Milovan Glii PODVALA KOMEDIJA U PET INOVA A DEVET SLIKA OSOBE VULE, advokat SRETEN, trgovac VULE PUPAVAC NEA, privatni advokat" IVAN, seljak UITELJ RANKO, njegov brat PETKO, pomonik VIDAK, pisar DRAGI, mehanski momak PUJA, pandur SMILJA, ena SRETENova MILKA, njena pastorka STANA, tetka Neina DRAGA, njena ki NERA, udovica Pandur. Bonjak noar. Varoani i varoanke. Seljaci i seljanke. Svirai. Dogaa se u Srbiji Prvi in kod Stane u varoi i kod Pupavca u selu. Drugi in, posle dve godine, kod Stane i kod IVANa. Trei in, posle etiri meseca, u mehani Kod konkurencije" i kod Stane. etvrti in kod SRETENa i pred mehanom na ulici. Peti in kod SRETENa. Ovo mi je prvi rad ovake sorte. Trudio sam se da iznesem to vernije nacrtane tipove kakvih i danas ima po naim palankama... Jesam li ih dobro nacrtao -- to mogu presuditi samo oni ljudi, to su poznati s naim palanakim ivotom. Sud onih ljudi to jedva po uvenju znaju da u nas ima nekakvih privatnih" advokata, seoskih duandija i prostodunih seljaka, moe biti samo smean, a nikad merodavan. to se pak tie dramskih pravila, po kojima se obino mere i ocenjivaju odaki radovi, -- nisam toliko drzak da reem: da je ova moja komedija ba savrena i bez ikakve zamerke. Mogu se pohvaliti, bez zazora, da je Podvala prikazikana do sad devet puta na naoj pozornici i da je kua svakad bila puna publike.

Bila bi grehota kad ne bih ovde zahvalio svima lanovima naeg i mukog i enskog glumakog osoblja na njihovoj usrdnoj volji i ljubavi s kojom su svakad prikazivali svoje uloge u mojoj komediji. Njihova imena ispisana su napred pored dotinih osoba. Red je da zahvalim i Matici srpskoj to mi je Podvalu nagradila iz fonda Jovana Nake sa stotinu forinata. Radovau se ako ova moja komedija bude i ovako u knjizi primljena onako kako je ve primljena na naoj pozornici. 20. septembra 1885. M.. Glii PRVI IN PRVA SLIKA: PRIVATNI ADVOKAT U Varoi kod Stane. Skromna palanaka soba. Vrata u zaelju i levo. Desno prozor. Blie prozoru prost etvrtast sto, zastrt belim aravom. Napred levo mali minderluk. Slamne stolice. U zaelju o zidu ogledalo, iza nje vire dve-tri dosta prljave knjige. I DRAGA i MILKA (dolaze na vrata u zaelju) . DRAGA (poverljivo, smejui se): Noas su nali dve! MILKA (radoznalo, smejui se): Oiju ti!... A gde? DRAGA: Jednu pod njegovim, a jednu pod njenim prozorom. MILKA: Zato li je gospodin PETKO onako ljutit i naburen! DRAGA: E?... A gde si ga videla? MILKA: Pa maloas -- bio je ovamo kod nae kue. Pita ga tata ta mu je; on se samo mrti i veli: Nita, Sreto, nita!... Neto ti odjutros nisam dobre volje -- nisam, jakako!" DRAGA (smejui se): Da mi je znati kako li je sad Neri!... Ona e se iva izesti od muke. MILKA (radoznalo): A veli -- dobro su nagreni?

DRAGA: Bruka i pokor! Nana kae -- dosad se u ovoj varoi nisu nikad nale takve paskvile. Ne zna se ko je gore nakaraen: da li gospodin PETKO, da li NERA! MILKA: Ba volim to su tu torokuu malo oinuli! (Radoznalo.) A, bogati, ko ih poturi? DRAGA: Nita ne znam! Nana sumnja malo na Neu. MILKA: Na Neu! A to bi on? DRAGA: ini mi se, neto je kivan na Neru, od neko doba... Barem tako veli nna. Nego hajde da je upitamo; moe biti -- ula je jo togod! (Odu brzo na leva vrata, smejui se. Dolazi NEA. Nosi pod pazuhom neka akta, dve sveice zbornika", kalendar; u rukama divit, peskonicu, dve-tri razliite dralje. Namrgoen je i ljutit.) II NEA, poznije NERA NEA: Tako! Od danas NEA advokatie na svoju ruku! (Tresne stvari na sto.) Misli VULE -- nahudio mi je! Oho, ne boji se NEA! Ume i on terati parnice! (Kucka prstom u sto.) Tu u namestiti svoju kancelariju -- za neko vreme, dok ne otvorim bolju. (Nameta po stolu akta, divit, knjige i ostalo, govorei uza svaku stvar.) Ovo ovde! Ovo tu! A ovo ovamo! Tako! (Hoda.) Mene isterati! (Smei se usiljeno.) Misli, marim ja! Navikao se NEA na to od malena! (Publici.) Eto, kad sam bio jo ai u treoj gimnaziji, prozove me katiketa da govorim lekciju. Kako glasi deseta zapoved?" Meni avo ne da mira nego odgovorim: Ne poelaj eni iskrenjago tvojego, ni raba jego, ni vola jego, ni rabadiju jego". Katiketa skoi kao smuen pa me tui upravitelju. Mene na ispit, pa isteraj na svagda iz sviju zavoda" -- to sam hulio veru". Ja onda ne imadnem kud nego odem na Ub, te se nekako proturim u optinu. Postanem praktikant i dobijem pedeset talira plate. Posle moli se, moli -- te jedva dobijem praktikantsko mesto u abakom okrunom sudu. Odrede me u arkivu da sklapam fascikule. Arkivar bee neki Joca pisar, na moju pakost -- grbav; imaae, siromah, konjtak! Jedanput, kad se pustismo iz kancelarije, meni avo ne dade s mirom nego pokaem prstom Jocinu grbu i anem drugovima: Eno ga odnese na leima fascikulu!" On to dou pa me tui. Mene na odgovor to sam oporoavao pretpostavljenog", pa -- napolje! Ja onda -- kud u i ta u -- doem ovamo i stanem za pisara kod toga

advokata Vula. Sve godine prepisivao sam mu tube i apelate... bez pogreke, bez jedne krmae! (Jetko.) Pa ipak me otera -- sad, maloas! (Prie stolu i razgleda stvari.) O, ba mi siromano izgleda kancelarija! Da mi je barem jo kakva knjiga. (Razgleda po sobi i smotri knjige za ogledalom.) Gle, evo ovde! (Uzima i zagleda.) Sanovnik s rodanikom i trepetnikom". Daj amo i Sanovnik" -- nek je vie. (Mee na sto i zagleda redom ostale knjige.) Proroica"... Maioniar"... Labirint enskog lukavstva"... Dete rastavljenih, roman po engleskom"... Vrlo dobro! Vidi se da ima u kui pismenog enskinja! Daj i to Dete" ovamo... ne ite hleba -nek je vie! Ali opet je malo! (Razgleda po sobi, seti se.) Ha, sad znam! Video sam gore na tavanu dva tevtera moga pokojnog tee; zapisivao je u njih veresiju -- dok je bio iv i drao bakalnicu. Oni e, taman kako valja, popuniti ovaj sto... Daj amo i tevtere! (Ode brzo na leva brata. Mala pauza. Dolazi NERA na vrata u zaelju; izgleda ljutita; osvre se uznemireno po sobi.) NERA: Gle, pa nema ga! VULE mi ree da ga je jutros oterao i da u ga jamano nai ovde... E udna nesretnika, boe moj! On mene da obruka! Mene da metne u paskvilu! (Vraa se NEA s ova delika tevtera.) NEA (ne videi Neru, mee tevtere na sto): Tako! Sad je ve nalik na kancelariju. NERA (uzdravajui se): A je li ti, more Neo! NEA (trgne se, malo zauen): ta? Gde! A otkud ti tu? NERA: Zar ti nikog ne nae da obruka nego mene, a? NEA (bajagi ne razume): Ja? Bog s tobom, Nero! NERA: Nemoj se tu iuavati, nemoj! Bajagi ne zna. (Trgne ljutito iz tapa hartiju i prui mu pod nos.) A ova paskvila to se noas nala pod mojim prozorom? Zar sam to zasluila od tebe? NEA (tobo zaudi se): Paskvila? (Uzme hartiju.) Pod tvojim prozorom... noas se nala! Nita ne znam! (Gleda hartiju, za se.) Morau odsad bolje izvrtati rukopis! (Glasno, smeei se.) ta je tebi, Nero! Ovo ja nisam pisao! NERA: Bajagi to nije tvoj rukopis!

NEA: Kakav rukopis! (Uzme jednu hartiju sa stola.) Ovo je moj rukopis! (Podnosi joj obe hartije da vidi.) Vidi li da nije nimalo nalik. NERA (u sumnji): Ta vidim... Zaista -- sasvim druga ruka ovde, a druga ovde... NEA (ostavlja hartiju na sto): Eto! Samo me bedi za praboga! (Smeei se.) A otkud tebi ova paskvila? Jesi li je ti nala? NERA: Dao mi je maloas gospodin PETKO. (NEA se malo namrti.) Nala se jedna i pod njegovim prozorom; eno je u njegovom depu. I onu mi je pokazivao. On veli -- niko ih drugi nije poturio nego ti! NEA (ljutito): Gospodin PETKO lae! (S prekorom.) I ti, Nero, tako! Veruje njemu vie nego meni? Valjda ti je PETKO prei nego ja? (Zajedljivo.) Dabome! On je gospodin pomonik... a NEA golaver, advokatski pisari, a od jutros nije ni to! NERA (brzo): Neo, nemoj me vreati! Zaboga, ta je tebi krivo ako s ovekom progovorim kato koju re?!... NEA (zajedljivo): Progovori kato koju re..." A ovamo trkara svaki as njegovoj kui... O, ve sva varo zna... NERA (brzo): Neo, nemoj me vreati! Neka varo zna ta hoe, a ja znam -- to znam! Ti grei duu, Neo, ako misli togod! Ja znam da si iziao od advokata Vula; znam da e odsad advokatisati na svoju ruku... On mi je kazao. Da ti, ne daj boe, nestane ove Stane, tvoje tetke, ja bih ti drage volje odvojila jednu sobu u mojoj kui da namesti kancelariju... Ja sam tebe svakad pazila i pazim kao svojtu, a ti me kori -- da mi je neko drugi prei nego ti! To mi je ba krivo, Neo! NEA: Ako emo pravo, Nero, zasluila si da te korim! Od neko doba okupila si uza svaku re: PETKO, PETKO, gospodin PETKO..." ve ne izbija iz usta toga gospodina Petka! NERA: E, avo ga odneo i kad je doao ovamo! Eto dajem ti tvrdu re da mu vie neu ni boga nazvati! (Namerno okree razgovor.) A, bogati, zato nisi vie pisar kod advokata Vula? NEA (namrgodi se malo): Zato to ne mogu vie da se slaem s tim ovekom. NERA (smeei se): Ama da ne budu tu krive

noanje paskvile? NEA: Opet ti? ta je tebi? Kakve paskvile? NERA: iv ti ko ti najmiliji, pravo mi kai, jesi li ih ti pisao? NEA: Nisam, Nero, tako mi svega na svetu. NERA: Ama i ja ne verujem... Ali gospodin PETKO kae... NEA (namrgodi se): Lae! Lae gospodin PETKO! NERA: Ama kae i advokat VULE... NEA: I on lae! NERA (slegne ramenima): Onda mora da su obojica neto kivni na te... Meni je milo kad ti nisi. (Polazei.) A valjda e se uhvatiti ko je... Zbogom ostaj, Neo! Valja mi pohitati kui. Imam ti trista poslova. (Na vratima.) Kad dospe, svrati na kavu! (Ode za njom i NEA da je isprati. Dolaze VULE i STANA.) III STANA i VULE STANA (jo s vrata): Jest, prijatelju! Pravo veli -- tu se razvaario! (Pokae na sto.) Eno mu knjiga i hartija! VULE (smejui se): Pa otvorio ovek svoju kancelariju! STANA: Krasno e tu izgledati kad stane dolaziti svaki avo. Vidim ja da u morati beati od svoje roene kue. VULE (smejui se): A vide li, prijo, kako proe pored mene? Ne htede ovek ni boga da mi nazove! I ona namigua NERA ve ga nala... Jamano zbog onih paskvila. STANA: Da li je, prijatelju, odista on napisao? VULE: Jest, prijo... Uhvatio sam i njegov koncept. (Prie stolu.) Molim te, ne zameri -- hou da razgledam ove hartije. Bojim se da ne bude opet zgrabio kakav akt. (Razgleda redom svaki akt.) STANA (brzo): Naopako! Zar je i to poeo?! VULE (razgledajui): Bogami, prijo, poeo... Dosad

mi je upropastio dve-tri priznanice. Sreom bile su male sume, pa mu nisam hteo ni terati trag. STANA: E udna nesretnika, boe moj! VULE (razgledajui): On se nee nikad opametiti! Koliko sam mu govorio, savetovao ga -- pa nita! On je ve odavno poeo praviti tube, primati kojekake naplate i triarije pod mojim imenom. Sama zna, prijo, da sam ga hteo i pre zbog toga oterati! Samo za tvoju ljubav trpeo sam ga... Sad je opet udario u paskvile! E, bogami, to ve prelazi granicu... Sve bih mu drugo oprostio; ali ne dam da se iz moje kancelarije rasturaju tako prljave stvari... (Ostavi hartije gde su i bile, pa poe Stani.) Meni je ao to e ti pasti na dosadu, ali ne biva drukije. STANA (slegne ramenima): ta u, prijatelju -svojta mi je; druge rodbine nema. Ne mogu mu vrata zatvoriti... Ono, ja bih najvolela da je ostao kod tebe, ili -- kad bi hteo sluati -- pa da ga opet primi... VULE: Tebi u, prijo, uiniti to mi god rekne i zamoli me... Ali njega vie ne mogu primiti pod svoj krov. (Polazei.) Nemoj da ti bude krivo... NEA nee vie nikad prekoraiti moj prag... Ako se sluajno opameti i vremenom bude bolji -- biu mu, koliko mogu, na ruci; rei u i dobru re za njega. Samo dalje od mojih vrata! To mu kai, prijo... Nemoj se na me ljutiti. (Rukuje se s njom.) Zbogom, prijo! (Ode.) STANA (za njim): Zbogom, prijatelju! (Okrene se, pogleda sto, klimnuvi glavom.) E, nesretni Neo, ti se ba nigde ne moe skrasiti! (Ode na leva vrata. Dolazi NEA, na vrata u zaelju.) IV NEA, posle IVAN NEA: ta li je taj VULE traio ovde? Pohitao valjda da se pohvali tetki Stani kako me je oterao... (Hoda i smei se.) I ova NERA dotrala odmah da protestuje. Tako njoj treba! Misli jamano -- gde je pomonik PETKO udovac, a ona udovica, jo mlada i lepukasta, pa nema... taman za nju prilika: da avanzuje za gospou pomonikovicu! Ali neka se ne nada; nee od tog biti nita, pa makar NEA neprestano pisao paskvile... (Smeje se.) Ba sam ih oboje dobro oinuo! Alal mi vera! (Hoda i misli.) Ala bih sad voleo da teram kakvu parnicu! Da mi je barem da naplaujem kome staru veresiju kod optinskoga suda... (Kao seti se.) Ha, znam ta u!

Naruiu onom DRAGIu Kod konkurencije" da mi za prvi mah, dok se i ja ne proujem, hvata muterije. Pa onda, sutra rano, mogu otii u Kamenicu do onoga duandije Pupavca. Odavno smo znanci i dobri prijatelji. Otkako je preklane otvorio tamo duan s nekim ortakom, -- svega sam mu dvaput iao u goste. Moe biti i PUPAVAC e mi nai kakva posla tamo po selima... (Pogleda na prozor.) A gle, kako onaj seljak zvera! Kao da trai nekoga... ekaj da ga upitam. (Vie kroz prozor.) Hej, burazere, prijatelju! IVAN (spolja): Zove mene, more? NEA: Tebe, brate, tebe! Akobogda tako rano? IVAN (spolja): Vala, hou malo do 'dvokata. NEA: E? A da nee poem da se sudi? IVAN (spolja): A jes' -- ja! NEA: Pa svrati amo, prijatelju! I ja sam advokat. IVAN (spolja): Ama zakona ti? E, vala, eto me ba tebi! NEA (odstupi od prozora): Aha, prva muterija! Neo, sad pokai ta zna! (Otvore se vrata i IVAN promoli glavu.) Ui, brate, ui! IVAN (ulazei): Pomozi bog! Kako si -- ta radi? NEA: Hvala bogu! (Sedne za sto, pa IVANu.) Sedi, burazere! Pa koje dobro? IVAN: Ta ono, zna -- muku ti 'vamo muimo... NEA: E? A kakvu muku, brate? NEA (sednuvi): Ama onaj pusnik, onaj Arnautin; tokorse mi prvi komija, a bogami -- ja mu nisam natrunio ni 'voliko na! Svakad smo, vere mi, tako da se ve kazati ne more -- k braa... NEA: Pa ta ti uini, bolan? IVAN: Kaem ja njemu: Tvoje kere nagrizlo moje dve ovce..." Eto ti! Lepo nagrizlo! Jednu udavilo sasvim; drugoj, da prosti, odgrizlo rep pa -majka, eto ti! NEA: Uh, teta! IVAN: Zovem ga: 'Ajde, more, da se nasulimo k ljudi; daj mi to je pravo!..." A, bogami, svakad

smo tako, kazati se ve ne more -- ko braa... NEA (vano): Znam, znam... Pa ti bi ga sad tuio, a? IVAN: A ja! NEA (vano): A odakle si ti, brate? IVAN: Pa ozgo iz Kamenice. NEA: A jesi li iao kapetanu? IVAN: Eja! I sam, pa kapetan veli: Nisam ja nalean; idi, veli, sudu! Pa eto, vala, dooh; ti mu, k velim, zna i zakonik i paragrav. A, bogami -- nee ti biti krivo, eto ti! NEA (za se): Kapetan ga slao optinskom, a on misli -- ovamo okrunom sudu! Vrlo dobro! (Glasno.) Kako je ime tom tvom komiji? IVAN: Aj? Veli meni? NEA: Tebi, brate, ja! -- Kako je ime tvom komiji? IVAN: Pro. NEA: A kako se preziva? IVAN: Pa Krikapa... tako se 'vamo preziva. NEA: A kako je tebi ime? IVAN: Aj! Je li meni? NEA: Tebi -- tebi. IVAN: Zar mu i to treba? NEA: Treba, dabome. IVAN: Pa ime mi je IVAN. NEA: A kako se preziva? IVAN: Je li ja? NEA: Jest -- ti! IVAN: Vala, prezivam se 'vamo -- Keseri. NEA: Pa koliko trai za ovce? IVAN: Vala, ja k velim -- sto groa... To

samo njemu, prvi mi je konija, a da je ko drugi... e, onda... bogami... NEA (brzo): Pravo veli! (Sprema se bajagi da pie, pa vano i ozbiljno.) Hoe li, brate, da ti napiem tubu ovim (Pokae mu kaljavo pero.) ili hoe ovim (Pokae mu drugo od uta metala u dralji, takoj istoj.) zlatnim perom? IVAN (dvoumei): Pa koje je onako bolje? Koje e mu pre dobiti? NEA: Nema razgovora -- zlatno! IVAN: E dela, ba mu naini tim zlatnim... NEA (bajagi pie): A hoe li, brate, da ti teram parnicu po ovom zakoniku (Pokae mu malu knjigu.) ili e po ovom (Pokae mu deblji tevter od ona dva.) velikom? IVAN (eka se iza vrata, dvoumei): Vala, ja ti ne znam. Nisam ti se jo nikad sudio... A koji mu je zakonik onako bolji? NEA (pokazuje malu knjigu): Ovaj mali nee ti moi za pet-est nedelja dobiti parnicu. Vidi kolini je; jedva potricu dosudi! A ovaj veliki (Pokae tevter.) spetljae tog tvog Peru odmah. Moe ga dobiti za tri-etiri dana. IVAN: Eh, eh! Dela, bogati! Ba neka mu sudi taj veliki zakonik. NEA (bajagi pie): A ima li svedoka? IVAN: Pa ono... ima i svedoka... Eto, videla je moja IVANka... (NEA broji na prste, govorei uza svako ime: Jedan, dva, tri" itd.) Video je i neki Rako, odande iz sela, pa Veso, moj kum, pa Stojan Rakin, pa Tiosava Vesina, pa video je i neki Golub Nogonja... NEA (bajagi zapisuje): est svedoka... dosta brate... Po talir dangube... A hoe i ti dangubu? IVAN: 'Ou, vala... Metni mu i dangubu, i interez, i recepis, i sve! Nek pamti poganac kad se sudio sa IVANom Keseriem! NEA (bajagi napisao, prua mu pero): Dela, brat-IVANe, zakrsti ovde. IVAN: Zar ja? NEA: Ti, dabome! Dri za pero! (IVAN prihvati

za pero.) Tako! IVAN: Ama, zakona ti, sve mu lepo ujdurii! Bog ti a dua ti! Od mene ti nee valiti jabuka... (Poe.) E, u zdravlju! NEA (zadrava ga): Stani, brate, stani! IVAN (zastane): 'Ou li i ja u sud? NEA: Nee ti u sud, nego treba da poloi ovde za tubu, za svedoke, meni za trud... IVAN: Odista veli? (eka se.) Pa koliko mu to treba? NEA (rauna): Za tubu dukat... est svedoka po talir kaucije... taksa sudu... svega, brate, pet dukata. IVAN: Aj? Pet dukata! (Namrgodi se malo.) NEA: E, bogami, brat-iko, ti hoe da ti napiem tubu zlatnim perom; hoe da ti teram parnicu po ovom velikom zakoniku... Valja to platiti! Pa onda ima tolike svedoke -- svakom treba po talir dangube... Pa sud hoe kauciju, hoe taksu... (IVAN dvoumi i eka se.) ta se, brate, premilja? Sve e to platiti taj tvoj Pero. Sud e ga nagnati da plati, samo dok mu ja podviknem iz ovog velikog zakonika! (Kucka rukom po tevteru.) IVAN (brzo): E, dela, bogati! Ama ba ga nateraj, nek ti on to sve poloi! NEA: Aja! Sad mora ti poloiti. Evo! (Otvori tevter i bajagi ita.) Svaki tuitelj mora poloiti sudu kauciju za svedoke, dangubu" i tako dalje... uje, ta kae ovaj veliki zakonik? IVAN (eka se): ujem... Nego, ta u mu, nemam ti sad toliko. (Slegne ramenima.) A bi li valjalo da ti dam malo kapare? NEA (za se): to mu drago. Bolje ita nego nita. (Glasno.) Pa moe, brat-iko... Daj sad makar jedan dukat. Kusur moe doneti sutra -preksutra. Nije velika stvar. IVAN: Ta ono, zna, nije da rekne... Ali eto -- nema se... (NERAdo vadi pare.) E na ti, vala, ovaj dukat kapare -- nek nosi belaj! Samo gledaj, zakona ti, da mi se to ljudski presudi. NEA: O, ne beri ti brigu, ovee!

IVAN (polazei): E u zdravlju i zbogom mi ostaj! NEA: Dabogda u zdravlju! A kad e mi doneti to malo kusura? IVAN: Gledau, vala, koliko sutra. (Za se.) Ba mnogo pet dukata! (Mahne glavom.) E, tako ti je to kad se tera po sudu! (Ode.) NEA (zadovoljno): Sevte od boga beriet!. (Pljucka po obiaju u dukat i mee ga u dep, smeei se.) Ovaj mi IVAN izgleda kao imuan ovek. Suvie je prost i neka dobriina. Ba kao naruen! (Hoda i misli se.) Dobro bi bilo da naem povie ovakih muterija... A kako bi bilo da jo danas odem u Kamenicu do moga Pupavca? Do mraka mogu stii. Ovde i onako nemam nikakva posla. Tamo barem mogu doznati kakva je ova moja prva muterija... (Polazei.) Da se ide! Najpre u svratiti Kod konkurencije" da naruim DRAGIu to treba, pa onda... u Kamenicu, u goste mome Vulu Pupavcu! (Ode.) DRUGA SLIKA: SEOSKI DUANDIJA U Kamenici kod Pupavca. Seoski sitniarski duani. U zaelju i levo vrata. Duanske police pune meovite robe: pamuka, marama, vunice, okruglih kuica s ogledalom. kupovnog cvea, miriljavih sapuna, svakojakih inua na nizodima, lonaca, tanjira, aa, drvenih obojenih kaika i tako dalje. Desno nekoliko dakova s kafom, sitnnim eerom, alevom paprikom, burence s zejtinom itd. Levo ispred vrata duga tezga; veresijski tevteri, hartije, divit na njoj. Do tezge dve proste slamne stolice. V PUPAVAC posle IVAN PUPAVAC (za tezgom, pred njim lojana svea u prostom limenom svenjaku, tevter, divit; prebraja gomilu obligacija i slae ih na stranu; zadovoljno): Ravno pet stotina dukata u obligacijama. I sve ljudi sigurni... (Smei se.) Najprobitanije je davati pod interez male sume na krae rokove. Po pet, po est, po deset dukata najvie... Cvancik na dukat intereza meseno... Rok dva meseca... tri, najdue est meseci... Pa da vidite -- kako para fino raste... (Zagleda obligacije.) Imam na dva-tri mesta i po vee sume... po sto dukata i malo jae; ali ljudi su gose -- ne bojim se! (Smeei se.) Ne mogu se potuiti -- radnja mi ba dobro ide. Kad sam preklane doao ovamo -- doneo sam svega pedeset dukata gotovih i otprilike jo toliko u espapu to sam uzeo, dole u ariji, na veresiju... Bilo bi jo bolje da

mi ne smeta ovaj moj ortak. Moram se razortaiti s njim, im izie rok... (Otvara tevter.) Daj da vidimo ta kae veresija. I ovde lei blizu pet stotina dukata. (ita.) IVAN Keseri, ovdanji, uze p oke eera tza fina -- 4 groa..." Kad li je to uzeo? Aha, ima dva meseca! ekaj-de da doturimo malo -- moe se! (Uzima pero i popravlja.) Oku i p eera tza fina -- 12 groa..." (ita.) Oku zejtina takoe fina -- 16 groa..." Aha, daj-de i ovde malo (Popravlja.) Oku i po zejtina fina -24 groa..." (Smeei se.) Tako! Ve smo uarili 16 groa!... (Dolazi IVAN.) IVAN: Dobar vee, gazda VULE! PUPAVAC (ljubazno): Bog ti dobro dao, iko brate! Sedi -- eto stolice, sedi! A kako IVANka, kako deca -- kako svi na domu? IVAN (sedajui): 'Vla bogu... PUPAVAC: E neka bogu fala! (Smeei se ljubazno.) Ama kao da si znao te se svrati! Barem da svedemo uzgred i onaj raun... IVAN: Pa moemo, vala, i svesti... A ima li koliko? PUPAVAC (ljubazno): Sitnica, ovee! Ali tek bolje da vidimo, neka nikom ne bude krivo... (LJubaznije.) A bi li ti, iko, jednu ljutu? IVAN: Ama nisam ti neto ran za rakiju... PUPAVAC (toi usluno okanj iza tezge): Dela, bogati! Da vidi samo... prepeenica fina, a jaka kao grom! (Daje mu.) Dela, nazdravi! IVAN (pije i mrti se): Oho! Ala pali! Pa koliko mu, veli, ima tamo rauna? PUPAVAC (usluno): Evo, brate, evo! (Zagleda u tevter i rauna brzo.) Oku i po eera -- 12; oku i po zejtina fina -- 24; kafe -- 16; opet eera... tri litre pirina... p oke suve ribe... pet oka soli u krucu... marama za IVANku fina... aleva paprika... pedeset drama duvana prosee... biber... p oke svea... sapun miriljavi fini..." Ele, iko brate, 12 i 24 -- 36, i 16 -- 52, i 7 -- 61... 103, 109, 137 i p... i tamo-amo 42 i p... Svega, brate, 180 groa; to jest -- tri dukata cesarska. IVAN: Ala, bolan! Tri dukata?! Vidi-de ti dobro. ini mi se, ti mu narauna tamo mnogo zejtina

i eera... (eka se.) A ta tije ono: Tamo-amo?" PUPAVAC: Pa sitnice, brate! Lula, slatko, ular... Evo ovde je sve zapisano. Ovaj je protokol vlast potvrdila... (Prevrne brzo tevter i pokae mu na poslednjem listu veliki crveni peat.) Eto! Ovde se ne sme zapisati ni jedna para vie nego koliko je uzeto... Kako bih ja tebi? E ba mi je to krivo! IVAN: Ama ne velim ja, gazda VULE... Samo mi se uini, onako... 'Vala bogu, mi se odavno znamo... Jo, k velim, nismo jedan drugom uinili krivo. Svakad smo, vala, lepo jedan s drugim... (eka se.) Pa eto i sad htedoh da te neto zamolim... PUPAVAC (brzo): A ta to, iko? IVAN (dvoumei): Ta ono... Ama ne znam -- da li e mi uiniti... PUPAVAC: Uh, uh, opet me ljuti! Toliko sam soli i hleba pojeo u tvojoj kui, pa da ti ne uinim! (LJubazno i usluno.) Hoe li espapa? Hoe li na veresiju? Evo, brate slatki, uzmi p duana pa nosi, neu ti ni rei rei, tako mi ove svee! Zapisaemo u raun, pa kad moe -- koliko moe... namiriemo se. IVAN (eka se): Ama, zna, ne treba meni espap... Nego ba bih te zamolio da mi kakogod uzajmi etiri dukata... Imam ti, more, 'vamo belaja s' onim Arnautinom... (Namrgodi se malo.) onim Perom, mojim konijom, oko onih ovaca... I sam jutros i 'dvokatu dole u ariju, pa mi valja odneti da poloim tamo u sudu... PUPAVAC (lukavo): Aha, tuio si ga, a? E, alal ti vera! I jest taj Pero nekakav denabet. Ba volim to e ga pritegnuti malo! (Usluno.) Bi li jo jednu rakiju, iko? IVAN (toi iza tezge): Kako dosta, ovee! A kad ja doem tvojoj kui, IVANka iznese pun bardak iz tvoga podruma... (Daje mu okanj.) Dela za dobro zdravlje! (IVAN pije.) Ono, iko brate, ja bih ti drage volje to uinio -- pre tebi nego svom roenom bratu... Ali, vidi, i mi ti ovde muimo svoju muku. Pazar slab, espap lei, ja moram dole odgovarati trgovcima; pa kirija velika, pa poreza, pa prirez, pa optinski trokovi... Para se izmie svaki as. to sam rasturio neku krajcaru ovud po narodu -- to se teko dobija. (Polako i bajagi poverljivo.) Pa onda, meu nama reeno, i ovaj ti je moj ortak -- neka prznica -- vazdan mi tu prigovara... Muka ti je to kad ovek u svojoj radnji nije sam gosa.

IVAN: A jes' -- j! Pravo veli. (eka se.) Nego ba molim te, gazda VULE, uzajmi mi ta etiri dukata... Vratiu ti, vere mi, im prodam seno... PUPAVAC: Ama ne bojim se ja, iko brate, to se tebe, na primer, tie... (Dotura okanj pored njega.) Dela, istresi to, pa da natoim taze. I ja u popiti jedan; ovako u drutvu -- slae je! (Toei iza tezge.) E, ne zna kako mi je ao to se tako trefilo, te sam ostao bez novaca! Prvi put moli me, pa eto ne mogu da ti uinim. (Daje okanj IVANu; drugi pije on i bajagi misli.) Ve ako da zaitem od ovog mog ugursuza, ortaka, da meni uzajmi... IVAN: E dela, ljubavi ti! Ba gledaj kako god zna -- samo uini mi to. PUPAVAC (tiho): ekni ti malo. Sad u ja... On je ovamo u ardiji... (Ode na leva vrata.) IVAN (za njim): Pohitaj, vere ti! (Dolazi NEA.) VI NEA i IVAN NEA: Gle brat IVAN! Dobar vee! IVAN: Ene-de! 'Dvokat! Odkud ti vde? NEA (sedajui): Pa dooh malo amo u goste gazdi Vulu. Mi smo, zna, davnanji prijatelji i poznanici... IVAN: E ako -- ako! NEA: Nismo se viali od jesenas. Ne mogu, brate, da dospem... Zna, advokatska posla: i dan i no tube, parnice, apelati, roita... A, zbilja -- ja sam ve spremio onu tvoju tubu... IVAN: Jesi li, zakona ti? NEA: Jesam, ovee! Ja nikad ne razvlaim parnice -- kao neki advokati. Kod mene ti, brate, ide sve brzo -- samo brzo. Gvoe treba kovati dok je vrue, je li, bogati? IVAN: Vala, pravo veli... NEA: Jo samo da poloim sudu kauciju, pa je tvoj Pero obrao bostan! IVAN: E da hoe bog d! (Poverljivo i ozbiljno.)

More, ti ne zna kaki je to rin! Kad dooh danas ozdo iz arije vamo kui, sretnem ti njega dole kod prelaza... NEA (bajagi radoznalo): Pa? IVAN: Pa rekoh mu ja: Vala e mi platiti one ovce, beli!" -- Jok, vala!" uini on. Sud e tebi suditi, more, i sam ja i 'dvokatu!" rekoh mu ja. NEA (kao gore): A on? IVAN: A on ti, more, spodbi protac i htede mene lepo procem! NEA (zaudi se): Ao, lola jedan! E -- i to emo turiti u tubu! IVAN: Molim te, ba mu i to doturi; kai da me je hteo prebiti! Jes, -- i tebe je psovao... Opsova mi lepo i 'dvokata -- eto ti! NEA (bajagi plane): Aha, neemo tako, Pero! ekaj ti samo dok se kaucija poloi! Nauiu ja tebe pameti! (Vraa se PUPAVAC.) VII PUPAVAC: i preanji PUPAVAC (Nei): A gle! ato brate, dobro mi doao! Otkad se nismo videli! Jesi umoran, a? NEA: Prilino, gazda VULE! (Rukuju se.) PUPAVAC (polako IVANu): Bie ono! ekni malo. IVAN (polako njemu): Ba ti hvala! Eto do mi je i 'dvokat! (Pokae oima na Neu; PUPAVAC pogleda i nasmei se.) PUPAVAC (glasno): E ba si naao valjana, fina advokata! (Smei se.) Ala e Pero kijati i pamtiti kad se s tobom sudio! (Nei.) Molim te, ato, pritegni ga i za moju ljubav! (IVANu.) Zna, ja ovog advokata zovem ato, a on mene gazda -- tako smo navikli od malena. (Polako i poverljivo IVANu.) More, jedva iupah od ovog mog ugursuza etiri dukata... Nego kad e mi moi to vratiti? IVAN (polako): Bogami, neu moi pre Meudnevnice,

a najdalje do Mitrova dne... PUPAVAC (polako): Hm, hm! Za est meseci... Ali to mu drago -- moj si ovek... Nego zna ta! Da uraunamo tu i ova tri dukata veresije, pa da nainimo malo pismena -- tek koliko ruke radi. NEA (radoznalo): ta to -- ta? IVAN (zabauruje): Nita... Imamo 'vamo neki razgovor k ljudi... PUPAVAC (IVANu): A to krije, iko brate? I ato je na ovek! (Nei.) Eto, ato, rad sam da mu uinim neku malu ljubav... Treba oveku etiri dukata -- pa da mu dam... (IVANu.) Ele, do Mitrova dne ima est meseci... Po cvancik intereza od dukata na mesec... IVAN: Kaki cvancik, bolan?! PUPAVAC: Dabogda goreo kao ova svea, ako nisam pogodio s ovim mojim nesretnikom da mu platim po cvancik! NEA: Pa to nije mnogo! Daju neki po pet i po est groa na dukat. PUPAVAC (IVANu): Vidi?! Danas ti je, brate, novac skup! Nego, kao to rekoh, da nainimo malo pismena. IVAN: (slegne ramenima): Kad ve nije druga... a ono da nainimo... PUPAVAC (brzo): Dela, ato, uini ljubav naem brat-IVANu: napii mu malo obligacije. NEA (seda za tezgu i uzima pisai pribor): Drage volje! Kolika je suma? (Pie govorei.) Obligacija na..." koliko? PUPAVAC (rauna brzo): etiri u gotovu i tri od veresije -- sedam; po cvancik od dukata intereza za est meseci -- 42 cvancika; rublja za obligaciju i cvancik za potvrenje -- tri dukata i sedam. Pii: na deset dukata cesarskih..." IVAN (odmahne rukom): Uh, pobogu, ba mnogo! NEA (pie govorei): Na deset dukata cesarskih i tri cvancika zdrava, koje ja dole potpisani uzeh u zajam od g. Vula Pupavca, trgovca ovd., s tim da mu reenu sumu novaca isplatim u roku od est meseci, to jest: od danas pa do Mitrova dne ove 1871. godine..." (IVANu.) Je li tako, brat-IVANe?

IVAN (eka se): Ta, ono... tako je... najdalje do Mitrova dne... PUPAVAC: Molim te, ato, doturi jo i ovo: U protivnom sluaju, ako ne bih mogao mome poveritelju reenu sumu do ugovorenog roka isplatiti, obvezujem se da u mu platiti interez po dvanaest na sto, od isteka roka pa sve do naplate". IVAN: Ba, gazda VULE, to nije trebalo! PUPAVAC: Ama, brat-iko, to se mee radi reda u svaku obligaciju. Bez toga ne bi vaila. Ne bi je ni vlast potvrdila. NEA (dovruje govorei): Od isteka roka pa sve do naplate. Gornje sume platac, IVAN Keseri, ovdanji. 23. aprila 1871. godine, u Kamenici". (Prua IVANu pero.) Dela, brat-iko, zakrsti! (IVAN zakrsti.) Tako! (Potpisuje se govorei.) Potpisao ga NEA Zelenba, privatni advokat iz..." (Daje Pupavcu.) Evo, gazda VULE, sve je u svom redu. Samo jo nek se potvrdi, pa podaj oveku pare. PUPAVAC (daje obligaciju IVANu): Na, iko brate, pa trkni asom tu do sreske kue te potvrdi. Evo ti i cvancik pa plati taksu. (Daje mu.) Ako ne bude nikog u kancelariji, a ti otidi onde kod sreskoga ate... nai e ga jamano kod kue. Reci samo da sam ga ja zamolio, on e ti uiniti za moju ljubav. (Kucka ga ljubazno po ramenu.) Dela, vere ti, asom. IVAN: 'Ajde, vala, i da potvrdimo, kad mu je taka uredba. (Ode.) VIII PUPAVAC i NEA NEA (smeei se): More, gazda VULE, ti ba dobro ari ovde, a? PUPAVAC (zadovoljno): Pa prilino, ato! Fala bogu, ima svakad pomalo pazara. Istina, vie na veresiju nego za gotovo; ali opet je dobro... NEA: ini mi se, ljudi su ovde imuni? PUPAVAC: Ono, zna, to se tie novaca -- narod ba i nema tako mnogo. Mahom doe eljad te pazari: malo vunice, koju amiju, kuma, cvet. NEA (smeei se): Jest, jest... Malo pamuka, miriljavog sapuna, niz inuva.

PUPAVAC: Jest... Pa obino dadu onako u smoku: torbica ita, pasulja, bardak rakije, zastrug kajmaka, koju oku vune... ta znam, dajem i tako -- nek' se tek pazaruje! NEA (smeei se): Samo to ti se tako u smoku plati tri-etiri puta vie nego to vredi... PUPAVAC (slee ramenima): Tek, ato brate, ja nikog ne gonim silom da uzima! Drugo je za gotov novac -- drugo za smok. Pa, bogami, hou i ja da vidim malo hasnice... ( Okree razgovor.) Nego ti mi, ovee, ne kazuje ta ima novo u ariji. Ja, dao bog, ne odmiem od duana; moj ortak ide po espap. Od jesenas nisam nikako silazio dole... NEA: Najnovije je, gazda VULE, to -- to sam jutros iziao od moga advokata... PUPAVAC: Iziao si? A zato? NEA (namrgodi se malo): Pa sporekali smo se malo. Hou da radim na svoju ruku. Namestio sam kancelariju kod neke moje tetke, i ve sam imao sevte. Ovaj IVAN bio mi je prva muterija... PUPAVAC (smeei se): Aha, naao si dobru muteriju! NEA (radoznalo): Bogati, je li imuan taj ovek? PUPAVAC: Da vidi -- jest. Valja mu imanje, u najmanju ruku, dve oke dukata. Dobriina je, da ga nema u daleku, a veoma prost. Nikom nije ni pare duan. Ovo mu je sad prvi dug to uzima od mene... NEA (smeei se): Nego ti mu ba lepo naplete! Valjda si jedva doekao da ga zadui, a? PUPAVAC: Boe sauvaj! Ako mu ne podnosi, ne mora uzeti. Danas, brate, niko ne d da mu novac lei badava... Je li tako, bogati? NEA: Tako je, gazda VULE! Nego, vere ti, ta se tebi ini -- hoe li biti za mene posla ovud po selima, barem za prvi mah? PUPAVAC: Pa bie, ato! Imau eto i ja nekih svojih poduica da se naplate kod optine i kod kapetana... Ne beri ti brigu, nai e se! (Dolazi IVAN s obligacijom u ruci.) IX

IVAN i preanji PUPAVAC: Potvrdie li, iko brate? IVAN: A potvrdie -- ja! Vidi-de valja li mu to! (Daje mu hartiju.) PUPAVAC (zagleda): Sve je u redu! (Ostavlja hartiju, pa daje pare IVANu.) Evo sad tebi, rode slatki, etiri dukata! N, i dabogda da vidi vajdu! IVAN: E ba ti vla, gazda VULE! (Daje pare Nei.) Na, bogati, pa poloi tamo sudu i gledaj da mi se ono ljudski presudi. NEA: Ama nemaj brige, ovee! Sutra zorom idem pravo odavde u sud. PUPAVAC: Ba, ato, i ja te molim -- zauzmi se za naega iku! NEA: O, zauzeu se ja ve, kao za sebe! IVAN: Eh, dela, zakona ti! Od mene ti, vala, nee biti krivo... A sad 'ajdemo 'vamo do moje kue da popijemo koju. A moremo i veerati -- to je bog dao... NEA (bajagi ustee se): Neka, brat-IVANe, hvala ti! Ja u veeras biti gost ovde kod moga gazde Vula. IVAN (saleui): Ama nemoj, bogati! Ba 'ajdemo! Bie milo i mojoj IVANki. Kaem ja njoj danas, im dooh: More, nema ti 'nakog 'dvokata u krstu zemlje!"... 'Ajde, zakona ti! 'Ajde i ti, gazda VULE! PUPAVAC (Nei): Pa hajdemo, ato, da ne kvarimo volju naem bratu iki! (Odlaze, umiljavajui se isto oko IVANa.) ZAVESA DRUGI IN TREA SLIKA: ISPLAEN DUG U varoi kod Stane. Posle dve godine. Nametaj kao u prvoj slici. I SMILJA i STANA SMILJA (polako i poverljivo): MILKA je, kumo,

ve i onako tu s Dragom, pa gledaj, molim te, da je iskua onako izdaleka. STANA (polako njoj): Ne treba tu mnogo kuati, kumo. Lasno je to poznati iz dve rei, samo ako joj je momak u volji. SMILJA: Ja bih rekla da jest. (Poverljivo.) Vidi, kumo, meni je najtee izii na kraj s mojim SRETENom. NJu su ve iskali toliki prosioci odavde iz varoi; ali on ne da ni pomenuti... svakom nae nekaku manu. Zna ti njega -- kakav je... STANA (radoznalo): A RANKO mu se, veli, dopao? SMILJA: Ne zna -- kako ga je zavoleo! Uinio bi za njega to god hoe. (Vrlo poverljivo.) Eto maloas, ba kad pooh ovamo, uzajmio mu je petnaest dukata, na prvu re; a ti zna da SRETEN ne da nikome ni pare u zajam! STANA (isto zaueno): E, bogami, to je mnogo od kuma SRETENa! SMILJA: RANKO mu samo nagovesti kako se zabrinuo gde e nai petnaest dukata da dade svome bratu IVANu iz Kamenice da izmiri neki dug, -- a SRETEN odmah kesu iz depa, pa njemu: Evo, uo brate, dau ti ja!" Zaudih se ta mu bi. Posle velim u sebi: O, kad on njemu ak i novac uzajmljuje, onda mu nee nita odrei!" STANA: Pravo veli -- i nee! SMILJA: Zato ba i dooh, kumo, da te zamolim da Milku malo iskua. Devojka je na udaju, pa neka se udomi -- kad ve jednom i to mora biti. RANKO je dobra prilika. On ima i neto batine tamo u Kamenici. Istina, jo se nije odelio od brata, ali tek nije bez iega... (Polazei vrlo poverljivo.) Meu nama budi reeno -- i ja bih volela da mi ta devojka ode iz kue. Zna i sama kako je -- kad ti nije dete roeno, svoje... Pa onda, kumo, ona ti je malo samovoljna, jezina, hoe da odgovara... ja opet ne mogu to da trpim... Bilo ti je od ovo etiri godine, otkako sam dola u SRETENovu kuu, dosta jeda i svae izme' nas... Sad sam ve digla ruke -- nek' ini ta hoe... Valjda e mi se i ona skoro skinuti s vrata... Zbogom, kumo, pa doi koji put. (Ode.) STANA (za njom): Zbogom pola, kumo! II STANA pa MILKA i DRAGA

STANA (smejui se): Kako se ova moja kuma stara o svojoj pastorci! MILKA samovoljna i jezina! Ta ja ne verujem da bi se u celoj ovoj varoi nala jo koja devojka onako pitome i dobre naravi... Bajagi niko se nee setiti zato hoe da je isprati as pre iz kue! Kum SRETEN -- ovek ve u godinama; kuma SMILJA mlada, lepa, pa... dabome, MILKA joj je na smetnji! (Smeje se i mae glavom. Dolaze spolja MILKA i DRAGA.) Aha, kumice, gde si mi ti? MILKA (Veselo): Evo me, kumo! Molim te, brani me! Ova DRAGA dira me jednako! (DRAGA se smeje.) STANA: A to, kumice? MILKA: Pa kae da je gospodin RANKO kao i drugi momci... nije nita osobito... A to, kumo, nije istina! DRAGA: E dabome! Nema valjda zvezdu na elu! STANA (Dragi): De ti, vrae, de! (Milki.) Ne sluaj ti nju, kumice! Ona govori tako od avolstva... (Namerno.) Bogami, RANKO je ba valjan, lep momak... MILKA (brzo Dragi): Eto! uje? (DRAGA se smeje vragolasto.) STANA (za se): Voli ga, obeenica! MILKA (Stani): Pa i SMILJA ga mnogo hvali, kumo... a otac -- proi se! STANA: Ko ne bi hvalio estita oveka! MILKA (brzo Dragi): Eto, eto! uje? (DRAGA se smei.) STANA (navla): Ama ta je to tamo kod vas, kumice? Meni se ini, tebe kuma SMILJA od neko doba dobro pazi, je li? MILKA (veselo): O, kumo, ona ti je sasvim promenila ud! Kad se setim kako me je pre kinjila -uh, da bog sauva i moga dumana! A sad... ni ona ena, ni daj boe! STANA (za se): Znam, znam!... (Glasno, smeei se.) A otkad to? MILKA: Pa ima tako dva meseca... Otprilike -otkako se gospodin RANKO upoznao s nama i poeo dolaziti naoj kui...

DRAGA (Vragolasto): A dolazi ee, a? MILKA (naivno): Dolazi gotovo svaki dan... Bio je i otoi... A to pita? DRAGA: Nita -- nita! Slobodno je pitati. (Smeei se vragolasto.) Kuma SMILJA promenila ud. Hm! Ko zna ta jo moe biti. STANA (Dragi): Ama ti, avole! MILKA (Dragi): ta e biti? Nee se valjda svet prevrnuti! DRAGA: To nee... ali moe biti svatova. STANA: DRAGA! MILKA: Svatova? A ijih? DRAGA: Pa tvojih... MILKA: Nemoj, DRAGA, da me ljuti! (DRAGA se smeje.) STANA: Pa ako i bude -- zar je to neto runo? Lepo emo se proveseliti... poigrati... (Pogleda Milku.) MILKA (naivno): Ama, bogami, kumo, nije ovek jo ni rei spomenuo! STANA (smeei se): Pa ako nije... on moe spomenuti... (Dolazi NERA urno.) III NERA i preanje NERA (jo s vrata.) Dobro jutro, Stano! (Milki.) ta radi, MILKA? Ti jednako s tvojom kumicom Dragom, a? (Stani.) Prooh ovuda, pa eto svratih uzgred da vidim kako si. STANA (nemarno): Hvala bogu! Sedi, Nero! NERA (sedajui): Nemam ti, sestro, kad; ali tek mogu jedan asak -- koliko da se odmorim... (Kao setivi se.) Ama znate li vi da je Rajnina svekrva na samrti? DRAGA: Ne moe biti! STANA: Ta ja sam je jue videla na sokaku! NERA: Ja ti kaem, na samrti je! Boe moj, sama

koa i kosti! Sad ba idem otuda... Pop Via itao joj veliku molitvu. O, sestro, ta ti nam taj pop nakaziva! Vrljava ivka ostavila opet njenoga Velju! Pomisli -- vrljava ivka! DRAGA (polako Milki): Sad samo sluaj uda! (Smee se i kriju smeh.) STANA (Neri): Kako to! Ta sino pred mrak proli su tuda zajedno! NERA: Ja ti kaem! (Kao seti se.) A, gle, ja ti i ne kaem da su prekjue sa'ranili Miana! Bio je na pratnji i gospodin PETKO... (Povue Stanu za rukav pa polako.) Da zna kako se ljuti na Neu! STANA (polako): A to? NERA (polako): Opet se nala paskvila pod njegovim prozorom. STANA: Odista? NERA: Ja ti kaem! Gospodin PETKO sumnja opet na Neu. Kivan je na njega i zbog onih preklanskih paskvila. Kae -- zabranie mu da advokatie, proterae ga... Molim te, Stano, kai mu nek' se malo priuva. (Glasno.) A, bogati, gde je taj momak? Neto se retko via! STANA (nemarno): Ne znam... Sino je doao iz Kamenice; ini mi se, danas e opet otii. Jednako tumara po tim selima. Da je barem kakve vajde, pa to mu drago; ali nita -- samo besposlii. NERA (polako): A on mi se hvali onomad da dobro zarauje! Zastupa, veli, nekakog bogatog seljaka iz Kamenice, to se parnii sa svojim komijom oko nekih ovaca. Napriao mi je mnogo kojeega... (Glasno.) Gle! Ja ti i ne kazah sve! Bio je na pratnji i na novi uitelj, gospodin RANKO! Gledim ga neto -- lep momak, sestro, lep, lep kao upisan! (Polako i poverljivo.) Odmah sam pomislila u sebi: kako bi to bila krasna prilika za tvoju Dragu! (Glasno.) Vida Pajetova isplaka se kao luda! MILKA (Dragi): Boe, ala ta brblja! (Smee se i kriju smeh.) NERA (kao setivi se): A znate li vi da je opavi Mirko isprebijao sino enu na mrtvo ime, i polupao sve po kui, kao besan! (Smejui se.) Zgrabio lonac, pun vrele vode, jurio je ak do uprije; tu je stigao i nabio joj lonac na glavu!

STANA: Naopako! (DRAGA i MILKA smeju se.) NERA: Jest, jest... Ba kod uprije! (Dolaze NEA i PUPAVAC.) IV NEA, PUPAVAC i preanji PUPAVAC (zbunjeno): Dobar dan i na zdravlje elimo! (Svi ga poglede zaueno.) NEA (prikazuje): Tetka Stano, ovo je onaj moj poznanik i dobar prijatelj, trgovac iz Kamenice, to sam ti esto priao o njemu... STANA: E? Pa dobro nam doli! .. PUPAVAC (zbunjeno): Bolje i mi vas nali! (Hoe da se rukuje sa Stanom; STANA prui ruku, a on se u zabuni rukuje s Nerom; DRAGA i MILKA jedva uzdravaju smeh.) NEA (Pupavcu): A ovo mi je sestra od tetke. (Pokae Dragu.) Ovo je naa kumica (Pokae Milku.) ; a ovo je naa poznanica NERA. PUPAVAC (rukuje se zbunjeno sa svima, pa i s Neom): Milo nam je, molimo, koje i mi ravnim nainom elimo... osobito fino... (NEA se nasmeje i daje mu znak oima da ne govori kojeta.) NERA (polako i brzo Nei): Imam neto vano da ti kaem! NEA (polako i brzo Neri): Svratiu tebi posle, kad poem u selo. STANA (Pupavcu, uzdravajui smeh): I nama je veoma milo... Sedite, gazda! A kako je vae esno ime? PUPAVAC (seda nespretno, smeei se): Znate, meni je ime VULE, a prezivam se... (S kominim ustezanjem.) prezivam se, vi'te, PUPAVAC! (DRAGA i MILKA nasmeju se poluglasno; on se jo vie zbuni.) Taj nam je nadimak, molimo, ostao od starina... Moj ded, znate, izeo jedanput pupavca, pa ga tako prozvali...

(NEA pomrkne oima na njega da uti.) STANA (kao gore): Pa, gazda VULE, esto ovek dobije ma po emu kakav nadimak. PUPAVAC (smeei se zbunjeno): Jeste, znate... i mi tako, ravnim nainom, sumiramo... Ono, to se tie, PUPAVAC nije ba tako fina tica... (DRAGA i MILKA prsnu u smeh i pobegnu na vrata u zaelju; on se okrene Stani.) Ne jede se, znate... Ali moj ded, kao prost ovek, pojeo... (STANA se nasmeje poluglasno i pobegne na vrata levo; on se okrene Neri.) Prostota, znate, mislio valjda jede se... (NERA, jedva uzdravajui smeh, pobegne na vrata u zaelju; on se okrene Nei.) Posle ga, vi'te tako prozvali, te i nama ostao ovaki nadimak... V PUPAVAC i NEA NEA: Ta prestani jednom, gazda VULE! ta ti je te lupa kojeta?! PUPAVAC (osvrne se i zabezekne): A gle, odoe! (Zbunjeno.) Da se nisam, ato, to zamerio? Zna, ja nekako ne umem da se vladam najfinije -- kad doem u ovako nepoznato, a fino drutvo... NEA (smejui se): Znam, stara tvoja mana! Ja sam, vere mi, mislio da si se ve i ti malo istesao i oslobodio... (Kao udei se.) Koji ti je vrag? U Kamenici si, ovee, sasvim drukiji! PUPAVAC (pribira se malo od zabune): Drugo je u Kamenici, ato brate, a drugo ovde... Slabo ti, vidi, silazim ovamo u varo, pa sam gotovo i podivljao s onom prostotom! Pa onda druga je stvar kad sam tamo sa svojim poznatim ljudima, a drugo je ovde gde nikog ne poznajem... pa jo nepoznato enskinje... (Smeei se.) Nego, ato, ba ima finu kumicu! A, bogati, ija je? NEA: Pa to je ki SRETENa Rajkovia, trgovca odavde... Poznaje li ga? PUPAVAC: Ne poznajem, ato! Ja ti ovde znam samo dva-tri oveka, vie nikoga... A je li joj otac u stanju? NEA: Prilino. PUPAVAC: E, jo nisam video devojke finije! NEA (smeei se): More, gazda VULE, kad ti se tako dopada, hajde da ti je nasoimo...

PUPAVAC (opet zbunjeno): Ne znam, ato... eljade tako fino... Muno bi pristala da se uda u selo. NEA: A to? Samo ako se tebi devojka dopada, moemo lako raspitati. Ti si mi ve i onako govorio da bi se oenio -- kad bi naao dobru priliku. PUPAVAC (pribravi se malo od zabune): Ono jest... ali ba neka stoji zasad. (Poverljivo.) Rad sam, brate, da se najpre razortaim s onim mojim nesretnikom; jo mesec-dva dana, pa nam istie ugovor. NJemu u predati radnju, a ja u primiti svoj deo u gotovu. NEA: Posle e valjda otvoriti duan za sebe? PUPAVAC (jo pribranije): Moe biti. Samo u otii iz Kamenice. NEA: E? A zato, gazda VULE? Tamo ti je dobro ila radnja. PUPAVAC: Jest -- vrlo dobro! Ali, ato brate on nee da ide odande, pa se moram ukloniti ja. Nas dvojica ne moemo vie biti zajedno. Pokupiu ono veresije i malo para to sam rasturio po narodu, pa NEA (prekide ga): Zbilja, gazda VULE, ja sve zaboravim da te upitam: namiri li se ti sa IVANom? PUPAVAC (sasvim pribrano od zabune): Ima jo da mi poloi petnaest dukata... Preksutra mu je termin po obligaciji. ezdeset pet ve je isplatio... Jo samo to malo resta. NEA: Osamdeset dukata... Bogati, zar se toliko naplelo od onih deset to ti se zaduio preklane? PUPAVAC (slegne ramenima): Teh! Kad ovek nije odgovarao na vreme... Proe prvi termin, ne primih pare; mi promenismo obligaciju i uraunismo interez jo za est meseci. Doe rok -- on opet ne moe da mi poloi... NEA (smeei se): I vi opet promeniste obligaciju, uraunaste interes, i sve tako dok se nije naplelo osamdeset dukata... PUPAVAC (slete ramenima): Teh! Ja mu nisam kriv! Nisam ga silom gonio da se zaduuje... (Smeei se.) Ba, ato, ova tvoja kumica... fino eljade! (Dolazi IVAN.) VI

IVAN i preanji IVAN: Pomozi bog! Ene-de i gazde Vula! Kako si, ta radi? PUPAVAC (ljubazno): Fala bogu, iko brate! Jesi li davno od kue? IVAN: Vala, jutros zorom... Bio sam 'vamo kod mog brata Ranka nekim poslom... Poli smo eto zajedno mojoj kui, gore u Kamenicu. Velim ja njemu: 'Ajde ti napred, dok ja svratim malo vde... (Nei.) Pa eto, vala, dooh da te opet pripitam... (Vadi iz nedara jabuku.) Na ti to! Poslae ti moji odvud od kue... (Daje mu.) NEA (ljubazno): Hvala, brat-IVANe! Nije to trebalo... Dosta si me poastio dosad i kod tvoje kue... IVAN: Ama uzmi, molim te! (NEA prima.) A ide li mu ti opet u sud, vere ti? ta bi? Presudie li ve jednom? NEA: Nisu jo, brate! Ali ne beri ti brigu. Poslao sam ja sudu opet apelatu... Rekao sam -- nek' se glavom ne ali, nek' pohita. IVAN: E 'vala ti k bratu! More, ne zna kako bih voleo da mi se to jedanput presudi. Nije to ala -- dve godine bolan! NEA: ta e, ovee?! Navalili parniari, pa sud nema kad. Kud e pre dospeti. Nego sad mu se ne moe obii -- mora presuditi! IVAN: Vala, brate, dosta se i potezalo, nije vajde! (Vadi deset para.) N ti ba i ovaj marja te popij kavu! (Prua Nei.) NEA: Nemoj, IVANe, hvala ti! PUPAVAC (smeei se, za se): Geak! Prostota! IVAN: Ama uzmi, bogati! (NEA uzme. IVAN se okrene Pupavcu, tiho.) I tebi sam, gazda VULE, spremio ono malo para -- da otarasim i taj belaj... PUPAVAC (trlja ruke): Lepo, iko, brate slatki! Znam ja da si ti ovek od rei... IVAN (eka se): Vala, gazda VULE, aratos ti bilo i tog zajma i svega! Ni srknuo ni kusnuo, a dadoh tolike pare!

PUPAVAC (bajagi ubreen): Ama nemoj, ovee, tako govoriti! Nisi kriv ni ti, ni ja. ta emo -- kad se tako trefilo! Ti nisi odgovarao na vreme... nisi, na primer, ni mogao: letina omahne, para se, ravnim nainom, izmakne. Znam ja kako je to... (Slegne ramenima.) Teh! Ovamo, bogami, interez raste. Pomisli kad je sebe to bilo! Jo preklane! (Trlja ruke, gotov da primi pare.) A jesi li spremio sve? IVAN: Pa jesam, gazda VULE... Nego RANKO mi 'vamo ree -- da mi da onu obligaciju... PUPAVAC: Bogami, iko, ostala mi je gore u duanu. Nego, ako si rad da mi sad ovde poloi pare, dau ti ja kvitu... Eto nek ato asom napie. (Nei.) Dela, ato, uini ljubav naem bratu iki! NEA: Hou, kako ne bih! (Sedne za sto i spremi se da pie.) IVAN (dvoumei): Ama ne znam -- hoe li mu to valjati... Ba da si ti meni dao onu hartiju... NEA (IVANu): Svejedno je to, ovee! (Pupavcu.) Kvita..." na koliko? PUPAVAC: Na petnaest dukata. NEA (pie govorei): Na petnaest dukata cesarskih, koje danas potpuno primih od IVANa Keseria iz Kamenice, kao resto duga po obligaciji..." (Pupavcu.) Kad ti je dao obligaciju? PUPAVAC: Dvadeset estog oktobra 1872. godine... NEA (pie govorei): Godine, koja glasi na osamdeset dukata cesarskih, koje mi je dugovao reeni IVAN; zato mu dajem ovu kvitu svojeruno potpisanu, s tim da od gore pomenutog IVANa nita vie traiti nemam, poto smo se ovim potpuno namirili odnosno gornjeg obligacionog duga. U... 21. aprila 1873. godine..." Tako! (Daje pero Pupavcu.) Dela, potpii, gazda VULE! (PUPAVAC, potpie. NEA IVANu.) A za bolju sigurnost, brat--IVANe, evo potpisau se i ja kao svedok. (Potpie se.) Sad slobodno moe poloiti pare... IVAN (vadi NERAdo pare; Pupavcu): Ama ja bih ba voleo da si ti meni dao ono pismeno... PUPAVAC (ljubazno): Pa dau ti, brate slatki, im odem u Kamenicu. Svrati kod mene gore u duan... IVAN (mahne glavom): E 'ajde-de, nek' mu bude i tako... (Daje pare, PUPAVAC, grabeljevo prebraja.) Ono, zna, gazda VULE, ja ti ne znam... Ali RANKO

mi 'vamo ree: U redu je, veli, da ti vrati tvoju obligaciju..." Je li dobro? PUPAVAC (prebrojavi) . Dobro je! Potpuno petnaest cesarskih... Fala ti, iko brate! Kao da si mi poklonio... (Vrlo ljubazno.) Pa i drugi put, kad ti god zatreba, ja u te posluiti koliko mogu... (Daje mu kvitu; IVAN je mete u jandik.) Eto, bog i dua, da imam -- sad bih ti dao, ako hoe, i sto dukata... IVAN: 'Vala ti, gazda VULE, ko bratu! Ali ne dao bog da ja vie uzajimam! (Polazei, Nei.) Molim te, gledaj da mi se ono ve jednom presudi! (Obojici.) A sad u zdravlje i zbogom ostajte! (Ode.) PUPAVAC i NEA: Zbogom poao, iko rode! (Smeju se.) VII NEA i PUPAVAC NEA: E, VULE brate, ja ti zavidim -- nije vajde! Kud se god okrene, pada ti para! (PUPAVAC se smei.) A ja? Trim, obijam svoje noge, muim se, petljam, pa nikad groa u cepu! Eto i sad ti nemam nita vie, osim ovo deset para to mi dade ovaj na IVAN. PUPAVAC: 'Ajdemo mi, ato brate, u Kamenicu da ja tebi opet dam punomoije da potvrdimo tamo kod kapetana, te mi naplauj veresiju i podunice onud po selima, pa e biti dosta i meni i tebi... NEA (gotov): Pa hajdemo! Valja pohitati. Ovo e skoro podne, a do Kamenice je podaleko. PUPAVAC (polazei): Stii emo rahat na ruak... (Osvrne se.) A tvoja kumica, ato, valjda otila kui? Ba veoma fina devojka! (Odu.) ZAVESA ETVRTA SLIKA: PUPAVEVA KVITA U Kamenici kod IVANa. Seoska soba; nametaj kao kod imunijih seljaka. U zaelju vrata. Desno do vrata o zidu visi jandik. VIII VULE i RANKO RANKO: More VULE, hoemo li mi kui? (Pogleda

u sahat.) Oho! Prolo pet! Kad emo stii u varo? VULE: Ta moemo malo putovati i po mraku -lepo je vreme... A gde je brat IVAN? Kamo ga, da se alalimo pa da idemo... RANKO: Otiao je, ini mi se, opet u podrum s uturom... VULE: Dokle e ve! Pili smo i odvie. Odavno se nisam ovako poastio. Tvoj brat IVAN hoe ba da nas opije! RANKO: Pa radostan to smo mu doli u goste... Otkako sam premeten za uitelja u varo, ovo je tek drugi put kako mu dolazim. Zove me svakad: Kamo se? Doi! to ne doe?" A ja ti, opet, ne mogu da dospem. Imam i svog posla i brige... a i daleko je. VULE (smeei se): A MILKA blizu! Naravno -- poe ovamo u Kamenicu bratu, pa te noge najedanmah odnesu u Milkinu kuu... RANKO (smejui se): Nije zar ba tako! VULE: E nije! Bajagi ja ne vidim... (Ozbiljno.) Nego pravo ima. Ti si momak za enidbu, a devojka je zbilja dobra, vredna i iz estite kue... (Smeei se.) A hoe li skoro biti kakve proevine, a? RANKO: Ta... Ni sm ti jo ne znam. VULE (ozbiljno): Nemoj se mnogo premiljati! Ja ti u celoj varoi ne bih mogao nai bolje prilike. RANKO: Pa ima jo vremena, VULE... Nije hitnje... (Dolazi IVAN, veseo, s uturom i aom.) IX IVAN i preanji IVAN: Evo, vala, ba taze! Da popijemo jo po jednu... (Toi au.) VULE: Hvala, brat-IVANe! Dosta je! Valja ii kui. Vidi koje je ve doba. IVAN: Ama, nemoj, molim te! Stii ete i kui. (Daje mu au.) Dela, bogati! VULE (uzme): Dobro zdravlje i sretno vienje! Spasaj se! (Pije.) IVAN: Na spasenije Ristovo! (Nasluuje bratu.)

Dela i ti, RANKO, jednu! RANKO (uzme): Dobro zdravlje, brate! Bog ti nasporio i u domu i u toru; uvao te od svakoga zla i bede nevidovne, a ponajpre od ivitara i kaiara... (Smeei se.) i dao ti malo vie pameti da se odjako ne zaplee ludo u dugove. (IVAN slegne ramenima.) Spasaj mi se! (Pije.) IVAN: Na spasenije, brate! (Prima au i hoe jo da naslui.) RANKO: Ostavi, dosta je! (Vulu.) Ovo ga prekoreh malo zbog onog njegovog duga to se zaduio ovom zelenau odavde, ovom ifti, Pupavcu, kako li se zove! Zna ve i sam, sve sam ti priao... (IVANu.) Odmah sutra da mu da onih petnaest dukata! IVAN: Eja! Dao sam mu ja! RANKO (malo zaueno): E? A kad pre? IVAN: Pa zna, jutros dole u ariji -- kad sam svratio onamo nekim poslom... Naoh tamo i njega kod 'dvokata. VULE: Kod kakvog advokata? IVAN: Pa kod onog -- NEA 'dvokata. Zar ga ti ne zna? On mi tera parnicu oko onih ovaca. VULE: NEA! (Za se.) Ao, lupe jedan -- naao i ovog oveka da vara! (Glasno) . A otkud nae njega, bolan brajko? IVAN (zaueno): A to, zar on ne zna zakonik? VULE: Ama on je varalica! (Ranku.) E treba ga proterati! On je bio pre dve godine pisar kod mene, pa sam ga oterao zbog njegovih ugursuzluka. RANKO: Sluao sam ve o njemu... kakav je. Samo za ovu parnicu IVANovu nisam znao nita do onomad, a ni sad ne znam sve... IVAN mi je tako zapleteno priao da mu nisam mogao ljudski uhvatiti kraj... (IVANu.) I ti si opet iao njemu! Ne rekoh li ti da se okane te tvoje parnice? IVAN: Ono, jesi... ali ja sam dao tolike pare! Nikad mu nisam otiao prazne ruke... Pa onda, kad god doe vmo -- svakad svrati mojoj kui. RANKO (mae glavom): Moj IVANe, ala si ti detinjast! VULE: Jesi uo, brat-IVANe! im ti doe taj

NEA, a ti motku pa izjuri lolu! IVAN (isto ne verujui): Ama odista veli?! VULE: Odista! Motku ti, pa goni njega napolje iz kue! Ako ti kogod re rekne -- ja u odgovarati. IVAN: E kad je tako, -- 'ou, bogami! (Mahne glavom.) udim se ja to on sve veli: nema sud kad da presudi, navalili parniari, sud 'oe jo svedoka, 'oe jo takse, kaucije... A ono gledaj ti njegova posla! On mene vara!... RANKO: A ovom si ivitaru, veli, dao pare, a? IVAN: A jesam -- j. RANKO: Jesi li uzeo od njega onu tvoju obligaciju? IVAN: Ne bee dole kod njega... Nego dao je on meni pismeno da smo se namirili. RANKO: Ama, bog te video, ovee! Ne rekoh li ja tebi da mu ne daje pare u ruke dok ti ne vrati tvoju obligaciju? IVAN: More, iskao sam ja; ali oni rekoe -svejedno je, pa mi dadoe pismeno... Onaj mu je NEA napisao... RANKO: Pa gde ti je ta hartija? Daj da vidimo! IVAN: Evo je, vala, vode u jandiku. (Spusti na zemlju uturu i au pa ode te izvadi kvitu iz jandika.) RANKO (mae glavom): I ti meni nita ne kazuje! IVAN: Ama zagovorismo se, brate, pa smetnuh s uma... (Daje mu.) Evo! RANKO (razgleda zajedno s Vulom): Vredi li ovo, VULE, kao dokaz? VULE: Pa vredi... (Zagleda opet i nasmehne se.) Dobro je to su se obojica potpisali. Ne mogu odrei potpise. (Daje IVANu.) uvaj tu hartiju dobro! Ne putaj je nikako iz aka dok ti god ne vrati tvoju obligaciju! IVAN: Ta ve uvau ja nju, samo kad valja! (Ostavi opet u jandik.) Ne znam ti ja, brate! Niti sam se kad zaduivao ni terao po sudu... Mislim -k ljudi su poteni... (Uzima uturu i nasluuje.) Dela jo po jednu!

VULE: Dosta je, brat-IVANe... (Ranku.) Hajdemo! (Polazei.) U zdravlju, brat-IVANe, i hvala ti na asti i lepom doeku! IVAN: Na em 'vla, bogati! Niste se ljudski ni odmorili, a eto idete! RANKO: Doi emo mi, iko, i drugi put... A kamo snaha IVANka? IVAN: Tamo je ona pred kuom. Ama da ste popili jo po jednu tako s nogu! (Ode, govorei to, za njima s uturom i aom. Mala pauza. Dolazi NEA, namrgoen i zlovoljan.) X NEA, posle IVAN NEA (jetko odahne): Ao, Pupave, ovo ti neu zaboraviti! (Hoda ljutito.) Kad poosmo jutros iz arije ovamo, on mi se jednako uz put prenemae: ato, brate, prijatelju! Danas si moj gost. Naruiu u mehani fini ruak!" im doosmo, otidosmo odmah u sresku kuu te potvrdismo punomoije. Posle svratismo i u mehanu. Ja, gladan kao kurjak, ekam hoe li to biti od tog njegovog finog" ruka. Spomenuh mu dva-tri puta... On nita -- ini se i nevet! Jedva, u zlo doba, porui mi okanj rakije, pa se tek izvue i ode nekud... Meni se ve smui od gladi! Daj, rekoh, da odem do IVANa, e da se kod njega malo prihvatim... Sad eto i on izie nekud s onim advokatom i njegovim bratom. (Namrgodi se.) Ne volim to se taj advokat poeo dovlaiti ovamo. (Hoda i osmehne se usiljeno.) Od jutros mi neto sve polo natrake! Svratih kod Nere -- svadih se s njom; htedosmo oi iskopati jedno drugome. Dooh ovamo -- PUPAVAC me ostavi bez ruka. Ali, ako NEA bude iv -- iskijae oni to! (Osvre se i hvata se za trbuh.) Uh, uh, ala upa! Ne pamtim da sam ikad bio ovako gladan... Ao, Pupave, Pupave! Vratiu ja tebi kad-tad jedno fino" ao za sramotu! (Razgleda po sobi.) Da mi je barem nai malo hleba dok taj IVAN ne doe... Nema nita! (Mrti se.) Bog s nama, kako me upa! Kao da me neko para noem po trbuhu! Uh, ini mi se, sad bih izeo... (Spazi jandik o zidu.) i ovaj jandik! ekaj da vidim, nee li biti to u njemu: Kakvo parence pogae ili makar proje... (Zaviri u jandik.) Aja -- nita! Samo kresivo i nekaka hartija. (Izvadi kvitu i zagleda.) Gle! Ona jutronja kvita to mu je dao PUPAVAC! (Smeje se.) ta sam traio, pa ta naoh! (Zagleda.) Kad bih neto hteo, mogao bih s ovom hartijom nainiti malo posla Pupavcu... Ko zna, moda bih se naplatio

i za ovaj dananji ruak. (Poe da ostavi kvitu u jandik, ali se priseti i vrati se.) Hm! O tom bi se moglo jo promisliti! (Izvadi belenicu, metne u nju knjigu i ostavi u svoj dep.) Neka je zasad ovde... (Osvre se.) Uh! Ama ta radi vazdan taj IVAN! (Dolazi IVAN; on ga presreta ljubazno.) O, iko, brate slatki, gde si ti! Eto ja uao ovde kao u svoju kuu... Kako IVANka! Kako ti? ta rade deca, a? IVAN (hladno): Pa dobro, 'vala bogu! A otkud ti vode? NEA (ljubazno): Dooh, iko rode, kastile da ti kaem... ( Bajagi poverljivo.) Sud e ovo dana zvati sve tvoje svedoke na suoenje... Trao sam ti kao Tatarin -- samo da ti to kaem... Nisam, ovee, dospeo ni da ruam... IVAN (ini se nevet): Pa ta e... Daleko je... Dobro si, vala, i stigao... NEA (zabezeknut, za se): ta je sad? (Glasno.) Ama, iko-brate, ba sam ti ogladneo kao vuk! IVAN (nemarno): E da si poem doao ranije... Ba otoi tu uinae moj brat RANKO i onaj VULE, (S naglaskom.) pravi 'dvokat!... NEA (za se): Aha! Sad razumem! IVAN: Mog si, vala, i ti lepo s njima. A sad, bogami, IVANka mi ode ovcama... vatra zapretana... A, ini mi se -- nema ni 'leba umeena... NEA (za se): Ao, eretu seljaki! IVAN: Aj, veli meni? NEA (zabauruje): Nita, brate, nita! Htedoh ti rei da e sud ovo dana dozvati na suoenje i tvog parniara Peru. IVAN (nemarno): Vala, svejedno... kako mu drago. NEA (zaueno): ta?! Nee zar odustati od parnice? IVAN: Vala, sudio sam se dosta, ako je za vajdu, a i dao sam dosta... NEA (brzo): Nemoj budaliti, ovee! Sve e to tebi platiti tvoj parniar! IVAN (nemarno): Daba mu, vala... neka ga nosi belaj.

NEA: E, to mi je krivo, brat-IVANe! Ja potegao ak ovamo... a ti hoe da odustane! Nisam ni ruao... IVAN (bajagi zaueno): Ama odista veli? Ba mi je ao to nisi stigao malo ranije! Sad mi eto eljade nije kod kue... A i meni valja sii dole do njive... (Polazei.) 'Ajde, moemo zajedno donekle, ako 'oe? NEA (za se): I ovde nita! Moram gladan peaiti ak u varo! IVAN: Da zna, more, ta sam posejao kukuruza! Zaudie se dok vidi! (Izlazi.) NEA: Odista veli?! (Za se.) Lukavi geae, ovo ti neu zaboraviti! (Odlazi namrgoen i okunjen za IVANom.) ZAVESA TREI IN PETA SLIKA: PODVALA U varoi. Posle etiri meseca. Mehana Kod konkurencije". U zaelju vrata; do njih levo kelNERAj s mehanskim posuem. Za kelNERAjem u zidu odak; na njemu vatra, dezve i ostali kafeni pribor. Levo vrata to izlaze u avliju. Desno prozor; ispod njega uza zid, mehanska klupa, a pred njom okrugao sto zastrt izbledelim aravom. Levo napred drugi sto nezastrven. Na sredini vei okrugao sto i na njemu razne srpske novine. Za stolovima po nekoliko slamnih zelenih stolica. I PETKO, VIDAK pa DRAGI PETKO (ulazi s VIDAKom na vrata u zaelju): Jakako! Praktikant treba da doe u sedam -- u sedam praktikant. Najmlai je, pa treba da se preporui, -- treba, jakako! Pisar u osam -- ukazni je... moe u osam, moe, jakako! VIDAK (utivo): A gospodin sekretar? PETKO: Sekretar, brate, u devet! On je ef kancelarije -- moe u devet, jakako! (Vadi sahat.) Pomonik u deset -- u deset pomonik... (Pogleda pa mu pokae.) A sad je pola deset -- eto pola... nema vie.

VIDAK: A gospodin naelnik? PETKO: Naelnik je, brate, naelnik! On moe u jedanaest, u dvanaest... moe kad hoe... A moe i da ne doe nikako -- kao to i ini poesto ovaj na... Stariji je, brate, stariji -- jakako! (Sedne za desni sto.) Dede, domai mi te novine, pa sedi i ti... sedi, brate! Moe sa svojim starijim -jakako! VIDAK (prie stolu gde su novine): Koje ete, gospodine? PETKO: Zvanine -- zvanine mi daj! Druge ne itam. Lau, brate, mnogo lau -- jakako! VIDAK (doda mu novine): Evo izvol'te! (Sedne i on za sto.) PETKO (kuca u sto): Dete! Mome! DRAGI (iznutra): Sad! Sad! PETKO (razvija novine ozbiljno): Daj, brate, da vidimo novije vesti -- novije najpre... (ita.) Kao to pie 'Pol Kor' iz Berlina, Bizmark se prekjue vratio s puta; on se ovom prilikom sastajao s knezom Gorakovom..." (Mrmlja dalje poluglasno, pa VIDAKu.) Tu ima neto! Neto se kuva -- kuva, brate, jakako! VIDAK (pravi se ozbiljan): Na svaki nain tu se kuva neto... (Radoznalo.) A, molim vas, ko je taj Pol Kor to pie iz Berlina? PETKO (pogleda ga preko novina): Pa ministar nemaki, brate -- ministar! Pie, eto, o Bizmarku u novine -- o svom starijem pie, jakako! (Dolazi DRAGI sleva, pa brzo ode za kelNERAj da sprema posluenje.) VIDAK: Vidite, i ja sam to odmah pomislio! PETKO (ita dalje): Istom listu javljaju iz Petrograda da su opet pre nekoliko dana pozatvarani neki smutljivci i paskvilanti..." (Svetei se.) Aha! Tako, tako! Hoe Rus -- hoe, jakako! VIDAK (udei se): I tih nesretnika ima ba svud! PETKO: Ima, brate, ima -- jakako! I ovuda ih ima... Svi treba dobro da motrimo na njih -- i ti, i ja, i svi... svi, jakako!

( DRAGI donosi na posluavniku slatko, vodu, dve kafe i dve rakije i mee pred njih.) DRAGI: Izvol'te! PETKO (nastavlja malo u vatri): Ovo, brate, ne valja -- nita ne valja! DRAGI (zabezekne se): Pa kad ne valja, gospodine, ja u doneti taze... (Hoe da uzme posluavnik.) PETKO (DRAGIu): Neka, brate, neka! Ne velim tebi! (DRAGI ode za kelNERAj; on nastavi.) Svaki ti avo tumara ovuda -- ovuda, jakako! Pa barem da sede s mirom, hajde-de! Ali, brate, (Malo tie.) svaki as piskaraju i podmeu paskvile te grde za praboga mirne ljude -- grde ni krive ni dune, brate! Ovaj na naelnik nita! ini se svemu nevet... Ali sad ga ja zastupam -- naelnika zastupam, jakako! Ko mi god tumara ovuda -- ja u njega u haps! Ko nema pasoa -- u haps! Ko je bez zanimanja, u haps -- u haps, brate, jakako! Dok naelnik ne doe s odsustva i dok ga ja zastupam, tako u ja njih, jakako! (Polako.) Danas e otii do kmeta, pa ga opet opomeni -opomeni ga, brate, da strogo naredi: nek' patrola kupi nou svaku hartiju, svaku gde se god nae, pa nek' donese pravo meni... meni, jakako. VIDAK: Hou, gospodine... (Radoznalo.) Ama ko li podmee svaki as te paskvile? PETKO (namrgodi se): Pa onaj NEA, ona lola, brate -- lola, jakako! VIDAK: Znate li zacelo? PETKO: Niko drugi, nego on -- niko, brate! (Pretei.) Ako li ga, bog d sad uhvatim, odmah u ga proterati -- proterati, brate, jakako! VIDAK (radoznalo): Ama to li je jednako zaokupio i onu udovicu Neru? PETKO (iskaljuje se da zabauri): A lola, brate, lola... Zaokupio je eto i mene -- zaokupio, jakako! (Za se.) O, dok li ga samo uhvatim! (Dolaze VULE, RANKO i IVAN.) II Preanji, VULE, RANKO, i IVAN PETKO (videvi ih zlovoljne): ta je, VULE? ta je, uo? to ste tako kiseli, brate?

VULE (sedajui za levi sto): Nita, gospodine! (Ranku i IVANu.) Sedite da popijemo barem togod. (Oni sedaju; on Petku.) Sad stigosmo iz Kamenice... PETKO: Bili ste valjda kod brat-IVANa, je li? VULE: Jest... (DRAGIu.) Daj nam po jedno posluenje... (Petku.) Opet smo traili onu prokletu kvitu. PETKO: Pa e da, brate -- naoste li? RANKO: Nigde, gospodine! Celu smo kuu pretresli, pa nema! PETKO (IVANu): IVANe, jadan brate, to je nisi bolje uvao -- to? to se zakla, bolan brajko? IVAN (snudeno): Ama uvao sam, gospodine, bog je ubio! Bila mi je nde u janciku! Video je i RANKO i 'dvokat... (Pokae na njih.) Ali eto nema je nigde! (Odmahne rukama. DRAGI im donese posluenje.) PETKO: Ukrali su ti je, brate, lopovi -- ukrali, jakako! (DRAGI ode na leva vrata.) III Preanji bez DRAGIa VULE (Petku): I ja mislim, gospodine... Morao je neko ukrasti, pa dati onom kaiaru; jer otkud bi onda smeo traiti da mu ovaj ovek plati dug i po drugi put, pa jo parnicu povesti! (IVANu.) A kad si mu pre otplaivao, zar ti nije davao nikakve kvite? IVAN (snudeno): Nije, brate... Nosio sam mu kad deset -- kad dvadeset dukata te davao nde u duanu... u etiri oka... K velim -- ovek je poten, nee uaiti... PETKO: Ih, bolan brajko, ta si uradio! Kako bi ti njemu davao pare bez svedoka i pismena? Sluao sam ja o tom loli, tom Pupavcu -- kakav je! (Maui glavom.) Prodaje li on ivit, kloni se ti njega -- kloni, brate, jakako! On e prodati i svog roenog oca na dram -- na dram prodati. Lopovi su to -- lopovi, jakako! RANKO (IVANu): Sea li se, ovee, je li ti koji put dolazio kui taj kaiar -- posle, poto si se namirio s njim?

IVAN: Nije nijednom... Zna, 'vala bogu, nije prolo ni tri-etiri nedelje, a on me tuio sudu! VULE (IVANu): A ko li je terao tu parnicu? Je li sm PUPAVAC ili ga je ko zastupao? Kad si odlazio u sud na roite -- jesi li video da je dolazio ko mesto njega? IVAN: Ne znam ti, brate... Mahom je on sam bio u sudu... Jednom-dva dolazio je tamo i onaj prokletnik, onaj NEA... VULE: NEA! PETKO. Zar ona lola? (Mae glavom.) On ti je, moj brajko, i potkovao opanke -- potkovao, jakako! VULE (IVANu): A sea li se da li je taj NEA dolazio posle tvojoj kui? IVAN: Nije... Onda samo kad ste vas dvojica bili tamo, pa kad vas ono ja ispratih i vratih se, zatekao sam ga nde u kui sama... Otiao je odmah posle sa mnom... VULE: Hm, to li je! Sad sve razumem! PETKO: to nisi, bolan, oplavkom lolu -- oplavkom, brate, jakako! RANKO (IVANu): I ti nita ne kazuje! uti, a pustio da te kaiari globe ni kriva ni duna! Kad si hteo da se parnii zbog one sitnice, oko onih tvojih ovaca preklane, umeo si traiti advokata; a sad, kad zelenai hoe da te upropaste -nisi umeo zapitati ovog oveka (Pokae Vula.) ili barem meni kazati, pa da ti naem koga ko bi te odbranio od napasti! IVAN (odmahne rukom): E, vidim jako da sam vlio! Ali ko se nadao da e na to izii! RANKO: Pa ta e sad, bolan brajko? Dokazati ne moe da si mu platio. Moja se svedodba nije primila -- brat sam ti. A bilo je i dockan. U zlo doba setio si se da se pozove na mene i na Vula... VULE, kako jedan svedok, ne vredi. Parnicu si izgubio. Presueno je da plati... IVAN: Presueno, na moje veliko zlo! Vala, ni taj sud ne radi pravo... VULE: Nije tebi, moj IVANe, sud kriv! Sud sudi po zakonu. Zakon kae: mora se platiti svaki dug kad se dokae; a kud e jaeg dokaza od pisane

obligacije, koju je jo i vlast potvrdila, je li? IVAN: Eto vidi! Pa zar je kriv sud to si ti bio lud, te si sam zapao u ake zelenaima i lopovima! PETKO: Lopovi, moj uo, pravo veli -- zelenai i lopovi, brate, jakako... (IVANu.) Pa, IVANe, ojaenie, ta emo sad, a? Presuda je izvrna -izvrna, bolan, jakako! Sud je poslao meni da izvrim... Ima li, jadnie, da poloi osamdeset dukata? Ja moram pisati tamo tvome kapetanu da naplati -- moram, brate, jakako! RANKO (Petku): Molim vas, gospodine, ako je ikako mogue -- odgodite za nekoliko dana izvrenje! E da kakogod skrpimo novaca, da skinemo tu bedu... VULE: Ba te i ja molim, gospodine, ako moe biti -- nek se prieka jo malo s izvrenjem... Grehota je da doe oveku dobo pred kuu -- zbog takog kaiarluka. PETKO: I jest grehota -- grehota, brate, jakako! ao mi je, ali ta u! Dokaza ne moete nai da se presuda obori... Izvriti se mora -- mora, jakako... (Ustaje; ustanu i ostali.) Ali opet uiniu koliko mogu -- hou, brate; hou, jakako! (IVANu.) IV RANKO, VULE, i IVAN RANKO: Zna ta, IVANe! Idi ti, brate, sad pravo kui. ta je bilo -- bilo, popraviti se ne moe... Eto i Miholjdan je ve blizu. Gledaj te doteraj na vaar koje govee i nekoliko svinja, prodae valjda... Uzee zar koju paru... A i ja u se ovde postarati da naem barem u zajam gdegod, pa emo to platiti... (Hrabrei ga.) Nemoj da se kida! Preturiemo i to zlo preko glave... IVAN: Kako da se ne kidam, moj brate! Nije to ala platiti toliko nasuvo! VULE (hrabrei ga): Idi ti, brate, kui pa gledaj da sastavi koju paru! Nisi ti sam nabelajisao, moj IVANe! Mnogi i mnogi, osim tebe, padaju svaki as i padae u ake kaiarske. Teko onom ko ne ume da se uva! (Vadi pare i ostavlja za posluenje na sto.) Hajdemo! (Odlaze svi. Mala pauza. Dolazi NEA sleva, vrlo ljutit.) V

NEA, pa PUPAVAC NEA: Aha, neemo vie tako, Pupave! Ne da se NEA lagati ni vui za nos! Naplatio sam mu toliku grdnu veresiju. Ugovorili smo da petnaest od sto bude meni za trud. (isto kroza zube.) Nije mi dao gotovo nita! Svega tri-etiri dukata, kao slepcu, a trebalo bi da mi da i trideset! (Hoda.) Kad mu god zaitem, prenemae se: Nemam, ato brate, pri sebi! Dau ti, ne boj se! Dao bih ti i sad, ali eto nije se trefilo kod mene novaca!" Tako mi ree i jutros -- kad stigosmo ovamo iz Kamenice i kad mu zaiskah. (Hoda ljutito.) Vie mu neu zaiskati! Ali u i ja okrenuti drugi list kao to je on okrenuo jo onda kad me je ostavio bez ruka. (Pouti malo.) Ja sam njemu i suvie uinio. Da mene nije bilo -- ne bi mogao ni od IVANa uzeti tolike pare. (Smei se pakosno.) Lopov jedan! Ne sea se sad kako je usvetlio oima kad sam ga uverio da IVAN nema njegove kvite, i da moe po drugi put naplatiti od njega osamdeset dukata! Jedva je doekao da povede parnicu, u kojoj sam mu ja najvie pomagao! Meni je bajagi obeao dati polovinu, pa mi ni od toga nije jo dao ni pare! (Pretei.) O, ekaj, Pupave! Odsad e i NEA gledati sebe i svoju korist. Nema vie tera ni prijateljstva! Hou ja da naplatim sve, pa i onaj ruak! Ti nisi meni vie ni prijatelj ni poznanik, nego najobiniji ivitar, najprostiji PUPAVAC! Pokazau ja tebi ta znam! (Misli.) Nego kako bih ja to njemu najzgodnije i, to on rekne, najfinije" podvalio? (Seti se.) Ha, znam kako! (Smeei se.) On se pre dva meseca razortaio sa svojim ortakom. Ostavio je radnju, pa se eta pomalo iz Kamenice u varo i natrag; jo prikuplja veresiju i poduice. Mene je od nekoliko dana ivo saleteo da mu budem provodadija za moju kumicu Milku. Hoe ovek da se eni. Nada se jamano velikom mirazu! (Smeje se.) Ja da mu budem provodadija! No lepo bi me doekao kum SRETEN! PUPAVAC i ne zna da ja odavno ne smem SRETENu ni na oi izii... (Hoda i razmilja.) Hm, hm! Gotovo e biti i najzgodnije i najfinije" da otponem podvalu tom proevinom... (Smeje se.) Naposletku, to ne bih probao? Ako time ne mognem nita uiniti -- ostaje mi u rezervi ona kvita... Mogu posle i njom pokuati togod... (Zamisli se malo.) (Dolazi PUPAVAC na vrata u zaelju.) PUPAVAC: Dobro jutro, ato brate! NEA (osdrne se): Gle, gazda VULE! (ini se ljubazan.) Ja ba mislim o tebi, a ti na vrata... (Seda za desni sto.) Dela sedi! (Za se.) Doao je kao naruen!

PUPAVAC (sedajui): A jesi li, ato, odavno ovde? NEA: Malo pre... (Poverljivo i lukavo.) Ba sam mislio gde u te nai... Imam da ti kaem neku novost... PUPAVAC (radoznalo): Novost! A je li to dobro, ato brate? NEA (kao gore): Vrlo dobro! Ja sam, zna, pitao ono -- za moju kumicu. PUPAVAC (vrlo radoznalo): Bogati! Zar si ve poeo? NEA: Dabome! More, kad se ja ega prihvatim -- to ide! PUPAVAC (nestrpljivo): Pa? NEA (polako i poverljivo): Devojka pristaje! PUPAVAC (odskoi od stolice kao da ga je neto bocnulo): Zbilja?! NEA: Ja ti kaem. PUPAVAC (radoznalo): ta veli, vere ti? NEA (za se): Aha, bie dobra udica! (Glasno.) More, proi se! Istina, otac i mati kao htedoe da se usteu... Zna, hvala bogu, stari ljudi, pa se dre starih deta. (Poverljivo.) Ali ona njima: E, zna li, gazda VULE, da je sva blaena -- to nosi akire i fes! PUPAVAC (smei se, isto zastien): A zar tako voli ovo odelo? NEA: Gine, more; hej, gine! Kaputliju ni da pogleda... Veli, izgledaju joj nekako -- kao kusi petlovi! PUPAVAC (kao gore): Vrag devojka! (Kuca u sto.) Mehandija! (Dolazi u isti mah DRAGI sleva.) VI DRAGI i preanji PUPAVAC (ljubazno DRAGIu): Molimo po jedno posluenje; ali samo togod fino! DRAGI (osmehne se): Sad, gazda, sad! (Ode za kelNERAj.)

PUPAVAC (Nei, nestrpljivo): A, bogati, jeste li jo to razgovarali? NEA (brzo): O mirazu? Dabome! Pa to je, brate, najglavnije! PUPAVAC (kao gore): Pa? NEA (osdrne se bajagi da ne uje ko, pa vrlo tiho): Dve hiljade pet stotina! PUPAVAC (ipi i usvetli oima): Dukata?! NEA (kao gore): Jest... Ravno dve hiljade pet stotina, osim spreme i nakita. (Kucka ga po ramenu.) To e dobiti odmah, im bude prsten -- sve gotove pare! PUPAVAC (ve ne zna ta da kae od radosti): Eh, ato, brate slatki, ti vredi novaca! (DRAGI donosi posluenje, ostavi pred njih pa ode za kelNERAj i nameta tamo neta.) NEA (za se): A od tolike moje zarade ne da mi ni pare, lopove jedan! (Glasno i bajagi poverljivo.) Nego zna, gazda VULE, ta bi sad bilo u redu? PUPAVAC (radoznalo): ta, ato rode? (Posluuje se.) NEA: Ovde je obiaj da se najpre polje devojci kakav dar... (Posluuje se.) PUPAVAC: A kakav -- na primer? NEA: Pa to se gleda prema prilici... Gazdinska kua, daje dobar miraz; tu je ve red da se i uvegija pokae... Otprilike trebalo bi da joj poalje kakvu iglu dijamantsku za u kosu, minue ili tako to. PUPAVAC (eka se iza vrata): Hm, hm! A koliko e to kotati? NEA: E, bogami, tu se ne pita ta kota! Obiaj je -- obiaj. U takvim stvarima ne treba tvrdiiti. PUPAVAC: Pravo veli, ato... Pa ba da joj poljemo. Nego zna li ti gde bi se to moglo nai? NEA. Znam, gazda VULE! Moemo otii, ako hoe, sad odmah da kupimo... (Za se.) Video sam u trgovini Kalabinovoj dijamantske minue i bro, isto kao one to ih esto nosi MILKA. I to je kao narueno!

PUPAVAC (koji se dotle malo zamislio): Samo, ato, da izberemo to fino. Kad je dar -- nek je to finije! NEA: More, zaudie se kako je fino! (Ustaje.) Hajdemo! PUPAVAC (ustaje): Hajdemo, ato! A kako bi se to njoj poslalo? Bi li valjalo da joj odnesemo ja i ti zajedno? NEA: Aja! To nee valjati... Osloni se ti samo na mene. Za takav posao treba pouzdan prijatelj. Moramo raditi kriom -- onako ispod ruke. Moramo se dobro uvati da ko ne dozna, dok stvar ne bude svrena. (Poverljivo.) Zna, meu nama reeno, navalili su mnogi prosioci, pa... u takim prilikama hoe ljudi da prave spletke, hoe jedan drugom da podmetnu nogu... Nego mi emo to sad lepo uzeti, pa u joj ja sam odmah odneti da se ko ne seti... Ti moe svratiti poslepodne tamo kod mene, pa u ti kazati ta je rekla i kako je dar primljen. A moe lako biti da e i ona doi onde kod svoje kumice, pa ete se opet videti i bolje upoznati... (Polazi.) PUPAVAC (ostavlja pare za posluenje na sto, polazi): E hajdmo, ato! Ali samo da izberemo to fino! NEA (za se): Videe, Pupave, ta NEA zna! (Glasno.) Nemaj brige, gazda VULE! Hajdmo samo! (Odu.) ZAVESA ESTA SLIKA: PUPAVEV SAN U varoi kod Stane. Isti nametaj kao u prvoj slici. VII SMILJA i NERA NERA (izie sleva sa Smiljom, osvrne se da ne uje ko, pa polako i poverljivo): Ja ti kaem! Ta bi stvar bila ve davno svrena da tu nije neto drugo! SMILJA (polako i radoznalo): ta bi drugo bilo?! SRETEN se poeo ustezati zbog one parnice, jer je RANKO jo u zadruzi s bratom... To je sve! NERA (mae glavom tako da se gotovo sva ljulja): E, moja Smiljo! Meer ti nita ne zna! (Vrlo poverljivo.) Ja ti kaem -- svemu je kriva ova STANA...

Istina, kuma ti je, ali to jest -- jest. Evo moje glave ako tu ne bude njenih vradbina i n! SMILJA (zaueno): Kakvih n, bog s tobom! NERA: Zar ti to ne zna? Pa STANA dri sigurno, kao u vosku, da e udati njenu Dragu za gospodina Ranka. SMILJA: Odista veli? NERA: Ja ti kaem... Ona se samo pred tobom ini neveta, da se ti ne bi setila. Nemoj da ti bude krivo, kuma ti je; ali to jest -- jest... Ona je odavno udarila u ini. Ja sam svojim oima videla kako je na Ivanjdan, pre sunca, obesila venac Ranku na prozor. A zna li ti ta je bilo u tom vencu? Misli -- ivanjsko cvee? Boe sauvaj! (Poverljivo.) Sve sm srcepuc i okolop! SMILJA (udei se): Ne moe biti! NERA: Ja ti kaem! (Smeei se.) Ta zaboga, njezina DRAGA nosi jednako uza se krilo slepoga mia, probueno vretenom! SMILJA (kao gore): eno, pomakni se s tog mesta! NERA: Ja ti kaem! Nemoj da ti bude krivo, kuma ti je; ali to jest -- jest! Ta sorta ivi o samim vradbinama i inima. Eno ona njena sestra, ona rasputenica, zaludi onako krasna oveka! ta ti nije inila! I kupala se usred ponoi, u gluvo doba, na omaji pod Golubovom vodenicom, i davala mu da jede sve neke uplje kolaie... Posle se rastavi s njom; ali mu uini te se ovek propi, kao niko njegov! SMILJA: Znam! Sad siromah ne valja ni bogu ni ljudima! NERA (mae glavom): E, teko njemu! (Vrlo poverljivo.) Pa tako i STANA misli da usrei ker inima... (Smeje se.) Volela bih nego bogzna ta, kad bi joj se to kakogod izmaklo! uti -- evo je! (Dolazi STANA sleva i donosi tri kafe na posluavniku.) VIII STANA i preanji STANA (jo s vrata): Jao meni, kumo, to stojite? Sedite da popijemo barem po kafu! (Podnosi joj posluavnik. NERA sedne odmah do stola.)

SMILJA: Hvala, kumo! Nemam kad, a i ne pije mi se... STANA: Zar da ode tako bez iega? Nisi se ni odmorila estito... Dela, bogati! (Podnosi joj opet posluavnik.) SMILJA: Oiju mi, kumo, nemam kad. Neka stoji -- drugi put... (STANA poslui Neru; ona uzme jednu olju pa metne na sto preda se. SMILJA polazei pokae oima Neru, pa za se.) Ova alapaa hoe valjda i nju da lae!... (Glasno.) Ti e ostati, Nero, je li? NERA: Sad u ija, Smiljo... I ja ti imam trista poslova. SMILJA (smejui se): Popij barem i moju kafu! (Ode. STANA ostavi posluavnik s ostalim dvema kafama na sto, pa izie za Smiljom.) IX NERA, posle NEA NERA (srkne malo kafe, smei se podrugljivo): I ova mi se SMILJA od neko doba ponevidila! Kad smo u etiri oka -- bogzna kako je ljubazna, a ovamo, na sokaku ili gde u drutvu, nee ni da me pogleda estito. Bajagi, ona mi je neto bolja! Ba volim to joj pustih buvu u ui, nek'se malo jedi... (Srkne kafe pa se osbrne.) udo -- nema onog obeenjaka Nee! Otkako se ono pred urevdan svadismo, nikako da ga uhvatim barem na dve-tri rei... Bojim se, nanee ga avo da opet arabata kojeta, pa e zlo proi. Dodue, nije zasluio da se toliko brinem za nj'. Vreao me je mnogo puta. (Srkne kafe.) Ali opet, vrag Bi ga znao -- ne mogu da se naljutim na nj'! Za ovo etiri meseca od nae svae -- neto mi je neobino... Ni sama ne umem da kaem... On se naburio, pa nee ni pomozibog da mi nazove... (Srkne kafe.) Moram se pomiriti s njim... Kad on nee, ja u poeti! (Dolazi NEA.) No, hvala bogu, kad se i ti dade jednom videti! (Ustane pa ga povue za rukav napred.) Imam da ti kaem neto veoma vano! NEA (nemarno): Vano! A ta? NERA (polako): Kmet je danas naredio da patrola kupi nou svaku hartiju to se nae na sokaku i da odmah nosi gospodinu Petku... NEA: A ta se to mene tie? (Prilazi stolu,

spazi olje i uzme jednu, pa srkne.) NERA: Ta ja ti samo kaem da zna... (Pomirljivo.) uje, Neo! Mi smo se pre kao malo sporekali; ali ja u sve zaboraviti -- samo da se ouva nae staro prijateljstvo... Moe biti da sam ti u ljutini rekla i koju okornu re... ali to je bilo pa prolo... (Prua mu ruku, smeei se.) Ti se ne ljuti vie na me, je li? NEA (smeei se, primi ruku:) Pa dobro, dobro! Ne ljutim se! Mir i prijateljstvo! (Ispije kafu i ostavi olju na sto.) NERA (vadi iz bunde arape): A za sretno nae pomirenje, evo ti ove arape! Otkad sam ih spremila da ti dam, pa kako se svadismo, tako i ostade. NEA (uzme i zagleda): Aha, lepe arape! Hvala, Nero, hvala! NERA (smeei se): A ti me vie nee metnuti u paskvilu, je li? NEA (smejui se): Ta nisam ni dosad, vere mi! NERA: E nisi! Bajagi ja ne znam! (Polako.) Nemoj, bolan, mene vie dirati! Ako hoe gospodina Petka -- moe slobodno... Ja neu nikom kazati. (Polazei.) Je li da nee? NEA: Neu, Nero! Kako bih ja...? (NERA ode.) X NEA, pa PUPAVAC NEA (smejui se): To li nju ii! Boji se da ne doe opet u kakvu paskvilu... Zato li je ona dola da se bajagi pomiri sa mnom! ak mi i arape poklonila! Misli tim e me podmititi! (Pretei i smeei se.) A nije ti vajde, Nero! Moram ja tebe i tog tvog gospodina Petka oinuti koliko do sutra. Nee ti pomoi ni PETKO ni ove arape. (Zagleda.) Hm, prilino plete. Nego kao da e biti male za mene. ta u da radim s njima? (Kao seti se.) Znam ta! Vrlo dobro! (Smeje se grohotom i ostavlja arape u dep. Kucanje na vratima.) Ko li je to? (Osvrne se i vikne.) Slobodno! (Ulazi PUPAVAC.) A gle! Ti si to, gazda VULE! (LJubazno.) 'Odi, ovee, 'odi! PUPAVAC (nestrpljivo): ta bi, ato? Dade li joj ti ono?

NEA (uzme ga za ruku, povede napred malo, pa polako i poverljivo): Dao sam! im smo se rastali onde pred duanom gde kupismo, odmah sam otiao pravo njenoj kui. PUPAVAC (radoznalo): Pa ta ree, bogati? NEA (kao gore): More, sve igra od radosti! Pozdravlja te, pozdravlja -- ve ne umem kazati kako te pozdravlja! PUPAVAC (smeei se): Eh, eh! Fala, fala! (Radoznalo.) A vere ti, ato, ini li se i njoj -- da su ono fine stvari? NEA: Dabome! Kae da nije jo videla finijih dijamantskih minua ni finijeg broa. PUPAVAC (smei se): E ba mi je milo! A ja sam se sve bojao da joj se nee dopasti, pa neto mislim: dadoh trideset dukata uzalud... NEA (brzo): Kako uzalud, ovee! Onaka izrada, zlato, ist dijamant. Vredi, more, i vie! (Za se.) Taman da se naplatim za ono petnaest od sto! PUPAVAC (koji se dotle malo zamislio): ta veli, ato? NEA (zabauruje): Nita, gazda VULE, nita! (Kao seti se.) Ha, zbilja! Da asti! Ja ti i ne kazujem -- to je najvanije! PUPAVAC (radoznalo): A ta, ato? NEA (vrlo poverljivo i polako): Poslala ti arape! PUPAVAC (uzvrpolji se komino): arape?! Kamo? Daj! Kamo? (Jedva eka da vidi.) NEA: Da vidi samo! (Izvadi iz depa Nerine arape i razvija.) Kako ti se dopadaju, a? (Daje mu.) PUPAVAC (zagleda isto zastien) : O, divno! fino! Gle, ato, gle! Pa ove are! NEA: Kao molovane! Svojom je rukom plela! PUPAVAC (sav blaen) : ato, rode slatki! Ti vredi zlata! (Ostavlja arape u dep od ureta, ali tako da skoro polovinu vire iz depa. Radoznalo.) A, bogati, da li e doi ovamo kao to si mi jutros rekao? Ne zna -- kako bih voleo da je vidim... (Smei se, isto zastien.)

NEA (smeje se) : Znam, znam, gazda VULE... Ona dolazi gotovo svaki dan ovde kod njene kumice i drugarice Drage. Jamano e doi i sad... (Polako.) Nego uje, gazda VULE! Gledaj da mi se ljudski pokae! Dobro pazi ta govori... A najbolje e biti da se ti zasad ini i nevet -- bajagi doao si kod mene, a ne nje radi... Zna ve! (Pogleda na prozor.) Gle! Evo ih, bogami! (PUPAVAC se uzvrpolji. Dolaze STANA, MILKA i DRAGA; zabezeknu se malo kad vide Pupavca.) XI STANA, DRAGA, MILKA i preanji MILKA i DRAGA (jo s vrata, poluglasno) : PUPAVAC! Opet! (Kriju smeh.) STANA: A gle, gazda VULE! PUPAVAC (uzvrpolji se, zbunjeno) : Dobar dan i na zdravlje elimo! (Stani.) Kako ste, ta radite? (Rukuje se sa svima, pa proe nadesno do stola.) STANA (smeei se) : Hvala bogu! PUPAVAC (sedajui vrlo nespretno) : Milo nam je, ravnim nainom... (Stani.) Molimo -- sedite kao u svojoj kui! (STANA sedne smeei se; on se komino vrpolji i pogleda Milku.) MILKA (tiho Dragi) : Gle, arape! arape! Vire mu iz depa! (Pokazuje prstom i krije smeh.) PUPAVAC (zbunjeno Stani, ne znajui ta govoori): A ja... (Pouti.) Pa kako ste mi jo? (NEA se smei lukavo.) STANA: Pa dobro, gazda VULE, a vi? PUPAVAC (kao gore): Mi eto svratili -- nije da reknete (Pogleda komino Milku.) zbog kakvog nameravanja, nego tek... koliko da se vidimo ovde, to se tie, s Neom... (Zapne, ne znajui ta bi dalje rekao.) A j! DRAGA (tiho Milki): Gle kako te smeno pogleda! Bogami, doneo je tebi one arape! (Kriju smeh.) NEA (navla Milki) : Pa, kumice, ta misli ti? Hoe li skoro biti proevine, a?

(MILKA ga pogleda malo popreko. PUPAVAC isto odskoi od stolice.) STANA: Neo! Kakav je to sad razgovor? PUPAVAC (Stani): I mi, takoe, ravnim nainom, sumiramo... Takom razgovoru, nije znate, ovde najfinije mesto... (Pogleda Milku, pa zbunjeno i kao zastieno.) Kad stvar bude svrena, onda je, molimo, sasvim druga stvar... (Uzima zbunjeno onu treu olju s posluavnika pa srkne kafe.) NEA (navla): A to? Ja mislim -- slobodno je zapitati! Ovde smo, hvala bogu, svi svoji... Kumica je devojka na udaju... Momak je vrlo estit, mlad, lep, a i u stanju je... (MILKA opet pogleda Neu popreko. PUPAVAC, mislei da je o njemu re, vrpolji se komino na sve one epitete, pridie, gladi i pogleda Milku, pa srkne i kafe malo.) STANA: Ali, Neo! (Pupavcu, zabaurujui Nein razgovor.) Ta govori tek kojeta, gazda VULE! To jo nije sigurna stvar... PUPAVAC (poplaeno): A to, molimo? STANA (pogleda ga malo zaueno): Znate i sami, desi se te iskrsne kakva smetnja otkud se ovek i ne nada. PUPAVAC (kao gore): A kakva, molimo? STANA: Pomislite samo! Ko bi se nadao da e toj devojci (Pokae oima Milku.) smetati ak i parnica nekoga IVANa iz Kamenice... Da ga poem ne poznajete, gazda VULE? PUPAVAC (isto odahne): Naravno, ravnim nainom... (Stani uveravajui.) O, molimo, to se, na primer, parnice tie -- to nita ne smeta! Presuda je, vi'te, ve izvrna... (STANA ga pogleda malo zaueno.) Ima se otkud naplatiti, ovek je u stanju. Ne treba se, na primer, nimalo bojati... (Uzme opet olju i srkne dobro kafe.) STANA: Znam, znam, gazda VULE... Ali njezin otac sumnja da se tu i momak malo ne oteti... NEA (upada navla u re): Pa ba i da se oteti... udna mi uda! (Lukavo smei se.) Kumica e imati i lepa miraza... PUPAVAC (usvetli oima): I mi tako, ravnim nainom, nalazimo... (Stani.) Ono to se tie miraza,

na primer... ne bi trebalo ni pare... Ali vidite -- ova dananja vremena, pa... (Uzme olju i ispije. DRAGA i MILKA nasmeju se poluglasno.) STANA (jedva uzdrava smeh): Zla vremena, bogami! Danas se ne pita: kakva je devojka, nego koliko e doneti miraza... PUPAVAC (pogleda komino Milku, pa tiho Nei): Ba zdravo fino eljade, ato! (NEA se lukavo osmehne.) MILKA (tiho Dragi): Lud, bogami, lud! (Obe prsnu u poluglasan smeh i pobegnu na leva vrata.) STANA (zabaurujui): to ne poneste ove olje vi, devojke? (Prie stolu i pokupi sve tri olje ispred Pupavca.) PUPAVAC (mislei hoe da ga poslui, zbunjeno): Zafaljujemo! Popio sam tri! Fina kafa! Nemojte se, to se tie, zbog mene uznemiravati! (STANA ode na leva vrata, jedva uzdravajui smeh.) XII PUPAVAC i NEA NEA (kucka ga lako po ramenu): Pa, gazda VULE, ta veli, a? PUPAVAC (radostan): Divna, fina devojka! Nego to li ode, ato? NEA (polako): Devojka se, zna, jo i stidi, dok se bolje ne upoznate... PUPAVAC (smeei se): I ja, ato brate, ravnim nainom... dok se samo jo bolje upoznam... (Mahne glavom.) Boe moj, to ti je sudbina! NEA (lukavo): Kako, gazda VULE? PUPAVAC (smei se, jo malo zbunjen): Moe biti, ato, smejae mi se; ali ba hou da ti kaem... NEA (bajagi radoznalo): Da ujem, gazda VULE! PUPAVAC (kao gore): Vidi, ato brate, kad sam se razortaio s mojim ortakom, ba onu no... snim

ti ja, a na tavanu iznad mene -- kao spavam ti u duanu na tezgi, pa kao potrbuke, bog s nama! Ele na tavanu iznad mene pie veliko 25..." NEA (kao zaudi se): Dvadesetpet! PUPAVAC (malo pribraniji od zabune): Jest, ato brate, kao da sad gledam! Krupne nekakve cifre, preko celog tavana, a crvene kao krv -- pa isto dole modre koliko su crvene... Kaem sutradan onde optinskom ati; a on ti, brate, ima neki fini sanovnik -- te mi sve lepo protolkova... NEA (bajagi radoznalo): Dede, molim te, da ujem -- hoe li biti to i ja mislim! PUPAVAC (jo pribraniji): Ele on ti meni protolkova: Crveno znai i radost, a i neto brzo. Ili za 25 sahati ili za 25 dana -- nai e, veli, devojku s dvadeset pet stotina miraza..." NEA (brzo): E gle, molim te! Ba sam to i ja pomislio! PUPAVAC (smei se): I za divno udo, ato, sve mi se taj san vrze po pameti! Pa da vidi, i onako mi nekako izlazi. Kad god doem ovde u ariju, uinim troka na dan po dvadeset pet groa. NEA (mahne glavom): Hm, bogami, tu ima neko predskazanje! (Bajagi misli.) Jest! Dvadeset i pet stotina miraza... A zbilja! Pa devojka se rodila na Blagovesti -- 25 marta! PUPAVAC (zaudi se): E vidi, molim te, jo i to da se trefi! NEA: A koliko je tebi godina, gazda VULE? PUPAVAC: Pre dva meseca navrio sam ravno dvadesetpet. NEA (zaudi se bajagi): Ta ne moe biti! udnovato! (Smei se lukavo.) E, VULE brate, ja ti zavidim! Ti si ba sretan ovek! Nai tako dobru priliku, toliki miraz, pa ak i predskazanje!... PUPAVAC (smei se): Eh, eh! Sudbina, ato brate! (Polako, osvrnuvi se.) Nego, ta ti veli, bi li mi mogli uiniti i malo proevine i prstena? NEA (polako i lukavo): Pretrpi se jo koji dan! (Mee prst na usta.) Ali nikom ni rei! (Bajagi poverljivo.) Treba to raditi, ovee, veto -- fino! (Osvre se, pa polako.) Hajde ti, gazda VULE, sad dole u mehanu; sad u i ja za tobom, pa emo se ve dogovoriti

i o proevini i o svemu... Zna, hou malo da ostanem... (Smeei se.) Ona je jo tu! Pa e jamano biti kakvog pozdravlja. PUPAVAC (sab blaen): Eh, eh! Odoh ja! Pohitaj, ato! (Ode radostan.) NEA (trlja ruke zadovoljno): Aha! Sve ide da ne moe bolje biti! (Vadi iz depa kutiju s minuama i broem, zagleda i smei se.) isto zlato i dijamant! Vredi vie od trideset dukata. (Mee opet u dep.) Ovo e NEA koliko do mraka vratiti Kalabi. Kazau da se PUPAVAC popimanio. I onako smo pogodili da mu vratimo -- ako se ne dopadne nakit. Onih trideset dukata uzeu da se, barem koliko-toliko, naplatim za svoju zaradu... Moja kumica MILKA ima iste ovake minue i bro. Lako mi je uveriti Pupavca da je, bajagi, primila njegov dar... (Hoda i misli.) Da mi je kakogod da ga opijem -- onda bi tek bilo para kao pleve. Veoma je izdaan u piu; ali se uva ugursuz, teko ga navratiti! Znam kako u! Rei u mu da devojka voli videti onako vesela oveka, e da ga tako navedem. Udesiemo pijanku tu dole pred mehanom, preko puta, sutra -- i onako je nedelja... Divna misao! (Smeje se.) ekaj, Pupave, jo ti ima meni da plaa! (Ode.) (Mala pauza. Dolaze sleva DRAGA i MILKA.) XIII MILKA i DRAGA Obe: Gle, otili su! MILKA: uje, DRAGA! Ba se ljutim na Neu ta je okupio govoriti onako pred tim smetenjakom! DRAGA: I ja se, sestro, zaudih! Bajagi ovek hvali Ranka, kao da je nekom stalo -- hoe li ga on pohvaliti ili pokuditi. MILKA (kao seti se): Boe! Ala sam ja luda! Zagovorila se vazdan ovde s tobom, a zaboravila da moram ii kui! (uri se da poe.) DRAGA ( zadrava je): Bogami, nee! Mora posedeti jo malo! MILKA: Ama traie me tata ili SMILJA. (Hoe da ode.) DRAGA (stane pred nju i zadrije): Ili gospodin RANKO? (Smeje se vragolasto.) Misli, ja ne znam! Blizu je etiri sahata. On obino u ovo doba svrati na razgovor i kafu... (Zadrava je.) E ba ti ne dam

da ide! Hou da se razgovara tu sa mnom! MILKA (urei se): Molim te, DRAGA, pusti me! (Hoe da proe.) DRAGA (staje pred nju): Naposletku pustiu te, ako mi neto uini... MILKA (kao gore): to god rekne, samo me pusti da idem! DRAGA (kao gore): Otii nee dok mi ne otpeva onu pesmu... Ti zna da ja volim pesme, a osobito onu -- to si pevala prekjue kad sam bila kod tebe... (Smei se vragolasto.) Neka nova pesma... Jamano si je nauila od... MILKA (zapuava joj usta): Pst! Ispevau ti, samo uti i pusti me da idem! (Poe malo napred i peva.) Tri su seje zbor zborile: ta bi koja najvolela. Na vedroj, tihoj noi, na jasnoj meseini. Kamen moste, ne njihaj se! Drago moje, ne nadaj se: ne dad