menadžer i etičko rasuđivanje

FAKULTET ZA PRAVO, BEZBEDNOST I MENADŽMENT

”KONSTANTIN VELIKI” NIŠ

S E M I N A R S K I R A D

PREDMET: POSLOVNA ETIKA

ТЕМА: MENADŽER I ETIČKO RASUĐIVANJE

Меntоr

Prof. dr Vidimir Veljković Student

Milan Stefanović

PB 4-D/2015

Niš, 2015.

2

SADRŽAJ

Uvod ______________________________________________________________ 3

1. Etika i menadžment – jedinstvo ili suprotnost ____________________________ 4

2. Moral menadžera – etični menadžer ___________________________________ 5

3. Uloga inteligencije u procesu rukovođenja ______________________________ 7

4. Indikatori ekonomije znanja _________________________________________ 8

5. Inteligencija imudrost _____________________________________________ 11

6. Vrste inteligencije _________________________________________________ 12

7. Principi etičkog rasuđivanja u poslovanju _____________________________ 16

7.1. Etika vrline ____________________________________________________________________ 17

7.1.1. Dobre i loše strane etike vrline __________________________________________________________ 19

7.2. Deontološke teorije ______________________________________________________________ 20

7.2.1. Dobre i loše strane deontologizma _______________________________________________________ 20

7.3. Teleološke teorije ________________________________________________________________ 21

7.3.1. Dobre i loše strane posledične etike ______________________________________________________ 21

7.3.2. Utilitarizam _________________________________________________________________________ 22

7.3.2.1. Nedostaci utilitarizma _____________________________________________________________ 23

7.4. Etički relativizam _______________________________________________________________ 23

7.4.1. Nedostaci etičkog relativizma ___________________________________________________________ 24

Umesto zaključka ___________________________________________________________________ 24

LITERATURA _____________________________________________________________________ 26

Menadžer i etičko rasuđivanje Milan Stefanović

3

Ni država, ni vladar, ni palica u ruci redara, ne vladaju nad čovekom. Samo moralni zakoni štite

ljudi od ljudi.

Mahabharata (V vek pre nove ere, staroindijski ep)

Uvod

Nebrojene propovedi su održane ili odštampane u knjigama poslovne etike. Većina nema baš

nikakve veze sa biznisom i vrlo malo sa moralom. Osnovna tema je vrlo jednostavna – svakodnevna

iskrenost. Poslovni ljudi, svečano se izjavljuje, ne treba da se služe prevarama, kradu, lažu, varaju,

podmićuju, niti primaju mito. Ali to ne treba da rade ni drugi. Ne postaje se izuzetak od uobičajenih

pravila ličnog ponašanja zbog vrste posla ili radnog mesta. Ali isto tako, niko ne treba da prestane

da bude ljudsko biće, ako postane menadžer, gradonačelnik ili dekan. S druge strane, uvek je bilo

ljudi koji su krali, varali, lagali ili primali mito. Problem je dakle, u moralnim vrednostima,

moralnom obrazovanju pojedinca, porodice, škole. Ali, niti postoji niti je potrebna zasebna

poslovna etika. Prvenstvena moralna odgovornost jednog profesionalca je jasno izrečena pre dve i

po hiljade godina, u Hipokratovoj zakletvi lekara u staroj Grčkoj: Primum non nocere – pre svega

svesno ne naudi. Nijedan profesionalac, bio on lekar, advokat ili menadžer ne može se zakleti da će

zaista dobro doneti svom klijentu. Sve što može je da se potrudi. Ali, može da obeća da neće svesno

da nanosi štetu. A klijent, za uzvrat, mora da ima poverenja da mu profesionalac neće svesno

nauditi.


4

1. Etika i menadžment – jedinstvo ili suprotnost

Nebrojene propovedi su održane ili odštampane u knjigama poslovne etike. Većina nema baš

nikakve veze sa biznisom i vrlo malo sa moralom. Osnovna tema je vrlo jednostavna – svakodnevna

iskrenost. Poslovni ljudi, svečano se izjavljuje, ne treba da se služe prevarama, kradu, lažu, varaju,

podmićuju, niti primaju mito. Ali to ne treba da rade ni drugi. Ne postaje se izuzetak od uobičajenih

pravila ličnog ponašanja zbog vrste posla ili radnog mesta. Ali isto tako, niko ne treba da prestane

da bude ljudsko biće, ako postane menadžer, gradonačelnik ili dekan. S druge strane, uvek je bilo

ljudi koji su krali, varali, lagali ili primali mito. Problem je dakle, u moralnim vrednostima,

moralnom obrazovanju pojedinca, porodice, škole. Ali, niti postoji niti je potrebna zasebna

poslovna etika. Prvenstvena moralna odgovornost jednog profesionalca je jasno izrečena pre dve i

po hiljade godina, u Hipokratovoj zakletvi lekara u staroj Grčkoj: Primum non nocere – pre svega

svesno ne naudi. Nijedan profesionalac, bio on lekar, advokat ili menadžer ne može se zakleti da će

zaista dobro doneti svom klijentu. Sve što može je da se potrudi. Ali, može da obeća da neće svesno

da nanosi štetu. A klijent, za uzvrat, mora da ima poverenja da mu profesionalac neće svesno

nauditi.

U teoriji menadžmenta u Srbiji skoro da i nije bilo reči o poslovnom moralu menadžera,

verovatno zbog nemogućnosti zvanične ocene njihove “moralne podobnosti”, jer je nekada to

činila partija, pa je ocena morala(etike) sa nekog drugog nivoa bila nemoguća. Treba reći da u

literaturi na zapadu ova problematika zauzima centralno mesto u menadžentu ljudskih resursa.

Dakle, zaboravilo se na ono što se još u staroj Grčkoj smatralo neophodnim za bilo kakvu funkciju,

koja ima dodirne tačke sa menadžmentom, a to su:

- ljubav za sistem,

- ekspertnost (stručnost) za obavljanje poslova i

- moralno ponašanje do najvišeg nivoa.

Jedan od principa poslovnog morala su i zajedničke konsultacije između radnika i

menadžera. Treba reći da su zajedničke konsultacije u kojima radnici i menadžeri razmenjuju

gledišta kako bi poboljšali produktivnost veoma raširene kao praksa. Prema anketi koju je još 1980.

g. objavio Centar za produktivnost Japana, 90% kompanija u kojima postoje radnički sindikati

primenjuje ovu praksu. Ona nije zakonski obavezna, nego je uspostavljena u okviru kompanija na

osnovu sporazuma između sindikata i uprave. S toga se pojedini elementi zajedničkih konsultacija

razlikuju od kompanije do kompanije.

Dnevni red, po kome se radi na ovakvim savetima, obuhvata operativne planove, finainsije,

reorganizacije u kompaniji, promene uređaja i opreme, premeštaj osoblja, socijalno osiguranje,

radno vreme, standard zaposlenih, bezbednost na radu, higijensku zaštitu, profesionalnu obuku,

zarade i sl. Tretiraju se i pitanja upravljanja kompanijom. Radi što bolje efikasnosti konsultacija,

osnivaju se ponekad specijalni komiteti za pojedine probleme koji zahtevaju specijallizovana znanja

i iskustvo, kao i duže vreme za rešavanje. Isto tako, da bi se što detaljnije obradila pojedina pitanja

u velikim kompanijama, konsultacije se obavljaju po pojedinim pogonima ili sektorima.

Istraživanje Centra za produktivnost Japana pokazuje da se u ovoj aktivnosti koriste sledeće

ideje: “Sada je moguće preduprediti eventualane nevolje”; “Doći do boljeg razumevanja sa

vođama sindikata”; “Mnogobrojne mere uprave kompanija izvršavaju se mnogo efikasnije putem

konsultacija”; “Članovi radničkih sindikata kroz praksu konsultacija pokazuju zainteresovanost i

razumevanje za podizanje produktivnosti”.

Nadnice i plate, koje se obično uređuju kroz kolektivno pregovaranje, ponekad se regulišu

putem zajedničkih konsultacija. Zato, danas, konsultacije igraju značajnu ulogu u jednom sistemu u

kome se vrši koordinacija odnosa rada i menadžmenta i unapređuje razumevanje između njih, a

poslovni moral dobija na suštini i značaju.

Zbog svega ovoga u literaturu se uvodi termin etički menadžment. Etički menadžment


5

usredsređen je na zajedničke ciljeve povezivanjem materijalnih i nematerijalnih potencijala, gde

kultura i etika postatju sve značajniji činioci uspešnosti poslovanja, međusobnih odnosa i

zadovljstva ljudi. Njihovo prisustvo u preduzeću nužno je zbog toga što se poslovna etika često na

tržištu srozava na običnu kozmetiku i brbljanje o poštenju, što unosi nesigurnost među partnere. S

toga se treba pridržavati faktora poslovne etike koji mogu biti:

- personalni faktori,

- organizacioni faktori i

- faktori okruženja.1

Tamo gde dominira egiozam i rukovođenje uz pritisak, brzo nastaje sukob uz loš učinak, što

uzrokuje poslovno slepilo, jer postoje samo materijalistički ciljevi (poslovni promet i profit). U

takvim preduzećima ističe se da je etika dopuštena, tek kada se dovoljo zaradi.

Japanci kada primaju mlade ljude sa univerziteta, kažu im samo dve stvari: dolazite na

vreme i ispunjavajte svoje obećanje! I ništa više. Te dve stvari, dakle, jedino je što se od njih traži;

sve ostalo doći će samo po sebi. Poslovni moral je građanski moral. To je pitanje časti i

poverenja, kad se novac i roba daju na ime i reč, bez trunke sumnje da dogovoreno neće biti

ispoštovano. Pa ipak, u današnje vreme u raspravama o poslovnoj etici, manje se obraća pažnja na

pitanja u vezi sa karakterom pojedinca, nego što je to bio slučaj pre jednog veka. Tačno je i to da se

te rasprave sve više pretaču u sekularne izraze. Čak i onda kada o poslovnoj etici pišu teolozi, retko

se pozivaju na pojmove kao što su greh, zlo ili božanski sud. Nastaje, dakle, pitanje kakva je

stvarno veza između morala i profita? Najžešći kritičari npr. američke poslovne etike skloni su da

pretpostave da je ta veza “slučajna” ili “negativna”. Tako neki veruju da se kompanije u cilju

povećanja profita često ponašaaju neodgovorno.

Drugi, opet, dokazuju da je moguće biti moralan i postići uspeh, čak da je moral neophodan

za postizanje uspeha, zaključujući da je mudro biti moralan. Ako se ovo stanovište i prihvati, to

nipošto ne znači da su društveno odgovorne firme obavezno i profitabilne. Čak ni protestantski

sveštenici Evrope XVII veka ili Amerike XIX veka, nisu propovedali da dobri ljudi obavezno

uspevaju u životu ili postižu spasenje. Umesto toga, smatra se da je biti “dobar” ili “odgovoran”

neophodan uslov, mada ne i dovoljan, za uspeh na tržištu. Kratko rečeno, to samo znači da sve

firme i svi pojedinci koji se drže etičkih normi neće samo uz pomoć njih uspeti, ali svi koji jesu

uspeli, po svojoj prilici su ih se držali.

2. Moral menadžera – etični menadžer

Inače, medju menadžerima postoje dosta mitova i zabluda o poslovnoj etici:

- poslovna etika je više vezana za religiju, nego za menadžment,

- zaposleni su etični, pa ne treba brinutu o poslovnoj etici,

- poslovna etika je disciplina kojom se bave filozofi,akademici i teolozi,

- etikom se ne može upravljati,

- poslovna etika je ujedno i društvena odgovornost,

- ako se nema problem sa zakonom, onda to, per se, znači etičnost,

- upravljanje poslovnom etikom ima malu poslovnu vrednost.

Od svih ranije navedenih osobina menadžera koje delimično nasleđuju, a delimično stiču i

kultivišu tokom školovanja ili prakse, uz poželjno prisutan princip autokontrole, najvažnija osobina

je moral - poštenje. Ova kategorija ima vrlo širok analitčki okvir unutar koga svaki menadžer mora

da usklađuje principe svog ponašanja. Pogrešno je verovanje da je dovoljan uslov etičkog ponašanja

samo pošten odnos menadžera prema radnim obavezama i odgovornostima u samom preduzeću.

Jednako je važno činiti prave i pravične postupke i prema okruženju, odnosno akcionarima,

kupcima, kreditorima, kooperantima, javnim službama i sl. Ovim dolazi do izražaja lično

1 Videti: prof. dr Ivana Simić –“ Menadžment”, Ekonomski fakultet, Niš, 2008.g., str.331


6

samopoštovanje menadžera. Etički kredo treba da glasi: “Nema dobrog načina da se učini loša

stvar”.2 Ovo je od naročite važnosti u poslovnom biznisu, gde redukcija poslovnih ciljeva samo na

profit (dobit) na duži rok može dovesti do nepopravljivih posledica. “Upravljanje samo za profit je

kao igranje tenisa sa pogledom usmerenim na tabelu rezultata, a ne na lopticu”.3

Sve to govori da pitanja društvene odgovornosti, a to pre svega znači etičke, predstavljaju

verovatno najznačajniji kriterijum rada i ponašanja savremenih menadžera u svim oblastima rada.

Zato svuda u svetu standardna edukacija menadžera neizbežno podrazumeva i obrazovanje iz

poslovne etike u cilju usvajanja naročitog stila i kulture poslovnog ponašanja. Ono mora da se

oslanja ne samo na usvojene principe i norme opšte etike, već i na specifične zahteve i odgovornosti

koje svaki poslovni čovek ima prema svim svojim saradnicima i partnerima. Poštovanje ovih

principa svakodnevno je iskušenje menadžerove odgovornosti, pre svega prema sebi samom i svojoj

perspektivi. Zato nije samo dovoljno, ma koliko to bilo potrebno, da stalno obogaćuje svoja znanja i

veštine, da obnavlja svoju motivacionu želju i energiju za uspehom, neguje svoju vizionarsku moć i

sl., već je preko potrebno da sve to oplemeni etičkim smislom, uvek vodeći računa da u ocenu

rezultata ulazi i ocena načina kako se do rezultata došlo. Budućnost, nesumnjivo, pripada takvim

menadžerima, jer iz prošlosti dobro je poznato koliko traju na menadžerskom tržištu i kako prolaze

oni koji nisu odolevali izazovima raznih prečica do “uspeha”.4

Zbog toga smatram celishodnim postojanje određenog sistema moralnih osobina menadžera,

pa s tim u vezi, predlažem jednu od mogućih varijanti.5

Sistem moralnih osobina menadžera

Red.br. Manjkavost Zlatna sredina Preterivanje

1. Plašljivost Hrabrost Neustrašivost

2. Neosetljivost Umerenost Razuzdanost

3. Škrtost Štedljivost Rasipništvo

4. Sitničavost Plemenitost Pokondirenost

5. Poniznost Ponos Oholost

6. Bezobraznost Čist obraz Taština

7. Mekuštvo Blagost Naprasitost

8. Mrzovoljnost Ugodljivost Ulizivanje

9. Ukrućenost Ophodljivost Raskalašnost

10. Snebivljivost Stidljivost Bestidnost

11. Nepravičnost Pravičnost Trpljenje

12. Bez prijatelja Prijateljstvo Mnoštvo “prijatelja”

13. Endomorfnost Komunikativnost Intriganstvo

Precizno planiranje i pravilno odlučivanje najbrži je put do cilja, što znači praktičnu

2 Keneth Blanshard, Norman Vincent Peale, -“The Power of Ethical Managament”, Viliam Morow & Co. 1988., str.

18 3 Ibid., str. 84

4 Jedan od retkih autora koji se bavio problemom menadžmenta, a koji se usudio da obradi poslovni moral menadžera je

prof. dr Slobodan Pokrajac u tekstu “Neka iskušenja savremenog menadžmenta”, čas. “Poslovna politika”, Beograd,

br. 10/1994. g. i “Etika i društvena odgovornost”, čas, “Direktor”,-Beograd, br.11/1995. god. 5 Moralne osobine menadžera (direktora) promovisao je još pre dvadesetak godina prof. dr Jovo Brekić, ali društveno -

političke prilike nisu dozvoljavale i naučnu razradu ove problematike.


7

mudrost, a praktične mudrosti nema bez “zlatne” sredine u ponašanju, izbegavanjem ekstrema kod

ljudskih osobina. Ponos se smatra najvećom ljudskom vrlinom, a pravičnost ima dvostruku svrhu -

dobro i čast, dok je prijateljstvo (na poslu i u slobodnom vremenu) najviša, najuzvišenija i

najplemenitija ljudska veza. Nema opstanka ni željene sreće bez prijatelja. Prijatelj je drugo ja, a cilj

prijateljstva zajednička je korist, zajedničko uživanje i ostvarenje moralnog dobra. Ako, prema

testu, neko ima više ekstrema (levih ili desnih krajnosti) negoli zlatnih sredina, ne bi trebalo

obavljati rukovodeću ulogu.

Menadžer koji primenjuje pritisak u poslovnim odnosima, dokazuje da mu je društvena

komponenta ograničavajući faktor. Na sili se ne gradi karijera, a agresivni stil nikada ne može biti

uspešan. Danas i konzervativni menadžeri uviđaju da se isplati etika posebno u ekologiji (u eko

sistemu i okruženju), jer uklanja socijalne otpore i nepotrebnu entropiju. Poznavanje kulture

partnera i saradnika donosi veću usaglašenost i efikasnost. Prisustvo kulture i etike u poslovanju

rezultira boljom saradnjom i zajedništvom bez konflikata. Takav odnos daje i menadžeru i

saradnicima predstave o vrednostima i smisao kulturnog artikulisanja za koje se treba zalagati.

Primena kulturno - etičkih vrednosti u razvojnoj politici oslobađa ljude od sputanosti i prekomernog

egoizma u zajedničkoj saradnji, iz čega se rađa veća sloboda ponašanja (sve je dozvoljano što nije

zabranjeno) i viša produktivnost. Tako etičko rukovođenje donosi evidentnu korist preko učinaka i

boljih međuljudskih odnosa, što postepeno prerasta u humanistički menadžment.

Treba još jednom ponoviti da su vrline i ponašanje čoveka određeni vaspitanjem i

obrazovanjem, moralnom visinom društva i tipom normiranja društvenih odnosa. Uspeh i

društveni ugled, ne retko je plod upornosti i postojanosti, ali i moralnih vrlina, pa se može kazati da

bez etičnosti nema ni uspešnosti. Stoga etičnost kod ljudi treba otkrivati i negovati. U tim procesima

značajnu ulogu igraju čelni ljudi koje, uz dužno poštovanje, takodje treba ocenjivati.

Precizno planiranje i pravilno odlučivanje su najbrži put do cilja, što znači praktičnu

mudrost, a praktične mudrosti nema bez ”zlatne” sredine u ponašanju, izbegavanja ekstrema u

pogledu ljudskih svojstava. Ponos se smatra najvećom ljudskom vrlinom, a privlačnost ima

dvostruku svrhu - dobro i čast, dok je prijateljstvo (na poslu i u slobodnom vremenu) najviša,

najuzvišenija i najplemenitija ljudska veza. Ako, prema testu, neko ima više ekstrema (levih ili

desnih krajnosti) nego li zlatnih sredina, ne bi trebao obavljati rukovodeću ulogu.

Na kraju, treba istaći da je etični menadžer onaj koji je zadužen za sve aspekte etičkog

poslovanja i ponašanja i odgovaran za primenu programa upravljanja etikom. On prati primenu

etičkih standarda, osigurava etičku obuku, rešava specifične etičke probleme i dileme, te obrazlaže

etičke aspekte svojih odluka i time deluje savetodavno.6 Etični menadžeri se pridržavaju sledećih

etičkih principa:

- poštuju duh i slovo zakona,

- govore istinu, jer je istina nužna u izgradnji poverenja s relevantnim interesno-uticajnim

grupama,

- pokazuju poštovanje prema ljudima,

- drže se zlatnog pravila da drugima ne čine ono što ne žele da drugi učine njima, čto je

osnovni benchmark za evaluaciju etičkih dimenzija poslovnih odluka,

- praktikuju učešće, a ne paternalizam, upoznavajući potrebe drugih, umesto da odlučuju za

njih,

- deluju uvek kada imaju obavezu i odgovornost da pomognu drugima.

3. Uloga inteligencije u procesu rukovođenja

Rukovođenje i komunikativnost su vrlo značajne, ali i kompleksne aktivnosti u procesu

upravljanja, od kojih zavise poslovni uspesi u svim oblastima, posebno u biznisu. U toj aktivnosti

6 Carroll A. – “Business and Society:Ethics and Stakenholder Management”, Cincinnati, OH, South-Westwrn, 2008.g.


8

uloga inteligencije je višestruka. Rukovođenje se razlikuje eod upravljanja. Prema H. Džonsonu

“Rukovođenje je mogućnosti za oblikovanje stavova i ponašanja drugih, bilo u formalnoj i

neformalnoj situaciji. Upravljanje je formalni zadatak odlučivanja i naređivanja”. Priroda

rukovođenja je taj koji dominira situacijom u toku vršenja svoje usloge u organizaciji. On raspolaže

autoritetom, znanjem, inteligencijom i snagom da utiče na svoje podređene i da ih aktivira u pravcu

takvih ponašanja koja će dati najbolje rezultate. Pri tom treba imati u vidu da će tukovodilac biti

autoritet sve dotle dok ga njegovi ljudi prihvataju sa zadovoljstvom.

Zadatak rukovodioca je da stvori takvu radnu atmosferu koja će obezbediti angažovanje

svih raspoloživih snaga, kako rukovodilaca tako i podređenih na vršenju zadataka organizacije.

Uloga podređenih je da koristeći svoja znanja i mogućnosti vrše svoju ulogu prema uputstvima

rukovodilaca. Na taj način podređeni vrši svoju ulogu valjano, a to doprinosi da i organizacija vrši

svoju misiju. Podređeni treba da ima satisfakciju da je sovjim radom dopineo nekoj novoj vrednosti

organizacije, od koje će i on dobijati jedan deo. Stav zaposlenih prema rukovodiocima veoma je

uslovljen stavom i tretiranje zaposlenih od strane rukovodilaca.

Kod rukovođenja bitno je znanje, inteligencija i komunikativnost rukovodilaca. Uspešno

rukovođenje ne može se, naime, vršiti bez odgovarajućih znanja; inteligencija. Pri tom su važna:

tehnička (stručna) znanja, šira koncepcijska znanja i humanistička znanja. Potrebni stepen

pojedinačnih znanja zavisi od nivoa na kome se u hijerarhiji organizacije nalaze rukovodioci.

Rukovodiocima na nižem nivou potrebna su veća tehnička (stručna) znanja, dok na srednjem i

višem nivou rukovođenja potrebna su šira koncepcijska znanja. Ta znanja uključuju mogućnost

apstraktnog razmišljanja o organizaciji i njenim problemima. Oni moraju imati znanja, inteligenciju

i sposobnost da u svojim koncepcijama obuhvataju šire komplekse, uključujući celu organizaciju i

njenu okolinu, kako u sadašnjosti tako i u budućnosti. Humanistička znanja uključuju osnove iz

teorije o ponašanju, odgovarajuća znanja o Ijudskom ponašanju i stavovima. Jedna od značajnih

faza menadžment procesa (uz navedene) je i liderstvo, kojim se utiče na članove organizacije, kako

bi ostvarili ciljeve. Liderstvo je danas, u razvijenim zemljama, posebna naučna i stručna disciplina,

koja predstavlja dinamičan proces koji podrazumeva interakciju između lidera, sledbenika i

situacije. Usled sve većih promena u okruženju liderstvo postaje jedan od najvažnijih faktora

uspeha savremenih organizacija.

4. Indikatori ekonomije znanja

Forum o ekonomiji znanja (knowledge economy) u organizaciji Svetske banke, koji se ticao

najboljih praksi za unapredjenje inovacija i konkurentnosti u postkomunističkim zemljama održan

je u Pragu u martu 2006. U izveštaju Svetske banke pod nazivom “Javna finansijska podrška

komercijalnim inovacijama", januar 2006 (Public Financila Support for Commercial lnnovation),

analiziraju se različiti finansijski instrumenti kojima se mogu podsticati poslovne inovacije i daje

niz preporuka za reforme, koje bi trebalo da prethode, kako bi ovi instrumenti mogli da budu dobro

iskorišćeni. Cilj izveštaja bio je da se zemljama Evrope i Srednje Azije, posebno tranzicionim,

postkomunističkim zemljama i onima koje nisu članice EU, ponude mogućnosti da povećaju

produktivnost i privredni rast stvaranjem povoljnog okruženja za primenu znanja u ekonomiji, a

putem inovacija i učenja. Robert Solov (Robert Solow) je još pre mnogo godina započeo

istraživanja koja su ekonomistima pomogla u saznanjima da se stalni privredni rast duguje više

tehnološkim promenama, nego faktoru akumulacije, odnosno tradicionalnim faktorima.7

Posledično, osnovni stubovi znanjem vođene ekonomije su sledeći:

1. Ekonomska stimulacija i institucionalni režim (ekonomsko okruženje koje omogućava slobodan

protok znanja, podršku investicijama u informacionoj i komunikacijskoj tehnologiji (ICT),

7 Solow, RM. (1956): “A Contribution to the Theory of Economic Growth", The Quartedy Joumal of Economics, Vol.

70, No. 1. (Feb, 1956), pp. 65-94.


9

okruženje koje ohrabljuje preduzetništvo, politika carinskih i necarinskih barijera, vladavine

zakona, primena pravila kojima se štite prava vezana za intelektualnu svojinu, borba protiv

korupcije);

2. Edukacijaitrening;

3. Informaciona infrastruktura (dinamična struktura od radija do interneta je potrebna da bi se

olakšala i obezbedila eñkasna komunicacija i razmena informacija);

4, lnovacioni sistemi (mreža istraživačkih centara, univerziteta, privatnih preduzeća).

Stoga, ako države ulože dodatna sredstva u istraživanje i razvoj, a istovremeno ne obezbede

i ekonomske olakšice i stimulacije, ne poboljšaju informacionu infrastrukturu i sistem obrazovanje,

ne uključe privatni sektor i ne razviju inovacioni sistem ~ novac će biti uzalud potrošen. Pri tom,

nacionalni inovacioni sistem čine sledeći neophodni uslovi, ali ne i dovoljni: ljudski kapital; nauka i

informacione i komunikacione tehnologija; zaštita intelektualne svojine; adekvatno poslovno

okruženje. Sve to skupa je osnovna infrastruktura ili pretpostavka za inovativne preduzetničke

projekte ("pípeline" of innovative entrepreneurial projects), koji u sadejstvu sa pristupom novčanim

fondovima mogu da kreiraju inovacije. Upozoravajući zemlje od Srednje Evrope do Srednje Azije

da zaostaju za razvijenim svetom na polju ulaganja u razvoj i istraživanja, Svetska banka ih

istovremeno poziva da preduzmu korake na poboljšanju uslova za povećane investicije u

komercijalne inovacije, kao instrument za povećanje privrednog rasta i smanjivanje siromaštva.

Pretvaranje istraživanja i razvoja u tržišni uspeh od ključnog je značaja za postizanje održivog i

dugoročnog privrednog rasta. Ovo će se desiti jedino ukoliko se motivišu istraživači i preduzeća da

rade zajedno, obezbedi rasprostranjen pristup računarima i

Internetu, kako bi se podigao ukupan nivo konkurentnosti ekonomije i otvarala kvalitetna radna

mesta.

Što se tiče rasprostranjenosti računara i pristupa Internetu u R. Srbiji, istraživanje koje je

sproveo Republički zavod za statistiku u decembru 2006 (Izveštaj pod nazivom “Upotreba

informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji, 2006”), pokazao je sledeće: 26,5%

domaćinstava poseduje računar, 18,5% preduzeća poseduje Internet priključak, 97,3% preduzeća

koristi računar u svom poslovanju, 902% preduzeća ima Internet priključak, 52,9°/o preduzeća

poseduje Web Site, a 48,6% preduzeća koristi elektronske servise javne uprave (istraživanje je

sprovedeno po metodologiji EUROSTAT-a, na teritoriji Srbije, referentni period za pitanja je 2005.

godina, obim uzorka iznosio je 1.200 domaćinstava, 600 preduzeća, telefonska anketa). Inače,

prosečno učešće troškova istraživanja i razvoja u GDP-u u analiziranim zemljama ECA (od 30

zemalja samo 4 pripadaju razvijenim zemljama EU) je svega 0,9%, što je daleko ispod ciljane stope

EU od 3%. Uz to, dve trećine troškova istraživanja i razvoja u ovim zemijama, uglavnom post-

komunističkim, pokriva se iz državnih sredstava. Sasvim suprotno, u zemljama sa visokom udelom

troškova istraživanja i razvoja u GDP-u, kao što je Japan, USD, Svedska, Finska, Irska, Nemačka -

udeo privatnih (industrijskih) istraživanja je od 65% do 70%, dok vlada izdvaja svega oko 20-30°/o

sredstva za ova istraživanja. Pređašnja iskustva u sistemima bbrazovanja i istraživanjima post

socijalističkih zemalja mogu da pomognu ovim zemljama u tranziciji njihovih ekonomija u pravcu

znanja, inovacija i novih tehnologija. Međutim, uprkos \relikom broju istraživača i uspešnom

obrazovanju koji su nasleđeni iz perioda komunizma, biće teško postići da zemlje koje su bile deo

Istočnog bloka pretvore ove potencijalne brednosti u komercijalno uspešne inovacije ukoliko

univerziteti i istraživačke institucije ne budu blisko sarađivali sa privatnim sektorom. tj. ukoliko se

ne izvrši restrukturiranje sistema istraživanja u pravcu prilagođavanja potrebama privrede. Koristeći

paket "indikatora ekonomije znanja" (Knowledge Economy lndicators - KEI) - ekonomske olakšice,

obrazovanje, sistem inovacija i informacionu infrastrukturu, izveštaj Svetske banke, rangira zemlje

Evrope i Centralne Azije po njihovoj sposobnosti da eñkasno ulažu u inovacije.8 Svaka zemlja

dobila je ocenu od jedan do deset za svaki indikator i ukupnu KEI ocenu, koja određuje njen

plasman. indikatori ekonomije znanja instituta Svetske banke dizajnirani su da pomogunu zemljama

da odluče koje reforme da preduzmu pre nego što ulože više budžetskih sredstava u cilju

8 Public FinanCial Support for Commercial Innovation, 2006, p. 49 i p.57.


10

podsticanja inovacija. Generalno, iako širom regiona postoje značajne razlike, većina zemalja treba

da izvrši reforme obrazovanja, da unapredi informatičku i infrastrukturnu bazu i poveća ekonomsku

motivaciju, pre nego što nameni dalja sredstva iz javnog budžeta. Od 25 zemalja ECA koje

pripadaju kategoriji postkomunističkih zemalja najbolje tri kada je o KEI reč su Estonija sa 8,26

poena, Slovenija sa 7,88 poena i Litvanija sa 7,17 poena. Srbija je sedamnaesta sa 4,55 poena, a

poslednja tri mesta zauzimaju BiH, Albanija i Tadžikistan. Poređenja radi, Finska - jedna od

najinovativnijih ekonomija na svetu, ima opštu KEl ocenu od 9,02 poena i 9,73 poena za inovacije i

9,21 poena za obrazovanje. istovremeno, postkomunističke zemlje dobile su "pomešano" ocene za

pojedinačne indikatore. Srbija je najlošiju ocenu od 2,15 dobila za indikator ekonomskih stimulacija

i olakšica (rangiranje na 25. poziciji), posle nas su još jedino Gruzija, Tadžikisan, Kazahstan,

Belorusija i Uzbekistan. Najbolja ocena (5,93) data je za obrazovanje, ali i ta vrednost nas među 30

analiziranih zemalja, svrstava čak na 23. poziciju i u poređenju sa zemljama u regionu (Tabela 13).

Tabela 13. Komparacija zemalja ECA prema KEI i četiri stuba Nacionalnog inovacionog sistema

Zemlje regiona KEI Rang

KEI

EIR Rang

EIR

I Rang

I

O Rang

O

II Rang

II

Slovenija EU 7,88 3 7,01 5 7,91 3 8,58 2 8,00 4

Mađarska EU 7,01 8 6,42 10 7,00 9 7,65 10 6,98 11

Češka EU 7,00 9 6,01 13 6,92 10 7,10 15 7,96 5

Poljska EU 6,86 12 6,36 11 6,15 14 8,32 4 6,60 14

Slovačka EU 6,70 13 5,96 14 6,70 12 6,65 18 7,47 7

Hrvatska EU 6,22 14 4,31 18 7,12 7 6,55 19 6,91 12

Bugarska EU 6,19 15 6,05 12 5,94 17 6,73 17 6,03 15

Rumunija EU 5,27 17 4,37 17 5,20 21 5,60 25 5,93 16

Srbija 4,55 22 2,15 25 5,17 22 5,93 23 4,94 20

BiH 3,02 28 2,62 24 1,02 30 4,00 30 4,45 21

Albanija 2,99 29 2,66 23 1,65 28 4,81 28 2,82 27

Legenda: Kategorija ECA (Evropa i Centralna Azija) obuhvata sledećih 30 zemalja: Albanija,

Jermenija, Belorusija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Češka, Estonija, Finska, Gruzrj'a, Grčka,

Mađarska, Izrael, Kazahtstan, Kirgistan, Letonija, Litvanija, Moldavija, Poljska, Portugalija,

Rumunija, Rusija, Srbija, Slovačka, Slovenija, Španija, Kadžikistan, Turska, Ukrajina, Uzbekistan;

KEI — Indikatori ekonomije znanja; EIR - Ekonomska stimulacija i institucionalni režim; l -

Inovacije; O - Obrazovanje; II - Informaciona infrastruktura;

Izvor: Public Financial Support for Commercial Innovation (Europe and Central Asia Knowledge

Economy Study Part I); http://www.worldbank/org/eca/kestudy), Januar 2006, Wortd Bank.

Nepovoljniji sistem obrazovanja od nas imaju samo još Rumunija, BiH i Albanija. Primera

radi, Hrvatska ima skor od 7,12 poena za inovacije, te je na četvrtom mestu od 25 zemalja ECA,

ispred šest članica EU. Međutim, Hrvatska je dobila samo 4,31 poen za svoj režim ekonomskih

olakšice i stimulacija, što znači da je,u toj oblasti neophodan napredak, a ;sto to važi i za Srbiju.

Generalni zaključak ovog Izveštaja Svetske banke jeste da zemlje Istočne Evrope i srednje

Azije moraju da prestanu da troše svoje, ionako ograničene resurse, na arhaične sisteme inovacija i

počnu da podstiču privatne time da se uključe u taj proces, kao što je to slučaj na Zapadu.

To ne znači da bi države trebalo potpuno da prestanu da finansiraju istraživanja, ali kada

izdvajaju sredstva za te aktivnosti, naglasak bi trebalo da bude na istraživanju

privatnih preduzeća. Važnija uloga za države je da sprovode neophodne strukturne reforme da bi

ulaganja u inovacije donela korist.

Naime, državni fondovi su ionako oskudni, stoga treba da budu angažovani tamo gde se

najbolje mogu vratiti. Ako zemlja ima nedostatak institucionalnog okvira i inovacione i

informativne infrastrukture ili nedostatak prikladnog seta ekonomskih politika i podsticaja,

nedovoljnu povezanost naučnih istitucija sa privatnim sektorom, neadekvatan sistem obrazovanja i

slično, fondovi korišćeni za podršku istraživanju i razvoju, kao i inovacijama mogu biti uzalud

potrošeni.


11

5. Inteligencija imudrost

Inteligencija (lat. intelligentia) je urođena sposobnost pravilnog razumevanja stvari i pojava

u životu i svetu. To je razum, um, sposobnost shvatanja i poimanja (Vujaklija, M.. 1980).

lnteligentan čovek je onaj koji je sposoban za pravilno razumevanje stvari i pojava u životu i

svetu, razuman, razborit, uman, pametan, koji ima duha, mudar, dosetljiv, bistar,

vešt, vičan, umešan.

Kada se govori o prirodnoj inteligenciji pod ovim pojmom se najčešće podrazumeva:

nadarenost, oštroumnost, prirodna sposobnost pravilnog rasuđivanja, sposobnost snalaženja u

životnim situacijama na osnovu prethodno stečenog iskustva.9

lnteligencija je u tesnoj vezi sa obrazovanjem, iako se razlikuju. Obrazovanje predstavlja

količinu znanja koje posedujemo, a inteligencija našu sposobnost da shvatamo nove stvari. 10

Za inteligenciju je neraskidivo vezano shvatanje "intelektualca" kao čoveka nemlfnog i

nezasitog duha, koji se kritički odnosi prema svom društvenom i političkom Okruzenju.

Inteligencija, prema Konfučiju, predstavlja osnovu mudrosti.

Mudrost je skup isitina (znanja) stečenih umom, opažanjem, iskustvom primenjenim na

život. To je harmonija ideja sa životom. Mudar čovek (menadžer, lider) je onaj koji pojave svega

oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene, nego povezane što le više i Šire moguće sa svim

ostalim što se u svetu javlja i dešava.

Montenj kaže da mudar čovek vidi onoliko koliko hoće, a ne koliko može, a Niče kaže da

mudar ne kažnjava zato što je neko loše postupio, već zbog toga da ne bi loše

postupio. Biti mudar u pravo vreme, kaže narodna poslovica, predstavnja devet desetina mudrosti.

Prema Konfučiju tri puta vode do mudrosti: razmišljanje (inteligencija) - ono je

najplemenitije; vaspitanje - ono je najlakše; i iskustvo - ono je najneugodnije. U Talmudu nalazimo

odgovore na pitanja ko je mudar: „Onaj ko se od svakog poučava, kao što je jak onaj koji sebe

obuzdava, a bogat koji je zadovoljan svojom sudbinom“.

Dž.B.Šo kaže "da ljudi nisu mudri u srazmeri sa svojim iskustvom, već sa svojom

sposobnošću da iskustvo primene". H.Hese smatra da se "znanje može saopštiti, ali mudrost ne

može". Mudrost je vlasništvo čoveka, za razliku od znanja koje je moguće predati i inteligentnim

mašinama (Tri osobine krase čoveka: poštenje, mudrost i hrabrost- Konfučije).

Mudar čovek u zamršenoj poslovnoj situaciji razmatra stvari s pažnjom, a zatim traži savet pre nego

donese zaključak (M.Al-Varak). Lafater kaže: “Ako hoćeš da budeš mUdar, nauči pametno da pitaš,

pažljivo da slušaš, mirno da odgovaraš i da prestaneš kada nemaš više šta da kažeš".

B.Gracijan i Morales kažu: "Mudrome više koriste neprijatelji nego budali prijatelji." Jedna

avganistanska poslovica nas uči: "Dve stvari čovek mora imati da bi uspeo u životu. Prvo je sreća –

to je ono kad se čoveku pruži povoljna prilika. Drugo je pamet (mudrost) — ona čoveku omogućuje

da iskoristi povoljnu priliku".

9 U modernom društvu inteligencija se meri tzv. testovima inteligencije. U procenjivanju inteligencije kao složene

psihičke funkcije uzimaju se u obzir opšta sposobnost ličnosti (G-faktor ili generalni faktor) i mnoge naročite

sposobnosti (S-faktor ili specifični faktor). Inteligencija se ne određuje samo na osnovu izrazite karakteristike jedne

određene sposobnosti, ako druge opšte sposobnosti nisu prisutne. Vreme u kojem se razvija inteligencija je predmet

rasprave i neslaganja među mnogim istraživačima. Dok jedni tvrde da se inteligencija razvija od 15. do 16. godine,

drugi smatraju da se procesi razvoja privode kraju oko 24. do 25. godine života. Ima autora koji su stanovišta da se

inteligencija, a naročito kod pojedinih osoba, razvija čak i posle 50. godine. Merenje inteligencije se vrši primenom

testova inteligencije prilagođenih za određeni uzrast i populaciju i Spada u domen rada psihologa. Rezultat testa je

količnik inteligencije (lQ-inteligentiae Quotient) koji se dobija deljenjem umne (mentalne) starosti dobijene testom (u

mesecima) i dobne ili kalendarske starosti (u mesecima) 10

Dugo se vodila rasprava o tome da li i koliko obrazovanje utiče na inteligenciju. Deo naučnika smatra da obrazovanje

pomaže razvoju inteligencije, dok drugi insistiraju da nam je inteligencija zadata po rođenju. Poslednjih godina sve je

više dokaza koji ukazuju da produženo obrazovanje pozitivno utiče na inteligenciju. Norveški istraživači tvrde da se sa

produženim školovanjem povećava koeficijent inteligencije kod dece ("Politika", Beograd, 4.l 2012, str. 18).


12

A čuveni Konfučíje kaže: "Ko ne zna, a ne zna .da ne zna, opasan je, izbegavaj ga. Ko ne

zna, a zna da ne zna, mlad je, nauči ga. Ko zna, a ne zna da zna, spava, probudi ga. Ko zna, i zna da

zna, mudarje, sledi ga."

Slika 2. Proces faznog nastanka čovekove mudrosti

6. Vrste inteligencije

Racionalna inteligencija - IQ se izražava koeticijentom inteligencije (koji pokazuje stepen

inteligentnog razvoja pojedinca u odnosu na prosečni stepen razvoja

drugih pojedinaca iste dobi).11

Tradicionalni koncept koeficijenta inteligencije predstavljao je

proboj u vreme kada je bio formulisan.

Savremena istraživanja, međutim, pokazuju da taj koncept ima dva značajna nedostatka.

Prvi je da je inteligencija određena rođenjem i da je nepromenljiva. Iako su pojedinci genetički

obdareni većim ili manjim talentom za određene oblasti, istraživači kao što su Buzan, Macado,

Vegner i mnogi drugi, pokazali su da se IQ vrednost može značajno povećavati vežbanjem.12

Drugi nedostatak je ideja da verbalne i matematičke sposobnosti merene IQ testovima

predstavljaju neophodan uslov inteligencije. Ovakav uski pogled na inteligenciju prevaziđen je

savremenim psihološkim istraživanjima. Danas preovladava mišljenje o inteligenciji kao

konvencionalnom nazivu za skup osobina, sklonosti i sposobnosti koje u različitim kombinacijama

rezultiraju u reakcijama uspešnog prilagođavanja. Postoje, dakle, različite, više ili manje povezane,

sposobnosti: verbalna i matematička sposobnost, prostorna, kinestetička (kretanje u prostoru) i

muzička sposobnost, te interpsihička i intrapsihička sposobnost. U svom savremenom klasičnom

delu "Okviri uma“ (1983) psiholog Hauard Gardner uvodi teoriju višestrukih inteligencija. Po ovoj

11

Koeficijenti u rasponu od 90 do 110 smatraju se pokazateljima prosečne inteligencije, a oni ispod 70 znak su

mentalne zaostalostí, iznad 110 ukazuju na visoku nadarenost. IQ test je osmislio Alfred Bine (1857-1911) da bi

objektivno izmerio razumevanje, razmišljanje i rasuđlvanje. Bine je bio motivisan snažnim entuzijazmom za psihologiju

kao novu disciplinu i željom da se prevaziđu kulturne iklasne predrasude Francuske kasnog XIX veka u procenjivanju

akademskog potencijala kod dece. 12

U nedavnom statističkom pregledu više od 200 studija o koeficijentu inteligencije (časopis Nature) B. Devlin je

zaključio da geni utiču na IQ vrednosti sa ne više od 48 procenata. Ostalo ide na prenatalnu negu, okruženje i

obrazovanje.


13

teoriji svako od nas sadrži najmanje sedam merljivih inteligencija.13

To suv: logičke-matematička

(Stiven Hoking, Isak Njutn, Marija Kiri); verbalno-lingvistička (Vilijem Sekspir, Emili Dikinson,

Horhe Luis Borhes); prostorno-mehanička (Mikelanđelo, Džordžija O' Kif, Bakminster Fuler);

muzička (Mocart, Džordž Geršvin, Ela Ficdžerald); telenokinestetička (Morihei Vešiba, Muhamed

Ali, F.M.A|eksander); intrapersonalno-socijalna (Nelson Mendela, Mahatma Gandi, Kraljica

Elizabeta l); intrapersonalne-samospoznajna (Viktor Frankl, Tid Nat Han, majka Tereza).14

Teorija

višestrukih inteligencija je danas opšteprihvaćena i kombinovana sa činjenicom da se inteligencija

može razvijati tokom čitavog života, pruža izazov svima koji, poput menadžera, imaju mogućnosti

obavezu da pokažu i dokažu svoje sposobnosti.

Emocionalna inteligencija - EQ obuhvata sposobnost vladanja osećanjima, izgrađivanja

kvalitetnijih odnosa i sposobnosti saosećanja sa drugima. Daniel Goleman je u svojoj knjizi

"Emocionalna inteligencija" izneo noviju, navedenu definiciju bistrine i pameti.15

On je, na osnovu

običnih inteligencija (u oko dve stotine kompanija) došao do zaključka da su sposobnosti zasnovane

na emocionalnoj inteligenciji dvostruko važnije od zbira koeficijenta inteligencije i tehničkih

veština. Što je radno mesto u kompaniji hijerarhijski više, to postaju važnijim sposobnosti temeljene

na emocionalnoj inteligenciji. Kod menadžera one čine 85 odsto, i to je upravo ono što razvija

sjajnog prosečnog menadžera. Kada je reč o menadžerima (i liderima) važni su prirodna

inteligencija i znanje.

Ali, kada je neko već uhodan u posao, onda postaju važnije osobine iz domena emocionalne

inteligencije poput timskog rada, saradnje, sposobnosti da se uvere drugi u ispravnost vlastitih ideja,

motivisanost, samopouzdanje. Upravo te osobine postaju važnije nego ikada ranije, smatra Danijel

Goleman. Zašto? Zato što globalno tržište zahteva visoku konkurentnost. Visoka konkurentnost

traži efikasnu radnu snagu. Jedna od najtraženijih osobina na radnom mestu danas je sposobnost

prilagođavanja na promene. Kako se nedostatak emocionalne inteligencije odražava na inače

darovite, bistre ljude? Danijel Goleman to objašnjava na sledeći način: "Oni u karijeri dosegnu

izvestan nivo i dalje ne napreduju, ili počnu nazadovati. Dobro je što se ipak sve može naučiti.

Za razliku od koeñcijenta inteligencije, koji je više-manje zadat, emocionalna inteligencija

teži ka tome da se starenjem povećava. Ukoliko neko nije naučio prave sposobnosti, temeljene na

emocionalnoj inteligenciji, koje su mu potrebne na radnom mestu, uz kvalitetnu podršku to se može

naučiti.“

Neke kompanije, piše Goleman, izuzetno pomažu svojim zaposlenima kako bi naučili

veštine emocionalne inteligencije.16

Za razliku od racronalne inteligencije, koja nam omogućava da

rešavamo logične probleme, emocionalna inteligencija nas čini, dakle, svesnijim vlastitih i tuđih

emocija. Pomoću nje saosećamo, procenjujemo situaciju u kojoj se nalazimo i na nju ispravno

reagujemo.

Socijalna inteligencija - SQ je pojam nastao 1920. godine kada je psiholog Edvard Torndajk

pod tom formulacijom podrazumevao "sposobnost razumevanja ljudi i upravljanja njima". No ta

definicija dopušta da se obeležjem talenta za interpersonalne odnose smatra i čista manipulacija. Još

i dan-danas neki opisi socijalne inteligencije ne prave razliku između sirovih sposobnosti

prevaranata i istinski brižnih postupaka koji obogaćuju zdrave odnose.

Po mišljenju Danijela Golemana autora sjajne knjige “Socijalna inteligencija (nova nauka o

ljudskim odnosima)" to što je neko naprosto manipulator - što vrednuje samo ono što je dobro za

sebe nauštrb drugih - ne bi trebalo smatrati znakom socijalne inteligencije. Umesto toga, o

„socijalnoj inteligenciji" možemo misliti kao o sažetom izrazu za pojavu kad je neko inteligentan ne

samo povodom interpersonalnih odnosa, nego i u njima. Ovakvim poimanjem fokus socijalne

13

U kasnijim radovima Gardner i njegovi saradnici registruju 25 različitih subinteligencija. 14

Leonardo da Wnči je bio genije u svim ovim oblastima. 15

Goleman, D. (2000): Emocionalna inteligencija u poslu, Mozaik knjiga, Zagreb. 16

Jedan od modela programa je onaj kompanije American Express. Njihov savetnički sektor-Vodi programe obuke u

emocionalnoj kompetenciji. Ono što je počelo kao ekperiment, uskoro je pokazalo ogroman uspeh ~prošavši obuku,

zastupnici kompanije uveliko su poboljšavali obim prodaje uslugai poslovanje kompanije.


14

inteligencije širi se sa stanovišta jedne osobe na perspektivu dve osobe, sa sposobnosti koje postoje

u jednom pojedincu na ono što se dešava kad se neko

upusti u neki odnos.

Kad tako proširimo svoj fokus, onda možemo da vidimo dalje od pojedinca, i da shvatimo

šta zapravo biva kad ljudi stupe u interakciju - a isto tako da, dalje od ličnog interesa, sagledamo i

šta je u najboljem interesu drugih. To šire stanovište navodi nas da u okviru socijalne inteligencije

razmotrimo sposobnosti koje obogaćuju odnose među ljudima, kao što su empatija i briga.

Stoga Goleman u navedenoj knjizi razmatra i drugo, šire načelo koje je Torndajk takođe

predložio povodom naše socijalne sposobnosti: "mudro postupanje u ljudskim odnosima". Socijalna

osetljivost mozga zahteva od nas da budemo mudri, da uvidimo kako drugi ljudi u našem životu

pokreću i oblikuju ne samo naša raspoloženja, nego i samu našu biologiju - a s druge strane zahteva

da procenjujemo kako mi utičemo na emocije i biologiju drugih ljudi. I zaista, kakav je neki odnos

možemo oceniti po tome kako neko utiče na nas, i

mi na njega.

Pojava socijalne neuronaukeu novije vreme znači da je sazrelo vreme za oživljavanje

socijalne inteligencije kao ravnopravne svojoj sestri, emocionalnoj inteligenciji. Ponovno

razmatranje socijalne inteligencije trebalo bi da potpunije odrazi funkcionisanje "socijalnog

mozga", i time doda one često prenabregavane sposobnosti koje ipak imaju ogromnu važnost za

naše odnose.17

Model socijalne inteligencije koje nudi Goleman tesno je povezan sa takođe

njegovim modelom emocionalne inteligencije.

Starim shvatanjem socijalne inteligencije kao čisto kognitivne pretpostavlja se, kao što su

tvrdili mnogi rani teoretičari inteligencije, da se socijalna inteligencija možda i ne razlikuje od opšte

inteligencije kao takve.18

Neki kognitivni naučnici nesumnjivo bi se složili da su te dve sposobnosti

istovetne. Uostalom, njihova disciplina oblikuje mentalni život na kompjuteru, a moduli za obradu

informacija kreću se čisto racionalnim linijama, sledeći kompjutersku logiku.

Ali isključivo fokusiranje na mentalne sposobnosti u socijalnoj inteligenciji prenebregava

neprocenjive uloge afekta i niskoga puta. Goleman predlaže promenu tačke gledanja, predlaže tačku

s koje se vidi dalje od pukog znanja o socijalnom životu te se obuhvataju i automatske sposobnosti

koje su onoliko važne kad se angažujemo, kako preko visokog, tako i preko niskog puta. Različite

teorije socijalne inteligencije koje su danas u modi detaljno iznose 'te isprepletene sposobnosti samo

na pojedinim mestima, i u neuhvatljivo promenljivom stepenu.

Duhovna inteligencija - DQ je inteligencija o kojoj se poslednjih godina sve više govori. O

toj vrsti inteligencije pišu eminentni psiholozi Danah Zohar i lan Marshal u svojoj knjizi "DQ -

duhovna inteligencija, krajnja inteligencija".19

Oni kažu da duhovna inteligencija obuhvata sve

dosad poznate oblike inteligencije, a ukratko je definišu kao "inteligenciju kojom pristupamo

problemu smisla i životnih vrednosti, pomoću koje svoj život stavljamo u širi, bogatiji i smisleniji

17

"Socijaini mozak" je zbir neuronskih mehanizama koji usklađuju kako naše interakcije, tako i naše misli i osećanja o

ljudima i odnosima koje uspostavljamo. Najrečitija novost ovde možda je novost da socijalni mozak predstavlja jedini

biološki sistem u našem telu koji se neprestano podesava prema nama, a na njega, zauzvrat, utiču unutrašnja stanja ljudi

s kojima smo. Svi ostali biološki sistemi, od Iimfnih Žlezda do slezine, uglavnom regulišu svoju aktivnost kao reakcije

na signale koji dolaze iz tela, a ne spolja, s druge strane kože. Putanje socijalnog mozga jedinstvene su po svojoj

osetljivosti na svet uopšte. Kad god se povežemo neposredno, licem u lice (ili glasom "a glas. ili kožom uz kožu) s

nekim, naši socijalni mozgovi ukopčavaju se (eng. interlock) jedan u drugi. (Prema: Goleman, D. (2007): Socijalna

inteligencija - nova nauka o ljudskim odnosima, Geopoetika, Beograd, str. 18). 18

Prema starom gledištu, socijalna inteligencija viđena je kao primena opšte inteligencije na socijalne situacije - dakle

kao pretežno kognitivna sposobnost. Taj pristup vidi socijalnu inteligenciju kao puki fond znanja o socijalnom svetu.

Tim pristupom ne pravi se razlika između te sposobnosti i opšte inteligencije kao takve. No po čemu se, onda, socijalna

inteligencija razlikuje od opšte? Na to pitanje još nema dobrog odgovora. Jedan razlog leži u tome što je psihologija kao

profesija naučna potkultura, potkultura u koju se ljudi socijalizuju kroz postdiplomske studije i druge vidove

profesionalne obuke. Ishod je da su psiholozi skloni tome da svet vide uglavnom kroz mentalne naočari oblasti kojom

se profesionalno bave. No ova sklonost možda iskrivljuje sposobnost psihologije da shvati istinsku prirodu socijalne

inteligencije (Goleman, D. (2007): Socijalna inteligencija - nova nauka o ljudskim odnosima, Geopoetika, Beograd, str.

324). 19

Zorah, D., Maršal, J. (2000): Duhovna inteligencija - krajnja inteligencija, Svetovi, Novi Sad.


15

kontekst, kojom procenjujemo je li određeni postupak ili životni put smisleniji od drugog". Oni je

nazivaju i temeljnom inteligencijom, neophodnom za pravilno delovanje racionalne i emocionalne

inteligencije.

Duhovna inteligencija nam omogućava da razlučimo dobro od zla, da večito tragamo za

odgovorom zašto smo rođeni, šta je smisao života, zašto da nastavimo dalje u trenucima kada smo

poraženi. Ona je temelj našeg smisla za moralom, te nam omogućava da sebe sagledamo u širem

kontekstu. Duhovna inteligencija nije nužno vezana za religiju. no autori tvrde da čini veru

mogućom, čak i neophodnom. To je inteligencija duše koja prebiva u onom dubokom delu našeg ja

koji je povezan sa mudrošću. `

Duhovna inteligencija nam pomaže u svakodnevnom životu da budemo kreativni,

prilagodljiviji, da deiujemo sa više spontanosti, da lakše rešavamo teške egzistencijaine probleme.

lako Zohar i Maršal smatraju da živimo u duhovno "tupoj kulturi", mi svoj DQ možemo razvijati, i

to tako da postavljamo što više pitanja sa "zašto", "da postanemo retieksniji, da tražimo vezu među

stvarima, da posegnemo izvan vlastite osobe, da preuzmemo više odgovornosti, te da postanemo

iskreniji prema sebi i hrabriji". Moglo bi se zaključiti da treba da budemo "više ljudi", oni koji ne

zloupotrebljavaju svoje bližnje ili svoju životnu sredinu, oni koji su sposobni izaći iz začaranog

kruga zgrtanja i trošenja, ljudi koji neće zanemarivati ono uzvišeno i sveto u sebi i drugima.

Kulturna inteligencija - KI. Za život u savremenom, globalnom svetu i multikulturalnom

okruženju neophodna nam je i kulturna inteligencija. Sam pojam koji podrazumeva sposobnost

uspešne interakcije u različitim kulturama lako je razumeti, ali je potrebno vreme i napor da se

dostigne visok nivo kulturne inteligencije. Polazeći od ovih pretpostavki, Dejvid Tomas i Ker

lnkson napisali su knjigu koja predstavlja vodič u sticanju ove dragocene veštine. '

U prvom delu knjige objašnjeno je šta su to kulturne razlike i na koji način one oblikuju

ponašanje ljudi, a sve u cilju razvijanja naše osetljivosti za ponašanje oblikovano kulturom. U

drugom delu, osnovna načela kulturne inteligencije autori primenjuju na nekoliko tipičnih problema

u interpersonalnim odnosima unutar multikulturalnog konteksta kao što su teškoće u komunikaciji,

pregovaranju, donošenju odluka... Njihova poruka jeste da je razumevanje kulture težak, ali ne i

neizvodljiv zadatak. Možemo uspešno da deiujemo u različitim kulturnim okvirima ukoliko

naučimo osnovna načela, i pokažemo spremnost da

deiujemo kao osoba prilagodljiva različitim kulturama.

Poslovna inteligencija - BI (engl. business intelligence) je noviji fenomen iz ekonomske

psihologije i teorije rukovođenja. Kao što joj ime kaže vezana je za poslovne aktivnosti čoveka. S

tim u vezi ona se može posmatrati najmanje sa dva aspekta - s makro i mikro aspekta. Posmatrana

sa makroaspekta, poslovna inteligencija je složena, agregirana kategorija, koja se stvara sistematski

prikupljanjem podataka o makroekonomskim kretanjima u određenoj geopolitičkoj sredini, kao i

obradom tih podataka zbog otkrivanja makroekonomskih trendova ili tendencija i predviđanja

procesa u makroekonomskim sistemima. Organizacije koje tako shvataju poslovnu inteligenciju

orijentisaće se, pre svega, prema okruženju u kojem deluju.

Kod poslovne inteligencije na mikronivou radi, se o otkrivanju prikrivenih znanja iz

mjedinih podataka organizacije tokom svakodnevnih poslovnih transakcija. Izvori podataka za ovaj

tip poslovne inteligencije uglavnom su unutar same organizacijejimtreba ih, svakako, pothranjivati,

pomno održavati i sistemski obrađivati.

I u prvom i u drugom slučaju nužna je primena informatičke, posebno internetske

tehnologije, uz upotrebu odgovarajućih logističko-računskih i softverskih alata.

Verbalna inteligencija - Vl je moćna, cenjena i merljiva vrsta ukupne inteligencije.

„Verbalni faktor“ je uvek kod akademskog građanstva bio procenjivan i visoko kvalifikovan.

Kolokvijalno se upotrebljava u pozitivnom smislu kao „rečitost“, „retoričnost“. Retorika (grč.

rhetorike) je veština lepog govorenja i tehnika besedništva uopšte. Retorika znači govornički,

besednički, a retorizam je način govorničkog izražavanja i izlaganja. Beseda je zborište, pesnička

reč (Svetosavska beseda - kod nas). Verbalna inteligencija isključuje slatkorečivost, demagogiju ili

pak neiskrenost, neprincipijelnost, prevrtljivost, laskavost, brbljivost („Kad čovek mnogo govori,

uvek kaže nešto što nije trebalo reći“ - Konfučije - kineski filozof i socijalni reformator). I na kraju:


16

„Potrebno je govoriti pametno, ali i na vreme“. Verbalna inteligencija znači i sposobnost

komunikacije na stranom jeziku (poliglot - čovek koji zna više jezika).

U drugoj polovini 20. veka javila se ideja o veštačko] inteligenciji - VI. Veštačka

inteligencija je ustvari oblast računarstva. Cilj istraživanja veštačke inteligencije je razvijanje

programa (softvera) koji će omogućiti računarima da se ponašaju na način koji bi se mogao

okarakterisati inteligentnim. Prva istraživanja se vežu za same korene računarstva. Ideja o stvaranju

mašina koje će biti sposobne da obavljaju različite zadatke inteligentno, bila je centralna

preokupacija naučnika računarstva koji su se opredelili za istraživanje veštačke inteligencije tokom

cele druge polovine 20. veka.20

Danas su istraživanja 0 veštačkoj inteligenciji orijentisana na ekspertske sisteme,

prevodilačke sisteme u ograničenim domenima, prepoznavanje ljudskog govora i pisanog teksta,

automatske dokazivačke teoreme, kao i konstantnim interesovanjem za stvaranje generalno

inteligentnih, autonomnih agenata.

Veštačka inteligencija, kao pojam u širem smislu, označava kapacitet jedne veštačke tvorevine za

realizovanje funkcija koje su karakteristike ljudskog razmišljanja. Mogućnost razvoja slične

tvorevine budila je interesovanje ljudi još od antičkog doba.

7. Principi etičkog rasuđivanja u poslovanju

Etičari nastoje da na temelju opisa deskriptivne etike, iznađu načela koja bi ljudi mogli

koristiti prilikom rešavanja moralnih nedoumica, to jest problema. Ti sadržaji se uglavnom

eksplicitno izlažu u obliku normi ili merila koje bi ljudi trebalo da poštuju ukoliko žele da budu

moralne osobe i da moralno postupaju. Ovaj deo etike - takođe, veoma široko i razgranato područje

— poznat je kao normativna etika. Normativna etika daje preporuke i merila koja omogućuju

ljudima da se snađu u moralnim situacijama.

Uprkos postojanju različitih teorija normativne etike, njihova zajednička karakteristika svodi

se na to da se o moralu može govoriti na racionalnim osnovama. Takav pristup, koji razumu pridaje

primarnu ulogu u moralu, naziva se kognitivizam. Prema ovom stanovištu može se doći do istine o

„pravom” moralu na temelju argumenata izgrađenih snagom razuma.

Suprotan pristup - nekognitivizam - ističe odlučujuću ulogu osećanja (emotivizam) ili

odluka (decisionizam) u postavljanju moralnih principa. Nekognitivizam se, upravo zbog poricanja

racionalnosti etike (to jest racionalne osnove morala) smatra delom deskriptivne etike.

Teorije normativne etike je moguće razvrstati na različite načine u zavisnosti od toga šta se

uzima kao kriterijum klasifikacije. Džozef Vajs (Weiss) identifikuje i analizira pet fundamentalnih

etičkih principa koji se koriste u moralnom rasuđivanju. Ti principi su: (1) utilitarizam, (2)

univerzalizam, (3) Prava, (4) pravda i (5) vrlina (Weiss 2006, 120).

Podela teorija normativne etike na (1) nekonsekvencijalne etike (neposledične) i (2)

konsekvencijalne etike (posledične) je široko prihvaćena, posebno sa stanovišta potreba poslovne

etike:

Normativne etičke teorije

Posledične (teleološke) Neposledične (deontološke)

Egoizam

Utilitarizam pravila

Utilitarizam čina

Prava

Dužnosti

Ugovori

Poštenje

20

Alen Turing, „otac“ današnje informatike, radio je čitavog života na tome kako sagraditi mašinu koja bi funkcionisala

poput mozga (veštački mozak) i koja bi funkcionisala kao veštačka inteligencija. U 40~im godinama prošlog veka

Turing je znao da su u potrazi za veštačkom inteligencijom od samih kompjutera važniji kompjuterski programi

(softveri).


17

Nekonsekvencijalne etičke teorije polaze od kategorije dužnosti kao osnove moralnog

delovanja čoveka i društva. S druge strane, ako se kao krajnji kriterijum u procenjivanju moralnosti

nekog delovanja uzima posledica (svrha takvog delovanja), onda je reč o posledičnoj etici. I

nekonsekvencijalne etike, u svakom slučaju, usredsređuju se na razmatranje delovanja ljudi ( ili

društvenih grupa) ali na različitim osnovama.

Premda postoji široka lepeza teorija normativne etike, moguće je izdvojiti tri velike tradicije

normativne etike, a to su:

etika vrline

deontološke teorije i

teleološke teorije.

Deontološke i teleološke teorije nastoje odgovoriti na pitanja poput:

Šta smo dužni činiti ?

Šta je ispravno činiti ?

Šta je dobro činiti ?

Zajednička karakteristika ove dve tradicije norrnativne etike je obaveznost u sprovođenju

određenog oblika moralnog ponašanja. To znači da smo obavezni da sprovodimo određene radnje

(na primer, da ne raskidamo ugovor) bez obzira na posledice takvog delovanja. lsto tako, obavezni

smo da vodimo računa o posledicama našeg delovanja u smislu, recimo, korisnosti od neraskidanja

ugovora. Otuda se deontološke i teleološke teorije mogu podvesti pod etiku moralne obligacije ili

moralne dužnosti.

U okvuru ovog poglavlja najpre se razmatraju tri velike tradicije normativne etike. Potom se

pažnja usredsređuje i na preostale uticajne teorije normatian etike koje nalaze svoju primenu u

poslovnoj etici - na teorije moralnih prava i pravde. Na kraju će, na temelju deñnisanih moralnih

principa iz različitih teorija normativne etike, biti odredena osnovna moralna načela u poslovnoj

etici.

7.1. Etika vrline

Etika vrline je najstarija etička tradicija koja polazi od stava da u osnovi svakog čoveka kao

ljudskog bića, zahvaljujući njegovoj savesti, postoje određene trajne osobine, moralne težnje,

nezavisno od toga da li su one stvarno razvijene ili su samo potencijalno date (Mitrović i Petrović

1992, 184). To su: hrabrost, vernost, iskrenost, skromnost, čestitost, istinoljubivost, pravičnost i dr.

Premda svaku društvenu zajednicu karakterišu ove vrline, one su u najvećem stepenu bile prisutne u

delovanju plemstva u srednjem veku. U savremeno doba (sa stanovišta pojedinih profesija), ovom

moralu su najbliži univerzitetski nastavnici, oficiri, advokati i lekari.

Glavna pitanja koja čovek postavlja sebi sledeći ovu etičku tradiciju odnose se na to:

Kakav bi čovek trebalo da budem?

U čemu se ogleda čovekova posebnost, vrlina?

Šta bi trebalo da činim da se ostvarim kao čovek?

Kakav čovek želim biti?

Za etiku vrline često se koristi i izraz aretaička tradicija koji ima korene u starogrčkom

jeziku - „arete” na starogrčkom označava vrlinu, izvrsnost i sl. Ovu tradiciju su začeli starogrčki

ñlozoñ Sokrat (470-399 p.n.e.), Platon (428- 347 p.n.e.) i Aristotel (384-322 p.n.e.). Najznačajniji

doprinos u razvoju ove etičke tradicije dao je Aristotel.

Aristotel — kolos starogrčke filozofske misli - prvi je sistematizovao `saznanja na polju

etike, te razvio poseban kategorijalni aparat kojim se ova disciplina i danas služi. Otuda se ova

aretaička etička tradicija i naziva aristotelovskom tradicijom. Glavni koncepti etike vrline (izvedeni

iz antičke grčke filozofije) su: ( l) vrlina, (2) praktična mudrost, te (3) koncept eudaimonijq (sreća,

„procvat ličnosti“i kvalitet života) (Weiss 2006, 130). U savremeno doba ova etička tradicija

doživljava ponovnu afirmaciju tek u drugoj polovini xx veka.

Šta je suština aretaičke etičke tradicije?


18

Ona se, pre svega, ogleda u tome što se pažnja pre posvećuje samoj osobi, nego njenom

delovanju. Rečju, važnije je „biti dobar” nego „činiti dobro”. Pretpostavlja se, naime, da čovekov

karakter prethodi čovekovom delovanju, te zagovornici etike vrline smatraju da temeljna pitanja

nisu:

- Šta treba da činim?

- Koji moralni zakon treba da sledim?

već da je to pitanje:

- Šta bi dobar čovek učinio u datoj situaciji?

No, šta se podrazumeva pod karakterom?

Karakter neke osobe je, u stvari, zbir njenih vrlina i mana. Tako je, recimo, za osobu koja je

po navici sklona da postupa na moralno ispravan način, opravdano reći da ima dobar karakter.

Rečju, takva osoba je u stanju da odoli svim iskušenjima - ima jak karakter. S druge strane, osoba

koja uglavnom postupa nemoralno ima moralno loš karakter. Ona, naravno, može imati dobre

namere, ali, činjenica da takva osoba olako podleže iskušenjima određuje njen slab karakter.

Premda moralno vrednovanje osoba ne treba poistovetiti sa moralnim vrednovanjem radnji, može se

govoriti o njihovoj povezanosti. Naime, dobri ljudi su dobri zato što postupaju prema moralnim

principima. Jer, kad bi krali ili stalno raskidali ugovore, ne bi bili dobri ljudi, to jest, vrli ljudi.

Zadržimo se sada na samom pojmu vrline. Prema Aristotelovoj teoriji vrline, pod vrlinama

se podrazumevaju one karakteristike koje omogućavaju vođenje istinski humanog života. Vrline se

dele na (1) intelektualne i (2) moralne vrline. Intelektualne vrline proističu iz primernog

funkcionisanja viših ili intelektualnih vidova ljudskog bića. Najviši oblik ovih vrlina je mudrost e

najviša vrlina koju ljudska bića mogu da dosti gnu.

Moralne vrline, međutim, počivaju na uspešnoj kontroli koju razum sprovodi nad telesnim

prohtevima i sklonostima. Ti prohtevi i sklonosti, premda su svojstveni ljudskoj prirodi, moraju se

kontrolisati, jer, u protivnom, može doći do preterano štetnog delovanja po jedinku ili po druge

članove društva.

Kako dobrog čoveka krase vrline, teoretičari etike vrline nastoje da identifikuju vrline koje

bi čovek trebalo da ima. Autori se, međutim, razlikuju p0 tome koje vrline navode, kao i po broju

vrlina koje prepoznaju.

Platon je, recimo, izdvojio četiri glavne vrline:

mudrost (sophia, grč.; sapientia, lat),

hrabrost (andreia, grč.; fortitudo, lat),

umerenost (sophrosune, grč.; temperantia, lat.) i

pravednost (dikaiosune, grč.; iustitia, lat.).

Najopštija vrlina »- pravednost - ostvaruje se stvaranjem „idealne”, „harmoničke" države.

Kako etika vrline stavlja naglasak na čovekove osobine, veliku važnost u toj tradiciji ima

moralno vaspitanje i razvijanje takvih karaktemih osobina. Platon je smatrao da se moralnim

vaspitanjem vrline mogu naučiti, te da je u okviru sistema vaspitanja i obrazovanja moguće stvoriti

tzv. „dobrog čoveka”. Jer, ljudi se ne rađaju vrli. Takvi postaju upražnjavanjem vrline. Drugim

rečima, tek kada čovek čini određene radnje (delovanja) po navici i stekne sklonost da koristi prave

načine, on postiže odgovrajuću vrlinu. Suočena sa iskušenjem da deluje suprotno nego što bi

trebalo, vrla osoba može da se osloni na svoje delovanje po navici, te da se tako odupre iskušenju.

Na primer, časna osoba može da se uzdrži od uzimanja mita, čak i u situaciji kada mito može uzeti

bez straha od otkrivanja.

Platonov koncept idealne države (Izvor: Vuković M. i A. Vuković 2009, 97).

DUŠA INTERES KLASA VRLINA

Um Znanje Filozofi/mudraci Mudrost

PR

AV

ED

N

OS

T

Volja Čast Ratnici Hrabrost


19

Požuda Zadovoljstvo Slobodni građani Umerenost

Aristotel je definisao vrlinu kao sredinu između krajnosti. Tako je “mi na primer, sredina

između ludosti i kukavičluka.

Treba tragati za sredinom između dve krajnosti. Tako, mada svi imamo prirodne sklonosti

ka jelu i piću, obe treba da nadziremo razumom. Zlatna sredina u odnosu na jelo jeste izbegavanje

proždrljivosti, s jedne, i izgladnjavanje, s druge strane. Što se tiče opojnih pića, sredina j, izmedu

pijančenja i trezvenjaštva (di Džordž 2003, 132).

Aristotel je, takođe, vrlinu mudrosti (u Platonovoj klasifikaciji vrlina) zamenio razboritošću

- (phronesis, grč.; prudentia, lat). Aristotel je pridodaoi neke druge vrline među kojima se posebno

ističu darežljivost, ponos, dobra narav, istinoljubivost, prijateljstvo i skromnost. Hrišćani su isticali

vrline pepuj vernosti, nade i milosrđa (de Žarden 2006, 61).

No, za Aristotela ljudi nisu samo bića obdarena razumem, već su ljudii društvena bića čiji je

cilj ostvarenje sreće, samoaktuelizacija, odnosno postizanje izvrsnosti. Ti ciljevi su uvek uslovljeni

kontekstom date društvene zajednice. To znači da vrline nisu samo individualni način postizanja

savršenstva i sreće ljudi, već su 0 n ei društveno determinisane, odnosno kao takve su i društveno

vrednovane. Rečju, „vrline su veština izvrsnosti u umeću življenja s drugima u zajednici" (di

Džordž 2003, 132).

Država, naravno, i u Aristotelovom poimanj u društva zauzima istaknuto mesto. Aristotel je

smatrao da država ima dalekosežan uticaj na sreću čoveka, pravdu, te da ona predstavlja duboku

etičku potrebu. O tome, profesor Đurić piše na sledeći način:

Država se nikako ne svodi na zajednicu prebivališta, niti udruženje za zaštitu obostranog

vređanja ili spoljnih neprijatelja, pa čak ni na udruženje materijalnih interesa ili trgovačkog

saobraćaja. Sve su to nužne pretpostavke da bi država postojala, ali se njeno biće ne iscrpljuje u

tome. Cilj države je najviši i najplemenitiji od svih ciljeva. Država postoji radi dobrog života, a ne

prosto radi održavanja golog života, ona postoji radi lepih dela, a ne da bi se prosto živelo zajedno.

Jednom rečju, država je zajednica moralnog života, lepo i dobro su vrednosti kojima se ona najviše

nadahnjujc (Đurić 1968, 396).

Prema tome, aktivnosti države treba da omoguće realizaciju koncepcija idealnog života

čoveka tokom kojeg osoba može da uživa visok stepen moralne sreće, odnosno da „procveta” u

najširem smislu te reči. To postizaan univerzalnog dobra - moralne sreće - realizuje se razvijanjem

različitih vrlina, tako da institucije i društvenu praksu treba procenjivati s obzirom na to u kojoj

meri one potpomažu razvijanje čovekovih vrlina. Tako će najveće postiguće države biti ukoliko

obezbedi uslove za razvijanje čovekovih vrlina.

Prema tome, saglasno etici vrline može se govoriti ne samo o ispravnim i pogrešnim,

poštenim i nepoštenim radnjama, već i 0 dobrim i rđavim, ;, moralnim i nemoralnim ljudima.

Takođe, moguće je na ovaj način govoriti dobrim i lošim kompanijama, moralnim i nemoralnim

korporacijama, dobrim lošim društvenim i ekonomskim sistemima itd.

7.1.1. Dobre i loše strane etike vrline

Među dobrim stranama etike vrline posebno bi trebalo ukazati na onu koja ističe kvalitet

čoveka, njegove potrebe, želje i smisao života. Rečju, ta vrsta etike na neki način humanizuje etiku.

Međutim, primena načela koje ističe etika vrline vezana je za niz poteškoća. Ne postoji, na

primer, hijerarhijski uređen niz vrlina koji bi odredio mesto sveke vrline u tom nizu. To znači da bi

se kriterijum za određivanje značaja brojnih vrlina morao potražiti u okviru drugih teorija, što,

naravno, etiku vrline dovodi u podredeni položaj.

U okviru etike vrline ne može se iznaći odgovor ni na goruća etička pitanja poput eutanazije

ili abortusa. Ova teorija se takođe ne bavi negativnim ograničenjima, to jest, ne daje spisak dela

koja se ne mogu tolerisati (krađa, ubistvo, pronevera itd). Zahtevi koje etika vrline ispostavlja u


20

smislu da bi trebalo da budemo „pravedni i umereni” nemaju toliku snagu kao zahtevi moralne

dužnosti poput, recimo, sledećih iskaza:

- Učini to i to!

- Ne smeš to učiniti!

Mnogo toga što je Aristotel napisao o etici i vrlini može da se primeni na savremena društva.

Teoretičari etike vrline naglašavaju potrebu pravljenja otklona od legalističkog pristupa etičkom

mišljenju, koji počiva na striktnom poštovanju pravila i zakona, prema pristupu koji u prvi plan

ističe vođenje života dostojnog čoveka.

Izvesni filozoñ se zalažu za to da teoriju vrline ne bi trebalo smatrati samo dopunom, već i

zamenom za deontološke i utilitame teorije (MacIntyre).

7.2. Deontološke teorije

Deontološke teorije kao osnovni predmet razmatranja uzimaju koncept dužnosti (deon, na

starogrčkom jeziku). Prema teorijama normativne etike koje pripadaju ovoj grupi čovek u svom

delovanju treba da uzme u obzir i faktore koji su važniji od toga kakav je neko čovek (etika vrline)

ili od samih posledica delovanja (posledične etike).

Deontološke teorije polaze od stava da su ljudi dužni činiti određene radnje bez obzira na

specifične okolnosti (na primer, naše želje, posledice itd). Prema čoveku se, recimo, treba odnositi

kao prema cilju, a ne kao sredstvu za ostvarivanje svojih ciljeva. Deontološke teorije propisuju

određena delovanja koja je zabranjeno činiti. To su iskazi poput:

Ne kradi !

Ne ubij!

Ne raskidaj ugovor!

Prema deontološkim teorijama neka delovanja su loša sama po sebi, u ili samim tim ne

smemo činiti, uprkos dobrim posledicama koje iz takvoa delovanja mogu proisteći. Laž, ili

skrivanje istine, u specifičnim okolnostima može da koristi. Ali, kako je laganje zlo po sebi, takva

radnja se prema deontološkim teorijama zabranjuje. Moguće je pretpostaviti i suprotnu situaciju -

čovek je uvek dužan činiti određena dela bez obzira na loše posledice (na primer, održavanje

obećanja po svaku cenu).

Za razliku od etike vrline, koja nastoji da iznade listu potrebnih vrlina koje mora imati

čovek, deontološke teorije pokušavaju da utvrde moralni zakon kojim bi se delovanja razvrstala na

ona koja treba činiti i na ona koja se ne smeju činiti. Rečju, deontologizam se zasniva na autoritetu

propisa i dužnosti. Među uticajnijim dcontološkim teorijama su teorija prirodnog zakona i Kantova

deontološka teorija.

Teorija prirodnog prava tvrdi da je moralno ono što je u skladu sa prirodnim zakonom. Ali,

šta je prirodni zakon? Prema teoriji Tome AkvinskOg, hrišćanskog teologa, prirodni zakon se

episuje kao prirodno svetlo uma u kojem razlikujemo ono što je dobro od onog što je zlo.

Kantova (lmmnuel Kant 17204804) deontološka teorija je, ipak, najpoznatija. Suština ove

teorije izražava se iskazom u obliku kategoričkog imperativa poput:

- Radi tako da maksima tvoje volje može postati opšti princip zakonodavstva!

7.2.1. Dobre i loše strane deontologizma

Dobra strana deontologizma je, u prvom redu, razvrstavanje delovanja čoveka na obavezna

(nužna), dopušteno i zabranjena, a koja su u skladu sa svakodenvnim intuicijama o njima. U

deontološkim teorijama može se pronaći odgovor na moralne dileme u kojima se ne mogu sagledati

posledice, a ne može se naći ni uzor u drugom čoveku koji bi bio od pomoći. Najzad, insistiranje na

doslednosti i dužnosti ukazuje na način na koji čovek može da prevaziđe uobičajene ljudske

slabosti, te da deluje na moralan način.

Od negativnih strana deontologizma pažnju bi trebalo obratiti na:


21

preveliki formalizam (insistiranje na farmi na uštrb sadržaja, čime se &postavljaju ljudske

potrebe);

mogućnost sukoba dužnosti (na primer, nastojanje nastavnika da po svaku cenu održi visok

nivo znanja studenata, bez obzira na to što će mnogi studenti zbog toga izgubiti status

studenta);

ograničavajuće delovanje na razvoj ličnosti dubući da sadrži represivno obeležje ( ne

dopušta ponašanja drugačija od propisanih).

7.3. Teleološke teorije

Teleološke etiče teorije polaze od toga da je moguće na osnovu jednog kriterijuma odrediti

ispravnost/neispravnost nekog delovanja. Naziv ove grupe teorija potiče od starogrčke reči telos

koja označava svrhu. Najčešće se kao kriterijum za odlučivanje u smislu moralnosti/nemoralnosti

delovanja uzima posledica (svrha). Posledice nekog delovanja su dobre ukoliko se njime povećava

količina dobra u društvu. Pošto se posledica sagledava kao krajnji kriterijum, takve teorije se

nazivaju posledičnim ili konsekvencij alnim.

Utilitarna teorija (utilitarizam) je najpoznatija posledična etika čiji osnivači su Džeremi

Bentam (Jeremy Bentham 1748-1832) i Džon Stjuart Mil (John Smart Mill 1806-1873). Suštinu

utilitarizma je moguće izraziti identitetom: dobro = korisno = sreća. Sreća se poistovećuje sa

zadovoljstvom i odsustvom bola. Nesreća je pak bol i odsustvo zadovoljstva.

Kod razmatranja teorija posledične etike važno je odgovoriti na dva osnovna pitanja, a to su:

- Šta predstavlja dobro kojem se teži?

- Za koga je to dobro?

Odgovori na prvo pitanje koje se odnosi na poimanje „dobre posledice” razlikuju se od

teorije do teorije. Uzme li se da je dobra posledica fizički užitak, onda je reč o osećajnom

hedonizmu, a ako je to „užitak uma” onda je reč o razumskom hedonizmu. Eudaimonizam, pak,

sreću smatra dobrom posledica", dok perfekcionizam ističe savršenstva kao najveće dobro. `

Dobre posledice se mogu sagledavati kao intrinzična dobra - koja su dobra po sebi (na primer,

sreća, ljubav, lepota) - i kao instrumentalna dobra_ lstmmentalna dobra su sredstva za postizanje

intrinzičnih dobara. Najvažnije instrumentaan dobro je novac. Moralnost nekog delovanja, prema

teme, treba procenjivati sa stanovišta postizanja krajnjeg dobra.

Kada se radi o drugom pitanju - za koga su te posledice dobre? s moguće je odgovoriti na sledeći

način:

- Za mene (etički egoizam);

- Za sve ljude kojih se to tiče, to jest, za sve deoničare (etički

univerzalizam ili utilitarizam); kao i

- Za druge (altruizam).

Zagovomici etičkog egoizma smatraju da uvek treba da čine ono što je za njih najbolje.

7.3.1. Dobre i loše strane posledične etike

Dobra strana posledične etike je ta što se njome izbegava konflikt između raznih etičkih

principa i dužnosti. Korišćenje samo jednog jedinog kriterijuma za razrešavanje moralnih

nedoumica vidno pojednostavljuje moralno odlučivanje.

Pristup sa stanovišta posledica nekog delovanja je blizak svakodnevnom iskustvu ljudi.

Naime, nema čoveka koji se bar jednom tokom dana ne zapita o posledicama koje će izazvati

njegovo delovanje. Takođe, čini se da su teorije posledične etike u saglasnosti i sa opštom težnjom

čoveka za boljim životom.

Naravno, ni konsekcencijalizam nije lišen nekih nedostataka Pođe lise, naime, od toga da je

posledica merilo za moralno prosuđivanje svakog dela (delovanja), onda se olako može prihvatiti

stav da cilj opravdava svako sredstvo. To je suprotno intuiciji čoveka o moralnosti nekih sredstava


22

(delovanja). Moglo bi se tako tvrditi da ista količina novca - shvaćena kao krajnje dobro - ima istu

moralnu težinu nezavisno od toga da li je rezultat rada ili krađe.

Problem imanentno prisutan u konsekvencijalizmu odnosi seli na merenje kvaliteta i

kvantiteta dobara. Fizičko' i intelektualno uživanje se razlikuju po kvalitetu.

Najzad, postoji i teškoća vezana za predviđanje posledica. Kako da predvidimo posledice

koje se korenito razlikuju jedne od drugih? U poslovnim svetu sve se uglavnom svodi na novac, te

izvođenje predviđanja nije toliko teško. Daleko teže je, međutim, vrednovati delovanja s moralnog

stanovišta. Osnovno pitanje, u tom smislu, glasi: Postoji li neki zajednički imenilac koji bi služio

kao osnova za pravljenje proračuna o posledicama raznih delovanja?

Odgovori na ova pitanja data su u okviru narednog odeljka koji opisuje osnovne karakteristike

utilitarizma kao najuticajnije posledične etike.

7.3.2. Utilitarizam

Treća etička tradicija koja je korisna za izučavanje poslovne etike jeste utilitarizam.

Osnovne postavke ove tradicije su izložene u delima Džeremija Bentama i Džona Stjuarta Mila.

Utilitaristička načela su i danas vidno prisutna, posebno u državnoj politici i ekonomiji. To znači da

je utilitarizam imao i ima značajnu ulogu u poslovnoj etici. Utilitarizamje koristan princip za

sprovođenje analize interesa mogućih deoničara u okruženju nekog preduzeća. Donosioci odluka

su, u tom smislu, obavezni da:

razmotre kolektivne, a isto tako i posebne interese;

formulišu alternative koje donose najveće dobro za sve strane na koje odluka može da utiče;

te da

procene dobit i štetu alternativa za svaku od grupa na koju odluka može da ispolji neki

uticaj.

Utilitarízam se najčešće određuje kao etička teorija prema kojoj se neko delovanje ocenjuje

kao moralno ukoliko se takvim delovanjem ostvaruje, ili se teži ostvariti, najveće dobro za najveći

broj ljudi na koje to delovanje utiče. U protivnom, delovanje je neispravno, to jest nemoralno. Ako

dva različita delovanja vode stvaranju podjednako količine dobara, onda su ona jednako vredna sa

moralne tačke gledišta, te se bilo koje delovanje može odabrati. Međutim, ukoliko postoje samo dve

alternative a obe nanose više zla nego koristi, onda postoji moralna obaveza da se odabere ona koja

nanosi manju štetu.

Ovo poimanje utilitarizma nije strano svakodnevnom iskustvu ljudi. Gotovo da nema

ljudskog bića koje bar jednom svakog dana ne razmatra posledice svojih postupaka. Ljudi

uporednim sagledavanjem različitih mogućnosti (alternativa) koje im stoje na raspolaganju biraju,

po pravilu, one za koje smatraju da će doneti više koristi nego štete.

Utilitami pristup nalazi široku primenu u mnogim oblicima donošenja odluka; posebno u

oblasti poslovanja. Poput Kantove deontološke etike, i utilitarizam ima, prema pristalicama ove

etičke torije, uporište u racionalnoj prirodi čoveka. Naime, utilitarizam opisuje radnje koje

racionalni ljudi čine kada donose moralne odluke. Drugim rečima, mnogi postupci koji ljudi

intuitivno i Spontano čine u moralnom rasuđivanju postaju nedvosmsleno jasni (eksplicitni)

zahvaljujući utilitarističkoj etici.

Važno je, ipak, istaći razliku između utilitarizma i analize utilitamosti koja se primenjuje u

poslovanju kada se razmatraju koristi i štete. Naime, kada neko preduzeće analizira svoje

poslovanje u smislu ekonomičnosti (preko analize troškova i dobiti), onda ono sagledava dobre i

loše strane određenih aktivnosti samo u odnosu na sebe samo. Utilitaristička analiza, shvaćena kao

etička analiza, podrazumeva odmeravanja dobrih i loših posledica neke aktivnosti po svakoga na

koga ta aktivnosti može imati uticaja.


23

7.3.2.1. Nedostaci utilitarizma

Utilitariznm je, od svojih samih početka izložen brojnim kritikama. Vajs (Weiss 200b, l23),

na primer, identifikuje sledeće probleme koji proističu iz utiltarističkog učenja:

- Ne postoji saglasnost u pogledu određenja „dobra" za sve ljude na koje neka odluka može uticati.

Da li je to „dobro" istina, zdravlje, mir, profit, zadovoljstvo, smanjenje troškova ili nacionalna

bezbednost?

- Ne. postoji saglasnost oko toga ko odlučuje. Ko odlučuje o tome šta je i na koga se to dobro

odnosi? Čiji interesi su primarni u odlučivanje?

- Ne rasuđuje se o delovanjima već o njihovim posledicama. Ali, šta se događa ako su neka

delovanja jednostavno rđava? Da li bi donosioei odluka trebalo da i u toj situaciji insistiraju na

sprovođenju tih odluka oslanjajući se samo na posledice takvih delovanja?

- Kako se mogu izmeriti štete i koristi kod nematerijalnih pitanja kao što su, na primer, bezbednost,

zdravlje ili kvalitet životne sredine? Da li bi vrednosti izražene u novčanom obliku trebalo

pripisivati nematrijalnim koristima ili štetama?

- Utilitarizam ne polazi u svojim analizama od pojedinca, odnosno najveće dobro se procenjuje za

neki kolektivni entitet. Da li postoje primeri kada bi trebalo u odlučivanju vrednovati pojedince i

njihove interese?

- Principi pravde i pravičnosti su ignorisani u utilitarizmu. Princip pravednosti odnosi se na

raspodelu dobra, ti ne na količinu ukupnog dobra u odlučivanje. Princip pravičnosti se odnosi na

individualna brava, nezavisno od imčunate koristi za kolektivi.

7.4. Etički relativizam

Etički relativizam je etičko stanovište koje tvrdi da ne postoje univerzalni standardi ili

pravila koji vi se mogli koristiti u svrhu procenjivanja moralnosti delovanja. Drugim rečima,

moralne tvrdnje su „istinite samo u odnosu na neki standard ili okvir“, a „sam standard ili okvir nije

isključivo opravdan“ (Levy).

Etički relativizam se može definisati i kao shvatanje po kome nije moguće donositi

objektivne moralne sudove. Etički relativisti smatraju da etički standardi zavise od ličnih osećanja,

kulture, religije i tako dalje, odnosno da su relativni naspram njih (de Žarden). Ričard di Džordž

ukazuje na potrebu razlikovanja između „kulturnog relativizma, koji je opisan, i etičkog

relativizma, koji sadrži normativne stavove. Deskriptivni transkultumi relativizam, polazeći od

istraživanja na polju antropologije i sociologije, opisije razlike koje postoje između kultura. U

mnogim slučajevima razlike između kultura su takve da se razlike između oblika ponašanja teško

mogu oceniti uobičajenim moralnim kategorijama „ispravnog" i „pogrešnog”, odnosno „boljeg” i

„lošeg“. Normativni etički relativizam, s druge strane, tvrdi da, „kad ma koje dve kulture ili ma koje

dve osobe imaju različito viđenje iste radnje, i obe kulture i obe osobe mogu biti u pravu” (di

Džordž). Brojni autori uglavnom analitički izdvajaju dva oblika etičkog relativizma, a to su: (l)

,,naivni” (ili subjektivni) i (2) kulturni relativizam.

Naivni subjektivizam je etičko stanovište po kome su sva ljudska bića sama za sebe standard

po kome se mere njihova dela, to jest subjektivno mišljenje je ono koje u krajnjoj instanci određuje

šta je moralno ili nemoralno. Rečju, jedino su sopstveni interesi i vrednosti koje pojedinac ima

relevantni u procenjivanju njegovog ponašanja (Weiss 2006, 132). Suština subjektivnog relativizma

može se sažeto izraziti iskazom poput ovog: „Ja mislim da je to moralno jer ja mislim da je to tako”.

S obzirom na to da se u donošenju i primeni moralnih pravila pojedinac ne mora pozivati ni na šta

drugo do samog sebe, sasvim je moguće da se moralnim može proglasti bilo koji oblik ponašanja

(određen „subjektivnim” merilima) koji odstupa od uobičajene moralne prakse.

Na otežanu primenu naivnog etičkog relativizma najbolje ukazuju sledeća dva pitanja

(Jevtić):

- Ako unapred odbacimo da se nečija moralna uverenja moraju preispitati i kritikovati, kako

će taj neko ikada postati bolji u donošenju moralnih odluka?


24

- Ako ne postoje standardi po kojima možemo da zaključimo da je neka moralna odluka

bolja ili lošija od druge, kako da verujemo da je moralnost uopšte važna?

Logika etičkog relativizma prenosi se i na kulture. Suština kulturnog relativizma - drugog

oblika etičkog relativizma - često se izražava dobro pomatim sloganom: „Kad si u Rimu, ponašaj se

kao Rimljanin”. Kulturni relativizam je etičko stanovište koje tvrdi da' konkretna kultura određuje

standarde moralnog ponašanja. Pošto ne postoji jedna opšta, objedinjujuća kultura za sve ljude

sveta, ne postoji, prema kulturnom etičkom relativizmu, ni neki opšteljudski i jedinstveni standard.

Moralnost pojedinca se, otuda, može þrocenjivati samo na osnovu moralnih standarda kulture kojoj

taj pojedinac pripada jer moralni Standardi variraju od kulture do kulture. Implicitno, to znači da ne

možemo prosuđivati ponašanje ljudi drugih kultura polazeći od moralnih standarda kulture kojoj

pripadamo.

Ako bi trebalo istaći dobru stranu etičkog relativizma, onda se može konstatovati da se ona

ogleda u prepoznavanju razlike koja postoji između individualnih i društvenih vrednosti i običaja.

Ova stanovišta - naivni i kulturni etički relativizam -— sa ozbiljnošću uzimaju različite sisteme

verovanja pojedinaca i društva. Socijalne norme i moral se sagledavaju u kulturnom kontekstu

(Weiss).

Da kultura utiče na ponašanje u preduzećima pokazala su brojna istraživanja 0, recimo,

karakteristikama procesa donošenja odluka. U SAD, zemlji sa veoma naglašenom

individualističkom kulturom, ljudi donose individualne odluke. U Japanu, s druge strane, odluke se

ne donose bez saglasnosti najbližih saradnika. Demokratski model rada je svojstven menadžerima u

Švedskoj, dok se u Indiji takav metod rada smatra slabošću menadžera. Najzad, u SAD se izuzetno

ceni brzina i odlučnost u donošenju

odluka (Grinberg i Baron).

7.4.1. Nedostaci etičkog relativizma

Etički relativizam, međutim, može dovesti do velikih problema. Štaviše, može se tvditi da

ova perSpektiva nije, u stvari, uopšte etička. Koji su glavni

nedostaci etičkog relativizma? Opasnost etičkog relativizma leži, u prvom redu, u tome što tvrdi da

moralni standardi nemaju nikakvo daljnje opravdanje i da se, u načelu, bilo šta može proglasiti

standardom. Ovo je u suprotnosti sa norrnativnom etikom - ona ljudima govori šta bi trebalo da čine

ili kakvi bi trebalo da budu - koja ima potrebu za autoritetom koji je iznad samovolje pojedinca ili

kulture.

Normativna etika, dakle, ne može prihvatiti ni relativizam ni subjektivizam bilo koje vrste,

upravo zbog toga jer u njima nedostaje potreban autoritet koji pred nas postavlja dovoljno snažan

moralni zahtev. Čini se da moralni standardi koje donosi kultura ili pojedinac, a koji nemaju neko

daljnje opravdanje, nemaju dovoljno ,snage’ u sebi da bismo ih sledili. U tom nam slučaju nedostaje

prihvatljiv odgovor na pitanje zašto bismo sledili takve moralne standarde? I, najzad, zašto bi

uopšte trebalo da budemo moralni (Mladić)?

,Stavovi naivnog (subjektivnog) etičkog relativizma su suprotni svakodnevnom ponašanju

ljudi. Svaki čovek, jednostavno, prosuđuje druge ljude i njihovo delovanje, bilo kao moralno, bilo

kao nemoralno. Ljude, recimo, mnogo češće ocenjujemo kao „dobre”, jer smo uvereni u njihovu

.pravednos't. poštenje, radinost i sl., dok ređe pribegavamo izricanju negativnih moralnih sudova.

Umesto zaključka

Šta etičke teorije čini relevantnim za izučavanje poslovne etike? Bar tri razloga.

Prvo, etičke teorije obezbeđuju zajedničku terminologija za raspravljanje o moralnim

problemima i za njihovo razumevanje. Poslovnu etiku, kao što je opisano u prethodnim

poglavljima, karakterišu složena i brojna sporna pitanja. Njihovo rešavanje podrazumeva i

ovladavanje znanjima o osnovnim moralnim pojmovima i kategorijama kao što su: prava,

odgovornosti, korist, opšte dobro, te odnosi između pojmova.


25

Etičke teorije čine eksplicitnim i sistematizuju opšta verovanja i zajedničke vrednosti koje

su često implicitne specifičnim spornim pitanjima. Učeći jezik filozofske etike, postajemo u većoj

meri sposobni da razummo, procenjujemo i komuniciramo (de Žarden).

Drugo, usvajanjem znanja o ctičkim teorijama postajemo svesniji obrazaca o načinima na koji

mislimo, kao i o pretpostavkama koje se u njima odražavaju. Time postajemo sposobniji ne samo da

izrazimo vlastita shvatanja, već i da ih argumentovano branimo.

Najzad. uobičajena funkcija ctičke teorije sastoji se u tome što nudi uputstva i instrumente

za rasudivanje o našim delovanjima. Teorije možemo primeniti na konkretne situacije i upotrebiti ih

za izdavanje specifičnih preporuka. Kada prilazimo nekom spornom poslovnom pitanju, bilo bi

korisno kada ne bi na svakom koraku kretali ispočetka. Svakodnevni zivot ljudi je pun primera

rasudivanja po uobičajenim postupcima od kojih mnogi odgovaraju standardima etičkih teorija.

Poslovna etika, kao što je već konstatovano, primenjuje opšta etička načela na posebno područje

društvenog života - na poslovanje. U poslovnoj etici se uglavnom govori o tri vrste zasnivanja

moralnih odluka, to jest, o tri principa koje poslovna etika koristi u moralnom rasudivanju. To su:

- princip korisnosti (princip povećavanja dobrih posledica),

- princip prava i

- princip pravednosti.

Prvim principom se ističe stav da je delovanje moralno ispravno ukoliko se povećava

količina dobra. Često princip korisnosti sadrži i princip pravednosti, što se, recimo, može prepoznati

u poznatom utilitarističkom iskazu: „Najveće dobro za najveći broj ljudi!".

Princip prava je tesno povezan sa kategorijom dužnosti. Jer, ako postoje prava, onda postoje

i dužnosti onih koji moraju:

- ili poštovati ta prava (na primer, ne ugrožavati pravo na slobodu drugog pojedinca) ili

- omogućiti ta prava (recimo, omogućiti pravo na obrazovanje, zdravstvenu brigu itd).

Poštovanje prava smatra se uvažavanjem ljudskog dostojanstva. Ovo često služi kao

kriterijum za donošenje moralno (uglavnom zakonski) zasnovanih odluka. Princip pravednosti je

posebno važan kod raspodele ostvarenih dobara, kod raspodele posla koji neko mora da obavi kako

bi se do tih dobara došlo, te kod raspodele rizika. Međutim, distributivna pravednost može poprimiti

različite oblike: može se, recimo, primenjivati raspodela prema potrebama onih koji su na neki

način uključeni u proizvodnju tih dobara, prema njihovim zaslugama ili “cpn'stmno (odvojeno od

vlastitih interesa).

Sva tri pomenuta moralna načela pripadaju području etike obligacije. Sva tri principa

insistiraju na dužnostima, odnosno:

- Dužan si misliti na posledice!

- Dužan si poštovati neka prava!

- Dužan si pravedno raspodeliti dobra!

Etici vrline, čini se, nema mesta u prethodnoj podeli. Pa, ipak, često s, govori o vrlinama

koje učesnici u poslovanju treba da imaju, ali ne u smislu Jasnog razdvajanja etike vrline od etike

moralne obligacije na taj način da dobar čovek prethodi dobrim delima.

Etika moralne obligacije svoj izraz, bar delimično, pronalazi u pozitivnim zakonima i

propisima preduzeća koji regulišu poslovanje. S druge strane, etika vrline nema takvog izraza.

Tri glavne etičke teorije od značaja za poslovnu etiku (etika vrline, deontologizam i

posledična etika) stavljaju naglasak na uzroku, delovanjui posledicama, redosledno. Uzrok je ono

što prethodi svakom delovanju; to može biti namera, vrlina, potreba, želja itd. Reč je, ukratko, o

čevekovim dispozicijama i razlozima koji dovode do određenog oblika ispoljavanja moralne prakse.

Pod delovanjem se podrazumeva sama radnja - ono što se čini; delovanje može biti dobro ili

loše. Najzad, posledice su rezultat delovanja, a one se, kao što smo opisali, izražavaju preko užitka

ili izbegavanja bola, sreće, lepote, savršenstva.

Ipak, događaji i okolnosti nisu u potpunosti uzročno odvojeni od delovanja i posledica tog

delovanja. Pre bi se moglo reći da se tri glavne etičkc tradicije nadovezuju jedna na drugu,

Opisano razgraničenje između uzroka, delovanja i posledica predstavlja korisno sredstvo za

lakše analitičko sagledavanje razlika između etičkih teorija.


26

LITERATURA

1. Vuković dr Milovan, Ristić dr Predrag, Poslovna etika, Niš, 2010.g.

2. Cvijanović dr Drago, Mihailović dr Branko, Pejanović dr Radovan, Poslovna etika i

komuniciranje, Beograd, 2012.g.

3. Stefanović dr Vidoje, Menadžment ljudskih resursa, Niš, 2010.g.

4. Stefanović dr Vidoje, Cvijanović dr Drago, Vojnović dr Boško, Lavirinti menadžmenta,

monografija, Beograd, 2012.g.

5. Zorah, D., Maršal, J. Duhovna inteligencija - krajnja inteligencija, Novi Sad, 2000.g.

6. Carroll A. Business and Society:Ethics and Stakenholder Management, Cincinnati, OH,

South-Westwrn, 2008.g.

Documents

menadžer i etičko rasuđivanje