Nabokov Vladimir - Luzinova odbrana

LUZINOVA ODBRANAVladimir Nabokov

^1

PRVO POGLAVLJE Najvie ga je zaudila injenica da e od ponedeljka on biti Luin. Njegov otac pravi Luin, stariji Luin, pisac izaao je iz deje sobe, osmehujui se, tarui ruke (za no ve namazane prozirnim hladnim kremom), pa je svojim antilopski upapuenim veernjim hodom odgegucao natrag u spavau sobu. Njegova ena je leala u krevetu. Upola se pridigla i rekla: Pa, kako je prolo? Skinuo je sivi halat i odgovorio: Snali smo se nekako. Pribrano je primio. Uf... stvarno mi je pao kamen sa srca. Ba fino ree njegova ena, polako navlaei na sebe svileni pokriva. Hvala Bogu, hvala Bogu... To je uistinu bilo olakanje. elo leto brzo seosko leto to se uglavnom sastojalo od tri mirisa: jorgovana, svee pokoenog sena i suvog lia elo leto su raspravljali pitanje kada i kako da mu kau, i neprestano su odlagali tako da se to vuklo do kraja avgusta. Kretali su se oko njega u bojaljivo sve uim krugovima, ali je trebalo da samo podigne glavu i otac bi ve s hinjenim zanimanjem kuckao staklo barometra ija je kazaljka uvek stajala na buri, dok bi majka otplovila nekud u dubine kue, ostavljajui sva vrata otvorena i zaboravivi na poklopcu klavira dugaku, neurednu kitu zvonia. Debela guvernanta Francuskinja koja mu je itala Grofa Monte Krista (i prekidala itanje da bi oseajno izviknula jadni, jadni Dante), predloila je roditeljima da ona uhvati bika za rogove, iako joj je taj bik ulivao smrtni strah. Jadni, jadni Dantes u njemu nije pobuivao nikakvo saoseanje, i posmatrajui njen vaspitni uzdah, on bi samo zamirio i gumicom derao hartiju za crtanje, pokuavajui da to je mogue groznije nacrta njeno izboeno poprsje. 9 Mnogo godina kasnije, jedne neoekivane godine jasno-vidosti i oaranosti, sa zanesveujuom slau seao se tih asova itanja na verandi to pluta na umoru bate. Ta uspomena bila je proeta suncem i slatkim, mastiljavim ukusom ipica gospinog bilja koje je odsecala udarcima peroreza i ubeivala ga da ih dri pod jezikom. A ekser-ii koje je jednom stavio na trano sedite, namenjeno da, uz suve, pucketave umove, primi njenu debelu zadnjicu, bili su retrospektivno izjednaeni sa suncem i zvucima bate i komarcem to se uhvatio za njegovo oguljeno koleno i blaeno podie crvenkasti trbuh. Desetogodinji deak odlino, do tanina, poznaje svoja kolena svrabljiv otok koji je eao dok nije prokrvario, bele tragove noktiju na preplanuloj koi i sve one ogrebotine koje su potpisi zrna peska, ljunka i otrih granica. Komarac e odleteti, izbegavi pljesak njegovog dlana; guvernanta e zahtevati da se ne vrpolji; u groznici koncentracije, pokazujui nejednake zube koje je zubar u Sankt Peter-burgu spojio platinskom icom i

pognuvi glavu sa spiralno podianim temenom, on je sa svih pet prstiju grebao i strugao ujedeno mesto a guvernanta se polako, sa sve veim uasom, ispruala prema otvorenom bloku za crtanje, prema onoj neverovatnoj karikaturi. Ne, bolje da mu ja kaem nesigurno je odgovorio Luin stariji na njen predlog. Kazau mu kasnije, neka na miru pie diktat. Roditi se u ovom nepodnoljivom svetu jedva je podnoljivo ujednaeno je diktirao Luin stariji, etajui tamo-amo po uionici. Roditi se u ovom nepodnoljivom svetu jedva je podnoljivo. A njegov sin je pisao, gotovo polegavi po stolu i iskezivi zube s njihovim metalnim skelama, i naprosto je ostavljao praznine umesto reci nepodnoljivom i podnoljivo. Aritmetika je bolje ila; postojala je neka tajanstvena milina u injenici da e neki dugaak broj, do koga se s mukom dolo, u odluujuem trenutku, nakon mnogih pustolovina, biti bez ostatka deljiv s devetnaest. Luin stariji se bojao da e njegov sin kad naui zato su bili potrebni utemeljitelji Rusije, potpuno bezizrazni Sinej i Truvor, kao i tablicu ruskih reci koje se piu s jat i glavne reke Rusije, da e dete pasti u onakav isti iras kao pre dve godine, kad se sporo i teko, uz zvuk kripanja stepenica, krckanja podnica i kovega to se 10 premetaju, ispunjavajui elu kuu svojim prisustvom, prvi put pojavila guvernanta Francuskinja. Ali sad se nije desilo nita slino; smireno je sluao, a kad je otac, pokuavajui da odabere najzanimljivije i naj privlani je pojedinosti, izmeu ostalog rekao da e ga zvati prezimenom, kao to se zovu odrasli, sin je pocrveneo, poeo da trepe, bacio se niice na jastuk, zinuvi i vrtei glavom ( Nemoj se tako vrpoljiti ree otac sa strepnjom, uoavajui njegovu zabunu i oekujui suze), ali nije briznuo u pla, ve je umesto toga zario lice u jastuk, usnama proizvodei praskave zvuke, pa je, naglo se podigavi zguvan, topao, blistavih oiju brzo upitao hoe li ga i kod kue zvati Luin. A sad, ovog mutnog, napetog dana, na putu prema stanici, kako bi uhvatili voz za Sankt Peterburg, Luin stariji, sedei pored ene u otvorenim kolima, gledao je sina i bio spreman da se smesta osmehne ukoliko ovaj okrene prema njemu svoje tvrdoglavo odvraeno lice, i pitao se ta li je navelo deaka da naglo postane tako krutikav, kako se izrazila njegova ena. Sedeo je nasuprot njima, na prednjem seditu, umotan u taman ogrta od vunenog tvida, nosei mornarsku kapu stavljenu nakrivo no koju se sad niko na svetu ne bi usudio da ispravi, i gledao u stranu, u debela brezova stabla to su promicala du jarka punog njihovog lia. Da ti nije zima? upitala je majka, kad je put skrenuo prema reci, a nalet vetra proizveo paperjasto mrekanje po sivom ptijem krilu njenog eira. Jeste ree sin, posmatrajui reku. Majka je taman htela da, uz maukav zvuk, prui ruku i namesti njegov ogrta, ali, primetivi izraz njegovih oiju, hitro vrati ruku i samo pokaza zamrdavi prstima kroz vazduh: Prigrni ga, prigrni ga bolje. Deak se nije pomerio. Napuivi usne da bi odlepila voilette1 od usta bio je to stalan gest, gotovo tik ona pogleda mua, nemo traei podrku. I on je bio u vunenom ogrtau; ruke u debelim rukavicama poivale su na kariranom putnom ebetu koje se blago sputalo da oblikuje udolinu i potom se opet malko uzdizalo, sve do struka malog Luina. Luin s usiljenom veselou ree otac a, Luine? i ispod ebeta 1 Veo (franc). (Prev.) 11

nogom neno munu sina. Luin je odmakao kolena. Evo seljakih izbi s krovovima gusto obraslim blistavom mahovinom, evo poznatog starog putokaza s upola izbrisanim natpisom (ime sela i broj njegovih dua) i evo seoskog bunara, s njegovom vedricom, crnim blatom i belonogim seljankama. Proavi selo, konji su se hodom penjali uz brdo, a iza njih, u nizini, pojavie se druga kola u kojima su se, zbijeno sedei, vozile guvernanta i domoupravi-teljka koje se mrze. Koija coknu usnama i konji opet preoe u kas. Bezbojnim nebom iznad strnjike sporo polete vrana. stanica se nalazila na oko tri kilometra od imanja, na taki gde put, glatko i zvuno proavi kroz jelovu umu, preseca drum za Sankt Peterburg i plovi dalje, preko ina, ispod brane, pa u

nepoznato. Ako eli, moe da pokrene lutke ulagivaki ree Luin stariji kad je njegov sin iskoio iz kola i uperio pogled u zemlju, vrtei vratom jer ga je grebao vuneni ogrta. utke je uzeo ponueni novi od deset kopejki. Guvernanta i domo-upraviteljka su kabasto izmilele iz drugih kola, jedna desno a druga levo. Otac je skinuo rukavice. Dreei veo, majka je motrila na trupastog nosaa koji je skupljao njihovu putnu ebad. Iznenadni vetar nakostreio je konjske grive i rairio koijaeve skerletne rukave. Naavi se sam na peronu, Luin je otiao do staklene kutije gde je pet lutkica s obeenim bosim nogama ekalo udar novia pa da oive i ponu da se obru; ali je danas njihovo oekivanje bilo uzaludno, jer se ispostavilo da je sprava pokvarena a novi uludo straen. Luin je malo priekao, a onda se okrenuo i otiao do ruba koloseka. Desno, jedna devojica je sedela na ogromnoj bali, jedui zelenu jabuku, oslonivi lakat na dlan. Levo je stajao ovek u kamanama, s jahakim korbaem u ruci, gledajui udaljeni rub ume odakle e se za koji minut pojaviti vesnik voza oblai belog dima. Ispred njega, na drugoj strani ina, kraj utomrkog vagona drugog razreda, bez tokova, koji je pustio koren u zemlju i pretvorio se u stalno ljudsko stanite, seljak je cepao drva. Odjednom je sve ovo skrila izmaglica suza, kapci su ga pekli, bilo je nemogue podneti ono to e se dogoditi oca s lepezom karata u rukama, majku koja pogledom prebrojava prtljag, voz to ulee, nosaa koji postavlja stepenice 12 uz vagon da bi penjanje bilo lake. Pogledao je oko sebe. Devojica je jela jabuku; ovek u kamanama zurio je u daljinu; sve je bilo mirno. Kao u etnji, otiao je do kraja staninog perona i onda poeo da se vrlo brzo kree; strao je niz nekakve stepenice i tu behu utabana sta-zica, bata efa stanice, ograda, vratanca, jele zatim mala jaruga i odmah potom uma. Isprva je trao pravo kroz umu, oeavajui se o fiskavu paprat i klizajui se po crvenkastom liu ur-evka a kapa mu je visila na zatiljku, drei se samo o vrpci, kolena mu behu vrua u vunenim arapama ve obuvenim za grad, trei je plakao, vrskao detinje psovke kad bi ga granica ibnula po elu i konano se zaustavio, pa je, dahui, unuo tako da mu je ogrta pokrivao noge. Tek danas, na dan njihove svakogodinje selidbe iz sela u grad, na dan koji, sam po sebi, nikad nije bio lep, kad je kua puna promaje i ovek zavidi batovanu koji nikud ne ide, tek danas je shvatio sav uas promene o kojoj je govorio otac. Nekadanji jesenji povraci u grad sad su izgledali kao srea. Njegove svakodnevne jutarnje etnje s guvernantom uvek istim ulicama, Nevskim prospektom i natrag kui kejom, vie se nee ponoviti. Srene etnje. Ponekad bi mu predloila da prvo idu kejom, ali je uvek odbijao ne toliko to je od najranijeg detinj-stva voleo ono uobiajeno, ve zato to se neizdrivo bojao topa u Petropavlovskoj tvravi, ogromnog, gromu podobnog, udara od koga su se tresla okna po kuama i koji je mogao da oveku probije bubnu opnu i uvek bi udesio (pomou neosetnih manevara) da se na Nev-skom prospektu nae u podne, to je mogue dalje od topa iji bi ga hitac, ukoliko bi promenio pravac svoje etnje, sustigao tano kod Zimskog dvorca. Takoe je kraj njegovim prijatnim razmiljanjima posle ruka, na sofi, ispod tigrovog krzna, a kad izbije dva, tu je mleko u siebrnoj olji koja mu daje tako divan ukus, i kad izbije tri, etnja otvorenim landauom. U zamenu za sve to dolo je neto novo, nepoznato i stoga uasno, jedan nemogu, neprihvatljiv svet, pet asova od devet do tri, i gomila deaka jo vema zastraujuih no oni koji su ga nedavno, jednog julskog dana, ovde na selu, ba na mostu, okruili, uperili u njega limene pitolje i ispalili tapiaste projektile ije su gumene kapice bile perfidno smaknute. 13 p K k'

Suma je bila tiha i vlana. Isplakavi se, neko vreme se igrao bubom koja je nervozno mrdala pipcima, a onda se fino zabavljao gnjeei je kamenom,

pokuavajui da ponovi ono poetno, sono krckanje. Uskoro je primetio da je poela da sipi kia. Onda je ustao sa zemlje, naao poznatu stazu i spotiui se o korenje poeo da tri s neodreenom, osvetnikom zamilju da se vrati na imanje: tamo e se sakriti, tamo e prezimiti, hranei se sirom i pekmezom iz ostave. Staza je desetak minuta krivudala kroz umu, sila je do reke pokrivene krugovima od kinih kapi, a pet minuta kasnije na vidiku se ukazae strugara, njen peaki mosti gde ovek do gleanj a upada u strugotine, i staza to vodi navie, i onda kroz gole grmove jorgovana kua. Sunjao se du zida, video da je prozor salona otvoren, uzverao se uz oluk na zeleni, oguljeni venac i prevalio se preko prozorskog okvira. Naavi se u salonu, zaustavio se i oslunuo. Dagerotipija njegovog dede po majci crni zalisci, violina u ruci s visoka je piljila u njega, ali je onda potpuno iezla ras-tvorivi se u staklu, im je portret pogledao iskosa bila je to melanholina razonoda koju nikad nije proputao kad bi uao u salon. Poto je jedan trenutak razmiljao i mrdao gornjom usnom, od ega se platinska ica na prednjim zubima slobodno pomerala gore-dole, oprezno je otvorio vrata, lecnuvi se od zvuka treperavog odjeka to je odve urno zauzeo kuu po odlasku njenih vlasnika, a onda je strelimice pojurio hodnikom i odatle, uz stepenice, na tavan. Bio je to naroit tavan s prozoriem kroz koji je ovek mogao da gleda stepenite, mrki sjaj njegove ograde koja se, nie dole, graciozno izvijala i nestajala u polutami. Kua je bila sasvim tiha. Malo kasnije, odozdo, iz oevog kabineta, razlee se prigueno zvonjenje telefona. S prekidima, zvonjenje se dosta dugo nastavilo. Onda je opet zavladala tiina. Smestio se na sanduku. Do njega je stajao slian sanduk, ali otvoren i ispunjen knjigama. enski bicikl s pokidanom zelenom mreicom na zadnjem toku dubio je na glavi u uglu, izmeu neoblanjane daske naslonjene uza zid i golemog putnikog sanduka. Nakon nekoliko minuta Luinu postade dosadno, kao kad vam flanelom uviju vrat i zabrane da izlazite. Doticao je sive pranjave knjige u otvorenom sanduku, ostavljajui po njima crne otiske. 14 Osim knjiga tu su se nalazili pernata lopta s jednim perom, velika fotografija (vojnog orkestra), napukla ahovska tabla i jo neke ne naroito zanimljive stvari. Na ovaj nain proao je jedan as. Odjednom, zau buku glasova i cijukanje kunih vrata. Oprezno pogledavi kroz prozori, dole je video oca koji je kao deak potrao uz stepenice i onda, ne doprevi do odmorita, opet brzo siao, izbacujui kolena u stranu. Sad su glasovi odozdo bili razgovetni: domoupraviteljev, koijaev, uvarev. Trenutak kasnije, stepenite je ponovo oivelo; ovog puta uz njega je brzo naila majka, zadiui suknju, ali se i ona zaustavila pre odmorita pa se nagla preko ograde i onda, brzo, rairenih ruku, ponovo sila. Konano, poto je proao jo minut, svi su se popeli u gomili oeva elava glava se presijavala, ptica na majinom eiru se njihala kao patka na uzburkanoj povrini ribnjaka, a domoupravi-teljeva seda etkasta kosa je poskakivala; na zaelju, svaki as se naginjui preko ograde, ili su koija, uvar i, iz nekog razloga, mlekarica Akulina i, konano, crnobradi seljak iz vodenice, budui itelj buduih nonih mora. Kao najsnaniji, on je Luina sneo s tavana u kola. 15 DRUGO POGLAVLJE Luin stariji, Luin koji je pisao knjige, esto je razmiljao o tome ta e ispasti od njegovog sina. Kroz njegove knjige (a izuzev zaboravljenog romana pod naslovom Dimovi, sve su one bile napisane za deake, junoe i gimnazijalce, i izlazile su u debelim, arenim koricama) neprestano je promicao lik plavokosog momia, jogunastog, zamiljenog, koji se potom pretvarao u violinistu ili slikara, pri tom ne gubei svoju moralnu uzvienost. Onu jedva primetnu osobenost to je njegovog sina razlikovala od sve one dece koja su, po njegovom miljenju, bila predodreena da postanu potpuno beznaajni ljudi (pod pretpostavkom da takvi postoje), tumaio je kao tajno buenje talenta, pa je, imajui uvek na umu injenicu da je njegov pokojni tast bio kompozitor

(mada prilino jalov i u zrelim godinama sklon sumnjivim divotama virtuoznosti), on je ne jednom, u prijatnom snu koji je liio na neku litografiju, nou, sa sveom u ruci, siao u salon, gde je Wunderkind,2 obuen u belu nonu koulju to see do peta, svirao na ogromnom crnom klaviru.

inilo mu se da svi moraju primetiti koliko je njegov sin izuzetan; inilo mu se da bi stranci to moda mogli bolje razumeti no on. kola koju je izabrao za sina bila je osobito uvena po panji posveivanoj takozvanom unutarnjem ivotu uenika i po svojoj humanosti, pazljivosti i prijateljskom razumevanju. Prema predanju, tokom ranog razdoblja njenog postojanja, nastavnici su se za vreme velikog odmora igrali s deacima; osvrui se preko ramena, nastavnik fizike bi pregrt snega zgnjeio u grudvu; dok tri u igri lapta nastavnika matematike bi grunula 2 udo od deteta (nem.). (Prev.) 2 Luinova odbrana 17 Knjinica TRAVNO u rebra tvrda loptica; ak je i sam direktor bio prisutan, navijao bi veselim uzvicima. Takvih zajednikih igara vie nije bilo, ali se idilina slava odrala. Razredni stare-ina njegovog sina bio je nastavnik ruske knjievnosti, dobar znanac pisca Luina i, uzgred, nimalo lo lirski pesnik koji je objavio zbirku imitacija Anakreonta. Navraajte kazao je onog dana kada je Luin prvi put doveo sina u kolu. Svakog etvrtka oko podne. Luin je navratio. Stepenite je bilo pusto i tiho. Prolazei hodnikom ka zbornici, uo je priguen, mnogoglasni grohot smeha to je dopirao iz drugog razreda. U potom nastaloj tiini njegovi koraci su s naglaenom zvunou odzvanjali utim parketom dugakog hodnika. U zbornici, za velikim stolom pokrivenim ohom (to je podsealo na ispite), sedeo je nastavnik, piui pismo. S nastavnikom nije razgovarao otkako je njegov sin poao u kolu i sad, poseujui ga mesec dana kasnije, bio je pun golicavog oekivanja, izvesne zebnje i bojalji-vosti svih onih osecanja koja je jednom i sam iskusio, kao mladi u studentskom mundiru, kad je otiao da po-seti urednika knjievnog asopisa kome nedavno bese poslao svoju prvu priu. I sad, ba kao onda, umesto reci ushienog zapanjenja koje je maglovito oekivao (kao kad se probudite u nepoznatom gradu, oekujui, jo murei, izvanredno, blistavo jutro), umesto svih tih reci koje bi sam tako spremno priskrbio da ne bese nade da e one konano doi uo je ledene i dosadne fraze koje su dokazivale da nastavnik njegovog sina razume ak manje no on sam. Nije izgovorena ni re na temu ikakvog skrivenog talenta. Pognuvi bledo bradato lice, s dvema ruiastim brazdama uzdu nosa s kojeg je paljivo skinuo svoj uporni cviker, i trljajui oi dlanom, nastavnik je progovorio prvi, rekavi da bi deak mogao bolje da ui, da se deak, izgleda, ne slae sa svojim drugovima, da deak nedovoljno tri za vreme odmora... Deak je nesumnjivo sposoban ree nastavnik, zavravajui s trljanjem oiju ali zapaamo izvesnu bezvoljnost. U tom trenutku, negde dole, stvorilo se zvonce, i onda se skokovima popelo na sprat i nepodnoljivo kriavo prolo kroz elu zgradu. Nakon toga su nastupile dve-tri sekunde najpotpunije tiine pa je odjednom sve oivelo i prolomilo se od buke; poklopci skamija su treskali i hodnik 18 su ispunili razgovor i trupkanje nogu. Veliki odmor ree nastavnik. Ako elite, sii emo u dvorite pa moete da posmatrate kako se deaci igraju. Ovi su brzo silazili kamenim stepenitem, vrsto se hvatajui za ogradu i fuljajui donovima patika preko elinih rubova, uglaanih od upotrebe. Dole, sred pretrpane tame vealica za injele, menjali su obuu; neki su sedeli na irokim prozorskim okvirima, stenjui dok su urno vezivali pertle. Odjednom je ugledao sina, koji je, sav zguren, s gaenjem vadio cipele iz platnene kese. Deak s kuinastom kosom u urbi nalete na njega, a Luin, izmiui u stranu, odjednom ugleda oca. Ovaj mu se osmehnu, drei visoku astrahansku ubaru i bridom dlana utiskujui neophodnu udolinu na vrhu. Luin zamiri i okrenu se kao da nije video oca. uei na podu, leima okrenut ocu, posvetio se svojim cipelama; oni koji su ve uspeli da promene obuu preskakali su preko njega i nakon svakog guranja, on bi se jo vie zgurio, kao da se krije u mranom kutu.

Kad je napokon izaao u dugakom sivom kaputu i s malom astrahanskom kapom (koju mu je stalno smicao isti krupan deak), otac je ve stojao kod kapije, na suprotnoj strani dvorita, i s oekivanjem gledao u njegovom smeru. Pored Luina starijeg stajao je nastavnik knjievnosti, i kad se velika siva gumena lopta koju su deaci koristili za igranje fudbala, dokotrljala do njegovih nogu,

nastavnik knjievnosti, nagonski produavajui onu oaravajuu tradiciju, uini kao da e je udariti, ali se samo nespretno premestio s noge na nogu, i gotovo izgubio kaljau, i veoma se dobroudno osmehnuo. Otac ga je pridrao za lakat, a Luin mlai se, iskori-stivi priliku, vratio u predvorje gde sad sve bese tiho i gde se ulo kako posluitelj, skriven vealicama, blaeno zeva. Kroz staklo vrata, izmeu gvozdenih zraka reetke u obliku zvezde, video je oca kako naglo skida rukavicu, brzo se oprata od nastavnika i nestaje kroz kapiju. Tek tada je ponovo izmileo i, briljivo zaobilazei igrae, probio se na levu stranu gde su ispod svoda bila naslagana drva. Tamo je, zadigavi okovratnik, seo na gomilu cepanica. Tako je presedeo priblino dvesta pedeset velikih odmora do one godine kad su ga odveli u inostranstvo. Ponekad bi se iza ugla iznenada pojavio nastavnik. Zato veito sedite na gomili, Luine? Treba da malo po-2 19 trite s ostalim deacima. Luin bi ustao s gomile drva, pokuavajui da nae taku podjednako udaljenu od one trojice drugova iz razreda koji su u tom trenutku bili posebno ustri, izmakao bi ispred lopte zavitlane neijim zvunim udarcem, pa bi se, uverivi se da je nastavnik daleko, opet vratio na gomilu drva. To mesto izabrao je ve prvog dana, onog crnog dana kad je oko sebe otkrio takvu mrnju i podsmeljivu radoznalost da su mu se oi mahinalno ispunile euom izmaglicom, a sve to bi pogledao iz proklete nunosti da neto gleda bilo podlono sloenim optikim preobraajima. Stranica s ukrte-nim plavim linijama se zamutila; bele brojke na tabli naizmence su se suavale i irile; glas nastavnika aritmetike postajao je sve mukliji i nerazumljiviji, kao da se ujednaeno udaljava; a njegov par u klupi, podmukli gru-bijan s maljama po obrazima, rekao bi sa spokojnim zadovoljstvom: Sad e zaplakati. Ali Luin nije nijednom zaplakao, ak ni u nuniku kad su uloili udrueni napor da mu glavu zabiju u nisku solju punu utih mehuria. Gospodo kazao je nastavnik na jednom od prvih asova va novi drug je sin jednog pisca. Koga, ukoliko niste, treba da itate. Pa je na tabli, toliko pritiskujui da se kreda kriputavo istroila pod njegovim prstima, napisao krupnim slovima: TONIJEVE PUSTOLOVINE, IZDALI SILVESTROV I DRUG. Dva-tri meseca nakon toga, drugovi iz razreda zvali su ga Toni. Onaj grubijan maljavih obraza je sa zagonetnim izrazom doneo knjigu u razred i za vreme asa je kriom pokazivao ostalima, bacajui znaajne poglede na svoju rtvu a kad se as zavrio, poeo je naglas da ita iz sredine, namerno una-kazujui reci. Petriev, koji mu je gledao preko ramena, htede da se zaustavi na jednoj stranici i ona se pocepa. Krebs je blebetao: Moj tata kae da je on sasvim drugorazredan pisac. Gromov uzviknu: Neka nam Toni ita naglas. Bolje daj svakom po pare s uivanjem ree razredni komedija i nakon burnog okraja domoe se prekrasne crveno-zlatne knjige. Stranice su bile razbacane irom uionice. Na jednoj se nalazila slika: gimnazijalac blistavih oiju koji na ulinom uglu daje svoju uinu bednom psu. Sledeeg dana Luin je tu sliku naao uredno prilepljenu s donje strane poklopca skamije. 20 Meutim, uskoro su ga ostavili na miru; jedino bi s vremena na vreme iskrsnuo njegov nadimak, ali poto je tvrdoglavo odbijao da se na njega odazove i on je konano zamro. Prestali su da obraaju panju na Luina i s njim nisu govorili, pa ga je ak i jedini miran deak u razredu (kakav postoji u svakom razredu, kao to uvek postoje debeli deak, jak deak i aljivdija) izbegavao, plaei se da ne podeli njegov prezira dostojan poloaj. Taj isti mirni deak koji je est godina kasnije, u poetku prvog svetskog rata, za jedno izvanredno opasno izvianje dobio Orden svetog Georgija i potom izgubio ruku u graanskom ratu, kad bi (dvadesetih godina ovog veka) pokuavao da se priseti kakav je Luin bio u koli, nije mogao da ga sebi predstavi ikako drukije no s lea ili kako klempavih uiju sedi u razredu ispred njega ili se povlai u kut predvorja, to je

mogue dalje od vreve, ili pak sankama kree kui s rukama u depovima, s velikom arenom torbom na

leima, a sneg pada... Pokuavao je da istri napred i zagleda Luina u lice, ali je onaj naroiti sneg zaborava, obilan i beuman sneg, pokrio njegovo seanje neprozirnom belom maglom. I taj nekadanji mirni deak, sad nemirni emigrant, ree, gledajui sliku u novinama: Zamisli, naprosto ne mogu da se setim njegovog lica... Naprosto ne mogu da se setim... Ali Luin stariji bi, oko etiri asa, izvirujui kroz prozor, video sanke koje se pribliavaju i sinovljevo lice slino bledoj mrlji. Deak je obino dolazio pravo u njegov kabinet, dodirnuvi $oev obraz svojim poljubio bi vazduh i odmah se okretao. ekaj kazao bi otac ekaj. Jesi li izlazio na tablu? Pohlepno bi gledao sina koji je okrenuo lice u stranu i poeleo bi da ga uhvati za ramena, prodrma i estito poljubi u bledi obraz, oi i neno ispupeno elo. Anemini mali Luin je te prve kolske godine odisao dirljivim mirisom belog luka, posledicom injekcija arsenika koje mu je prepisao lekar. Platinska proteza je bila uklonjena, ali j'e iz navike nastavio da kezi zube i pui gornju -usnu. Nosio 1e sivi norfoM aket s nreaeom na leima i "kratlrp nanta-lone s dugmiima ispod kolena. Stajao bi pored pisaeg stola, balansirajui na jednoj nozi, a otac se nije usuivao da ma ta preduzme protiv njegove neprodorne mrgodnosti. Mali Luin bi otiao, vukui torbu po tepihu; Luin stariji 21

m bi se podnimio o sto na kojem je pisao jednu od svojih uobiajenih pria u plavu vebanku (ud koju e moda neki budui biograf umeti da ceni) i oslukivao monolog u susednoj trpezariji, enin glas to ubeuje tiinu da popije solju kakaa. Zastraujua tiina, mislio je Luin stariji. Njemu nije dobro, ima nekakav muan unutarnji ivot... Moda ga nije trebalo dati u kolu. Ali, opet, mora se navii da bude s drugim deacima... Zagonetka, zagonetka... Pa, onda uzmi malo kolaa alostivo bi nastavio glas iza zida, i opet tiina. No ponekad bi se dogodilo neto uasno: odjednom, bez ikakvog primetnog povoda, drugi glas bi odgovorio, kretav i promukao, i vrata bi tresnula kao da ih je zalupio uragan. Onda bi Luin stariji skoio i jurnuo u trpezariju, drei pero poput strele. Njegova ena bi drhtavim rukama nametala prevrnutu solju i tanjiri i pokuavala da vidi ima li naprslina. Pitala sam ga za kolu kazala bi, ne gledajui mua. Nije hteo da odgovori, a onda kao luak... Oboje bi oslukivali. Te jeseni guvernanta Francuskinja otputovala je u Pariz i sad niko nije znao ta on radi, tamo, u svojoj sobi. Tapeti su bili beli, a pri vrhu se pruao plav pojas na kojem su bile naslikane sive guske i ria tenad. Guska se okomljavala na tene i tako dalje, trideset osam puta oko ele sobe. Na polici su stajali globus i ispunjena veverica, kupljena jednih Cveti, na vaaru. Zelena lokomotiva na navijanje virila je ispod nabora naslonjae. Bila je to lepa, svetla soba. Veseli tapeti, vesele stvari... Bile su tu i knjige. Knjige koje je napisao otac, u crveno-zlatnom ispupenom povezu, i s rukom ispisanom posvetom na prvoj strani: Usrdno se nadam, da e se moj sin prema ivotinjama i ljudima uvek ophoditi na isti nain kao Toni i veliki usklinik. Ili: Sine moj, ovu knjigu napisao sam mislei o tvojoj budunosti. Te posvete su u njemu pobuivale neodreeno oseanje stida zbog oca, a same knjige bile su dosadne kao Koroljenkov Slepi muziar ili Gonarovljeva Fregata Palada. Veliki tom Pukina sa slikom kudravog deaka debelih usana nije nikad otvoren. S druge strane, bile su tu dve knjige, obe poklon njegove tetke, u koje se zaljubio za ceo ivot, drao ih u pamenju kao pod uveliavajuim staklom, i doivljavao ih tako intenzivno da je, dvadeset godina kasnije, kad ih je ponovo 22 proitao, video samo osuenu parafrazu, skraeno izdanje, kao da ih je pretekla ona

neponovljiva, besmrtna slika koju je zadrao u sebi. Ali nije ga e za dalekim stranstvova-njima nagonila da ide stopama Fileasa Foga, niti ga je deaka sklonost ka tajanstvenim pustolovinama privlaila onoj

kui u Bejkerovoj ulici gde mravi detektiv orlovskog profila, davi sebi injekciju kokaina, sanjarski svira na violini. Tek mnogo kasnije razjasnio je u svojoj glavi ime su ga toliko uzbuivale te dve knjige: bila je to tana struktura to se neumitno razvija: Fileas, lutan u cilindru, kri svoj sloeni, elegantni put s njegovim opravdanim rtvama, as na slonu kupljenom za milion, as na brodu ija se polovina mora sagoreti za pogon; i Serlok koji logici pridaje bajnost sna na javi, Serlok koji pie nauni rad o pepelu svih poznatih vrsta cigara, pa se, s tim pepelom kao talismanom, probija kroa kristalni lavirint moguih dedukcija ka jednom blistavom zakljuku. Maioniar koga su roditelji angaovali da nastupi na Boi, nekako je uspeo da u sebi nakratko stopi Fileasa i Holmsa, a udno uivanje koje je Luin tog dana iskusio izbrisalo je sve neprijatnosti to su pratile tu predstavu. Poto molbe oprezne, retke molbe da pozove kolske drugove nikad nisu ni do ega dovele, Luin stariji, uveren da e to biti i prijatno i korisno, stupi u vezu s dvojicom poznanika ija su deca pohaala istu kolu, a takoe pozva decu nekog daljeg roaka, dva tiha, mlohava mala deaka i bledu de-vojicu s debelom pletenicom crne kose. Svi pozvani de-aci nosili su mornarska odela i mirisali su na ulje za kosu. Dvojicu od njih Luin je s uasom prepoznao kao Bersenjeva i Rozena iz treeg razreda, koji su u koli uvek bili aljkavo obueni, a ponaali su se nasilniki. Dakle, tu smo ree Luin stariji, veselo drei sina za rame (rame je polako klizilo ispod njegove ruke). Sad u vas ostaviti same. Upoznajte se i malo poigrajte a kasnije emo vas pozvati, imamo iznenaenje za vas. Pola asa kasnije otiao je da ih pozove. U sobi je vladala tiina. Devojica je sedela u uglu i prelistavala prilog asopisa Njiva, u potrazi za slikama. Bersenjev i Rozen su nelagodno sedeli na sofi, obojica veoma crveni i ucakljeni od pomade. Mlohavi neaci su bazali sobom, nezaintereso-vano razgledajui engleske drvoreze na zidovima, globus, vevericu i, kasnije slomljeni, pedometar koji je leao na 23 stolu. Sam Luin, takoe u mornarskom odelu, s pitalj-kom o belom gajtanu na grudima, sedeo je na tvrdoj stolici pored prozora, smrknuto gledajui i grickajui nokat. Ali, maioniar je sve naknadio, pa ak i kad su mu sutradan Bersenjev i Rozen, ponovo u svom stvarnom, odvratnom izdanju, prili u kolskom predvorju i nisko se poklonili, potom prsnuvi u prostaki kikot, i brzo se udaljili, ruku pod ruku, njiui se tamo-amo ak ni ta poruga nije mogla razbiti aroliju. Na njegov mrgodan zahtev to god sad rekao, obrve su mu se bolno skupljale majka mu je donela iz Bazara veliku kutiju mahagonij ske boje i knjigu o maioniarskim vetinama, s ordenjem zakienim gospodinom u fraku koji vadi zeca za ui na koricama. U kutiji su se nalazile manje kutije s lanim dnom, palica oblepljena zvezdastim papirom, pil primitivno napravljenih karata u kojem su aduti bili pola pubovi ili kraljevi, a pola ovce ru uniformi, cilindar na sklapanje s pregracima, konopac s dve drvene spravice na krajevima ija je funkcija bila nejasna. A bili su tu i koketni mali koverti s prakom za bojadisanje vode u plavo, crveno i zeleno. Knjiga je bila mnogo zabavnija i Luin je lako nauio nekoliko vetina s kartama koje je sebi satima prikazivao pred ogledalom. Nalazio je neko zagonetno uivanje, neodreeno obeanje jo nedokuenih slasti, u lukavom i tanom nainu na koji bi se neka vetina izvela, ali je neto i dalje nedostajalo, nije mogao da shvati onu tajnu koju je maioniar oito savladao kako bi mogao da iz vazduha ubere rublju ili da makovu sedmicu, koju su gledaoci preutno izabrali, izvue iz uha zbunjenog Luina. Jedile su ga zamrene rekvizite opisane u knjizi. Tajna kojoj je teio bese jednostavnost, harmonina jednostavnost koja oveka zapanjuje daleko vie no i najzamrenija magija. U pismenom izvetaju o njegovom uspehu, poslatom pred Boi, u tom izvanredno iscrpnom izvetaju gde se pod rubrikom Opte opaske nadugako, i pleonastino, govorilo o letargiji, apatiji, pospanosti i mlitavosti, i gde su ocene bile zamenjene epitetima, ispostavilo se da postoji nedovoljan iz ruskog jezika i nekoliko slabih pored ostalog, iz matematike. Meutim, ba u to vreme njega su neobino zaneli zbirka zadataka pod

naslovom Vesela matematika, fantastino ponaanje brojeva i nestane ale 24 geometrijskih linija, sve ono to je nedostajalo kolskom udbeniku. Osetio bi i blaenstvo i uas

posmatrajui kako kosa prava, obrui se poput paoka, klizi uvis du druge, vertikalne prave u primeru koji je ilustrovao tajne paralelnosti. Vertikalna prava kao beskonana, poput svih pravih, i kosa, takoe beskonana, to klizi du nje i sve se vie uzdie kako se ugao smanjuje, osuena na veito kretanje jer ne moe da sklizne, a njihov presek, zajedno s njegovom duom, klizio je uvis po beskonanoj putanji. No, uz pomo lenjira, prisilio ih je da se razdvoje: naprosto ih je ponovo nacrtao, paralelno jednu drugoj, i to mu je davalo oseaj da se tamo, u beskonanosti, gde je kosu pravu primorao da odskoi, dogodila neka nezamisliva katastrofa, neobjanjivo udo, pa se dugo zadravao na tim nebesima gde zemaljske prave silaze s uma. Neko vreme je naao varljivo olakanje u slagalieama. U poetku su to bile one jednostavne, deje slagalice koje su se sastojale od velikih komada sa zaokrugljenim zupcima po rubovima, nalik biskvitima petit beurre,3 koji su se tako vrsto uglavljivali da su se eli delovi slagalice mogli podii a da se ne rastave. Meutim, te godine je iz Engleske stigla moda slagalica izumljenih za odrasle puzels kako su ih zvali u najboljoj peterburkoj radnji s igrakama koje su bile izvanredno domiljato izrezane: komadi svih oblika, od jednostavnog koluta (dela budueg plavog neba) do najsloenijih oblika to su obilovali uglovima, rtovima, zemljouzima, lukavim ispustima koji nisu doputali da odredite gde se uklapaju treba li da popune arenu kou ve gotovo sastavljene krave ili je ovaj tamni rub na zelenoj pozadini senka tapa onog pastira ije se uho i deo glave jasno vide na jednom otvorenijem komadiu. I kad se kravin bok postepeno pojavio na levoj strani, a na desnoj, spram lia, ruka s pastirovom lulom, i kad se u gornjem praznom prostoru sloilo nebesko plavetnilo, a onaj plavi kolut glatko uklopio u nebo, Luina su udesno uzbuivale ove tane kombinacije raznobojnih komadia koji su u poslednjem trenutku obrazovali pojmljivu sliku. Neke od tih igara za razbijanje glave bile su vrlo skupe i sastojale su se od nekoliko hiljada komadia; kupovala ih je njegova mlada tetka, vesela, nena, riokosa tetka i on je provodio sate nagnut nad stolom 3 Vrsta keksa sa buterom (franc). (Prev.) 25 za kartanje u salonu, okom premeravajui svaku izboinu pre no to pokua da vidi hoe li se uklopiti u ovu ili onu prazninu, i trudei se da po jedva opazivim znacima unapred odredi sutinu slike. Iz susedne sobe, pune galame gostiju, tetka bi preklinjala: Za ime boje, nemoj da izgubi neki komadi! i Ponekad bi uao otac, pogledao slagalicu i ispruio ruku prema stolu, rekavi: Pazi, ovo nesumnjivo ide ovamo a onda bi Luin, ne osvrui se, promrmljao: Kojeta, kojeta, ne meaj se i otac bi obazrivo spustio usne na sinovljevo ubasto teme i otiao mimo pozlaenih stolica, mimo ogromnog ogledala, mimo reprodukcije Frine koja se kupa, mimo klavira golemog nemog klavira s debelim staklom na nogama i brokatnim prekrivaem. 26 TREE POGLAVLJE Tek u aprilu, tokom uskrnjeg raspusta, za Luina je doao onaj neizbeni dan kad se ceo svet odjednom smraio, kao da je neko okrenuo prekida, a u tami ostala blistavo osvetljena samo jedna stvar, novoroeno udo, zasenjujue ostrvce na koje je njegovom elom ivotu sueno da se usredsredi. Srea za koju se grevito uhvatio ostala je trajna; taj aprilski dan zauvek se zaledio, dok se negde drugde, u drugoj ravni, nastavljalo smenjivanje godinjih doba, gradsko prolee, seosko leto mutne struje koje jedva da su uticale na njega. Poelo je sasvim nevino. Na godinjicu tastove smrti, Luin stariji je u svom stanu priredio muziko vee. On sam se slabo razumevao u muziku; gajio je potajnu strast prema Travijati, a na koncertima je samo u poetku sluao klavir, a potom se zadovoljavao posmatranjem odraza pijanistovih ruku na crnom laku. Ali, hteo-ne hteo, morao je da priredi to muziko vee na kojem e se svirati dela pokojnog tasta: novine su predugo utale zaborav je bio potpun, olovan, beznadean a njegova ena je uz drhtav osmeh neprestano ponavljala da su sve

to spletke, spletke, spletke, da su drugi njenom ocu jo za ivota za-videli na genijalnosti i sad ele da ugue njegovu posmrtnu slavu. U crnoj izrezanoj haljini i s predivnom dijamantskom ogrlicom i

ustaljenim izrazom dremljive ljubaznosti na podbulom belom licu, doekivala je goste tiho, bez uzvikivanja, svakom proaputavi nekoliko brzih, priguenih reci; ali iznutra je bese obuzela stidljivost i stalno je pogledom traila mua koji je sitnim koracima iao tamo-amo, a utirkana prsa njegove koulje su poput pancira trcala iz prsluka dobroudan, diskretan gospodin koga su zahva-27 tili prvi srameljivi drhtaji knjievne dostojanstvenosti. Opet gola-golcata uzdahnuo je urednik jednog umet-nikog asopisa, bacivi u mimogredu pogled na Frinu, osobito blistavu zbog pojaanog osvetljenja. U tom trenutku mu je pod nogama iskrsnuo mladi Luin i bio pomilovan po glavi. Deak je ustuknuo. Kako je postao ogroman ree enski glas otpozadi. Sakrio se iza neijih peeva. Ne, oprostite grmelo je iznad njegove glave. Naoj tampi se ne smeju postavljati takvi zahtevi. Nipoto ogroman, ve naprotiv veoma sitan za svoje godine, Luin je lutao izmeu gostiju, pokuavajui da nae mirno mesto. Katkad bi ga neko uhvatio za rame i postavljao mu glupa pitanja. Salon je izgledao posebno pretrpan zbog pozlaenih stolica postavljenih u redove. Neko oprezno proe kroz vrata nosei stalak za note. Luin se neosetno postepeno probio do oevog kabineta gde je vladao mrak i smestio se na divan u uglu. Iz dalekog salona, kroz dve sobe, dopiralo je neno jadiko-vanje violine. Sanjivo je sluao, obgrlivi kolena i gledajui pukotinu ipkaste svetlosti izmeu labavo navuenih zavesa kroz koje je plinski fenjer s ulice sjao belom svetlou s prelivom boje jorgovana. S vremena na vreme slabaan zraak bi u tajanstvenom luku brzo preleteo tavanicom i na pisaem stolu bi se ukazala blistava taka nije znao ta je to: moda faseta staklenog pritiskivaa za papir u obliku tekog kristalnog jajeta ili odraz uokvirene fotografije na staklu. Bese gotovo zadremao kad ga naglo tre zvonjenje telefona na pisaem stolu i odmah postade jasno da se ona blistava taka nalazi na podnoju telefona. Iz trpezarije ue domoupravitelj, u prolazu upali lampu koja je osvetljavala samo pisai sto, prisloni slualicu uz uho i, ne primetivi Luina, opet izae, briljivo poloivi slualicu na upija obrubljen koom. Minut kasnije vratio se s nekim gospodinom koji, im zae u krug svetlosti, podie slualicu sa stola, a drugom rukom pipajui potrai naslon stolice. Sluga zatvori vrata za sobom, prekinuvi udaljeni ubor muzike. Halo ree gospodin. Luin ga je posmatrao iz mraka, plaei se da se makne i zbunjen injenicom da se potpuno stran ovek tako udobno izvalio na oev pisai sto. Ne, ve sam svirao ree ovaj pogledavi uvis, dok se njegova bela 28 nemirna ruka igrala neim na stolu. Fijaker potmulo pro-klopara po drvenim kockama. Ja tako mislim ree gospodin. Luin je video njegov profil nos od belo-kosti, crnu kosu, guste obrve. Iskreno govorei, ne znam zato si me ovde zvala ree tiho, nastavljajui da neto aka na stolu. Ako si htela samo da proveri Ludice nasmejao se i poeo da nogom u lakovanoj cipeli ujednaeno klati naprednazad. Zatim je vrlo vesto namestio slualicu izmeu uveta i ramena, pa je, povremeno odgovarajui sa da, ne i moda, upotrebio obe ruke da podigne predmet kojim se igrao na stolu. Bila je to lakirana kutija, pre nekoliko dana poklonjena ocu. Luin mlai jo nije imao prilike da pogleda unutra i sad je s radoznalou posmatrao ruke onog gospodina. Ali ovaj nije odmah otvorio kutiju. I ja tebe ree. Mnogo, mnogo puta. Laku no, devojice. Spustivi slualicu, uzdahnuo je i otvorio kutiju. Meutim, bese se tako okrenuo da Luin nita nije video od njegovog crnog ramena. Luin se oprezno pomeri, ali jastue kliznu na pod i gospodin se hitro osvrnu. Sta radi ovde? upita, spa-zivi Luina u mranom uglu. Ccc,

prislukivanje je ba runo! Luin je utao. Kako se zove? upita gospodin prijazno. Luin skliznu sa divana i prie blie. U kutiji je zbijeno leao izvestan broj izrezbarenih figura. Izvrsne ahovske figure ree gospodin. Da li tata igra? Ne znam odgovori Luin. A ti? Luin odmahnu glavom. teta. Trebalo bi da naui. S deset godina ja sam ve bio dobar igra. Koliko ti je godina? Vrata se obazrivo otvorie. Luin stariji ue na prstima. Bio je spreman da violinistu zatekne kako jo telefonira i nameravao je da

vrlo taktino proapue: Nastavite, nastavite, ali kad zavrite, publika bi veoma volela da uje jo neto. Nastavite, nastavite rekao je mahinalno, pa je zautao ugledavi sina. Ne, ne, ve sam zavrio odgovori violinist, ustajui. Izvrsne figure. Igrate li? Osrednje ree Luin stariji. ( ta radi ovde? Doi i ti da slua muziku ...) Kakva igra, kakva igra ree violinist, neno zatvarajui kutiju. Kombinacije nalik melodijama. Znate, ja prosto ujem. poteze. Po mome miljenju, za ah je neophodna velika matematika vetina ree Luin stariji. A u tom pogledu, ja... Maesto, ekaju vas. Radije bih odigrao 29 jednu partiju nasmeja se violinist, izlazei iz sobe. Igra bogova. Beskonane mogunosti. Vrlo drevan izum ree Luin stariji i osvrnu se put sina: Sta je bilo? Poi s nama! Ali pre no to je dospeo u salon, Luin je udesio da se zadri u trpezariji gde su na stolu bili postavljeni zakuska i pie. Uzeo je tanjir sendvia i odneo ga u svoju sobu. Jeo je dok se svlaio, a potom je jeo u krevetu. Bese ve ugasio svetlost kad je navratila majka i nagla se nad njega, dok su dijamanti na njenom vratu svetlucali u polumraku. Pretvarao se da spava. Udaljila se i dugo, dugo da ne bi nainila neki um zatvarala vrata. Sutradan se probudio s oseanjem neshvatljivog uzbuenja. Aprilsko jutro je bilo sunano i vetrovito, a drvene uline kocke su estoko sjaktale: iznad ulice, u blizini Dvorske kapije, elastino se nadimala ogromna crveno--plavo-bela zastava, a kroz nju se naziralo nebo u tri razliite nijanse, ljubiastoj, ivitnoj i svetloplavoj. Kao uvek praznikom, izaao je u etnju s ocem, ali to nisu bile one nekadanje etnje iz detinjstva: podnevni top ga vie nije plaio, a oeva konverzacija bila je nepodnoljiva, jer je ovaj, naavi povod u sinonom koncertu, neprestano ubacivao nagovetaje da bi bila pametna zamisao da pone da se bavi muzikom. Za ruak su imali ostatke uskrnjeg suflea od sira (sad zdepaste kupice sa sivkastom senkom na okruglom vrhu) i jo nenaet uskrnji kola. Njegova tetka, ista ona mila tetka bronzane kose, majina drugobratueda, bila je neobino vesela, gaala se mrvama kolaa preko trpeze i priala kako e je Letem za dvadeset pet rubalja provozati svojim monoplanom Antoanet, koji, uzgred reeno, ve peti dan ne moe da se odlepi od zemlje, dok je Voazen, naprotiv, neprestance kao sat kruio oko aerodroma, i uz to jo tako nisko da se, kad bi se nagnuo iznad tribina, mogla videti ak i vata u pilotovim uima. Iz nekog razloga Luin je neobino jasno zapamtio to prepodne i taj ruak, kao to se upamti dan uoi dugog putovanja. Otac ree da bi bilo zgodno da se posle ruka odvezu na ostrva iza Neve gde su proplanci zastrti sasama, a dok je govorio, mlada tetka mu ubaci mrvu pravo u usta. Majka je utala. Odjednom, nakon drugog jela, ona ustade, pokuavajui da sakrije lice koje se grilo od potisnutih suza i poluglasno ponavljajui: 30 Nije to nita, nita, zaas e proi urno izae iz trpezarije. Otac je bacio servijetu na sto i poao za njom. Luin nikad nije otkrio ta se tano desilo, ali je, s tetkom prolazei hodnikom, iz majine sobe uo priguene jecaje i oev glas koji prigovara i glasno ponavlja reci: Izmilja stvari. Hajdemo nekud apnu tetka, zbunjeno i ner vozno, i oni uoe u kabinet gde se snop sunevih zraka, u kojem su se kovitlale estice praine, usredsredio na obilno tapeciranu fotelju. Tetka je pripalila cigaretu i koluti dima poee da se lelujaju, meki i prozirni, u zra cima sunca. Ona je bila jedina osoba u ijem se prisustvu nije oseao sputan, a to je sad bilo osobito prijatno: u kui je vladala neka udna tiina i svojevrsno iekivanje. Pa, da igramo neku igru urno

ree tetka i otpozadi ga uhvati za vrat. Ala ima tanak vrat, moe se obu hvatiti jednom akom... Ume li da igra ah? stidljivo upita Luin i, oslobodivi vrat, protrlja obraz o divno sjajnu plavu svilu njenog rukava. Bolje da igramo

Crnog Petra ree ona rasejano. Negde su tresnula vrata. Ona se lecnu i okrenu lice u smeru treska, osluku jui. Ne, hou da igram ah ree Luin. To je komplikovano, mili moj, ne moe nauiti za tili as. Otiao je do pisaeg stola i naao kutiju koja je stajala iza uokvirene fotografije. Tetka je ustala da uzme pepeljaru, zamiljeno pevuei kao zakljuak neke svoje misli: To bi bilo grozno, to bi bilo grozno... Evo ree Luin i spusti kutiju na nizak turski sto s intarzijama. Po trebna ti je i ploa ree tetka. I, zna, bie bolje da te nauim da igra dame, to je jednostavnije. Ne, ah ree Luin i razvi muemu s iscrtanom ploom. Najpre da pravilno postavimo figure uzdahnuvi poe tetka. Beli ovde, crni tamo. Kralj i kraljica stoje jedno pored drugog. Ovo su lauferi. Ovo konji. A ovi, u uglovima, topovi. Sad... Odjednom, ona se zaledi, drei figuru u vazduhu i gledajui vrata. ekaj! ree zabrinuto. Mislim da sam ostavila maramicu u trpezariji. Odmah se vraam. Otvorila je vrata, ali se smesta vratila. Ne mari kazala je i opet sela. Ne, nemoj da ih reda bez mene, pogreie. Ovo se zove pion. Sad gledaj kako se kreu. Razume se, konji galopiraju. Luin je sedeo na tepihu, ramenom uz njeno koleno, i 31 posmatrao kako ruka s tankom platinskom narukvicom podie i sputa figure. Kraljica je najpokretljivija rekao je zadovoljno i prstom pomerio figuru jer nije stajala sasvim u sredini kvadrata. A ovako jedna figura jede drugu ree tetka. Kao da je izgura i zauzme njeno mesto, pioni to rade ukoso. Kad moe da uzme kralja, ali on moe da se skloni, to se zove ah; a kad nema kuda da ode, to je mat. Znai, tvoj cilj je da uzme mog kralja, a ja moram da uzmem tvog. Vidi koliko vremena treba da se sve to objasni. Moda da igramo drugi put, a? Ne, sad ree Luin i iznenada je poljubi u ruku. To je ba milo od tebe tiho ree tetka nisam oekivala takvu nenost... Ipak si ti dobar deak. Molim te, da igramo ree Luin i kleknuvi na tepih, doe do niskog stola. Ali u tom trenutku ona tako naglo ustade sa svog sedita da je suknjom okrznula plou i oborila nekoliko figura. Na pragu je stajao otac. Idi u svoju sobu ree, pogledavi sina. Luin, koga su prvi put u ivotu terali iz sobe, ostade na kole-nima od puke zapanjenosti. Jesi uo? ree otac. Luin pocrvene i poe po tepihu da trai pale figure. Pouri ree otac gromkim glasom kakav nikad ranije nije upotrebio. Tetka urno poe da figure bez reda trpa u kutiju. Ruke su joj drhtale. Jedan pion nikako nije hteo da ue. Uzmi je, uzmi rekla je. Polako je smotao mu-emu-plou i, lica namraena zbog duboke uvrede, uzeo kutiju. Nije mogao da zatvori vrata za sobom, jer su mu obe ruke bile zauzete. Otac hitro prie i tako snano zalupi vrata da je Luin ispustio plou koja se smesta razmotala; morao je da spusti kutiju i opet smota muemu. Iza vrata kabineta isprva je vladala tiina, onda fotelja zakripa pod oevom teinom, pa se zau tetkin zadihan upitni apat. Luin s gaenjem pomisli da su danas svi poludeli i ode u svoju sobu. Tamo je odmah poredao figure kako mu je tetka pokazala i dugo ih je posmatrao, pokuavajui da neto odgonetne; nakon toga ih je vrlo uredno sloio u kutiju. Od tog dana ah je ostao kod njega i prolo je mnogo vremena pre no to je otac primetio njegovo odsustvo. Od tog dana u Luinovoj sobi nalazila se opinjava-jua i tajanstvena igraka koju jo ne bese

nauio da upotrebljava. Od tog dana tetka vie nije dolazila u posetu. 32 Otprilike nedelju dana kasnije nastala je praznina izmeu prvog i treeg asa: nastavnik

geografije je nazebao. Kad je prolo pet minuta od zvona a niko nije doao, nastalo je takvo predoseanje sree da se inilo da srce nee izdrati ako se sad staklena vrata ipak otvore i nastavnik geografije, po svom obiaju, gotovo trkom uleti u uionicu. Jedino je Luin bio ravnoduan. Nisko se nagnuvi nad skamiju otrio je olovku, pokuavajui da vrh bude iljat kao ioda. Oko njega se orila uzbuena graja. inilo se da se njihovo blaenstvo mora ostvariti. Ponekad je, meutim, dolazilo do nepodnoljivih razoaranja: umesto bolesnog nastavnika, u uionicu bi se uunjao mali krvoloni profesor matematike, pa bi, beumno zatvorivi vrata, uz zao osmeh poeo da bira komade krede s ispusta ispod table. Ali prolo je punih deset minuta a niko se nije pojavio. Graja je postajala glasnija. Od prevelike sree neko je tresnuo poklopcem skamije. Razredni stareina se pojavio niotkuda. Potpuna tiina ree. Hou potpunu tiinu. Valentin Ivanovi je bolestan. Neim se zanimajte. Ali mora vladati potpuna tiina. Otiao je. Veliki paperjasti oblaci sjali su s onu stranu prozora; neto je grgotalo i kapljalo; vrapci su cvrkutali. Blaeni as, oaravajui as. Luin apatino poe da otri jo jednu olovku. Promuklim glasom Gromov je priao neki vic, s uivanjem izgovarajui skaredne reci. Petriev je sve moljakao da mu objasne otkud znaju da su jednaki dvama pravouglim trouglovima. I, odjednom, Luin iza sebe raz-govetno u jedan poseban zvuk, drven i kloparav, koji uini da se zajapuri i da mu srce propusti jedan otkucaj. Oprezno se okrenuo. Krebs i onaj jedini mirni deak u razredu spretno su postavljali lake male figure na plou veliine petnaest sa petnaest centimetara. Ploa je stajala izmeu njih na skamiji. Sedeli su krajnje neudobno, postrance. Zaboravivi da zavri otrenje olovke, Luin im prie. Igrai se nisu osvrtali na njega. Kad je mnogo godina kasnije pokuavao da se seti svog kolskog druga Luina, onaj mirni deak se uopte nije seao te uzgredne partije aha odigrane tokom slobodnog asa. Brkajui datume, iz prolosti je izvukao nejasan utisak da je Luin jednom pobedio na kolskom ahovskom takmienju; neto ga je svrbelo u pamenju, ali do toga nije mogao da dopre. 3 Luinova odbrana 33 Ode kula ree Krebs. Luin je pratio njegovu ruku, pomislivi uz drhtaj trenutne panike, da mu tetka nije rekla nazive svih figura. No, ispostavilo se da je kula sinonim za topa. Nisam video da moe da je pojede, to je sve ree drugi. Dobro, vrati potez ree Krebs. Prodiran zaviu i najeen osujeenou, Luin je posmatrao igru, pokuavajui da uoi one harmonine strukture o kojima je govorio muziar, i nejasno oseajui da na neki nain bolje shvata igru no ijedan od ove dvojice, mada uopte ne zna kako je treba voditi, zato je ovo dobro a ono loe, i ta treba uiniti da bi se bez gubitaka prodrlo u logor protivnikog kralja. A postojala je jedna vrsta poteza koja mu je veoma godila, bila je zabavna po svojoj glatkosti: Krebsov kralj je kliznuo do figure koju je Krebs nazvao kula, i kula je preskoila kralja. Onda je video kako drugi kralj izlazi iza svojih piona (jedan je bio izbijen, poput zuba) i poinje da rastrojeno ide na-pred-nazad. Sah ree Krebs ah (i ubodeni kralj skoi u stranu), Ovde ne moe, a ni tamo ne moe. Sah. Uzimam ti kraljicu, ah. U tom trenutku je i sam izgubio figuru i poeo da uporno trai da ponovi potez. Razredni siledija je Luinu udario vrgu, a istovremeno je drugom rukom oborio plou na pod. Drugi put u ivotu Luin je zapazio koliko je ah nestabilna stvar. A sledeeg jutra, jo dok je leao u krevetu, doneo je besprimemu odluku. U kolu je obino odlazio fijakerom i uvek je briljivo prouavao broj fijakera, delei ga na naroit nain kako bi ga bolje uskladitio u svom pamenju i odande celog izvukao ako mu ustreba. Ali danas se nije odvezao sve do kole i u svom uzbuenju zaboravio je da zapamti broj; bojaljivo se osvrui, siao je u Karavanoj ulici i krunim putem, zaobilazei podruje kole, stigao do Sergejevske ulice. Uz put je naleteo na

nastavnika geografije koji je, s tanom pod mikom, ogromnim koracima jurio u pravcu kole, umrkujui nos i iskalj avaj ui lajm; Luin je tako naglo skrenuo da je u njegovoj torbi teko zaegrtao neki tajanstveni predmet. Tek kad je nastavnik, poput slepog vetra, prohujao mimo njega, Luin se osve-stio i video da stoji pred izlogom frizera i da ukovrane glave tri votane

dame ruiastih nozdrva zure pravo u njega. Duboko je udahnuo i brzo koraao vlanim ploni-34 kom, nesvesno pokuavajui da korake podesi tako da petu uvek spusti u sastavak dveju ploa. No ploe su bile razliite irine i to je ometalo njegov hod. Onda je siao na kolovoz kako bi izmakao iskuenju, pa je ljapkao kroz blato du ivinjaka. Konano je ugledao eljenu kuu, ljivasto obojenu, gole starce koji se upinju da dre balkon, i oslikano staklo ulinih vrata. Uao je kroz kapiju, mimo kamena-branika to je nosio bele tragove golubova, prounjao se kroz dvorite gde su dva tipa zavrnutih rukava prala blistave koije, popeo se stepenicama i zazvonio. Jo spava rekla je sluavka, gledajui ga iznenaeno. Molim, saekajte ovde. Kazau gospoi, malo kasnije. Luin je poslovno zbacio torbu s lea i poloio je pored sebe na sto, gde su se takoe nalazili porculanska mastionica, upija ukraen vezom i perlama, i nepoznata slika njegovog oca (s knjigom u jednoj ruci i s kaiprstom druge prislonjenim o slepoonicu), a poto nije imao pametnija posla, poeo je da prebrojava razliite nijanse tepiha. U ovoj sobi bio je samo jednom ranije, prolog Boia kada je, po oevom savetu, tetki doneo veliku kutiju okoladnih bombona, od kojih je sam pojeo polovinu, dok je ostatak prerasporedio tako da se nita ne primeti. Sve doskora, tetka je svakodnevno bila u njihovoj kui, ali je sad prestala da dolazi i u vazduhu je neto lebdelo, neka neuhvatljiva zabrana koja ga je spreavala da kod kue o tome ma ta pita. Poto je izbrojao devet razliitih boja, premestio je pogled na svileni paravan izvezen trstikama i rodama. Upravo bese poeo da se pita da li se sline rode nalaze i na suprotnoj strani, kad se najzad pojavi tetka jo neureene kose i u nekoj vrsti cvetnog kimona s rukavima nalik krilima. Odakle si ti iskoio? uzviknula je. A ta je sa kolom? Oh, ba si ti udan deak... Dva asa kasnije ponovo je izaao na ulicu. Njegova torba, sad prazna, bese tako laka da je poskakivala na lopaticama. Morao je da nekako utuca vreme do uobiajenog asa za povratak. Dobazao je u Tavrieski park, a praznina u torbi postepeno poe da ga jedi. Pre svega, stvar koju je iz predostronosti ostavio kod tetke mogla bi se nekako izgubiti do sledeeg puta, a, drugo, zgodno 3* 35 bi dola kod kue, uvee. Resio je da ubudue drukije postupi. Porodine okolnosti odgovorio je sutradan kad ga nastavnik nemarno upita zato nije bio u koli. U etvrtak je ranije otiao iz kole i izostao tri dana zaredom, potom objasnivi da je imao guobolju. U sredu se bolest vratila. U subotu je zakasnio na prvi as mada je od kue otiao ranije no obino. U nedelju je zaprepastio majku, objasnivi da je pozvan kod druga i proveo je pet asova van kue. U sredu se nastava zavrila ranije (bio je to jedan od onih udesnih plavetnih pranjavih dana na samom izmaku aprila kad ve predstoji kraj trome-seja i oveka obuzme silna tromost), ali je kui stigao mnogo kasnije no obino. A onda je dola ela sedmica izostajanja iz kole zanosna, opojna sedmica. Nastavnik je telefonirao njegovoj kui da utvrdi ta je s njim. Na poziv je odgovorio otac. Kad se oko etiri po podne Luin vratio kui, oevo lice bilo je sivo, oi iskolaene, dok je majka dahtala kao da je ostala bez jezika, a onda je poela da se neprirodno i histerino smeje, uz leleke i krike. Nakon trenutka pometnje, otac ga je bez ijedne reci odveo u kabinet i tamo je, skrstivi ruke na grudima, zahtevao objanjenje. Drei teku i dragocenu torbu pod rukom, Luin je zurio u pod, pitajui se je li tetka kadra da izda. Molim te, daj mi neko objanjenje ponovio je otac. Nije kadra da izda, a, uostalom, kako bi mogla znati da je uhvaen. Odbija? upita otac. Osim toga, inilo se da se njoj ak nekako svia njegovo beanje iz kole. Sluaj

ree otac pomirljivo razgovarajmo kao prijatelji. Luin uzdahnu i sede na priruje fotelje, nastavljajui da gleda u pod. Kao prijatelji ponovi otac, jo blae. Dakle, ispostavilo se da si nekoliko puta izostao iz kole. Dakle, ja bih sad voleo da znam gde si bio i ta si radio. Mogu ak da razumem da je, primera radi, vreme lepo i oveka spopadne elja da proeta. Jeste, spopadne

me elja ravnoduno ree Luin kome je poinjalo da biva dosadno. Otac je hteo da tano sazna kuda je iao u etnju i da li odavno osea potrebu za etnjama. Onda je podsetio Luina da svaki mukarac ima svoju dunost kao graanin, kao porodian ovek, kao vojnik, pa i kao ak. Luin zevnu. Idi u svoju sobu beznadno ree 36 otac, a kad je sin otiao, dugo je stajao nasred kabineta i sa zapanjenim uasom gledao vrata. ena, koja je prislukivala iz susedne sobe, ue, sede na ivicu divana i opet brinu u pla. On vara ponavljala je ba kao to ti vara. Okruena sam varalicama. Otac je samo slegnuo ramenima i pomislio kako je ivot tuan, kako je teko vriti svoju dunost, vie se ne sastajati, ne telefonirati, ne ii tamo kuda ga neodoljivo vue... a sad ova neprilika sa sinom, ovo udatvo, ova tvrdoglavost... alosno stanje stvari, vrlo alosno ... 37 ETVRTO POGLAVLJE U nekadanjem dedinom kabinetu, koji je ak i za najvre-lijih dana bio najvlanija soba u njihovom letnjikovcu ma koliko otvarali prozore to gledaju pravo na zlokobne tamne jele ije je zelenilo tako gusto i zamreno da je bilo nemogue rei gde se zavrava jedno a poinje drugo drvo u toj nenastanjenoj sobi gde je na golom pisaem stolu stajao bronzani deak s violinom nalazio se nezakljuan ormar za knjige s debelim goditima ugaenog ilustrovanog asopisa. Luin bi ih brzo prelistavao dok ne dospe do stranice gde se izmeu pesme Korinfskog, ovenane vinjetom u obliku harfe, i rubrike zanimljivosti koja je sadrala obavetenja o neustaljenim movarama, amerikim udacima i duini ovekovih creva, nalazio drvorez ahovske table. Nijedna slika nije mogla zaustaviti Luinovu ruku dok je prelistavala tomove ni proslavljeni vodopadi Nijagare, ni izgladnela indijska deca (mali trbuasti skeleti), niti pokuaj atentata na panskog kralja. ivot sveta prolazio je uz urno utanje i naglo se zaustavljao dragoceni dijagram, otvaranja, ele partije. U poetku letnjeg raspusta silno su mu nedostajali tetka i onaj stari gospodin s kitom cvea naroito taj mirisni starac koji je nekad pahnuo na ljubiice a nekad na urevak, u zavisnosti od toga koje je cvee doneo Luinovoj tetki. Obino bi stigao u pravi as nekoliko minuta poto je Luino va tetka pogledala na sat i otila od kue. Ne mari, da malo priekamo kazao bi starac, odmotavajui buket iz vlane hartije, a Luin bi mu privukao naslonjau uz sto gde su figure ve bile postavljene. Pojava starog gospodina s cveem pruila mu je izlaz iz prilino nezgodne situacije. Nakon trietiri bea-39 nj a od kole postalo je oigledno da tetka zapravo nema smisla za ah. Kako se igra razvijala, njene figure bi se nagomilale u nedolinom darmaru iz kojeg bi iznenada izleteo izloeni bespomoni kralj. Meutim, stari gospodin je igrao boanstveno. Onog prvog puta, tetka je, navlaei rukavice, brzo rekla: Na alost, moram da izaem, ali vi ostanite i igrajte ah s mojim sestriem, hvala vam za predivni urevak; tog prvog puta starac je seo i uzdahnuo: Odavno nisam taknuo ... dakle, mladi ovee leva ili desna? tog prvog puta kad su, nakon nekoliko poteza, Luinu gorele ui i nije mogao da mrdne, inilo mu se da igra neku sasvim drugaiju igru no to je ona koju je nauio od tetke. Ploa se kupala u mirisu. Starac je laufera nazivao lovcem, a kulu tornjem, a kad god bi povukao po protivnika koban potez, smesta bi ga vratio i kao da razotkriva mehanizam nekog skupocenog

instrumenta, pokazao bi kako je protivnik trebalo da igra da bi izbegao katastrofu. Prvih petnaest partija dobio je bez i najmanjeg napora, ni trenutak ne razmiljajui o svojim potezima, ali je tokom esnaeste odjednom poeo da razmilja i s mukom je pobedio, dok je poslednjeg dana, onog dana kad se dovezao s celim grmom jorgovana za koji se nije moglo nai mesta, a deakova tetka je na prstima letela po spavaoj sobi i onda, po svoj prilici, izala na zadnja vrata tog poslednjeg dana, nakon duge uzbudljive borbe tokom koje je starac ispoljio sposobnost da duva kroz nos Luin je

osetio da se neto, neto u njemu, oslobodilo, razbistrilo, i ona duhovna kratkovidost to je tako muno zamagljivala njegov ahovski vid nestala je. Lepo, lepo, to je remi ree starac. Nekoliko puta je pomerio svoju kraljicu napred-nazad, kao to se pokree poluga pokvarene maine, pa ponovi: Remi. Veiti ah. Luin je takoe isprobao tu polugu da vidi hoe li proraditi, pomerao je, pomerao, a onda je sedeo nepomino, ukrueno zureei u plou. Daleko ete doterati ree starac. Daleko ete doterati ako nastavite ovako. Ogroman napredak! Nikad ranije nisam video neto slino ... Da, daleko, daleko ete vi doterati ... Starac je Luinu objasnio jednostavnu metodu bele-enja ahovskih poteza, i Luin je, iznova igrajui partije objavljene u onom asopisu, uskoro u sebi otkrio svojstvo koje je jednom pobudilo njegovu zavist kad je otac za 40 stolom nekome priao da on lino ne shvata kako je njegov tast mogao da satima ita partituru i u svome duhu uje ceo tok muzike dok je pogledom prelazio po notama, as se osmehujui, as se mrtei, i katkad se vraajui, kao italac koji proverava neku pojedinost u romanu ime, doba godine. Mora da je veliko uivanje rekao je otac asimilovati muziku u njenom prirodnom stanju. Sam Luin je sad poeo da doivljava slino uivanje dok je teno preletao preko slova i brojki to predstavljaju poteze. Najpre je nauio da ponavlja besmrtne partije koje su ostale s ranijih turnira brzo bi prelazio pogle dom po ahovskim notama i utke pomerao figure na plo i. Ovda-onda, ovom ili onom potezu kojem je u tekstu bio pridodat usklinik ili upitnik (u zavisnosti od toga da li je divno ili bedno odigran), u zagradi bi sledilo nekoliko nizoVa poteza, jer se taj izvanredan potez ravao kao reka, a svaki rukavac se morao propratiti do kraja pre no to se ovek vrati u glavno korito. Ove mogue produetke koji su objanjavali sutinu greke ili previda, Luin je poste peno prestao da stvarno rekonstruie na tabli i zadovolja vao se time da duhovno opaa njihovu melodiju kroz niz simbola i znakova. Slino ovome, bio je kadar da ve jed nom prouenu partiju ita ne sluei se tablom, a ovo je bilo utoliko prijatnije to nije morao da se bake figu rama, neprestano oslukujui da li neko dolazi; istina, vra ta su bila zakljuana i on bi ih nevoljno otvorio posle mnogih drmusanja mesingane kvake i Luin stariji, koji je doao da vidi ta mu sin radi u toj vlanoj, ne nastanjenoj sobi, zatekao bi ga nemirnog i mrgodnog, cr venih uiju; na stolu su leala ukoriena godita asopisa i Luina starijeg bi spopala sumnja da je sin. moda traio s\\ke go\ih. ena. Zato se zakljuava? upitao bi (a

mali Luin bi uvukao glavu me ramena i s groznom jasnoom zamiljao kako otac zaviruje pod sofu i nalazi ah). Ovde je vazduh stvarno leden. A ta ima tako zanim ljivo u ovim starim asopisima? Hajde da odemo i vidimo ima li crvenih gljiva ispod jela. Da, bejahu tamo ti jestivi crveni vrganji. Zelene iglice su prianjale o njihove tanane ciglasto obojene eire, a ponekad bi vlat trave na jednom od njih ostavila dug, uzan trag. Odozdo su bili rupiasti, i ponekad bi tu sedeo uti pu i Luin stariji bi upotrebio perorez da oisti maho-41

vinu i zemlju s debelog, pegasto sivog korena svake peurke pre no to je stavi u korpu. Sin ga je pratio na nekoliko koraka odstojanja, s rukama na leima, kao neki stari, i ne samo to nije traio peurke ve je ak odbijao da se divi onima koje je otac, uz priguena gakanja od zadovoljstva, sam nalazio. A ponekad, punaka i bleda, u groznoj beloj haljini koja joj nije pristajala, gospoa Lu-in bi se ukazala u dnu aleje i hitala bi prema njima, naizmence prolazei kroz sunce i senku, a suvo lie kojeg uvek ima u severnim umama utalo bi pod malo iskrivljenim visokim potpeticama njenih belih cipela. Jednog julskog jutra okliznula se na stepenicama verande i uganula nogu, pa je dugo potom leala u postelji ili u svojoj zamraenoj spavaoj sobi ili na verandi u ruiastom neglieu, obilno napuderisanog lica, a na stoiu pored nje uvek je stajala srebrna inijica s boulesde--gomme* Stanje noge se ubrzo popravilo, ali je nastavila da lei, kao da je odluila da e to biti njen udes, da je ba to njena sudbina u ivotu. Leto je bilo neuobiajeno vrelo, komari nisu davali mira, s reke se povazdan ula cika seoskih devo jaka koje se kupaju, i jednog takvog tekog i raskonog dana, rano ujutru, pre no to su obadi poeli da mue crnog konja napackanog mau otrog mirisa, Luin stariji je seo u intov, pa su ga odvezli na stanicu da provede dan u gradu. Budi bar razumna, za mene je od sutinske vanosti da se vidim sa Silvestrovom rekao je eni prethodne veeri, etajui kroz spavau sobu u halatu mije boje. Zbilja si udna. Zar ne shva-ta da je ovo vano? Sto se mene tie, najradije ne bih iao. Ali ena je nastavila da lei zarivi lice u jastuk, a njena debela bespomona lea tresla su se od jecaja. Ipak, ujutru je otiao a sin, stojei u bati, vide kako gornji deo koijaa i oev eir proleu du zupastog reda mladih jela to batu odvaja od puta. Luin mlai je tog dana bio potiten. Sve partije u starom asopisu bile su prouene, svi problemi reeni, te bese prinuen da igra sam sa sobom, no to se uvek neminovno zavravalo razmenom svih figura i dosadnim remi-jem. A bilo je nesnosno vrue. Veranda je bacala crnu trouglastu senku na blistavi pesak. Aleja je bila poploana mrljama sunca, a te mrlje, kad biste zamirili, poprimale 4 Gumene bombone (franc). (Prev.) 42 su izgled pravilnih svetlih i tamnih kvadrata. Tamna reetkasta senka leala je ispod batenske klupe. Urne na kamenim postoljima u etiri ugla terase pretile su jedna drugoj po dijagonalama. Laste su uzletale; njihov let pod-seao je na kretanje makaza to brzo isecaju neki kroj. Ne znajui ta da ini sa sobom, odlutao je stazicom uz reku, a sa suprotne obale dopirala su ekstatina skianja i naziraji golih tela. Dounjao se iza jednog stabla, pa je uzburkana srca virkao u te bleskove beline. Ptica je u-nula u granju i, preplaivi se, brzo je napustio reku i vratio se. Ruao je sam s domoupraviteljkom, utljivom staricom uta lica koja je uvek pomalo mirisala na kafu. Kasnije, izleavajui se na divanu u salonu, dremovno je oslukivao svakovrsne slabane umove, krik zlatke u ba-ti, zujanje bumbara koji se zaleteo u prozor, zveckanje suda na posluavniku koji nose iz majine sobe i ti isti zvuci su se u njegovim sanjarijama udno preobrazili i poprimili oblik blistavih zamrenih ara na tamnoj pozadini; pokuavajui da ih razmrsi, zaspao je. Probudili su ga koraci sobarice koju je poslala majka ... U spavaoj sobi je bilo sumrano i sumorno; majka ga privue uza se, ali se tako uporno odupirao i okretao u stranu da ga je pustila. Hajde, priaj mi neto rekla je tiho. Slegnuo je ramenima i prstom akao koleno. Zar nita nee da mi kae? upitala je jo tie. Pogledao je noni stoi, stavio boules-de-gomme u usta i poeo da sisa uzeo je drugu, treu, pa jo jednu, i jo jednu, dok mu usta ne behu puna slatkih kuglica koje su se udarale i sudarale. Uzmi jo, uzmi koliko hoe promrmljala je i, ispruivi ruku ispod pokrivaa, pokuala da ga dotakne, pomiluje. Ove godine uopte nisi pocrneo kazala je nakon stanke. Ali moda ja naprosto ne vidim, ovde je svetlost tako mrtvaka, sve izgleda plavo. Molim te, podigni roletne. Ili, ne, ekaj, ostani tu.

Kasnije. Posisavi do kraja boules-de-gomme, upita moe li da ode.^Ona ga upita ta e sada da radi i zar ne bi voleo da se odveze do stanice i doeka oca koji dolazi vozom u sedam. Pusti me ree on. Ovde smrdi na lekove.

Pokuao je da se sfulja niz stepenice kao to su to deaci inili u koli kao to tamo sam nikad nije inio; ali, stepenicisu bili previsoki. Ispod stepenita, u ormaru koji jo nije temeljno istraio, traio je asopise. Iskopao 43 je jedan i u njemu naao rubriku za ljubitelje igre dame, dijagrame glupih, nezgrapnih okruglih grumuljica na njihovim tablama, ali aha nije bilo. Dok je preturao dalje, neprestano je nailazio na dosadni herbarijum s osuenim runolistom, purpurnim liem i natpisima ispisanim bledo-ljubiastim mastilom, detinjim tankim rukopisom koji se toliko razlikovao od sadanjeg majinog rukopisa: Davos 1885; Gatina 1886. Poe jarosno da upa listove i cvee, kijajui od sitne praine dok je uao sred razbacanih knjiga. Onda se ispod stepenita toliko smrailo da su stranice asopisa koji je opet prelistavao poele da se stapaju u sivu maglu, a ponekad bi ga neka sliica prevarila, jer je u rasplinutoj tami izgledala kao ahovski problem. Knjige je kako bilo natrpao natrag u fioke i odbazao u salon, bezvoljno mislei da je mora biti prolo sedam asova jer sobar pali gasnu lampu. Oslanjajui, se o tap i pridravajui se za ogradu, niz stepenice je teko silazila majka u ljubiastom penjoaru, s uplaenim izrazom lica. Ne shvatam zato tvoj otac jo nije stigao rekla je, pa je, teko se kreui, izala na verandu i poela da izgleda niz put izmeu jelovih stabala koja je sunce na zalasku opasalo blistavim bakrom. Doao je tek oko deset, kazao je da je propustio voz, imao je strano mnogo posla, veerao je sa svojim izdavaem ne, nee supu, hvala. Smejao se, i vrlo glasno govorio, i buno jeo, a Luina obuze oseanje da ga otac sve vreme gleda kao da je zapanjen njegovim prisustvom. Veera se postepeno pretvorila u kasni veernji aj. Pod-nimljena o sto, majka je utke mirila u tanjir ogrozda, i to su muevljeve prie postajale veselije, njene oi su se sve vie suavale. Onda je ustala i otila bez reci, i Luinu se inilo da se sve ovo ve jednom dogodilo. Ostao je sam s ocem na verandi i plaio se da podigne glavu, sve vreme oseajui na sebi onaj udan ispitivaki pogled. ime si se zanimao? odjednom upita otac. Sta si radio? Nita odgovori Luin. A ta sada smerate da radite? upita Luin stariji, istim tonom usiljene veselosti, oponaajui sinovljevo zvanino obraanje. elite li da odete u krevet ili elite da ovde pose-dite sa mnom? Luin je ubio komarca i vrlo oprezno kriom pogledao oca, uvis i iskosa. U oevoj bradi se uhvatila mrva, a neprijatno podsmeljiv izraz sijao je u nje44 govim oima. Zna ta? ree otac, a mrva odskoi. Zna ta? Hajde da igramo neku igru. Na primer, kako bi bilo da te nauim da igra ah? Gledao je kako sina polako obliva crvenilo, pa, saa-livi se, odmah dodade: Ili kabalu tamo, u fioci stola, stoji jedan pil karata. Ali nema aha, nemamo ah ree Luin promuklo i opet kriomino pogleda oca. Lepe garniture su ostale u gradu blago ree otac ali mislim da na tavanu ima nekoliko starih. Da pogledamo. I, zaista, pri svetlosti lampe koju je otac visoko drao, sred svakovrsnog kra u jednom sanduku, Luin je naao ahovsku tablu i opet je imao onaj oseaj da se sve ovo ve dogodilo ranije taj otvoren sanduk s klinom to tri na bonoj strani, ove pranjave knjige, ova drvena ahovska tabla s pukotinom po sredini. Na svetio je izala i kutijica s kliznim poklopcem: sadrala je majune ahovske figure. A sve vreme dok je traio ahovsku garnituru i nosio je dole na verandu, Luin je pokuavao da odgonetne da li je otac ah pomenuo sluajno ili je neto primetio a nije mu palo na um najoiglednije objanjenje, ba kao to se katkad pri reavanju problema ispostavi da je klju u potezu koji izgleda zabranjen, nemogu, potpuno prirodno iskljuen iz opsega moguih poteza.

A sad kad je tabla postavljena na osvetljeni sto, izmeu lampe i ogrozda, i praina obrisana paretom novina, oevo lice vie nije bilo podsmeljivo, i Luin, zaboravljajui svoj strah, zaboravljajui svoju tajnu, oseti kako ga ispunjava ponosno uzbuenje pri pomisli da ako eli moe pokazati svoju vetinu. Otac je poeo da postavlja figure. Jedan pion je zamenjen besmislenom purpurnom stvaricom u obliku majune boce; namesto jednog topa stajala je figura za igru dame;

konji nisu imali glave, a jedna glava koja je ostala poto je kutija ispranjena (behu preostali kockica i crveni eton), pokazalo se, nije odgovarala nijednom od njih. Kad je sve poredano, Luin se naglo odlui i promrmlja: Ja ve pomalo igram. Od koga si nauio? upita otac, ne diui glavu. Nauio sam u koli odgovori Luin. Neki deaci umeju da igraju. Oh! Odlino ree otac i dodade (citirajui Pukinovog usudom osuenog duelistu): Sad napred. 45 ah je igrao od mladosti, ali samo retko i aljkavo, sa sluajnim protivnicima za mirnih veeri na parobrodu to plovi Volgom, u stranom sanatorijumu gde mu je pre mnogo godina umirao brat; ovde na selu, sa seoskim leka-rem, nedrueljubivim ovekom koji je povremeno prestajao da ih poseuje a sve te sluajne partije, pune previda i jalovog razmiljanja, za njega jedva da su bile neto vie od trenutka oputanja ili naprosto sredstva da na pristojan nain uti u drutvu osobe s kojom razgovor stalno zamire kratke, nekomplikovane partije to se ne istiu ni ambicioznou ni nadahnutou, koje je uvek zapoinjao na isti nain, ne obraajui mnogo panje na protivnikove poteze. Iako se nije uzrujavao kad gubi, potajno je smatrao da uopte nije lo igra i govorio je sebi da ukoliko gubi, to biva zbog rasejanosti, dobrodunosti ili elje da igru oivi smelim ispadima, i smatrao je da je uz malo marljivosti mogue, bez ikakvog teorijskog znanja, pobiti svaki gambit iz udbenika. Sinovljeva strast prema ahu toliko ga je zapanjila, izgledala je toliko neoekivana a istovremeno tako sudbonosna i neizbena i bilo je tako udno i strano sedeti na ovoj blistavo osvetijenoj verandi, sred crne letnje noi, preko puta ovog deaka ije napregnuto elo kao da se irilo i oticalo im bi se nagnuo nad figure sve je to bilo tako udno i strano da Luin stariji nije bio kadar da misli na igru, i dok je glumio usredsreenost, njegova panja je lutala od maglovitog seanja na nedoputen dan proveden u Sankt Peter-burgu to je ostavio talog srama koji je pametnije ne istraivati, do nemarnih, lagodnih gestova kojima je njegov sin pomerao ovu ili onu figuru. Partija je trajala samo nekoliko minuta kad mu sin ree: Ako uradi ovo, to je mat, a ako uradi ono, gubi kraljicu i on je, zbunjen, vratio potez i poeo da ozbiljno razmilja, nagnuvi glavu prvo ulevo a potom udesno, polako pruajui prste prema kraljici i brzo ih ponovo povlaei, kao da ga pee, dok je sin u meuvremenu spokojno i s netipinom ured-nou, stavljao osvojene figure u kutiju. Luin stariji je konano odigrao svoj potez, na ta poe pustoenje njegovih pozicija, i onda se neprirodno nasmejao i oborio kralja u znak predaje. Tako je izgubio tri partije i shvatio da bi, i da odigra jo deset, ishod bio isti, a ipak nije mogao da prestane. Na samom poetku etvrte partije Luin gurnu 46 natrag figuru koju je otac pomerio i, odmahnuvi glavom, ree samopouzdanim, nimalo dejim glasom: Najgori mogu odgovor. igorin predlae da se uzme pion. I kad je neshvatljivom, beznadenom brzinom izgubio i ovu partiju, Luin stariji se opet nasmeja i drhtavom rukom poe da sipa mleko u kristalnu au na ijem je dnu leala semenka ogrozda koja sad ispluta na povrinu, pa je kruila, ne elei da bude izvaena. Sin skloni plou i kutiju na trani sto u uglu, i bubnuvi flegmatino laku no, tiho zatvori vrata za sobom. Pa, trebalo je da oekujem neto slino ree Luin stariji, maramicom briui vrhove prstiju. Ne zabavlja se on tek tako ahom, on izvodi sveti obred. Sudarivi se s lampom, debeli maljavi noni leptir sjajnih oiju pade na sto. Batom

je arlijao povetarac. Sat u salonu poe ljupko da izbija i oglasi pono. Besmislice ree on glupe izmiljotine. Mnogi deaci su odlini ahisti. U tome nema nieg iznenau jueg. ela stvar mi ide na ivce, to je sve. Pogreila je nije trebalo da ga hrabri. Pa, nije vano...

Snudeno pomisli da e za koji trenutak morati da lae, prigovara, umiruje, i da je ve pono... Hou da spavam ree, ali je ostao da sedi u na slonjai. A sutra rano ujutru, u najmranijem i najmahovinas-tijem kutu gustog cestara iza bate, mali Luin je zakopao oevu skupocenu kutiju ahovskih figura, pretpostavljajui da je to najjednostavniji nain da izbegne ma kakve komplikacije, jer sad ima drugih figura koje moe da otvoreno koristi. Nesposoban da potisne svoju zainteresovanost za ovu stvar, otac je otiao do turobnog seoskog lekara, koji je bio mnogo bolji ahist no on, pa je uvee, posle obeda, smejui se i trljajui ruke, iz petnih ila se trudei da zanemari injenicu da je sve ovo pogreno ali nije mogao rei zato je pogreno posadio sina s doktorom za trani sto na verandi, sam postavio figure (izvinj avaj ui se zbog one purpurne nakarade), seo pored igraa i poeo da udno prati partiju. Trzajui gustim obrvama i gnje-ei mesnati nos golemom dlakavom pesnicom, doktor je dugo razmiljao o svakom potezu, a povremeno bi se zavalio u stolici kao da izdaleka bolje vidi, i iskolaio bi oi, i teko se pognuo napred, rukama oslonjen o kolena. Izgu-47 bio je i tako gromko zastenjao da je njegova pletena naslonjaa kripnula u odgovor. Ali, gledajte, gledajte! uzviknu Luin stariji. Treba da se pomerite ovamo i sve je spaeno ak imate bolju poziciju. Zar ne vidite da mi je dao ah zareza doktor u basu i poe da iznova reda figure. I kad je Luin stariji izaao u mranu batu da doktora isprati do staze s rubom od svitaca to vodi do mosta, uo je reci koje je jednom toliko udeo da uje, ali su ga sad te reci teko pritiskivale vie bi voleo da ih uopte nije uo. Doktor je poeo da dolazi svako vee, i budui odista prvorazredan ahist nalazio je ogromno uivanje u ovim neprestanim porazima. Doneo je Luinu ahovski prirunik, savetujui mu, meutim, da se njime suvie ne zanosi, da se ne zamara i da ita u prirodi. Priao je o velemajstorima koje je imao prilike da vidi, o nedavnom turniru i o prolosti aha, o jednom pomalo sumnjivom radi, i o velikom Filidoru koji je bio i odlian muziar. Katkad bi, turobno se smekajui, doneo ono to je nazivao poslasticom domiljat problem iseen iz novina. Luin bi iz-vesno vreme kapao nad njim, konano bi naao reenje i, s udnim izrazom lica i ozarenim blaenstvom u oima, uzviknuo, grleno izgovarajui glas r: Prrekrrasno, prrekrrasno! Meutim, nije ga mamila ideja da sam sastavlja probleme. Nejasno je oseao da bi to bilo besmisleno traenje one borbene, jurine, blistave sile koju bi osetio u sebi kad god bi doktor pokretom dlakavog prsta sve dalje sklanjao svog kralja, i konano klimnuo glavom, i sedeo potpuno nepomino, gledajui u plou, dok bi Luin stariji, koji je uvek bio prisutan, uvek udei za udom porazom svog sina i koji je bio istovremeno pre straen i presrean kad bi sin pobedio (i koji je patio zbog ove sloene smee oseanja), zgrabio konja ili kulu, uz viknuo da nije sve izgubljeno i ponekad sam do kraja odigrao beznadeno izgubljenu partiju. I tako je poelo. Izmeu ovog niza veeri na verandi i onog dana kad se Luinova fotografija pojavila u jednom sanktpeterburkom asopisu kao da nita nije postojalo, ni seoska jesen to rominja po lepim katama, ni putovanje natrag u grad, ni povratak u kolu. Fotografija se pojavila jednog oktobarskog dana, uskoro po njegovom prvom nezaboravnom

nastupu u ahovskom klubu. A sve ostalo to 48 se dogodilo izmeu povratka u grad i te fotografije ipak, puna dva meseca bilo je tako zamueno i izmeano da kasnije, priseajui se tog vremena, Luin nije mogao da kae kada je, na

primer, tano odrana ona zabava u koli kad je u uglu, da ga kolski drugovi gotovo nisu ni pri-metili, tiho pobedio nastavnika geografije, poznatog amatera ili kada je na oev poziv doao na veeru sedi Jevrejin, senilni ahovski genije koji je pobeivao u svim svetskim prestonicama, ali je sad iveo u dokolici i siromatvu, poluslep, s bolesnim srcem, zauvek izgubivi svoj ar, svoje vladanje igrom, svoju sreu... Ali Luin je sasvim jasno pamtio jedno strah koji je oseao u koli, strah da e za njegov dar saznati i da e ga ismevati te je, sledstveno, voen ovim nepogreivim seanjem, pro-cenio da posle one partije odigrane na zabavi mora biti vie nije iao u kolu, jer seajui se svih jeza svog detinjstva nije mogao zamisliti uasno oseanje koje bi iskusio ulazei sledeeg jutra u razred da sretne one ljubopit-ljive, sveznajue poglede. S druge strane, pamtio je da je nakon izlaska slike odbio da ide u kolu i bilo je nemogue da se u njegovom seanju razmrsi onaj vor to spaja kolsku zabavu i fotografiju; bilo je nemogue rei ta emu prethodi. asopis mu je doneo otac, a fotografija je bila snimljena lane, na selu: drvo u bati, i on pored drveta, na elu mu ara od lia, mrgodan izraz na ovla sagnutom licu, i one uzane bele kratke pantalone to su se veito otkopavale spreda. Umesto radosti koju je otac oekivao, nita nije ispoljio ali jeste osetio potajnu radost: ovo e sad prekratiti kolu. Tokom ele nedelje su ga ubeivali i molili. Naravno, majka je plakala. Otac je pretio da e mu oduzeti novu ahovsku garnituru ogromne figure na ploi od safijana. I odjednom sve se resilo samo od sebe. Pobegao je od kue u jesenjem mantilu, jer je zimski kaput saks\ve& nakan. nauspenog, pokuaja bekstva i ne znajui kuda da ode (padao je bockavi sneg i skupljao se na vencima zgrada, pa bi ga vetar oduvao, beskonano iznova prireujui tu minijaturnu meavu) konano je dolutao do tetkine kue; tetku ne bese video od prolea. Sreo ju je na izlazu. Nosila je crn eir i drala cvee umotano u hartiju: krenula je na pogreb. Umro je tvoj stari partner rekla je. Hajde sa mnom. Besan to mu ne dozvoljavaju da se ogreje, 4 Luinova odbrana 49 besan na sneg koji pada i na sentimentalne suze to su sijale iza tetkinog vela, otro se okrenuo i udaljio, i poto je hodao jedan as uputio se kui. Nije upamtio sam povratak i, jo udnije, nije bio siguran jesu li se stvari odigrale ovako ili drukije; moda je njegovo pamenje dodalo mnogo stvari preuzetih iz njegovog bunila jer je elu sedmicu bio u bunilu, i otad je ostao veoma bole-ljiv i razdraljiv, lekari su pretpostavljali da se nee izvui. Nije mu bilo prvi put da boluje i kad je kasnije re-konstruisao doivljaj te odreene bolesti, nehotice se pri-seao drugih kojima je njegovo detinjstvo obilovalo: naroito je pamtio vreme kad je bio sasvim mali, igrao se sam i uvijao u tigrovo krzno da bi, prilino beznadeno, izigravao kralja bilo je najlepe izigravati kralja, jer ga je zamiljeni plat titio od jeza groznice, a eleo je da to due odloi onaj neminovni trenutak kad e mu opipati elo, izmeriti temperaturu i ututkati ga u krevet. Zapravo, nita se nije moglo sasvim uporediti s njegovom oktobarskom, ahom proetom boleu. Sedi Jevrejin koji je pobeivao Cigorina, le tetkinog oboavaoca zabundan u cvee; lukavo, veselo lice oca koji donosi asopis; i nastavnik geografije skamenjen iznenadnim matom; i od cigareta zadimljena prostorija u ahovskom klubu gde se oko njega tiskala gomila studenata; i glatko izbrijano lice muziara koji iz nekog razloga dri telefonsku slualicu poput violine, izmeu ramena i obraza sve je to sudelovalo u njegovom bunilu i poprimalo privid svojevrsne udovine partije na sablasnoj, klimavoj tabli to se raspada bez kraja i konca. Kad se oporavio, odveli su ga, sad izraslijeg i mravijeg deaka, u inostranstvo; najpre na jadransku obalu gde je leao na sunanoj batenskoj terasi i u mislima igrao ah, to mu niko nije mogao zabraniti, a onda u jednu nemaku banju gde ga je otac vodio u etnju stazama opervaenim ogradom od izuvijane bukovine. esnaest godina kasnije, kad je ponovo

posetio tu banju, prepoznao je bradate keramike patuljke izmeu leja s cve-em i batenske staze od raznobojnog ljunka pred hotelom koji je postao vei i lepi, a takoe mranu vlanu umu na bregu i arene mrlje uljane boje (svaka boja je obeleavala smer odreene etnje) kojima su stablo bukve ili stena

obeleeni na raskru tako da se eta nikad ne iz-50 gubi. Isti pritiskivai za hartiju sa smaragdnoplavim pre-delima prevuenim sedefom ispod ispupenog stakla prodavali su se u radnjama blizu izvora i nema sumnje isti orkestar je u parkovskom paviljonu svirao iste operske potpurije, i isti javorovi su bacali ivahnu senku po sto-iima gde je svet pio kafu i jeo krike trudle od jabuka s umuenom pavlakom. Pogledajte, vidite li one prozore? ree, pokazu jui tapom krilo hotela. Tamo se odravao onaj fini turniri. Uestvovali su neki od najuvaenijih nemakih ahista. Ja sam bio etrnaestogodinji deak. Trea nagra da, da, trea nagrada. Ponovo je stavio obe ruke na drku svog debelog tapa onim tunim, pomalo starakim gestom koji mu je sad bio priroen i nakrivio je glavu kao da oslukuje udaljenu muziku. Sta? Da stavim eir? Velite, sunce ee? Rekao bih da je slabo. Zato se zbog toga uznemiravate? Mi sedimo u hladu. Ipak je uzeo slamni eir pruen preko stoia, zado-bovao po dnu gde se nalazila zamuena tamna mrlja iznad imena eirdije, i stavio ga, uz iskrivljen osmeh iskrivljen u pravom smislu reci: desni obraz i ugao usta malo su se odigli otkrivajui loe, uvanom umrljane zube; nije imao drugi osmeh. I nikad se ne bi reklo da je tek zaao u etvrtu deceniju: niz nos su mu se sputale dve duboke, mlitave brazde, ramena mu behu pogurena; na elom telu uoavala se nezdrava teina, a kad je naglo ustao, branei se podignutim laktom od osice, videlo se da je prilino debeo nita na malom Luinu nije nago-vetavalo ovu lenju, nezdravu mesnatost. Ali zato me progoni? povikao je tankim, alostivnim glasom, i dalje diui lakat, a drugom rukom pokuavajui da izvadi maramicu. Opisavi poslednji krug, osica je odletela, a on ju je dugo pratio pogledom, mahinalno istresajui maramicu; onda je svoju metalnu stolicu postavio vre na ljunak, podigao isputen tap i opet seo, teko diui. Zato se smejete? Osice su krajnje neprijatni in-sekti. Mrtei se, pogledao je stoi. Pored njegove tabakere, leala je runa torbica, polukrunog oblika, nainjena od crne svile. Rasejano se maio i poeo da kljoca zatvaraem. 4* 51 Loe se zatvara ree, ne diui pogled. Jednog lepog dana sve ete prosuti. Uzdahnuo je, odloio torbicu i dodao istim tonom: Da, najuvaeniji nemaki ahisti. I jedan Austrijanac. Moj pokojni tata nije imao sree. Nadao se da ovde nee biti pravog interesovanja za ah, a obreli smo se usred turnira. Zgrade su bile prezidane i ispremetane, krilo kue sad izgleda drugaije. Stanovali su tamo, na drugom spratu. Bilo je odlueno da ostanu do kraja godine i da se onda vrate u Rusiju

i sablast kole, koju se njegov otac nije usuivao da pomene, opet se ukazala na vidiku. Majka se vratila mnogo ranije, poetkom leta. Govorila je da luaki ezne za ruskim selom, i to otegnuto luaki, s tako alostivnim, bolnim srednjim slogom, bese gotovo jedina njena intonacija koju je Luin zadrao u seanju. Meutim, otila je nevoljno, zapravo ne znajui da li da ide ili ostane. To je bilo ve neko vreme poto je poela da ima udno oseanje da se otuila od sina, kao da je nekud otplutao, a sin koga je volela nije bio ovaj odrasli deak, ahovsko udo od deteta o kome piu novine, ve ono toplo, nesnosno detence koje bi se najsitnijim povodom bacilo na pod, vritei i lupajui nogama. I sve je bilo tako tuno i tako nepotrebno ovaj oskudni neruski jorgovan u staninoj bati, ove lalama podobne lampe u kolima za spavanje Severnog ekspresa, i ovaj oseaj praznine u grudima, utisak guenja, moda angina pektoris, a moda, kao to je govorio njen mu,

naprosto ivci. Otila je i nije pisala; otac je postao veseliji i preselio se u manju sobu; a onda, jednog julskog dana dok se mali Luin vraao kui iz drugog hotela gde je iveo jedan od onih mrzovoljnih starijih ljudi koji su mu bili drugovi u igri sluajno, u svetlosti niskog sunca, ugledao je oca pored drvene ograde brdske staze. Otac je bio s nekom gospoom, a poto je ta gospoa nepobitno bila njegova mlada riokosa tetka iz Sankt Peterburga, veoma se iznenadio i nekako zastideo, i nita nije kazao ocu. Jednog ranog jutra, nekoliko dana kasnije, uo je oca kako se hodnikom brzo pribliava njegovoj sobi, reklo bi se, gromko se smejui. Vrata se naglo otvorie i ue otac, drei papiri kao da ga otura od sebe. Suze su mu curile niz obraze i nos, kao da je lice ispljuskao vodom, i neprestano je ponavljao, jecajui i dahui: Sta je ovo? ta je ovo? To je greka, pobrkali su pa je nastavljao da otura telegram. 52 PETO POGLAVLJE Igrao je u Sankt Peterburgu, Moskvi, Ninjem Novgorodu, Kijevu i Odesi. Pojavio se izvesni Valentinov, hibrid privatnog nastavnika i menadera. Luin stariji je nosio crnu traku oko ruke u znak alosti za enom i izjavljivao je provincijskim novinarima da nikad ne bi tako temeljno proputovao svoju domovinu da nema udo od deteta za sina. Na turnirima se borio s najboljim ruskim ahistima. Cesto je istovremeno igrao s dvadeset amatera. Ponekad je igrao slepe partije. Luin stariji je mnogo godina kasnije (u godinama kada mu se inilo da je svaki njegov prilog u emigrantskim listovima njegova labudova pesma a bog zna koliko je bilo tih labudovih pesama, punih lirike i tamparskih greaka) smerao da napie novelu ba o takvom deaku-ahisti koga otac (u noveli ouh) vodi iz grada u grad. Poeo je da pie 1928. godine vrativi se kui sa sastanka Saveza pisaca u emigraciji na koji je on jedini doao. Ideja za tu knjigu pojavila se neoekivano i jasno dok je sedeo i ekao u sali za sastanke jedne berlinske kafane. Po obiaju, doao je veoma rano, izrazio je iznenaenje to stolovi nisu spojeni, rekao konobaru da.to smesta uini, naruio aj i aicu konjaka. Odaja je bila ista i blistavo osvetljena, na zidu se nalazila mrtva priroda koja je prikazivala punake breskve rasporeene oko lubenice bez jedne krike. ist arav se blago naduo i spustio na spojene stolove. Stavio je kocku eera u aj i, posmatrajui kako se diu mehurii, grejao na ai beskrvne, uvek hladne ruke. U pokrajnjem baru violina i klavir svirali su odlomke Travijate i ta milozvuna muzika, konjak, belina istog stolnjaka sve je to silno 53 rastuilo starog Luina, a ta tuga bila je tako prijatna da mu se nije pomeralo: i tako je prosto sedeo, podnimljen o sto, s prstom pritisnutim o slepoonicu mrav starac crvenih oiju, s pletenim prslukom ispod mrkog sakoa. Muzika je svirala, svetlost je plavila praznu odaju, rana lubenice se skerletno sijala a niko, izgleda, ne dolazi na sastanak. Nekoliko puta je pogledao na sat, ali su ga onda aj i muzika tako prijatno omamili da je zaboravio na vreme. Mirno je sedeo razmiljajui o raznim stvarima o kupljenoj polovnoj pisaoj maini, o Manjinskom pozo-ritu, o sinu koji tako retko dolazi u Berlin. A onda je odjednom shvatio da tu sedi ve ceo as, da je stolnjak i dalje podjednako go i beo... I u toj blistavoj osami koja mu se inila gotovo mistina, sedei za stolom pripremljenim za neodrani sastanak, sad je dokonao da mu je nakon dugog odsustva nadahnue ponovo dolo u pohode. Vreme je da se svede mali bilans, pomislio je i pogledao po praznoj odaji stolnjak, plavi tapeti, mrtva priroda kao to se razgleda soba u kojoj se rodio neki slavan ovek. I stari Luin u mislima pozva svog budueg biografa (koji je to mu se ovek vie priblii u vremenu paradoksalno postajao sve nestvarniji, sve udaljeniji) da dobro osmotri ovu sluajnu prostoriju gde je nastala novela Gambit. Jednim gutljajem