MILORAD PAVI - PREDEO SLIKAN AJEM

MILORAD PAVI - PREDEO SLIKAN AJEM

USPRAVNO 2

Nijedan neopaljeni amar ne treba u grob odneti!

Nekada u koli imali smo druga koji je ovo ponavljao kao uzreicu, ali nije izgledao kao neko ko tako misli o amarima. Izgledao je, da pravo kaem, kao neko ko sporo shvata, a brzo zaboravlja. Voleo je da kae: dan je bri od zeca, zaas ti utekne! bio je lepukast, ali neupadljiv, kao one prie to se mogu dvaput zaboraviti. U naoj ranoj mladosti on je na mene i ostale nainio snaan utisak u jednoj stvari sitnoj i sasvim nevanoj, izvalio je, valjda po svom obiaju, neto to se dopalo. Gledajui one mlade lepotice oko nas, to zgodnim momcima prataju glupost, ali runima ne prataju um, rekao je: "Sve emo mi to pojebati jue!" Ili je, ini mi se, pogodio da na Renoarovoj slici "Le Moulin de la galette" parovi igraju uz valcer "Poslednja plava sreda". Ili je bila neka trea takva zaludica, u ono vreme vana za nas. Poto ja, naravno, nerado pamtim one koji na mene ostave dobar utisak i sve istoga asa predajem potpunom zaboravu, o njemu sam jedva ta drugo upamtio.

Meutim, neke stvari sasvim nove i skoranje privukoe na njega panju svih nas u Beogradu sada, posle toliko decenija, kada nam jo jedino satovi govore istinu, i kada smo se tako pozaboravljali meu sobom, da sam, odluivi da o tom oveku ovde neto pribeleim, morao priznati samome sebi da sam mu zaboravio ak i ime. Tako za sada ova povest, ili ove ukrtene rei, jer svaka pria se slui ukrtanjem rei, nemaju ni ime svog junaka. A evo kako je izgledao kada ga nedavno opet videsmo.

Uao je plav ovek srednjeg rasta s dva indijanska razdeljka u kosi. Doneo je eir pun briga i duvankesu od jareih muda punu lula. Glava mu nikako nije htela stajati na sredini pomenutog eira, a ija u sredini okovratnika, pa ipak, bio je jo uvek lep i na njemu mi je najvie smetalo ono to se enama najvie dopadalo miiave noge, od kojih je jedna bila starija, i njegova neverovatna brzina deo lepote koji se ne moe naslikati. Najpre je toio pa onda poturao au, ali nije razlivao. No, nije on bio samo brz. Bio je od onih kojima se osmehnula srea.

Kao oni trkai na kratke staze to pri polasku upadnu u pucanj i stiu prvi, jer su krenuli istovremeno sa znakom, tako je i on (ve zaavi u godine) odjednom shvatio da ovek na svaka dva svoja depa ima jedan tu u koji otie nemilice sve to stie. I tada je nainio zaokret. Uspeniji deo ivota proveo je potom u Sjedinjenim Amerikim Dravama i drugde po svetu kao vlasnik mone tvrtke i finansijski magnat, parnjak ako ne Sema Voltona i Cucumija, a ono bar na njihovom tragu. Nosei svoju otro isklesanu senku, on je sada doao sopstvenim avionom da se u ovoj krmi sa kariranim stolnjacima vidi sa vrnjacima, jer voleo je ribu, a riba je uvek najbolja tamo gde su karirani stolnjaci. Sve to vreme od etvrt veka stranstvovanja on u snu i dalje nije umeo da vozi auto i ni no nije noio u inostranstvu. Sve te decenije u Americi, Beu i vajcarskoj on je sanjao da sahranjuje izme negde u Zemunu i da spava u Beogradu u nekim gvozdenim sankama s praporcima, koji mu zvee kad god se u snu pokrene.

im me ugleda, on rairi ruke i viknu:

Mio, poste moj premreni, pa od nas ostadoe samo oi!

Ne znajui tada jo uvek ko je on zapravo, ja se nainih kao da ga se seam i da je sve u redu. Uostalom, logino je da je on iz istih razloga upamtio moje ime iz kojih sam ja zaboravio njegovo. I ja jo kako pamtim sve one na koje sam bilo kada ostavio dobar utisak, pamtim, jer ovek uvek misli ispod svojih mogunosti, pa su takvi trenutci dobrih utisaka retki i treba ih spasti od zaborava, kojim e ih prekriti zauvek oni na koje je taj dobar utisak ostavljen.

Videi da ga ne prepoznajem, on se ne okrete od mene, nego sedosmo jedan uz drugog i on nastavi sa istom srdanou da pria, pri emu je po stolu neprestano svirao, kao na klaviru, neku polku, ostavljajui noktima na prekrivau tragove kao note.

Nemoj se sekirati dodade on kao da me skroz vidi nae uspomene, misli i oseanja mora biti da oduvek imaju boravite u drugim svetovima i ne zavise ba mnogo od nas ovde. Jer, vie lie (ma kakve da su) misli dva razna oveka jedna na drugu, no ovek i njegova roena misao meusobno...

U to vreme bila mu je umrla mati i on mi te veeri ispria neobinu priu, oigledno mislei na svoju nesreu, ali se iz prie videla neka izokrenutost, kao da je on umro, a mati ostala u ivotu.

Umre, dakle, priao je on nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je so iz sebe isplakala i suze joj potekoe neslane. Tako, plaui, jedne veeri ona zaspi i usni neki predeo, pola u sunci i cveu, i eta veselo neki svet, a pola u blatu, kii i mraku. I u tom blatu gleda njen sin.

Vidi, majko, ree joj on oni tamo etaju u osmesima i radosti ivih, a ovo blato, gde sam ja, to je od tvojih suza...

Mati kud e, ta e, prestade da plae za sinom.

A sin joj malo potom opet doe na san i pokaza joj kako njegov vrt lepo lei u suncu, ali u njemu nita ne raste, nita se ne moe oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cvee i voe zato to se ivi ovde plode.

Mati razumede priu, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog deka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku...

Eto, ta prosta priica zakljuivae moj nepoznati sabesednik ne bi zasluivala panje da nema mogunosti da se ona prevede na jedan posebni smisao. Ne valja je doslovno shvatiti. Taj drugi svet i vrtovi u kojima ivi njen sin, to je svet u kojem ive nae misli, uspomene i oseanja. Zar se to ne vidi ve na prvi pogled, toliko su to nezemaljske stvari i strane nama samima, koji smo samo njihova kotva na ovom svetu. I njen sin iz prie i nije drugo do njena neka misao, ljubav ili uspomena, jer ta su nae uspomene i ljubavi do naa deca na nekom drugom svetu? Sve to, rekoh, i zavisi i ne zavisi od nas. esto moramo ovde da se osmehnemo da bi tamo u naim seanjima ili ljubavima sinulo sunce, ovde da oplodimo enu da bi se tamo, u naim mislima zaela neka jabuka poznanja, nae suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko u naoj dui... Moda ja ne umem ni da iitam sve to se iz te priice moe iitati, ali...

Ali to nije razlog da ne popijemo jo po jednu skretoh ja razgovor na drugu stranu, kucnusmo se i ja se s aom okretoh drugima koji su sedeli s nama. A pri tom sam mislio: ovaj i na dupetu ima ui, uvaj ga se!

Ali, taj drugi kome se okretoh (jedan od naih vrnjaka, inae lopov da e stolicu ukrasti) odmah pree na stvar i ree mi da je Atanasije Svilar (eto najzad i tog imena tako dobro zaboravljenog) nedavno bio primljen s grupom poslovnih ljudi iz SAD u audijenciju kod Predsednika. Zamisli, Atanasije Svilar, taj isti koji nekad nije imao para ni da se oeni, a nekmoli da kupi novine, u Belom dvoru na Dedinju, kod Predsednika Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije!

I meni je nastavi on pazei da nas gost iz Amerike ne uje Atanasije Svilar uvek izgledao kao neko ko ima jajca a nema umanca. Ali, sam vidi, grdno smo se prevarili. Zamisli, taj se nije ak ni prezivao Svilar, nego se zvao Atanasije Fjodorovi Razin. Ni manje ni vie! Kao neki ruski knez ili kozaki car, to pije votku drei staklo zubima mesto rukom. Nije njemu mati uzalud od najranijeg detinjstva govorila vi! Elem, istina nije ni u dari ni u meri, nego u kantarskom jajetu. To rusko prezime naega Svilara ostalo je negde u Sibiru zajedno sa Atanasijevim ocem. Mati se vratila iz Rusije u Beograd i valjala se, kau, po buretu, da ne rodi, ali je Atanasije ipak ugledao sveta. Tako, mesto da pije votku i razbija au o mamuzu, a tanjir o tavanicu, on je odrastao ne znajui nita o svom poreklu kao bedni Tasa Svilar to gleda svojim plavim oima kao kroz led. Primera radi, nikada nije ni pomislio da se ala o uvenom moskovskom matematiaru koju pria ceo Beograd i koju moda ponavlja i on sam, odnosi na njegovog roenog oca. A to se tie tog njegovog oca, Fjodora Aleksejevia Razina, za njime su tamo u Rusiji ostale raskone moskovske odaje u kojima je uvek jesenje popodne jedne petrogradske subote i pomenuta

ALA O FJODORU ALEKSEJEVIU RAZINU

U Staljinovo vreme u Moskvi je iveo ugledan matematiar. Zvao se Fjodor Aleksejevi Razin, bio je nekada lep ovek i dobar peva, sada za pesmu izgubljen, nosio je puna usta suvih zuba i osmeh kao zalogaj drao u levoj polovini eljusti.

Kako to biva ponekad, poraze njegovih neprijatelja u struci iskoristili su drugi, a njegove sopstvene poraze okrenuli u svoju korist prijatelji. Odavno na univerzitetu, krepak iako jednom nogom u starosti, voleo je da kae: sad vam svaki balavac ima pedeset godina! Krajnje nesnalaljiv u svakodnevnim poslovima, iveo je otac naega Atanasija Svilara osim sveta i toliko zaokupljen matematikim poslovima da su u Moskvi ponavljali njegova poreenja, kao na primer: "Dobro vino mora ostaviti u istima opor ukus matematike greke."

Elem, toga Fjodora Aleksejevia Razina jednoga jutra poseti u kabinetu potpuno nepoznat ovek. Nosio je u rukama karte od onih nainjenih prema ikonama. On odmah razmetnu karte po Razinovom stolu, pri emu sveti Nikola izae prvi; potom baci svetu Paraskevu (Petku), sv. Iliju gromovnika i zastade kod Goluba. Taj posetilac, sasvim mlad ovek, ree nekako uzgred i gledajui u karte, da profesorov veliki meunarodni nauni ugled namee obaveze svima, pa i samom Fjodoru Aleksejeviu. Odmah zatim neuvijeno predloi Razinu da ue u komunistiku partiju. Pokupio je jednim zamahom ruke sve karte sa stola, sem svetoga Nikole, i zakljuio primakavi se Fjodoru Aleksejeviu:

Svaku priu treba ostaviti da malo odlei. Ako preko noi naraste kao testo za hleb, dobra je. Ova tvoja je odleala i sada treba pei. To bi imalo i meunarodnog odjeka...

Profesor se branio da se ne razume dovoljno u takve stvari, da je ve u godinama, da mu vreme odlazi na projekte instituta, sve je bilo uzalud. Posetilac se izraknuo strahovito, hteo da pljune nasred sobe, predomislio se, progutao, ali nije izdrao, nego je nogom razmazao po podu onaj neizbaeni ispljuvak.

Uzeemo ti to u obzir dodao je ne ubijamo mi niije vreme. Imamo mi ta da ubijamo.

Uzeo je svetoga Nikolu i otiao.

Fjodora Aleksejevia su ulanili i dobio je uskoro poziv za prvi sastanak. Po njega je doao vratar sa fakulteta, oveuljak kojem je uvek plakalo levo oko, profesorov vrnjak i moe se rei, prijatelj. Uoe u dugi hodnik pun stolica i dima gustog da se moe eljati. Sedoe i sastanak poe. Profesor ija je metodinost i brzina bila poslovina, odmah uze da belei svaku re. Nametao je nogu u cipeli vrtei njenim vrhom i zapisivao. Tako je inio i dva naredna sastanka, a na onom sledeem javi se da govori. U meuvremenu, shvativi ta se od organizacije kojoj odnedavno pripada oekuje u tom trenutku, on je kod kue razradio sistem neophodnih mera koje se moraju primeniti ako se hoe postii eljeni cilj. On je kao matematiar znao da se svaki dan lepote u ivotu plaa jednim danom runoe i sve je svoje zakljuke preneo u matematike formule, koje su neumoljivom logikom brojeva nametale reenje.

Dolazei, usput je kupio pirog, poto je na poslu ogladneo, strpao ga u dep i uao u poznati hodnik. On je, naravno, oseao da je inventar budunosti u stvari prebaen iz podruma prolosti: otuda su dopremljeni teki tovari ve odavno zaboravljene, istroene i trule starudije u novo, jo neposednuto stanite. I to je na sastanku rekao svojim neiskvarenim jezikom brojki, podvukavi da ono to trae drug A iz komiteta i drugarica B iz prateih slubi, ne moe da u rezultatu da (kako oni oekuju) C, nego Y, pa prema tome da bi se dobilo eljeno C, neophodno je i logino menjati ba ono to oni... Uostalom, ko hoe da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inae od posla nema nita...

Na tom mestu usred reenice njega prekide jedan bojaljivi glas:

Izvinite, drue profesore, da li biste mi dali komadi piroga? Iz profesorovog depa je neodoljivo mirisao pirog s lukom i sada ga je neko iskao.

Razin se malo zbuni, izvadi pirog, prui ga vrataru (jer to je on traio), ali utisak je bio naruen. Dok je profesor zbunjeno krpio zavretak svojeg izlaganja, jedna ruka ga naglo povue za kraj kaputa i prisili da sedne. Bio je to opet vratar.

Imate li para? proaputao je im se profesor naao na seditu kraj njega.

Molim?

Imate li, Fjodore Aleksejeviu, para kod sebe?

Neto malo... ali zato?

Nita ne pitajte. Uzmite ovo, ali da niko ne vidi... Ovde imate trideset rubalja. I sluajte me paljivo. Za vae dobro govorim. Odavde nemojte uopte ii kui. Nikako kui. Vie nikad. Ni za ivu glavu. Idite pravo na riku elezniku stanicu, ili koju drugu, i uhvatite prvi voz koji naie. Bilo koji. I nemojte silaziti dok se voz ne zaustavi na poslednjoj stanici. to dalje, to bolje. Onda siite. I ne govorite nikom ko ste. Potom kako vam bude... Mrak e vam biti krov, a vetar jutro. Idite sad...

I Fjodor Aleksejevi, koji nije mnogo znao o stvarima od ovoga sveta, ogrnu svoj injel od vate i poslua prijatelja.

Treeg dana puta, ve sasvim izgladneo, utonuo u jutarnji predeo koji kao da je slikan vinom na staklu voza, on zavue ruku u dep i napipa pirog. Onaj isti koji mu je zaiskao vratar i neprimetno mu ga opet strpao u dep. Sada mu je doao kao elavom kapa, ali im zagrize, voz pisnu, zviduk mu probode zalogaj u ustima i svi sioe. Bila je to poslednja stanica. Fjodor Aleksejevi pomisli sa strepnjom: Rusu je lepo samo na putu, izie i uroni u beskrajnu tiinu koja je od Moskve dovde rasla sa svakom prevaljenom vrstom. Koraao je kroz sneg dubok koliko i tiina i gledao kako kue vise o nepominim dimovima privrenim za nevidljivo nebo kao zvona za zvonaru. Sputan na mrazu promuklo je skiao neki pas. Stajao je na grani drveta kao ptica, jer mu je lanac bio suvie kratak da u snegu naini log.

Razin se okrenu oko sebe. Nije imao kud i nije znao ta da radi. Sve je bilo zavejano, a u Rusiji u to vreme gostionica nije bilo ni u Moskvi, a nekmoli ovde, gde od oveka ostaju samo mrazobolne ui. Opazio je uz jedna vrata prislonjenu lopatu i, ne mislei nita, prosto da se ugreje, dograbio je i poeo da isti sneg.

Poto je bivalo sve hladnije, tako da se usne nisu smele olizati jer bi se slepile, a kako je opet, Fjodor Aleksejevi bio jo u snazi i sistematian kao uvek, posao je napredovao da bolje biti ne moe. Ne samo da je razgrnuo metar i po visoke smetove otvarajui put kui od koje bee poeo, nego je pod pravim uglom sada poeo raiavati glavnu saobraajnicu. Usput je zakljuio da su venost i beskraj nesimetrini i zabavljao se pokuavajui da proveri ovu misao matematikim putem. Utom razgrte nanos sa nekog duana i u izlogu opazi jedva itljiv oglas. Hukao je u staklo i itao:

FOTOGRAFISANJE DUE U TRI DIMENZIJE

RENDGENOSKOPIJA SNA

Unapred se zakazuje na sedam dana. Vri se generalna proba. Takoe se trae najuspeniji snimci snova svih formata u boji i crno-beloj tehnici. Posebno se honoriu uspeno snimljena seanja, koja dolaze u obzir za emitovanje u TV mreama. Magnetoskopski snimci deijih misli bie otkupljeni po posebno povoljnoj ceni i distribuirani kolekcionarima i zatvorenim video-sistemima.

Razin se zbuni, oseti se kao da mu je neto spralo s lica obrve, brkove i ui, htede da spusti ruku na kvaku, ali tada opazi da je ispod neverovatnog oglasa neko olovkom dopisao:

Radnja u najmanju ruku zatvorena.

Razin se nasmeja s olakanjem, ali od toga mu mraz ue duboko u usta i on brzo nastavi posao. Popodne ve je bio stigao do glavnog trga i tu ga otkrie.

Metani su odmah shvatili da pred sobom imaju najboljeg istaa snega od kada sneg pada u ovim krajevima i uputie ga pravo u mesni odred za odravanje istoe na ulicama. Iz pustinje se pojavio nepoznati ovek rekoe ali taj ume s lopatom. Dali su mu aja, eera i kaiicu, dodue bunu i s uvrnutom drkom, kao da je neko ogromnom snagom hteo da iscedi neto iz te drice, suzu, malo aja ili kap masla. Tek, on se ugrejao kraj pei, srknuo aj i zabezeknuo se. Bio je to uveni beli aj, koji se u carskoj Rusiji prodavao funta za deset srebrnih rubalja, a psi pojeni tim ajem postajali su tako besni da su razdirali sve to dohvate. Ali, nije stigao ni da se upita otkud ovde i ovima takav aj, a ve se ponovo naao na snegu, ovoga puta u crnoj grupi gradskih istaa. Oslunuo je ta mu poruuje tiina koja se upravo zavrila i prionuo na sneg jo ee, shvatajui da e uvee dobiti i prenoite sa ostalima.

I tako je poeo njegov novi ivot. Prao je arape snegom, pio aj od snega i istio sneg tako da je do kraja zime proglaen za najboljeg u smeni. Budio se sa otiscima uha u pekiru mokrom od suza i bale, koji mu je sluio umesto uzglavlja i besomuno je istio sneg. Sledee zime o njemu su pisale mesne novine, a kroz dve godine pojavi se u prestonikoj "Pravdi" beleka o njegovim uspesima. Postao je najbolji ista snega u o kugu i jedan od najboljih u itavoj zemlji. Ponekad je uvee sanjao dvanaest brodova pod imenima dvanaest apostola, ili trinaest konjanika to nose raspee i baldahin, pokuavajui da u trku stignu etrnaestog konjanika. Kada ga uhvatie u senku baldahina stadoe.

Ko si ti? upitali su ga Hristovi uenici okupljeni oko raspea, onako iz sedla. Ja sam etrnaesti uenik uzvratio je nepoznati ispod baldahina i Razin se probudio. Lice mu je bilo puno nekakvog peska, protrljao ga je i zakljuio da su to osuene suze iz snova. Plakao je u snu za svojim sinom kojeg nikada nije video, iako ga je imao. Oigledno, jo uvek snovi i suze dolazili su iz njegovog biveg ivota, kasnili su. A potom je ustao i hteo da se lati lopate.

Ali, tog jutra nisu mu je dali. Zadrali su ga u baraci. Doao je da ga vidi jedan mlad ovek. Krajevi obrva i brkova paljivo su mu bili zavueni pod al kojim je uvijao glavu. Njegov pogled pade po licu Fjodora Aleksejevia kao praina, mladi skide jednoprstu rukavicu i u ruci mu se pojavi upaljena cigareta. Stavio je cigaretu u usta, izvadio no otren za levaka i komad slanine, odsekao levom rukom pare, pruio ga Fjodoru Aleksejeviu i odmah preao na stvar. Ugled najboljeg radnika koji uiva Aleksej Fjodorovi (tako se Razin prijavio u svom novom mestu i tako su ga zvali) obavezuje sve, pa i samog Alekseja Fjodorovia. Treba zato da ue u komunistiku partiju. I to neodlono. To bi imalo veoma dobar odjek i izvan mesta, ire gledano...

Razin se sledio kada je uo ovaj predlog i mozak mu je poeo raditi brzo, ali on u kako se u prozor zakalja vetar, pa odustavi od razmiljanja ree:

Ali, dragi drue, pa ja sam nepismen, kako mogu biti takav u partiji?

Nita zato, Alekseju Fjodoroviu, nita. Imamo mi jo takvih kao to si ti. Natalija Filipovna Skargina njima lepo slovca pokazuje, teaj za nepismene vodi i vas emo tamo sa ostalim bezgramotnima, pa kad izuite, poeete i na sastanke dolaziti, a dotle jedno mesec dana neemo te uznemiravati.

I tako Fjodor Aleksejevi ode Nataliji Filipovnoj. Naao se u lepoj drvenoj zgradi, u hodniku zatekao gomilu lopata i 24 para izama. Izuo se i sam i uao u neverovatno nisku odaju punu skamija. U njima su sedela 24 polaznika kursa Natalije Filipovne, puili su se onako mokri, grizli krajeve olovaka i pisali po diktatu same Skargine slovo i: kosa tanka, uspravna debela... Pe je pocupkivala u uglu i prosipala vodu pristavljenu za aj, Natalija Filipovna je sedela iza stola i obratila se radosno novodoavem, koji je grbinom odirao tavanicu:

Poginje, poginje glavicu! Tako i treba pred nastavnicom. Zato se odvajkada niska, to nia tavanica udara, da se ne kooperite. I posadila je Fjodora Aleksejevia, ponudila ga ajem, pri emu se videlo da je Natalija Filipovna Skargina u stvari stajala iza svog stola i da je takvoga rasta da izgleda kad sedi kao da stoji. Potom se okrenula tabli, iz uha izvukla komadi krede i poela as matematike.

Jedan plus jedan pisala je i naglas sricala Natalija Filipovna jedan plus jedan jesu dva! I to i u ponedeljak i u utornik, upamtite. I jue su bili i bie vo vjek i vjekov dva i samo dva.

U sobi je bilo toplo, pe je poela da eta ko putena s lanca, svi su sricali: jedan plus jedan jesu dva, Fjodor Aleksejevi i sam je uzeo plajvaz da pribelei ono sa table i tada ne izdra. On tek sada shvati da se, otkad je uzeo lopatu da isti sneg, ne znoji vie i da sve to neisceeno mora nekud iz njega napolje. I prvi put za sve ove godine ne izdra. Ustao je odluno, odmah udario glavom o tavanicu, iziao na tablu, obratio se svojim predanjim samouverenim glasom Nataliji Filipovnoj koja je nemo gledala u njega i rekao na zaprepaenje svih prisutnih:

To je matematika XIX stolea, draga Natalija Filipovna. Dozvolite da to primetim. Dananja, moderna matematika drugaije gleda na stvari. Ona zna da jedan i jedan ne moraju uvek biti dva. Dajte mi tu kredu za asak, pa u vam odmah dokazati.

I Fjodor Aleksejevi je poeo uroenom brzinom ispisivati po tabli brojeve. Jednaina za jednainom se redala, u prostoriji je vladao tajac, profesor je prvi put posle toliko godina ponovo radio svoj posao, dodue, onako pognut nije imao najbolji pregled brojki, kreda je udno nekako kripala i odjednom rezultat je ispao sasvim protiv oekivanja Fjodora Aleksejevia opet 1+1=2.

Trenutak! uzviknuo je Fjodor Aleksejevi neto nije u redu, samo trenutak, odmah emo videti gde je greka a po glavi mu se motala besmislica: Sve izgubljene partije karata ine celinu! i od nje nije mogao da rauna. Misli su grmele u njemu i grmljavina misli zagluivala je sve ostalo.

Ali, njegova besprimerna umenost ila mu je naruku, on je odmah znao gde e nai omaku i poleteo kredom po redovima ispisanih brojeva, sa kojih se ve krunio beli prah.

I u tom asu ceo razred, njih dvadeset etvorica, svi sem Natalije Filipovne Skargine, poeli su uglas da mu apuu reenje:

Plankova konstanta! Plankova konstanta!

Corporatiae illustrae

"ABC ENGINEERING & PHARMACEUTICALS"

(Californiae)

FUNDATORI

ILLUSTRISSIMO DOMINO

ARCHITECTAE ATHANASIO RAZIN

ob

decimum vitae lustrum hic tomus a sodalibus amicisque in observandi signum

dedicatur

OSNIVAU

uvenog preduzea

"ABC ENGINEERING & PHARMACEUTICALS"

(Kalifornija)

najuglednijem Gospodinu Gospodinu

ARHITEKTI ATANASIJU RAZINU

uz godinjicu ivota

ova se Spomenica u znak prijateljstva i uvaenja posveuje

USPRAVNO 1

Pripremajui ovu Spomenicu naem prijatelju, drugu iz kolskih dana i dobrotvoru, arh. Atanasiju Fjodoroviu Razinu, alias Atanasiju Svilaru, koji je nekada ispisivao svoje ime jezikom po leima najlepe ene jednog pokolenja, a sada ga ispisao zlatnim slovima u zvezdane knjige posla stolea, postao veliki raunopolaga, ija no nosi deset dana, Urednitvo je imalo na umu da punu istinu o njegovom ivotu i radu neemo saznati nikada. Jer, kako sam Razin kae, istina ne podnosi promenu kontinenata, a nae jednaine uvek kasne za svojom tanou. Grko "ne" ne znai isto to i jevrejsko "ne".

Treba odmah rei da ovde nee biti razmatrana struna strana delatnosti naeg Atanasija Fjodorovia Razina, arhitekte i osnivaa ABC Engineering & Pharmaceuticals California. Dovoljno je rei da su mu snovi bri od snova drugih ljudi, da on sanja bre od konja i da mu telefoni ru ko puna tala drebaca javljajui o tim snovima. Zainteresovane za tu stranu ivota arh. Razina upuujemo na izvore neuporedivo pozvanije i potpunije no to mogu biti ovakve spomenice, ma kako sastavljene od srca nekome kome, kako se kae, moe da svira banda im se pone umivati. Dovoljno podataka o tome poslovanju njegovom i njegove tvrtke daju: monografija ABC Engineering & Pharmaceuticals (Ohio, 1981) i jednoasovni dokumentarni film Colors In the World Without (Boje u svetu crno-bele tehnike"), snimljen 1980. u Kaliforniji.

Kako je i kada arh. Rain stekao imetak od kojeg bi mogla iveti pokolenja ne zna niko sem njega. A ovde, meu njegovim kolskim drugovima, pria se tek toliko da je on pri prvom odlasku u inostranstvo kupio jednu stolicu. Obinu stolicu od gvoa i drveta. Bila je to stolica u nekom bekom ili vajcarskom parku od onih to se iznajmljuju za dve pare na sat da bi se moglo posedeti pod sveom senkom kestena. Kupio je, dakle, takvu jednu stolicu, vezanu lancem za drvo, ali je nije kupio za dan ili dva, nego zauvek. Potom je u jednoj knjiari na Bulevaru Sen ermen u Parizu ili negde u Cirihu, gde je voleo da svraa i aska s prodavcem listajui knjige, zatraio da kupi jednu od stolica koje su stajale posetiocima na raspolaganju. Nema on nita protiv odmah je umirio vlasnika radnje da u njegovom odsustvu seda u tu stolicu ko naie, ali prilikom njegovih poseta, hteo je da ima obezbeenu svoju sopstvenu stolicu u knjiari. I imao ju je. Potom je kupio jednu stolicu od pletene slame u kafani hotela Graben" u Beu i glad za stolicama se probudila u njemu. Svu no je nervozno eljao bradu, a danju kupovao stolice na sve strane uzimao je sedita po bioskopima u Parizu, u vozu na pravcu od Stokholma do Minhena kupio je klupu, nabavio je kamene banke po grobljima od Campo santo di Genova do Meksika. Kupio je potom u Londonu dve naslonjae u drugom redu opere Covent Garden kao i dve skamije u londonskoj katedrali sv. Pavla, kupio je gospodin Razin jednu klupu obloenu barunom u Luvru, stalno mesto u avionu na liniji ParizNjujork, jednu platnenu naslonjau za rasklapanje i sunanje na brodu koji povezuje Aleksandriju sa Haifom, i najzad, posle svega, kupio je arh. Razin za basnoslovnu svotu sedite u italijanskom parlamentu, i to bez ikakve elje da u njemu sedi li ne-daj-boe glasa. Kupio ga je samo zato da u tampani katalog sedita, naslonjaa, klupa i stolica koje se nalaze u posedu arh. Razina, na irokom podruju od burmanskih hramova do crkve svetoga Petra u Rimu, moe da unese i takav podatak.

Na svaku od svojih stolica, koje jedva da je ikad upotrebio, stavio je metalnu ploicu sa svojim imenom i prezimenom. Na koji nain je od te i takve kupovine arh. Razin doao do ugleda i bogatstva ta pria ne kae. Pria kae samo da je radio tako uporno da su mu za rukom naoari esto padale u spana s ovetinom dok bi smiljao svoje budue poteze. O tome, dakle, nepoznatom arh. Razinu i o njegovim poslovima ovde nee biti rei.

Ovde se, u ovoj Spomenici, stavlja teite na poreklo, ivot i karakter arh. Razina, oveka koji je razlikovao mediteranski tip sna od kineskog tipa sna, kako rekosmo, arhitekte koji je jednom rekao da je razlika izmeu srpskog i hrvatskog jezika u tome to je to jedan isti jezik, s tim to je srpski retuiran u dorskom stilu, a hrvatski u stilu cvetne gotike, najzad, ali ne na poslednjem mestu, bie ovde rei o poslovnom oveku koji je, kao kocka, uvek imao na raspolaganju est razliitih koraka. Osvrnuemo se i na sudbinu njegovih roditelja, na oca, moskovskog matematiara znatnog ugleda, koji je verovao da se XX vek nikada nee zavriti, i na mater, Anu, roenu Nikoli, udatu Razin, preudatu Svilar, koja je sina nauila da ivot nije lek od smrti kao to je smrt lek od ivota. U ovoj Spomenici bie posveena duna panja i voljenoj supruzi arh. Razina, Vitai Milut Petki, udatoj Pohvali, preudatoj Razin, iji udni glas je odjeknuo na tri kontinenta i ije trepavice, kao posute pepelom, nismo nikada zaboravili. Njen osmeh koji probada obraze pratio je arh. Razina onih prvih dana kada se jo njegova srea smeila na njega kroz zatvorena vrata. Jer, u asu kada je ve bio uspeo, arh. Razin je i dalje doivljavao neto kao otpor materijala, inerciju sudbine ili pregrevanje vremena. Sam pria kako mu tih prvih dana u belom svetu zvona na vratima nisu zvonila pod prstima, koulje mu se nisu vie prljale, ali su se strahovito guvale na njemu, bio je snaan, mogao je pojas raskinuti trbuhom, ali ptice su mu meketale ko koze, a mastilo nije htelo napolje iz pera kada je trebalo potpisati neki od ugovora, koji su ve dostizali basnoslovne svote. Tada je shvatio da ovek ne stari ravnomerno uz asovnike, nego ponekad za tri dana vie no za godinu. Sve se oko njega ponaalo kao ranije, njegove lule i dalje nisu vukle, nad njim je letelo nebo pegavo od ptica, kao pastrmka, krevet se pod njim izvrtao kao un i njega potapao u san, on je i dalje, kao svi nesreni ljudi to ine, estitao prijateljima novu godinu krajem prethodne, da ne bi i njima kao njemu srea okretala lea, a njegov poslovni hram ve je bio sazdan, previsok i udan, jedne cele vaseljene i pupak i klju, nasledni vepar kome na leima niu trave; ve je dobijao trku, a vreme oko njega i dalje je stajalo, kao to ponekad i carsko vreme u maglama hoe da stane. I jedino su ga hteli Vitaa i pare.

Ali tako kao nikoga, otkad je Hristos podignut zajedno s krstom na koji su ga zakovali...

A onda je polako za gospoom Vitaom i za tim novcem krenulo i ostalo za njime, sve do mnogih prijatelja, i kolega u struci, ije ruke ispisuju ove stranice priinom decom, jer kao to rekosmo, Pria ostaje nedokuiva.

Ovde e dalje, kao to prilii, posebna panja biti posveena onim, na alost retkim stranicama koje je o sebi ispisao sam slavljenik, prijatelj na arh. Atanasije Razin. Te su stranice ispisane skvrenim prstima (kao da je arh. Razin hteo da krsti hartiju a ne da pie po njoj) i najee unoene u one belenice arh. Razina, uvene zbog lepih slika koje je stavljao na njihove korice. U te svoje omiljene sveske velikih razmera on je godinama unosio beleke i drugo od znaaja za njegov privatni, a ne poslovni ivot, od ukrtenih rei iseenih iz raznih novina Evrope i Amerike, do arhitektonskih planova, o kojima e ovde jo biti govora.

Od ruke samoga Atanasija Fjodorovia ostalo je ipak veoma malo tiva, i ono je sve uneto u ovu Spomenicu. Jedno su zabeleena seanja na Razinove prve susrete u beogradskoj operi s potonjom gospoom Razin, tada jo mladom Vitaom Milut, koja je u to vreme govorila re po re, zastajui kao da upa obrve. Drugo, to je zagonetni tekst o tri sestre, Olgi, Azri i Ceciliji, koji je prepisan rukom arh. Razina, ali ga on sam nije sroio, kao to se odmah, od prvih redaka vidi. Zabeleila ga je nepoznata osoba, toboe prema prianju samoga Atanasija Fjodorovia, i to kada je on ve bio direktor ABC Engineering & Pharmaceuticals. Iako ta lana ispovest nije nimalo verodostojna, mi je takvu kakva je dajemo na uvid itaocu iz dva razloga, od kojih je svaki sam dovoljan. Prvo, sva tri napisa sam arh. Razin uneo je u svoje belenice. Drugo, mi nemamo i neemo nikad imati dovoljno podataka o tome kako je vratolomni poslovni uspeh arh. Razina ostvaren, pa nam ti tekstovi o tri sestre dobro dolaze da popune prazninu.

Oni koji se seaju kako je na Atanasije nekada voleo liku orbu od sira i kako je zapisao one stihove proitane na papuici tramvaja pred iskakanje na Terazijama", nee nikada naslutiti strahoviti put koji je Atanasije Razin prevalio od predratnih beogradskih bioskopa u kojima se uz program u utoj tehnici sluio rotilj i pivo s jajima bojenim u luku, do oveka koji poseduje 2% svetskog dohotka od plasmana nuklearne opreme u miroljubive svrhe.

Deo te zagonetke moda se moe prozreti na osnovu porodinih fotografija arh. Razina i Vitae Milut, ali ilustrativni materijal izostavljen je po izriitoj elji samog arh. Razina, iako je bio za potrebe ove Spomenice ve pribran i spremljen za javnost. Nasuprot tome, prireivaima Spomenice najljubaznije su stavljene na raspolaganje od strane ureda arh. Razina neke druge porodine isprave, kao i kopije tri pisma, koja je nepoznati dounik nekog neidentifikovanog don Donina Azereda poslao svome nalogodavcu. Ta pisma se neposredno odnose na ivot gospodina Razina i gospoe Vitae. Najzad, ova Spomenica obuhvata i seanja gospoe Svilar, matere naeg prijatelja i dobrotvora, sastavljena na zahtev nekog novinara, ali je neizvesno jesu li te stranice uspomena gospoe Svilar ikada ugledale sveta.

Ovde neka bude reeno jo toliko da je arh. Atanasije Razin u Beu, gde se naao na poetku svog novog puta kao arhitekta u godinama, uinio odmah tri stvari: odbacio i zaboravio svoje staro prezime Svilar, pod kojim smo ga znali u koli, pod kojim je diplomirao na arhitektonskom fakultetu u Beogradu i pod kojim se oenio prvi put. Drugo, obrnuo je no za dan i poeo prvi put u ivotu raditi danju, umesto kao dotle, nou. I, tree, postavio je samome sebi zadatak: zamisli da sve to nisi voleo jesi voleo! I tada je preao, kako sam kae, na stranu svojih neprijatelja i odmah mu je sve krenulo.

Prvih dana svog stranstvovanja arh. Razin je u Beu posetio jednu drugu uglednu linost iz naeg kruga i ini se da je poetak njegovog poslovnog uspeha zaet iz tog susreta. Re je o arh. Obrenu Opsenici poznatom pod nazivom gospodin koji sanja mirise". Opsenica na bekom Ringu ima stan u blizini Burgteatra, meh za razgorevanje vatre, nainjen od risovine, lei pod njegovim nogama kao iva zver, on ima kosu boje stakla, ukovrenu na krajevima kao udice i lice bezizraajno kao kravlja balega. Ali, on je, u stvari, vet ovek, koji jezikom moe u ustima zameniti kotice vinjama. On jede noem, preskae viljuku, nosi dvaput vezanu manu i gosta je primio sa izuzetnom panjom.

Obojica su se nasmejali, pri emu je osmeh Opsenici zatvorio oba oka, i seli su. Opsenica je sejao svuda po svojim sobama aice od biljura i bojenog stakla, esto nedopijene, i imao je obiaj da lie nokte. Odmah je rekao posetiocu da je spreman da svoju gotovinu stavi u slubu onih graevinarskih zamisli koje je arh. Svilar (sada ve Razin) projektovao jo u mladosti u zajednikoj otadbini i koje tamo nisu mogli ostvariti iako su eleli...

Ja sam doao po tvoje pare, a ne po tvoje savete uzvrati na to Razin a to se tvoga predloga tie, najlepi primerci graevinske umetnosti koje znam jesu jedan zahod u Francuskoj, jedna tamnica u paniji i jedno groblje u Italiji. Zato onda biti arhitekta?

I tada je arh. Razin apnuo neto Obrenu Opsenici. Ovaj je olizao nokte, dotaknuo svojim tapom vrh Razinove cipele i dao pare. Iz tog obnovljenog prijateljstva, te gotovine i saradnje, poela je polako nicati velianstvena kalifornijska tvrtka arh. Razina ABC Engineering & Pharmaceuticals.

USPRAVNO 5

Seam se, u mladosti, kada se jo nisam prezivao Razin kao sada i nisam znao ko sam, dok sam jo iveo u bedi i pod kapom se umivao, zateem se jedne veeri na nekoj zabavi. Stojao sam sam po strani i stideo se svog odela i svojih godina, kada mi prie domaica i posadi me na jedan od onih starinskih divana to na svojih est nogu stalno pomalo koraaju po sobi. Oseao sam se kao u sedlu, a devojka koja je sedela do mene gledala me je netremice, oima koje su isprva bile tople, a onda su se na meni, kao na ledu, poele hladiti. Kada se sasvim ohladie, ona ree da bi mi rado ispriala jednu zgodu koja se desila njoj i njenoj sestri. I ispria.

Ja i moja sestra reismo sjeseni 1949. godine da odemo u operu. Oni koji su tada bili mladi pamte obiaj da se po lepom vremenu bez kaputa izae izmeu inova na pozorini trg u etnju, pa da se posle vrati u toplo gledalite na ostatak predstave. To se tada tako volelo i vratari su dozvoljavali da se sa odsekom karte ponovo ue. Te veeri davali su se Boemi, imale smo tri karte, za nas dve i nekog naeg dalekog roaka kojeg nam je mati naturila mada ga nismo poznavale i dotle ga nismo valjda nikad ni videle.

Ko zna na koji vetar mu radi pamet primetila je moja sestra pri polasku. Ali on nije doao, iz razloga koji su njemu jasniji no nama, i nas dve ustupismo treu kartu. U ono vreme bilo je mnogo potranje za operskim i pozorinim kartama, iako su one bile veoma skupe. Vee je bilo lepo, mada se hladilo brzo, kao veera. Gomila mladog besnog sveta tiskala se pred pozoritem kroz vetar pun lia i pegav kao dalmatinski pas. Primetismo jednog mladia koji je u onoj guvi pio pivo iz boce, oslonjen na sandue s operskim oglasom. Na njega se nekako saalismo i ponudismo mu kartu vie.

Fotelje, drugi red ree mu sestra.

On pomisli da hoemo da mu naplatimo, uini mu se skupo takvo mesto i odvali:

Neka, mogu ja da svrim i stojei.

Sestra se okrete od njega, ali ja ga ubedih da mu ulaznicu ustupamo besplatno. On spusti nedopijeno pivo na sandue, uze kartu od sestre i uosmo.

Obrve i brkove imao je blistave kao da su olizani. Bio je ljubazan, jako namirisan i mogao je inae lep nos da sastavi s bradom kao to se ponekad doruak sastane s rukom. Ree nam da ne voli pozorite i da pozorite ne voli njega. Njemu, veli, opera izgleda kao podjarivanje vatre trubama, sviralama i bleh muzikom, kao duvanje u oganj najlepih pesama uz pomo boanstvenih glasova, a tamo, s druge strane, vatra kao svaka vatra, moe se i balegom podjariti.

Kad predstava poe, on je usred Boema tiho, tano i veoma lepo zvidao arije iz Toske. Kad smo posle prvog ina izile u etnju pred pozorinu zgradu, videle smo i njega kako opet pije pivo iz svoje boce. Ali, na poetku drugog ina nije se pojavio. Pored nas sada je sedela neka bakica s punom punom prepeliijih jaja, kako je u njenoj mladosti valjda bila moda. Mladi je bio nainio dobar pazar. Dobio je ulaznicu, odgledao prvi in ne davi ni dinara, potom prodao bakici dve neiskoriene treine karte i odmaglio na pivo s novcem u depu. Tako smo mislile, ali nismo dobro mislile. Posle drugog, na treem inu pored nas se pojavi devojica od desetak godina otprilike, krezava i uvezane ruke. Donela je nekakvu knjigu u pozorite i listala je onako u polumraku jedva obraajui panju na pozornicu. Posle predstave doekae je pred izlazom neki ovek i veoma doterana ena. Mladi je, dakle, prodao i trei in i pri izlasku videle smo ga kako loe svoju novu bocu piva kupljenu novcem od nae karte...

Sjajna pria primetio sam nepoznatoj hvala to ste mi je ispriali.

Hvala vam to se pria desila uzvratila je ona zagonetno.

Ne razumem rekao sam.

Zar niste prepoznali priu? upitala je ona tada.

Ne rekao sam neodluno i seanje je poelo da mi raste brzo kao ui u akoj klupi, ali uzalud.

Taj mladi koji je pre toliko godina prodao onu kartu bili ste vi.

Ja? zaprepastio sam se. A zaprepaenje je dolazilo od toga to se ja nisam mogao setiti niega slinog, a u isti mah sam znao, naravno da sam znao, da prokleta stvar nije izmiljena i da je nepoznata govorila istinu. Pa ipak upitah:

Otkuda vi to znate tako pouzdano? Da niste pobrkali?

Ako sam pobrkala ja, nije i moja sestra, koja vam je ustupila kartu.

A gde je sada vaa sestra? upitah glupo, tek da neto reknem.

Ona je ovde, sedi s vae druge strane. Zapravo, tano sedimo kao onda u operi...

I ja tada pogledah tu drugu. Imala je profil Grkinje, koji me odnekud podseti na Pukinove crtee lika Amalije Rizni u rukopisu Evgenija Onjegina. Ista gospoa Rizni, pomislih. Bila je lepa, crnomanjasta, njene su usne mogle dati poljubac koji se zove "dve zrele vinje, pa slatka gusenica". Spokojno se umivala u mom pogledu dok nas je estonogo kanabe nosilo nekuda kroz toplotu i dim. Bio sam ubeen da je ranije nikada nisam video, ali u dnu due sam oseao da ona mene poznaje. Jer, tako je sa ravim utiskom. Ostavite li ikad u ivotu rav utisak na nekoga, nikada ga posle neete prepoznati, a stvar ete zaboraviti brzinom kojom se krade.

Video si me ti, golube moj, ree ta druga jo kako si me video, i to odavno. Jednom ak i pre opere. Imala sam tada sedam godina i nosila sam lutku.

I ta je tada bilo?

Pitao si me, golube: je li teko roditi dete u sedmoj godini?

ta ete poeh tada okoliiti pred tom drugom devojkom ovek vam je kao glavica crnog luka. Uvek pod jednom ljuskom naie druga; ljutite i oekujete bog zna ta, a kad doete do kraja, na dnu ne naete nita. Ama ba nita.

Devojka me je posmatrala netremice svojim zelenim oima to lebde u nekoj kii i rekla dubokim promuklim glasom:

Nita? Kaete nita! Luk i voda. A suze? ta je sa suzama? Suze ste zaboravili, moj gospodine.

Tada sam znao da moram neto uiniti da se izvuem. Nikakvi navodi iz Frojda nisu me mogli vie spasti. I povukao sam potez nepogreiv i upravo takav da je stvar doveo do kraja.

A onaj roak, ili ta vam je bio, to nije doao u pozorite, to mu pamet radi na vetar upitao sam kao uzgred zato se nije pojavio?

Pojavio se uzvrati devojka zelenih oiju jo kako se pojavio.

I ta je sa njime bilo?

Kako ta je bilo? Pa i to ste, naravno, bili vi. Vi ste Atanasije Svilar, zar ne? Samo, nas dve to tada nismo mogle znati. A ni vi niste znali da smo to nas dve, vae roake, Vida i Vitaa Milutove, nego ste sluajno u onoj guvi natrapali na nas.

I kako je sada vaa gospoa mama? okretoh ja tada razgovor na porodine stvari.

Mi nemamo mamu ve odavno. Nismo je ve tamo u operi imale. Nju smo izmislile da bude lepa pria. I vi nam uopte niste roak...

Zahvaljujui tome to im nisam bio roak, postao sam im mu. Na neki nain obema.

USPRAVNO 3

Ne zna se tano koliko je takvih belenica moglo biti u posedu arh. Atanasija Razina. Do nas su dole samo tri, ali je izvesno da ih je bilo vie. Jer, kao to neke ljude ne dri mesto, arh. Razina ponekad nije htelo da dri vreme i on se u takvim asovima posveivao svojim belenicama. Na koricama svake od njih arh. Razin je naslikao po jedan predeo i ti svojeruni radovi arh. Razina podseali su, na prvi pogled, na akvarele, ali svaki paljiviji posmatra ubrzo mora doi do zakljuka da to nisu akvareli. Nalazili su se na koricama svezaka veoma velikih razmera, tako da je gospodin Razin mogao u njih da unese, po potrebi, ak i arhitektonske crtee ili podatke o razliitim graevinama koje su ga privukle. Ali, u tim belenicama bilo je i mnogo ega drugog.

Primerice, na poleini korica jedne od pomenutih svezaka nalazio se sledei spisak imena:

Braa Bataov, emarin, Malikov, Tejle, Vanjikin i Lomov. Sudei prema prvom prezimenu, a to je prezime brae Ivana, Vasilija i Aleksandra Bataova, to su bila imena najuvenijih izraivaa samovara u Tuli i drugde u Rusiji. Ispod toga spiska stajala je beleka o proizvodnji "putnikih samovara" i o nainu da se podesi naroiti "jezik samovara" o kojem, uostalom, govore u svojim delima pisci kao Vjazemski ili Saltikov-edrin.

Na sledeoj strani uneti su rukom izvodi iz knjiga koje govore o aju. Ima navoda iz kineskih i japanskih prirunika i knjievnosti, potom iz Gogolja, Dostojevskog i drugih. Navod iz Pukina, na primer, glasi:

Smrkavalo se i u kui

ulo se vrenje samovara;

Kineski ajnik zgrevajui

Kolutala se vrela para...

Ispod toga unet je jedan tekst za koji arh. Razin smatra da ga je sroio budistiki monah Darumu, onaj isti iz ije je trepavice nikao prvi list aja:

"Nai dani nastaju tako to na prvi dan kao jaje iz kojeg e se izlei pile, nosi i hrani i najzad donosi na svet trideseti dan naeg ivota. Drugi dan tog ivota zainje i nosi sledei, trideset i prvi dan i tako dalje, sve dok se iz jednog jajeta ne izlegne mrtvo pile.

Na isti nain kao to je aj misao zdelice iz koje se pije, i na trideseti dan je misao naeg prvog dana iz kojeg se raa..."

Na etvrtoj i petoj strani arh. Razin je prioptio prvu od pria o tri sestre, onu o Olgi, a potom je preneo iz francuskih novina neke ukrtene rei.

Namena ovih svezaka, uprkos tome to nam je do tanina poznat sadraj tri, nije sasvim jasna. Sam Razin nam je u ali rekao da se u njima meaju njegove epske i njegove lirske mrnje i da ih je ispunjavao u plitkim veernjim tiinama, vukui za sobom svoju njujorku senku, ili u jalovim jutrima, kada bi se budio od hladnoe u ustima drei u zubima sinoni osmeh kao ulovljenu divlja.

Pa ipak, moe se rei da su sve te belenice imale jednu zajedniku crtu. U njih je arh. Razin unosio, s velikim i oiglednim interesovanjem, podatke o nastambama, rezidencijama, kuama i letnjikovcima u kojima je iveo, radio ili povremeno boravio maral Josip Broz Tito, predsednik Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije, dugogodinji generalni sekretar Komunistike partije Jugoslavije i lan Komunistike internacionale, kako je u jednoj od svezaka upisao sam arh. Razin. Planovi tih zgrada, putevi koji vode do njih, njihov raspored i inventar ispunjavaju vei deo pomenutih svezaka. Tu se pokazuje kako arh. Razin, uprkos dugim godinama iscrpljujueg rada u tvrtki ABC Engineering & Pharmaceuticals, i dalje mata o svojoj prvobitnoj, arhitektonskoj struci, koja je ostala decenijama u senci njegovih poslovnih uspeha.

Prva od tih belenica, ako je prva, imala je ve na koricama jedan prilog upravo ovoj vrsti interesovanja arh. Razina. Bio je to jedan predeo nad rekom, s velikom graevinom u zelenilu, na vrhu brega, a u daljini su se videli kod crkve, kao stado na pai, beli krstovi groblja. Utisak pred ovom slikom ostajao je neoekivan, kao da je pred vama slika raena suzama ili gledana kroz suze. Na slici svetlosti i senke ponaale su se kao da imaju pol, kao da su as mukog, as enskog roda...

I tako sada dolazimo do tog kljunog mesta ove Spomenice. Ispod ruba slike arh. Razin je napisao: Camelia sinansis. Bio je to predeo slikan ajem. Zanimljivo je imati na umu da ga je slikao arh. Razin, dakle ovek koji je od svih ivih ljudi moda najbolje poznavao boje, njihovu istoriju i tehnologiju, jer njegova tvrtka poela je, u stvari, s proizvodnjom hemikalija i boja pre no to se proirila na druga podruja. I ba on se potpuno odrekao boja, bar u onom klasinom znaenju rei. Arh. Razin upotrebio je ovde oigledno etku od jeeve dlake; vodu reke izradio je umaui tu etku u "tropanas" - mrki voni aj meajui ga sa "slatkom narandom", svetloruiaste boje i jarkocrvenim hibiskusom. Vinogradi su prikazani u mrkim bojama ljubiastog "isopa" s kamilicom; tako je dobivena takozvana "popodnevna zelena". Nebo je bilo slikano etkom od teleeg uha, jako razblaenim ajem "souung", koji je bran u maju, i brzo prenim zelenim ajem. Lotosov aj je posluio arh. Razinu za slikanje graevine, a obala je naslikana ruskim ajem koji se slui sa soljenim maslacem, i kineskim ajem branim na 2.000 metara nadmorske visine. Kamen je dat takozvanim "ajnim ampanjcem", uvenim ajem "dardiling". U desnom donjem uglu stajala je naznaka:

LETNJIKOVAC J. B. TITA PLAVINAC" NA DUNAVU KOD SMEDEREVA, ISTONO OD BEOGRADA

Potom su sledile kopije nekoliko podrobno izraenih graevinskih nacrta iz razliitih razdoblja. Rukom samog arh. Razina, na brzinu i oigledno na licu mesta, uhvaen je tlocrt letnjikovca, jedne klasicistike zgrade. Potom je pridodat luksuzno opremljen i peatom srpskog obrenovievskog dvora overen plan iste graevine, ali neto proirene, s potpisom arh. Jovana Ilkia, iz 1897. i najzad jedan plan pod naznakom "Aneks uz Plavinac" sa potpisom arh. Bogdana Bogdanovia.

Sledee stranice daju podroban istorijat letnjikovca "Plavinac". Arh. Razin belei tu da je zgrada na bregu Plavinac kraj Dunava, nekoliko kilometara pre Smedereva, idui od Beograda, podignuta po nareenju kneza Miloa Obrenovia, 1831. godine, kao letnja rezidencija srpske vladarske porodice Obrenovi. Zgrada je okruena vinogradima i imanjem od blizu pet hektara. U poetku je imala samo konak i podrum, potom je proirena, na osnovu planova izraenih za kraljicu Nataliju Obrenovi. Arh. Razin kae dalje da je 1903. godine, posle ubistva srpskog kralja Aleksandra Obrenovia, kraljica majka Natalija letnjikovac i imanje poklonila pukovniku Antoniju Orekoviu, da je letnjikovac ezdesetih godina ovog veka (izmeu 1958. i 1961) uoi prve konferencije nesvrstanih zemalja u Beogradu obnovljen za potrebe marala Josipa Broza Tita, a na osnovu planova o graevinskom uoblienju, statikom osiguranju i proirenju arh. Bogdana Bogdanovia. Predmetima iz starih beogradskih porodica koji su otkupljivani u to vreme, letnjikovac je nameten stilskim komadima, u njega su doneta ili restaurirana tu zateena stilska ogledala, lusteri, svetiljke, satovi (podni i stoni, odnosno kaminski), kandelabri, staklo, porcelan, keramika, plemeniti metali, tepisi, slike, grafike, geografske karte...

U nastavku dati su neki statiki predrauni i crtei arh. Razina, katalogiziran je niz ukrasnih predmeta, slika i pokustva oigledno dananji inventar dvorca na Plavincu. Pored toga to udi podrobnost ovih opisa i popisa predmeta, i njihovog porekla, udi i tano unoenje podataka gde se koji nalazi u Plavincu.

Potom, sveska je neispunjena sve do pred kraj.

Tu je, sa unutranje strane zadnje korice, arh. Razin poeo ispunjavati svesku unatrag priom o uvenim lepoticama iz porodice svoje ene. Tako dolazimo do istorije junakinje ove knjige, Vitae Milut, koja je postala uvena pod jednim drugim imenom. Kako sam napominje, Razin je, piui ove redove, upijao mastilo bradom punom prolonedeljnog znoja, suza i bale. Ta pria govori o lepim pretkinjama Vitae Milut, kasnije gospode Razin, o njihovim ljubavima, o groficama evuskim i Amaliji Rizni mlaoj, i do Razina je dola od Vitaine babe. Poto se to porodino predanje (koje objanjava neke udne naklonosti Vitae Milut, junakinje ove knjige) zasebno prilae, o njemu ovde nee vie biti pomena, sem da poinje u porodici Milut dobro poznatom izrekom:

"Nikad oktobar nije tako esto dolazio kao ove godine..."

USPRAVNO *

Nikad oktobar nije tako esto dolazio kao ove godine; malo-malo i evo ti ga opet. Bar tri puta pre roka...

Na nemakom jeziku tako je aputala u svoju olju iz Sevra gospoica Amalija Rizni. U njenoj porodici ve sto godina u jesen se govorilo nemaki, zimi poljski ili ruski, s prolea grki, a samo u leto srpski, kao to pristaje jednoj porodici itarskih trgovaca. Sva prola i budua godinja doba slivala su se tako u njenoj svesti u jedno veito godinje doba, nalik sebi kao glad gladi. Prolee se nadovezivalo opet na prolee, ruski jezik na ruski jezik, zima na zimu i samo je ovo leto, u kojem je gospoica Rizni trenutno bila zatvorena, iskoraivalo iz tog sleda da bi na asak, samo na asak zauzelo svoje privremeno kalendarsko mesto izmeu prolea i jeseni, izmeu grkog i nemakog.

Gospoica Amalija Rizni bila je druga u porodici s takvim imenom i prezimenom, a po babi je vodila poreklo od grofova evuskih. Od onih evuskih koji su od XVIII veka u Poljskoj davali pisce i dravnike, a u XIX veku se prouli po lepim i uvenim enama, ije kose i haljine jo stoje po muzejima. Prva, najstarija evuska, Evelina, bila je udata za nekog Hanjskog, a potom se preudala za Onore de Balzaka, francuskog romansijera. Druga grofica evuska, sestra Hanjske-Balzak, zvala se Karolina i bila je udata sasvim mlada u porodicu Sobanjskih, ali se taj brak nije odrao. Godine 1825. ona je u Odesi i na Krimu kod mlae sestre, tree grofice evuske, srela pesnika Adama Mickjevia, i on joj je posvetio svoje najlepe ljubavne sonete. Jo ih je bilo meu porodinim hartijama u vreme Amalijine matere i kada je Amalija poela da korii svoje zbirke jelovnika, uvezala je i jednu Mickjevievu pesmu pisanu njenoj babi, poto se s druge strane istoga lista naao popis jela sa nekog ruka iz 1857. godine. Trea grofice evuska (Amalijina prava baba), Paulina, kod koje su se pesnik i Sobanjska sreli, bila je druga ena srpskog brodoblasnika Jovana Riznia. A ovaj je, opet, bio od onih bogatih bokeljskih Riznia koji su krajem XVIII veka poeli da ire svoju trgovaku mreu na Sever i Istok, da kupuju posede u Bakoj i da stoluju u Beu. Od onih Riznia kod kojih se pilo pre zalaska sunca samo sklopljenih oiju, od onih, iji je jedan lepi predak za svaki osmeh dobijao po dukat od svoje ljubavnice. U osvit XIX veka jedno pokolenje Riznia prelo je iz Bea u Trst da bi moglo nadgledati porodinu flotu koja se umnoavala. Tako je poetkom XIX stolea Jovanov ded jo uvek boravio u Beu ili na posedima u Bakoj, a otac Jovanov, Stevan, ve je bio kupio srpskoj crkvenoj optini u Trstu zlatom vezenu zastavu sv. Spiridona i bio udobno smeten na transkom kanalu s flotom od 50 zastava, a toliko je imao i ognjita.

Predstavljam Vam, Vae carsko visoanstvo, sirotana koji u ovom gradu ima samo pedeset kua rekao je guverner Trsta 1807. godine velikom vojvodi Ludvigu Habsburkom izvodei mu u sretanje Stevana Riznia.

Sa Stevanom Rizniem u Trst je iz Bea dopremljen i onaj uveni "dvotarifni" osmeh dede Riznia, koji je posle u porodici prenoen s kolena na koleno i uili su ga svi muki lanovi, ukoliko nije prirodnim putem prenet u naslee. Taj osmeh, star vie od jednog stolea, u ali je nazivan u porodici Rizni "karafindl", a ta re oznaava stolni pribor za sire i zejtin.

S takvim osmehom na usnama, kao znakom svoje tvrtke, transki Riznii su svom nasledniku Jovanu uzeli za domaeg uitelja spisatelja Dositeja Obradovia (17401811) i poeli deaka pretplaivati na knjige, renike i kalendare, a potom su ga poslali na studije u Padovu i Be, gde je on sreo devojku koja e mu postati prva ena. U to vreme Riznici su ve poeli ito iz Bake otpremati na sve strane sveta i posebno su razradili veze sa Odesom. Austrijski dounici, koji su sedeli po venecijanskim pozoritima i motrili ko emu tape i zato se smeje, znali su da Riznii novcem dobivenim od svojih trgovakih poslova vezanim za snabdevanje june ruske armije, pomau srpsku revoluciju od 1804. godine. Posao sa ruskom armijom sve se vie granao, i mladi Jovan Rizni ubrzo je bio odreen da osnuje i utvrdi isturenu luku postaju trgovake mree Rizni u Odesi, gde su njihovi brodovi pristajali i gde se u ono vreme nije po kii mogla prei ulica bez hodaljki, toliko je bilo kaljuge, jer su u Odesi upravo postavljani zvonki kameni plonici.

Godine 1819. Rizni je na svoj brod ukrcao itavu jednu italijansku opersku trupu, sa basovima, koji su povraali u tenoru na otvorenome moru, sa tenorima koji su privremeno bili pogubili glasove i traili da se brod vrati, sa sopranima koji su od straha prestali za trenutak da podraavaju Domeniku Katalani i dirigentom koji se sa horom otreznio tek u Odesi. Da bi razonodio svoju koliko lepu toliko bolesnu enu Amaliju (to je bila prva Amalija Rizni), Jovan je u Odesi osnovao opersku kuu i u toj kui izvoen je uglavnom Rosini, a u raskonu lou gospoe Rizni poela je dolaziti odeska mlade na ampanjac.

Ta lepa Cincarka bila je uvena po dedi, grofu Hristoforu Nako, koji je seljake veao za brk, imao posede na podruju nekadanje avarske prestonice u Banatu i pronalazio gde god udari budakom, zlatne pehare "Atiline riznice". Dva tuceta bokala, zdela i aa od eenog zlata naeno je prilikom ograivanja jednog od njegovih vinograda. Kako je izgledala Amalija Nako, udata Rizni, kojoj su pripali ti pehari, znamo po crteu ruskog pesnika Aleksandra Pukina, jer on je i sam dolazio u njenu odesku lou, opevanu potom u Evgeniju Onjeginu. Nosei svoj prsten na palcu, pesnik je u Odesi, i kasnije u vie navrata, pisao stihove "gospoi Rizni" i oni ulaze u sve izbore njegove ljubavne lirike, a njenu smrt propratio je pesmom u kojoj se pominje senka masline zaspala na vodi. Posle Amalijine smrti Jovan Rizni se uteio drugom enom, ovoga puta najmlaom od pomenutih grofica evuskih, Paulinom.

*

Riznieva unuka iz tog drugog braka, Amalija, nasledila je ime svoje polubabe Amalije roene Nako, imanja porodice Rizni u Bakoj i lepotu svoje prave babe, grofice Pauline evuske. ivela je uglavnom u Beu i Parizu, nosila lornjet od miriljavoga stakla, krstila nepojedenu hranu po tanjirima da je ne uvredi i ljubila isputene kaike. Svirala je u flautu i mislilo se da je njena flauta bila od drveta koje usporava prenoenje zvuka. aputalo se u ali: dune u etvrtak, a eto ti muzike tek u petak, posle ruka...

Jela su mi jedini prijatelji prebacivala je gospoica Rizni obino svojim drubenicama, i stvarno, njena ogromna beka biblioteka bila je sva posveena alhemiji ukusa i mirisa. Bila je puna do tavanice istorija kulinarske vetine, rasprava o verskim zabranama u vezi s ishranom, o odustajanju od upotrebe pasulja kod pitagorejaca, o postovima hriana, o zabranama svinjetine i alkohola u islamu; puna traktata o kulinarskoj simbolici, vinogradarskih podepnica, savetnika za ishranu ribe, prirunika o razmnoavanju ivotinja, herbarijuma prehrambenog bilja, a poasno mesto u toj biblioteci imali su opiti o jelovniku mitolokih ivotinja, o jedenju bisera i drugog dragog kamenja u antici, kao i rukopisni renik obrednih rtava prinoenih u vidu jela. U Peti (gde su iveli njeni roditelji) za nju su u vreme srpsko-turskog rata po knjiarama i novinskim redakcijama izdvajane sve gravire s ratita na kojima se mogla videti komora, jer gospoica Rizni je odravala o sopstvenom troku nekoliko poljskih vojnikih kuhinja i tamo na frontu, po tim kuhinjama, hrana je za srpske i ruske vojnike spravljana prema jelovniku koji je ona sama sastavila. Bavei se, dakle, devetom umetnou, onom koja zahteva uvebanost violiniste i pamenje alhemiara, gospoica Amalija je rano dola do zakljuka da je negde u I veku nae ere otprilike, meanje religija (kako onih na zalasku, tako i novih, koje su, kao hrianstvo, tada bile u usponu) dovelo do jednog slobodnog proimanja razliitih kulinarskih tradicija Sredozemlja i da je u tom basenu, kao u nekom kotlu, tada skuvana najbolja kuhinja Evrope, od koje ivimo i danas. Uverena da se ta tradicija polako gasi, Amalija je neumorno obilazila uvene gostionice u Veneciji, Parizu, Londonu, Berlinu, Atini ili Odesi.

Uprkos tim gastronomskim naklonostima, gospoica Amalija nije nikada izgubila vitki struk, koji ju je pratio kroz bolesti do duboko u starost, tako da je u sedamdesetoj oblaila ponekad svoju venanicu i haljina joj je pristajala savreno kao prvi i jedini put.

Mogla bi pravo pred oltar uzdisale su ene oko nje, a ona se smeila i alila:

Svi koje mrzim ve su odavno mrtvi. Nemam vie nikoga...

Kao tada na zavretku svog dugog ivota, i na poetku mladosti ona je mogla rei to isto, da nema nikoga. Na svojim putovanjima bila je dugo sama, urokljivih oiju, koje su svaki as po zemlji i svuda gde god bi pogledale pronalazile poneku isputenu paricu, ponekad srebrni rimski novi, najee bezvredni filer. Lepili su se ti novii za njene poglede i kao neke blistave mrlje igrali u praini. Ona je po skupim gostionicama zamiljeno prinosila glavu kaici umesto kaiku ustima, njene staklene igle su zvonile u kosi dok vae, a ona je znala da neka jela i neka vina kua poslednji put, jer jelo i vino umiru kao i ovek. A svake godine za Boi ona bi dala da se ukorie svi prologodinji jelovnici i nalepnice skinute sa boca popijenih uz te obede.

Na tim putovanjima ona je srela inenjera Pfistera, a on je u to vreme radio na sklapanju letelice koja e kasnije neslavno zavriti pod imenom grofa Cepelina.

im ga je videla, gospoica Rizni je pomislila:

Lepota je bolest! Lep ovek nije za jednu enu... I upitala ga je da li zna da psuje na srpskom, na ta je dobila odgovor kao iz puke:

Jebem ti mater!

A to da ju ne bi, ta joj fali? uzvratila mu je mirno i zagledala se duboko kroz zlatnu alku na njegovom levom uhu, koja je oznaavala da je Pfister jedinac.

Lepotan na glasu, Pfister je, kao to je poznato, nosio samo jedan brk, pun kaput pomodne pariske dugmadi i srebrne rukavice. Na njemu su bila uvek dva asovnika kao blizanci. Jedan zlatan (koji je pokazivao dane, sedmice i godine) drugi od srme (koji je pokazivao meseeve etvrti). Znalo se da je njegov zlatni asovnik (inae izraen kad i srebrni) imao dve dijamantske osovine i praktino bio veit. Drugi, srebrni, imao je obine osovine i njegovi dani bili su izbrojani. Pfister je koristio oba sata i naredio je da se jedna od dve dijamantske osovine presadi iz zlatnog sata u srebrni. Tako je vek oba sata bio odreen istim rokom. Kada je videla te satove i upitala ga emu slue, Pfister je gospoici Amaliji odgovorio bez razmiljanja:

Ovaj srebrni sat meri Vae vreme, a ovaj zlatni moje. Nosim ih zajedno da bih uvek znao koliko je kod Vas sati.

Sutradan poslao joj je na poklon jedan Renik osmeha, knjigu tada u modi, i poeli su zajedno obilaziti gostionice po svetu. Tamo, on je bio isto toliko poznat koliko i ona.

Jedne veeri venali su se iznenada, po nevremenu, naredili potom da se iznese klavir na terasu po pljusku i sluali za svadbenim obedom kako kia napolju udara u dirke. I igrali po toj muzici. Nedeljom Amalija je uvek pila samo svoje vino. Vino sa Riznievih poseda u Bakoj, koje su njeni lakeji unosili u gosionice u pletenim kovezima. Sada su to vino pili zajedno. Jeli bi ribu u pihtiji ili kiseli kupus sa orasima, potom bi sedeli nemo, ona bi ga gledala, on bi itao i listao svoju knjigu tako brzo kao da prevre i broji novanice, a onda bi mu ona odjednom prkosno rekla kao u odgovor na to utanje ili na to itanje:

E, nije istina!

U snu se ne stari tvrdio je inenjer Pfister i spavao sa svojom mladom enom po 16 asova dnevno. Ona ga je oboavala, glodala je prstenje od slonovae na njegovim rukama i palila svoje duge crne cigarete iz njegove lule. Te lule od porcelana i morske pene ona je prala u konjaku, a povremeno je dobijala ludu elju da i sama zapali jednu od tih lula. Kada je to opazio, Pfister je rekao:

Ono to nam u oktobru izgleda kao mart, u stvari je januar.

Ona ga tada nije razumela, ali kroz nekoliko meseci, shvatila je i sama da je trudna.

Na ovom mestu treba rei nekoliko rei o Aleksandru Pfisteru koji e se roditi iz ovog braka. U porodici Rizni on je iekivan s velikim nestrpljenjem, kao jedini naslednik. Ali, nikako nije dolazio. Svi u toj i u onoj drugoj porodici ekali su Aleksandra, a dola je umesto njega na svet ki Amalijine sestre Ana; umesto Aleksandra dola je potom Anina sestra Milena, pa tek na kraju Aleksandar. Njegovo ime bilo je tu tri godine pre njega, a pet godina pre no to se Amalija srela sa Pfisterom i ostalo starije od deaka zauvek. Godinama pre njegovog roenja o njemu se ve razgovaralo, kradom drane su po bekim i petanskim crkvama molitve za njega, odreeno je unapred zanimanje buduega naslednika loze, kola koju e pohaati, domai uitelj, neki Francuz sa dva reda brkova, saivena su mu mornarska odela za nedeljne izlaske i kupljene mu zlatne kaike, kao da ve sedi na onom svom mestu pripremljenom unapred za stolom Riznievih u Peti, ili na onom drugom, u trpezariji Pfisterovih u Beu.

Jednoga prolenog jutra, upravo kada su Riznii prelazili sa ruskog na grki jezik, doao je na svet mali Aleksandar Pfister, lep, krupan deai. Odmah je viknuo iz sve glave i to u basu i pokazao da se rodio zubat. Progovorio je tri nedelje posle krtenja u bekoj grkoj crkvi, u treoj godini ve je uveliko raunao sa petocifrenim iznosima, u etvrtoj su, na opte zaprepaenje, otkrili da on ume da svira u flautu i da govori poljski, a mati je primetila prve sede u deakovoj kosi. U petoj godini Aleksandar Pfister je dobio bradu i poeo se brijati; raskrupnjao se neobino, izgledao skoro kao mladi, lepotan sa zlatnom alkom u uhu i neupueni su ga poeli odmeravati za svoje keri udavae. I tada su o njemu krenule prie, kao da su odjednom procvetali svi jezici u okolini. Meu tim priama (a njih su irile naroito slukinje) posebno je privlaila panju jedna nastrana i skaradna pria o detinjoj nesvakidanjoj i prevremenoj polnoj zrelosti. Govorilo se da mali Pfister ima negde sa svojom bivom dojiljom sina jedva koju godinu mlaeg od sebe, ali te prie bile su preterane. U stvari, sin gospoe Amalije nije nikada ni dana izgledao udno; oni koji nisu znali njegovu istoriju i njegove godine, nisu mogli opaziti nita neobino ni u njegovom pitomom ophoenju, ni na njegovom lepom licu, gde je svega bilo u izobilju, kao na trpezi Riznievih. Samo je mati kao luda ponavljala u sebi:

Lepota je bolest...

Ali, sedmica kad krene ne stoji dugo na utorniku. U estoj godini mali Aleksandar Pfister bio je potpuno sed, sedi blizanac svoga jo neosedelog oca (koji je tada punio dvadeset petu), krajem iste godine deak je poeo stariti brzo kao sir, a u sedmoj godini je umro. Bilo je to one jeseni kada su od Tise do Tokaja sahranjivani vinogradi, ba onog dana kada, kau, u celoj Bakoj nije bilo izuteno vie od pet rei ukupno... Porodicu Rizni ta smrt je ponovo okupila, bar za trenutak, a porodicu Pfister rasturila zauvek.