1950. godine osnovana je EVROPSKA ZAJEDNICA ZA UGALJ I ČELIK. Ugovor o osnivanju Evropske zajednice ze ugalj i čelik potpisan je 1951. godine u Parizu i poznat je kao Pariski sporazum. Stupio je na snagu 1952. godine.

Novi sporazumi o osnivanju EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE i EVROPSKE ZAJEDNICE ZA ATOMSKU ENERGIJU potpisani su u Rimu 1957. god. i poznati su kao Rimski ugovori ili Osnivački sporazumi.Sporazumi su stupili na snagu 1958. godine između šest država članica. UGOVOROM O OSNIVANJU EEZ koji je stupio na snagu 1958. god., bezbednost i zdravlje reguliše se čl. 100. (reguliše se bezbednost proizvoda) i čl. 118. (reguliše bezbednost i zdravlje na radu) Ugovora.

JEDINSTVENIM EVROPSKIM AKTOM proklamovani su ambiciozni ekonomski, ali su naznačeni i novi politički ciljevi Evropske ekonomske zajednice.Jedinstvenim evropskim aktom, koji je stupio na snagu 1987. godine, postignuto je:

1. jačanje ekonomske i socijalne kohezije,2. produbljivanje političkih odnosa Zajednice sa trećim zemljama i

međunarodnim organizacijama,3. kvalifikovana većina za odlučivanje (olakšano donošenje Direktiva),4. jačanje nadležnosti EEZ u oblasti ekonomsko-monetarne unije, soc.

politike, regionalnog razvoja i zaštite okoline i5. izmene u osnivačkim ugovorima.

MASTRIŠKI UGOVOR O EVROPSKOJ UNIJI, potpisan u Holandiji 1992. godine, a stupio je na snagu 1993. godine. Ugovorom o Mastrihtu (čl. 136. i 137.):

1. proširene su obaveze država članica u vezi sa bezbednošću i zdravljem na radu,

2. proglašena je unija između članica kao nova organizaciona forma, 3. izmenama osnivačkog akta EEZ preimenovana u EZ.

SPORAZUM IZ AMSTERDAMA potpisan je 1997. godine, a stupio je na snagu 1998. godine. Ovim Sporazumom:

1. EU dobija potpuniju sadržinu,2. širi se nadležnost unije u tzv. pratećim oblastima (soc. politika,

zdravstvo, zaštita potrošača itd.),3. dalje izmene u Rimskom i Pariskom ugovoru.

2001. godine zaključen je UGOVOR U NICI kojim je izvršeno:

1. dalje institucionalno jačanje EU,2. institucionalne pripreme za prijem novih članova.

Ugovor o osnivanju EEZ sa amandmanima sadržanim u Jedinstvenom evropskom aktu, Mastriškom ugovoru i Ugovoru iz Amsterdama, sadrži niz odredaba kojima proklamuje osnovne ciljeve i to: visok stepen zaposlenosti i socijalne zaštite kao i osnovna načela, kao što su: načelo slobodnog kretanja lica (radnika); načelo jednakog plaćanja muškaraca i žena za rad jednake vrednosti, a sadrži i odredbe o ciljevima (zajedničke) socijalne politike i merama (sredstvima) za njihovo ostvarivanje.

Sistem bezbednosti i zdravlja na radu podrazumeva interakciju više različitih činilaca kao što su: zakonodavstvo, inspekcija, osiguranje, tehnička znanja, službe medicine rada i zaštite na radu, informisanje, obrazovanje i istraživački rad.

Rimski ugovori ili Osnivački sporazumi su stupili na snagu između šest država članica: Belgije, Francuske, Holandije, Italije, Luksemburga i Nemačke.

1973. god. Zajednici su pristupile Danska, Republika Irska i Velika Britanija i time je formirana Zajednica devetorice.

1981. god. Pristupa Grčka.

1986. god. Portugalija i Španija.

1995. god. Austrija, Finska i Švedska.

2004. god. Kipar, Češka Republika, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija.

Sledeće proširenje očekuje se 2007. godine, kada će se Bugarska i Rumunija priključiti verovatno, EU. Hrvatska je takođe zvanični kandidat, kao i Turska.

KOMUNITARNO PRAVO predstavlja skup materijalnih pravila sadržanih u posebnim izvorima koji su nezavisni od nacionalnih prava država članica, kojima se regulišu komunitarni odnosi.

KOMUNITARNO PRAVO ILI PRAVO EVROPSKIH ZAJEDNICA je pravo koje se stvara u okvirima triju Zajednica: Evropske zajednice, Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske zajednice za atomsku energiju.

MEĐUNARODNO PRAVO je skup pravnih pravila koja regulišu odnose između država i odnose u međunarodnoj zajednici.

- PRIMARNI IZVORI PRAVA KOJIMA SE UREĐUJE SISTEM BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA NA RADU-

1. UGOVOR O OSNIVANJU EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE od 1957. godine, sa amandmanima sadržanim u JEDINSTVENOM EVROPSKOM AKTU iz 1987. godine olakšano je donošenje direktiva u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, UGOVOROM O EVROPSKOJ UNIJI iz 1993. godine proširene su obaveze država članica u ovoj oblasti (čl. 136. i 137. ), IZMENJENI UGOVOR EU iz 2004. godine nikada nije stupio na snagu ali su preuzete obaveze država članica u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu (čl. 209. i 210.)

2. REZOLUCIJA SAVETA O BEZBEDNOSTI, HIGIJENI I ZDRAVLJU NA RADU- doneta je od strane Saveta Evropske Zajednice 21.12.1987. god. u skladu sa članom 118a Ugovora o osnivanju EEZ, koju je pripremio Evropski Ekonomski Komitet o potrebi usaglašavanja uslova, posebno onih koji se tiču radne okoline u cilju bezbednosti i zdravlja radnika na radu istovremeno održavajući postignuti napredak.Rezolucija Saveta o bezbednosti, higijeni i zdravlju na radu predstavlja podlogu za donošenje Direktiva u ovoj oblasti.Donošenjem ove rezolucije učinjeno je kvalitativno unapređenje problematike bezbednosti i zdravlja na radu u zemljama članicama EU. Ovim dokumentom odlučeno je, poštujući odredbe člana 118.a Ugovora EU, da će Savet putem direktiva usvojiti minimalne zahteve za podsticanje poboljšanja bezbednosti i zdravlja na radu i da će garantovati bolji nivo njihove primene imajući u vidu uslove i tehnička pravila u svakoj od država članica. Naglašeno je da će se direktivama izbegavati nametanje administrativnih, finansijskih i zakonskih ograničenja kako bi se podstakao razvoj malih i srednjih preduzeća. Potvrđena je činjenica da razvoj, rast i unapređenje produktivnosti, zavisi, između ostalog i od kvaliteta radne okoline, odnosno od šansi koje zaposleni ima da utiče na radnu okolinu u cilju sopstvene bezbednosti i zdravlja na radu.

3. EVROPSKA SOCIJALNA POVELJA (izvor član 3.-1996. godina)-iz 1961. god. doneta u Torinu- je komplementaran instrument kojim se ugovorno unapređuje zaštita osnovnih socijalnih i ekonomskih prava građana država potpisnica ove Povelje.Vlade potpisnice ovog dokumenta, kao članice Saveta Evrope, složile su se sa suštinskim načelima ove Povelje čiji je cilj da se na nivou Evrope postigne veće jedinstvo među članicama. Pored drugih prava, države članice su se složile da obezbede svom stanovništvu socijalna prava kako bi poboljšali životni standard i socijalno blagostanje.Ovom Poveljom naglašena je potreba da se, s jedne strane, očuva nedeljiva priroda svih ljudskih prava, i da se, sa druge strane, Evropskoj socijalnoj povelji pruži potpuni podsticaj. Ona se smatra svojevrsnim »Socijalnim ustavom» Saveta Evrope.Osnovni princip proklamovan ovom Poveljom je da svi radnici imaju pravo na bezbedne i zdrave radne uslove.

-DIREKTIVA 391 O UVOĐENJU MERA ZA PODSTICANJE POBOLJŠANJA BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA RADNIKA NA RADU-sekundarni izvor prava

Direktiva je uputstvo i nema obavezujuću snagu, već tek kada se translatuje u nacionalno zakonodavstvo, njene odredbe postaju obavezujuće. Ova direktiva je doneta u skladu sa Ugovorom o osnivanju EEZ i to članom 118.Direktiva 391 je sa jedne strane OSNOVNA jer reguliše minimum zahteva u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu tj. ona je pravni osnov za donošenje pojedinačnih direktiva, a sa druge strane ona je OKVIRNA jer uokviruje oblast bezbednosti i zdravlja na radu.Ima opšti karakter ( podsticanje poboljšanja bezbednosti i zdravlja na radu) i opšti domen primene (odnosi se na sve grane i delatnosti). Osnovni stav i postavka direktive i Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu je uvođenje prevencije i rizik tj. procena rizika.Direktiva 391 afirmiše princip objektivne odgovornosti poslodavca i princip razvijanja kulture prevencije koji se ogleda najpre u nastojanju da se izbegnu ili eliminišu rizici, a ako se ne mogu izbeći ovaj princip podrazumeva procenu takvih rizika.Ključni članovi direktive su član 6. kao i član 10.

Svaka direktiva i konvencija uređuje samo minimum mera.Direktive donose članice EU, a konvencije Međunarodna organizacija rada.Direktive su uputstva, a konvencije predstavljaju sporazume između pojedinih država kojima se regulišu njiihovi međusobni politički, pravni i ekonomski odnosi.