ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

МАСТЕР РАДИЗ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

ПРАВИЛО СУШТИНСКА ПРОМЈЕНА ОКОЛНОСТИ

(REBUS SIC STANTIBUS)

КАО ОСНОВ ПРЕСТАНКА УГОВОРА

ЊЕГОСЛАВ ЈОВИЋ

БРОЈ ИНДЕКСА 2010 – 389

Ментор: проф. др Миленко Крећа

Београд, 2011.

САДРЖАЈ

1. УВОД..................................................................................................................................2

2. НАСТАНАК И ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПРАВИЛА REBUS SIC STANTIBUS............4

2.1. Појам правила rebus sic stantibus..........................................................................4

2.2. Настанак и историјски развој правила rebus sic stantibus..................................6

3. ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВИЛА REBUS SIC STANTIBUS..........................................13

3.1. Теорије о правној природи..................................................................................13

3.1.1. Схватања која негирају правило rebus sic stantibus као

правно правило.........................................................................................13

3.1.2. Теорије које прихватају правило rebus sic stantibus као

правно правило.........................................................................................15

3.2. Однос правила rebus sic stantibus и pacta sunt servanda...................................24

4. ПОЗИТИВНОПРАВНО ВАЖЕЊЕ ПРАВИЛА REBUS SIC STANTIBUS..................27

4.1. Суштинска промјена околности као израз позитивноправног

важења правила rebus sic stantibus.....................................................................27

4.2. Изузеци од примјене правила суштинске промјене околности......................31

4.3. Пракса међународних судова.............................................................................35

4.3.1. Пракса Сталног суда међународне правде............................................36

4.3.1.1. Случај слободних зона (Француска/Швајцарска)....................36

4.3.2. Пракса Међународног суда правде........................................................37

4.3.2.1. Случај надлежности у вези риболова (В.Британија/Исланд).38

4.3.2.2. Случај Габичиково-Нагимарос пројекта

(Мађарска/Словачка)..................................................................40

4.3.3. Пракса Европског суда правде...............................................................43

4.3.3.1. Случај Рацке/Главна царина Мајнц..........................................43

5. ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................47

1

6. ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................................4

9

2

1. УВОД

Међународни уговори су најважнији правни акти преко којих се остварује

сарадња држава на међународном плану. Државе су равноправни субјекти

међународног права и склапањем уговора између себе, ограничавају властити

суверенитет. Како не постоји законодавни орган нити арбитар изнад њих,

међусобне односе заснивају на повјерењу. Већина уговора које закључују, било

билатералне или мултилатералне, садрже јасна и прецизна правила која се тичу

тренутка од када уговор важи, његовог дејства и тренутка престанка уговора.

Међутим, постоје уговори који не дефинишу тренутак престанка дејства уговора

(нпр. „вјечити уговори“) нити садрже одредбе о ревизији иако су закључени на

одређени временски период. Код оваквих уговора може се десити да у току

одређеног временског периода у коме уговор треба да буде извршен, наступе

промењене околности које се нису могле предвидјети у моменту закључења

уговора а које битно отежавају испуњење обавезе једне државе. У оваквим

ситуацијама државе су се позивале на клаузулу rebus sic stantibus да би раскинуле

уговор или тражиле ревизију уговора иако није била предвиђена уговором, те на тај

начин уговорне клаузуле прилагодиле новонасталим околностима. Истицале су да

је сваки уговор закључен под претпоставком да садржи клаузулу rebus sic stantibus

у себи. Овакво схватање се данас не може прихватити.

Велики број писаца сматра да клаузула, односно правило rebus sic stantibus

не потиче из римског права већ да је настала у средњем вијеку и да је у

међународно јавно право, односно међународно уговорно право пренијета из

унутрашњег права, односно приватноправних уговора.

Правна природа клаузуле rebus sic stantibus у доктрини међународног јавног

права спада у једно од најконтроверзнијих, средишњих и тешких питања. Постоје

потпуно супротни ставови о томе да ли правило rebus sic stantibus представља

правно правило или не. У теорији се веома пуно расправљало о овој теми те

постоји мноштво радова и правних конструкција.

Комисија за међународно право је приликом израде нацрта Конвенције о

уговорном праву термин rebus sic stantibus замијенило термином „суштинска

промјена околности“ као адекватнији израз. Предложени термин је прихваћен и у

усвојеном тексту Конвенције о уговорном праву.

3

Имајући у виду да је тема још увијек актуелна те да нас је заинтересовала да

се дубље посветимо истраживању стране литературе која је прилично доступна на

интернету, као и домаће литературе, мада у ограниченом обиму, одлучили смо да

мастер рад посветимо овој теми.

На почетку рада изложићемо појам, настанак и историјски развој правила

rebus sic stantibus, односно правила суштинске промјене околности, затим ћемо

изложити правну природу те позитивноправно важење правила са праксом

међународних судова.

Свјесни смо да је правило од свог настанка па до данас еволуирало, па ћемо

током рада изнијети ставове угледних теоретичара међународног права из

различитог временског периода, по питању настанка и развоја правила као и

његове правне природе. Након навођења ставова теоретичара трудићемо се да дамо

свој коментар и мишљење као својеврсни печат и допринос изради овог рада.

4

2. НАСТАНАК И ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПРАВИЛА REBUS SIC STANTIBUS

2.1. Појам правила rebus sic stantibus

Правило rebus sic stantibus1 у свом пуном историјском, изворном називу

гласи: „Omnis conventio intelligitur rebus sic stantibus“, што значи „сваки уговор,

договор, споразум подразумијева ствари какве јесу“, тј. уговор вриједи само у

околностима које су постојале у часу склапања уговора2.

Правило rebus sic stantibus према обичајном међународном праву даје

могућност да једна уговорна страна тражи промјену своје престације (давања,

чињења, нечињења) и то услед наступања околности које угрожавају првобитну

вољу уговорних страна, а нису се могле предвидети. У случају да друга страна не

прихвати ревизију уговора, страна која је погођена новонасталим околностима има

право да под одређеним условима раскине уговор.

Постоји више термина које аутори користе за означавање појма rebus sic

stantibus. Тако се као синоними користе термини „клаузула rebus sic stantibus“3

нарочито у даљој прошлости мада се и данас користи, затим „доктрина rebus sic

stantibus“4, „принцип rebus sic stantibus“5, „правило rebus sic stantibus“6 и други

термини сличног значења7. Комисија за међународно право приликом рада на

нацрту Конвенције о уговорном праву се у члану 44. нацрта опредjелила за термин

1 У преводу са лат.: док ствари, прилике, односи, остају какви јесу; док су такви какви јесу; док

ствари тако стоје.2 В. Иблер, Рјечник међународног јавног права, 1972, стр. 119.3 L. Le Fur, Précis de droit international public (превод), 2010; R. Köbler, Die "clausula rebus sic

stantibus" alsallgemeiner Rechtsgrundsatz, 1991; H. Kelsen, The Law of the United Nations, 2000; ; J. H.

W. Verzijl, International Law in Historical Perspective, 1973; J. Andrassy, Međunarodno pravo, 1987; М.

Бартош, Међународно јавно право, 1958; Б. Јанковић, Међународно јавно право, 1974; М.

Новаковић, Основи међународнога јавнога права, 1938.

4 J. W. Garner, The Doctrine of Rebus Sic Stantibus and the Termination of Treaties, AJIL, 1927; I.

Sinclair, The Vienna Convention on the Law of Treaties, 1984; M. N. Shaw, International Law, 2003; H.

Lauterpacht, The Development of International Law by the International Court, 1966.5 L. Oppenheim, International Law: A Treatise, 1963 C. W. Young, The International Legal Status of the

Kwantung Leased Territory, 1979; I. Brownile, Principles of Public International Law, 1990.6 С. Аврамов, Правило rebus sic stantibus у савременом међународном праву, 1964; М. Крећа,

Престанак дејства уговора у савременом међународном јавном праву, 1988.7 Види М. Крећа, 1988, стр. 123.

5

„суштинска промјена околности“8 умјесто термина „rebus sic stantibus“. Користећи

ове термине аутори су изражавали различите ставове о правној природи појма

rebus sic stantibus.

Термин „клаузула rebus sic stantibus“ изражава став да постоји претпоставка

да се клаузула налази у сваком уговору, односно да се уговори закључују под

прећутном претпоставком да садрже клаузулу rebus sic stantibus. Овај термин се

укорјенио у међународној пракси те се најчешће употребљава и поред савремених

термина као што су принцип, доктрина или правило. Мада поједини аутори

комбинују ове термине (нпр. принцип клаузула rebus sic stantibus) они се у

теоријском смислу искључују и није пожељно да се комбинују.

Термин „доктрина rebus sic stantibus“ „је најближа оним схватањима која у

rebus sic stantibus виде теоријску конструкцију која није нашла своје

позитивноправно покриће у уговорима и обичајима“9.

Термин „принцип rebus sic stantibus“ означава појам који се користи за

означавање rebus sic stantibus као општег принципа међународног јавног права.

Обично се у овом контексту супротставља принципу pacta sunt servanda10

изражавајући принцип који ограничава његово апсолутно дјеловање, односно

представља његов изузетак.

Термин „правило rebus sic stantibus“ се одваја од традиционалног значења

клаузуле rebus sic stantibus као прећутног услова и у савременом смислу изражава

објективно правно правило. Нарочито се израз „правило“ укорјенио у пракси

Комисије за међународно право.

Позитивноправно важење правила rebus sic stantibus се изражава термином

„суштинска промјена околности“ и као таква је ушла у Бечку конвенцију о

уговорном праву. Члан 62 Конвенције користи само израз „суштинска промјена

околности“.

Сматрамо да иако имплицитно није ушао у Конвенцију, појам „rebus sic

stantibus“ је саставни дио члана 62. Он је изостављен због бојазни једностраног

отказа уговора који су постојали у прошлости позивајући се на клаузулу rebus sic

stantibus. На овај начин редактори Конвенције су желели да избјегну контроверзе

8 Yearbook of International Law Commission, 1966, II, стр. 39.9 М. Крећа, 1988, стр. 123.10 Y. Caliskan, The Development of International Investment Law, 2008, стр. 23.

6

око правне природе правила rebus sic stantibus и да на прецизан начин ограниче

њену примјену у савременом међународном праву.

У наставку рада ћемо се користити термином „правило rebus sic stantibus“

мада је израз „суштинска промјена околности“ адекватнији за савремено

проучавање ове тематике, али наравно да ћемо и други користити.

2.2. Настанак и историјски развој правила rebus sic stantibus

У теорији постоје различити ставови о тренутку настанка клаузуле „оmnis

conventio intelligitur rebus sic stantibus“. Већина писаца сматра да клаузула није

могла настати у римском праву11 и да је настала у средњем вијеку. Ако се посматра

историја римског права, од првобитних извора па до Јустинијана, може се

закључити да римско право није било постојбина теорије о промијењеним

околностима. Римско право карактерише формализам у закључивању уговора, те су

правну заштиту уживали само они уговори који су закључивани у строго

прописаној форми, уз изговарање одређених рјечи12. Према римским правницима,

дужник се могао ослободити обавезе само ако је предмет његове чинидбе пропао

усљед дејства више силе, али не и када је испуњење обавезе постало отежано усљед

присуства изванредних и непредвидљивих догађаја13.

Према Роналду Виана Готсхалгу (Ronaldo Viana Gotschalg) клаузула rebus

sic stantibus је створена у раду „Suma Teológica“ Светог Томе Аквинског.

Захваљујући раду Алберта Ђентилија (Alberto Gentili) на дјелу „De Jure Belli“ из

1598 године, клаузула „ominis convention...“ је пажљиво прилагођена и користи се у

11 Мада постоје писци који сматрају да је клаузула постојала још у грчком и римском праву као што

су Phillipson и Cattand овај став је тешко прихватљив и посебно му се супротстављају аутори

oблигационог права. Види Phillipson, The International Law and Custom of ancient Greece and Rome,

London, 1911, p. 409-410; Cattand, La clause „rebus sic stantibus“ du Droit Privaté au Droit Int., Paris,

1929, наведено према С. Аврамов, 1964, стр. 386.

Од новијих аутора који смататрају да поријекло клаузуле потиче из римског права убраја се Young.

Види C. W. Young, The International Legal Status of the Kwantung Leased Territory, 1979, стр. 186.12 С. Перовић, Раскид уговора због промјењених околности и начело правне сигурности, 1974, стр.

185.13 А. Bruzin, Essai sur la notion d’imprévision et sur son rôle en matière contractuelle, Le Puy, 1922,

цитирано према С. Перовић, 1974, стр. 185.7

међународном праву.14 Марк Вилиџер (Mark E. Villiger) и Јан Синклир (Ian

Sinclear) такође сматрају да је принцип или доктрину rebus sic stantibus у

приватном праву створио Тома Аквински, док је у међународно право, према њима,

први увео Ђентили.15 Проф. Крећа цитирајући Смиљу Аврамов и Нусбаума

(Nussbaum), истиче да је Ђентили „савјетујући британску краљицу Елизабету да, у

спору око важности уговора закљученог између Велике Британије и Холандије од

1585“, изјави да „...свака конвенција, мада заклетвом потврђена, мора бити

схваћена као важећа само док постоји исто стање ствари“16 те на тај начин увео

правило rebus sic stantibus у међународно право. Сличне ставове заступају и

поједини представници Комисије за међународно право. Представник Индије у

Комисији за међународно право, Радхабинод Пал (Radhabinod Pal) је рекао да је

clausula rebus sic stantibus осмишљена у покушају да се легализују аномалије у

вишегодишњем валидности уговора као status quo и историског притиска силе ван

status quo ка вишим облицима људске заједнице. Ђентилију се генерално приписује

да је увео максиму omnis convention... у XVI вијеку када је тврдио да постоји

прећутно стање у самом уговору и који је обавезујући само ако су околности остале

непромијењене17.

Опенхајм (Oppenheim) истиче да принцип rebus sic stantibus датира од

глосатора и да је пронашла улазак у доктрину међународног права путем доктрине

општинских закона, док проф. Перовић сматра да назив потиче из доба

постглосатора и да се њиме изражавало схватање да су странке дужне да изврше

своје обавезе само ако су ствари остале у истом стању у коме су биле у вријеме

закључења уговора18.

14 R. V. Gotschalg, A cláusula rebus sic stantibus: A previsão das alteracões fundamentais de circunstâncias

do art.62 da convencão de viena sobre o direito dos tratados de 1969, стр. 5. Слично види: MELLO, Celso

D, Curso de Direito Internacional Público, p. 260.15 M. E. Villiger, Commentary on the 1969 Vienna Convention on the Law of Treaties, 2009, стр. 766-767;

I. Sinclair, The Vienna Convention on the Law of Treaties, 1984, стр. 192.16 М. Крећа, Међународно јавно право, 2010, стр. 479; С. Аврамов, Правило rebus sic stantibus у

савременом међународном праву, 1964, стр. 386.17 Мада се приписује Ђентилију, сматрају да је теорија у ствари старија и да потиче из канонског

права које је тражило да се умањи строгост Римског приватног права у складу са правичности.

Према Yearbook of International Law Commission, 1963, I, стр. 136, пар. 7.18 L. Oppenheim, 1963, стр. 939, фус н. 2; С. Перовић, Облигационо право, 1981, стр. 422, фус н. 1013;

Верзијл сматра да је доктрина продрла у међународно право путем доктрине глосатора и канонског 8

Према Мек Неру (Mc Nair) клаузула rebus sic stantibus се појавила у

међународном праву у вријеме када се спорови између држава нису рјешавали

арбитражом или је то било ријетко, па је у таквој ситуацији клаузула служила као

нека врста руководства за акцију дипломатама и државницима19.

Државе су се ријетко позивале на клаузулу rebus sic stantibus да би помоћу

ње раскинуле или измијениле уговор. Мада је пракса оскудна, у теорији се доста

расправљало о овом проблему и правиле разне правне конструкције. Аутори су

често били скептични према клаузули јер се често злоупотребљавала у пракси. У

наставку рада ћемо изложити неке од најпознатијих случајева у којима су се

државе позивале на клаузулу, односно правило rebus sic stantibus, да би помоћу ње

раскинуле међународни уговор или тражиле његову ревизију. Случај који је

изазвао пажњу међународне јавности догодио се 1870. године када је Русија

изјавила да се више не сматра обавезном одредбама Париског уговора од 1856.

године, који јој је забрањивао да утврђује пристаништа на Црном мору и да на

њему одржава ратну морнарицу, позивајући се на клаузулу rebus sic stantibus и на

тај начин једнострано раскинула уговор. Русија је тврдила да не постоје више оне

прилике због којих је била уговорена неутрализација Црног мора и да, према томе,

ни та неутрализација не треба више да постоји. Тим поводом састала се

конференција у Лондону 1871. године која је донијела одлуку да се једна држава

може ослободити обавеза из једног уговора или измијенити одредбе тог уговора

само са пристанком уговарача и путем пријатељског споразума20. Конференција

није осудила саму клаузулу, чак је није ни порицала, него је осудила само њену

једнострану употребу. Једина грешка Русије јесте што није тражила састанак и

споразум са осталим потписницама париског уговора већ је сама и на своју руку

одрекла даљу примјену одређених одредаба уговора.

права прије четири вијека. Он наводи примјер из приватног права, нпр. случај депозотара мача који

није дужан да га врати депоненту ако је у међувремену утврђено да је депонент неспособан за

расуђивање. J. H. W. Verzijl, International Law in Historical Perspective, 1973, стр. 345.19 Mc Nair, The Law of Treaties, Oxford, 1961, p. 682, 747-749.20 М. Новаковић, Основи међународнога јавнога права, 1938, стр. 101-104; L. Le Fur, Précis de droit

international public (превод), 2010, стр. 195; J. H. W. Verzijl, International Law in Historical Perspective,

1973, стр. 358.9

Турска је 9. септембра 1914. године укинула режим капитулација који је до

тада постојао у тој земљи мада се није изричито позивала на клаузулу rebus sic

stantibus. Она је истакла да су привилегије које тај режим даје странцима у

супротности са правним правилима савременог међународног права и принципом

националног суверенитета. Турски представник у Комисији која се бавила питањем

режима странаца је истакао да „...уговори чије трајање није утврђено

подразумијевају клаузулу rebus sic stantibus, посредством које промјена у

околностима због којих је уговор закључен може довести до његовог укидања од

стране једне од уговорница, уколико га није могуће окончати узајамним

споразумом ...околности и услови који су довели до тог режима су се комплетно

промијенили. Једнодушно је истакнуто да су капитулације апсолутно неспојиве са

принципима модерног јавног права...“. Заинтересоване државе су истицале да

Турска није овлаштена да једностраним актом укине режим капитулација те да је

режим капитулација могуће укинути само на бази споразума јер је он резултат

уговора и других међународних аката21.

У случају Nationality Decrees Case22, Француска је тврдила да оснивање

француског протектората над Мароком је ipso facto угасио одређене англо-

француске уговоре и да доктрина rebus sic stantibus омогућује да се „вјечити“

уговори увијек могу раскинути. Британска Влада, иако одбија да прихвати

тумачење француске Владе о чињеницама, чини се да прихвата аргуменате

наведене од стране Француске на основу доктрине rebus sic stantibus23.

Влада Норвешке је најавила 22. августа 1922. године да ће отказати Уговор

од 2. новембра 1907. године између Норвешке, с једне стране, и Француске,

Њемачке, Велике Британије и Русије са друге стране, јер је, између осталог,

сматрала да су "догађаји посљедњих година произвели такве промјене у области

спољне политике, да је међународна ситуација сада сасвим другачија од онога што

је било када је уговор закључен", те је додала да је "због ових промјена Уговор у

стварности изгубио свој главни темељ". Друге стране у уговору су дале своју

сагласност за овакав поступак Норвешке24.

21 Према М. Крећа, 1988, стр. 150-151.22 P.C.I.J., Series C, No. 2, pp.187-188.23 Наведено према T. O. Elias, The Modern Law of Treaties, Sijthoff International Publishing Company,

1974, стр. 120.24 Према YILC, 1963, I, стр. 144, пар. 14.

10

У случају отказивања кинеско-белгијског уговора из 1865. године25, Кина се

1926. године позвала у општем смислу на промјењене околности као оправдање

њеног отказивања шездесет година старог уговора. Кина је једнострано раскинула

уговор истичући да је таква одлука у складу са чланом 19. Пакта Друштва Народа

који признаје принцип rebus sic stantibus којим се регулишу међународни уговори

који су постали непримјенљиви. Белгија није спорила ни члан 19. Пакта ни

доктрину rebus sic stantibus већ једнострано отказивање уговора.

Египат је на основу чланова 35. и 37. Повеље Уједињених Нација, 8. јула

1947. године тражио од Савјета безбједности да донесе одлуку о престанку

британско-египатског уговора од 1936. године истичући да је присуство

британских трупа на египатској територији без слободног пристанка Египта, те да

је закључен под условима који више не постоје и да је у супротности слову и духу

Повеље Уједињених нација. Британски представник је египатске приговоре

квалификовао као позивање на клаузулу rebus sic stantibus истичући да је

контроверзна и примјенљива само у ограниченим случајевима26.

Француска је 1966. године обавјестила остале чланице НАТО пакта да се

повлачи из одређених билатералних и мултилатералних уговора закључених након

1949. године који су имали за циљ интеграцију оружаних снага примјенивши

клаузулу rebus sic stantibus. Она је истакла да остаје чланица Сјевероатланског

пакта али да су се услови који данас преовладавају у свијету фундаментално

промјенили од 1949. године те да она сада посједује атомско оружје које само по

себи спречава њену интеграцију са осталим чланицама пакта27.

У прошлости су били чести случајеви злоупотребе клаузуле у политичке

сврхе како би се државе ослободиле међународних обавеза једнострано

раскидајући уговоре што је изазивало непријатељски став према овом правилу.

Тако се Аустро-Угарска позвала на клаузулу да би оправдала анексију Босне и

Херцеговине 1908. године28, док су САД прибјегле овом правилу да би тражили

ревизију Clayton-Bulwer уговора у вези са Панамским каналом а Њемачка се под

25 J. W. Garner, The Doctrine of Rebus Sic Stantibus and the Termination of Treaties, AJIL, 1927, стр. 509.

26 Према М. Крећа, 1988, стр. 147-148.

27Дипломатическая академия мид России, Международное право, 2008, стр. 266; М. Крећа, 1988,

стр. 149.

28 J. W. Garner, The Doctrine of Rebus Sic Stantibus and the Termination of Treaties, AJIL, 1927, стр. 509.11

вођством Хитлера 1935. године једнострано ослободила одредаба Версајског

мировног уговора позивајући се на ово правило.

Теорија о клаузули rebus sic stantibus није била прихваћена у великим

кодификацијам грађанског права XVIII и XIX вијека. Не познају је грађански

кодекси Француске, Аустрије, Италије, Њемачке, Швајцарске, док извјесни

законици донијети после Првог свјетског рата као што су Пољски и Грчки

изричито предвиђају могућност измјене или раскида уговора због промијењених

околности29. Ситуација није ништа боља ни на међународном плану. Хаванска

конвенција о уговорима од 20. фебруара 1928. године не садржи одредбе које би

смо могли квалификовати као прихватање доктрине rebus sic stantibus. Пакт

Друштва Народа као прве универзалне међународне организације у члану 19.

допушта ревизију уговора односно прихвата клаузулу rebus sic stantibus. Члан 19.

гласи: „Скупштина може, с времена на вријеме, позвати чланове Лиге да приступе

новом испитивању уговора који су постали непримјенљиви као и оних

међународних ситуација чије би одржање могло довести у опасност свјетски

мир“30. Ово је доктрини rebus sic stantibus дало вјетар у леђа ка постајању

објективног правног правила у међународном праву. По члану 19. Скупштина31

само констатује потребу мијењања уговора, она га сама не мијења нити укида већ

оставља тај посао самим уговорним странама. Повеља Уједињених Нација не

садржи одредбе за ревизију уговора, мада не пориче да постоји право на ревизију,

једноставно се не изјашњава по том питању. Редактори су вјероватно вођени

жељом да се избјегну чести захтјеви за ревизијом уговора ослоњени на злоупотребе

правила rebus sic stantibus у прошлости, па чак и под окриљем Друштва Народа

изоставили одредбе о ревизији. Међутим, Генерална скупштина је чланом 14.

Повеље индиректно овлаштена да препоручи евентуално и ревизију уговора. Члан

29 С. Перовић, 1974, стр. 189.30 Пакт Лиге Народа и његове измјене и допуне, Информативно Одјељење Главног Секретаријата

Лиге Народа, Женева, 1925, стр. 34.31 Скупштина Друштва народа није примјенила члан 19 мада су јој у пар наврата упућивани

приједлози за ревизију уговора. Она није ставила на дневни ред представку којом је Боливија 1920.

године тражила да постигне ревизију уговора који је 1904. године била закључила са Чилеом. Ни

Кина није имала успјеха са покушајем 1925. године да препоручи ревизију оних уговора који су

странцима у Кини дали повластице сличне капитулацијама. Наведено према М. Новаковић, 1938,

стр. 106.12

14. Повеље гласи: „Уз резерву одредби члана 12. Генерална скупштина може

препоручити мјере за мирно изглађивање сваке ситуације, без обзира на њено

порјекло, за коју држи да би могла штетити општем благостању или пријатељским

односима међу народима, укључујући ситуације настале кршењем одредаба ове

Повеље у којима се излажу циљеви и начела Уједињених Нација“32. Из напријед

изложеног, можемо закључити да у случају изношења овог питања пред Генералну

скупштину од стране држава а позивајући се на члан 14, Скупштина може да у

виду препоруке предложи државама ревизију уговора које нема обавезну снагу и

препушта уговорним странама да саме уреде ревизију. Препорука би имала само

савјетодавну улогу, односно државе би је требале схватити као сугестију.

Правило rebus sic stantibus дефинитивно је признато као правило

међународног права тек доношењем Конвенције о уговорном праву усвојене 23.

марта 1969. године у Бечу. Конвенција је ступила на снагу 27. јануара 1980. године

а до 1. јануара 2005. године, ратификовало ју је 98 држава. Конвенција представља

кодификацију обичајног права међународних уговора као и прогресивни развој, те

се њена правила могу примијењивати и у односима са државама које је нису

ратификовале. Конвенција о уговорном праву међународних организација из 1986.

године по питању овог правила прихвата рјешења усвојена у Конвенцији о

уговорном праву тако да је у овом раду нећемо посебно обрађивати.

3. ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВИЛА REBUS SIC STANTIBUS

3.1. Теорије о правној природи

3.1.1. Схватања која негирају правило rebus sic stantibus као правно правило

32 Повеља Уједињених народа, Народне новине, Загреб, 1976, стр. 56.13

У теорији и пракси постоје супротни ставови о правној природи правила

rebus sic stantibus, односно, да ли представља правно правило или не. Мада већина

аутора прихвата правило rebus sic stantibus као правно правило, постоје и аутори33

који негирају и поричу његову правну природу и своде га на политички принцип

који нема своје покриће у позитивном праву.

У XVII вијеку теорија о rebus sic stantibus је одбачена од Гроцијуса

(Grotius), који је истакао важност добре намјере у одржавању уговора-споразума

(treaty) и истакао да се они разликују од уговора (contract) из унутрашњег права. У

XVIII вијеку Бинкершок (Bynkershoek) је одбацио доктрину о постојању прећуте

клаузуле rebus sic stantibus али је створио нову рупу у закону држећи да суверен

може да се ослободи од обећања које више није могао да испуни34.

Ханс Келзен (Hans Kelsen) одбија да прихвати клаузулу rebus sic stantibus

као правило међународног права истичући да је њен смисао и циљ у суштини у

супротности са међународним јавним поретком, тј. са његовом функцијом

стабилизовања међународних односа. Случајеве у којима је ово правило

примјењено, он тумачи као кршење међународног права а не као доказ постојања

позитивног правног правила35. У дјелу Право Уједињених Нација наводи примјер

чланица ОУН. Према њему кад би чланица намјеравала да се повуче из

Организације због битних промјена околности морала би да тражи од Организације

да буде отпуштена из чланства. Ако би ОУН одбио захтјев за отпуст настао би спор

који би се требао доставити Међународном суду правде. Међутим, како не постоји

одредба у Повељи ОУН која ставља у надлежност Савјету безбједности или

Генералној скупштини да отпусти државе из чланства тако ни Међународни суд

правде није надлежан за спорове између Организације и члана. У овом случају

држава која жели да се повуче из Организације морала би да поднесе захтјев свим

државама чланицама Организације и да се послије одређеног рока, у коме би

чекала одговор држава повуче из Организације. У случају да се нека држава

33 Специјални известилац Комисије за међународно право Fitzmaurice тако наводи Bynkershoek-а,

Wildman-а, Strupp-а и Lammasch-а као ауторе који не прихватају клаузулу. Second Report on the Law

of Treaties, Doc. A/CN.4/107, YILC II, 1957, стр. 57, фус н. 83.34 Према YILC, 1963, I, стр. 136, пар. 8; J. H. W. Verzijl, International Law in Historical Perspective,

1973, стр. 346.35 H. Kelsen, Principles of International Law, New York, 1952, p. 359-360, цитирано према, С. Аврамов,

1964, стр. 386.14

успротиви захтјеву, настао би спор за који би био надлежан Међународни суд

правде (јер је спор настао између држава). Ако би Суд одлучио да до битне

промијене околности није дошло, држава према Келзену не би имала право да се

повуче из Организације. Из ове анализе он закључује да клаузула rebus sic stantibus

не даје право ни члановима на повлачење као израз њиховог „суверенитета“36. Ова

констатација Келзена не стоји и не би смо се сложили са њом. Примјер иступања

Индонезије из Организације из 1965. године управо оповргава његове ставове.

Наиме, Индонезија је из Организације иступила у знак протеста што је Малезија

изабрана за несталног члана Савјета безбједности јер је сматрала да је Малезија

неоколонијалистичка творевина којој није мјесто у организацији37. Организација је

прихватила иступање Индонезије без икакве компликоване процедуре какву је

замишљао Келзен. Када је 1966. године изразила жељу да се врати у Организацију,

примљена је по истом поступку као и приликом њеног иступања.

Луис Каваре (Louis Cavaré) сматра да клаузула rebus sic stantibus не

представља обичајно правно правило јер јој недостаје материјални елемент који

чини срж обичајних правила, тј. дуготрајно и једнообразно понављање. Он такође

сматра да клаузули недостаје и субјективни елемент, тј. свјест о обавезном

карактеру правила те да она у међународном праву представља примјену теорије

непредвидљивости из унутрашњег, француског права38.

Оваква схватања која су нарочито заступана у XVIII и XIX вијеку су

изгубила своју тежину усвајањем Бечке конвенције о уговорном праву. Значајна су

из разлога што су допринијела да се на ово правило гледа са опрезом приликом

његове кодификације и да се његова примјена ограничи на изузетне случајеве

имајући у виду његове негативне особине, нарочито изражене у пракси.

3.1.2. Теорије које прихватају правило rebus sic stantibus као правно правило

Теорије које прихватају правило rebus sic stantibus као правно правило се

увелико разликују у одређивању његове правне природе. Најстарије теорије истичу

36 H. Kelsen, The Law of the United Nations, 2000, стр. 128-129.

37 Према М. Крећа, 2010, стр. 499.38 L. Cavaré, Le Droit International Public Positif, Tom II, Paris, 1951, p. 141.

15

да се клаузула налази у сваком уговору као прећутни услов уговора, односно да је

клаузула саставни елемент уговора. Друге теорије истичу да је клаузула ствар

тумачења уговора, док сљедеће теорије истичу да се клаузула може примјенити

само на трајне (вјечне, перпетуалне) уговоре. Неке теорије rebus sic stantibus везују

за основно право држава на постојање, самоодржање или развој. Сљедеће теорије

сматрају да клаузулу треба примјенити аналогијом теорије непредвидљивости39 или

фрустрације40 из унутрашњег права. Постоје схватања које rebus... изједначавају са

накнадном немогућношћу извршења док су неки аутори износили ставове да је

rebus... начело међународног права па чак и когентно правило. Најприхватљивије

су теорије које правило rebus... карактеришу као објективно правило међународног

права те је оно и највише заступано у модерној теорији међународног права.

39 У француском административном судству под окриљем Државног савјета настала је теорија

импервизије или непредвидљивости (Théorie de l` imprévision) и према њој сваки уговор са трајним

извршењем обавеза заснива се на неком предвиђању странака, на неком нормалном ризику. Али,

ако током изврђења уговора наступе такви „ненормални догађаји“ који изванредно отежавају

испуњење обавезе, онда је суд овлашћен да досуди оштећеној страни обештећења за непредвиђене

околности. Ставови грађанских судова су били супротни, према њима, дужник се могао ослободити

обавезе само ако је испуњење обавезе постало немогуће, али не и када су наступиле непредвиђене

околности које отежавају извршење уговора. Настанак ове теорије везује се за пресуду Државног

савјета од 30. марта 1916. године познату под називом „Gaz de Bordeaux“, према С. Перовић, 1974,

стр. 195.

40 Доктрина фрустрације је настала у Енглеској 1863. године у случају Taylor v. Caldwell. У овом

случају оптуженик је изнајмио тужиоцу салу за концерт за четри вечери. После закључења уговора

а прије првог дана када је концерт требао да почне, музичка дворана је била уништена у пожару за

шта ниједна страна није била крива. Тужилац је тражио накнаду штете да покрије своје настале

трошкове. Суд је одбио захтјев тужиоца због тога што је услов у уговору у случају немогућности

извршења због пропасти ствари био на лицу које је требао уговор извршити. Наведено према Marsh,

P. D. V. Comparative Contract Law: England, France, Germany. Gower, 1994, p. 318.

У свом раном развоју, доктрина фрустрације је била ограничена на физички нестанак предмета

уговора. Међутим, обим доктрине је убрзо проширен. У познатом случају крунисње (coronation

case) Krell v. Henry, оптужени се писмено сагласио да изнајми просторију у стану тужиоца да

посматра поворку крунисања краља Едварда VII. Због изненадне болести краља, крунисање је

отказано неколико дана прије његовог почетка. Оптужени је одбио да плати договорену закупнину,

а Суд је потврдио да има право да одбије да плати на основу тога „што је поворка крунисања основ

овог уговора а не да спријечи извршење уговора“. Наведено према Beale, H. G. Chitty on Contracts:

Twenty-Ninth Edition. Volume I: General Principles. London: Sweet & Maxwell, 2004. p. 1327–1328.16

Схватање о клаузули rebus sic stantibus као прећутном услову је фикција

која потиче од израза „omnis conventio…“ и која сматра да су се странке прећутно

споразумиле да у уговор унесу одредбу која важење уговора везује за околности

које су постојале у часу склапања уговора. У случају да се околности радикално

промијене од стања које је постојало у часу закључења уговора, странка се може

позвати на клаузулу као на основ престанка уговора. Према ауторима које заступају

ово схватање клаузула се може примјенити само на уговоре са неограниченим

роком трајања („вјечите уговоре“) и то само на оне уговоре које не садрже правила

о ревизији или престанку уговора.

У италијанској доктрини и јуриспруденцији XVII вјека теорија о

промијењеним околностима добила је прецизнији израз. Она истиче два момента:

први, природно је да се теорија о промјењеним околностима може примјенити само

на уговоре с трајним извршењем обавеза, и други, промјењене околности могу

бити од значаја на испуњење уговора само ако су повукле за собом такву штету

која за странку представља флагрантну неправду.41

У XVIII вjеку Вател (Vattel) је признао могућност да виталне промијене

околности могу утицати на примену споразума. Он истиче „...да ли обећања

(promices) укључују у себе прећутан услов да ствари остају онакве какве су, или, да

ли промјена стања ствари може конституисати изузетак од обећања, или га, чак,

учинити неважећим? ... Извјесно је и јасно да разматрање постојећег стања ствари

улази у разлог који је довео до обећања, да је обећање дато с обзиром на то стање

ствари, те да зависи од очувања ствари у истом стању. То је несумњиво, с обзиром

да је обећање дато само на тој претпоставци. Тако, када се стање ствари суштинско

за обећање, и без кога оно извјесно не би било дато, промијени, обећање губи своју

основу... Само стање ствари, захваљујући коме је обећање дато, је суштинско за

њега...“42. Георг Јелинек (Georg Jellinek) је 1880. године формулисао своју чувену

теорију „Selbstbindung“. У њој истиче да „свака обавеза која проистиче из воље

државе нужно садржи clausulu rebus sic stantibus”43. Џорџ Графтон Вилсон (George

41 А. Bruzin, стр. 101, цитирано према С. Перовић, 1981, стр. 425.42 E. de Vattel, Le droit des Gens, II, Ch. XVII, sec. 296. Цитирано према М. Крећа, 1988, стр. 127.

43 Georg Jellinek, Die rechtliche Natur der Staatenverträge (1880). 17

Grafton Wilson) такође истиче да се у уговору „услов rebus sic stantibus увијек

подразумијева“44.

Опенхајм истиче да се уговори закључују на одређено вријеме, али да

постоје и уговори који су закључени на дужи временски период и који по правилу

не би требали да се могу раскинути. Он истиче да постоји изузетак у виду виталних

промијена околности, те да многи аутори бране принцип omnis conventio… и тврде

да су сви уговори закључени под прећутним условом rebus sic stantibus, али да се

клаузула може користити само у изузетним околностима и да свака промјена

околности не може изазвати њену примјену45. Исти писац сматра да је clausula

rebus sic stantibus представља општи принцип права као што је изражено у

доктринама фрустрације или немогућности извршења или слично, и да у том

смислу "сваки споразум подразумијева право странака да захтјевају да буду

ослобођене од обавезе ако непредвиђене промјене околности угрозе постојање или

витални развој једне од страна“46.

Присталице схватања правила rebus sic stantibus као ствари тумачења

уговора, утицај промјене околности траже са ослонцем на вољу странака питајући

се да ли су странке јасно исказале намјеру да стање ствари које је постојало у

моменту склапања уговора сматрају за услов или основ уговора.

Анцилоти (Anzilotti) сматра да клаузула rebus sic stantibus није објективно

правно правило, већ да је она ствар тумачења воље страна уговорница и то оне

воље која је постојала у моменту закључења уговора. Он сматра да клаузула не

може да буде разлог за раскидање уговора већ да се рјешава као и свако друго

тумачење уговора, тј. споразумом странака или у одсуству воље, актом заснованом

на међународном праву, као на примјер, арбитражном одлуком47.

Оливер Лиситзин (Oliver Lissitzyn) сматра да уговор не треба примијенити у

околностима које су толико различите од оних које су странке имале у виду да би

његова примјена била супротна очекивањима странака и одступила од њихових

44 Wilson and Tucker, International Law, p. 218, 7th ed. Наведено према C. W. Young, The International

Legal Status of the Kwantung Leased Territory, 1979, стр. 194.45 L. Oppenheim, 1963, стр. 938-939, § 539.46 Према YILC, 1963, I, стр. 137, пар. 14.47 D. Anzilotti, Cours de Droit International, I, 1929, p. 462. Наведено према М. Крећа, 1988, стр. 129 и

Б. Јанковић, 1974, стр. 279.18

јасних циљева те да дејства промјењених околности на уговорне односе постаје у

принципу проблем тумачења намјера и очекивања странака48.

Фитзмаурис (Fitzmaurice) је сматрао да је присуство клаузуле у уговору

ствар тумачења уговора. Он је истицао да „постоји општи консензус мишљења да

је принцип rebus само од значаја за случај онога што се понекад назива „вјечити

уговор“ – заиста може се рећи да принцип нема raison d'être у случају других

уговора ...ако уговор није од ове врсте питање се не поставља, јер уговор може бити

раскинут од стране других средстава...“49.

Представник Екватора у Комисији за међународно право, господин Паредес

(Paredes) сматра да „доктрину rebus sic stantibus треба посматрати као правило

тумачења уговора, а не као изузетак од принципа обавезујуће снаге уговора“.

Према њему Уговор је закључен с обзиром на околности према оцјени уговорних

страна у то вријеме, а да су околности биле другачије вјероватно не би дошло до

закључења уговора. Суштина правила rebus sic stantibus је у материјалним

промјенама а не било каквим промјенама. Он наводи примјер земље која се

обавезала да снабдјева другу земљу одређеном количином робе у вријеме кад је

располагала довољном количином робе за своје унутрашње потребе и извоз. Ако

би дошло до наглих промјена као што је исцрпљивање њених рудних богатстава, те

држава не би могла задовољити ни своје унутрашње потребе, држава би се могла

ослободити своје обавезе преузете у уговору50.

Њемачка теорија XIX вијека је сматрала да међународни споразуми имају

једино условну вриједност. Према овој теорији правна природа правила rebus sic

stantibus је везана за интересе, потребе или права држава. Према Хегелу, уговор

важи само док држава уговорница има интереса да га испуњава, тј држава има

право да га се ослободи ако је убјеђена да је уговор који је закључила, отворено

противан њеном интересу. Исто као и Хегел, ову теорију су у Њемачкој прихватали

дипломате и политичари, па чак и историчари и правници. Тако Фон Трајче

изјављује „да је највиша дужност државе да повећа своју снагу без обзира на

уговоре“ док Бизмарк тврди да испуњење уговора може престати чим борба за 48 O. Lissitzyn, Treaties and changed circumstances (rebus sic stantibus), American Journal of International

Law, 1964, vol. 61, No 4, p. 901.49 YILC 1957, II, стр. 62, пар. 159.50 YILC 1963, I, стр. 146, пар. 38.

19

живот то дозволи51. Јелинек истиче да „обавеза државе постоји само док је то у

интересу државе“. Ако више није у интересу државе, онда се сматра да су се

околности суштински промјениле тако да се активира увијек присутна clausula

rebus sic stantibus52.

Овакве ставове њемачке теорије можемо схватити као враћање сили гдје

клаузула и није неко правно правило већ политички принцип који држава може да

искористи ако јој је неопходна да би се ослободила преузетих међународних

обавеза. Познато нам је да је на основу оваквих теориских схватања управо Хитлер

1935. године отказао важност одредаба Версајског мировног уговора из 1919.

године које су се односиле на Њемачку увођењем опште војне обавезе. Ако би смо

прихватили интересе или потребе држава као главни основ за одређивање правне

природе rebus sic stantibus која би се субјективно оцјењивала, онда она нема

никакву правну нити употребну вриједност те би водила злоупотребама и довела

би у сумњу само постојање међународног права.

Стални суд међународне правде у спору који се тицао српских и бразилских

дугова (Serbian and the Brazilian Loans53) под истим насловом „Forse mejeure“

разматра и објективну и субјективну намогућност извршења не правећи разлику

између rebus sic stantibus и више силе.

Мишљење да би се требало комбиновати физичка немогућност извршења и

суштинска промјена околности (чланови 21 и 22 Нацрта из 1963. године) у

Комисији за међународно право су заступали Табиби54 (Tabibi), Лацхс55 (Lachs) и

Ел-Ериан56 (El-Erian) док је Вердрос57 (Verdross) сматрао да се ови чланови односе

на веома различите ствари и да их не треба комбиновати. Са Вердосовим

мишљењем се сложила већина чланова Комисије. Комисија, међутим, сматра да се

"немогућност извршења" и "суштинска промјена околности" разликују у погледу

основа којим би уговор престао, и да треба да буду одвојени. Иако можда постоје

51 L. Le Fur, Précis de droit international public (превод), 2010, стр. 194.52 Georg Jellinek, Die rechtliche Natur der Staatenverträge (1880).53 P.C.I.J., (1929), Series A. 20/21.54 YILC 1963, I, стр 139, пара 29.55 YILC 1963, I, стр.140, пара 44.56 YILC 1963, I, стр.143, пара 9.57 YILC 1963, I, стр 139, пара 35.

20

гранични случајеви у којима ова два члана имају тенденцију да се преклапају,

критеријуми у примени чланова нису исти, а комбиновање њих може довести до

неспоразума58.

Међу новијим ауторима који изучавају објективну и субјективну

немогућност извршења уговора заједно, као основе престанка уговора јесте Весна

Црнић-Гротић. Она међу узроцима који чине даље извршење немогућим набраја

„оне који се односе на нестанак његова предмета, суштинску промјену околности,

прекид дипломатских или конзуларних односа те настанак нове императивне норме

општег међународног права“. Даље, она истиче да Бечка конвенција у члану 61.

прихвата „концепт физичке немогућности и то у доста уском облику стварног

нестанка физичког предмета уговора“ те да постоје и друге немогућности

извршења мимо нестанка предмета уговора као што је „позивање на тзв. клаузулу

rebus sic stantibus, односно битну промјену околности, узрок који се такође може

позвати као основа за престанак уговора“ изражен у члану 62. Конвенције59. Мада

аутор наводи да постоје и разлике између ова два основа престанка уговора по коме

се клаузула rebus sic stantibus односи на промјену околности која не чини

извршење уговора немогућим, већ само отежаним те се у случају клаузуле rebus...

ради о „субјективној немогућности извршења уговора“ не можемо да се отмемо

утиску да је расправа Комисије за међународно право по питању спајања члана 21.

и 22. нацрта (сада члан 61. и 62.) Конвенције, оставила на њу јак утисак. Сматрамо

да су то данас, два сасвим одвојена основа престанка уговора и да их треба, сасвим

одвојено и проучавати мада имају неке сличности.

Мишљење о правилу rebus sic stantibus као правилу jus cogens заступали су

Мустафа Камил Јасин (Mustafa Kamil Yasseen) као представник Ирака у Комисији

за међународно право и Милан Бартош као представник Југославије. Јасин је рекао

да је принцип rebus sic stantibus „наметнут из саме природе писаних закона и

сталне промјене у међународној заједници и потребе да се регулише сукоб

чињеница и текста. По његовом мишљењу то није клаузула већ објективно правило

jus cogens чије одступање није могуће изразити одредбом“60. Бартош је истакао да

58 YILC 1966, II, стр. 256, пар. 1.59 В. Црнић-Гротић, Право међународних уговора, 2002, стр. 274-276.60 Према YILC, 1963, I, стр. 141-142, пар. 49.

21

rebus sic stantibus више „...није ни клаузула нити доктрина, већ правило jus cogens у

међународном праву, чак и ако то доводи до полемике међу државама и мада

правници имају различита мишљења о томе“61. Ставови Јасина и Бартоша да је

rebus… правило jus cogens нису убједљиви а то посебно долази до изражаја на

Бечкој конференцији. Конкретно питање да ли суштинска промјена околности

представља императивно правило међународног права од којих није дозвољено

одступање, изазвало је расправу на Бечкој конференцији. На Конференцији, Одбор

(Committee) је усвојио нову и ужу дефиницију jus cogens који је постала саставни

дио члана 53. Конвенције и гласи „за потребе ове Конвенције, императивна норма

општег међународног права је норма коју је прихватила и признала цјелокупна

међународна заједница држава као норму од које никакво одступање није

допуштено и која се може измјенити само новом нормом општег међународног

права истог карактера“. С обзиром да се један број држава међу којима САД и

Колумбија, противио усвајању члана 62. Конвенције, тј није прихватио суштинску

промјену околности као објективно правно правило, тешко може да се тврди да је

правило прихваћено од стране „цјелокупне међународне заједнице држава“

поготово јер је правило усвојено у негативном смислу.

Мишљења о rebus sic stantibus као о објективном правном правилу

међународног права заснивају се на томе да је фикција о клаузули коју садржи

сваки уговор као прећутни услов ствар прошлости, фаза која је превазиђена у

развоју овог правила и коју треба одбацити те rebus... вежу за опште међународно

правно правило које има независну егзистенцију од воље уговорница.

Прихватајући га као објективно правно правило многи аутори га називају

принципом, док га други називају правилом па чак и нормом.

Иан Браунли (Ian Brownlie) наводи као примјер фундаменталне промјене

околности, случај када код једне стране у војном и политичком савезу који

укључује размјену обавјештајних података дође до промјене власти која је

неспојива са основама савеза62. Он истиче да се доктрина признаје како у

унутрашњим системима тако и у међународном праву и да се поред стварне

немогућности извршења, странка може позвати на фрустрирајуће промјене које

61 Према YILC, 1963, I, стр. 148, пар. 55.62 Исти примјер налазимо и код Комисије за међународно право. Види YILC 1966, II, стр. 259.

22

утичу на предмет уговора да би оправдала окончање уговора. Даље истиче да

„принцип rebus sic stantibus представља објективно правно правило“ које се

примјењује када су испуњени одређени услови, односно не примјењује се

аутоматски већ се једна од уговорних страна на то мора позвати63.

Према Малколм Шоу (Malcolm Shaw) „доктрина rebus sic stantibus је

принцип обичајног међународног права“ гдје се странка тог уговора може повући

из њега или га раскинути под условом да је суштинска промјена околности битна

за закључени уговор. Он истиче да је доктрина критикована са разлогом, с обзиром

на одсуство било ког система обавезне надлежности у међународном поретку и да

може унијети нестабилност у обавезну снагу уговора преузетих од држава. Сматра

да модерна теорија признаје постојање доктрине али да се озбиљно ограничи њена

примјена64. Чињеница је, да неки уговори остају на снази дужи временски период

током којег може да дође до фундаменталне промјене околности. Оне могу да

охрабре једну страну да генерално одбија да прихвати промјену уговора на основу

новонасталих околности поготово ако јој иду у прилог, те нас скептичан став Шоа

према према правилу rebus... не изненађује много.

Према Смиљи Аврамов „conventio omnis… представља данас објективно

правно правило са ограниченим подручјем примјене. Иако савремено међународно

право признаје ово правило као објективно правно правило независно од правних

фикција, као што је на примјер прећутан споразум странака, ипак приликом

промјене не може се у потпуности занемарити воља уговорних страна... Другим

ријечима, приликом рјешавања конкретног спора потребно је испунити услове под

којима је дошло до сагласности воља закључења спорног уговора. Међутим, то није

једини елемент нити вољу можемо означити као основ правила. Рјешење треба

тражити у проналажењу равнотеже између воље уговорних страна и њихових

узајамних права и обавеза, у успостављању сразмјере у правима и обавезама

уговорних страна у промјењеним околностима“65.

Специјални известилац Хамфри Валдок (Humphrey Waldock) у свом другом

извјештају из 1963. године у коментару на члан 22 Нацрта Конвенције истиче да се

слаже са ставом претходног известиоца (мисли се на G. Fitzmaurice) да је доктрина

63 I. Brownile, Principles of Public International Law, 1990, стр. 620-621.64 M. N. Shaw, International Law, 2003, стр. 855-856.65 С. Аврамов, Правило rebus sic stantibus у савременом међународном праву, 1964, стр. 396-397.

23

rebus sic stantibus објективно правно правило а не претпоставка да уговор

подразумијева стање ствари онакво какво је било предвиђено првобитном намјером

странака. Он је сматрао да је фикција непотребна и да носи ризик од злоупотребе те

да теорије о фикцији треба да буду одбачене и да доктрина треба да буде

формулисана као објективно правно правило66. Овакав став су подржали скоро сви

чланови Комисије и он је у Комисији сматран општеприхваћен.

Према проф. Миленку Крећи „схватање о rebus... као објективном правном

правилу је у хармонији са позитивним међународним правом. Квалификацијом

rebus sic stantibus као објективног правног правила читав проблем се помјера са

несигурног, субјективизмом набијеног терена, и преноси на терен испитивања да

ли су у конкретном случају испуњени правом предвиђени услови за примјену

правила о промијењеним околностима као самосталног института уговорног права“

те да „околност да не постоји ефикасан систем за рјешавање спорова о престанку

уговора услед настанка нових околности не дира у вриједност правне

квалификације rebus... као правила објективног међународног права, већ само у

фактичку страну правила тј. његову ефикасност у сваком конкретном случају“67.

Сложили би смо се са теоретичарима који заступају мишљење да правило

rebus... данас представља објективно правно правило. Као такво оно ће наћи своју

примјену у савременом међународном праву као основ за престанак уговора, мада

ће имати више ограничења за примјену него остали основи.

3.2. Однос правила rebus sic stantibus и pacta sunt servanda68

66 YILC 1963, II, стр. 83, пар. 8.67 М. Крећа, 1988, стр. 154-155.68 У преводу са латинског значи: уговора се треба држати. То је латинска изрека на коју се у

међународном праву и у међународним односима често позива да би се истакла обавезна снага

важећих међународних уговора. Поштовање међународних уговора, њихово извршење у доброј

вјери, један је од најважнијих и најнеопходнијих темеља мирних и мирољубивих односа међу

државама и народима. Pacta sunt servanda је опште начело етике и права, али је такође и посве

конкретна норма општег обичајног међународног права. Наведено према В. Иблер, Рјечник

међународног јавног права, 1972, стр. 200.

Правило је кодификовано и члан 26. Конвенције о уговорном праву носи наслов „Pacta sunt

servanda“ те гласи: „Сваки уговор на снази везује чланице и оне треба да га добронамјерно

извршавају“.24

Дуго се у теорији сматрало да су ова два правила у стању природног

непријатељства те да једно друго искључују. Како правило pacta sunt servanda

означава обавезу поштовања уговора онако како они гласе, правилу rebus sic

stantibus се ускраћивала квалификација правног правила, те се сводио на политички

принцип који је према неким ауторима опасан и служио је само разним

злоупотребама. Оваква констатација има само историјску вриједност.

Постоји мноштво изјава о односу ова два правила које не иду у прилог

правилу rebus sic stantibus. Тако је Фитзморис (Fitzmaurice) као специјални

известилац Комисије за међународно право, у свом другом извјештају, назвао

клаузулу „Тројанским коњем, непријатељем пред вратима“. Међутим, истакао је, да

ако би смо овако гледали на rebus sic stantibus, могли би смо за свако правило наћи

„сјеме сопственог распада“, те је ипак боље rebus sic stantibus посматрати као

објективни принцип права, односно као правило које правда захтјева и представља

изузетак од апсолутне обавезности уговора69. Бразилски члан Комисије за

међународно право, Жилберто Амадо (Gilberto Amado) подсјетио је на почетку

расправе Комисију да правници његове генерације суочени са клаузулом rebus sic

stantibus, сматрају да треба бити изузетно опрезан са њом због њеног карактера.

Они који вјерују у светлост максиме pacta sunt servanda и неповредивост уговора

су увијек били склони да усвоје одбрамбени став према клаузули rebus sic stantibus

коју назива „подмуклом лукавом змијом права“70 док је Трипел (Triepel) као аутор

старије генерације, говорио о „срамотној теорији клаузули rebus sic stantibus“71

изражавајући свој став према њој. Према професору Китону (Keeton) „постоји

опасност да ће владавина правила pacta sunt servanda све више бити ограничена од

стране доктрине rebus sic stantibus а вриједност међународних обавеза

пропорционално умањена“72.

Тункин (Tunkin) је по питања односа између принципа rebus sic stantibus и

pacta sunt servanda истакао да их не треба посматрати као правило и изузетак, већ

69 Second Report on the Law of Treaties, Doc. A/CN.4/107, YILC II, 1957, стр. 59, пар. 149.70 YILC, 1963, vol. I, стр. 142, пар. 65.

71 Triepel, Vö1kerrecht und Landesrecht (1899), p. 90 (die berüchtigte Theorie von der clausula rebus sic

stantibus), наведено према E. Scbwelb, Fundamental Change of Circumstances, стр. 43.72 G. W. Keeton, The Revision Clause in Certain Chinese Treaties, The British Year Book of International

Law, 1929, pp. 111-136; C. W. Young, The International Legal Status of the Kwantung Leased Territory,

1979, стр. 200.25

да би било много исправније посматрати их као два одвојена правила73, док је

Вердрос (Verdross) сматрао да је суштинска ствар да се јасно прецизира да је

rebus... изузетак од правила pacta sunt servanda74. Сорнарајах (Sornarajah) сматра да

„клаузула rebus sic stantibus представља важан изузетак од pacta sunt servanda тако

да промјена околности у којима је уговор настао може утицати на валидност

уговора“75.

Бартош је сматрао да су то два одвојена правила. Он истиче да је правило

rebus sic stantibus неопходно како би се избјегли проблеми који би настали уколико

би се правило pacta sunt servanda примјењивало буквално и без изузетка. Према

Бартошу такав захтјев би довео до апсурдне ситуације која би изазивала

непотребне спорове и спутавала односе међу државама ако би једна од страна

инсистирала на слову уговора супротно правди чак и ако су се околности

промјениле. Таква примјена правила pacta sunt servanda довела би до немогућности

а његова корекција од стране правила rebus sic stantibus био би корак ка правди која

није апстрактна већ стварна, заснована на елементима међународног живота76.

Таслим Елиас (Taslim O. Elias) сматра да постоји заблуда у погледу односа

између принципа rebus sic stantibus и pacta sunt servanda. Некада се мислило да је

први изузетак од другог или да је антитеза другом. Традиционални поглед није

више прихватљив, а данас су оба принципа опште норме савременог међународног

права које су комплементарне једна са другом. Правило pacta sunt servanda је

неприкосновено, а његови ефекти су ограничени од стране других једнако важних

или чак важнијих норми општег међународног права. Принцип rebus sic stantibus је

више ограничен у односу на друге принципе као на примјер од принципа који

подразумијева ништавост уговора ab initio77.

Rebus sic stantibus и pacta sunt servanda данас су два одвојена правила која су

кодификована у Бечкој конвенцији о уговорном праву. Мада нетрепељивости

73 YILC 1963, I, стр. 145, пара. 20.74 YILC 1963, I, стр. 139, пара. 37.75 M. Sornarajah, The pursuit of nationalized property, 1986, стр. 111.76 YILC, 1963, I, стр. 144-148, пар. 53-56.

77 T. O. Elias, The Modern Law of Treaties, 1974, стр. 127-128.26

између њих и сада постоје, овакво гледиште донекле је ублажено негативним

дефинисањем правила rebus sic stantibus у члану 62. Конвенције. Из тог разлога,

сматрамо да је правило суштинска промјена околности ипак изузетак од правила

pacta sunt servanda који је ограничен у великом обиму. Генерално, правило pacta

sunt servanda је основно правило чије се поштовање тражи да би уговор уопште

имао сврху у међународним праву и односима међу држава, док правило rebus sic

stantibus се може примијенити само изузетно када у складу са начелом

правичности, стриктно поштовање правила pacta sunt servanda би донијело већу

штету него његово кршење.

4. ПОЗИТИВНОПРАВНО ВАЖЕЊЕ ПРАВИЛА REBUS SIC STANTIBUS

4.1. Суштинска промјена околности као израз позитивноправног

важења правила rebus sic stantibus

Комисија за међународно право је приликом рада на Конвенцији, водила

дискусију поводом назива члана 44. (сада члана 62.). Ел-Ериан је подржао

приједлог да се наслов члана мјења од уобичајне формулације познате као

доктрине rebus... рјечима неке формуле која се односи на промјењене околности.

Он је сматрао да би амандман могао да ријеши проблем онога што би се могло

назвати „алергијом на доктрину rebus sic stantibus“ јер кад је Енглеска делегација

консултовала покојног професора Хадсона (Hudson) 1947. године у поступку пред

Савјетом безбједности око даљег важења Англо-египатског Уговора из 1936.

27

године, еминентни правник је савјетовао да се не користе ријечи „rebus sic

stantibus“ већ да би било примјерније да се каже да је уговор „надживио своју

сврху“78. Већина чланова је жељела да избјегне термин „rebus sic stantibus“ коју су

сматрали као непожељну фикцију јер је повећавала ризик од субјективне

интерпретације и злоупотребе, те су се опредјелили да доктрину формулишу као

објективно правно правило79 и на крају су се усагласили да прихватили

формулацију „суштинска промјена околности“ (fundamental change of

circumstances) што је и прихваћено на Бечкој Конференцији. Комисија је исто тако

одбацила схватања која су пропагирали неки правници у прошлости, да се

доктрина примјењује само на уговоре неограниченог трајања. Они су закључили да

државна пракса не подржава гледиште да је овај принцип или доктрина ограничен

на уговоре неограниченог трајања, па нису видјели разлог да разликују уговоре

који имају ограничен рок трајања од њих. Када је уговор закључен на 10, 20, 50 или

99 година, не може се искључити могућност да дође до суштинске промјене

околности која би радикално утицала на основ уговора. Догађаји овога вијека су

показали да суштинска промјена околности може да настане у року од само 10 или

20 година80. Комисија је одлучила да нагласи изузетан карактер овог основа

престанка уговора тако да га је дефинисала у негативном облику.

Члан 62. Конвенције гласи:

„1. Суштинска промјена околности настала с обзиром на околности које су

постојале у моменту закључења уговора и коју странке нису предвидјеле, не може

се навести као разлог престанка уговора или повлачења из њега осим ако:

а) постојање тих околности представља суштинску основу пристанка на

обавезивање странака; и ако

б) је дејство те промјене коренита промјена домашаја обавезе које преостају

да се изврше у складу са уговором.

2. Суштинска промјена околности не може се навести као основ престанка

уговора или повлачења из уговора:

а) ако се ради о уговору којим се установљава граница; или

78 YILC 1963, I, стр 144, пар. 12.79 YILC 1966, II, стр 258, пар. 7.80 YILC 1966, II, стр 259, пар. 8.

28

б) ако је до битне промјене околности дошло тако што је странка која се на

њу позива прекршила обавезу из уговора, или неку другу међународну обавезу

према некој другој странки уговора.

3. Ако се странка може, према претходним параграфима, позвати на

суштинску промјену околности као на основ престанка уговора или повлачења из

њега, она се може на њу позвати ради обустављања примјене уговора“.

Да би се правило садржано у става 1 могло примјенити као основ за

престанак уговора или повлачење из мултилатералног уговора неопходно је да се

испуни пет ограничавајућих услова:

1. околности које су постојале у вријеме закључења уговора морају бити

промјењене;

2. промјена мора да буде фундаментална, суштинска;

3. промјена мора бити непредвиђена од стране странака;

4. постојање ових околности не представљају суштински основ пристанка

странака да буду везане уговором;

5. ефекат промјене мора да корјенито промијени обим обавеза које треба да

се изврше на основу уговора81.

Сама „промјена“ није довољна. Фундаментална промјена која се односи на

околности самих уговорних обавеза, мора бити суштинска и од битног значаја.

Околности нису више онакве какве су раније биле82. Промјене могу бити

квалитативне и квантитативне природе83. Према схватању проф. Креће

„фундаментална промјена“ „тиче се двије, међусобно органски повезане, ствари: а)

предмета промјене; и б) квалитета промјене“84. Фундаментални карактер промјене

подразумијева да се промјена директно односи на предмет или сврху уговора, тако

да мијења услове извршења уговора у односу на заинтересовану страну

уговорницу, тако што суштински мијења изворни баланс права и обавеза. Промјене

морају бити објективе у чињеничним околностима уговора а не само субјективне

промјене у ставу странке која се позива на промјене да би раскинула уговор85.

81 Види YILC, II, 1966, стр. 259, пар. 9; Исто види T. O. Elias, The Modern Law of Treaties, 1974, стр.

125, и E. Scbwelb, Fundamental Change of Circumstances, стр. 45.82 M. E. Villiger, Commentary on the 1969 Vienna Convention on the Law of Treaties, 2009, стр. 771.83 Köck, Festschrift Verosta 82; Pott, Clausula 100; M. E. Villiger, 2009, стр. 771.84 М. Крећа, 1988, стр. 155.85 Second Report on the Law of Treaties, Doc. A/CN.4/107, YILC II, 1957, стр. 32.

29

Промјена мора бити непредвиђена од стране странака. „Граматичко значење

формулације које изванредни карактер промјене види само са објективне стране

(ако странке нису предвидјеле промјену) треба, са становишта начела добре вјере,

допунити оним што чини субјективну страну тј. промјена треба не само да није

предвиђена већ да, према околностима случаја, није била предвидљива. Јер

приликом закључења уговора странке треба да имају у виду не само постојеће

околности, као позитивни миље ствари, већ и околности које је могуће разумно

предвидјети. Промјена околности која настаје усљед редовног тока ствари, које су

се, дакле, могле предвидјети не могу конституисати основ престанка уговора“86.

Постојање ових околности не представљају суштински основ пристанка

странака да буду везане уговором. Другачије речено, само те околности су од

значаја из члана 62. у вези са којима, да су стране предвидјеле наредне промјене да

ли би закључиле уговор или би уговор израдили према другим условима. Странке

не морају договорити све релевантне околности када склапају уговор. У већини

случајева, странке највјероватније неће много мислити на то, да ли ће се околности,

које су одлучујући фактор за закључење уговора накнадно мијењати87. Суштински

основ пристанка странака на обавезивање чине околности које су опредјелиле

странке да закључе уговор, околности чије су продужено трајање странке узеле за

услове обавезне снаге уговора, или да је то онај сплет околности у чијем одсуству

странке уопште не би закључиле уговор88. Успостављање суштинског основа

пристанка захтева објективно испитивање историјске позадине и околности око

закључивања уговора89. Овдје се ради и о субјективном критеријуму јер се

оцјењивање околности које конституишу суштински основ давања пристанка на

обавезивање тешко изводљиво без упуштања у мотиве уговорних страна90.

Ефекат промјене мора да корјенито промјени обим обавеза које треба да се

изврше на основу уговора. По мишљењу португалске Владе, коментаришући члан

86 М. Крећа, 1988, стр. 158.87 M. E. Villiger, 2009, стр. 774.88 М. Крећа, 1988, стр. 159.89 YILC 1963, I, стр.149, пар. 68.90 М. Крећа, 1988, стр. 159.

30

44. Нацрта, став 2 (б) (сада став 1 (б) Конвенције) је строго говорећи, покривен

ставом 2 (а), али је ипак користан због свог позитивног позивања на промјене у

природи обавеза91. Да је страна знала за суштинску промјену околности, она не би

пристала да закључи уговор јер ефекат промјена корјенито мијења обим обавеза

које остају да се изврше на основу уговора. Промјена ће значајно омести даљу

реализацију предмета уговора а извршење обавеза из уговора су суштински

другачије од оних које су првобитно договорене92. У Fisheries Jurisdiction Case93

Суд је истакао „...да би се промјена околности могла истаћи као основ престанка

уговора потребно је такође да резултира радикалном измјеном обима обавеза које

треба извршити. Промјена мора повећати тежину обавете које треба извршити у

смислу да извршење чини нечим суштински различитим од онога што је изворно

утврђено“94.

Члан 45. Конвенције који изричито помиње члан 62, одговара на питање

када се страна уговора може позвати на суштинску промену околности. Конкретно,

ако држава, након што постане свјесна промена, не реагује добронамјерно у

разумном року, може се сматрати као да је пристала на промјену те се на њу више

не може позвати. Овакав став је прихватио и Стални суд међународне правде у

случају Free Zones Case95 као трећи приговор Швајцарске.

Странка која се позива на суштинску промену околности има три

могућности. Као прво, она се може позвати на промјене као основ за престанак

билатералног уговора. Друго, може се позвати на промјене као основ за повлачење

из мултилатералних уговора. Треће, у складу са ставом 3, ако се странка може,

према претходним параграфима, позвати на суштинску промјену околности као на

основ престанка уговора или повлачења из њега, она се може на њу позвати ради

обустављања (суспензије) примјене уговора. Став 3 нема посебног услова за

суспензију и оставља избор странци која се позива на промјене96. Став 3 је уведен у

91 YILC 1966, I, стр. 40.92 M. E. Villiger, 2009, стр. 774.93 Види напред.94 Fisheries Jurisdiction Case, ICJ Reports 1973, стр. 22, пар. 43.95 Case of Free Zones of Upper Savoy and the District of Gex, PCIJ Publ. 1932, Series A/B, No. 46.96 M. E. Villiger, 2009, стр. 778.

31

Бечу против жеље Комисије за међународно право, на приједлог делегације Канаде

и Финске97.

Суштинска промјена околности као правни основ за ревизију или окончање

уговора може се примјенити само ако не постоји ниједан други начин за окончање

или ревизију уговора. Ако уговор садржи одредбе о могућности ревизије или

отказа у свако вријеме, њој нема мјеста за примјену. Она се неће примјенити ни на

уговоре гдје је престација извршена него само на оне чије је извршење у току јер је

у том случају уговор престао исупњењем.

4.2. Изузеци од примјене правила суштинске промјене околности

Комисија за међународно право је приликом израде нацрта Конвенције дуго

расправљала о изузетцима од примјене правила rebus sic stantibus односно

суштинске промјене околности. Предложени и усвојени текст члана 62. става 2.

садржи два изузетка која гласе: „Суштинска промјена околности не може се

навести као основ престанка уговора или повлачења из уговора:

а) ако се ради о уговору којим се установљава граница; или

б) ако је до битне промјене околности дошло тако што је странка која се на

њу позива прекршила обавезу из уговора, или неку другу међународну обавезу

према некој другој странки уговора“.

По питању изузетка уговора којима се установљава граница у Комисији за

међународно право мишљења су била подјељена и кретала су се од мишњења да

овај изузетак треба проширити до мишљења да се овај изузетак брише.

Специјални извјестилац Хамфри Валдок (Humphrey Waldock) у свом другом

извјештају из 1963. године у ставу 5. члана 22. нацрта је предложио: „Суштинска

промјена околности не може се навести као основ престанка уговора:

(а) за одредбе уговора које се тичу дејства трансфера територије, уређења

границе или давања територијалних права;

(б) за одредбе које се тичу попратних дејства трансфера територије или

рјешавања границе, које су суштински основ таквог трансфера или рјешења; и

97 U.N. Conference on the Law of Treaties, Official Records, First and Second sessions, at p. 184. Види

исто Documents A/Conf.39/C.1/L320 и A/Conf.39/C.1/L333.32

(ц) уговора који представља уставни акт једне међународне организације“.98

Валдоков извјештај је изазвао дискусији у Комисији. Цастрен (Castren) је

предложио сличан предлог99, а Бригс (Briggs) је „сматрао да су ограничења у ставу

5 (а) су у потпуности оправдана, јер се доктрина rebus sic stantibus не може

примјенити као клаузула у уговору који је већ извршен, али се може ограничити на

одредбе које треба извршити“100. Манфред Лачс (Manfred Lachs) се сложио са

изузетком "за одредбе уговора који се тичу преноса територије" или "уређења

граница", али није могао пристати на изузетак који се тиче "додјељивања

територијалних права"101.

Табиби (Tabibi) је имао приговоре на став 5. специјалног извјестиоца

сматрајући да није у складу са принципом самоопредељења народа и да треба да се

брише102. Сличан став је заступао и Таслим Елиас (Taslim O. Elias)103 који је сматрао

да не види добар разлог за искључење уговора који се баве преносом територије

или разграничења границе од примјене правила која омогућавају странци да се

позиове на промјену околности као на основ престанка уговора. Милан Бартош и

Хименез де Арчега104 (Eduardo Jimenez de Arechaga) су такође били против овог

изузетка израженог у ставу 5. специјалног извјестиоца.

Сама Комисија је сумирала питање овог проблема у ставу 11. Коментара

члана 59 (члан 62. Конвенције) на следећи начин: „Неки чланови комисије

сматрали су да потпуно искључење ових уговора (уговора о оснивању граница) од

правила може ићи предалеко и може бити у супротности са принципом

самоопредељења признатом у Повељи. Комисија је, међутим, закључила да уговоре

о оснивању граница треба признати као изузетак од правила, јер би иначе правило

умјесто да буде инструмент мирне промјене, могло постати извор опасних трвења.

Она је такође заузела став да је „самоопредељење“ како је предвиђено у Повељи,

независан принцип, и да може довести до забуне, уколико у контексту уговорног

98 Second report on the law of treaties, by Sir Humphrey Waldock, Special Rapporteur, A/CN.4/156 and

Add.1-3, YILC, 1963, II, стр. 79-80 пар. 2.99 YILC, 1963, I, стр. 136, пар. 3.100 YILC, 1963, I, стр. 146, пар. 33.101 YILC, 1963, I, стр. 140, пар. 48.102 YILC, 1963, I, стр. 139, пар. 34.103 YILC, 1963, I, стр. 147, пар. 51.104 YILC, 1963, I, стр. 149-150, пар. 64 и пар. 72.

33

права буде представљен као примена правила садржаних у овом члану.

Изузимајући уговоре о оснивању границе из делокруга овог члана не искључује се

примјена принципа самоопредељења на случаје када су услови за његову примјену

постојали“105.

Представници Авганистана, Аргентине, Екватора и Марока су се изјаснили

за брисање става 2 (а) члана 62. Конвенције. Формални захтјев није направљен и он

је остао дио текста106.

Према мишљењу проф. Миленка Креће „...ово рјешење није лишено

недостатака који се могу везати за непрецизну формулацију“. Крећа наводи двије

резерве на усвојени изузетак. Према првој резерви „из примјене правила rebus sic

stantibus изузимају се они уговори о границама (или дијеловима уговора о

границама) који врше делимитацију државних подручја двију или више држава али

не и уговори који одређују државне границе у односу на отворено море. У

принципу, државе границу према отвореном мору одређују једностраним актима

водећи рачуна о релевантним правилима међународног права, али није искључена

могућност да делиминитацију врше и на основу споразума са заинтересованим

сусједним државама. У потоњем случају примјена правила rebus sic stantibus није

искључена...“. Према другој резерви „формулација на основу које се rebus sic

stantibus не може примјенити на „уговоре којим се установљавају границе“ је

преоштра и непрецизна. Уговор о границама може, а у пракси се то и дешава,

садржи одредбе које установљавају трајне престације. Строго гледано, изузетак се

односи само на оне одредбе уговора о границама које конституишу тренутне

обавезе, које се извршавају uno ictu, док би одредбе са трајним престацијама

подлегле примјени правила rebus sic stantibus. ...у свјетлости ове дистинкције

одредаба уговора о границама коректна формулација би била „уговорне одредбе

којима се установљавају границе“, тако да би се правило о промјењеним

околностима могло истаћи као одговарајући правни основ престанка одредаба

уговора о границама са трајним престацијама“107.

Међународни суд правде је више пута потврдио правило о непромјењивости

граница без споразума странака. У пресуди у територијалном спору између Либије 105 Draft articles with commentaries on the Law of Treaties, Doc. A/6309/Rev.1, str. 259. Цитирано према

E. Scbwelb, Fundamental Change of Circumstances, стр. 58.106 E. Scbwelb, Fundamental Change of Circumstances, стр. 59.107 М. Крећа, 1988, стр. 164-165.

34

и Чада108 1994. године Суд се позвао на своје пресуде у случају храма Preuh

Viheur109 и пресуду Aegean Sеа Continental Shelf110 у којој је истакао да је један од

основних циљева установљавања границе да стране „постигну стабилност и

коначност“.

Други изузетак од примјене правила rebus sic stantibus јесте „ако је до битне

промјене околности дошло тако што је странка која се на њу позива прекршила

обавезу из уговора, или неку другу међународну обавезу према некој другој

странки уговора“.

Валдок је у свом другом извјештају из 1963. године предвидио овај изузетак

у ставу 4. у доста ширем облику него што је усвојен у Конвенцији. Међутим,

Комисија у нацрту из 1963. године га је изоставила. Аргумент против усвајања овог

изузетка изнео је Елиас који истиче да „због компликација коју је теорија изазвала

у унутрашњем праву и која може бити пренијета на међународни ниво“111, треба

бити опрезан. Милан Бартош је навео супротан примјер када се држава може

позвати на промјену околности ако је до ње дошло њеним допуштеним, легалним

актима. Он наводи примјер „пољопривреде земље у процесу индустријализације,

која жели да се повуче из извјесних трговинских уговора, уколико су у вријеме

њиховог закључења странке имале у виду пољопривредни карактер земље“112.

Влада Пакистана113 је поново покренула питање да се инкорпорира у члану 44.

одредба која прописује да странка која је значајно допринјела промјени околности

не може се позивати на ту чињеницу као разлог за престанак или повлачење из

уговора.

Изузетак је остао ограничен на случајеве у којима је странка која се позива

на промјене, била крива за кршење обавезе са своје стране. Покриће за овакво

108 Case Concerning the Territorial Dispute (Lybia/Chad), ICJ Reports 1994, стр. 37, пар. 72.109 Temple of' Preuh Viheur, I. C. J. Reports 1962, стр. 34.110 Aegean Sеа Continental Shelf: I.C.J. Reports 1978, стр. 36.111 YILC, 1963, I, стр. 147, пар. 50.112 YILC, 1963, I, стр. 149, пар. 63. Исти примјер наводе М. Крећа, 1988, стр. 166 и E. Scbwelb, стр.

59.113 YILC, 1966, I, I, стр. 78, пар. 2.

35

тумачење налазимо у општем принципу права према коме странка не може да

искористи сопствене грешке у своју корист, истактуто у Factory at Chorzow Case114.

Комисија је као још један изузетак у посебном ставу предлагала да

„промјена политике државе који жели да раскине уговор, не представља суштинску

промјену околности на основу које је уговор закључен“. Међутим, због велике

подјеле у ставовима у оквиру чланова Комисије овај изузетак није нашао своје

мјесто у усвојеном тексту Конвенције.

4.3. Пракса међународних судова

У наредним страницама рада ћемо изложити најзначајније пресуде

међународних судских тијела у којима су се државе позивале на правило rebus sic

stantibus, односно на суштинску промјену околности као на основ престанка

уговора или као основ њихове суспензије те дати свој став о њима. Прво ћемо

изложити праксу Сталног суда међународне правде, затим праксу Међународног

суда правде као његовог правног сљедбеника и на крају праксу Европског суда

правде.

4.3.1. Пракса Сталног суда међународне правде

4.3.1.1. Случај слободних зона (Француска/Швајцарска)115

Специјалним споразумом потписаним у Паризу 30. октобра 1924. године а

ратификованим 21. марта 1928. године, те заведеним у регистар Сталног суда

међународне правде 29. марта 1928. године, Француска и Швајцарска су се

сложиле да овај спор изнесу пред Стални суд међународне правде.

У овом случају француска Влада се позвала на принцип rebus sic stantibus

мада је нагласила да принцип не дозвољава једнострано отказивање уговора већ је

тврдила да је уговор застарио. Француска је тврдила да су обавезе из уговора

закљученог 1815. године престале јер су слободне зоне биле створене због

посебних околности које су престале да постоје. Наиме, истакла је аргумент да је

114 P.C.I.J. (1927), Series A, No. 9 at p. 31.115 Case of Free Zones of Upper Savoy and the District of Gex, PCIJ Publ. 1932, Series A/B, No. 46.

36

кантон Женева био слободна зона која се, након повлачења француских и

сардинијских царинских центара, нашла у царинској унији са Жексом и Горњом

Савојом а да је установљење Федералне Швајцарске царине 1849. године, ту унију

разорило и окончало стање због кога су зоне и створене. Швајцарска није порицала

чињеницу да је установљење Федералне царине разорило унију али је негирала да

је продужено трајање стања које је постојало до 1849. године било суштински

основ обавезивања уговором116. Швајцарска је тврдила да у сваком случају

околности које су се наводно промјениле нису околности на основу којих би се

могло рећи да су странке ушли у споразум, да се правило не примењује на уговоре

који стварају територијалних права и да је Француска имала сувише пуно времена

послије наводне промјене околности, те је неразумно дуго чекала да се позове на

њу.

У овом спору Суд је одбио захтјев Француске да утврди престанак неких

одредаба услед промјењених околности које су наступиле с новим швајцарским

уставом из 1815. године јер је утврдио да чињенице не оправдавају примјену

принципа rebus sic stantibus. Суд је сматрао да би требало доказати да су такве

одредбе створене управо имајући у виду постојање тих околности, што Француска

није доказала. Суд је био опрезан и желео је да избјегне узимање става о овој

доктрини па је истакао да је „постало непотребно да размотри било које питање

принципа који се јављају у вези са теоријом престанка уговора због промјене

околности, као што је степен до којег се може сматрати да теорија представља

правило међународног права, те прилике и начини који могу имати утицај на дату

теорију, ако је призната“.

С друге стране може се рећи да Суд није одбацио правило rebus sic stantibus.

Позивајући се на примедбе Сталног суда међународне правде у случају слободних

зонама, Лаутерпахт је написао: "јасно је да је Суд био спремни да призна принцип,

иако је одбио рећи у којој мјери, да промјена услова имају утицаја на наставак

уговорне обавезе“117. Овакав став Лаутерпахта мора се узети са резервом. Суд је

према нама, у овом случају остао недоречен. Он није одбацио доктрину нити је

прихватио већ је једноставно избјегао одговор на ово питање. Мислимо да је Суд

116 Case of Free Zones of Upper Savoy and the District of Gex, PCIJ Publ. 1932, Series A/B, No. 46. стр.

156; види М. Крећа, 1988. стр. 160, фус н. 598.117 H. Lauterpacht, The Development of International Law by the International Court, 1996, стр. 85.

37

избјегао одговор у овом случају јер да је прихватио доктрину морао би да уђе у

саму суштину правне природе rebus sic stantibus и услова његове примјене на шта

он није био спреман. Лакше се оградити од правног проблема него ући у теоријску

расправу са непознатим исходом.

4.3.2. Пракса Међународног суда правде

Мада правило rebus sic stantibus никад није било примјењено eo nomine од

стране Међународног суда правде или његовог претходника118 ставови изнијети у

неким од његових пресуда су значајни за даљи развој правила што се види и из

праксе Европског суда правде. Из тих разлога износимо ставове Суда у пресудама

Fisheries Jurisdiction Case и Case Concerning The Gabcíkovo-Nagymaros Project.

4.3.2.1. Случај надлежности у вези риболова (Велика Британија/Исланд)119

Писмом од 14. априла 1972. године запримљеном у регистар Међународног

суда правде истог дана, Уједињено Краљевство Велике Британије и Сјеверне Ирске

(у даљем тексту: Велика Британија) покренуло је поступак против Републике

Исланд у погледу спора због проширења надлежности у вези риболова од стране

Владе Исланда. Велика Британија се позвала на члан 36. став 1. Статута Суда и

размјену нота између Владе Велике Британије и Владе Исланда од 11. марта 1961.

године да би се основала надлежност Суда. У писму од 29. маја 1972. године

министар иностраних послова Исланда је информисао Суд да „Влада Исланда с

обзиром на виталне интересе народа Исланда није вољна да да надлежност Суду“ у

овом спору те да неће именовати заступника.

У овом случају Велика Британија је тражила од Суда да пресуди и објави да

Исланд нема право нити основа у међународном праву да прошири надлежност у

вези риболова у искључивој економској зони са 12 на 50 наутичких миља од базне

линије, те да питање везано за очување рибљег фонда у водама око Исланда не

118 Према I. Sinclair, The Vienna Convention on the Law of Treaties, 1984, стр. 193.119 Fisheries Jurisdiction Case (UK v. Iceland), Judgment of 2 February 1973, ICJ Reports 1973.

38

може бити рјешено једностраним проширивањем надлежности Исланда до 50

наутичких миља, већ да се ова питања могу рјешити билатералним аранжманима у

складу са Конвенцијом о риболову од 24. јануара 1959. године на сјевероистоку

Атлантика или у облику аранжмана за сарадњу у складу са Резолуцијом о

специјалним ситуацијама које се односе на приморско рибарство од 26. априла

1958. године. Влада Велике Британије је сматрала да Суд има пуну надлежност да

размотри захтјев В. Британије о меритуму (суштини) спора и да донесе пресуду.

Влада Исланда није имала заступника пред судом. Њен став у вези

надлежности Суда дефинисан је у писму министра иностраних послова од 29. маја

1972. године. У писму се истиче да Исланд сматра да Суд није надлежан у овом

случају јер је споразум између В. Британије и Исланда склопљен размјеном нота од

11. марта 1961. године раскинут те да он не може бити основ за заснивање

надлежности Суда. Исландски премијер је у обраћању парламенту Исланда

(Althing) 9. новембра 1971. године тврдио да „промјена у техници риболова

представља суштинску промјену околности у смислу основа престанка

компромисне клаузуле о установљавању надлежности Суда“120 док је министар

иностраних послова истицао „да промјена околности проистичу из све веће

експлоатације рибарских ресурса у морима око Исланда“. На крају излагања

премијер Исланда је истакао да Влада Исланда вјероватно не би закључила

споразум да је знала како ће ствари еволуирати. Резолуција усвојена од стране

парламента Исланда од 15. фебруара 1972. године садржи изјаву да "због

суштинске промјене околности, споразум склопљен размјеном нота из 1961. године

није више примјенљив“121. У наведеним изјавама Влада Исланда се позивала на

суштинску промјену околности као на основ престанка споразума а самим тим ако

је споразум непримјенљив не постоји основ за заснивање надлежности Суда.

Мада се у овом случају Суд бавио превасходно утврђивањем своје

надлежности над спором, он истиче да се у овом случају мора обратити пажња на

„читав сплет околности које се морају узети у обзир у одређивању шта је навело

обе странке да се споразумију“ и да то „не сљеди само из текста споразума већ и из

историје преговора“122. Он даље истиче да је дозвољено у међународном праву

120 Fisheries Jurisdiction Case, ICJ Reports 1973, стр. 17, пар. 30.121 Fisheries Jurisdiction Case, ICJ Reports 1973, стр. 19, пар. 35.122 Fisheries Jurisdiction Case, ICJ Reports 1973, стр. 18, пар. 32.

39

позивати се на суштинску промјену околности као на основ престанка уговора ако

су промјене „резултирале радикалну трансформацију обима обавеза“. Према Суду,

„члан 62. Бечке конвенције о уговорном праву може се с много разлога сматрати

кодификацијом постојећег обичајног права о питању престанка уговорних односа

због промјене околности“123. Суд је констатовао да „истицање од стране Исланда

његових „виталних интереса“... има бити тумачено, у контексту тврдње о промјени

околности, као исландско навођење разлога због кога сматра фундаменталним

промјене које су се, по његовом мишљењу, догодиле у раније примјењиваним

техникама риболова. То тумачење би одговарало традиционалном гледишту да су

промјене околности које се имају сматрати фундаменталним оне које штете

постојању или виталном развоју једне од странака“124.

Британија је тврдила да напредак и усавшавање технике у хватању рибе које

њени бродови користе у морима око Исланда, нису довеле до последица за Исланд

те да немају за посљедицу радикалну промјену околности и да немају витални

карактер по народ Исланда. Према статистичким податцима, укупан годишњи улов

рибе се мало промијенио од 1960. године.

Суд је у овом случају закључио „да би се промјена околности могла истаћи

као основ престанка уговора потребно је такође да резултира радикалном измјеном

обима обавеза које треба извршити. Промјена мора повећати тежину обавезе које

треба извршити у смислу да извршење чини нечим суштински различитим од онога

што је изворно утврђено. У односу на обавезу којом се Суд овде бави, овај услов је

у потпуности незадовољавајући; за промјену околности истакнуту од Исланда не

може се рећи да је коренито измјенила обим јуриздикционе обавезе утврђене

размјеном нота од 1961. године. Компромисна клаузула омогућила је свакој од

страна да се обрати Суду по питању било каквог спора који могу настати између

њих у погледу проширења надлежности Исланда у вези риболова у водама које

прелазе ограничење од 12 наутичких миља. Садашњи спор управо потпада под

критеријуме компромисне клаузуле из размјене нота. Не само да се јуриздикциона

обавеза није корјенито измјенила у свом обиму; остала је тачно онаква каква је

била 1961. године“125.

123 Fisheries Jurisdiction Case, ICJ Reports 1973, стр. 19, пар. 36.124 Fisheries Jurisdiction Case, ICJ Reports 1973, стр. 20, пар. 38.125 Fisheries Jurisdiction Case, ICJ Reports 1973, стр. 22, пар. 43.

40

4.3.2.2. Случај Габичиково-Нагимарос пројекта (Мађарска/Словачка)126

Посебним споразумом на енглеском језику који је потписан у Бриселу 7.

априла 1993. године Мађарска и Словачка су 2. јула 1993. године предале регистру

Међународног суда правде посебан споразум којим су свој спор повјериле на

рјешавање Међународном суду правде. Предмет спора јесте имплементација и

престанак Уговора о изградњи и раду Габчиково-Нагимарос баражног система на

Дунаву потписаног у Будимпешти 16. септембра 1977. године. Мађарска је 1989.

године суспендовала а затим и прекинула радове на пројекту док је Словачка

наставила радове и у новембру 1991. године прешла на привремено рјешење,

„варијанту Ц“ те пустила у рад овај систем октобра 1992. године. Мађарска је 19.

маја 1992. године обавјестила Словачку да у складу са Конвенцијом о уговорном

праву а на основу кршења Уговора из 1977. године увођењем „варијанте Ц“ од

стране Словачке, те на основу промјењених околности раскида Уговор из 1977.

године. Стране су од Суда тражиле да донесе пресуду на основу Уговора као и

правила и принципа општег међународног права, као и других уговора које нађе за

сходно.

Мађарска се у овом спору, поред члана 61. Конвенције о уговорном праву

позивала и на суштинску промјену околности које су утицале на могућност

извршења уговора ослањајући се на члан 62. Конвенције. Као околности, Мађарска

је навела дубоке политичке промјене кроз које су двије државе прошле као што су

промјена политичког уређења и распад Чешкословачке, кршење одредаба Уговора

од стране Словачке, промјене у економској одрживости пројекта, развој нових

норми међународног еколошког права, те да ове промјене кумулативно

представљају основ за примјену промјењених околности за раскид уговора.

Мађарска је истицала да „суштински елементи“ који су постојали приликом

закључења Уговора из 1977. године су се фундаментално промјенили до тренутка

када је она обавјестила Словачку да Уговор престаје да важи. „Социјалистичка

интеграција“ за који је уговор првобитно био везан је касније нестала, а

„јединствен и недељив оперативни систем“ се услед преласка са планираног

заједничког улагања преласком обе државе на тржишну привреду, замјенио

126 Case Concerning The Gabcíkovo-Nagymaros Project (Hungary/Slovakia), Judgment of 25 September

1997, ICJ Reports 1997.41

једностраном шемом. Даље је истицала, да Уговор није могао да опостане јер је

угрожавао животну средину и да је био „рецепт за катастрофу животне средине“.

Словачка је, са своје стране, тврдила да промене изнете од стране Мађарске

нису промјениле природу обавеза из Уговора који су оне првобитно утврдиле, тако

да Мађарска није имала право да прекине са радовима нити да раскине Уговор.

Уговор из 1977. године не садржи одредбе које се односе на начин његовог

престанка. Нема ни назнака да су чланице намјеравале да прихвате могућност

отказивања или повлачења из Уговора. Напротив, Уговор успоставља

дугогодишњи и трајни режим заједничког рада и улагања.

Бечка конвенција према мишљењу Суда није директно примјенљива на

Уговор из 1977. године пошто су обе државе ратификовале Конвенцију тек послије

закључења уговора. Према томе, одредбе из Конвенције се могу примјенити на

Уговор само као правила обичајног права127.

Суд подсећа да у Fisheries Jurisdiction Case наводи се да „Члан 62.

Конвенције о уговорном праву... може с много разлога сматрати кодификацијом

постојећег обичајног права о питању престанка уговорних односа због промјене

околности“128. Суд је расправио поједине аргументе Мађарске: „Важећа политичка

ситуација је сигурно била важна за склапање Уговора из 1977. године. Међутим,

Суд је подсјетио да је Уговор предвиђао заједнички инвестицијски програм за

производњу енергије, контролу поплава и унапређење пловидбе Дунавом. Према

мишљењу Суда, важећи политички услови стога нису били тако уско везани уз

предмет и циљ Уговора да би чинили битну основу пристанка странака и својом

промјеном радикално промјенили домашај обавеза које још преостају да се

испуне“. У погледу економске одрживости и исплативости пројекта као и

еколошког права, Суд је истакао, мада је дошло до смањења радова на пројекту,

промјене нису биле тако радикалне да би утицале на обавезе странака. Иако је

профитабилност пројекта у 1992. години мања него у 1977. години, то не

представља радикалну промјену које странке нису могле предвидјети. По питању

напретка у области заштите и права животне средине, Суд сматра да се не може

прихватити аргумент да су биле потпуно непредвидиве. Чланови 15, 19. и 20.

127 Case Concerning The Gabcíkovo-Nagymaros Project (Hungary/Slovakia), ICJ Reports 1997, стр. 65.

пар. 99.

128 Fisheries Jurisdiction case (UK v. Iceland), ICJ Reports 1973, стр. 19, пар. 36.42

Уговора омогућили су странкама да узму у обзир овакав развој догађаја те да се

прилагоде промјенама. Према Суду „суштинска промјена околности морала је бити

непредвиђена, постојање околности у вријеме склапања Уговора морало је

представљати битну основу пристанка странака да буду везане Уговором.

Негативни и условни текст члана 62. Бечке конвенције о уговорном праву напротив

представља јасну индикацију да стабилност уговорних односа захтјева да се

позивање на суштинску промјену околности примјењује само у изузетним

случајевима“129.

4.3.3. Пракса Европског суда правде

4.3.3.1. Случај Рацке/Главна царина Мајнц130

Спор је покренут по налогу Bundesfinanzhof (Савезни финансије суд

Њемачке) од 7. марта 1996. године, примљеном у Европском суду правде 13. маја

1996. године, за доношење прелиминарне пресуде на основу члана 177. Уговора о

Европској Заједници. Пресуда суда требала би да се односити на два питања о

валидности Уредбе Савјета (ЕЕЗ) бр. 3300/91 од 11. новембра 1991. године којом је

суспендована трговинска концесија предвиђена Споразумом о сарадњи између

Европске економске заједнице и Социјалистичке Федеративне Републике

Југославије. Питања су покренута у поступку између A. Racke GmbH & Co. (Рацке)

и Hauptzollamt Mainz (Главна царина, Мајнц) у вези царинског дуга по основу увоза

у Њемачку одређене количине вина поријеклом из СФРЈ.

Споразум о сарадњи између Европске економске заједнице и СФРЈ

(„Споразум о сарадњи“) је потписан у Београду 2. априла 1980. године од стране

држава чланица Европске економске заједнице и СФРЈ („Југославија“), а одобрен у

име заједнице Уредбом Савета (ЕЕЗ) бр 314/83 од 24. јануара 1983. године.

Споразум о сарадњи је закључен у складу са чланом 60. на неограничен

период. Међутим, било која страна може отказати споразум обавјештењем другој,

те у том случају уговор престаје да се примјењује шест месеци након таквог

обавјештења.

129 Case Concerning The Gabcíkovo-Nagymaros Project (Hungary/Slovakia), ICJ Reports 1997, стр. 65.

пар. 104.130 Racke Gmbh, Case C-162/96 (1998), ECR-1-3655

43

Одлуком 91/586/ЕЦСЦ од 11. новембра 1991. године, ЕЕЗ суспендује

примену споразума између Европске заједнице, њених држава чланица и СФРЈ.

Савјет и представници влада држава чланица на састанку у оквиру Савјета,

суспендовали су примјену Споразума о сарадњи са тренутним дејством, из

следећих разлога: „У својим изјавама од 5. и 28. октобра 1991. године Европске

заједнице и њене државе чланице, на састанку у оквиру Европске политичке

сарадње, осудиле су кризу у Југославији, док је Савјет безбедности Уједињених

нација изразио у резолуцији 713 (1991), забринутост да продужење ове кризе

представља пријетњу међународном миру и безбедности. Непријатељстава у

Југославији имају велике посљедице на економске и трговинске односе, како међу

републикама Југославије тако и са Заједницом. Рат представља радикалну промјену

околности од услова под којим је Споразум о сарадњи између Европске економске

заједнице и СФРЈ закључен. Промјена ових околности доводе у питање примјену

овог споразума и његових протокола“. У складу са чланом 60. Споразума о

сарадњи, Савјет је усвојио Одлуку 91/602/ЕЕЦ од 25. новембра 1991. године којом

суспендује Споразум о сарадњи између Европске економске заједнице и СФРЈ.

Одлука је ступила на снагу на дан објављивања, 27. новембра 1991. године.

Између 6. новембра 1990. године и 27. априла 1992. године, Рацке је увозио

вина из Косовског виноградарског региона ослобођено од стране царине у

Њемачкој за складиштење у свом приватном царинском магацину. 7. маја 1992.

године, он је изјавио да је роба пуштена у слободан промет у оквиру шеме

преференцијалне стопе царине предвиђене Споразумом о сарадњи. Међутим,

одлуком од 27. маја 1992. године, Главна царина Мајнц је захтјевала разлика

између стопа царине и преференцијалних стопа, јер су вина увезени из треће земље

тј. Србије.

Покренут је спор пред Савезним финансјским судом Њемачке у којем је

Рацке тражио од суда да утврди основаност суспензије Споразума о сарадњи

између ЕЕЗ и Југославије на основу члана 62. и 65. Бечке конвенције о уговорном

праву. Савезни финансијски суд је прекинуо поступак и упутио два питања

Европском суду правде за прелиминарно рјешавање. Питања су се односила на то

да ли је Уредба Савјета којом су суспендоване трговинске концесије са

Југославијом биле предвиђене Споразумом о сарадњи и ако нису које су

посљедице.

44

Суд истиче да треба напоменути да иако Бечка конвенције не обавезује нити

Заједницу нити све њене државе чланице, низ његових одредби, укључујући и члан

62, одражавају правила међународног обичајног права којима се успоставља, под

одређеним условима, принцип да промјена околности подразумјевају основ за

раскид или суспензију уговора. Суд је сматрао да одредбе споразума које је

закључила Заједнице са земљама нечланицама, морају се сматрати као директно

примјењиве када, с обзиром на свој текст, сврху и природу самог споразума,

одредба садржи јасне и прецизне обавезе.

Савјет тврди да, „с обзиром да међународно право не прописује правне

лијекове за повреду правила, могуће кршења тих правила од стране Одлуке 91/586

не мора да доведе до обнове Споразума о сарадњи самим тим на нивоу Заједнице.

Кршење међународног права би, на примјер могло да буде кажњено путем накнаде

штете, остављајући Споразум о сарадњи суспендованим. Савјет стога тврди да, у

процени валидности спорних прописа, Суд не мора да испита да ли су суспензијом

Споразума о сарадњи Одлуком 91/586, прекршена правила међународног права“.

Рацке је позивајући се на основна правила међународног обичајног права

над спорном регулативом, сматрао да га та регулатива лишава права на

преференцијални третман додјељен Споразум о сарадњи.

Суд је сматрао да због сложености правила у питању и непрецизности неких

од појмова на које се односе, судска ревизија мора нужно, а посебно у контексту

прелиминарне пресуде, бити ограничена на питање да ли је усвајањем Одлуке

којим се суспендује Споразум, Савјет направио грешку у процјени услова за

примјену тих правила. Да би било могуће да се расправља о прекиду или

суспензија споразума због суштинске промјене околности као обичајног

међународног права, Суд мора да испита два постављена услова у члану 62 (1)

Бечке конвенције. Прво, постојање ових околности мора да представља суштинску

основу пристанка чланица да буду везане уговором и друго, та промјена мора да

има за циљ да радикално промјени значај обавеза које су остале да се изврше на

основу уговора. Што се тиче првог услова, у преамбули Споразум о сарадњи

наводи се да су уговорне стране рјешене „да промовишу развој и диверсификацију

економске, финансијске и трговинске сарадње у циљу подстицања бољег баланса и

побољшања структуре њихових трговинских односа и проширивања његовог

обима те да се побољша добробит њихове популације“ и да су свјесни „потребе да

45

се узме у обзир значај нове ситуације створене проширењем Заједнице на

организацију више складних економских и трговинских односа између Европске

заједнице и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“. На основу члана

1. Споразума предвиђено је да је његов циљ „да промовише укупну сарадњу између

уговорних страна са намјером да допринесе економском и друштвеном развоју

Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и помаже да се ојачају односи

између страна“. „С обзиром на тако широк циљ, одржавање стања мира у

Југославији, неопходног за добросусједске односе, као и постојање институција

способаних да обезбједе спровођење сарадње предвиђених споразумом на цијелој

територији Југославије, представља суштински услов за покретање и вођење те

сарадње“.131 Што се тиче другог услова, „тежња непријатељстава и њихове

посљедице на економске и трговинске односе, како међу републикама Југославије

тако и са Заједницом, представљају радикалне промјене у условима под којима

Споразум о сарадњи између Европске економске заједнице и Социјалистичке

Федеративне Републике Југославије и њених протокола ... су закључени“ и да „они

доводе у питање примјену тог споразума и протокола“, Савјет није направио

грешку у процјени132. Суд даље истиче да иако је тачно, као што Рацке тврди, да је

одређени обим трговине морао да се настави са Југославијом и да је Заједница мога

да настави да даје концесијоне тарифе, остаје чињеница, како правобранилаштво

истиче у параграфу 93 своје мишљење, да примјена правила међународног

обичајног права у питању не захтјева немогућност да се изврши обавеза и да нема

сврхе даље да одобре преференције у циљу подстицања трговине, у околностима у

којима је било разбијање Југославије133.

У овом случају Суд признаје да распадање бивше Југославије и ситуација

оружаних сукоба у региону, представља суштинску промјену околности која

оправдава суспензију Споразума о сарадњи између ЕЕЗ и бивше Југославије од

стране ЕЕЗ. Ставови Суда заузети у овом случају, према нама, нису лишени ни

политичког утицаја. Суд је олако утврдио да су испуњени услови за примјену члана

62. мада пракса Међународног суда правде представља управо супротан примјер.

Овај случај у ће свакако имати утицаја на будуће спорове који ће се тицати

131 Racke Gmbh, Case C-162/96, пар. 54-55.132 Racke Gmbh, Case C-162/96, пар. 56.133 Racke Gmbh, Case C-162/96, пар. 57.

46

престанка међународог уговора у коме ће се једна страна позивати на суштинску

промјену околности као на основ престанка тог уговора.

5. ЗАКЉУЧАК

Сумирајући истраживање о правилу rebus sic stantibus долазимо до закључка

овог мастер рада. Истраживајући историјске околности можемо да кажемо да није

тачно утврђено када је ово правило настало. Мада већина угледних теоретичара

сматра да је ово правило у међународно право увео Алберто Ђентили, можемо

само условно да прихватимо овај став. Сматрамо да ово правило није настало у

римском праву те да је настало приближно времену када је живјео Ђентили.

О правној природи правила rebus... се доста расправљало у теорији. У раду

смо наводили различите ставове угледних теоретичара не ограничавајући се на XX

и XXI вијек. Мада су мишљења теоретичара о правној природи правила подјељена,

мишљења смо да је за позитивно важење овога правила пресудну улогу одиграла

Комисија за међународно право. Сложили би смо се са њиховим мишљењем да је

rebus sic stantibus данас објективно правно правило и да је фикција о клаузули коју

садржи сваки уговор као прећутни услов, ствар прошлости. Различити ставови су

донекле били прихватљиви у историјском контексту када правило није било

кодификовано те је уистину често злоупотребљавано. Данас међутим, када је

правило rebus... кодификовано у члану 62. Бечке конвенције о уговрном праву под

називом суштинска промјена околности, сматрамо да је неопходно већу пажњу

посветити његовој примјени у пракси. Пракса међународних судова је још увијек

оскудна. Судови су са великом опрезношћу износили ставове о правној природи

суштинске промјене околности. Међународи суд правде је у Fisheries Jurisdiction

Case и Case Concerning The Gabcíkovo-Nagymaros Project прихватио правило rebus

47

sic stantibus, односно суштинску промјену околности као кодификацију постојећег

обичајног права али у овим случајевима није нашао да су испуњени услови за њену

примјену. Једини случај у коме је суд пресудио на основу суштинске промјене

околности је случај Racke GmbH & Co. v. Hauptzollamt Mainz пред Европским

судом правде. Овај случај ће послужити као прецедент у наредним случајевима

који ће за основ имати позивање на суштинску промјену околности.

Из свега наведеног можемо да закључимо, да правило rebus sic stantibus

односно суштинска промјена околности, данас представља објективно правно

правило кодификовано у Бечкој конвенцији о уговорном праву и које је неопходно

у међународном праву као једна врста „сигурносног вентила“ од стриктног

поштовања правила pacta sunt servanda. Оно је еволуирало из средњовјековне

максиме „omnis conventio intelligitur rebus sic stantibus“ и представља правило на

које се државе могу позвати само у ограниченим случајевима када не постоји ни

један други основ да се раскине уговор а његово одржавање на снази није више

могуће из разлога што су се околности од закључења уговора фундаментално

промијениле и погађају једну страну до те мјере да је одржавање уговора на снази у

супротности са начелом правичности.

Члан 62. балансира између два супротстављена принципа, односно, између

стабилности која је од суштинског значаја за сваки правни поредак, с једне стране,

и динамике међународног живота, с друге стране. Међутим, услови за његову

примјену су толико строги да се може рећи да ће члан 62. наћи мало примјене у

пракси. Државе ће се и даље позивати на ово правило као на основ престанка

уговора али сматрамо да ће судови са великом опрезношћу прихватати да су

испуњени услови за примјену суштинске промјене околности.

48

6. ЛИТЕРАТУРА

1) Аврамов, С., Међународно јавно право, Академија за дипломатију и безбједност,

Београд, 2011.

2) Аврамов, С., Правило rebus sic stantibus у савременом међународном праву, Анали

Правног факултета у Београду, 4/1964.

3) Аврамов, С., Крећа, М., Међународно јавно право, Савремена администрација,

Београд, 1999.

4) Akweenda, S., Interational Law and the Protection of Namibia's Territorial Integrity,

Boundaries and Territorial Claims, Kluwer Law International, Hague, 1997, преузето са:

http://www.books.google.com/books?

id= 0TSdvAg2IgC&ipg=PP1&pg=PP1#v=onepage&q&f=false , 25. maj 2011.

5) Andrassy, J., Međunarodno pravo, deveto izdanje, Školska knjiga, Zagreb, 1987.

6) Бартош, М., Међународно јавно право, Уговорно право, III књига, Култура,

Београд, 1958.

7) Bedjaoui, M., Mayor, F., International Law: Achievements and Prospects, Part I,

UNESCO Paris, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1991, преузето

са:

http://books.google.com/books?

id=jrTsNTzcY7EC&lpg=PP1&hl=hr&pg=PA160#v=onepage&q&f=false, 28. јун 2011.

8) Briggs, H. W., The Attorney General Invokes Rebus Sic Stantibus, The American Journal

of International Law (AJIL), Vol. 36, No. 1, 1942.

9) Briggs, H. W., Rebus Sic Stantibus Before the Security Council: The Anglo-Egyptian

Question, The American Journal of International Law (AJIL), Vol. 43, No. 4, 1949.

10) Brierly, J. L., The Law of Nations, Oxford University Press, New York and Oxford,

1963.

11) Brownlie, I., Principles of Public International Law, Fourth edition, Oxford University

Press, Oxford, 1990.

12) Verzijl, J. H. W., International Law in Historical Perspective, Volume VI, A. W. Sijthoff

International Publishing Company B. V., 1973, преузето са:

http://books.google.com/books?

id=B2TYeklwLB4C&lpg=PP1&pg=PP1#v=onepage&q=rebus%20sic

%20stantibus&f=false, 22. јун 2011.

49

13) Villiger, M. E., Commentary on the 1969 Vienna Convention on the Law of Treaties,

Martinus Nijhoff Publishers, Brill, 2009, преузето са:

http://www.books.google.com/books?

id=bEhmVmrJN1oC&ipg=PP1&pg=PP1#v=onepage&q&f=false, 24. maj 2011.

14) Garner, J. W., The Doctrine of Rebus Sic Stantibus and the Termination of Treaties, The

American Journal of International Law (AJIL), Vol. 21, No. 3, 1927.

15) Gotschalg, R. V., A cláusula rebus sic stantibus: A previsão das alteracões fundamentais

de circunstâncias do art.62 da convencão de viena sobre o direito dos tratados de 1969,

преузето са:

http://www.fmd.pucminas.br/Virtuajus/2_2010/discentes/A%20CLAUSULA

%20REBUS%20SIC%20STANTIBUS.pdf, 12. јул 2011.

16) Дипломатическая академия мид России, Международное право, 3-е издание,

ответственные редакторы: А. А. Ковалев и С. В. Черниченко, Проспект, Москва,

2008.

17) Dixon, M., Textbook on International Law, 6th Edition, Oxford University Press, Oxford,

2007, преузето са:

http://books.google.com/books?id=rMwXJz2HlGQC&lpg=PA80&dq=fundamental

%20change%20of%20circumstances&pg=PP1#v=onepage&q=fundamental%20change

%20of%20circumstances&f=false, 28. јун 2011.

18) Elias, T. O., The Modern Law of Treaties, Sijthoff International Publishing Company,

Oceana, 1974, преузето са:

http://www.books.google.com/books?

id =3SqSlmah7p4C&lpg=PP1&pg=PP1#v=onepage&q&f=false , 22. јун 2011.

19) Erkan, M., International Energy Investment Law, Kluwer Law International BV, 2011,

преузето са:

http://books.google.com/books?id=OJYCgIXg7NAC&lpg=PA159&dq=principle%20of

%20rebus%20sic%20stantibus&hl=hr&pg=PA159#v=onepage&q=principle%20of

%20rebus%20sic%20stantibus&f=false, 28. јун 2011.

20) Zimmermann, R., The Law of Obligations, Roman Foundations of the Civilian Tradition,

Oxford University Press, Oxford, 1996, преузето са:

http://www.books.google.com/books?id=iFIT_NsmE7MC&ipg=PA579&dq=rebus

%20sic%20stantibus&pg=PA579#v=onepage&q= rebus%20sic%20stantibus&f=false,

25. maj 2011.

50

21) Иблер, В., Рјечник међународног јавног права, Информатор, Загреб, 1972.

22) Јанковић, М. Б., Међународно јавно право, треће издање, Научна књига, Београд,

1974.

23) Kelsen, H., The Law of the United Nations, The Lawbook Exchange, LTI Union, New

Jersey, 2000, преузето са:

http://books.google.com/books?id=BWPa0MB_AyQC&lpg=PA128&dq=clausula

%20rebus%20sic%20stantibus&pg=PR1#v=onepage&q=clausula%20rebus%20sic

%20stantibus&f=false, 28. јун 2011.

24) Köbler R, Die "clausula rebus sic stantibus" alsallgemeiner Rechtsgrundsatz, J. C. B.

Mohr (Paul Siebeck) Tübingen, 1991, преузето са:

http :// books . google . com / books ? id = Lyk 3 gQh _ esEC & lpg = PA 80& dq = clausula %20 rebus

%20 sic %20 stantibus & pg = PP 1# v = onepage & q & f = false , 12. 07. 2011.

25) Koutrakos, P., European Foreign Policy, Legal and Political Perspectives, Edward Elgar

Publishing Limited, Cheltenham, 2011, преузето са:

http://books.google.com/books?

id=bpbzynXkqUYC&lpg=PA214&dq=36)%09Koutrakos%2C%20P.%2C%20European

%20Foreign%20Policy&pg=PP1#v=onepage&q=rebus%20sic%20stantibus&f=false, 22.

јун 2011.

26) Крећа, М., Престанак дејства уговора у савременом међународном јавном праву,

Научна књига, Београд, 1988.

27) Крећа, М., Међународно јавно право, четврто издање, Правни факултет

Универзитета у Београду, Београд, 2010.

28) Lauterpacht, H., The Development of International Law by the International Court,

Camgridge University Press, Cambridge, 1996, first published by Stevens and Sons

Limited 1958, преузето са:

http://www.books.google.com/books?

id= piU8AAAAIAAJ&lpg=PP1&pg=PP1#v=onepage&q&f=false , 25. maj 2011.

29) Lauterpacht, H., The Function of Law in the International Community, The Lawbook

Exchange, LTD. Union, New Jersey, 2000, преузето са:

http://books.google.com/books?id=GWM7p4Jfa9sC&lpg=PR1&dq=The%20function

%20of%20law%20in%20the%20international

%20community&pg=PR1#v=onepage&q&f=false, 28. јун 2011.

51

30) Le Fur, L., Précis de droit international public (prevod: Међународно јавно право,

Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2010.)

31) Новаковић, М., Основи међународнога јавнога права, књига II, Београд, 1938.

32) Oppenheim, L., International Law: A Treatise, Eighth edition, Edited by H. Lauterpacht,

Longmans, London, 1963.

33) Перовић, С., Облигационо право, књига I, пето издање, Службени лист СФРЈ,

Београд, 1981.

34) Перовић, С., Раскид уговора због промјењених околности и начело правне

сигурности, Сепарат из Научног прегледа, Београд, 1974.

35) Поповић, В., Турчиновић, Ф., Међународно јавно право, Правни факултет у Бањој

Луци, Бања Лука, 2007.

36) Rothwell, D. R., Kaye, S., Akhtarkhavari, A., Davis, R., International Law, Cases and

Materials with Australian Perspectives, Cambridge University Press, New York, 2011,

преузето са:

http://books.google.com/books?id=VT9Ep5Gehf4C&lpg=PA151&dq= fundamental

%20change%20of%20circumstances&pg=PA154#v=onepage&q=fundamental

%20change%20of%20circumstances&f=false, 28. јун 2011.

37) Scbwelb, E., Fundamental Change of Circumstances, Max-Planck-Institut für

ausländisches öffentliches Recht und Völkerrecht, преузето са:

http://www.zaoerv.de/29_1969/29_1969_1_c_39_70.pdf , 12. јул 2011.

38) Shaw, M. N., International Law, Fifth edition, Cambridge University Press, Cambridge,

2003.

39) Sinclair, I., The Vienna Convention on the Law of Treaties, Second Edition, Melland

Schill Fund, Manchester University Press, Manchester, 1984, преузето са:

http://books.google.com/books?id=igcNAQAAIAAJ&lpg=PA259&dq=34)%09Sinclair

%2C%20I.%2C%20The%20Vienna%20Convention%20on%20the%20Law%20of

%20Treaties&pg=PP1#v=onepage&q=rebus%20sic%20stantibus&f=false, 22. јун 2011.

40) Sornarajah, M., The pursuit of nationalized property, Martinus Nijhoff Publishers,

Dordrecht, 1986, преузето са:

http://www.books.google.com/books?

id =BL_8jlapxGUC&lpg=PP1&pg=PP1#v=onepage&q&f=false , 25. maj 2011.

41) Fassbender, B., UN Security Council Reform and the Right of Veto, A Constitutional

Perspective, Kluwer Law International, Hague, 1998, преузето са:

52

http://www.books.google.com/books?id= B5c3ARHtGIAC&lpg=PA170&dq=clausula

%20rebus%20sic%20stantibus&pg=PA178#v=onepage&q=clausula%20rebus%20sic

%20stantibus&f=true, 22. јун 2011.

42) Fitzmaurice, M., Elias, O., Contemporary Issues in the Law of Treaties, Eleven

International Publishing, Utrecht, 2005, преузето са: http://books.google.com/books?

id=rD_DDw2Rr_EC&lpg=PA183&dq=fundamental%20change%20of

%20circumstances&pg=PP1#v=onepage&q=fundamental%20change%20of

%20circumstances&f=false, 29. јун 2011.

43) Caliskan, Y., The Development of International Investment Law, 2008, преузето са:

http://books.google.com/books?id=IrkPakQzyWgC&lpg=PA24&dq=principle%20of

%20rebus%20sic%20stantibus&hl=hr&pg=PA24#v=onepage&q=principle%20of

%20rebus%20sic%20stantibus&f=false, 28. јун 2011.

44) Conforti, B., Lobelia, A., Invalidity and Termination of Treaties: The Role of National

Courts, European Journal of International Law (EJIL), преузето са:

http://www.ejil.org/pdfs/1/1/1145.pdf, 25. јул 2011.

45) Cotran, E., Mallat, C., Yearbook of Islamic and Middle Eastern Law, Volume 2, Kluwer

Law International, London, 1998, преузето са:

http://books.google.com/books?id=pImgaHywfJQC&lpg=PA153&dq=fundamental

%20change%20of%20circumstances&hl=hr&pg=PA153#v=onepage&q=fundamental

%20change%20of%20circumstances&f=false, 28. јун 2011.

46) Crandall, S. B., Treaties, Their Making and Enforcement, second edition, The Lawbook

Exchange, Ltd., Clark, New Jersey, 2005, преузето са:

http://www.books.google.com/books?

id=df5kGPsTmkC&lpg=PP1&pg=PP1#v=onepage&q&f=false, 25. maj 2011.

47) Црнић-Гротић, В., Право међународних уговора, Правни факултет Свеучилишта у

Ријеци, Ријека, 2003.

48) Yong, C. W., The International Legal Status of the Kwantung Leased Territory, The Lord

Baltimore Press, Baltimore, Maryland, 1979, преузето са:

http://www.books.google.com/books?

id=4OOFtcO_6MwC&lpg=PP1&pg=PP1#v=onepage&q&f=false, 25. maj 2011.

49) Willoughby, W. W., Japan's case examined, Reprint Edition by Arno Press Inc., 1979,

преузето са:

53

http://www.books.google.com/books?

id=7J2ua2xblxcC&lpg =PP1&pg=PP1#v=onepage&q&f=false, 25. maj 2011.

50) Case of Free Zones of Upper Savoy and the District of Gex (Judgment of 7 June 1932),

PCIJ Publ. 1932, Series A/B, No. 46, преузето са:

http :// www . icj - cij . org / pcij / serie _ AB / AB _46/01_ Zones _ franches _ Arret . pdf , 28. јун 2011.

51) Fisheries Jurisdiction (UK v. Iceland), Jurisdiction, Judgment of 2 February 1973, ICJ

Reports 1973, p. 3, преузето са:

http://www.icj-cij.org/docket/files/55/5749.pdf, 28. јун 2011.

52) Case Concerning The Gabcíkovo-Nagymaros Project (Hungary/Slovakia), Judgment of

25 September 1997, ICJ Reports 1997, преузето са:

http://www.icj-cij.org/docket/files/92/7375.pdf, 28. јун 2011.

53) Case Concerning the Territorial Dispute (Lybia/Chad), Judgment of 3 February 1994, ICJ

Reports 1994, p. 20, преузето са:

http://www.icj-cij.org/docket/files/83/6897.pdf, 28. јун 2011.

54) Racke Gmbh, Case C-162/96 (1998), ECR-1-3655, преузето са:

http://curia.europa.eu/jurisp/cgi-bin/form.pl?

lang=en&alljur=alljur&jurcdj=jurcdj&jurtpi=jurtpi&jurtfp=jurtfp&numaff=C162/96%20

&nomusuel=&docnodecision=docnodecision&allcommjo=allcommjo&affint=affint&aff

close=affclose&alldocrec=alldocrec&docdecision=docdecision&docor=docor&docav=do

cav&docsom=docsom&docinf=docinf&alldocnorec=alldocnorec&docnoor=docnoor&do

cppoag=docppoag&radtypeord=on&newform=newform&docj=docj&docop=docop&doc

noj=docnoj&typeord=ALL&domaine=&mots=&resmax=100&Submit=Rechercher, 12.

јул 2011.

55) Yearbook of International Law Commission, 1957, Volume II, Second report by G.

Fitzmaurice, Special Rapporteur, DOCUMENT A/CN.4/107, преузето са:

http://untreaty.un.org/ilc/publications/yearbooks/Ybkvolumes%28e%29/

ILC_1957_v2_e.pdf, 18. jули 2011.

56) Yearbook of International Law Commission, 1963, Volume I, преузето са:

http://untreaty.un.org/ilc/publications/yearbooks/Ybkvolumes%28e%29/

ILC_1963_v1_e.pdf, 18. jули 2011.

57) Yearbook of International Law Commission, 1963, Volume II, преузето са:

http://untreaty.un.org/ilc/publications/yearbooks/Ybkvolumes%28e%29/

ILC_1963_v2_e.pdf, 18. jули 2011.

54

58) Yearbook of International Law Commission, 1966, Volume I, Part I, преузето са:

http://untreaty.un.org/ilc/publications/yearbooks/Ybkvolumes%28e%29/

ILC_1966_v1_p1_e.pdf, 18. jули 2011.

59) Yearbook of International Law Commission, 1966, Volume I, Part II, преузето са:

http://untreaty.un.org/ilc/publications/yearbooks/Ybkvolumes%28e%29/

ILC_1966_v1_p2_e.pdf, 18. jули 2011.

60) Yearbook of International Law Commission, 1966, Volume II, преузето са:

http://untreaty.un.org/ilc/publications/yearbooks/Ybkvolumes%28e%29/

ILC_1966_v2_e.pdf, 18. jули 2011.

55