Mavrov Poslednji Uzdah - Salman Rushdie

8/18/2019 Mavrov Poslednji Uzdah - Salman Rushdie

1/385


2/385


3/385

Naziv originala:Salman Rushdie

THE MOOR’S LAST SIGH

www.balkandownload.orgkalimero i Miss Smila


4/385

Za E. Dž. V.


5/385


6/385

I

KUĆA RAZDORA


7/385

1

Izgubio sam račun o danima otkako sam umakao užasima sulude tvrđa

Vaska Mirande u Benenheliju, selu u Andaluziji; pobegao sam od smrti plaštom tame i ostavio poruku prikucanu na vrata. Od tada, duž mogladnog i vrelog putovanja ređali su se svežnjevi naškrabanih listova, udačekića, oštri usklici eksera od dva palca. Davno još, dok sam bio mlnaivan, moja draga mi je zaljubljeno rekla: „O, ti Mavre, čudni crni stvuvek si tako pun teza a nigde nijednih crkvenih vrata da ih na njprikucaš.“ (Ona, po sopstvenim rečima pobožna Indijka nehrišćanšegačila se s Luterovim protestom u Vitenbergu, zadirkujući svog dragizrazito bezbožnog Indijca hrišćanskog porekla; kako se samo priče širčijim sve ustima ne završe!) Nažalost, moja majka je to čula i uskočila, poput zmijskog ujeda: „Misliš, prepun izmeta.“ Da, majko, tvoja je i oputa bila poslednja; kao, uostalom, i u svemu.

Amerika i Moskva – tako je jednom neko nazvao moju majku Auromoju voljenu Umu, prišivši im nadimke po dve velesile; ljudi su govokako njih dve liče jedna na drugu, ali ja to nikad nisam primetio, uopSada su obe mrtve, stradale nasilnom smrću, a ja sam u dalekoj zemljismrću za petama i njihovom pričom u ruci, pričom koju razapinjem

kapijama, tarabama, maslinovim stablima, šireći je po ovom predelu sposlednjeg putovanja, priču koja ukazuje na mene. Bežeći, pretvorio svet u sopstvenu gusarsku mapu, s ucrtanim oznakama, prošaranu krstićimkoji vode do zakopanog blaga mene lično. Kad potera krene mojim tragnaći će me kako čekam, ne žaleći se, zadihan, spreman.Evo me, stao samNisam mogao drugačije.

(Bolje reći, seo sam. U ovoj mračnoj šumi – to jest na ovoj gori maslinu ovom moru drveća, pod pogledom upitno naherenih kamenih krstova malom zapuštenom groblju, malo niže putem što vodi od benzinske pum„Poslednji uzdah“, bez koristi ili potrebe za Vergilijem, takoreći, na sreživotnoga puta, koji se, iz komplikovanih razloga, pretvorio u kraj puprosto sam se skljokao, potpuno izmožden.)

I, da, drage dame, svašta je tu zakucano. Na primer, zastava za jarbPosle ne preterano dugog (mada gizdavo živopisnog) života, evo, upravo ponestaju teze. Život je, ionako, sam po sebi dovoljno težak.


8/385

Kad počnete da posustajete, kad zamah koji vas goni napred maltene oslvreme je za ispovest. Nazovimo je oporukom ili poslednjom (kako bvoljom – Životni salon izdisaja. Otuda i ovo stajanje-sedenje s moživotnim tezama zakucanim po čitavom predelu i ključevima crvetvrđave u džepu, ovi trenuci iščekivanja pred konačnu predaju.

Zato je sada i prikladno da se peva o završecima; o onom što nekad bešviše ga biti neće, i šta je od svega toga bilo dobro, a šta loše. Poslednji uzza jednim izgubljenim svetom, suza nad njegovim nestankom. Alposlednji poklič, onaj poslednji skandalozni čvor u pređi zamršene pov(moraćemo se zadovoljiti rečima usled nepostojanja video-uređaja) i gromoglasnih arija za bdenje. Priča jednog Mavra, s pevanjem i pucanjMože? Uostalom, ko vas pita. Za početak, dodajte malo bibera.

Kako, molim?I samo drveće progovara od iznenađenja. (Zar vi niste nikada, u samoočaju, govorili zidovima, ili glupom psu, ili uprazno?)Ponoviću: bibera, molim; jer da nije bilo bibernih zrna, ni ono što se s

okončava na Istoku i Zapadu možda nikada ne bi otpočelo. Biber je povisoke lađe Vaska da Game preko okeana, od Belemske kule u Lisabonu,do Malabarske obale; najpre u Kalikut, a potom, zbog luke nalik na laguu Kočin. Englezi i Francuzi doplovili su ubrzo za Portugalcem, takotokom perioda poznatog kao otkrivanje Indije – ali kako smo moglibudemo otkriveni kada se nismo ni sakrivali? – nismo bili „toliko dodakontinentu koliko dodatak jelima“, kako se lepo izrazila moja uvažmajka. „Od samog početka bilo je sasvim jasno šta to hoće svet od prokMajke Indije“, govorila je. „Došli ljudi po ljuti začin, kao i svi muškkojima se prohte da umoči.“

Ovo je moja priča o propasti jednog polutana plemenitog roda: meMoraisa Zogoibija zvanog Mavar, tokom bezmalo čitavog života jedimuškog naslednika ogromnog bogatstva stečenog trgovinom začinimkrupnim poslovima dinastije Da Gama Zogoibi iz Kočina, i o tome kakoe iz onog što sam imao puno pravo da smatram svojim normalnim životisključila moja majka Aurora, rođena Da Gama, najčuvenija među nasavremenim umetnicima, žena velike lepote i najoštrijeg jezika u svgeneraciji, koja bi zabiberila svakom ko joj se nađe na nišanu. Nije immilosti ni prema rođenoj deci. „Nama, mačkama iz doba bitnikabrojanicama i raspećem, teče ljuta paprika u venama“, umela je da ka


9/385

„Nema nikakvih povlastica za rođenu krv i meso! Dragi moji, mi tamanmeso, a krv je piće našeg života.“

„Biti potomak naše demonske Aurore“, rekao mi je, dok sam još bio mgoanski slikar V. (tj. Vasko) Miranda, „to ti je kao da si savremeni LucZnaš ono: sin proklete zore.“ Moja porodica se tada već preselila u Bomto se u raju legendarnog salona Aurore Zogoibi moglo shvatiti kkompliment; ali ja ću te reči pamtiti kao proročanstvo, jer doći će dan kću zaista biti prognan iz tog veličanstvenog vrta i bačen pravo pandemonijum. (I tako prognan iz prirodnog, jesam li imao drugog izbsem da se priklonim suprotnosti? Što će reći, nenaturalizmu, jedinpravom izmu ovog naopakog doba ispraznog govora. Proteran iz sigurnokako da ne pokušaš da od tame načiniš svetlost? Baš tako. Morais Zogoizbačen iz svoje storije, hitao je u istoriju.)

I sve to zbog bočice bibera!Ne samo bibera nego i kardamoma, indijskog oraha, cimeta, đumbpistaća, karanfilića; a pored začina i oraha, bilo je tu i zrnevlje kafe i mlist čaja lično. Ali ostaje činjenica da je, po Aurorinim rečima, „biber pedini – da, da, jedini! Jer zašto bismo rekli najvažniji? Zašto biti četvrtimožeš stići prvi?“ Ono što važi za istoriju uopšte važilo je i za bogatnaše porodice – biber, to toliko traženo malabarsko crno zlato, bionajtraženija roba moje jezivo bogate familije, najimućnijih trgovzačinima, orašastim plodovima, zrnevljem i čajem u Kočinu, koji su ikakvog dokaza, osim vekovne tradicije, tvrdili da nekom vanbračnlinijom vode poreklo od Vaska da Game glavom i bradom...

Nema više tajni. Sve sam ih otkucao.


10/385

2

Kad joj je bilo trinaest godina, moja majka Aurora da Gama počela je da

od nastupa nesanice, koji su je neko vreme redovno mučili, pa bi blunjala po velelepnoj miomirisnoj kući očevih roditelja na ostrvu Kabraltim noćnim odisejama obavezno bi pootvarala sve prozore – najunutrašnja krila, čija je gusta mrežica štitila kuću od mušica, komarazunzara, zatim same prozore s vitražnim oknima i na kraju spoljašrebraste žaluzine. Zato je Epifaniju, šezdesetogodišnju glavu porodice, čimreža protiv komaraca tokom godina stekla mnoštvo sitnih ali značajrupa, koje nije primećivala zbog svoje kratkovidosti ili škrtosti – svakog jbudio svrab od ujeda po koščatim pomodrelim podlakticama, pa bi potoprodorno kriknula opazivši muve kako zuje oko tacne s jutarnjim čajeslatkim biskvitima, koju je sluškinja Tereza spustila kraj nje (i odmah žuzbrisala). Epifanija se, bez ikakve vajde, mahnito češala i mahalamuvama, ritajući se po svom ovalnom krevetu od tikovine u obliku čamprolivši često čaj po čipkastoj pamučnoj posteljini, ili po beloj muslinspavaćici s visokim nabranim okovratnikom koji je skrivao njen nelabuđi a sada smežurani vrat. Dok je muhotepalom u desnoj ruci mlatillupala, a dugim noktima leve ruke grebala po leđima u potrazi za nov

ujedima neuhvatljivih komaraca, Epifaniji da Gami skliznula bi s glnoćna kapa i otkrila bičeve zamršene bele kose, kroz koju se, tu i ta(avaj!), ukazivala pegava lobanja. Kad bi mala Aurora, prisluškujući vrata, procenila da se zvuci besa mrske babe (kletve, tresak porcelašljepanje beskorisnog muhotepala, prkosno zujanje insekata) bliže vrhuarosti, namestila bi najslađi osmeh i dolepršala do poglavarke kuće razdragan jutarnji pozdrav, svesna da će ionako raspomamljenoj pramasvih kočinskih Da Gama prekipeti kad ugleda mladog svedoka svstaračke nemoći. S kosom u haosu, klečeći na ispolivanim čaršavipodignutog muhotepala što landara poput slomljenog pruta, tražeći odušsvom gnevu, Epifanija bi dreknula kao furija, rakšasa ili banši na nezvAuroru, što bi devojčicu proželo potajnim slatkim ushićenjem.

„Auh, dete, prepade me načisto, jednog dana ćeš mi doći glave.“I tako je Aurora da Gama došla na pomisao da ubije rođenu babu upra

zahvaljujući svojoj budućoj žrtvi. Posle toga je počela da kuje planove, anjene sve bujnije jezive fantazije o otrovima i rubovima litica, jedna


11/385

edna, padale u vodu zbog praktičnih prepreka, pošto je bilo teško nabavkobru i ubaciti je Epifaniji u postelju, a matora veštica ni za živu glavu npristala da zakorači po bilo kakvom tlu koje se, po njenim rečima, „naguzbrdo ili nizbrdo“. Aurora je znala kako da se domogne oštrog kuhinjsknoža, a bila je i sigurna da je već dovoljno snažna da Epifaniju pridavi i e rastavi od života, ali ipak je odbacila i te planove, jer nije želela da botkrivena, a suviše očigledan napad mogao bi je izložiti nimalo prijatnpropitivanju. Pošto nikako nije uspevala da pronađe savršen zločin, Aure i dalje glumila savršenu unuku; ali u sebi je maštala, mada nije shvakako ta maštanja imaju priličnu primesu Epifanijine svireposti.

„Strpljenje je majka mudrosti“, govorila je sebi. „Ko čeka, taj dočeka.“U međuvremenu je i dalje otvarala prozore tokom vlažnih noći,

ponekad bi izbacila kroz njih neki sitan i vredan ukras, izrezbarene drv

figure sa surlom, koje su plutale u vodi lagune što zapljuskuje zidoostrvske palate, ili izvanredno izrezbarene predmete od slonovače koji prirodno, tonuli u zaborav. Nekoliko dana porodica je bila u čudpokušavajući da shvati razlog tome. Sinovi Epifanije da Game, Aurorin Aires (čije se ime na portugalskom izgovara nalik na Ajriš – kao Irac naengleskom) i otac Kamois (na portugalskom ispadne kroz nosKamoins) pobuđenju bi ustanovili da su im nestašni noćni povetarci oduvali safakošulje iz ormana i poslovna dokumenta iz kutija. Lakoprsta prom

razvezivala je vrhove džakova sa uzorcima, jutane vreće pune sitnokrupnog kardamoma, listića karija i indijskih oraha, koji su vazda dreždduž senovitih hodnika poslovnog krila zgrade, pa bi se semenke piskavicpistaći sumanuto tumbali po izlizanom prastarom podu od krečnjakćumura, belanaca i ko zna čega sve, a miris začina u vazduhu mučiopramajku koja je, kako su godine proticale, postajala sve više alergičnaizvore blagostanja svoje porodice.

A pošto su muve uz zujanje već uletale kroz šuplje mreže, a nestanaleti vetra nadirali kroz raskriljene prozore, otvorene žaluzine propuštsu unutra sve ostalo: prašinu i vrevu brodova iz Kočinske luke, sireteretnjaka i soptanje remorkera, ribarske masne viceve i damare meduzižaoka, kao nož oštru sunčevu svetlost, vrelinu koja je u stanju da ugpoput mokrih krpa zategnutih preko lica, dozivanje plovećih piljara, tuevrejskih neženja što lebdi preko vode iz Matančerija, napasti krijumčara smaragda, spletkarenja poslovnih suparnika, sve veću nervobritanske kolonije u Fort Kočinu, uzvike kojima radnici i najamnici


12/385

plantažama Začinskih gora zahtevaju da budu isplaćeni, priče komunističkim nemirima i političkim potezima kongres-vala, imena GanNehru, glasine o pomorima glađu na istoku i štrajkovima glađu na sevepesme i dobovanje uličnih pripovedača i potmuli zvuk kotrljanja (dokrazbijaju o trošan mol ostrva Kabral) nadirućih talasa istorije. „Isuse Hrovo je zemlja preplavljena nižom klasom!“, proklinjao je za doručkom stAires u svom najboljem izdanju, sa sve gamašnama i šeširom. „Svet tanapolju kao da nije dovoljno prljav i smrdljiv, a? Koja li ga to onda jegnusoba, koji drznik, đavo ga odneo, opet pušta unutra? Je li ovo pristokuća, svega mi, ili neka kenjara, da prostite, tamo na bazaru?“ Tog juAurori je bilo jasno da je preterala, jer ju je njen voljeni otac Kamčovečuljak mršav kao pritka, s kozjom bradicom, u drečavoj safari košveć za glavu niži od svoje štrkljaste kćeri, odveo na mol, i pocupkuj

samouvereno ponesen provalom osećanja i uzbuđenja, tako da je nasprneverovatne lepote i užurbanosti lagune njegov obris izgledao kao nekiiz mašte, poput vilenjaka što pleše na šumskom proplanku, ili dobroćudnduha iz lampe, poverio joj zaverenički, u pola glasa, svoje neverovaotkriće koje mu razdire srce. Nazvan po pesniku i obdaren sanjarskprirodom (ali ne i pesničkim darom), Kamois je bojažljivo nagovestio dpo svoj prilici, radi o utvarama.

„Po mom uverenju“, rekao je zanemeloj kćeri, „to nam se vratila tvdraga mama. Ti znaš koliko je volela svež povetarac, kako se borilavazduh s tvojom babom; a sada se prozori, kao čarolijom, otvaraju samisebe. Kćeri moja, pogledaj samo koje stvari nestaju! samo ono što je odmrzela, zar ne vidiš? Airesovi bogoslonovi, tako ih je zvala. A nestala jestričeva mala zbirka Ganeša. A osim toga – slonovača.“Epifanijine kljove. ovoj kući dreždi previše slonova. Pokojna Bela da Gama nije imala dlake neziku. „Pa sam mislio, ako noćas ostanem budan, možda ću moći da ednom vidim njeno milo lice“, poverio joj se Kamois čežnjivo. „Šmisliš? Poruka je jasna kao dan. Što ne bi čekala sa mnom? Ti i ja smo ukoži; meni nedostaje žena, a tebi majka.“Aurora je zbunjeno pocrvenela. „Ali ja ne verujem u bezvezne duhovpovikala je i utrčala unutra, ne mogavši da prizna istinu: da je ona utvsvoje pokojne majke, koja čini to što bi činila i ona, govori njenim pokoglasom; da kći svojim noćnim šetnjama održava majku u životu, odričućsopstvenog tela i ustupajući ga pokojnici, koja u zagrljaju smrti sodbacuje, istrajavajući uporno, čak i iz groba, na postojanosti ljubavi – d


13/385

ona pretvorila u majčin novi osvit, telo za njen duh, dve lepotice u jednoj(Mnogo godina kasnije, svoj novi dom nazvaće Elefantom; i tako će

kraju krajeva, prisustva slonovska, kao i avetinjska, nastaviti da igraju ulu našoj pripovesti.)

Bela je umrla nepuna dva meseca pre toga. Bela Ðavolova Strela, kako zvao Aurorin stric Aires (on je, doduše, prišivao ljudima kojekakva imebezobzirno namećući svetu svoj lični univerzum): Izabela Himena da Gabaka koju nikada nisam upoznao. Između nje i Epifanije vodio se rat prvog dana. Udovica od četrdeset pete godine, Epifanija se preko nuživela u ulogu glave porodice: posadila bi se s punim krilom pistaćautarnju senku svog omiljenog dvorišta, hladeći se lepezom, i dok je zubkrckala ljuske uz glasno i napadno ispoljavanje moći, zapevala bi visokneumoljivim glasom:

Sisa Šafto ode na moreeeee...Srebrne boce na kolenu mu goreeeee...

Krc! krc! – pucketale su joj ljuske pod zubima.

Vratiće se da me sahrani...

Bobi Šafto žgoljavi...1

Tokom čitavog svog veka, jedino Bela nije strepela od nje. „Pa kakva jpesma“, rekla je veselo devetnaestogodišnja Izabela svojoj svekrvi nakon što je ušla u kuću kao nepoželjna, ali uz gunđanje prihvaćenevesta. „NijeSisa, nisuboce, nijesahrani i niježgoljavi. Tako slatko pevate tuljubavnu pesmicu za svoje godine, ali s tim rečima ispada prava besmislic

„Kamoise“, odvratila je skamenjena Epifanija, „prenesi svojoj snajkzačepi klopke. Nekakva joj gadost, ko bale, curi niz usta.“ Narednih duhvatila ju je prava pomama za mornarskim pesmicama protkanih ličnporukama:Šta ćemo sad sa smežuranim krojačem?2 To je izazivalo kod mladesnahe krajnje neumesno prigušeno veselje, na šta je Epifanija, sva mrgodpromenila ploču:Ribaj, ribaj, ribaj svoga lolu, niz reku ceo dan, pevala je ne bi liukazala Beli da se usredsredi na bračne dužnosti, da bi zatim prešla na niudarce: Moralno, moralno, moralno, moralno – krrrc! –kraljica nisi, znam.3

Ah, te legende o svađalačkim kočinskim Da Gamama! Pričam ih on


14/385

kako sam ih i sam čuo, ulepšane i nakićene mnogobrojnim ponavljanjiSve su to stari duhovi, daleke seni, i ja vam ovo pričam da bih raskrstnjima; to je sve što mi je preostalo i zato ih sada oslobađam. Od Kočinpristaništa do Bombajske luke, od Malabarske obale do Malabarskog bpovest o zajedništvu i razmiricama, o usponima i padovima, o našmegdanima. A onda zbogom, Mantačeri, zbogom ostaj, Priobalni puobrni-okreni, kada je moja majka Aurora stigla u to domaćinstvo kojvapilo za decom, i izrasla u visoku i buntovnu trinaestogodišnju devojčistaze su već bile jasno zacrtane.

„Suviše se izdužila za devojčicu“, glasio je Epifanijin namršteni suunuci kad je Aurora zakoračila u prve godine mladosti. „Iza napasti u okrije se đavo u srcu. A i sramota joj viri spreda, da je svi vide. Previše spreda.“ Na to je Bela ljutito uzvraćala: „A kakvo vam je to sjajno

podario dragi Aires? Ovo je barem stvarna Da Gama, živa i zdrava, i ništne smetaju veliki šaftoi. A kod bata Airesa i seka Sahare ni traga ni glaspotomstva; nema ni sifona, a kamoli bebirona.“ Airesova žena zvalaKarmen, ali ju je Bela, po ugledu na deverovu strast davanja nadimaprozvala po pustinji, „jer je jalova i ravna ko pesak, a u celoj toj pustonigde oaze da se napiješ„.

Aires da Gama, koji se trudio da briljantinom zauzda svoju gustalasastu belu kosu (preuranjene sede odavno su postale porodično obeležmoja majka Aurora bila je snežnobela već u dvadesetoj, i kakav su sabajkoviti sjaj, kakvu su ledenu težinu njenoj lepoti dodavali ti meki glešto su joj se u kaskadama slivali s glave!) – kakav je samo pozer bio tajdeda-stric! Kakav smešan lik sa malih crnobelih fotografija 5 puta 5 cm nosim u sećanju, s monoklom, uštirkanom kragnom i trodelnim odelom najfinijeg gabardena. U jednoj ruci štap s rukohvatom od slonovače(a uštapu mač, šapuće mi na uvo porodična istorija), u drugoj dugačka muštika imao je naviku, žalim što pominjem, da nosi gamašne. Dodajte tome vstas i usukane brčiće – i eto oličenja lupeža iz komične opere; ali Aires svet došao u džepnom izdanju, baš kao i njegov brat, a uvek je bio glaobrijan i pomalo sjajan u licu, tako da je njegov pritvorni izgled truta možda više za žaljenje nego za srdžbu.

Tu, na drugoj strani foto-albuma uspomena, takođe počiva i zgurenčkiljava baba-strina Sahara, žena bez oaza, koja žvaće betelov orah svzaista tako kamilastim vilicama i koja stvarno izgleda kao da ima grKarmen da Gama bila je Airesova sestra od tetke, siroče Epifanijine se


15/385

Blimunde i trećerazrednog štampara Loba. Oba njena roditelja pokosilepidemija malarije, a izgledi da će se Karmen udati bili su manji od nduboko zamrznuti sve dok Aires nije prenerazio svoju majku tražpristanak da ugovori brak s njom. Epifanija je, obuzeta nedoumicopropatila sedam besanih noći, nesposobna da se opredeli između svog sda Airesu pronađe ulov dostojan mamca, i sve beznadežnije potrebe Karmen uvale nekome pre nego što bude prekasno. Naposletku je dprema pokojnoj sestri odneo prevagu nad priželjkivanom dobrom partijoza sina.

Karmen nikada nije bila mladolika, nikada nije imala poroda, sanjalkako da na prevaru istisne Kamoisov ogranak porodice iz nasledstva, bčasnim bilo nečasnim sredstvima, i nikada ni živoj duši nije pomenula dae prve bračne noći muž u sobu došao kasno, da nije ni pogledao sv

prestravljenu i usukanu mladu nevestu koja je ležala u postelji ceptdevičanski, da se svukao sa cepidlačkom sporošću, a onda, s jednakpreciznošću, skliznuo go-golcat (stasom neobično nalik njenom)venčanicu koju je njena sluškinja ostavila na krojačkoj lutki kao simnjihovog sjedinjenja, pa šmugnuo iz sobe kroz spoljna vrata nužniKarmen je čula zvižduke koji su do njenih ušiju doprli sa vode pa pridigavši se umotana u čaršav, dok joj je teška spoznaja sopstvebudućnosti pritiskala pleća povijajući ih u zgrbljenost, spazila venčankako se presijava na mesečini dok neki mladić zamasima vesla odnosi i nonoga u njoj, u potragu za onim što je, šta god da je, među takvim čudnstvorovima važilo za blaženstvo.

Uprkos njenom ćutanju, priča o Airesovoj maskaradnoj pustolovini, zkoje je baba-strina Sahara ostala da čami među hladnim dinama svoneokrvavljenih čaršava, doprla je i do mene. Ni najobičnije porodicemogu da sačuvaju tajne; a u našem klanu, koji je sve samo ne obinajdublje skrovitosti mahom su završavale na uljanim slikama okačenimzidovima galerija... a onda, opet, možda je čitavo to zamešateljstvo iizmišljeno, kao bajka koju je porodica smislila da bi šokirala – ali ne pre– i da bi lakše svarila – jer je ovako egzotičnije ilepše – činjenicu da je Aireshomoseksualac? Doduše, istina je i da je Aurora da Gama u svojim zregodinama naslikala taj prizor – na njenom platnu muškarac u haljiobasjan mesečinom, sedi, sav nacifran, spram obnaženog i znojem oroševeslačevog torza – moglo bi se pokrenuti pitanje da li je, uz svu svboemsku utemeljenost, ovaj dvostruki portret tek fantazija koja se uvrež


16/385

smeštena u ustaljene okvire neobuzdanosti; da li je priča, onako kakoispričana i naslikana, zaogrnula Airesovu tajnu razuzdanost bleštavoodorom koja skriva kurac i dupe, krv i srčanost, odvažnu rešenost i stkržljavog kicoša koji saleće mišićave družbenike među lučkim pacoviushićenjem natopljen užas plaćenih zagrljaja, sladostrasna milovanja lučnosača teških pesnica, po zabitim budžacima i jazbinama u kojima se palmino vino, ljubav nabreklih, mišićavih guzova mladih vozača bicikl-ri izgladnelih usta derana s bazara; da li je zanemarila osorno svadljprisustvo u stilu lude ljubavi njegove duge, ali nikako verne, veze saputnikom s kojim je isplovio te prve bračne noći, a koga je Aires proz„Princ Henri Navigator“... da li je oterala nedolično odevenu istinupozornice, a potom odvratila pogled?

Ne, dragi moji. Verodostojnost ove slike nećemo osporiti. Šta god da

kasnije dešavalo između ovo troje – neverovatna prisnost koja se pod stdane razvila između Princa Henrija i Karmen da Gama biće zabeležena oj dođe vreme – a sve je otpočelo događajem sa zajedničkom venčanicom

Golotinja ispod pozajmljene venčanice, mladoženjino lice pnevestinskim velom – eto, taj mi prizor u srcu priziva sećanje na ovčudaka. Bilo je u njemu mnogo toga što me nikada nije dirnulo; ali kadzamislim onako, u punom sjaju Njenog kraljevskog visočanstva, u tprizoru, u kojem bi mnogi tamo kod kuće (i ne samo tamo) videli posrnua vidim njegovu hrabrost i njegov potencijal, da, za slavu.

„Ako mi već nije bio trn pod guzicom“, umela je da kaže moja draga mnaslednica neustrašivog jezika svoje majke, povodom života s nevoljestricem Airesom, „onda mi je, dragi moj, svakako bio kost u grlu.“

I kad se već upuštamo u to, kad poniremo do srži cele priče o porodičnsukobima i preuranjenim smrtima, osujećenim ljubavima i bezumnstrastima, slabim plućima, moći i novcu, još sumnjivijim zavodljivostimmisterijama umetnosti, da ne zaboravimo ko je otpočeo sve to, ko je to iskoračio iz svog elementa i udavio se, čija je vlažna smrt povukla čiizmakla kamen temeljac i započela dugo porodično opadanje, kojeokončalo mojim sunovratom u provaliju: Fransisko da Gama, Epifanblaženopočivši suprug.

Da, da, i Epifanija je nekada bila nevesta. Poticala je iz stare, u ono dveć znatno oslabljene trgovačke porodice, klana Menezesovih iz Mangali izazvala je silnu ljubomoru kad se baš ona, posle slučajnog susreta na n


17/385

svadbi u Kalikutu, dočepala najvećeg plena protivno svakom zdravorazumu, po mišljenju mnogih razočaranih majki, jer je jedan tako bočovek trebalo da oseti pristojno gnušanje prema praznim računima u banveštačkim draguljima i jeftinoj odeći propalog i pregaženog klana ove mnamiguše mamipare. Na pragu stoleća kročila je, ruku pod ruku s pradedoFransiskom, na ostrvo Kabral, prvi od četiri zasebna, zmijska, rajsko-paklična univerzuma ove moje priče. (Drugi je bio salon moje majkeMalabarskom brdu; treći je vrt mog oca nebu pod oblake; a čudoviuporište Vaska Mirande, njegova Mala Alhambra u Benenheliju, za menbio, jeste i postaće u ovom pripovedanju poslednji.) Tamo je zatevelelepno staro zdanje u tradicionalnom stilu, sa mnoštvom ljuppovezanih dvorišta sa zelenkastim ribnjacima i fontanama zaraslimmahovinu, okruženim tremovima u kitnjastom duborezu, iza kojih

pružao lavirint soba visokih svodova, nad kojima su uzdignute krovokrasili zabati i keramičke pločice. Bila je usred bogataškog raja tropsrastinja; baš kako se poželeti može, pomislila je Epifanija, jer, premdranu mladost provela na ivici bede, oduvek je smatrala da ima dara veličanstvenost.

Međutim, nekoliko godina po rođenju njihova dva sina, Fransisko Gama je jednog dana doveo kući nezamislivo mladog i sumnjivo dražesnFrancuza, izvesnog M. Šarla Žanerea, koji se držao kao da je genijearhitekte, iako je jedva prevalio dvadesetu. I pre no što je Epifanija stigda trepne, njen lakoverni muž naložio je tom fićfiriću da izgradi ne jedveć dve nove kuće u njenim divnim vrtovima. A kakve su to ludačgrađevine ispale! Prva, čudna, uglasta i kockasta skalamerija, u čijuunutrašnjost vrt toliko zadirao da je često bilo teško pogoditi jeste li napili unutra, a nameštaj je izgledao kao da je pravljen za bolnicu ili zageometrije, jer niste mogli da sednete a da se ne nasadite na nešto šiljdruga, drvena i papirnata kuća od karata – „u japanskom stilu“, rekao je zgroženoj Epifaniji – prava klopka u slučaju požara, sa zidovima u vkliznih paravana od pergamenta, čije sobe nisu bile predviđene za sedennego za klečanje, a noću se moralo spavati na asuri prostrtoj po podubalvanom ispod glave, kao sluge, dok je odsustvo privatnosti naveEpifaniju da primeti kako „eto, barem možemo da znamo kakvo stomačno zdravlje svih ukućana, jer kupatilo umesto zidova ima guz-papi

Da sve bude još gore, Epifanija je ubrzo otkrila da je njen muž, čim suludorije bile dovršene, počeo često da biva prezasićen njihovim predivn


18/385

domom, pa bi za doručkom lupio šakom o sto i objavio da se „sele na Istili da „kreću put Zapada“, posle čega cela porodica nije imala drugog izbveć da sve đuture preseli u jednu ili drugu skalameriju tog Francuza, i ni protesti ovog sveta nisu ništa vredeli. A posle nekoliko nedelja usledilanova selidba.

Fransisko da Gama ne samo da nije bio u stanju da živi sređenim životkao sav normalan svet nego je, što je Epifaniju bacalo u najcrnje očajanjepride i pokrovitelj umetnosti. Dovlačio je spodobe iz nižih staležanedopustivim stilom odevanja, koje su se nalivale rumom i viskijemžvakale konoplju, pa su čitavu večnost ispunjavali Francuzove kutandrkavom muzikom, pesničkim maratonima, golim modelima, opušcismotane marihuane, celovečernjim školama kartanja i drugim izrazinadasve nepriličnog ponašanja. Boravili su tu i strani umetnici, ostavlja

za sobom čudnovate viseće konstrukcije, koje su podsećale na džinovmetalne vešalice što se obrću na vetru, pa slike nekih nakaza sa oba okaistoj strani nosa i ogromna platna po kojima kao da se nekim nesrećnslučajem prosula boja, i sva ta čuda Epifanija je morala da kači po zidovidvorištima svog ljubljenog doma, te da ih gleda iz dana u dan, kao danešto valjano.

„Ta tvoja bezvezna umetnost, Fransisko“, rekla je mužu otrov„oćoraviću koliko je ružna.“ Ali on je bio imun na njene otrove. „Slepota nije dovoljna“, odvratio je on. „Stare palate, staro ponašanje, sbogovi. Svet danas vrvi od pitanja i lepota se iskazuje na nove načine.“

Otkako je ugledao svetlost dana, Fransisko je bio pravi pravcati hepredodređen za pitanja i traganja, a kućni život da je gušio koliko i DKihota. Bio je zgodan kao greh i duplo više čedan, a između vratnicaterenu za kriket, u ono doba zastrtom rogozinom od kokosovih vlakapokazao se u mladim danima kao vraški spor levoruki bacač i eleganudarač na poziciji četvorke. Na fakultetu je bio najbolji student fizikegodini, ali je rano ostao bez roditelja pa je, posle dosta razmišljanja, odlda odustane od nauke, prihvati svoju dužnost i lati se porodičnog posSazreo je i postao pravi volšebnik u vekovnom umeću kojim su Da Gazačine i oraščiće pretvarali u zlato. Umeo je da namiriše novac u vazduda onjuši vetar i da kaže donosi li dobitak ili gubitak; ali bio je i filantpomagao je sirotišta, otvarao besplatne ambulante, gradio škole po selina zabačenim rukavcima, osnivao institute za proučavanje bolesti kokosopalmi, pokretao projekte za očuvanje slonova na planinama iznad svo


19/385

polja začina i bio pokrovitelj godišnjih nadmetanja za vreme Onamsvetkovine cveća, na kojima su birali i krunisali najboljeg pripovedača izkraja; bio se, zapravo, toliko razmahao u svom čovekoljublju da je Epifmorala (uzalud) da se pobuni: „A kad spiskaš novac, i deca krenu okolkapom u ruci? Hoće li tad da nas hrani ta tvoja, kako se zvaantropologija?“‘

Suprotstavljala mu se na svakom koraku i redom gubila bitke, osim oposlednje. Modernista Fransisko, pogleda uperenog u budućnost, postaonajpre sledbenik Bertranda Rasela – „Religija i nauka“ i „Obožavslobodnog čoveka“ bile su njegove bezbožničke Biblije – a potom vatrenije nacionalističke politike Teozofskog društva gospođe Eni BesDa se podsetimo: Kočin, Travankor, Majsor, Hajderabad tehnički npotpadali pod Britansku Indiju; to su bile indijske države sa sopstvenprinčevima. Neke od njih – kao Kočin – mogle su da se diče daleko vprosekom obrazovanja i pismenosti u poređenju s prilikama koje su vladu oblastima pod neposrednom britanskom upravom, dok je u drugima Hajderabadu) vladao poredak koji je Nehru nazvao „savršenifeudalizmom“, a u Travankoru je čak i Kongres stavljen van zakona; none mešamo (što Fransisko nije činio) pojavnost sa stvarnošću; smokvinnije isto što i smokva. Kada je Nehru istakao nacionalnu zastavu u Majslokalne (indijske) vlasti uništile su ne samo zastavu, već i jarbol, istog tkad je on napustio grad, kako taj događaj ne bi razbesneo prave vlastodršUbrzo po izbijanju Prvog svetskog rata, na njegov trideset osmi rođendanFransisku se nešto prelomilo.

„Englezi će morati da odu“, objavio je svečano i ozbiljno tokom veispod uljanih portreta svojih predaka, nacifranih od glave do pete.

„Bože, pa kuda će sad?“, zavapila je Epifanija, kojoj je promakao psmisao. „Zar u ovako teškom času da nas ostave na milost i nemilost oavetinji Kajzeru?“

Fransisko je na to planuo, a dvanaestogodišnji Aires i jedanaestogodiKamois sledili su se u mestu. „Mi već skupo plaćamo tog Kajzera!“, gre. „Udvostručene dažbine! Naši mladići ginu u engleskim uniformamNacionalno bogatstvo otprema se preko mora; ovde narod umire od gladEnglezi krckaju naše žito, pirinač, prerađevine od jute i kokosa. Od mlično zahteva se da isporučim robu ispod nabavne cene. Ispraznili su nrudnike: šalitru, mangan, liskun. Aman! Bombajska gospoda se bogatnacija srlja u propast!“


20/385

„Mnogo su tebi te knjige zavrtele mozak“, uzvratila je Epifanija. „Šta mi nego deca imperije? Englezi su nam dali sve, ili možda nisu? Civilizazakon, red, sve odreda. Čak i tvoje začine, od kojih mi kuća bazdi, kupujvelikodušnosti, i time nas oblače i hrane nam decu. I što ih onda izdajnogovaraš i puniš deci glave kojekakvim bezbožnim glupostima?“

Od toga dana jedva da su i progovorili. Aires je, u inat ocu, stao majčinu stranu; Epifanija i on bili su za Englesku, Boga, materijalizstarinske običaje i miran život. Fransisko je stizao na sto mesta i sav kipeenergije, a Aires je glumio lenjost, vežbajući kako da izbezumi prekomernom dokolicom i lenčarenjem. (I ja sam u mladosti, iz razrazloga, bio sklon lenčarenju. Ali nisam hteo nikoga tako da najedim; alovi naum bio je da se sporošću borim protiv ubrzane navale samVremena. I toj priči ćemo se kasnije vratiti.) Fransisko je pak u mla

Kamoisu našao saveznika, usađujući mu vrline nacionalizma, razumumetnosti, inovacije i, u ono vreme, bunta. Fransisko je delio Nehruov prezir prema Indijskom nacionalnom kongresu – „pričaonici za Induse“u tome dobio Kamoisovu ozbiljnu podršku. „Eni rekla ovo, Gandi reono“, gunđala je Epifanija. „Nehru, Tilak i sve te bitange i razbojnicsevera. Samo ti nemoj da slušaš majku! Samo nastavi tim putem pa završiti u zatvoru, a onda – ode glava!“

Fransisko se 1916. priključio kampanji za nezavisnost, koju su predvoEni Besant i Bal Gangadhar Tilak, idući za svojom zvezdom vodiljotražeći nezavisni indijski parlament koji bi odlučio o budućnosti zemlje. ga je gospođa Besant zamolila da osnuje Ligu za nezavisnost u Kočinu, pokazao toliko smelosti da je pozvao u članstvo lučke radnike, berače čkulije sa bazara i sopstvene najamnike, kao i ovdašnju buržoaziju, Epifae bila očajna. „Mase i klase u istoj vreći! Bruka i sramota! Taj čovek je suma!“, vajkala se slabašnim glasom, mašući lepezom, a onda bi utonulturobno ćutanje.

Dan-dva po osnivanju Lige, došlo je do uličnih sukoba u Ernakulamčetvrti koja izlazi na dokove; nekoliko desetina nasilnički nastroječlanova Lige uspelo je da nadjača jedan omanji odred lako naoružaneskadrona i da njegovo ljudstvo ispraši kući bez oružja. Sledećeg dana, Le zvanično zabranjena, a jedan motorni čamac stigao je do ostrva KabraFransiska da Gamu otpravi iza rešetaka.

Narednih šest meseci odležao je u zatvoru s povremenim prekidimzaradivši prezir svog starijeg sina i beskrajno divljenje mlađeg. Pravi he


21/385

nema šta. Tim kratkim boravcima u zatvoru i žestokom političkaktivnošću između dva tamnovanja, kada je, po Tilakovim instrukcijamamnogim prilikama namerno provocirao hapšenje, stekao je zasluge zbkojih je postao čovek koji obećava, koga vredi držati na oku, ličnost kslede: zvezda.

Ali zvezde padaju; heroji propadaju; Fransisko da Gama nije ostvasvoju sudbinu.

U zatvoru je imao vremena za rad koji mu je došao glave. Niko nikada uspeo da dokuči gde se to, na kojoj rasprodaji isluženih starudija umpradeda Fransisko dokopao naučne teorije, zbog koje se iz narodnog herpremetnuo u opštenarodno ruglo, a koja je tih godina počela sve više dazaokuplja, da bi na kraju u borbi za njegovu naklonost istisnula čanarodni pokret za nezavisnost. Možda se ono staro zanimanje za teorijsfiziku izmešalo s njegovim strastima novijeg datuma, teozofijom gospBesant, Mahatminim zauzimanjem za jedinstvo svih među sobom tolrazličitih miliona Indijaca, s traganjem modernistički nastrojenih indijsintelektualaca toga doba za nekom svetovnom definicijom duhovnživota, i one izvikane reči – duše; u svakom slučaju, krajem 1916. Frane o svom trošku štampao raspravu, koju je zatim razaslao svim većčasopisima, preporučujući je njihovoj blagonaklonoj pažnji, pod naslov

„U susret okvirnoj teoriji transformacionih polja savesti“, a tu je izpretpostavku da svuda oko nas postoje nevidljive „dinamičke mreduhovne energije, nalik elektromagnetnim poljima“, tvrdeći da su o„polja svesti“ ni manje ni više nego spremišta pamćenja – i u praktičnommoralnom smislu – čitavog ljudskog roda, da su, u stvari, upravo ono štoDžojsov Stiven nedavno (u časopisu „Egoista“) napomenuo da želi da isku svojoj duševnoj kovačnici: dakle, nepatvorena savest naše vrste.

Na najnižem nivou delovanja, takozvana TPS navodno olakšavobrazovanje, tako da ono što jedan čovek nauči negde na Zemlji smolakšava učenje svakome i svuda; ali takođe ukazuje i na činjenicu dasvojoj najuzvišenijoj ravni, onoj ravni koju je, doduše, najteže uočiti, pdejstvuju etički, u isti mah određujući i bivajući određena našim moralnodlukama, učvršćena svakim moralnim opredeljenjem na planeti, i obrnubivaju oslabljena nedoličnim radnjama, tako da bi, teorijski, prevpočinjenih nedela unepovrat razorilo polja svesti, a „čovečanstvo bi se tsuočilo s neizrecivom stvarnošću univerzuma koji je postao amoralan


22/385

stoga lišen i smisla s uništenjem etičke povezanosti, zaštitne mreže pkojom smo, moglo bi se reći, oduvek živeli“.

Fransiskova rasprava se, zapravo, bavila razmatranjem samo nižedukativnih funkcija polja, i to bez imalo uverljivosti, procenjujući mordimenzije u jednom relativno kratkom i, po sopstvenom priznanspekulativnom odlomku. Međutim, šegačenje koje je taj tekst izazrazleglo se na sva zvona. Uvodnik madraskog lista „Hindu“, u član„Gromovi Dobra i Zla“, ocrnio ga je nemilosrdno: „Zebnje koje more dGamu u pogledu budućnosti našeg morala nalik su bojaznima nekšašavog meteorologa koji veruje da naši postupci određuju vremensprilike, te ako se ne vladamo, da tako kažemo,umereno, nad glavom će nambesneti isključivo oluje.“ Satirični kolumnista Osica iz „Bombajske hron– čiji je urednik bio Horniman, inače prijatelj gospođe Besant i pobonacionalističkog pokreta, a i zdušno je preklinjao Fransiska da ne objavraspravu – pitao se zlobno da li su famozna polja svesti isključivo za ljudupotrebu, ili možda i druga živa stvorenja – na primer bubašvabe ili zmotrovnice – mogu da nauče kako da iz njih izvuku koristi; ili pak, možsvaka vrsta ima razvijene ovakve vrtloge koji vitlaju oko planete. „Trebda strahujemo od kontaminacije naših vrednosti – nazovimo ih gamzračenjem – usled slučajnog sudara polja? Neće li bogomoljkine navikparenju, estetika pavijana ili gorile i škorpionske strategije kobno oku

naše jadne psihe? Ili se to možda, bože sakloni – većdesilo!“Upravo ti „gama zraci“ dotukli su Fransiska; postao je predmet rugla, lpredah od krvožednog rata, ekonomskih nevolja i borbe za nezavisnostpočetku je još uspevao da sačuva pribranost, koncentrišući se iz sve snagbi li smislio neki eksperiment kojim bi dokazao bar prvu, onu mahipotezu. Napisao je drugu raspravu, u kojoj je predlagao da bi tzv. bodugi nizovi besmislenih reči kojima učitelji katak plesa prate pokrete noruku i vrata, mogle da posluže kao prikladno tle za eksperiment. Jedtakav niz (tat-tat-taa drigej-tun-tun dži-dži-kataj to, talang, taka-tun, tuTaj, taj! itd.) mogao bi da se iskoristi uz još četiri niza besmislenkoještarija, koje treba izgovarati uz isto ritmičko naglašavanje ka„ogledni“ uzorak. Učenici iz stranih zemalja, koji ne poseduju nikakznanje o indijskom plesu, bili bi zamoljeni da nauče svih pet; a Fransiskova teorija polja važi, plesna obuka bi se – tandara-broć! – pokakao najlakša za pamćenje.

Eksperiment nikada nije sproveden. Ubrzo mu je stigao zahtev da


23/385

povuče iz Lige za nezavisnost, a njene vođe, među kojima je bio i MoNehru lično, prestali su da odgovaraju na sve žalobnija pisma kojima ihmoj pradeda zasipao. Umetnički tipovi nisu više pristizali u prepunbarkama da banče u nekoj od dve skalamerije na ostrvu Kabral, da puopijum na papirnatom Istoku ili piju viski na ćoškastom Zapadu, premdase Fransisku s vremena na vreme, kako je rastao ugled onog Francuobraćali pitajući ga da li je on zaista bio prvi indijski pokrovitelj tog mlakoji se kasnije sam prozvao Le Korbizje. Kad bi mu uputili takvo pitapropali heroj bi odgovarao kratko i jasno: „Nikad čuo.“ Posle nekvremena pitanja su utihnula.

Epifanija je likovala. Dok se Fransisko zatvarao u sebe i tonuomalodušnost, a lice mu poprimalo onaj natušten izraz svojstven svljudima koji su duboko uvereni da im je svet nepravedno i nezasluže

naneo neku veliku nepravdu, ona se hitro primicala plenu (i to, kako ispostavilo, bukvalno). Zaključio sam da su godine potisnutnezadovoljstava u njoj othranile osvetnički gnev – gnev, moje prnasleđe! – koji se često ne može razdvojiti od nepatvorene i ubilačke mržiako bi se ona, da ste je kojim slučajem upitali da li voli svog mpretvorila u suštu preneraženost. „Sklopili smo brak iz ljubavi“, reklasvom ojađenom suprugu tokom jedne od onih beskrajnih ostrvskih večkada je radio bio jedino društvo. „Zašto sam popuštala tvojim mušicama ne iz ljubavi? I eto kud su te samo dovele! E, sad ćeš ti malo menipopuštaš iz ljubavi.“

Mrske skalamerije u vrtu stavljene su pod katanac. Ni politika više smela da se pominje u njenom prisustvu: kada je Ruska revolucija potrsvet, kad se okončao Veliki rat, kada su vesti o pokolju u Amritsprocurile sa severa i dotukle anglofiliju kod bezmalo svakog Indi(nobelovac Rabindranat Tagore vratio je kralju vitešku titulu), EpifanijaGama je na ostrvu Kabral držala uši začepljene, s nepokolebljivom verkoja se maltene graničila s huljenjem, u svemoćno dobročiniteljstvo Enga njen stariji sin Aires verovao je zajedno s njom.Na Božić 1921, osamnaestogodišnji Kamois stidljivo je doveo sedamnaestogodišnju siroticu Izabelu Himenu Sozu, da je upozna sa svoroditeljima. (Epifanija je pitala gde su se upoznali, pa je čula uz srumenilo ispričanu priču o slučajnom susretu u Crkvi Svetog Franjfrknula, s prezirom poniklim iz sopstvene neviđene sposobnosti da zaborsve nepodobno u vezi sa sopstvenim poreklom: „Devojčura bog te p


24/385

odakle!“ Ali Fransisko je devojci dao svoj blagoslov, ispruživši umornu rpreko, iskreno rečeno, ne baš praznične trpeze, kako bi je položio na ljuglavu Izabele Soze.) Kamoisova buduća nevesta bila je izrazito neposreOčiju užagrenih od uzbuđenja, pogazila je Epifanijin petogodišnji tabizrazila svoje oduševljenje opštim bojkotom u Kalkuti i masovndemonstracijama u Bombaju protiv posete princa od Velsa (budućEdvarda VIII), usta punih hvale za Nehruove (oca i sina) i njihovo odbijda sarađuju sa sudom, zbog čega su obojica završili u zatvoru. „Sadvicekralj videti ko je ko“, rekla je. „Motilal voli Englesku, ali je čak i nmilija robija.“

Fransisko je živnuo, stara iskra razgorela se u njegovim davno zgasočima. Ali Epifanija je progovorila prva. „U ovoj pobožnoj hrišćanskoj Englez je i dalje zakon, madmoazel“, odbrusila je. „Ako gajiš ambic

pogledu našeg momka, onda da pripaziš na jezik! Hoćeš crno ili belo meReci glasno i jasno! Čašudao vina iz uvoza, fino hladnog? Može. PudingZašto da ne. To su prave hrišćanske teme, frojlajn! Još nadeva?“

Kasnije, na molu, Bela je bila podjednako otvorena u pogledu ličzapažanja, ogorčeno prebacujući Kamoisu što je nije uzeo u zaštitu. „Vkuća je kao neki predeo izgubljen u magli“, rekla je vereniku. „Nevazduha da se diše! Neko tu baca čini i isisava život iz tebe i tvog jadtate. Tvog brata ko šiša, ionako je izgubljen slučaj. Možeš da me mrziš kohoćeš, ali jasno je ko boje na toj tvojoj, da izviniš, grozoti od košulje, da nešto gadno muti.“

„Dakle, nećeš više dolaziti?“, upitao je Kamois pokunjeno.Bela je ušla u čamac koji je čekao. „Ludice“, rekla je. „Baš si ti jedan s

i dirljiv dečko. Nemaš ti pojma šta sam sve spremna, a šta nisam, da učiljubavi radi; gde sve hoću, a gde neću da odem, s kim ću se boriti a s kneću, koje ću čini raščiniti činima svojim.“

Narednih meseci Bela je izveštavala Kamoisa o svetu, deklamovala mNehruov govor povodom produženja njegove zatvorske kazne u maju 19Zastrašivanje i strahovlada postali su glavni vladini instrumenti. Zar zada će na taj način pridobiti naklonost? Naklonost i privrženost potiču iz se ne mogu iznuditi uperenim bajonetom. „Ovo mi zvuči kao brak tvojihroditelja“, rekla je potom razdragano; a Kamois, kod kojeg je neizmeljubav prema ovoj lepoj ali jezičavoj devojci ponovo razbuknacionalistički žar, imao je obraza da pocrveni.

Bela ga je uzela pod svoje. U to vreme san mu se narušio i počeo je da


25/385

hripavo, kao astmatičar. „Sve je to od onog ustajalog vazduha“, govorila e. „Elem, moram da spasem makar jednog Da Gamu.“

Ona je naredila promene. Uz njena uputstva – i Epifanijin jed: „Nemosi pomislio da ću izbaciti piletinu sa stola zato što te to tvoje pilence, mala droca, tera da jedeš prosjačku hranu“ – postao je vegetarijananaučio je da dubi na glavi. U potaji je, takođe, polomio prozorski okvpentrao se u Zapadnu kuću uraslu u paučinu, gde je čamila očeva bibliotei počeo je da guta knjige sa sve knjiškim moljcima. Atar, Hajam. TagKarlajl, Raskin, Vels, Po, Šeli, Ram Mohan Roj. „Vidiš?“, bodrila ga je„Vidiš da možeš; i ti možeš da postaneš ličnost, a ne samo otirač u košuogavnim bubetinama.“

Fransiska nisu spasli. Jedne noći, posle kiše, bacio se s ostrva i otplimožda je poželeo da se domogne vazduha van začaranog kruga ostrv

Zahvatila ga je struja; posle pet dana našli su njegovo naduveno telo kudara o zarđalu bovu u luci. Zaslužio je da bude upamćen po svojoj ulozrevoluciji, po dobrim delima, naprednim stavovima, po svom umu; njegova prava zaostavština bile su neprilike u poslu (opasno zanemarentokom tih poslednjih godina), astma i naprasna smrt.

Epifanija je progutala vest o njegovoj smrti a da nije ni trepnula. Popilnjegovu smrt, kao što mu je pojela život; i bujala je.


26/385

3

Na odmorištu širokog strmog stepeništa do Epifanijine spavaće so

smestila se privatna porodična kapela, koju je Fransisko onih davnih daprepustio na preuređivanje jednom od svojih Francuza, uprkos Epifanijinprotestima. Izbačen je pozlaćeni oltar s malim umetnutim slikarijamakojima Isus izvodi čudesa dok se u pozadini šepure kokosove palmplantaže čaja; izbačeni su i porcelanski kipovi apostola i zlatni heruvimipoziraju, duvajući u trube, na pijedestalima od tikovine; zatim svećestaklenim činijama u obliku ogromnih čaša za konjak; pa čipka na oltdopremljena čak iz Portugalije; pa čak i samo raspeće – „sve saprvoklasna roba“, tužila se Epifanija, „a Isus i Marija zakatančeni u maguz sve ostalo“; a pošto ga ova skrnavljenja nisu zadovoljila, prokletnikdrznuo da okreči celu prostoriju u belo, kao da je neka bolnička soba, pe opremio najneudobnijim drvenim klupama u čitavom Kočinu, a ondatoj unutrašnjoj sobi bez prozora, nalepio na zidove ogromne isečke papira, kao imitacije prozora s vitražima, „ko da nismo mogli da metnenormalne prozore da smo hteli“, jadikovala je Epifanija, „vidi samo kispadosmo jeftini, sa prozorima od hartije u božjem domu“; a prozori nisu imali ni čestite slike, samo guste i lepljive namaze boje s ludač

kockastim ornamentima, „ko girlande za dečja slavlja“, frktala je Epifa„U takvoj sobi ne možeš ni da držiš krv i telo Spasitelja našeg, nego srođendansku tortu.“

Fransisko je, braneći ostvarenja svog štićenika, odvratio da tu oblik i ne samo što zamenjuju sadržaj već pokazuju da, ako se pravilno shvazapravo mogu i dabudu sadržaj; na šta je Epifanija prezrivo odbrusila: „Tadakle, nama možda i ne treba Isus Hrist ako je dovoljan i samo oblik kršto da se zamajavamo s raspećem, a? Gle kakvo je bogohulno delo taj Francuz napravio: crkvu što preskače Sina božjeg dok On umire za ngrehe.“

Pošto je sahranila muža, Epifanija je odmah sutradan naredila da se svspali, i vratiše se heruvimi, čipka i staklarija, raskošno tapacirane stoobložene grimiznom svilom i jastučići u istom tonu, sa zlatnim gajtanina kojima je žena njenog položaja mogla čestito da klekne pred GospodPrastari italijanski gobleni sa kebabisanim svecima i tandorisanmučenicima vratili su se na zidove, obrubljeni kitnjastim i nabran


27/385

zavesama, pa je mučno sećanje na francuske rogobatne novotarije ubzatrto prisnom i memljivom pobožnošću. „Bog je na svom nebu“, objavitaze udovica, „i na svetu je sve cakum-pakum.“

„Od sada“, odlučila je Epifanija, „vodićemo skrušen život. Spasenju smožemo nadati od čovečuljka s krpicom oko pasa i njegove bratije.“ I zaskrušenost kojoj je stremila bila je sve samo ne gandijevska: skrušenokojoj je ujutro kasno ustajala i zaticala poslužavnik s jakim zaslađenim ču krevetu, pa onda dozivala kuvara udarcem dlana o dlan i naređivala koela da pripremi tog dana, pa bi pozivala sluškinju da dođe, naulji joiščetka još dugu ali sve više sedu i proređenu kosu, tako da na nju svkrivicu za sve gušća klupka koja su svakog jutra ostajala na četki; skrušedugih prepodneva kada bi siktala na krojača koji je dolazio u kuću s novhaljinama, i klečao kraj njenih nogu usta punih čioda, koje je povrem

vadio ne bi li oslobodio udvorički jezik; a potom dugih popodnevamagazama s tkaninama, kada su se, na njeno ushićenje, trube najprobransvile kovitlale po podu s belim zastiračima, a tkanina za tkaninom trepervijorila kroz vazduh da bi se skrasile u mekim, nabranim planinambleštave lepote; skrušenost ćeretanja sa šačicom onih s kojima je delilaprečagu na društvenoj lestvici, i poziva na „prilike“ kod Engleza u tvrđanjihov nedeljni kriket, njihove čajanke s plesom, pa njihovo godipriredba božićnih pesmica, s glasićima ružnjikave i vrućinom izmrcvardece, jer, na kraju krajeva, i oni su hrišćani, iako je posredi saAnglikanska crkva, ništa ne mari, Englezi su osvojili njeno poštovanje, im nikada neće predati srce, koje, naravno, pripada Portugaliji, dok sanjašetnjama uz Taho i Duero, o paradiranju lisabonskim ulicama, podrukunekim velikašem. Beše to skrušenost u kojoj su snahe ugađale većini njprohteva dok im je ona život pretvarala u pakao, a sinovi se starali danovac, na njen zahtev, slobodno dotiče; da sve bude na svom mestu, a onajzad, posle tolikih godina, u središtu paukove mreže, na vrhu gomile, se kao zmaj meškolji na hrpi zlata pa da, kad joj se ćefne, sukne plamstrave i katarze. „Izdržavanje tvoje mame i njene skrušenosti koštaće čitavo bogatstvo“, požalila se Bela da Gama mužu (udala se za Kampočetkom 1923), slikovito se posluživši opaskom koju su često upućivaračun M. K. Gandija. „A ako nastavi da tera po svome, platićemo, bogmsvojom mladošću.“

Evo šta je uništilo Epifanijine snove: Fransisko joj nije ostavio ništa odeće, nakita i skromne svote za izdržavanje. Što se tiče svega osta


28/385

saznala je, zapenjena od besa, da će zavisiti od dobre volje sinova, kojimsve prepisano popola, uz klauzulu da se Trgovačka kompanija „Gama“ sme cepati „izuzev ako poslovne okolnosti nalažu drugačije“, te da AirKamois „treba da nastoje da rade zajedno u ljubavi, da porodični imetakbi otišao u propast zbog razdora ili nesloge“.

„Čak i s onoga sveta“, kukala je prababa Epifanija posle čitatestamenta, „šamara me, i to sa obe strane.“

I to je deo mog nasleđa: grob ne namiruje svađe.Porodični advokati Menezesovih nisu uspeli da pronađu rupu u zakon

na veliko očajanje udovice. Plakala je, čupala kose, busala se u slabačkai škripala zubima, dižući opasno prodornu galamu; ali advokati su i dauporno objašnjavali da princip nasleđivanja po majčinoj liniji, po komeKočin, Travankor i Kolam poznati, i po kome bi raspodela porodične svo

bila potpuno u rukama madam Epifanije, a ne pokojnog dr Da Game, nenikakvim natezanjem mogao da se primeni na slučaj hrišćanske zajednbudući da ga primenjuju isključivo hinduisti.

„Dajte mi onda Šivin lingam i vedro za polivanje“, prenosi legenEpifanijine reči, mada ih je ona kasnije porekla. „Odnesite me do Gangću uskočiti očas posla.Hai Ram!“

(Moram da primetim da, po mom mišljenju, Epifanijina spremnost obavi obredno kupanje i hodočašće zvuči neubedljivo, skoro apokrifno, akuknjave, škrgutanja zubima, čupanja kose i busanja u grudi sasvim izvebilo.)

Sinovi pokojnog magnata zapustili su poslove, mora se priznati, suvčesto ometeni svetovnim stvarima. Aires da Gama, potresen očevsamoubistvom više nego što je bio spreman da pokaže, potražio je utehbludničenju, izazvavši pravu poštansku bujicu – poplavu polupismenpisama na jeftinom papiru, napisanih jedva čitljivim rukopisom. Pisaljubavnih, poruka ispunjenih požudom i srdžbom, nasilničkih pretukoliko voljeni nastavi s tim nesnosnim kinjenjem. Iza ucveljene tirpisama stajao je niko drugi do onaj veslač iz prve bračne noći: Princ HNavigator glavom i bradom.Nemoj da misliš da ne čujem šta sve radiš. Dsrce ili ću ti ga iščupati iz grudi. Ako ljubav nije ceo svet i nebo odozgoišta, gora je od blata.Ako ljubav nije sve, nije ništa: to načelo i njegova suprotnost (to

neverstvo) sukobljavaju se kroz sve godine ove moje priče bez daha.Aires, koji je po celu noć terao kera, često bi prespavao i dane omam


29/385

hašišem ili opijumom, oporavljajući se od silnih napora, a neretkozavršavao u stanju koje je iziskivalo pomoć zbog raznih sitnijih povreKarmen je, bez reči, stavljala meleme i spremala tople kupke da mu ububoje; i ako je, kad bi zahrkao u toj kupci od vode zahvaćene iz dubobunara njenog čemera, ikada došla na pomisao da mu zagnjuri glavu pvodu, nije popustila pred iskušenjem. Uskoro će joj se pak ukazati drugaprilika da iskali svoj bes.

Što se pak Kamoisa tiče, on je, onako povučen i tih, bio pravi očev Preko Bele se obreo u grupi mladih nacionalradikala kojima su, razdraženim pričama o nenasilju i pasivnom otporu, veliki događaji u Rupotpuno zavrteli mozak. Počeo je da posećuje, a potom i da sam dpredavanja s naslovima poput „Napred!“ ili „Terorizam; da li cilj opravdsredstvo?“

„Kamois, koji ni mrava ne bi zgazio“, smejala se Bela. „Uh, što ćeš postati jedan veliki i strašni mravogazitelj.“A onda je deda Kamois otkrio da postoje lažni Uljanovi. Pred kraj 1

obavestio je Belu i njene prijatelje da je jedna elitna trupa sovjetglumaca dobila ekskluzivno pravo da igra V. I. Lenjina: ne samo za vrenaročito pripremanih putujućih predstava, na kojima se sovjetskom narobesedilo o slavnoj revoluciji, već i na hiljadama i hiljadama javnih prirkojima, zbog prevelikih obaveza, vođa nije mogao da prisustvuje. Lenjinglumci bi učili a potom držali velikanove govore, i kada bi se pojavpotpuno našminkani i kostimirani, narod je vikao, klicao, klanjao se i drhkao da je pred njima onaj pravi. „A sada“, završio je Kamois sav uzbuđ„prikupljaju prijave stranih glumaca. I mi ovde možemo da imamo svsamo svoje indijske Lenjine, i to s pravim ovlašćenjima, koji govmalajalam, tulu, kanadu, koji god nam se jezik prohte.“

„Tako znači oni umnožavaju velikog tatamatu u Seseseru“, rekla je Bpoloživši dlan na svoj stomak, „ali, mužiću, sesesedi molim te, i pogletvoje lično malo umnožavanje je već počelo.“

U tome se ogledala smušena – da! usuđujem se da posegnem za tom resmešna i smušena iščašenost moje porodice, jer – u trenutku kada su ne samnašu zemlju već i celu planetu morila tako ozbiljna pitanja – i kad porodični posao iziskivao najsavesniju pažnju, jer su posle Fransisksmrti, usled nedostatka čvrste ruke, počeli da stižu signali za uzbunnezadovoljstvo je počelo da tinja po plantažama i nehat je zacario u ernakulamska skladišta, pa su čak i dugogodišnje mušterije kompan


30/385

Gama počele da osluškuju zov sirena njenih suparnika – i kada mu je, posvega, rođena žena saopštila da je trudna i da nosi, kako će se ispostavitisamo prvorođeno već i njihovo jedino dete, štaviše, jedino dete u celpokolenju, moju majku Auroru, poslednju Da Gamu – mog dedu je i dsve više opsedala ta priča o Lenjinovim kopijama. S kakvim je samo žapročešljao čitav taj kraj kako bi pronašao ljude koji poseduju neophoglumačko umeće, dobro pamćenje i zanimanje za njegov naum! S kakvse predanošću bacio na posao, nabavljajući primerke poslednjih izjvelikog vođe, pronalazeći prevodioce, obezbeđujući usluge šminkergarderobera i uvežbavajući svoju malu trupu od sedam članova koje je Bsa svojom poslovičnom otresitošću, prozvala Lenjin Preveliki, LePremali, Lenjin Predebeli, Lenjin Premršavi, Lenjin Pretrapavi, LePrećelavi i (taj nesrećnik je imao ozbiljno okrnjeno zubalo) Le

Prekrezavi. Kamois je vodio grozničavu prepisku sa odgovorninstancama u Moskvi, samo da ih obrlati i ubedi; i izvesne kočinske orgkako bledolike, tako i tamnopute, trebalo je takođe ubediti i obrlatitnapokon, tog žarkog leta 1924, njegov trud beše nagrađen. Bela je već istomak do zuba kada je u Kočin pristigao prvi član Specijalne lenjinovtrupe, onaj s karticom, Lenjin prve klase glavom, s ovlašćenjem da odobdodatno obuči članove novog kočinskog ogranka Trupe.

Stigao je brodom iz Bombaja i kad je, pljunuti on, zakoračio niz brodstepenice, s doka su se začuli kratki uzdasi i uzvici, na koje je uzvrnizom velikodušnih naklona i odmahivanja. Kamois je zapazio da sa njpo onoj vrućini lipti znoj; tanki potočići obojeni crnilom za kosu slivamu se niz čelo i vrat, pa je morao neprekidno da ih briše.

„Kako da vas oslovljavam?“, upitao je Kamois, crveneći onako učtiv, e dočekao gosta koji je putovao s prevodiocem.

„Bez formalnosti, druže“, odgovorio je prevodilac. „Bez persiranjpočasti! Zovite me jednostavno Vladimir Iljič.“

Svetina se okupila na dokovima kako bi posmatrali dolazak svetskvođe; kad je Kamois teatralno udario dlanom o dlan, iz hangara za prispputnika izašlo je sedam lokalnih Lenjina, sa sve bradama. Stajali su na dopremeštajući se s noge na nogu, i umiljato se cerili svom sovjetskom kokoji pak osu seriju plotuna na ruskom.

„Vladimir Iljič pita šta treba da znači ovaj izgred“, preneo je prevodKamoisu dok je rulja oko njih sve više rasla. „Ovi ljudi su tamnopuuopšte nemaju njegove crte. Preveliki, premali, predebeli, premrša


31/385

pretrapavi, prećelavi, a ovaj je i krezav!„Meni su rekli“, odvratio je snuždeno Kamois, „da smemo

prilagodimo vođin lik lokalnim potrebama.“Usledio je nov rafal na ruskom. „Vladimir Iljič smatra da ovo

adaptacija, već posprdno izrugivanje“, rekao je prevodilac. „To je uvredpovreda. Pogledajte, barem dve brade su traljavo prilepljene uprkzabrinjavajućem prisustvu proletarijata. Izveštaj će biti podnet na najvišnivou. Ni pod kakvim okolnostima ne možete dobiti odobrenje da nastavs radom.“

Kamoisu se lice iskrivilo; videći ga takvog, na rubu suza, njegovi srusnovi, njegovi glumci – njegovi kadrovci – poguraše se napred; željniprikažu s kakvom brižljivošću su naučili svoje uloge, počeše da zauzimpoze i deklamuju. Na malajalamu, kanadi, tuluu, konkaniju, tamilsko

teluguu i engleskom objavljivali su revoluciju, zahtevali trenutni odlarevanšističkih udvorica kolonijalizma, imperijalističkih žohara i krvopposle čega će uslediti društvena svojina nad dobrima i godišnje prebacivanorme u prinosu pirinča; kažiprstima desne ruke upirali su u budućnodok su levu ruku, stegnutu u pesnicu, držali na boku. Zahuktali Lenjikojima su brade otpadale od vrućine, obraćali su se sada već nepregledmasi koja je počela, najpre tu i tamo, a onda u sve većim talasima, grohoda se smeje.

Vladimir Iljič pocrveneo je kao rak. Lenjinistički prekori pokuljaše musta, viseći u vazduhu, nad njegovom glavom, ispisani ćirilicom. A ondaokrenuo nalevo krug, odmarširao nazad uz stepenice i povukao potpalublje.

„Šta je rekao?“, upitao je neutešni Kamois prevodioca.„Od ove vaše zemlje“, odgovorio je prevodilac, „Vladimiru Iljiču

otvoreno govoreći, prisralo.“ Jedna sitna ženica probijala se kroz trijumfalno veselje naroda, i d

Kamois kroz ovlažene zastore svog jada prepoznade u njoj Mariju, slušksvoje žene. „Bilo bi bolje da dođete, gospodine“, doviknula mu je onadvikujući se s veselim narodom. „Milostiva madam rodila vam devojčicu.“

Posle poniženja koje je pretrpeo u luci, Kamois je okrenuo leđa komunizi znao je da kaže kako je, uz veliku muku, lično spoznao kako „to nijeIndijce“. Postao je kongresovac, Nehruov čovek, i s odstojanja je pratio


32/385

važne događaje narednih godina; s odstojanja, jer premda je svakog dprovodio sate zadubljen u ta pitanja, nauštrb mnogih drugih stvari, čitajupričajući i opširno pišući na tu temu, nikada više nije uzeo aktivnog učeniti je ikada objavio i reč svojih strastvenih škrabotina... da razmotrinačas slučaj mog dede po majci. Kako bi lako bilo otpisati ga kao površnispraznog leptirića, diletanta! Milioner koji koketuje s marksizmbojažljiva duša kadra jedino da podbada na revoluciju u društvu šačprijatelja, ili u samoći svog kabineta, pišući tajne rasprave koje – moždstraha da bi moglo vaskrsnuti ruglo koje je dokusurilo Fransiska – čak smeo ni da štampa; nacionalista kome su svi najdraži pesnici listom Englzakleti ateista i racionalista koji sebi može da dopusti da poveruje u duhoi koji je spreman da odrecituje, naizust, i s dubokim patosom, cMarvelovu pesmu „O kapi rose“:

A Duša, ta Kap, luka Zraka togS izvora bistrog Dana Večitog, Može l’ se videti u tom ljudskom cvetu,Kroz sećanje na onu prohujalu slavu,Što čili u listu i rascvalom svetu;I dok svetlost svoju pribira titravu,Hoće l’ smoći u mislima što ih nemir kreće,

Da odslika u nebu manjem – ono nebo veće?Epifanija, najstroža i praštanju ponajmanje sklona majka, odbacila ga jesmušenog brljivca; ali ja, pod uticajem lepših i toplijih mišljenja o njekoja su do mene stigla preko Bele i Aurore, na stvari gledam malo drugaZa mene, ta dvostranost kod deda Kamoisa razotkriva njegovu lepotu;spremnost da u sebi uporedo odneguje sukobljene porive izvor je njegopotpune, plemenite ljudskosti. Ako biste mu ukazali na protivrečnizmeđu, recimo, egalitarističkih shvatanja koja je gajio i olimpijske znjegovog društvenog položaja, umesto odgovora bi se samo popustljnasmešio i razoružavajuće slegao ramenima. „Svako treba lepo da živi, te“, voleo je da kaže. „Ostrvo Kabral za sve, to je moj moto.“ A u njegstrastvenoj ljubavi prema engleskoj književnosti, velikim prijateljstvimmnogim porodicama kočinskih Engleza i jednako strastvenom uverenjuse Britanska imperija, a s njom i vladavina prinčeva, mora okončati, vionu blagost koja prezire greh, ali voli grešnika, onu istorijsku plemeni


33/385

duha, koja predstavlja jedno od pravih čuda Indije. Kad je sunce impezašlo, mi nismo poklali svoje dojučerašnje gospodare, već smo tu privilesačuvali za sebe... ali ova pomisao je suviše okrutna da bi pala na paKamoisu, koji zlo naprosto nije umeo da pojmi, govorio je da je „neljudsapsurdna besmislica, što je isticala čak i njegova voljena Bela; on, na ssreću ili nesreću, nije doživeo pokolje u Pendžabu za vreme otceplje(Žalosno je što je umro mnogo pre nego što je na izborima, posle proglašnezavisnosti, u novoj državi Kerali, sklepanoj od Kočina, TravankorKolama, pobedila prva marksistička vlada na potkontinentu, ovaploćujsva njegova izneverena nadanja.)

Nagledao se za života mnogih nedaća, budući da je i porodica već srljaonaj pogibeljni sukob, takozvani „okršaj tazbina“, koji bi razbucao i mnmanje kuće, i zbog kojeg nam je bila potrebna čitava decenija da povrat

naš porodični imetak.Na središte moje male pozornice sada stupaju žene. Epifanija, KarmBela i novopristigla Aurora – one, a ne muškarci, bile su pravi protagonte borbe, s prababom Epifanijom na čelu, kao glavnim i odgovornharambašom.

Objavila je rat onog dana kad je čula za Fransiskov testament, sazvavsvom budoaru ratni savet na koji je pozvala Karmen. „Moji sinovi su javetropiri“, objavila je uz zamah lepeze. „Bolje da mi žene sada preuzmekormilo.“ Ona će biti glavnokomandujući, a Karmen, njena sestričinsnaja, biće joj ađutant, desna ruka i posilni. „To ti je dug ne samo prema okući, već i prema porodici Menezes. Da nisi nikad zaboravila kako ssušila, ko dunja u fioci, dok te ja nisam spasla, i da bi trunula tako sve ne otperjaš u carstvo nebesko.“

Epifanijin prvi nalog bila je ona najstarija želja svih dinastičkih vladKarmen mora začeti muško dete, budućeg kralja, preko koga bi vladnjegova voljena majka i baka. Karmen, koja je u svom jadu i čemeru shvda će morati da otkaže poslušnost već pri prvom naređenju, oborilapogled. „Da, tetka Epifanija, vaša želja za mene je zapovest“, promrmljai zbrisala iz sobe.

(Kada se Aurora rodila, lekari su rekli da Bela, zbog nekih komplikakoje su iskrsle, više neće moći da zatrudni. Te noći Epifanijaizdeklamovala poziv na pobunu Airesu i Karmen. „Vidite vi tu Belu, štispovrtela! Ali žensko dete i zatvorena radnja za novu dečurliju – i to vamkakva-takva milost od Boga. Trkom, skokom! Da ste napravili dečka, i


34/385

sva ova skalamerija otići u njene ruke – sav ovaj krš!“)

Na Aurorin deseti rođendan iz luke je na ostrvo Kabral pristigla skelnekim čovekom sa severa, iz Utar Pradeša, sa hrpetinom drvenih letava k

e sklepao u pojednostavljeni panoramski točak, pričvrstivši sedišta za svkraj krakova drvenog krsta. Iz zelene kutije postavljene čojom izvadiharmoniku i razvezao veseli splet vašarskih melodija. Kad su se Aurornjene drugarice zasitile nebeske vrteške, koju je harmonikaš nazvaočaraka-ču, obukao je skerletni ogrtač pa su devojčicama iz usta počele da izlaze ra ispod suknjica žive zmije, na Epifanijin užas i negodovanje i dbezdetnih Karmen i Airesa, i kikotavo ushićenje Bele i Kamoisa. KaAurora ugledala severnjaka, shvatila je da je baš lični čarobnjak ono štonajviše treba u životu, neko ko bi joj ispunjavao želje, ko bi čarolijom zauklonio njenu babu i poslao kobre da nasmrt izujedaju strica Airesa i strKarmen, a Kamoisu podario dug život pun sreće i veselja; jer to se dešavu ono vreme kad je kuću već podelio razdor, linijama zacrtanim kredompodu, poput granica, i džakovima začina nagomilanim duž bašta popbedema, da posluže za odbranu od poplava i snajperista.

Sve je počelo kada je Epifanija, koristeći kao izgovor sinovljevu rasejapozvala svoju rodbinu u Kočin. Majstorski je izabrala trenutak za napbilo je to u doba Airesovog prvog postfransiskovskog bludničen

Kamoisovog lova na Lenjine i Beline trudnoće, tako da je naišla na otpor. Najbučniji prigovori su, zapravo, potekli od Karmen, koju „majčstrana“ nikad nije preterano mazila, pa joj se lobovsko perje nakostrešilopojavu tolikih Menezesa. Kad je predočila Epifaniji svoja osećasnebivajući se i uz grdno okolišenje, stara dama je uzvratila proračunatdozom grubosti; „Gospodična, budućnost ti leži tu, između nogu, zatolepo misli kako da zainteresuješ svog muža i ne petljaj se u poslove starasno?“

Čamci krcati menezesovskim muškim lezilebovićima pristigli suMangalora, a ni njihovo ženskinje i deca nisu mnogo zaostajali. NMenezesi pokuljali su sa autobuske stanice, a smatralo se da još pripadnistog klana nastoji svim silama da se dokotrlja vozom, ali da kasne zćudljivosti železnice. Dok se Bela oporavljala od Aurorinog rođenjKamois od svog lenjinovskog fijaska, Epifanijina familija se već razmilela na sve strane; obavili su se oko Trgovačke kompanije „Gama“ biberove puzavice oko kokosovih palmi, kinjili su nadzornike planta


35/385

zabadali nos u račune, petljali se u vođenje magacina; bila je to prpravcata najezda, ali zavojevači ne uspevaju lako da budu prihvaćenvoljeni, pa je tako i Epifanija, čim je postala sigurna u svoju moć, počepravi greške. Prvi propust bio je makijavelističke prirode, jer premdaAires bio njen mezimac, nije mogla da zanemari činjenicu da je Kamizrodio jedinu naslednicu, te stoga nije mogla u potpunosti da ga isključsvoje računice. Počela je nezgrapno da se dodvorava Beli, koja za to davala ni pet para, sve ljuća zbog ponašanja bezbrojnih Menezesa; zEpifanijinih suviše očiglednih nastojanja da osvoji Auroru, Karmen se prilično otuđila. Tada je Epifanija počinila još veću grešku; pošto joalergija na začine, glavni izvor porodičnog bogatstva, sve više pogoršavada, čak i na biber, zapravo, najviše na biber! – objavila je da će se od Trgovačka kompanija „Gama“ baviti mirisima, „tako da će, brzo, što

lepi mirisi istisnuti ove đavole što mi sluđuju nos“.Karmen je na to prekipelo. „Menezesovi su oduvek bili sitne rpljuckavice“, podbadala je Airesa. „Zar ćeš dopustiti svojoj majci da velik posao zapečati u smrdljive bočice?“ Ali u to vreme Aires da Gamod svih onih prekomernih ugađanja sebi zapao u stanje obamrlosti, kKarmen nije mogla da rasprši nikakvim ulagivanjem. „Kad već nećešzauzmeš pravo mesto koje ti pripada u ovoj kući“, zavapila je, „onda imaj srca pa dopusti da nam pomogne porodica Lobo, umesto što su Menezesovi razmileli svuda kao termiti i tamane nam novac.“ Deda-sAires pristao je ne trepnuvši. Bela, kojoj je takođe prekipelo, imala je muspeha (i nimalo rođaka); Kamois nije bio ratnik po prirodi i obrazložida, pošto nema žicu za posao, ne želi da ometa majku u njenim naumimaonda su stigli Lobovi.

Što je otpočelo mirisom, završilo se, bogme, povelikim smradom... imanešto što povremeno pokulja iz nas, nešto što živi u nama, jede našu hradiše naš vazduh, gleda kroz naše oči, a kad stupi na scenu, niko ne ostpošteđen: opsednuti, dižemo se krvoločno jedni na druge, očimzakrvavljenim od tog nečeg i s pravim oružjem u rukama, sused na susegonjeni nečim, nečim podboden rođak na rođaka, brat na brata, dete dete. Karmen je pozvala Lobove i oni su krenuli ka posedima Da GamaZačinskim gorama i sve se zakuvalo.

Makadam ka Začinskim gorama je truckav i osipa se uz pirinčana postabla crvenih banana i ćilima zelenih i crvenih paprika razastrtih kraj p


36/385

da se suše na suncu; duž palmi sa areka i indijskim oraščićima (Kolamgrad oraha, baš kao što je Kotajam kaučuk-palanka); i nagore, naviše, svkraljevstva kardamoma i kima, do hlada mladih sadnica kafe u cvatu, čajnih terasa nalik na džinovske krovove od zelenog crepa i, iznad svtoga, do carstva malabarskog bibera. Ranim jutrom čuje se poj slavuposleni slonovi trupkaju tromim korakom, dobroćudno muljajući zelenorao kruži nebom. Pristižu ljudi na biciklima, po četvorica uporezagrljeni, prkoseći gromoglasnim kamionima. Eno, vidite: jedan bicikprislonio je nogu na sedlo svog prijatelja da predahne. Idilično, zar ne? tih dana, kad su stigli Lobovi, pronele su se glasine o nevoljama u goramgušanju Loboa i Menezesa za prevlast, počele su da kruže priče o svađamtučama.

A u kući na ostrvu Kabral, tušta i tma – prava poplava; tu se spotical

Loboe koji su se načetili po stepenicama, a nužnici behu zakrčMenezesima. Loboi su ljutito odbijali da se sklone kad bi Menezesi htesiđu ili da se popnu „njihovim“ stepenicama, a isti takav monopol Menezsu držali na mokre čvorove, tako da Karmenino ljudstvo nije imalo drugeda zovu prirode udovolji pod vedrim nebom, na oči žitelja obližnjeg ostVajpin, s ribarskim selima i razrušenom portugalskom tvrđavom („Oo-uaa-aa“, javljali su se ribari veslajući duž obale Kabrala, a Loboice su crvod glave do pete, utrkujući se u potrazi za grmovitim zaklonom), i radniz ne baš tako daleke radionice za izradu otirača na ostrvu Gundu, kapolupropalih prinčeva koji su u svojim motornim čamcima promicali tuČesto je dolazilo do gurkanja i tiskanja u redovima koji su se otezali u vrobeda, teške reči padale su po dvorištima, pod ravnodušnim pogledimlavolikih grifona u duborezu.

Počeše da izbijaju i tuče. Dve Korbizjeove skalamerije behu otvorene dse razredio teret mnogobrojne čeljadi, ali tazbina nije bila preteroduševljena njima; pesnice su proradile oko sve spornijeg pitanja kočlanovima dveju porodica treba dodeliti tobože viši status konačenjemglavnoj kući. Loboice su počele da vuku Menezesice za kike, a dMenezesovih krenula su da otimaju i čereče lutke loboovske dečurDomaća posluga Da Gaminih žalila se na bahato ponašanje tazbine, njipogani jezik i druge povrede dostojanstva kućnog osoblja.

Nešto je moralo da pukne. Jedne noći, suparničke bande mladMenezesa i Loboa dograbile su se žestoko na Kabralu; bilo je tu slomljruku i razbijenih glava, rana od noža, od kojih i dve teške. Bande


37/385

rasporile papirne zidove Korbizjeovog Istoka, skalamerije u japanskom si toliko oštetile njenu drvenu konstrukciju da su ubrzo zatim morali dasruše; provalile su i na Zapad i uništile skoro sav nameštaj i mnoge knjTe noći, kad je provalilo nasilje među tazbinskim bandama, Belaprodrmala Kamoisa iz sna: „Krajnje je vreme da se uključiš, ili sve opropast!“ U tom trenutku jedan besni žohar zaleteo joj se u lice tevrisnula. Taj vrisak prizvao je Kamoisa svesti. Skočio je iz kreveta, ubio bpresavijenim novinama, a kad je krenuo da zatvori prozore, osetio jevazduhu smrad koji mu je govorio da je đavo već odneo šalu: nepogrešmiris zapaljenih začina, kima, korijandra, kurkume, crvenog bibera, crbibera, crvene paprike, zelene paprike, belog luka, đumbira i malo cimBilo je kao da neki planinski div u svom čudovišnom kotlu krčka najlkari ikada zakuvan.

„Ne možemo više ovako da živimo svi zajedno!“, rekao je Kamois. „Bspalismo rođenu kuću!“Da, gadan smrad dokotrljao se sa Začinske gore sve do mora,tazbina Da

Gaminih spaljuje polja začina, i te noći, kad je Bela ugledala Karmen rođenLobo kako se prvi put u životu diže na svoju svekrvu Epifaniju rođeMenezes, kad ih je spazila onako u spavaćicama, kosa raspuštenih kaveštica, kako urliču optužbe i okrivljuju jedna drugu za propast spaljeplantaža, tad je, prožeta čvrstom odlučnošću, smestila malu Auroru

kolevku, napunila bokal hladnom vodom, sišla u dvorište okupanmesečinom, gde su se Epifanija i Karmen zasipale drvljem i kamenjpažljivo naciljala i obe ih ispolivala do gole kože. „Pošto ste svospletkama potpaljivale ove zlehude vatre“, dobacila im je, „onda ćemovas početi i da ih gasimo.“

Posle toga, skandal i porodična bruka samo su se rasplamsavali. Zlokoplamenovi odneli su prevagu nad vatrogascima. Žandari su stigli na Kaba za njima i vojska, da bi odveli Airesa i Kamoisa da Gamu, u okovima ioružanom pratnjom, ne pravo u zatvor, već u božanstvenu palatu Bolgatiistoimenom ostrvu, gde su ih, u jednoj visokoj rashlađenoj odaji, nateralkleknu na pod pred uperenim puškama, dok je proćelavi Englez u bodelu, s naočarima debelih stakala i morževskim brkovima, stajao netremzagledan kroz prozor u Kočinsku luku, ruku ovlaš sklopljenih na leđimprogovorio, na prvi pogled, kao sam sa sobom.

„Niko, pa ni Vrhovna vlada, ne zna sve o upravljanju imperijom. godine u godinu Engleska šalje nove odrede na prve borbene linije, i to


38/385

zvanično naziva indijskom državnom službom. Oni umiru, ili propadaju dirinčenja, skapavaju od brige ili gube zdravlje i nadu kako bi ovu zemsačuvali od pomora i boleština, gladi i rata, da bi naposletku, možda, tvzemlja smogla snage da opstane i sama. Nikada neće opstati sama, alzamisao je lepa i ljudi su voljni da za nju daju život, i tako svake godnapreduje naum da se zemlja teranjem, nagovaranjem, grdnjomtetošenjem odvede u bolji život. Desi li se pomak, sva zasluga oddomorocima, dok Englezi stoje u pozadini i otiru znoj sa čela. Ako dođeneuspeha, Englezi istupaju i na sebe preuzimaju krivicu. Prekomeblagost ove vrste odgajila je kod mnogobrojnog domaćeg življa uverenje domorodac kadar da vlada zemljom, a u to veruje i mnogi odani Englpošto je ta teorija izložena na lepom školovanom engleskom i protkana svnajnovijim političkim idejama.“

„Ser, ne smete sumnjati u moju blagodarnost...“, zaustio je Aires, ali gvojnik, običan Majalalac, zveknuo po licu i tako ućutkao.„Mi ćemo upravljati zemljom, šta god vi sada pričali!“, dreknuo je Kam

prkosno. I on je dobio šamar: prvi, drugi, treći. Iz usta mu je potekao tamlaz krvi.

„Ima i drugih ljudi koji priželjkuju da vladaju zemljom po svome“, ree čovek kraj prozora, i dalje upućujući svoja zapažanja pristaništu. „Štoreći, garnirano crvenim prelivom. Takvih neminovno mora da bude u trimiliona ljudi; a ako se na njih ne pripazi, mogli bi da izazovu neprilikečak i da polome velikog idola zvanogPax Britannica, koji, po pisanju novina,živi sve od Pešavara pa do Kanjakumarija.“

Tek tad se okrenuo ka njima i, gle, zapravo su ga poznavali; bio je to onačitani gospodin s kojim je Kamois voleo da pretresa Vordsvortova gledo Francuskoj revoluciji, da razgovara o Kolridžovom „KublajkanuKiplingovim bezmalo šizofrenim ranim pričama o nadglasavanju indijskengleskog u njemu; sa čijom ćerkom je Aires plesao u Malabarskom kna ostrvu Vilington; koga je Epifanija gostila za svojom trpezom, a kosad, međutim, delovao neobično odsutno.„Ovaj namesnik, ovaj Englez“, rekao je pokazavši na sebe, „u najmaruku nije sklon da u ovom slučaju preuzme krivicu. Vaši klanovi krivi supodmetanje požara, pobunu, ubijanje i krvave nerede, i zato, po momišljenju, mada niste neposredno učestvovali, vi snosite svu krivicodgovornost. Mi – a pod tim, shvatićete, dakako, podrazumevam valokalnu vlast – moramo se postarati da platite za to. Dugi niz god


39/385

provodićete vrlo malo vremena sa svojim porodicama.“

Juna 1925. braća Da Gama su osuđena na petnaest godina robije. Neobstrogost presude pobudila je izvesna nagađanja da to porodica plaća

Fransiskovo učešće u Ligi za nezavisnost, ili čak za Kamoisova nastojiako u stilu komične opere, da uveze Rusku revoluciju; ali za većinu ovanagađanja postala su izlišna, čak uvredljiva, kad su obelodanjena jeznedela počinjena na imanjima Trgovačke kompanije „Gama“ na Začinsgorama, taj nepobitni dokaz da su bande Menezesovih i Loboovih potpuizgubile glavu. U bakljama spaljenom gaju indijskih oraha pronađena su (od Loboovih) jednog nadzornika, njegove žene i kćeri, privezana za stabodljikavom žicom; bili su spaljeni na lomači, poput jeretika. Arazvalinama jednog plodnog nasada kardamoma, koji je još tinjao, otkrivsu ugljenisani leševi tri brata od Menezesovih, takođe obešeni o spaljdrveće. Ruke su im bile raširene, a kroz samo središte svakog od šdlanova bio je zakucan gvozdeni ekser.

Pričam o tome ovako ogoljeno, jer me zbog svega toga iz dna duše potstid.

Na moju porodicu pale su mnoge senke i mnoge sumnje. Kakva jeporodica? Je li tonormalno? Jesmo li svi takvi?

Jesmo, svi smo takvi; ne uvek, ali to nešto leži u nama. I to nas, izm

ostalog, čini ovakvima kakvi smo.Petnaest godina: Epifanija je u sudnici pala u nesvest, Karmen je zajeca Bela ostala suvih očiju i stegnutih zuba, s jednako tihom i ozbiljnAurorom u krilu. Brojni muškarci, a i neke žene, i od Menezesovih iLoboovih, bili su zatvoreni ili osuđeni; a oni koji su se izvukli, nestalivratili su se u Mangalor posuti pepelom. Kada su otišli, kuća na ostrKabral uronila je u tišinu, ali su zidovi, nameštaj i prostirke i dalje puckod elektriciteta koji se nakupio od tih tek otišlih; bilo je delova kućkojima je napon ostao tako visok da se čoveku, čim bi kročio tu, digla kna glavi. Stara kuća oslobađala se sećanja na rulju polako, polako, kao dpomalo očekuje povratak pošasti. Ali naposletku se sasvim opustila, pamir i tišina počeli da razmatraju mogućnost povratka.

Bela je imala svoje mišljenje o ponovnom uspostavljanju civilizovaporetka, i nije traćila vreme. Deset dana po Airesovom i Kamoisovutamničenju, vlasti, kao da im je naknadno sinulo, izdale su nalog hapšenje i Epifanije i Karmen; a onda su ih, nedelju dana kasnije, jedn


40/385

hirovito, pustile na slobodu. Tokom tih sedam dana, uz pismeno ovlašćesamog Kamoisa – pošto je bio zatvorenik prve klase, bilo mu je dopuštda svakog dana dobija hranu od kuće, kao i pisaći pribor, knjige, novisapun, peškire, čistu presvlaku, a mogao je i da šalje prljav veš i pisma – se sastala s pravnim zastupnicima Trgovačke kompanije „Gamopunomoćenim izvršiocima poslednje volje Fransiska da Game, i uverilda je nužno smesta podeliti firmu nadvoje. „Uslovi testamenta ostpotpuno zadovoljeni“, rekla je. „Razdor i neslogu svuda su uneli Airesnameštenici, posredno ili neposredno, to nije bitno: poslovne okolnoasno nalažu da je nemoguće održati integritet kompanije. Ako kompanGama ostane jedna celina, bruka od ovih grozota će je dokusuriti. Podelie, i možda će bolest ostati u samo jednom delu. Ako ne budemo živodvojeno, skončaćemo zajedno.“

Dok su advokati vredno razrađivali predlog o podeli porodične firmBela se vratila na ostrvo Kabral i podelila velelepno staro zdanje, od dnavrha; stari porodični kompleti posteljine, pribora za jelo i porcularazdvojeni su po kratkom postupku, sve do poslednje kašičice, jastučnistare fotografije. S jednogodišnjom Aurorom na boku, izdavala je nareposluzi: ormari, visoke komode, jastuci za sedenje, trščane foteljdugačkim osloncima za ruke, bambusovi štapovi s mreža protiv komaraletnji laki čarpoj-ležajevi za one koji u doba žege radije spavaju nappljuvaonice, drvena kućišta za noćne posude, viseće ležaljke, vinske časve je bilo raspodeljeno; pohvatani su čak i gušteri po zidovimapodjednako razdeljeni s obe strane velike razdelnice. Proučavajući trostare planove kuće i savesno vodeći računa o preciznoj podeli broja podoprozora i balkona, razdelila je i palatu, sve u njoj, dvorišta i vrtove, tačnosredini. Naložila je da se džakovi puni začina naslažu visoko dnovopostavljenih međa, a tamo gde su ovakve pregrade bile neprikladnna primer, kod glavnog stepeništa – povukla je bele linije po sredzahtevajući da se razgraničenja strogo poštuju. U kuhinji je podelila šerlonce, a na zidu istakla raspored korišćenja, kojim je sedmica braspodeljena tačno u dan. I domaća posluga bila je podeljena, i mada suskoro svi preklinjali da im dopusti da ostanu u njenoj službi, ona nepokolebljivo istrajala u pravičnosti bez ostatka, jedna sluškinja ovdruga tamo, jedan kuhinjski momak s ove strane, drugi preko primiritellinije. „Što se tiče kapele“, rekla je zabezeknuto Epifaniji i Karmen kad vratile i zatekle svršen čin tog sveže parcelisanog univerzuma, „sa


41/385

kljovama od slonovače i Ganešama, eno vam je, pa izvol’te! Mi na nstrani nemamo nameru da skupljamo slonove, niti da se molimo“.

Ni Epifanija ni Karmen nisu imale nakon skorašnjih događaja snage da

usprotive gnevu Beline raspomamljene volje. „Vas dve ste navukle paklvatru na ovu porodicu“, rekla im je. „I zato više ne želim da vidim vgnusne njuške! Držite se svojih pedeset odsto! Zaposlite ljude, nek vamzajedno ode na doboš, rasprodajte, ne tiče me se! Ja ću se samo pobrinutpedesetica mog Kamoisa opstane i da joj sunce grane.“ „Došla si niotkudobacila je Epifanija, uz kijanje, s one strane džakova punih kardamomatamo ćeš, bogme, i da završiš“, ali nije zvučala ubedljivo, pa se ni ona, Karmen, nisu bunile kad im je Bela rekla da uništena polja postaju njima dodeljene polovine, pri čemu je Aires da Gama iz zatvora posporažavajuću poruku: „Iseckajte sve na komadiće, dignite sve u vazduRaščerupajte i to što je ostalo, đavo ga odneo, baš me briga.“ I tako je BeGama, u dvadeset prvoj godini, preuzela pod svoje imetak zatočengospodara srca svoga; i uprkos hirovima kojima je narednih godiobilovalo kolo sreće, valjano je gospodarila njime. Pošto su Kamois i Aodvedeni u hapsanu, zemlja i skladišta kompanije Gama stavljeni su pprinudnu upravu; dok su advokati skicirali akta o razdvajanju, naoružavojnici su patrolirali Začinskim gorama, a državni službenici sedel

foteljama kompanije. Bela je utrošila mesece tirada, dodvoravapotkupljivanja i očijukanja da bi povratila firmu. U međuvremenu su mnklijenti, zgroženi skandalom, počeli da posluju s drugima, ili su, saznavšsada tamo neka balavica vodi glavnu reč, nametali nove uslove poslovanjkoji su svaljivali novo breme na već klimavu kasu kompanije. Zasipali smnoštvom ponuda za kupovinu, predlažući joj cenu koja je dostizala desetinu ili, u najboljem slučaju, osminu prave vrednosti.

Nije je prodala. Počela je da nosi muške pantalone, bele pamučne košuKamoisov bež filcani šešir. Obilazila je svako polje, svaki lug, svplantažu pod svojom upravom i ponovo je pridobila narušeno poverenzastrašenih radnika, od kojih su mnogi bili pobegli spasavajući živu glaPronašla je upravitelje na koje je mogla da se osloni i koje je radna snslušala s poštovanjem, ali ne i sa strahom. Očarala je bankare i uspela dnagovori da joj odobre zajam, naterala klijente koji su joj okrenuli leđa dVrate i ovladala najskrovitijim začkoljicama pravnih odredaba. A spasavasvojih pedeset posto Trgovačke kompanije „Gama“ donelo joj je ugle


42/385

nadimak: od salona Fort Kočina do ernakulamskih dokova, od britansrezidencije u staroj palati Bogati pa do Začinskih gora, beše samo jeKraljica Izabela Kočinska. Njoj se taj nadimak nije dopadao, ali bi jobrazi žarili od ponosa zbog divljenja koje ga je pratilo. „Zovite me Bzahtevala je uporno. „Jednostavno Bela, i srce će mi biti na mestu.“ Onanikada nije bila jednostavna; i više od svih ovdašnjih prinčeva zaslužilsvoje kraljevsko zvanje.

Posle tri godine, Aires i Karmen digli su ruke od firme, jer jemeđuvremenu njihovih pedeset posto dostiglo tačku potpunog rasula. Be mogla da otkupi njihov deo u bescenje, ali s obzirom na to da Kamoibi tako nešto učinio svom bratu, platila im

Documents

Mavrov Poslednji Uzdah - Salman Rushdie