MEĐUNARODNA TRGOVAČKA ARBITRAŽA U PRAVU … · Pravo Sjedinjenih Američkih Država država članica) donet je po ugledu na Jednoobrazni zakon o arbitraži4 koji je 1955. godine

Doc. dr Maja STANIVUKOVIĆ,Pravni fakultet, Novi Sad

MEĐUNARODNA TRGOVAČKA ARBITRAŽA U PRAVU SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA

Sjedinjene Američke Države kao svetska trgovačka sila imaju značajan interes da se međunarodni trgovački sporovi rešavaju putem arbitraže. Američkim pravnicima je već odavno jasno da ovaj metod rešavanja sporova olakšava i podstiče razvoj međunarodne trgovine. Međutim, nak-lonost prema arbitraži u SAD nije karakteristična samo za domen međunarodnih trgovačkih sporova, već se isto tako snažno izražava i na polju čisto domaćih sporova. Razlozi za to su složeni i, uopšteno govoreći, nalaze se u prirodi američkog građanskog postupka koji ne obezbeđuje željenu brzinu, jednostavnost i efikasnost u razrešenju sporova. Zbog toga su izvesna kolebanja sudske prakse i nepoverenje sudova prema arbitraži koji su postojali u prvoj polovini ovog veka, u novije vreme potpuno presečeni zakonodavnom akcijom, kao i odlukama Vrhovnog suda SAD. Možemo reći da danas u pravu SAD arbitraža ima povlašćen tretman, kao oblik rešavanja sporova koji se favorizuje, kako u raznim vrstama domaćih sporova, tako i u međunarodnim trgovačkim sporovima.

Najuglednije delo posvećeno arbitraži u SAD je knjiga Martina Domkea: Pravo ipraksa trgovačke arbitrage (The Law and Practice of Commercial Arbitration) izdata 1968. godine. Ovo izdanje je revidirao i dopunio Wilner 1984. godine. Sažeta i pregledna informacija o američkom pravu arbitraže može se takođe dobiti iz izveštaja o arbitražnom pravu SAD Howarda Holtzmanna koji je objavljen u drugom tomu zbornika Yearbook Commer-cial Arbitration od 1977. godine, sa dopunama u brojevima od 1984,1990. i 1991. godine. Nešto širu bibliografiju novijih naslova navodimo na kraju ovog rada. U ovom radu uglavnom smo sledili sistematiku izlaganja koja se preporučuje u zborniku Yearbook Commercial Arbitration za pisanje nacionalnih izveštaja o arbitražnom pravu (uvodni deo, arbitražni spo-razum, arbitri, arbitražni postupak, arbitražna odluka, poništaj arbitražne odluke i priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka).

115

Dr Maja Stanivuković

l.UVODNI DEO

IZVORI ARBITRAŽNOG PRAVA U SAD. Da bi se naveli izvori prava u SAD kojima se reguliše arbitraža, potrebno je ukratko se osvrnuti na sistem organizacije državne i pravosudne vlasti unutar ove države. Sjedinjene Američke Države su federacija sastavljena odpedeset država članica. Svaka od ovih država ima sopstveni zakonodavni i pravosudni sistem. Na saveznom nivou, zakonodavna vlast je poverena američkom Kongresu, a sudska posebnom sistemu saveznih sudova koji pokriva celu teritoriju zemlje. Savezno sudstvo je podeljeno na tri stepena. U prvom stepenu sudi oko stotinu okružnih saveznih sudova (u svakoj državi članici federacije ima sedište bar jedan okružni savezni sud; u velikim državama zasedaju najviše četiri okružna savezna suda). U drugom stepenu postoji trinaest apelacionih sudova. Na čelu saveznog sudstva nalazi se Vrhovni sud SAD.

Pravne norme koje se primenjuju na arbitražu nalaze se na saveznom nivou i na nivou država članica, u zakonodavnim aktima i u sudskoj praksi, koja inače ima precedentni karakter. Na saveznom nivou, još 1925. godine donet je Zakon o arbitraži SAD1 (daljem tekstu: savezni Zakon o arbitraži ili SZA) koji se primenjuje na arbitražu u sporovima iz pomorske trgovine i plovidbe, kao i na arbitražu koja proističe iz ugovora međunarodne trgovine ili trgovine koja se odvija između država članica federacije. Ovaj Zakon je više puta menjan i dopunjavan, a najvažnije izmene su izvršene 1970. godine, kada su Sjedinjene Američke Države ratifikovale Njujoršku konvenciju o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka od 1958. godine. Odredbe o sprovodenju Konvencije nalaze se u drugom poglavlju saveznog Zakona o arbitraži,2 a stari deo zakona ostao je na snazi kao prvo poglavlje. Taj deo zakona se i dalje primenjuje na međunarodnu trgovačku arbitražu ukoliko odredbe sadržane u njemu nisu u suprotnosti sa odred-bama drugog poglavlja i sa odredbama Njujorške konvencije (član 208. SZA). Pored ovog zakona, savezni Zakon o imunitetima inostranih suvere-niteta od 1976. godine, koji je pretrpeo značajne izmene 1988. godine3

sadrži nekoliko odredaba o arbitraži u kojoj je jedna od stranaka inostrana država. Praksa saveznih sudova, a naročito Vrhovnog suda SAD, takode predstavlja značajan izvor prava SAD o trgovackoj arbitraži uopšte i, posebno, o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži.

Na nivou država članica federacije postoje zakoni o arbitraži koje su donela zakonodavna tela ovih država. Veliki broj zakona (u čak trideset šest

1 United States Arbitration Act, 9 U.S.C. sections 1-14. 2 9 U.S.C. sections 201-208. 3 The United States Foreign Sovereign Immunities Act, 28 U.S.C. sections 1602-1611.

116

Pravo Sjedinjenih Američkih Država

država članica) donet je po ugledu na Jednoobrazni zakon o arbitraži4 koji je 1955. godine usvojila Nacionalna konferencija SAD zadužena za donošenje jednoobraznih zakona.5 Izvesne razlike koje se javljaju u zak-onima o arbitraži pojedinih država članica nisu relevantne u oblasti međunarodne trgovačke arbitraže, s obzirom da će se u ovoj oblasti po pravilu primenjivati savezno zakonodavstvo. Treba, međutim, upozoriti na jednu noviju odluku Vrhovnog suda SAD koja može da dovede i do drugačijeg rešenja. Sud je u jednom slučaju protumačio da su stranke time što su ugovorile primenu prava Kalifornije na njihov ugovor, takođe izabrale kalifornijsko pravo kao pravo postupka koje se primenjuje na arbitražu u sporovima koji proisteknu iz tog ugovora. Po mišljenju suda, izborom kalifornijskog prava, stranke su, namerao ili nenamemo, isključile primenu saveznog Zakona o arbitraži, a kao rezultat toga Sud je odlučio da dozvoli prekid arbitražnog postupka na osnovu kalifornijskog Zakona o arbitraži, dok se ne reši koneksni spor koji se nalazio pred državnim sudom Kalifornije.6 Mada se u ovom slučaju radilo o arbitražnom sporazumu koji je bio sadržan u trgovačkom ugovoru između stranaka koje pripadaju različitim državama unutar SAD, a ne u međunarodnom trgovačkom ugo-voru, ipak nije sasvim isključena mogućnost da bi se i na ovu dragu vrstu ugovora mogla primeniti ista logika. Zbog toga se strankama u međunarod-nim trgovačkim ugovorima sa partnerima iz SAD preporučuje posebna pažnja prilikom ugovaranja merodavnog prava za ugovor i za arbitražu.

Sjedinjene Američke Države pre 1970. godine nisu bile Članice nijedne međunarodne konvencije o arbitraži. U septembru te godine ratifikovale su Njujoršku konvenciju o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka uz dve rezerve: prvo, da će se odredbe Konvencije primenjivati samo u odnosu na arbitražne odluke koje su donete na teritoriji druge države članice Konvencije, i drugo, da će se primenjivati samo na sporove koji proističu iz ugovornih ili drugih odnosa koji se po američkom pravu smatraju za trgovačke. SAD su kasnije ratifikovale i vašingtonsku Konvenciju o rešavanju investicionih sporova između država i građana drugih država od 13. marta 1965. godine i Interameričku konvenciju o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži potpisanu u Panami 1975. godine.7 U brojnim bilater-alnim ugovorima o prijateljstvu, trgovini i plovidbi, koje su SAD sklopile

4 Uniform Arbitration Act. 5 Holtzmann, Howard, M., National Report - United States, Yearbook Commercial

Arbitration Volume II - 1977, KJuwer, str. 116. 6 Volt Information Services, Incl, v. Bd. of Trustees of the Leland Stanford Junior Univ., 108

S.Ct. 1248(1989). 7 SAD su 27. septembra 1990. godine postale Članice ove Konvencije koja sadrži veoma

slične odredbe kao Njujorška konvencija od 1958. godine, aprimenjuje se u trinaest JatinoameriČkih država.

117


sa drugim državama, sadržane su i odredbe o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka.8

Interesantno je da se polje primene Njujorške konvencije iz 1958. godine i u zakonu i u sudskoj praksi delimično odreduje i na osnovu kriterijuma državljanstva, mada sama Konvencija odbacuje ovaj kriterijum. Naime, državljanstvo stranaka je bitno za određivanje pojma odluke koja se ne smatra domaćom prema pravu SAD, kao države priznanja.9 Prema Zakonu o ratifikaciji, Konvencija se primenjuje na svaki arbitražni sporazum i arbitražnu odluku koji proističu iz pravnog odnosa koji se smatra trgovačkim, uključujući tu i ugovore i sporazume predviđene saveznim Zakonom o arbitraži. Izuzetak predstavljaju sporazum ili arbitražna odluka koji proističe iz pravnog odnosa koji je sklopljen isključivo između državljana SAD. Na takve sporazume ili arbitražne odluke, koji su zasno-vani između državljana SAD, Konvencija se ne primenjuje. Kada su u pitanju pravna lica državljanstvo se određuje alternativno prema mestu osnivanja ili prema glavnom poslovnom sedištu. Ipak, Konvencija će se primenjivati i na takve arbitražne sporazume i arbitražne odluke ukoliko se pravni odnos odnosi na imovinu koja se nalazi u inostranstvu ili obaveze koje treba da se izvrše u inostranstvu, ili ako ima neku drugu razumnu vezu sa jednom ili vise stranih država.10 U sudskoj praksi je postavljeno pitanje da li se Konvencija primenjuje na arbitražne sporazume i arbitražne odluke koje se odnose na sporove isključivo izmedu inostranih lica. U slučaju Sumitomo Corp. v. Parakopi Compania Maritima11 sud je potvrdio da se Konvencija primenjuje na izvršenje arbitražnog sporazuma koji se nalazio u ugovoru između dva japanska preduzeća i preduzeća osnovanog u Panami, kojim je određeno mesto arbitraže u Njujorku i primena pravila saveznog Zakona o arbitraži. U odluci saveznog suda u slučaju Bergsen v. Joseph Muller Corp,12 potvrđeno je da se Konvencija primenjuje na arbi- tražnu odluku koja je doneta u Njujorku, u sporu između dva inostrana preduzeća. Sud je u ovoj odluci usvojio stav da su arbitražne odluke koje se ne smatraju domaćim, one odluke na koje se Konvencija primenjuje, ne zbog toga što su donete u drugoj državi, nego zbog toga što su donete u

8 Takve ugovore SAD su sklopile sa Irskom, Grčkom, Izraelom, Italijom, Danskom, Japanom, Saveznom Republikom Nemačkom, Iranom, Holandijom, J. Korejom, Ni- karagvom, Pakistanom, Francuskom, Belgijom, Vijetnamom, Luksemburgom, Togoom i Tajlandom. Vidi, Holtzmann, Howard, M., "National Report - United States", str. 138.

9 Vidi član 1. Njujorške konvencije. 10 Vidi, 9 U.S.C. član 202. Vidi, Fuller Co. v. Compagnie de Bauxites de Guinee, 421 F. Supp

938 (W.D.Pa. 1976). U ovom slučaju Konvencija je primenjena na arbitražnu odluku koja je doneta u sporu između domaćih lica, jer je ugovor imao razumnu vezu sa stranom državom.

1 1 477 F. Supp. 737 (S.D.N.Y. 1979), affd mem. 620 F. 2d 286 (2d Cir. 1980). 1 2 548 F. Supp. 650 (S.D.N.Y. 1982), afFd, 710 F. 2d 928 (2d cir. 1983).

118


okviru pravnog režima druge države, npr. na osnovu stranog prava ili u sporu između stranaka koje imaju domicil ili glavno poslovno sedište van države priznanja.13

INSTITUCIONALNA ARBITRAŽA U SAD. Јоš 1926. godine, dakle odmah nakon donošenja saveznog Zakona o arbitraži, osnovana je najveća i najvažnija američka institucionalna arbitraža, Američko udruženje za arbitražu (American Arbitration Association, u daljem tekstu skraćeno: Udruženje ili AAA), kao nezavisna i nedržavna organizacija koja pokriva celu teritoriju SAD i ogranizuje arbitraže u svim vrstama trgovačkih sporova, kako domaćih tako i međunarodnih. Sedište Američkog udruženja za arbitražu je u Njujorku, ali postoje i regionalni centri u dragim velikim gradovima SAD. Ovom institucijom rukovodi upravni odbor koji se sastoji od predstavnika različitih privrednih grana, profesija i društvenih grupa širom SAD. Administrativne poslove obavljaju stručnjaci za arbitražu, zaposleni u ovoj instituciji. Udruženje ima skoro četiri stotine zaposlenih i više od 37000 lica na svojim listama arbitara. Pored opSteg Pravilnika o trgovačkoj arbitraži (Commercial Arbitration Rules) koji se primenjuje na postupak u većini domaćih i međunarodnih trgovačkih sporova koji se rešavaju pod okriljem ove arbitraže, postoje i posebni pravilnici za sporove u određenim trgovačkim granama, kao što su tekstilna industrija, građevi-narstvo, trgovina prehrambenim proizvodima, i u određenim pravnim oblastima, kao što su zathevi za naknadu štete nastale u saobraćajnim nesrećama, u radnim sporovima, itd.14 Udruženje je 1986. godine donelo Dopunski pravilnik za međunarodnu trgovačku arbitražukoji se primenjuje na međunarodne sporove ukoliko je ugovorena nadležnost ove arbitražne institucije.

2. ARBITRAŽNI SPORAZUM

OBLIK ARBITRAŽNOG SPORAZUMA. Na osnovu članova 2 i 4 savez-nog Zakona o arbitraži, arbitražni sporazum mora biti u pismenom obliku, da bi bio punuvažan i da bi se mogao izvršiti pred sudom. Da bi uslov pismene forme bio ispunjen, nije neophodno da se arbitražni sporazum nalazi u jednoj ispravi,_ niti da su stranke potpisale pismeno u kojem je sadržan. Sudska praksa priznaje arbitražne sporazume koji su sadržani u razmeni pisama I telegrama, pa čak i u narudžbenicama ukoliko su obe stranke izvršile svoje obaveze na osnovu narudžbenice.15 U jednom slučaju,

13 Vidi, Richard, Diana G., Enforcement of Foreign Arbitral Awards under the United Nations Convention of 1958: A Survey of Recent Federal Case Law, 11 Md. Journal of International Law & Trade, 13(1987), str. 22.

14 Svi navedeni podaci o Američkom udruženju za arbitražu nalaze se u Holtzmann, Howard M., National Report - United States, str. 117.

15 Ibid., str. 119.

119


američki sud je potvrdio punovažnost arbitražne klauzule koja se nalazila u tekstu koji je prodavac poslao kupcu, uprkos prigovora druge strane u pstupku izvrsenja arbitražne odluke, da nije bio zaključen punovažan arbitražni sporazum.16

Arbitražni sporazum može da bude sastavni deo ugovora i da se odnosi na rešavanje budućih sporova koji mogu nastati iz tog ugovora, ili pismeni sporazum da se već postojeći spor koji projstiče iz nekog pravnog odnosa ili ugovora poveri na rešavanje arbitraži (vidi član 2 SZA). U oba slučaja, dejstvo arbitražne klauzule, odnosno arbitražnog sporazuma je potpuno isto. Međutim, po zakonima dvanaest država Članica federacije punovažni su jedino arbitražni sporazumi o poveravanju već postojećeg spora na rešavanje arbitraži.17 Ove odredbe ne bi trebalo da utiču na punovažnost arbitražnih klauzula o rešavanju budućih sporova sadržanih u ugovorima međunarodne trgovine, s obzirom da se na te klauzule po pravilu primenjuje savezni zakon.

SUBJEKTI ARBITRAŽNOG SPORAZUMA.Arbitražni sporazum može biti sklopljen izmedu fizičkih i pravnih lica koja imaju poslovnu sposobnost, bez obzira na njihovo državljanstvo ili domicil. Sudska praksa priznaje čak i punovažnost arbitražnih sporazuma u kojima je jedna od stranaka dete, s tim što se u takvom slučaju mora prvo zatražiti od suda da donese odluku kojom se dopušta sprovođenje arbitraže.18 U postupcima povodom priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka na osnovu Njujorške kon-vencije do sada nije zabeležen slučaj da su se stranke pozivale na nedostatak poslovne ili pravne sposobnosti jedne od ugovornih stranaka kao eventualni uzrok ništavosti arbitražnog sporazuma.19 Ukoliko je jedna od stranaka u arbitražnom sporazumu strana država može se postaviti pitanje imuniteta. Zakon o imunitetu stranih suvereniteta je 1988. godine dopunjen upravo da bi onemogućio strane države da se pozivaju na imunitet u takvim situaci-jama. Na osnovu izmenjenog člana 1606(a), utvrđeno je da strana država, odnosno druga lica koja se izjednačavaju sa stranom državom (npr. državna preduzeća, državni organi) ne mogu da se pozivaju na imunitet, ukoliko je pred američkim sudom pokrenut postupak radi ižvršenja arbltražnog spo-razuma koji je ta strana država sklopila sa privatnim licem ili u njegovu korist. Uslov je da se radi o predmetu spora koji može da se reši putem arbitraže na osnovu prava SAD. Dodatni uslovi da bi došlo do otklanjanja imuniteta dati su alternativno - ukoliko se arbitraža obavlja ili treba da se obavi na teritoriji SAD; ukoliko se na arbitražni sporazum primenjuje

16 Oriental Commercial & Shipping Co. v. Rosseel, 609 F. Supp. 75 (S.D.N.Y. 1985). 17 Vidi, Holtzmann, Howard M., National Report - United States, str. 119. 18 Ibid, str. 121. 19 Richard, Diana G., Enforcement of Foreign Arbitral Awards Under the United Nations

Convention of 1958: A Survey of Recent Federal Case Law, str. 29.

120


međunarodni ugovor koji je na snazi u SAD; ukoliko bi tužbeni zahtev, da nije arbitražnog sporazuma, inače mogao da se postavi pred američkim sudom; ili ukoliko se strana država odrekla imuniteta. Ova izmena Zakona o imunitetima stranih suvereniteta inspirisana je postupkom koji se vodio pred armeričkim sudom radi priznanja i izvršenja arbitražne odluke donete uŽenevi u slučaju Libian American Oil Co. ("Liamco") v. Socialist People's Lybian Arab Jamahirya.20 U ovom slučaju postavilo se pitanje da li se Libija odrekla imuniteta time što je u ugovoru o koncesiji sa američkom firmom Liamco predvidela da će se svi sporovi rešavati putem arbitraže. Libija je kasnije nacionalizovala koncesije za eksploataciju nafte date stranim fir-mama i u zakonu o nacionalizaciji predvidela postupak u kojem oštećena lica mogu da traže naknadu. Liamco je ipak odlučio da pokrene arbitražni postupak. Mada je Libija odbila da učestvuje u arbitražnom postupku, imenovan je arbitar pojedinac. Stranke se u arbitražnom sporazumu nisu sporazumele o mestu arbitraže, pa je arbitar pojedinac odredio da će mesto arbitraže biti u Ženevi. Prema ranijoj sudskoj praksi u SAD, da bi se smatralo da se strana država sklapanjem arbitražnog sporazuma odrekla imuniteta pred američkim sudom, bilo je potrebno da arbitražni sporazum posredno ili neposredno predviđa da će se arbitraža sprovesti na teritoriji SAD. U ovom slušaju, sud je protumačio da je saglasnost stranaka da arbitar odredi gde će se sprovesti arbitraža, isto što i saglasnost da se arbitražni postupak sprovede na teritoriji SAD, mada arbitar u konkretnom slučaju nije izabrao SAD kao mesto arbitraže. Na taj način je sud u slušaju Liamco došao do zaključka da se Libija odrekla imuniteta u odnosu na sprovođenje ovog arbitražnog sporazuma, kao i na priznanje i izvršenje arbitražne odluke koja iz njega proističe. Izmene koje su nakon ove odluke učinjene u Zakonu o imunitetu obezbeđuju čvršći zakonski osnov za izvodenje takvog zak-ljučka.

ARBITRABILNOST. Međutim, Libija je ipak uspela da dobije ovaj slučaj na osnovu jednog drugog prigovora, tj. da treba da se primeni teorija o "suverenom aktu države" (act of state doctrine). Na osnovu ove teorije, američki sud treba da se uzdrži od preispitivanja da li su punovažni akti koje je strana država izvršila na svojoj teritoriji . Sprovodenje nacionalizacije se u dotadašnjoj sudskoj praksi uvek smatralo suverenim aktom strane države. Na osnovu toga, sud je smatrao da se može primeniti član V2(a) Njujorške konvencije iz 1958. godine prema kojem se može odbiti priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke zbog toga Što predmet spora nije podoban za rešavanje putem arbitraže na osnovu prava države u kojoj se traži izvršenje arbitražne odluke. Međutim, ubrzo nakon donošenja odluke u ovom slušaju usvojene su izmene saveznog Zakona o arbitraži

20 482 F. Supp. 1175 (D.D.C. 1980).

121


kojima se izričito utvrđuje da izvršenje arbitražnih sporazuma, te priznanje i izvršenje arbitražnih odluka, ne može da se odbije na osnovu teorije o suverenom aktu države.21 Tako je sada zakonski utvrđena arbitrabilnost sporova u kojima se pojavljuju slična pitanja.22

Još jedan domen u kome je zakonom utvrđena arbitrabilnost predstavljaju sporovi o punovažnosti i povredi patenata. Ovi sporovi su se nalazili u isključivoj nadležnčsti sudova šve do 1983. godine, kad je usvojena izmena saveznog Zakona o patentima kojom se predviđa da su arbitražne odluke donete u sporovima o punovažnosti ili povredi patenata obavezne samo između stranaka koje učestvuju u arbitraži.23 To znači da patent može da se proglasi nevažećim u arbitražnom postupku između vlasnika patenta i primaoca licence na osnovu ugovora o licenci koji sadrži arbitražnu klauzulu, ali da isti patent može da bude proglašen punovažnim u sudskom postupku između vlasnika i drugog primaoca licence koji nije sklopio arbitražni sporazum.24 Da bi se opasnost od istovremenog posto-janja kontradiktornih arbitražnih i sudskih odluka umanjila, zakon je pred-video da stranke mogu da se dogovore da arbitražna odluka može biti izmenjena od strane nadležnog suda na zahtev jedne od stranaka u arbi-tražnom postupku. Tako izmenjena odluka reguliše prava i obaveze stranaka od dana usvajanja izmene.

Pitanju arbitrabilnosti poklonjeno je dosta pažnje i u sudskoj praksi SAD, koja je takođe kontinuirano stremila ka proširivanju oblasti sporova koji se mogu poveriti arbitraži. Najvažniji proboji napravljeni su upravo na polju međunarodnih trgovačkih ugovora, a kasnije su prihvaćeni i u odnosu na domaću arbitražu. Tako je sve do 1974. godine čvrsto stajalo pravilo, da sporovi na koje se primenjuju savezni zakoni o trgovini deonicama pre-duzeća ne mogu da se rešavaju u arbitražnom, već isključivo u sudskom postupku. Tada je Vrhovni sud SAD doneo odluku u slučaju Scherk v. Alberto-Culver35 kojom je stranke uputio na arbitražu na osnovu arbi-tražnog sporazuma koji je bio sadržan u međunarodnom trgovačkom ugo-voru o prodaji deonica jednog inostranog preduzeća, mada su u sporu bila pokrenuta pitanja za koja je bilo merodavno američko savezno zakono-davstvo o trgovini deonicama preduzeća. Slično se dogodilo u pogledu sporova koji pokreću primenu saveznog antimonopolskog zakonodavstva.

21 Savezni Zakon o arbitraži, 9 U.S.C. član 15. 22 Vidi, Kahale, George, New Legislation in the United States Facilitates Enforcement of

Arbitral Agreements and Awards Against Foreign Sovereigns 6 Journal of International Arbitration 2 (1989), str. 57.

23 I pre ove izmene, pred arbitražu su mogli da budu izneti sporovi iz ugovora o prenosu prava na patentima.

24 Vidi, Howard M. Holtzmann, National Report - United States, Yearbook Commercial Arbitration, vol IX 1984, str. 60.

25 417 U.S. 506 (1974).

122


Smatralo se da ovi sporovi nisu podobni za rešavanje putem arbitraže, sve do odluke Vrhovnog suda SAD u slučaju Mitsubishi v. Soler.26 U ovom slučaju koji je takođe proistekao iz međunarodnog trgovačkog ugovora, Sud je uputio stranke na arbitražu koju su ugovorile pred arbitražnom institucijom u Japanu, mada je tuženi u svojoj protivtužbi izneo tužbene zahteve na osnovu saveznog anti-monopolskog zakonodavstva. Vrhovni sud SAD je prilikom donošenja ovih odluka posebno naglasio međunarodni karakter transakcije, koji nalaže suženu primenu domaćih pravila javnog poretka. Međutim, kasnije je arbitrabilnost ovakvih i sličnih vrsta sporova pri- hvaćena i u domenu domaće arbitraže.27

Ukoliko jedna od stranaka u ugovoru ode pod stečaj, može se takode postaviti pitanje arbitrabilnosti sporova koji su proistekli pre ili posle otvaranja stečaja. Savezni zakoni o stečaju predviđaju isključivu nadležnost suda u većim takvih sporova. Međutim, u jednom slučaju američki sud je priznao stranu arbitražnu odluku koja je doneta u trgovačkom sporu protiv američkog preduzeća koje je otišlo pod stečaj.28

AUTONOMNOST ARBITRAŽNE KLAUZULE. Pitanje autonomnosti arbitražne klauzule u odnosu na ugovor u kome je sadržana, odavno je rešeno u američkoj sudskoj praksi. U jednom slučaju pred Vrhovnim sudom SAD stranka je iznela prigovor da je ugovor ništav jer je sklopljen kao rezultat prevare, te da je zbog toga i arbitražna klauzula koja se nalazila u njemu takođe ništava. Sud je smatrao da o takvom prigovoru može i treba da odlučuje arbitraža, jer bi inače, arbitražni postupak koji treba da obezbedi brzo i jednostavno rešenje spora, bio vrlo lako osujećen u svakoj prilici kada bi se jedna od stranaka pozvala na ovakav prigovor. Kao jedini izuzetak, Sud je naveo situaciju kada se jedna od stranaka poziva na prevaru koja je uticala na ugovaranje same arbitražne klauzule. U takvom slučaju, odluka pripada sudu, a ne arbitraži.29

DEJSTVO ARBITRAŽNOG SPORAZUMA regulisano je saveznim Zako-nom o arbitraži (članovi 3,4. u prvom poglavlju i 206. u drugom poglavlju). Ukoliko stranka pokrene spor pred sudom, uprkos postojanju punovažnog arbltražnog sporazuma kojim је obuhvaćen i takav spor sud će na zahtev druge stranke prekinuti postupak dok se ne sprovede arbitraža, pod uslovom da stranka koja traži prekid postupka nije svojim radnjama, odnosno propuštanjima sprečila sprovođenje arbitraže (član 3). U slučaiu da jedna od stranaka u arbitražnom sporazumu odbija da učestvuje u arbitraži, druga stranka može tražiti od suda da donese odluku kojbm se naređuje

26 473 U.S. 614(1985). 27 Shearson/American Exp. Inc. v. McMahon 482 U.S. 220 (1987). 28 Matter of Fotochrome, 517 F. 2d 512 (1974). Vidi, Howard Holtzmann, National Report -

United States, str. 123 i 139. 29 Vidi Prima Paint Corp. v. Flood &Conklin Mfg. Col., 388 U.S. 395 (1967).

123


sprovođenje arbitraže na način koji je predviđen arbitražnim sporazumom (čl. 4. i 206. SZA). Da bi sud doneo ovakvu odluku potrebno je da utvrdi da postoji arbitražni sporazum u pismenom obliku i da jedna od stranaka odbija da ga izvrši. Stranka koja osporava postojanje arbitražnog sporazuma ili ne priznaje da je prekršila svoje obaveze na osnovu ovakvog sporazuma, može tražiti da o tim pitanjima odluči porota (član 4). Protiv odluke kojom se postupak prekida radi sprovođenja arbitraže na osnovu člana 3, kao i protiv odluke kojom se naređuje sprovođenje arbitraže na osnovu člana 4, odnosno 206. saveznog Zakona o arbitraži, nije dozvoljena žalba.

3. ARBITRI

IMENOVANJE ARBITARA. Ukoliko su stranke u ugovoru predvidele način imenovanja arbitra, savezni Zakon o arbitraži predviđa obavezu stranaka da postupe na taj način; međutim, ukoliko stranke nisu odredile način imenovanja, ukoliko jedna od stranaka propusti da iskoristi svoje pravo na imenovanje arbitra, ili u svakom drugom slučaju kada iz bilo kog razloga ne dode do imenovanja arbitra, sud može na zahtev stranke da imenuje arbitra, odnosno arbitre (čl. 6. i 206).

Za arbitra može biti imenovano svako lice bez obzira da li je državljanin SAD. Međutim, u Pravilniku o ponašanju sudija koji je donela Američka advokatska komora, utvrđeno je da sudije ne mogu obavljati funkciju arbitra.30 Pravilnik AAA predviđa mogućnost, ukoliko je jedna od stranaka strano lice, da na zhatev stranke budu imenovani neutralni arbitri koji imaju različito državljanstvo od stranaka u sporu (član 15).

BROJA RBITARA. U američkom pravu nije predviđeno da broj arbitara mora obavezno biti neparan, mada je u praksi to najčešće slučaj. Ukoliko se arbitraža sprovodi sa parnim brojem arbitara, pa se oni ne saglase o donošenju odluke, sud će narediti sprovodenje nove arbitraže pred drugim arbitrima koji će biti imenovani na isti način kao i njihovi prethodnici.31 Po saveznom Zakonu o arbitraži (član 5) i po Pravilniku AAA pretpostavlja se, ukoliko stranke nisu nešto drugo ugovorile, da spor rešava arbitar pojedinac. Udruženje može da odluči da, zbog kompleksnosti slučaja ili vrednosti spora, treba da se imenuje više arbitara (clan 16).

NEPRISTRASNOST ARBITARA. Još jedna specifičnost američke arbi-traže u odnosu na evropsku je da se, pod određenim uslovima, toleriše imenovanje arbitra, kao zastupnika stranke koja ga je imenovala. Dakle, nepristrasnost i nezavisnost arbitara ne predstavlja neizostavan uslov za sprovođenje arbitraže. Nije retka praksa da stranke imenuju po jednog

30 Holtzmann, Howard M, National Report - United States, str. 125. 31 Ibid., str. 126.

124


arbitra koji će zastupati njihove stavove, a zatim ta dva arbitra postavljaju trećeg od kojeg se očekuje da bude nepristrasan. Mada, Američko udruženje za arbitražu ne gleda sa simpatijama na ovakvu praksu, sudovi priznaju ovakvu arbitražu, ukoliko iz arbitražnog sporazuma jasno i nedvosmisleno proističe namera stranaka da se arbitraža sprovede na navedeni način.32

Ipak, pravilo je, ako stranke nisu nešto drugo ugovorile, da arbitri treba da budu nepristrasni i nezavisni od stranaka. Takav zahtev proističe i iz odredaba saveznog Zakona o arbitraži koji predviđa da se arbitražna odluka može poništiti između ostalog i kada se dokaže da je jedan od arbitara bio pristrasan (član 10). U sudskoj praksi je utvrdeno da na pristrasnost arbitra mogu da ukažu činjenice kao što su bliski rodbinski odnosi, značajne poslovne ili profesionalne veze i zainteresovanost za ishod konkretnog spora.33 Savezni Zakon ne predviđa obavezu arbitara da strankama unapred otkriju činjenice koje bi mogle izazvati sumnju u njihovu nepristrasnost, ali je takva obaveza izričito potvrdena odlukom Vrhovnog suda SAD u slučaju Commonwealth Coatings Corp. v. Continental Casualty Co.34 U ovom slučaju predsednik arbitražnog veća je bio inženjer - konsultant koji je za jednu od stranaka u arbitražnom postupku s vremena na vreme obavljao konsultantske poslove za koje je bio plaćen ukupno oko dvanaest hiljada dolara tokom perioda od četiri godine. Druga stranka nije bila upoznata sa ovom činjenicom sve do donošenja arbitražne odluke. Kada je konačno saznala za to, tražila je poništaj arbitražne odluke, ali su niži savezni sudovi odbili njen zahtev, s obrazloženjem da nema dokaza da je arbitar zaista bio pristrasan u donošenju odluke. Međutim, Vrhovni sud SAD je smatrao da je za poništaj dovoljno to što ni sam arbitar ni stranka koja je imala ranije poslovne veze sa njim, nisu obavestili drugu stranku u arbitražnom postupku o takvim okolnostima. Međutim, u slučaju Fertilizer Corp. of India v. Idi Management. 35 kada je zatraženo priznanje i izvršenje strane arbi- tražne odluke na osnovu Njujorške konvencije, sud je odbio prigovor protivnika izvršenja da nije bio prethodno obavešten o tome da je jedan od arbitara koga je postavila druga stranka u arbitražnom postupku, ranije bio pravni zastupnik te stranke. Sud je u ovom slučaju smatrao da ne postoji dovoljno dokaza koji bi ukazivali na stvarnu pristrasnost arbitra.

IZUZEĆE ARBITARA. Savezni Zakon o arbitraži ne sadrži pravila o izuzeću arbitara. U praksi se retko podnosi zahtev za izuzeće pre okončanja arbitražnog postupka, već se eventualni prigovori stranke u pogledu nepris-trasnosti i drugih kvalifikacija arbitra, iznose tek u postupku za poništaj

32 Ibid., str. 125. 33 Ibid., str. 124. 34 393 U.S. 145 (1968). 35 517 F. Supp. 948 (S.D. Ohio 1981).

125


arbitražne odluke.36 Pravilnik AAA o trgovačkoj arbitraži izričito predviđa obavezu potencijalnog arbitra da obavesti stranke o svim činjenicama koje bi mogle da izazovu sumnju u njegovu nepristrasnost (član 18). Ukoliko, nakon otkrivanja svih relevantnih činjenica, nijedna od stranaka ne zatraži izuzeće toga arbitra, stranka se kasnije, u eventualnom postupku za poništaj arbitražne odluke, ne može pozivati na pristrasnost arbitra, jer se smatra da se takvog prigovora odrekla.37 Ako je zahtev postavljen, odluku o izuzeću donosi Udruženje (član 18). Naravno, i u ovom slučaju, stranka može u postupku za poništaj arbitražne odluke tražiti da konačnu odluku o nepris-trasnosti arbitra donese sud.

4. ARBITRAŽNI POSTUPAK

Stranke u arbitražnom sporazumu mogu predvideti posebna pravila postupanja koja arbitri treba da slede. Takođe, stranke mogu ugovoriti primenu nekih već postojećih pravila postupka, kao što su npr. Pravila o arbitraži UNCITRAL-a. Ukoliko ugovaraju arbitražu pod okriljem Američkog udruženja za arbitražu, stranke po pravilu takođe ugovaraju primenu Pravilnika ovog Udruženja o trgovačkoj arbitraži ili drugog spe-cijalizovanog pravilnika ovog Udruženja. U slučaju da stranke nisu pred-videle posebna pravila postupanja, niti su ugovorile primenu nekih od postojećih pravila, arbitri su u principu slobodni da utvrde pravila postu-panja arbitraže.38

MESTO ARBITRAŽE. Savezni zakon o arbitraži sadrži veoma malo odredaba o arbitražnom postupku. U članu 4. Zakona određeno je da će rasprava i postupak na osnovu arbitražnog sporazuma biti održani na teritoriji sudskog okruga u kojem je podnet zahtev sudu da naredi održavanje arbitraže. Kada je u pitanju arbitraža na koju se primenjuje Njujorška konvencija, Zakon predviđa da sud može narediti sprovođenje arbitraže u svakom mestu koje je određeno kao mesto arbitraže arbitražnim sporazumom, bez obzira da li se to mesto nalazi na teritoriji SAD ili u inostranstvu (član 206). Prema Pravilniku AAA, ukoliko se stranke nisu sporazumele o mestu arbitraže, to mesto biće određeno od strane Udruženja (član 10). Mesto arbitraže je osnovni kriterijum za odredivanje nacional-nosti arbitražne odluke, mada ne i jedini, kao što smo to već naglasili u prethodnom tekstu. Tako, odluka koja je doneta u stranoj državi, smatra se stranom arbitražnom odlukom i njeno priznanje i izvršenje regulisano je odredbama drugog poglavlja saveznog Zakona o arbitraži kojim se rati-

36 Vidi, Holtzmann, Howard, National Report - United States, str. 127. 37 Ibid., str. 125. 38 Ibid., str. 127.

126


fikuju odredbe Njujorške konvencije (naravno, pod uslovom da je država u kojoj je odluka doneta takođe potpisnica te konvencije). Međutim, i odluka doneta na teritoriji SAD, može se smatrati stranom odlukom, čak i ako je nanjeno donošenje primenjen procesni zakon SAD ili procesni zakon države članice federacije na čijoj je teritoriji odluka doneta, ukoliko jedna od stranaka ili obe stranke u sporu imaju strano državljanstvo ili prebivalište u inostranstvu.39

Mada to nije zakonom određeno, arbitri u SAD po pravilu slede impera-tivne odredbe procesnog zakona koji važi u mestu arbitraže.40 U zakonu nije određeno koje su to odredbe. Kao indikacija može da posluži član 10. saveznog Zakona o arbitraži u kojem su određeni uslovi za poništaj arbi-tražne odluke. Jedan od mogućih razloga zaponištaj je činjenica da su arbitri odbili da odlože usmenu raspravu na zahtev stranke koja je dokazala da postoje opravdani razlozi za odlaganje. Takođe, poništaj je moguć ukoliko su arbitri odbili da izvedu neki dokaz od bitnog i suštinskog značaja za rešavanje spora ili su na dragi način narušili prava jedne od stranaka. Međutim, u jednom slučaju iz sudske prakse kada je zatraženo priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke na osnovu Njujorške konvencije, sud nije prihvatio prigovor tuženika da mu u arbitražnom postupku nije pruženo pravo da iznese svoje stavove (član V(l) (b) Njujorške konvencije), zbog toga što je arbitražno veće odbilo da odloži usmenu raspravu da bi jedan od glavnih svedoka odbrane usmeno svedočio pred arbitražnim sudom.41 U ovom slučaju, arbitražno veće je, međutim, razmotrilo pismeni iskaz navedenog svedoka. Pravilnik AAA predviđa mogućnost da se stranke odreknu svoga prava na održavanje usmene rasprave (član 36). Prema odredbama Pravilnika, arbitri su ovlašćeni da odrede mesto gde će se održati usmena rasprava, pa i svako pojedino ročište.

POKRETANJE ARBITRAŽNOG POSTUPKA. Pravilnik AAA o trgovačkoj arbitraži sadrži i odredbe o pokretanju arbitražnog postupka. Postupak se pokreće tužbom koja se upućuje drugoj stranci i samom Udruženju. U tužbi senavodi tekst arbitražne klauzule, odnosno arbitražnog sporazuma i kratka izjava u kojoj se navode imena stranaka, predmet spora i tužbeni zahtev tužioca. Nije potrebno već u tužbi navoditi niti prilagati dokaze koje stranka namerava da ponudi u arbitražnom postupku. Tuženi može da podnese isto tako kratak odgovor na tužbu, u roku od sedam dana, ali ukoliko to ne učini, smatraće se da osporava navode tužbe i tužbeni zahtev (član 7. Pravilnika). Udruženje može da produži rok za podnošenje

39 Vidi odluku u slučaju Bergsen v. Joseph Muller Соф., 548 F. Supp. 650 (S.D.N.Y. 1982), aff d, 710 F. 2d 928 (2d cir. 1983).

40 Holtzmann, Howard, M., National Report - United States, str. 132. 41 Parsons&Whittemorre Overseas Co. v. Societe generate de L'Industrie du papier, 508 F. 2d

969 (2d Cir. 1974).

127


odgovora na tužbu (član 38. Pravilnika). Ukoliko stranka ne podnese odgovor na tužbu ili se ne odazove pozivu na ročište za usmenu raspravu, a nije tražila odlaganje, arbitražni postupak može da se nesmetano vodi, s tim što ne može da se donese odluka na osnovu izostanka, nego arbitri treba od stranke koja je prisutna da traže da podnese sve potrebne dokaze kako bi arbitri mogli da donesu konačnu odluku (član 30).

ZASTUPANJE. Prema članu 21. Pravilnika AAA, stranka ima pravo da je pred arbitražom zastupa advokat. Advokatu nije potrebna pismena punomoć da bi zastupao stranku u arbitraži. Dovoljno je da stranka obavesti arbitre o imenu i adresi svog advokata, ili da advokat u ime stranke podnese tužbu ili odgovor na tužbu (član 21).42

IZVOĐENJE DOKAZA U ARBITRAŽNOM POSTUPKU. Saveznim Zakonom o arbitraži utvrđeno je pravo arbitara da pozivaju svedoke i da od njih traže da podnesu isprave koje treba da posluže kao dokaz. Međutim, oni nemaju pravo da sprovode mere prinude prema neposlušnim svedocima, nego samo mogu da zatraže od nadležnog suda da naredi takvom svedoku da se odazove pozivu i da utvrdi kaznu koja će biti primenjena prema njemu u slučaju da to ne učini (član 7). Prema Pravilniku AAA, stranke mogu predlagati sve dokaze koje smatraju za potrebne, a arbitri mogu tražiti od stranaka da podnesu dodatne dokaze koji su neophodni za donošenje odluke u sporu. Arbitri odlučuju da li su predloženi dokazi relevantni i da li će biti izvedeni. Arbitri mogu pozivati svedoke i tražiti od njih da podnesu određene isprave (član 30. Pravilnika). Ukoliko to smatraju za potrebno, arbitri mogu tražiti od svedoka da položi zakletvu (član 26. Pravilnika). Arbitri su takođe ovlašćeni da razmatraju pismene izjave svedoka date pod zakletvom (član 31. Pravilnika). Kada svedok pristupi radi davanja iskaza, prvo ga ispituje stranka koja je predložila svedoka, odnosno njen zastupnik. Nakon toga, suprotna stranka ima takođe pravo da uputi direktna pitanja svedoku (član 28. Pravilnika). Arbitri takođe mogu postaviti pitanja sve-doku ukoliko smatraju da je to potrebno za donošenje odluke o sporu (član 30. Pravilnika). Međutim, u praksi, američki arbitri, obučeni u američkom pravnom sistemu koji predviđa pasivnu ulogu za sudiju, a strankama, odnosno njihovim zastupnicima, prepušta unakrsno ispitivanje svedoka, retko koriste ovo ovlašćenje.43Stranke imaju pravo da predlože da se sasluša mišljenje veštaka koji se tretira kao svedok. Arbitri su takođe ovlašćeni da odrede veštaka (član 30. Pravilnika), i u tom slučaju stranke snose troškove veštaka na ravne delove, osim ako u arbitražnoj odluci nije nešto drugo određeno (član 49. Pravilnika). Pismeni izveštaj i mišljenje veštaka treba

42 Svi navedeni podaci o Pravilniku Američkog udruženja za arbitražu nalaze se u Holtzmann, Howard M., National Report - United States.

43 Ibid., str. 129.

128


da budu dostavljeni svim strankama u sporu. Arbitri takođe imaju pravo da vrše uviđaj ili istragu u vezi sa predmetom spora. Stranke treba uvek da budu unapred obaveštene o obavljanju takvih radnji i mora im se pružiti prilika da im prisustvuju. Ukoliko stranka nije prisutna, arbitar mora podneti pismeni ili usmeni izveštaj strankama o sprovedenom uviđaju i pružiti im priliku da se o njemu izjasne (čan 32. Pravilnika).

Ima slučajeva da arbitri koji postupaju po Pravilniku AAA, ne poštuju do kraja pravo stranke da se izjasni o svakom podnetom i izvedenom dokazu. Tako je u jednoj arbitražnoj odluci donetoj na osnovu Pravilnika AAA, čije je priznanje i izvršenje zatraženo u Nemačkoj, sud ustanovio da je arbitar propustio da obayesti stranke o pismu tuženog za koje je saznao tokom sprovodenja svoje istrage i da nije strankama pružio priliku da se izjasne o ovom dokazu, da prilikom donošenja odluke nije uzeo u obzir pismo koje je tuženi podneo kao dokaz, te da tuženom nije dostavio određene dokazne isprave koje je podneo tužilac. Nemački sud je iz ovih razloga, s pozivom na javni poredak, odbio priznanje i izvršenje navedene arbitražne odluke.44 Dopunski Pravilnik AAA o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži od 1986. godine sada izričito predviđa obavezu stranaka da međusobno razmenjuju sve isprave koje podnose arbitru, kao i da arbitru podnesu sve relevantne isprave pre održavanja ročišta za usmenu raspravu.

PRIVREMENE MERE OBEZBEĐENJA. U članu 8. saveznog Zakona o arbitraži utvrđeno je pravo stranke da od suda traži sprovodenje privremene mere kojom se postiže zaplena broda ili druge imovine koja pripada drugoj stranci u sporu, ukoliko se radi o sporu u oblasti pomorske trgovine i plovidbe. Pravo suda da naredi sprovođenje privremenih i zaštitnih mera u slučaju da postoji punovažan arbitražni sporazum je inače sporno u svim ostalim slučajevima, dakle kada se ne radi o sporovima u oblasti pomorske trgovine i plovidbe. U sudskoj praksi zabeležene su odluke u kojima je odbijeno sprovođenje privremenih mera zbog toga što član II stav 3 Nju-jorške konvencije, u slučaju postojanja arbitražnog sporazuma, navodno lišava sud nadležnosti da rešava o bilo čemu drugom, osim o pitanju da li stranke treba uputiti na arbitražu.45 Od svih potpisnica Njujorške konvencije, američki sudovi su jedini koji su na taj način protumačili Član II stav 3 Njujorške konvencije. Mada se mogu naći i suprotne odluke, u kojima su američki sudovi dozvolili zaplenu imovine tuženika koja se nalazila na teritoriji suda, i na taj način ipak pružili podršku postupku koji se vodio pred međunarodnom trgovačkom arbitražom, strankama koje žele da budu

44 Presuda od 3. aprila 1975. godine, Oberlandesgericht Hamburg, objavljena u Recht der internfflfipnalen Wirtschaft, 432, jul/avgust 1975. godine.

45 McCreary Tire&RubberCo. v. CEAT S.p.A., 501 F.2d 1032 (3dCir. 1974), I.T.A.D. Associates Inc. v. Podar Brothers, 636 F. 2d 75 (4th Cir. 1981), Cooper v. Ateliers de la Motobecane, S.A. 57 N.Y. 2d 408, 442 N.E. 2d 1239,456 N.Y.S. 2d 728 (1982).

129


sigurne da će američki sud biti ovlašćen da naredi sprovođenje privremene mere, preporučuje se da takvo ovlašćenje unapred i izričito predvide u arbitražnom sporazumu, ili da ugovore primenu arbitražnih pravila koja daju takvo ovlašćenje sudu.46 Prema Pravilniku AAA, arbitri imaju pravo da donose odluke o privremenim merama radi očuvanja imovine, i takve odluke ne utiču na prava stranaka niti na konačno razrešenje spora (član 33. Pravilnika). Međutim, prinudno izvršenje takvih mera spada u nadležnost suda.

5. ARBITRAŽNA ODLUKA

OBLIK ARBITRAŽNE ODLUKE. U saveznom Zakonu o arbitraži predviđeno je da se arbitražna odluka donosi u pismenom obliku. Zakon ne sadrži odredbe o potpisivanju odluke. Prema Pravilniku AAA, potrebno je da odluku potpiše arbitar pojedinac ili većina arbitara u arbitražnom veću. Specifičnost američkog prava je u tome da arbitri nisu dužni da navedu obrazloženje svoje odluke i u praksi to retko čine. Ispravnost takvog postupanja potvrđena je i od strane Vrhovnog suda SAD.47 Međutim, u Dopunskom pravilniku o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži Američkog udruženja za arbitražu (član 7) zahteva se da arbitri u međunarodnom trgovačkom sporu donesu obrazloženu pismenu odluku, jer stranke u međunarodnoj trgovačkoj arbitraži to, po pravilu, očekuju.

ROK ZA DONOŠENJE ARBITRAZNE ODLUKE. Savezni Zakon o arbitraži ne određuje rok u kojem arbitri treba da donesu arbitražnu odluku. Na osnovu Pravilnika AAA, arbitri treba da donesu odluku odmah, a najkasnije 30 dana nakon zaključenja usmene rasprave, odnosno nakon podnošenja poslednjeg podneska i dokaza arbitru, ukoliko su se stranke odrekle usmene rasprave (član 41. Pravilnika).

MERODAVNO PRAVO. Zakon takođe ne govori ništa o merodavnom pravu za arbitražni postupak, a to ne čini ni Pravilnik AAA. Arbitri, po pravilu, u pogledu arbitražnog postupka slede imperativne zakonske norme koje su na snazi u mestu arbitraže, a dispozitivne zakonske norme primen-juju ukoliko nisu u suprotnosti sa pravilima postupanja, odnosno arbi-tražnim pravilima čiju primenu su stranke ugovorile.48 Sto se tiče materi-jalnog prava merodavnog za meritum spora, takođe ništa nije zakonski unapred utvrđeno. U odsustvu izričitih pravila, to pitanje ostavljeno je autonomiji volje stranaka, odnosno odluci arbitara ukoliko stranke nisu izrazile svoju volju. Arbitri na osnovu Pravilnika AAA imaju široka

46 Holtzmann, Howard M., National Report - United States, Yearbook Commercial Arbitration, vol. IX, 1984, str. 61.

47 Bernhardt v. Polygraphic Company, 350 U.S. 198 (1956). 48 Holtzmann, Howard, M., National Report - United States, str. 132.

130


ovlašćenja da stranci dosude svako pravo ili naknadu koju smatraju praved-nom i pravičnom, uključujući i obavezu druge strane da izvrši ugovorenu prestaciju.

IZMENE I DOPUNE ARBITRAŽNE ODLUKE. Kada je arbitražna odluka doneta, smatra se da su arbitri izvršili sivoju funkciju. Posledica toga je da arbitri ne mogu donositi dopunske arbitražne odluke, davati tumačenje arbitražne odluke, niti unositi ispravke tehničkih i dragih grešaka u već postojeće arbitražne odluke. Taj zadatak prepušten je sudu, na osnovu saveznog Zakona o arbitraži, a isto to proističe i iz Pravilnika AAA. Sud nadležan u sudskom okrugu u kojem je doneta arbitražna odluka, može doneti odluku o izmeni ili ispravci arbitražne odluke ukoliko je došlo do očigledne greške u izračunavanju iznosa, ili označavanju lica na koja se odluka odnosi, zatim ukoliko su arbitri odlučili o pitanju koje im nije povereno, ili kada arbitražna odluka sadrži neku manjkavost u pogledu forme, koja ne utiče na odluku o meritumu spora (član 11. SZA). Protiv odluke suda kojom se vrši izmena ili dopuna arbitražne odluke dopuštena je žalba.

Zbog toga što se smatra da donošenjem arbitražne odluke prestaje njihova funkcija, arbitri u SAD su veoma oprezni prilikom donošenja odluka koje nisu konačne odluke o meritumu spora (npr. kada treba doneti odluku o privremenoj meri, preliminarnu odluku o nadležnosti arbitraže, o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu štete, o osnovanosti prigovora zas-tarelosti, itd.). Oni će takvu odluku doneti po pravilu samo ako su izričito ovlašćeni od stranaka za donošenje privremene arbitražne odluke, ili, ukoliko takvog ovlašćenja nema, oglasiće svoju odluku o takvom pitanju na neformalan način (usmeno), a kasnije će je uključiti u konačnu arbitražnu odluku.49

PORAVNANJE. U SAD nije uobičajeno da arbitri strankama predlažu poravnanje, niti da učestvuju u stvaranju atmosfere i određivanju uslova za postizanje poravnanja. Međutim, ukoliko stranke medusobno postignu poravnanje van arbitražnog postupka, one mogu tražiti od arbitra da za- beleže uslove takvog poravnanja u formi arbitražne odluke (vidi član 43. Pravilnika AAA). Arbitri nisu dužni da to učine, ali ukoliko pristanu na to, takva odluka će imati isto pravno dejstvo kao i redovna arbitražna odluka o meritumu spora.

DEJSTVO ARBITRAŽNE ODLUKE. Još jedna važna karakteristika ame- ričkog arbitražnog prava je da arbitražna odluka doneta na teritoriji SAD nema pravnu snagu sudske presude. Da bi se arbitražna odluka upodobila po svom dejstvu sa presudom suda, potrebno je da bude potvrđena od strane nadležnog suda. To važi i za arbitražnu odluku donetu na teritoriji SAD, na

49 Ibid., str. 131.

131


koju se primenjuje Njujorška konvencija (član 207. SZA). Ranije se za-htevalo da stranke u svom arbitražnom sporazumu izričito predvide ovlašćenje suda da potvrdi arbitražnu odluku, ali je u novijoj sudskoj praksi taj zahtev omekšan, a u odnosu na arbitražne sporazume koji se nalaze u međunarodnim trgovačkim ugovorima, vise se uopšte ne postavlja.50 U slučaju Audi Nsu Auto Union A.G. v. Overseas Motors, Inc.,51 američko preduzeće, protivnik izvršenja arbitražne odluke donete u Cirihu u korist nemačkog preduzeća, istaklo je argument da sud nije nadležan zbog toga što arbitražna klauzula nije izričito predviđala da sud može da potvrdi arbitražnu odluku u vidu presude. Pored toga, u arbitražnoj klauzuli je bilo navedeno da će arbitražna odluka biti konačna i obavezna i da se time zabranjuje svaki dalji pravni postupak pred sudom i arbitražom. Međutim, američki sud je smatrao da je dovoljno što su se stranke saglasile da će arbitražna odluka imati konačan i obavezan karakter da bi sud bio nadležan da potvrdi takvu arbitražnu odluku, te da odricanje od daljeg pravnog postupka pred sudom ne treba tumačiti tako sveobuhvatno da bi se isključila i mogućnost potvrde, odnosno priznanja i izvršenja takve arbitražne odluke od strane suda.

Stranke mogu, u roku od godinu dana od donošenja arbitražne odluke, odnosno tri godine, ukoliko se radi o arbitražnoj odluci na koju se primen-juje Njujorška konvencija, da traže od nadležnog suda da potvrdi arbitražnu odluku. Stranka koja traži potvrdu arbitražne odluke treba da obavesti drugu stranku o svom zahtevu i dapodnese sudu određene isprave, kao što su npr. arbitražni sporazum, odluka o imenovanju arbitara, arbitražna odluka, i sl. Sud je obavezan da potvrdi arbitražnu odluku, osim ako arbitražna odluka nije poništena, izmenjena ili ispravljena, odnosno ako nije u toku postupak radi poništaja, izmene ili ispravke takve odluke. Ukoliko se radi o arbi-tražnoj odluci na koju se primenjuje Njujorška konvencija, sud može da odbije da potvrdi takvu odluku, samo ukoliko utvrdi neki od razloga za odbijanje priznanja i izvršenja strane arbitražne odluke, koji su utvrđeni samim tekstom Konvencije (član 207. SZA). Protiv odluke kojom se potvrđuje ili odbija da potvrdi arbitražna odluka, može se podneti žalba višem sudu.

TROŠKOVI POSTUPKA. Na osnovu Pravilnika AAA, arbitražna odluka treba da sadrži odluku o troškovima postupka, koji obuhvataju administrati-vnu taksu koja se plaća samoj arbitražnoj instituciji, nagradu za rad arbitara i troškove koje su stranke imale u vezi sa vođenjem spora. Administrativna taksa se određuje u procentu od vrednosti spora. Interesantno je da Pravilnik načelno predvida da arbitri Američkog udruženjaza arbitražuu trgovačkim

50 Ibid., str. 120. 51 4I8F. Supp. 982(1976).

132


arbitražama vrše svoju funkciju bez nadoknade. Međutim, odmah sledi odredba da u komplikovanim i dugotrajnim sporovima stranke mogu da se saglase da plate arbitrima nagradu za rad. U praksi se to najčešće i čini. O iznosu i isplati takve nagrade stranke se dogovaraju sa Udruženjem, a ne direktno sa arbitrima. Svaka stranka snosi troškove svedoka čije saslušanje je sama predložila. Putne troškove arbitara i svedoka čije saslušanje su tražili arbitri, stranke snose na ravne delove, osim ako u arbitražnoj odluci nije nešto drugo određeno. Svaka stranka snosi troškove svoga advokata, osim ako se stranke nisu drugačije sporazumele, jer u američkoj praksi nije uobičajeno da troškovi zastupanja stranaka ulaze u troškove arbitražnog postupka.52

6. PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE

RAZLOZI ZA PONIŠTAJ. Jedino zakonsko pravno sredstvo koje može da se koristi protiv domaćih arbitražnih odluka u SAD je zahtev za poništaj. Savezni Zakon o arbitraži predviđa nadležnost suda u sudskom okrugu na čijoj je teritoriji arbitražna odluka doneta da odlučuje o poništaju arbitražne odluke na zahtev jedne od stranaka u arbitražnom postupku. Arbitražna odluka može se pobijati iz jednog od sledećih razloga (član 10. SZA):

a) ako je arbitražna odluka doneta na osnovu mita, prevare ili drugih nedozvoljenih sredstava;

b) ako su arbitri ili neki od njih bili očigledno pristrasni ili su primali mito; c) ako su arbitri neosnovano odbili da odlože usmenu raspravu, mada je

stranka dovoljno obrazložila zahtev za odlaganje, ili su odbili da izvedu bitne dokaze koji su od uticaja na rešenje spora; ili ako su arbitri načinili bilo koju drugu grešku kojom su narušili prava jedne od stranaka;

d) ako su arbitri prekoračili svoja ovlašćenja, ili su ih tako loše izvršili da nije doneta zajednička, konačna i definitivna arbitražna odluka o pred-metu spora koji im je poveren.

Ukoliko je arbitražna odluka doneta na teritoriji SAD, ali se na nju primenjuje Njujorška konvencija (npr. zbog toga što su obe stranke ili jedna od njih, inostrano lice) razlozi za poništaj su oni isti zbog kojih se na osnovu te Konvencije može odbiti priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke, a može se primeniti i neki od razloga predviđenih članom 10. saveznog Zakona o arbitraži, ukoliko nije u suprotnosti sa Konvencijom (član 208. SZA). Tako npr. savezni sud sa sedištem u državi Njujork poništio je deo arbitražne odluke donete u Njujorku na osnovu Pravilnika AAA, a deo je potvrdio, s pozivom na član V(i) (c) Njujorške konvencije kojim se utvrđuje

52 Svi navedeni podaci o troškovima spora nalaze se u Holtzmarm, Howard M., National Report - United States, 135.

133


da sud može da odbije priznanje dela odluke koji se odnosi na pitanja koja nisu poverena arbitraži, a da prizna drugi deo odluke koji se odnosi na pitanja koja su poverena arbitraži, ako se ta pitanja mogu odvojiti.53 Radilo se o slučaju u kome su arbitri, od kojih je samo jedan bio pravnik, doneli arbitražnu odluku u korist Republike Surinam protiv italijanskog preduzeća FIAT i jednog panamskog preduzeća, mada FIAT uopšte nije učestvovao u arbitražnom postupku niti je bio vezan arbitražnom klauzulom u ugovoru između Republike Surinam i panamskog preduzeća. Sud je poništio deo arbitražne odluke koji se odnosio na FIAT, a potvrdio onaj deo arbitražne odluke koji se odnosio na tuženo panamsko preduzeće.54

Sud u postupku za poništaj ne može da ispituje greške u utvrđivanju činjenicnog stanja ili u primeni materijalnog prava. Međutim, u sudskoj praksi je prihvaćeno da do poništaja arbitražne odluke ipak može doći ukoliko ona sadrži "očigledno kršenje zakona". Taj razlog za poništaj po svojoj prirodi odgovara povredi javnog poretka.55

U američkoj praksi nije uobičajeno da se u ovom stadijumu postupka iznosi prigovor nenadležnosti arbitraže usled toga što ne postoji arbitražni sporazum. Takav prigovor se najčešće podnosi mnogo ranije, u prigovoru protiv tužbe kojom se traži da se stranke upute na arbitražu, odnosno da se naredi sprovođenje arbitraže.56 Na osnovu saveznog Zakona o arbitraži, sud je nadležan da odlučuje o tome da li je zaključen arbitražni sporazum u skraćenom postupku koji se sprovodi pre nego što sud naredi sprovođenje arbitraže (član 4). Inače, u svim ostalim slučajevima, kada nije u pitanju postojanje arbitražnog sporazuma, arbitri mogu samostalno odlučivati o svojoj nadležnosti. Videli smo ranije da je u sudskoj praksi zauzet stav da prigovor stranke da je čitav ugovor rezultat prevare nije dovoljan da bi se smatralo da arbitražna klauzula u tom ugovoru nije punovažna, tj. da bi se spor prebacio iz domena arbitraže u domen sudskog odlučivanja. Međutim, ako stranka ističe prigovor da je sama arbitražna klauzula rezultat prevare, onda rešavanje takvog pitanja po američkom pravu pripada sudu.

Ukoliko stranke nisu istakle prigovor nenadležnosti pred sudom pre sprovođenja arbitraže, one po pravilu ne mogu da istaknu ovaj razlog u postupku za poništaj arbitražne odluke, pogotovo ako su učestvovale u

53 Vidi, Joseph T. McLauglin, Henry Weisburg, Joseph F. Haggerty, John P. Groarke, Fiat, S.p.A. v. The Ministry of Finance and Planning of the Republic of Suriname: Reaffirming the Policy of Limited by Effective Judicial Review of International Commercial Arbitration in the United States", 1 The American Review of International Arbitration 462(1991).

54 Fiat S.p.A. v. The Ministry of Fin. and Planning of the Republic of Suriname, slučaj br. 88 CIV 6639 (SWK) (S.D.N.Y., 12. oktobra 1989. godine).

55 Holtzmann, Howard M., National Report - United States, str. 137. 56 Ibid.

134


arbitražnom postupku. U američkoj sudskoj praksi se smatra da se stranka učešćem u arbitražnom postupku odrekla ovog prigovora. S druge strane, stranka ipak može da uloži prigovor nenadležnosti zbog toga što nije postojao arbitražni sporazum u postupku za poništaj, ukoliko uopšte nije učestvovala u arbitražnom postupku, ili se nakon neuspešnog prigovora nenadležnosti, povukla iz arbitražnog postupka. Jednoobrazni Zakon o arbitraži, na osnovu kojeg su rađeni mnogi zakoni država članica američke federacije, međutim, predviđa da arbitražna odluka može biti poništena i zbog toga što ne postoji punovažan arbitražni sporazum, pod uslovom da je stranka podnela prigovor nenadležnosti pre nego što se upustila u arbitražni postupak.57

POSTUPAK ZA PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE. Zahtev za poništaj podnosi se nadležnom sudu u roku od tri meseca od datuma donošenja arbitražne odluke, a stranka koja podnosi zahtev mora o tome da obavesti i drugu stranku u arbitražnom postupku ili njenog advokata (član 12. SZA). Ukoliko sud poništi arbitražnu odluku, a rok za donošenje arbitražne odluke koji je određen u arbitražnom sporazumu još nije istekao, sud može, po slobodnoj oceni, odrediti da arbitri ponovo otvore arbitražni postupak i još jednom razmotre predmet spora (član 10. SZA). Sud pred kojim je pokrenut postupak za poništaj odluke može doneti odluku kojom se prekida postupak izvršenja arbitražne odluke koji je druga stranka zapocela pred tim sudom, dok se ne reši pitanje poništaja (član 12. SZA).

7. PRIZNANJE IIZVRŽENJE STRANIH

ARBITRAŽNIH ODLUKA

Za naše čitaoce najvažnije je da razmotrimo priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka u SAD na osnovu Njujorške konvencije od 1958. godine, s obzirom na to da je i naša zemlja ratifikovala tu Konvenciju, mada je u SAD moguće postići priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke i u odsustvu reciprociteta.

Kao što je već rečeno, kada je Njujorška konvencija ratifikovana, 1970. godine, njena primena na teritoriji SAD regulisana je posebnim zakonom koji je donet kao drugo poglavlje saveznog Zakona o arbitraži (članovi od 201-208). Ovim zakonom određena je nadležnost saveznog suda za sve slučajeve koji proisteknu iz Konvencije (član 203). Ukoliko je tužba pok-renuta pred sudom države članice, tuženi može podneti prigovor na osnovu kojeg će spor biti obavezno ustupljen saveznom sudu (član 205). Mesna nadležnost saveznog suda je odredena članom 204. Svaka tužba koja proističe iz Konvencije može se pokrenuti pred onim sudom koji bi bio

57 Ibid.

135


nadležan za konkretan spor da nema arbitražnog sporazuma, ill pred sudom u onom sudskom okrugu koji su stranke u svom sporazumu odredile kao mesto arbitraže, ukoliko se to mesto nalazi na teritoriji SAD.

Interesantno je da se, formalnopravno gledano, pred američkim sudom po pravilu nikad ne pokreće postupak za priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke, nego se pitanje priznanja i izvršenja na osnovu Konven-cije, indirektno postavlja bilo u postupku kojim se traži potvrda arbitražne odluke radi njenog upodobljavanja sa sudskom odlukom ili u postupku za poništaj arbitražne odluke. Naime, sud mora da potvrdi arbitražnu odluku na koju se primenjuje Njujorška konvencija od 1958. godine, bez obzira da li je ona doneta na teritoriji SAD ili u inostranstvu, osim ako ne nade da postoji neki od razloga na osnovu kojih se može odbiti ili odložiti priznanje i izvršenje te odluke na osnovu Konvencije (vidi član 207).

Jedan od razloga koji nisu predviđeni Konvencijom, ali mogu da osujete priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke, je da sud nije međunarodno nadležan za tuženog. Navodi se odluka saveznog suda sa sedištem u državi Njujork, koji je odbio da potvrdi arbitražnu odluku donetu u Londonu, zbog toga što nije bio međunarodno nadležan u odnosu na panamsko preduzeće protiv koga je arbitražna odluka glasila.58 Da bi međunarodna nadležnost za tuženog postojala potrebno je da on ima domicil na teritoriji suda, ili da je obavljao neku delatnost na teritoriji suda koja je dovoljno značajna da bi se mogla uspostaviti nadležnost. Nadležnost postoji i ako tuženi ima neku imovinu na teritoriji suda, ako izričito prihvati nadležnost, ili ako je u arbitražnom sporazumu stranaka predviđeno da će mesto arbitraže biti na teritoriji toga suda (prećutni pristanak).

Određeni "subjekti, kao što su država i drugi organi i organizacije izjednačeni sa njom, mogu da ulože prigovor izvršnog imuniteta protiv izvršenja strane arbitražne odluke na njihovoj imovini. Međutim, izmenama saveznog Zakona o imunitetima stranih suvereniteta od 1988. godine, utvrđeno je da imovina strane države koja se koristi za obavljanje komer-cijalne delatnosti na teritoriji SAD nije imuna od izvršenja, ukoliko se presudom koja treba da se izvrši potvrđuje arbitražna odluka doneta protiv te strane države, pod uslovom da izvršenje nije u suprotnosti sa nekom odredbom u arbitražnom sporazumu.

Inače, sudska praksa u SAD dosledna je u tome da razloge zbog kojih priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke može da se odbije treba restriktivno tumačiti. To je posebno izraženo kada je u pitanju prigovor javnog poretka. Još u odluci u slučaju Parsons&Whittemore Overseas v. Societe generate de I'Industrie du papier,59 sud je utvrđio da izvršenje strane

58 Transatlantic Bulk Shipping v. Saudi Chartering S.A., 622 F. Supp. 25 (S.D. N.Y. 1985). 59 508 F. 2d 969 (2d Cir. 1974).

136


arbitražne odluke može da se odbije s pozivom na javni poredak samo ako bi izvršenjem te odluke bila povređena najosnovnija shvatanja morala i pravde u državi izvršenja. Pogotovo ukoliko se radi o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži, pojam javnog poretka kako se shvata u unutrašnjem pravu, treba prilagoditi potrebama međunarodnog saobraćaja i uže ga tumačiti.60 Od mnogobrojnih slučajeva na osnovu Njujorške konvencije u kojima su se stranke pred američkim sudom pozivale na povredu javnog poretka do 1990. godine,61 sud je prihvatio taj prigovor samo u jednom. Naime, u slučaju Laminoirs, etc. v. Southwire Co.,62 sudje odbio priznanje dela arbitražne odluke u kojem je utvrđena dodatna kaznena kamata od 5% godišnje za slučaj da tuženi ne isplati tužiocu na vreme dosuđeni iznos na koji je već bila određena dosta visoka kamata. Sud je smatrao da je zbog svog kaznenog karaktera taj deo arbitražne odluke suprotan javnom poretku države Džordžija.

7. ZAKLJUČAK

Čak i ovako sumaran pregled američkog prava međunarodne trgovačke arbitraže pokazuje da to pravo ima određene značajne specifičnosti u odnosu na preovlađujući sistem međunarodne trgovačke arbitraže u Evropi, pa i kod nas. Ipak, te specifičnosti, osim u nekoliko slučajeva na koje je posebno ukazano, ne utiču bitno na primenu Njujorške konvencije i na priznanje arbitražnih sporazuma i arbitražnih odluka na koje se ona odnosi. Ako imamo u vidu značajne terete koje može imati naša stranka u eventu-alnom sporu pred američkim sudom, kao i dosta Široke osnove međunarod- ne nadležnosti usvojene u tom sistemu, ugovaranje međunarodne arbitraže u trgovačkim poslovima sa američkim partnerima je svakako najbolja opcija. S obzirom da arbitražna odluka doneta na teritoriji SAD ne stiče automatski snagu izvršne presude, nije preporučljivo ugovarati mesto arbi-traže na tom terenu. Ukoliko se ugovara merodavno pravo, a pogotovo ako je to pravo jedne od američkih država članica federacije, treba posebno naznačiti da to pravo nije merodavno za arbitražni postupak.

60 Vidi npr. odluke u slučajevima Sherk v. Alberto-Culver, 417 U.S. 506 (1974) Mitsubishi Motors Corp. v. Soler Chrysler-Plymouth, Inc. 473 U.S. 614(1985); Matter of Fotochrome, 517 F. 2d 512 (1974); Antco Shipping Co. Ltd. v. Sidemar S. A. 417 F. Supp. 207(1976), itd.

61 Vidi npr. National Oil Corp. v. Lyban Sun Oil Co., 733 F. Supp. 800 (D.Del. 1990); Geotech Lizenz AG v. Evergreen Systems, Inc., 697 F. Supp. 1248 (E.D. N.Y. 1988); American Construction Machinery and Equipment Corporation Ltd. v. Mechanized Construction of Pakistan, 659 F. Supp. 426 (S.D.N.Y.) affd 828 F. 2d 117 (2d Cir. 1987); Brandies Intsel Ltd. v. Calabrian Chemicals Corp., 656 F. Supp. 160 (S.D.N.Y. 1987); itd.

62 484 F. Supp. 1063 (N.D.Ga. 1980).

137


BIBLIOGRAFIJA (osim navedene u fusnotama)

American Arbitration Law: Reformation - Nationalization – Internatio-

nalization, Oxford University Press, Inc. 1992. Arbitration & The Law, edited by AAA staff, Transnational Juris

Publications, Inc. 1992. Arbitration & The Law 1992-1993: the AAA General Counsel's Annual

Report, American Arbitration Association 1993. Brown, Laura F., The International Arbitration Kit, American

Arbitration Association 1993. Carboneau, Thomas E., L'arbitrage en droit americain, Revue de

l'arbitrage 1988, no. l,str. 3. Delaume, Georges R., Transnational Contracts, Applicable Law and

Settlement of Disputes (A Study in Conflict Avoidance), New York 1978, Release 1989-1 issued December 1989, booklet 13.

Hulbert, Richard W., Arbitral Procedure and the Preclusive Effect of Awards in International Commercial Arbitration, 7 International Tax & Business Lawyer 156(1989).

Kuner, Christopher, Die neuen internationalen Handelsschiedasgesetze der US-amerikanishchen Einzelstaaten, RIW 1994, no. 40, str. 368.

Lillich, Richard B. & Charles N. Brower (eds.), International Arbitration in the Twenty-First Century: Towards Judicialization & Uniformity? Transnational Publishers, Inc. 1994.

Modern Trends in Arbitration, edited by American Arbitration Association staff, Transnational Juris Publications, Inc. 1993.

Muller Sam & Wim Mijs (eds.), The Flame Rekindeld: new hopes for international arbitration, Kluwer Academic Publishers 1994.

Pechota, Vratisbu (ed.), Commercial Arbitration: An International Bibliography, Transnational Juris Publications, Inc. 1993.

Wallace, R.E., Jr., Consolidated arbitration in the United States: recent authority requires consent of the parties, Journal of International Arbitration 1993, no. 4, str. 5.

Wetter, Gillis J., The International Arbitral Process, Public and Private, Oceana Publications, Inc. Dobbs Ferry, New York 1979.

138

Documents

MEĐUNARODNA TRGOVAČKA ARBITRAŽA U PRAVU … · Pravo Sjedinjenih Američkih Država država članica) donet je po ugledu na Jednoobrazni zakon o arbitraži4 koji je 1955. godine