VISOKO POLJOPRIVREDNO-PREHRAMBENA ŠKOLA

STRUKOVNIH STUDIJA U PROKUPLJU

MINERALNE MATERIJE U ISHRANI DOMAĆIH ŽIVOTINJA

SEMINARSKI RAD

MENTOR STUDENTI dr Stolić Nikola Petrović Strahinja VT 81/14

Pešić Zoran VT 69/14

Rajko Rakovac VT 79/14

PROKUPLJE

Januar,2016

Sadržaj1 SADRŽAJ MINERALNIH MATERIJA U ISHRANI DOMAĆIH ŽIVOTINJA.......1

2 IZVORI MINERALNIH MATERIJA U HRANI.........................................................2

2.1 Način i mesto apsorpcije minerala.........................................................................2

3 DOSTUPNOST RAZLIČITIH MINERALNIH ELEMENATA..................................3

4 MINERALNI ELMENTI U ISHRANI DOMAĆIH ŽIOTINJA..................................4

4.1 Esencijalni (bitni) mineralni elementi....................................................................4

4.2 Potencijalno toksični mineralni elementi...............................................................5

4.3 Neesencijalni mineralni elementi...........................................................................5

5 MAKROELEMENTI....................................................................................................6

5.1 Kalcijum i fosfor (Ca i P).......................................................................................6

5.2 Magnezijum (Mg)..................................................................................................6

5.3 Kalijum (K), natrijum (Na) i hlor (Cl)...................................................................7

5.4 Sumpro (S).............................................................................................................8

6 MIKROELEMENTI......................................................................................................8

6.1 Gvožđe (Fe)............................................................................................................8

6.2 Bakar (Cu)..............................................................................................................9

6.3 Kobalt (Co)............................................................................................................9

6.4 Mangan (Mn).......................................................................................................10

6.5 Cink (Zn)..............................................................................................................10

6.6 Jod (I)...................................................................................................................11

6.7 Selen (Se).............................................................................................................11

7 PRATEĆI MINERALNI ELEMENTI HRANE.........................................................12

7.1 Aluminijum (Al)..................................................................................................12

7.2 Arsen (As)............................................................................................................12

7.3 Hrom (Cr).............................................................................................................12

7.4 Kalaj (Sn).............................................................................................................13

8 TEŠKI METALI..........................................................................................................13

9 LITERATURA............................................................................................................15

1 SADRŽAJ MINERALNIH MATERIJA U ISHRANI DOMAĆIH ŽIVOTINJA

Tkiva životinja i različita hraniva sadrče oko 45 različitih mineralnih elemenata, sa značajnim međusobnim razlikama u količini i koncentraciji. Mineralni elementi prisutni u većim koncentracijama (preko 70mg/kg žive mase) u organizmu životinja, nazivaju se makro elementi ili makro minerali. Ovde spadaju sledeći elementi : kalcijum, fosfor, magnezijum, natrijum, kalijum, hlor i sumpor. Ostale elemente organizam životinja sadrži u veoma malim količinama (manje od 70mg/kg žive mase) i zato se nazivaju mikro elementi ili elementi u tragovima.

Za sledećih 15 elemenata pouzdano je dokazana određena fiziološka uloga u organizmu životinja : gvožđe, bakar, koblat, mangan, cink, jod, selen, molibden, hrom, fluor, vanadijum, silicijum, nikal, arsen i tin. Ovi elementi su esencijalni u tragovima. Pored 22 esencijalna makro i mikro elemenata, biljna i životinjska tkiva sadrže jos 23 mineralna elementa u maloj koncentraciji. Ovim elementima ne pripada nikakva vitalna uloga, pa se pretpostavlja da su prisutni u organizmu samo zato što ih ima u hrani životinja.

Mineralne materije u organizmu životinja imaju 3 osnovne funkcije :

1) Kalcium i fosfor predstavljaju glavne strukturne komponente kostiju i zuba i daju čvrstinu i jačinu ovima. Magnezijum, fluor i silicijum u kostima i zubima, takođe doprinose mehaničkoj stabilnosti organizma.

2) Samo manji deo kalcijuma, magnezijuma i fosfora i najveći deo natrijuma kalijuma i hlora su prisutni kao elementi u telesnim tečnostima i mekim tkivima.

3) Esencijalni mikro elementi predstavljaju integralne sastojke određenih enzima i drugih biološki važnih jedinjenja, kao što je gvožđe u hemoglobinu, kobalt u vitaminu B12 i jod u hormonu tiroksin. Mikroelementi deluju i kao aktivatori enzima.

Pokazatelj Ca P Mg Na K Clg/100g obezmašćene SM tela

1-2 0,7-1 0,05 0,15 0,30 0,1-0,15

Krvi serum, mg/100ml

10 4-7 2-3 330 2 370

Tabela 1: Sadržaj različitih minerala u organizmu odraslih životinja i krvnom serumu.

2 IZVORI MINERALNIH MATERIJA U HRANI

Najveći deo svojih potreba u mineralnim materijama, domaće životinje obezbeđuju iz kabastih i koncentrovanih hraniva. Mineralni dodaci životinjskog (koštano brašno) ili geološkog porekla (klacijum fosfati, natrijum hlorid) predstavljaju samo dodatne izvore.

Koncentracija minerala u kabastim hranivima zavisi od sledećih faktora : vrste biljaka, sastava zemljišta na kome ove rastu, faze vegetacije pri ubiranju, klimatskih uslova, upotrebe veštačkih đubriva ili navodnjavanje.

Spoljašnji uslovi porasta biljaka, imaju znatno veći uticaj na mineralni sastav vegetativnih delova biljaka, nego na zrno.

2.1 Način i mesto apsorpcije minerala

Najveći deo minerala apsorbuje se u formi jona. Najvažnija mesta za apsorpciju minerala sutanka creva i početak debelog creva. U praživara apsorpcija minerala odvija se i kroz zid rumena. Velike količine minerala dospevaju u digestivni trakt sa sokovima za varenje. Oni se apsorbuju zajedno sa mineralima koji dospevaju sa hranom.

Način ekskrecije minerala (sa fecesom ili mokraćom), varira u zavisnosti od vrste životinja i sastava obroka: preživari ispoljavaju tendenciju izlučivanja kalcijuma i fosfora sa fecesom, dok ne preživari ove izlučuju pretežno sa mokraćom.

3 DOSTUPNOST RAZLIČITIH MINERALNIH ELEMENATA

Vrednost različitih minerala u hranivima i mineralnim dodacima ne zavisi samo od njihovog ukupnog sadžaja u ovima već i mogućnosti apsorpcije i iskorišćavanja od strane životinja. Određivanje prividne svarljivosti minerala nije od većeg značaja, pošto izlučeni feces uključuje ne apsorbovane i endogene minerale. Minerali izlučeni u pljuvačku i sokove za varenje, dospevaju u lumen creva, gde podležu istom procesu kao i minerali poreklom iz hrane, tj ovi se apsorbuju u krv životinje. Međutim, deo minerala izlučenih iz organizma se ne apsorbuje već izlučuje sa fecesom. Ova frakcija minerala naziva se endogena ili metabolička frakcija.

Iskorišćavanje (%) ≡Poboljšanjeubilansu

Promene u konzumiranjux 100

Endogeni P fecesa ¿Specifičnaaktivnost fecesa

specifična aktivnost endogenog Px100

% iskorišćavanja P ¿Uneti P−neapsorbovani P fecesa

Uneti Px100

4 MINERALNI ELMENTI U ISHRANI DOMAĆIH ŽIOTINJA

Neorganski mieralni elementi imaju veoma važnu ulogu u strukturi i funkciji organizma. Slično vitaminima i ovi mogu funkcionisati kao strukturni elementi različitih delova organizma ili kao ko faktori za aktiviranje enzimskih sistema. Pored toga. Mineralni elemnti imaju specifične funkcije koje zavise od njihovih fizičih ili fiziohemiskih osobina.

U izvršavanju njihovih ne specifičnih funkcija, mineralni elementi često puta deluju u paru ili u malim grupama.

Neki od neorganskih mineralnih elemenata su hranljive materije ili toksini u zavisnosti od uslova. Za razumevanje hranidbenog značaja neorganskih mineralnih elemenata, od značaja u ishrani domaćih životinja i onih sa toksičnim svojstvima, neophodno je njihovo pojedinačno razmatranje.

4.1 Esencijalni (bitni) mineralni elementi

Za jedan mineralni element može se reći da je esencijalan u organizmu životinja ako ispunjava sledeće kriterijume :

1) Mora biti prisutan u prilično konstantnim količinama (koncentraciji) u zdravim tkivima svih životinja, sa veoma malim varijacijama od jedne do druge životinje.

2) Deficit, u inače nutritivno adekvatnim obrocima različitih vrsta životinja, mora dovesti do pojave reproduktivnih, strukturnih i fizioloških poremećaja.

3) Dodavanje elemenata ovakvim selektivno deficitarnim obrocima, mora prevenirati ili dovesti do suprotnog razvoja poremećaja.

4) Poremećaj induciranim deficitom, moraju biti propraćeni specifičnim biohemijskim promenama, koje su prevenirane ili promenile pravac kad aje otklonjen deficit.

4.2 Potencijalno toksični mineralni elementi

Praktično svaki od mineralnih elemenata može biti toksičan u organizmu ako ga životinja konzumira u dovoljno velikim količinama, ili u dovoljno dugom periodu. Međutim, sledeći mikro elementi su toksični u relativno malim količinama, a prirodno se pojavljuju u hrani, vodi ili vazduhu:

(a) (b) (c)Bakar

MolibdenSelenFluor

silicijum

ArsenKadmium

OlovoŽiva

Tabela 2

Značajno je napomenuti da su “toksični” minerali u grupi (a) već svrstani u kategoriju “esencijalnih”, dok su minerali iz grupe (b) označeni kao “mogući esencijalni”. Zbog toga, isti element može biti esencijalan ili toksičan u organizmu, u zavisnosti od količine koja je uneta.

4.3 Neesencijalni mineralni elementi

Postoji određeni broj mineralnih elemenata, prisutnih u merljivim količinama u organizmu životinje, kojima još nije utvrđena metabolička uloga. Za ove elemente se smatra da su prisutni u organizmu, zbog slučajnog prisutva u tkivima biljaka. Među ovima svakako su najzastupljeniji i najvažniji sledeći mineralni elementi : aluminijum, bor, germanijum, zlato, olovo, živa, srebro, titanijum. Među ovima olovo i živa su visoko toksični i ponekad slučajno dospevaju u organizam životinja.

5 MAKROELEMENTI

5.1 Kalcijum i fosfor (Ca i P)

Približno 99% kalcijuma i 80% fosfora u organizmu životinje, nalazi se u kostima i zubima. Preostali deo ovih materija nalazi se u mekim tkivima i telesnim tečnostima.

Klacijum i fosfor u organizmu životinja imaju važne fizioločke funkcije. Kalcijum učestvuje u stabilizaciji nekih enzima (pankreansa amilaza), aktiviranju brojnih enzimskih sistema, prenošenju nervnih nadražaja, kontrakciji mišića, normalnom radu srčanog mišića, koagulaciji krvi i održavanju acido bazne ravnoteže.

Pored uloge u formiranju kostiju, fosfor je značajan za metabolizam ugljenih hidrata i masti. U prometu energije fosfor ima najvažniju ulogu. Poznavanje potreba životinja u kalcijumu i fosforu veoma je važna za sastavljanje izbalansiranih odgovora. Međutim, pored zadovoljenja potreba, kalcijum i fosfor u obrocima treba da budu u odrađenom odnosu. Kao optimalan odnos kalcijuma i fosfora uzima se 2:1, koji postoji u kostima.

Deficit Kalcijuma :

Usled nedovoljne količine kalcijuma životinje obolevaju od nekih bolesti, kao što su rahitis, osteomalacija, tetanija, porođajna pareza, koje nanose velike ekonomske štete stočarstvu. Kod svinja i živine, češći je nedostatak kalcijuma, a kod preživara i konja nedostatak fosfora.

Deficit Fosfora :

Usled nedostatka fosfora, slično kao i kod kalcijuma mlade životinje obolevaju od rahitisa a odrasle od osteomalacije. Nedostatak fosfora se manifestuje poremećajem reprodukcije. Znaci poremećaja reprodukcije su izostajanje estrusa, tihi estrus, ponekad dođe do pobačaja. Sterilitet izazvan deficitom fosfora je reverzibilan.

5.2 Magnezijum (Mg)

Magnezijum je važan za biljke i životinje. U biljkama se nalazi u hlorofilu i ima univerzalni značaj, jer bez hlorofila nema fotosinteze. Od ukupne količine magnezijuma u telu oko 70% nalazi se u kostima i zubima, a ostalih oko 30% u mekim tkivima i tečnostima. Magnezijum u kostima vezan je za kalcijum i fosfor.

Izvori magnezijuma za životinje su biljna, animalna i mineralna hraniva.

Deficit Magnezijuma :

U praktičnim uslovima ishrane od hipomagnezemije najčešće obolevaju krave muzare, ovce i koze a eksperimentalno telad, svinje, psi i pacovi. Bolest se manifestuje padom koncentracije magnezijuma u krvnom serumu i magnezijumskom tetaniju, odnosno pojavom tetaničnih grčeva. U praktičnim uslovima ishrane, najčešće obolevaju krave muzare na paši koja je siromašna magnezijumom pa se ova bolest naziva pašna tetanija.

5.3 Kalijum (K), natrijum (Na) i hlor (Cl)

U telu životinja kalijum se nalazi u količini 0,15%, natrijum 0,16% i hlor 0,11%. Sva tri elementa su značajni za zdravlje i proizvodnju životinja. U telu se nalaze samo u tečnostima i mekom tkivu, a dolaze u obliku bikarbonata, hlorida i fosfata. Kalijum se uglavnom nalazi u intracelularnoj, a natrijum i hlor u ekstraceluralnoj tešnosti. Ova tri hemijska elementa učestvuju u održavanju acido bazne ravnoteže, određivanju osmotskog pritiska, kontroli difuzije hranljivih sastojaka u ćelijama i prometu vode u organizmu životinja. Kalijum i natrijum ne stvaraju rezerve u telu, a hlor samo delimično. U stočnim hranivima, nalazi se obilje kalijuma, dovoljno hlora, a izrazito nedovoljno natrijuma.

Deficit Kalijuma :

Nedostatak kalijuma je retka pojava u ishrani biljojeda. Do deficita kalijuma može da dođe samo onda kada se životinje hrane isključivo proteinskim hranivima animalnog porekla. Opšti znaci deficita kalijuma su opšta slabost mišića, naročito nogu, srca i disanja.

Deficit Natrijuma :

U stočnoj hrani nema dovoljno natrijuma, za podmirenje potreba, a zbog toga što se ne deponuje u telu, mora se svakodnevno unositi hranom. Životinje ispoljavaju sledeće znake zbog nedostatka natrijuma : zastoj u rastu, smanjenje iskorišćavanja energije i proteina, smanjenje apetita, poremećaj reprodukcije, grčeve u mišićima i pad krvnog pritiska.

Deficit Hlora :

Deficit hlora u praksi ishrane životinja izuzetno je retka pojava. Obično se javlja zajedno sa nedostatkom natrijum. Alkaloza je osnovni znak deficita. Ostali znaci nedostatka su : slabo iskorišćavanje hrane, smanjenje prirasta i nedostatak želudačnog soka. U ekstremno izrazito i dugom deficitu hlora životinje mogu i da uginu.

5.4 Sumpro (S)

Sumpor se u telu nalazi u količini od 0,15%. Esencijalan je za sve vrste i kategorije životinja. Učestvuje u strukturi proteina, jer je sastavni deo aminokiselina metionina i cistina. Proteini koji sadrže mnogo sumpora pripadaju grupi karatinoidnih proteina. Nalaze se u rogovima, kopitama, papcima, noktima, epidermisu, dlaci, vuni i periju. Životinje se snabdevaju sumporom hranivima biljnog, animalnog i mineralnog porekla.

Deficit Sumpora :

Nedostatak sumpora u ishrani životinja izuzetno je moguć, obično kod preživara koji dobijaju neproteinske izvore azota. Simptomi nedostatka sumpora u hrani kod krava su smanjenje konzumacije i svarljivosti hrane i pad mlečnosti. Koze reaguju salivacijom, suzenjem i opadanjem dlake.

6 MIKROELEMENTI

6.1 Gvožđe (Fe)

Gvožđe ima veoma važnu ulogu u organizmu životinja, no i pored toga, smatra se da životinje nemaju zahteve za dopunskim izvorima Fe, a naročito ne odrasle životinje, pošto obroci sadrže dovoljne količine ovog minerala.

Gvožđe je esencijalna komponenta hemoglobina, respiratornog pigmenta, igra važnu ulogu u ćelijskim oksidacijama, zatim kao komponenta određenih enzima, angažovanih u transferu elektrona.

Obično se mladunci sisara rađaju sa dovoljnim rezervama gvožđa za čitav period mlečne ishrane, ili barem do početka konzumiranja druge vrste hrane.

Međutim, prasad imaju rezerve gvožđa za samo 3-4 dana.

Pošto telad, ždrebad i jagnjad počinju da konzumiraju travu ili seno ubrzo nakon rođenja, u ovih vrsta životinja ne dolazi do pojave nutritivnih problema.

Deficit Gvožđa :

Anemija predstavlja glavni simptom nedostatka Fe, do koje dolazi pri pražnjenju depoa Fe u organizmu, tj. smanjenja broja crvenih krvnih zrnaca i smanjenog sadržaja hemoglobina u krvi. Pored anemije, nedostatak gvožđa manifestuje se lošim porastom životinja, pojavom letargije, bledim izgledom svih vidljivih mukoznih membrana, povećanom veličinom srca, ubrzanim disanjem i smanjenom otpornošću na različita oboljenja.

6.2 Bakar (Cu)

Bakar je veoma važan za porast i preveniranje brojnih kliničkih i patoloških poremećaja u svih vrsta domaćih životinja.

Kao gvožđe i bakar učestvuje u određenim oksidaciono-redukcionim enzimskim sistemima ćelije. Ova uloga, kao komponenta enzimskih kompleksa, je, verovatno, od većeg značaja nego njegova uloga u formiranju hemoglobina.

Deficit Bakra :

Nedostatak Cu u goveda i ovaca na paši, utvrđen je kao ozbiljan problem u mnogim delovima sveta.

Simptomi nedostatka su: smanjen porast, nenormalan razvoj (nakaznost) kostiju, depigmentacija dlake, perja i vune, nepravilna keratinizacija vune, fibroza miokarda i proliv. U jagnjadi i teladi javlja se enzootska ataksija

6.3 Kobalt (Co)

Kobalt je neorganski element koji je značajan, uglavnom, u ishrani preživara. Pored značaja kobalta kao komponente vitamina B12, ovaj element ima i druge funkcije u organizmu

životinje, kao aktivirajući jon u određenim enzimskim reakcijama. Gubitak apetita i brzo ozdravljenje, nakon dodavanja kobalta obroku domaćih životinja, predstavlja osnovni dijagnostički kriterijum za određivanje deficita u krava muzara.

Konzumiranje velikih količina kobalta, može biti toksično, mada postoji velika razlika između esencijalnih i štetnih količina.

Deficit Kobalta :

Deficit kobalta u goveda ima za posledicu dugu i grubu dlaku, ljuskanje kože, odsustvo estrusa, abortuse, nisku mlečnost, gubitak apetita, brz gubitak telesne mase i pojavu anemije.

6.4 Mangan (Mn)

 Kao komponenta različitih enzima, mangan vrši specifične biohemijske funkcije u organizmu.Mangan je integralni deo enzima.

Deficit Mangana :

Nedostatak mangana utvrđen je u živine, svinja i preživara. Posledice deficita u manganu uključuju deformacije kostiju, usporen rast, poremećaje reproduktivnih funkcija i abnormalnosti u novorođenih životinja. Nedostatak mangana u obroku pilića u porastu, dovodi do pojave perozisa, deformacije kostiju nogu. . Manjak mangana u hrani priplodnih kokoši, izaziva ozbiljne poremećaje na embrionima pilića, poznate kao hondrodistrofija. Kasnije stanje karakterišu skraćena i zadebljala krila i noge embriona, povijen kljun i visoka smrtnost pilića.

6.5 Cink (Zn)

Cink je i aktivator nekoliko enzimskih sistema. Uključen je u zamenu i diferencijaciju, a naročito u metabolizam nukleinskih kiselina. između drugih fizioloških funkcija cink učestvuje i u proizvodnji, deponovanju i sekreciji hormona.Učestvuje, takođe, u funkciji imunog sistema i bilansu elektrolita. Višak kalcijuma, bakra i fitinske kiseline u hrani životinja, inhibiraju apsorpciju cinka.

Deficit Cinka :

Znaci nedostatka cinka su sledeći: subnormalan porast, smanjeno konzumiranje i loša konverzija hrane, pogoršane reproduktivne performanse i deformacije na koži i njenim izraslima (dlaka, vuna i perje).

6.6 Jod (I)

U organizmu životinje 70-80% joda je prisutno u štitnoj žlezdi. Jod je, takođe, prisutan u mišićnom tkivu, jajnicima i određenim delovima oka. Njegova glavna uloga je kao komponente tiroksina i trijodotironina. Ako hrana ne sadrži dovoljne količine joda, ili sastojaka koji ometaju korišćenje joda od strane štitne žlezde, proizvodnja životinja se smanjuje. Najvažniji indikator deficita je uvećana štitna žlezda, poznatakao gušavost ili struma. Sadržaj joda u vodi i hranivima, zavisi od sadržaja i dostupnosti joda u zemljištu. Na zemljištima siromašnim u jodu, biljke sadrže male količine joda. U takvim regionima dolazi do razvoja endemske gušavosti u ljudi i životinja.

Deficit Joda :

Pogoršanje reproduktivnih performansi i smanjen porast šivotinja,najizrazitije su posledice smanjene funkcije tireoidee. Promene na koži sisara ili perju ptica, najčešće su karakteristike deficita u jodu. Prasad i telad, od majki deficitarnih u jodu, najčešće se rađaju slaba, bez dlake,sa debelom i mesnatom kožom. Smanjena količina i kvalitet vune, mogu biti vezani za gušavost. Nedostatak joda predstavlja regionalni problem.

6.7 Selen (Se)

Tačna fiziološka funkcija selena još uvek je daleko od potpunog objašnjenja. Funkcije koje su pripisane selenu uključuju: da deluje kao nespecifični antioksidant i štiti životinje od peroksidacije u tkivima i membranama ćelija, učestvuje u biosintezi koenzima Q, učestvuje u transportu vodonika zajedno u respiracionom lancu, utiče na apsorpciju i retenciju vitamina E i triglicerida.

Deficit Selena :

Simptomi nedostatka selena značajno se razlikuju u zavisnosti od vrste životinja. Unutar iste vrste simptomi zavise od starosti životinje i hranidbenog stanja u kome se javlja deficit.

Pri nedostatku selena ili vitamina E, dolazi do sledećih metaboličkih poremećaja u domaćih životinja: nutritivne mišićne distrofije, Mulberry oboljenja ovaca, eksudativne dijateze i pankreasne fibroze.

Svinje deficitarne u selenu ispoljavaju mišićnu distrofiju, nekrozu jetre, a povremeno i eksudativnu dijatezu.

Goveda i ovce ispoljavaju mišićnu distrofiju (bolest belih mišića) i smanjen prirast telesne mase. Kod goveda se povremeno javlja i nekroza srca.

Kod svih vrsta domaćih životinja, nedostatak selena dovodi do smanjenja reproduktivnih performansi kod ženskih i muških životinja.

Kod živine dolazi do izrazitog smanjenja proizvodnje i leženja oplođenih jaja.

7 PRATEĆI MINERALNI ELEMENTI HRANE

7.1 Aluminijum (Al)

Aluminijum se nalazi u životinjskom pepelu u tragovima. Ipak do sada nije dokazano da je aluminijum bitan za životinje. Pretpostavlja se samo da bi možda mogao da se tretira kao esencijalan u ishrani životinja.

7.2 Arsen (As)

Odavno je poznatoi da je arsen toksičan za životinje i ljude. Međutim, pepeo zdravih životinja sadrži arsen. Životinjsko telo sadrži arsen u količini 0,2-0,3 mg/kg SM. Arsen se nalazi u svim tkivima i tečnostima u organizmu, i otrovan je kada se normalna količina u telu poveća sa 6-8 puta. Opšti simptomi trovanja životinja su smanjenje apetita, plodnosti i prirasta i oštećenje kože. Trovanje često se završava smrću, a radi preventive potrebno je pažljivo rukovati preparatima arsena.

7.3 Hrom (Cr)

Ogledima ishrane utvrđeno je da je hrom esencijalan mineralni element za laboratorijske miševe i pacove. I pored toga do sada nije dokazano da hrom ima neki nutritivni značaj u ishrani domaćih životinja. Veruje se da je esencijalan za krave muzare mada to nije naučno potvrđeno. Utvrđeno je da postoji široka granica između tolerantne i toksične granice hroma. Količina od 50mg hroma u kg SM obroka usporava rast i oštećuje jetru i bubrege.

7.4 Kalaj (Sn)

Do sada nije poznat pravi značaj kalaja u ishrani domaćih životinja. Na laboratorijskim pacovima ogledima ishrane je utvrđeno da dodatak kalaja u hrani stimuliše rastom. Zato se pretpostavlja da kalaj možda esencijalan i za domaće životinje.

8 TEŠKI METALI

Fluor (F)

Za fluor je od ranije poznato da prevenira karijes zuba. Zato se smatra da je nutricijonistički esencijalan mikroelement dat u malim količinama. Kod pacova deluje stimulativno na telesni prirast. Fluor u većim količinama unet hranom i vodom izaziva trovanje životinja, koje se naziva fluoroza. U humanoj medicini fluor se upotrebljava kao dodatak vodi za piće ili sastojak u pasti za zube za preveniranje karijesa zuba.

Molibden (Mo)

Molibden se nalazi u svim ćelijama i tečnostima u telu životinja. U malim količinama je esencijalan, a u velikim toksičan. Sobzirom na to da nisu utvrđenoi simptomi nedostatka molibdena kod životinja, koja se hrane prirodnim hranivima karakterističnog za vrstu, već samo znaci trovanja, molibden se smatra toksičnim mikroelementom. Trovanje životinja moibdenom se naziva molibdenoza.

Olovo (Pb)

Eksperimentalno je utvrđeno da dodatak jednom mg olova u kg polu prečišćenog obroka stimuliše rast pacova, što ukazuje na to da je olovo u maloj količini esencijalni mikroelement. Nasuprot, olovo u velikim količinama poseduje toksično dejstvo na životinje. Toksičnost olova je utvrđena kod goveda, ovaca i konja, gde su konji najosetljiviji. Olovo kontaminira vazduh, zemljište i vodu. Absorbovano olovo se akumulira od 90% od ukupno unete količine.

Živa (Hg)

U ishrani životinja živa se tretira kao otrov. Zbog opšte ekspanzije hemijsko farmaceutske industrije u svetu razni preparati na bazi žive nalaze primenu u poljoprivredi. Živa služi kao fungicid za zaštitu semena, tako zagađuje okolinu i predstavlja određenu opasnost. Absorpcija žive se odigrava u tankim crevima ali i preko kože na koju su naneti preparati žive. Životinje se otruju unošenjem žive u organizam oralnim putem i akumulira se u mozgu. Otrovno dejstvo žive ublažava selen, koji veže jedan deo žive u manje otrovan živin seleno oksid.

9 LITERATURA

dr Dragomir Jovanović, Ishrana domaćih životinja