Momčilo SpremićBeograd

Crkvene prilike u Zeti u doba Nikona JerusalimcaSAŽETAK: Crkvene prilike u Zeti bile su odvajkada specifične, jer su, osobito na obali, živeli izmešani pravoslavni i rimokatolici. U takvoj sredini delovao je sredinom XV. veka Nikon Jerusalimac, monah-isihast, dobar poznavalac biblijskih tekstova, duboko odan hrišćanskoj vekovnoj tradiciji, učeni duhovnik, koji je potvrdu svojih misli tražio u drevnosti i autoritetu crkvenih otaca. Sastavio je Šestodnevnik, koji se čuva u manastiru Savini, kao i poznati Gorički zbornik, iz 1441/42. godine, u kome se pokazao kao dobar znalac tananih teoloških problema, posebno patrističkog predanja. Njegova pojava je svedočanstvo prisustva vizantijskog isihazma u Zeti poznog srednjeg veka. Bio je duhovnik Jelene Balšić, kćeri kneza Lazara, koja je obnovila crkvu Svetog Đorđa na skadarskom ostrvu Gorici (Brezovici ili Beški) i podigla novu crkvu, posvećenu Bogorodici. Pretvorila ih je u pravoslavno duhovno središte, u kome su delovali duhovnici vezani zaNemanjićku tradiciju i Srpsku crkvu. Kako po svemu izgleda, Nikon je uzeo veliku shimu i istovetno je lice s Nikandrom Jerusalimcem koji je 25. novembra 1442. sastavio Jelenin testament.

Nikon Jerusalimac živeo je i radio u neposrednom susedstvu Latina. Bilo je to vreme istovremenog širenja rimokatolicizma i mletačke vlasti. Posle posedanja Kotora i Ulcinja, Venecija je 1442. uzela Budvu i Drivast, a 1443. Bar. Tako je stekla celu obalu od Kotora do Bojane. Najznačajniji rimokatolički prelat bio je kotorski biskup Mlečanin Marin Kontarini (1429-1453). Sporio se oko jurisdikcije nad rimokatoličkim crkvama u Srbiji s barskim nadbiskupom, koji se više držao srpske strane i čak sarađivao s vojvodama despota Đurđa Brankovića. Kao pristalica pape Evgenija IV. (1431-1447.), Marin Kontarini prisustvovao je saboru u Firenci 1439. godine, posle koga su se unijatski vetrovi osetili i u Zeti. Dok su se pravoslavni Mitropoliti selili iz mesta u mesto, u Prečistu Krajinsku stizali su unijatski prelati grčkog i arbanaškog porekla. Najveći otpor širenju rimokatolicizma pružili su žitelji Grblja i nekadašnjih poseda Metohije Svetog Mihaila na Prevlaci. Njihove bune su u krvi ugušene, a Srpska pravoslavna crkva izgubila je deo vernika, ali je, ipak, samo delimično uzmakla pred rimokatolicizmom. Čak, slučaj Nikona Jerusalimca pokazuje da su dva hrišćanska pogleda na svet, istočni i zapadni, egzistirali u Zeti jedan kraj drugog.

Tokom čitavog srednjeg veka crkvene prilike u Zeti bile su specifične i različite od onih u ostalim delovima srpske države. Posebnost je bila uslovljena činjenicom što su na obali živeli izmešani pravoslavni i rimokatolici. Stanovnici primorskih gradova, pripadnici zapadne crkve, do kraja srednjeg veka smatrali su se Romanima. Slovensko zaleđe bilo je uglavnom pravoslavno, kao i neka naselja na samoj obali.

Crkvene prilike odvajkada su zavisile od političkih. U Zeti su se 1420. i 1421. odigrali događaji koji su odredili tok političkih i crkvenih zbivanja narednih decenija. Posle dužeg odbijanja, Venecija je 1420. primila pod svoju vlast Kotor, najveći i najznačajniji grad na zetskoj obali. Sledeće godine posela je i Ulcinj. S druge strane, Balša III, gospodar Zete, već odavno bolestan, umro je 28. aprila 1421. godine u Srbiji, kod ujaka despota Stefana Lazarevića. Na njega je preneo svoja prava, računajući da je jedino on kadar da se nosi s Mlečanima, sa kojima se sam nosio tokom cele svoje vlade. Držeći se pouka svoje majke Jelene Lazarević, kćeri kneza Lazara, Balša III. istupao je pred predstavnicima Venecije kao zaštitnik starih prava Srpske crkve. Darovao je nekoliko pravoslavnih manastira i trudio se da se ne okrnji nadležnost pravoslavnog mitropolita Zete, koga je postavljao pećki patrijarh. Tako je, smrću Balše III, njegov rat s Mlečanima nasledio despot Stefan Lazarević. Vodio ga je, s povremenim prekidima, i njegov naslednik despot Đurađ Branković, takoreći do kraja života.

Mletačko širenje u Zeti imalo je i svoju versku stranu. Primajući još 1396. pod svoju vlast Skadar, Drivast i Sveti Srđ na Bojani, dužd i senatori su istakli da ih preuzimaju "radi očuvanja svoje svete vere i spasa tolikih hrišćanskih vernika". Njihovu vlast brzo je osetio zetski mitropolit, jer mu je onemogućeno da koristi svoje prava u skadarskom kraju. To je izazvalo otpor Jelene Balšić, koja je bila posebno nepopustljiva prema Mlečanima. Još pre izbijanja Prvog skadarskog rata (1405-1413.), bila je s njima u sporu oko nadležnosti zetskog mitropolita nad pravoslavnim crkvama uz Bojanu i nad crkvom Svetog Petra u Skadru. Kada je izbio rat, ulcinjski manastir Svetog Mihaila i skadarska crkva Svetog Petra, dospeli su, odlukom pape, u ruke rimokatolika. Posle sklapanja mira, Mlečani su pristajali da se pravoslavnom življu vrate njegove crkve, ali na traženje Balše III. 1415. da se obnove povlastice pravoslavnih crkava u Skadarskoj oblasti, odgovorili su da ne žele pritisak na savest vernika, jer je briga o crkvama njihova privatna stvar.

Zetski mitropolit je, još od vremena Svetog Save, stolovao u manastiru Svetog Mihaila na Prevlaci.[1] Sveti Mihailo je imao vlastelinstvo, u koje su spadali: Bogdašići, na poluostrvu Vrmcu, Luštica, na ulazu u Boku Kotorsku, Lješevići, između Luštice i Trasta, i deo Grbaljskog polja oko Prevlake.[2] Ali, u zetskim metežima druge polovine XIV. veka stradale su mnoge bogomolje i počelo je raspadanje velikih crkvenih vlastelinstava, kako pravoslavnih tako i rimokatoličkih. Manastir Svetog Mihaila se jedva održavao, njegovo vlastelinstvo se raspadalo, a mitropolit se, kako po svemu izgleda, krajem XIV. veka povukao u Prečistu Krajinsku, na Skadarskom jezeru. Ali, i dalje je ubirao prihode s manastirskih poseda, koji se u kotorskim službenim knjigama nazivaju "zemlje mitropolitove". Rešavao je sa "zborom" svetomiholjskih sela zemljišne sporove i izdavao povelje sa svojim pečatom. Od 143 sona polja u Grblju, 1423. godine imao je 24. Žitelji Svetomiholjske metohije bili su, povremeno, i kasnije podanici srpskog despota, čije su vojske uvek rado dočekivali. Žestoko su se opirali Kotoranima, koji su posle 1420. godine, falsifikovanim poveljama, ubeđivali Mlečane da cela teritorija metohije pripada gradskom distriktu.[3]

S druge strane, u Zeti i severnoj Albaniji, na malom prostoru, bilo je više rimokatoličkih episkopija, nego u bilo kojem drugom balkanskom kraju. Biskupska sedišta bili su Kotor, Budva, Ulcinj, Skadar, Drivast, Danj i Lješ, ali i mala mesta: Balač, Svač, Sarda, Sapa,

Šati. Bar je imao nadbiskupiju od XV. veka. Kada su u XV. veku počela srpsko-mletačka razgraničenja, bilo je potrebno odrediti prava i nadležnosti obe crkve. Već 11. novembra 1426. "gospodin" Đurađ Branković i Franćesko Kvirin, mletački knez i kapetan Skadra, sastavili su u Drivastu Izjave, u kojima su predvideli da zetski mitropolit zadrži nadležnost nad svim srpskim crkvama na Skadarskom jezeru, uključujući i one na mletačkom zemljištu, kakve je, uostalom, imao i u vreme Đurađa II. Stracimirovića i Balše III. Jedino je za postavljanje igumana u crkvi Svetog Petra u Skadru i crkvi Svetog Mihaila u Ulcinju bilo potrebno odobrenje mletačkog kneza Skadra. Zauzvrat, barskoj nadbiskupiji, ostalim biskupijama, opatijama i crkvama priznato je uživanje starih prava na despotovoj teritoriji.[4]

Odnosi između dve hrišćanske crkve u Zeti bili su, uglavnom, korektni. Zauzet većim brigama u Srbiji, Đurađ Branković je naložio 1428. svetomiholjskim seljacima da prihvate vlast mletačkog kneza u Kotoru.[5] Iako su ostali u sastavu kotorskog distrikta, nisu želeli, kako su izjavljivali, "da napuste potčinjenost veličanstvenom gospodinu Đurđu Vukoviću". Inače, dugo nema vesti o kaluđerima u Svetom Mihailu. Tek 1431. pominje se monah Roman, čiji je otac dobio od mitropolita u baštinu jedan teren u metohiji Svetog Mihaila.[6] I na rimokatoličkoj strani bilo je raznih problema. Već uveliko su se sporili barski nadbiskup i kotorski biskup oko nadležnosti nad rimokatoličkim parohijama u Srbiji. Ranije, pod Nemanjićima, dok je Kotor bio u sastavu srpske države, kotorski biskup imao je jurisdikciju nad tim parohijama. Međutim, 1420. potpao je pod vlast Venecije i kotorski biskup postao je njen eksponent. Kada su 1423. sklopili mir srpski despot i Mletačka republika, kotorska opština je zatražila od vlasti u Veneciji da posreduju kod despota, kako bi kotorski biskup ostvario svoja prava u Srbiji. Mletačka vlada je 4. maja 1424. obećala da će to učiniti, ako despotov poslanik dođe u Veneciju. Kotorani su mnogo držali do svojih molbi, pogotovo što se u jednom aktu iz 1426. pominje da novobrdske crkve Svete Marije i Svetog Nikole pripadaju Barskoj dijecezi.[7] Kotorskom biskupijom je od 1429. do 1453. upravljao Mlečanin Marin Kontarini, energičan prelat, iza koga je stajala moćna Mletačka republika. Već 1431. popisao je crkvena dobra u Kotoru, uvodeći red u crkvene finansije, čime je učvrstio materijalni položaj crkve, ne prezajući ni od sukoba s kotorskom vlastelom. Gradsko zakonodavstvo potčinio je svome uticaju, tako da je imao glavnu reč u gradu, u kome su se kneževi smenjivali svake godine. Čak je jedno vreme obavljao dužnost kneza. Imao je lepe prihode iz Grblja, u kome je posedovao znatne površine zemlje. Nasuprot njemu, iako višeg crkvenog zvanja, barski nadbiskup bio je bez većeg uticaja. Biran iz redova domaćih ljudi, sa malim prihodima, često je bio zauzet sitnim gradskim sukobima. Ali, držao se domaće tradicije i saradnje s okolnim pravoslavnim življem. Uz to, i posle 1420. bio je podanik srpskog vladara; zato je despot mogao biti njemu više naklonjen.[8]

Kada su 1435. godine u Smederevu rešavana sporna pitanja u Zeti između Đurđa Brankovića i Mletačke republike, despot je dobio uveravanja od mletačkog pregovarača Nikole Memo da je zetski mitropolit stekao svoje posede i prihode na mletačkoj teritoriji. Inače, Senat u Veneciji potvrdio je trojicu svojih pravoslavnih podanika za prokuratore srpskih crkava na Skadarskom jezeru, ali uz ograničenje da ne smeju preduzimati ništa bez saglasnosti mletačkog kneza u Skadru. Đurađ je sa svoje strane obećao Memu da će pružiti pomoć kotorskom biskupu da obnovi prava nad rimokatoličkim crkvama u Srbiji,

ali je ostavio papi da reši da li ta prava i prihodi pripadaju kotorskom biskupu ili barskom nadbiskupu. U ugovor, sklopljen 14. avgusta 1435. u Smederevu, ušlo je i despotovo obećanje da će pružiti podršku kotorskom biskupu da mu se isplate i raniji prihodi, ako papa reši spor u njegovu korist. Nije poznat odgovor rimskog pape Evgenija IV. (1431-1447.). Ako je rešio taj spor, onda je to sigurno bilo u korist biskupa u Kotoru, kako zbog istorijskih prava kotorske dijeceze, tako i zbog Marina Kontarini, svog odanog pristalice.[9]

Nastojeći da rimokatoličke crkve i njihove posede u Srbiji veže za kotorsku dijecezu, Marin Kontarini je određivao svoje vikare u Despotovini. Još 20. juna 1435. odredio je za generalnog vikara u Srbiji janjevskog sveštenika Andriju Kečevića, ali je on odbio dužnost, navodeći da je zauzet mnogim svojim i poslovima "gospodina despota Raške", za koga je, dakle, radio. Kotorski biskup morao je brzo i uporno da radi, jer je u jesen 1435. jedan barski prezviter tražio od pape da mu pripadne prihod "rektorija" od novobrdskih crkava Svetog Nikole i Svete Marije.[10] Onda je Kontarini 26. novembra 1435. napisao privilegiju "prezbiteru Tanušu, stanovniku Novog Brda, kotorske dijeceze", odredivši ga za svoga vikara "nad svim crkvama u krajevima Novog Brda i Srbije". Dao mu je prava da upravlja crkvama i klirom, da prima tužbe, isleđuje, donosi presude i da, povremeno, zamenjuje biskupa u vizitacijama. Za sebe je rezervisao pravo apelacije i podele crkvenih položaja i poseda. Istovremeno, opozvao je sve ranije prokuratore, odredivši Tanuša za svog generalnog i specijalnog prokuratora, s ovlašćenjem da ubire od crkava i sveštenstva prihode koji pripadaju biskupu. Garantovao mu je da će priznati sve njegove račune o prikupljenim prihodima. Ali, i s Tanušom je išlo teško. Jedva je primio novu dužnost, i na njoj nije ništa učinio. Očigledno, novobrdski sveštenici nisu rado prihvatali dužnost od biskupa iz mletačkog Kotora. U Srbiji je bilo sve manje Kotorana, a najbrojniji stanovnici u latinskim kolonijama bili su Dubrovčani, koji nisu bili naklonjeni ni Kotoru ni njegovoj gospodarici Veneciji. Zato je Marin Kontarini 24. maja 1436. odredio za svoga prokuratora mletačkog plemića Antonija Mema, naloživši mu da ode kod despota Đurđa i isposluje za kotorsku biskupiju prava nad rimokatoličkim crkvama u Srbiji, među kojima je posebno naveo novobrdske. Još mu je naložio da ubire odgovarajuće dažbine, kako za prošla tako i za sadašnja i buduća vremena.[11] Imenujući mletačkog plemića za svoga prokuratora, kotorski biskup je nastojao da potčini sebi rimokatoličke crkve u Srbiji uz pomoć mletačke vlasti.

Za to vreme, uveliko su tekli pregovori o uniji između istočne i zapadne crkve. Vizantijski car Jovan VIII. Paleolog (1425-1448.) rešio je da pribegne poslednjem sredstvu, da bi dobio toliko obećavanu zapadnu pomoć. Posle "Velikog raskola" (1378-1417.), rimokatolička crkva je, izborom pape Martina V. 1417, bila u jedinstvu. Njegov naslednik Evgenije IV. bio je u sukobu sa Bazelskim saborom (1431-1447.), koji je bio posvećen reformi crkve. Bazelski sinodisti su istakli da je sabor iznad pape, a njihova ekstremna struja je čak pominjala crkvu bez pape.[12] Kako su i papa i bazelski prelati želeli obnovu jedinstva hrišćanske crkve, poveli su pregovore o uniji s Vizantincima i drugim istočnohrišćanskim narodima. Evgeniju IV. unija je bila potrebna prvenstveno zbog sopstvenog prestiža. Po poreklu Mlečanin i bivši papski legat na Levantu, dobro je poznavao istočne, pa i balkanske prilike.[13] Sazvao je sabor u Ferari, koji je potom premestio u Firencu. Posle dugih i mučnih rasprava, Grci su pristali da se sporna pitanja

reše u skladu sa shvatanjima rimokatoličke crkve. Zadržavajući svoj crkveni obred, priznali su, neodređeno formulisan, papski primat i unija je svečano objavljena 6. jula 1439. godine.

Srbe su pozvali na unijatski sabor i zapadnjaci i Vizantinci. Na putu za Carigrad, kod despota Đurđa boravili su 1433. predstavnici Bazelskog sabora, a učeni dubrovački dominikanac Jovan Stojković, profesor pariskog teološkog fakulteta, nastojao je da u Bazel dovede predstavnike Srbije i Bosne. Car Jovan VIII. Paleolog je 1436, preko specijalnog ambasadora, zatražio je despota Đurđa da uputi predstavnike na papin sabor. Despot je, međutim, poziv odbio.[14]

Na sabor u Firencu stigao je, međutim, kotorski biskup Marin Kontarini. Pre polaska, naimenovao je Vincenta Mariju "Dabichiusa", za "spoljneg" vikara Srbije, davši mu veća ovlašćenja nego obično. Istovremeno je zatražio da despota Đurđa da se rimokatolicima vrate crkve koje su oduzeli Rašani, posebno zahtevajući da vikari slobodno obavljaju dužnost u Despotovini.[15] Inače, na saboru u Firenci istakao se kao odlučan protivnik bazelskih sinodista, a veliki pristalica pape Evgenija IV. Uostalom, obojica su bili Mlečani. Po povratku u Kotor, sigurno se zalagao za sprovođenje unije u život. I ona je u Zeti dala neke rezultate. U pravoslavni manastir Prečista Krajinska, po nalogu Rima, počeli su da stižu unijatski prelati grčkog i arbanaškog porekla.[16]

Bilo je to vreme prvog turskog osvajanja Despotovine. Pošto Zeta nije bila teritorijalno vezana za ratište, despot Đurađ je doplovio do nje, pokušavajući da odatle organizuje borbu protiv Turaka. Iako je proveo na obali, oko Budve i Bara, nekoliko meseci, od avgusta 1440. do aprila 1441, nije uspeo ništa da postigne. Pošto su Turci ucenili njegovu glavu, pobegao je u Dubrovnik.[17] Pored raznih peripetija koje su ga snašle, sukobio se i sa zetskim mitropolitom. Bio je to Jeftimije, dok se ne može tačno utvrditi ko je bio njegov prethodnik. Jedino se zna da je do početka XV. veka na toj dužnosti bio Arsenije, a posle njega David. Zna se još da je episkop Budve krajem 1433. išao despotu.[18] Bio je to, bez sumnje, pomenuti Jeftimije, kome je Đurađ poverio upravu nad Budvom, da bi mogao lakše da ostvaruje svoja prava na grbljanskim solanama i na posedima Svetomiholjske metohije. Pošto u manastiru Sv. Mihaila nije više bilo monaha, službu u prevlačkim crkvicama Sv. Marije i Sv. Nikole obavljao je sveštenik Bogiša Radaković iz Gornjeg Grblja. Mitropolit mu je davao sredstva za vosak, ulje i tamjan, a despot mu je, posebnom poveljom, ustupio zemljište na kome su se nalazile te dve crkve. Od toga zemljišta, koje se moglo zasejati sa pet stara žita, Bogiša se izdržavao. Tako su funkciju glavne manastirske crkve preuzela dve prevlačke crkvice, a kaluđere je zamenio mirski sveštenik.

Bežeći iz Zete, despot je zarobio mitropolita Jeftimija i poveo ga sa sobom u Dubrovnik. Držao ga je u zatvoru, a kada je jula 1441. napuštao grad, mitropolit je uspeo da sa broda pobegne. Posle nekoliko dana, dobio je dvomesečni azil u Dubrovniku, a onda se vratio u Budvu. U njoj se već oktobra 1441. pominjao kao kastelan, koji je, zajedno sa svojim savetnicima i najamnicima, gospodario gradom.[19] Ima nagoveštaja da se ponašao osiono. Baš u oktobru u Dubrovniku su podneli tužbu protiv njega jedan Italijan i jedan Korčulanin, izjavivši da im je u Budvi oduzeo usoljeno meso i ulje, procenivši ih, sa

svojim savetnicima, po svojoj volji.[20] On, međutim, nije želeo da Budvu preda ni Stefanu Vukčiću ni Veneciji, iako mu je ona obećavala nagradu. Ipak, nije dugo gospodario gradom. Predali su ga Mlečanima 1. avgusta 1442. sami gradski predstavnici. Mitropolit se povukao u Prečistu Krajinsku, gde su najčešće boravili i njegovi prethodnici. Istovremeno sa predajom Budve, Kotorani su poseli celu Svetomiholjsku metohiju.[21]

U takvim crkvenim prilikama, u Zeti je provodila poslednje dane Jelena, "gospođa Lena", kći kneza Lazara. U društvu duhovnika, učenih monaha, za koje su pobožni ljudi vazda, a osobito pred smrt, posebno vezani. Do tada je dosta preturila preko glave. Već je pomenuto da se sporila s Mlečanima, pa i ratovala. Oko 1385. udala se za Đurđa II. Stracimirovića, a već 1389. dočekala je smrt oca, kneza Lazara.[22] Kao mlada žena, u četvrtoj deceniji života, 1403. sahranila je muža, a samo dve godine kasnije majku Milicu, monahinju Jevgeniju, a potom shimonahinju Jefrosiniju.[23] Dubrovčani su joj već 1405. pisali kao "slavnoj i velmožnoj gospođi".[24] Po njihovim rečima, bila je "mudra i plemenita žena", ustvari žena jake volje i velike upornosti. Osim toga, bila je izuzetno obdarena, istančanog ukusa i dobro poznate čvrstine, slična svome bratu despotu Stefanu. Bila joj je strana sitna politika svoga muža i njegovo sporazumevanje s Venecijom, jer nije želela da živi kao mletački penzioner. Zato je došla do punog izražaja tek kao udovica. Opirući se širenju Venecije, zajedno sa sinom, već 1405. zagazila je u rat. Na njegovom početku, Mlečani su ucenili njenu i glavu Balše III. sa 2000 dukata.[25] U jeku sukoba, Balša III. se 1407. oženio Marom, kćerkom arbanaškog gospodara Nikete Topije. Brzo je dobio kćer, kojoj je, po majci, dao ime Jelena.

Iscrpljujući rat s Mlečanima, naterao je Jelenu da se prikloni pregovorima. Poput svoje majke, knjeginje Milice, koja je, u ime sina, išla sultanu, rešila je da pođe u Veneciju. Krenula je u proleće 1409, ali se, zbog nesigurnog puta, zadržala u Dubrovniku oko dva meseca. U Mletke je stigla krajem jula i odmah su je primili najviši predstavnici vlasti. Senatori su utvrdili da je "vrlo siromašna", jer je, zbog dugog puta, sve potrošila. Davali su joj, na ime izdržavanja, po tri dukata dnevno, i u Veneciji je ostala puta tri meseca. Krajem oktobra sklopila je mir i, zajedno s mletačkim predstavnikom, zaklela se na jevanđelju da će ga poštovati. Zatim se, preko Dubrovnika, u kome je dobila bogate poklone u vrednosti od 100 dukata, krajem 1409. vratila u Zetu.[26] U njoj, međutim, i dalje nije bilo mira.

Dok je još trajao Prvi skadarski rat, Jelena se 1411. udala za bosanskog vojvodu SandaljaHranića. On je u decembru iste godine napustio svoju prvu ženu Katarinu, sinovicu Hrvoja Vukčića. Kada je pošla novom mužu, Jelena je imala četrdesetak godina. Nije poznato da li se Sandalj zbog nje rastavio od prve žene. Ali, činjenica je da se odmah po odlasku Katarine oženio Jelenom. Ima nešto nedokučivo u odnosima vojvode i Balšića udovice. Po stupanju u brak, ostali su zajedno skoro četvrt veka, sve do Sandaljeve smrti. Udajom za najmoćnijeg čoveka Bosne, Jelena je popravila svoj materijalni položaj. Njen novi brak bio je, bez sumnje, i politički. Do tada najopasniji protivnik Balše III, postao je njegov očuh i zaštitnik. Sandalj je vazda bio pažljiv i darežljiv prema Jeleni. Ostavljajući u maju 1413. poklad u Dubrovniku, predvideo je da ga može podići ako za njim ostane "ili sin ili devojka koje bi imao s rečenom gospođom Jelenom", što pokazuje da se nije

isključivala mogućnost da njih dvoje imaju dece.[27] U svakom slučaju, Jeleninim odlaskom u Bosnu, u Zeti je ostao da vlada Balša III, i dalje veran idejama svoje majke. A te ideje su bile da je Zeta nerazdvojni deo nekadašnjeg Srpskog carstva, i da se mora, kad god je to moguće, naslanjati na zemlju srpskog despota. Samo dve godine po odlasku majke, Balša III. se oženio, po drugi put, Boljom, kćerkom arbanaškog gospodara Koje Zakarije. Ali, uskoro je dočekao veliku nesreću: 1415. umro mu je sin jedinac. Tako je Jelena sahranila unuka, a dinastija Balšića ostala je bez muškog naslednika. Ta smrt je izmenila istoriju Zete u narednim decenijama.

Najteži dan u životu Jelene Balšić bio je 28. april 1421. godine, kada joj je umro sin jedinac Balša III. Nema veće nesreće nego kada roditelj dočeka da sahranjuje rođeno dete. Upravo to se dogodilo Jeleni. Uz to, njen sin je umro kao mlad čovek, od oko 35 godina. Jelena se držala zaštite moćnog vojvode i nežnog muža, koji je preuzeo brigu o Balšinim kćerima. Najstariju unuku, koja je, kao što je pomenuto, nosila babino ime, Jelena i Sandalj su 1424. udali za Sandaljevog sinovca Stefana Vukčića, budućeg vojvodu i hercega.

Dubrovčani su, po posebnom ceremonijalu, priredili vojvodi Sandalju i Jeleni svečani doček prvih dana februara 1426. godine. Tom prilikom, Jelena je prisustvovala najvećoj svečanosti u Dubrovniku, proslavi Svetog Vlaha.[28] U zvaničnoj prepisci, Dubrovčani su isticali da je ne samo supruga "gospodina vojvode Sandalja" već i "kći gospodina kneza Lazara". Ali, već u julu 1427. iznenada je umro despot Stefan, sin kneza Lazara i njen brat. Uteha joj je mogla biti što je na srpski presto došao njen sestrić Đurađ, koji je uvek bio pažljiv prema njoj. Naročito kada se našla u nevolji. A ona je nastupila već 1435, kada je umro vojvoda Sandalj. Sudbina joj je dodelila da sahrani i drugog muža. Zamorena životom, nije nastavila njegovu političku borbu, već je više mislila na neumitni kraj. Ostavila je Bosnu i već 1435. spustila se na Primorje, verovatno u Novi.[29] Kao da je nameravala da poslednje dane provede u Dubrovniku i u njemu podigne malu pravoslavnu crkvu, u kojoj će biti njen grob. Nastojeći da dobiju Novi, Dubrovčani su 1434. nameravali da zauzvrat ponude Sandalju da u njihovom gradu podigne pravoslavnu crkvu i dom za stare i nemoćne. Vojvoda se nosio tom mišlju, ali ga je smrt pretekla. Zato je gospođa Jelena u septembru 1435. zamolila sestrića Đurđa da se založi kod Dubrovčana da joj dozvole da, van gradskih zidina, podigne pravoslavnu crkvicu, u kojoj će biti sahranjena. Đurađ je podržao njenu molbu, ali su ga Dubrovčani odbili. Pravdali su se da dozvolu tobož ne mogu dati bez papinog odobrenja.[30]

Boraveći na Primorju, Jelena je, preko Konavala i Cavtata, u novembru 1436. došla u Dubrovnik da ostavi u depozit svoj nakit. Bile su to minđuše, jedne s biserima i rubinima, druge s rubinima i safirima, kao i ukras za glavu ("venačac"), s biserima, rubinima i safirima. Mada su Dubrovčani izjavljivali da može doći da živi u njihovom gradu, ona se vratila u Novi.[31] U Dubrovniku je i kasnije zalagala novac i skupoceno posuđe, ali nikada nije došla da u njemu stalno živi.[32] U Bosni je bila vezana sa Sandalja. Kako njega više nije bilo, a sa njegovim sinovcem Stefanom Vukčićem imala je raznih nesporazuma, nastanila se u Zeti, za koju je bila vezana tokom celog života. Rešila je da joj u Zeti bude i grob.

Jelenu su u Zeti vezivale uspomene iz mladosti za srpske crkve, već prilično opustele, na obalama i ostrvcima Skadarskog jezera. Obnovila je zapuštenu crkvu Svetog Đorđa na Skadarskom ostrvcu Gorici (Brezovici ili Beški) i podigla novu crkvu, posvećenu Bogorodici, u kojoj je želela da bude sahranjena.[33] Zbog tekućih poslova, deo novca iz dubrovačkog poklada prenela je u Kotor. Kao protivnik Mlečana, podržavala je vojvodu Stefana Vukčić, koga je nazivala "sinom bez greha", tj. posinkom, pri zauzimanju Zete. Nije poznato da li je održavala veze s despotom Đurađem, koji je nesiguran i bespomoćan, plutao na obali tokom 1440. i 1441. godine. On je, naivno i lakoverno, prepustio krajem 1441. Mlečanima svoje preostale posede u Zeti. Jelena je bila odlučnija i nepopustljivija prema njima.

Zadužbina Jelene Balšić na Gorici, posvećena Bogorodici, je mala jednobrodna crkva, sa jednom od najlepših fasada toga doba. Sva u plemenitim razmerama, s gotičkim osećajem odnosa između krova i tela hrama, ostavlja utisak otmenosti. Zapadnjački graditelj je još uvek koristio romaničke lukove, tako da je celo zdanje skladno i gospodstveno. Što se tiče hrama Sv. Đorđa na Gorici, pretpostavlja se da je bio zadužbina Đurđa II. Stracimirovića.[34]

Želja Jelenina je bila da manastir Svetog Đorđa na Gorici, uz njenu novu Bogorodičinu crkvu, postane pravoslavno kulturno središte. Okupljala je duhovnike, čvrsto vezane za nemanjićku tradiciju i srpsku crkvu. Pred kraj života, postala je stožer oko koga se okupljao taj svet. Ona sama, sva u mislima na duhovne vrednosti, koje "nisu od ovoga sveta", posvetila se ispovedanjima i razgovorima s monasima. U toj sredini najznačajniji je bio Nikon Jerusalimac, Jelenin duhovnik.

O Nikonu Jerusalimcu malo se zna, kao i o svakom smernom podvižniku. Poznaje se samo poneko njegovo sačuvano delo. U manastiru Savini čuva se Šestodnevnik, koji je 1439/40. prepisao "smerni Nikon Jerusalimac". U tome Zborniku, osim Šestodnevnika, nalazi se više vizantijskih spisa, uglavnom isihastičke sadržine, u srpskom prevodu, kao i neki tekstovi na grčkom jeziku.[35] Još je značajniji Gorički zbornik koji je Nikon pisao 1441/42. u Jeleninoj zadužbini Svete Bogorodice na Gorici. Najpre sadrži prepisku Jelene i Nikona, u kojoj on izlaže učenje crkve o raznim dogmatskim i uopšte teološkim pitanjima. Pri tome se pokazuje kao dobar znalac biblijskih tekstova i patrističkog predanja.[36] Dalje piše o Jeleni i njenim precima, kao primeru svetosti, koristeći građu srpskih rodoslova i letopisa, žitije Svetog Simeona od Stefana Prvovenčanog i Žitije Svetog Save od Teodosija. Posle toga dolazi ustav za monahe, napisan po nalogu Jelene, za njenu zadužbinu Svete Bogorodice Goričke, a onda Povest o jerusalimskih crkvama i mestima u pustinji, namenjen takođe knjeginji. Sledi ispovedanje vere, molba za oproštaj ako se pri pisanju grešilo i pozdrav. Kraj čini pismo "smerne Jelene", u kome potvrđuje da je primila delo svog duhovnika Nikona, kao "bogonadahnuti" dar, koji prilaže "hramu presvete Vladičici našoj Bogorodici" u Gorici.

Nikonovi i Jelenini sastavi posvećeni su teološkoj problematici. Jelenu je, na primer, zanimalo zašto se klanjamo ikonama i krstu, koji su "delo ruku ljudskih", na što se nadovezuje Nikonov dogmatski traktat o poštovanju svetih koji su predstavljeni na ikonama. Pravila "skitska" napisana su u duhu monaške isihastičke literature, koju je

Nikon odlično poznavao. Čitav Zbornik je posvećen spasu duše, kroz vrlinu i dobra dela, koja dovode do svetosti i oboženja. Kroz teoriju i praksu, izložena je vizantijska asketska etika. Zadivljuje Jelenino veliko teološko znanje. Ona je duboko preživljavala odnos prema religioznom idealu života, javlja se kao mistik, zaokupljena "svetošću čistog i netelesnog prebivanja". Nezadovoljna ovozemaljskim životom, ističe da je on "željenja bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti", što onemogućava uzdizanje ka božanskoj svetlosti. Kod nje se javlja jedan od osnovnih problema vizantijske aksiologije življenja.

Nikon je daleko učeniji. Mistik-isihast, on je odlično poznavao patristiku, isihastičku književnost ali i prirodne nauke svoga doba. Kao i drugi vizantijski mislioci, odan je hrišćanskoj vekovnoj tradiciji. On traži potvrdu svojih misli u autoritetu poznatih svetaca, crkvenih otaca. Vrednost misli je u drevnosti, da se one potvrde u vekovima. Njegova odlika je u čuvanju kontinuiteta duhovne kulture, koja razbija okvir vremenskog i prostornog i osvaja večnost. Za razumevanje njegove Povesti o jerusalimskim crkvamapotrebno je dobro poznavanje biblijske istorije i geografije. Njegov tekst je tečan poetski sastav, misaona lirika, pun stilskih figura i retorskih obrta.[37]

Gorički zbornik je svedočanstvo prisustva vizantijskog isihazma u srednjovekovnoj Zeti. U Srbiji kneza Lazara i njegovih naslednika isihazam je bio opšte priznati ideal duhovnosti.[38] Nikon Jerusalimac, starac i duhovnik Jelenine zadužbine, nije bio ni prvi ni jedini isihast u Zeti krajem srednjeg veka. Ali, bio je jedan od najučenijih. Duhovno je oblikovao knjeginju Jelenu, izuzetno obrazovanu osobu. Kao što su bile otmene njene stvari, haljine od plemenite materije, dragocenosti od zlata, bisera i dragog kamenja, tako su bila otmena i tanana njena pisma upućena duhovniku Nikonu.

Nikon Jerusalimac potpisao se na Goričkom zborniku jednom grčki, i to tajnopisom, a drugi put srpski. U njegovoj Povesti o jerusalimskim crkvama ima veliki broj grčkih reči ili grcizma, a upadljivi su elementi grčkog pisama u njegovom ćiriličkom duktusu. Osim toga, u celom Goričkom zborniku ima grčkih paleografskih, i to minuskulnih i kurzivnih elemenata. Uostalom, u Šestodnevniku iz Savine ima grčkih tekstova. Sve to svedoči o grčkom poreklu Nikona Jerusalimca. On je boravio u Jerusalimu, na Sinaju i u Egiptu, a mogao bi biti starac srpskog manastira Svetih Arhanđela u Jerusalimu. Nije slučajno došao u Zetu, jer je metoh toga manastira bio manastir Svetog Nikole na Vranjini. Izgleda da je Nikon uzeo strože monaške oblike života, jer je Jelenin testament, pisan 25. novembra 1442. "rukom duhovnjago oca starca Nikandra Jerusalimca". Problem drugog imena rešava se pretpostavkom da je Nikon u međuvremenu uzeo veliku shimu, kada kaluđer ponovo menja ime. Nikon-Nikandar javlja se 1454. u manastiru Svetog Nikole na Vranjini, i poslednji put 23. novembra 1468. kao proiguman toga manastira. Ako je u pitanju jedna ličnost, Nikon-Nikandar doživeo je duboku starost. Bio je jedan od mnogih Grka-monaha, izbeglica, koji je našao utočište u Srbiji. Baš u njegovo vreme bilo je obrazovanih i učenih grčkih izbeglica, koji su postali srpski pisci.

Nikon, monah-isihasta, našao se u Zeti u neposrednom susedstvu Latina. Oni su odbacivali celokupan isihazam, čak su ga smatrali zabludom i ludošću. Za istočnohrišćanski svet, pritešnjen između islama i rimokatolicizma, on je bio pitanje duhovnog opstanka. Činjenica da je Jelena Balšić, kraj samih Latina, stvorila središte

pravoslavne duhovnosti ipak svedoči da su dva hrišćanska pogleda na svet egzistirala jedan kraj drugog.

Bilo je to upravo vreme kada je Jelena Balšić brojala svoje poslednje dane. Po njenom diktatu, kao što je pomenuto, napisao je njen testament duhovnik Nikandar u Goričanima, ne mnogo udaljenim od Skadarskog jezera. Ostavila je vojvodi Stefanu Vukčiću novac i vredne stvari, njegovoj ženi, a svojoj unuci, Jeleni, skupocen nakit, kao i poklone njihovoj deci: sinovima Vladislavu i Vlatku i kćerima Katarini i Teodori. Uzgred budi rečeno, njena praunuka Katarina, udajom za Stefana Tomaša, postala je bosanska kraljica. Poslednje godine života provela je u Rimu kao vatrena katolkinja, dok su joj zarobljena deca, sin i kćer, prevedeni u islam, zauvek ostali u Turskoj.[39] Gospođa Jelena je ostavila zlatnu ikonu sestri Oliveri, koju su zvali Despina, bivšoj haremskoj robinji sultana Bajazita I. Posebnu sumu novca namenila je troškovima za pokrivanje zadužbine Svete Bogorodice, u kojoj je odredila da bude sahranjena. Hiljadu dukata namenila je da se podeli "za moju dušu", kako je rekla, s tim što se će 200 dukata, preko sestre Despine, utrošiti "da mi se poju leturgije i da se razdeli milostinja", a drugih 200 dukata namenila je crkvi u kojoj će biti njen grob, takođe za pojanje liturgije i za milostinju. Crkvi Svetog Đorđa u Gorici ostavila je 90 dukata: 60 za kupovinu olova da se pokrije, a 30 dukata majstorima. Svome duhovniku, starcu Nikandru ostavila je 50 dukata, kaluđeru Jovanu 40, a popu Teodosiju 20. Osim toga, darovala je više svetovnih osoba, kao što je vlastelinka Ruža, očigledno svoje dvorane, posebno one koji se dese u vreme njene smrti. Devojkama, koje budu na samrtnom času, daće se miraz, koliko bude moguće, a, prema mogućnostima, i ostaloj čeljadi. Svoj poklad od 600 dukata kod Baranina Lovra Šigovića zaveštala je Bogorodičinoj crkvi na Gorici, kao i vinograde, njive i maslinjake u Baru i solane. Kao ktitore i staratelje te crkve odredila je unuku vojvotkinju Jelenu i njenog sina kneza Vladislava. Ako bi se posle njene smrti našao kakav srebrni sud, njih dvoje su bili dužni da prilože toj crkvi, kao i obema Goričkim crkvama da prinesu knjige i druge stvari, koje budu bile potrebne. Na kraju, zaklela je vojvodu Stefana i vojvotkinju Jelenu da izvrše sve što je testamentom odredila.[40]

Jelena Balšić je umrla početkom 1443. godine, u dubokoj starosti, već zašla u osmu deceniju života. Prvog muža je nadživela četrdeset godina, a drugog skoro deceniju. Sahranjena u svojoj zadužbini na Gorici, otišla je u jednom gorkom trenutku, kada uopšte nije postojala srpska država. Otišla je, međutim, kao što je i živela: bogato i otmeno. Njen testament svedoči o njenim otmenim stvarima, ali i o gospodskom odnosu prema rodbini i okolini; on je prava panorama vlasteoskog života i običaja. Tadašnje srpsko plemstvo nije bilo samo bogato i otmeno već i visoko obrazovano, a Jelena je njegov najbolji predstavnik. Stekla je svetovno obrazovanje na dvoru svoga oca kneza Lazara, proširila ga u Zeti i Bosni, i uvrstila se u vrhove srpskog prosvećenog društva. Istovremeno, bila je duboko pobožna, stalno okružena duhovnicima. S njima se dopisivala, tražeći odgovore na pitanje kako dolazi do spasenja duše, kroz vrlinu, koja dovodi do svetosti. Pripadala je tananom svetu kome je bilo predodređeno da nestane.

Dok su knjeginju Jelenu mučili problemi života, gruba stvarnost pisala je neumitne stranice istorije. Na Zetskoj obali Mlečani su nastavili svoje širenje. Pošto im se 1. avgusta 1442. predala Budva, 5. avgusta predao se i Drivast. Vojvoda Stefan Vukčić i

Venecija otimali su se o Bar. Sve moćnijim Mlečanima prišao je i pravoslavni "pop Đinak", koji je stajao na čelu jednog dela ratničke družine Mrkojevića. Baš u toku tih meteža, Jelena je zauvek sklopila oči, a 1. aprila 1443. vojvoda Stefan Vukčić potvrdio je da su njegova žena Jelena i sin Vladislav primili iz dubrovačkog poklada njene stvari i novac.[41] Već u junu te godine Mlečani su zauzeli Bar, posevši tako celo Primorje od Kotora do Bojane. Venecija, velika privredna sila, posebno snažan trgovinski centar, grad od sto hiljada stanovnika, koji je, kako se tada verovalo, imao najsavršenije uređenje i najveću flotu u Sredozemlju, bio je uzor i snaga pod čiju su vlast mnogi želeli da dođu. Pa i gradovi na obali Zete, koji su u XV. veku imali između 800 i 4000 stanovnika. Naravno, mletačko osvajanje Zete odrazilo se i na crkvene prilike.

Već 1443. istorijski izvori izričito svedoče da je metohija manastira Svetog Mihaila na Prevlaci bila rasturena. Navedeno je da su njeni posedi nekada bili metohija.[42] Sada su pripadali mletačkom Kotoru. Pop Bogiša Radaković iz Gornjeg Grblja služio je i dalje u crkvicama Svetog Nikole i Svete Marije na Prevlaci, ali je bio u oskudici. Uz pomoć Crnojevića, 1443. dobio je pravo na šest mletačkih stara pšenice godišnje. Baš 1443. Budvani su tražili područje metohije, s obrazloženjem da su u tome kraju solane, a so se prodaje u Budvi. Mlečani su ih odbili, zagarantovavši Kotoranima da će ta mesta ostati u sastavu njihovog distrikta.[43]

Pošto je 1444. obnovio državu, despot Đurađ Branković zatražio je od Mlečana da mu vrate zetska mesta, koja im je ustupio u privremenu zaštitu. Kako su ga odbili, uvideo je da je naseo na njihova slatkorečiva obećanja. U međuvremenu, početkom 1444, Mlečanima je prišao i Stefanica Crnojević. Prilike po pravoslavnu crkvu nisu bile nimalo lake, ali i dalje nije bilo jedinstva ni na rimokatoličkoj strani. Nastavljen je sukob između kotorskog biskupa i barskog nadbiskupa. U tome sporu, Marin Kontarini nije uspeo ništa da postigne do Florentinskog sabora. Ako ne pre, a ono sigurno po obnovi srpske države, barski nadbiskup vezao se za srpsku stranu. Đorđe Pelinović, opat Svete Marije Ratačke kod Bara, koji je inače poticao iz rimokatoličke porodice Novog Brda i bio odani podanik srpskog despota, ali je u međuvremenu prišao Veneciji, pisao je marta 1445. Senatu u Veneciji da je "Arhiepiskop Bara, ekskomuniciran od Rimske kurije", proteklih meseci išao u Gornju Zetu i "tri dana proveo s despotovim vojvodom, kako se veruje, da bi nešto izveli protiv vaše države".[44] Očigledno, Marin Kontarini je, tokom boravka na saboru u Italiji, postigao da Kurija ekskomunicira barskog nadbiskupa. Inače, za taj položaj borio se i ambiciozni opat Đorđe Pelinović, moleći mletački Senat da ga protežira u Rimu.[45]

Ali, ni tamo nije išlo lako, jer je, dve godine kasnije, umro papa Evgenije IV. Za novog poglavara Rimske crkve izabran je Nikola V. (1447-1455), poznati humanist Tomazo Parentuceli (Tommaso Parentucelli), čovek širokih vidika, kome je bila strana svaka isključivost.

Ipak, u Zeti su nastavljena trvenja. Kao što je pomenuto, posle mletačkog preuzimanja Budve pravoslavni mitropolit povukao se u Prečistu Krajinsku, izgubivši prihode sa Svetomiholjske metohije, koje je ubirao mletački knez u Kotoru. Mitropolit je pokušavao da naknadi prihode na drugoj strani. Petar Kaluđerović, rimokatolički paroh Svete Marije na Gorici, u dijecezi Svača, žalio se 1446. Mlečanima da je "krajinski mitropolit, srpski arhiepiskop, nasilno zauzeo neke posede te crkve.[46] Izgleda da je naslednik mitropolita

Jeftimija bio Teodosije, koji se pominje pre 1446. godine. Inače, srpski patrijarh, koji je postavljao zetskog mitropolita, bio je posle 15. juna 1445. Nikodim, verni saradnik despota Đurđa.[47] Despotov latinski kancelar Nikola de Arhilupis, mada je živeo u Smederevu, tih dana se sećao kotorskih rimokatoličkih crkava i davao im priloge.[48]

Sami Kotorani tražili su 1446. dozvolu od Mlečana da pravoslavne sveštenike, koji, navodno, samo ubiru prihode s crkvenih imanja a ne staraju se o dušama, zamene rimokatoličkim. Mletačke vlasti nisu se tome suprotstavljale, samo su savetovale da sve čine "malo po malo i na vešt način", da se ne izrodi neka nezgoda "zbog mnoštva tih šizmatika". Taktični i oprezni, senatori nisu dozvolili da upravljanje imovinom pravoslavnih crkava preuzmu dvojica kotorskih rimokatoličkih sveštenika. Naložili su kotorskom knezu da ispunjava obaveze prema pravoslavnom svešteniku Bogiši Radakoviću, kome su potvrdili povelju despota Đurđa.[49] Dakle, vlasti u Veneciji, vične tananoj diplomatiji, zaustavljale su prenagljene poteze Kotorana.

Verske prilike u Zeti našle su se na posebnom iskušenju 1448, kada je stigla vojska despota Đurđa Brankovića, koji je želeo da povrati svoja mesta. Prišli su mu seljaci iz Grblja i sa teritorije nekadašnje Svetomiholjske metohije. Kotorani su privremeno izgubili kontrolu nad tim krajevima i zaustavljen je njihov rad na smeni pravoslavnih s rimokatoličkim sveštenicima. Despotu je prišao i Stefanica Crnojević, pa se krio posle razbijanja srpske vojske pod Barom. Hranu mu je doturao neki kaluđer Isaija, kome su Mlečani, zbog toga, oduzeli vinograd.

U tim vremenima u Zeti su delovali i popovi glagoljaši. Odani Rimskoj kuriji, bili su vešti pobornici širenja rimokatolicizma, jer su nudili narodnu službu i propoved na narodnom jeziku.[50] Glagoljaše je dovodio i biskup Marin Kontarini, računajući da će upotrebnom narodnog jezika u crkvi približiti stanovništvu kotorske okoline latinske obrede i neosetno ih vezati za rimokatolicizam. Već tridesetih godina XV. veka u Kotoru je delovao Matej Ćurilica, tj. glagoljaš, doveden iz Senja. U toku 1444. jedan Italijan, kotorski kancelar, testamentom je odredio da se jedna trećina dobiti od imovine, koja se rasproda posle njegove smrti, upotrebi za izdržavanje jednog sveštenika koji će služiti u crkvi "in slavonica lingua secundumritum Latinorum". Takav je sveštenik kasnije služio i u selu Bogdašićima, koji su pružali jak otpor preveravanju.[51]

Za razliku od ostalih delova Srpske despotovine, u Zeti su se i dalje osećali i unijatski vetrovi. Poznati srpski kancelar u Kotoru Stefan Kaluđerović podigao je 1451. crkvu u Stolivu, posvećenu Bogorodici. Njen živopis na kome su predstavljeni Sveti Franja Asiški i Sveti Tripun, pokazuje da je bila namenjena unijatskom obredu.[52] Pred širenjem rimokatolicizma, pravoslavni jerarsi nisu se mogli održati ni u Prečistoj Krajinskoj. U njoj verovatno nije boravio mitropolit "kir Josif", zabeležen uz 1453. godinu u Koporinskom letopisu.[53] U tome manastiru već su rezidirali unijatski prelati: od 1452. Sava, Grk po poreklu, raniji episkop Termopila. Držeći se istočnog obreda, pripremao je pastvu za prihvatanje rimokatolicizma.

Glavni, međutim, problem u Zeti toga vremena bio je ugušenje Grbaljske bune. Stanovnici Grblja i seljaci sa nekadašnje Svetomiholjske metohije držali su čak Kotor pod opsadom. Njihovi protivnici su uvidjeli da se pobuna može skršiti jedino ako se

Stefanica Crnojević odvoji od despota i veže za Mlečane. Na taj posao bacio se kotorski biskup Marin Kontarini. U julu 1451, sa dva predstavnika kotorske opštine, izlagao je u Veneciji, na sednici Koleđa, uslove pod kojima bi Stefanica priznao mletačku vlast. Senatori su prihvatili njegove uslove, među kojima su najvažniji bili da ga priznaju za "vrhovnog vojvodu Zete" i da dobija godišnju platu od 600 dukata na kotorskoj blagajni. Zauzvrat, njegova prva obaveza je bila da pokori Grbalj.

Početkom 1452. Stefanica Crnojević je u krvi ugušio Grbaljsku bunu. Odmazda je bila strašna. U Kotoru je obešeno trideset Grbljana, a preko dve stotine osuđeno je na trajno progonstvo iz Grblja i sa kotorske teritorije.[54] Mada su se ustanici digli da bi, pre svega, ostvarili svoje privredne i društvene zahteve, tj. da žive od rada svojih ruku i da budu slobodni ljudi, u njihovoj pobuni bilo je i verskih razloga. Pada u oči da je među proteranima bilo nekoliko "popova", što pokazuje da su igrali neku ulogu u pobuni. Prema predanju, koje je sačuvao Stefan Mitrov Ljubiša u pripoveci Prokleti kam, posle ugušenja Grbaljske bune, Kotoranin Druško ubacio je otrov u hranu koja je izneta na sto pravoslavnim kaluđerima u manastiru Svetog Mihaila na Prevlaci. Dok su oni bili za stolom, top s mletačkog broda porušio je manastir. Pod ruševinama, u životu su ostala samo dva kaluđera, a bilo ih je sedamdeset. Istorijski izvori ne potvrđuju ovo predanje, pogotovo ne mletačko bombardovanje. Kao što je pomenuto, manastir Svetog Mihaila bio je od ranije u ruševinama.[55]

Posle ugušenja Grbaljske bune pojačana je rimokatolička ofanziva. Među proteranim stanovnicima Gornjeg Grblja bili su i Brajko i Bratota, braća već pominjanog popa Bogiše Radakovića, koji je služio u prevlačkim crkvicama Svete Marije i Svetog Nikole. To, međutim, više nije mogao da čini. Papa je poverio te crkvice kotorskom svešteniku Antonu Drušku, za čije je prezime narodna tradicija vezala rušenje manastira Svetog Mihaila na Prevlaci.[56] Već 1453. u Lješevićima, nekadašnjem posedu Svetog Mihaila, služio je rimokatolički sveštenik Ivan Bolica iz Kotora. Iste godine otišao je, međutim, biskup Marin Kontarini, bez sumnje najznačajniji rimokatolički prelat u Zeti XV. veka. Imovinski je ojačao svoju biskupiju, a u Kotoru je zaveo uzornu versku disciplinu. Bio je naručilac raskošnih zlatarskih predmeta za sakralnu upotrebu; iza njega je ostao tzv. "Krst Marina Kontarini", koji na gotičkim završecima ima poprsne reljefe svetitelja, dok je Hristovo telo u punoj plastici.[57]

Na kotorskoj biskupskoj stolici Marina Kontarini nasledio je 1453. Bernard, iz mletačkog gradića Pjeve di Sako. Kako izričito svedoče izvori, on je preveo u rimokatolicizam "mnoge stotine", naročito u selu Bogdašićima, gde je postavio sveštenika, pod čiju su versku jurisdikciju potpadali seljaci iz Bogdašića i Kavča. Međutim, tu je živeo jedan "šizmatički kaluđer" koji je nastojao da vrati u pravoslavlje one koji su već primili rimokatolicizam. Žestok u borbi, napao je ne samo rimokatoličkog sveštenika već i biskupa Bernarda, kada je, osmog dana po Vaskrsu, krenuo u vizitaciju i podelu krizme novim vernicima. Posle toga, dužd je 1455. naredio da se kaluđer protera s kotorske teritorije, a da "šizmatici" napuste posede koji su pripadali crkvi. Crkva Svetog Petra u Bogdašićima, i ostale pravoslavne crkve, morale su se predati biskupu u Kotoru. Mada je biskup Bernard, posle pomenutog incidenta, zauvek napustio Kotor i vratio se u svoje

rodno mesto u Italiju, odredbe o oduzimanju zemlje "šizmaticima" prinudile su stanovnike Bogdašića da se priklone rimokatolicizmu.[58]

Opiranje pravoslavnog življa rimokatoličkoj ofanzivi nije bilo karakteristično samo za Donju Zetu. U ugovoru, zaključenim 6. septembra 1455. na Vranjini kojim su katuni Gornje Zete prihvatili mletačku vlast, predviđeno je da nijedan latinski "sveštenik ili episkop ili arhiepiskop" ne može imati nadležnost nad pravoslavnim crkvama, uključujući i "latinskog arhiepiskopa u Krajini". Tu nadležnost može imati samo mitropolit srpske vere, "jer se mitropolit Krajine naziva mitropolit Zete". "Bez toga ne možemo biti" završili su predstavnici Gornje Zete.[59] Ali, odredbe o crkvi iz Vranjinskog ugovora ostale su mrtvo slovo na hartiji. Unijatski prelati stolovali su i dalje u Prečistoj Krajinskoj. Od 1454. na toj stolici bio je Arbanas Pavle Dušman, raniji paroh u Trevizu i episkop u Svaču i Drivastu. Bio je ne samo krajinski nadbiskup već i papski nuncije u Srbiji i Albaniji, s pravom propovedanja krstaškog rata protiv Turaka. Vešto je lavirao u pravoslavnoj sredini, što je predstavljeno papi kao izdaja rimokatoličke vere. Prema optužbama, navodno je tvrdio da je grčka crkva prava i da je treba više ceniti od rimske. Zabranjivao je da se protiv njegovih postupaka podnose apelacije u Rimu, a sam se ponašao kao papa. Optužbe protiv njega podnosio je barski nadbiskup, ispod čije jurisdikcije je Rim 1456. izuzeo biskupa u Drivastu i samog krajinskog nadbiskupa. Istraga protiv Pavla započela je 1457, i nije dovršena, jer je on iste godine umro. Sledeće godine za krajinskog nadbiskupa doveden je Jovan sa Krita, grčki unijat, koji je otvoreno istupao kao rimokatolički prelat i pobornik mletačke politike.[60]

U takvim crkvenim i političkim prilikama pravoslavni mitropoliti morali su se povlačiti. Kroz ceo XV. vek su se selili. I to prema brdima: najpre u manastir Svetog Nikole na Vranjini, zatim u Kom, pa u Obod i, na kraju, na Cetinje, gde je Ivan Crnojević 1485. završio crkvu posvećenu Rođenju Bogorodice.[61] U međuvremenu, opustela je Bogorodica Gorička, zadužbina Jelene Balšić. Nju je Ivan, zajedno sa posedima i prihodima, priložio svojoj zadužbini na Cetinju. Tako je kroz XV. vek srpska pravoslavna crkva u Zeti izgubila deo vernika, ali je, ipak, samo delimično uzmakla pred rimokatolicima.

U takvim crkvenim prilikama delovao je u Zetu umni podvižnik, mistik i isihasta "Nikon Jerusalimac".

Napomene

1 I. Božić, Selo Bogdašići u srednjem veku, Nemirno pomorje XV veka, Beograd 1979, 80

2 I. Božić, O propasti manastira Sv. Mihaila na Prevlaci, Nemirno pomorje XV veka, Beograd 1979, 83-84

3 J. Valentini, Acta Albaniae Veneta saeculorum XIV et XV (dalje: Acta Albaniae Veneta)Pars II, Tomus XII, Palermo-Napoli-Roma-Venezia-Mьnchen 1971, 230-241 /No 3037/, 265-266 /No 3061/; S. Ljubić, Listine o odnošajih između Južnoga Slavenstva i Mletačke republike (dalje: Listine), IX, Zagreb, 1890, 7-14

4 Acta Albaniae Veneta, Pars II, Tomus XII, 286-291 (No-3075); Listine, IX, 14-17.

5 J. Stjepčević, Kotor i Grbalj, Split 1941, 114-115

6 I. Božić, Selo Bogdašići, 42

7 N. Jorga, Notes et extraits pour servir a l'histoire des Croisades au XV siecle, II, Paris 1899, 25 nap. br. 2

8 A. Dabinović, Kotor pod Mletačkom Republikom, Zagreb 1934, 134; M. Spremić, Odnosi između pravoslavnih i rimokatolika u Srpskoj despotovini, Crkva Svetog Luke kroz vjekove, Kotor 1997, 240-241, 247

9 Tekst Smederevskog ugovora: Acta Albaniae Veneta, Pars II, Tomus XV, 147-158 (No

3681); Listine, IX, 80-85. Up. M. Spremić, Srpsko-mletačko razgraničenje u Zeti 1435. godine, Srednjovjekovna istorija Crne Gore kao polje istraživanja, Podgorica 1999, 375

10 P. Lukcsics, Diplomata pontificusm seac. XV, II, Budapestini 1938, 134 (No 390)

11 I. Božić, O jurisdikciji kotorske dijeceze u srednjovjekovnoj Srbiji, Nemirno pomorje XV veka, Beograd 1979, 23-25

12 O Bazelskom saboru: J. Haller, Consilium Basiliense. Studien und Dokumente, I – VIII, Basel 1896-1936; Monumenta Conciliorum generalium saeculi decimi quinti. Concilium Basiliense, Scriptorum, t. I, Vindobonae 1857

13 O pontifikatu Evgenija IV: L. v. Pastor, Geschichte der Pdpste im Zeitalter der Renessance, I, Freiburg im Breisgau 1926, 295-368

14 M. Spremić, Srbi i florentinska unija crkava 1439. godine, Zbornik radova Vizantološkog instituta, 24-25 (1986) 413-421

15 D. Farlati, Illyricum sacrum, VI, Venetis 1800, 463

16 I. Božić, Albanija i Arbanai u XIII, XIV i XV veku, Glas Srpske akademije nauka i umetnosti, CCCXXVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knj. 3, Beograd 1983, 88.

17 M. Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Beograd 1994, 241-251

18 Historijski arhiv u Dubrovniku (dalje: HAD), Acta Minoris Consilii, VI, 92

19 I. Božić, O propasti manastira Sv. Mihaila 88-90; J. Stjepčević, Kotor i Grbalj 56, 110; S. Ćirković, Herceg Stefan Vukčić Kosača i njegovo doba, Beograd 1964, 51; J. Tadić, Promet putnika u starom Dubovniku, Dubrovnik 1939, 82-83; M. Janković, Episkopije i mitropolije Srpske crkve u srednjem veku, Beograd 1985, 138; Ista, Posedi i privilegije Srpske crkve u Budvi, Istorijski časopis, 35 (1988) 31-38

20 HAD, Lamenta de foris, XV, 36

21 I. Božić, O propasti manastira Sv. Mihaila, 89

22 Njen sin Balša III. imao je 1403, kada mu je umro otac, 17 godina, što pokazuje da je najverovatnije rođen 1386. Istorija Crne Gore (dalje: Ist. C. G.), II/2, Titograd 1970, 86 (I. Božić).

23 M. Purković, Kada se pokaluđerila knjeginja Milica? Južni pregled 13 (1939) 332-336

24 LJ. Stojanović, Stare srpske povelje i pisma (dalje: Povelje i pisma) I, Beograd-Sremski Karlovci 1929, 385-386

25 Listine, V, 60, 67-69

26 M. Purković, Kćeri kneza Lazara, Melburn 1957, 82-83

27 Povelje i pisma I, 359

28 Vladimir Ćorović, Sandalj Hranić u Dubrovniku 1426, Bratstvo, 17 (1923) 102-107; J. Tadić, Promet putnika u starom Dubovniku, 114-117

29 Sima Ćirković, Herceg, 17-19

30 M. Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, 189

31 Povelje i pisma,I, 391-392

32 Isto, I. 393-394

33 LJ. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, Beograd-Sremski Karlovci 1902, 88

34 Ist. C. G, II/2, 483-486 (V. Đurić)

35 Đ. Radojičić, Izveštaj o radu na proučavanju starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga, kao i drugih starina, Istorijski časopis, 2 (1949-1950), Beograd 1951, 332-333

36 Đ. Radojičić, O smernoj Jeleni i njenom otpisaniju bogoljubnom, Delo 5 (1958) 594

37 Đ. Sp. Radojičić, Antologija stare srpske književnosti XI-XVIII veka, Beograd 1960, 184-187, 341-343; isti, Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd 1963, 248-250; M. Kašanin, Srpska književnost u srednjem veku, Beograd 1975, 438-443; Ist. C. G. II/2 18-190 (I. Božić); Isto 372-380 (D. Bogdanović); D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, Beograd 1980, 222-224; Đ. Trifunović, Dve poslanice Jelene Balšić i Nikonova «Povest o jerusalimskim crkvama i pustinjskim mestima», Književna istorija, V/18 (1972) 289-327

38 Jeromonah Amfilohije, Sinaiti i njihov značaj u XIV i XV veku, Manastir Ravanica, 1381-1981, Spomenica o šestoj stogodišnjici, Beograd 1981, 101-134

39 Đ. Tošić, Bosanska kraljica Katarina (1425-1478), Zbornik za istoriju Bosne i Hercegovine, 2, Beograd 1997, 73-111, gde je navedena i ostala literatura.

40 Povelje i pisma, I, 394-397

41 Isto, II, 57-58

42 "Lustiza cum territoriis suis, videlicet Passiglava, Bogdasichi, Lescevichi, Tombe cum territoriis, que fuerunt de Metochia" G. Čremošnik, Kotorski dukali i druge listine, Glasnik zemaljskog muzeja, 33-34 (1922) 153

43 Listine, IX,177; G. Čremošnik, í. d. 152-155

44 M. Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, 744

45 O Đorđu Pelinoviću: M. Dinić, Za istoriju rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni, II, Beograd 1962, 81-82; M. Spremić, Ratačka opatija kod Bara, Zbornik Filozofskog fakulteta, VIII/1, Beograd 1964, 210-213

46 I. Božić, O propasti manastira Sv. Mihaila, 89

47 M. Purković, Srpski patrijarsi srednjega veka, Diseldorf 1976, 150-152

48 O Nikoli Arhilupusu: D. Kovačević-Kojić, O biblioteci Nikole iz Kotora, kancelara na dvoru srpskih despota, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Sarajevu (Spomenica Salka Nazečića), Sarajevo, 1972, 415-419

49 D. Farlati, Illuricum sacrum, VI, 465. Up. I. Božić, Selo Bogdašići u srednjem veku, 81; Isti, O propasti manastira Sv. Mihaila na Prevlaci, 90; M. Spremić, Odnosi između pravoslavnih i rimokatolika, 249

50 M. Dinić, Chiuriliza slovenskih popova dubrovačke građe, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. XXVI, sv. 3-4 (1960) 274-279; Isti, Slovenska služba na teritoriji Dubrovačke republike u srednjem veku, Isto, knj. XIV, v. 1-2 (1934) 63-65

51 I. Božić, Selo Bogdašići u srednjem veku, 81

52 V. Đurić, Gotičko slikarstvo u Vizantiji i kod Srba uoči turskih osvajanja, Zograf, 18 (1987) 52

53 M. Purković, Srpski episkopi i mitropoliti srednjega veka, Hrišćansko delo III/4-6, Skoplje 1937, 42; M. Šufflay, Srbi i Arbanasi, Beograd 1925, 99-100; I. Jastrebov, Jepiskopija zetska, Glasnik srpskog učenog društva, 48 (1880) 402-403

54 M. Dinić, Jedan prilog za istoriju Grblja, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. XII, sv. 1 (1937) 107-112

55 I. Božić, O propasti manastira Sv. Mihaila 83-91

56 I. Stjepčević, Prevlaka, Zagreb 1930, 39-40

57 C. Fisković, Dubrovački zlatari od 13 do 17 stoljeća, Starohrvatska prosvjeta, III/1 (1949) 145-147; B. Radojković, Remek dela kotorskog zlatarstva u katedrali svetoga Tripuna, Kotor 1966, 81-90.

58 D. Fariati, Illyricum sacrum, VI, 466-467

59 Listine, X, 67-68

60 D. Farlati, Illyricum sacrum, VII, 242, 277; M. Šufflay, Srbi i Arbanasi, 99-101; Istorija srpskog naroda, II Beograd 1982, 286 (I. Božić)

61 M. Janković, Episkopije i mitropolije, 133-139; R. Kovijanić, O zetskom mitropolitu u Prečistoj Krajinskoj, Glasnik Cetinjskih muzeja, 1 (1968) 89-93