sam tako prokleto blizu VPM-a. Oko dvesta dvadeset kilometara. Ne pada mi na pamet da dopustim da me ovako nešto osujeti. A više i nije neophodno da sve radi besprekorno. Rover treba da pređe još samo dvesta dvadeset kilometara, a sistem za očuvanje života treba da radi još samo pedeset jedan sol. To je sve.

Vreme mi je da obučem skafander i potražim prikolicu.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 498. (2)

Obavio sam EVA i ustanovio da nije sve tako crno. Doduše, nije ni sjajno.

Razbio sam tri solarne ćelije. Nalaze se ispod rovera i potpuno su smrskane. Možda još uvek iz njih može da se iscedi koji vat, ali ne nadam se previše. Krenuo sam na put sa jednom solarnom ćelijom više. Za dnevne potrebe dovoljno mi je bilo dvadeset osam ploča, a poneo sam dvadeset devet (četrnaest na krovu rovera, sedam na krovu prikolice i osam na improvizovanim policama koje sam montirao na bočnim stranama oba vozila.)

Pokušao sam guranjem da ispravim rover, ali nisam imao dovoljno snage. Moraću nečim da ga poduprem. Osim što leži na boku, ne vidim nikakav ozbiljan problem na njemu.

Dobro, to nije istina. Vučna spojnica je previše oštećena da bi mogla da se popravi. Polovina se skroz odvalila sa rovera. Srećom, i prikolica ima vučnu spojnicu, tako da imam rezervnu.

Prikolica je u nezgodnom položaju. Okrenula se naglavačke i sad leži na naduvanom krovu. Nisam siguran koji mi se bog osmehnuo i sprečio pucanje balona, ali zahvalan sam mu na tome. Prioritet mi je da je uspravim. Stoje duže balon pod opterećenjem veće su šanse da pukne.

Dok sam bio napolju, sakupio sam ostalih dvadeset šest solarnih ćelija koje nisu pod roverom i postavio ih da mi pune baterije. Kad sam već tu, jel’ tako?

Zasad moram da resim nekoliko problema: prvo, moram da uspravim prikolicu. Ili bar da rasteretim balon. Zatim moram da uspravim rover. I na kraju moram da zamenim vučnu spojnicu na roveru onom sa prikolice.

Takođe bi trebalo da napišem poruku Nasi. Verovatno su zabrinuti.

.

Mindi je pročitala poruku naglas. - PREVRNUO SAM SE. SAD POPRAVLJAM.

Šta? To je sve? - rekao je Venkat preko telefona.

To je sve — referisala je Mindi pritiskajući slušalicu ramenom dok je kucala mejl svima sa liste zainteresovanih.

Samo tri reči? Ništa o zdravstvenom stanju? O opremi? Zalihama?

Kako si me provalio? - odvatila je. - Poslao je detaljan izveštaj o šteti, ali ja sam odlučila da slažem, onako, bez ikakvog razloga.

Dobra fora - rekao je Venkat. - Zajebavaj nekog ko je sedam nivoa iznad tebe u kompaniji, pa da vidiš kako ćeš proći.

O ne — rekla je Mindi. — Mogu da izgubim posao međuplanetarnog voajera? Pretpostavljam da ću onda morati da upotrebim svoju master diplomu za nešto drugo.

Sećam se kako si nekad bila stidljiva.

Sada sam svemirski paparaco. Morala sam da se promangupiram zbog posla.

Da, da, kako da ne. Samo pošalji taj mejl.

Poslat je.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 499.

Danas je bilo mnogo posla i mnogo toga sam završio.

Dan sam počeo prilično ugruvan. Morao sam da spavam na zidu rovera. Spavaća soba ne može da se otvori kad je vazdušna komora okrenuta nagore. Ipak mi je koristila, donekle. Umotao sam je i upotrebio kao krevet.

U svakom slučaju, dovoljno je da kažem da zid rovera nije predviđen za spavanje. Ali posle jutarnjeg krompira i vikodina, osećao sam se mnogo bolje.

Prvo sam mislio da mi je prioritet prikolica. Onda sam se predomislio. Kad sam je malo bolje osmotrio, shvatio sam da nikad neću uspeti sam da je uspravim. Za to mi treba rover.

Zato sam današnji dan posvetio uspravljanju rovera.

Poneo sam sav svoj alat na put za sitne popravke na roveru i prepravke na VPM-u. Uz alat sam poneo i kablove. Kad se ulogorim pored VPM-a, moje solarne ćelije i baterije će biti fiksirane. Ne bih da pomeram rover svaki put kad nešto bušim s druge strane VPM-a. Zato sam poneo sve električne kablove koji su mogli da stanu.

I dobro je što sam to uradio jer sad mogu da ih iskoristim kao sajlu.

Pronašao sam najduži kabl koji sam imao. To je isti onaj koji sam koristio za napajanje bušilice što je uništila Patfajnder. Zovem ga „srećni kabl”.

Jedan kraj sam utakao u bateriju a drugi u zloglasnu bušilicu za uzimanje uzoraka. Onda sam se udaljio s bušilicom tražeći čvrsto tlo. Kad sam ga našao, produžio sam, onoliko koliko mi je dozvoljavala dužina kabla. Burgiju dužine jednog metra dopola sam uterao u stenu, iskopčao kabl i vezao ga za burgiju pri dnu.

Potom sam se vratio do rovera i vezao drugi kraj kabla za šipku krovnog nosača s gornje strane. Sada sam imao dugačku sajlu zategnutu pod pravim uglom u odnosu na rover.

Došao sam do polovine kabla i povukao ga u stranu. Snaga poluge svom silinom će delovati na rover. Samo sam se nadao da neće polomiti burgiju pre nego što uspravi rover.

Koračao sam unazad sve više zatežući sajlu. Nešto je moralo da popusti, a to nisam mogao da budem ja. Ja sam, na svojoj strani, imao Arhimeda. Rover se konačno uspravio.

Pao je na točkove podigavši veliki oblak sitne prašine. Bio je to potpuno nečujan događaj. Udaljio sam se dovoljno da retka atmosfera nije mogla da prenese zvuk do mene.

Odvezao sam kabl, izvukao burgiju iz stene i vratio se u rover. Izvršio sam detaljnu proveru sistema. To je užasno dosadan posao ali morao sam da ga odradim. Svi sistemi i pod- sistemi su radili bez greške.

U JPL-u su obavili neverovatan posao s ovim roverima. Ako se vratim na Zemlju, častiću Brusa Nga pivom. Mada pretpostavljam da bi trebalo sve u JPL-u da častim pivom.

Biće pivo za sve ako se vratim na Zemlju.

U svakom slučaju, sad kad je rover opet bio na točkovima, red je došao na prikolicu. Nevolja je, međutim, što se nalazim u krateru.

Prešao sam bio veći deo puta spuštajući se niz Rampu kad sam se prevrnuo. A Rampa se naslanja na zapadni obod kratera. Tako da sunce zalazi vrlo rano s moje tačke gledišta. Nalazim se u senci zapadnog zida, što je takvo neopevano sranje.

Mars nije Zemlja. Nema gustu atmosferu da krivi svetlost i nosi čestice koje prelamaju svetlost oko ćoškova. Ovde su maltene uslovi kao u vakuumu. Čim Sunce izađe iz vidokruga, ostajem u mraku. Fobos mi da je nešto mesečine, ali ne dovoljno da vidim šta radim. Dejmos je obično malo govance koje ničemu ne služi.

Da skratim: ostao sam bez dnevnog svetla. Ne dopada mi se nimalo pomisao da ostavim prikolicu prevrnutu na balon preko noći, ali ništa drugo mi nije preostalo. Pomislio sam kako je balon izdržao čitav dan u tom položaju. Zasada je verovatno stabilan.

Osim toga, pošto je rover opet uspravan, mogu ponovo da koristim spavaću sobu! U životu su važne male stvari.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 500.

Kada sam se jutros probudio, prikolica je još uvek bila u komadu. To je dobro za početak.

Prikolica je predstavljala veći izazov nego rover. Rover je samo trebalo uspraviti. Prikolicu moram da okrenem sto osamdeset stepeni, što zahteva mnogo veću snagu od onog malog jučerašnjeg trika sa polugom.

Prvi korak je bio da dovezem rover do prikolice. Onda je na red došlo kopanje.

Dragi bože, opet kopanje.

Prikolica je stajala naglavačke sa prednjim delom okrenutim nizbrdo. Odlučio sam da je najbolje iskoristiti kosinu i prevrnuti je preko kljuna. U suštini, nateraću je da napravi kolut napred i dočeka se na točkove.

To mogu da uradim tako što ću vezati kabl za zadnji deo prikolice i onda ga povući roverom. Ali pre toga moram da iskopam rupu, kako prikolica ne bi samo skliznula niz kosinu.

A ja moram da je prevrnem. Trebala mi je rupa u koju će da upadne kljun prikolice.

Tako da sam iskopao rupu tri metra sa metar, plus metar u dubinu. Četiri sata sam se mučio, ali sam uspeo.

Uskočio sam u rover i krenuo nizbrdo vukući prikolicu za sobom. Kao što sam se nadao, prednji deo prikolice je uleteo u rupu a ostatak se podigao uvis. Odatle je prikolica pala na točkove dižući ogroman oblak prašine.

Neko vreme sam sedeo, šokiran što je moj plan zaista upalio.

I opet gubim dnevno svetio. Ne mogu da dočekam da se maknem iz ove jebene senke. Treba mi samo jedan dan vožnje u pravcu VPM-a i udaljiću se dovoljno od zida. Zasad, ponovo idem ranije u krevet.

Večeras neću koristiti sistem iz prikolice za očuvanje života. Jeste da sam je ispravio, ali nemam predstavu da li sve ono unutra i dalje radi. Rover još uvek ima dovoljno zaliha za mene.

Ostatak večeri ću upotpuniti uživanjem u krompiru. Kad kažem „uživanjem” mislim: „toliko mi se zgadio da bih mogao da ubijem nekog”.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 501.

Dan sam započeo s malo čaja ni od čega. Čaj ni od čega se lako pravi. Uzmete vrelu vodu i dodate joj ništa. Pre nekoliko nedelja probao sam da napravim čaj od ljuske krompira. Sto manje znate o tome to bolje.

Danas sam se osmelio da uđem u prikolicu. To nije bio nimalo lak zadatak. Unutra je vrlo tesno; morao sam da ostavim skafander u vazdušnoj komori.

Prvo sam primetio da je unutra mnogo vruće. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim zašto.

Atmosferski regulator je i dalje radio, ali nije imao šta da radi. Kako više nije bio povezan s roverom, nije dobijao moj ugljen-dioksid na preradu. Atmosfera u prikolici je bila savršena, zašto išta menjati?

Pošto nije bilo potrebe za regulacijom, regulator nije ispumpavao vazduh u SKAR u procesu ledene separacije. A samim tim se nije ni vraćao u tečnom obliku koji je trebalo zagrejati.

Ali, ne zaboravite, RTG otpušta toplotu sve vreme. Ne može se zaustaviti. Tako da se toplota samo akumulirala. Na kraju je dostignuta tačka balansa kad toplota napušta trup vozila istom brzinom kojom je RTG dodaje.

Za radoznale — ta tačka balansa nalazi se na vrelom četrdest jednom stepenu.

Obavio sam kompletnu dijagnostiku na regulatoru i oksigenatoru i sa zadovoljstvom vam saopštavam da oba rade besprekorno.

RTG-ov bazen s vodom se ispraznio, što ne iznenađuje. Vrh je bio otvoren, a to nije dizajn koji pogoduje okretanju naglavačke. Na podu prikolice bile su lokve vode, koju sam jedva upio pomoću svog kombinezona. Napunio sam bazen dodajući vodu iz zatvorenog rezervoara koji sam ranije uneo u prikolicu. Ne zaboravite da mi ta voda treba da bi mehurići povratnog vazduha imali kuda da prođu. To je moje grej- no postrojenje.

Ali kad se sve uzme u obzir, vesti su dobre. Ključne komponenete rade bez problema, i oba vozila su opet na točkovima.

Creva koja povezuju rover i prikolicu su dobro napravljena, i nisu se oštetila. Samo sam ih vratio na mesto i vozila su ponovo mogla da dele sistem za očuvanje života.

Trebalo je popraviti još samo vučnu spojnicu. Bila je potpuno uništena od siline pritiska. Kao što sam pretpostavio, vučna spojnica na prikolici je ostala čitava, te sam je premestio na rover i ponovo povezao dva vozila s kojima sam sad mogao da nastavim vožnju.

Sve u svemu, ta mala nezgoda na putu me je koštala četiri sola. Ali sad sam ponovo u akciji!

Recimo.

Šta ako naletim na još jednu praškastu jamu? Ovog puta sam imao sreće. Sledeći put možda neću tako dobro proći.

Mislim da je ovo bila nesvakidašnja nezgoda. Problem je u tome što je jedan točak ostao na čvrstoj podlozi dok je drugi zgazio na rastresitu puderastu podlogu.

Moram da znam koliko je tlo ispred mene bezbedno. Bar tokom spuštanja niz Rampu. A kad se spustim u sam basen Skjapareli, moći ću da računam na uobičajen peskovit teren na koji sam navikao.

Da mogu da biram najradije bih napravio radio kako bih pitao Nasu za bezbedan put niz Rampu. Dobro sad, da mogu da biram izabrao bih da me spase zelena ali lepa marsovska kraljica koja želi da nauči nešto više o onoj zemaljskoj stvari koja se zove „vođenje ljubavi”.

Prošlo je mnogo vremena otkako sam video neku ženu. Samo toliko ću da kažem.

U svakom slučaju, da se ne bih ponovo skršio, planiram da... Ne, ozbiljno... godinama nisam takao ženu. Ne tražim ja mnogo, ali žene se baš ne otimaju oko botaničara/mašinskog inženjera. Ipak, ovo je već previše.

Da se vratim na temu, voziću sporije. To jest, moraću da milim. Tako ću stići da reagujem ako jedan točak počne da tone. Osim toga, manja brzina će mi dati veći obrtni momenat, te su manje šanse da izgubim vučnu snagu.

Dosad sam vozio brzinom od dvadeset pet kilometara na sat, tako da ću to da smanjim na pet kilometara na sat. Još uvek sam bliži vrhu Rampe, ali kako je dugačka samo četrdeset kilometara, natenane ću se i bezbedno spustiti do dna. Trebalo bi da je pređem za oko osam sati.

To je sutra na redu. Danas sam, opet, rano ostao bez dnevnog svetla. Kad se spustim s rampe, moći ću da se zaputim direktno prema VPM-u, što će me udaljiti od zida kratera. Ponovo ću imati dnevnu svetlost ceo dan umesto samo pola.

Ako se vratim na Zemlju, biću slavan, zar ne? Neustrašivi astronaut koji je preživeo uprkos svim nedaćama, jel’ tako? Kladim se da žene vole takve stvari.

Eto dodatne motivacije da ostanem živ.

* * *

- Izgleda da je sve popravio - objasnila je Mindi. -I njegova današnja poruka glasi SAD JE BOLJE, dakle, valjda je popravio sve što je trebalo.

Osmotrila je nasmejana lica u sali za sastanke.

Odlično - rekao je Mič.

Sjajne vesti - začuo se Brusov glas preko spikerfona.

Venkat se nagnuo prema spikerfonu: - Kako napreduju planovi za modifikacije na VPM-u, Bruse? Hoće li JPL uskoro završiti tu proceduru?

Radimo danonoćno na tome - odgovorio je Brus. - Uglavnom smo resili ono najproblematičnije. Sada razrađujmo detalje.

Dobro je. - Ima li nekih iznenađenja za koja bi trebalo da znam?

Ovaj... — zaustio je Brus. — Da, nekoliko. Ovo možda nije najbolji način da razgovaramo o tome. Za dan-dva se vraćam u Hjuston s gotovom procedurom. Možemo onda zajedno da je pređemo.

Zvuči zlokobno - rekao je Venkat. - Ali dobro. O tome ćemo kasnije.

Mogu li da prenesem novost? - pitala je Eni. - Da večeras u vestima vidimo još nešto osim prevrnutog rovera.

Svakako - odvratio je Venkat. - Lepo bi bilo čuti dobre vesti za promenu. Mindi, koliko mu treba da stigne do VPM-a?

Uobičajenom brzinom od devedeset kilometara po solu - računala je Mindi - trebalo bi da stigne petsto četvrtog sola. Ili petsto petog, ako bude išao sporije. Uvek počinje vožnju rano ujutru i završava oko podneva. - Bacila je pogled na aplikaciju na svom laptopu. - Podne petsto četvrtog sola je ovde u Hjustonu sreda 11.41 pre podne. Podne petsto petog sola je četvrtak 12.21 po podne.

Miče, ko je zadužen za komunikaciju sa VPM-om Arsa 4?

Tim za kontrolu misije Ares 3 - odgovorio je Mič. - Biće u kontrolnoj sobi 2.

Pretpostavljam da ćeš i ti biti tamo?

Nego šta.

-1 ja ću.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 502.

Za svaki Dan zahvalnosti moja porodica putuje od Čikaga do Sandaskija, što je osmočasovna vožnja. Tamo živi mamina sestra. Tata uvek vozi, a on je najsporiji, najoprezniji vozač koji je ikada seo za volan.

Ne šalim se. Vozio je kao da je na polaganju vožnje. Nikada nije prekoračio ograničenje brzine, uvek je držao ruke tačno gde treba na volanu, podešavao retrovizore pre svakog ulaska u kola, baš sve.

Besneo sam zbog toga. Na auto-putu, automobili su šišali levo i desno od nas. Neki bi nam trubili jer, iskreno, ako se pridržavate ograničenja brzine predstavljate opasnost na putu. Uvek sam osećao potrebu da izađem i poguram ga.

Tako sam se i dana osećao, ceo bogovetni dan. Pet kilometara na sat je bukvalno brzina hoda. I tom brzinom sam vozio osam sati.

Ali morao sam, da ne bih više upao ni u jednu praškastu jamu. I naravno nisam naišao ni na jednu. Glatko sam mogao da vozim brže. Ali bolje sprečiti nego lečiti.

Dobra vest je da sam sišao s Rampe. Ulogorio sam se čim sam naišao na ravan teren. Već sam vozio duže nego što sam planirao za danas. Mogao

sam da produžim, imam još oko petnaest odsto energije u baterijama, ali hoću da obezbedim što više dnevnog svetla solarnim ćelijama.

Konačno sam u basenu Skjapareli! I to daleko od zida kratera. Od sada ću imati dnevno svetio po čitav dan.

Zaključio sam da bi tu, posebnu priliku, trebalo nekako obeležiti. Pojeo sam pakovan obrok s natpisom „Preživeo nešto što je trebalo da me ubije”. Dragi bože, zaboravio sam kako je ukusna prava hrana.

Uz malo sreće za nekoliko solova moći ću da pojedem „Dolazak”.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 503.

Juče nisam dovoljno napunio baterije. Zbog produžene vožnje pre toga, napunilo se samo sedamdeset odsto pre nego što je pao mrak. Tako da sam danas kraće vozio.

Prešao sam šezdeset tri kilometra pre nego što sam morao ponovo da se ulogorim. Ali više se i ne nerviram, jer me od VPM-a deli samo sto četrdeset osam kilometara. To znači da stižem preksutra.

Jebote, stvarno ću stići!

DNEVNIČKI UNOS: SOL 504.

Jebote, ovo je do jaja! Jebote! Jebote!

Dobro je, smiri se.

Danas sam prešao devedeset kilometara. Po mojoj proceni udaljen sam pedeset kilometara od VPM-a. Treba da stignem sutra, u neko doba. Jesam uzbuđen zbog toga, ali evo šta me je, u stvari, raspametilo: uhvatio sam signal VPM-a!

NASA je programirala VPM da emituje signal za navođenje sa haba Aresa 3. Sto da ne? Baš su se dobro dosetili. Za razliku od mojih sklepanih skalamerija, VPM je najmodernija mašina u savršeno očuvanom stanju, spremna da izvrši sve šta joj se kaže. A oni su ga isprogramirali da se pretvara da je hab Aresa 3 kako bi moj rover video signal i rekao mi gde se nalazi.

To je izvanredno dobra ideja! Neću morati da lutam unaokolo tražeći ga. Mogu da idem pravo ka njemu.

Uhvatio sam signal samo jednom. Biće češći kad se više približim. VPM ima tri rezervne metode komunikacije sa

Zemljom, ali one su visokousmerene i pravljene za komunikaciju u liniji opti čke vidljivosti. Čudno je što peščana dina može da ometa signal VPM-a ka meni, dok on za to vreme komotno „razgovara” sa Zemljom. Pa kad između njega i Zemlje nema nikakvih peščanih dina da ometaju razgovor.

Nekako su se snašli i napravili radijalni signal, koliko god da je slab. A ja sam ga čuo!

Moja današnja poruka je glasila PRIMIO SIGNAL RA-DIO-FARA. Da sam imao dovoljno kamenja dodao bih NEVIĐENO DOBRA IDEJA!!!. Ali ovo je pretežno peskovita oblast.

.

VPM je čekao na jugozapadu kratera Skjapareli. Sa impresivnih dvadeset sedam metara visine njegovo kupasto telo presijavalo se na podnevnom Suncu.

Rover se pojavio na vrhu obližnje dine vukući prikolicu. Usporio je na tren, a zatim punom brzinom jurnuo prema brodu. Zaustavio se na dvadeset metara od broda.

Tu je stajao sledećih deset minuta dok je astronaut unutra oblačio skafander.

Izašao je iz vazdušne komore toliko uzbuđen da se sapleo i pao, a zatim se brzo podigao na noge. Gledajući u VPM pokazivao je ka njemu, kao da je u neverici.

Nekoliko puta je skočio stežući pesnice visoko iznad glave. Onda je kleknuo na jedno koleno i zamahnuo pesnicom.

Dotrčao je do svemirskog broda i zagrlio stajni podupirač B. Nekoliko trenutaka kasnije odvojio se od njega i izveo još jedan slavljenički krug skačući uvis.

Pošto se umorio, astronaut je ostao da stoji podbočen, pogleda podignutog ka skladnim linijama inženjerskog čuda koje je stajalo pred njim.

Penjući se uz merdevine faze za prizemljenje došao je do faze za uzlet i ušao u vazdušnu komoru. Zatvorio je vrata za sobom.

25.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 505.

Konačno sam uspeo! U VPM-u sam!

Dobro, trenutno sam opet u roveru. Bio sam u VPM-u da izvršim proveru svih sistema i da ga startujem. Morao sam da ostanem u skafanderu sve vreme jer u njemu još ne radi sistem za očuvanje života.

Trenutno obavlja samoproveru, dok ga ja snabdevam kiseonikom i azotom pomoću creva iz rovera. Ovo je sve predviđeno konstrukcijom VPM-a. On ne donosi vazduh sa sobom. A i zašto bi? To je nepotreban teret budući da pored njega imaš hab pun vazduha.

Pretpostavljam da zaposleni u Nasi sada otvaraju šampanjac i šalju mi gomilu poruka. Pročitaću ih ubrzo. Prvo ono najvažnije: obezbediti uslove za život u VPM-u. Onda ću moći komotno da radim unutra.

A potom ću obaviti dosadan razgovor s Nasom. Sadržina razgovora će možda biti zanimljiva, ali četrnaestominutno kašnjenje prenosa između mene i Zemlje će biti malo zamorno.

[13.07]JHJUSTON: Čestitke od svih nas iz svemirskog centra! Svaka čast! Da čujemo izveštaj?

[13.21]VPM: Hvala! Zdrav sam i ne osećam nikakve smetnje. Rover i prikolica su počeli da se habaju ali i dalje rade. Oksigenator i regulator samo predu. Nisam poneo sakupljač vode, nego samo vodu. Ostalo mi je dovoljno krompira. Imam sve što mi treba do petsto četrdeset devetog sola.

[13.36]HJUSTON: Sjajne vesti. Hermes napreduje kako je planirano za prelet petsto četrdeset devetog sola. Kao što znaš, VPM mora da izgubi na težini da bi se uspeo do tačke presretanja. Poslaćemo ti procedure do kraja dana. Koliko vode imaš? Šta si radio s urinom?

[13.50]JVPM: Ostalo mi je petsto pedeset litara vode. Urin sam usput izbacivao napolje.

[14.05]HJUSTON: Čuvaj svu vodu. Nemoj više bacati urin. Skladišti ga negde. Uključi radio u roveru i ostavi ga upaljenog. Možemo da se povežemo s njim preko VPM-a.

-Jeste li završili? - pitao je Venkat.

Jesmo - odvratio je Brus. - Ali neće ti se svideti.

Nastavi.

Imaj na umu - dodao je Brus vadeći materijal iz akten-tašne - da je ovo konačni rezultat hiljade sati rada, provera i kreativnog razmišljanja najboljih stručnjaka u JPL-u.

Siguran sam da je bilo teško saseći težinu broda koji je već napravljen da bude što lakši - rekao je Venkat.

Brus je gurnuo Venkatu materijal preko stola. — Problem je u brzini neophodnoj za dostizanje tačke presretanja. VPM je pravljen za uspon do niske Marsove orbite brzinom od četiri zapeta jedan kilometar u sekundi. Ali za penjanje do visine na kojoj će Hermes preleteti treba da dostigne brzinu od pet zapeta osam kilometara u sekundi.

Venkat je okretao stranice. — Možeš li to ukratko da mi izložiš?

Prvo ćemo da dodamo gorivo. VPM sam pravi svoje gorivo iz Marsove atmosfere, ali proizvodnju mu ograničava količina vodonika. Na njemu ima dovoljno vodonika za devetnaest hiljada trista devedeset sedam kilograma goriva, kako je i predviđeno. Ako mu damo još, može da napravi više goriva.

Koliko više?

Za svaki kilogram vodonika, može da napravi trinaest kilograma goriva. Vatni ima petsto pedeset litara vode. Reći ćemo mu da je elektrolizuje kako bi dobio šezdeset kilograma vodonika. - Brus je ispružio ruku preko stola, okrenuo nekoliko stranica materijala i pokazao na dijagram. - Pogon za proizvodnju goriva od toga može da proizvede sedamsto osamdeset kilograma goriva.

Ako elektrolizuje svu vodu koju ima, šta će mu ostati za piće?

Može da elektrolizuje urin, tako da treba da ostavimo samo nekoliko litara sa strane za poslednjih nekoliko dana.

Razumem. A šta dobijamo sa sedamsto osamdeset kilograma goriva? - pitao je Venkat.

Dobijamo trista kilograma korisnog tereta. Sve se svodi na odnos goriva i korisnog tereta. Težina VPM-a pri lansiranju iznosi preko dvanaest hiljada šeststo kilograma. Moramo to da smanjimo na sedam hiljada trista

kilograma. Sto pokriva i dodatno gorivo. Ostatak ovog materijala objašnjava kako sa broda ukloniti višak od preko pet hiljada kilograma.

Venkat se naslonio na stolici. - Objasni mi ukratko postupak.

Brus je izvadio drugi primerak materijala iz aktentašne. Nekoliko očiglednih zamisli morali smo odmah da otpišemo. Projekat predviđa petsto kilograma uzoraka tla i kamenja sa Marsa. Naravno da to nećemo nositi. Takođe, imamo samo jednog putnika umesto njih šest. To nam je ušteda od petsto kilograma kad se uzme u obzir njihova težina i težina njihovih odela i opreme. A možemo da se otarasimo i preostalih pet sedišta za lansiranje. I, naravno, uklonićemo svu opremu koja nije od vitalne važnosti. Komplet medicinske opreme, komplet alata, unutrašnje pojaseve, kaiševe i sve ostalo što nije zakucano za trup. I ponešto što jeste.

Zatim - nastavio je - bacamo sve elemente sistema za očuvanje života. Rezervoare, pumpe, grejače, dovode vazduha, sistem za apsorpciju ugljen-dioksida, čak i izolaciju sa unutrašnje strane trupa. Ne treba nam. Vatni će biti u svom EVA odelu tokom čitavog leta.

Zar mu tako neće biti nezgodno da koristi komande? - pitao je Venkat.

Neće on ni koristiti komande - rekao je Brus. - Major Martinez će daljinski upravljati VPM-om iz Hermesa. On je ionako konstruisan za daljinsko upravljanje. Na kraju krajeva, daljinski je i prizemljen.

Šta ako nešto krene naopako? - pitao je Venkat.

Martinez je najbolje obučeni pilot. U slučaju bilo kakve krize on je pravi čovek za upravljanje brodom.

Hmm - rekao je Venkat oprezno. — Nikad nismo imali brod sa posadom pod daljinskim upravljanjem. Ali dobro. Nastavi.

Pošto Vatni neće upravljati brodom — nastavio je Brus — ne trebaju mu komandni uređaji. Uklanjamo komandne table i sve kablove za struju i prenos podataka koji vode do njih.

Uf — prekinuo ga je Venkat. — Baš ćemo iskasapiti taj brod.

Tek sam počeo — rekao je Brus. — Energetske potrebe će se dramatično smanjiti s obzirom na to da neće biti sistema za održavanje života, tako da ćemo izbaciti tri od pet baterija i pomoćni sistem za napajanje. Sistem orbitalnog manevrisanja ima tri rezervna potisnika. I njih ćemo se otarasiti. Takođe, sekundarni i tercijarni komunikacioni sistemi mogu da se uklone.

Čekaj, šta? - prenerazio se Venkat. - Hoćete daljinski upravljan uzlet bez rezervnih komunikacionih sistema?

Nema svrhe — rekao je Brus. — Ako se komunikacioni sistem isključi tokom uzleta, vreme potrebno da se povrati predugo je da bi nam koristilo. Rezervni sistemi nam ništa ne znače.

Ovo postaje sve rizičnije, Bruse.

Brus je uzdahnuo. - Znam, Venkate. Ali jednostavno nema drugog načina. A još nisam ni stigao do najrizičnijih tačaka.

Venkat je protrljao čelo. - Molim te, objasni mi ono najrizičnije.

Uklonićemo vazdušnu komoru iz prednjeg dela broda, prozore i panel trupa broj devetnaest.

Venkat je žmirkao u neverici. - Skidate prednji deo broda?

Sto da ne. Samo vazdušna komora u tom delu teži četiristo kilograma. I prozori su prilično teški. A povezani su panelom trupa broj devetnaest tako da možemo i njega da skinemo.

To znači da će prilikom lansiranja brod s prednje strane imati ogromnu rupu?

Reći ćemo mu da je zatvori habovim platnom.

Habovim platnom? Za lansiranje u orbitu!?

Brus je slegnuo ramenima. - Trup je uglavnom tu da zadrži vazduh unutra. Marsova atmosfera je toliko razređena da letelica ne mora da bude posebno aerodinamična. Kad brod dostigne brzinu na kojoj se povećava otpor vazduha, već će biti na visini na kojoj vazduha praktično i nema. Izvršili smo sve simulacije. Trebalo bi da bude sve u redu.

Poslaćete ga u svemir pod ciradom?

Tako nekako, da.

Kao da se vozi u nekakvom na brzinu utovarenom kamionetu.

Da. Mogu li da nastavim?

Naravno, jedva čekam.

Moraće da skine zadnji panel segmenta pod pritiskom. To je jedini preostali panel koji može da skine pomoću alata koji mu je na raspolaganju. Otarasićemo se i pomoćne pumpe za gorivo. Tome se baš i ne radujemo, ali preteška je, a nije naročito korisna. Izbacujemo i motor prve faze.

Motor?

Da. Buster prvog stepena obavlja posao iako se jedan motor ugasi. To nam umnogome smanjuje težinu. Doduše, samo tokom uzleta u prvoj fazi, ali i to je nešto. Time ćemo uštedeti mnogo goriva.

Jel’ to sve? - pitao je Venkat.

Jeste.

Venkat je uzdahnuo. — Izvadili ste skoro svu rezervnu opremu za slučaj nužde. Koliko to utiče na rizik misije?

Oko četiri odsto.

Pobogu — rekao je Venkat. — Pod uobičajenim okolnostima ne bismo ni razmatrali nešto toliko rizično.

To nam je jedina mogućnost — rekao je Brus. — Izvršili smo bezbroj simulacija. Trebalo bi da uspe ako sve bude radilo kako treba.

Da. Super - odvratio je Venkat.

[08.41]VPM: Jel' vi to mene zajebavate?

[09.55]HJUSTON: Priznajem da su modifikacije vrlo invazivne, ali moraju se obaviti. Dokumentacija s procedurama koju smo ti poslali sadrži uputstva za svaki od tih koraka pomoću alata koji imaš na raspolaganju. Takođe, treba da počneš da elektrolizuješ vodu kako bi dobio vodonik za proizvodnju goriva. Ubrzo ćemo ti poslati preoceduru za to.

[09.09]VPM: Šaljete me u svemir u kabrioletu?

[09.24]HJUSTON: Rupe ćemo pokriti habovim platnom. Ono će obezbediti dovoljno aerodinamike za Marsovu atmosferu.

[09.38]VPM: Dobro, onda u kabrioletu s platnenim krovom. To je mnogo bolje.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 506.

Dok sam putovao ovamo, u slobodno vreme kojeg sam imao u izobilju, projektovao sam „radionicu”. Zaključio sam da će mi trebati prostor za rad bez skafandera. Smislio sam genijalan plan da u sadašnju spavaću sobu smestim regulator i oksigenator, a prikolica koja ostaje prazna postaje moja radionica.

To je glupa ideja i neću to raditi.

Sve što mi je potrebno jeste prostorija pod pritiskom u kojoj mogu da radim. Nekako sam bio ubedio sebe da spavaća soba nije dobro rešenje jer me mrzi da unosim stvari u nju. Ali to neće biti toliko loše.

Ona se kači na roverovu vazdušnu komoru, tako da postoji samo jedan način da se stvari unesu a on je vrlo naporan. Treba uneti stvari u rover, prikačiti spavaću sobu za vazdušnu komoru iznutra, naduvati je, uneti stvari u spavaću sobu. Takođe ću morati potpuno da ispraznim spavaću sobu i iznesem svu opremu i alat kako bih je zamotao svaki put kad krenem u EVA.

Jeste, biće naporno i oduzimaće mi mnogo vremena, ali bar vremena imam napretek. Ostala su još četrdeset tri sola do Hermsovog preleta. A sad kad gledam proceduru za modifikacije koju mi je Nasa poslala, vidim da mogu da iskoristim i sam VPM kao radni prostor.

Luđaci iz Nase su smislili raznorazna zlodela koja moram da počinim nad VPM-om, ali trup ne moram da otvaram; do samog kraja. Zato ću prvo izbaciti gomilu nepotrebnih stvari, kao što su sedišta i komandne table. Kad to uklonim, ostaje mi mnogo više mesta za rad.

Ali danas nisam ništa radio na VPM-u, koji će uskoro biti iskasapljen. Današnji dan je bio posvećen proverama sistema. Sad kad sam opet u kontaktu s Nasom, moram ponovo da budem u fazonu „sigurnost na prvom mestu”. Neverovatno, ali Nasa nema mnogo poverenja u moj rover opremljen pomoću štapa i kanapa niti u moj metod trpanja svega i svačega u prikolicu. Naterali su me da obavim kompletnu sistemsku proveru svake pojedinačne komponente.

Sve i dalje radi, ali polako se haba. Regulator i oksigenator su ispod maksimalnog kapaciteta rada (blago rečeno) a prikolica svakog dana ispusti malo vazduha. Ne toliko da stvara nevolje, ali nije hermetički zatvorena. Nasa je vrlo nervozna zbog toga, ali drugih mogućnosti nemamo.

Zatim su mi naložili da obavim kompletnu dijagnostiku na VPM-u. On je u mnogo boljem stanju. Sve je savremeno, netaknuto i savršeno radi. Skoro sam zaboravio kako izgleda nov hardver.

Šteta što ću sve to morati da uništim.

.

- Ubio si Vatnija - rekla je Luisova.

Aha - odvratio je Martinez zureći namršteno u monitor na kojem su treptale optužujuće reći „sudar s tlom”.'

Priredila sam mu gadnu začkoljicu - rekla je Johansenova. - Dala sam mu netačno očitavanje merača visine i isključila motor broj tri pre vremena. To je ubitačna kombinacja.

Nije trebalo da mi ugrozi misiju - rekao je Martinez. - Trebalo je da primetim da je očitavanje pogrešno. Ozbiljno je odstupalo od predviđenih.

Ne sekiraj se - tešila ga je Luisova. - Zato i vežbamo. Imaš još tri nedelje da odradiš to kako treba.

Dobro.

A samo nedelju dana da uvežbamo daljinsko lansiranje - dodala je Johansenova. - To je bilo predviđeno samo u slučaju prekida misije pre prizemljenja. Tada bismo lansirali VPM da nam služi kao satelit, kako bismo smanjili štetu.

Ulazimo u kritičnu fazu misije — nastavila je Luisova. - Zato uradi to kako treba.

Da, komandante — rekao je Martinez.

Resetujem simulaciju — oglasila se Johansenova. — Hoćeš li da probaš nešto određeno?

Iznenadi me - odvratio je Martinez.

Kad je izašla iz kontrolne sobe, Luisova se uputila prema reaktoru. Pela se uz lestve ka središtu broda, i kako se približavala jezgru centripetalna sila koju je trpela postepeno se spustila do nule. Fogel je podigao pogled s kompjuterske konzole. - Komandante?

Kako su motori? — pitala je uhvativši se za ručku na zidu kako bi se zadržala u mestu u sobi koja se sporo okretala.

Svi rade u okvirima prihvatljivog. Sad obavljam dijagnostiku na reaktoru. Znam da je Johansenova zauzeta vežbama lansiranja, pa mogu ja da obavim dijagnostiku umesto nje.

Dobra ideja - odvratila je Luisova. - A kurs?

Sve je u redu. Nisu potrebne korekcije. I dalje smo na dobrom kursu za planiranu trajektoriju, plus-minus četiri metra.

Obavesti me ako bude bilo kakvih promena.

—Ja, komandante.

Lebdeći do druge strane jezgra Luisova je drugim lestva- ma izašla, sve jače osećajući silu gravitacije kako se „spuštala”. Stigla je pred vazdušnu komoru 2.

Bek je u jednoj ruci držao klupko metalne žice a u drugoj par radnih rukavica. - Hej, komandante. Šta ima?

Zanima me tvoj plan za izvlačenje Marka iz broda.

Neće biti preteško ako dobro obavimo presretanje — rekao je Bek. - Upravo sam završio spajanje sajli u nisku dugačku dvesta četrnaest metara. Nosiću ranac MMU‘ tako da će mi kretanje biti olakšano. Moći ću bezbedno da prelazim desetak metara u sekundi. Ako budem išao brže, rizikujem da prekinem sajlu u slučaju da se ne zaustavim na vreme.

A koliko iznosi podnošljiva relativna brzina?

Misliš u trenutku kad stignem do Marka? VPM mogu glatko da uhvatim pri brzini od pet metara u sekundi. Pri brzini od deset metara u sekundi to bi bilo kao da uskačem u voz u pokretu. Sve brže od toga dovodi do rizika da ga promašim.

Znači, uključujući bezbednu brzinu MMU-a, najveća dozvoljena greška iznosi dvadeset metara u sekundi.

A presretanje treba obaviti u opsegu od dvesta četrnaest metara - nadovezao se Bek. — Sto ostavlja vrlo malo mesta za greške.

Imamo dovoljno vremena za ispravke — zaključila je Luisova. — Lansiranje će biti pedeset dva minuta pre presretanja i trajaće dvanaest minuta. Čim se Markov motor druge faze ugasi znaćemo tačku presretanja i brzinu. Ako nam ne odgovara, imamo četrdeset minuta za korekciju. Brzina našeg motora od dva milimetra u sekundi nije velika, ali za četrdeset minuta može da nas pomeri do pet zapeta sedam kilometara.

To je dobro - odvratio je Bek. A dvesta četrnaest metara nije krajnja granica.

-Jeste - usprotivila se Luisova.

Ma, daj - rekao je Bek. - Znam da ne treba da idem bez sajle, ali bez tog povoca mogao bih baš da se udaljim.

To ne dolazi u obzir - odvratila je Luisova.

Ali mogli bismo da udvostručimo ili utrostručimo opseg bezbednog presretanja.

Zaboravi.

Razumem, komandante.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 526.

Malo je onih koji mogu da kažu kako su demolirali svemirski brod vredan tri milijarde dolara. A ja sam jedan od njih.

Vadim kritičnu tehničku opremu sa VPM-a odakle stignem. Lepo je znati da tokom leta u orbitu na brodu neće biti ništa od tih dosadnih rezervnih sistema koji predstavljaju nepotreban balast.

Prvo sam izneo „sitnice”. Onda je na red došlo sve što sam mogao da demontiram, kao što su sedišta za posadu, nekoliko rezervnih sistema i komandne table.

Ništa ne improvizujem. Pratim Nasine procedure smišljene da mi olakšaju posao. Ponekad mi nedostaju dani kad sam sve odluke sam donosio. Onda odagnam te misli i setim se da mi je neuporedivo bolje da gomila genijalaca odlučuje o tome šta treba da radim, nego da sam usput nešto smišljam.

Periodično oblačim skafander i zavlačim se u vazdušnu komoru sa što više stvari koje mogu da stanu i izbacujem ih napolje. Zona oko VPM-a izgleda kao scenografija za seriju Sanford i sin.

Znam tu seriju iz kolekcije Luisove. Bez zezanja, ta žena treba da se obrati nekome povodom svoje opsednutosti sedamdesetim.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 529.

Pretvaram svoju mokraću u raketno gorivo. Lakše je nego što biste pretpostavili.

Urin se uglavnom sastoji od vode. Razdvajanje vodonika i kiseonika zahteva samo dve elektrode i malo struje. Problem je u prikupljanju vodonika. Nemam ništa od opreme za izvlačenje vodonika iz vazduha. Atmosferski regulator i ne zna kako to da uradi. Poslednji put kad sam morao da izvlačim vodonik iz vazduha (onda kad sam pretvorio hab u bombu) sagorevao sam ga pretvarajući ga u vodu. Očigledno, to je suprotno od onoga što sada želim da postignem.

Ali Nasa je sve lepo smislila i poslala mi postupak. Prvo sam otkačio prikolicu od rovera. Zatim, dok sam još bio u skafanderu, dekompresovao sam prikolicu i napunio je čistim kiseonikom do pritiska od jedne četvrtine atmosfere. Potom sam otvorio plastičnu kutiju punu urina i stavio u nju dve elektrode.

Zato mi je bila potrebna atmosfera. Bez nje bi urin odmah ispario a ja bih sada sedeo u atmosferi sačinjenoj od pišaćke.

Elektroliza je razdvajala vodonik i kiseonik. Malo-po- malo, pošto je iz urina izvukla vodu, svela ga je na stvarno odvratan mulj. Sada je prikolicu ispunilo još više kiseonika, kao i vodonik. Stoje, zapravo, vrlo opasno.

Onda sam upalio atmosferski regulator. On čak i ne prepoznaje vodonik, ali zna kako da izvuče kiseonik iz vazduha. Polomio sam sve osigurače i podesio ga da izvuče sto odsto kiseonika. Kad je završio, sve što je ostalo u vazduhu bio je vodonik. Zato sam postupak započeo sa atmosferom čistog kiseonika. Da bi regulator mogao kasnije da ga izdvoji.

Onda sam otvorio unutrašnja vrata vazdušne komore i dao joj komandu da evakuiše prikolicu. Upumpala je sav vazduh u skladišni rezervoar vazdušne komore. I gotovo, imao sam rezervoar pun čistog vodonika

Poslednji korak bio je da prenesem rezervoar vazdušne komore do VPM-a i prebacim sadržinu u VPM-ove cisterne vodonika. Ovo sam ponovio već mnogo puta, ali da kažem još jednom: ura za standardizovan sistem ventila!

Kad sam presuo vodonik u pogon za pravljenje goriva, upalio sam ga, a on je odmah počeo da pravi dopunsko gorivo.

Moraću da ponovim ovaj proces još nekoliko puta kako se bude približavao trenutak lansiranja. Mogao sam da obavim sve to odjednom, ali Nasa ne želi da budem na minimumu zaliha vode dok se ne približi lansiranje. Kažu da je bolje da elektrolizujem urin malo-pomalo zato što sam tako već potrošio tu vodu.

Ako preživim ovo, pričaću ljudima kako sam prokrčio sebi put u orbitu pišanjem.

JOHANSEN: Zdravo, Mark!

VPM: Johansenova!? Jebote! Konačno su vam dozvolili da razgovarate sa mnom?

JOHNASEN: Da, Nasa je odobrila direktnu komunikaciju pre sat vremena. Udaljeni smo samo trideset pet svetlosnih sekundi, tako da pričamo maltene u realnom vremenu. Upravo sam podesila sistem i sad ga proveravam.

VPM: Što im je trebalo toliko dugo za tu dozvolu?

JOHANSEN: Tim psihologa je bio zabrinut zbog mogućih sukoba.

VPM: Šta? Samo zato što ste me ostavili na pustoj planeti bez ikakvih šansi da preživim?

JOHANSEN: Baš si vickast. Nemoj tako da se šališ sa Luisovom.

VPM: Razumem. Pa, ovaj... hvala vam što se vraćate po mene.

JOHANSEN: To je najmanje što možemo da učinimo. Kako idu prepravke na VPM-u?

VPM: Zasada dobro. Nasa je majstorski smislila procedure. Što ne znači da su lake. Poslednja tri dana sam skidao panel trupa 19 i prednji prozor. Čak i na Marsovoj gravitaciji jebeno su teški.

JOHANSEN: Kad te pokupimo ima strastveno i divlje da vodim ljubav s tobom. Spremi se.

JOHANSEN: To nisam ja otkucala! To je bio Martinez! Odmakla sam se od konzole na deset sekundi!

VPM: Baš ste mi nedostajali.

DNEVNIČKI UNOS: SOL 543.

I... završio sam?

Mislim da sam završio.

Obavio sam sve sa spiska. VPM je spreman da poleti. I za šest solova, tačno to će i uraditi. Nadam se.

Možda lansiranje neće ni uspeti. Ipak sam razmontirao motor. Mogao sam da sjebem sve i svašta tokom tog procesa. A ne postoji način da se testira stepen za uzletanje. Jednom kad se upali, upaljen je.

Sve ostalo, međutim, proći će fazu provera od sada do lansiranja. Neke provere ću obaviti ja, a neke Nasa, daljinski. Neće da mi kažu procenat rizika, ali pretpostavljam da nikad nije bio veći. Jurij Gagarin je imao mnogo pouzdaniji i sigurniji brod od mene.

A sovjetski brodovi su bili jebene smrtonosne klopke.

.

- Dobro - rekla je Luisova - sutra je Dan de.

Posada je lebdela u sobi za razonodu. Zaustavili su rotiranje broda pripremajući se za predstojeći poduhvat.

-Ja sam spreman - javio se Martinez. -Johansenova je predvidela sve moguće rizike. Svaki sam izbegao i ušao u orbitu.

Nismo vežbali jedino pogubne kvarove — ispravila ga je Johansenova.

Dobro, da — rekao je Martinez. — Nema poente simulirati eksploziju broda prilikom uzletanja. Tu ionako ne bismo mogli ništa da uradimo.

Fogele - uključila se Luisova. - Kakav nam je kurs?

Savršen. Ne odstupamo više od jednog metra od projektovane putanje i dva centimetra u sekundi od planirane brzine.

Odlično. Bek, kako je kod tebe?

Sve je spremno, komandante - rekao je Bek. - Povezao sam sve sajle koje sam našao i namotao ih u klupko u vazdušnoj komori 2. Moj skafander i MMU su spremni.

U redu - nastavila je Luisova. - Plan akcije je vrlo jasan. Martinez će pilotirati VPM-om, Johansenova će biti sistemski operater leta. Bek i Fogele, da se nacrtate u vazdušnoj komori 2 sa otvorenim spoljnim vratima još pre lansiranja. Jeste da ćete čekati pedeset dva minuta, ali ne želim da rizikujemo da dođe do nekih tehničkih problema s vazdušnom "komorom ili vašim skafanderima. Kada stignemo u tačku presretanja, Bekov posao će biti da ode po Vatnija.

Možda će biti u lošem stanju kad ga pokupim - rekao je Bek. - Ovako ogoljen VPM trpeće silu od 12 g tokom lansiranja. Možda će se onesvestiti ili će čak doći do unutrašnjeg krvarenja.

Utoliko je bolje što si lekar - odgovorila je Luisova. - Fogele, ako sve bude išlo po planu, ti ćeš uvući Beka i Vatnija na brod pomoću sajle. Ako nešto krene naopako, ti si Bekova zamena.

-Ja - potvrdio je Fogel.

Volela bih kad bismo mogli nešto više da uradimo - rekla je Luisova. - Ali preostalo nam je samo da čekamo. Oslobođen vam je radni raspored. Svi naučni eksperimenti su odloženi. Spavajte ako možete, a ako ne možete obavite dijagnostiku na svojoj opremi.

Dovešćemo ga, komandante - oglasio se Martinez. - Za dvadeset četiri sata od sada, Mark Vatni će sedeti u ovoj sobi.

Nadajmo se, majore - rekla je Luisova. - Slobodni ste.

.

- Poslednje provere u ovoj smeni su završene - rekao je Mič u mikrofon slušalica. - Odbrojavanje.

Kaži, Upravo leta - rekla je osoba zadužena za odbrojavanje.

Koliko još vremena do lansiranja VPM-a?

Šesnaest sati, devet minuta, četrdeset sekundi... sad.

Primljeno. Svim stanicama: promena smene na poziciji direktora leta. - Skinuo je slušalice i protrljao oči.

Brendan Hač je uzeo slušalice od njega i stavio ih. - Svim stanicama, direkor leta je sada Brendan Hač.

Zovi me ako se nešto desi — rekao je Mič. — Ako ne, vidimo se sutra.

Pokušajte da odspavate, šefe - rekao je Brendan.

Venkat je gledao iz posmatračke kabine. - Zašto pita za odbrojavanje? - promrmljao je. - Ima na srednjem ekranu ogroman sat koji odbrojava vreme misije.

Nervozan je - odvratila je Eni. - To se ne viđa često, ali ovako izgleda Mič Henderson kad je nervozan. Proverava sve po dva i tri puta.

To je dobro - rekao je Venkat.

Imamo ljude ulogorene napolju na travnjaku, da znaš - obavestila ga je Eni. - Izveštači iz celog sveta su tu. U našim salama nema dovoljno mesta za sve novinare.

Mediji vole dramu — uzdahnuo je. - Ovako ili onako, sutra će sve biti gotovo.

Kakva je naša uloga u svemu ovome? - pitala je Eni. - Ako nešto krene naopako, šta svemirski centar može da uradi?

Ništa - rekao je Venkat. - Ama baš ništa.

Ništa?

To se sve dešava dvanaest svetlosnih minuta odavde. To znači da im treba dvadeset četiri minuta da prime odgovor na postavljeno pitanje. Čitavo lansiranje traje dvanaest minuta. Prepušteni su sami sebi.

-Oh - izustila je Eni. - Znači, mi smo samo posmatrači?

Da. Grozan osećaj, zar ne?

DNEVNIČKI UNOS: SOL 549.

Lagao bih kad bih rekao da se nisam usrao od straha. Za četiri sata ogromna eksplozija će me popeti u orbitu. To je nešto što sam radio već nekoliko puta, ali nikad u ovakvoj šklopociji.

Trenutno sedim u VPM-u. U skafanderu sam jer se na prednjem delu broda nalazi ogromna rupa na mestu gde su donedavno bili prozor i deo trupa. Sada sam u fazi „čekanja instrukcija za lansiranje”. Zapravo, samo čekam lansiranje. Ja nemam nikakvu ulogu u ovome. Moje je samo da se

smestim na sedište za lansiranje i nadam se najboljem. Sinoć sam pojeo poslednji upakovani obrok. To mi je bio prvi pravi obrok u poslednjih nekoliko nedelja. Ostao mi je još četrdeset jedan krompir. Toliko me je delilo od početka gladovanja.

Pažljivo sam prikupljao uzorke tokom čitavog puta. Međutim, ne mogu ništa od toga da ponesem. Zato sam ih ostavio u kontejneru nekoliko stotina metara odavde. Možda će jednog dana poslati sondu da ih pokupi. Sto da im ne olakšam preuzimanje.

Ovo je kraj puta. Posle ovoga nema nazad. Procedura za prekid leta ne postoji. Čemu? Lansiranje ionako ne možemo da odložimo. Hermes ne može da se zaustavi i sačeka. Šta god da se desi, lansiranje će biti obavljeno u predviđeno vreme.

Postoji vrlo realna mogućnost da danas poginem. Ne mogu da kažem da mi se to dopada. Ne bi bilo toliko loše da VPM eksplodira. Tad ne bih ni znao šta me je snašlo.

Ali ako promašim tačku presretanja nastaviću da lebdim u svemiru dok ne ostanem bez vazduha. Imam plan za to. Spustiću mešavinu kiseonika na nulu i udisaću čist azot dok se ne ugušim. Neće mnogo boleti. Pluća ne mogu da osete nedostatak kiseonika. Samo bih se umorio, zaspao, a zatim umro.

Pojeo sam svoj poslednji krompir sa Marsa. Prespavao sam u roveru poslednji put. Obavio sam poslednju EVA na površini planete. Danas odlazim s Marsa, na ovaj ili onaj način.

Konačno da dođe i taj trenutak.

26.

Ljudi su se okupili.

Svuda na Zemlji, ljudi su se okupili.

Od Trafalgar skvera do Trga Tjenanmen i Tajms skvera, svi su pratili prenos na ogromnim ekranima. U kancelarijama su se tiskali oko kompjuterskih monitora. U barovima su nemo zurili u televizor u ćošku. U kućama su sedeli na sofama gledajući bez daha dramu koja im se odvijala pred očima.

U Cikagu, dvoje ljudi su se čvrsto držali za ruke gledajući prenos. Muškarac je nežno grlio ženu koja se njihala na- pred-nazad ophrvana strahom. Predstavnik Nase je znao da ne treba da ih uznemirava, ali bio je spreman da odgovori na bilo koje pitanje.

Pritisak goriva je na zelenom — začuo se glas Johansenove na milijardu televizora. - Pozicioniranje motora savršeno. Jasan prijem signala. Spremni smo za spisak provera pred lansiranje, komandante.

Primljeno - čuo se glas Luisove. - KAPKOM.

Spreman - odgovorila je Johansenova.

Navođenje.

Spremno - ponovo Johansenova.

Daljinsko upravljanje.

Spremno - potvrdio je Martinez.

Pilot.

Spreman-javio se Vatni iz VPM-a.

Tihi aplauz proneo se širom planete.

* * *

Mič je sedeo za svojom stanicom u svemirskom centru. Oni su sve nadgledali i bili spremni da pomognu kako god mogu. Kašnjenje u

komunikaciji između Hermesa i Zemlje takvu mogućnost svelo je bezmalo na nulu.

Telemetrija - čula se Luisova sa zvučnika.

Spremna - odgovorila je Johansenova.

Ukrcavanje - nastavila je.

Spreman - rekao je Bek iz vazdušne komore.

Sekundarno ukrcavanje.

Spreman - rekao je Fogel stojeći pored Beka.

Svemirska stanica, ovde Hermes - raportirala je Luisova. - Sve je spremno za lansiranje i nastavljamo po planu. Odbrojavanje na T-minus četiri minuta, deset sekundi... sad.

Čuli ste to, odbrojavanje? - rekao je Mič

Potvrđujemo, Upravo leta - stigao je odgovor. - Nasi satovi su sinhronizovani s njihovim.

Mada ionako ne možemo ništa da uradimo - promrmljao je Mič. - Ali bar ćemo navodno znati šta se dešava.

.

-Još oko četiri minuta, Mark - rekla je Luisova u mikrofon. - Kako ti je tamo dole?

Ne mogu da dočekam da se popnem kod vas, komandante - odgovorio je Vatni.

Popečemo te, ne brini - odvratila je Luisova. - Zapamti, trpećeš vrlo jaku gravitaciju. Ne brini ako te obuzme nesvestica. U Martinezovim si rukama.

Kaži tom seronji da me ne tumba.

Razumem, VPM - rekla je Luisova.

Još četiri minuta — dodao je Martinez puckajući zglavcima prstiju.

Jesi li spremna za malo letenja, Bet?

Da - odgovorila je Johansenova. - Biće mi čudno da sve vreme budem u nultoj gravitaciji kao sistemski operater lansiranja.

To mi nije palo na pamet - rekao je Martinez - ali stvarno je tako. Neću biti prignječen uz naslon sedišta. Čudno.

.

Bek je plutao u vazdušnoj komori, vezan sajlom za kotur pričvršćen na zidu. Fogel je stajao pored njega u čizmama priljubljenim uz pod. Obojica su zurili kroz otvorena spoljna vrata u crvenu planetu ispod njih.

Nisam mislio da ću se ponovo naći ovde - rekao je Bek.

Da - rekao je Fogel. - Mi smo prvi.

Prvi šta?

Mi smo prvi koji su posetili Mars dva puta.

Ah da. Čak ni Vatni to ne može da kaže.

Ne može.

Neko vreme su nemo posmatrali Mars.

Fogele - obratio mu se Bek.

-Ja.

Ako ne budem mogao da dohvatim Marka, hoću da mi otkačiš sajlu.

Doktore Bek - rekao je Fogel - komandantkinja je rekla da se to ne radi.

Znam šta je rekla komandantkinja, ali ako mi bude nedostajalo samo nekoliko metara, hoću da me otkačiš. Imam MMU, i mogu da se vratim bez sajle.

Neću to uraditi, doktore Bek.

-Ja rizikujem život i ja ti kažem da to uradiš.

Ti nisi komandant.

Bek je popreko pogledao Fogela, ali pošto su im zatamnjeni viziri bili spušteni, nije postigao željeni efekat.

U redu — rekao je Bek. — Ali kladim se da ćeš se predomisliti ako do toga dođe.

Fogel nije odgovorio.

* * *

T-minus 10 — rekla je Johansenova — 9... 8...

Paljenje glavnih motora — obavestio je Martinez.

7... 6... 5... otpuštanje kotvenih stega...

Oko pet sekundi, Vatni - rekla je Luisova u mikrofon.

Drži se.

Vidimo se za koji tren, komandante - uzvratio je Vatni preko radija.

-4... 3... 2...

.

Vatni je ležao u sedištu za lansiranje dok je VPM tutnjao spremajući se za odvajanje.

Hmm, rekao je sam sebi. Pitam se koliko će još...

VPM je uzleteo neverovatnom silinom, kao nijedan brod s posadom u istoriji putovanja u svemir. Sila je pritisla Vatnija na sedište toliko jako da nije mogao ni da zastenje.

Predvidevši to, stavio je bio presavijenu majicu iza glave u kacigi. Dok mu je glava bila čvrsto pritisnuta na imrovizovani jastuk, periferni vid mu se zamutio. Nije mogao ni da diše ni da se pomeri.

Direktno u njegovom vidnom polju, zakrpa od habovog platna se silovito tresla dok je brod eksponencijalno ubrzavao. Bilo mu je teško da se usredsredi, ali nešto u malom mozgu mu je govorilo da je to loš znak.

.

- Brzina sedamsto četrdeset jedan metar u sekundi - brzo je izgovorila Johansenova. - Visina hiljadu trista pedeset metara.

Razumem - rekao je Martinez.

To je nisko — primetila je Luisova. — Prenisko.

Znam — odvratio je Martinez. — Nema snage; opire mi se. Šta se, dođavola, dešava?

Brzina osamsto pedeset, visina hiljadu osamsto četrdeset tri - začula se Johansenova.

Ne da je mi snage koliko bi trebalo! - rekao je Martinez.

Snaga motora je na sto odsto - obavestila ga je Johansenova.

Kažem ti da nema snage - tvrdio je Martinez.

Vatni - rekla je Luisova u mikrofon. - Vatni, čuješ li me? Možeš li da me izvestiš o stanju?

.

Vatni je čuo glas Luisove u daljini. Kao da neko govori kroz dugačak tunel. Neodređeno se pitao šta želi. Pažnju mu je na tren privuklo platno koje je podrhtavalo ispred njega. Primetio je rascep koji se sve brže širio.

Ali onda je primetio vijak u jednoj pregradi. Imao je samo pet strana. Zapitao se zašto je Nasa odlučila da vijak treba da ima pet strana umesto šest. Zahtevao bi poseban ključ da se zategne ili otpusti.

Platno se sve više cepalo, poderan materijal se mahnito tresao. Kroz otvor, Vatni je video crveno nebo koje se protezalo unedogled ispred njega. Kako je lepo, pomislio je.

Kako se VPM sve više penjao, atmosfera je postajala sve razređenija. Uskoro, platno je prestalo da leprša i samo se razvuklo ka Marku. Nebo je promenilo boju iz crvene u crnu.

I ovo je lepo, pomislio je Mark.

Dok je polako gubio svest, pitao se gde bi mogao da nađe taj neobičan petostranični vijak.

.

Prestaje da mi se opire - rekao je Martinez.

Sad imamo puno ubrzanje - odvratila je Johansenova.

Mora da je bio čeoni otpor. VPM je izašao iz atmosfere.

Imao sam osećaj da teram kravu da leti - progunđao je Martinez, upravljajući hitrim pokretima.

Možeš li da ga popneš? - pitala je Luisova.

Popeće se u orbitu - rekla je Johansenova - ali je možda promašio kurs za presretanje.

Prvo ga popni. Onda ćemo brinuti o presretanju.

Razumem. Gašenje glavnog motora za petnaest sekundi.

Upravljanje je sada mnogo lakše - izvestio ih je Martinez. — Više mi se ne opire.

Visina je znatno ispod ciljane - rekla je Johansenova. - Brzina je dobra.

Koliko ispod? - pitala je Luisova.

Ne znam precizno - odvratila je Johansenova. - Imam samo podatke iz merača ubrzanja. Trebaće nam očitavanja radarskih pingova u intervalima da bismo tačno izračunali njegovu konačnu orbitu.

Prebacujem na automatsko navođenje - rekao je Martinez.

Gašenje motora za 4 - govorila je Johansenova - 3... 2... 1... Gašenje.

Potvrđeno gašenje - oglasio se Martinez.

Vatni, jesi li tu? - upitala je Luisova. - Vatni? Vatni, čuješ li me?

Verovatno se onesvestio, komandante - rekao je Bek preko radija. — Imao je silu od 12 g tokom uzleta. Dajte mu nekoliko minuta.

Razumem. Johansenova, jesi li izračunala njegovu orbitu?

Očitavam intervale ping signala. Računam opseg presretanja i brzinu.

Martinez i Luisova su napeto zurili dok je Johansenova otvarala program za računanje parametara presretanja. Orbite je inače proračunavao Fogel, ali je on ovom prilikom bio zauzet na drugoj strani. Johansenova je bila njegova zamena za orbitnu mehaniku.

Brzina tokom presretanja će biti jedanaest metara u sekundi — počela je.

To neće biti problem - rekao je Bek preko radija.

Razdaljina u tački presretanja će biti - zagrcnula se. Nastavila je drhtavim glasom: - Bićemo udaljeni šezdeset osam kilometara. - Prekrila je lice rukama.

Jel’ ona to rekla šezdeset osam kilometara!? - rekao je Bek. - Kilometara!?

Dođavola - prošaputao je Martinez.

Ostanite pribrani — prenula se Luisova. — Nađite rešenje. Martineze, ima li još goriva u VPM-u?

Ne, komandante — odgovorio je Martinez. - Odbacili su sistem za orbitalno manevrisanje da bi smanjili težinu pri lansiranju.

Onda ćemo mi morati da odemo do njega. Johanseno- va, vreme do presretanja?

Trideset devet minuta, dvanaest sekundi - rekla je Johansenova prikrivajući drhtanje u glasu.

Fogele — nastavila je Luisova — koliko možemo da se pomerimo u stranu za trideset devet minuta pomoću jonskih motora?

Možda pet kilometara — javio je preko radija.

Nije dovoljno - rekla je Luisova. - Martineze, šta ako usmerimo sve potisnike za korekciju položaja u istom pravcu?

Zavisi koliko goriva želimo da sačuvamo za podešavanja položaja broda na putu do kuće.

Koliko nam treba?

Mogao bih da prođem sa možda dvadeset procenata preostalog goriva.

Dobro, ako bi iskoristio ostalih osamdeset procenata za...

Proveravam - rekao je Martinez, ubacujući podatke u kompjuter. - Dobili bismo promenu brzine od trideset jednog metra u sekundi.

Johansenova - obratila joj se Luisova. - Proračun.

Za trideset devet minuta skrenuli bismo... - Johansenova je brzo kucala — sedamdeset dva kilometra!

Eto rešenja — rekla je Luisova. — Koliko goriva...

Ako iskoristimo sedamdest pet zapeta pet procenata preostalog goriva za podešavanje položaja - nastavila je Johansenova - svešćemo opseg presretanja na nulu.

Uradi to - rekla je Luisova.

Da, komandante - odvratio je Martinez.

Čekajte - umešala se Johansenova. - To će smanjiti opseg presretanja na nulu, ali brzina pri presretanju će biti četrdeset dva metra u sekundi.

Onda imamo trideset devet minuta da smislimo kako da usporimo - rekla je Luisova. - Martineze, pali mlaznike.

Da - odgovorio je Martinez.

.

- Čoveče - rekla je Eni Venkatu. - Ovo je baš mnogo pehova za kratko vreme. Objasni.

Venkat se upinjao da čuje glas iz zvučnika uprkos žamoru u osmatračkoj kabini punoj važnih gostiju. Kroz staklo je video Miča kako gnevno diže ruke.

Lansiranje je daleko promašilo željenu putanju — rekao je Venkat gledajući u ekrane ispred Miča. - Razdaljina u tački presretanja bi bila prevelika. Zato koriste motore za podešavanje položaja da smanje razdaljinu.

Šta ti motori inače rade?

Rotiraju brod. Nisu pravljeni za potisak. Hermes nema motore za brze reakcije. Samo spore i postojane jonske motore.

Znači... problem je rešen? - pitala je Eni puna nade.

Ne. Stići će do njega, ali u tom trenutku kretaće se brzinom od četrdeset dva metra u sekundi.

Koliko je to? - pitala je Eni.

Oko sto četrdeset pet kilometara na sat - rekao je Venkat. - Nema šanse da Bek ugrabi Vatnija pri toj brzini.

Mogu li da upotrebe motore za podešavanje položaja da uspore?

Iskoristili su sve gorivo da smanje razdaljinu na vreme. Nemaju dovoljno da uspore. - Venkat se namrštio.

Pa šta mogu da urade?

Ne znam. A i da znam, ne bih mogao da im kažem na vreme.

E pa, sranje - rekla je Eni.

Da - složio se Venkat.

.

- Vatni - pozvala ga je Luisova. - Čuješ li me? Vatni? - ponovila je.

Komandante — javio se Bek preko radija. — On nosi EVA odelo za radove na površini, jel’ tako?

-Da.

Odelo bi trebalo da ima monitor bioloških funkcija — rekao je Bek — koji emituje signal. Signal nije jak; predviđen je da pređe samo nekoliko stotina metara od rovera ili haba. Ali možda možemo da ga uhvatimo.

Johansenova - rekla je Luisova.

Radim na tome - odvratila je Johansenova. - Moram da potražim frekvencije u tehničkim specifikacijama. Samo sekund.

Martineze - nastavila je Luisova. - Kako da usporimo?

Odmahnuo je glavom. - Ništa mi ne pada na pamet, komandante. Krećemo se prebrzo da bismo bilo šta pokušali.

Fogele?

Jonski pogon nema potrebnu snagu za to - odgovorio je Fogel.

Mora da postoji neki način — rekla je Luisova. — Nešto sigurno možemo da uradimo. Bilo šta.

Imam podatke s njegovog biomonitora - oglasila se Johansenova. - Puls mu je pedeset osam, pritisak devedeset osam sa šezdeset jedan.

To nije loše — rekao je Bek. — Niže nego što bih voleo, ali proveo je osamnaest meseci na Marsovoj gravitaciji, tako da to nije neočekivano.

Koliko još vremena do presretanja? - pitala je Luisova.

Trideset dva minuta — odgovorila je Johansenova.

* * *

Blažena nesvestica pretvorila se u maglovitu prisebnost koja se preobrazila u bolnu stvarnost. Vatni je otvorio oči i zgrčio se od bola u grudima.

Od platna su ostali samo dronjci; lepršali su oko ivice rupe koju su nekad pokrivali. To je Vatniju pružilo neometan pogled na Mars iz orbite. Horizont velike crvene planete pružao se naizgled u beskraj dok mu je tanak sloj atmosfere zamaglio ivicu. Samo osamnaestoro ljudi u istoriji čovečanstva svojim očima je videlo taj prizor.

Jebi se, rekao je planeti ispod sebe.

Kad je pokušao da dohvati kontrole na rukavu, štrecnuo se. Onda je pokušao ponovo, ali sporije, i aktivirao je radio.

VPM Hermesu.

Vatni!? — začuo se odgovor.

Da. Ti si, komandante? — pitao je Vatni.

Da. Šta se događa?

Nalazim se na brodu bez komandnog pulta - rekao je.

To je sve što mogu da kažem.

Kako se osećaš?

Boli me u grudima. Mislim da sam polomio rebro. Kako si ti?

Radimo na tome da te ugrabimo - rekla je Luisova. - Bilo je nevolja prilikom lansiranja.

Da - rekao je Vatni gledajući kroz rupu na brodu. - Platno nije izdržalo. Mislim da se pocepalo u ranoj fazi uzleta.

To bi objasnilo ono što smo videli tokom lansiranja.

Kakve su prognoze, komandante? - pitao je.

Popravili smo opseg presretanja pomoću Hermesovih potisnika za korekciju položaja. Ali imamo problem sa brzinom pri presretanju.

Koliki problem?

Četrdeset dva metra u sekundi.

E pa sranje.

* * *

- Hej, bar je živ i zdrav - rekao je Martinez.

Bek - obratila mu se Luisova - počinjem da cenim tvoj način razmišljanja. Koliku brzinu možeš da dostigneš ako otkačimo sajlu?

Zao mi je, komandante - rekao je Bek. - Već sam obavio proračun. U najboljem slučaju dostigao bih dvadeset pet metara u sekundi. Čak i da se popnem na četrdeset dva, morao bih da ubrzam za još četrdeset dva da bih u povratku stigao Hermes.

Razumem - rekla je Luisova.

Hej - oglasio se Vatni preko radija. - Imam ideju.

Nisam ni sumnjala — rekla je Luisova. — Šta si smislio?

Mogao bih da nađem ovde nešto oštro i izbušim rupu na rukavici svog EVA odela. Da iskoristim vazduh koji ističe za potisak i doletim do vas. Izvor potiska bi mi bio na ruci tako da bih mogao vrlo lako da ga usmeravam.

Kako mu padaju na pamet ove lude ideje? — umešao se Martinez.

Hmm - zamišljeno će Luisova. - Da li bi tako mogao da dostigneš brzinu od četrdeset dva metra u sekundi?

Nemam pojma — odgovorio je Vatni.

Ne vidim kako bi to mogao da kontrolišeš - rekla je Luisova. - Otprilike bi ciljao tačku presretanja koristeći vektor potiska koji bi jedva mogao da kontrolišeš.

Priznajem da bi zamisao mogla da bude kobna - rekao je Vatni. - Ali uzmi u obzir sledeće: to bi mi bila prilika da letim unaokolo kao Ajron men.

Da smislimo nešto bezbednije - odgovorila je Luisova.

Kao Ajron men, komandante. Ajron men.

Ostani u pripravnosti - rekla je Luisova.

Namrštila se. - Hmm... Možda to i nije tako loša ideja...

Šališ se, komandante — rekao je Martinez. — To je grozna ideja. Bio bi izbačen u svemir ko zna u kom pravcu.

Ne cela ideja, samo jedan deo - dodala je. - Korišćenje atmosfere za potisak. Martineze, pristupi Fogelovoj konzoli sa svog računara.

U redu — odvratio je Martinez kucajući po tastaturi. Na ekranu se ukazala Fogelova radna konzola. Brzo je promenio jezik iz nemačkog u engleski. - Imam je. Šta vam treba?

Fogel ima softver za računanje odstupanja od kursa usled probijanja trupa, jel’ tako?

Da - rekao je Martinez. - Taj program proračunava potrebne korekcije kursa u slučaju...

Da, da - prekinula ga je Luisova. - Pokreni ga. Hoću da vidim šta će se desiti ako otvorimo vazdušunu komoru za vozila.

Johansenova i Martinez su se pogledali.

Ovaj... Da, komandante - promrmljao je Martinez.

Vazdušnu komoru za vozila? - rekla je Johansenova. - Želiš daje... otvoriš?

U brodu ima dovoljno vazduha - dodala je Luisova. - A to bi nas prilično jako odgurnulo unazad.

Da... - rekao je Martinez dok je pokretao softver. - A pritom bi moglo da raznese čitav prednji deo broda.

Osim toga, sav vazduh bi izašao - Johansenova je imala potrebu da doda.

Izolovaćemo komandni most i salu reaktora. Sve ostalo može u vakuum, ali ne želimo eksplozivnu dekompresiju ovde ili blizu reaktora.

Martinez je uneo plan u softver. - Mislim da ćemo imati isti problem kao Vatni, ali još većih razmera. Ne bismo mogli da usmerimo taj potisak.

I ne moramo — rekla je Luisova. — VKV se nalazi u prednjem delu broda. Istisnuti vazduh bi pravio vektor potiska kroz naš centar mase. Treba samo da uperimo brod tačno u suprotnom smeru od onog kojim želimo da idemo.

Evo imam proračun — umešao se Martinez. — Ispuštanje vazduha kroz VKV s tim da most i sala reaktora ostanu izolovani, dalo bi nam ubrzanje od dvadeset devet metara u sekundi.

Nakon toga bismo imali relativnu brzinu od trinaest metara u sekundi - dodala je Johansenova.

Bek - obratila mu se Luisova putem radija - jesi li čuo sve ovo?

Da, komandante — rekao je Bek.

Šta ti kažeš na trinaest metara u sekundi?

Biće rizično - odgovorio je Bek - trinaest da se uskladim s VPM-om, zatim još trinaest da stignem Hermes. Ali i to je neuporedivo bolje od četrdeset dva.

Johansenova - nastavila je Luisova - vreme do presretanja?

Osamnaest minuta, komandante.

Koliko će biti jak trzaj kad otvorimo komoru? - Luisova je pitala Martineza.

Vazduh će izaći u roku od četiri sekunde — odgovorio je. - Osetićemo silu malo manju od 1 g.

Vatni - rekla je u mikrofon - Imamo plan.

Ura! Imate plan! - odgovorio je Vatni.

( gro.zeraWorC ) .

Hjustone - glas Luisove je odzvanjao svemirskim centrom obaveštavam vas da planiramo da otvorimo VKV kako bismo dobili potisak.

Šta? - rekao je Mič. - Šta!? - uzviknuo je.

Oh... dragi bože - izustio je Venkat u osmatračkoj sobi.

Jebote - rekla je Eni ustajući. - Bolje da odem do sale za novinare. - Ima li još nešto što treba da znam?

Otvoriće brod — promrmljao je Venkat još uvek u šoku.

Namerno će otvoriti brod. Dragi bože...

Razumem. - Eni je otrčala prema vratima.

* * *

- Kako ćemo otvoriti vrata vazdušne komore? - pitao je Martinez. - Ne postoji način da se otvore daljinski, a ako se iko zatekne u blizini kad se otvore...

Da vidimo - rekla je Luisova. - Možemo da otvorimo jedna vrata i ostavimo druga zatvorena, ali kako onda da otvorimo ta druga?

Načas kao da se zamislila. — Fogele — obratila mu se putem radija. - Moraš da se vratiš unutra da napraviš bombu.

Hm. Ponovi, molim te? — odgovorio je Fogel.

Bombu — potvrdila je Luisova. — Ti si hemičar. Možeš li da napraviš bombu od onoga što imamo na brodu?

Ja - rekao je Fogel. - Imamo zapaljive supstance i čist kiseonik.

Dobro zvuči.

Naravno, opasno je paliti eksplozivnu napravu na brodu — primetio je Fogel pragmatično.

Pa ti napravi malu bombu - odvratila je Luisova. - Treba samo da probuši rupu na unutrašnjim vratima vazdušne komore. Bilo kakva rupa će biti dovoljna. Ako raznese čitava vrata, ne mari. U suprotnom, vazduh će izlaziti sporije, ali duže. Promena impulsa će biti ista i dobićemo potrebno ubrzanje.

Dižem pritisak u vazdušnoj komori 2 - izvestio je Fogel. - Kako ćemo aktiviratu ovu bombu?

Johansenova? - rekla je Luisova.

Uh... - Uzela je slušalice i brzo ih stavila na glavu. - Fogele, možeš li da sprovedeš žice u bombu? -Ja — odvratio je Fogel. - Upotrebiću zatvarač s navojem s malom rupom za žice. To neće mnogo uticati na izolaciju.

Mogli bismo da sprovedemo žicu do rasvetnog panela broj 41 — predložila je Johansenova — Nalazi se pored vazdušne komore i mogu odavde da ga uključim i isključim.

-1 eto našeg daljinskog okidača - rekla je Luisova. - Johansenova, idi pripremi rasvetni panel. Fogele, uđi i napravi bombu. Martineze, idi da zatvoriš i izoluješ salu reaktora.

Da, komandante - odvratila je Johansenova pa ustala sa svog sedišta.

Komandante - rekao je Martinez zaustavivši se na izlazu - hoćeš da donesem skafandere?

Nema svrhe - rekla je Luisova. - Ako hermetička vrata mosta ne izdrže, bićemo isisani maltene brzinom zvuka. Pre- tvorićemo se u žele sa skafanderima ili bez njih.

Razumem.

-Jesi li se vratio unutra, Fogele? - pitala je Luisova.

Upravo ulazim, komandante.

Bek - rekla je Luisova u mikrofon. - I ti moraš da se vratiš, ali nemoj da skidaš skafander.

U redu. Zašto?

Moraćemo bukvalno da raznesemo jedna vrata komore - objasnila je Luisova. - Bolje da to budu unutrašnja. Hoću da spoljna vrata ostanu neoštećena kako bismo zadržali aerokočioni oblik.

Ima logike - odgovorio je Bek plutajući nazad u brod.

Ali ima i jedan problem - rekla je Luisova. - Hoću da spoljna vrata budu zaključana u potpuno otvorenom položaju sa postavljenom mehaničkom preprekom kako se ne bi oštetila tokom dekompresije.

Neko mora da bude u vazdušnoj komori da bi to uradio - odgovorio je Bek. - A unutrašnja vrata ne smeju da se otvore ako su spoljna zaključana u otvorenom položaju.

Tako je - rekla je Luisova. - Zato treba da odeš do VKV-a, spustiš pritisak i zaključaš spoljna vrata u otvorenom položaju. Onda se uz trup broda vrati u vazdušnu komoru 2.

Razumem. Postoje alke za kačenje raspoređene po čitavom trupu. Prebacivaću svoju sajlu iz jedne u drugu, kao planinar.

Kreni odmah - rekla je Luisova. - Fogele, i ti moraš da požuriš. Moraš da napraviš bombu, da je postaviš, vratiš se u vazdušnu komoru 2, obučeš skafander,, spustiš pritisak u komori i otvoriš spoljna vrata kako bi Bek mogao da uđe.

- On skida skafander i ne može da odgovori - izvestio je Bek - ali čuo je naređenje.

.

- Vatni, kako si? - čuo je glas Luisove u slušalicama.

Dobro sam zasad, komandante - odgovorio je Vatni. - Pomenula si neki plan?

Da. Ispustićemo vazduh iz broda da dobijemo potisak.

Kako?

Napravićemo rupu u VKV-u.

Šta!? - uzviknuo je Vatni. - Kako!?

Fogel pravi bombu.

Tačno sam znao da je taj tip neki ludi naučnik! - rekao je Vatni. - Mislim da ipak treba da pokušamo s mojim idejom Ajron mena.

To je previše opasno i ti to znaš — odgovorila je.

Ali, vidiš - rekao je Vatni - ja sam sebičan. Želim da svi spomenici na Zemlji budu posvećeni samo meni. Ne želim da ih delim s vama luzerima. Ne mogu dozvoliti da raznesete VKV.

Oh. Pa dobro, onda, ako nam ti ne dozvoljavaš... ček’, ček’... upravo gledam oznaku čina na svom ramenu i nećeš verovati, ali ja sam ovde komandant. Sedi tu i ćuti. Dolazimo po tebe.

Pametnjakovićka.

.

Kao hemičar Fogel je znao da napravi bombu. Zapravo, tokom treninga dobar deo njegove obuke bio je posvećen tome da je ne napravi slučajno.

Na brodu nije bilo mnogo zapaljivog materijala, zbog smrtnih posledica koje bi požar izazvao. Ali hrana, po samoj svojoj prirodi, sadrži zapaljive ugljovodonike. Pošto nije imao vremena da sedne i napravi precizan proračun, procenio je otprilike.

Šećer ima četiri hiljade hranljivih kalorija po kilogramu. Jedna kalorija ima četiri hiljade sto osamdeset četri džula. U uslovima nulte gravitacije šećer će plutati i zrnca će se odvojiti povećavajući specifičnu površinu. U okruženju čistog kiseonika, na svaki kilogram upotrebljenog šećera oslobodiće se šesnaest zapeta sedam miliona džula, eksplozivne snage osam šipki dinamita. Takva je priroda sagorevanja u čistom kiseoniku.

Fogel je pažljivo izmerio šećer. Sipao ga je u najčvršći sud koji je mogao da nađe, laboratorijsku čašu od debelog stakla. Čvrstina suda bila je važna koliko i sam eksploziv. Slab sud bi izazvao samo vatrenu loptu bez mnogo udarne snage. S druge strane, čvrst sud bi zadržavao pritisak dok ne bi dostigao istinski razoran potencijal.

Brzo je izbušio rupu na zatvaraču, potom ogoleo kraj žice. Provukao je žicu kroz rupu.

Zer geferliti9 - promrmljao je dok je sipao tečni kiseonik iz brodskih zaliha u sud, a potom brzo zavrnuo zatvarač na vrhu. Za samo nekoliko minuta napravio je rudimentarnu cevnu bombu.

Zer, zer geferlih.

Izlebdeo je iz laboratorije i zaputio se prema prednjem delu broda.

.

Johansenova je radila na rasvetnom panelu dok je Bek plutao prema vazdušnoj komori.

Zgrabila ga je za ruku. — Budi oprezan dok se budeš verao po trupu broda.

Okrenuo se prema njoj. — Budi oprezna dok budeš postavljala bombu.

Poljubila je njegov stakleni vizir a onda postiđeno skrenula pogled. - To je bilo glupo. Nemoj nikom da kažeš da sam to uradila.

Nem.: vrlo opasno, (prim, prev.)

Ti nemoj nikom da kažeš da se meni svidelo - osmehnuo se Bek.

9 Nem.: vrlo opasno, (prim, prev.)

Ušao je u vazdušnu komoru i zatvorio za sobom unutrašnja vrata. Pošto je otpustio pritisak, otvorio je spoljna vrata i zaključao ih u tom položaju. Uhvatio se za rukohvat sa spoljne strane trupa i izvukao se napolje.

Johansenova ga je posmatrala dok ga nije izgubila iz vidokruga, a onda se vratila rasvetnom panelu. Prethodno ga je isključila iz struje preko svog kompjutera. Izvukla je određenu dužinu kabla i ogolela krajeve žica, a onda je sačekala Fogela, premećući rolnu izolir-trake po rukama.

On se pojavio minut kasnije oprezno lebdeći niz hodnik, držeći bombu obema rukama.

Stavio sam samo jednu žicu za paljenje - objasnio je. - Nisam želeo da rizikujm i stavim dve da ne izazovu varnicu. Bilo bi opasno ako dođe do statičkog elektriciteta dok postavljamo bombu.

Kako ćemo da je aktiviramo? - pitala je Johansenova.

Žica samo mora dovoljno da se zagreje. Ako pustiš kratak spoj kroz žicu, to će biti dovoljno.

Moraću da prikačim prekidač - rekla je Johansenova - ali može tako.

Spojila je i ispreplela žice rasvete sa žicom bombe pa ob- lepila spoj izolir-trakom.

Izvini — rekao je Fogel. — Moram da se vratim u vazdušnu komoru 2 da pustim doktora Beka da uđe.

Aha - odvratila je Johansenova.

.

Martinez je dolebdeo nazad do mosta. - Imao sam nekoliko slobodnih minuta pa sam prošao listu provera za izolovanje sale reaktora tokom aerokočenja. Sve je spremno za ubrzanje i sala je potpuno izolovana.

- Dobra ideja - rekla je Luisova. - Pripremi korekciju položaja broda.

Razumem. - Martinez je odlebdeo prema svojoj radnoj konzoli. — Treba mi nekoliko sekundi... Moram da uradim sve obrnutim redom. VKV je napred, tako da će izvor potiska biti direktno nasuprot motorima. Nas softver nije predvideo da ćemo imati motor s te strane. Moram samo da mu kažem da planiramo da se potisnemo ka Marku.

Samo polako, da ne bude grešaka - rekla je Luisova. -I nemoj da aktiviraš program dok ti ne kažem. Nećemo okretati brod dok je Bek napolju na trupu.

Razumem. — Trenutak kasnije dodao je: — Dobro, korekcija položaja je spremna za izvršenje.

Budi u pripravnosti - odvratila je Luisova.

.

Fogel je u međuvremenu ponovo obukao skafander, pa ispustio pritisak u vazdušnoj komori 2 i otvorio spoljna vrata.

Dobro si se setio - rekao je Bek ulazeći.

Izvini zbog kašnjenja. Naređeno mi je da napravim bombu.

Čudne se stvari danas dešavaju - primetio je Bek. - Komandante, Fogel i ja smo na položajima.

Razumem - stigao je odgovor od Luisove. - Pribijte se uz prednji zid vazdušne komore. Imaćemo silu oko 1g na četiri sekunde. Obavezno budite vezani sajlom.

Razumem - odvratio je Bek dok je kačio svoju sajlu. Njih dvojica su se zatim pribili uza zid.

.

- U redu, Martineze - rekla je Luisova - Okreni nas.

Razumem. - Martinez je započeo korekciju položaja. Johansenova je ulebdela u most tokom korekcija. Soba se rotirala oko nje pa se uhvatila za rukohvat. - Bomba je spremna, prekidač je zaglavljen - izvestila je. - Mogu da je detoniram daljinski tako što ću uključiti rasvetni panel broj 41.

Zatvori ulaz na most i sedi na svoje mesto - naredila je Luisova.

Razumem. — Aktivirajući hermetičko zatvaranje u slučaju opasnosti, zatvrorila je ulaz na most. Još nekoliko okretaja ručice i posao je bio gotov. Vratila se za svoju radnu stanicu i na brzinu izvršila proveru. — Povećavam pritisak na mostu na jedan zapeta nula tri atmosfere... pritisak se zadržava, imamo dobru izolaciju.

Razumem - rekla je Luisova. - Vreme do presretanja?

Dvadeset osam sekundi - odgovorila je Johansenova.

Uf- rekao je Martinez. - U poslednjem trenutku.

-Jesi li spremna, Johansenova? - pitala je Luisova.

-Jesam. Treba samo da pritisnem enter.

Martineze, imamo li dobar ugao?

Savršen, komandante.

Vežite se - rekla je Luisova.

Njih troje su zategli pojaseve na svojim sedištima.

Dvadeset sekundi - rekla je Johansenova.

.

Tedi je seo na svoje mesto u sobi za važne goste. — Dokle su stigli? — pitao je.

Petnaest sekundi do otvaranja VKV-a — odgovorio je Venkat. - Gde si bio dosad?

Razgovarao preko telefona s predsednikom - rekao je Tedi. — Misliš da će ovo da upali?

Nemam pojma — rekao je Venkat. — Nikad se nisam osećao ovako bespomoćno.

Ako ti je za utehu - odvratio je Tedi - skoro svi se tako osećamo.

S druge strane stakla, Mič je koračao tamo-amo.

.

- 5... 4... 3... - odbrojavala je Johansenova.

Pripremite se za ubrzanje - rekla je Luisova.

2... 1... - nastavila je Johansenova. - Uključujem panel 41. Pritisnula je enter.

Unutar Fogelove bombe, ukupna struja unutrašnje brodske rasvete prošla je kroz tanku ogoljenu žicu. Žica se brzo ugrejala do temperature paljenja šećera. Ono što bi u Zemljinoj atmosferi bilo slabo varničenje, usred čistog kiseonika u sudu pretvorilo se u nekontrolisani plamen. Za manje od sto milisekundi ogroman pritisak proizveden sagorevanjem rasprsnuo je sud i eksplozija koja je usledila raznela je vrata vazdušne komore u paramparčad.

Vazduh iz unutrašnjosti Hermesa pokuljao je kroz otvoren VKV, odgurnuvši Hermes u suprotnom smeru.

Fogel i Bek su bili pritisnuti uza zid vazdušne komore 2. Luisova, Martinez i Johansenova su ubrzanje pretrpeli vezani u svojim sedištima. To nije bila prevelika sila, zapravo bila je manja od sile teže na Zemlji. Ali bila je neujednačena i nagla.

Posle četiri sekunde drmusanje je prestalo i brod se vratio u bestežinsko stanje.

Sala reaktora je i dalje pod pritiskom - izvestio je Martinez.

Vrata mosta su i dalje hermetički zatvorena — rekla je Johansenova. — Očigledno.

Ima li štete? — pitao je Martinez.

Nisam još sigurna — odgovorila je Johansenova. — Uperila sam spoljnu kameru 4 ka prednjem delu broda. Ne vidim ništa problematično na trupu blizu VKV-a.

Brinućemo o tome kasnije — rekla je Luisova. — Koja nam je relativna brzina i razdaljina u odnosu na VPM?

Johansenova je brzo kucala. - Približićemo se na dvadeset dva metra od VPM-a, brzina nam je dvanaest metara u sekundi. Dobili smo bolji potisak nego što smo očekivali.

Vatni — rekla je Luisova. — Upalilo je. Bek kreće prema tebi.

To! - odgovorio je Vatni.

Bek - pozvala ga je Luisova. - Ti si na redu. Dvanaest metara u sekundi.

Odgovara! — odvratio je Bek.

Iskočiću - rekao je Bek. - To bi trebalo da mi doda još dva do tri metra u sekundi.

Razumem - odgovorio je Fogel labavo držeći Bekovu sajlu. - Sa srećom, doktore Bek.

Podupirući se nogama o zadnji zid, Bek se sklupčao i iskočio iz vazdušne komore.

Kad se našao napolju, pogledao je oko sebe. Pogled u desnu stranu mu je pokazao ono što nije mogao da vidi iz vazdušne komore.

Imam vizuelni kontakt! - rekao je. - Vidim VPM! Gospode, Mark. Šta si uradio toj letelici?

Da vidiš tek šta sam uradio roveru — uzvratio je Vatni putem radija.

Bek se potisnuo napred sledeći putanju presretanja. Vežbao je to mnogo puta. Ti treninzi su rađeni pod pretpostavkom da će spašavati člana posade čija se sajla prekinula, ali princip je bio isti.

Johansenova - pozvao ju je - imaš li me na radaru?

Da - odgovorila je.

Izveštavaj me na dve sekunde o relativnoj brzini u odnosu na Marka.

Razumem. Pet zapeta dva metra u sekundi.

Hej, Bek - rekao je Vatni. - Prednji deo broda je skroz otvoren. Popeću se i biću spreman de se uhvatim za tebe.

Ne - prekinula ga je Luisova - Nema kretanja bez sajle. Ostani vezan dok ne budeš zakačen za Beka.

Razumem - odvratio je Vatni.

-Tri zapeta jedan metar u sekundi - javila je Johansenova.

Leteću malo po inerciji - rekao je Bek. - Moram da ga sustignem pre nego što usporim. - Zarotirao se pripremajući se za sledeći mlaz motora.

-Jedanaest metara do cilja - rekla je Johansenova.

Razumem.

Šest metara.

Iiiiii, pravim kočioni potisak - objavio je Bek paleći ponovo mlaznike MMU-a. VPM mu je bio nadohvat ruke.

Brzina? - pitao je.

-Jedan zapeta jedan metar u sekundi - rekla je Johansenova.

Dovoljno blizu - rekao je pružajući ruku prema brodu.

Plutam ka brodu. Mislim da mogu da se uhvatim za kraj pocepanog platna...

Poderano platno se nudilo kao jedini rukohvat na inače potpuno glatkoj površini. Bek je istegao ruku stoje više mogao i uhvatio se.

Kontakt - objavio je. Stegao je platno i privukao se hvatajući se i drugom rukom za platno. - Siguran kontakt!

Doktore Bek - pozvao ga je Fogel. Prošli smo tačku najbližeg susreta i od ovog trenutka se udaljavate od broda. Ostalo vam je sto šezdeset devet metara sajle. Dovoljno za četrnaest sekundi.

Razumem - rekao je Bek.

Uvukao je glavu kroz otvor i u kabini ugledao Vatnija vezanog u sedištu.

Imam vizuelni kontakt s Vatnijem! - izvestio je.

Imam vizuelni kontakt s Bekom! - potvrdio je Vatni.

Kako se osećaš? - upitao ga je Bek uvlačeći se u brod. -Ja... ja samo... - promucao je Vatni. - Daj mi minut da se priberem. Ti si prvi čovek kojeg vidim u poslednjih osamnaest meseci.

Nemamo minut — odvratio je Bek, odgurnuvši se nogama o zid. - Imamo jedanaest sekundi dok ne ostanemo bez sajle.

Bek je doplutao do stolice gde se nespretno sudario s Vatnijem. Zgrabili su jedan drugog za ruke kako se Bek ne bi odbio unazad. — Kontakt s Vatnijem! — javio je Bek.

Osam sekundi, doktore Bek — obavestio ga je Fogel putem radija.

Razumem. - Bek je žurno povezivao kopče na prednjem delu svog odela sa kopčama na prednjem delu Vatnijevog odela. — Povezani — rekao je.

Vatni je otkačio pojaseve kojima je bio vezan za sedište. - Sigurnosni pojas skinut.

Bežimo odavde — kazao je Bek, odgurnuvši sa nogama o sedište.

Dva astronauta su lebdela kroz kabinu VPM-a do otvora. Bek je ispružio ruke i odgurnuo se o ivicu dok su prolazili pored nje.

Izašli smo — raportirao je Bek.

Pet sekundi - rekao je Fogel.

Relativna brzina u odnosu na Hermes: dvanaest metara u sekundi - javila je Johansenova.

Pravim potisak - najavio je Bek, paleći MMU.

Nekoliko sekundi ubrzavali su ka Hermesu. Tada su komande na displeju MMU-a projektovanom na Bekovom viziru promenile boju u crveno.

Nema više goriva - rekao je Bek. - Brzina?

Pet metara u sekundi - odgovorila je Johansenova.

Budite u pripravnosti - upozorio ih je Fogel. Tokom čitave akcije Fogel je malo-pomalo otpuštao sajlu iz vazdušne komore. Sada je obema rukama obujmio ono malo preostale sajle. Nije smeo da je stegne; to bi ga izbacilo iz vazdušne komore. Samo je zatvorio šake preko sajle da bi izazvao trenje.

Hermes je vukao Beka i Vatnija za sobom, dok je Fogelo- vo rukovanje sajlom imalo funkciju amortizera. Ako bi Fogel previše pritisnuo, nagla promena bi iščupala sajlu iz kopče na Bekovom odelu. Ako bi smanjio pritisak, sajla bi se razvukla čitavom dužinom pre nego što bi uskladili brzinu, što bi dovelo do naglog zaustavljanja i kidanja kopče na Bekovom odelu.

Fogel je uspeo da nađe sredinu. Nakon nekoliko sekundi napetog intuitivnog rvanja sa zakonima fizike, osetio je kako opterećenje na sajli slabi.

Brzina 0! — uzbuđeno je izvestila Johansenova.

Uvuci ih, Fogele — rekla je Luisova.

Razumem. — Polako je vukao sajlu, dovlačeći svoja dva člana posade do vazdušne komore. Posle nekoliko sekundi prestao je da ih vuče, samo je uvlačio sajlu, dok su se oni po inerciji približavali.

Ulebdeli su u vazdušnu komoru i Fogel ih je prihvatio. Bek i Vatni su pružili ruke i uhvatili se za rukohvate na zidu dok se Fogel provukao iza njih i zatvorio spoljna vrata.

Ukrcali su se! - rekao je Bek.

Spoljna vrata vazdušne komore su zatvorena - obavestio je Fogel.

To! - uskliknuo je Martinez.

Razumem — rekla je Luisova.

.

Glas Luisove odzvanjao je širom sveta: - Hjustone, ovde Hermes. Svih šest članova posade bezbedno je ukrcano na brod.

U kontrolnoj sobi prolomio se aplauz. Svi su poskakali sa stolica, veselili se, grlili i plakali. Ista scena odigravala se širom sveta u parkovima, barovima, gradskim centrima, dnevnim sobama, učionicama i kancelarijama.

Mič je, izmučen, skinuo slušalice i okrenuo se ka prostoriji sa važnim gostima. Kroz staklo je video uglađene ljude kako razuzdano skaču od sreće. Pogledao je u Venkata i odahnuo.

Venkat je pokrio lice rukama i prošaputao: - Hvala bogu.

Tedi je iz aktentašne izvukao plavu fasciklu i ustao. - Eni će me čekati u sali za novinare.

Danas ti ipak ne treba crvena fascikla - rekao je Venkat.

Iskren da budem, i nemam je. - Dok je izlazio, dodao je: — Dobro obavljen posao, Venk. Sad ih dovedi kući.

DNEVNIČKI UNOS: DAN MISIJE 687.

Ovo „687” me je trgnulo na tren. Na Hermesu obeležavamo vreme po danu misije. Dole na Marsu je možda petsto četrdeset deveti sol, ali ovde je šeststo osamdeset sedmi dan misije. I znate šta? Nije važno koji je sol na Marsu jer JA NISAM TAMO, JEBOTE!

O, bože. Stvarno nisam više na Marsu. To znam po odsustvu gravitacije i prisustvu drugih ljudi. Još uvek se privikavam.

Daje ovo film, sada bismo bili u vazdušnoj komori i bacali bismo petaka jedni drugima. Ali nije moglo tako.

Prilikom uzletanja VPM-a slomio sam dva rebra. Sve vreme me je bolelo, ali kad nas je Fogel pomoću sajle uvukao u vazdušnu komoru, postalo je neizdržljivo. Nisam hteo da remetim pažnju ljudima dok mi spašavaju život tako da sam isključio mikrofon i urlao kao neko derle.

Istina je, znate. U svemiru niko ne može da vas čuje kad urlate kao derle.

Pošto su me uneli u vazdušnu komoru 2, otvorili su unutrašnja vrata i konačno sam ponovo bio na brodu. Hermes je i dalje bio u vakuumu, tako da nismo morali da prolazimo kroz ciklus vazdušne komore.

Bek mi je rekao da opustim mišiće pa me je gurao niz hodnik do svoje kabine (koja je po potrebi služila kao „bolesničko odeljenje” na brodu).

Fogel je otišao na drugu stranu i zatvorio spoljna vrata VKV-a.

Pošto smo Bek i ja ušli u njegovu sobu, sačekali smo da se brod ponovo ispuni vazduhom. Na Hermesu je bilo dovoljno rezervnog vazduha da se brod napuni još dva puta ako treba. Kakav bi to bio brod za daleka putovanja kad ne bi mogao da se oporavi od dekompresije.

Čim nam je Johansenova javila da je sve ponovo u okviru normalnih vrednosti, zapovednički raspoložen doktor Bek naterao me je da sačekam da prvo on skine odelo, a zatim je skinuo i moje. Kad mi je podigao kacigu, delovao je zaprepašćeno. Pomislio sam da možda imam neku ozbiljnu povredu glave ili tako nešto, ali ispostavilo se da je to bilo zbog smrada.

Prošlo je neko vreme otkako sam oprao... pa, bilo šta.

Nakon toga, usledilo je snimanje rendgenom i povijanje grudnog koša, a za to vreme ostali članovi posade morali su da čekaju ispred vrata.

Onda je na red došlo (bolno) bacanje petaka, a potom su svi gledali samo kako da izbegnu moj smrad. Imali smo nekoliko minuta da proslavimo to što smo ponovo na okupu pre nego što ih je Bek rasterao. Dao mi je

analgetike i rekao da se istuširam čim budem mogao slobodno da pomeram ruke.

Tako da sad čekam da lekovi počnu da deluju. Rebra me bole kao živa rana, vid mi je i dalje zamućen od vrtoglavice usled ubrzanja, gladan sam kao vuk, čeka me još dvesta jedanaest dana do povratka na Zemlju i kako mi kažu, smrdim kao mokra čarapa na koju se pokakio tvor.

Ovo je najsrećniji dan u mom životu.

.

Vatni je smazao dva parčeta pice i popio koka-kolu. Ostalo mu je još pola sata do povratka u Džonsonov svemirski centar. Izašao je iz picerije i seo na klupu ispred nje.

Sledeće nedelje će biti vrlo zauzet. Sastaće se sa inženjerkom planiranja misije Ares 6. Pročitao je već njen dosije, ali nije je lično upoznao. Posle toga neće imati mnogo vremena za odmor. Narednih šest nedelja biće mu ispunjeno treninzima na kojima će pokušati da prenese što više stečenog znanja.

Ali o tome je mogao da brine kasnije. Sada je duboko udisao svež vazduh i posmatrao prolaznike.

Hej, ja znam ko si ti! - začulo se iza njega.

Dečak se odvojio od svoje majke. - Ti si Mark Vatni!

Dušo - rekla je dečakova mama postiđeno. - Ne možeš tako da uznemiravaš ljude.

Neka ga - Vatni je slegnuo ramenima.

Bio si na Marsu! — uzviknuo je dečak, zadivljeno ga gledajući.

Nego šta — uzvratio je Vatni. — Umalo da se ne vratim.

Znam! — rekao je dečak. — To je bilo strava!

Dušo! - opominjala ga je majka. - To nije pristojno!

A, gospodine Vatni - nastavio je dečak - kad biste mogli ponovo da odete na Mars, recimo, kad bi opet bila neka misija ili vas pozovu da pođete, jel’ biste išli?

Vatni ga je mrko pogledao. - Jesi ti lud, jebote?

- Dobro, dosta je bilo - umešala se majka, brzo odvodeći dečaka. Utopili su se u mnoštvo prolaznika na pločniku.

Vatni je frknuo za njima. Potom je zažmurio i osetio sunčeve zrake na licu. Prijalo mu je to dosadno popodne.

Beleška o autoru

Endi Vir, softverski inženjer i zaluđenik za kosmos, pasionirani proučavalac interplanetarnih putanja i orbitalne mehanike, još 2009. odlučio je da napiše prijemčivu ali i uverljivu naučno-fantastičnu priču, potkrepljenu naučnim činjenicama.

Tri godine kasnije, 2012, obeshrabren odbijanjima literarnih agenata i izdavačkih kuća, Vir je svoj naučno-fantastični prvenac postavio besplatno na svoju veb-stranicu, a potom je, na zahtev oduševljenih čitalaca, priredio Marsovca za čitanje s Amazonovog čitača kindl, prodajući je za tričavih devedeset devet centi - najnižu predviđenu cenu za Amazonove elektronske knjige. Ubrzo je Marsovac dospeo na vrh top-liste elektronskih knjiga sa 35.000 prodatih kopija za tri meseca. Privučen uspehom Virovog romana, Podijumpablišing, izdavač audio-knjiga, otkupio je početkom 2013. prava za audio- -verziju Marsovca, a nedugo zatim, već u martu 2013. Endi Vir je potpisao unosan ugovor sa izdavačkom kućom Kraun. U februaru 2014, Marsovac je najzad ugledao svetlost dana i izvan virtuelnog sveta.

U avgustu 2014. autor je potvrdio da će filmski studio 20th Century Fox snimiti film po ovoj knjizi. Pretprodukcija filma Marsovac u režiji Ridlija Skota, s Metom Dejmonom u ulozi Marka Vatnija zvanično je počela 4. septembra 2014, a svetska premijera filma je predviđena za 25. novembar 2015.

( gro.zeraWorC )