MEDIJI, NOVINARI I MUKE - vreme.com · Dodatak nedeljnika Vreme br. 1467 od 14. februara 2019. MEDIJI, NOVINARI I MUKE U ovom nastavku serijala “Vreme solidarnosti” o teškom

www.vremesolidarnosti.rs

Dodatak nedeljnika Vreme br. 1467 od 14. februara 2019.

MEDIJI, NOVINARI I MUKEU ovom nastavku serijala “Vreme solidarnosti” o teškom položaju medija i novinara u Srbiji

razgovaramo sa Majom Stojanović iz Građanskih inicijativa. O tome ima li solidarnosti u

medijima piše Željko Bodrožić, urednik “Kikindskih”. O položaju novinara kao prekarnih radnika

u Srbiji govori knjiga Od novinara do nadničara iz koje prenosimo odlomak. Slučaj novinara

Milana Jovanovića, čija je kuća zapaljena zbog njegovog pisanja na portalu “Žig info”, nedavno

je potresao javnost, ali postao je i prilika da se solidarnost pokaže na delu. Sličan je slučaj i sa

izgorelim automobilom urednice fotografi je “Vremena” Marije Janković, što je još jedna uspešna

solidarna akcija prikupljanja sredstava. O svemu tome čitajte na stranicama koje slede.

DodaDodataktak nedenedeljniljnika Vka Vremereme brbr 1461467 od7 od 1414 febfebruarruara 20a 201919

wwwwwwwww vr.vr.vremeemeemesolsolsolidaidaidarnornornostististi rs.rs.rs

SOLIDARNOSTI ( 6 )

INTERVJU: MAJA STOJANOVIĆ, GRAĐANSKE INICIJATIVE

Zbijanjem redova do slobodnog društva“Najlakše bi bilo prihvatiti konstataciju da se ovim bavimo iz čiste solidarnosti prema tuđim problemima, ali to baš nije tako. Problemi u medijima su i naši problemi. S druge strane, razvoj solidarnosti nam je ekstremno važan, zbog posledica koje može da ima na rešavanje problema u kojima se novinari i mediji nalaze”

Građanske inicijative (GI) na-stale su 1996. godine kada je grupa istaknutih NVO akti-

vista uključenih u antiratni pokret i nenacionalističku demokratsku opoziciju prepoznala potrebu da se stvori društvena, građanska baza koja bi mogla podržati demokratske promene putem podučavanja građa-na o njihovim pravima, demokratiji, građanskom društvu i kako da budu aktivni građani, da bi mogli da odlu-čuju o sopstvenim životima. Više od dve decenije kasnije, GI i dalje ima istu misiju. Međutim, u vremenu kada je nezavisnih i slobodnih me-dija manje nego devedesetih, a pri-tisci mnogo suptilniji nego pre, GI je veliki deo svojih aktivnosti usmerio upravo na solidarnost sa medijima i novinarima. O tome kako je nastala Grupa za slobodu medija, kako smi-sliti alternativne, decentralizovane modele fi nansiranja medija, koliko je solidarnost prisutna u društvu, me-dijima, medijskim organizacijama i šta nam to govori o društvu u kom živimo, razgovaramo sa Majom Sto-janović, izvršnom direktorkom Gra-đanskih inicijativa.

VREME SOLIDARNOSTI: Nezavisno

od onoga što vi radite, šta misli-

te koliko u Srbiji ima solidarno-

sti u medijima, kako među no-

vinarima tako i među redakci-

jama ili udruženjima?

MAJA STOJANOVIĆ: U Srbiji na-čelno nedostaje solidarnosti između svih društvenih grupa, pa i u okvi-

ru samih grupa. Situacija na medij-skoj sceni se ne razlikuje, što je ve-oma prirodno. Decenijama u Srbiji retki su slobodni, odgovorni pojedin-ci koji nisu ophrvani milionima lič-nih problema. U takvoj situaciji, soli-darnost se vezuje za porodicu, naju-že krugove, najbližu zajednicu. Soli-darnost je i u tim krugovima veoma potrebna, pa je ne ostane previše za ostale krugove. Kako se redovi zbija-ju, to jest kako se ovi krugovi pribli-žavaju zbog pogoršanja društvene si-tuacije, tako se i solidarnost prirod-nije širi na ostale – kolege, udruže-nja, redakcije. Dakle, solidarnost po-stoji i biće je sve više.

Problem koji se javlja u situaciji kada solidarnost nije opšteprihva-ćena društvena pojava jeste u tome što je ne prepoznajemo kada se poja-vi. U tim slučajevima, većina nas se ponaša kao da se ona podrazumeva. Uvek postoji narativ da se na skupo-vima solidarnosti pojavljuju ista lica, da peticije potpisuju isti ljudi. Među-tim, nikad se ne kaže da je jedno novo lice velika stvar, nikada se toj osobi ne kaže posebno hvala. Nikada se ne bude ponosan na broj okupljenih lju-di i od toga napravi velika stvar, već se uvek potencira da solidarnosti ne-dostaje zbog onih koji nisu tu.

Koje su najznačajnije akcije koje

su Građanske inicijative spro-

vodile na planu solidarnosti sa

medijima?

Građanske inicijative imaju dva glavna razloga za bavljenje medij-

skim slobodama. Prvi je važnost in-formisanih građana za razvoj celog društva. Drugi razlog, koji liči na so-lidarnost, jeste vera u vrednost za-jedničkog rada, saradnje i sinergi-je da bi se bilo šta postiglo. Najlakše bi bilo prihvatiti konstataciju da se time bavimo iz čiste solidarnosti pre-ma tuđim problemima, ali to baš nije tako. Problemi u medijima su i naši problemi. S druge strane, razvoj so-lidarnosti nam je ekstremno važan, zbog posledica koje može da ima na rešavanje problema u kojima se no-vinari i mediji nalaze.

Sve akcije koje Građanske inicija-tive sprovode imaju u svojoj osnovi razvoj solidarnosti i zajednički rad. Nijednu od njih nismo pokrenuli niti radili sami, već sa ljudima sa medij-ske scene i iz civilnog društva. Od, meni lično najdražih, uličnih akcija do zajedničkih pisama i apela među-narodnoj zajednici i relevantnim ak-terima. Najznačajnije su bile one koje su omogućavale da ljudi na akciji i svi oni koji je prate sakupe energiju za dalje, od deljenja zahteva ispred Skupštine do deljenja slobodnih me-dija na aerodromu.

Grupa za slobodu medija nasta-

la je na vašu inicijativu, nakon

gašenja “Vranjskih”. Koliko je

ona važna, bez obzira na to što

trenutno nije mnogo vidljiva?

Grupa za slobodu medija je nastala kao reakcija velikog broja novinara i udruženja na gašenje “Vranjskih”. Ideja je proizašla iz zajedničkog do-

22

VREME REME SOLIDARNIOSTIFEBRUAR 2019

→

govora na sastanku dan nakon orga-nizacije protesta ispred Vlade Srbije. Građanske inicijative su u tom tre-nutku ponudile mesto za dogovor o sledećim koracima i bile u prilici da mogu da posvete vreme i resurse da se priključe pripremi i sprovođenju akcija Grupe. I u iniciranju i u ideja-ma i u sprovođenju daleko od toga da smo bili jedini. Veoma je značajno da inicijativa nije bila naša, već za-jednička, u čemu i leži ogromna važ-nost Grupe.

Sinergija koju je Grupa stvorila u prvih nekoliko meseci pokazuje šta je sve moguće uraditi zajedno. Grupa za slobodu medija ne bi bila to što je bila da se nisu međusobno dopuni-li ideje, znanja, kontakti, pozicije ra-zličitih članova. Međutim, za solidar-nost, dijalog, međusobno razumeva-

nje i saradnju neophodno je odvojiti vreme. U jednom trenutku, Grupa je postala velika, tako da je potrebe za dijalogom bilo sve više, a zbog spolj-nih uticaja i pritisaka vremena sve manje.

I dalje čvrsto verujem da je Gru-pa važna kao fenomen zajedničkih mogućnosti i saradnje. Verujem da je potrebno graditi i razvijati povere-nje kako bi solidarnost bila održiva.

Građanske inicijative su pokre-

nule i akciju za “Kikindske”. Mi

nemamo tradiciju takvog na-

čina fi nansiranja. Da li ovakav

model može ovde da zaživi kao

uobičajen i decentralizovan ili

će zauvek biti posmatran kao

dobročinstvo?

Crowdfunding kampanja, to jest prikupljanje pomalo novca od veli-

kog broja ljudi jeste možda čak i je-dini način da, u situaciji kada je tr-žište potpuno kontrolisano, slobo-dan medij opstane. Tradicija priku-pljanja novca na ovaj način u Srbi-ji postoji, ali nije još dovoljno zaži-vela za teme koje se tiču građanskih prava. U poslednjih nekoliko mese-ci nekoliko takvih kampanja je zavr-šeno veoma uspešno, kao prikuplja-nje sredstava za Milana Jovanovića, novinara iz Grocke koji je preživeo pokušaj ubistva nakon što mu je za-paljena kuća u kojoj je spavao, kao i prikupljanje sredstava za fotografk i-nju “Vremena” Mariju Janković, kojoj se auto zapalio pod nerazjašnjenim okolnostima.

Dakle, ovaj način fi nansiranja ima potencijal da zaživi. Da li će zaživeti, ne zavisi od toga da li postoji tradici-ja, već da li i oni koji organizuju akci-je i oni koji daju veruju da je mogu-će prikupiti sredstva na ovaj način. Poslednje akcije ovog tipa pokazuju da se menja stav prema ovom nači-nu fi nansiranja i da raste poverenje u crowdfunding. Zbog toga čvrsto veru-jem da je moguće da ovaj model zaživi.

▸ “Problem koji se javlja u situaciji kada

solidarnost nije opšteprihvaćena društvena

pojava jeste u tome što je ne prepoznajemo

kada se pojavi. U tim slučajevima, većina nas

se ponaša kao da se ona podrazumeva“

33


Kad pogledamo medije koji su

u krizi i treba im pomoć, imaju

dve zajedničke crte – pouzdani

su i niskotiražni. Šta nam to go-

vori o sistemu u kom živimo?

Uvek je teško boriti se istinom protiv laži. Laži, propaganda i po-pulizam mogu da menjaju oblik i deformišu se u skladu sa potreba-ma primalaca informacija. Istina, to jest objektivno i tačno izveštava-nje, nema taj luksuz. Sistem u kome živimo u ovom trenutku jeste popu-listički, bez poštovanja za primenu zakona i postojanje jakih instituci-ja. Upravo su vladavina prava i in-stitucije one koje treba da obezbede kažnjivost širenja lažnih vesti. Kada sistem to jest država to ne obezbede, onda je nemoguće uspostaviti primat pouzdanih informacija – odatle ni-skotiražnost i marginalizacija istine.

Dok je takav sistem na snazi, da

bismo održali slobodne medije, po-trebni su nam solidarnost i gerilski pristup u fi nansiranju medija. Novac koji većina nas može da odvoji, da ne kupi kafu ili paklu cigareta, sasvim je dovoljan da pobedimo u situaciji kada sistem drži malo ljudi sa mno-go novca. Samo je neophodno da se organizujemo.

Da li su građani svesni zašto su

nezavisni mediji važni i zašto je

važno da postoje?

Uzevši u obzir trenutnu situaciju, rekla bih da je sasvim dovoljno gra-đana svesno važnosti nezavisnih me-dija da pokrene stvari. Nama treba jezgro tih ljudi, neka nas bude i samo nekoliko hiljada da zajedničkim ak-cijama, solidarnošću i saradnjom postavimo bazu u kojoj će postoje-ći mediji biti bezbedni, a onda i da stvorimo kritičnu masu za prome-nu sistema.

Često čujemo da je potrebno

da mediji ispune dve svrhe –

da drže vlast odgovornom i da

budu samoodrživi. Da li je to

moguće u ovakvim uslovima?

Ovakvi mediji su neophodni u de-mokratskom sistemu, u kome država nije zarobljena i u kome se prava gra-đana poštuju i štite. Takvi mediji su

onda prepreka da se stvari promene nagore. U sadašnjoj situaciji, koja je obrnu-ta od opisanog stanja, potrebni su nam mediji koji ispunjavaju druge dve svrhe – da drže građane infor-misanim i da budu profesionalni, to jest da ne podlegnu pritiscima, pret-njama i ekonomsko-administrativ-nim preprekama koje država postav-lja na svakom koraku. Da bi to po-stigli, potrebne su im podrška i po-moć onih građana kojima je slobod-no društvo važno.

Možete li da se setite nekog pri-

mera gde je po vašem mišljenju

bila potrebna novinarska soli-

darnost, a izostala je?

Mislim da je neophodna svakoga dana, ne samo kada se desi nešto što već prevazilazi potrebu za solidar-nošću nego postaje tema krivične odgovornosti. Novinarska solidar-nost, kao i svaka druga, može da se ogleda u bilo čemu, od poruke po-drške i deljenja zabrinutosti do ak-cija koje imaju za cilj da povežu lju-de međusobno. Prvi korak ka bilo ka-kvoj promeni jeste da shvatimo da nismo sami i da nas ima dovoljno da budemo glasni i tako stvorimo kri-tičnu masu.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ

▸ “Sve akcije koje

Građanske inicijative

sprovode imaju

u svojoj osnovi

razvoj solidarnosti

i zajednički rad.

Nijednu od njih nismo

pokrenuli niti radili

sami, već sa ljudima

sa medijske scene i

iz civilnog društva”

▸ “Svee aaakkkkcciiiijjjjee kkkojje

44


NI VATRA NAS NEĆE ZAUSTAVITI

Sakupili smo 101 odstoČitaocima je već poznato šta se dogodilo: nakon obavljenog novinarskog zadatka u Kosovskoj Mitrovici, blizu administrativnog prelaza Jarinje zapalio se i potpuno izgoreo automobil sitroen C5 kojim se ekipa “Vremena” vraćala kući. Automobil je bio u vlasništvu Marije Janković, urednice fotografi je ovog nedeljnika.

Kosovska policija je izvršila kra-tak uviđaj i zaključila da nema elemenata krivičnog dela iako

nije pregledala snimke sigurnosnih kamera iz Kosovske Mitrovice gde su kola bila parkirana prethodne večeri, niti je obavila forenzička ispitivanja. Time je izostala dalja istraga, a osigu-ranje ne pokriva ovakav tip uništenja vozila. O radu Marije Janković sve-doči izuzetno visok kvalitet njenih fotografi ja iz Srbije, regiona i Evro-pe objavljenih u “Vremenu” i mno-gim drugim uglednim medijima. Automobil, dakle, za Mariju Janko-vić predstavlja neophodno sredstvo za rad jer je bez njega onemogućena da svakodnevno beleži stvarnost, a čitaoci ostaju uskraćeni za istinsku sliku sveta u kome žive.

Redakcija nedeljnika “Vreme” or-ganizovala je aukciju Marijinih fo-tografi ja. Zahvaljujući učešću broj-nih kolega iz drugih medija, čitala-ca i prijatelja redakcije, na aukciji je prodato svih 47 fotografi ja i tako je prikupljeno 133.500 dinara, od uku-pno 320.000, koliko je vredeo izgo-reli auto. Iste večeri kada je održa-na aukcija, zahvaljujući Građanskim inicijativama, na sajtu donacije.rs po-čela je akcija prikupljanja preosta-le sume. Novac je sakupljen u rekor-dnom roku, pa je donirana suma čak i premašila cilj – građani su donirali 4438 dinara više od potrebne sume. Ovaj “višak” će biti preusmeren na neku od drugih akcija prikupljanja novca na sajtu donacije.rs.

S obzirom na to da je policija u Leposaviću naprečac i bez detaljne istrage zaključila da je reč o samoza-paljenju, uređivački kolegijum “Vre-mena” poslao je pismo direktoru ko-sovske policije u kom se kaže:

“Mada ne tvrdimo da nam je po-znat uzrok požara automobila u kome se nalazila ekipa ‘“Vremena’”, smatramo da je ovaj postupak poli-cije iz Leposavića nedopustiv i opa-san, pogotovo sada kada su zaposle-ni u medijima izloženi teškim pri-tiscima, zastrašivanju i različitim oblicima nasilja. Zbog toga izričito zahtevamo:

– pregled snimaka nadzornih ka-mera sa parkinga hotela ‘“North city’” i iz Ulice kralja Petra oko re-dakcije ‘“KosSev.info’” u Kosovskoj Mitrovici;

– forenzičko ispitivanje koje će utvrditi razloge požara u kolima;

– druge adekvatne radnje u delo-krugu policije.

Samo na ovaj način može se utvr-diti zbog čega je izgorelo vozilo u kom se nalazila ekipa ‘“Vremena’”, a od vas očekujemo da naložite brzu, efi kasnu i temeljnu istragu.”

Marija Janković i njen suprug, bel-gijski novinar Filip Bertašon, već su se našli pod pritiskom državnih or-gana i u žiži javnosti u februaru proš-le godine. Naime, Bertašonu se do-godilo nešto što se gotovo nikad ne događa: nije mu produžena bračna viza, uz obrazloženje da nije prošao kontrolu Bezbednosno-informativ-

ne agencije. “Poslednjih godinu dana naša porodica živela je u strahu. Da li će nam doći na vrata, da li nam slušaju telefone, da li će ga zadržati na granici, da li dolazi odozgo ili od odozdo, koga je to ‘“nagazio’” (tu smo već imali spisak onih o kojima smo slutili), pričali smo sa kolegama i or-ganizacijama, naša petogodišnja de-vojčica je osetila da se nešto dešava. Selidba je pominjana u našim razgo-vorima. Legalni put nije upalio, osta-lo nam je na kraju da konsolidujemo redove i izađemo u javnost”, napisala je tada Marija Janković u autorskom tekst za “Vreme”. Tog februara 2018. njih dvoje odlučuju da sa svojim pro-blemom izađu u javnost. Tako je po-čela solidarna kampanja novinara, medija, domaćih i stranih medijskih udruženja. Na dan kada je Bertašon u beogradskom Medija centru održao konferenciju za novinare na kojoj je javno progovorio o svom problemu, naprasno mu je stigla informacija da mu je viza – produžena. J.G.

Foto: Marija Janković

55


SOLIDARNOST S MILANOM JOVANOVIĆEM

Državu se to ne tičeI pored izuzetno velikog odziva u akciji Fondacije “Slavko Ćuruvija”, do sada je uplaćeno oko polovine neophodnih sredstava, pa se prikupljanje pomoći do daljnjeg nastavlja

Zastrašujući napad, tj. pokušaj ubistva novinara Milana Jo-vanovića koji je za portal “Žig

info” iz Grocke pisao kritičke teksto-ve o korupciji, kriminalu i malverza-cijama tokom gasifi kacije te opštine, nije samo ogolio neslobodu medija u ovoj državi. Napad na Milana Jovano-vića, naime, kao refl ektor osvetlio je i pitanje solidarnosti, i to neke nove solidarnosti prema novinarstvu i slo-bodi javne reči. Prema čoveku koji je pisao na osnovu svojih istraživanja, podataka i prema svojoj savesti, ali protiv lokalnih moćnika.

muk od države

U gluvo doba noći, 12. decembra 2018, novinaru i bivšem policajcu, penzioneru Milanu Jovanoviću, oso-be sada već poznate javnosti i istraž-nim organima Molotovljevim kokte-lima zapalile su garažu i automobil, a požar se brzo proširio i na kuću. Pu-cano je pritom na ulazna vrata kako ni on ni supruga ne bi mogli da iza-đu. Oboje su preživeli samo zato što su pobegli kroz prozor sa zadnje stra-ne kuće. “Ostali smo samo u pidža-mama”, kaže za “Vreme solidarnosti” Jovanović, “komšije su odmah pri-skočile u pomoć, dali su nam svoju garderobu da imamo šta da obuče-mo. Supruga i ja smo ostali bez ičega, sve je izgorelo, nije nam ostalo ama baš ništa.”

Sva novinarska udruženja odmah su reagovala i zahtevala od policije i

tužilaštva da što pre rasvetle zločin, kao i okolnosti pod kojima se dogo-dio. Medijska koalicija je navela da “slučaj mora biti istražen do kraja ne samo zbog teških posledica i ozbilj-nih pretnji po život Milana Jovanovi-ća i njegove supruge, već i zbog nje-govih sumnji da su nalogodavci na-pada moćni pojedinci iz rukovodstva opštine Grocka”. Jovanović je i ranije imao saznanja da se sprema njegova likvidacija i o tome obavestio poli-ciju: “Mnogo je teže na lokalu”, kaže za “Vreme solidarnosti”, “odmah se zna ko piše, odakle su informacije, i vidite dokle je to došlo. Ovo je treći put. Prethodni put, predsednik opšti-ne Grocka Dragoljub Simonović lično je naručio moje ubistvo licima koja je trebalo da dođu i da me likvidiraju. Lice koje je trebalo da učestvuje u toj grupi došlo je i obavestilo me. Ured-no sam podneo prijave i sudu i tuži-laštvu i policiji, sve je uredno dostav-ljeno, ali niko ništa nije preduzeo.” Predsednik opštine Grocka, Simono-vić, pod sumnjom da je nalogodavac, uhapšen je više od mesec dana nakon napada na Jovanovića, 25. januara, i određen mu je pritvor. Uhapšeni su i izvršioci zločina i pomagači, a istra-ga je u toku. Za to vreme, Jovanović sa suprugom živi u iznajmljenom stanu koji 24 sata obezbeđuje poli-cija, ali tek posle ponovnog upada u njihov stan. Na naše pitanje da li mu se za sve ovo vreme obratio neko iz državnih institucija, odgovara: “Ni-kada mi se niko nije javio, ni iz op-

štine, ni iz Grada, ni iz Republike, iz bilo koje ustanove. Dobro, iz opštine nisam ni očekivao, oni su mi i zapa-lili kuću, ali sam mislio da će da re-aguje Grad Beograd, opština Grocka je beogradska opština, da će da rea-guje Vučić, da će da reaguje Vlada, ali prepušten sam sebi. A kako ću da izađem iz ove krize sam, ne znam.”

Uz veliku zahvalnost i ljudsko “sva-ka im čast” Jovanović ističe Fondaci-ju “Slavko Ćuruvija” koja mu je obez-bedila značajna sredstva; ističe i ko-legu Veljka Lalića, glavnog uredni-ka “Nedeljnika”, koji mu je poklo-nio novčani deo nagrade UNS-a od 2000 evra; gospođu iz Zemuna koja mu je poklonila dva aparata za kise-onik i zdravstvenu ustanovu iz Niša koja mu je poslala količinu lekova do-voljnu za mesec dana.

66


→

Uz priču o sebi i ono što se njemu dogodilo vezuje i slučaj Željka Mator-čevića, urednika portala “Žig info”, kome se, kako kaže, takođe niko nije obratio sa državnog nivoa kada su mu jesenas nanete teške telesne po-vrede: “Niko ga nije pozvao, niti šta pitao, kao da ne postojimo, kao da smo građani drugog reda. Ali po-moć medija i to da kolege obraćaju pažnju na nas, misle i pišu o nama – to dosta znači.”

solidarnost!

Fondacija “Slavko Ćuruvija” prva je preuzela inicijativu i odmah na-kon napada pozvala novinarske i nevladine organizacije i udruže-nja, sve druge organizacije i građa-ne, da uplatom dobrotvornog prilo-

ga što pre sakupe pomoć. Akciju pri-kupljanja pomoći pokrenuli smo no-ćas, izveštavali su tada na svom sajtu, kako bismo sakupili novac za najur-gentniji problem – lekove, inhalator i aparat za kiseonik, koji su 70-godiš-njem Milanu neophodni jer boluje od bronhijalne astme i ima tri bajpasa. Novac za aparat smo prikupili u re-kordnom roku od osam sati.

“Apsolutno nismo očekivali da ćemo ovoliko da sakupimo”, kaže za “Vreme solidarnosti” Ivana Steva-nović, izvršna direktorka Fondacije “Slavko Ćuruvija”. “Bili smo zapre-pašćeni brzinom i velikim odzivom, za nekoliko sati smo premašili cifru. Shvatili smo da postoji velika solidar-nost i odlučili da sakupimo više. Kre-nuli smo od 100.000 dinara da naba-vimo kao najurgentnije aparat za ki-

seonik. U međuvremenu se pojavila žena koja je poklonila svoj aparat i onda smo u hodu menjali plan za šta sakupljamo i koliko, ali odgovor lju-di je prevazišao očekivanja. Onda je ideja bila da podignemo lestvicu i da sakupimo za higijenu, odeću, da vidi-mo da li možemo da tu kuću popravi-mo. Ideja je da pokušamo da priku-pimo što više novca i doprinesemo da se Milan vrati u normalan život.”

Obaveštenja koja su iz Fondacije plamtela tih dana govorila su i više od uplaćenih suma. “Za manje od 24 sata sakupili smo skoro 750.000 di-nara. Hvala svima na donacijama! Idemo dalje! Solidarnost!” Ili: “Za pet dana kampanje prikupljanja pomoći uplaćeno je preko milion i po dinara!” Ivana Stevanović iz Fondacije smatra da se ovaj slučaj u kome su ljudi zaista

Fotografi je: Perica Gunjić /Cenzolovka

77


pokazali solidarnost u osnovi razliku-je od solidarnosti na kakvu smo ra-nije navikli, a to znači najpre prema bolesnoj deci. “Ovo je jedna od akci-ja koja se bazično tiče ljudskih prava, pomalo i politizovane situacije gde su ljudi masovno pokazali solidarnost s novinarom u penziji, lokalnim novi-narom koji nije poznat svima, i veo-ma mi je drago zbog toga. Reakcija javnosti pokazala je i koliko je uža-san taj događaj bio, ljudi su reagova-li na težinu zločina, a onda su poka-zali i izuzetnu solidarnost. Na našem računu bilo je zaista velikih uplata i uplata iz celog sveta, a to je nešto na šta nismo navikli kada je u pitanju novinar. S Milanom su razgovarali i predstavnici međunarodnih organi-zacija, posetili su ga, pitali ga šta mu je potrebno. Sa nama su kontaktira-le razne organizacije, ali je prosto ne-verovatno da niko, baš niko od vlasti nije došao da pruži simboličnu podrš-ku čoveku kome se to desilo. Nisu mu dali ni bilo kakvu materijalnu podrš-ku, a mogli su bar nešto.”

Kada su stigli rezultati postupka utvrđivanja materijalne štete, dobra

vest je bila ta što je zapaljenu kuću novinara Jovanovića moguće renovi-rati, a ona druga odnosila se na pro-cenu veštaka po kojoj ukupna vred-nost građevinskih radova na kući i garaži i radova na obnovi električ-ne instalacije, kao i procenjena vred-nost kućnih aparata i tehnike, izno-si oko četiri i po miliona dinara. U akciji Fondacije “Slavko Ćuruvija” do sada se slilo oko polovine tih sredsta-va, pa se apel za prikupljanje pomoći do daljnjeg nastavlja.

“Jovanović sa suprugom sada živi u iznajmljenom stanu”, kaže Ivana Ste-vanović, “i plaća kiriju novcem koji je zapravo namenjen popravci kuće da bi imao gde da se vrati. S druge strane, Grad Beograd ima toliko sta-nova na raspolaganju i u svom vla-sništvu, i najmanje što su mogli da urade jeste to da mu obezbede stan. Međutim, ako ga primi neki funkci-oner ili mu nešto pomogne, tako ša-lje jasnu poruku da vlast stoji uz ne-zavisne medije i novinare. A ovako, šta kažu? Uhapsićemo nalogodavce onda kad nam ‘zavrnu ruku’ u Davo-su, a zapravo ne pokazujemo nikakvu

vrstu ni solidarnosti ni odgovornosti time što ga nismo ni posetili ni po-mogli na bilo koji način.”

šta je profesionalna

solidarnost?

Na sajtu o slobodi medija “Cenzo-lovka” rečeno je da su primeri kada su novinari nastavili da istražuju ko-rupcionaške i druge afere zbog kojih su njihove kolege stradale ili su ima-le više sreće pa su “samo” bile proga-njane i zatvarane, spadaju u najsve-tlije tradicije novinarstva. Na tu tra-diciju već se bio pozvao Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, koji je uputio apel novinarima u Srbiji da se angažuju i istraže priče koje je započeo Milan Jovanović.

“Predlažem”, rekao je Matić, “da sve vodeće srpske redakcije istraže, natenane i iz početka, barem po jed-nu priču Milana Jovanovića koju je ‘Žig info’ objavio o tome kako se od-lučuje i kako se troši novac poreskih obveznika u opštini Grocka. To bi bila solidarnost na delu.” U svom saop-štenju dalje je poručio: “Ako se tako organizujemo i rasvetlimo ove pri-če, u svakom kutku Srbije će se zna-ti: ko pokuša da pretnjama i nasiljem ućutka lokalne novinare koji pišu o nepodopštinama moćnika, dobiće ogroman publicitet u medijima di-ljem Srbije. To bi bio najbolji način da zaštitimo i naše kolege iz Grocke, a ubuduće i sve naše kolege iz malih medija širom Srbije.”

Govoreći o slobodi medija, Milan Jovanović je za “Vreme solidarno-sti” ocenio da su to ovde samo prazne priče. “Žao mi je što nas, slobodnih novinara nema više, ali nadam se da će biti bolje jer vidim da i neki mla-đi novinari počinju da se bude. Sada imam toliko informacija da kada bih pisao godinu dana, ne bih mogao sve da napišem. U pismima koja dobijam, porukama, informacijama, ljudi pišu sve ono što ranije nisu smeli da kažu ili nisu znali kome da kažu, sve mi to sada nude, ali da oni ostanu ano-nimni. Ljudi se, ipak, još uvek boje.”

IVANA MILANOVIĆ HRAŠOVEC

I DALJE POTREBNA POMOĆPo proceni veštaka ukupna vrednost građevinskih radova na kući i ga-raži i radova na obnovi električne instalacije, kao i procenjena vrednost kućnih aparata i tehnike, iznosi oko 4.500.000 dinara. U akciji Fondacije “Slavko Ćuruvija” do sada je prikupljeno oko polovine tih sredstava, pa se apel za pomoć do daljnjeg nastavlja.

ŽIRO RAČUN ZA DONACIJE

Primalac: Slavko Ćuruvija fondacija, Kursulina 7, BeogradSvrha plaćanja: Podrška Milanu JovanovićuŠifra plaćanja: 287Broj računa: 160-491244-65Poziv na broj: MJ2018

88


→

POLOŽAJ NOVINARA

Prekarnost, (auto)cenzura i (auto)destrukcija medija u Srbiji

Novim autokratama (“demo-kratorima”) treba i nova cen-zura, ne ona u kojoj se novina-

ri hapse ili mediji zabranjuju, nego ona koja koristi novi jezik i maskira se iza novih saveznika: tehnologije i tržišta. —Snježana Milivojević

“U godini između dva Svetska dana slobode štampe, ovde je sloboda teško ranjena. Žao mi je što koristim rat-nu terminologiju, ali sloboda medi-ja napadnuta je sa svih strana. Poli-tički, tako što vlast čini sve da spre-či i ućutka svaku kritiku. Ekonom-sko uništavanje medija je uglavnom završeno. Ostaje još da se privatizu-je ono što je ostalo i pridruži se ’ko-mercijalnim medijima’ koji uveliko zavise od javnih para....”

Ovaj citat iz intervjua verovatno najcenjenijeg analitičara i istraži-vača medija kod nas, profesorke na Fakultetu političkih nauka Snježane Milivojević, datog dnevniku “Danas” (Cvejić, 2015), sažima ključne proble-me u srpskim medijima: visok nivo cenzure koji za posledicu ima “pro-menu medijskog pejzaža i novinar-ske kulture”; materijalnu iscrplje-nost medija i medijskih radnika; i pervertiranu strukturu vlasništva gde u uslovima nepostojanja tran-sparentnih uslova poslovanja, pri-vatni mediji i država žive u svoje-vrsnoj simbiozi, odnosno gde po-stoji netransparentnost javnog fi-nansiranja odabranih medija u dr-žavnom vlasništvu i komercijalnih

medija preko direktnih budžetskih subvencija i ugovora sa javnim pre-duzećima i državnim organima (Go-dišnji izveštaj Evropske komisije o napretku 2014, 19).

U poslednjih deceniju i po čine se brojni napori da se pitanja po-litičkih pritisaka, cenzure i auto-cenzure, teškog materijalnog po-ložaja medija i novinara, sveopšte tabloidizacije kao izraza zatiranja uloge medija u zaštiti javnog in-teresa i posledica nakaradne pri-vatizacije osvetle i dokumentu-ju u brojnim studijama, ispiti-vanjima javnog mnjenja, izve-štajima nezavisnih tela, doma-ćih i evropskih strukovnih no-vinarskih organizacija i me-đunarodnih institucija, u do-maćem i regionalnom kon-tekstu. Tim pitanjima bave se pre svega međunarodna zajednica, Evropska komisi-ja, OEBS, međunarodne i domaće ne-vladine organizacije, nezavisna tela, strukovna udruženja, tek parcijalno vlast, i možda ponajmanje intelektu-alna elita.

Dosadašnji uvidi o statusu medij-skih radnika u Srbiji, tog “potcenje-nog, obespravljenog, bespomoćnog, eksploatisanog sloja, često bez redov-nih primanja, bez socijalnog i penzi-onog osiguranja” (“Novinarstvo i eti-ka”, 2003:17) bili su ili uzgredni pro-dukt istraživanja, ili su imali nešto drugačiji fokus (UNS, 2015; NUNS,

2007) ili obuhvat i meto-dološki pristup (Kožul, 2015). U no-vije vreme, od ulaska pojma preka-rijat u naš vokabular, na regional-nom nivou je učinjen pokušaj da se opišu odrednice prekarnog statusa medijskih radnika (Popović, 2014).

U ovom radu izložićemo prvo pro-mene koje su se dogodile u srpskom novinarstvu u kontekstu globalnih promena u vlasničkoj strukturi me-dija i promena odnosa prioriteta u uređivačkoj politici, potom ćemo

žetskih m pre-

ma (Go-isije o

čine a po-uto- po-

pšte anja in-ri-u-i-

e---

aće ne-na tela, 2007) ili obuhvat i meto-

99


predstaviti stavove o prekarnosti iz dubinskih intervjua sa medijskim radnicima, zatim ćemo izložiti spe-cifi čnosti prekarijata među kultur-nim radnicima u svetskoj literaturi i kod nas, opisaćemo uočene veze iz-među statusa prekarnosti i cenzure i autocenzure, i vlasničke strukture medija, ukazaćemo na uzročno po-sledične veze između (auto)cenzu-re, cenzure i prekarnosti u doma-ćim medijima na osnovu dubinskih intervjua i anketa, i razmotrićemo domete i moguće rezultate nekih od aktuelnih inicijativa za poboljšanje stanja u medijima, u kontekstu glo-balnih promena u medijskoj sferi o kojima se diskutuje i u Srbiji.

promene u novinarskoj sobi

Menadžeri (...) u medijima (...) su klasični trgovci koji ne preza-

ju ni od najgnusnijih medijskih ma-nipulacija kako bi prodali svoje sa-držaje —Teodorović, Miloš (dubin-ski intervju). Početkom 2000, kada su istraživači počeli detaljnije da se bave stanjem u medijima u Srbiji, činilo se da su njihovi problemi deo bagaža “postsocijalističkih zema-lja”. U međuvremenu ispostavilo se da je ovde reč o globalnom proble-mu medija i da po tom osnovu “ne postoje više nikakve razlike između Istoka i Zapada” (Horvatin i Petko-

vić, 2014:11). Ili, kako to kaže Milivo-jević: “Proces se uslovno prepoznaje na mnogim mestima od Mađarske i Turske do Rusije i Kine i glavna je in-spiracija domaćim ’medijskim juriš-nicima’. On je deo paketa neoliberal-ne demokratije, odnosno, novog au-toritarizma, poretka u kojem izabra-ni lideri grade demokratski imidž, ali ruše svaku mogućnost opozicije, kritike ili neslaganja” (Cvejić, 2015). Barbara i Džon Erenrajh posmatraju sumrak novinarstva – “četvrte sile”, koja snažno formira javno mnjenje i predstavlja faktor kontrole vlasti – u sklopu procesa uspona i pada “profe-sionalne menadžerske klase” (PMC) “nove srednje klase” socijalnih radni-ka, profesora, lekara, pravnika, i nje-ne podsekcije, “kreativnih profesija” novinara, umetnika i pisaca. Krea-tivne profesije su 70-ih godina proš-log veka uspevale da zadrže značajnu autonomiju uprkos radu unutar pro-fi tnih korporacija, a njihova ideja je bila da “sebe pozicioniraju kao nosio-ca društvenih vrednosti i upravljača kome je razum i profesionalna etika u upravljanju iznad klasnog i ličnog interesa” (Ehrenreich, 2013). Neoli-beralni kapitalizam je žestoko uzdr-mao ovaj sloj i razvlastio ga dovodeći na čelo medijskih i izdavačkih kuća, bolnica i univerziteta lako zamenjive fi nansijske menadžere kojima je pri-oritet bio zadovoljavanje apetita de-oničara i gurnuo “kreativne profesi-je” ka ostacima radničke klase. Iako u drugačijem ideološkom i vlasničkom

kontekstu, ovaj proces se lako može pratiti i u novinarskoj sobi srpskih medija. Od profesije koja se mogla obavljati isključivo uz neku vrstu li-cence koja je otvarala vrata ovog sta-leža (Ramač, Mihail: dubinski inter-vju), u kojoj se nije moglo raditi bez ugovora (Radovanović, Rade: dubin-ski intervju), u kojoj je glavni ured-nik iznad direktora, a kolegijum i no-vinari formiraju relativno homoge-nu grupaciju sličnih interesa i u ko-joj je postojao prostor za borbu za slo-bodno novinarstvo (Ramač, ibid), no-vinarstvo je postalo profesija “u ko-joj nisu potrebni autori, novinari sa iskustvom i znanjem, dovoljna je ne-kolicina ’trkača’, jeft inih a brzih, po-slušnih i ambicioznih” (Riha, Anto-nela: dubinski intervju), a novinari i njihovo autorstvo se tretira kao roba (Đoković, 2004:10). Ova promena i na globalnom i na domaćem nivou ko-incidira sa deregulacijom ekonomije i usponom novih tehnologija (Štav-ljanin, Dragan: dubinski intervju), i ulaskom u vlasništvo medija, vla-snika koji dolaze iz drugih industri-ja sa ciljem da preko medija utiču na vlast. Ključni donosioci odluka u me-dijima postaju marketinška odelje-nja, osnovni poslovni cilj postaje po-dizanje profi ta i efi kasnosti, a ključ-no sredstvo podizanja efi kasnosti je smanjivanje broja novinara i troško-va njihovih zarada. U ovom aspektu nema razlike između “Njujork tajm-sa” (New York Times), koji je nedavno otpustio veliki broj uglednih novina-

Foto: Filip Krainčanić

TRŽIŠTE, NEIZVESNOST I “TEZGE”: Snježana

Milivojević, Antonela Riha, Tamara Skrozza

1010


→

ra komentatora, sa najvećim radnim pravima, u korist volontera i manje iskusnih, plaćenih, i slabije osigura-nih novinara (Kurson, 2014), i seri-je otpuštanja u Ringieru (Raković, Svetozar: dubinski intervju) i NIN-u (Riha, Antonela: dubinski intervju).

moja prekarnost je moj ponos

Sada sam nezaposlena, otmeno re-čeno slobodna novinarka, pre sve-

ga oslobođena posla i novca. —Tama-ra Spaić (dubinski intervju)

Kulturni radnici su tradicional-no okupirali kontradiktorno mesto u klasnoj podeli između radništva i sitne buržoazije (Wright, 1978: 191-211), posedovali su specifi čne kultur-ne privilegije i relativnu nezavisnost iako su zapravo bili subjekt jednake eksploatacije i proleterizacije kao i radnička klasa (Wayne, 2003). Ta re-lacija eksploatacije je kod kulturnih radnika često zamagljena zbog stava da je kulturni rad, rad iz ljubavi (Co-hen, 2012), da mu se radnici u pot-punosti predaju bez upotrebe priti-ska i bez obzira na duge sate rada i nisku zaradu (Ursell 2000: 805-825; McRobbie 2002: 97-114). Ako tome dodamo i činjenicu da je upravo ova fl eksibilnost rada (pre uspona glo-balnog trenda fl eksibilizacije), u oči-ma proletarijata ukalupljenog u mo-noton, jednoličan i predvidljiv rad, smatrana idealom slobode (De Pe-uter, 2014) jasno je zašto je kultur-nim radnicima dugo izmicalo razu-

mevanje njihovog stvarnog statusa. To objašnjava i među istraživačima i u dubinskim intervjuima opservi-rano odsustvo sindikalnog organi-zovanja u medijima i političku a ne sindikalnu prirodu njihovog otpora (Ćurguz, Kazimir: dubinski intervju) i izvan naših specifi čnih okolnosti.

Stavove izložene kod De Pjutera (De Peuter) raspoznajemo i u na-šem istraživanju: novinari ispitani-ci nisu mogli da prepoznaju smenski, prekovremeni i rad subotom i nede-ljom kao nešto što podleže posebnim uslovima u obračunu zarada, navo-deći da se to na njih ne odnosi budu-ći da predstavlja njihovo “normalno radno vreme”, polovina njih smatra da je “novinarstvo posao za istinske profesionalce i entuzijaste”, a na pi-tanje “da mogu izabrao bih”, njih 35 odsto izabralo je odgovor “medij u kojem mogu slobodno da pišem pa makar i sa lošim statusom i platom”, jasno stavljajući “više ciljeve” svoje profesije iznad svog radnog prav-nog statusa. Ovi rezultati koincidi-raju sa sličnim rezultatima dobije-nim u istraživanju Strategic Marke-tinga za NUNS (NUNS, 2007).

Do pre jedne decenije, pitanje rad-no pravnog statusa kulturnih i me-dijskih radnika bilo je bela mrlja u studijama koje su se bavile komuni-kacijama

(De Peuter, 2014). Danas je u svet-skoj literaturi pitanje prekarnosti među kulturnim radnicima detaljno opisano i istraženo (De Peuter, ibid).

U regionu je pak do ovog istraživanja stanje prekarnosti medija jedino pri-kazano u zbirci tekstova predstavni-ka novinarskih sindikata (Popović at all, 2014). Prekarni status se, po uvi-dima iz zbornika, među novinarima “uzima zdravo za gotovo, kao neiz-bežna sudbina”, bilo da se ona ogle-da u nedostatku novca, isplati dela zarada “ispod ruke” i niskim plata-ma (Kožul, 2015), ili različitim fl ek-sibilnim ugovorima: na primer na li-zing, što je u Crnoj Gori slučaj sa jed-nom celom redakcijom uključujući i glavnog i odgovornog urednika (Ca-mović, 2014), ili sa statusom RPO (Re-gistar poreskih obveznika) u Hrvat-skoj, po kojem rade “slobodni novi-nari”, što je eufemizam za “honorar-ce”, odnosno prikriveni radni odnos sa znatno umanjenim radnim pravi-ma (otkazom bez obrazloženja i ot-premnine).

Dubinski intervjui prikupljeni u okviru ovog istraživanja signalizira-ju duboku i široku rasprostranjenost prekarnosti novinara: “Najviše stre-pim od bolesti, jer bolest u mom slu-čaju znači da ne mogu da ‘tezgarim’ i da neću imati nikakav prihod. Zato radim i pod temperaturom, i dok ka-šljem, i u situacijama kada to nikako ne bih smela” (Skroza, Tamara: dubin-ski intervju); “Nedavno sam prihvati-la posao bez ikakvog ugovora i nisam sigurna da će biti plaćen iako ga save-sno obavljam” (Spaić, Tamara: dubin-ski intervju). “Ono što je zajedničko za doslovno sve (moje) poslove i ‘tezge’

1111


jeste njihova oročenost a samim tim i nesigurnost, što veoma utiče i na ne-mogućnost planiranja na duže staze, ne samo u profesionalnom već i u po-rodičnom životu” (Gruhonjić, Dinko: dubinski intervju). “Ljude otpuštaju od danas do sutra, često bez obrazlo-ženja; otkazi stižu i SMS porukama” (Vasić, Miloš: dubinski intervju), čak i toliko brzo da je na primer Miši Sto-jiljkoviću, jednom od dva novinara na već desetkovanom Radiju B92, oba-veštenje o uplaćenoj otpremnini sti-glo pre obaveštenja o ukidanju rad-nog mesta (Skrozza, 2015). “Budući da sam sada u penziji, sa takvom pen-zijom kakva je, verovatno ću mora-ti da radim ‘do kraja života’, to jest dok budem sposobna” (Laloš, Vesela: dubinski intervju). Strah od otkaza, kombinovan sa mobingom i izraže-nom cenzurom, doveo je i do smrt-nih ishoda (Spaić, Tamara: dubinski intervju). Sa usvajanjem novog Zako-na o radu, gotovo se izjednačio nivo onesiguravanja radnog mesta zapo-slenih novinara na neodređeno vre-me i onih sa drugim tipovima ugo-vora, ili bez njih (Riha Antonela: du-binski intervju).

Već opisani proces oslanjanja na jeftinije kadrove podjednako ka-rakteriše nove i klasične medije. “Hafi ngton post” (Huffi ngton Post), koji se smatra jedinim od najuspeš-nijih novih medija, bazirao je svoju radnu snagu od početka na novina-rima sa malo ili nimalo iskustva i ne-plaćenim blogerima (Shapiro, Micha-el: 2012).

U redakcijama srpskih medija ovaj proces trijaže je u toku. “Zapošljava-ju se novinari sa nedovoljnim kvalifi -kacijama na uštrb školovanih i kvali-tetnih novinara. Takvi novinari bez profesionalnog a neretko i ličnog in-tegriteta zavise od onih koji ih zapo-šljavaju i izražavaju im punu lojal-nost. Slabo su plaćeni i moraju biti poslušni” (Martinov, Zlatoje: dubin-ski intervju); “Veliki broj novinara, pogotovo onih najmlađih, rade bez ikakvih ugovora. Neki rade po neko-liko meseci, onda dobiju neku crka-vicu pa budu otpušteni jer se prima-ju novi polupriučeni novinari koji će raditi sledećih nekoliko meseci pod istim uslovima” (Kazimir, Ćurguz: dubinski intervju). Na dnu tog lan-ca prekarnosti su “novinari koji rade

u nezavisnim medijima, zavisni od donatora.

U najboljem slučaju tako obezbe-đuju primanja za period realizacije projekta, da bi potom ponovo bili na nuli, i ponovo u potrazi za novom do-nacijom” (Teodorović, Miloš: dubin-ski intervju), i botovi – obično neza-posleni mlađi ljudi koji prvenstveno rade u elektronskim medijima i na internet portalima, za račun ured-nika, direktora, vlasnika medija i u krajnjoj liniji političara (koji kontro-lišu medij), i pišu naručene tekstove, komentare, vrše ankete na ulici sa građanima i sl., selektivno plasira-jući one informacije koje pogoduju naručiocima.

Za taj svoj, obično honorarni po-sao bedno su plaćeni... I kod botova je inače prisutna jaka konkurencija i bespoštedna borba za “radno me-sto” (Martinov, Zlatoje: dubinski in-tervju).

Nalaze iz dubinskih intervjua po-tvrđuju i rezultati istraživanja gde je 67 odsto anketiranih novinara reklo da “u novinarstvo danas ulaze ljudi koji uglavnom nemaju veze sa tom profesijom”.

1212


šta dalje?

Umesto da objašnjava, traga za glasovima u zajednici i ohrabru-

je učešće, jedina urednička uloga je da osigura čitljivost teksta i da ne izlaže publikaciju pravnim problemima kao što je kleveta —Dragan Štavljanin: du-binski intervju.

U literaturi su pripadnici kultur-nog prekarijata, učesnici u kreativ-noj ekonomiji, navikli na samostalno privređivanje, spremni na prihvata-nje visokih rizika, alergični na biro-kratiju, spremni da laviraju između mnogobrojnih kratkoročnih projeka-ta, da brišu granice između radnog i neradnog vremena, natprosečno adaptibilni, okrenuti inovativnosti i originalni, oni koji monetizuju svo-je znanje ili druge nematerijalne re-surse, samostalno fi nansiraju kon-stantno usavršavanje, grade socijal-ne mreže unutar visoko neformalnih tržišta radne snage, rade bez garanci-je da će biti plaćeni, i otuda u stalnoj potrazi za poslom, i spremni da strast prema poslu stave ispred nivoa na-grade (De Peuter, 2014), ideal novog kapitalizma kojem različiti istraživa-

či daju dijametralno suprotne kvali-tativne odrednice “ključnog faktora postindustrijskog prosperiteta i pri-mer posla koji može doneti dobru za-radu” (Florida, 2012) i, suprotno, pri-padnici radne snage koja ne može biti “model ostvarivanja ekonomske i so-cijalne pravednosti i emocionalne is-punjenosti” (McRobbie, 2002). De Pju-ter smatra da bi prekarizovani kul-turni radnici uprkos ili upravo zbog svog statusa mogli biti strateški lo-kus otpora ovakvom stanju (De Peu-ter, 2015: 265).

U novinarskim sobama već je došlo do još jedne značajne promene koja vodi daljoj fragmentaciji klasičnog novinarstva (a u smislu gore opisa-ne vizije), odnosno do pojave “građa-na novinara” (citizen journalist) koji se, uz već postojeće blogere (čiji je rad takođe najčešće besplatan) i pred-stavnike civilnog društva, pojavlju-ju kao značajni proizvođači medijskih sadržaja. “Građane novinare” koriste i levo orijentisani mediji, kao što je na primer “Gardijan”, i desno orijenti-sani apostoli novog koncepta medi-ja koji kao svoj kredo imaju “odbaci-vanje logike ljudi koji dolaze iz medi-

ja”, i koji trećinu sadržaja obezbeđuju iz izvora klasičnog novinarstva, tre-ćinu od doprinosa čitalaca i trećinu razmenom sadržaja iz različitih izvo-ra (Carr, 2011).

O tom sve prisutnijem trendu bilo je reči i na međunarodnoj konferen-ciji “Zaštita bezbednosti i integriteta novinara u regionu OEBS-a” u Beogra-du, gde je pored izražavanja zabrinu-tosti zbog porasta nasilja prema novi-narima klasičnih medija u zemljama OEBS-a, jednaka pažnja posvećena i potrebi zaštite ofl ajn i onlajn medija, odnosno građana novinara, blogera i aktivista nevladinih organizacija koji koriste internet i društvene mreže za informisanje javnosti.

Obilje izvora, paradoksalno, nije dovelo i do bolje informisanosti gra-đana ili do ostvarivanja javnog inte-resa drugim sredstvima već samo do umnožavanja već viđenog u klasič-nim medijima, ili kako to kaže Mi-livojević, “prilično neočekivano, in-ternet je postao pogodno okruženje novim autokratama” (Cvejić, 2015).

TANJA JAKOBI, NOVINARKA

Tekst je preuzet iz knjige Od novinara

do nadničara. Prekarni rad i život,

Krug Commerce, 2015.

1313


NOVINARSKA SOLIDARNOST

Umor od života na ivici opstankaKako smo “Kikindske” i ja često bili u ekstremnim situacijama, uverili smo se na delu koliko ima solidarnih ljudi među novinarima i medijskim radnicima, i ti slučajevi govore da bez obzira na jezivo nasleđe i mračnu današnjicu u kojoj se borimo za golu egzistenciju i nemamo vremena za tuđe muke, postoji spremnost mnogih novinara i novinarskih i medijskih udruženja, ali i ljudi iz nevladinih organizacija, da podrže i pomognu u nevolji

Živimo već decenijama u društvu koje je ogrezlo u zlu i mržnji, u okruženju koje je napojeno ideologijom krvi i tla, i do-

bar deo stanovništva, bez obzira ne neke pe-riode otrežnjenja, živi i dalje anesteziran na-cionalističkom mitomanijom, a u međuvre-menu je taj prosečni građanin Srbije postao jeft ini šraf divljeg kapitalizma, pa uglavnom svoju muku tera i ne zanima ga celina, osim u nacionalističkom smislu.

U takvoj zajednici manjina je onih koji ima-ju svest o solidarnosti u okviru neke druš-tvene grupe, a od tog manjka potencijala pate svi esna-fi pa i novinarski.

U našoj profesiji možda je nešto bolja situacija, jer smo sami po sebi društveniji, ali je daleko od normalne jer je i među nama, ako uzmemo sve zaposlene u mediji-ma, malo onih kojima su na prvom mestu sloboda i ne-zavisnost, dok je većina pristala da bude protočni boj-ler vlasti, puka transmisija između Vođe i naroda ne bi li se prehranila i preživela. Ima i onih koji su kriminali-zovali poziv i bez zazora, za velike pare, rade za režim i razne službe i paraslužbe, što je poslednjih godina samo zatamnilo ionako tamnosivu sliku novinarskog poziva.

Prežvakani više puta i iscimani od turobnog života, mnogi novinari su postali neosetljivi na probleme dru-gih, pa i svojih kolega, samoživo gledaju samo svoj inte-res, i solidarnost je nešto što iščezava iz njihovih života.

Jače se reaguju jedino na ekstremne situacije, kada neki novinar ili redakcija budu napadnuti, ovako ili ona-ko, od režima, političkih i privrednih moćnika ili krimi-nalaca, i u ad hoc akcijama se pomaže i “sanira šteta”, ukoliko se radi o fi nansijskim problemima.

Kako smo “Kikindske” i ja često bili u tim nekakvim ekstremnim situacijama, uverili smo se na delu koliko ima solidarnih ljudi među novinarima i medijskim rad-

nicima, i ti naši slučajevi govore da bez ob-zira na jezivo nasleđe i mračnu današnjicu u kojoj se borimo za golu egzistenciju i ne-mamo vremena za tuđe muke, postoji spre-mnost mnogih novinara i novinarskih i me-dijskih udruženja, ali i ljudi iz nevladinih or-ganizacija, da podrže i pomognu u nevolji.

Pomenuću dve poslednje akcije koje sve-doče tome u prilog.

U proleće prošle godine bili smo na korak od gašenja i nekako nam je bilo najrealnije da sa izlaskom 1000. broja ugasimo novine

i uzmemo zasluženi odmor. No, na nagovor prijatelja iz Grupe za slobodu medija, pre svih Maje Stojanović-Po-pović iz Građanskih inicijativa i Ilira Gašija iz Fonacije “Slavko Ćuruvija”, ušli smo u kraudfanding (crowdfun-ding) kampanju “Branim Kikindske – za narednih 1000 brojeva”. Koliko je solidarnosti u našem taboru bilo je ja-sno i videlo se golim okom na skupu u Centru za kultur-nu dekontaminaciju, u Beogradu, povodom izlaska 1001. broja. Svojim učešćem na tribini podržale su nas kolege

Piše: Željko Bodrožić

Urednik “Kikindskih”“

1414


Predrag Koraksić Corax, Tamara Skrozza, Teofi l Pančić, Predrag Blagojević, Slobodan Georgijev, Draža Petrović, Nenad Kulačin, Mijat Lakićević, Velimir Ilić i Slaviša Le-kić, uz njih i Dejan Ćirjaković, Vlatko Sekulović, Alek-sandar Divović, a prisustvom još preko stotinu kolega i prijatelja, od kojih su mnogi i uplatom podržali naš dalji

opstanak. Đorđe Balašević, ekipa “Državnog posla” (De-jan Ćirjaković, Nikola Škorić, Dimitrije Banjac), Marija Srdić, Mladen Urdarević i Daško Milinović, Goran Živkov i ponovo Corax, snimili su video-klip kojim su podržali našu akciju i pozvali novinare, čitaoce i javnost na soli-darnost. Pomogle su nam i neke prijateljske redakcije, poput “Vremena” i “Južnih vesti”.

I te male i malo veće uplate omogućile su da izlazimo redovno i preživimo do kraja prošle godine.

A na to se nadovezala saradnja sa “Danasom”, i po-četkom ove godine smo započeli zajedničko izlaženje sa ovim dnevnim listom. Spojili smo kapacitete naših novi-na, uvereni da će sinergija doneti benefi te i nama i “Da-nasu”, no svesni smo da to spajanje više koristi “Kikin-dskim”, jer nam osigurava sigurno štampanje, i da su ko-lege iz Beograda pokazale veliku solidarnost i priskočile u pomoć kad nam je bilo najpotrebnije.

U obe akcije među najangažovanijima bili su Branislav Grubački Guta i aktivisti njegovom Pokreta “Novi opti-mizam”, a udruživanjem snaga “Kikindskih” i “Danasa” na delu je dokazana od pre nekoliko godina pokrenuta platforma ovog pokreta pod nazivom “Nova solidarnost” koja podrazumeva “iskrenu brigu i saosećanje, otvore-nost i pažljivo slušanje drugog, kao i jačanje veza među ljudima i organizacijama”.

Znači, potencijala i dalje ima, nismo baš potpuno skre-nuli i otupeli, ali osim turobnog okruženja i okupirano-sti svojim problemima, sreću kvari i duboka podeljenost u profesiji, i ne samo po ideološkoj liniji, iliti na NUNS i UNS, već smo i u okviru samih udruženja svrstani u gru-pe i podgrupe. Ta rascepkanost je pre svega posledica nemilosrdne borbe za malo parče donatorskog novca, u kojoj je svako svakome vuk.

Ali, da bi nam solidarnost postala svakodnevna disci-plina moraju se dogoditi dubinske promene, a prvi korak je da se sa vlasti i javne scene uklone bezobzirni trova-či naših duša, spodobe koje su doprinele civilizacijskog regresiji našeg društva i naterale većinu, milom ili si-lom, da odrveni i izgubi osećanje za probleme i muke obespravljenih i ugroženih.

Kao nepopravljivi optimista, verujem da za nas ima nade i da se polako, nakon što se dogodi malopre pome-nuti preduslov, možemo više okrenuti jedni drugima i više se razumevati, podržavati i pomagati.

▸ “Da bi nam solidarnost postala

svakodnevna disciplina moraju se

dogoditi dubinske promene, a prvi

korak je da se sa vlasti i javne scene

uklone bezobzirni trovači naših

duša, spodobe koje su doprinele

civilizacijskog regresiji našeg društva

i naterale većinu, milom ili silom, da

odrveni i izgubi osećanje za probleme

i muke obespravljenih i ugroženih”

KAKO SU SPAŠENE NOVINE:

Kampanja “Branim Kikindske”, 2018.

1515


Baza podataka napada na novinare

Krajem 2013. godine, Nezavisno udruženje novinara Srbije je

uz podršku Ministarstva kulture i informisanja započelo realizaci-ju projekta “Baza podataka napada na novinare”.

U proseku, svakog meseca u 2011. godini dogodio se jedan fi zički na-pad na novinare i upućena je jed-na pretnja ugrožavanja sigurnosti pripadnika profesije, često i člano-va njihovih porodica. Reakcije nad-ležnih organa ne daju nadu da će se uslovi za neometan rad novina-ra popraviti. Protekla, 2018. godina bila je rekordna po broju napada na novinare, odmah iza 2008. Pre deset godina, dogodila su se 144 napada na novinare (ovde treba uzeti u ob-zir da je broj bio veliki zbog prote-sta protiv hapšenja Radovana Ka-radžića), a odmah za njom je 2018. sa 102 napada. U godinama između, broj napada varira od 23 do 92 (vi-deti tabelu).

Podaci o slučajevima pretnji i na-pada na novinare dostupni su jav-nosti kroz reagovanja profesional-nih udruženja i objave u medijima. Mehanizam registrovanja i praće-nja pojedinačnih slučajeva i njiho-vog daljeg epiloga u našoj zemlji ne postoji. NUNS je pokrenuo pro-jekat sa ciljem kreiranja jedinstve-ne baze podataka u kojoj bi bili re-gistrovani slučajevi kršenja prava i ugrožavanja bezbednosti novinara, čime bi se omogućili lakše praćenje, analiza i kreiranje politika razvoja slobode medija i boljeg medijskog okruženja.

Evropska komisija je predala u novembru prošle godine zemljama članicama izveštaj o napretku Srbi-je u poglavljima 23 i 24 u procesu pristupnih pregovora sa Evropskom

unijom. U dokumentu stoji da nedo-staju opipljivi rezultati u ključnim oblastima, poput reforme u pravo-suđu, borbe protiv korupcije, rat-nih zločina i slobode medija. “Što se tiče slobode izražavanja i medi-ja, opšte okruženje i dalje nije po-godno za ostvarivanje ovih prava”, stoji u dokumentu. Ističe se i da su zabrinjavajući slučajevi pretnji, za-strašivanja i nasilja nad novinarima te da su presude oko ovih pitanja “i dalje retke”.

“Govor mržnje i diskriminator-na terminologija se često tolerišu u medijima, a retko se time bave re-gulatorna tela ili tužilaštvo”, stoji u dokumentu. U tekstu se ističe neop-hodnost jačanja Regulatornog tela za elektronske medije (REM). Pored ostalog, eksperti Evropske komisi-je su zaključili da je bilo ponovlje-nih tvrdnji da su disproporcionalno korišćene fi skalne inspekcije, kako bi se vršio ekonomski pritisak na medije.

Urednica dodatka: Jovana Gligorĳ ević, Novinarke: Biljana Vasić, Ivana Milanović Hrašovec, Dokumentacĳ a: Dragoslav Grujić, Urednik fotografi je: Milovan Milenković, Fotografi je: agencĳ a FoNet i Milovan Milenković, Grafi čko oblikovanje: Ivan Hrašovec, Slog: Tanja Stanković, Lektura: Živana Rašković, Korektura: Stanica Milošević

Dodatak je objavljen u nedeljniku Vreme u okviru projekta “Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo” koji fi nansira Evropska unĳ a (preko Delegacĳ e EU u Srbĳ i) kroz medĳ ski program. Objavljivanje ovog dodatka omogućeno je uz fi nansĳ sku pomoć Evropske Unĳ e. Sadržaj dodatka odgovornost je isključivo nedeljnika Vreme i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unĳ e.

godina ukupan broj napada fi zički napad napad na

imovinu pretnja imovini pritisak verbalna pretnja

2008. 144 69 9 8 25 33

2009. 35 8 7 0 11 9

2010. 34 11 2 0 8 13

2011. 73 16 10 1 29 17

2012. 31 11 2 0 0 18

2013. 23 6 2 0 0 15

2014. 36 11 2 0 9 14

2015. 58 12 4 0 17 25

2016. 69 9 1 0 33 26

2017. 92 6 2 0 62 22

2018. 102 7 0 0 72 23

2019. 3 0 0 0 3 0Izvor: NUNS

0

20

40

60

80

100

120

140

160

2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019.

verbalna pretnjapritisakpretnja imovininapad na imovinu

2008.

Copyright © NP Vreme, Beograd

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec

Obrada: Marjana Hrašovec

Documents

MEDIJI, NOVINARI I MUKE - vreme.com · Dodatak nedeljnika Vreme br. 1467 od 14. februara 2019. MEDIJI, NOVINARI I MUKE U ovom nastavku serijala “Vreme solidarnosti” o teškom