MILORAD EKMEČIĆ: ISTINA O SARAJEVSKOM ATENTATU

Niti nešto slavimo, niti obeležavamo, nego gledamo kako se ono što se dogodilo pre jednog veka ponovo pokušava obnoviti

Da li danas nešto slavimo, ili u duhu pokušavamo da obnovimo jednu tragediju koja nas je opet snašla? Niti slavimo, niti obeležavamo, nego gledamo kako se ono što se dogodilo pre jednog veka, ponovo pokušava obnoviti. Dvestogodišnjica stvaranja Sjedinjenih Država Amerike (1976) praćena je jednim velikim svetskim kongresom istoričara u San Francisku. Dva veka od Francuske revolucije, 1989. već je ličilo da svet više žali što se „sunce slobode“ u Francuskoj rodilo u krvi i ognju, pa se predsednica britanske vlade tada setila gvozdenog biča kojim je smanjen broj ondašnjih Francuza za nekoliko miliona, Britanija je – onda kao i uvek – bila oaza mira. Ponovo se izdavao roman Čarlsa Dikensa o dve porodice. Jedna je živela u harmoniji i miru na britanskom zemljištu, a druga u Francuskoj brojala kako jedan po jedan član biva ubijan. Zaboravilo se da je to što su Francuzi radili 1789–1799. Englezi radili u svojoj Puritanskoj revoluciji sredinom XVII veka (1642–1660). I oni su usred Londona

odrubili glavu svome kralju, kao što su Francuzi uradili vek i po posle toga u središtu Pariza. Danas se turistima ne pokazuje ni jedno ni drugo mesto, kao tačke gde se kovala ljudska istorija. A u tim proslavama smo i mi Srbi najgore prošli. Najpre je bilo zamišljeno da se održi velelepna proslava Karađorđeve bune 1804, pa se onda postideli, kad su nam iz anglosaksonskog sveta poručili da se revolucije ne slave, nego da korak po korak svoje porodice vodimo u miru i harmoniji ka progresu.

A gde smo danas, sa tim proslavama, ili obeležavanjima, kako se kome svidi? Ovo je redak jubilej oko koga se hajke vode godinu dana pre nego treba. Danas obnavljamo ono što se dogodilo pre jednog veka u Sarajevu, pa u celom svetu 1914, kao i onda, tako i danas Srbi slave Gavrilov pucanj na habzburškog prestolonaslednika. Moj otac i moj deda su bili kmetovi na posedu muslimanskog bega, koji je u vreme žetve svraćao u selo da uzme trećinu prihoda kao svoje. Moje je detinjstvo bilo ispunjeno pričama o tome. Ni danas mi nije jasna sasvim rečenica koju sam tada čuo: „Oprispi, balijo, i pri junetu ima uže!“ Dosadilo mojim Dragičevićima – Ekmečićima da beg dođe po svoju trećinu, pa su zvali: „Hasane, Hasane, dođi ogladnjeli smo”. On se drsko okrenuo i doviknuo im onu rečenicu koju spomenuh – „Nisam ja Hasan, nego Hasa-beg“. Tu bi reč oprispiti značila osloviti, titulisati, iako je u rečnicima turcizama i drugim ne nađoh. Posle Gavrilovog pucnja ded mi je uhapšen kao i svi odrasli muškarci. Strpani u stovarišta na železničkim stanicama, da jednog po jednog kao taoce trpaju u vagone kako koji voz naiđe. Duboko u duši, deda se radovao što je Gavrilo opalio da se nikad više, niko ne mora oprispiti, pre nego što mu beg uzme trećinu godišnje crkavice.

GAVRILA SU SVI SMATRALI HEROJEM U crkvi u Čapljini sam se krstio 1928. Na vest o pucanju u Sarajevu, rulja drugih dveju vera je crkvu počela rušiti, odneli iz nje sve što se moglo poneti. Ponovo su je rušili i opuhali iz nje pozlaćena krsta, ripide i čirake, a onda i po treći put 1992, kad se raspala država kojoj se moj deda 1914. počeo da raduje. Ko je tada plakao i danas plače, ko je podizao palom prestolonasledniku spomenik u Sarajevu, podiže ga i danas po drugi put. Bilo je Srba koji su grdno osuđivali atentat, pa jedan u Sarajevu kod matičara promenio ime jer je bilo isto kao kod jednog od zaverenika. Nema vesti da neki danas u Beogradu pomišljaju da to urade. Strpljenja malo, biće ih.

Ne sećam se da li je iko ikad proglasio i Miloša Obilića atentatorom, jer svaki vitez u jednodnevnom boju sanja da ubije zapovednika protivničkih strana. Nešto sam sumnjičav da će neki danas proglasiti teroristom i Pjera Bezuhova, iz Tolstojevog Rata i mira. Kad je Napoleon zauzeo Moskvu, on je pozvao jednog francuskog oficira na ručak da zaobilaznim putem sazna kuda prolazi njegov car, da ga ubije. Dobričina kakvog svet pod nebesima nije video bi danas – ako znaju za njega – bio od nekih osumnjičen da je zlonamernik iz muslimanskog podzemlja koji sanja kako da sruši još pokoji njujorški neboder. Sve sam nešto radoznao da neće u mojoj Čapljini sada ponovo neko odneti pozlaćene ripide. Ne verujem da bi to nekome smetalo, sem ponekom Srbinu koji u Čapljini još nekako tavori.

Američki istoričar Zeman, u knjizi o Prvom svetskom ratu i atentatu u Sarajevu 1914. citira službeno stanovište dela habzburških vlasti da treba potpuno zabraniti srpsku ćirilicu. Opisao sam to šire u knjizi Stvaranje Jugoslavije 1790–1918 (II tom, delovi pod naslovima Jungslawen, omladinski pokret 1903–1914 i drugo Strah od dece). Šef policije u Sarajevu, pred atentat 1914, zvanično je izvestio da u službenim krugovima postoji strah od dece. Saslušavan je dečak od deset godina, što je u školskoj klupi video lik cara na dopisnici svog školskog druga, pa vrhom džepnog nožića pokazao kako bi ga po vratu trebalo preklati. Novine su pisale da je saslušavan i dečak od 14 godina, jer je „pogrđivao cara“.

Ćirilicu ukidali, jer je vlast obrazlagala da je to znak Istoka pred kapijama zapadne civilizacije „koju mi danas (1914) branimo“. Ponovo kamenicama lupaju table po Hrvatskoj, jer su neki od onih jadnika iz „Domovinskog rata“ još tamo preostali da žive. Trebalo bi upitati hrvatske književnike da li se hrvatski narod iznutra integriše po nekom drugom lepilu ili je to samo zlonamernost prema Srbima, koja ih kao naciju drži na okupu. Da li se tamo neko stidi što se domovinskim ratom naziva proterivanje 300.000 srpske braće, kako piše u knjizi Nikice Barića Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990–1995 (2005). Po popisu 1991, u Hrvatskoj ih je bilo 581.663, uz 106.041 Jugoslovena. Mora da ih je proterano više, pa opet bojovnici lupaju table sa ćirilicom, kao što su 1914. radili u odbranu zapadne civilizacije koju oni brane, od onih golaća što su odmaglili od te civilizacije. Svi koji su 1914. morali da oprispe Gavrila su smatrali herojem.

DVE AMERIKE A šta rade istoričari danas, kad neki slave, neki obeležavaju Sarajevski atentat? Trebalo bi pri tome razlikovati američko javno mnjenje od ostatka sveta. Džon Grej, koga smatraju danas najvećim živim britanskim filozofom, u Satanskoj liturgiji veli da današnji liberali u Sjedinjenim Državama smatraju da nema istorijske nauke, nego da postoje boljih i lošijih istorija. U Americi je moguće da se duhovi menjaju u ocenama Sarajevskog atentata. Ali 1914. tamo je bila većina sa predsednikom Vudroom Vilsonom, koji se pitao šta Austro-Ugarska ima da traži u Bosni i Hercegovini, a njegov protivnik, oko Republikanske stranke i bivši predsednik Teodor Ruzvelt mislio je da je za rat 1914. kriva Srbija jer je napala tuđu zemlju Bosnu i Hercegovinu. Vilsona su proglasili pederom, dok se to nije smatralo vrlinom, a Ruzvelt vlada duhovima nacije koja ulazi u novi rat, pre nego je prošli završila.

Danas Amerika više nije podeljena. Svi su na jednoj strani novih reakcionara, kakav je bio Teodor Ruzvelt. On je (1915. i 1919) tražio da se ne stvara „Liga naroda“, u kojoj bi sve nacije bile jednake, nego „Liga pobednika“, u koju bi spadale sve zapadne zemlje na čelu sa SAD, Nemačkom na drugom mestu i tako redom po snazi. Nijedan slovenski narod u tu „Ligu pobednika“ ne bi mogao kročiti. Predviđao je da ta liga raspolaže vojskom mornaričke pešadije za vojne intervencije protiv onih koji dižu glavu. Mislio je (1919) da treba stvoriti i jedan „Međunarodni tribunal“ za kažnjavanje okrivljenih.

Sa Vudroom Vilsonom je umrlo daleko više nego što je jedan demokratski vizionar. Kad su mu savetovali da pošalje u Meksiko američku pomorsku pešadiju da uvede demokratiju i zaustavi revoluciju, odgovorio je da se demokratija ne izvozi, nego je svaki narod mora izvojevati u decenijama dugim, krvavim borbama na ulicama svojih gradova. Vilson je strahovao da će rat u Americi podrezati korenove demokratiji. Tamo još policija nije smatrana obaveznom nacionalnom institucijom, nego je vezana za pojedine gradonačelnike i države. Najgore od svega, rat obavezno mora u društvo uvesti unutrašnje špijuniranje, doušništvo, suseda i suseda.

Danas je Amerika najmilitarizovanije društvo na svetu, oduzela nekadanji primat koji su istoričari pripisivali Pruskoj i kasnije Nemačkoj. Gore od toga – Amerika je postala i najpolicijskija država na svetu. Kad sam prvi put na duže bio u Americi (Prinston 1960–1961), studenti su me zadirkivali da dolazim iz zemlje gde je narod zarobljen. Tražili da im pokažem „unutrašnji pasoš“, ličnu kartu koju smo morali da sa sobom nosimo, a kod njih toga nije bilo. Danas u američkim ličnim kartama postoji ne samo klasični otisak prsta nego i snimak dna oka. Stideo bi se danas Staljin što se zadovoljavao samo otiskom prsta. Nikad u svetu slobodna individua nije bila podređena militarizovanoj državi kao što je u današnjim SAD. Na istok idu istim putem kao Nemačka do 1914. Kao u svim drugim stvarima – odevanju, brzoj hrani, homoseksualizmu, ostali svet i u ocenama 1914. sledi Ameriku. Kako

društvo, tako se ponaša i većina istoričara. Zbog toga mislim da se oni razlikuju u ocenama Sarajevskog atentata 1914. Tamo se najmanje poštuju tekovine istorijske nauke i ona najplići trag ucrtava u glavama prosečnih intelektualaca, a najmanje istoričara. Svetska nauka je odavno prelomila štap na suđenju ko je kriv za Sarajevski atentat, i ta će se ocena u nauci, a ne političkom škrabanju, održati i danas i u budućnosti. Versajski mirovni ugovor 1919. ima tačku da je krivac za Svetski rat bila Nemačka. Do 1962. su nemački istoričari to poricali. Kada je 1962. veliki naučnik Fric Fišer napisao knjigu o težnjama Nemačke da postane svetska sila i tako postala kriva za rat 1914, stvar se počela da menja.

TRI GRUPE TEORIJA Napravljena je naučna sistematizacija raznih teorija o krivici za Sarajevski atentat. Najbolja rešenja su u knjigama Pjera Renuvena 1923. i 1928. U poslednjoj o neposrednim počecima rata 1914. on je sve teorije podelio u tri grupe:

1) Policijska zavera;

2) Mađarska zavera;

3) Politički zločin.

U vreme kada Pjer Renuven objavljuje svoje veliko delo 1928. (The Immediate Origins of the War 28th June – 4th July 1914), smatran je najboljim istoričarem Prvog svetskog rata. Bez obzira na evoluciju istraživanja u svim civilizovanim zemljama sveta, rezultati su do danas ostali isti i u načelu se ocene i zaključci nisu bitno izmenili. Posebno su nemačka i austrijska nauka ostajale uporno pri ubeđenju da odgovornost za izbijanje rata i atentat, neposredno pre njega, snose srpska vlada i savezničke zemlje Antante, Rusija, Francuska i Velika Britanija. Kad je 1962. Fric Fišer objavio svoje epohalno delo o težnjama Nemačke da postane svetska sila, konačno je došlo do nekog ujednačavanja svih istraživanja da je Nemačka odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata. Od 1892. Nemačka ima u vidu ekonomski uspon Sjedinjenih Država, pa razvija strategiju o nemačkoj politici istorijskog odgovora ovom američkom izazovu. Ukratko je nemačka strategija bila da u tesnom savezu sa Austro-Ugarskom dominira Srednjom Evropom, pa da na taj način Evropa pod nemačkim vođstvom dominira celim svetom. Težnja da postane „hegemon hegemona“ je osnovna podloga i Prvog i Drugog svetskog rata. Knjiga Frica Fišera je bila izazov za celu svetsku nauku, posebno nemačku, u kojoj se javila škola istraživača koji su i dalje ostajali pri ranijim nemačkim ubeđenjima.

Sarajevski atentat na srpski nacionalni praznik Vidovdan 28. juna 1914. bio je povod ratu, a ne njegov uzrok. Od Aristotelovog vremena za svaki događaj postoji isto pravilo, da je zakonomernost njegove pojave u dubokim korenovima, a povod je slučajan, kao kad klica novog stabla izbija iz trave, pa najpre naiđe na kamen koji smeta i onda ga zaobiđe na povoljnije mesto.

ČEKALA SE POBUNA ALBANACA Danas vrlo dobro znademo šta bi bio drugi povod Prvom svetskom ratu da Sarajevski atentat nije uspeo. On je i tako bio smesa „sistema i slučaja“, kako je formulisao jedan atentator na suđenju posle pogibije habzburškog prestolonaslednika. Namerno je izabran trenutak oko podneva kad Srbi idu u crkvu na molitve povodom Kosovske bitke 1389. Engleski istoričar Alan Dž. Tejlor u knjizi o borbi za gospodstvo u Evropi 1848–1918. veli da bi se isto desilo kad bi engleski kralj odlučio da poseti Dablin u Irskoj na irski nacionalni praznik Svetog Patrika. Pre dve godine je britanska kraljica posetila prvi put Dablin, nakon dugog vremena kad to nije rađeno. Samo nekoliko pojedinaca se vrzmalo oko nje i irskog predsednika vlade. Uskoro posle toga je došao

američki predsednik, kad je celi prostor na kojem je ranije bila engleska kraljica, zaposelo oko milion ljudi.

Slučaj je bio 1914. da su se prestolonaslednikova otvorena kola pogrešno uputila u jednu uličicu na desnoj strani, pa je šofer morao da ih usporava, zaustavi i vraća nazad. To je bilo dovoljno Gavrilu Principu da uspe u svojoj nameri. Sistem se sastojao u činjenici da je ranije bila stvorena zavera koju obično nazivaju „Crnom rukom“. Formalno su počeci njenog izranjanja na površinu istorije trajali od 1907, definitivno od 1912, ali bi se korenovi morali pustiti u dublju prošlost. Sve su balkanske zemlje od kraja XIX veka počele stvarati oficirske zavere. Najpre je nikla jedna grčka, pa zatim turska „Ujedinjenje i progres“. U vreme ubijanja srpskog kraljevskog para 1903. srpska oficirska zavera je postojala, ali je još istoričari nisu sasvim rekonstruisali. Izvesno je da je u toj grupi bilo oficira koji su kasnije ušli u Crnu ruku. Ne pominje se ime tadašnjeg majora Dimitrijevića-Apisa. Habzburška obaveštajna služba je u tančine bila upoznata o ovoj zaveri za likvidaciju srpskog kraljevskog para. Svako jutro su u Zemunu dobivali nove stranice dnevnika srpskog ministra spoljnih poslova i predsednika vlade. Znali su da se kralj pre spavanja moli Bogu pred ikonicom koju je nosio u džepu. Ostaje pitanje, ne samo za ondašnju habzburšku vladu – kakvu osnovu imaju što nisu obavestili srpski kraljevski par šta se sprema. To je moralno pitanje svakom istoričaru koji o ovome piše.

Danas pouzdano znademo koji bi bio drugi povod Prvom svetskom ratu da Sarajevski atentat nije uspeo. To je planiranje pobune Albanaca na jesen 1914. Ja sam u svoje vreme ispisivao građu u sarajevskom Državnom arhivu o planovima ekonomske mobilizacije za mogući Treći balkanski rat „na jesen ove godine“. Otkupljivana su po Bosni i Hercegovini krda goveda i konja, odašiljana u dalmatinske luke, odakle su se kasnije lako mogla prebacivati u albanske. Habzburška država je inače bila jako zainteresovana za stvaranje evropski orijentisane Albanije. To nije bilo jednostavno jer je većina naroda želela autonomnu muslimansku Albaniju u Turskom carstvu sa arapskom azbukom. Dubrovnik i Sarajevo su bili dva središta gde se pripremaju sve akcije oko ovog usmeravanja albanskog nacionalnog pokreta u zapadnoevropskom smislu. Pravljeni su nacrti albanske nacionalne azbuke, a ja sam (Stvaranje Jugoslavije 1790–1918, 327, II) citirao potvrdu koju je istoričar Ludvig (Lajoš) Taloci platio jednom bečkom slikaru za slikanje zastave i grba Albanaca. Svi oni koji 28. novembra slave albanski Dan zastave trebalo bi da znaju da je to 25. novembra 1897. isplaćeno 15 zlatnih forinti. Odatle crni dvoglavi habzburški orao.

ZABLUDE O REFORMATORU Pogrešno je pretpostavljati da je Franc Ferdinand bio zagovornik ideja o reformi carstva u demokratskom duhu. Ta se predstava stvorila zbog upotrebe reči reforma za podlogu konzervativnog društva u starom, nepromenjenom stanju. U izvesnim oblastima, feudalizam u monarhiji nije bio okončan. Teško je uzmicao u nekim državnim ustanovama, kao vojska, spoljna politika, društvena elita koja stvara zakon društvene hijerarhije. Plemićko zvanje je na prvom mestu. Odeva se, barem u svim državnim ustanovama počev od carskog dvora, u nošnje sa starim šeširima sa šumicom nojevog perja. Franc Ferdinand je hteo da reformiše dvojnu federaciju sa Mađarima, u trojnu federaciju, u kojoj bi se stvorila i treća slovenska jedinica. Taj „Trijalizam“ nikada nije otišao dalje od službenih kancelarija i seoskih parohija. Postoji „Trijalizam odozgor“ i „Trijalizam odozdo“. Ovaj poslednji predstavlja pokušaje da se preko seoskog sveštenstva razvije neka narodna podrška ovoj ideji. Ona nikad nije napustila jaje u kojem je začeta. To se delimično osetilo u nemirima 1903. godine. Nije mogla krenuti dalje od početka.

Jedan od razloga je i nedostatak razumevanja za ponašanje i političku ulogu samog prestolonaslednika. On je bio miljenik vojnog vrha, crkve, činovnika u višim i nižim ustanovama. Češki istoričar Bedrih Levenštajn je u posebnoj raspravi opisao stanje duhova u delu carstva koje je počivalo na nemačkom stanovništvu. Srednja klasa nemačke Austrije ima svoju predstavu budućnosti. Postoji kult katoličke autoritarne države, koja će izigrati parlamentarnu demokratiju. Traži se „jaki čovek“ na vidiku, koji će voditi državu. U osnovi je to traženje zamene, nekog surogata modernog doba, nekadanjoj apsolutističkoj monarhiji. Opšte biračko pravo, za koga istoričari vele da je bio jedan od ciljeva Franca Ferdinanda, je bilo uvedeno 1907. u austrijskom, a 1910. u ugarskom delu carstva.

To nije bilo demokratsko opšte biračko pravo, jednakih građana. Uveden je kurijalni sistem, kakav je delimično u nekim varijantama i ranije primenjivan. Donje klase, ogromna većina naroda, su imale pravo izlaska na izbore, ali u parlament šalju proporcionalno manji deo poslanika nego srednje i gornje klase. U ugarskom parlamentu je uveden stari izborni sistem, modifikovan novim demografskim promenama. Tu je 60 odsto biračkog tela u državi, u parlament slalo samo sedam odsto poslanika. Govorilo se da u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini još uvek vlada apsolutizam, bez obzira na proglašenje novog parlamentarnog mehanizma, sa opštim biračkim pravom. U Hrvatskoj je stvarno imalo samo 3,5 odsto stanovništva pravo da bude zastupljeno u Saboru. Neki taj postotak još i smanjuju do dva odsto. Izračunato je da je u Srbiji, nakon ustavnih promena 1903–1905, pravo glasa imalo 21 odsto naroda. Postoje i proračuni, koje je teže dokazati, da je taj postotak bio čak 70 odsto. Ni to nije u pravom smislu reči opšte biračko pravo jer pravo glasa žena još nigde ne postoji u Evropi iako borbe oko njega počinju da ponegde daju prve plodove. I bez toga, Srbija je ustavnim promenama do 1905. postala jezgro južnoslovenskog okupljanja.

OMLADINSKI POKRETI Onoliko koliko su trezveni krugovi sa radošću zahtevali uvođenje bolje demokratije u monarhiji, vojni vrhovi su isto toliko prepadnuti da se zahtevi za parlamentarnom demokratijom postepeno zaista i uveli. To je bilo u skladu i sa ostalim evropskim svetom. Šef habzburškog generalštaba sanja o upotrebi artiljerije za rasterivanje demokratskog parlamenta ako bi do njega slučajno došlo. Na prvom mestu je strah od razvoja političkih prilika u južnoslovenskim pokrajinama. Stanje u svetu i učinak ruske revolucije 1905. su ojačali sporazumevanje srpskih i hrvatskih političkih stranaka. Balkanski ratovi, odmah zatim su iza 1913. stvorili atmosferu ključanja. Sporazumom srpskih i hrvatskih političkih stranaka u Riječkoj i Zadarskoj rezoluciji 1905, 1906. zahtevana je saradnja svih političkih stranaka na ujedinjenju tri hrvatske pokrajine u jednu celinu. Zahvaljujući vrednom Ivanu Balti, nije zaboravljena ni Osječka rezolucija 1905. (Zbornik za istoriju Bosne i Hercegovine SANU, 6, 2009). I u njoj je zahtevano ujedinjenje Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom i „ravnopravnost i sloboda srpskom narodu“. Postojala je podrška nekih uticajnih mađarskih krugova, a u svim rezolucijama je osuđivana „Čista stranka prava“, sa svojim egzotičnim ekskluzivizmom prema koncepcijama jugoslovenskog približavanja. U svim tajnim pregovorima, pre objavljivanja ovih rezolucija, Bosna i Hrercegovina su igrale jednu od ključnih uloga. Policijski doušnici su izveštavali da se sporazumelo da je oslobođenje Bosne i Hercegovine stvar srpske nacionalne politike, a ujedinjenje hrvatskih pokrajina Hrvatske. Predviđana je opšta podrška ovim prioritetima.

Posebno je Omladinski pokret bio stalno u prvom redu. „Mlada Hrvatska“ se začinje nakon 1903, a nazvana je po jednom omladinskom listu. Izdvojena od nje je i „Mlada Dalmacija“. Oba pokreta su, glasom većine pripadnika i duhom onoga što su po svojim đačkim glasilima pisali, nadahnuta idejama o južnoslovenskom oslobođenju, uz stvaranje državnog saveza sa Srbijom. Glavna deviza oba ova hrvatska omladinska pokreta je “Nulla redemptio sine

sanguine“ (Nema oslobođenja bez prolivanja krvi). „Mlada Hrvatska“, pored dominantne jugoslovenske većine, ima i svoje „dekadente“, velikohrvatske nacionaliste oko novostvorene „Čiste stranke prava“. Njih podržavaju klerikalci iz Katoličke crkve, pa još neistražena „Čista katolička akcija“ nadbiskupa Stepinca iz 1936. predstavlja samo simboliku koja potvrđuje činjenicu da je sve što se dešavalo u doba fašizma 1941–1945. bilo programski nacrtano u političkim grupacijama koje daju podlogu političkim projektima prestolonaslednika Franca Ferdinanda pre 1914. Hrvatskim grupacijama toga roda, nakon Aneksije 1909. dolazi i glavnina muslimanskih stranaka Bosne i Hercegovine. Sultanov dvor u Carigradu im je 1909. zabranio da traže autonomiju Bosne i Hercegovine pod sultanovim suverenitetom. Njihov glavni neprijatelj od 1909. su mladi muslimanski intelektualci koji zauzimaju čelna mesta u „Mladoj Bosni“.

KAKO SU SAŠIVENE USTAŠKE UNIFORME Značajnije su ideje „Čiste stranke prava“ od broja njihovog članstva. Na sastanku trojice predstavnika te partije sa nadbiskupom Štadlerom u Aneksionoj krizi (Ivo Pilar, Iso Kršnjavi i Nikola Mandić) crta se okvir buduće Velike Hrvatske od reke Drine do italijanske granice u Istri. Kako na tom prostoru istorija sama još nije bila stvorila svest o etničkom hrvatskom identitetu, ona se veštački crta. Srbe, Jevreje i Cigane bi trebalo eliminisati iz društva, pa zatim pristupiti preseljavanju katolika iz jedne pokrajine u drugu. Nadbiskup Štadler će kasnije podneti peticiju habzburškom dvoru o Velikoj Hrvatskoj, dok je u toku rata, nakon 1914, izgledalo da još ima vremena. U Aneksionoj krizi 1908–1909, kad se golim okom sa austrijske strane reke Drine može videti kako pred hotelima i kafanama (Ljubovija) nameštaju stolove, isturaju crvenu zastavu revolucije i počinju upisivanje dobrovoljaca u „Legije smrti“. Grupa oko Čiste stranke prava odgovora idejom stvaranja hrvatske „Crne legije“ kao odgovor na mogući srpski gerilski rat u Bosni. Formiraće je tek u aprilu 1941, pošto je crna čoja za uniforme opljačkana iz jevrejskih trgovina, a Jevreji, uz obilatu pomoć muslimanske rulje, u tri talasa odvođeni na jamu u Zapadnoj Bosni. Posao je završen do novembra 1941. Ustaške uniforme su po modelu italijanskih vojnih jedinica za rat u Etiopiji. Stoga na kapama ne postoji pojas za pokrivanje ušiju, nego jedan mali pojas za zaštitu od vetra.

Likvidacija stanovništva kao politička mera nije bila izum toga doba. Postojalo je to i ranije, pa odatle i neki preostaci starih običaja. Iz ranijeg gonjenja Jevreja iz katoličkog društva (možda i muslimana iz Španije krajem XV veka) nasleđena je deviza „Jedan deo prepustiti železu, drugi fuziji i treći ekspulziji“. Trećinu pobiti, decu do 14 godina asimilovati i prepustiti odgoju u katoličkim porodicama da zaborave odakle su i ko su, a trećnu deportovati.

U drugim delovima carstva glavni društveni i politički oslonac Franca Ferdinanda je stranka bečkog gradonačelnika Karla Luegera. Njegova „Hrišćanska socijalistička partija“ je bila koren iz kojeg je nastao budući nacizam u Austriji. U Mein Kampf-u Hitler opisuje kako je sa svojom porodicom bio učlanjen u tu antisemitsku stranku. Današnji Svetski kongres Jevreja zahteva da se poruši velelepni spomenik Karlu Luegeru na bečkom Ringu jer je Hitler od tog političkog okupljanja učio prve lekcije antisemitizma. Prestolonaslednik Franc Ferdinand je Luegera slao u Sarajevo radi pridobijanja vođstva bosanskih muslimanskih partija. Sačuvane su fotografije napravljene pred sarajevskom gradskom većnicom. Iz Luegerovog antisemitskog hrišćanskog socijalizma rodio se austrijski fašizam. Od 1934. do 1938. je Austriju pretvorio u hrišćansku „Stalešku državu“, dok je Hitler Anšlusom 1938. nije ukinuo. Stranka je imala saradnika u Hrišćanskim socijalistima u jugoslovenskoj i predjugoslovenskoj Sloveniji. Njeno levo krilo je sarađivalo sa komunistima u revoluciji 1941. U pozadini svega je bila ideologija Katoličke crkve, pa nije čudo da je sam papa Pije X u Julskoj krizi 1914.

savetovao da Austro-Ugarska okupira Srbiju i tako se oslobodi korozivnog uticaja na Južne Slovene u Bosni, Hercegovini, Hrvatskoj i Dalmaciji.

EPOHA “ZMAJEUBICA” Moglo bi se reći da Franc Ferdinand ni blizu nije imao neku podršku u narodu, kako bi neki istoričari nekada i danas hteli. Običan čovek je prema atentatu na njega 1914. mislio kao dobri vojak Švejk u Hašekovom romanu. Na vest da je poginuo Ferdinand, dobri vojak je najpre mislio je li to onaj Ferdinand, brico koji je umesto rakije popio losion za kosu. Kad su mu objasnili stvari, on se raspilavio pričom kakav bi revolver za takvu priliku trebalo upotrebiti i kako bi to on uradio. Zaključak bi bio da je ono što je Franc Ferdinand nastojao da istorijski ostvari kasnije nazivano protofašizmom. Kasnije fašizam je baštinio ideje o potrebi odstranjenja nepoželjnih vera i naroda u Srednjoj Evropi. U Na Drini ćuprija Ivo Andrić je ostavio istorijski vredan opis generacije Mlade Bosne.

Vreme pred izbijanje rata 1914. je doba kad duhovima vlada Ničeova filozofija o dolasku epohe „zmajeubica“, koji će stvoriti novi svet hrabrosti. Treba, kao stari Rimljani u Pompejima, „živeti pod vulkanima“. Policija i sudski islednici su, nakon atentata u Sarajevu 1914, pokušali da rekonstruišu ono što se naziva ideologijom tog pokreta. Kao Ivo Andrić poznije, svi su zapažali da postoji društveni fenomen Omladine. Policija je čak za potrebe političara sačinila i definiciju šta je to Omladina pred 1914. To je pokret mladih ljudi, srednjih klasa, koji se interesuju za politička zbivanja i žele da učestvuju u njima. „Mlada Bosna“ je podsticaj za ime dobila od slične družine u Hrvatskoj i Dalmaciji, a prvi put se u javnosti javlja 1907. Posle atentata, policija prevrće sve hartije iz kojih bi rekonstruisala ideologiju pokreta. Uzimani su pismeni zadaci sa maturskih ispita, prepisivani i tako, kao istorijski dokumenat, sačuvani u policijskim arhivima. Iza pismenog zadatka mladog Mladena Stojanovića stoji mladić koji je sasvim verovatno pročitao za jednu godinu više knjiga na srpskom i nemačkom jeziku nego što su radili kasniji profesori univerziteta.

U takvoj klimi se rodila ideja, i ona je ostvarena da se ubije prestolonaslednik Franc Ferdinand. Samo u razdoblju od četiri godine, od 1910. do 1914. postojala su četiri pokušaja da se on ubije od južnoslovenskih omladinaca. Najpre je 1910. onemogućen da dođe u Sarajevo. Nakon što Bosna i Hercegovina dobiva ustav, parlament i ono što se naziva pokrajinskim državnostima, određena je delegacija za Sarajevo pod vođstvom Franca Ferdinanda da predstavlja carski dvor na svečanostima. Srpski poslanik iz Beča je izvestio Ministarstvo inostranih dela da je zabranjeno da Franc Ferdinand predvodi delegaciju jer je uzbuna u Mađarskoj bila tako žestoka da se izričito govorilo da je njegov život u pitanju.

ČERINA I UJEVIĆ ATENTTATORI A onda je u raspevanoj atmosferi nakon srpskih pobeda u Balkanskim ratovima grupa „Mlada Dalmacija“, bliska saradnica „Mlade Hrvatske“, pokušala da ga ubije u Drnišu, jer je bilo objavljeno da će tada proći za Šibenik. Slobodan Kljakić je o tome objavio kratku studiju (Politika, Beograd, 6. jula 2004). Poziva se na još neobjavljeni izvor koji se čuva u ostavštini Vicka Krstulovića. Mladi pesnici Vladimir Čerina i Tin Ujević su napravili u Drnišu, na mostu gde se ulazi u grad, zasedu. Navedena je samo godina 1913. Ukoliko prvi pokušaj na mostu ne bi uspeo, predviđena su još tri, do samog prijema u gradskom veću. U trenutku, kad su se zaverenici vrzmali u Drnišu, u gradu se našao i već tada priznati svetski umetnik Ivan Meštrović. Njegovo rodno selo je u blizini. Kad je čuo šta njegovi prijatelji spremaju, Meštrović se sklonio u Split. Dok Kljakić još nije bio dovršio ovu kratku, ali vrlo dragocenu studiju, Meštrović je bio živ. Imao je atelje na jednom katoličkom univerzitetu u Sjedinjenim Državama. Preko njegovog sina su mu se obratili pismom i od njega dobili pozitivan odgovor da se zavera zaista bila stvorila i da je on zbog nje otišao u Split. U političkom pogledu Meštrović je bio istomišljenik mladih pesnika, ali je

želeo da herojsku krv prepoznaju samo na skulpturama epskih junaka, koji „nose desnu u lijevoj ruci“.

Sa ovom Drniškom najuže je vezana i lična zavera 1913. đaka trećeg razreda učiteljske škole u Šibeniku Luja Aljinovića. Nema podataka da je sa njim bila neka veća grupa. Policija ga je uhapsila, ali ga je ucenila da neće biti izveden pred sud ako dobrovoljno otputuje u Latinsku Ameriku. Umro je u Argentini 1965.

Četiri pokušaja atentata na prestolonaslednika za četiri godine, od kojih je samo poslednji uspeo, upućuju na zaključak da nisu slučajni. Očigledno je prestolonaslednik bio ličnost kome je carski mundir suvladara („Mitregent“), kako je zvanično bio proglašen, bio zamena za nepopularnost u društvu. Sem podrške u klerikalizovanim redovima Austrije i delom Slovenije, većina je okretala glavu od njega. Kažu da je bio odveć osoran, drzak i netolerantan prema ljudima koji su dublje mislili. Od Aneksione krize 1908–1909. svet strahuje da je to bilo poslednje oprobavanje snaga pred veliki rat koji dolazi. U vreme kada poverenje sveta o Austro-Ugarskoj kao uračunljivoj svetskoj sili opada, bolje bi odgovarao jedan hladnokrvniji, političkim manevrima sklon državnik, a ne podoficir koji preti silom. Ispoljavao je averziju prema južnoslovenskom svetu, pa čak i rekao da bi ih sviju – pravoslavne, katolike i muslimane – trebalo potopiti u vodu i pustiti katolike da isplivaju. Očigledno je plagirao svog ideologa Karla Luegera da bi sve Jevreje trebalo ostaviti pod vodom, duže od pet minuta.

Svetski ratovi nisu događaji koji bi se rađali ili okončavali malim povodima koji se vide na površini i koje je lako izložiti grehu sa vesti da se proglase uzrocima tako velikih univerzalnih lomova. Svetski rat 1914–1918. ne bi bio svetski da je zavisio od toga koji je nedovršeni južnoslovenski pesnik prvi potegao oroz. Za svetski rat su morali postojati i svetski razlozi. Vreme pred 1914. opterećeno je opštim raspoloženjima da bi veliki ratni obračun doneo više koristi svakom evropskom društvu, nego štete. Živelo se u ubeđenju da je rat medicinsko sredstvo za odstranjenje smradova, opšte truleži. Danas postoji velika literatura o tome, o opštoj zabludi da rat neće biti dug, da će razoriti stara tkanja koja se pred očima sviju raspadaju.

UBISTVO KAO ISTORIJSKA VRLINA Želja za ratom je tkivo koje treba uračunati u opšti zbir uzroka Prvog svetskog rata. Niko nije zebao da će biti prva i najgora žrtva, nego da će on dobiti. U intelektualnom svetu Habzburške monarhije dominira pokret spasavanja Zapada („Abendlandsrette Bewegung“), koji polazi od toga da je socijalizam takvo spasonosno sredstvo. Daleko je vreme da se među južnoslovenskim, a najmanje srpskim, đacima traže takvi istomišljenici. Najbliži opštem proseku je mladi Miroslav Krleža. On je kasnije bio jako sličan bečkim „Levim ljudima s desna“ („Linke Leute von Rechts“). U traganju za ideologijom pokreta omladine u Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni neke Krležine pripovetke izgledaju kao pravi izvor. Nesnošljivi uteg klerikalizma u Hrvatskoj opisao je u noveli Mlada misa Alojza Tičeka. Dva ljudska bića su uništena, jer se nesuđeni mladoženja morao zarediti u nepoželjnu životnu sudbinu sveštenika. Kad čuju zvona sa katedrale, kuvarice u predgrađu se krste i raspoznaju koje je koje zvono i šta poručuje. Njegova pripovetka Veliki meštar svih hulja otišla je dalje i u kapitalizmu videla ono što je Krleža nazvao „To prokleto crno nešto“. Hrvatski kapitalista šalje mrtvačke sanduke po celom svetu. Bili su na ceni zbog slavonske hrastovine od kojih su napravljeni. Slaba strana svih tih levih ljudi zdesna je što su mislili da takav kolosalni preobražaj sa kvascem socijalizma treba da počne od njihovog naroda, bez obzira koliko je bio daleko od odlučujućih sredina. Ni Krleža nije svoja dela objavljivao u ovo vreme priprema ubistva u Sarajevu 1914, ali su ipak bila sok iz plodova omladinskog kretanja pred rat te godine. U poznijim godinama je bio isključivo na

stanovištu da ga treba smatrati pokretom omladine od 1903, dalje, i da je bila stvar nerazumevanja da ga nisu prihvatili u srpske dobrovoljce u balkanskim ratovima.

Ova priča se navodi na ovom mestu samo što je epizoda u opštem stanju intelektualnih skupina i cele omladine pred rat 1914. Danas ne izgleda uverljivo da je u Hrvatskoj većina omladine žudela za obračunom sa habzburškom državom, davala žrtve za ujedinjenje sa Srbima u jugoslovenskoj državi. Danas, kada se svi hvališu herojstvom što su, uz obilatu pomoć saveza Vatikana i Sjedinjenih Država, etnički očistili svoju zemlju, teško je naći pojedinca koji će priznati da je komunizam i jugoslovenska zajednica bilo vreme, po svemu bolje od današnjeg osećanja da su samo katolički klerikalci zadovoljni postignutim. Strah vlada nama da se korenovi ove tragedije mogu lako ponavljati. Demokratija uvedena iz Amerike se svima ogadila. Svakome zvuči čudno da su pred 1914. omladinci čekali trenutak da polože život protiv tirana. Ubistvo kao istorijska vrlina nije izmišljena od istoričara. Da nije imalo čvrste osnove u ondašnjim društvima, istoričari ne bi ni znali za nju. Čak i u Francuskoj, čija je demokratija priželjkivana na Balkanu kao dar sa nebesa, ubili su vođu socijalista Žana Žoresa, jer se protivio ratu. U Sarajevu je muslimanska ulična rulja vikala: „Živeo rat“. Problem je u tome što su svi verovali da su nevaljalci u taboru njihovih protivnika.

MILORAD EKMEČIĆ: PRAVA ISTINA O SARAJEVSKOM ATENTATU (2) ILI MRAK LEBDI NAD NAMA S obzirom na okolnosti kojima je počeo ovaj esej, neophodno je da se u pojedinostima razmotre one tri zavere, u kojima je istorijska nauka rešavala pitanje odgovornosti za svetski rat i odgovornosti za ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. Naučna istraživanja su u svakoj od te tri zavere otkrila nešto novo koje ranije nije bilo poznato, pa je lakše da istraživači uplaste ono što je pokošeno. Samo po sebi se razume da taj zadatak zadugo neće biti završen, jer je ova nauka o ratu i atentatu 1914. toliko opterećena predrasudama, starijim nego što su događaji 1914. One se najsporije rastaču i iščezavaju, ako je uopšte danas razumno očekivati da će predrasude o odgovornosti Srbije za izbijanje rata 1914. ikada nestati. One su toliko duboke i toliko opšte da se samo one uzimaju kao istina. U otkrivanju istorije postoji i američka turistička šala, koja u svim okolnostima ima nešto zajedničko. Šala je da je vodič kroz poprišta u Građanskom ratu 1861–1865. na svakom mestu naglašavao kako su južnjaci naterali Jenkije na bežanje. Kad mu je neko rekao da su ipak severnjaci u tom ratu pobedili, on je odgovorio da – sve dok je on vodič na tim mestima – to nikada neće važiti. U svakoj od tri zavere, na koje je Pjer Renuven 1928. podelio celu nauku o izbijanju rata 1914, do sada je otkriveno ponešto novo, pa ih zbog toga ovde treba ponoviti.

POLICIJSKA ZAVERA Ona se sastoji od određenih optužbi koje su se pojavile odmah nakon pucanja u Sarajevu. Okrivljen je general Poćorek, šef Zemaljske vlade u Sarajevu, u isto vreme i zapovednik kasnijeg fronta protiv Srbije i zamenik šefa generalštaba, da je on kriv za ubijanje prestolonaslednika. Bilo je uočljivo da je broj policajaca i vojnika u Sarajevu 1914. bio daleko manji nego u vreme dvorske posete Bosni i Hercegovini 1910, koju je vodio sam car. U toj poseti je najpre bio određen kao njen vođa prestolonaslednik Franc Ferdinand, ali zbog pretnji iz Mađarske da će biti ubijen, od toga se odustalo.

Protokol zaštite 1910. je bio isti kad je najpre planirano da se odnosi na zaštitu prestolonaslednika, kao i nakon odustajanja od toga kad je sam car određen da to obavi. Kad 1910. car sa svojom svitom prolazi kroz Mostar (kasnije kroz Sarajevo) na svakih desetak metara je bio vojnik sa puškom i bajonetom nagotovs, okrenut leđima carskoj povorci. Sem toga, bilo je manje zaustavljanja i uzgrednih poseta, nego u vreme atentata 1914, kada je, pored učešća na vojnim manevrima, glavni deo prestolonaslednikove posete trebalo obaviti u samom gradu Sarajevu i gradskoj većnici na kraju te putanje.

U Sarajevu 1914. general Poćorek, organizator te posete, je više polagao na političku stranu zbivanja. Srbiji je trebalo dati upozorenje da su manevri moguća prethodnica rata protiv nje. Generalštab i celo vojno vođstvo su živeli u uverenju da je rat protiv Srbije jedini lek da se monarhija spasi. To kaže u više navrata i sam šef generalštaba Konrad Hecendorf, kao i general Poćorek. Prvi je upozoravao da se sa Srbijom trebalo obračunati još 1908, u vreme Aneksije, jer je tada Srbija mogla mobilisati vojsku od 200.000 vojnika, ali efektivne snage za vođenje rata nisu bile više od 20.000. Britanski vojni ataše iz Beča, je izvestio da se manevri 1914. održavaju pod punom ratnom spremom i da predstavljaju upozorenje Srbiji da do rata zaista može doći. Ataše je u drugom izveštaju opisao da bečka štampa vodi političku kampanju protiv Rusije za uzavrelu situaciju na Balkanu posle pobede Srbije nad turskom vojskom 1912. To je podloga kasnijoj optužbi, posle atentata, da je za njega kriva Srbija i Rusija koja je stajala iza nje.

Poćoreku je zamerano i to što nije dozvolio ponuđenu zaštitu prestolonasledniku od strane katoličkih i muslimanskih stanovnika grada. Hteli su da na određenim mestima trotoara postave zaštitni zid. Najgora optužba je lakomislenost u odbijanju upozorenja da do atentata može doći. Jedan je član vlade u Beču Poćoreka nazvao bolesnikom od progresivne paralize. Ona je karakteristična za ljude u poodmakloj fazi napretka venerične bolesti. Poreklom Slovenac, ili bolje reći, zbog porekla, naglašeniji etnički Nemac nego drugi. Hvaljen zbog „natprirodne radne energije“, vrednoće i predanosti poslu.

Nije Poćorek bio jedini na koga se odnosi većina optužbi u ovoj grupi zavera. Sam izbor srpskog nacionalnog praznika, Vidovdana, i prolaženje prestolonaslednikove povorke oko podne kroz središte grada bili su svima upadljivi kao demonstracija moći. S jedne strane, da se dokaže da je srpski značaj u Bosni i Hercegovini daleko manji nego se misli i odanost većine stanovništva režimu znatno viša. Ipak, to je u podređenom značaju pred činjenicom da se prestolonaslednikovo paradiranje trebalo da tumači kao demonstracija sile i pretnji srpskom protivniku. U krugu ove literature o zaveri treba računati i na činjenicu da je predsednik mađarske vlade optuživan da je on kriv za uspeh atentata, a o tome su pisane i knjige. Grof Tisa se nije slagao na sednici vlade kad se odlučivalo o ultimatumu Srbiji pod neprihvatljivim okolnostima. Kao krivnju za atentat je navođeno da nije odobrio veća sredstva za zaštitu.

Za ovu „Policijsku zaveru“ su najznačajniji dokumenti koji su otkriveni posle objavljivanja knjige Pjera Renuvena 1928. Radi se o upozorenju habzburške obaveštajne službe 20. oktobra 1913. da su saznali, iz nekih razgovora na bosanskoj železnici da se Gavrilo Princip sprema za ubijanje prestolonaslednika. Ovaj dokumenat potvrđuje da su glavni krivci za Sarajevski atentat policija i bezbednosne snage pod upravom generala Poćoreka u Sarajevu.

Dokumenat je u sarajevskom Državnom arhivu otkrio Vojislav Bogićević sa uverenjem da je našao ključni dokaz za istoriju Sarajevskog atentata. Nažalost, umro je pre nego je to uveo u svetsku nauku, pa se tako desilo da sam ga ja prvi objavio u Stvaranje Jugoslavije 1790–1918 (Beograd 1989, II tom, strana 689). Vojislava Bogićevića treba smatrati glavnim istoričarem u

svetu za istoriju atentata 1914. I sam je bio mladobosanac, uhapšen od policije 1914. i ispitivan, ali zbog sporednog značaja pušten. Proveravao je svaku pojedinost koja bi imala nekog značaja za ovu temu. Napravio čak i intervju sa profesionalnim dželatom koji je vešao osuđene. Poreklom Bečlija, kao dželat po zanimanju, svoj je zadatak obavljao je u zvanično propisanom odelu, frak, prugaste pantalone, lakovane cipele i cilindar. Kao konopac koristio isključivo sirovu svilu, jer se nije kidala pod težinom osuđenika. Intervjuisao i devojku, koja se neposredno pred atentat upoznala sa Gavrilom Principom. Jednog jutra se češljala na otvorenom prozoru prizemnog stana. Kad joj je ispao češalj, sa druge strane bašte Gavrilo je iskočio kroz prozor i dodao joj ga. Kao i svaki intervju, i ovaj je prepisan učitko i dat na potpis intervjuisanom da je sve tačno zabeleženo. Susret sa devojkom, izgleda nije otišao daleko od početka, ali su se videli večer pred atentat. Princip nosio pelerinu, za koju kažu da je bilo lako prepoznatljivo obeležje radikalnih mladobosanaca. Kraj juna (27. juna) nije uvek u Sarajevu bio toliko hladan da bi se prigrnula pelerina. Devojka mislila da je on stiskao otvor da ona ne vidi kako nosi neopranu košulju.

I u svim drugim pojedinostima radovi Vojislava Bogićevića se moraju smatrati klasičnom naučnom literaturom za istoriju Mlade Bosne i ubistvo prestolonaslednika 1914. Nastojeći da iz dana u dan rekonstruiše ponašanje atentatora i samog Gavrila Principa, on je saopštio jedno od svojih glavnih otkrića da je odluku o pucanju Princip doneo sam, o tome obavestio Danila Ilića i pukovnika Apisa. Većina mladobosanaca u užem krugu atentatora to isto tvrdi. Mnogi nisu ni znali za rad tajne organizacije Crna ruka, a vrlo retki susreli pukovnika Apisa. Uloga tih srpskih oficira u atentatu je prenaglašena i bila je daleko manja od učinka samih mladobosanaca i atentatora.

Ne sme se poricati da je oficirska zavera zaista postojala, kao ni uloga značajne organizacije Narodna odbrana u celoj toj istoriji. Ono što srpska diplomatska građa pokazuje je činjenica da Narodna odbrana nije u celini bila tako radikalno srpsko nacionalističko jezgro kakvom je prikazuje deo literature. Vođa matične organizacije istoričar Stojan Novaković je u nacrtima zadatka organizacije koju je vodio na prvo mesto stavljao rad na „silama bestelesnim“, rad na kulturi i duhovnom unapređenju srpskog naroda. Organizacija je stvarana po ugledu na slične organizacije u tadanjoj rumunjskoj i italijanskoj istoriji. Stojan Novaković je habzburškom poslaniku u Beogradu rekao da bi i Srbija mogla stupiti u Habzburšku monarhiju.

U srpskoj diplomatskoj građi su značajni dokumenti o grupi ljudi u Šapcu koji su stvorili svoju Narodnu odbranu i pokušavali da budu u vezi sa centralom u Beogradu. Šabačka organizacija je obavestila da će raditi na pomaganju nacionalne revolucije u Habzburškoj monarhiji, davati pomoć prijateljima na bosanskoj strani, pomagati im da lakše prelaze granicu i dobivaju potrebno oružje.

Ovo otkriće dokumenta Vojislava Bogićevića, kao i njegovo ubeđenje da je otkrio pozadinu odgovornosti za Sarajevski atentat, treba smatrati tačnim. Ostalo je pitanje zašto policija nije pratila Gavrila Principa u dane pred atentat, kad je o tome imala upozorenje još od 20. oktobra 1913. Glavni dokumenat se nalazi u bečkom Ratnom arhivu. Kad sam tamo istraživao taj problem, meni nije dozvoljeno da vidim dokumenat od 20. oktobra 1913. pod opravdanjem (Peter Broucek) da on nema taj značaj koji bi se mogao tumačiti. Ostaje činjenica da dokumenat postoji, da potvrđuje naučno stanovište u literaturi da je traljavost sarajevske policije i generala Poćoreka u celoj priči ključna. Ja ne znam da li je taj dokumenat iz bečkog Ratnog arhiva objavljen posle moje posete pre oko 25 godina. Ako jeste, onda ne treba lupati glavu ko je odgovoran za atentat. Ako nije, onda u ovoj sumornoj atmosferi danas, u kojoj se ne zna da li neko slavi, neko obeležava stogodišnjicu Sarajevskog atentata ili učestvuje u

njegovom obnavljanju, treba zaključiti da svako drugačije tumačenje i priče o odgovornosti srpske vlade za atentat jesu svesno činjeni falsifikat. Svesno skrivanje dokumenta bi bilo gore od falsifikata i spada u krivična dela.

MAĐARSKA ZAVERA „Mađarska zavera“ se odnosi na činjenicu da su postojali nesporazumi unutar Dvojne monarhije ne samo između raznih naroda i pokrajina nego na prvom mestu između koncepcija o daljem proširenju monarhije na istok prema Solunu, nego i pokreta u samoj Mađarskoj, za jačanje njene uloge. Mađarsku politiku treba pratiti do ideja o osamostaljenju. Na prvom mestu je osnova tom novom mađarskom samopouzdanju demografski rast njihovog stanovništva. Oko 1910. oni su prvi put u istoriji postigli da na teritoriju zamišljene velike Ugarske, od Rijeke do ondašnje moldavske granice, mađarsko stanovništvo prelazi 50 odsto ukupnog naroda. U vreme revolucije 1848. imali su samo trećinu. To ne znači da su i u pojedinim pokrajinama dobili takvu većinu, ali su apetiti da se nacionalna granica obeležava tvrđavom Gardoš u Zemunu, kao i svuda okolo granica srednjovekovne Ugarske, u XX veku počeli da opasno rastu. U zajedničkoj vladi Austrijanci i Mađari se ne ponašaju uvek na isti način. Postoji određeni stepen razumevanja između mađarskog držanja i hrvatskih predstavnika u vreme Riječke i Zadarske rezolucije 1905. i 1906. Postoji neslaganje oko pitanja kojem delu monarhije pripadaju Bosna i Hercegovina, jer su delovi u srednjem veku bivali u okviru mađarske kraljevine. Hrvate 1905. ohrabruju pojedine partije, tajno.

Najviše nesporazuma dolazi od pitanja mogućnosti uzajamne saradnje mađarske i južnoslovenske strane, bez uvida u te poslove vlade u Beču. Mađarska je izgledala kao da će početi da gori zbog unutrašnjih atentata na državne i javne dostojanstvenike. Katolički listovi pozivaju da se omladina ne ugleda na mađarsku omladinu zbog olakog hvatanja oružja za individualno ubijanje. Drugim rečima, atmosfera poverenja u atentate je značajnija na mađarskoj nego južnoslovenskoj strani, ali se dva biljna organizma hrane na nevidljiv način zajedničkim podvodnim sokovima.

Pri takvom stanju stvari postoji saradnja između mađarskih i srpskih masonskih organizacija. U Beograd je došao francuski mason, kao učitelj mačevanja i francuskog jezika. Atentatorima iz Mlade Bosne je on pribavio revolver iz belgijske fabrike kojim je ubijen u Sarajevu habzburški prestolonaslednik. Saradnja sa masonskim središtem u Parizu nudi više stranputica nego ispravnih rešenja. Te tajne organizacije ne otkrivaju svoj rad na površini, pa su istoričari skloni da ga precenjuju. U srpskoj diplomatskoj građi postoji dokumenat, nekog lica izvan Ministarstva inostranih dela, da su u vreme Aneksije 1908. predstavnici mađarskih masona tajno dolazili u Beograd i sporazumevali se o zajedničkom nastupu u odnosu na politiku vlade u Beču. Da je srpsko ministarstvo obavešteno o tome od nekog spoljnog lica samo svedoči da ministarstvo nema svoje masone. Ova bliska saradnja nije jasna za vreme od 1909. do 1914. Kaže se da je ova saradnja prestala u međuvremenu, a u svakom slučaju nema dokumenta da su pred atentat srpski i mađarski masoni imali neki susret, koji bi vodio do atentata u Sarajevu. Tako ova mađarska teorija ojačava zaključivanje nekih istoričara da je preko ovih veza srpska vlada kriva za atentat, a iza srpske vlade i francuska, sa svojim koncima do masonskog središta. Ovo je vreme kad u srpskoj omladini dominira ljubav prema Francuskoj. Prema Rusiji je ona konstantna, ali je na prvom mestu Skerlićev savet da je Rusija autokratska, Nemačka kaplarska, Austro-Ugarska klerikalna i Britanija plutokratska. Ostaje samo Francuska kao uzor demokratske države koji treba slediti. Taj „Zakon života“, kako ga je Skerlić nazvao, se oseća svuda u svim javnim i tajnim porama srpskog društva. A tu počinje i crta iza koje stoje istoričari da su preko srpske i ruske vlade za izbijanje rata 1914. krive sve sile Antante.

Sile Antante, naravno, ne vode masoni, bez obzira koliko se neko na to pozivao, nego interesi svake članice (Francuska, Rusija, Velika Britanija) da se moraju ujedinjavati protiv sve veće moći Nemačke. Od posete Istanbulu 1910. lorda Kičinera, slabe strahovi Britanije od ruskog uticaja na Južne Slovene i njenih težnji da oslobodi prestonicu pravoslavlja na Bosforu. Ujedinjene flote Nemačke, Austro-Ugarske i Turske će gospodariti Sredozemljem. Optužbe da su sile Antante odgovorne za izbijanje rata, da su iza Aneksije Bosne i Hercegovine 1908. i pristanka turske vlade da pokrajinu proda za habzburške zlatnike, imale su za posledicu da je turska vlada upozorila vođe bosanskih muslimana da će se svaki od njih smatrati izdajnikom, ako bude sarađivao sa Srbima. Do tada su muslimanski vođi stvorili savez (od 1901. sporazumima u Kiseljaku i Slavonskom Brodu) da im je zajednički cilj da se održi narodni referendum u Bosni i Hercegovini i zahvali Austro-Ugarskoj na onome što je radila po mandatu Berlinskog kongresa 1878. Tada je dat mandat Austro-Ugarskoj da privremeno reši revoluciju u Bosni i Hercegovini i pacifikuje teritorij. Traženo je da Austro-Ugarska reši agrarno pitanje i tako umiri srpsku nacionalnu pobunu u Bosni i Hercegovini (1875–1878). Na Vidovdan, 28. juna 1876, je proglašeno ujedinjenje Bosne sa Srbijom, Hercegovine sa Crnom Gorom, a dve srpske kneževine su se u Veneciji sporazumele da stvore federativnu srpsku državu, sa dve dinastije na dve strane.

Nikola Pašić je 1907. savetovao da Srbi i muslimani traže da se sazove novi evropski kongres, koji bi revidirao odluke Berlinskog kongresa 1878. Na prvom mestu okupacija habzburška nije bila privremena nego stalna, a agrarno pitanje nije bilo rešeno, nego ostavljeno da srpski kmetovi i dalje moraju oprispiti kad se obraćaju begu i agi. U sporazumima 1901 (i 1902) muslimanska strana je zahtevala da se priznaju kao deo srpskog etniciteta, da se ćirilica usvoji i bude zvanično pismo, kao i srpski jezik. Najglavnije je da se zahtevalo da se katolički doseljenici, naseljavani u Bosni, sa namerom od 1878. da se promeni etnička i verska struktura pokrajina, moraju proterati nazad, odakle su došli.

Odluke turskog sultana i njegove vlade 1909. da će se smatrati izdajnikom ko bude i dalje zastupao ove ideje podelile su muslimanski blok. Oni su bili zadovoljni što su se Srbi i dalje s njima slagali da će u slobodnoj Bosni i Hercegovini sultan ostati na čelu države. Od 1909. se muslimanska omladina priključuje Srbima. Na ključnim mestima, kao redakcije đačkih listova srpskog usmerenja, muslimanski mladi intelektualci. Jedan najradikalniji deo, do i u atentatu 1914, nose muslimanska imena. Od kada je Lajoš Taloci iza 1912. pisao da se na Balkanu javlja nova muslimanska nacija i ovi muslimanski omladinci se zaklinju da treba ostati veran srpskoj državnoj i nacionalnoj ideji i boriti se protiv ove ponuđene muslimanske nacije.

U okvir ove „Mađarske zavere“ spadaju i oficirske zavere da se stvara revolucionarna organizacija. Istorija srpskih oficirskih organizacija počinje od kada je stvorena prva grčka, krajem XIX veka, pa za njom turska oficirska organizacija. Istoričari su imali na raspolaganju malo građe za rekonstrukciju srpske oficirske organizacije. Više je izvora za pojačavanje rada iza 1907, a posebno 1912. kada se oglasila Crna ruka. U ovoj oblasti naučnih istraživanja je istorijska nauka došla do novih izvora i saznanja, koja ne potvrđuju tezu o odgovornosti srpske i ruske vlade za atentat u Sarajevu. Deo istorijske nauke, a austrijska u celini, zagovaraju tezu da su srpska i ruska vlada odgovorne za izbijanje rata 1914. Ta se optužba prenela iz kampanje koju su bečke novine – po izveštaju britanskog poslanika iz Beča – pre izbijanja rata i atentata vodile protiv Rusije. U ruskoj nauci je istoričar N. P. Poletika (Sarajevsko ubistvo, Lenjingrad, 1930) optuživao i srpsku i rusku vladu za atentat. Pre njega je vodeći ruski istoričar toga vremena M. N. Pokrovski na nemačkom jeziku (Berlin, 1925) objavio da ruski istorijski izvori upućuju na zaključak da je samo pukovnik Apis u ime srpskih zavereničkih oficira davao takav savet. Državni sekretar Nemačke Jagov je izjavio

britanskom poslaniku u Berlinu, par dana pre početka rata, da je Austro-Ugarska rešena da objavi rat Srbiji i da joj to ne treba onemogućiti. Izričito kaže da srpska vlada nije umešana u atentat, ali snosi delimičnu odgovornost, jer nije zauzdala srpsku radikalnu štampu.

Klasična dela ruske nauke rađena na izvorima ne potvrđuju ovu tezu. U novije vreme (1999) je J. Višnjakov u novopokrenutom vojnoistorijskom časopisu objavio nova dokumenta o vezama carske vlade sa srpskom oficirskom zaverom Ujedinjenje ili smrt. U prvom izveštaju je vojni ataše V. A. Artamonov izvestio da je za formiranje Crne ruke najpre saznao iz novina. Cilj oficira je bio da formiraju partiju. Tajnu organizaciju je stvorio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis sa namerom da se suprotstavlja srpskoj vladajućoj Radikalskoj partiji. Kad je predstavnik te organizacije došao ruskom vojnom atašeu, tražeći rusku zvaničnu podršku, bio je odmah odbijen. Značajan je izveštaj Artamonova od 17. januara 1912, gde ima više pojedinosti o srpskoj oficirskoj zaveri i njenim ciljevima. Tu se kaže da su u prvo vreme toj organizaciji davali podršku princ regent, mitropolit Srpske crkve i neki članovi vlade, ali odmah su odustali kada su čuli da organizacija ne sarađuje sa Rusijom. Zaverenici su nameravali da pokrenu i političku stranku.

Od ovog pitanja veza srpskih i ruskih predstavnika vlada sa srpskom oficirskom zaverom je značajnije pitanje uticaja Rusije na socijalni razvoj u Bosni i Hercegovini. Revolucija u Rusiji 1905. je podsticajno delovala na pojave ideja da od reči treba preći na dela. List glavne srpske stranke u Sarajevu je pisao kako u omladini vlada atmosfera da sa reči treba preći na sablju. Književnik i član parlamenta Petar Kočić pravi nacrte revolucionarne organizacije 1905, 1906. Nema traga u izvornoj građi da je i on otišao dalje od reči i prelazio na dela. „Generalni štrajk“ 1906. radnika Bosne i Hercegovine je i sam naziv dobio iz ruskog iskustva revolucije 1905. U julu 1910. se organizuje „Agrarni štrajk“ seljaka severne Bosne. Zvali su te demonstracije, koje nisu prolile krv, „Suhom bunom“. Hiljade seljaka su dugačkim kolonama išle od sela do sela, („U slogu, Amin“), pozivajući na slogu. Imali su seoska veća, ako bi policijski izveštaj o „Dorfmedzlissen“ trebalo tako prevesti. Zaključak je nametljiv da se Sarajevski atentat na Vidovdan 28. juna 1914. odigrao u revolucionarnoj atmosferi, koja je bila u porastu. Najviše je ključalo agrarno pitanje i nasilno menjanje etničke strukture stanovništva Bosne i Hercegovine. Dolazilo je vreme da se mora zaboraviti na reč oprispiti. To je glavni faktor atentata.

POLITIČKI ZLOČIN Pjer Renuven je ovo uzimao kao jednu od tri zavere u kojima je svetska nauka tražila korenove odgovornosti za atentat na habzburškog prestolonaslednika i izbijanje rata 1914. Politički zločin je lično podnošenje sopstvenog života za oslobođenje svoga naroda. Politički zločin nije obični zločin. Atentator je izvršio delo kao žrtva tiranoubistva koji stoji na putu. Politički zločin se individualno kažnjava, ali u svim nacionalnim pokretima se atentator smatra nacionalnim herojem i kao takav slavi. Kad sam davnih dana prvi put bio u Milanu, stajao sam na sredini jedne avenije koja je presecala grad. Verovao sam da lepše u evropskim gradovima nema (ako je dopušteno da govorim i o stvarima koje ne znam). Kad bih gledao na jednu stranu, ne bih ugledao početak, kao i kad bih okrenuo glavu na suprotnu stranu, gde nisam nazirao završetak. Nosila je ime jednog atentatora na Napoleona III 1858 (Feliće Orsini, giljotiniran), jer je okončao rat za oslobođenje Lombardije i stvaranje Kraljevine Italije. Takvih ulica u Trstu ima dve, a verovatno i više po raznim evropskim velikim gradovima. Drugim rečima, svetska nauka je dala mandat nacionalnim i oslobodilačkim pokretima da svoje junake slave kao heroje pale u poduhvatu tiranoubistva. Od pepela današnjih debata o Sarajevskom atentatu i odgovornosti za njegove posledice u ratu, ostaće samo ovo što spada u zaveru „Politički zločin“ Pjera Renuvena 1928.

Pogrešno je Mladu Bosnu nazivati organizacijom. To je bio samonikli pokret, a ne organizacija za ujedinjenje srpskog naroda i stvaranje osovine za podizanje jugoslovenske državne zajednice. Kao i u svakom drugom pokretu, uputnije je upitati ko nije spadao u njega nego ko je spadao. Radilo se o omladini gimnazijskog uzrasta. Bosna i Hercegovina nema univerziteta, ali ima velike gimnazije, koje kao karijatide nose tada postojeću, i onu koja dolazi, kulturu. U toj omladini vlada atmosfera da se treba okaniti reči i samo reči, pa prihvatiti sablju. Postoji velika literatura o Mladoj Bosni. Ime je nastalo 1907. po ugledu na četiri godine stariju Mladu Hrvatsku, pored nje i Mladu Dalmaciju. Pored omladinaca pravoslavne vere, poplava je i mladih intelektualaca katolika i muslimana. Tu su se gnezdili pilići čelnika buduće jugoslovenske kulture. Ivo Andrić je bio najveći srpski pisac, Tin Ujević najveći hrvatski pesnik. Pesme je pisao i Gavrilo Princip.

Naučnici koji se pitaju zašto je južnoslovenska omladina pre 1914. dala otpor habzburškoj državi koja je ipak bila nosilac evropske civilizacije na Balkanu, trebalo bi da pročitaju pesmu koju je hrvatski atentator Luka Jukić napisao u zatvorskoj ćeliji 1912. (Stvaranje Jugoslavije 1790 1918, II, 479). U stihovima je opisao razgovor devojke Kulture i sedog starca u Hrvatskoj. Kultura se žali što je ne uvažavaju, jer je Hrvatska bila pusta pre nego je ona došla. „Nije znala šta je svila i da dragulj sja“, a gradila je puteve i železnice, kopala zlato. Starac joj kaže da Hrvati na tim putevima „kola vuku i po cesti kamen tuku, put ti prave u svoj dom, ubio ih lude grom“. Poručuje joj da beži daleko od njegovog doma, „napudrana ti si ptica, ja poštenjak svijetla lica“. Danas se, po tekovinama razvoja, vidi da evropsku kulturu i uspon civilizacije nije na Balkan unosila habzburška administracija, devojke Kulture koje su došle iz Beča, nego đaci poletarci u uzvitlalim pokretima Mlade Bosne, Mlade Hrvatske. Mlada Bosna je bio širok pokret formalno samo omladine, a u stvari celog društva, koji je stao da harmonizuje unutrašnju versku podelu na zavađene verske sastojke. Civilizacije ipak harmonizuju, uvlače se jedna u drugu, a ne vode između sebe ratove, kako se danas to obično kaže.

Muslimani su prvi stvorili svoju ideologiju i neuhvatljiv pokret koji se naziva „Panislamizmom“, ili danas skraćeno „Islamizmom“, ili „Vahabijskim skupinama“. Izvorno „Vahabiji“ su danas „Vehabije“ iako ne bi trebalo cepidlačiti šta je ispravnije. U svetskoj literaturi još nije rešeno pitanje kako je nastao izraz i pokret iza njega, koji se naziva „Panislamizmom“. Oba su vezana za istoriju Bosne i Hercegovine. Kad je zagrebački novinar Franc fon Verner usred srpske revolucije u Bosni i Hercegovini 1876. počeo da šalje dopise za Agramer Zeitung, on je prvi upotrebio izraz Panislamizam. Mađarski orijentolog Vamberi ga je1879. preneo u jedan londonski list, pa se takav naziv održao do danas. Srpski istoričar u Švedskoj Dušan Topalović je otkrio da se reč Panislamizam javljala i ranije kao kolokvijalni izraz u različitim novinskim napisima. Franc fon Verner je posmatrao ponašanje muslimanskih vernika po bosanskim varošima kad je sredinom 1876. kroz bosanska mesta pronošen „pokrov sa prorokovog groba“. Kako se ne zna za prorokov grob, verovatno se radi o jednom prorokovom barjaku, koji se čuva u sultanovim odajama i iznosi na ulicu samo u slučajevima rata, kada carstvu preti opasnost.

Izveštaji ruskih diplomata iz Carigrada nakon Berlinskog kongresa 1878. pokazuju kako je organizovan „Panislamizam“ na osnovu novčanih priloga koje su skupili muslimani Rusije nakon aprila 1877. da pomognu tursku vojsku. Nakon primirja sultan nije smeo da taj golemi novac upotrebi za dalje ratovanje u strahu da će se velike sile lako složiti o podeli Turske imperije – Tunis Francuskoj, Egipat Britaniji, Bugarska i deo Jermenije Rusiji i BiH Habzburškoj monarhiji. Umesto toga, u razne delove carstva se šalje novac i oružje za oružani otpor na lokalnoj osnovi. Pomagane su četiri Lige. Najpre Prizrenska (albanska), a žestok

oružani otpor okupacionim trupama 1878. i ustanak Srba i Muslimana u Hercegovini 1882. su se nazivali Četvrta (ili Bosanska liga). Do 1912. se govorilo o naciji Muslimana na Balkanu, od preostatka otomanskog stanovništva od pre 1878. Katolici u Bosni i Hercegovini se organizuju u dve partije. Još 1876. turske vlasti su pokušale da stvore jednu „Latinsku legiju“ protiv srpskog ustanka i proglašenja ujedinjenja sa Srbijom 28. juna 1876. Jedna od dve stranke pre 1914. teži ne samo nacionalizovanju katolika nego i druge dve veroispovesti u katoličku celinu. Krug tih „dekadenata“ je bilo gnezdo iz koga će se razviti ustaški pokret, a pre 1914. je bio jedna od osnova na kojoj se drži politika Franca Ferdinanda.

Gledano iz te perspektive, Mlada Bosna je po broju i istorijskom značaju bila demokratski pokret za oslobođenje Jugoslovena oko srpske postojeće države. Većina te dece je sanjala o demokratskom socijalizmu.

Nije dovoljno reći da su mladobosanci sanjali da od reči pređu na sablje radi okupacije. Postoji nešto više od toga jer, pored nezadovoljstva što nisu poštovane odredbe Berlinskog kongresa da će okupacija biti privremena, da će se rešiti agrarno pitanje i uvesti mir, od početka je cilj bio da Austro-Ugarska preko okupiranih pokrajina ostane tu trajno kao glavna odskočna daska za dalji skok prema Solunu.

Nemoguće je razumeti Mladu Bosnu niti početi ikakvu priču o njoj pre nego se baci pogled na kartu o etničkom menjanju pokrajine u korist katolika i posebno Nemaca. Ono što su sve više videli, Bosanci su strahovali da se pred njihovim očima ojačava nemačka etnička manjina. Sve se više na ulicama varoši govorio nemački jezik i sve više na zidovima bilo nemački pisanih firmi trgovačkih i zanatskih radnji. Bio je običaj da se pred večer izlazi na šetnju glavnom ulicom, a tu dolaze i odrasli ljudi. Po jeziku koji bi se tu čuo, stranac bi zaključio da se radi o nekoj nemačkoj varoši.

Vladajućim krugovima Habzburške imperije nije bio cilj samo okupacija Bosne i Hercegovine, a pogotovo ne onakva kakvu je propisao Berlinski kongres. Tada su predstavnici velikih sila odredili da okupacija bude privremena, a ne otvaranje vrata daljeg prodora na istok. Još u istorijskoj nauci nije ovladao zaključak da su 1844. na Balkanu stvorena tri načertanija, a ne samo ono srpsko Ilije Garašanina. Prva verzija srpskog je objavljena u Londonu i Parizu 1843. na engleskom i francuskom jeziku. „Katoličko Načertanije“ je 1844. doneseno u knjizi pisca i ideologa Čezara Balba Le Speranze d’Italia u Parizu 1844. Treće je grčki projekat oslobođenja grčkog naroda poznat po nazivu „Velika ideja“ (Megali idea). Predviđao je oslobođenje Grka na zapadu do Skadra sa celom Albanijom, odatle na istoku iznad Skopske Crne Gore, pa preko Plovdiva na crnomorsku obalu sa grčkim gradovima, a odatle celi obalski prostor Anadolije, sa Konstantinopoljem kao središtem. Ovi projekti nisu bili ni tajni ni revolucionarni, kako se barem za srpski pisalo. Od sva tri projekta, samo je katolički do 1943. bio uspešan i zbog toga bio deo dubinskog uzroka Prvog svetskog rata 1914.

Čezare Balbo je rešavao pitanja evropskih nacija, za koje je pretpostavljao da će se zbližavati, barem u obliku nekih saveza. Umesto oslobođenja nacija, kao i svi katolički projekti oko revolucije 1848. ovaj također predviđa stvaranje Evrope regija. Obnavljanje tih ideja danas, samo govori u prilog da danas niti slavimo niti obeležavamo godišnjicu Sarajevskog atentata, nego obnavljamo atmosferu krize i nasilnog menjanja granica, kao u vreme oko izbijanja Prvog svetskog rata 1914. Čezare Balbo je predviđao neminovnost civilizovanja slovenskih naroda bez priloga Rusije u tome. Kako se Nemci tada rađaju više nego ikada u modernoj istoriji, on savetuje da se ne sele u Ameriku, nego iz Pruske da naseljavaju poljski teritorij uz

granicu, a na jugu Bosnu i Hercegovinu. Kad je taj program napisan (moja knjiga Dijalog prošlosti i sadašnjosti, 2002), nije se videlo koje snage, sem Katoličke crkve, iza njega stoje. Od izgubljenih ratova do 1866. on postaje državna strategija Habzburške monarhije, prema kome je usklađivano sve što je habzburška vlada radila.

Nakon Berlinskog kongresa 1878, dok se još potpisi na toj hartiji nisu bili osušili, nemačka politička stranka „Zentrum Parthei“, pod vođstvom Ludvika Vindhorsta (Windhorst), odmah prva daje inicijativu da se počne kolonizacija Bosne i Hercegovine. Tek posle toga u tu praktičnu politiku se uključuje habzburška vlada u Beču. „Partija Centra“ je bila stranka nemačkih katolika. Stvorila je koaliciju sa nacističkom strankom 1933, pa tako omogućila dolazak Hitlera na vlast. U vreme Berlinskog kongresa je bila opoziciona stranka režimu kancelara Bizmarka. Iako su se dve stranke slagale u strahu od južnoslovenske države oko Srbije, a ujedinjenje Bosne i Srbije bilo i proglašeno u bosanskim šumama na četiri mesta, „Partija Centra“ je bila znatno radikalnija. Dok je Bizmark odustajao od učešća u rešavanju Istočnog pitanja, „Partija Centra“ je mislila da od toga zavisi ishod pitanja ko će vladati budućim svetom – Germani ili Sloveni. Odmah su 1878. počeli sa sakupljanjem novčanih priloga za kupovinu slobodnog zemljišta u Bosni i Hercegovini, gde bi se naseljavali nemački kolonisti. Poslat je najpre jedan čovek u dolinu Vrbasa da bi uspostavio vezu sa begovima koji su bili spremni da dopuste stvaranje nemačkih naselja. Jedan je list u Nemačkoj posebno zagovarao ovo iseljavanje Nemaca u Bosnu i Hercegovinu. Od prvih izaslanika za kupovinu zemlje videlo se da srpski susedi popreko gledaju ovaj posao. Nemački katolici su se tešili da je bolje da doseljenike prožderu i vukovi nego da umiru od gladi.

Prvo naselje koje je stvoreno u dolini Vrbasa su nazivali imenom šefa katoličke partije u Nemačkoj Vindhorstom. Došli su sa plugovima i veštinom da kuće grade od pečene cigle, a ne od turske ćeramide, gline pomešane sa slamom. Prvi počinju upotrebljavati veštačka đubriva, a i obična znaju veštije raditi nego lokalno stanovništvo. Kasnije će se izračunati da su na hektar svoje zemlje proizvodili 6,5 puta više žita nego susedni seljaci. Ulogu stvaranja ovih kolonija brzo preuzima vlada u Beču. Postojale su dve vrste kolonija, privatne i državne. U oba slučaja, doseljenici kupuju zemlju uz pomoć države i njenih zajmova, dobivaju privilegiju korišćenja šuma i lova divljih životinja.

Paralelno sa ovim doseljavanjem, teče proces iseljavanja lokalnog stanovništva iz Bosne i Hercegovine. Izračunato je da se od 1878. do Balkanskih ratova 1912. iselilo 130.000 muslimana (negde 140.000). Nakon što je i Srbe uhvatila „iseljenička“ groznica od 1902. i broj Srba koji odlaze trbuhom za kruhom u američke rudnike se polako približava ovom muslimanskom rekordu.

Za to vreme se broj useljenika polako ubrzava. Još 1872. Julius Andraši, kao ministar spoljnih poslova monarhije, traži od svog generalnog konzula u Sarajevu S. Teodorovića da savetuje turskim vlastima da u Podrinju naseljavaju muslimane i katolike, kako bi prekinuo srpski etnički kontinuitet na obe strane reke Drine. Teodorović je, kao i A. Orešković, bio visoki funkcioner novouspostavljene obaveštajne službe u Beču.

Politika kolonizacije Nemaca u Bosni i Hercegovini se ubrzavala odlukama 1907, a posebno pred i u toku rata 1914. Pred izbijanje rata je, kao posebni zadatak lokalnih trupa Schutzkorps, popularno zvanih Šuckori, predviđeno da iseljavaju srpsko stanovništvo iz Istočne Bosne preko reke Drine. Krajem rata je predviđano da se zemljište u Podrinju podeli u latifundije, što znači da više nisu imali poverenja da će muslimani biti dobra zaštita etničke granice. Izračunat je broj porodica (Kapidžić Hamdija, Šljivo Galib, Mikić Đorđe). Gavrilo Princip

nije pucao u čoveka Franca Ferdinanda, nego u „tihi genocid“ nad Srbima. Do izbijanja rata 1914, useljeno je u Bosnu i Hercegovinu 240.000 nemačkih doseljenika. Pored njih su tu još i delimično poljski (Galicijani), italijanski iz austrijskog Tirola. Ovi poslednji su stvorili veliko naselje Mahovljani kraj Banjaluke. Naša nauka nije obaveštena da je sporazumom grofa Ćana i Milana Stojadinovića 1936. bilo predviđeno preseljavanje ovih Italijana u Italiju. Danas su kroatizovani, ali neki od mojih studenata iz tog mesta su dobro govorili italijanski jezik.

Ovako visok broj doseljenika je brzo počeo da menja etničku i versku strukturu Bosne i Hercegovine od 1878. do 1914. Jovan Cvijić je 1908. pisao da „poglavito varoši dobijaju tuđinski tip i katoliciziraju se“. Vršio se jedan, istorijski dugačak, tihi genocid nad srpskim narodom. Taj proces do danas nije okončan. I zbog toga se današnji svet uzbuđuje oko pitanja odgovornosti za rat 1914. Mrak lebdi nad nama.

Naši savremenici su krajnje oskudno obavešteni o procesu germanizovanja Bosne i Hercegovine. Ti su doseljenici, nakon poraza pod Staljingradom 1943, povučeni sa Balkana. Propali su pusti nacistički snovi da će istočna granica Nemačke posle poraza Sovjetskog Saveza biti na Uralu, pa se počelo spasavati što se još moglo spasiti. Doseljenici iz Bosne i Hercegovine su ubrzanim tempom preseljavani u područje oko Poznanja, da se ojača nemačka manjina u toj oblasti. U Drugom svetskom ratu su ulazili u dobrovoljačke SS jedinice. Odatle praznina u svesti današnjih ljudi da je Mlada Bosna rasla u zemlji pod pritiskom punog germanizovanja. Nešto malo nemačkih uzrečica, reči i naziva nekih jela su još tu, ali iz glave današnjeg Srbina je isparila svest da su u Bosni nekada živeli i Nemci. Izgubili su se, kao da ih nikada tu nije ni bilo. To je razlog nedoumicama oko prirode cele generacije koja se zvala Mlada Bosna.

Dok su ti mladići hodali zemljom i bavili se mišlju kako da reči zamene sabljama, u njihovim selima i varošima u kojima su se rađali, nad nebom je vladalo kobno pitanje – ko će vladati budućim svetom, Germani ili Sloveni. Hteli mi ili ne hteli, to pitanje je danas i nad našim nebom. I mi se rvemo sa kobnom nedoumicom ko će vladati budućim svetom. Nekome smetamo, kao što smo smetali 1844. i 1878.

Danas se svet nalazi pred sličnim izazovima, kakvi su postojali u vreme rađanja i delovanja Mlade Bosne. Kao i onda, danas je svet zasićen atmosferom rata. Sjedinjene Države idu putem kojim su nekada išle Nemačka i Austro-Ugarska. S druge strane, izrasta nova Kina kao izazov koji nije kopija starih stanja od pre 1914. Kao Austro-Ugarska pred 1914, današnja Amerika gubi veru u sebe da može nositi taj teret budućnosti. Ona sve više gubi karakter supersile. Odatle dramatizovanje spoljne politike, ratovi za uništenje malih nezavisnih država kao svedočanstvo da američka moć nije iščezla.

Proslava stogodišnjice Sarajevskog atentata i Velikog rata 1914–1918 nije zadržala karakter naučnih rasprava, nego je tkivo atmosfere ratovanja. Današnjoj Americi spoljnu politiku određuje oružje, a ne obratno. Nema naroda na zemlji koji bi bio uveren da mali ratovi, iza kojih uvek stoje interesi Sjedinjenih Država, ne određuju i budućnost njihove kože. Nema nikakvog značaja pitanje koje rešava nauka kako je i zašto došlo do Sarajevskog atentata i velikog svetskog rata potom. U današnjoj polemici najmanje odlučuju naučnici i istoričari koji traže istinu. Kolo vode televizijske kamere i novine, mali neobavešteni ljudi koji mese testo atmosfere ratovanja u kojoj danas živimo. Značajnije je šta će o Gavrilu Principu napisati neki novinar za vodeće američke televizijske mreže ili ugledne novine nego šta kažu američki naučnici koji su celi život naučno istraživali ta pitanja. Ne postoji samo američka brza hrana,

nego postoji i američka brza nauka, koja stvara ideologiju svetske politike. I mi smo mali čvarci u tom globalnom prženju.

Sad, kad je neophodno da se uplasti ono što je do sada pokošeno, treba zaključiti da stogodišnjica Sarajevskog atentata i izbijanja Prvog svetskog rata ne liči na klasičnu proslavu tih datuma. Mnogo je žuči i starih optužbi za odgovornost Srbije i Rusije za te nesreće. Nije u pravom smislu ni obeležavanje jer tako netolerantne rasprave koje su počele više od godinu dana pre prave godišnjice ne odgovaraju ni karakteristikama koje imaju obeležavanja. Ovo je prizivanje iz mrtvih atmosfere ratova.

Treći svetski rat nije na vidiku. Niti su snage za njegovo vođenje stale na svoja mesta, niti je glavni podsticatelj za ratnu atmosferu, Sjedinjene Američke Države, ubeđen da bi svetski rat mogao dobiti. Amerika će ratnu atmosferu i dalje obnavljati nevladinim organizacijama u protivničkom taboru, televizijskim kamerama, elektronskim informisanjem i špijuniranjem. Treći svetski rat bi bio plaćen glavama ne samo polovine čovečanstva nego polovicom biološkog života na zemlji.

Od tri zavere koje je klasična nauka, najviše u delima Pjera Renuvena 1928, Frica Fišera 1962, ustanovila, ostaje ono što nameće obavezu da se Nemačka smatra glavnim krivcem za rat 1914. „Policijska zavera“ je prva po značaju za uspeh Sarajevskog atentata. „Mađarska zavera“ je postojala, ali nije sigurno da bi uspela u atentatu, da nije postojala prva pomenuta okolnost. Atentat je delo treće zavere koja se naziva „Politički zločin“, u kome ubistvo tirana za izvršioca ubistva znači kaznu, a za njegov narod herojsko delo. Neposredne posledice ove hajke protiv Srbije i Rusije, koje su plod preuranjene kampanje oko stogodišnjice svetskog rata, mogu biti u ojačavanju onog dela muslimanskog vođstva u Sarajevu da destabilizuje Republiku Srpsku. „Albanska dijagonala“, kako je Musolini nazivao ulogu albanskog pokreta u osvajanju Balkana, će biti drugi veliki plod.

Fobija je grčka reč za strah, ali u moderno vreme nema karakter pasivne radnje straha, nego aktivnih napora protiv nekih naroda. Preko fobija, a najveća je bila antisemitizam u doba nacizma, agresivne vlade nastoje da pridobiju svoje narode u politiku koju vlada vodi, najčešće veliki ratovi. Današnja srbofobija, kao rukavac rusofobije, vrši tu funkciju kako se po prvim rezultatima vidi, vrši je uspešno.

U većini slučajeva ovakve fobije imaju iza sebe religioznu pozadinu. Jednako kao pre 1914, katolička crkva je ponovo „Instrumentum imperii“ ne više nemačke, nego američke imperije. „Sveta alijansa“ Amerike i Vatikana, konačno stvorena sporazumom pape Vojtile i predsednika Regana 1984, razorila je jugoslovensku državu. Ona će i dalje vršiti tu funkciju, najviše na Balkanu.

Mladobosansko pucanje na Vidovdan, 28. juna 1914, je otvorilo vrata stvaranju demokratske Evrope pod vođstvom Francuske. Nije čudo da je Versajski poredak na meti današnje američke politike. Kada je Margaret Mak Milan 1961. objavila prvo izdanje svog obimnog dela Pariz – Šest meseci koji su promenili svet 1919 (London, 2001, 2002), obiman predgovor je napisao Ričard Holbruk, tvorac rušenja jugoslovenske federativne države. Citira najpre Klemansoa da će Versajski mir za decenije i stoleća izazivati razne međunarodne krize. Holbruk za Jugoslaviju veli da je „izazvala četiri rata kada se krpljačina stvorena 1919. raspala rano 1991“. Veli da je, u vreme kada je vodio pregovore o rešavanju krize zbog ratova na području Jugoslavije, „sa svojim prijateljima pravio šale da je naš cilj da rasklopimo (undo) ostavštinu Vudrou Vilsona. Kada smo prisilili vođe Bosne, Hrvatske i

Federativne Republike Jugoslavije da zajedno dođu u Dejton, Ohajo, novembra 1995. i rešavali pitanje rata, u stvarnosti smo sahranili još jedan deo Versaja“. Pašić je bio slabo obrazovan čovek, koji je „voleo samo dve stvari – vlast i Srbiju… Njegova mala zemlja je imala velike snove koje je i on delio sa ostalima. Snovi su Velika Srbija, koja na istoku teži do Crnog mora, a na zapadu Jadrana, postavljena na velike kopnene puteve od Srednje Evrope do Egejskog mora“. Citiram Nikolasa Ruzvelta, „mladog rođaka velikog Tedija“ (Teodora Ruzvelta): „Oni su inferioran svet, i hoće li ih Sjedinjene Države anektirati“.

Rušenje Versajskog mira, sveta demokratije pod vođstvom Francuske je srušilo dve Jugoslavije, onu 1941, kao i drugu 1992. Kao i 1914, danas su mnogi ubeđeni da su za sve to krivi Mlada Bosna, srpska vlada, narod i država iza nje. Od velike buke i starih dana, danas ne razabiramo ništa drugo.