Republika Srbija Ministarstvo nauke i zaštite

životne sredine

Serbia and Montenegro

Nacionalna strategija za informaciono društvo u Srbiji

Nacrt 1 Beograd, septembar 2005

2

PREDGOVOR Srbija treba da posveti posebnu pažnju informacionim i komunikacionim tehnologijama (IKT) u svim svojim razvojnim strategijama slično kao što su privredne organizacije shvatile i obradile ulogu IKT u svojim poslovnim strategijama, jer IKT pružaju velike mogućnost i imaju sveopšti uticaj na nacionalne privrede i globalnu konkurentnost. Veliki je izazov ostvariti dobit, smanjiti rizik i ostvariti uticaj IKT kada se imaju u vidu složenost i neizvesnost međusobnih veza IKT, ekonomskog rasta i smanjenja siromaštva. Nacionalna strategija za informaciono društvo (NSID) u Srbiji će imati ulogu da:

Podigne svest, poveća sredstva i podstakne posvećenost radu. Izgradi saveze za političke i institucionalne reforme. Razjasni uloge, izgradi partnerstvo između privatnog i javnog sektora i olakša

učešće svih ključnih aktera, uključujući i nevladine organizacije (NVO). Usmeri postojeća oskudna sredstva na korišćenje IKT za nacionalne prioritete i

pomogne utvrđivanje dinamike dopunskih ulaganja. Upotpuni uticaj tržišta, promoviše društvene primene, omogući lokalnu

inicijativu, osigura zajedničko učenje i omogući širenje uspešnih rešenja. Ukaže na posebne potrebe i snagu važnih delova IKT industrije za izvoz i

konkuretnost privrede. Preusmeri nacionalni sistem inovacija da zadovolji suštinske i dugoročne

tehnološke zahteve IKT (kao tehnologije opšte namene). Ukaže na propuste u koordinaciji, istraži mrežne efekte i obezbedi dopunska

ulaganja za korišćenje IKT kao infrastrukture koja osposobljava i pruža potrebne usluge.

Kreiranje ovog strateškog dokumenta realizuje se kroz projektni zadatak pod nazivom „Formulacija nacionalne strategije za informaciono društvo“ koji su podržali UNDP i Fond za otvoreno društvo. Strategija i Akcioni plan su pripremljeni u skladu s obavezama koje je Republika Srbija preuzela potpisivanjem sledećih dokumenata:

Memoranduma o razumevanju o razvoju informacionog društva koje su prihvatile sve zemlje jugoistočne Evrope juna 2002. godine;

Agende za razvoj informacionog društva koje su zemlje jugoistočne Evrope usvojile u okviru aktivnosti Inicijative Elektronska jugoistočna Evropa (eSEE Initiative) Pakta za stabilnost na regionalnoj Ministarskoj konferenciji o telekomunikacijama u Beogradu 20. oktobra 2002. godine;

Zaključaka regionalne Ministarske konferencije o informacionom društvu u Solunu 1. jula 2005. godine;

Deklaracije i akcionog plana Svetskog samita o informacionom društvu u Ženevi 2003. godine.

3

U izradi strategije korišćena su sledeća dokumenta i preporuke EU:

Lisabonska strategija koju je Savet Evrope usvojio na samitu u Lisabonu marta 2000. godine i kojom je postavljen kamen temeljac akcionih planova e-Evropa, koncepta koji predstavlja obavezu kako za zemlje članice unije, tako i za zemlje kandidate za punopravno članstvo;

Akcioni plan e-Evropa+ 2003 Evropske komisije; Akcioni plan e-Evropa 2005 Evropske komisije; Nacrt akcionog plana i2010 Evropske komisije.

Nepostojanje nacionalne strategije za informaciono društvo bi moglo da dovede Srbiju u poziciju da razvoj informacionog društva u domaćim okvirima bude zasnovan na povremenim i delimičnim investicijama u informacione sisteme, uglavnom utvrđenim od strane donatora, što bi imalo za posledicu postavljanje pogrešnih prioriteta, pojedinačne aktivnosti, dupliranje ulaganja, rasipanje energije, neostvarene ili neodržive dobitke, slabe javno ispoljene efekte i malo mogućnosti za širenje dobrih rezultata. Upravo zbog toga manje razvijene zemlje i zemlje u tranziciji u poslednje vreme intenzivno rade na izradi svojih nacionalnih planova za primenu informacionih tehnologija u razvojne svrhe. Više od 90 zemalja u svetu je donelo nekoliko generacija IKT strategija, koje se mogu dosta razlikovati po opsegu, dubini i ambiciji.

Ova strategija će biti uspešno primenjena ako postoji politička volja i svest najviših političkih instanci o važnosti i koristima od razvoja informacionog društva, kao i široka podrška neophodna da se obezbede finansijska sredstva za proces primene. Ciljevi ove strategije mogu se značajno unaprediti i ubrzati kroz međunarodnu i regionalnu saradnju. Ukazivanje na hitnost pripremanja Republike Srbije da se transformiše u informaciono društvo, započeto je definisanjem nacionalne politike za informaciono društvo i nastavljeno kroz pripremu Strategije informacionog društva i odgovarajućeg Akcionog plana. Nema sumnje da se radi o poduhvatu koji zahteva nacionalni angažman uz učešće svih ključnih entiteta u Republici Srbiji, od vlade, preko poslovnog sektora i akademske zajednice, do nevladinih organizacija i dr.

4

SADRŽAJ 1. UVOD 1.1. Zašto je potrebna Nacionalna strategija za informaciono društvo? 1.2. Razvojni koncept informacionog društva 1.3. Razvoj infirmacionog društva 2. INICIJATIVE, PRIORITETI I CILjEVI 2.1. Uvod 2.2. Vizija 2.3. Šta je društvo zasnovano na znanju? 2.4. E-spremnost nasuprot pristupu i korišćenju 2.5. Nacionalna informaciona infrastruktura 2.6. Granska politika i planiranje IKT 2.7. Strategija za reformu javne uprave 2.8. Strategija održivog razvoja 2.9. Milenijumski ciljevi razvoja 2.10. Pitanja za Agencije za pružanje pomoći 3. INSTITUCIONALNI OKVIR ZA RAZVOJ INFORMACIONOG DRUŠTVA

3.1. Uvod 3.2. Funkcije Vlade 3.3. Ciljevi razvoja 3.4. Vladin centar za informaciono društvo 3.5. Savet za informaciono društvo 3.6. Komitet za informaciono društvo 3.7. Forum za informaciono društvo 3.8. Nadzor i procena Nacionalne strategije za informaciono društvo 3.9. Zaključak

4. ZAKONSKI OKVIR 4.1. Uvod 4.2. Harmonizacija sa zakonodavstvom Evropske unije 4.3. Obaveze iz Agende e-JIE i akcionog plana SSID 4.4. Osobenosti srpskog zakonodavnog sistema 4.5 Trenutno stanje u e-zakonodavstvu 4.6. Vizija

5

5. INFORMACIONA INFRASTRUKTURA 5.1. Nacionalna infrastruktura za elektronsku komunikaciju 5.2. Politika komunikacija 5.3. Regulatorni okvir 5.4. Razvoj u telekomunikacijama

5.4.1. Okruženje tehnološke konvergencije 5.4.2. Novi poslovni entiteti 5.4.3. Nove usluge, novo regulatorno okruženje

5.5. Budući tehnološki trendovi 5.5.1. Komunikacija putem fiksnih linija 5.5.2. Bežične komunikacije 5.5.3. Internet sistemi zasnovani na satelitskom prenosu 5.5.4. Zaključak

5.6. Osnovni principi u razvoju nacionalne telekomunikacione infrastrukture 5.6.1. Pristup mrežama i informacijama 5.6.2 Promovisanje konkurencije

5.7. Liberalizacija telekomunikacija 5.7.1 Pozitivne posledice 5.7.2 Kompletiranje institucionalnog okvira 5.7.3 Prioriteti politike 5.7.4 Alternativne mreže 5.7.5. Evoluirajući sadržaji univerzalnog servisa 5.7.6 Zaključci

6. E-UPRAVA 6.1. Uvod 6.2. Ciljevi razvoja

6.2.1. Modernizacija javne uprave 6.2.2. Razvoj nacionalne ekonomije

6.2.3. Veće učešće i angažovanost građana u demokratskim procesima 6.3. Koncept – Vizija 6.4. Proces realizacije e-uprave 6.4.1. Principi realizacije 6.4.2 Metodološki okvir e-uprave 6.4.3. Pokazatelji napretka 6.4.4. Ključni faktori 6.4.5. Strateško partnertstvo ključnih učesnika 6.5. Ključne oblasti delovanja 6.5.1. Planiranje i organizovanje razvoja e-uprave 6.5.1.1. Uspostavljanje institucionalnog okvira 6.5.1.2. Planiranje razvoja e-uprave 6.5.1.3. Razvoj standarda e-uprave 6.5.2. Stvaranje okruženja za razvoj e-uprave 6.5.2.1. Razvoj odgovarajućeg zakonodavstva e-uprave 6.5.2.2. Stvaranje IKT infrastrukture 6.5.2.3. Stvaranje bezbednosne infrastrukture 6.5.2.4. E-plaćanje 6.5.2.5. Stvaranje ljudskih kapaciteta 6.5.2.6. Promovisanje e-uprave 6.5.3. Razvoj elektronskih javnih usluga

6

6.5.3.1. Reinženjering i standardizacija administrativnih procedura 6.5.3.2. Razvoj zajedničkih usluga javnih podataka i komponenti infrastrukture 6.5.3.3. Razvoj javnih usluga uprava–građani i uprava–privreda

7. E-OBRAZOVANjE 7.1. Uvod 7.2. Ciljevi 7.2.1. Kompjutersko opismenjavanje građana da bi postali ravnopravni članovi informacionog društva

7.2.2. Izgradnja obrazovnog sistema koji je prilagođen potrebama informacionog društva

7.2.3. Podsticanje istraživanja i razvoja 7.2.4. Obezbeđenje pristupa informacijama o kulturnom i istorijskom nasleđu 7.3. Vizija 7.4. Ključne oblasti delovanja 7.4.1. Uključivanje široke populacije građana 7.4.2. Uvođenje koncepta naknadnog obrazovanja i učenja tokom čitavog života 7.4.3. Prilagođavanje obrazovnog programa i nastavnog procesa potrebama informacionog društva 7.4.4. Osposobljavanje nastavnih kadrova za moderne oblike nastave 7.4.5. Jačanje kapaciteta za moderno obrazovanje i naučno istraživanje 7.4.6. Podrška kreativnom istraživanju i razvoju 7.4.7. Obrazovanje i kultura podržana kroz nove tehnologije 8. E-ZDRAVSTVO 8.1. Uvod 8.2. Ciljevi 8.3. Vizija 8.4. Ključne oblasti rada 9. E-POSLOVANjE I E-BANKARSTVO 9.1. Uvod 9.2. Koncept – vizija e-poslovanja 9.3. Vlada kao promoter e-poslovanja 9.4. Sprovođenje e-poslovanja 9.4.1. Stvaranje telekomunikacione infrastrukture i povoljnog pristupa internet uslugama 9.4.2. Reinženjering poslovnih procesa 9.4.3. Olakšavanje procesa poslovanja i prihvatanje međunarodno harmonizovanih standarda

9.4.4. Adekvatno rukovođenje kadrovima 9.5. Ključne oblasti delovanja za razvoj e-poslovanja 9.5.1. Podizanje svesti, obuka i obrazovanje 9.5.2. Pristup i infrastruktura 9.5.3. Pravna i regulatorna pitanja 9.5.4. Podrška sektoru preduzeća 9.5.5. Politike specifičnih privrednih grana

7

9.5.5.1. Razvoj IT i drugih sektora 9.5.6. Bankarstvo i elektronska plaćanja 9.5.7. Ostalo 10. RAZVOJ POSLOVNOG SEKTORA INFORMACIONIH I KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA 10.1. Uvod 10.2. Uloga softvera u privrednom razvoju Srbije 10.3. Uloga softvera u razvoju 10.4. Uravnotežavanje izvoza softvera s korišćenjem u zemlji 10.5. Koja je uloga vlade? 10.6. Koji su glavni elementi strategije softverske industrije? 11. NADZOR I PROCENA OSTVARENOG NAPRETKA 11.1. Uvod 11.2. Merni indikatori

8

1. UVOD 1.1. Zašto je potrebna Nacionalna strategija za informaciono društvo? Srbija treba da posveti posebnu pažnju informacionim i komunikacionim tehnologijama (IKT) u svim svojim razvojnim strategijama slično kao što su privredne organizacije shvatile i obradile ulogu IKT u svojim poslovnim strategijama, jer IKT pružaju velike mogućnost i imaju sveopšti uticaj na nacionalne privrede i globalnu konkurentnost. Veliki je izazov ostvariti dobit, smanjiti rizik i ostvariti uticaj IKT kada se imaju u vidu složenost i neizvesnost međusobnih veza IKT, ekonomskog rasta i smanjenja siromaštva. Nacionalna strategija za informaciono društvo (NSID) u Srbiji će imati ulogu da:

Podigne svest, poveća sredstva i podstakne posvećenost radu. Izgradi saveze za političke i institucionalne reforme. Razjasni uloge, izgradi partnerstvo između privatnog i javnog sektora i olakša

učešće svih ključnih aktera, uključujući i nevladine organizacije (NVO). Usmeri postojeća oskudna sredstva na korišćenje IKT za nacionalne prioritete i

pomogne utvrđivanje dinamike dopunskih ulaganja. Upotpuni uticaj tržišta, promoviše društvene primene, omogući lokalnu

inicijativu, osigura zajedničko učenje i omogući širenje uspešnih rešenja. Ukaže na posebne potrebe i snagu važnih delova IKT industrije za izvoz i

konkuretnost privrede. Preusmeri nacionalni sistem inovacija da zadovolji suštinske i dugoročne

tehnološke zahteve IKT (kao tehnologije opšte namene). Ukaže na propuste u koordinaciji, istraži mrežne efekte i obezbedi dopunska

ulaganja za korišćenje IKT kao infrastrukture koja osposobljava i pruža potrebne usluge.

Podizanje svesti. Cilj razvoja nacionalne strategije za informaciono društvo (NSID) u Srbiji jeste podizanje svesti, promovisanje nacionalnog dijaloga, postizanje konsenzusa i podsticanje posvećenosti radu. NSID će pomoći u mobilisanju društvenih i privatnih sredstava kao i okupljanju svih snaga. Podsticajima i motivišućom vizijom, strategija takođe može uputiti pozitivne poruke domaćim i stranim investitorima i aktivistima civilnog društva da iskoriste priliku i mogućnosti koje su stvorene IKT revolucijom. Time će se povećati nada i motivacija. Time će se takođe razjasniti koje mogućnosti za razvoj pruža IKT, i šta treba preduzeti. NSID će ustanoviti one nacionalne prioritete koje treba da podrže donatori i međunarodne organizacije. Izgradnja saveza. NSID u Srbiji može imati ključnu ulogu u izgradnji saveza za reformu. Predstavnici Vlade i privrede mogu uvesti reforme u mnogim oblastima javnog sektora koji su do sada ometali razvoj domaće IKT industrije, izvoz softvera, razmenu podataka, direktna strana ulaganja, itd. Motivišuća

9

vizija će pomoći u prevazilaženju problema monopola u telekomunikacijama, inertnost birokratije i otpor prema promenama. Opasnost da ćemo zaostati za razvijenim svetom, da nećemo moći da učestvujemo u globalnoj privredi zasnovanoj na znanju pomoći će da započnu već zakasnele reforme u obrazovanju. Uz primenu modela uspešnosti i ostvarenje brzih rezultata – putem vremenski dobro isplaniranih pilot projekata u okviru nacionalne strategije – mogli bi se umanjiti strahovi i izgraditi šira osnova za reformu. Razjašnjavanje uloga i odgovornosti. NSID u Srbiji će pomoći u razjašnjavanju uloga i odgovornosti i ubrzati šire učešće svih aktera u procesu definisanja i sprovođenja prioritetnih programa. Ovu strategiju ne treba smatrati isključivo vladinom strategijom. Ona će definisati ulogu Vlade u kreiranju politike i odgovarajućeg institucionalnog okruženja, u promovisanju razvoja IKT industrije, u naznačavanju poslovnih oblasti i podsticanju malih i srednjih preduzeća (MSP) za uvođenje IKT, kao i podršku inicijativama u privatnom i civilnom sektoru. Strategija će definisati ulogu Vlade, privatnog i civilnog sektora, kao i ko će kada imati vodeću ulogu u kojoj oblasti. Usredsređivanje i postavljanje prioriteta. NSID u Srbiji može da pomogne političarima i drugim učesnicima da usredsrede, rangiraju, rasporede i raspodele ulaganja i dopunska pregnuća. Razvoj strategije podstiče partnerstvo za ulaganja. To je posebno važno za e-upravu, strateške informacione sisteme i javne sektore koji zahtevaju veće investicije, institucionalne reforme, javno-privatno partnerstvo, i dugoročno obavezivanje. Slično tome, potrebno je izabrati prioritete za promovisanje pristupa informacionoj infrastrukturi za privredu, građane, škole, vladine agencije, civilno društvo i naučnu zajednicu. Nepostojanje nacionalne strategije u prošlosti je dovelo do povremenih i delimičnih investicija u informacione sisteme, uglavnom utvrđenih od strane donatora, što je imalo za posledicu postavljanje pogrešnih prioriteta, pojedinačne aktivnosti, dupliranje ulaganja, rasipanje energije, neostvarene ili neodržive dobitke, slabe javno ispoljene efekte i malo mogućnosti za širenje dobrih rezultata. Mobilisanje i upotpunjavanje tržišnih snaga. NSID u Srbiji je potrebna da bi se mobilisale i udružile tržišne snage, promovisale društvene primene, omogućila lokalna inicijativa i obezbedilo zajedničko učenje i širenje dobrih rezultata. Nacionalni planeri suočeni su sa dve zablude: prva je samozadovoljni stav da će se „privatni sektor pobrinuti za to“, a druga je pogrešna dihotomija da su incijative na makro nivou osuđene na propast i da samo one inicijative koje se preduzimaju lokalno mogu biti korisne za siromašne. Iskustvo pokazuje da privatni sektor ne ulaže u seoske komunikacije i društvene potrebe u većoj meri ukoliko nema značajnu podršku Vlade, u vidu odgovarajućih nadoknada, istraživanja i razvoja i ostalih inicijativa. Zemlje sa proaktivnim programima i efikasnim partnerstvom sa privatnim sektorom i NVO su bile u mogućnosti da značajno smanje digitalni jaz kao i da unaprede konkurentnost privrede.

10

Širenje rezultata. Većina pilot projekata i lokalnih inicijativa ne mogu dovesti do širenja rezultata bez neprekidne podrške nacionalnih institucija sa neophodnim resursima, oblastima i nivoima delovanja. Lokalne inicijative i pilot programi imaju bitnu ulogu u smanjenju neizvesnosti o mogućnostima primene IKT za rešavanje problema građana i doprinose znanju potrebnom za efektivnu primenu IKT u rešavanju ovih problema. Međutim, širenje ovih rezultata obuhvata mnogo više od ponavljanja ovih poslova samo u većem obimu. Dok usredsređeni napori i čvrsta podrška mogu da olakšaju primenu IKT u lokalnim prilikama, šira primena zahteva političku i institucionalnu reformu i promenu prakse rukovođenja – što će najverovatnije naići na otpor, a potrebna je i nacionalna posvećenost kao i poznavanje procesa širenja i povećavanja najboljih praktičnih rezultata. Korišćenje IKT. Uloga NSID takođe može da se objasni razmatranjem tri mogućnosti za korišćenje IKT: kao industrija ili posebna privredna grana, kao tehnologija za opštu primenu u svim privrednim granama i kao infrastruktura koja omogućava razvoj i pružanje usluga. IKT industriju, a pre svega njen najperspektivniji deo – softversku industriju, karakteriše brz rast i tehnološke promene, male ulazne prepreke, mogućnost globalnog učešća, veliki broj malih preduzeća naročito u zemljama u razvoju, intenzivna međusobna povezanost proizvođača i korisnika, značaj lokalnih korisnika ili domaćeg tržišta, snažni efekti umrežavanja ili efekti klastera i visok intenzitet istraživanja i razvoja. Ove karakteristike traže nacionalne strategije koje usmeravaju i usredsređuju resurse, stimulišu razvoj podsticajne politike i infrastrukture, omogućavaju zajedničko korišćenje objekata, opreme i usluga za male softverske kuće i inkubatore za inovativne preduzetnike, postavljaju standarde i praksu nabavki koja bi omogućila razvoj domaćeg tržišta, podržavaju izvozne promotivne programe da bi se izgradio imidž zemlje i IKT brend, i obezbeđuju podsticaj za direktne strane investicije, finansiranje, preduzetništvo i inovacije. Vlade takođe imaju važnu ulogu u ugovaranju IKT usluga za svoje potrebe od preduzeća putem tendera i ohrabrivanju upotrebe IKT u privatnom sektoru.

Zemlje ne mogu više da se oslanjaju na prodaju opštih dobara, poput jeftine radne snage, kao svoju komparativnu prednost. Zemlje koje su preuzele vodeću ulogu u sprovođenju nacionalnih strategja za IKT i koje su aktivno odabrale segmente IKT industrije za sistematski tehnološki razvoj, širenje i izvoz, imale su najveći ekonomski razvoj. Da bi smanjila rizike i poboljšala korist od izbora IKT industrije za promociju i usredsređene napore, Vlada Srbije će sarađivati sa privatnim sektorom na utvrđivanju tržišnih mogućnosti, sistematskoj proceni trenutnih ograničenja i zajedničkom kreiranju politike i programa za razvoj industrije i korišćenje tržišnih prilika. Koja je uloga NSID u Srbiji u korišćenju IKT kao tehnologije za opštu primenu? Ona će postaviti IKT kao srž svog tehnološkog razvoja, u zavisnosti

11

od zahteva i potencijala koje pruža kao oruđa za ostvarenje konkuretnosti. Tehnologije se razlikuju u zahtevima u pogledu učenja. Pokazalo se da izbor tehnologija koje poseduju veće mogućnosti i širi uticaj, imaju funkcionalno veće koristi za privredu. IKT se razlikuje po tome što je neophodno suštinsko i neprekidno tehnološko učenje da bi se ostvarili potencijali ovog sektora. To, između ostalog, obuhvata lokalizaciju i prilagođavanje, vezu između dobavljača i korisnika, zajedničko učenje i uspostavljanje standarda, velike inovacije i zajedničko ulaganje u komplementarne institucionalne resurse. Organizacije prolaze kroz nekoliko faza da bi iskoristile IKT što konačno vodi ka organizacionoj i poslovnoj transformaciji. NSID će takođe obuhvatiti potrebe za učenjem u upravi da bi zaposleni mogli da koriste ovu tehnologiju pri upravljanju u državnoj upravi. Nažalost, nacionalni sistem inovacija u Srbiji nije adekvatno opremljen za ove zahteve u pogledu učenja koje nameće brza i sveobuhvatna tehnološka revolucija. Koja je uloga nacionalne strategije u korišćenju IKT kao infrastrukture za pružanje usluga i osposobljavanje? Informacione i komunikacione tehnologije karakteriše međuzavisnost i postojanje mrežnih uticaja, i nacionalna strategija za IKT bi trebalo da prevaziđe nedostatke u koordinaciji, pomogne u korišćenju mreža, osigura dodatna sredstva za kadrove i stvori sinergiju između programa. Koordinirano donošenje odluka u javnom sektoru je neophodno za efikasno javno investiranje u zajedničke baze podataka i mreže, kao i za uspostavljanje politike i standarda za IKT u cilju promovisanja zajedničkog koršćenja informacija širom uprave kao i jedinstven pristup informacijama i uslugama. Pošto su vlade, po pravilu, najveći pružaoci informacija i korisnici IKT, koordinisana akcija smanjuje dupliranja pri prikupljanju podataka i investicije u IKT kao i obuku u raznim agencijama. Takođe se resursi usredsređuju na poboljšanje važnosti, kvaliteta i upotrebe informacija. Koordinisana akcija Vlade Srbije može pomoći institucijama da pristupe globalnim javnim dobrima u ovoj oblasti, uključujući standarde i besplatni softver. Rizik od nerealizovanih koristi od investiranja u IKT je posebno velik u kontekstu siromaštva zbog međusobno povezanih uzroka siromaštva i potrebe za dodatnim investicijama. Uloga IKT u smanjenju siromaštva leži u katalitičkom i osnažujućem efektu koji IKT imaju na mogućnost zarade, na zdravstvene i obrazovne usluge kao i pružanje socijalne zaštite. Koristi od IKT se mogu uglavnom ostvariti korišćenjem holističkog prilaza. Plan razvoja IKT za potrebe smanjenja siromaštva mora pratiti i plan razvoja u ostalim sektorima kao što su obrazovanje, zdravstvo i razvoj sela. Reformisanje nacionalnog sistema inovacija. Poseban akcenat u NSID u Srbiji se stavlja na reformu nacionalnog sistema inovacija da bi se promovisalo uvođenje IKT u mala i srednja preduzeća. Proizvodnja i usluge u Srbiji će biti zasnovani uglavnom na MSP. Međutim, uvođenje IKT u mala i srednja preduzeća je obično ograničeno usled nedostatka zajedničke infrastrukture,

12

nedovoljne svesti o važnosti IKT i, između ostalog, slabe sposobnosti za prihvatanje novih tehnologija. MSP se takođe susreću sa problemima izdvojenosti, male produktivnosti i ograničenog pristupa tržištu, finansijama i informacijama tako da imamo paradoks, jer ova preduzeća imaju najslabiji pristup IKT, a mogu imati najviše koristi od primene IKT. Iskustva nacionalnih programa uvođenja IKT ukazuju da ovi programi mogu ubrzati process rasprostiranja IKT i povezivanja MSP u nacionalni i globalni lanac nabavke. Neophodna je koordinacija među korisnicima privatnog sektora kako bi se postavili privredni standardi za poslovanje i na taj način uspostavile zajedničke mreže, baze podataka i usluge koje povećavaju vrednost. Slično tome, Vlada Srbije će raditi sa udruženjima privatnog sektora i NVO na identifikaciji prioritetnih poslovnih oblasti za promociju rasprostiranja IKT u cilju stvaranja partnerstva radi modernizacije javnih usluga.

1.2. Razvojni koncept informacionog društva Sve veća uloga i važnost informacionih i komunikacionih tehnologija u ljudskom društvu je nesumnjivo jedna od najbitnijih karakteristika današnjeg sveta. IKT je inkorporirana u sve nivoe ljudskih organizacionih aktivnosti i u mnogome je uticala na komunikaciju među ljudima. Najočigledniji nedavni primer inovativne moći IKT sektora da omogući ogromne promene jeste razvoj interneta i svetskog veba (World Wide Web, WWW) u poslednjoj deceniji. Značaj informacija u današnjem društvu je naveo mnoge učene ljude i vođe da tvrde da danas živimo u novom „informacionom društvu“, u društvu u kome informacije dominiraju u novim oblicima društvene organizacije. Međutim, ovo kretanje ka „novom društvu“ nije tvrdnja bez osporavanja. Promenu ka informacionom društvu su neki stavili u kontekst „kontinuiteta i diskontinuiteta“. Drugim rečima, rasprava se vodi kada je u pitanju definisanje informacionog društva kao potpuno novog oblika društvene organizacije ili oblika koji je u kontinuitetu s prethodnim modelima društvene organizacije. Međutim, ova razlika u shvatanju stvaranja informacionog društva nije jednostavna. Postoji ogromna razlika u shvatanju, pošto različiti teoretičari pridaju manje ili više važnosti ulozi informacionih tehnologija i aktivnosti u oblikovanju modernog sveta. Ono što iznenadi prilikom čitanja literature o informacionom društvu jeste da mnogi autori koriste nedovoljno razvijene definicije tematike o kojoj pišu. Oni pišu o određenim karakteristikama informacionog društva, ali su neobično nejasni kada su u pitanju operativni kriterijumi. Pošto žele da daju smisao promenama u oblasti informacija, oni se trude da to objasne putem različitih oblika ekonomske proizvodnje, novih oblika društvenih odnosa, inovativnim procesima u proizvodnji bilo čega. Međutim, vrlo često zaboravljaju da objasne na koji način i zašto je informacija postala centralno pitanje danas, zaista toliko kritična da nas uvodi u novu

13

vrstu društva. Zaista, šta to čini informaciju toliko bitnom da mnogi naučnici smatraju da se ona nalazi u srži modernog doba? Možemo da razlikujemo pet definicija informacionog društva, a svaka od njih predstavlja kriterijum za identifikaciju novog.

1. Tehnološki. Veliki napredak u obrađivanju, skladištenju i prenošenju informacija doveo je do primene informacionih tehnologija u svim segmentima društva. Ovo je uslovilo preokret i promene u socijalnoj sferi, društvenoj praksi i strukturama društva.

2. Ekonomski. Informacije imaju izrazitu tendenciju da privredu menjaju u

informacionu privredu, ili privredu znanja, i stvaraju takozvane industrije znanja. Njihov doprinos ekonomskom razvoju zemalja raste ubrzano, što uzrokuje probleme kad se u informacijama intenzivnim ekonomskim sektorima stvaraju nove kategorije.

3. Profesionalni. Raste broj i značaj profesija vezanih za informacione

tehnologije, i odgovarajućih radnika, dok se broj profesija koje imaju veze s poljoprivredom i manuelnim radom smanjuje. Problemi koji se ovde javljaju posledica su produbljivanja klasnih podela uzrokovanih nejednakom raspodelom informacija.

4. Prostorni. Ograničenja uzrokovana mestom i vremenom gube smisao s rastom

računarskih mreža, takozvanog informacionog autoputa i globalnih komunikacionih mreža.

5. Kulturni. Uticaj novih medija postaje sve izraženiji i sve značajniji u

svakodnevnom životu, pošto se kultura i stvara i koristi preko medija. Problemi koji su time stvoreni vezani su za nove dimenzije, ili definicije, stvarnosti u odnosu na prividnu (virtuelnu) stvarnost, simultanost, simulacije itd.

Ovi kriterijumi ne isključuju jedni druge, mada teoretičari ističu jedne ili druge pojedinačne faktore kada predstavljaju određeni scenario. Međutim, zajedničko za sve ove definicije je ubeđenje da kvantitativne promene u informacijama dovode do uspostavljanja kvalitativno nove vrste društvenog sistema, informacionog društva. Na taj način sve definicije su rezultat skoro istog rasuđivanja: danas imamo više informacija, pa zato imamo informaciono društvo. Postoji i šesta definicija informacionog društva koja se razlikuje po tome što se ne tvrdi da danas ima više informacija (to je očigledno), već da je karakteristika informacija takva da je ona promenila naš način života. Ovde se tvrdi da je teorijsko znanje/informacija u biti našeg ponašanja danas. U ovom informacionom društvu, mada je možda bolji termin društvo zasnovano na znanju, iz očiglednih razloga jer predstavlja više od nagomilanih pojedinačnih informacija, stvari se organizuju i

14

predstavljaju na način kojim se prioritet daje teoriji. Teoretskim znanjem se smatra znanje koje je apstraktno, može se uopštiti i kodifikovano je u medijima na ovaj ili onaj način. Ono je apstraktno zato što se ne može direktno primeniti na datu situaciju, može se uopštiti u meri u kojoj je relevantno izvan određenih okolnosti, i predstavljeno je u oblicima kao što su knjige i časopisi, televizijskim emisijama i obrazovnim kursevima. Može se reći da teorijsko znanje ima ključnu ulogu u današnjem društvu, za razliku od prethodnih epoha kada je bilo dominantno praktično i konkretno znanje. Sve ove teorije pružaju širi smisao za razumevanje informacione revolucije koja se odigrava u današnjem svetu. 1.3. Razvoj informacionog društva Bez obzira na to da li zaista živimo u novom informacionom društvu, ostaje činjenica da IKT i rad vezan za informacije imaju značajnu ulogu u društvenim promenama. Pored društvenih teoretičara, svetske vlade i međunarodni organi kao što su Evropska unija (EU) i Ujedinjene nacije (UN), bili su uključeni u debatu i razvoj „informacionog društva“. Evropa U 1994. i 1995. godini veliki broj državnih organa u Evropi je izradio planove i politiku rada za razvoj elektronske komunikacije u svojim društvima. To su, na primer, uradile Velika Britanija, Francuska, Holandija, Švedska, Danska, Norveška i Finska. Na transevropskom nivou, dokument Evropske unije o razvoju i konkurentnosti i takozvani Bangemanov izveštaj su izdati 1993. i u leto 1994. godine. Vizija evropskog informacionog društva je ojačana razmatranjem aktuelnih inicijativa koje spadaju u četiri kategorije: (1) informacioni autoputevi, (2) međusobno povezane unapređene mreže, (3) opšte elektronske usluge i (4) telematičke aplikacije. Bangemanov akcioni plan (1994) je predložio sledeće prioritete: (1) promovisanje upotrebe informacionih tehnologija, (2) pružanje osnovnih transevropskih usluga, (3) stvaranje odgovarajućeg zakonodavstva, (4) obučavanje za nove tehnologije i (5) poboljšanje industrijskog i tehnološkog načina rada. U ovom planu je promovisanje korišćenja informacionih i komunikacionih tehnologija bilo povezano s podsticanjem telerada, korišćenjem javnih usluga putem telematskih aplikacija i većim učešćem korisnika u izradi i sprovođenju tehnoloških politika. Bangemanov akcioni plan (1994) je uspešno postavio prvi zvanični okvir za politiku razvoja informacionog društva Evropske unije. Evropska unija je 2000. godine za države članice odredila razvojne ciljeve nazvane „Lisabonska strategija“. Ona obuhvata ciljeve i strategije čiji je cilj „priprema za tranziciju u privredu i društvo koji su zasnovani na znanju, uz bolju politiku rada za informaciono društvo i istraživanja i razvoj“. Izgradnja „informacionog društva“ je za

15

EU u direktnoj vezi sa raspoloživošću i dostupnošću IKT građanima, organizacijama i čitavom društvu. Glavni fokus EU je na IKT i povećanju infrastrukture i povezanosti. EU je diskusiju o informacionom društvu prihvatila kao jednu od politika za proširenje infrastrukture i jačanje jedinstva država članica. E-Evropa je lansirana decembra 1999. godine, kako bi EU osigurala sve koristi od promena koje donosi informaciono društvo. Glavni ciljevi e-Evrope su da svakog građanina, svaki dom i školu, sva preduzeća i administraciju približe digitalnom dobu i omoguće im pristup internetu. Plan je da se stvori digitalno pismena Evropa koju podržava preduzetnička kultura koja je spremna da finansira i razvija nove ideje. E-Evropa takođe želi da osigura da čitav proces bude društveno uključiv, da se izgradi poverenje korisnika i doprinese društvenom jedinstvu. Nakon ovoga je juna 2000. godine usledio akcioni plan e-Evropa 2002, sa kojim su se složili šefovi država i vlada u Feiri, i kojim su postavlljene smernice za postizanje ciljeva razvoja informacionog društva u članicama Evropske unije. Nadogradnja je realizovana na savetovanju u Sevilji (21. juna 2002.) gde su šefovi država prihvatili dopunjene ciljeve akcionog plana komisije za e-Evropu 2005. kao „važan doprinos naporima EU da se stvori konkurentna privreda zasnovana na znanju“, i pozvali su „sve institucije da osiguraju potpunu primenu do kraja 2005.“ Dok se ne postignu ciljevi e-Evrope, prioriteti EU će i dalje biti fokusirani na čvrst zakonski okvir za zajedničke komunikacione usluge i e-trgovinu, inovativne i kvalitetne sadržaje za nove interaktivne usluge i obučavanje ljudi. Da bi se postigli gore navedeni ciljevi, akcioni plan e-Evropa je postavio skup ključnih akcionih tačaka:

Širokopojasni pristup: omogućavanje brzog pristupa internetu po niskim cenama, prvenstveno preko telefonskih linija (DSL) ili kablova, ali i preko bežične tehnologije (3G mobilnih telefona, Wi-Fi) ili čak preko satelita, koji će biti zagarantovani adekvatnom primenom poslednjeg seta zakona EU.

Bezbednost: elektronske mreže se moraju osigurati od hakera i virusa i moraju biti dovoljno bezbedne da bi se izgradilo poverenje klijenata u elektronsko plaćanje, pitanje bezbednosti se mora uravnotežiti sa mogućom povredom privatnosti građana.

E-uključivanje: osigurati da je informaciono društvo dostupno najvećem delu stanovništva, bez obzira na geografske i socijalne razlike.

E-uprava: približiti javnu upravu građanima i privredi obezbeđivanjem modernih javnih usluga putem interneta do 2005. – uglavnom preko brzih internet priključaka (širokopojasni pristup).

E-učenje: prilagoditi obrazovni sistem i obučavanje u EU privredi zasnovanoj na znanju i digitalnoj kulturi.

E-zdravstvo: obezbediti elektronske zdravstvene usluge koje su korisnički nastrojene i informacije za pacijente i zdravstvene radnike širom Evrope.

16

Glavno pitanje u ovoj tački je uvođenje infrastrukture za zdravstvenu zaštitu, prevenciju bolesti i zdravstveno obučavanje preko interneta.

E-poslovanje: stimulisanje razvoja e-trgovine (kupovina i prodaja putem interneta) i s time tesno povezana reorganizacija poslovnih procesa korišćenjem digitalne tehnologije. E-Evropa predlaže usvajanje zakona o e-trgovini i promovisanje samoregulisanja, uspostavljanje elektronskog tržišta za javne nabavke i ohrabruje MSP da „postanu digitalna“.

Na evropskoj ministarskoj konferenciji održanoj u Varšavi 11–12. maja 2000. godine, zemlje centralne i istočne Evrope su usvojile ciljeve koje su EU-15 postavile u Lisabonu. Dogovoreno je da se suoče sa izazovima koje su EU-15 postavile sa e-Evropom i da se pokrene „akcioni plan nalik e-Evropi“ od strane i za zemlje kandidate, kao dodatak političkoj posvećenosti EU, kako bi se proširila osnova za postizanje ambicioznih gore navedenih ciljeva. Februara 2001. Evropska komisija je pozvala Kipar, Maltu i Tursku da se pridruže zemljama kandidatima u definisanju akcionog plana. Kao i e-Evropa, akcioni plan e-Evropa+ ima za cilj da ubrza reformu i modernizuje privrede zemalja kandidata, ojača izgradnju sposobnosti i institucija, poboljša opštu konkurentnost, i omogući akcije posvećene konkretnim problemima zemalja kandidata. U cilju lakšeg upoređivanja i razmene informacija ne samo među zemljama kandidatima već i sa državama članicama Evropske unije, aktivnosti su koncentrisane na ista tri glavna cilja koja su utvrđena u e-Evropi i usvojeni su isti indikatori koje je EU-15 izabrao za praćenje i upoređivanje napretka. Međutim, zemlje kandidati shvataju da je za potpuni uspeh preduzetih akcija neophodno ubrzati efektivno uvođenje i primenu evropskih pravnih tekovina (acquis communautaire) u oblastima koje se odnose na informaciono društvo. Rezultat toga je uključivanje dodatnog cilja specifičnog za zemlje centralne i istočne Evrope koji se odnosi na postavljanje kamena temeljca za informaciono društvo u njihovim privredama. Ostvarenje sledećih ciljeva e-Evrope+ može se značajno ojačati i ubrzati putem prekogranične i međunarodne saradnje:

1. Ubrzati postavljanje kamena temeljca za informaciono društvo.

o Ubrzati obezbeđivanje pristupačnih komunikacionih usluga za sve. o Prenos i sprovođenje acquisa koji je relevantan za informaciono društvo.

2. Jeftiniji, brži i siguran internet

o Jeftiniji i brži pristup internetu . o Brži internet za istraživače i studente. o Sigurne mreže i smart kartice.

17

3. Ulaganje u ljude i znanja

o Evropska omladina u digitalnom dobu. o Rad u oblasti privrede zasnovane na znanju. o Učešće svih u privredi zasnovanoj na znanju.

4. Stimulisanje upotrebe interneta

o Ubrzavanje e-trgovine. o Uprava na mreži: elektronski pristup javnim službama. o Zdravstvo na mreži. o Evropski digitalni sadržaj za globalnu mrežu. o Inteligentni sistem prenosa o Životna sredina na mreži.

Evropska komisija je 1. juna 2005. godine lansirala petogodišnju strategiju „Evropsko informaciono društvo 2010“ (i2010) kako bi osnažila rast i otvorila radna mesta u oblasti informacionog društva i industrije medija. Inicijativa i2010 je sveobuhvatna strategija za modernizaciju i postavljanje svih instrumenata poslovne politike EU kako bi ohrabrili razvoj digitalne privrede: zakonskih instrumenata, istraživanja i partnerstva s industrijom. Komisija će posebno promovisati širokopojasne i sugurne mreže velike brzine koje nude bogat i raznovrstan sadržaj u Evropi. U svojoj inicijativi i2010, Komisija ističe tri prioriteta politike rada:

Stvaranje otvorenog i konkuretnog tržišta za informaciono društvo i medijske usluge u EU. Da bi podržala tehnološko približavanje uz „približavanje politike“, Komisija će predložiti: efikasnu politiku upravljanja frekventnim spektrom u Evropi (2005), modernizaciju pravila o uslugama audiovizuelnih medija (krajem 2005); ažuriranje zakonskog okvira za elektronske komunikacije (2006), strategiju za sigurno informaciono društvo (2006), i sveobuhvatni pristup za efektivno i međuoperativno upravljanje digitalnim pravima (2006–2007).

Povećanje ulaganja EU u istraživanje informacionih i komunikacionih

tehnologija za 80%. Evropa zaostaje u istraživanju IKT ulažući samo 80 evra po glavi stanovnika u poređenju sa Japanom koji ulaže 350 evra i SAD koje ulažu 400 evra. Inicijativa i2010 utvrđuje mere za veće ulaganje u istraživanje IKT da bi se tako ostvarila veća dobit, npr. transevropski demostracioni projekti kojima se testiraju predviđeni rezultati istraživanja i bolja integracija malih i srednjih preduzeća u istraživačke projekte EU.

Promovisanje sveobuhvatnog evropskog informacionog društva. Da bi se

prevazišao jaz između „onih koji imaju i onih koji nemaju“ u informacionom

18

društvu Komisija će predložiti: akcioni plan o uslugama e-uprave usredsređene na građane (2006); tri vodeće inicijative IKT za ‚kvalitet života‛, tehnologija za starije osobe, inteligentna vozila koja su pametnija, sigurnija i čistija, i digitalne biblioteke koje će omogućiti da multimedijska i višejezička evropska kultura bude dostupna svima. (2007); i aktivnosti na prevazilaženju geografske i društvene „digitalne podele“ što je vrhunac u evropskoj inicijativi o e-sveobuhvatnosti (2008).

Inicijativa i2010 je prva inicijativa Komisije koja će biti usvojena prema obnovljenoj Lisabonskoj strategiji EU. Inicijativa je usredsređena na sektor privrede EU koji najviše obećava: IKT čini 40% evropskog povećanja produktivnosti i 25% rasta bruto domaćeg proizvoda EU. Države članice treba da odrede prioritete nacionalnih informacionih društava u svojim nacionalnim programima reformi sredinom oktobra 2005. godine kako bi doprinele ispunjavanju ciljeva i2010. Region jugoistočne Evrope Zemlje jugoistočne Evrope su aktivne na regionalnom nivou i bave se uvođenjem i razvojem IKT u okviru Inicijative elektronska jugoistočna Evropa Pakta za stabilnost u jugoistočnoj Evropi (e-JIE) sa ciljem da odgovore na izazove koje donosi razvoj informacionog društva, iskoriste sve potencijale koje pruža moderna IKT i povećaju mogućnost integracije svojih privreda u svetsko tržište. Inicijativa elektronska jugoistočna Evropa je lansirana na sastanku drugog Radnog stola Pakta za stabilnost u Istanbulu oktobra 2000. godine. Zvanično je konstituisana januara 2001. Regionalno vlasništvo nad Inicijativom u skladu s politikom Pakta za stabilnost je realizovano u praksi kada je Srbija i Crna Gora preuzela ulogu predsedavajućeg od Švedske marta 2002. i kada je uspostavljen Sekretarijat Inicijative u sarajevskoj kancelariji UNDP. Ciljevi inicijative e-JIE su sledeći:

bolja integracija zemalja jugoistočne Evrope u svetsku privredu zasnovanu na znanju

podrška zemljama u regionu u razvoju informacionog društva, uključujući postavljanje standarda, korišćenje najboljih primera iz prakse i prenos znanja

stvaranje odgovarajućih institucija za izgradnju informacionog društva za sve, u skladu s politikom rada EU

koordinacija i podrška regionalnih projekata IKT u različitim oblastima kao što su e-poslovanje, e-uprava i e-obrazovanje.

Na konferenciji Telekomunikacije za razvoj koja je održana u Beogradu 29. oktobra 2002. godine, zemlje jugoistočne Evrope (Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, BJR Makedonija, Moldavija, Srbija i Crna Gora) prihvatile su i potpisale međunarodni sporazum „Agenda e-JIE za razvoj informacionog društva“ (Agenda e-

19

JIE), kao osnovni dokument za razvoj informacionog društva u ovom regionu. Ovaj sporazum je u skladu s akcionim planovima e-Evropa 2002 i 2005 i planom e-Evropa+ za zemlje kandidate i predstavlja potvrdu spremnosti zemalja jugoistočne Evrope da rade na razvoju informacionog društva u skladu s razvojnim procesima IT u Evropi. Ovaj dokument su takođe prihvatile zemlje članice Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi (SEECP) marta 2003. godine na samitu održanom u Beogradu. Kao što je definisano u Agendi e-JIE, zemlje jugoistočne Evrope će preduzeti konkretne akcije uz uvažavanje lokalnih ograničavajućih faktora u sledećim oblastima:

usvajanje politike rada i strategije za informaciono društvo; usvajanje i primena zakonske infrastrukture za informaciono društvo u skladu

sa acquis communitaire postavljenim u zemljama Evropske unije; uspostavljanje regionalne saradnje i državnih mehanizama za sprovođenje; i promovisanje informacionog društva za razvoj.

Očekivani rezultat Agende e-JIE za razvoj informacionog društva je jača politička podrška u samim zemljama jugoistočne Evrope, a zatim i u zemljama EU i ostalom delu sveta za podršku razvoju IKT, kako bi se osigurala realizacija postavljenih ciljeva u praksi. Na Regionalnoj ministarskoj konferenciji o informacionom društvu, održanoj u Solunu od 30. juna do 1. jula 2005, zemlje jugoistočne Evrope su analizirale dosadašnji napredak postignut u okviru inicijative e-JIE Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope i razgovarale o nastavku akcija definisanih Agendom e-JIE kao zajedničkim akcionim planom za razvoj informacionog društva u ovom regionu, ali i kao preduslovom za dublju integraciju regiona jugoistočne Evrope u evropske tehnološke i razvojne trendove. Uvažavajući složenost nekih zadataka obuhvaćenih Agendom e-JIE, zemlje jugoistočne Evrope su na Ministarskoj konferenciji u Solunu definisale nove vremenske okvire za njhovu realizaciju kako sledi:

OBAVEZA NOVI ROK Usvajanje nacionalnih strategija za razvoj ID na osnovu zajedničkih uputstava koje je pripremila radna grupa e-JIE

decembar 2005.

Osnivanje kabineta ili ekvivalentnog organa za razvoj ID na osnovu jedinstvenog opisa rada koji je pripremila radna grupa e-JIE

mart 2006.

Zakonski okvir za e-potpis mart 2006. Zakonski okvir za e-trgovinu mart 2006. Zakon o sajberkriminalu jun 2006. Zakon o telekomunikacijama jun 2006. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti jun 2006.

20

Uviđajući potrebu da se Agenda e-JIE uskladi s novim ciljevima postavljenim u inicijativi i2010 i dokumentima Svetskog samita o informacionom društvu, i uzimajući u obzir okolnosti i prioritete u regionu i u pojedinim zemljama, zemlje jugoistočne Evrope su se takođe složile da radna grupa inicijative e-JIE treba da pripremi predlog Agende+ e-JIE koji će biti usvojen na sledećoj Ministarskoj konferenciji o informacionom društvu u jugoistočnoj Evropi. Ministarska konferencija koja je održana u Grčkoj je takođe bila prilika za zemlje jugoistočne Evrope i za Grčku i Rumuniju da potpišu Memorandum o razumevanju o pokretanju Inicijative za razvoj širokopojasnih mreža u jugoistočnoj Evropi (bJIE). Glavni ciljevi ove inicijative su sledeći: 1) promovisanje integralnih veza u sektoru elektronskih komunikacija između zemalja u regionu jugoistočne Evrope, sa ciljem da se ojačaju sposobnosti i mogućnosti na obe strane, 2) realizacija zajedničkih interesa u unapređivanju razvoja investicija, zajedničkih projekata, razvoja tehnologije i tržišta u sektoru elektronskih komunikacija, 3) razvoj jedinstvenog tržišta širokopojasnih mreža u regionu koje će u potpunosti biti povezano s evropskim i svetskim mrežama, 4) primena programa i tehnološke i industrijske saradnje čiji je cilj negovanje poslovnih partnerstava između zemalja jugoistočne Evrope. Opseg saradnje između zemalja koje učestvuju u inicijativi bJIE će obuhvatiti sledeće oblasti u vezi s širokopojasnim pristupom:

postavljanje ustavnih i zakonskih ciljeva i okvira u skladu s uputstvima Evropske unije i globalnim standardima;

povećana tražnja koja vodi ka razvoju širokopojasnog pristupa; procena tehnologija za širokopojasni pristup i najbolje međunarodne prakse; razvoj znanja putem programa razmene i preko sponzorisanja konferencija,

programa obučavanja i seminara u oblasti širokopojasnih tehnologija i usluga; pravovremene planirane aktivnosti na investiranju u širokopojasni pristup koji će rezultirati stvaranjem svesti, povećanjem interesovanja među građanima i podrškom MSP da učestvuju u ovakvim inicijativama;

bavljenje problemima tržišta koji su van domašaja mera politike; obezbeđenje podsticaja privatnom sektoru da učestvuje u razvoju

širokopojasnog pristupa, naročito u seoskim i udaljenim oblastima; praćenje napretka i blagovremeno izveštavanje; i formulacija dogovorenih regionalnih projekata koji se mogu finansirati iz

fondova EU ili drugih dostupnih izvora sredstava. Ostale svetske vlade i međunarodni organi U drugim delovima sveta dobro je poznata inicijativa Klinton-Gor o informacionim superautoputevima i stvaranju nacionalne informacione infrastrukture, kao i planovi u Japanu, Singapuru i Južnoj Koreji. Pored toga, Kanada i Australija su napravile sopstvene nacionalne planove kao i neke zemlje u razvoju u Aziji, npr. Malezija,

21

Tajland i Filipini. Pored toga, na sastanku G7 koji je održan u Briselu februara 1995. bilo je reči o tome i osnovana je Komisija za globalnu informacionu infrastrukturu na osnovu privatne inicijative. Zadivljujuća je činjenica da je toliko zemalja i međunarodnih institucija istovremeno razrađivalo planove i programe za korišćenje mogućnosti IKT koje su tada bile u procesu razvoja. Komisija Ujedinjenih nacija za razvoj nauke i tehnologije u svojoj značajnoj studiji od 1996. godine „Društvo zasnovano na znanju: informaciona tehnologija za održivi razvoj“, predložila je da zemlje u razvoju formulišu nacionalne IKT strategije. Od tada, druge međunarodne institucije, DOT Grupa G-8 i IKT operativna grupa UN su ponovo istakle ovaj predlog i rezultat toga je da je tada najveća grupa zemalja u razvoju postala svesna koliko su bitne nacionalne IKT strategije. Ujedinjene nacije su preko UNESCO-a, bile uključene u koncept informacionog društva nekoliko decenija, posebno sa izveštajem Makbrajdove komisije 1980. godine. Međunarodna komisija za studiranje komunikacionih problema, ili takozvana Makbrajdova komisija, koju je finansirao UNESCO, izdala je 1980. godine izveštaj pod nazivom „Mnogo glasova, jedan svet: komunikacije i društvo, danas i sutra“. Izveštaj se bavi raznim temama, cenzurama, koncentraciji vlasništva u medijima, slobodi i odgovornosti štampe itd. UNESCO, kao sponzorska agencija, je odlučio da kao osnovno pravo posebno istakne „komunikacije“, a ne „informacije“. Nacionalni strateški planovi za primenu IKT za razvoj su se naročito umnožili u poslednjih nekoliko godina u manje razvijenim zemljama i zemljama u tranziciji. Međunarodne organizacije su već više godina promovisale izradu takvih strategija kao način usredsređivanja ograničenih resursa i korišćenja potencijala sinergije. Međunarodna unija za telekomunikacije (MUT) i Program Ujedinjenih nacija za razvoj (United Nations Development Program, UNDP) specijalizovale su svoje osoblje za pomoć zemljama koja rade na izradi ovih strategija. G-8 DOT, i njen UN naslednik, IKT operativna grupa UN, istakle su značaj sveobuhvatnih nacionalnih strategija za delotvorno integrisanje i primenu IKT. Jedna od sedam radnih grupa DOT Grupe je bila usredsređena na nacionalne strategija IKT za razvoj i promovisanje inicijativa koje bi pokrenule taj proces. IKT operativna grupa UN je nastavila da ističe značaj toga u svojoj radnoj grupi 2, koja je sa UNDP sponzorisala niz regionalnih okupljanja zemalja koje su izradile plan nacionalne strategije ili su u procesu izrade. McConnell International procenjuje da sada ima više od 70 zemalja koje imaju nacionalne e-strategije ili planove za IKT za razvoj. UNDP smatra da ih ima 90 i da se taj broj i dalje povećava. Ustvari, mnoge zemlje su donele više generacija IKT strategija, mada se mogu dosta razlikovati po opsegu, dubini i ambiciji kao i do koje mere odražavaju političku volju i podršku neophodnu za finansiranje i sprovođenje Još jedan pokušaj od strane Ujedinjenih nacija da istakne koliko su bitna pitanja u vezi sa informacijama i komunikacijama može se naći na Svetskom samitu o informacionom društvu (SSID). SSID se može smatrati nastavkom ideje EU o

22

informacionom društvu, pošto se na samitu ova ideja koristi za „svetsku zajednicu“, a akcenat je stavljen na IKT i širenje infrastrukture. Ovaj samit, koji su organizovale UN zajedno sa Međunarodnom unijom za telekomunikacije održava se u dve faze. Prva faza je održana u Ženevi decembra 2003. godine, a druga faza će se održati u Tunisu u novembru 2005. godine. Među učesnicima Samita nalaze se članovi vlada, privatnog sektora, kao i predstavnici građanskog društva. Prva faza Samita je donela Deklaraciju o principima i Akcioni plan „informacionog društva“, što su standardni dokumenti konferencija čiji su ko-sponzor Ujedinjene nacije. SSID je deo debate o informacionom društvu, koja je trenutno u toku, a struktura mu je prema modelu samita Ujedinjenih nacija, koji predstavlja pojavu iz perioda nakon hladnog rata, inaugurisanu 1992. godine na Samitu Zemlje u Rio de Žaneiru. Druga faza samita biće organizovana u Tunisu u novembru 2005. godine, gde se očekuje da će biti postignut napredak u ispunjavanju ciljeva iz prve faze, kao i da će se nastaviti sa daljim radom. SSID je prvi samit Ujedinjenih nacija koji se održava u dve faze. Što se tiče SSID, MUT je preuzela inicijativu u organizovanju Samita, postavila je „informaciju“ iznad „komunikacije“, i daje joj primarni značaj. SSID se stoga može posmatrati kao skretanje od međunarodnog akcenta na „komunikaciji“ ka akcentu na „informaciji“. Takođe, SSID predstavlja mnogo ambiciozniji projekat, jer je prvi veći samit ove vrste koji se bave isključivo pitanjima informacija. MUT trenutno predstavlja najširi međunarodni forum iz oblasti IKT upravljanja, koji u svom članstvu ima vlade zemalja, privatni sektor i organizacije iz građanskog društva. MUT ima i najširi spektar funkcija iz oblasti IKT upravljanja za jednu međunarodnu organizaciju i uključuje regulisanje satelitskih orbitalnih pozicija kao i regulativu vezanu za spektar radio frekvencija. U teoretskom okviru međunarodnih režima, MUT je bila i osnova za formiranje jednog izuzetno uspešnog međunarodnog telekomunikacionog režima. Ovaj režim je doprineo stvaranju „pravila igre“ u telekomunikacijama, kao i mehanizama za kolektivno donošenje odluka i sprovođenje pravila. Odluka MUT da sponzoriše SSID može se posmatrati kao dobra prilika da MUT utiče na debatu o širem spektru pitanja koja se tiču IKT i razvoja. Promene u svetu, u smislu globalizacije i narastajuće svesti o „informacijskom dobu“ predstavljaju izazov za način upravljanja MUT, imajući u vidu prelazak na režim globalne informacione infrastrukture / globalnog informacionog društva (GII/GID). Izgleda kao da MUT koristi SSID kao deo tekućih napora da se definiše novi informacioni režim i da mu se da novi značaj u svetu koji se globalizuje veoma brzo i koji je prepun informacija. Što se tiče Ujedinjenih nacija, one imaju ulogu moderatora u stvaranju „informacionog društva koje će biti usmereno ka ljudima, orijentisano ka razvoju i koje će imati sveuključujući pristup“ (iz Deklaracije o principima, 2003). Ono što je u osnovi Samita jeste nastojanje da informaciona tehnologija bude u funkciji unapređenja ljudskog i društvenog napretka, kao i da se ostvare Milenijumski ciljevi Ujedinjenih nacija. Sponzorisanjem ovog Samita, UN i MUT prihvataju činjenicu da danas postoji novi oblik informacionog društva.

23

2. INICIJATIVE, PRIORITETI I CILjEVI 2.1. Uvod Informaciona i komunikaciona tehnologija je, po mnogo čemu, jedinstvena tehnologija. Ona ima karakteristike tehnologije ‚praga‛, s potencijalom da brzo promeni čitavu strukturu društva i preoblikuje način na koji je organizovana naša privreda. Kada društvo bude transformisano iz industrijskog na privredu koja se zasniva na informacijama, problemi industrijskog društva neće nestati, jer će većina delova tog društva još uvek postojati, makar i u drugom obliku. Informaciono društvo će biti povezano sa industrijskim društvom na isti način kao što je industrijsko društvo povezano s poljoprivrednim društvom. Uticaj IKT se mora posmatrati u veoma širokom smislu, od promena u kulturi prouzrokovanih novim tehnologijama, do pojave novih mogućnosti za oblikovanje nove privrede u kojoj modeli proizvodnje i potrošnje izgledaju suštinski drugačije. Da situacija bude još složenija, razvoj IKT će takođe dovesti do stvaranja novih ekonomskih, pravnih i kulturnih „metaizazova“. Ne samo da će društvo morati da nauči da razmišlja na novi način prilikom upotrebe IKT, nego će postojeći učesnici, institucije i privredne grane morati da izvrše svoju unutrašnju reorganizaciju. Neki od ovih učesnika će morati da napuste oblasti kojima su dominirali, a drugi će, pak, morati da prošire krug svojih obaveza – i ono što je izvesno jeste to da će biti potrebno stvoriti nove institucije i mreže u toku ovog procesa. Pošto je brzina promena velika, biće jako važno da se preduzimaju fleksibilne mere i dozvoli razvoj novih ideja. U isto vreme, period brzih promena može da uplaši i ljude i institucije i natera ih da zauzmu odbranbene položaje, što bi moglo da znači vraćanje na stare, dobro poznate načine razmišljanja i rada. Ovo dovodi do izazovne situacije gde će se potreba za novim načinom razmišljanja i novim načinom rešavanja problema sukobiti sa grupama koje će nastojati da sačuvaju svoje interese, plašeći se gubitka uticaja u društvu koje će imati nova pravila ponašanja i nove ciljeve. 2.2. Vizija Pozitivan ishod za Srbiju zavisiće od odluka koje budu danas donesene. Pre završetka prve decenije ovog milenijuma, moći ćemo da vidimo da li će primena IKT biti održiva, ili će njom prevashodno upravljati uticajne grupe u cilju svoje sopstvene, kratkoročne koristi. Istorijski gledano, posledice aktivnosti čovečanstva često su bile ograničene u vremenu i prostoru. Implikacije mnogih naših aktivnosti danas su od presudnog značaja i prostiru se daleko u budućnost. IKT je dovela u centar pažnje mogućnost

24

razvoja novih, inovativnih oruđa za suočavanje sa ovim izazovima i mogućnostima. IKT, ako se koristi na pravi način, može doprineti i razvoju globalne etike, tako što će nam pružiti informacije o posledicama naših aktivnosti, pomoći da se ponašamo u skladu sa svojim vrednostima i što će stvoriti jednu novu vrstu transparentnosti gde će svet moći da vidi koji je naš doprinos čovečanstvu. Ovo bi moglo da stvori novi standard koji će pomoći u rešavanju pitanja fizičkog sveta kroz medijum koji postoji u virtuelnom svetu. Na taj način, spajanjem digitalnog sa fizičkim, vizionarskog sa konkretnim, etičkog sa praktičnim, dugoročnog sa kratkoročnim, mogli bismo da stvorimo okvir za srpsko održivo društvo zasnovano na znanju. Naša vizija je da će Srbija uzeti aktivnu ulogu:

U ekološki održivom društvu zasnovanom na znanju, u kome se informacione tehnologije koriste da dematerijalizuju našu proizvodnju i potrošnju na način koji vodi znatnom smanjenju potrošnje resursa od strane društva. Fizički saobraćaj će biti znatno zamenjen virtuelnim saobraćajem, a štampani dokumenti elektronskim. Istovremeno, tehnološka oruđa se prave tako da njihova proizvodnja i upotreba imaju minimalan uticaj na životnu sredinu, iako će milijarde naprava biti u upotrebi. Informaciona tehnologija će takođe biti i sredstvo kojim će se nadgledati i procenjivati stanje i razvoj prirodne životne sredine.

U socijalno održivom društvu zasnovanom na znanju, gde svi imaju ravnopravan pristup informacijama. Digitalnim podelama će biti kraj i svi ljudi će imati i pristup znanju i praktičnu mogućnost da koriste informacione tehnologije. Ovo podrazumeva dobijanje informacija sa mreže (veba), ali i mogućnost za korisnike da distribuiraju svoj sopstveni rad, ili mišljenje. Tako bi informacione tehnologije mogle da budu glavno sredstvo za uspostavljanje ravnoteže, ne samo u virtuelnom, nego i u stvarnom svetu.

U ekonomski održivom informacionom društvu, gde se radna snaga ne gubi zbog nezaposlenosti, prirodna bogatstva se koriste na efikasan način i korišćenje kapitala je organizovano na takav način da će informaciona tehnologija biti ključni nosilac ekonomskog rasta koji ne zavisi od potrošnje resursa.

U kulturno održivom društvu zasnovanom na znanju, gde su sve kulture prisutne u virtuelnom svetu na ravnopravan način. U isto vreme, novi mediji im daju šansu da poboljšaju svoje kulturne aktivnosti i da svoj identite ojačaju i u stvarnosti, a internet služi da na svetskom nivou stvori virtuelnu zajednicu opšteg razumevanje i vrednosti.

2.3. Šta je društvo zasnovano na znanju? „Društvo zasnovano na znanju“ je jedna sintagma koja je uvedena kao pokušaj da se okarakterišu neki od glavnih pravaca u razvoju industrijskih društava na kraju dvadesetog i početkom dvadesetprvog veka. Nekim komentatorima se ova sintagma

25

ne dopada iz više razloga. Smatraju da ona podrazumeva da su trenutne promene revolucionarne, a da bi o njima zapravo trebalo razmišljati kao o evolutivnim kretanjima. Drugi pak misle da, pošto su se sva ljudska društva oslanjala na znanje i informacije, ova sintagma implicitno diskredituje sposobnost ranijih društava, a prednost daje onim vrstama informacija i znanja kojima naša društva daju naročiti prioritet. Ove kritike imaju svoj smisao, ali može se prihvatiti da bi bilo korisno razmišljati o društvu zasnovanom na znanju kao o nečemu što uključuje presek nekoliko međusobno povezanih trendova. Oni su sledeći:

Razvoj informacionih društava zasnovanih na širokoj upotrebi novih informacionih i komunikacionih tehnologija, koji otvaraju do sada neviđene mogućnosti u prikupljanju, obradi, skladištenju i prenošenju podataka i informacija.

Ne samo u oblasti IKT, sve je veći značaj inovacija (naročito tehnoloških, ali i organizacionih), kao elementa konkurentnosti na privrednom i nacionalnom nivou i u strategijama koje za cilj imaju poboljšanje efikasnosti i efektivnosti organizacija svih vrsta.

Razvoj uslužnih privreda. Mnoštvo ekonomskih aktivnosti, zapošljavanje i prihod, ostvaruju se u uslužnim granama privrede. „Usluga“ je bitan princip upravljanja u organizacijama u svim granama, dok specijalizovane usluge (naročito poslovne usluge sa značajnom ulogom znanja) postaju sve više značajne za organizacije u svim privrednim granama.

Pojava upravljanja znanjem kao posebne stavke, jer organizacije žele da primene formalne tehnike i nove informacione sisteme koji će im pomoći da efikasnije koriste svoje podataka (npr. rudarenje podataka), informacionu imovinu (npr. sistemi za upravljanje resursima preduzeća) i ekspertizu (npr. razvoj ljudskih resursa, umrežavanje korisnika i sistemi za saradnju).

Ostala važna kretanja, koja su u vezi s gore pomenutim tačkama, odnose se na globalizaciju, promene u demografskim strukturama, kulturnoj praksi i pitanjima vezanim za životnu sredinu.

Kako se to odnosi na informaciono društvo? Informaciono društvo je jedna od komponenti društva zasnovanog na znanju – i to nije čudno, jer je informacija jedna od komponenti znanja (koje se ponekad definiše kao organizovane informacije, a ponekad kao sposobnost da se informacije uspešno koriste). Postavlja se pitanje šta je to što ovu epohu čini različitom od ostalih. Kao što je ljudsko društvo kroz istoriju akumuliralo i primenjivalo znanje raznih vrsta, tako je i stvaralo i obrađivalo široki spektar informacija. Međutim, postoji nekoliko razloga koji ukazuju da ima smisla smatrati da se svet industrije kreće ka informacionom društvu – ili u niz informacionih društava.

26

Kao što industrijska društva (ili čak bogate države) postoje u raznim oblicima u svetu sa veoma različitim političkim i kulturnim ustrojstvima, vrlo je moguće da će postojati veliki broj informacionih društava. Međutim, globalizacija povećava mogućnost da raznolikost unutar nacionalnih društava može da postane značajno pitanje pored pitanja u kolikoj meri nacionalni kulturni identitet treba da bude zaštićen. IKT omogućava globalnu komunikaciju, omogućavajući supkulturama i interesnim zajednicama da se formiraju bez obzira na nacionalne granice. Ekspanzija kompanija na svetskim tržištima i migracija radne snage (i studenata) čini da rasprostranjenost bude veća. Elementi različitih kultura se u ogromnoj meri prenose širom sveta – premda neki elementi imaju prednost (npr. globalna pop kultura). Informaciona društva mogu u svojoj suštini da budu heterogena i da ih prožimaju mnoge supkulture, kao i da imaju mnoge osobenosti. Infrastruktura društva zasnovanog na znanju znači zavisi od informacionog društva. Međutim, nekim informacionim društvima će biti dovoljno da jednostavno koriste nove tehnologije da bi distribuirale proizvode zabave ili da čak uzmu učešća u političkom nadzoru tipa nadzora 1984. godine, pre nego da ih primene da bi stvorili bolje opšte informisano stanovništvo, aktivniju demokratiju ili kreativnije poslovno okruženje. Informaciono društvo je potreban, ali ne i dovoljan uslov za postojanje društva zasnovanog na znanju, koje zahteva više od aktivne primene novih tehnologija. Nacionalna strategija za informaciono društvo (NSID) u Srbiji će obezbediti sredstva za procenu nacionalne spremnosti i razvoj e-strategija na nivou privrednih grana, regiona i gradova. Razvoj nacionalne informacione infrastrukture i strateških informacionih sistema i široka primena informacionih i komunikacionih tehnologija će oblikovati naše međusobno komuniciranje, a takođe i naš proces razmišljanja i našu kreativnost. Srpsko održivo društvo zasnovano na znanju trebalo bi da se zasniva na posvećenosti očuvanju ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i slobode izražavanja. Takođe bi trebalo da obezbedi i puno ostvarivanje prava na obrazovanje i svih kulturnih prava. U Srbiji bi pristup javnom domenu informacija i znanja u obrazovanju i kulturi trebalo da bude što širi, i da obezbeđuje visokokvalitetne, raznolike i pouzdane informacije. U Srpskom održivom društvu zasnovanom na znanju, stvaranje i širenje obrazovnih, naučnih i kulturnih materijala, očuvanje digitalnog nasleđa, kvalitet podučavanja i učenja trebalo bi da budu od najvećeg značaja. Trebalo bi razvijati mreže stručnjaka i virtuelnih interesnih grupa, jer su one ključ efikasnih i efektivnih promena i saradnje u društvima zasnovanim na znanju. U Srpskom održivom društvu zasnovanom na znanju razvijaju se sposobnosti kojima se menja način na koji komuniciramo sa međunarodnom zajednicom i svojim okruženjem, obezbeđujući značajne društvene koristi boljom zaštitom ljudskog

27

zdravlja i prirodnih bogatstava, boljim upravljanjem životnom sredinom i privrednim razvojem. 2.4 E-spremnost nasuprot pristupu i korišćenju Informacione i komunikacione tehnologije bi trebalo da vode ka širokoj rasprostranjenosti sredstava informisanja i produktivnom korišćenju, upravljanju i pristupu komunikacijama. Široko je rasprostranjena činjenica da IKT predstavlja samo sredstvo razvoja ali ne i njegov cilj. Drugim rečima, broj telefonskih linija, računara, ili pristupa internetu dostupnih u jednoj zemlji nisu krajnji pokazatelji na osnovu kojih se procenjuje da li je neka strategija bila uspešna ili ne. S druge strane, dok je ekonomska i društvena vrednost, koju će ljudi ostvariti većim korišćenjem IKT mnogo bolji pokazatelj tog uspeha, takođe ju je i mnogo teže meriti, pratiti i oceniti. IKT kao univerzalno dostupno sredstvo bi trebalo da prevazilazi rasprave o digitalnoj podeli. Trebalo bi da obuhvati ispitivanje kako i pod kojim uslovima se pristup IKT može koristiti i biti koristan, tj. kako se može ostvariti „efikasna upotreba“ od strane zanemarenih i isključenih grupa stanovništva. Neophodan cilj je razvijanje strategija i primena za korišćenje IKT radi pomaganja lokalnog privrednog razvoja, socijalne pravde i političke pismenosti, da bi se osigurao lokalni pristup obrazovnim i zdravstvenim uslugama, da bi se omogućila lokalna kontrola stvaranja i širenja informacija; i da bi se obezbedio opstanak i stalna vitalnost izvornih kultura. Ako je jasno da je korišćenje bolji pokazatelj nego pristup, ipak ostaje podjednako očigledno da nema korišćenja ukoliko nema pristupa. Štaviše, i pristup i korišćenje će prilično zavisiti od zakonskih, regulativnih i ostalih privrednih i društvenih okvira unutar kojih se može pristupiti informacijama i informacionoj tehnologiji i koristiti ih, kao i od toga da li vlada, privrednici, škole i pojedinci mogu i da li su zainteresovani za pristup i njihovo korišćenje. Ovi elementi se uopšteno smatraju delom „e-spremnosti“. E-spremnost Većina poslovnih strategija počinje pregledom ili procenom postojećeg stanja poslovanja. One se usredsređuju na ključne elemente poslovanja – kao što je baza korisnika, njen rad, njena proizvodna linija – i opisuju stanje poslovanja sa osvrtom na svaku od ovih oblasti, šta je postignuto u bliskoj prošlosti, i ističu relativne dobre i loše strane i mogućnosti. Procena koliko je trenutno stanje dobro (ili loše) utiče na stepen promene koja će u budućnosti biti neophodna. Sličan pristup je neophodan za razvoj nacionalnih strategija za razvoj informacionog društva. Sticanje uvida u to gde se nalazi jedna država u smislu ključnih elemenata razvoja njene IKT mora stvoriti osnovu za razvoj nacionalne strategije. Nažalost, uprkos činjenici da su procene e-spremnosti sprovedene u više od 137 zemalja, u

28

Srbiji nije izvršena ni jedna. Stoga je veoma hitno da se organi Vlade Srbije organizuju za redovno obavljanje procena e-spremnosti. Ocene e-spremnosti su ključne za mogućnost formulacije e-strategija, i to na dva ključna načina:

Šta uraditi. Procene e-spremnosti daju osnovne informacije na osnovu kojih se određuju teme ili oblasti na koje treba usredsrediti nacionalnu strategiju. One obezbeđuju informacije o oblastima u kojima je jedna zemlja ostvarila dobar napredak i pomažu da se identifikuju oblasti u kojima je stanje neprekidno loše. To se često radi upoređivanjem sa drugim zemljama u sličnoj situaciji, da bi se obezbedio kontekst u kojem će se razumeti postojeće stanje u kojem se određena zemlja nalazi.

Koliko uraditi. Procene e-spremnosti takođe olakšavaju proces kojim zemlje definišu koliko će se daleko ići u dostizanju svakog ključnog cilja (tj. kada se odluči šta uraditi, koliko toga uraditi). One obezbeđuju podatke o trenutnom nivou IKT razvoja date zemlje, osnovne podatke u odnosu na koje se može meriti napredak u izvršenju strategije.

U zavisnosti od posebnog konteksta određene zemlje, e-spremnost takođe može da stavi različiti naglasak na pitanja u vezi sa, na primer, bezbednošću i privatnošću, zaštitom korisnika, ili pitanjima „digitalne podele“. Pristup i korišćenje Pristup (i fizički i ekonomski) je samo jedna dimenzija mogućih „digitalnih podela“. Koliko IKT zaista doprinose ciljevima lokalnog i međunarodnog razvoja zavisi od toga koliko se koriste veze i oprema obezbeđena privrednicima, lokalnim vladama, školama, bolnicama, tačkama pristupa u zajednici, ili pojedincima. Pored pristupa i korišćenja, takođe će biti važno proceniti ekonomsku i društvenu vrednost koja nastaje iz e-strategija. Ovo zahteva pažljivo osmišljene projekte i studije zbog toga što se više odnosi na „ishode“ nego na „rezultate“, i zbog toga što zahteva upućivanje na vrednosti koje su prethodno postojale u društvu. 2.5 Nacionalna informaciona infrastruktura Revolucionarni napredak u informacionoj i komunikacionoj tehnologiji ima dva istovremena i komplementarna uticaja na zemlje u razvoju. Prvo, otvaraju izvanredne mogućnosti za ubrzanje društvenog i ekonomskog razvoja. Drugo, stvaraju narastajuću potrebu za reformom politike i investiranja, da bi se iskoristile nove mogućnosti i izbeglo opadanje međunarodne konkurentnosti. Neophodna je reforma politike i investiranja da bi Srbija prešla na drugačiju vrstu privrede – privrede zasnovane na znanju – u kojoj informacija i znanje predstavljaju

29

ključne faktore proizvodnje, trgovina i investicije su globalnog karaktera, a kompanije se takmiče globalno na osnovu znanja, umrežavanja i brzine. Ovakva agenda vodi zemlju u jedan novi tip društva – informaciono društvo, koje se prilično razlikuje od industrijskog društva. Informaciono društvo je bolje informisano, konkurentnije je, manje stabilno i više je u stanju da izađe u susret pojedinačnim potrebama; ono takođe može da bude manje centralizovano, demokratičnije i bolje za životnu sredinu. I izuzetne prilike za napredak i potreba za reformom politike i investiranja direktno se tiču vlade i privatnog sektora, uključujući nevladine organizacije (NVO). Privatni sektor je primarni pokretač ekonomije zasnovane na znanju. Vlada ima osnovnu ulogu da stvori uslove za promene, da kreira politiku i garantuje poštovanje pravila. Stoga je hitno potrebno partnerstvo između privatnog i javnog sektora u Srbiji da bi se razvila Strategija za nacionalnu informacionu infrastrukturu (NII), koja koristi vezu između informacionog i društveno-ekonomskog razvoja. Upravo zbog svog potencijalnog uticaja na ekonomiju i društvo, NII privlači pažnju širom sveta, ali njena uloga nije ista u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju. Tri ključne razlike su: primat upotrebe infrastrukture nad tehnološkom proizvodnjom, značaj strateških informacionih sistema i potreba za direktnim, merljivim uticajem na ekonomski rast. Pojam „informacioni sistem“ označava društvenu sposobnost zasnovanu na informacijama, i kao takav, on uključuje ne samo tehnologiju – hardver i softver – i sadržaj, ili podatke, nego i organizaciju, inicijative, procedure, kao i ljude koji su u sve to uključeni. U razvijenim privredama, neke od osnovnih sposobnosti, kao što su redovna izrada makroekonomske statistike često se uzima zdravo za gotovo. U pozadini se, pak, kriju složeni odnosi ljudi, tehnologije, organizacija i procedura, kojih često nema u zemljama u razvoju. Pojam „strateški informacioni sistem“ odnosi se na određenu vrstu sistema od bitnog značaja za ekonomske aktivnosti. Na primer, sistemi za obračun i poravnanje plaćanja, za upravljanje javnim finansijama su strateške neophodnosti za zdravo makroekonomsko upravljanje i efikasnost transakcija u privredi koja se razvija. Takvi sistemi predstavljaju nove oblike nacionalne infrastrukture, koji, poput puteva ili komunalnih službi, imaju posebne ekonomske osobine, zahtevaju znatne troškove za održavanje, nisu predmet trgovine i podupiru ostale ekonomske aktivnosti. Koji će sistemi imati ovakav strateški značaj određuje svaka zemlja pojedinačno. Postoji, pak, osnovna grupa strateških informacionih sistema koji moraju postojati u svakoj zemlji da bi postojao stalni ekonomski razvoj. U ovu grupu spadaju sistemi koji:

Omogućavaju opštu ekonomsku aktivnost (sistemi za nacionalnu statistiku i sudsku administraciju);

30

Omogućavaju funkcionisanje finansijskih tržišta i razvoj privatnog sektora (sistemi za registrovanje svojine, zemljišta i kompanija, za obračun i poravnanje plaćanja, za nadgledanje rada finansijskih institucija);

Poboljšavaju pružanje infrastrukturnih usluga (sistemi za kontrolu avio transporta, registraciju vozila, lučkog prometa i upravljanje komunalnim službama;

Povećavaju trgovinsku i opštu konkurentnost (sitemi koji olakšavaju trgovinu i carinsku upravu);

Upravljaju makroekonomijom i upravom (planiranje i budžetiranje, upravljanje dugom, plate državnih službenika, carinska uprava i vođenje troškova na nacionalnom i lokalnom nivou);

Bore se protiv siromaštva (socijalno osiguranje, osnovno obrazovanje i zdravstveno osiguranje);

Izgrađuju ljudski kapital (mreže škola, univerziteta i centara za istraživački rad; informacioni sistemi po sektorima za obrazovanje i zdravstvo) i

Čuvaju životnu sredinu (popis prirodnih bogatstava, geografski podaci, monitoring životne sredine, industrijske/trgovinske dozvole i sistem za regionalno planiranje).

Ako se NII posmatra kao nešto što se sastoji i od telekomunikacionih mreža i strateških informacionih sistema, ona dobija ogroman značaj za privrede u razvoju. NII je novi instrument kreiran kroz revolucionarna dostignuća u informacionoj tehnologiji koji društva sada mogu upotrebiti za izazove u razvoju sa kojima se suočavaju. Ako Srbija želi da prihvati izazove u razvoju, potrebno je neodložno proceniti postojeće projekte strateških informacionih sistema u zemlji, njihove predmete i značaj, budžete i status, kao i opšta ograničenja i teškoće s kojima se susreću. Ovo će omogućiti da se definišu široki ciljevi i opis svakog sistema, red veličine investicionih troškova i strategija za njihovo finansiranje. Srbija mora da shvati da su informacioni sistemi društveni sistemi i da ono što se uopšteno naziva „informacionim sistemom“ ne može suštinski biti ograničeno na računarske ili komunikacione aplikacije unutar nezavisno opisanog društvenog okruženja. Tehničke tvorevine, kao što su hardver i softver, podaci na papiru ili u elektronskom obliku, donose sa sobom inženjere sa svojim pravilima struke, industrije koje ih prodaju, instaliraju i podržavaju; korisnike koji procenjuju njihov značaj i tumače načine na koje bi one trebalo da budu stavljene u funkciju u skladu sa okolnostima u kojima se oni nalaze; konsultante koji tvrde da ih mogu konvertovati iz mašina koje manipulišu simbolima u konkurentsku prednost. Stoga bi razvoj informacionih sistema trebalo razumeti da se odnosi na IKT inovaciju i organizacionu promenu, gde su IKT stavke i pojedinačni organizacioni učesnici deo institucionalizovanih entiteta, koji vremenom formiraju postojane, ali dinamične i heterogene mreže.

31

2.6. Granska politika i planiranje IKT Procena spremnosti biće sastavni deo inicijative da se razviju granska politika i planiranje IKT. Svrha ove inicijative je u sledećem: ubrzati i olakšati artikulisanje granskih e-strategija, zajedno s procesima planiranja i nadgledanja. Podstiče se regionalni aspekt koji pritom zadržava usaglašavanje na nacionalnom nivou i neguje granske mreže na regionalnoj osnovi. Inicijativa treba da pruži podršku razmeni programskih informacija i sredstava između nacionalnih, lokalnih i drugih agencija za razvoj i finansiranje. Smernice za gransku politiku i planiranje IKT Trebalo bi izraditi obrasce koji će pomoći onima koji kreiraju politiku, planerima i ostalim učesnicima prilikom razvoja e-strategija za srpsku privredu po granama. Obrasci bi trebalo da obezbede strukturu za promišljeno planiranje, tako da pažnja bude usmerena na ključna pitanje koja se moraju rešiti prilikom razvijanja e-strategija za određenu granu. Gransko e-strateško planiranje se oslanja na dobro formulisanu nacionalnu viziju za IKT. Takva nacionalna strategija predstavlja polaznu tačku za integrisano gransko planiranje. Kako koristiti obrasce Predviđeno je da obrasce treba koristiti kao dokument koji će biti konsultovan na formalno konstituisanoj radionici ili skupu koja se bavi planiranjem. Recimo, grupa sa određenim ovlašćenjima zadužena za razvoj e-strategija za određenu granu bi organizovala sastanak ključnih učesnika u toj grani. Radeći dva-tri dana zajedno sa iskusnim moderatorima, grupa zadužena za planiranje bi trebalo da je u stanju da izradi preliminarni predlog strategije za tu granu. Ovo bi zatim bilo distribuirano široj grupi ljudi za eventualne dodatne sugestije i kritičko razmatranje. Nakon procene vrednosti dodatnih sugestija, dokument bi bio izmenjen i dovršen. Način organizovanja obrazaca Svaki od obrazaca trebalo bi da sadrži uvodni deo, kao i da identifikuje ključne učesnike u grani koja se proučava. Uključivanje ključnih učesnika je neophodno zbog uspešne izrade strategije i njene primene u praksi. Bez značajnog doprinosa i učešća učesnika, nijedna strategija ne može biti uspešna. Učesnici će pre podržati strategiju ako su imali udela u njenoj izradi. Da bi učesnici dali vredan doprinos procesu planiranja, moraju od samog početka biti u potpunosti angažovani i moraju im se zadati odgovarajuće obaveze koje će zahtevati njihovu posvećenost.

32

Nakon uvoda, sledi sedam delova: ključna pitanja, strateške mogućnosti, izazovi i pretnje, razmatranje izazova, veze između grana, ključni faktori uspešnosti, mere uspeha. Svaki od ovih delova je opisan u daljem tekstu. 1. Ključna strateška pitanja Ovaj deo bi bio usredsređen na ključna strateška pitanja koja moraju biti uzeta u obzir prilikom izrade e-strategije za određenu granu. U samom obrascu bi se nalazili primeri za ova pitanja. Dok neka od spornih pitanja imaju univezalnu primenu, druga mogu odslikavati faktore u lokalnom kontekstu. Veoma je važno i od suštinskog značaja za one koji planiraju da obrate posebu pažnju na spoljne faktore koji utiču na lokalno okruženje. Izraditi strateški plan samo na osnovu opštih pitanja bilo bi katastrofalno. Učesnici u procesu planiranja moraju biti navedeni da identifikuju pitanja koja su značajna u lokalnom kontekstu, čak i kad ta pitanja imaju šire međunarodne implikacije. 2. Strateške mogućnosti Izrada i upotreba IKT pruža mnoštvo mogućnosti za ekonomski rast i razvoj. IKT može da promeni strukturu ekonomskih i fizičkih odnosa i pruži ekonomskim igračima nove načine na koje će sarađivati i poslovati. U procesu izrade granskih e-strategija planeri bi trebalo da identifikuju strateške mogućnosti koje IKT pruža, a koje su od naročitog značaja za lokalno okruženje. Ne može se realizovati svaka prilika koja se ukaže. Planeri moraju voditi računa o tome da se pažnja usmeri na one mogućnosti koje se uklapaju u ključna sredstva kojima se raspolaže (fizička, intelektualna, itd). 3. Izazovi i pretnje Svaka mogućnost sama po sebi predstavlja skup izazova i potencijalnih pretnji. Oni koji stvaraju politiku i planiraju moraju identifikovati te izazove, da bi im se mogla posvetiti posebna pažnja. Kao što je slučaj sa mogućnostima, tako i sa izazovima, bez obzira da li su unutrašnji ili spoljašnji – moraju se rešavati iz perspektive lokalnog konteksta. Opšti pregled izazova ne daje odgovarajuću platformu za suočavanje sa njima. 4. Suočavanje s izazovima Iskustva iz literature daju nekoliko prožimajućih tema uz pomoć kojih se može uspešno odgovoritu na izazove sa kojima se suočava planer u procesu usvajanja i širenja IKT. To su:

Pravna i regulatorna infrasktruktura. Uspešno usvajanje i diskusija o IKT umnogome zavisi od postojanja pravnog i regulatornog okruženja i okvira koji, umesto da koče, upravo podržavaju i promovišu IKT. Zemlje moraju da izvrše

33

izmene postojećih, ili usvoje nove zakone koji će uticati na usvajanje IKT, kao i na rezultate njihove upotrebe. Ovde spadaju zakoni i pravila koji se odnose na strukturu i poslovanje IKT sektora, privatnost, sigurnost, dokazivanje autentičnosti, poreze, carinske takse, itd. Tehnička infrastruktura. Koristiti blagodeti IKT nemoguće je bez odgovarajuće tehničke infrastrukture koja će obezbediti platformu za isporuku aplikacija i pružanje servisa, kao i pristup istima. Na svaku granu pitanja tehničke infrastrukture utiču na sebi svojstven način. Infrastruktura ljudskog kapitala. Raspolaganje dovoljnim brojem kompetentnih ljudi koji će projektovati, implementirati, upravljati i koristiti IKT aplikacije i servise je od ključnog značaja u primeni IKT za ekonomski i društveni razvoj. IKT, po prirodi stvari, veći akcenat stavljaju na primenu intelektualnog znanja, nego fizičkih kvaliteta. Države, stoga, moraju usredsrediti svoje napore na razvoj i zadržavanje dobro obrazovanog i kompetentnog stanovništva. Društvena, kulturna i druga pitanja. Na usvajanje i širenje IKT utiče mnoštvo društvenih, kulturnih, religijskih i drugih faktora, bilo na pozitivan, ili negativan način. Na primer, veća je verovatnoća da će pristup IKT imati porodice sa većim prihodima, nego siromašnije porodice. Ako hoćemo da veći deo društva ima koristi od IKT, ovim pitanjima se mora posvetiti pažnja.

5. Povezivanje grana Privredne grane ne funkcionišu izolovano, već su umnogome povezane jedna sa drugom. Prilikom izrade i razvoja e-strategija, veliku pažnju treba obratiti na postojeću i moguću povezanost između različitih grana privrede. Primera radi, pažnja mora biti posvećena vezama između obrazovanja i zdravstva, poljoprivrede i turizma, turizma i zdravstva, itd. Usredsređivanjem na pitanja koja uključuju više grana, planeri su u stanju da predvide potencijalne probleme i otkriju nove mogućnosti za primenu i pružanje usluga. 6. Ključni faktori uspeha U procesu strateškog planiranja neophodno je identifikovati nekoliko ključnih faktora uspeha (ili neuspeha) koji će dovesti do uspešnog usvajanja IKT. Oni su naročito važni da bi se privukla pažnja političkih i administrativnih izvršilaca odgovornih za praćenje i implementaciju politike i strategija IKT na nacionalnom i granskom nivou. 7. Mere uspeha Za planiranje je od presudnog značaja utvrđivanje parametara kojima se određuje da li implementacija razvijenih strategija teče uspešno i da li one postižu željeni cilj.

34

Procenom implementacije i efektivnosti IKT aplikacija i usluga, planeri i ostali učesnici biće u mogućnosti da shvate šta funkcioniše na uspešan način i treba ga dalje podržavati, a šta ne funkcioniše i treba ga ili prilagoditi, ili potpuno izbaciti. Ovaj korak je obavezan s obzirom na ograničena finansijska sredstva s kojima većina zemalja raspolaže. Integracija u sveukupnu strategiju razvoja zemlje Nacionalna IKT strategija mora biti integrisana u sveukupnu strategiju razvoja zemlje. Ona bi trebalo da proceni mogućnosti i opcije za promovisanje IKT industrije, za upotrebu IKT u ključnim granama privrede, kao i za osposobljavanje i povezivanje u mrežu svih učesnika u razvoju. Takođe bi na sistematski način trebalo da se pozabavi pitanjem korišćenja IKT kao oruđa koje osposobljava, u kombinaciji sa drugim instrumentima, a sa ciljem postizanja dva prevashodna cilja razvoja: održivog rasta i smanjenja siromaštva. 2.7. Strategija za reformu javne uprave Srbija je usvojila Strategiju za reformu javne uprave. Sprovođenje reforme predstavlja težak poduhvat. Potrebno je puno energije i posvećenosti da bi se javna uprava revitalizovala i osposobila da igra veoma važnu i centralnu ulogu u obezbeđivanju osnovnih garancija, kao što su mir i sigurnost, vladavina prava i zaštita ličnog života i imovine. IKT se smatra moćnim oruđem koje može pomoći u predviđenim reformama. Ali, da bi potencijal IKT bio upotrebljen na najbolji mogući način u reformi javne uprave u Republici Srbiji, neophodno je dublje razumevanje uloge javne uprave u digitalnoj ekonomiji. U nastavku su dati neki koncepti koji se mogu pojaviti kao merila u procesu revitalizacije javne uprave:

Redefinisanje i potvrđivanje osnovnih misija države, uključujući i njenu ulogu u obezbeđivanju mira, sigurnosti i stabilnosti, vladavine prava i reda, kao i u stvaranju održivog okruženja pogodnog za pojedinačne inicijative i preduzetništvo, kao i za ekonomski rast i ljudski razvoj i napredak;

Razvoj i održivo partnerstvo i saradnja između institucija iz javnog sektora, građanskog društva i privatnog sektora;

Promovisanje saradnje između institucija države i javne uprave raznih zemalja, da bi se omogućila razmena uspešnih iskustava u procesu obnavljanja javne uprave;

Selektivna integracija principa i postupaka iz javnog upravljanja i vlasti u javnu upravu tako da se izgrade i promovišu sistemi javne uprave koji su efikasni, ekonomični i isplativi, kao i da podrazumevaju učešće javnosti, i budu pravedni i odgovorni pred javnošću;

35

Ugrađivanje u sferu javne uprave organizaciju i kulturu istraživačkog rada, uključujući primenu novih informacionih i komunikacionih tehnologija, koje mogu igrati veoma važnu ulogu u davanju nove dimenzije javnoj upravi;

Podsticanje privlačenja, zapošljavanja i zadržavanja najboljih ljudskih resursa u javnom sektoru.

Uloga javnog sektora u unapređivanju društva zasnovanog na znanju Društvo zasnovano na znanju i uloga javnog sektora u njegovom razvoju veoma je važna oblast proučavanja. Ideja o razvoju znanja, kao važnog elementa vladanja svakako nije nova. Međutim, znanje je dobilo znatno veći značaj, kao i novi oblik zbog pojave i jačanja privrede i društva koji su zasnovani na znanju. Korišćenjem Milenijumske deklaracije Ujedinjenih nacija, kao okosnice društva zasnovanog na znanju, Srbija mora pokušati da odredi aktivnosti i donese političke odluke koje povećavaju društvenu dobrobit i kao rezultat imaju značajno korišćenje znanja u čitavom društvu. Međutim, ovi uopšteni ciljevi i preporuke moraju biti pretočeni u preciznije, ali ipak fleksibilne, idejne okvire, sprovodivu politiku i konkretne aktivnosti. Kako će ovo biti postignuto ostaje nejasno i svakako veoma složeno. Dakle, postoji potreba da se dalje razjasne i konkretizuju ideje i praksa društva zasnovanog na znanju. Javni sektor ima veoma važnu ulogu u tome. Uloga ljudskih resursa u procesu revitalizacije javne uprave Ljudi su osnova svake organizacije i oni sprovode reformu i obnovu javne uprave. Znanje, umeća, vrednosti i stavovi državnih službenika predstavljaju srž funkcionisanja države. Revitalizacija javne uprave, pak, mora se posmatrati sistemski. Na primer, obuka pojedinaca ne može se izdvojiti od očekivanih rezultata na određenoj funkciju, ili položaju. Poslovi i planovi razvoja ljudskih resursa ne mogu biti odvojeni od ciljeva organizacije koja te ljudske resurse zapošljava, a ciljevi i organizaciona struktura ne mogu biti odvojeni od razumevanja okvira delatnosti, uključujući i vrstu usluga koja se pruža građanima. Istovremeno, ciljevi, prioriteti i mere uspešnosti jedne organizacije ne mogu biti utvrđeni izvan šire agende nacionalne i vladine delatnosti, politike i makro-socijalno-ekonomskog okvira. 2.8. Strategija održivog razvoja Prema rečima organizatora Svetskog samita o informacionom društvu (SSID): „Nalazimo se usred revolucije i to možda najveće koju je čovečanstvo ikad videlo. Da bi svetska zajednica imala koristi, uspešan i kontinuiran rast ove nove snage zahteva diskusiju na globalnom nivou i usaglašavanje u odgovarajućim oblastima.“ Nažalost, u Srbiji je do sad bilo malo diskusija koje su bile usredsređene na usaglašavanje vizija dolazećeg informacionog društva sa principima i prioritetima Ujedinjenih nacija iskazanih „Milenijumskim ciljevima razvoja“ (MCZ) i zaključcima Svetskog samita održivog razvoja (SSOR).

36

Značajne diskusije o usklađenosti nacionalne politike sa ovim procesima su oslabljene ograničenim razmišljanjem o informacionom društvu i održivom razvoju. Svaka od ovih diskusija je potekla iz različitih zajednica, sa različitim vokabularom i procesima kojima se utvđuju nacionalni prioriteti. Stručnjaci za informaciono društvo u okviru uprave pre svega potiču iz oblasti telekomunikacija i ekonomskog razvoja. U međuvremenu, oblast održivog razvoja je prevashodno prebačena ministarstvima koja su zadužena za životnu sredinu, uprkos velikih napora stručnjaka za održiv razvoj da iskažu sveobuhvatnu viziju integrisanog donošenja odluka u oblasti privrede, društva i životne sredine. Nepostojanje povezanosti ove dve zajednice trenutno služi jačanju stereotipa u obe oblasti. Održivi razvoj se posmatra kao nešto što se pre svega odnosi na pitanja životne sredine i društvenog razvoja širokih masa, dok se informaciono društvo smatra važnijim za ekonomski razvoj urbanih elita. Ovakvi stereotipi previđaju realnost da su održivi razvoj i informaciono društvo međusobno operativno povezani. Oba termina se sve više koriste u građanskom društvu i na univerzitetima da označe poželjnu globalnu budućnost koja osvetljava naše sadašnje vreme i odluke. Da bi održivi razvoj bio efikasan i delotvoran, on mora iskoristiti institucije i oruđa informacionog društva. A da bi informaciono društvo bilo samoodrživo, ono mora posvetiti naročitu pažnju zalihama i protoku sredstava (materijalnih i ljudskih), kao i energiji koja ga održava. Dve faze Svetskog samita o informacionom društvu pružile su odličnu mogućnost za integraciju principa i postupaka održivog razvoja u institucije i okvire politike koji oblikuju informaciono društvo. Srbija je sada u poziciji da razvije Strategiju održivog razvoja unutar koje će na pravi način predvideti ulogu IKT. Ovde predlažemo da se rad organizuje u šest analitičkih okvira. Ovi okviri su: informacioni sistem životne sredine; eko-efikasnost i inovacije; negativni ekološki aspekti informacionog društva; promena potrošačkih vrednosti i potražnje; pristup informacijama i učešće u javnom životu; smanjenje siromaštva. Prvi i najvažniji okvir, informacioni sistem životne sredine, biće izložen u sledećem delu. Informacioni sistemi životne sredine Akcenat velikog broja ranijih istraživanja o vezama između održivog razvoja i informacionog društva je stavljan na mogućnost korišćenja informacionih sistema da pomognu donosiocima odluka da nadgledaju i procenjuju stanje životne sredine. Programi informacionog sistema životne sredine imaju nameru da „poboljšaju kvalitet, efikasnost i odgovornost u procesu donošenja odluka primenom aplikacija koje automatski koriste informacije o životnoj sredini“. U tom smislu, razvoj informacionih sitema životne sredine ima za cilj da poboljša upotrebu

37

harmonizovanih skupova podataka o životnoj sredini poboljšanom dostupnošću podataka, olakšavanjem pristupa podacima; brigom da su podaci interno konzistentni i da se različiti skupovi podataka poklapaju jedan s drugim. Kada primat preuzme pružanje podrške donošenju odluka, neki autori govore o Sistemima za podršku donošenju odluka iz oblasti životne sredine, ili čak o Sistemina za podršku odlukama iz oblasti održivog razvoja.. Proces stvaranja i upotrebe informacija o životnoj sredini u donošenju odluka je složen. Politika informacija o životnoj sredini uključuje elemente stvaranja informacija, njihove distribucije i nadzora. Stvaranje informacija pokriva pitanja kao što su opravdanost, izvori podataka, klasifikacione sheme, mapiranje, kvalitet i format. Distribucija utvrđuje stepen do kog se informacija razmenjuje aktivno ili pasivno među učesnicima, kao i još neka pitanja, kao što su privatnost, poverljivost, tajnost i cena. Politika nadzora/upravljanja informacijama reguliše vlasništvo, razmenu informacija, tok i arhiviranje. Dok se veliki broj politika ograničava na upravljanje samo javno stvorenim informacijama, neke zemlje počinju da uspostavljaju i politiku koja se tiče korporativnih informacija, što se sve više traži u zakonima o izveštavanju o uticaju na životnu sredinu. Na Samitu u Riju, 1982. godine, svetski poličari su prepoznali značaj informacija u donošenju odluka u poglavlju 40 Agende 21. U ovom poglavlju se navodi: „U održivom razvoju, svako je, ako se posmatra u širem smislu, i korisnik i davalac informacija. To uključuje podatke, informaciju, odgovarajuće organizovano iskustvo i znanje. Potreba za informacijama nastaje na svim nivoima, od najviših donosilaca odluka na nacionalnom i međunarodnim nivoima do nivoa lokalnih inicijativa i pojedinaca.“ Preporučene aktivnosti sadržavale su obezbeđivanje nedostajućih podataka i poboljšavanje dostupnosti informacija za donošenje odluka. Nadovezujući se na iskustva iz Evrope i Severne Amerike, politika, program i tehnologije informacionih sistema životne sredine su zatim predstavljene u čitavom svetu. Aplikacije Geografskog informacionog sistema (GIS) su primer kako je jedna tehnologija informacionog sistema životne sredine prenesena za usvajanje u ostalim delovima sveta. Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNŽS) odigrao je ključnu ulogu u ovom procesu, naročito na polju modeliranja geoprostornih podataka i stvaranju standarda u metapodacima životne sredine. GIS kao oruđe za prostorno planiranje i upravljanje Geografski informacioni sistem (GIS) je postao veoma važan informacioni alat, naročito u oblasti planiranja i upravljanja životnom sredinom. Po definiciji, GIS je naročiti sistem računarskog softvera i hardvera koji je osposobljen za obradu, analizu i prikaz prostornih informacija. Uz pomoć ove tehnologije, obučeni GIS profesionalci mogu da izrade geografsku kartu, pretraže i analiziraju velike količine podataka koji su smešteni u bazi podataka. Kao rezultat ovoga, GIS se koristi u

38

velikom broju zemalja u različite svrhe, uključujući analizu prirodnih resursa, planiranje korišćenja zemljišta, prostorne analize, procenu poreza, komunalno i infrastrukturno planiranje, demografske analize i proučavanja staništa. Kako su informacioni sistemi životne sredine napredovali, neki su se razvili u informacione sisteme održivog razvoja, uključivši prostorne, društvene i ekonomske podatke za sveukupno donošenje odluka. Srbija može ostvariti znatne koristi razvojem Informacionog sistema životne sredine (ISŽS) i Nacionalne infrastrukture prostornih podataka (NIPP). Jedan od najvećih izazova pred zemljama kandidatima je primena/implementacija zakonodavstva Evropske unije i usaglašenost sa zakonima iz oblasti životne sredine. Velike manjkavosti u zaštiti životne sredine i razlike u nivou zaštite životne sredine u zemljama kandidatima u poređenju sa situacijom u EU zahtevaće donošenje detaljnih dugoročnih strategija. S druge strane, zemlje kandidati takođe poseduju ogromne površine netaknute prirode, što u znatnoj meri doprinosi biološkoj raznolikosti u čitavoj Evropi. Da bi zadržale ove resurse i istovremeno unapredile praksu zaštite životne sredine, zemlje kandidati moraju da razviju delotvornu saradnju sa EU po određenim pitanjima. Zemlje kandidati i EU trenutno ratifikuju sporazume koji predviđaju učešće zemalja kandidata u Evropskoj agenciji za životnu sredinu (EAŽS) i Evropskoj mreži za informisanje i osmatranje životne sredine (EMIOŽS). Od članstva u EAŽS imaće koristi i zemlje kandidati i EU. Akcioni plan e-Evope+ je obavezao zemlje kandidate da preduzmu korake za dalji razvoj mreže EMIOŽS za praćenje i prikupljanje podataka kako bi se omogućio pristup pouzdanim podacima na mreži. Ovo je bilo neophodno zbog delotvornog učešća u EAŽS i zbog omogućavanja komparativne analize između svih zemalja. Nacionalna infrastruktura prostornih podataka Brz pristup prostornim (geografskim) podacima i informacijama je od ključnog značaja za ekonomsku i društvenu dobrobit, kao i za životnu sredinu našeg globalnog društva. Danas se sve veći broj podataka koji se odnose na prostor proizvodi, skladišti, prenosi, obrađuje i analizira u digitalnom obliku. Do sada su mape u analognom obliku bile glavni oslonac raznih aplikacija i pri donošenju odluka. Ovo se menja, pošto sve više podataka i informacija vezanih za različite teme (kao što su stanovništvo, hidrologija, poljoprivreda, klima i zemljište) postaje dostupno u digitalnom obliku.

39

Da bi opslužili korisnike kojima su potrebni digitalni podaci, pojavljuju se sve češće novi digitalni proizvodi, koji na taj način povećavaju količinu prostornih podataka. Zajedno sa ovim povećanjem javlja se i mogućnost suštinskog dupliranja napora ili nedovoljne iskorišćenosti korisnih informacija na čije kreiranje je verovatno potrošeno puno novca i napora. Oblast prostornih podataka može biti ogromna, i prostorni podaci mogu predstavljati važne komponente velikog broja naučnih, tehničkih i društvenih disciplina i aplikacija. Postoji potreba da usredredimo napore na opšta pitanja upravljanja prostornim podacima, prikupljanje i upotrebu, naročito u geografskim informacionim sistemima. Glavni izazov tokom sledeće decenije biće kako poboljšati pristup, komunikaciju i upotrebu prostornih podataka sa ciljem pružanja podrške mnoštvu odluka na svim nivoima društva. Pozivanje na geografske podatke je potrebno u oblastima kao što su zdravstvo, obrazovanje i socijalna politika, gde se mnoštvo informacija koje su sakupljane iz raznih izvora koristi kako bi se pratili problemi i identfikovale tendencije. Možda je trenutno najizraženija potreba za prostornim podacima i informacijama u sferi upravljanja životnom sredinom. Da bi se postigli ciljevi kao što su održiv ekonomski razvoj i zaštita osetljivih prirodnih bogatstava, planeri i vlasnici zemljišta moraju da znaju koje informacije su im na raspolaganju, kako da ih dobiju i kako se mogu povezati sa informacijama iz drugih izvora. Nove tehnologije (GIS, GPS, daljinsko osmatranje i prostorno modeliranje) pružaju mogućnost da se izađe u susret ovim i drugim potrebama. Stvaranjem efektivne, efikasne i široko dostupne Nacionalne infrastrukture prostornih podataka, podaci mogu biti preneti i lako integrisani i horizontalno (na primer, kroz ekonomske, institucionalne i baze podataka koje se odnose na životnu sredinu) i vertikalno (na primer od lokalnog do nacionlanog, čak i do globalnog nivoa). Međutim, ako NIPP nije savremeno organizovana, a baze prostornih podataka, politika i standardi nisu uspostavljeni kako bi omogućili pristup i upotebu prostornih podataka na nacionalnom nivou, mogućnosti u oblastima od životne sredine do razvoja su izgubljene. Važno pitanje kojim se treba pozabaviti je sledeće: Šta može biti urađeno na bolji, ili efikasniji način ako su sadržaj, tačnost, organizacija i kontrola prostornih podataka drugačiji? Potrebno je uraditi procenu kojom će se identifikovati opšta pitanja i prepreke koji moraju biti rešeni da bi se izgradila NIPP u Srbiji. Problem je u tome što nema nacionalne politike koja pokriva oblast prostornih podataka, niti ima nacionalne organizacije ili agencije koja ima zadatak, ovlašćenje, i viziju kako bi preuzela vodeću ulogu i prikupljanju, upotrebi i razmeni prostornih podataka. Opstanak u globalnoj ekonomiji, kojom dominiraju sve veće koalicije privatnog i javnog sektora u zemljama van Srbije, moguć je samo ako se zemlja obaveže da će stvoriti nacionalnu politiku za bolji razvoj informacija i njihovu razmenu.

40

2.9. Milenijumski ciljevi razvoja Nacionalna strategija za razvoj informacionog društva (NSID) u Srbiji treba da ima za cilj i da iskoristi tehnološku revoluciju koja je u toku kako bi doprinela da Srbija ispuni Milenijumske ciljeve razvoja. Malo je verovatno da će ogroman zastoj u zadovoljenju potreba Srbije koje se tiču zdravstva, obrazovanja, društvenih potreba, uključujući i potrebe seoskih i izolovanih zajednica, biti otklonjen blagovremeno i na delotvoran način bez inovacija i strateške upotrebe ovih novih tehnologija. Na primer, cilj da se siromaštvo do 2015. godine prepolovi u uslovima gde ekonomija postaje sve više globalna, teško da će biti postignut bez obraćanja pažnje na ulogu IKT na konkurentnost srpske privrede, revitalizovanje ugroženih industrija, kao što je, recimo tekstilna industrija, ili ulaganje u nove usluge, kao što su, na primer pozivni (kontakt) centri i poslovne usluge u privredi. NSID bi na sistematski način trebalo da se bavi mogućnostima upotrebe IKT za proširenje zaposlenja i mogućnosti za zaradu, kako bi se pristupilo tržišnim informacijama i smanjili troškovi transakcija za siromašne slojeve stanovništva, žene, marginalizovane zajednice, male poljoprivredne proizvođače, trgovce i zanatlije. Takođe, IKT bi trebalo da se koristi radi postizanja milenijumskih ciljeva razvoja u zdravstvu i obrazovanju, tako što će, na primer, poboljšati pružanje osnovne obuke zdravstvenim radnicima i nastavnicima, povećati razmenu informacija o određenim bolestima, povećati pristup porodičnom planiranju i informacijama i servisima koji su vezani za prevenciju side (AIDS). Ciljevi održivog razvoja bili bi promovisani kroz primenu IKT u tehnologijama koje ne zagađuju životnu sredinu, uštedi pri upotrebi energije i materijala u proizvodnji, daljinskim osmatranjima za upravljanje prirodnim bogatstvima i smanjenje rizika u životnoj sredini, uključujući i lokalni nadzor nevladinih organizacija u slučajevima zagađenja životne sredine. 2.10. Pitanja za Agencije za pružanje pomoći IKT i revolucija u znanju predstavljaju velike izazove i pružaju mnoge mogućnosti agencijama za pružanje pomoći. Neki smatraju da IKT predstavlja pretnju postojećim sektorima i ustaljenom vidu poslovanja, i postoji jedna suptilna ali snažna vrsta otpora prema neophodnim promenama kojima će se IKT uključiti u glavne tokove razvoja. Agencije za pružanje pomoći bi mogle da pomognu Srbiji u uspostavljanju javne politike i programa za upotrebu IKT u reformi javnog sektora, da se dopre do siromašnih slojeva stanovništva, i da igraju ulogu katalizatora u širenju IKT u sektoru malih i srednjih preduzeća i čitave privrede. Ove agencije bi mogle da imaju strateški i sveobuhvatni pogled na IKT, izvan ad-hok pomoći koja se pruža IKT komponentama u investicionim projektima i samostalnim telekomunikacionim poslovima. U skladu sa tim, agencije za pružanje pomoći bi mogle da snime opšte stanje i na osnovu najboljih rešenja, u saradnji sa vladom i lokalnim učesnicima, rade

41

na izgradnji lokalnih sposobnosti i razvoju domaćih strateških odgovora koji u obzir uzimaju globalna kretanja i praksu. Mogle bi da upozore političare na mogućnosti koje IKT pruža u borbi protiv siromaštva i na potrebu donošenja niza zakona neophodnih za savremeno poslovanje. Agencije bi takođe mogle da ukažu na zamku posmatranja IKT kao magičnog rešenja, izolovano od neophodnih dopunskih reformi i investicija, kao i na opasnost od formalnog usvajanja brojnih e-razvojnih strategija koje nisu prilagođene stvarnim lokalnim sposobnostima. U tim svojim aktivnostima, agencije se moraju upustiti u partnerstva i eksperimente da bi mobilisale i globalna i lokalna umeća i znanje, kao i izvore koji su na raspolaganju, i da bi olakšale i omogućile inovacije i učenje na lokalnom nivou. Nedostatak ljudskih kapaciteta koji trenutno sprečava IKT programe u Srbiji ne može biti otklonjen preko noći samo lokalnom obukom, tako da Srbija nema drugog izbora nego da udruži svoje prioritete za izgradnju sposobnosti sa strategijama za efektivnije angažovanje inostranih eksperata. „Tehnička pomoć“ je eufemizam koji su stvorili profesionalci iz oblasti razvoja i označava mnoštvo različitih načina na koje „stručnjaci" iz inostranstva žele da pomognu „lokalnom“ stanovništvu ne samo finansijskim sredstvima, već i svojim znanjem i umećem. U tom procesu, prema očekivanjima, ova umeća i znanje prenose se na lokalne učesnike koji će na kraju biti u mogućnosti da rade bez inostrane pomoći. IKT u zemljama u razvoju sve više dopunjuje gore pomenuti scenario modelom „virtuelne“ tehničke pomoći, gde stručnjaci iz inostranstva obavljaju ovu uslugu sa daljine – možda čak sa druge strane sveta. Međutim, „paternalistička“ verzija ovog scenarija po kome plemeniti ljudi spolja pružaju stručnu pomoć na određenim projektima za dobrobit zahvalnog (ali nekompetentnog) lokalnog stanovništva i gde im tokom ovog procesa pružaju obuku, retko kad odslikava realnu situaciju. Delotvorno prenošenje veština obično je duži proces koji zahteva veću saradnju, putem koga i stručnjaci spolja nauče isto toliko o jedinstvenim izazovima lokalne sredine, koliko i lokalno stanovništvo stekne nova znanja.

42

3. INSTITUCIONALNI OKVIR ZA RAZVOJ INFORMACIONOG DRUŠTVA 3.1. Uvod Uspostavljanje informacionog društva nudi neverovatne mogućnosti za dostizanje ciljeva humanog razvoja, ličnog i društvenog unapređenja. Međutim, za najveći broj zemalja u razvoju, uključujući i Srbiju, to neće biti automatski proces. Strategije IKT predstavljaju smernice koje se koriste za orijentisanje na putu prema informacionom društvu. Skoro je nemoguće dostići bilo koji nivo ekonomskog razvoja, razvoj privatnog sektora i smanjenje siromaštva bez reforme državne uprave koja će ponuditi neophodne, efikasne i transparentne usluge građanima i privredi. Učešće svih ključnih aktera u zemlji, izgrađujući konsenzus i uspostavljajući dijalog, bilo bi neophodno za uspeh svih napora u ovoj oblasti. Vlade širom sveta su prihvatile odgovornost da obezbede nacionalno vođstvo u razvoju i primeni tehnologije u svojim državama. Nije efikasno ni poželjno implementirati projekte IKT u državnim institucijama, ili bilo kojoj drugoj velikoj organizaciji, bez oformljene jasne vizije sa jasno definisanom strategijom. Ekonomski prioriteti Vlade i potreba za efikasnim korišćenjem sopstvenih resursa se postižu uspostavljanjem administrativne strukture unutar državne uprave s posebnom odgovornošću da se razvije nacionalna vizija za ID i pripremi implementacioni plan sa ključnim strategijama koji sadrži specifične ciljeve radi realizacije vizije i akcioni plan za njeno dostizanje. Ovaj deo opisuje funkcionalne potrebe za uspostavljanje predloženog institucionalnog okvira, i predlaže mere koje bi mogle biti preduzete pre nego što se ovakva tela zakonski uspostave. Inicijativa vezana za promociju i unapređenje informacionog društva bi trebalo da omogući Srbiji da krene dalje u pravcu razvoja i da se potpuno integriše u globalnu ekonomiju mnogo brže nego bilo koja druga tehnologija. Ovaj pristup ne bi trebalo samo da razvije IKT kao sektor, već takođe da olakša brzu implementaciju IKT rešenja u svim ostalim sektorima, posebno u privredi i civilnom društvu. Državna uprava bi takođe trebalo da iskoristi IKT za međusobnu komunikaciju i usluge i na taj način omogući efikasnost i transparentnost u odnosu sa građanima i privredom. Ova inicijativa bi trebalo da promoviše korišćenje IKT od strane građana i privrede. Postizanje gore pomenutih ciljeva neće biti moguće bez osnivanja odgovarajućeg institucionalnog okvira, koji bi organizovao, pospešivao i pomagao budući razvoj u oblasti informacionog društva. 3.2. Funkcije Vlade Tri osnovne nadležnosti koje Vlade / državne uprave širom sveta moraju da uspostave za ID su:

43

Vlada (državna uprava) kao regulator. Kao nacionalni regulator, Vlada je

odgovorna za postavljanje nacionalnih pravila za korišćenje tehnologije. Njih čine, npr:

o pravni okvir koji omogućava da se elektronsko poslovanje promoviše na

nacionalnom nivou i održavanje ovog okvira; o nacionalni standardi koji regulišu privatnost i bezbednost podataka; o zakoni koji se odnose na zaštitu intelektualne svojine; o usvajanje standarda o podacima i komunikacijama koji zemlji obezbeđuju

internacionalnu kompatibilnost i povezanost, itd; i o zakoni koji se odnose na pristup izvorima informacija, nacionalnim i

internacionalnim, uključujući i internet;

Vlada (državna uprava) kao pomagač. Kao pomagač, Vlada može da stimuliše korišćenje i omogući dostupnost IKT svojim građanima. Ona može da ohrabri razvoj industrije u privatnom sektoru tako što će joj nuditi pomoć i uklanjati prepreke na putu razvoja. Industrija IKT usluga i druge industrije zasnovane na znanju ne zahtevaju velika ulaganja u materijalnu infrastrukturu kao što su fabrike, sirovine, putevi i drugo. Davaoci IKT usluga mogu da se nalaze bilo gde u zemlji ukoliko postoje komunikacioni kapaciteti koji odgovaraju globalnim standardima i visokokvalifikovana i efikasna radna snaga.

Vlada (državna uprava) kao veliki korisnik IKT. Kao veliki korisnik IKT, često najveći u zemlji, Vlada mora da teži da koristi IKT kako bi postigla prihvatljive troškove pružanja usluga i informacija koje nudi svojim građanima i efikasno vođenje državne uprave. Kao najveći kupac IKT opreme i usluga, ona takođe može da utiče na tržište i da, na primer, koristi svoju kupovnu moć da pomogne razvoj nacionalne IKT industrije. Ovo može da posluži i kao primer najbolje prakse.

3.3. Ciljevi razvoja Proces razvoja institucionalnog okvira, koji bi omogućio implementaciju Nacionalne strategije za informaciono društvo, trebalo bi da bude orijentisan na sledeće ciljeve:

Osnivanje Vladinog centra za informaciono društvo – Vladino telo odgovorno za: razvoj informacionog društva; implementaciju Nacionalne strategije za informaciono društvo; razvoj budućih strategija i zakona, uključujući one koje su fokusirane na državnu upravu zasnovanu na principima e-uprave; koordiniranje uvođenja plana korišćenja standarda informacionog društva između ministarstava i relevantnih regionalnih i međunarodnih partnera.

44

Osnivanje Saveta za informaciono društvo – Političko telo koje čine pomoćnici ministara zaduženi za informaciono društvo i e-upravu unutar ministarstava (Chief Information Officer, CIO) sa zadatkom da omoguće koordinaciju i saradnju svih vladinih tela tokom razvoja informacionog društva i posebno e-uprave i reforme državne uprave.

Osnivanje Komiteta za informaciono društvo – Političko telo kojim

predsedava premijer i u čiji sastav ulaze ministri i vladina tela koja su uključena u razvoj informacionog društva i reformu državne uprave. Sledeće institucije bi trebalo da budu ključene u sastav pomenutog tela:

o Premijer Vlade Republike Srbije o Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine o Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu o Ministarstvo finansija o Ministarstvo za međunarodne ekonomske odnose o Ministarstvo za kapitalne investicije o Vladin centar za informaciono društvo o Agencija za telekomunikacije

Osnivanje Foruma za informaciono društvo – Forum predstavlja

institucionalni okvir za koordinaciju i saradnju među svim ključnim akterima u zemlji. Predstavnici Vlade, privrede i civilnog društva treba aktivno da učestvuju i sarađuju na rešavanju problema koji nastanu u procesu razvoja informacionog društva. Dijalog nastao pri izradi Nacionalne strategiji razvoja informacionog društva bi bio sačuvan, i značajno bi doprineo budućem razvoju i sličnim inicijativama u ovoj oblasti.

3.4. Vladin centar za informaciono društvo 1.1 Vladin centar za informaciono društvo (VCID) zadužen za razvoj informacionog društva, zajedno sa Komitetom za informaciono društvo i Savetom za informaciono društvo, kao i ključnim akterima van Vlade, treba da kroz javne konsultacije formuliše politiku nacionalnog informacionog društva i razvoj nacionalne strategije informacionog društva sa odgovarajućim akcionim planovima. Trebalo bi da razvije mehanizme ohrabrivanja svih ključnih aktera u razmatranju pitanja informacionog društva i u razmeni informacija, iskustva i najbolje prakse. 1.2 Vladin centar za informaciono društvo bi trebalo da prati i koordinira implementaciju strategije informacionog društva i blisko sarađuje s Komitetom za informaciono društvo i Savetom za informaciono društvo. 1.3 Vladin centar za informaciono društvo trebalo bi da ima sledeća zaduženja:

45

elektronska komunikaciona infrastruktura i pomoćni servisi u vezi s mrežom državne uprave,

elektronska trgovina, elektronski ugovori i elektronski potpis, skladištenje, pretraživanje, povraćaj podataka i razmena podataka, bezbednost i zaštita elektronske komunikacione infrastrukture i podataka kompjuterski kriminal, intelektualna svojina i prava vezana za baze podataka, softver i hardver, zaštita podataka o ličnosti (što obuhvata i zaštitu privatnosti), pristup javnim informacijama, plan rada informacionog društva i standardi za sve obrazovne nivoe, podizanje svesti vezano za važnost razvoja informacionog društva i njegovo

uključivanje u socijalni i ekonomski razvoj. 1.4 Vladin centar za informaciono društvo trebalo bi da predloži propise, planove i standarde za oblasti opisane u odeljku 1.3 i da prati njihovu implementaciju. 1.5 Termini korišćeni u odeljku 1.3 bi trebalo da imaju isto značenje kao i termini korišćeni u uputstvu Evropske komisije koji se odnose na iste predmete. 1.6 Vladin centar za informaciono društvo bi trebalo da ohrabri istraživanje i razvoj u svim oblastima opisanim u odeljku 1.3 omogućavajući subvencije, školarine i stipendije javnim i privatnim institucijama kao i individualno, organizujući radionice, seminare, konferencije i druge aktivnosti koje mogu da doprinesu brzoj implementaciji najbolje prakse. 1.7 Vladin centar za informaciono društvo bi trebalo da ohrabri partnerstva javnog i privatnog sektora u cilju izvršenja projekata e-uprave; promoviše rad od kuće uglavnom onih čiji se rad zasniva na znanju i moguć je preko interneta i ostalih elektronskih komunikacionih mehanizama; da omogući uslove koji neguju stvaralaštvo; i ohrabri direktne investicije u IKT sektor. Odeljenje za upravljanje informacionim servisima trebalo bi da bude sastavni deo Vladinog centra za informaciono društvo i trebalo bi da bude fokusiran na sledeća pitanja: 2.1 Centralni upravljački informacioni servis (CUIS) trebalo bi da bude odeljenje unutar Vladinog centra za informaciono društvo – telo na nivou kabineta, za koordinaciju i kontrolu implementacije strategije e-uprave. 2.2 CUIS bi trebalo da:

razvija i kontroliše implementaciju politike rada, standarda i toka izvršenja strategije e-uprave i obezbeđuje da se oni primenjuju u cilju podržavanja odeljenja i administracionih tela u razvoju sopstvenih strategija e-poslovanja,

46

razvija zajedničku infrastrukturu i aplikacije u saradnji s odeljenjima i administrativnim telima,

promoviše opštu politiku upravljanja informacijama uključujući privatnost, razvija opšte usluge javne državne administracije, koordinira obuku u oblasti

informacionog društva u javnoj upravi. 2.3 Svako odeljenje ili drugo javno administrativno telo trebalo bi da ima svoj sopstveni informacioni servis odgovoran za razvoj i implementaciju svoje strategije e-poslovanja, implementaciju opštih usluga i omogućavanje informacione podrške za odeljenje ili telo. 2.4 Ako odeljenje ili telo nema sopstveni informacioni servis, on bi trebalo da bude organizovan zajedno sa CUIS. Struktura Vladinog centra za informaciono društvo

Organizacioni okvir unutar Vladinog centra za informaciono društvo trebalo bi da, po pravilu, bude mali i skoncentrisan. Zaposleni će imati tehničke i menadžerske sposobnosti da razviju i nadgledaju vizije, ciljeve, strategije i planove projekata. Predvodnik ove grupe mora biti iskusan lider, onaj koji olakšava rad i koji uspešno sarađuje s ministrima u Vladi a poštovan je kao stručnjak i rukovodilac od strane vlade i privrede. Ova osoba bi mogla da bude imenovana za Glavnog informacionog službenika (GIS) – direktora VCID.

VCID treba da bude fleksibilan, dinamičan i fokusiran na postizanje predviđenih normi. Uspostavljanje „samo još jedne birokratske organizacije“ mora biti izbegnuto.

Premijeru unutar republičke Vlade mora biti data nadležnost za VCID i on bi trebalo da bude odgovoran za njenov rad. GIS bi trebalo da podnosi izveštaje direktno Premijeru.

Radne grupe bi trebalo da budu formirane tako da određuju specifične strategije i projekte. Radne grupe treba da budu male, da im se dodele specifični zadaci sa tačno definisanim ciljevima i dostignućima, kao i tačno određenim sredstvima, budžetom i vremenskim periodom u kome zadatak treba da se obavi. Po okončanju zadatka radne grupe bi trebalo da se ukinu ili rekonstituišu prema različitim setovima parametara. Šef radne grupe bi trebalo da bude kompetentan, da poznaje oblast o kojoj se radi i da bude izabran na osnovu znanja koje poseduje i sposobnosti. Ova osoba može da dođe iz Vlade, privatnog sektora, sa univerziteta ili iz privrede.

Za efikasan rad VCID treba da bude dodeljen mandat, tačno opisani opseg rada, budžet, radni plan, ciljevi i dostignuća, mehanizmi za dostavu podataka i procenu odgovornosti. Razvoj ovoga sistema je sam po sebi značajan i često se ostvaruje uz podršku bilateralnih ili multilateralnih organizacija za pomoć sa iskustvom u ustanovljavanju svojih sopstvenih agencija.

47

Autonomija VCID Važno je da VCID funkcioniše sa visokim stepenom autonomije i da se fokusira na nacionalne interese, a ne na usku oblast ili političke interese. Za uspešno funkcionisanje potrebno je da ima podršku i angažovanje postojeće Vlade. Neki od načina za dostizanje autonomije su:

VCID ima tačno definisani opseg rada, odgovornosti, akcije a način rada je takođe tačno određen i javno objavljen. VCID podnosi izveštaje Premijeru unutar svog opsega rada; sadržaj ovih izveštaja je u potpunosti odgovornost opsega rada odbora.

VCID je jasno definisao mehanizme odgovornosti. VCID vrši konsultacije i traži koncenzus o svojim odlukama i preporukama,

koje se objavljuju u javnosti. VCID koordinira i usklađuje svoje aktivnosti sa Forumom za informaciono

društvo koji su osnovali brojni ključni akteri – Vlada, privreda i civilno društvo. Ishod sastanaka između VCID i Foruma za ID se objavljuje u javnosti.

VCID objavljuje biltene i izveštaje sa informacijama o svojim aktivnostima. Oni su široko dostupni u svim oblastima društvene zajednice.

VCID je aktivan u svom promovisanju. Od članova se očekuje da prisustvuju seminarima, izrađuju prezentacije, pišu članke za novine i žurnale, daju izjave za štampu i doprinose sadržaju internet prezentacije.

Zapošljavanje unutar VCID Nalaženje odgovarajućeg osoblja za rad u VCID je stalni problem. Neki od problema koji se mogu identifikovati i koji se mogu očekivati su:

Zaposleni u odeljenjima nisu zadovoljni zaposlenjem u VCID gde su prilike za napredovanjem daleko manje – radeći u VCID, oni mogu da osećaju da dosta propuštaju,

Tehničko osoblje može da oseća da će njihove tehničke veštine biti umanjene radeći u jedinici zaduženoj za politiku razvoja koja nije direktno uključena u tehnološke primene;

Zaposleni u privatnom sektoru obično imaju značajno veću platu od zaposlenih u Vladi i neće biti motivisani da rade za niža primanja; i

U državnoj upravi često postoji nedostatak zaposlenih sa neophodnim veštinama i iskustvom u politici razvoja i radu na strategiji, a koji istovremeno adekvatno razumeju tehnološku tematiku.

Ovi nedostaci mogu biti ublaženi ako se:

Dodele iskusne osobe iz nekog od postojećih odeljenja na određeni period (do dve godine) i ako im se namene specifični zadaci koji odgovaraju njihovom iskustvu. Zaposleni mogu biti nagrađivani, na primer, većim primanjima dok

48

su na tom radnom mestu, i /ili priznanjem mogućnosti napredovanja sa uvećanjem njihovog iskustva.

Postavljaju stručnjaci iz privrede i privatnog sektora na određeni period vremena uz činjenicu da će njihovi poslodavci nastavljati da isplaćuju njihovu zaradu; Vlada će nadoknaditi poslodavcima njihove ukupne troškove. Poslodavac bi profitirao imajući radnika sa boljim poznavanjem rada državne uprave, kao i dobijajući publicitet od davanja doprinosa nacionalnom razvoju.

Ulažu napori da se obezbedi profesionalno obučavanje zaposlenom osoblju i poboljšaju njihove profesionalne veštine.

Zapošljavaju konsultanti da asistiraju u određenim projektima, i obezbeđuju prenos znanja na osoblje agencije.

Priznaju i ove dodele i postavljenja kao doprinos opštem nacionalnom dobru. Privremene mere za osnivanje VCID Formalno osnivanje VCID i pridruženih struktura, uključujući zapošljavanje osoblja, oduzima dosta vremena, ne uzimajući u obzir vreme potrebno za formulaciju i odobrenje neophodnih zakonodavnih promena. Međutim, neophodno je započeti proces, koristeći privremene resurse. Ovo može biti postignuto na sledeći način:

Odrediti odgovarajućeg ministra u Vladi koji može da preuzme odgovornost za osmišljavanje i koji može da vodi stvaranje VCID,

Odabrati mali broj ključnih učesnika iz Vladinog birokratskog aparata kome će asistirati jedan ili dva konsultanta ili osoblje postavljeno iz drugih odeljenja – osnivanje privremene strukture;

Postaviti privremenog lidera iz birokratskog aparata i postaviti timu početne razvojne zadatke;

Pripremiti opseg rada za konsultante da asistiraju u procesu osnivanja; Razvijati šemu plana za osnivanje VCID, tražeći odobrenje i početi proces

preliminarnih konsultacija ciljajući na ključne faktore (Vlada, privreda i akademska zajednica) od kojih bi se očekivale konstruktivne ideje i pozitivan doprinos.

Sačiniti pregled stanja (uključujući intervjue ukoliko je neophodno) radi dokumentovanja trenutnog statusa razvoja IKT;

Sakupiti informacije o razvoju van granica zemlje, ciljajući na najverovatnije kandidate i pribavljati detaljne informacije, inicijalno sa interneta, ali posle toga, ako je neophodno, komunikacijom na nivou Vlada–Vlada; i

Pripremiti detaljniji plan za osnivanje VCID, glavnog odbora i pomoćnih struktura, uključujući i budžet, zaposlene, opis rada, nivoe, vremenski okvir i tražiti odobrenje za nastavak.

3.5. Savet za informaciono društvo

Savet za informaciono društvo je telo odgovorno za e-upravu koje bi trebalo da predvodi razvoj nacionalne strategije e-uprave kako bi se stvorili pogodni

49

uslovi za e-poslovanje modernizacijom javne uprave; obezbedi kvalitet i efikasnost usluga državne uprave; podrži integraciju servisa preko organizacionih granica; promoviše korišćenje novih kanala za snabdevanje na mreži; osigura da su mogućnosti stvorene korišćenjem novih tehnologija i društveno uključive; nadgleda dostavljanje projekata e-vlade unutar državne uprave, uključujući dodelu resursa i nabavki; sačini preporuke ako je neophodno drugim odborima kabineta.

Savet za informaciono društvo odgovoran za e-upravu bi trebalo da bude konstituisano od pomoćnika ministara i drugih službenika u nivou kabineta javne uprave najbliže se baveći problemima modernizacije državne uprave i e-uprave.

Savet za informaciono društvo za e-upravu bi trebalo da ima kao ko-predsedavajuće članove ministra za javnu upravu i lokalnu samoupravu i direktora Vladinog centra za informaciono društvo.

3.6. Komitet za informaciono društvo

Komitet za informaciono društvo bi trebalo da sačini okvire za javno razmatranje i odluke o najznačajnijim temama politike razvoja i temama od značajna za javni interes u oblasti informacionog društva. Trebalo bi da razmotri i prati implementaciju politike i strategije nacionalnog informacionog društva, kao i da otkloni barijere i smanji rizike u njihovoj implementaciji.

Ako je potrebno, trebalo bi osnovati podkomitet za koordinaciju implementacije akcionih planova informacionog društva i određenih kompleksnih projekata (preko jurisdikcije nekoliko odeljenja kabineta i/ili administracionih tela).

Komitet za informaciono društvo bi trebalo da sačinjavaju ministri, koji bi najviše trebalo da se bave pitanjima informacionog društva.

Komitetom za informaciono društvo bi trebalo da predsedava Premijer. 3.7. Forum za informaciono društvo

Forum za informaciono društvo bi trebalo da predstavlja nezavisno savetodavno telo koje bi organizovalo diskusije vezane za politiku razvoja informacionog društva, strategiju i teme od šireg javnog interesa. Predstavnici Vlade, privrednog sektora, akademije i civilnog društva bi trebalo da preduzmu aktivan pristup, koordiniraju i blisko sarađuju u vezi svih budućih tema povezanih sa razvojem informacionog društva, kao i socijalnog i ekonomskog razvoja. Na ovaj način, proces šire javne konsultacije bazirane na dijalogu i koncenzusu bi značajno doprineo budućem razvoju.

Forum bi predstavljao „Think tank“ orijentisan na politiku razvoja, čija bi glavna uloga bila da predlaže strategijske pravce, daje savete i preporuke u vezi daljeg razvoja informacionog društva i razvoja IKT sektora.

Podizanje svesti vezano za značaj razvoja informacionog društva i njegov uticaj na socijalni i ekonomski razvoj takođe bi bio fokus ove institucije.

50

3.8. Nadzor i procena Nacionalne strategije za informaciono društvo Jasno je da institucionalna lokacija Odeljenja za nadzor i procenu (NiP) koje bi bilo odgovorno za formulaciju dužnosti NiP i njihovo izvršavanje može da ima značajan uticaj na njegovu mogućnost da to čini. S jedne strane, takvo odeljenje ne bi trebalo da bude viđeno od strane operativnih entiteta uključenih u strategiju informacionog društva kao ‚daljinski sudija i cenzor‛. S druge strane, ako je tim previše blizu implementacionim zadacima, postoji jasan rizik od postajanja ‚tužitelj i sudija‛ i od gubljenja kredibiliteta. Za efikasno sprovođenje svojih nadležnosti, odeljenju NiP će biti potrebno da dobije svoj legitimitet od strane najviših nivoa Vlade. Najprikladnije rešenje u skladu sa trenutnom situacijom u Srbiji bilo bi da se gore pomenuta institucija osnuje unutar Vladinog centra za informaciono društvo i na taj način omogući neophodni nivo transparentnosti. Efikasnost, efektivnost, transparentnost i sveobuhvatan uspeh u procesu dostizanja ciljeva unutar NiP odeljenja će veoma zavisiti od predhodno postavljenog institucionalnog okvira i radnih navika zaposlenih u državnoj upravi, privredi i civilnom društvu. Efikasnost i kredibilitet odeljenja NiP će zahtevati da ono zasniva svoj rad na najvišim tehničkim i metodološkim standardima. Ključne aktivnosti Odeljenja za nadziranje i vrednovanje unutar Vladinog centra za informatiku: Menadžment

Razvoj formalnog plana i poslovnih procesa, uključujući budžet i ciljeve/zahteve za zaposlene

Razvoj kadrovske službe, procena potrebe obučavanja drugih institucija Vođenje regularnog obučavanja o nadziranju i vrednovanju vezanog za IKT Razvoj interne komunikacije i razvoj tima.

Indikatori razvoja

Procena postojećih izvora podataka i njihova relevantnost za strategiju i implementacioni plan.

Predlog poboljšanja u određenim serijama podataka u smilsu uvođenja vremenskog perioda, oblasti pokrivenosti i nivoa disegregacije podataka.

Razvoj i procena novih serija podataka. Omogućavanje usklađivanja sa internacionalnim standardima za specifične

stavke podataka. Kreiranje novih podataka, na primer, prezentovanje postojećih podataka na nov

način ili uključujući nove tipove analiza i diskusija.

51

Povećati vreme odziva za određene upite. Promocija rada

Uspostavljanje stalnih konsultacija između korisnika i provajdera statističkih podataka.

Uspostavljanje procesa u cilju stalnog dobijanja podataka o rezultatima od korisnika.

Ažuriranje statističkog zakonodavstva. Uspostavljanje veze s medijima.

3.9. Zaključak Ovim predlogom novog institucionalnog okvira, postojeće vladine organizacione strukture i zakonski okviri bi trebalo da budu promenjeni tako da omoguće korišćenje modernih tehnologija i time promovišu novu politiku državne uprave i razvoj informacionog društva. E-uprava je možda krajnji instrument efektivne reforme državne uprave. Primarni cilj implementacije IKT u vladinom sektoru bi trebalo da bude potpuno isti kao što je to bio slučaj sa sektorima privrede i e-trgovine – da se čini više sa manje, da se smanje troškovi sa povećanom efikasnošću. Moderna reforma državne uprave zahteva dinamične, fleksibilne institucije, koje mogu brzo da odgovore i da se brzo prilagode, kao i da neguju razvoj društva i privrednog sektora. Ovo može biti postignuto samo širokim korišćenjem IKT i podizanjem svesti među celim stanovništvom. Pravi zadatak je povezati i ukloniti granice između i unutar odeljenja vladinih tela, Vlade na republičkom nivou i tela lokalne samouprave, između i unutar javnog i privatnog sektora i u poslednjoj fazi između i unutar Vlada.

52

4. ZAKONSKI OKVIR 4.1 Uvod Za uspešan rad informacionog društva „u kome svako može da stvara, koristi i razmenjuje informacije i znanje, omogućavajući time pojedincima, zajednicama i narodima da dostignu svoj puni potencijal u promovisanju održivog razvoja i unaprede kvalitet svog života“1, neohodno je stvoriti odgovarajuće zakonsko okruženje. Zakonodavstvo za informaciono društvo ima za cilj da ukloni prepreke konkurenciji, inovaciji i razvoju i primeni naprednih usluga, imajući u vidu globalni trend konvergencije tehnologija za prenos glasa, podataka i videa. Pravne dokumente neophodne za neometan razvoj informacionog društva treba pripremiti za mnogo oblasti. Zakonodavstvo o telekomunikacijama mora da utre put aktivnom uključenju nadležnih organa u stvaranju otvorenog i konkurentnog tržišta za telekomunikacije, investicijama u ovoj oblasti, privatizaciji državnih monopola i razvijanju pristupačne infrastrukture elektronskih komunikacionih mreža. Kada se radi o kompjuterskom kriminalu, neophodno je doneti propise koji će regulisati mehanizme međunarodne saradnje u identifikovanju i sprečavanju krivičnih dela koja su propisana Konvencijom Saveta Evrope o kompjuterskom kriminalu. U vezi sa ovim, posebnu pažnju treba posvetiti javnosti podataka, njihovoj zaštiti i pravu pristupa bazama podataka, zajedno sa načinima korišćenja biometrijskih metoda identifikacije i elektronskih dokumenata kako bi se mogli koristiti kao dokaz u sudu. Zakonodavstvo koje se tiče interneta treba da pruži rešenja koja bi omogućila neometanu razmenu informacija i transakcije putem interneta. Neophodno je pokrenuti korišćenje elektronskog potpisa, dozvoliti identifikaciju i autorizaciju učesnika u transakciji, operacije s kreditnim karticama i uspostaviti nadležnost nad internet transakcijama. Uz to, neophodno je osigurati zaštitu ličnih podataka i privatnosti, prenos informacija kroz međunarodne sisteme, kriptografsku zaštitu i zaštitu korisnika od uvredljivog, nezakonitog i neželjenog internet sadržaja. Nova pravila moraju takođe da pruže zaštitu od terorizma, pranja novca, zaštitu intelektualnih prava, kao i propise koji regulišu internet sadržaj. Za kupovinu i prodaju putem interneta trebalo bi obezbediti odgovarajuće poreske mehanizme. Takođe je neophodno definisati metode za zaštitu IKT rešenja i patenata kako bi se sprečila kršenja autorskih prava i patenata priznatih u zemlji i inostranstvu. Sledeći prioritet je podsticanje odgovornosti i podizanje svesti koji bi smanjili zloupotrebu informacionih i komunikacionih tehnologija.

1 Declaration of Principles, World Summit on the Information Society, International Telecommunication Union, Geneve, 2003.

53

Da bi se omogućila elektronska uprava trebalo bi promeniti čak i neke zakone koji s njom nisu u neposrednoj vezi (na primer Zakon o upravnom postupku i niz drugih propisa koji je čak onemogućavaju). Treba definisati i odgovornost i finansiranje institucija nadležnih za ažuriranje podataka i uslove pod kojima će ti podaci biti dostupni. Ključnu ulogu u iniciranju i koordinaciji aktivnosti koje imaju za cilj da stvore nove propise o informacionom društvu i uspostave aktivnu međunarodnu saradnju (u okviru Svetskog samita UN o informacionom društvu, projekata EU o informacionom društvu, regionalnih inicijativa kao što je elektronska jugoistočna Evropa itd.) treba dati instituciji, koja bi, sa finansijskom i organizacionom potporom, razvila konsultativne mehanizme za uključivanje svih strana direktno zaintersovanih za razvoj informacionog društva u Srbiji. Cilj je stvaranje zakonodavnog okvira koji bi obuhvatio pravne teme vezane za elektronske javne usluge i široku upotrebu IKT u javnom sektoru. Zakonodavne aktivnosti na nacionalnom nivou trebalo bi sprovediti u tesnoj saradnji s međunarodnim razvojem i inicijativama kako bi se obezbedila usklađenost domaćeg zakonodavstva s međunarodnim normama kao što je acquis communautaire, čije implikacije čine najvažnije principe za zemlju koja izražava želju da se pridruži Evropskoj uniji. Dostignuća IKT treba da budu korišćena u najvećoj mogućoj meri i u samom stvaranju delotvornog pravnog okruženja. 4.2 Harmonizacija sa zakonodavstvom Evropske unije Najsloženiji i najobimniji zadatak u procesu pridruživanja EU jeste harmonizacija našeg pravnog sistema sa zakonodavstvom EU. Osim osnivačkih ugovora, postoji oko 20.000 propisa koji čine sekundarno zakonodavstvo i 4.000 sudskih presuda. Iako naša zemlja nema formalnu obavezu da harmonizuje svoje propise sa zakonodavstvom EU, ona mora brzo da započne proces harmonizacije imajući u vidu svoju posvećenost uključivanju u EU, kao i obim posla koji joj predstoji i činjenicu da kasni u sveukupnom procesu integracije. Bilo bi vrlo dobro da svi zakoni koji tek treba da se usvoje budu u skladu s evropskim, osim ako ne postoji poseban ekonomski razlog da se to ne radi. Takođe je neophodno da se uklone ili izmene svi zakoni koji su u suprotnosti sa zakonodavstvom EU ili koji predstavljaju očigledno kršenje standarda EU i ometaju našu ekonomsku i drugu vrstu komunikacije s Unijom. Ovo će povećati naš kredibilitet i predstaviti našu zemlju kao odgovornog partnera u razgovorima o sporazmu o stabilizaciji i pridruživanju i konačno za razgovor o punom članstvu u EU.

54

Imajući na umu ovaj cilj, srpska vlada svake godine usvaja akcioni plan za harmonizaciju domaćih propisa sa propisima EU. Akcioni plan definiše konkretne zadatke za nadležna ministarstva i daje moguće rokove za izradu potrebnih zakona. Štaviše, dužnost je svakog upravnog organa ili organizacije nadležnog za donošenje propisa da potpiše izjavu o usklađenosti nacrta propisa s pravnim tekovinama EU. Uvođenje EU acquis communautaire u domaće zakonodavstvo je u svakom slučaju potrebno, ali nije dovoljno. Pored usvajanja usklađenih propisa, potrebno je ustanoviti i sistem koji bi osigurao delotvornu primenu tih propisa. Rezolucija o pristupanju Evropskoj uniji, usvojena u oktobru 2004. godine, stavila je jak naglasak na proces harmonizacije, podvlačeći da će sve aktivnosti u ovom cilju biti prioritet srpske Narodne Skupštine koja je takođe spremna da usvoji postupke koji bi ovaj proces učinili delotvornijim. Od početka 2005. godine, Kancelarija za prudruživanje EU dostavlja Vladi Srbije tromesečne izveštaje o primeni godišnjeg akcionog plana za usklađivanje domaćih zakona sa zakonodavstvom Evropske unije. 4.3 Obaveze iz Agende e-JIE i akcionog plana SSID Kao član Inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu2 (e-JIE) koja funkcioniše u okviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, Srbija je krajem 2002. godine potpisala Agendu za razvoj informacionog društva u jugoistočnoj Evropi3. Svrha Agende je definisanje prioriteta državne politike i ohrabrivanje države da preuzme odgovornost za brži razvoj informacionog društva u zemlji i regionu, modeliranom prema uspešnim inicijativama EU – e-Evropa 2002 i e-Evropa 2005.4 Agenda e-JIE za razvoj informacionog društva poziva na usvajanje i primenu zakonodavne infrastrukture za informaciono društvo.

Početi sa usvajanjem i primenom zakonodavstva o elektronskoj komunikacionoj infrastukturi i odgovarajućim uslugama u skladu s odgovarajućim uputstvima Evropske unije;

Usvojiti nacrte zakona o elektronskoj trgovini, elektronskim ugovorima i elektronskim potpisima u skladu s odgovarajućim uputstvima Evropske unije (Zakon o e-potpisu usvojen u decembru 2004. godine)

Potpisati, ratifikovati i primeniti Konvenciju Saveta Evrope o kompjuterskom kriminalu (potpisana u aprilu 2005. godine)

Usvojiti i primeniti propise o intelektualnoj svojini vezano za autorska prava, baze podataka, patente, softver i topografiju integrisanih kola u skladu s odgovarajućim uputstvima Evropske unije;

Usvojiti i primeniti nacrte zakona o zaštiti ličnih podataka uključujući zaštitu privatnosti na internetu u skladu s odgovarajućim uputstvima Evropske unije.

2 Electron South Eastern Europe Initiative, http://www.eseeinitiative.org 3 „eSEEurope Agenda for the Development of the Information Society: a cooperative effort to implement the Information Society in South Eastern Europe“, http://www.eseeuropeconference.org/agenda.html 4 еEurope 2002 and еEurope 2005, http://europa.eu.int/information_society/eeurope/

55

Harmonizacija nacionalnog zakonodavstva s pravom EU Cilj Evropske unije je stvaranje uslova za razvoj ekonomije zasnovane na znanju i razvoju informacionog društva. Proces institucionalnog pridruživanja jedne države Evropskoj uniji sa ciljem konačnog prustupanja Uniji, podrazumeva usvajanje pravnih tekovina EU (acquis communautaire) – paketa propisa koji su doneli nadležni organi Evropske unije. Nazivaju se još i komunitarno pravo ili pravo EU. Usvajanje ovih propisa svodi se na harmonizaciju domaćeg zakonodavstva sa pravom EU, i do određene mere, sa ostalim merama i aktivnostima, načelima i praksom Suda pravde, koji potpadaju pod korpus pravnih tekovina EU. Pored usvajanja domaćih propisa čija su formalna ili normativna rešenja dovoljno usklađena sa zakonodavstvom EU, neophodno je stvoriti uslove i institucionalne kapacitete za njhovo tumačenje, poštovanje ili prinudno izvršenje pred sudskim ili upravnim vlastima. Posmatrano na ovaj način, proces harmonizacije uključuje metode i tehnike koje olakšavaju unošenje pravnog korpusa EU u domaći pravni sistem, unošenje propisa EU u lokalne pravne sisteme i njihovu primenu koja se sa stanovišta pojedinca manifestuje kroz uživanje prava ili prihvatanje konkretnih odgovornosti. Pravni osnov procesa harmonizacije i njegova svrha su utvrđeni Ugovorom o Evropskoj zajednici, koji poziva na harmonizaciju zakona i podzakonskih akata, kao i upravnih mera koje su potrebne za stvaranje zajedničkog tržišta. Sa pravnog stanovišta, Republika Srbija i državna zajednica Srbija i Crna Gora formalno nisu preuzele obavezu harmonizacije svojih zakonodavstava sa propisima EU. Međutim, Narodna skupština Republike Srbije je usvojila u oktobru 2004. godine Rezoluciju o pridruživanju Evropskoj uniji, koja, inter alia, definiše obavezu Skupštine da procesu harmonizacije obezbedi prioritet, uključujući specijalni postupak za njegovo olakšavanje. Pored toga, Ustavna povelja nudi drugi pravni argument u korist procesa harmonizacije. Kao jedan od ciljeva Srbije i Crne Gore utvrđen u Povelji navodi se „uključivanje u evropske strukture, a naročito u Evropsku uniju“ i harmonizaciju propisa i prakse s evropskim i međunarodnim standardima. Državna zajednica i Republika Srbija će formalno prihvatiti obavezu harmonizacije svojih zakona sa propisima EU tek nakon potpisivanja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Do tada, usklađivanje ostaje samo volonterski poces koji pretpostavlja stvaranje uslova za uvođenje reformi u politički, ekonomski i pravni sistem Srbije i državne zajednice. U srpskoj zakonodavnoj politici harmonizacija trenutno ima razvojnu i formalnu funkciju.

56

Države koje žele da pristupe evropskom integracionom procesu treba da slede preporuke definisane u Beloj knjizi II, koja navodi 23 oblasti za usklađivanje. Međutim, puno članstvo zahteva harmonizaciju domaćih pravila i propisa sa propisima EU u još osam oblasti, te je ukupno u pitanju 31 oblast. Proces harmonizacije je skoro u potpunosti ograničen na zakonodavstvo koje reguliše slobodan promet robe, kapitala, radnika i slobodno pružanje usluga i zakone koji regulišu odgovarajuće zajedničke politike. Drugim rečima, proces harmonizacije pokriva domaće propise koji se odnose na uspostavljanje i funkcionisanje unutrašnjeg tržišta. Jasno je da da nisu svi nacionalni propisi pogodni za ovaj proces, niti treba da budu. Harmonizacija je proces koji oduzima mnogo vremena u više faza, čija dužina zavisi od postojeće društvene infrastrukture i rokova određenih sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Prve dve faze, uključujući identifikaciju oblasti prava EU i listu acquis communautaire sa kojima nacionalni propisi mogu i treba da budu harmonizovani su već završene u okviru posebnog projekta „Harmonizacija domaćih propisa sa pravom EU“ koji je završen krajem 2003. godine. Rezultati projekta su sakupljeni u posebne tabele (harmonigrame) za propise iz 23 oblasti koje su utvrđene u Beloj knjizi II. Pored toga, data je i preliminarna procena usklađenosti domaćih zakona sa odgovarajućim zakonima EU, ocena da li je harmonizacija delimična ili potpuna i da li domaći propisi postoje ili ne, a takođe nudi kratko objašnjenje stepena harmonizacije. Ovu analizu treba dopuniti studijom o usklađivanju propisa iz ostalih oblasti koje su kasnije uključene u korpus prava EU, a njene rezultate koristiti kao prethodni korak u izmeni propisa ili usvajanju novih koji su harmonizovani. Na osnovu ove složene analize treba utvrditi prioritete za usvajanje i primenu harmonizovanih nacionalnih zakona. U vezi sa ovim, Vlada Republike Srbije usvaja godišnje akcione planove za harmonizaciju propisa Republike Srbije sa propisima Evropske unije usvajanjem novih zakona ili izmenom važećih. Poseban akcenat je stavljen na propise o unutrašnjem tržištu koji pokrivaju slobodno kretanje ljudi, roba, kapitala i usluga, pravila trgovine, bankarstvo, intelektualnu i industrijsku svojinu, javne nabavke, standardizaciju, zaštitu potrošača i životne sredine. S druge strane, neki domaći privredni i pravni propisi su u velikoj meri harmonizovani kao deo priprema zemlje za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji, dok su neki propisi isključeni iz ovog procesa zbog prirode stvari ili zbog razloga koji se odnose na primenu. Tehnika usklađivanja zavisi od propisa koji treba uskladiti. Ukoliko se usklađuje sa određenim pravilnikom Evropske unije propis se u većini slučajeva u potpunosti

57

preuzima. Ukoliko se usklađuje sa uputsvom, lokalni organi imaju diskrecionu slobodu da izaberu odgovarajući pravni instrument i način. Proces usklađivanja se kontroliše unutrašnjim i spoljnim mehanizmima. Unutrašnji mehanizam koji se trenutno koristi je izjava o usklađenosti pravnog akta sa propisima Evropske unije, ali će nakon potpisivanja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ova procedura zahtevati uporednu analizu usaglašenosti odredbi nacrta propisa sa propisima Evropske unije. Na osnovu liste domaćih propisa koji podležu usklađivanju i liste odgovarajućih propisa EU i ocene stepena harmonizacije nadležna ministarstva treba da izrade nacrte za izmenu važećih propisa ili usvajanja novih ili da predlože druge mere. Da bi se ovi zadaci uspunili, potrebno je da se u svim ministarstvima osposobe i ojačaju kapaciteti koji se bave analizom harmonizacije relevatnih domaćih zakona. Budući da proces usklađivanja zahteva dobro razumevanje propisa EU, oni se moraju prevesti na srpski jezik, a domaći propisi na engleski jezik. Ova dva procesa su međusobno povezana i zahtevaju dobro koordinisanje i vrlo ozbiljan pristup imajući na umu da acquis communautaire sadrži desetine hiljada strana. Sistematsko prevođenje je započeto 2004. godine kada je na nivou državne zajednice pokrenut projekat „Prevođenje i pravno jezička redakcija pravnih tekovina EU“. Pre ovoga nisu urađeni nikakvi značajniji prevodi u Srbiji i Crnoj Gori. Projekat je rezultirao prevođenjem preko 2000 strana pravnih dokumenata EU koji su prošli kroz jezičku i pravnu redakciju, zajedno sa informacijom o svakom pravnom dokumentu (naziv na srpskom i engleskom jeziku, CELEX broj, oblast na koju se odnosi, broj strana originalnog dokumenta i prevoda itd), podacima o prevodicu i pravnom redaktoru, spornim terminima, rečnikom termina iz dokumenata koji su već prevedeni i evidencijskim brojem prevoda. Usvojen je „Priručnik za prevođenje pravnih akata EU“ u kome se daju smernice o formatu i standardu prevedenih dokumenata, uputstva za prevođenje, spisak skraćenica zasnovan na Eurovocu i obrasci za određene pravne dokumente. Pored uporednog prevođenja na sprski i engleski jezik, mora se obrazovati ustanova za prevođenje, uspostaviti saradnja i koordinacija između nadležnog organa državne zajenice i država članica i napraviti lista prioriteta u skladu s planiranim procesom harmonizacije. Prevodi treba da slede standardizovanu terminologiju, postupak i metodologiju. U tom kontekstu, neophodno je napraviti specijalizovane rečnike za određene oblasti. Da bi se ubrzao postupak mora se stvoriti mreža prevodilaca izvan državne uprave i koordinisano lektorisanje svih prevoda. Štaviše, složenost prevođenja zahteva stalno obučavanje prevodilaca, lektora i lingvista kroz saradnju sa zemljama regiona i korišćenje iskustva drugih zemalja.

58

4.4 Osobenosti srpskog zakonodavnog sistema Harmonizacija domaćeg političkog i pravnog sistema sa standardima EU započeta demokratskim promenama 2000. godine, značajno je promenila srpski politički sistem. Srbija je ušla u eru građanske demokratije, vladavine prava i poštovanja institucija, iako je još dosta toga potrebno preduzeti za ispunjavanje ovog složenog, heterogenog i verovatno najvažnijeg kriterijuma za pristupanje Uniji. Razvijanje odgovarajućeg pravnog okvira i funkcionisanje političkog sistema kao celine prate brojni nedostaci i problemi. Na pravnom polju, najizraženija slabost je nedostatak odgovarajućeg ustavnog okvira Republike Srbije. Činjenica da novi ustav nije donet pokazuje nedostatak političkog konsenzusa, ne samo u odnosu na posebna rešenja koja treba da budu uključena u konačni pravni akt, već i u odnosu na to ko treba da donese nov ustav i na koji način. Štaviše, Srbija kao član državne zajednice Srbija i Crna Gora je krenula da usklađuje svoj ustav sa Ustavnom poveljom. Rok nije ispoštovan zbog niza problema u postizanju političkog konsenzusa za novi Ustav Srbije. Sve institucije državne zajednice su formirane i rade zahvaljujući sporazumu o reviziji Ustavne povelje, a Narodna skupština Srbije i Crne Gore je sačuvala svoj legitimitet, uprkos propustu da se raspišu izbori na nivou zajednice. 4.5 Trenutno stanje u e-zakonodavstvu Zakonodavno, političko i nadzorno okruženje u Srbiji, koje je neophodno za zakonitu i pravilnu primenu IKT u svim segmentima industrije i ekonomije, još čeka da bude realizovano. Pravni sistem mora biti usklađen sa propisima EU. Zaštita privatnosti i manipulisanje podacima, prava intelektualne svojine, krivični zakon, zakon o ugovorima, zakon o elektronskom potpisu, zakon o elektronskoj trgovini, zakon o telekomunikacijama i mnogi drugi, moraju se doneti ili dopuniti kako bi se obezbedila sigurna i stabilna poslovna atmosfera koja privlači strane investitore. S druge strane, neki moderni i dobro napisani zakoni, kao što su oni koji pružaju zaštitu intelektulane svojine već su usvojeni, ali nedostaje mehanizam za njihovu primenu. Nije dovoljno samo doneti zakon. Za njihovu pravilnu primenu moraju se obezbediti politička volja, sredstva i stručnost. Zakon o telekomunikacijama Oblast telekomunikacionih usluga je regulisana Zakonom o telekomunikacijama usvojenim u aprilu 2003. godine (Službeni glasnik br. 44/03). Ovaj zakon je omogućio formiranje novog regulatornog tela (Agencije za telekomunikacije) i instrumenata za podsticanje konkurencije, ali ovo novo telo još nije počelo da radi. Upravni odbor ovog tela je osnovan sa zakašnjenjem od dve godine, u maju 2005. Zakon je delimično usklađen s Prvim evropskim telekomunikacionim okvirom. Odgovarajući propisi za njegovu primenu još nisu pripremljeni i Agencija mora da radi na njihovoj izradi. Vlada je imenovala članove upravnog odbora Agencije bez

59

procesa javne konsultacije, ostavljajući netaknut zahtev za transparentnošću. Prava potrošaća i razvezivanje lokalne petlje nisu u potpunosti regulisani ovim zakonom, što je u očiglednoj suprotnosti s propisima EU. Novi zakonodavni okvir mora da bude primenjen a to povlači i izradu strategije za razvoj telekomunikacija koja se u ovom trenutku priprema, kao i jasnu institucionalnu reformu. Akcioni plan za harmonizaciju zakona iz 2004. godinu sadržao je usvajanje Zakona o izmenama zakona o telekomunikacijama. Izmene se uglavnom odnose na organizacione teme umesto na pravnu harmonizaciju. Ministarstvo za kapitalne investicije je promoter ovog zakona. Telekom Srbija ima isključivo pravo da pruža postojeće i nove usluge fiksne telefonije korisnicima u Republici Srbiji do juna 2005. godine. Ovo eksluzivno pravo ne utiče na internet usluge, multimedijske usluge, radijsko ili televizijsko emitovanje i kablovsku televiziju. One se prema odredbama zakona mogu pružati slobodno i pod jednakim uslovima. Agencija će izdati opšte ovlašćenje svakom licu koje namerava da pusti u rad javnu telekomunikacionu mrežu ili pruža javne telekomunikacione usluge ukoliko ispunjava ili pristaje da ispuni sve zahteve propisane za tu mrežu ili uslugu. Davaocima internet usluga opšte ovlašćenje će se izdavati posebno. Usluge mobilne telefonije pružaju dve kompanije – Mobtel i Telekom, sa kojima je PTT Srbija suvlasnik. Iako obe uspešno rade, njhova nerešena vlasnička prava kao i brojni sukobi inetresa i dalje predstavljaju problem. Telekom Srbija treba da se restrukturira a vlasnička struktura kao i uloga države u oba glavna operatora treba da se reše. Iako ne postoji zakonodavni okvir za internet usluge, trenutno u Srbiji radi na desetine davalaca tih usluga. Davaoci prvog nivoa pružaju internet usluge direktno iz inostranstva, dok davaoci usluga s drugog i trećeg nivoa kupuju usluge direktno od njih. Zakon o telekomunikacijama je prvi zakon koji reguliše internet usluge kao javne telekomunikacione usluge koje funkcionišu primenom internet tehnologija. Konvergentne tehnologije (prenos govora preko IP mreža, VoIP) nisu regulisane ovim zakonom. Ovaj zakon predviđa jednu dozvolu po jednom davaocu telekom usluga. Ovo znači da će Telekom Srbija verovatno biti podeljen na najmanje tri kompanije. Zakon o telekomunikacijama je definisao regulatorni okvir za uvođenje univerzalne usluge. Prema ovom zakonu, Telekom Srbija je obavezan da pruža univerzalnu uslugu dok ne istekne njegovo ekskluzivno pravo, ali nije ovlašćen da nadoknađuje troškove iz odgovarajućeg fonda za refundiranje univerzalne usluge. Zbog toga treba doneti nove propise koji će olakšati razvoj univerzalne usluge. Telekomunikaciona agencija i Agencija za radiodifuziju treba da osiguraju, svaka u okviru svoje nadležnosti, odvojene fondove za univerzalnu uslugu i usluge javnog emitovanja.

60

Loša situacija u oblasti satelitskih sistema je posledica neregulisanog razvoja devedesetih godina prošlog veka i ratnih razaranja. Oprema glavnog satelitskog centra u Ivanjici i druge satelitske jedinice u Krnjači uništena je bombardovanjem. Objekti u Ivanjici su ponovo izgrađeni, ali centar još nije otvoren. Određeni broj institucija, uključujući Telekom, ima odgovarajuće dozvole, ali mnogi rade na osnovu neodgovarajućih dozvola. Da bi se liberalizovalo tržište satelitskih komunikacija neophodno je usvojiti određeni broj podzakonskih akata koji bi pojednostavili postupak davanja dozvola. U tom smislu treba doneti posebne propise kojima se definiše minimum tehničkih uslova koje satelitski komunikacioni sistemi i oprema moraju da ispune u skladu s pravilima Međunarodne unije za telekomunikacije (MUT) i Evropske unije. Zbog neodgovarajućih pravnih propisa u oblasti kablovskih sistema distribucije ne postoje tačni statistički podaci o broju KDS operatora i pretplatnika. Radiodifuzni sistem Srbije je značajno oštećen tokom bombardovanja 1999. godine. Haotična situacija u dodeljivanju radio frekvencija je poseban problem. Nekoliko stotina radio i televizijskih stanica radi bez odgovarajućih dozvola. Osnovni uzrok ovakvog stanja jeste činjenica da je Zakon o telekomunikacijama ostao mrtvo slovo na papiru, a dodatni propisi još nisu usvojeni. Neophodno je srediti stanje u oblasti korišćenja radiofrekventnog spektra, što zahteva međunarodno usklađen Plan raspodele frekvencija (digiralni i analogni). Vlade zemalja članica MUT usvojile su njenu posebnu rezoluciju broj 126 o obnovi radiodifuzne javne usluge, a 2003 godine Srbija je izradila Generalni projekat za obnovu javnog radiodifuznog sistema. Zakon o javnom informisanju Zakon o javnom informisanju (Službeni list 43/03) je prvi zakon u Srbiji koji definiše internet kao javni medij. Prema ovom zakonu, u medije spadaju novine, radio i televizijski programi, novinske agencije, internet i ostala elektronska izdanja, kao i drugi izvori javnih informacija koji koriste reči, slike i zvuke za objavljivanja ideja, informacija i mišljenja koji su namenjeni javnom emitovanju i koje će koristiti neograničen broj korisnika. Zakon o elektronskom kriminalu Izmenjeni Krivični zakonik (Službeni list 39/03 i 67/03) reguliše krivična dela koja ugrožavaju sigurnost kompjuterskih podataka. Njime je sada pokriveno sedam novih krivičnih dela protiv sigurnosti kompjuterskih mreža, sistema i podataka – neovlašćeno korišćenje kompjutera i kompjuterskih mreža, kompjuterska sabotaža, stvaranje i širenje virusa, ometanje obrade i prenošenja elektronskih podataka, neovlašćen pristup zaštićenim kompjuterima ili kompjuterskim mrežama i zaštita od neovlašćenih prekoračenja pristupa javnim kompjuterskim mrežama. Krivični zakonik takodje reguliše krivična dela koja se odnose na pirateriju softvera.

61

Izmene Krivičnog zakonika u skladu su sa osnovnim preporukama Saveta Evrope (SE). Međutim, one nisu u potpunosti u skladu sa Konvencijom SE o kompjuterskom kriminalu. Ova Konvencija je potpisana u aprilu 2005. godine, ali je još nije ratifikovala Skupština Srbije i Crne Gore. Nakon ratifikacije, domaći propisi iz ove oblasti moraće da se usklade s propisima EU uvođenjem dodatnih mehanizama. Konvencija prevashodno definiše različite oblike kompjuterskog kriminala, obavezujući države članice Saveta Evrope i Evropske unije da sarađuju na borbi protiv ovog kriminala. Od razvijenih evropskih zemalja se očekuje da pomognu manje razvijenim susedima, naročito u vezi s obukom i tehničkim opremanjem. Zakon o autorskim i srodnim pravima Jugoslovenski zakon o autorskim i srodnim pravima usvojen 1998. godine ne utvrđuje nikave uslove za razmatranje autorskih prava od strane vlade (za sticanje autorskih prava). Zbog toga nije poznat ni broj subjekata zakonitih autorskih prava ni broj subjekata čija prava treba zaštititi (prava prevodilaca, proizvođača fonograma i videograma, programa i baza podataka). Udruženje jugoslovenskih kompozitora (SOKOJ) bavi se autorskim pravima iz oblasti muzičkih dela. Ovaj zakon se skoro ni ne primenjuje u Srbiji i nije funkcionalan na nacionalnom nivou. Sudskom osoblju je potrebna odgovarajuća obuka kako bi se pripremili za eru interneta, a sam Zakon nije usklađen s aktuelnim periodom tranzicije. Novi Zakon o autorskim pravima koji je skoro usvojen ispunjava moderne standarde i u skladu je sa preporukama EU i Svetske trgovinske organizacije. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti Zaštita podataka o ličnosti je zagarantovana Ustavom Republike Srbije (Službeni glasnik Republike Srbije br. 6/03) i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (Službeni list Srbije i Crne Gore br. 1/90). Prema ovim dokumentima, zakonodavci imaju obavezu da regulišu zaštitu ličnih podataka posebnim zakonom. Važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (Službeni list Savezne Republike Jugoslavije br. 24/98 i 26/98) je manjkav, nejasan i daleko je od standarda Evropske unije. Budući da ga je teško poboljšati, potrebno je izraditi novi. Pored toga, važeći zakon nikada nije primenjivan. Ovaj zakon je neophodan i za potpisivanje sporazuma sa Europolom i za neometanu razmenu informacija sa drugim državama. Takođe je neophodno prihvatiti standarde koje utvrđuje Konvencija broj 108 Saveta Evrope i Uputstvo EU br. 46/95 kako bi se obezbedio slobodan protok ličnih podataka.

62

Zaštita intelektualne svojine Ova oblast je regulisana Zakonom o zaštiti intelektualne svojine i Krivičnim zakonikom. Nije u skladu s međunarodnim propisima, ali su makar osnovne odredbe u funkciji. Zakon takođe reguliše zaštitu softverskih proizvoda. Budući da Ustavna povelja Srbije i Crne Gore uzmeđu ostalog reguliše i standardizaciju, intelektualnu svojinu, mere i dragocene metale i statistiku, Ministarstvo za unutrašnje ekonomske odnose Srbije i Crne Gore i Zavod za intelektualnu svojinu su predložili određeni broj zakona koji regulišu zaštitu intelektualne svojine. Narodna skupština Srbije i Crne Gore je u 2004. godini usvojila pet zakona u ovoj oblasti, i to Zakon o patentima (Službeni list Srbije i Crne Gore br. 32/04), Zakon o autorskim i srodnim pravima, Zakon o žigovima, Zakon o zaštiti topografija integrisanih kola i Zakon o pravnoj zaštiti dizajna (Službeni list Srbije i Crne Gore br. 61/04). (Isto Ministarstvo je pripremilo Zakon o geografskim oznakama porekla proizvoda, ali on još nije usvojen). Pomenuti zakoni su izrađeni uz puno poštovanje međunarodnih standarda, pravila Svetske trgovinske organizacije i naročito Evropske unije. Zakoni koji regulišu intelektualnu svojinu su usklađeni sa posebnim sporazumima za zaštitu intelektualne svojine (TRIPs) Svetske trgovinske organizacije. Potpuna primena ovih propisa nije bila moguća u državama članicama, zato što su propustile da definišu kazne. (Umesto toga, navedeno je samo da novčane kazne svojim propisima definišu države članice). Pored toga, tržišna inspekcija i finansijska policija nisu ovlašćeni da primene mere konfiskacije u slučajevima povrede intelektualne svojine. U Srbiji se to trenutno radi po odredbama Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 39/06, 20/97 and 46/98). Ovo je razlog zbog koga je pripremljen nacrt zakona o primeni propisa koji regulišu zaštitu prava intelektualne svojine. Ovaj nacrt dozvoljava tržišnim inspektorima da zaplene i zadrže krivotvorene proizvode u slučajevima povrede intelektualne svojine, a uz to propisuje odgovarajuće kaznene odredbe i novačane kazne. Zaštita intelektualne svojine za sada se reguliše Carinskim zakonom (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 73/03) i Krivičnim zakonikom (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 39/03 i 67/03). Carinski zakon detaljno uređuje mere za zaštitu intelektualne svojine na granici. Krivični zakonik iz 2003. godine je po prvi put definisao krivična dela neovlašćene upotrebe autorskih i srodnih prava i krivična dela koja nastaju usled narušavanja bezbednosti kompjuterskih podataka. Nacrt novog Krivičnog zakonika je krivična dela u vezi sa pravom intelektualne svojine definisao kao posebnu grupu krivičnih dela. Zaštita intelektualne svojine je time proširena zato što pored autorskih prava i srodnih prava, reguliše i ostala prava

63

intelektualne svojine (žigove, patente, modele, dizajn, geografsko poreklo proizvoda, i slične). Vlada Republike Srbije je 2003. godine obrazovala Komisiju za borbu protiv piraterije kao radno telo Ministarstva kulture. Krajem 2004. godine Komisija je reorganizovana kako bi uključila predstavnike Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva trgovine, turizma i usluga (tržišne inspektore), Uprave carina, Ministarstva pravde i Ministarstva kulture. Početkom 2005, Vlada je obrazovala komisiju nadležnu za uništavanje zaplenjenih nosača zvuka, slika i kompjuterskih programa. Ova komisija je u sastavu Ministarstva trgovine, turizma i usluga. Članovi komisije su pored tržišnih inspektora tog ministartsva i predstavnici iz Ministarstva unutrašnjih poslova, Uprave carina, Ministarstva pravde i Ministarstva kulture. Zakon o radiodifuziji Radiodifuzna problematika u Srbiji regulisana je Zakonom o radiodifuziji, Zakonom o javnim informacijama i Zakonom o telekomunikacijama. Novi Zakon o radiodifuziji je usvojen u julu 2002. godine. Zakon je omogućio uspostavljanje nezavisne Agencije za radiodifuziju kao glavnog regulativnog tela koje je ovlašćeno da nadzire emitere i dodeljuje dozvole za emitovanje. Cilj Agencije je demokratizacija elektronskih medija u skladu s preovladavajućim evropskim standardima. Emiteri će konkurisati za dobijanje dozvole na javnom tenderu i pod istim uslovima. Državni emiteri, Radio televizija Srbije i RTV Novi Sad, treba da postanu javni servisi, ali stalna odlaganja primene zakona o radiodifuziji blokirala su tu transformaciju. Stanovnici Srbije trenutno primaju programe više od 1000 televizijskih i radio stanica, sa različitom pokrivenošću u republici. Država je vlasnik jedne nacionalne radiodifuzne kompanije (RTS), i određenog broja lokalnih stanica. Vrlo je teško dati pravu sliku srpske medijske zajednice zato što većina medija radi bez ikakve dozvole. U okviru strategije za razvoj radiodifuznog sektora u Srbiji, glavni cilj je dodela dozvola za upotrebu zemaljskih radiodifuznih frekvencija, što je nadležnost Agencije za radiodifuziju. Da bi se u medijskom sektoru sprečila prekomerna koncentracija kapitala i uspostavljanje monopola, treba kontrolisati osnivanje medija. Problem je, međutim, to što nema odgovarajućih odredbi o transparentnosti, poreklu i vlasništvu osnivačkog kapitala. Agencija za radiodifuziju treba da napravi plan, objavi javni poziv za dodelu dostupnih frekvencija i utvrdi jasne procedure i uslove za dobijanje dozvole za emitovanje, a Agencija za telekomunikacije mora da napravi plan i raspored frekvencija. Da bi se dozvole pravilno raspodelile, emiteri moraju jasno da definišu

64

svoje programe. Prema Zakonu o radiodifuziji oni mogu da emituju kompletan program (što podrazumeva vesti, istraživanja, obrazovne, kulturne i sportske sadržaje), specializovane programe ili da se samo odluče za reklamiranje i prodaju roba i usluga. U oblasti audio i video produkcije, neophodno je definisati čvrst zakonodavni okvir za proizvodnju i distribuciju optičkih diskova i razviti delotvorne mehanizme za borbu protiv piraterije. Neodgovarajuće kazne za radio pirateriju predstavljaju glavnu teškoću. Pre nego što pristupi Evropskoj uniji, Srbija će morati da harmonizuje svoje zakone sa Uputstvom EU o televiziji bez granica. Zakon o elektronskom poslovanju Zakon o elektronskom poslovanju i ostala četiri relevatna podzakonska akta su u potpunosti u skladu sa pravilima EU, ali se još čeka na njihovo usvajanje u Narodnoj skupštini. Zakon o elektronskoj trgovini i zaštiti podataka je pripremljen i dostavljen Skupštini na usvajanje. Zakon o elektronskom potpisu je od velikog značaja za razvoj komunikacije između preduzetnika, preduzetnika i građana i e-upravu. Ovaj zakon je pre dve godine ušao u skupštinsku proceduru, ali je usvojen tek krajem 2004. godine. On je u skladu sa zajedničkim praksama i propisima u EU i SAD i različiti igrači se spremaju za fazu njegove primene (organi za davanje certifikata). Ovo je jedan od zakona koji čine zakonodavni okvir za elektronsko poslovanje. Ne postoji poseban zakon ili podzakonski akt koji reguliše elektronsku trgovinu, te se smatra da Zakon o elektronskom potpisu predstavlja prvi korak u ovom pravcu. Još nije zauzet sistemski pristup za lokalna elektronska plaćanja. Poslovni akteri se oslanjaju na Naredbu Narodne banke o elektronskim plaćanjima i Zakon o poslovima plaćanja (Službeni list Savezne Republike Jugoslavije, br. 3/02). Dok izdaju bankovne kartice, lokalne banke se pozivaju na Zakon o bankama i ostalim finansijskim organizacijama, međunarodne standarde i iskustva. Da bi se dobro regulisala oblast elektronskog plaćanja u okviru programa harmonizacije, neophodno je uzeti u obzir Preporuku Evropske komisije br 87/598 o evropskom kodeksu ponašanja koji se odnosi na elektronsko plaćanje i Preporuku Evropske komisije br. 88/590 kojom se definiše odnos između vlasnika bankovnih kartica i institucija koje izdaju kartice. Zakon o Agenciji za akademsku i istraživačku IT mrežu Ovaj zakon određuje nadležnosti Agencije, uključujući razvoj i koordinaciju akademske i istraživačke IT mreže, ali još nije usvojen.

65

Zakon o dostupnosti informacija Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Službeni glasnik 120/04) je u skladu sa međunarodnim standardima. Postoje određene rezerve koje se odnose na sposobnost vlade da delotvorno primeni odredbe ovog zakona. Zakoni o standardizaciji i tehničkim propisima Standardizacija je sada u nadležnosti državne zajednice, ili tačnije, Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose Srbije i Crne Gore. Ova oblast je regulisana Zakonom o standardizaciji (Službeni list Savezne Republike Jugoslavije, br. 30/96, 59/98, 70/01, 8/03) i Zakonom o mernim jedinicama i merilima (Službeni list SRJ, br. 80/94, 83/94, 28/96, 12/98), koji su usvojeni na saveznom nivou. Prema evropskom modelu, oblast standardizacije reguliđše se sa nekoliko zakona. Preporuka je da se umesto ova dva zakona usvoje sledeća četiri – Zakon o standardizaciji, Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usklađenosti, Zakon o akreditaciji i Zakon o metrologiji. Ova oblast je izuzetno važna za izvoz robe u Evropsku uniju i članice Svetske trgovinske organizacije. Važeće domaće zakonodavstvo koje su usvojile skupštine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Savezne Republike Jugoslavije je zastarelo. Postoji oko 8000 tehničkih propisa i standarda koje treba usvojiti da bi se obezbedila konkurentnost naših proizvoda u inostranstvu. Postoji takođe uverenje da određene nadležnosti koje pokrivaju tehničke propise, kao što je usvajanje tehničkih pravila i imenovanje tela za ocenu usklađenosti, treba preneti sa državne zajednice na države članice. Na nivou zajednice vodile bi se samo evidencije o svim tehničkim propisima koji važe na teritoriji Srbije i Crne Gore. Zakon o oglašavanju Zakon o oglašavanju (Službeni glasnik 79/05) reguliše emitovanje reklama putem tradicionalnih medija (novine, radio, TV), bilborda, telefonom i faksom, ali ne pruža zaštitu od neželjenih elektronskih poruka (poruka putem interneta, e-pošte, SMS, MMS i ostalih multimedijskih poruka). 4.6 Vizija Informaciono-komunikacione tehnologije su najznačajnija razvojna komponenta modernog društva i dragocena osnova informacionog društva. U razvijenim zemljama njihova upotreba i primena su zasnovane na optimalno sređenim propisima i međunarodnim standardima koji stvaraju stabilnu i predvidljivu zakonodavnu sredinu, sa zakonima koji su jasno formulisani, transparentni, nediskriminatorski i tehnološki neutralni.

Ovo znači da je promena važećeg pravnog sistema neophodna ukoliko Srbija želi da postane moderna i bogata zemlja sa karakteristikama informacionog društva.

66

Ključni koraci ka novom e-zakonodavstvu su harmonizacija sa zakonodavstvom EU, ispunjavanje obaveza iz akcionih planova e-JIE i SSID, izmena važećih zakona i usvajanje novih zakona i podzakonskih akata.

67

5. INFORMACIONA INFRASTRUKTURA 5

5.1 Nacionalna infrastruktura za elektronsku komunikaciju Nacionalna informaciona i komunikaciona infrastruktura je kičmeni stub/osovina informacionog društva. U svom najširem smislu, ona uključuje fiksne, bežične i satelitske telekomunikacije, računarske mreže, sisteme za prenos i distribuciju, digitalnu televiziju, terminalnu opremu kao i softverske usluge i aplikacije, baze podataka, elektronske zapise i digitalne arhive (biblioteke). Ova infrastruktura omogućuje brzo, jednostavno i jeftino skladištenje informacija, povraćaj, prenos i obradu digitalizovanih podataka u formi govora, podataka, videa, animacija itd. Sastavni deo nacionalne komunikacione infrastrukture trebalo bi da za cilj ima sveobuhvatnu platformu koja doprinosi razvoju privrede i društva. Za preduzeća, komunikacione mreže i nove tehnologije su sredstvo za modernizaciju i poboljšanje konkurentnosti. Za pojedinačne građane one predstavljaju sredstvo za bolji pristup informacijama i poboljšanje kvaliteta njihovog života. Za društvo, one pružaju nove metode komunikacije i socijalnog dijaloga, poboljšanje demokratije i smanjenje socijalnih i geografskih diskriminacija. Za zemlju u celini, one nude mogućnost za promovisanje i proširivanje pogleda i interesa, očuvanje kulturnog nasleđa i identiteta i održavanje bliskog kontakta s dijasporom. 5.2 Politika komunikacija Osnovne telekomunikacione infrastrukture u prošlosti su se razvijale putem javnih sredstava, u okviru investicionih planova javnih telekomunikacionih operatora. Evolucija tehnologije i liberalizacija u telekomunikacijama ukazuju na to da će se budući razvoj telekomunikacione infrastrukture (poput osnovne telefonske infrastrukture, dodatnih usluga, mobilne telefonije, pristupa internetu) ostvarivati putem investicija i u javnom i u privatnom sektoru. Partnerstva između javnog i privatnog sektora predstavljaju uspešno sredstvo za razvoj telekomunikacione infrastrukture. Ovo se može ostvariti pomoću regulatornog okvira koji podstiče slobodnu konkurencju i na taj način podstiče pružanje poboljšanih usluga po nižim cenama. Cilj je stvoriti neophodne uslove za široko rasprostranjeno pružanje poboljšanih telekomunikacionih usluga po razumnim cenama. Da bi se ovaj cilj ostvario, vlada bi trebalo da vodi telekomunikacionu politiku s više ciljeva, od kojih su najvažniji sledeći:

5 Tekst je u celini preuzet iz dokumenta National Information Society Polices: eSEEurope Initiative Common Guidelines, 2003. Ovo je učinjeno imajući u vidu da Republika Srbija upravo priprema Nacionalnu startegiju razvoja telekomunikacija koja će dati dublje i konkretnije odgovore na brojna aktulna pitanja razvoja i funkcionisanja ovog sektora. Stav je da navedni tekst daje dobro polaziše i opštu platformu otvorenih pitanja informacione infrastrukture potrebne za razvoj informacionog društva.

68

Liberalizacija u sektoru telekomunikacija i harmonizacija institucionalnog okvira s okvirom zastupljenim u zemljama Evropske unije,

Obezbeđivanje univerzalnih usluga i podrška razvoju novih, integrisanih usluga,

Dalji razvoj telekomunikacione infrastrukture s naglaskom na infrastrukturu koja omogućuje usluge širokopojasnog prenosa, naročito u udaljenim oblastima i nerazvojenim delovima zemlje,

Upotreba dinamičnog karaktera novih tehnologija kako bi se prevazišao zaostatak za razvojenim zeljama,

Učešće u novoj ekonomiji globalnih informacija. 5.3 Regulatorni okvir

Strateška opcija za zakonodavca je da razdvoji regulatornu funkciju od političke. Ovo će rezultovati jasnim okvirom za rad telekomunikacionih kompanija, koje će moći da se prilagođavaju tržišnim uslovima kako bi bile u stanju da građanima pružaju bolje usluge. Ovo bi trebalo da omogući i privuče nove strane investicije u zemlje JIE. Kvalitativno i kvantitativno ocenjivanje preduslova za infrastrukturu pretpostavlja saradnju između javnih entiteta, organizacija, privatnih kompanija, profesionalnih tela i lokalnih vlasti. Državna politika treba da omogući međusobnu komplementarnost akcija i optimalno korišćenje resursa u okruženju zdrave konkurencije. Kao veliki korisnik i pružalac informacionih usluga, država (državna administracija, javne usluge i lokalna samouprava) će i dalje imati značajnu ulogu u razvoju infrastrukture. Time što bira savremene načine za komunikaciju i transakcije sa građanima i firmama, ona pokazuje neophodnost prilagođavanja novim pristupima i širi nove metode komunikacije, poput elektronske pošte, elektronskog plaćanja, elektronskih transakcija i elektronskog poslovanja. 5.4. Razvoj u telekomunikacijama

5.4.1. Okruženje tehnološke konvergencije

Digitalna tehnologija danas omogućuje da se putem iste mreže pružaju konvencionalne i nove usluge s većim uticajem, kao i da se terminali koriste kao namenski uređaji. Kombinacijom tržišne liberalizacije s konvergencijom tehnologija korisnicima se daje mogućnost da biraju i način plaćanja i pružaoca usluge.

69

Trendovi u razvoju infrastrukture

Puna i sveobuhvatna dominacija digitalnih tehnologija. Razvoj inteligentnih sistema s odgovarajućim softverom. Dominantna pozicija evropskih standarda u svetu mobilne telefonije. Značajan razvoj terminalnih satelitskih sistema (mobilnih satelitskih

komunikacija i satelitske televizije). Dinamičan rast širokopojasnog interneta kao dominantnog načina za

prenos informacija i zajedničke komunikacione mreže. Prepoznavanje neophodnosti za sigurnost i pouzdanost mreža i široku

rasprostranjenost odgovarajućih tehnika poput PKI i kriptografije. Značajan razvoj u distribuciji televizijskih i ostalih sadržaja i

tehnologijama za upravljanje. Prepoznavanje e-inkluzije (uključenosti/zastupljenosti). Značajne promene i razvoj u obezbeđivanju tržišnih usluga, uz novu

ulogu za pružaoce usluga. Priprema paketa koji kombinuju zabavu, mobilnu i fiksnu telefoniju

različitih pružalaca usluga. Koncept stalne priključenosti. Računar u nestajanju.

5.4.2 Novi poslovni entiteti

Međunarodni okviri pokazuju da se radi povećanja opsega usluga koje se pružaju korisniku, stvaraju strateški savezi između različitih entiteta u informatičkoj industriji. Ovakva savezništva i odnosi definisaće nove poslovne entitete u informacionom društvu. 5.4.3. Nove usluge, novo regulatorno okruženje

U novom, liberalizovanom telekomunikacionom okruženju, menjaju se uloga i funkcija javnih telekomunikacionih operatora. Na međunarodnom planu mnogi telekomunikacioni operatori počinju da se specijalizuju za posebne kategorije usluga i aplikacija putem sporazuma s ostalim partnerima, poput pružalaca informacija. Istovremno, u kontekstu promene odnosa između usluga prenosa i usluga pružanja sadržaja, vlade razmatraju regulatorni okvir i principe upravljanja licencama, pristupom i korišćenjem infrastrukture i ponuđenih usluga. Novi paket uputstava EU, koji je stupio na snagu 2003, zahteva manje regulisano tržište. Zemlje zapadnog Balkana, a među njima i Srbija imaju priliku da preduzmu međukorake i usklade se s novim uputstvima.

70

5.5 Budući tehnološki trendovi 5.5.1. Komunikacija putem fiksnih linija Govor Trenutno stanje: Prenos govora putem klasičnih (PSTN) ili ISDN veza. Budući trend: Prenos govora putem mreža s internet protokolom (Voice over Internet Protocol, VoIP) jeste tehnologija koja obećava da će potpuno preokrenuti stari svet telekomunikacija. Sivo tržište za VoIP polako se stvara tamo gde postoji pristup internetu i lokalna PSTN mreža. Uz pomoć VoIP, glavni operatori mogu ponuditi međunarodno i međuregionalno uspostavljanje i prekid razgovora po ceni koja odgovara deliću troškova korisnika iz regiona. Procenjuje se da su troškovi uvođenja VoIP telefoniranja oko 550 evra po pretplatniku, dok je za PSTN potrebno oko 900 evra. Mnogi kablovski operatori već su uveli komercijalne IP telefonske usluge. Sada je šest procenata ukupnog saobraćaja za prenos glasa zasnovano na IP tehnologiji. Prenos podataka putem interneta Trenutno stanje: Pristup internetu putem klasičnih (PSTN) ili ISDN veza Budući trend: Širokopojasni pristup internetu moguć je putem raznih digitalnih pretplatničkih linija (Digital Subscriber Line, DSL). Asimetrična digitalna pretplatnička linija (ADSL) je jedna od varijacija sistema xDSL, napravljena za telefonske pretplatnike koji koriste postojeće dvožične (parične) veze. Mogućnosti ADSL prenosa dobro su prilagođene uslugama za prenos videa na zahtev korisnika (video on-demand). Optički prenos Tokom nekoliko proteklih godina optika se nametnula kao jedna od osnovnih tehnologija komunikacionih mreža, i to kao rezultat konjukcije nekoliko glavnih tehnoloških inovacija (optička vlakna, poluprovodnički laseri) i potreba tržišta. Zahvaljujući multipleksiranju putem deljenja talasne dužine (Wavelength Division Multiplexing, WDM), optički prenos sada omogućuje prenošenje ogromnih količina podataka na neograničena rastojanja. U pogledu prenosnih kapaciteta optička vlakna nemaju konkurenciju. Iako je nedavno smanjenje količine kapitala redukovalo napredak u ovoj oblasti, osnovni trendovi u telekomunikacijama neizbežno će dovesti do primene optičkih tehnologija. KabIovski internet Širokopojasni pristup internetu preko kablovskog modema korisnicima obećava munjevite brzine učitavanja podataka (download) i stalnu vezu. Kablovski modem povezuje računar pretplatnika preko eternet priključka. Za ovo se koristi koaksijalni kabl koji ulazi u prostorije pretplatnika i koji simultano dovodi kablovske TV

71

programe, omogućuje pristup internetu i prenos glasa putem telefona. Upotreba optičkih vlakana u telefonskoj/zemaljskoj mreži doprineće razvoju ovakve vrste usluga. Veliki broj operatora aktivno pokušava da poboljša svoje analogne mreže time što omogućava širokopojasni pristup internetu putem kablovskog modema. 5.5.2. Bežične komunikacije Trenutno stanje: Druga generacija mobilnih komunikacija pokazala se vrlo uspešnom u protekloj deceniji zahvaljujući svojoj mogućnosti da izađe u susret zahtevima poput globalne mobilnosti za prenos govora, rominga i slanja poruka prihvatljivog kvaliteta. GPRS je međufaza na putu ka trećoj generaciji (3G) koja omogućuje širokopojasnu bežičnu komunikaciju do interneta pomoću mobilnih telefona koji podržavaju ovaj protokol. Prema nedavno objavljenim izveštajima, do 2006. godine u zapadnoj Evropi biće 110 miliona GPRS korisnika, što predstavlja 35 procenata od ukupnog broja pretplatnika. Budući trend: Bežični internet, 3G telefonija i mreže „sve putem IP“ (all-IP). Bežični internet je uzbudljiva i nova mogućnost koja spaja pogodnost mobilnosti i bogate multimedijske sadržaje na internetu. Bežični internet postaće realnost na tržištu ako se ostvari ambiciozni cilj pružanja komunikacionih usluga bilo gde, bilo kada, ali ne i po bilo kojoj ceni. UMTS je standard u trećoj generaciji mobilnih komunikacija. On će moći da podrži usluge visokog kvaliteta i brzine prenosa za pristup internetu, videokonferencije itd. Glavno pitanje za operatore koji prelaze na UMTS jeste kako će ovo ostvariti uz najmanje troškove, a da pri tome opravdaju investicije u postojeću infrastrukturu i omoguće jednostavan prelaz na tehnologije i usluge budućnosti. Iskustvo stečeno kroz mobilne usluge kao što je WAP daju nam ideju o vrstama 3G usluga koje možemo očekivati u budućnosti, na osnovu platformi za prenos UMTS. Očekuje se da će se broj mobilnih pretplatnika globalno utrostručiti do 2005, a da će se saobraćaj koji generiše svaki pretplatnik udvostručiti, što će dovesti do ukupno šest puta većeg saobraćaja na mreži. U oblastima s visokom penetracijom mobilne telefonije, poput zapadne Evrope, odnos između paketnog prenosa podataka i prenosa komutacijom vodova, vodiće još brže ka dominaciji paketa. Pored toga, 3G aplikacije i usluge zahtevaće velike varijacije u pogledu brzina prenosa i propusnih opsega. Kombinacijom visokog intenziteta saobraćaja i stalno promenljive potražnje može se efikasno upravljati samo u slučaju da mreže evoluiraju ka mrežama tipa sve putem IP. Kod „sve putem IP“ mreža, osovina odnosno kičmeni stub mreže je IP sistem visokog kapaciteta s optičkim prenosom. Operatori će biti na dobitku kroz prihode koje ostvare uvođenjem ovakvih mreža. Mreža „sve putem IP“ je inherentno bolje prilagođena budućim aplikacijama mobilnog informacionog društva. Bežična širokopojasna tehnologija pruža mogućnost da se pomoću najjeftinijih sredstava obezbede velike brzine prenosa podataka, govora i videa i brz pristup internetu. Bežičnom širokopojasnom tehnologijom prevazilazi se problem pristupa

72

mrežama velike brzine. Na taj način omogućuje se da se zone pokrivanja jednostavno prošire u skladu s utvrđenim korisničkim zahtevima, što je jedan od najboljih načina da se obezbede usluge brzih mreža bez troškova ili čekanja na instalaciju neophodnu za kablovsku ili optičku infrastrukturu. Tehnologije bežičnih lokalnih mreža (Wireless Local Area Network, WLAN) omogućavaju povezivanje na bilo koju IP magistralu. One su rešenje za bežični širokopojasni pristup koji omogućuje brzine i do 54 Mb/s u okruženju zatvorenog prostora. Usluge širokopojasnog prenosa u informacionom društvu U smernicama i strateškim tekstovima koje objavljuju EU i OECD navodi se da je razvoj širokopojasnog prenosa determinantni faktor za razvoj informacionog društva. Čitav operacioni program za informaciono društvo karakteriše različitost radnji za razvoj širokopojasnih komunikacija u oblastima poput obrazovanja, državne administracije, zdravlja i poslovanja, sa naglaskom na regione i udaljene oblasti. Priznavanjem značaja usluga širokopojasnih komunikacija u razvoju informacionog društva u zemljama JIE, vlade bi u nekoliko sledećih godina trebalo da zajedno koordinišu ostale pridružene aktivnosti u saradnji s privatnim sektorom. 5.5.3. Internet sistemi zasnovani na satelitskom prenosu

U internet sistemu zasnovanom na satelitskom prenosu, sateliti se koriste za međusobno povezivanje heterogenih segmenata mreže i za direktno obezbeđivanje prisustva domaćinstava i preduzeća na internetu. Naročito su atraktivne komunikacije od jedne tačke do više tačaka (point-to-multipoint) ili međusobno, između više tačaka (multipoint-to-multipoint), pogotovo u širokopojasnim multimedijskim aplikacijama. Ideja je da se sateliti koriste za rešavanje problema najmanjeg rastojanja, po ugledu na jeftini VSAT i uz razvoj satelitskih tehnolgija, što je relativna novina. 5.5.4 Zaključak

Kao zaključak može se reći da su mreže tipa „sve putem IP“ budućnost tržišta telekomunikacija. Upotrebom optičkih vlakana omogućuje se pristup širokopojasnom internetu visokog kvaliteta putem fiksnih veza. 3G sistemi mogu biti rešenje za bežični pristup internetu koji će imati naročit uticaj u ruralnim ili udaljenim oblastima, u zemljama istočne Evrope i u ostalim privredama u razvoju, gde su troškovi za pristup putem fiksnih veza toliko veliki da je nemoguće obezbediti napredne usluge za prenos podataka. Sistemima bežičnih lokalnih mreža će se, uz buduće 3G sisteme, na lokalnom nivou omogućiti veze širokog opsega i jednostavan pristup internetu i intranetu, bez neophodnog ožičenja. Alternativna rešenja za pristup internetu velike brzine mogu biti sistemi zasnovani na satelitima i kablovskim tehnologijama.

73

5.6. Osnovni principi u razvoju nacionalne telekomunikacione infrastrukture 5.6.1. Pristup mrežama i informacijama Korisnici i oni koji žele da se bave pružanjem usluga trebalo bi da imaju pristup mrežama i informacijama. Da bi se ovaj cilj ostvario, potrebno je da se na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou promovišu regulatorne i tehnološke smernice (npr. uspostavljanje standarda). 5.6.2 Promovisanje konkurencije Promovisanje i zaštita konkurencije su od ključnog značaja za razvoj infrastrukture, naročito u okruženju tehnološke konvergencije. Zbog toga je neophodno elaborirati specifična pravila za pristupnu opremu, sisteme koji funkcionišu preko softvera i prenosne mreže. S obzirom na to da su struktura i osobine tržišta dinamične i brzo promenljive, ovakve mere moraju se stalno pratiti i prilagođavati. U pogledu konkurencije trebalo bi da postoje i ex-ante mere koje mogu doprineti promociji konkurentnog okruženja i izbegavanju zloupotrebe dominantne pozicije. U ovom kontekstu trebalo bi preduzeti određene inicijative koje promovišu konkurenciju, a odnose se na međuveze, dodeljivanje brojeva, upravljanje spektrom, dodeljivanje licenci i interoperabilnost. Međuveze (interkonekcija) Međuveze su važne na konkurentnom tržištu jer omogućuju komunikaciju od bilo koje tačke u jednoj mreži do bilo koje tačke u drugoj i obezbeđuju pravo svih novih korisnika da pristupe postojećim mrežama. Mreže bi trebalo da budu međusobno povezane sa ograničenim resursima kroz transparentan proces koji nije diskriminatorski. U Evropskoj uniji, besplatan pristup definisan je konceptom pristupa otvorenoj mreži, koji teži da osigura otvoreni pristup javnim telekomunikacionim mrežama i uslugama, u skladu sa harmonizovanim uslovima. Harmonizacija uzima u obzir mrežne interfejse, uslove korišćenja i principe obračunavanja usluga na bazi troškova, i zasniva se na principima objektivnosti i ne-diskriminacije. Jednostavan mrežni pristup (bez dodatnih petlji) Dozvoljen pristup mreži / lokalnim čvorištima omogućuje legalno ovlašćene organizacije (telekomunikacione operatore) da koriste slobodne pristupe mreži za pružanje svojih usluga. Sve balkanske nacionalne PTT organizacije u najvećoj meri su razvile pristupe svojoj fiksnoj mreži, što je zahtevalo velike investicije i bilo zaštićeno njihovim monopolskim statusom. Mogućnost da druge organizacije pružaju telekomunikacione usluge preko pristupnih mreža nacionalnih telekomunikacionih

74

organizacija trebalo bi obezbediti odgovarajućim pravnim merama. Pristup lokalnim čvorištima omogućuje konkurenciju i ubrzava primenu novih tehnologija, i na taj način omogućuje pružanje novih usluga, a rezultuje zadovoljstvom građana usled kvalitetnijih usluga, pristupačnijih i konkurentnijih cena. Dodeljivanje brojeva i (internet) adresa Razvoj komunikacione infrastrukture dovešće do potrebe za pripremom i sprovođenjem Nacionalnog plana za dodeljivanje brojeva i implementacijom okvira za upavljanje dodeljivanjem brojeva. Nacionalni plan za dodeljivanje brojeva trebalo bi da se odnosi na metod, vremenski okvir i ciljeve na nacionalnom nivou. Najvažniji delovi sveobuhvatnog plana za dodeljivanje brojeva trebalo bi da sadrže:

Vremenski raspored za sprovođenje (inicijalni period, period paralelnog funkcionisanja, datum završetka)

Prenosivost telefonskih brojeva Predselekciju nosioca

Predselekcija nosioca će omogućiti da korisnik izabere nosioca preko koga će inicirati određeni tip poziva, a da pre toga ne mora da ukuca (odnosno bira) broj tj. kôd odgovarajućeg nosioca. Prenosivost broja omogućuje građaninu da zadrži svoj broj kada menja mrežnog pružaoca usluga i time među njima podstiče konkurenciju. Proces konvergencije uvodi slična pitanja koja se odnose na dodeljivanje adresa. U kontekstu elektronskih transakcija, ova pitanja, pridružena dodeljivanju i upravljanju nazivima domena, nameću i pitanja autentičnosti i kodovanja. Dodeljivanje brojeva zahteva saradnju na evropskom nivou, a dodeljivanje adresa ima i međunarodne dimenzije usled univerzalnog karaktera interneta. Upravljanje spektrom Spektar i frekvencije za prenos su ograničen nacionalni resurs i imaju poseban značaj za komunikacionu infrastrukturu, naročito za bežične (zemaljske i satelitske) komunikacije. U mnogim zemljama dozvola za korišćenje spektra dodeljuje se uz fiksnu ili periodičnu naknadu. Da bi se obezbedilo panevropsko funkcionisanje definisani su zajednički frekventni opsezi za mobilne i satelitske komunikacione sisteme, za sve zemlje članice. Dodeljivanje licenci Dodeljivanje licenci određuje tehničke uslove (osnovne zahteve) i uslove javnog interesa koje bi trebalo da ispuni entitet koji traži licencu za pružanje usluga. Sa razvojem infrastrukture i sazrevanjem okruženja trebalo bi da se pojednostave početni uslovi. Regulatorno telo za telekomunikacije trebalo bi da se na tome angažuje i da aktivno interveniše u ovoj oblasti kroz praćenje aktivnosti telekomunikacionih operatora.

75

Interoperabilnost Interoperabilnost usluga i usvajanje standarda od strane pružalaca usluga, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou, maksimizuje mogućnosti mreža. Trebalo bi podsticati konsenzus oko definisanja odgovarajućih standarda, a zemlje JIE trebalo bi da učestvuju u raspravama u okviru evropskih i međunarodnih inicijativa, usmerenih u ovom pravcu. Istovremeno, aktivnosti privatnog sektora kao i prava intelektualne svojine na vlasništvo standarda, moraju se zaštititi kako bi se podsticale inovacije i razvoj. Osnovni principi za upravljanje razvojem nacionalne komunikacione infrastrukture trebalo bi da budu besplatan pristup mrežama i informacijama, i promocija i zaštita konkurencije. 5.7. Liberalizacija telekomunikacija 5.7.1 Pozitivne posledice Rezultat liberalizacije telekomunikacija na međunarodnom nivou je pružanje boljih telekomunikacionih usluga po nižim cenama za preduzeća i građane. Istovremeno, s obzirom da telekomunikacioni sektor ima veliki udeo u nacionalnoj privredi, liberalizacija će dovesti do većih investicija, povećanja produktivnosti i zaposlenja u mnogim drugim sektorima. Sa aspekta zaposlenosti, poređenja na međunarodnom nivou pokazuju da se u zemljama u kojima je telekomunikaciono okruženje liberalizovano stvoreno više radnih mesta nego u zemljama u kojima je okruženje monopolističko. Telekomunikacioni sektor ima dinamiku koja je jako potrebna privredama regiona JIE i stoga bi trebalo do maksimuma iskoristiti njegove mogućnosti.

76

Posledice liberalizacije telekomunikacionog tržišta Analize eksperata i međunarodno i evropsko iskustvo podudaraju se u predviđanjima da će uticaj potpune liberalizacije telekomunikacionih usluga u zemljama JIE dovesti do sledećih rezultata:

Širenje paketa usluga koje se nude poslovnim i privatnim korisnicima, naročito u pogledu integrisanih širokopojasnih usluga

Telekomunikacione usluge boljeg kvaliteta po nižim cenama, zahvaljujući konkurenciji

Funkcionisanje telekomunikacionog tržišta kao sredstva za razvoj ostalih privrednih sektora i društva, pokretača investicija, produktivnosti i zaposlenosti

Povećanje zaposlenosti u sektorima telekomunikacija i informacionih tehnologija

Povećanje mogućnosti za izbor sadržaja i usluga za korisnike Ulazak novih telekomunikacionih nosilaca na tržište i, opšte uzev, novih

pružalaca dodatnih usluga, koje prati povećanje investicija i upliv stranog kapitala

Veća brzina prihvatanja novih informacionih i telekomunikacionih tehnologija i usluga

Promene u strukturi telekomunikacionog tržišta i tržištu informacionih usluga kao rezultat novih modela poslovanja, koji će se pojaviti kao rezultat nacionalnih i međunacionalnih savezništava između telekomunikacionih kompanija i preduzeća iz drugih sektora

5.7.2 Kompletiranje institucionalnog okvira Kompletiranje institucionalnog okvira kroz nacionalni zakon koji obuhvata relevantna uputstva EU, i uvođenje dodatnih i neophodnih pravnih i regulatornih akata trebalo bi da bude prioritet vlade. Kompletnim institucionalnim okvirom podsticaće se razvoj telekomunikacija kao i nove investicione aktivnosti u alternativnim mrežama, drugim vrstama infrastrukture i omogućiti nove ili konvencionalne usluge. Neophodni su jasna formulacija i nadzor nad pravilima koja se tiču konkurencije i mera za sprovođenje. Ovo stvara klimu poverenja na tržištu, gledano sa aspekta namera nosilaca politike, i prava i obaveza organizacija i kompanija koje sačinjavaju telekomunikaciono okruženje. Usmerenost na potpunu liberalizaciju zahteva prisustvo i rad nezavisnog i jakog regulatornog tela koje nadgleda utvrđenu politiku Ministarstva za komunikacije i efektivno sprovodi njenu primenu. U ovom kontekstu vlada bi trebalo da podrži nezavisnost nacionalnog regulatora kako bi se promovisao njegov efektivan rad.

77

Uloga nacionalnog regulatornog tela za telekomunikacije Zbog povećane potrebe države da postane pouzdani partner preduzeća aktivnih u sektoru telekomunikacija, regulatornom telu trebalo bi da budu dodeljene značajne odgovornosti u oblastima dodeljivanja licenci i usklađenosti sa zakonima, kao i savetodavna odgovornost u mnogobrojnim slučajevima. Nacionalno regulatorno telo takođe bi trebalo da interveniše u rešavanju nesuglasica, bez obzira na to da li su u pitanju preduzeća ili država i da služi kao arbitražni sud na bazi relevantnih arbitražnih odredbi. Njegova uloga trebalo bi da se suštinski ojača i obuhvati odgovornosti za regulaciju i praćenje, od kojih su glavne sledeće odgovornosti:

Regulisanje svih radnji koje se odnose na opšte i posebne dozvole (dodela, obnavljanje, modifikacija, oduzimanje, suspenzija, prenos i zajedničko korišćenje) i određivanje uslova za konkurisanje (u slučaju da je potrebno), koje se organizuje za dodeljivanje nakon konkursa.

Donošenje regulative koja se odnosi na naplatu i utvrđivanje principa za obračunavanje troškova za pristup i upotrebu lokalne mreže, iznajmljenih vodova i veza

Dodeljivanje brojeva i naziva domena Davanje licenci proizvođačima antena i dodeljivanje pojedinih radio

frekvencija i opsega Pripremanje nacrta Nacionalnog plana za dodeljivanje brojeva i Nacionalog

pravilnika za radio veze, kao i uslova za slobodan pristup mreži i moguća ograničenja pristupu mreži uslovljene suštinskim zahtevima

Pravljenje liste organizacija sa jakom tržišnom snagom, i onih koji imaju obavezu da omoguće iznajmljivanje telefonskih linija/vodova

Sprovođenje univerzalnog servisa, uključujući i materiju koja se odnosi na finansiranje

Mogućnost izdavanja regulatornih ili pojedinačnih akata; savetodavna uloga u podnetim pravnim merama

Provera ugovora za veze, obezbeđivanje usluga prenosa govora telefonskim putem i mobilnih komunikacija, upotreba i primena nacionalne regulative u dodeljivanju frekventnih opsega.

Arbitraža usled razlika među telekomunikacionim organizacijama ili među telekomunikacionim organizacijama i države, korisnika i privatnih lica

Predstavljanje zemlje u evropskim i/ili međunarodnim organizacijama i komitetima uoblastima koje su povezane sa njegovim domenom odgovornosti

Tržišna liberalizacija i konkurencija takođe zahtevaju i korekciju mogućih nasleđenih neujednačenosti među telekomunikacionim tarifama, kao i transparentnost u naplati računa. Ujednačavanje tarifa može dovesti do smanjenja cena za međunarodne i međugradske veze, povećanja cena za lokalne i obrnuto. Tarifna politika trebalo bi da bude zasnovana na troškovima. Pomoću sistema za obračunavanje troškova, operator će biti u poziciji da pruži informaciju i opravda troškovnu bazu svoje tarifne politike.

78

5.7.3 Prioriteti politike Za kompletiranje institucionalnog okvira važni su sledeći prioriteti politike:

• Nadzor pristupa mreži zasnovan na okviru otvorenog pristupa mreži, prilagođenog u skladu s postepeno liberalizovanim telekomunikacijama, kako bi se obezbedilo da ne dođe do zloupotrebe monopolske pozicije operatora koji drži monopol.

• Nadzor ravnopravnog tretmana svih pružalaca telekomunikacionih usluga od strane državne administracije i javnih preduzeća.

• Provizija međuveza zasnovana na transparentnosti, objektivnosti, ne-diskriminaciji i stvaranja čvorišta širom zemlje

• Naplata za interkonekciju trebalo bi da bude orijentisana prema troškovima i da uzme u obzir međunarodnu praksu.

• Sprovođenje nacionalnog plana za dodeljivanje brojeva, kao i novog okvira koji se odnosi na upravljanje nazivima domena.

• Razjašnjenje pojmova/uslova za uvođenje javnih servisa za podatke (internet) i instalaciju javnih terminala, npr. na javnim mestima.

5.7.4 Alternativne mreže Konačno, u okviru liberalizacije telekomunikacija, srednjoročno funkcionisanje alternativnih mreža ima naročit značaj. Alternativne mreže imaju svu telekomunikacionu infrastrukturu osim mreže telekomunikacionog operatora sa monopolističkim pravima. Razvoj alternativnih mreža promovisaće prilagođavanje međunarodnom okruženju, a istovremeno omogućiti javnim servisima da prošire svoju strategiju i uvedu nove poslovne aktivnosti, ali da korisnik bude na dobitku usled povećanja konkurentnosti. Zakon o telekomunikacijama i liberalizacija tržišta trebalo bi da omoguće razvoj ovakvih alternativnih mreža bez upotrebe dodatnih javnih finansijskih sredstava, na bazi odgovarajućih poslovnih planova i kriterijuma za profitabilnost privatnog sektora. U kontekstu liberalizacije telekomunikacija zemlje JIE trebalo bi da postave prioritet na završetak institucionalnog i regulatornog okvira i na promociju i nadzor konkurentnog tržišnog okruženja. Obezbeđivanje univerzalnog servisa Univerzalni servis trebalo bi da bude sastavni deo politike regionalnog razvoja i učešće svih građana u informacionom društvu, gde je pristup informacijama njihovo pravo (e-inkluzija). 5.7.5. Evoluirajući sadržaji univerzalnog servisa Univerzalni servis ima dvostruku ulogu: socijalnu (kao sredstvo protiv izdvojenosti) i razvojnu (kao pomoću procesu razvoja). On se definiše kao skup usluga određenog

79

kvaliteta koje su raspoložive svim korisnicima bez obzira na njihovu geografsku lokaciju i ostale restriktivne faktore (npr. osobe s posebnim potrebama) i imajući u vidu posebne nacionalne okolnosti koje se mogu primeniti – ekonomski je pristupačan. Sadržaj univerzalnog servisa definiše se u skladu s dinamikom stalne evolucije infrastrukture. U svetlu ovoga, i EU i međunarodne organizacije poput OECD ističu naročitu važnost sadržaja i dinamičnog značaja univerzalnog servisa i ukazuju da je to prvi korak ka razvoju informacionog društva. Postojeći državni operatori nude univerzalni servis čiji je sadržaj uglavnom usmeren na prenos govora telefonom putem fiksne veze, a takođe dozvoljavaju i spori prenos telefaks poruka i podataka. Uključeni su i pozivi za hitnu intervenciju, služba za dobijanje informacija o pretplatničkim brojevima i javne telefonske govornice. Ovakve usluge moraju se omogućiti i osobama s posebnim potrebama. Sa evolucijom tehnologije i tržišta i promenama u zahtevima korisnika, univerzalni servis može se modifikovati kako bi obuhvatio:

Subvencije u telekomunikacionim uslugama za ekonomski slabije socijalne grupe

Mogućnost da se po posebnim cenama na internet povežu škole, biblioteke, domovi zdravlja i bolnice.

Mnoge zemlje poseban naglasak stavljaju na troškove i finansiranje univerzalnog servisa na liberalizovanom tržištu, jer se očekuje da će razvoj tržišta imati značajan uticaj na osnovne aktivnosti poput obrazovanja i/ili obuke za rad. U osnovi je princip da je neophodno obezbediti relevantne informacije koje se odnose na troškove, cene i kvalitet. Troškovi univerzalnog servisa zahtevaju tačno i objektivno utvrđivanje troškova usluga koje nisu ekonomski postojane, podrazumevajući da će način njihovog finansiranja biti određen na bazi takvih kalkulacija. Troškovi se računaju na bazi neto troškova, npr. kao razlika između operativnih troškova organizacije koja ima obavezu da pruža univerzalni servis i relevantne operacije bez ove obaveze. Kalkulaciju bi trebalo obaviti posebno za svaki servis, geografsku oblast, posebne grupe i osobe s posebnim potrebama, a ona bi trebalo da se zasniva na procedurama koje omogućuju objektivnost, transparentnost, ne-diskriminaciju i proporcionalnost. Obavezu da učestvuju u troškovima univerzalnog servisa imali bi entiteti koji obezbeđuju javne telekomunikacione mreže i/ili javno dostupnu telefoniju (govor). U okviru uputstva EU o pristupu otvorenoj mreži predlažu se dva načina finansiranja univerzalnog servisa: osnivanje fonda za nezavisan univerzalni servis na nacionalnom nivou i plaćanje dodatnih usluga od strane onih koji su priključeni na mrežu. U oba slučaja preduslov je dobijanje sertifikata o troškovima od strane Nacionalnog regulatornog tela. U slučaju osnivanja nezavisnog fonda, njime rukovodi nezavisni entitet koji je odgovoran za prikupljanje priloga od postojećih subjekata i odgovarajuća plaćanja.

80

5.7.6 Zaključci Ovo poglavlje ima za cilj da pruži pregled glavnih pitanja za telekomunikacioni sektor, da predloži neophodnu strategiju i da postavi zajedničke prioritete za jako potrebne reforme.6

Fokus je takođe bio na neophodnosti konvergiranja ka EU. Ipak, treba primetiti da direktna primena evropskog zakonodavstva kratkoročno gledano nije uvek najprikladnija. Zakonodavni proces je previše spor (traje u proseku pet godina) i mogao bi da zastari usled tehnološkog razvoja. Zakonodavci EU imaju u vidu razvijene ekonomije i tržišta, tako da se njihovi prioriteti dosta razlikuju od onih koje imaju manje razvijene zemlje poput naše. Stvaranje homogenog regionalnog tržišta između zemalja u regionu pomoći će direktne strane investicije u sektor i od toga će svi imali koristi pa i mi. Promenljivo okruženje stvara pritisak na sve učesnike u IKT sektoru da sprovode radikalne promene u svojim radnim pocedurama, kako bi poboljšali konkurentnost i odgovorili na zahteve tržišta radi svog opstanka na tržištu na kome raste konkurencija. Pored pravnih i regulatornih pitanja, trebalo bi ponovo razmotriti gotovo sve što se odnosi na organizaciju sektora uključujući njegovu strategiju, način/stil upravljanja, organizacionu strukturu, radne procedure, organizacionu kulturu, performanse (učinak) i institucionalni imidž, kao i politiku i sisteme za upravljanje i razvoj ljudskih resursa, kako bi se oni uskladili sa novim zahtevima globalne informacione ekonomije. Pomenuta transformacija nije izazov s kojim bi trebalo da se suoči isključivo vlada i zakonodavci. Promene su potrebne na svim nivoima i u kratkom vremenskom roku. Neki od zahteva koji se odnose na ljudske resurse mogu se ukratko ovako sažeti:

Sticanje novih kompetencija, Apsorpcija veće količine informacija, Rešavanje novih zadataka, Poboljšanje radnog učinka, Modifikacija vredosti i stavova (zaposlenih), Promena radnih navika (zaposlenih).

Svaka promena u okviru IKT sektora imaće u svojoj osnovi ljudsku dimenziju. Ljudi bi trebalo da:

Razumeju promene, Prihvate promene, Budu u stanju da ih sprovedu.

6 U toku je izrada Nacionalne strategije za telekomunikacioni sektor.

81

Zbog toga, zajedno sa promenama u pravnom i regulatornom pogledu, moraju se menjati i ljudi. Izazovi povezani s ljudskim resursima u konkurentnom i zahtevnom okruženju su kompleksni i teški. Vlada bi trebalo da iskoristi prednosti regionalnih inicijativa poput inicijative e-JIE, Centra za besprekornost MUT (ITU Center of Excellence) i Telekomunikacione akademije jugoistočne Evrope (Southeast Europe Telecommunication Academy, SETA), da privuče i uključi najveći broj pružalaca potencijalnih sadržaja/ekspertize. Ovo bi trebalo činiti sa aspekta generisanja obuke visokog kvaliteta i razvojnih proizvoda, kao i referenci, studija slučajeva i modela, na način koji bi različitim učesnicima pomogao da naprave prava rešenja.

82

6. E-UPRAVA 6.1. Uvod Reforma i modernizacija javne uprave zasnovana na širokoj upotrebi informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) predstavlja jedan od ključnih elemenata sveukupne tranzicije Srbije u moderno informaciono društvo. IKT ima ogromne mogućnosti u pogledu modernizacije državne uprave i poboljšanja usluga koje ona pruža javnosti. Uvođenje savremenih informacionih sistema povećava kvalitet usluga i poboljšava efikasnost, transparentnost, odgovornost i efektivnost rada uprave. Moderna telekomunikaciona infrastruktura omogućava da informacije nesmetano teku između organa uprave i može građanima i privredi da pruži bolji pristup uslugama, i to uz manje troškove. Tako ubrzanim administrativnim procedurama i smanjenim troškovima poslovanja stvara se bolji poslovni ambijent za dalji ekonomski razvoj. Mogućnost da svi građani dobiju elektronski pristup javnim uslugama, učestvuju u procesu donošenja odluka i nadgledaju aktivnosti državne uprave doprinosi širenju demokratizacije u društvu i poboljšanju odnosa između državne uprave i građana. Da bi iskoristila ove mogućnosti, država stoga mora da usvoji IKT sredstva i metode rada bazirane na IKT u svim oblastima i na svim nivoima javnog sektora. Samo takva javna uprava, osposobljena uz pomoć IKT, orijentisana prema građanima i privredi, opšte poznata pod nazivom e-uprava (eng. e-Government), omogućava ambijent u kome se na adekvatan način mogu zadovoljiti potrebe i izazovi budućeg informacionog društva i ekonomije zasnovane na znanju. Međutim, slaba institucionalna, pravna i tehnološka infrastruktura, manjak finansijskih i ljudskih resursa, otpor birokratije prema promenama, kao i nedostatak liderstva i strateškog razmišljanja čine glavne prepreke efikasnom uvođenju e-uprave u Srbiju. 6.2. Ciljevi razvoja Razvoj e-uprave nije cilj sam za sebe, već je u funkciji opštijih ekonomskih i društveno-političkih ciljeva, a to su:

• Modernizacija javne uprave; • Razvoj nacionalne ekonomije; • Šire angažovanje i veće učešće građana u demokratskim procesima.

6.2.1. Modernizacija javne uprave Modernizacija javne uprave predstavlja korenitu promenu tradicionalnog načina na koji se obavljaju administrativni procesi u okviru države. Ta promena znači da građani ne moraju više da budu fizički prisutni i da idu od jednog do drugog organa vlade, kao što se to obično danas radi, i da gube svoje vreme i novac prikupljajući

83

potrebna dokumenta da bi podneli neki zahtev. Umesto toga, zahvaljujući IKT koja omogućava potpunu automatizaciju administrativnih procedura i integraciju geografski distribuiranih organa, građani mogu da zadovolje svoje potrebe podnoseći svoje zahteve sa jednog mesta (npr. internet portal e-uprave), bez obzira na broj različitih organa koji učestvuju u postupku obrade zahteva. Osim toga građani mogu u svakom trenutku da dobiju informaciju o trenutnoj fazi u kojoj se nalaze njihovi zahtevi. Na taj način, e-uprava obezbeđuje efikasnije, transparentnije i odgovornije javne službe koje su prilagođene potrebama građana i privrede. E-Uprava takođe podstiče reorganizaciju, uprošćavanje i standardizaciju administrativnih procedura. Na taj način, zahvaljujući standardizovanim i transparentnim administrativnim procedurama ona može značajno da pomogne u borbi protiv korupcije. Uz pomoć e-uprave može se unaprediti upravljanje u okviru države – koordinacija, planiranje, primena i kontrola primene zakona, administrativnih procesa i sl. – kao i obavljanje javnih poslova sa privatnim sektorom. Drugim rečima, e-uprava u velikoj meri omogućava i olakšava reformu javne uprave. 6.2.2. Razvoj nacionalne ekonomije U zemljama u razvoju e-uprava predstavlja moćno oruđe u pospešivanju neprestanog privrednog razvoja. Uz pomoć e-uprave koja je integrisana sa ostalim značajnim ekonomskim strategijama može se:

• stvoriti bolje poslovno okruženje za dalji privredni razvoj smanjivanjem troškova poslovanja;

• pospešiti privredne aktivnosti i prednosti nacionalne ekonomije na Internetu; • obezbediti IKT infrastruktura da bi se privukli i zadržali investitori; • pospešiti širenje e-poslovanja u privredi, i na taj način povećavati njenu

sposobnost za utakmicu na globalnom tržištu; • poboljšati veštine i zaposlenost stanovništva; • podržati razvoj i jačanje nacionalnog IKT sektora njegovim učešćem u

aktivnostima razvoja e-uprave. 6.2.3. Veće učešće i angažovanost građana u demokratskim procesima E-Uprava se ne odnosi samo na obezbeđivanje usluga – takođe se odnosi i na podsticanje i angažovanost ljudi u oblikovanju budućnosti njihovih sela, gradova ili regiona. Korišćenjem elektronskih usluga zasnovanih na Internetu građani mogu da komuniciraju sa državnom upravom i međusobno o važnim pitanjima, da na mnogo načina učestvuju u političkim raspravama i planiranju, počev od pristupa javnim informacijama, preko konsultacija i glasanja, forumima za raspravu i panelima građana, pa sve do glasanja elektronskim putem.

6.3. Koncept – Vizija Koncept e-uprave predviđa interaktivne elektronske usluge prilagođene potrebama građana i privrede, koje su integrisane na svim nivoima javnog sektora. Sledeći dijagram ilustruje ovaj koncept.

84

Slika 1: Koncept e-uprave

Glavne karakteristike koncepta e-uprave su:

Postojanje više različitih komunikacionih kanala koji omogućavaju pristup javnim uslugama, a koji se biraju od strane građana i privrede shodno njihovoj podesnosti i pristupačnosti.

Javne usluge su organizovane prema potrebama njihovih korisnika, tj. prema životnim i poslovnim situacijama građana i privrede, a ne prema internoj organizaciji državnih organa.

Usluge koje državni organi pružaju su potpuno međusobno integrisane, umesto da predstavljaju izolovane celine.

Zahtevi korisnika prihvaćeni na prijemnim mestima transparentno se obrađuju u pozadini, bez obzira na broj različitih organa koje učestvuju u obradi. U pružanju svojih usluga, neki organ se može oslanjati na usluge drugih organa.

Građanima i privredi je potrebna minimalna dokumentacija da bi podneli zahtev i zadovoljili svoje potrebe. Sve druge potrebne informacije, ukoliko su u posedu nekog državnog organa, dobijaju se komunikacijom unutar državne uprave korišćenjem integrisanih usluga.

Predstavljeni koncept e-uprave primenjuje se postepenim napredovanjem kroz različite nivoe razvoja. Sa aspekta kvaliteta usluga koji se nude javnosti, mogu se identifikovati tri takva nivoa:

85

Dostupne su samo informacije na internetu. Korisnicima su dostupne samo statičke informacije na Internetu bez mogućnosti elektronske interakcije s državnom upravom. Omogućeni su komunikaciono-interaktivni servisi. Građanima je omogućeno da s upravom komuniciraju elektronskim putem, tj. da razmenjuju elektronske poruke ili koriste jednostavne aplikacije za međusobnu komunikaciju. Primenjeni su transakciono-integracioni servisi. U potpunosti se primenjuju složene i specijalizovane višestepene transakcije između različitih državnih organa sa ciljem zadovoljenja pojedinačnih korisničkih zahteva, kao što je obrada podnesaka građana.

Opisani nivoi mogu se koristiti za planiranje napretka u uspostavljanju elektronskih javnih usluga i upoređivanje dostignuća u ovom pogledu među različitim organizacijama unutar javnog sektora. 6. 4. Proces realizacije e-uprave Predstavljena vizija e-uprave je prilično daleko od današnje situacije u državnoj upravi Srbije i podrazumeva veoma složen napor da bi se ostvarila i postala sastavni deo svakodnevne prakse. U ovom odeljku se daju metodološke osnove kako dati koncept e-uprave realizovati. 6.4.1. Principi realizacije E-upravu treba realizovati poštujući sledeće osnovne principe:

Pristup svima. Javni servisi moraju biti dostupni svim građanima. Glavni preduslov za ovo je jeftin i brz pristup Internetu.

Sprečavanje digitalne podele. Građani sa malim prihodima i slabim tehničkim znanjem ne bi trebalo da budu diskriminisani, tj. mora se izbeći digitalni jaz među različitim socijalnim slojevima.

Bezbednost i zaštita privatnosti. Javni servisi moraju biti bezbedni i moraju štititi privatnost građana.

Otvoren sistem. E-uprava će se primenjivati u saglasnosti sa principima otvorenog sistema zasnovanog na otvorenim i međusobno funkcionalnim IKT rešenjima različitih proizvođača.

Koherentnost i funkcionalna jedinstvenost. E-uprava predstavlja veoma složen, ali integrisan informacioni sistem, koji funkcioniše kao jedan koherentan sistem, gde se jedinstvenost i zajedničko funkcionisanje različitih heterogenih delova postiže kroz standardizaciju i koordiniran razvoj.

Autonomija u razvoju. Svaki državni organ ili javna organizacija može autonomno da se razvija i upravlja svojim podsistemom prema prethodno dogovorenim standardima e-uprave i nacionalnom planu razvoja.

Fleksibilna i moderna IKT rešenja. Primenjena IKT rešenja zasnivaće se na najnovijim metodološkim i tehnološkim dostignućima omogućujući produktivan razvoj i obezbeđujući fleksibilnost na buduće organizacione i tehnološke promene.

Oslanjanje na nacionalni IKT sektor i akademsku/istraživačku zajednicu. Da bi se pružila prilika razvoju nacionalnog IKT sektora i pospešio razvoj akademske/istraživačke zajednice, razvoj e-uprave će se uglavnom zasnivati na domaćim IKT kompanijama i akademskim institucijama, kao i istraživačkim centrima.

6.4.2. Metodološki okvir e-uprave Realizacija vizije e-uprave je veoma složen proces, koji zahteva planiranje i izvođenje mnogobrojnih aktivnosti. Da bi se savladala ova složenost, sledeći metodološki okvir identifikuje ključne komponente e-uprave i na taj način omogućava bolju organizaciju razvoja e-uprave.

Slika 2. Metodološki okvir e-uprave Potrebno je razviti sledeće ključne komponente e-uprave: Elektronske javne usluge. Javne usluge moraju da budu racionalizovane, organizovane prema potrebama korisnika, automatizovane i dostupne elektronskim putem. Treba razviti sledeću grupu usluga orijentisanih prema korisnicima:

Portal vlade sa svim važnim informacijama o javnoj upravi i vezama ka pod-portalima.

Građani: Usluge uprava–građani (eng. G2C), jednostavni za nalaženje, jednostavni za korišćenje i dostupni u jednom koraku kako bi se građanima olakšao pristup administrativnim uslugama koje pruža javna uprava.

86

Privreda: Usluge uprava–privreda (eng. G2B) smanjuju administrativno opterećivanje privrednih subjekata pojednostavljenjem administrativnih

87

procedura, eliminisanjem prikupljanja suvišnih podataka i boljom komunikacijom korišćenjem odgovarajućih tehnologija e-poslovanja.

Uprava: Usluge uprava–uprava (eng. G2G) omogućavaju organima centralne i lokalnih uprava da kao punopravni partneri učestvuju u pružanju javnih usluga građanima.

Unutar uprave: Automatizacijom internih administrativnih procedura i omogućavanjem pristupa zajedničkim bazama podataka i centralnim registrima, unutar-državne usluge predstavljaju osnovu za sve druge elektronske javne usluge.

Telekomunikaciona infrastruktura. Moderna i liberalizovana digitalna telekomunikaciona infrastruktura omogućava građanima, privredi i državnim organima brz i jeftin pristup elektronskim javnim uslugama i predstavlja komunikacionu osnovu za e-upravu. Primena ove infrastrukture je, prema tome, važna za ciljeve e-uprave, posebno u udaljenim i nerazvijenim oblastima zemlje. E-plaćanje. Elektronski javne usluge koje se protežu preko različitih državnih organa zahtevaju elektronski metod plaćanja. Ovakve metode plaćanja moraju se definisati i unaprediti. Međutim, e-uprava treba da zadrži i tradicionalni metod plaćanja da bi omogućila postepenu tranziciju i sprečila digitalnu podelu među građanima. Bezbednost. Bezbednost transakcija i zaštita informacija igraju značajnu ulogu u uspešnoj realizaciji e-uprave. Postoji nekoliko aspekata bezbednosti, ali je posebno značajno uspostaviti uzajamno poverenje da bi se podržalo široko korišćenje elektronskih interakcija, kako između korisnika i uprave tako i unutar same uprave, tako što će se koristiti zajednička rešenja za uspostavljanje ‚identiteta‛ učesnika u elektronskim transakcijama. Standardi. Standardi su izuzetno važni za uspešan razvoj i integraciju javnih usluga i informacija. Standardi imaju dvostruku namenu: (1) da obezbede zajedničko funkcionisanje između heterogenih IKT rešenja primenjenim u različitim oblastima e-uprave i (2) da omoguće koordinaciju razvoja aktivnosti e-uprave. Zakonska infrastruktura. E-uprava zahteva novi zakonski okvir koji bi adekvatno regulisao široko korišćenje elektronskih javnih usluga i IKT u javnoj upravi i u odnosima uprave sa stanovništvom i privredom. Prvi koraci prema definisanju zakonskih okvira su načinjeni usvajanjem Zakona o elektronskom potpisu, ali zakonski okvir mora se razviti mnogo dublje da bi obuhvatio sve aspekte e-uprave. Institucionalna infrastruktura. Uspešan razvoj e-uprave zahteva efikasnu upravljačku strukturu koja će planirati, koordinirati, izvršavati i vrednovati prihvaćenu strategiju e-uprave. 6.4.3. Pokazatelji napretka

88

Procenu učinka strategije e-uprave treba sprovoditi korišćenjem grupe pokazatelja (kao i odgovarajuće metodologije za njihovo sistematsko sakupljanje i analizu) u svim fazama njenog funkcionisanja. Imajući u vidu složenosti i prirodu e-uprave, treba primeniti i kontrolisati brojne pokazatelje. Stoga je potrebno detaljno proučavanje da bi se izabrali pokazatelje i merne veličine. Međutim, već su jasne neke opšte metodološke smernice u vezi sa ovim:

Potrebna su barem dva nivoa pokazatelja: početni, opštiji nivo, koji meri promenljive direktno povezane sa predloženim ključnim komponentama, i koji će naglasiti privredni i društveni aspekat; i drugi, specifičniji nivo, koji meri promenljive direktno povezane sa konkretnim aktivnostima koje će strategija predložiti i koje će imati više tehničku strukturu i biti više usredsređen na određenu oblast.

Taj specifičniji nivo obuhvata različite pokazatelje direktno povezane sa IKT, odslikavajući i stvaranje i korišćenje javnih servisa i robe u oblasti računara, telekomunikacija i sl.

6.4.4. Ključni faktori Akcije koje predlaže strategija e-uprave bi, između ostalog, trebalo da se odnose na faktore koji su ključni za ispunjavanje vizije e-uprave. Identifikovani su sledeći ključni faktori:

Politička volja – ključni element za uspostavljanje e-uprave kao jedne od najviših državnih prioriteta i za mobilisanje raspoloživih sredstava.

Liderstvo i strateško razmišljanje – potrebno za usvajanje i primenu vizije e-uprave, a naročito za prevazilaženje i međusobno pomirenje interesa različitih aktera.

Kadrovi – od velikog značaja su adekvatno obučeni državni službenici za korišćenje IKT i dovoljan broj IKT profesionalaca zaposlenih unutar javnog sektora.

Finansiranje – neohodno da omogući neprekidan razvoj. Otpor promenama – mnogi će e-upravu doživeti kao uznemiravajući faktor i

opasnost za njihove trenutne pozicije. Učestvovanje građana i privrede – slabo IKT obrazovanje stanovništva i

nedostatak poverenja u elektronske javne usluge, koje se može sprečiti. 6.4.5. Strateško partnertstvo ključnih učesnika Među ključnim učesnicima neophodno je strateško partnerstvo:

Centralna vlada Lokalna samouprava Civilno društvo (nevladine i civilne organizacije) Privreda

89

Akademska/naučna zajednica IKT sektor

Strateško partnerstvo znači da postoji zajednički dogovor svih učesnika o ciljevima i viziji e-uprave i da će oni aktivno učestvovati u aktivnostima razvoja. 6.5. Ključne oblasti delovanja Akcije koje treba pokrenuti mogu se organizovati na osnovu tri glavne oblasti delovanja:

Planiranje i organizovanje razvoja e-uprave Stvaranje odgovarajućeg okruženja za razvoj e-uprave Razvoj javnih usluga i sadržaja e-uprave

6.5.1 Planiranje i organizovanje razvoja e-uprave Kao što to iskustvo drugih zemalja nagoveštava, uspešno stvaranje i uvođenje e-uprave predstavlja veliki izazov i zahteva dobru organizacionu infrastrukturu, pažljivo planiranje, efikasne mehanizme izvršavanja i dobru koordinaciju svih učesnika. 6.5.1.1. Uspostavljanje institucionalnog okvira Stvaranje odgovarajuće organizacione strukture predstavlja osnovnu aktivnost za uvođenje e-uprave. Stvaranje institucionalnog okvira trebalo bi da prati princip decentralizovanog koordiniranog razvoja. Ova vrsta razvoja polazi od toga da je svaka organizaciona jedinica odgovorna za sopstveni razvoj, dok se jedinstvo čitave e-uprave kao sistema postiže koordinacijom zajednički usvojenih planova razvoja i usvojenih standarda. Postojeću zastarelu fragmentisanu administrativnu strukturu bi trebalo zameniti modelom kooperativne uprave gde postoji raspodela i jasno su definisane nadležnosti među različitim organima u sledećih šest osnovnih organizacionih funkcija:

Usvajanje politike/strategije Koordinacija Razvoj Podrška Revizija/kontrola kvaliteta Bezbednost/zaštita podataka

Kao što je već opisano u poglavlju, predviđeno je da se institucionalni okvir e-uprave pretvori u jedan veći koji će biti odgovoran za informaciono društvo u celini.

90

6.5.1.2. Planiranje razvoja e-uprave Polazeći od ovog dokumenta kao osnove, treba napraviti detaljni dugoročni strateški plan za razvoj e-uprave koji će pokrivati vremenski okvir od sledećih 4–5 godina. Polazeći od analize postojeće situacije u svim javnim sektorima i razmotrivši ciljeve i viziju e-uprave, cilj ove akcije je formiranje logičke i fizičke arhitekture integralnog informacionog sistema državnih organa Srbije i kreiranje detaljnih resursnih i vremenskih godišnjih planova aktivnosti razvoja, uključujući i zahteve za budžetskim sredstvima. Svi vladini organi i organizacije javnog sektora će usvojiti svoje detaljnije planove razvoja koji se zasnivaju na ovom planu razvoja. Uspostavljeni institucionalni mehanizmi će redovno pratiti, ocenjivati i shodno tome menjati ove planove razvoja na globalnom i lokalnom nivou. 6.5.1.3. Razvoj standarda e-uprave Cilj aktivnosti u ovoj oblasti je definisati sledeće:

Metodološki okvir koji postavlja tehničke smernice i specifikacije za postizanje zajedničkog funkcionisanja (interoperabilnost) u javnom sektoru.

Standarde za procese razvoja (tj. metodologija razvoja) koji pokrivaju čitav životni ciklus razvoja svih komponenti e-uprave.

Pokazatelje napretka koji mere razvoj e-uprave.

Takođe, trebalo bi definisati i standardnu proceduru o tome kako usvojiti nove i modifikovati postojeće standarde. Standardi koji se usvoje na ovakav način treba da budu obavezni za sve centralne i lokalne državne organe i poslovne partnere koji učestvuju u razvoju e-uprave. 6.5.2. Stvaranje okruženja za razvoj e-uprave 6.5.2.1. Razvoj odgovarajućeg zakonodavstva e-uprave Cilj je obezbediti zakonski okvir kojim će se regulisati pravna pitanja koja se odnose na elektronske javne usluge i široku upotrebu IKT u javnom sektoru. Ovom aktivnošću bi trebalo da se dođe do predloga za usvajanje Zakona o elektronskoj upravi. Zakonodavstvo treba da bude usklađeno sa zakonima Evropske unije. 6.5.2.2. Stvaranje IKT infrastrukture Glavni cilj aktivnosti u ovoj oblasti je sledeće:

Obezbediti jeftin i brz pristup internetu za građane i privredu. Izgraditi modernu digitalnu telekomunikacionu mrežu koja je neophodna za

realizaciju integrisanih javnih usluga.

91

Posebnu pažnju bi trebalo obratiti na seoske i udaljene krajeve kako bi svi građani imali pristup. Vlada mora da stvori odgovarajuće mehanizme koji će obezbediti ispunjenje ovog uslova na slobodnom i privatizovanom tržištu telekomunikacija. 6.5.2.3. Stvaranje bezbednosne infrastrukture Glavni cilj aktivnosti u oblasti bezbedonosne infrastrukture je definisati i izgraditi mehanizme, kao što je infrastruktura javnih ključeva (Public Key Infrastructure, PKI), koji će obezbediti zaštitu privatnosti građana, učiniti elektronske transakcije bezbednim i povećati poverenje u e-upravu. Rešenja koja treba razviti trebalo bi da budu u skladu s međunarodnim standardima u ovoj oblasti. 6.5.2.4. E-plaćanje Glavni cilj aktivnosti u ovoj oblasti je definisati, uvesti i regulisati načine plaćanja čime će se obezbediti elektronski servisi integrisani u javnom sektoru. Trebalo bi definisati koncept poreza za uslugu koju plaćaju građani. Aktivnosti u ovoj oblasti su u jakoj vezi sa aktivnostima u oblasti e-bankarstva. 6.5.2.5. Stvaranje ljudskih kapaciteta Glavni cilj aktivnosti u ovoj oblasti je:

Poboljšati IKT veštine državnih službenika. Obučiti IKT stručnjake zaposlene u državnoj upravi kako da koriste najnovija

dostignuća u IKT. Stvoriti uslove kojima će se omogućiti regrutacija najboljih IKT stručnjaka sa

berze rada za rad u državnoj pravu. 6.5.2.6. Promovisanje e-uprave Glavni cilj aktivnosti u ovoj oblasti je podizanje svesti građana i njihovog razumevanja e-uprave da bi se obezbedilo veće učešće građana i privrednika. Ove aktivnosti će sprovesti mediji koristeći ostala sredstva u odgovarajućim vladinim ministarstvima na globalnom nivou.

92

6.5.3. Razvoj elektronskih javnih usluga 6.5.3.1. Reinženjering i standardizacija administrativnih procedura Glavni cilj aktivnosti u ovoj oblasti je:

Definisati, reorganizovati (racionalizovati) i standardizovati administrativne procedure pomoću kojih građani i privreda zadovoljavaju svoje potrebe i ostvaruju svoja prava na svim nivoima javnog sektora. Ovo je važno za njihovo uprošćavanje i automatizaciju, ali isto tako, ako ne i više, za borbu protiv korupcije u državnoj upravi. Samo jasno definisane i standardizovane procedure omogućavaju njihovu transparentnost.

Ustanoviti institucionalni mehanizam za kontinuirano i održivo poboljšanje administrativnih procedura.

6.5.3.2. Razvoj zajedničkih usluga javnih podataka i komponenti infrastrukture Glavni cilj aktivnosti u ovoj oblasti je stvaranje zajedničke infrastrukture softvera koja je neophodna za uvođenje elektronskih javnih usluga. Prioritet bi trebalo da budu usluge koje omogućavaju pristup centralnim registrima i ostalim zajedničkim bazama podataka. Oni će biti razvijeni prema definisanim standardima interoperabilnosti. 6.5.3.3. Razvoj javnih usluga uprava–građani i uprava–privreda Sve državne organizacije i organizacije u javnom sektoru bi trebalo da postignu inicijalni nivo razvoja e-uprave, a to je dostupnost informacija na Internetu. Ostali nivoi u razvoju se postepeno stvaraju u skladu sa definisanim i usvojenim globalnim i lokalnim planovima razvoja e-uprave. Kao jedna od prvih aktivnosti u ovoj oblasti, kroz probni projekat trebalo bi razviti neke složenije usluge koji zahtevaju učešće institucija i centralne i lokalne uprave. Glavni cilj aktivnosti je demonstrirati u praksi definisani koncept e-uprave i ustanoviti „dobru praksu“ za dalji razvoj. Planovi razvoja i centralne i lokalne e-uprave bi kao prioritet trebalo da imaju sledećih 20 servisa (12 za građane i 8 za privrednike) definisanih od strane Evropske unije: Servisi uprava–građani:

1. Porez na promet (poreska prijava, obaveštenje o proceni) 2. Servisi traženja zaposlenja pri biroima za rad 3. Socijalno osiguranje

93

4. Lična dokumenta (pasoš i vozačka dozvola) 5. Registracija automobila (novih, korišćenih i uvezenih) 6. Dobijanje građevinske dozvole 7. Prijava policiji (npr. u slučaju krađe) 8. Javne biblioteke (dostupnost kataloga i alata za pretragu publikacija) 9. Izvodi iz matičnih knjiga (rođenje, venčanje) 10. Prijava na konkurs za više obrazovanje/fakultet 11. Obaveštenje o preseljenju (promena adrese) 12. Usluge u vezi za zdravstvom (interaktivni saveti u vezi sa dostupnošću usluga

u različitim bolnicama; zakazivanje pregleda u bolnicama) Servisi uprava–privreda:

1. Socijalni doprinosi za zaposlene 2. Porez na dobit preduzeća: poreska prijava, obaveštenje 3. Porez na dodatu vrednost (PDV): poreska prijava, obaveštenje 4. Registracija novog preduzeća 5. Podnošenje podataka kancelarijama koje se bave statistikom 6. Carinske deklaracije 7. Dozvole u vezi sa životnom sredinom (uključujući i izveštavanje) 8. Javna nabavka

Ovi servisi su široko prihvaćeni kao najvažniji i koriste se u Evropskoj uniji (agencija IDA) da bi se merio napredak u određenim zemljama u oblasti e-uprave. Posebno treba povesti računa da javne usluge postanu dostupne ne samo u glavnim urbanim oblastima, već da su takođe dostupne i u seoskim oblastima i udaljenim krajevima. Realizacija koncepta e-uprave trebalo bi da dâ prioritet uslugama lokalne samouprave.

94

7. E-OBRAZOVANJE 7.1. Uvod Informaciono društvo predstavlja izazov i šansu za zemlje u razvoju kao što je Srbija. Umesto prirodnih resursa ili industrijskih kapaciteta, znanje postaje vitalni resurs informacionog društva, a inovacije i generisanje novog znanja predstavlja osnovu za bogatstvo. Zato se i ekonomija u ovom post industrijskom društvu naziva ekonomija zasnovana na znanju. Generisanje novog znanja nesumnjivo zavisi od ljudi, odnosno njihove sposobnosti za kreativno razmišljanje i veštine za delotvornu primenu novih informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT), koje predstavljaju tehnološku osnovu informacionog društva. Zato, osposobljavanje stanovništva i privrede za ove veštine je velika šansa za Srbiju da pristupi razvijenim zemljama i aktivno učestvuje u globalnim ekonomskim aktivnostima, ali istovremeno čuvajući nacionalni ekonomski suverenitet. Obrazovanje zajedno sa naučnim istraživanjem i razvojem (IiR) igra glavnu ulogu u pretvaranju ove šanse u stvarnost. Obrazovanje mora da pruži građanima osnovne IKT veštine i da ih pripremi da postanu ravnopravni članovi informacionog društva. Obrazovanje treba takođe da pruži mnogo više od obične kompjuterske pismenosti i tradicionalnih znanja. Pored uvođenja novih obrazovnih programa koji više odgovaraju potrebama informacionog društva, potrebni su novi oblici obrazovanja zasnovani na kontinuiranom učenju koje traje tokom celog života. To je jedini način na koji pojedinci mogu da se prilagode na stalne promene u ekonomiji zasnovanoj na znanju, da bi se povećale njihove šanse za zadržavanje postojećih radnih mesta ili pronalaženje novih. IiR je takođe bitan element za konkurentnost nacionalne ekonomije. Oslanjajući se na obrazovno, kulturno i istorijsko nasleđe, IiR je osnovni izvor inovacija potrebnih za stvaranje novih roba i usluga koje se nude na globalnom tržištu. 7.2. Ciljevi Ciljevi inicijative e-obrazovanja su sledeći:

• Kompjutersko opismenjavanje građana da bi postali ravnopravni članovi informacionog društva

• Izgradnja obrazovnog sistema koji je prilagođen potrebama informacionog društva

• Podsticanje istraživanja i razvoja • Obezbeđenje pristupa informacijama o kulturnom i istorijskom nasleđu

7.2.1 Kompjutersko opismenjavanje građana da bi postali ravnopravni članovi informacionog društva

95

Cilj je obrazovanje široke populacije o IKT, odnosno omogućavanje da građani poseduju osnovne, ali ključne IKT veštine. Budući da široka upotreba IKT i nastajanje javnih elektronskih usluga menjaju mnogo oblasti života, takve veštine će postati neophodne za obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Samo oni građani koji znaju da koriste kompjutere postaće jednaki članovi informacionog društva. Ispunjavanje ovog cilja je značajno za sprečavanje digitalne podele u društvu. 7.2.2. Izgradnja obrazovnog sistema koji je prilagođen potrebama informacionog društva Informaciono društvo zahteva odgovarajuću, obučenu i veštu radnu snagu koja je sposobna sa radi u uslovima visoko konkurentne globalne ekonomije. Takva radna snaga samo može biti stvorena odgovarajućim obrazovanjem. Obrazovni sistem, prema tome, mora da bude prilagođen da pruža efikasno obrazovanje na svim nivoima promovišući kreativno razmišljanje i uvođenje učenja tokom čitavog života. Kako je široka upotreba IKT postala presudna u mnogim profesijama, znanje o tome kako efektivno koristiti IKT treba da bude integralni deo obrazovnih programa. 7.2.3. Podsticanje istraživanja i razvoja Stvaranje novih roba i usluga putem IiR je jedini način za osiguranje ekonomskog rasta i stvaranje novih radnih mesta. Tako, treba podsticati IiR jačanjem kadrovskih potencijala, izgradnjom adekvatne infrastrukture za IiR i daljom promocijom saradnje između IiR privrede. 7.2.4 Obezbeđenje pristupa informacijama o kulturnom i istorijskom nasleđu Očuvanje i širenje kulturnog i istorijskog nasleđa je značajno za svako društvo da bi se omogućilo bolje razumevanje i tolerancija između različitih nacija. U ekonomskom smislu, kulturno i istorijsko nasleđe pomaže u uspostavljanju nacionalnih trgovačkih marki i promovisanju prednosti nacionalnih proizvoda i usluga koje se nude na globalnom tržištu. 7.3. Vizija Informaciono društvo i široka upotreba IKT u svim aspektima života zahteva promišljanje o novoj ulozi koju tradicionalni obrazovni sistemi i IiR treba da imaju. Ovu novu ulogu karakteriše nekoliko činjenica: Obrazovanje i naučno IiR su vitalno važni u informacionom društvu:

Informaciono društvo zahteva od svih visoki stepen znanja i veština koje mogu biti obezbeđene samo odgovarajućim obrazovanjem;

96

Veštine vezane za IKT su odlučujuće za konkurentnost nacionalnih ekonomija i povećanje mogućnosti za nove poslove i zapošljavanje;

Ključno pitanje je primena IKT na radnom mestu na način kojim se podiže stepen efikasnosti, poboljšava kvalitet rada i obezbeđuju bolji poslovi.

Potreban je novi koncept obrazovnog sistema:

Uvođenje novog obrazovnog modela zasnovanog na kreativnom razmišljanju i učenju tokom celog života, koji je bolje prilagođen zahtevima informacionog društva;

Brze tehnološke promene koje čine već stečeno znanje zastarelim zahtevaju moderne i delotvorne obrazovne sisteme.

Potreban je novi koncept IiR:

IiR kao glavni kreator inovacija u službi ekonomije zasnovane na znanju; Zahteva se kreativan i delotvoran sistem IiR; Nacionalno IiR treba da bude sastavni deo jedinstvenog evropskog i

međunarodnog otvorenog prostora za istraživanje; Veća saradnja sa istraživačkim ustanovama u inostranstvu kroz učešće u

istraživačkim projektima koje finansira EU i međunarodna zajednica.

Korišćenje IKT u obrazovanju i IiR je neophodno:

IKT treba iskoristiti u funkciji delotvornog obrazovanja i IiR; IKT u obrazovanju mogu biti korišćene za uvođenje savremenog koncepta e-

učenja i otvorenog učenja na daljinu; IKT je tehnološka osnova za moderno i efikasno IiR.

Društveni aspekti e-obrazovanja ne smeju biti zanemareni:

Digitalna podela mora biti sprečena; Razlike između građana u vezi mesta stanovanja (grad–selo), prihoda,

obrazovanja, godina starosti i polu moraju biti prevaziđene; Treba se na odgovarajući način pozabaviti posebnim obrazovnim potrebama

određenih društvenih grupa. 7.4. Ključne oblasti delovanja Kako bi se na odgovarajući način odgovorilo izazovima i iskoristile mogućnosti sledeće ključne oblasti delovanja moraju biti pokrivene:

• Uključivanje široke populacije građana Uvođenje koncepta naknadnog obrazovanja i učenja tokom čitavog života

97

Prilagođavanje obrazovnog programa i nastavnog procesa potrebama informacionog društva;

Osposobljavanje nastavnih kadrova za moderne oblike nastave Jačanje IKT kapaciteta za moderno obrazovanje i naučno istraživanje; Podržavanje kreativnog istraživanja i razvoja; Obrazovanje i kultura podržana kroz nove tehnologije

Modernizacija obrazovnog i IiR sistema je vrlo složen proces koji mora biti pažljivo osmišljen. Postoji već nekoliko pripremljenih dokumenata koji se odgovarajuće bave ovim temama predloženih od Ministarstva za obrazovanje i sport, kao i od Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine. Aktivnosti u ovoj oblasti moraju biti sa ovim sinhronizovane, kao i sa ostalim dokumentima koji se odnose na reformu obrazovnog sistema i kreativno IiR. 7.4.1. Uključivanje široke populacije građana Ova oblast se odnosi na aktivnosti koje imaju za cilj da pripreme celokupnu populaciju za informaciono društvo putem obrazovanja za osnovnu kompjutersku pismenost i podizanjem opšte svesti o značaju informacionog društva. Mlađe generacije treba da budu kroz redovni obrazovni proces uključene u ovu akciju. Minimalni stepen kompjuterske pismenosti mora da bude obezbeđen na nivou osnovnih i srednjih škola. Starije generacije treba da budu uključene u ovaj obrazovni proces kroz niz posebno pripremljenih kurseva. Oni će biti organizovani na nivou lokalnih zajednica u saradnji sa privatnim sektorom. Kursevi koji se bave osnovnim kompjuterskim opismenjavanjem treba da budu besplatni. Lokalni i centralni organi i odgovarajuće vladine agencije, kao što je na primer Nacionalna agencija za zapošljavanje treba da finansijski podrže takve kurseve. Treba definisati standardnu metodologiju obrazovanja i standarde kompjuterske pismenosti koji su kompatibilni sa odgovarajućim standardima EU kao što je evropska računarska dozvola (European Computer Driving Licence, ECDL). Standardna metodologija treba da podrazumeva i eksternu nezavisnu kontrolu da bi se obezbedio neophodan kvalitet pruženog obrazovanja. 7.4.2. Uvođenje koncepta naknadnog obrazovanja i učenja tokom čitavog života Naknadno obrazovanje i učenje tokom celog života treba da postanu deo normalnih obrazovnih procesa, gde pojedinci nakon završetka redovnog školovanja mogu da poboljšaju svoja postojeća znanja i nauče da iskorišćavaju najmodernija tehnološka dostignuća.

98

Ovaj tip obrazovanja će biti ponuđen kako od strane države tako i od strane privatnih ustanova na svim nivoima obrazovanja. Ovo će biti sprovedeno putem posebno definisanih obrazovnih programa koji su napravljeni u skladu s potrebama određenih profesija i prema trenutnoj situaciji na tržištu rada. Ovaj proces će takođe podržati kroz mrežu javnih i školskih biblioteka, gde će elektronske publikacije i ostali digitalizovani bibliotečki materijal biti dostupni za javnost putem interneta. Takav elektronski pristup relevantnim informacijama može značajno da poboljša kvalitet života građana i poveća dostupnost retkih publikacija ili skupih nastavnih materijala. Ovaj koncept takođe menja i afirmiše ulogu biblioteka koje postaju značajna mesta za učenje i povećanje znanja. 7.4.3. Prilagođavanje obrazovnog programa i nastavnog procesa potrebama informacionog društva Postojeći obrazovni program na svim nivoima treba da bude prilagođen kako bi odgovorio na potrebe informacionog društva. Ovaj proces treba da bude deo celokupne reforme osnovnih i srednjih škola i transformacije visokog školstva u skladu s Bolonjskom deklaracijom. Pored uvođenja novih modernih nastavnih sadržaja, naročito srodnih IKT tema, ovaj proces uključuje uvođenje novih nastavnih metoda, bolje metode ocenjivanja i mehanizme kontrole kvaliteta. Ova modernizacija obrazovnih sistema treba da usvoji postojeće međunarodne i EU standarde koji su definisani u ovoj oblasti. Tako na primer, visoko obrazovanje treba u potpunosti da usvoji Evropski sistem prenosa kredita (ECTS). 7.4.4. Osposobljavanje nastavnih kadrova za moderne oblike nastave Nedostatak obučenih predavača koji mogu da predaju po modernom nastavnom programu koristeći moderne metode učenja može da ugrozi ceo proces modernizacije obrazovnog sistema. Zato, posebna pažnja treba biti posvećena obrazovanju i stalnom poboljšanju veština predavača na svim nivoima obrazovanja. Ovaj oblik obučavanja treba da bude sproveden prema posebno razvijenim programima i odgovarajućim standardima kvaliteta. Svi nastavnici moraju da imaju viši nivo kompjuterske pismenosti, uključujući znanje da efikasno koriste metode e-učenja i ostale IKT metode. Nastavnici za IKT treba da budu profesionalci koji imaju diplomu visokog obrazovanja sa odgovarajućeg tehničkog ili prirodnog fakulteta. 7.4.5. Jačanje kapaciteta za moderno obrazovanje i naučno istraživanje Sve osnovne i srednje škole, univerziteti, naučne ustanove, muzeji, biblioteke, studentske prostorije treba da imaju široko pojasnu Internet vezu.

99

Država treba da obezbedi odgovarajuću široko pojasnu mrežu u takve svrhe, kao što je na primer postojeća akademska mreža. Treba razviti odgovarajući finansijski model da bi se omogućio ekonomski prihvatljiv pristup Internetu za obrazovne i istraživačke ustanove. 7.4.6. Podrška kreativnom istraživanju i razvoju Treba izgraditi mehanizme i instrumenate od strane države u cilju podsticanja IiR. Moraju biti obrazovani odgovarajući fondovi za pružanje podrške naučnim i tehnološkim inovacijama. Postojeći programi koji podstiču inovaciju i saradnju između IiR ustanova i industrije moraju biti prošireni. Instrumenti kao što su tehnološki transfer centri, naučni parkovi, inkubatori, kreativni centri i slično moraju biti još više podržani. Saradnja sa akademskim i naučnim ustanovama iz inostranstva i učešće u međunarodnim istraživačkim projektima je vrlo značajna za jačanje nacionalnih istraživačkih kapaciteta, poboljšanja kvaliteta istraživanja, povećanja znanja i veština istraživača i sprečavanje „odlaska mozgova“. Naročito je važno da se učestvuje u istraživačkim projektima koje finansira EU, a koji omogućavaju istraživačkim ustanovama da postanu deo jedinstvenog evropskog istraživačkog prostora. Glavne nacionalne razvojne inicijative, kao što je razvoj e-uprave, treba da budu poverene nacionalnim kompanijama i akademskim i istraživačkim ustanovama koji su na taj način u mogućnosti da se osposobe i steknu iskustvo potrebno za globalno nadmetanje. 7.4.7. Obrazovanje i kultura podržana kroz nove tehnologije Posebni obrazovni programi treba da budu razvijeni kako bi se podsticalo:

Otvoreno učenje i učenje na daljinu Upotreba metoda e-učenja

Koristeći moderne IKT metode i odgovarajuću infrastrukturu, kulturno i istorijsko nasleđe treba da bude prebačeno u digitalnu formu, sačuvano i publikovano kroz:

Digitalizaciju sadržaja koji su u papirnoj formi; Javno širenje i razmenu informacija kroz mrežu nacionalnih javnih biblioteka,

muzeja i ostalih kulturnih ustanova.

100

8. E-ZDRAVSTVO 8.1. Uvod E-zdravstvo označava korišćenje modernih IKT da bi se udovoljilo potrebama građana, pacijenata, zdravstvenih stručnjaka, ustanova koje pružaju zdravstvene usluge i kreatora zdravstvene politike. Kao jedna od standardnih IKT aplikacija u okviru nacionalne strategije za razvoj informacionog društva, e-zdravstvo doprinosi održivom razvoju i donosi dobrobit u svim aspektima života našeg stanovništva.Zdravstvo je sektor za koji su podjednako zainteresovani svi članovi društva, što znači da bi njegovo poboljšanje koristilo svim građanima, budući da svaki pojedinac ima pravo na najprimereniju i najekonomičniju medicinsku uslugu, koja uz to stvara najmanje nelagodnosti. Primena informacionih i telekomunikacionih tehnologija u medicini unapređuje efikasnost, rezultate i kvalitet medicinskih i poslovnih procesa koje sprovode odgovarajuće ustanove, stručno osoblje, pacijenti, osiguravajuća društva i država s ciljem da se poboljša zdravstveno stanje pacijenta. Položaj i uloga pacijenta u tom procesu se menjaju i on ima aktivnu ulogu, umesto dosadašnje pasivne. E-zdravstvo korenito menja pristup lečenju, jer ne koristi papir kao medijum, nego se sve informacije o pacijentu i njegovom stanju zapisuju elektronski,što s druge strane olakšava pristup tim podacima, bilo lokalno ili putem interneta. Podaci su dostupni bez obzira na to gde se nalaze pacijent i zdravstveni radnici ili pak gde se podaci čuvaju. Informacioni sistem koji se koristi za pružanje medicinskih usluga postaje u potpunosti nevažan. Pacijent je jedini vlasnik tih informacija. Njegov doktor, zdravstveni centar u kome se leči, fond osiguranja i država samo su ovlašćeni subjekti koji mogu dobiti ograničen pristup podacima da bi ispunili svoje obaveze, ali samo na osnovu pacijentovog izričitog odobrenja. Pacijent uvek može da zatraži bilo koju informaciju i da je dobije u elektronskom obliku. Lekar i zdravstvena ustanova mogu koristiti ove informacije samo za unapred određenu svrhu. Zahvaljujući internetu, pacijent može da nauči mnogo više o svojoj bolesti, različitim metodama lečenja i njihovoj uspešnosti, ustanovama koje pružaju odgovarajuće lečenje, uslovima, troškovima terapije i osiguranju. Zdravstvena zaštita je i ekonomska kategorija. Uvođenje elektronskog poslovanja sprečava neopravdan rast cena te zaštite, održava kvalitet medicinskih usluga i onemogućava smanjenje obima pacijentovih prava. To je rezultat niskih troškova izgradnje nezavisnih informacionih sistema i sistema za pružanje podrške u donošenju odluka, rasta produktivnosti zaposlenih, korišćenja interneta, uvođenja modela „privrednik–privredniku“ u lanac zdravstvene zaštite. Zahvaljujući novom modelu, svi učesnici u tom lancu mogu da rade efikasnije, da smanje troškove

101

transakcija i pruže pravu informaciju u realnom vremenu. Pružanje medicinskih usluga je pojednostavljeno, a racionalnija distribucija medicinskog materijala je dala dobre rezultate u smislu uštede, budući da je lako blagovremeno analizirati rezerve i naručiti i izabrati najbolju ponudu na tržištu. Raspolaganje pravim informacijama omogućuje pripremu tačnih izveštaja o korišćenju bolničkih kapaciteta i broju zauzetih postelja. Istovremeno se jednostavije nadzire lečenje i proverava razmena informacija. Analiza izveštaja krči put strateškom planiranju i jasnoj društvenoj i demografskoj slici nacije. U načelu, zdravstveni informacioni sistemi u okviru regije jugoistočne Evrope, i Srbiji kao njenom delu, uglavnom su zastareli i u papirnom su obliku. Koordinacija ne postoji, a IKT se primenjuju fragmentarno. Ne postoji adekvatno strukturiran, operativan i delotvoran zdravstveni informacioni sistem koji bi bio stub za celokupan zdravstveni sektor. U skladu s tim, niko ne može da stekne pravu sliku o trenutnoj situaciji, što ometa uobličavanje planova za budućnost. U takvoj sredini, otvorena su vrata za neefikasnost i sve vrste zloupotreba. U avgustu 2002. godine, u Ministarstvu zdravlja Republike Srbije obrazovan je Sektor za međunarodnu saradnju i koordinaciju projekata. Saradnja sa Svetskom bankom i Evropskom unijom rezultirala je pokretanjem nekoliko projekata. Ostvareno je nekoliko bilateralnih projekata, a donacijama su pomogle nekolike zemlje, Evropska investiciona banka, organizacije ECHO, UNDP, UNICEF, Međunarodni crveni krst, EPOS, Globalni fond, USAID i dr. Inostrani partneri su od 2002. godine naovamo doprineli izradi nekoliko dokumenata koji su poslužili kao osnova za reformu zdravstva, a to su: Politika zdravstvene zaštite Srbije iz 2002. godine, Vizija sistema zdravstvene zaštite u Srbiji, takođe iz 2002. godine, i Strategija reforme zdravstva do 2015. godine, predstavljena u publikaciji Bolje zdravstvo za sve u trećem milenijumu (2004). 8.2. Ciljevi Prilikom uspostavljanja elektronske zdravstvene zaštite u Srbiji treba poći od stvarne situacije u ovoj oblasti u zemlji i u inostranstvu, ali se moraju imati u vidu mogući pravci razvoja u budućnosti. Ciljevi bi trebalo da budu sledeći:

Modernizovati sistem zdravstvene zaštite primenom odgovarajućih informacionih mreža, mrežnih zdravstvenih usluga, elektronskih zdravstvenih kartona i telemedicinskih tehnologija;

Promovisati zajedničke napore vlade, zdravstvenih stručnjaka, agencija i međunarodnih organizacija za stvaranje pouzdane, blagovremene, visokokvalitetne i dostupne zdravstvene nege i zdravstvenih informacionih sistema;

102

Naglašavati važnost neprestane medicinske obuke, obrazovanja i istraživanja korišćenjem IKT;

Poštovati i štititi prava građana na privatnost i bezbednost podataka o pacijentu;

Olakšavati pristup novim saznanjima u svetskoj medicini i sadržajima od lokalnog značaja radi podsticanja istraživanja u oblasti zdravstva i programa prevencije;

Smanjiti na najmanju moguću meru opterećivanje bolničkog osoblja, doktora i pacijenata odgovarajućim IKT uslugama, alatima i aparatima;

Podsticati pravilan odnos stanovništva ponudom visokokvalitetnih sadržaja o zdravom životu i prevenciji bolesti na odgovarajućem veb portalu;

Upozoravati, nadzirati i kontrolisati širenje lako prenosivih bolesti poboljšanjem zajedničkih informacionih sistema;

Promovisati međunarodne standarde za razmenu zdravstvenih podataka; Ohrabrivati usvajanje IKT da bi se poboljšala i proširila zdravstvena zaštita,

kao i zdravstveni informacioni sistemi; Poboljšati zdravstvenu zaštitu osetljivih grupa stanovništva, naročito onih u

udaljenim i zapuštenim oblastima; Jačati i proširiti inicijative zasnovane na IKT za pružanje medicinske i

humanitarne pomoći u slučaju katastrofa ili hitnih situacija; Ispuniti obaveze iz akcionih planova e-JIE i SSID.

Korišćenje IKT treba da omogući promenu sistema zdravstvene zaštite tako da se poboljšaju nega pacijenata i javno zdravstvo, smanje troškovi, uštede novac i vreme i pruže informacije za tehničku, naučnu, administrativnu, računovodstvenu i rukovodnu upotrebu. Zdravstveni informacioni sistem (ZIS) osnova je sistema zdravstvene zaštite u celini. On će ovlašćenim subjektima (i javnosti, u određenim okolnostima) omogućiti pristup informacijama koje odslikavaju stanje u oblasti zdravstva. ZIS omogućava tačnu evidenciju troškova i kontrolu parametara za svakog učesnika u sistemu, što ceo proces čini transparentim. Ovaj pristup omogućava i pripremu preciznih planova i strategija, što sprečava proizvoljnost i smanjuje prostor za zloupotrebu. Dobar zdravstveni informacioni sistem koristi svima. Državi pruža dobre analitičke informacije za razvoj nacionalne strategije zdravstvene zaštite i omogućava planiranje i redovnu procenu situacije u toj oblasti. Fondovi osiguranja mogu da računaju na transparentnost potrebnu za svoj rad i da se uključe u zdravu konkurenciju na tržištu. Lekarima je lakše da dobiju potrebne medicinske informacije o pacijentu u vidu elektronskog zdravstvenog kartona i da se konsultuju s kolegama iz udaljenih oblasti putem telemedicine. Pacijentu je omogućen lak pristup svom kartonu, što mu pomaže da izabere najprikladniju medicinsku uslugu i pokrije troškove te usluge.

103

Budući da se odgovornost svih učesnika u procesu lečenja može izmeriti i kontrolisati, očekuje se otpor uvođenju novih sistema. Iako se ta odbojnost može razumeti, ona ne zaslužuje pravdanje. Odgovarajući propisi i IT znanje će pomoći da se ta situacija prevaziđe. ZIS se mora zasnivati na snažnim kompjuterima, uređajima koji mogu da čuvaju velike količine različitih informacija, specijalizovanim softverskim paketima, brzim komunikacionim vezama, bezbednim protokolima za prenos podataka i dobro definisanim procedurama za očuvanje integriteta sistema. Razvijeno tržište zdravstvene zaštite zahteva maksimum odgovornosti doktora, zbog čega oni moraju da imaju odgovarajuće radne uslove. Elektronska zdravstvena zaštita i novi ZIS su u tom pogledu optimalno rešenje, zato što im omogućuju delotvoran pristup medicinskoj dokumentaciji i stručnoj literaturi. Jedan od važnih aspekata e-zdravstva je telemedicina, koja obuhvata skup postupaka i upotrebu IKT u pružanju usluga zdravstvene zaštite. Na prenos zdravstvenih informacija ne utiče razdaljina između lekara i pacijenta, niti odredište pružalaca usluge ili opreme. Ona se primenjuje u svakoj fazi i za svaku metodu zdravstvene zaštite.

• Telekonsultacije omogućavaju daljinski pristup informacijama koje se čuvaju u bazama znanja ili putem kontakata sa specijalistima.

• Teledijagnostika omogućuje da lekar koji je udaljen od pacijenta može da postavi dijagnozu.

• Telenadzor omogućava nadzor fizioloških parametara pacijenata izvan zdravstvene ustanove.

• Telekonzilijum omogućava da nekoliko medinskih stručnjaka s različitih lokacija stupe u vezu putem konferencijskog poziva.

• Teleobrazovanje i teleobuka imaju za cilj obučavanje medicinskog osoblja, kao i pružanje pomoći za korišćenje udaljenih baza podataka koje nisu nužno povezane s medicinom.

Zdravstvenim kartonima u papirnom obliku, koji sadrže laboratorijske nalaze, rendgenske snimke, mišljenja lekara, otpusne liste, istorije bolesti i socijalne i demografske pojedinosti, alternativa je elektronska verzija kartona pacijenta koju čuvaju doktori i bolnice. Podatke u kartonu kontrolišu i njima se služe oni koji i pružaju zdravstvene usluge. Ovaj karton je poznat kao „elektronski zdravstveni karton“, „elektronski karton pacijenta“, „kompjuterizovani karton pacijenta“ ili „karton pacijenta zasnovan na kompjuteru“. Za razliku od elektronskog zdravstvenog kartona (EZK), lični zdravstveni karton (LZK) sadrži sve informacije o pacijentu koje su sakupile zdravstvene ustanove s kojima je pacijent ikada bio u kontaktu. Sadržaj LZK nastaje iz različitih izvora i može se dopuniti ostalim podacima od značaja za lečenje (vežbe, ishrana,

104

fizioterapija, saveti i slično), što rezultira jedinstvenom kolekcijom svih važnih informacija o zdravstvenom stanju pacijenta. Ukoliko ovi kartoni ispunjavaju zakonske propise i profesionalne standarde, putem interneta se mogu preneti na bilo koje mesto u svetu, pri čemu sadržaj ostaje bezbedan i pravovaljan. Informacioni sistem zdravstvene zaštite koji podržava takav pristup omogućuje i široke međunarodne veze. Lični zdravstveni karton biće dostupan kad god je to potrebno. Njegovi delovi mogu da se čuvaju u različitim bazama podataka, a karton se formira samo po zahtevu i ovlašćenju pacijenta. Izgradnja takvog informacionog sistema zahteva pristup koji uključuje nezavisna tela i profesionalna udruženja u različitim oblastima, jer oni treba da daju polazne preporuke i da predlože relevantne standarde. Nakon toga, zajedno sa ostalim učesnicima u sistemu zdravstvene zaštite (Ministarstvo zdravlja, Vlada, fondovi zdravstvenog osiguranja, osiguravajuća društva, zdravstvene ustanove i profesionalna udruženja), ova tela će se dogovoriti o konkretnim rešenjima. Kada budu usvojene pravne norme, preporuke i standardi kao pravilan i nepristrasan regulatorni okvir, oni će moći da ponude stvarna rešenja, čiji će kvalitet biti pod kontrolom specijalizovanih i ovlašćenih nadležnih tela. 8.3. Vizija Postojeći sistem u našoj zemlji je vrlo rasparčan i nedostaju mu osnovne kliničke informacione sposobnosti. Osnovni podaci se nalaze u papirnim zdravstvenim kartonima koji nisu lako pristupačni, niti su uključeni u integrisani oblik kako bi se dobila ukupna slika o lečenji i nezi pacijenta. Svaki korisnik sistema suočava se s velikim prazninama u pogledu potrebnih informacija i troši mnogo vremena na traženje i sređivanje informacija. Ovaj nedostatak u pogledu dostupnosti informacija je vrlo raširen. Klinike često moraju da pruže negu pojedincima, a da pri tome ne znaju šta je prethodno urađeno, što dovodi do lečenja koje nije potrebno, koje je nedelotvorno ili čak opasno. Pacijenti, i kad žele da sarađuju s lekarima na svom ozdravljenju, imaju malo informacija s kojima mogu nešto da postignu. Nedostupnost svih informacija o pacijentu, kao što su laboratorijski rezultati, može dovesti do medicinskih grešaka ili nepotrebnog ponavljanja laboratorijskih testova, a taj problem se lako prevladava korišćenjem informacionih sistema koji mogu da komuniciraju. Pored toga, brzina medicinskog istraživanja je usporena zato što je teško sakupiti i analizirati važne informacije. Na širem planu, postoji potreba da se sakupe informacije neophodne za prepoznavanje brojnih pretnji zdravlju i za pravovremen odgovor na njih – od prirodno izazvanih bolesti do namernih bioterorističkih napada. Prepoznavanje ovih izazova i pružanje odgovarajućih odgovora zahteva sakupljanje, analizu, koordinaciju i distribuciju zdravstvenih informacija.

105

Da bi se zdravstvo i zdravstvena zaštita poboljšali, moramo da transformišemo protok informacija kroz sve segmente sistema zdravstvene zaštite. Postizanje ovog cilja zahteva stvaranje dinamične umrežene informacione strukture, a ona zauzvrat mora da omogući pouzdano i bezbedno kretanje osnovnih zdravstvenih informacija kada je to potrebno i tamo gde su potrebne. Nosioci svakog dela sistema zdravstvene zaštite treba da se bave tehničkim i drugim pitanjima, koja moraju biti rešena da bi kompjuteri u zdravstvenim ustanovama u zemlji mogli da razmene i iskoriste informacije. Informacija je osnova moderne zdravstvene zaštite. Poznavanje porodične istorije pojedinca, istorije bolesti i lečenja, rezultata testova i primenjenih lekova, načina ishrane i rehabilitacije jeste preduslov za bavljenje zdravljem, uočavanje problema i sprečavanje medicinske greške. Danas su medicinske informacije raštrkane između mnogih ustanova koje pružaju zdravstvenu zaštitu, a s kojima se pojedinci susreću tokom života. Informacije se čuvaju u sećanjima pacijenata, na parčićima papira i u kompjuterskim tabelama. Pojedini doktori i bolnice čuvaju elektronske zdravstvene kartone, ali većina ličnih zdravstvenih informacija se nalazi u papirnom obliku. Ne postoji koordinisan sistem, nema standardizovanog, privatnog i bezbednog načina za integrisanje pojedinačnih zdravstvenih informacija na jednom mestu. Poseta novom lekaru pretpostavlja popunjavanje novih obrazaca, obavljanje novih testova i nove razgovore kojima se ažurira lična istorija bolesti – razgovore koji uglavnom zavise od sećanja. Ljudima su potrebna delotvorna oruđa kako bi upravljali svojim zdravljem i negom. Skup internetskih alatki koje ljudima omogućavaju da pristupaju sopstvenim zdravstvenim informacijama nakupljenim tokom života, koordiniraju njihovu upotrebu i određene delove čine dostupnim onima kojima su potrebne, naziva se „lični zdravstveni karton“ (LZK). LZK nudi integrisan i jasan pogled na zdravstvene informacije, uključujući one koje pojedinci sami prikupe (kao što su simptomi i korišćeni lekovi), koje potiču od lekara (na primer, dijagnoze i rezultati testova), ali i od farmaceuta i osiguravajućih društava. Pojedinci pristupaju svom LZK putem interneta, koristeći najbolje sisteme za kontrolu bezbednosti i privatnosti, u svako doba i na svakom mestu. Članovi porodice, doktori ili školske sestre mogu da vide delove LZK kada je to potrebno, a doktori urgentne medicine u hitnim slučajevima. Građani mogu da koriste svoje LZK kao komunikaciono središte: da doktorima šalju poruke e-poštom i prenose informacije specijalistima, da primaju rezultate testova i da pristupaju alatkama za samopomoć na internetu. LZK svakog od nas povezuje s neverovatnim potencijalom moderne zdravstvene zaštite i daje nam kontrolu nad sopstvenim informacijama. LZK je pojedinačan sistem, orijentisan ka određenom licu, napravljen da prati i podržava zdravstvene aktivnosti tokom čitavog života; on nije ograničen na jednu organizaciju ili jednog pružaoca zdravstvene usluge. LZK se razlikuje od elektronskog zdravstvenog kartona (EZK), kompjuterizovane platforme za

106

upravljanje detaljnim medicinskim informacijama koje su sakupljene tokom hospitalizacije ili u ambulanti. EZK obično sadrži istoriju bolesti, zabeleške lekara i laboratorijske i rendgenske rezultate, a po pravilu je u vlasništvu lekara i ograničen je na informacije koje su sakupili jedan lekar i bolnica. EZK retko sadrži informacije koje daje pacijent. Elektronske zdravstvene kartone ne koriste svi lekari, a pored toga u upotrebi su i vrlo različiti sistemi, pa kada građanin promeni doktora ili se preseli u novu sredinu, lične zdravstvene informacije se ne „sele“ s njim. Novi standardi o podacima doprineće da se specijalistički podaci prenose između lekara. Međutim, čak ni povezivanje medicinskih sistema evidencije različitih lekara neće dovesti do sakupljanja svih značajnih zdravstvenih informacija za svakog pacijenta. EZK može da pokaže da je doktor napisao recept, ali neće pokazati da li ga je pacijent iskoristio i uzeo lek i da li je lečenje uspelo. EZK može dati informaciju za LZK, ali LZK će preuzeti informacije iz mnogih EZK i direktno od pacijenata. Elektronski zdravstveni karton obećava poboljšanu negu i povećanu efikasnost, ali uvođenje informacione tehnologije u zdravstvenu zaštitu stvara rizike koji prete privatnosti, ali i nova sredstva za zaštitu privatnosti. Pacijenti su svesni potencijalnih rizika koji su u vezi sa automatizacijom i razmenom njihovih medicinskih informacija. To ih može navesti da odustanu od davanja informacija koje mogu biti ključne za njihovu negu. Nepoverenje samostalnih specijalista u privatnost i bezbednost mogu dovesti do izostavljanja osetljivih informacija iz zdravstvenih kartona, što smanjuje vrednost kartona za ostale specijaliste koji leče pacijenta, istraživače i zvaničnike iz oblasti zdravstva. Međutim, sa savesnim promišljanjem, neprekidnom brigom i pažnjom, upotreba informacionih tehnologija u zdravstvu može i treba da bude ojačana, a da ne ugrozi bezbednost i privatnost ličnih zdravstvenih informacija. LZK ima nekoliko osobenosti. Svako lice kontroliše svoj LZK i odlučuje koji deo može biti dostupan, ko može da ima pristup i koliko dugo. LZK sadrži informacije koje su sakupljane skoro tokom čitavog života pojedinca i od različitih ustanova koje pružaju zdravstvene usluge. Te informacije su dostupne s bilo kog mesta u bilo koje vreme i one su privatne i bezbedne. One omogućuju pojedincu da vidi ko je pristupio svakom podatku, gde su podaci prebačeni i ko ih je video. Konačno, LZK dozvoljava laku razmenu informacija sa ostalim zdravstvenim informacionim sistemima i zdravstvenim stručnjacima. Primarni korisnik LZK je pojedinac. On može da dozvoli pristup celom LZK, ili nekim njegovim delovima, svakome – lekaru, članu porodice, poslodavcu ili osiguravajućem društvu. Ostali potencijalni korisnici LZK su učesnici u postupku koji mogu dobro da iskoriste informacije iz ličnog zdravstvenog kartona, ali samo kada im primarni korisnik LZK to dozvoli. Koristi od brzog, jeftinog pristupa zdravstvenoj informaciji, pored pojedinačnog pacijenta, mogu imati lekari i bolnice. Poslodavci i fondovi osiguranja mogu bolje da vrednuju i plate visokokvalitetnu zaštitu koristeći zbirne podatke. Istraživači mogu da procene puteve bolesti i lečenja u okviru celog zdravstvenog sistema. Zvaničnici iz oblasti javnog zdravstva možda

107

mogu da otkriju žarišta bolesti. Vlada i društvo u celini mogu uvideti značajna poboljšanja efikasnosti, pošto je sve više medicinskih odluka zasnovano na svežim i tačnim informacijama. Sve ove prednosti mogu nastati kao rezultat volje pojedinačnog korisnika da deli zdravstvene informacije s pomenutim akterima. Uspešan LZK će koristiti informacije sakupljene i razmenjene tokom redovnih zdravstvenih kontrola kod doktora, farmaceuta, u bolnicama i osiguravajućim društvima. Pacijenti neće morati da sakupljaju i snimaju sve ove informacije.

Sve ustanove za zdravstvenu zaštitu moraju da usvoje elektronske informacione sisteme i da koriste zajedničke standarde u vezi s podacima kako bi se omogućila integracija;

Organizacije za zdravstvenu zaštitu i samostalni specijalisti treba sebe da vide kao čuvare zdravstvenih informacija građana, a ne kao vlasnike poslovnih informacija;

Organizacije za zdravstvenu zaštitu i ostali učesnici u generisanju LZK moraju da prate i usvoje najbolju praksu kako bi se obezbedila privatnost i bezbednost lične zdravstvene informacije;

Organizacije za zdravstvenu zaštitu moraju da sarađuju kako bi bezbedno i pouzdano razmenile informacije kroz mrežu koju koriste. Ključni izazov je razvoj pouzdanog i konzistentnog metoda koji omogućava poklapanje vrsta podataka o pacijentu između organizacija i samostalnih specijalista.

Organizacije za zdravstvenu zaštitu, samostalni specijalisti i rukovodioci društvenih zajednica moraju da uspostave transparentan mehanizam za upravljanje sistemom LZK tako što će u razmatranje obavezno uzeti sve nedoumice u pogledu vlasništva, bezbednosti i privatnosti;

Da bi se postigla dugoročna korist za celu zajednicu i zdravstvo, mora biti obuhvaćen i finansijski motiv.

8.4. Ključne oblasti rada Da bi se uobličio plan svih neophodnih aktivnosti, moramo obezbediti strateški pravac i nadzor i uložiti napore da se:

Definiše IKT politika za zdravstvo; Izgradi digitalna infrastruktura (proširi i poboljša kičma komunikacione mreže) Omogući jeftin pristup telefonskim i internet uslugama; Uspostave veze s informacionim mrežama i bazama podataka javnog

zdravstva; Izgrade i održavaju zdravstveni portali; Razvija sadržaj na maternjem jeziku; Stvara atmosfera poverenja odgovarajućom zakonodavnom infrastrukturom; Olakšaju procedure Prihvate međunarodno usklađeni standardi dokumenata; Ponovo osmisle procesi korišćenjem najbolje međunarodno prihvaćene prakse;

108

Prikladno upravlja kadrovima putem organizovanja praktične obuke u javnom i privatnom sektoru;

Koriste mrežne tehnologije za dostupnost i kvalitet zdravstvenih usluga; Koriste prenosivi i pokretni uređaji za nadzor pacijenata; Razvije zdravstvena telematička infrastruktura za telemedicine usluge; Razvije skladište podataka neophodnih za nadziranje i odlučivanje Zadravstvena mreža koristi za sakupljanje statističkih podataka, praćenje i

izveštavanje. U ovom višesektorskom i zajedničkom poduhvatu (jer se moraju rešiti tehnička, pravna, ekonomska i institucionalna pitanja) treba aktivno da učestvuju i privatni i javni sektor, a posebno telo na nivou vlade treba da preuzme ulogu koordinatora i promotera. U prvoj fazi treba ispuniti sledeća tri cilja: 1. Standardi o podacima – prvi korak ka međuoperativnosti Da bismo u potpunosti istakli izazove poboljšanja bezbednosti pacijenta i kvaliteta nege, moramo napustiti informacione sisteme tipa silosa i uputiti se ka delotvornijoj informacionoj infrastrukturi. Ta nova infrastuktura treba da omogući brzu, bezbednu, privatnu i integrisanu komunikaciju između različitih informacionih sistema. Svi akteri mogu mnogo da dobiju usvajanjem standarda o podacima i uspostavljanjem međuoperativnosti. Međutim, standardi su samo sredstvo za postizanje clja. Konačni cilj je transformacija kliničkih, administrativnih i finansijskih transakcija kako bi se poboljšala delotvornost, bezbednost i blagovremenost sistema zdravstvene zaštite. Međuoperativnost je prvi ozbiljan korak u stvaranju dinamičke povezanosti koja dopušta kretanje neophodnih zdravstvenih informacija tamo gde je potrebno i kada je potrebno, na privatan i bezbedan način. Iz tog razloga se mora formirati radna grupa za standarde o podacima. Ona bi se bavila sledećim ključnim komponentama:

Identifikovanje potrebnih standarda; Identifikovanje potrebnih standarda koji su već spremni za usvajanje; Identifikovanje neophodnih aktivnosti koje će sve standarde učiniti spremnim

za usvajanje; Demonstriranje vrednosti elektronskih podataka i sistema koji su zasnovani na

standardima; Razvijanje okvira i strategije za postizanje visoke sistemske

međuoperativnosti; Posvećenost i akcija.

2. Privatnost i bezbednost – ključni elementi za poverenje Saradnja i razmena podataka unutar subjekata zdravstvene zaštite i između njih, ključna je za poboljšanje nege pacijenta, unapređenje interakcije između specijalista i pacijenata i poboljšanje javnog zdravlja. Međutim, razmena elektronskih

109

zdravstvenih informacija može se uspostaviti samo ako postoje pouzdani mehanizmi za zaštitu bezbednosti i privatnosti informacija o pacijentu. Treba oformiti radnu grupu za privatnost i bezbednost, čiji će zadatak biti da identifikuje subjekte zdravstvene zaštite koji su razvili značajnu tehničku i menadžersku praksu, odnosno praksu koja pokazuje zaštitu privatnosti i bezbednosti, ali ujedno omogućuje široku i kreativnu upotrebu elektronskih zdravstvenih informacija. Ovi subjekti moraju biti određeni proučavanjem literature i izveštaja i na osnovu dubokog poznavanja materije koje imaju članovi radne grupe. 3. Lično zdravlje – izgledno obećanje Pošto nijedan specijalista ili subjekat koji pruža zdravstvenu zaštitu nema sve relevantne informacije koje se odnose na jedno lice, važno je pojedincima pružiti priliku da imaju bolji pristup i više kontrole nad sopstvenim zdravstvenim informacijama. Štaviše, verujemo da će omogućavanje pristupa i kontrole nad tim informacijama i njima i celom sistemu zdravstvene zaštite doneti više koristi. To obuhvata:

Veću sposobnost pacijenata da neguju zdravlje i upravljaju svojom zdravstvenom zaštitom;

Pouzdaniju zaštitu, na primer u hitnim slučajevima; Kvalitetniju i bezbedniju zdravstvenu zaštitu korišćenjem kompjutera da bi se

utvrdili mogući problemi; Delotvorniju zaštitu s manjim dupliranjem testova i bržim pristupom

rezultatima; Delotvorniju komunikaciju i saradnju između pacijenata, doktora, farmaceuta i

ostalih; Povećan stepen zadovoljstva, manje troškove i veći izbor.

Radna grupa za lično zdravlje treba da definiše karakteristike ličnog zdravstvenog kartona, prikupi zahteve i primedbe korisnika i objavi rezultate do kojih je došla.

110

9. E-POSLOVANJE I E-BANKARSTVO 9.1. Uvod Elektronsko poslovanje (e-poslovanje) u osnovi znači automatizaciju poslovnih procesa primenom informacionih i komunikacionih tehnologija i predstavlja efikasno sredstvo za obavljanje poslovnih aktivnosti na nacionalnom i međunarodnom nivou. Prema Akcionom planu e-Evropa 2005, e-poslovanje obuhvata e-trgovinu (kupovinu i prodaju putem interneta) i restrukturisanje poslovnih procesa sa ciljem realizacije najbolje upotrebe digitalnih tehnologija. Prihvatanjem prakse e-poslovanja, Srbija mora da iskoristi nove ekonomske mogućnosti koje se otvaraju sa ciljem da:

Promoviše privredni rast i socijalni razvoj, Unapredi poslovnu efikasnosti i produktivnost, Smanji troškove poslovanja, Omogući domaćim kompanijama lakšu reintegraciju u evropsko i svetsko

tržište. Primenom e-poslovanja u različitim sektorima nacionalne privrede povećava se povezanost i međuzavisnost računarskih mreža privatnih i javnih organizacija uključenih u domaće i međunarodne ekonomske aktivnosti. Na ovaj način, nacionalna privreda se kreće iz faze interakivnog delovanja autonomnih subjekata ka fazi integrisanog sistema za upravljanje informacionim tokovima u privredi, što joj daje karakteristike e-ekonomije ili društva zasnovanog na infomacijama (infomacionog društva). U savremenoj eri globalnog razvoja svetske privrede i društva, e-poslovanje postaje pokretač svetskog privrednog porasta. Izostanak primene e-poslovanja vodi ograničavanju razvoja nacionalne privrede. Prednosti primene e-poslovanja mogu biti definisane na sledeći način: smanjenje troškova poslovanja, povećanje efektivnosti u smislu širenja tržišnog potencijala i boljeg zadovoljavanja potreba potrošača, unapređivanje inovacija proizvoda i usluga putem interaktivnog odnosa na relaciji potrošač-snabdevač, povećanje konkurentnosti i mogućnosti zaposlenja. 9.2. Koncept – vizija e-poslovanja E-poslovanje je opšti (generički) termin koji obuhvata sve elemente od definicije informacija i razmene informacija u okviru firmi i zemalja i između njih, uključujući potrošače, do datog poslovnog cilja koji treba ostvariti primenom informacionih tehnologija. Za razliku od e-trgovine, e-poslovanje znači stvaranje veza između

111

računarskih sistema za razmenu informacija poslovnog sektora i Vlade, što podrazumeva postojanje određenog nivoa međuzavisnosti. Razvoj e-poslovanja u zemlji je poduhvat koji se odvija u više sektora i uz njihovu saradnju, jer proces prožima široki sprektar tehničkih, pravnih, privrednih i institucionalnih pitanja. U razvoju e-poslovanja i privatni i javni sektor treba aktivno da učestvuju. Po pravilu, privatni sektor vodi u tehnološkom razvoju i u praktičnoj primeni e-poslovanja, a Vlada u (a) stvaranju pogodnog okruženja, (b) olakšavanju saradnje između inicijativa e-poslovanja koje dolaze iz privatnog/javnog sektora, i (c) pružanju podrške za uspostavljanje informacionog društva, uključujući i pripremu opšte javnosti, malih i srednjih preduzeća i javnog sektora za mogućnosti koje nude nove informacione tehnologije. S obzirom na multisektorsku prirodu e-poslovanja i potrebu povezivanja privatnog i javnog sektora u procesu njegove primene, važno je da se pojedinačni i potencijalno neusklađeni napori objedine, koordinišu i da ih promovišu zajedno svi relevantni akteri u zemlji. Bilo bi korisno izraditi smernice i mehanizme za partnerstvo privatnog i javnog sektora (PPJS) u razvoju e-poslovanja, sa ciljem da se inicira i omogući saradnja između specifičnih industrijskih sektora i Vlade kako bi optimalno iskoristili IKT u cilju svog efiksnijeg rada i povećanja konkurentnosti. 9.3. Vlada kao promoter e-poslovanja Vlade zemalja jugoistočne Evrope kao i Vlada Srbije trebalo bi da uključe e-poslovanje u svoje razvojne strategije kako bi držale korak sa razvojem u ostalim delovima Evrope i svetskoj ekonomiji i kako bi izbegle da se nađu u komparativno nepovoljnom položaju. Okvir e-poslovanja ne može sam da se pojavi. Nacionalne vlasti bi trebalo da budu uključene u njegovo stvaranje, uzimajući u obzir prisutne okolnosti u rastućoj globalnoj privredi. Prvo, pošto je strateški cilj Srbije integracija u Evropsku uniju, politika Srbije treba da bude u saglasnosti i u duhu s preporukama programa e-Evropa i zakonodavstva EU u ovoj oblasti. Vladin centar za informaciono društvo (VCID) može da osnuje Koordinacioni komitet u kome bi učestvovali relevantni predstavnici privatnog/javnog sektora sa ciljem da koordinišu razvoj okvira za e-poslovanje, u skladu s evropskim i međunarodnim standardima. Ovaj Koordinacioni komitet treba da bude zadužen za:

Sagledavanje tekućeg stanja e-poslovanja u zemlji, Utvrđivanje uslova, nedostatka, prepreka za primenu e-poslovanja, Pripremu strategije za stvaranje okvira koji će omogućiti primenu e-

poslovanja,

112

Praćenje učinjenog napretka i ponovo prilagođavnje akcija kad god je to potrebno,

Uklanjanje administrativnih prepreka, Aktivno sarađivanje i učestvovanje u međunarodnim inicijativama u oblasti e-

poslovanja, uključujući radnu grupu Inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu (e-JIE), program e-Evropa, UN/CEFACT, UNCTAD, itd.

Praćenje dostupnosti novih sredstava i standarda koji su na raspolaganju za e- poslovanje. Sredstva za poslovanje elektronskim putem uključuju elektronsku poštu ili poruke, internet (npr. elektronska dokumenta napisana u HTML-u i XML-u i/ili upotrebom veb usluga), elektronsku razmenu podataka (EDI), smart (pametne) kartice, elektronski transfer novca, automatski prijem podataka, bar kodove, itd. VCID i ostala relevantna tela treba da pomognu da ova sredstva budu prihvaćena u poslovnoj praksi u Srbiji. Kada se radi o bezbednosti, pri pružanju usluga putem mreže, trebalo bi koristiti srednji nivo tehnika kriptovanja za zaštitu podataka i informacija.

Strategija za izradu okvira za e-poslovanje treba da se bavi sledećim pitanjima: analizom i prestrukturiranjem (reinženjeringom) procesa poslovanja; prilagođavanjem nacionalne telekomunikacione mreže i obrazovnog sistema potrebama razvoja e-poslovanja; stvaranjem zakonske osnove za e-poslovanje, u skladu sa acquis communautaire; i usklađivanjem (harmonizacijom) dokumenata i podataka sa međunarodnim standardima i zahtevima. U tom smislu, nacionalne institucije zadužene za standardizaciju trebalo bi da budu uključene u izgradnju informacionog društva i da u tom društvu budu nadležne za primenu međunarodnih standarda za IKT i e-poslovanje. Relevantni stručnjaci iz institucija za standardizaciju treba da učestvuju u radu Vladinog centra za informaciono društvo. Takođe, jedna je od ključnih odgovornosti javnog sektora da kreira pouzdan i bezbedan ambijent za e-poslovanje. Ovo bi obuhvatalo: pouzdan zakonski okvir za obavljanje poslovanja elektronskim putem, kako bi učesnici stekli poverenje u elektronske transakcije jednako kao i u tradicionalne; zaštitu intelektualne svojine IKT inovacija i digitalnih proizvoda; i rad u cilju zaštite kompanija i korisnika mreže od neželjenih poruka i virusa. Vlada, putem svog Centra za informaciono drušvo i Koordinacionog komiteta treba da informiše učesnike iz privatnog i javnog sektora o svojim strategijama i akcijama preduzetim za razvoj okvira za e-poslovanje u zemlji, uključujući i rokove za njihovu realizaciju (vremenski okvir). Odgovornost je Vlade Srbije da prati razvoj novog zakonodavstva i uputstava u EU, i da na njima bazira praksu koju će primenjivati u domaćoj privredi. Informacije o aktuelnim evropskim zakonima i standardima su važan element poslovnog okruženja i njihova raspoloživost će znatno olakšati donošenje odluka na nivou kompanija i u različitim administrativnim organima. Vladinom centru za informaciono društvo je povereno da koordiniše razradu okvira za e-poslovanje i zato on treba da sarađuje s agencijama i privrednim granama koje

113

već imaju iskustva u e-poslovanju, kao što su Privredna komora ili nacionalni organi koji se bave procesom pojednostvaljenja i olakšanja trgovinskih procedura (PRO komiteti). Izrada okvira za e-poslovanje ima karakteristike kreiranja bilo kojeg javnog dobra, odnosno, za e-poslovanje su potrebni usaglašeni, koordinisani napori preduzeti od strane učesnika i iz javnog i iz privatnog sektora. Vlada treba da postavi realne vremenske rokove za primenu e-poslovanja u javnoj administraciji. VCID može da posluži kao platforma gde će biti usaglašene i koordinisane inicijative iz javnog i privatnog sektora, sa ciljem da se postigne maksimalna sinergija svih napora na uvođenju e-poslovanja u zemlji. Stepen do kojeg se svi sektori pridržavaju standardizovane i usvojene prakse e-poslovanja imaće odlučujući uticaj na njihovu sposobnost da u potpunosti učestvuju u rastućem elektronskom tržištu. VCID može da podrži izradu smernica za primenu e-poslovanja za svaku pojedinačnu industrijsku granu ili sektor, i može da uključi u ovaj proces sektore i aktere koji imaju manje iskustva u ovoj oblasti. Javni sektor može da ima posebnu ulogu u promovisanju e-poslovanja u svim sektorima privrede i bude posrednik u usvajanju prakse e-poslovanja na sledeći način:

Primenom ugovora o javnim nabavkama koji su zasnovani na elektronskom rešenju, čime se privatna inicijativa ohrabruje da u svom poslu uvodi ili uveća korišćenje elektronskih načina prenosa podataka. Dobavljači bi dobili mogućnost da učestvuju u širokoj skali razmene elektronskih dokumenata. Kao rezultat, kompanije će imati dodatni podsticaj da koriste rešenja e-poslovanja, pošto će to unparediti njihove šanse da se izbore s konkurencijom;

Elektronskim prenosom podataka u finansijskom sistemu javnog sektora, što može da ima i važan katalizatorski efekat u primeni e-poslovanja. Elektronski prenos podataka u finansijskom sistemu javnog sektora učiniće informacione tokove između preduzeća i relevantnih javnih vlasti, kao što su godišnji izvodi i povraćaji poreza, bržim, jeftinijim i pouzdanijim, i smanjiće administrativno opterećenje kompanija. Stepen uspeha uzajamnog dejstva između javnog i privatnog sektora će zavisiti od toga koliko dobro učesnici uspeju da koordinišu svoje sopstvene aktivnosti.

9.4. Sprovođenje e-poslovanja Primena e-poslovanja je veoma složen proces koji treba realizovati kroz sledeće korake: 9.4.1 Stvaranje telekomunikacione infrastrukture i povoljnog pristupa internet uslugama Prvi korak u stvaranju uslova za e-poslovanje je da se vremenom izgradi adekvatna, pouzdana i bezbedna mrežna infrastruktura. Telekomunikacione mreže i posebno internet su preduslov za e-poslovanje. S jedne strane, internet može da bude sagledan

114

kao osnova za „skoro univerzalnu povezanost“. Takođe, internet je samo sredstvo koje treba posmatrati u njegovoj interakciji sa ostalim faktorima. U svakoj zemlji Vlada treba da preduzme dosledne napore da stvori ne samo osnovu za univerzalni pristup internetu, već i okvir za obuku i okruženje koje bi priznalo poslovanje putem interneta, tako da praksa e-poslovanja bude prihvatljiva sa pravnog, stručnog i društvenog stanovišta. 9.4.2. Reinženjering poslovnih procesa Uvođenje e-poslovanja omogućava da se izvrši reinženjering prakse i procedura pojedinačnih preduzeća, celog privatnog sektora i javne administarcije, i da se sa tradicionalnih procesa s papirnom dokumentacijom integralno pređe na korišćenje elektronskih sredstava za razmenu podataka. Ovo će rezultirati smanjenjem troškova i uštedom vremena i za kompanije i za celu zemlju. Reinženjering procesa poslovanja ne treba da bude sagledan kao mehanički akt zamene postojećih procesa poslovanja elektronskim poslovanjem. Ovakav mehanički pristup može da iskomplikuje proces i da poveća troškove. Reinženjering treba da obuhvati analitički rad u svakom specifičnom slučaju, tako da budu donete odgovarajuće odluke i da upotreba nove tehnologije pojednostavi rad ljudi i učini ga efikasnijim. Promena u tehnologiji treba da odgovara promeni u poslovnoj praksi koja je dobrovoljno prihvaćena tako da su ljudi voljni da uče i da promene svoju poslovnu rutinu. Prvi korak u analizi i reinženjeringu poslovnih procesa treba da bude sagledavanje potreba poslovanja i regulatornih vlasti, kao i uvažavanje zahteva međunarodnih lanaca snabdevanja. Reinženjering poslovanja treba da počne formulisanjem ovih potreba. Sledeća faza bi obuhvatila samo pronalaženje i primenu IT rešenja koja odgovaraju ovim zahtevima. Reinženjeringom poslovanja menja se koncept firme i koncept ostalih privrednih subjekata. Ovi privredni subjekti čine pomak od stare organizacione strukture prema novom načinu na koji je posao organizovan, novom procesu poslovanja, u skladu sa zahtevima tržišta i prema potencijalu nove tehnologije. Privredna aktivnost je reorganizovana oko ideje ponovnog ujedinjenja zadataka različitih agenata u usklađene procese poslovanja.7 „Nova privreda“ menja način na koji se obavljaju poslovne transakcije. Ograničavanjem ponovne prodaje robe i usluga putem direktnih B2C i B2B transakcija ona štedi resurse. E-poslovanje dovodi do stvaranja „nove poslovne zajednice“ i „elektronske ekonomije“. Reinženjering poslovnih procesa uz upotrebu IKT trebalo bi da uzme u obzir međunarodno prihvaćene alate za analizu rizika i upravljanje rizikom. Ovaj postupak traba da odrazi potpuno shvatanje suštinskih rizika uključenih u međunarodnu

7 Светска банка поставила је као услов за реформу царине у Русији реинжењеринг процеса пословања. Видети www.worldbank.org

115

trgovinu, posebno rizika od trgovine drogom i krijumčarenja oružja, od terorističkih aktivnosti (uključujući one finansirane od inače legitimnog poslovanja) i od različitih oblika krađe. Moderna sredstva IKT, uz saradnju između kontrolnih organa i poslovnog sektora, treba da budu upotrebljena za postizanje bezbednosti poslovanja i za olakšavanje poslovnih procedura. E-poslovanje će uticati i na pojedine kompanije čiji logistički procesi treba da budu restrukturisani da bi bili usklađeni s novim tehnološkim okruženjem. Koncepti kao što su upravljenje lancem snabdevanja, lanac vrednosti i upravljanje lancem infomisanja, sve više dobijaju na značaju. Cilj je da se poboljša sveukupni učinak i racionalna potrošnja sredstava organizacije optimiziranjem svih unutrašnjih i spoljašnjih operacija koje su neophodne za realizaciju proizvoda i usluga preko granica kompanije do krajnjeg potrošača. 9.4.3. Olakšavanje procesa poslovanja i prihvatanje međunarodno harmonizovanih standarda Olakšavanje procesa poslovanja u smislu jednostavnije procedure i standarda harmonizovanih na međunarodnom i nacionalnom nivou treba da prethodi elektronskom poslovanju. Najvažniji korak u procesu stvaranja osnove za e-poslovanje u Srbiji i ostalim zemljama regiona jeste harmnozacija dokumentacije i podataka za međunarodnu trgovinu kao preduslov za e-poslovanje u svim zemljama ovog regiona. Harmnozacija dokumentacije i podataka za međunarodnu trgovinu bi bio korak u razvoju i primeni važnih elemenata e-poslovanja kao što su: (1) nacionalna elektronska dokumenta usklađena s međunarodnim standardima i (2) sistemi za jednokratni elektronski prenos trgovinskih i transportnih podataka kako za naše državljane, tako i za strance. Konačno, harmonizacija bi trebalo da bude fokusirana na standarde i zahteve koji su prihvaćeni od strane Evropske unije, Svetske carinske organizacije, Ujedinjenih nacija, organizacije ISO i drugih međunarodnih organizacija. Na primer, usklađivanje carinskih deklaracija sa Jedinstvenim administrativnim dokumentom Evropske unije (JAD) koji je realizovan korišćenjem standarda United Nation Leyout Key (UNLK) podržava stvaranje kompatibilnih elektronskih dokumenata na primer u jeziku XML (eXtensive Markup Language). Ova dokumenta se lako mogu razmeniti pre aktuelnog kretanja robe čime se olakšava analiza rizika i omogućava jednokratna dostava podataka i brže kretenje robe. U perspektivi, ovo bi omogućilo osnovu za povezivanje nacionalnih privreda sa evropskim kompjuterizovanim sistemima za carinska organičenja i trgovinske informacije, PDV režim i slično. Takođe, ovo bi omogućilo elektronski pristup međunarodnoj trgovini gde se sve završava na jednom mestu tzv. pristup „jednog prozora“, što znači da međunarodnom

116

trgovinom rukovodi agencija koja na ovaj način omogućava kompaniji da samo jednom podnese sve potrebne podatke u elektronskom obliku iz sopstvene kancelarije. To jest, u mnogim zemljama od aktera uključenih u međunarodnu trgovinu traži se da podnesu puno dokumenata i podataka brojnim agencijama, a uz to zahtevi za informacijama se često ponavljaju. Osnivanje pristupa jednog prozora, značilo bi osnivanje sistema koji bi zahtevao od trgovaca da podnesu informacije i/ili dokumenta jednom i na jednom mestu. Elektronskim sistemom jednog prozora obično rukovodi jedna agencija koja obaveštava ostale i/ili upravlja združenom kontrolom. Pristup jednog prozora ne mora da podrazumeva primenu visoke IK tehnologije, ali njegov rad bi bio znatno unapređen ako Vlada identifikuje i primeni relevantne informacione i komunikacione tehnologije. Pošto pristup jednog prozora integriše različite javne i privatne aktere u jedinstveni lanac informisanja za potrebe poslovanja, on je važan element izgradnje informacionog društva. Pristup jednog prozora bi omogućio administracijama da optimalno koriste svoje osoblje i baze podataka. Trgovinske i transportne kompanije bi realizovale još značajnije prednosti u smislu manje utrošenog vremena i nižih troškova zahvaljući upotrebi jednog elektronskog interfejsa sa administracijom. Elektronski prenos podataka sa carinskim organima će podržati širenje prakse e-poslovanja u sektoru uvoza i izvoza, u bankarskom sektoru, kod osiguravajućih društava i kod ostalih aktera uključenih u međunarodnu trgovinu. Pristup jednog prozora je značajan poduhvat koji uključuje mnoge učesnike i zahteva zalaganje učesnika iz javnog i privatnog sektora. Od suštinskog značaja je zato da od samog početka bude usvojen sistematičan pristup. Ključni koraci u realizaciji pristupa jednog prozora mogu da budu sledeći:

Razvoj inicijalnog kocepta pristupa jednog prozora u zemlji (istraživanje, utvrđivanje činjenica od strane stručnjaka);

Izgradnja jasne političke volje i donošenje odluka o ispitivanju izvodljivosti pristupa jednog prozora;

Osnivanje grupe za rukovođenje projektom koja uključuje ključne predstavnike relevantnih državnih agencija;

Realizacija studije izvodljivosti (jedno od ključnih pitanja je da se analizira i preporuči koja agencija treba da rukovodi pristupom jednog prozora);

Razmatranje izveštaja studije izvodljivosti; Primena (probna, u fazama ili potpuna) koja obuhvata harmonizaciju traženih

podataka (od strane međuagencijskog tela) i primenu mera za harmonizaciju pravnih procedura, dokumenata i traženih podataka, izbor i razvoj softverske platforme (od strane vodeće i ostalih agencija).82

Harmonizacija zahteva za dokumentima i podacima u međunarodnoj trgovini je osnova za unpređenje upravljanja trgovinskim tokovima od čega poslovni sektor ima

2 Видети http://www.unece.org/cefact/recommendations/rec33/rec33_ecetrd352_e.pdf

117

korist zbog jednostavnijih i bržih trgovinskih procedura, a istovremeno se kroz bolje prikupljanje informacija i bolje upravljanje rizikom unapređuje i sigurnost u međunarodnoj trgovini. 9.4.4. Adekvatno rukovođenje kadrovima Reinženjering poslovnih procesa i primena novih sistema trebalo bi da budu integrisani kroz adekvatno upravljanje kadrovima i posebno, kroz obuku u javnom i privatnom sektoru. Da bi se stvorili uslovi za e-poslovanje, važno je vremenom izgraditi IKT umeća kroz nacionalni obrazovni sistem i programe koji se odnose na mala i srednja preduzeća. I javni i privatni sektor treba da podstaknu razvoj viših nivoa IKT znanja i veština e-poslovanja, u koje će biti uključena znanja iz marketinga, organizacije, sposobnosti za kreiranje sigurnih elektronskih transakcija u koje se ima poverenje i menadžerska znanja. Kreiranje ovakvih znanja i sposobnosti realizovalo bi se u skladu s obrazovnim institucijama, potrebama poslovanja i pojedinaca. 9.5. Ključne oblasti delovanja za razvoj e-poslovanja Ključne oblasti delovanja za razvoj e-poslovanja su sledeće:

Podizanje svesti, obuka i obrazovanje o Obuka i obrazovanje o Podizanje svesti

Pristup i infrastruktura o Infrastruktura o Pristup o Reforma telekomunikacionog sektora

Pravna i regulatorna pitanja o Pravna pitanja o Oporezivanje

Podrška preduzetničkom sektoru Specifične sektorske politike

o Trgovina i investicije o Razvoj IT i ostalih sektora

Bankarstvo i plaćanje preko interneta Ostalo

o Istraživanje o Učešće u međunarodnim bazama podataka o Merni indikatori

118

9.5.1. Podizanje svesti, obuka i obrazovanje Svest o prednostima e-poslovanja je potrebna na svim nivoima, od kreatora politike (da bi se započeli reformski procesi), do lokalnih zajednica i preduzeća (kako bi im se pomoglo da otkriju nove mogućnosti). Obuka i obrazovanje treba da omogući potrošačima i preduzećima sticanje neophodnih veština za efikasnu upotrebu nove tehnologije. Vlada može da odigra važnu ulogu u podizanju nivoa digitalne pismenosti kroz sistem osnovnog obrazovanja. Bolji pristup internetu i povećanje broja kompjutera u školama, uz nastavnički kadar koji je obučen da koristi IKT alate u nastavi, unaprediće sistem obrazovanja i doprineti da iz klupa izlaze nove generacije dece s IT obrazovanjem. Osim osnovnog komjuterskog obrazovanja u školama, zemlji su potrebni IT stručnjaci, kao i poslovni ljudi koji poseduju IT veštine. Potreba za IT veštinama nije ograničena na IKT sektor, već je prisutna u svim oblastima privrednih aktivnosti, jer IKT postaje značajan deo svakog preduzeća. Zbog male zastupljenost žena u IT profesijama, programi koji podržavaju veće uključivanje žena u IKT aktivnosti predstavljaju važan deo nacionalnih strategija u oblasti obrazovanja i obuke. Takođe, treba imati na umu visok procenat nezaposlenih radnika, koji će dodatno biti povećan kroz proces privatizacije i restrukturiranja. Socijalni programi za ove radnike treba da budu tako definisani da daju prednost obuci u domenu IKT znanja i sposobnosti, a smanjuju broj obrazovnih programa vezanih za poslove stare privredne strukture usmeravajući ih tako na poslovanje u uslovima nove ekonomije. Važno je stvoriti i nacionalno elektronsko tržište rada koje je zasnovano na radnim sposobnostima. U pitanja koja se odnose na razvoj informacionog društva neophodno je uključiti celo društvo. Mora da postoji jako rukovodstvo od samog vrha koje će konstantno i javno zastupati ovakvu razvojnu orijentaciju. Ako najviši političari nisu aktivno uključeni u promovisanje ovih pitanja, niži rangovi zvaničnika Vlade neće ovo smatrati prioritetom i društvo u celini neće prihvatiti da je u pitanju aktivnost od suštinskog značaja za njegovu budućnost. Partnerstvo javnog/privatnog sektora je osnovni metod za realizaciju zajedničkih ciljeva. Mora da postoji stalna i otvorena komunikacija putem koje će problemi da budu utvrđeni i pronađena rešenja. Šira javnost mora da bude upoznata sa važnošću ovih pitanja putem stalnog medijskog obaveštavanja. Mediji treba da prikazuju pozitivne primere iz prakse i naglase uspešna rešenja. Iskustva ostalih zemalja u tranziciji treba da budu pažljivo analizirana i sva relevantna i primenljiva rešenja treba da budu primenjena u Srbiji da bi se uštedelo vreme i novac. 9.5.2. Pristup i infrastruktura Telekomunikacione mreže, a posebno internet, preduslovi su za e-poslovanje. Smatra se da je e-poslovanje zaživelo u praksi tek kada se formira dovoljno velika masa korisnika koja može da promeni način na koji se posluje i način na koji radi javna administracija. Ovo podrazumeva kako fizičku raspoloživost dovoljno jake telekomunikacione infrastrukture, tako i troškove pristupa/rada koji su prihvatljivi i

119

manjim kompanijama. Vlada treba da uzme u obzir ove interese kada izrađuje svoju politiku liberalizacije, deregulacije i demonopolizacije i svoje planove za povećanje konkurencije. Ona paralelno treba da podstiče investicije u infrastrukturu i da podržava sniženje troškova pristupa i upotrebe telekomunikacionih mreža. Efektivna reforma domaćeg telekomunikacionog sektora treba da obuhvati tri ključna elementa: učešće privatnog sektora, tržišnu konkurenciju i osnivanje nezavisnog regulatornog tela. Važan cilj reforme telekomunikacionog sektora jeste obezbediti da usluge budu podjednako raspoložive u svim delovima zemlje. Brojni pristupi za rešenje ovog problema uključuju i onaj da se pružaocu telekomunikacionih usluga nametne kao obavezan cilj pokriće seoskih oblasti u zemlji, ili pristup osnivanja mreže zasnovane na mobilnim telefonima u seoskim sredinama. U cilju stvaranja okvira za e-poslovanje, vlada Srbije i vlade ostalih zemalja jugoistočne Evrope treba da se usmere na razvoj širokopojasnih internet veza u njihovim zemljama. Širokopojasna povezanost i e-poslovanje su međusobno uslovljeni. Širokopojasne internet veze će olakšati primenu e-poslovanja, dok će e-poslovanje stvoriti elektronske sadržaje koji će stimulisati zahteve za širokopojasnim vezama. Širokopojasne internet veze mogu velikom brzinom da prenesu složene informacije (kao što su video ili grafičke, zvučne ili vizuelne informacije), dok klasične (PSTN) i ISDN veze to ne mogu. Univerzalni i jeftin pristup internetu koji je od suštinskog značaja za privlačenje investicija u IKT, podrazumeva postojanje višestrukog izbora brzih veza za poslovni sektor i potrošače. Treba usvojiti odgovarajuće izmene Zakona o telekomunikacijama koje će stimulisati priliv IKT investicija. Da bi se podsticao razvoj i podržavala konkurencija, internet i ostale usluge sa dodatom vrednošću moraju da ostanu neregulisane, a pristup tržištu mora biti slobodan bez obzira na broj učesnika. Tržište, a ne regulatorno telo će određivati vrednost svakog davaoca usluga. Takođe, je neophodno usvajanje najnovijih uputstava Evropske unije o telekomunikacijama, da bi se izbegla revizija zakona u bliskoj budućnosti. Odredbe o univerzalnom pravu pristupa internetu i razvezivanju lokalne petlje su minimum koji treba da bude usvojen. 9.5.3. Pravna i regulatorna pitanja Važna briga mnogih zemalja je da postojeći pravni okvir ne može adekvatno da se prilagodi e-trgovini/poslovanju i da postojeći zakoni koji su usmereni na sistem zasnovan na papirnim dokumentima mogu da predstavljaju prepreku rastu globalne e-trgovine. Postojanje predvidljivog pravnog okvira je često isticano kao osnovno sredstvo za podizanje nivoa poverenja poslovnog sektora i potrošača u komercijalne transakcije. Pošto su pravna sigurnost i poverenje glavna pitanja u bilo kojoj trgovinskoj transakciji, kredibilitet e-poslovanja će u celini zavisiti od kapaciteta domaćih zakonodavaca da definišu i stvore čvrsto i sveobuhvatno pravno okruženje

120

za e-poslovanje koje bi izgradilo poverenje. Idealno bi bilo usvojiti domaće zakone koji digitnalnim potpisima i elektronskim dokumentima daju isti pravni status kao i papirnim dokumentima i svojeručnim potpisima. Upotreba IKT za obavljanje trgovinskih transakcija otvara brojne pravne izazove, na primer, u vezi punovažnosti dokumenata koji su nastali i razmenjeni elektronskim putem, bezbednosti transakcija i poverenja, pitanja autorskih prava i vlasništva u trgovini koja se realizuje preko veb strana. U vezi poverenja potrošača u e-trgovinu, srpska Vlada treba da radi na povećanju tog poverenje u saradnji s udruženjima potrošača i privredom. Jedan od mogućih pristupa jeste da se promovišu alternativna rešenja sporova, podstiče sticanje poverenja i uvode efektivna pravila ponašanja. U srpsko zakonodavstvo treba uvesti Uputstvo 97/7/es o zaštiti potrošača u Ugovorima na daljinu i Uputstvo 2000/31/EC o elektronskoj trgovini, posebno član koji se odnosi na zaštitu potrošača. Pravne aktivnosti na domaćem nivou treba sprovoditi u tesnoj koordinaciji s međunarodnim razvojem i inicijativama da bi se obezbedila usklađenost domaćeg zakonodavstva s međunarodnim normama kao što je acquis communautaire, čije se odrednice glavne smernice za zemlju koja želi da se pridruži Evropskoj uniji. Okosnica rada realizovana u Evropskoj uniji, odnosno evropska uputstva koje se odnose na e-trgovinu i e-potpis imaće jak uticaj na stvaranje pravnog okvira za e-poslovanje u Srbiji. Ipak, Srbija prilikom izrade okvira za e-poslovanje mora uvažiti svoje razvojne prioritete I svoju tradicionalnu pravnu kulturu. Jednako je važan i model zakona o elektronskoj trgovini koji je izradio UNCITRAL 1996. godine9. Ovaj zakon nudi set međunarodno priznatih pravila namenjenih kao pomoć državama da uklone pravne prepreke u primeni e-poslovanja, i smanje razlike koje mogu postojati između nacionalnih zakonodavstava u ovom području. Štaviše, nedavno usvojen UNCITRAL-ov model zakona o elektronskom potpisu (jul 2002) i uputstva za njegovu primenu trenutno razmatraju brojne zemlje koje žele da donesu svoje zakone o elektronskom potpisu. Prilikom izrade pravne osnove za e-poslovanje u zemlji, model zakona koji je izradio UNCITRAL može da bude logična polazna tačka, ali se mnogo šira pravna problematika mora takođe razmotriti i uzeti u obzir. Zemlje koje žele da obezbede da su elektronske transakcije pravno važeće, obavezujuće I sprovodive, moraju da daju odgovore na sledeća tri osnovna pitanja:

• Da li je transakcija primenljiva (ima li pravnu moć) u elektronskom obliku? • Da li partneri u transakciji veruju poruci? • Koja pravila važe za transakciju realizovanu elektronskim putem?

Polazeći od navedenog, ključne oblasti koje treba da budu razmotrene prilikom izgradnje pravnog okvira za e-poslovanje obuhvataju:

9 http://www.uncitral.org/english/texts/electcom/ml-ecomm.htm

121

Zaštitu podataka; Sigurnu formu ugovora u pravnom i komercijalnom smislu; Regulisanje interent okruženja; Punovažnost elektronskog potpisa; Zaštitu potrošača / prodaja na daljinu; E-privatnost; Pitanja vezana za rešavanje sporova, uključujući rešavanje sporova preko

mreže (ODR); Zaštitu od terorizma (anti-terorističke mere / mere za sprečavanje pranja novca

/ pitanja neželjenih poruka); Prava intelektualne svojine; Propise o regulisanju sadržaja na internetu; Zakon o elektronskom arhiviranju; Zakon o slobodnom pristupu informacijama; Zakon o zaštiti ličnih podataka.

Poreska politika Poreska politika takođe može da podstakne ili uspori razvoj okvira za e-poslovanje. Okvirni uslovi oporezivanja koje je razvio OECD, navode sledeće principe oporezivanja, koji bi trebalo da budu primenjeni na e-trgovinu i e-poslovanje: neutralnost, efikasnost, izvesnost, jednostavnost, delotvornost, pravičnost i fleksibilnost. Izvesno je da internet utiče na javne finansije. S jedne strane, transakcije putem e-trgovine koje mogu da zamene klasične vidove prodaje, predstavljaju pretnju prihodima od poreza, sve dok je e-trgovina izuzeta od plaćanja poreza. S druge strane, internet može da olakša i naplatu poreza i obradu povraćaja poreza, uz smanjenje odliva prihoda i troškova transakcija koji su povezani sa poreskim sistemom. U Evropskoj uniji, prilagođeno je i pojednostavljeno poresko okruženje za e-trgovinu, uglavnom kroz usvajanje Uputstva o elektronskom fakturisanju4 kao i uputstva i uredbe o porezu na dodatnu vrednost (PDV) na kupovine u digitalnom obliku10 . 9.5.4. Podrška sektoru preduzeća Stimulacija i podrška privatnog sektora je veoma važna za Srbiju. Administrativni postupci moraju da budu promenjeni na takav način da podstaknu stvaranje firmi. Mora biti omogućeno da se nove kompanije formiraju za nekoliko dana uz svođenje obima tražene dokumentacije na minimalni nivo. Tržište, a ne visoke administrativne

4 Упутство Савета 2001/115/EC од 20.12.2001, OJ L 15 од 17.1.2002. 5 Уредба Савета (EC) бр. 792/2002 од 7.5.2002, OJ L 128 од 15.5.2002 и Упутство Савета 2002/38/EC од 7.5.2002, OJ L 128 од 15.5.2002.

122

i regulatorne barijere, treba da odluči koje su kompanije u stanju da pruže kvalitetne usluge. Važno je: 1) promovisati duh i veštinu preduzetništva – stvoriti ambijent koje će podržati uspešno osnivanje i razvoj preduzeća; 2) razviti sadržaje, gde korist koju korisnici ubiraju zavisi od upotrebljivosti i kvaliteta sadržaja na lokalnom jeziku; i 3) stvoriti atmosferu poverenja, gde i preduzetnici bez međunarodne reputacije mogu u elektronskom poslovanju da se suoče s barijerama poverenja. U međusobno povezanom sistemu e-poslovanja, vlada i poslovna udruženja mogu da pomognu u izgradnji poverenja, ali takođe treba preduzimati mere promovisanja transparentnosti i integriteta u poslovnim procesima, a putem interneta treba obezbediti punu informaciju o zahtevima, postupcima i praksi procesa nabavke. Posebnu pažnju treba dati politici i programima koji podržavaju privatni sektor, i naročito mala i srednja preduzeća. Da bi strategija izgrađivanje baze za e-poslovanje u Srbiji i ostalim zemljama jugoistočne Evrope bila uspešna, mora se usredsrediti na uključivanje i pružanje podrške malim i srednjim preduzećima da učestvuju u okvirima e-poslovanja. Postojanje stabilne srednje klase, koju upravo čine MSP, osnova je stabilnosti i bogatstva mnogih privreda u savremenom svetu, pa ne treba očekivati da će Srbija biti izuzetak. Okviri akcionih planova e-Evropa 2002 i e-Evropa 2005 sadrže jasne programske prioritete, na primer inicijativa podrške za mala i srednja preduzeća Radite digitalno (Go Digital), ili podrška stvaranju dinamičnog okruženja za e-poslovanje. Cilj razvoja antibirokratskog pristupa „sve na jednom mestu“ jeste značajno smanjivanje administrativnog opterećenja za mala i srednja preduzeća, uz stvaranje mogućnosti elektronskog otvaranja preduzeća preko interneta i uz uspostavljanje novih pristupnih tačaka za konsultacije oko otpočinjanja poslovanja za mala i srednja preduzeća. Evropska komisija ima za cilj da uspostavi evropsku mrežu podrške za e-poslovanje, tako što okuplja postojeće evropske, nacionalne i regionalne učesnike u ovoj oblasti sa ciljem da ojača i koordiniše akcije podrške malim i srednjim preduzećima u oblasti e-poslovanja. Komisija takođe podstiče geografsko i sektorsko grupisanje malih i srednjih preduzeća koja posluju preko mreže da bi podržala uvođenje inovacija u e-poslovanje, razmenu iskustava najbolje prakse i da bi promovisala harmonizovane smernice i standarde. 9.5.5. Politike specifičnih privrednih grana Više različitih politika u oblasti trgovine, investicija i razvoja određenih privrednih grana utiču na razvoj e-poslovanja. Uobičajene mere trgovinske politike uključuju snižavanje ključnih carina na računare i drugu opremu i softver, jer oni predstavljaju važne inpute za domaću IT industriju.

123

Razvoj domaćeg IT sektora može da bude kritičan za veće korišćenja IKT u privredi s obzirom da on obezbeđuje ključne inpute za kompanije koje žele da se uključe u e-poslovanje. Domaće IKT kompanije moraju biti ohrabrene i podržane kako da razvijaju lokalna softverska rešenja, tako i da u partnerstvu s velikim stranim kompanijama isporučuju lokalizovane verzije postojećeg softvera i najbolje prakse iz sveta. Veoma je važna politika privlačenja stranog kapitala za razvoj industrijskih grana koje su povezane sa informacionim tehnologijama. Finansijski podsticaji su stimultivna mera koja može da ima negativne posledice na domaći budžet. Važno je da se strane kompanije što više povežu s domaćom privredom preko domaćih dobavljača, firmi za razvoj softvera i drugih uslužnih kompanija. Srbija mora da ima značajno bolje komercijalne uslove u odnosu na region da bi mogla da privuče IKT investicije. Korporativni porezi moraju biti ukinuti za nove investicije u IKT u višegodišnjem periodu i moraju biti niži nego u susednim zemljama u bilo kom vremenskom periodu. Porez na promet za IKT proizvode mora da bude ukinut. Mora biti omogućena ubrzana stopa depresijacije vrednosti za IKT proizvode. Suverene garancije treba obezbediti za investirani kapital u proizvodna postrojenja i distributivne centre. Da bi se SCG bila privlača za IKT investicije, njen zakonski sistem mora da bude usklađen sa propisima EU. Da bi se obezbedilo bezbedno i stabilno poslovno okruženje atraktivno za strane investitore moraju se usvojiti i/ili dopuniti mnogi propisi i zakoni: zakon o zaštiti privatnosti i načinu postupanja s podacima, zakon o zaštiti intelektualne svojine, krivični zakon, zakon o ugovornim odnosima, zakon o elektronskom potpisu, zakon o elektronskoj trgovini, zakon o telekomunikacijama i dr. Neki moderni i dobro napisani zakoni postoje, kao na primer Zakon o zaštiti intelektualne svojine, ali nedostaju mehanizmi za njihovo sprovođenje. Nije dovoljno samo da zakon bude donet. Mora da postoji politička volja i moraju biti obezbeđena potrebna sredstva i stručnost da bi se oni sproveli u praksi. Specifične politike privrednih grana imaju za cilj povećanje korišćenja IKT i e-poslovanja u onim oblastima privrede u kojima zemlja ima komparativnu prednost. Za Srbiju to bi mogli da budu sledeće privredne grane: proizvodnja hrane i pića, tekstilna industrija, industrija softvera, transport, prirodna medicina, farmaceutska industrija itd. 9.5.5.1. Razvoj IT i drugih sektora Carina i transport imaju ključnu ulogu u razvoju sigurnog okvira za e-poslovanje. Carina treba više da se oslanja na inovativne automatske i elektronske informacione sisteme iz više razloga, na primer sledeća tri:

124

1. Međunarodno je priznato da ispunjavanje visokih standarda carinskih usluga zahteva čitav niz integrisanih, visoko automatizovanih aktivnosti, koje su zasnovane na transparentnom zakonodavstvu i jednostavnim, lako razumljivim procedurama. Standardi za olakšavanje procedura međunarodnog trgovanja i e-poslovanje usvojeni od strane Svetske carinske organizacije (WCO), UNECE, UN/CEFACT, Svetske banke i drugih međunarodnih agencija treba da budu deo nacionalnih strategija razvoja.

2. Primena IKT alata ima za cilj smanjivanje diskrecionih ovlašćenja pojedinih

službenika, čime se smanjuje mogućnost za korupciju. Na primer, uvođenje sistema „jednog prozora“ gde trgovac samo jednom podnosi trgovinske podatke koji su posle dostupni svim učesnicima u trgovinskoj transakciji, ukida situaciju u kojoj je samo jedna agencija (agent) bila odgovorna za registraciju i kontrolu trgovinskih podataka.

3. Korišćenje IKT za podnošenje podataka unapred ili kreiranje baza podataka je

značajno sredstvo za upravljanje rizikom i unapređenje bezbednosnih mera u trgovini.

Carina u Srbiji treba da razvija siguran sistem za elektronsku razmenu informacija i obaveštajnih podataka unapred, uz istovremen razvoj partnerstva sa poslovnom zajednicom koje će biti zasnovano na nekim zajedničkim alatima e-poslovanja. Neke od zemalja u regionu već koriste automatizovane carinske sisteme kao što su ASYCUDA, ALICE ili neka lokalna rešenja. Korišćenje ovih sistema bi trebalo da bude integrisano u prekograničnu saradnju i saradnju s poslovnom zajednicom. Zbog toga je važno da domaći carinski organi učestvuju u izradi okvira e-poslovanja u zemlji. Elektronski prenos podataka ca carinom bi pomogao širenju primene e-poslovanja u uvoznom i izvoznom sektoru, bankama, osiguravajućim društavima i drugim učesnicima u međunarodnoj trgovini. Transportni sektor u Srbiji mora imati u vidu da se napredne informacione tehnologije sve više koriste u transportnoj i špediterskoj industriji u svetu. Neki od razloga za primenu e-poslovanja u transportnom sektoru su brža i pouzdanija isporuka robe, manji broj dana potrebnih za inventarisanje robe, brži obračun, smanjenje grešaka i niži troškovi carinske obrade, smanjivanje troškova ležarine, brži i jeftiniji postupci internog knjiženja za transport, smanjenje broja žalbi po pošiljci otpremljene robe, poboljšana stopa popunjenosti isporuke, brži i jeftiniji mehanizmi za rešavanje sporova u vezi poravnanja, postojanje sistema jedinstvenog prozora za podnošenje trgovinskih informacija samo jednom i na nacionalnom i na međunarodnom nivou, realizacija carinske procedure elektronskim putem, smanjenje bezbednosnih rizika i prevara, manje grešaka u dokumentaciji i sveukupno poboljšanje kvaliteta usluga i komunikacija sa partnerima i klijentima.

125

9.5.6. Bankarstvo i elektronska plaćanja U okviru izgradnje infrastrukture za e-poslovanje vlada i njen centar za informaciono društvo treba da podrže, posebno putem partnerstva između javnog i privatnog sektora, razvoj elektronskog bankarstva, sistema za elektronsko plaćanje, kao i da rade na poboljšanju bezbednosti plaćanja i informacija. U prethodnom periodu na domaćim prostorima beležimo širenje elektronskih finansijskih usluga. E-finansije omogućavaju uspostavljanje finansijskih sistema bez potpuno izgrađene funkcionalne finansijske infrastrukture, sniženje troškova obrade podataka za pružaoce finansijskih usluga i sniženje troškova pretrage i prebacivanja sredstava za potrošače. Efekte elektronske trgovine najviše će osetiti brokerska tržišta. Veća povezanost je dovela do prebacivanje trgovine obveznicama i kapitalom sa novonastalih dinamičnih tržišta na nekoliko globalnih finansijskih centara. Pri tome, kapital koji povlače nove dinamične zemlje u razvoju je porastao skoro deset puta u proteklih deset godina. Ova promena je takođe dovela do dublje konsolidacije ključnih kancelarijskih funkcija banaka u središnjem delu njihovih poslovnih aktivnosti i u aktivnostima iz zadnjeg plana (back office). Mogućnost mnogo jeftinije ponude elektronskih finansijskih usluga od pružanja finansijskih usluga uz korišćenje postojećih tehnologija, dovešće do značajnog sniženja troškova i veće konkurentnosti između pružalaca finansijskih usluga. E-finansije smanjuju potrebu za intervencijama od strane vlade pošto sada privatni sektor može da pruža finansijske usluge čak i kada je državni finansijski sektor slabo razvijen. Nove tehnologije bolje omogućavaju da informacije budu lako dostupne. Za Srbiju, razvoj elektronskih finansijskih usluga predstavlja oblast u kojoj može realizovati brz razvoj, preskočiti neke razvojne faze i ponuditi konkurentan paket finansijskih usluga na međunarodnom tržištu. Na regionalnom nivou jugoistočne Evrope Srbija treba da radi zajedno sa drugim zemljama na daljem razvoju prekograničnog e-plaćanja i prekograničnog priznavanja elektronskih potpisa, certifikacionih tela, korišćenja smart kartica itd. Dugoročni cilj je integracija zemalja jugoistočne Evrope u panevropski sistem jedinstvenog plaćanja, i platforme za e-trgovinu i finansijske razmene. 9.5.7. Ostalo

Istraživanje Nacionalne istraživačke institucije treba da razviju projekate primene e-poslovanja u različitim oblastima nacionalne privrede.

Učestvovanje u međunarodnoj bazi podataka Informacije o kompanijama u Srbiji treba da budu dostupne u međunarodnim bazama podataka na internetu.

126

Postavljanje kriterijuma Srbija nije razvila merne procedure u skladu s evropskim standardima i normama, a evidentno je da je uvođenje sistema mernih indikatora za informaciono društvo urgentna potreba.

127

10. RAZVOJ POSLOVNOG SEKTORA INFORMACIONIH I KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA 10.1. Uvod Poslovni sektor informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT) čine privatna preduzeća koja proizvode IKT proizvode i pružaju usluge zasnovane na IKT. IKT proizvodi. Njih čine hardver, softver i mrežna oprema koji su potrebni za generisanje, obradu, uskladištenje, prenos i predstavljanje informacija u elektronskom vidu. Ovo može da pokrije čitav niz hardverskih proizvoda od stonih računara (i komponenti) do digitalnih kamera. Tu takođe spada i softver, kao što su programi za kancelarijsko poslovanje ili softver za telemedicinu. IKT konsultantske usluge. Ovde spadaju usluge kompanija koje su uglavnom fokusirane na IKT sektor i primenu tehnoloških proizvoda. One nude mogućnost pružanja konsultantskih usluga u oblasti rukovođenja javnim i privatnim preduzećima koje su fokusirane na IKT, a obuhvataju različite usluge kao što su formulacija IKT strategije i uvođenje informacionih sistema. Usluge koje omogućava primena IKT. Tu spadaju informaciono intenzivne usluge koje izvršavaju pružaoci usluga trećih lica u ime svojih klijenata, kao što su centri za podršku klijenata i usluge obrade podataka. Ovaj sektor usluga je postao jedinstven kao rezultat IKT, pošto on u toku poslovanja pruža pomoćne usluge na daljinu klijentima koji su ranije sami morali da ispunjavaju te obaveze. Ove usluge mogu da budu (i sve više to bivaju) pružane iz sasvim različitih geografskih regiona. Mogućnost pružanja ovih usluga izvan granica zemlje je podstaknuta snižavanjem komunikacionih troškova prenosa glasa i podataka, uz povećani kvalitet i pouzdanost. 10.2. Uloga softvera u privrednom razvoju Srbije Softver predstavlja nesvakidašnji niz problema kao i mogućnosti za kreatore politike. Kao značajna industrija na globalnom nivou, softverska industrija je označena kao industrija sa velikim izvoznim potencijalom u sve većem broju zemalja. U isto vreme, ona je sve važnija kao ključni element privredne i upravne infrastrukture. Nijedna organizacija ne može da funkcioniše u modernom svetu bez produktivnosti i organizacionih mogućnosti koje pružaju informacioni i komunikcioni sistemi. Za Srbiju, velika je važnost softvera u privrednom razvoju, i evidentna je potreba za donošenjem srpske strategije razvoja softvera. Pošto je softver u poslednjih 20 godina postao važan element moderne ekonomske infrastrukture a takođe i važna industrija, kreatori politike se često susreću sa suprotstavljenim ciljevima i složenim odlukama. Primeri od Silicijumske doline do Bangalorea sugerišu da bi softver mogao najbolje da napreduje bez vladine intervencije. Dok to dugoročno može da bude tačno, preduzimanje značajnih mera od

128

strane vlade je od ključne važnosti za podsticanje i negovanje softvera kao dela IKT infrastrukture i izvozne industrije. Osim toga, svaka zemlja koja izvozi softver je razvila jedinstvenu industriju, oblikovanu prema raspoloživim resursima i u zavisnosti od određenih globalnih mogućnosti koje su bile na raspolaganju u tom trenutku. Za zemlje u razvoju sa slabom infrastrukturom i malim resursima, selektivne vladine inicijative su bile od ključne važnosti za uspeh razvoja softverske industrije. Neke zemlje u razvoju imaju za cilj da idu i dalje i da utiču na razvoj lokalnih softverskih kapaciteta u pravcu primene i specijalizacije koji odgovaraju i podržavaju društvene potrebe i ekonomski razvoj. Logički okvir za razmišljanje o nacionalnoj softverskoj strategiji uzima u obzir nekoliko ključnih karakteristika softverske industrije:

Različiti segmenti softverske industrije (pojedinačni proizvodi, proizvodi za preduzeća, softverske usluge, ugrađeni sistemi, licenciranje tehnologije itd.), svaki sa sopstvenim globalnim mestom na tržištu sa jedinstvenim karakteristikama i pristupnim barijerama;

Različite vrste talenata i veština koji čine softverske timove u različitim delovima industrije;

Ključna uloga inovativnih inicijalnih kompanija u industriji, važnost preduzetništva, investicionog kapitala, faza razvoja inicijalnog softvera i posebno podržavajuće okruženje koje je potrebno malim tehnološkim kompanijama;

Domaća upotreba „bazičnog“ softvera koji odgovara globalnim standardima; Različita upotreba softvera koji odgovara aplikacijama za lokalni razvoj i

mogućnostima za stvaranje konkurencije u tehnologijama koje više odgovaraju uslovima u zemljama u razvoju, kao što je softver s „otvorenim kodom“; i

Važnost investicione klime i regulatornog okruženja za ovu brzo promenljivu industriju koju pokreću inovacije.

Ključni koraci ovog okvira su: razvoj razumevanja ekonomskih prioriteta; evidentiranje trenutnih resursa i aktivnosti; utvrđivanje relevantnih trendova i mogućnosti u neprestano promenljivoj globalnoj softverskoj industriji; formulisanje strategija za razvoj softverske industrije koja je zasnovana na dinamičnoj komparativnoj prednosti, i osmišljavanje taktike za bavljenje određenim pitanjima. 10.3. Uloga softvera u razvoju Zbog čega se toliko priča o softveru? Da li je zaista potrebno da svaka zemlja u razvoju razmatra softver kao ključni element svoje nacionalne strategije razvoja? Po našem mišljenju softver nije stvar izbora: pokazaće se da je promovisanje razvoja domaće softverske industrije fundamentalni pokretač razvoja zemlje kao celine. U svojoj širokoj ulozi inputa u svim poslovnim i upravnim aktivnostima, softverska

129

industrija je jedinstvena među svim drugim industrijskim granama. Zbog toga ona mora da bude posmatrana u širem kontekstu, ne samo kao jedna od mnogih industrijskih grana za koju vlada može da odluči da je promoviše ili podržava. Naprotiv, softver se javlja kao ključna sposobnost ili tehnologija za sve namene koja je od kritične važnosti za globalnu konkurentnost većine industrijskih grana i za pružanje vladinih usluga u zemljama na svim nivoima privrednog razvoja. Softverska sposobnost je ključ za privredu zasnovanu na znanju. Termin „softverska sposobnost“ je definisan kao ukupna količina softvera koji organizacija, u ovom slučaju zemlja, može da razvije i održava. Ne samo da je on kritičan deo moderne industrijske infrastrukture i važna industrija sama po sebi, već je takođe i sredstvo za sprovođenje drugih ključnih elemenata privrede zasnovane na znanju: odgovorna i transparentna vlada, pogodno poslovno okruženje sa malim troškovima transakcija, poboljšano okruženje za učenje i efikasni socijalni programi. Politika koja se odnosi na softver mora stoga da se razlikuje od politike za ostale industrijske grane. Posebno je važno istaći da softver nije samo još jedna industrijska grana, već tehnologija sa velikom primenom i ključna sposobnost koja može da bude značajna u skoro svim granama privrede. Štaviše, pošto je to industrija u povoju sa brzo promenljivom tehnologijom, tržišni zakoni sami po sebi često su neadekvatni za usmeravanje mogućnosti te industrijske grane da odgovori na zahteve javnih službi i na socijalne prioritete, kao i da služi potrebama siromašnih, seoskih oblasti, malih i srednjih preduzeća i nevladinih organizacija. Postoji sedam načina da se nacionalni softverski kapacitet razvije tako da stvori ekonomsku vrednost:

Informacioni sistemi: korišćenje i strategija razvoja Softverski proizvodi Softverske usluge koje su na raspolaganju poslovnim aktivnostima i vladi Softver je uključen u sve vrste proizvoda Nove poslovne mogućnosti omogućene informacionim tehnologijama Licenciranje softverske tehnologije Specijalizovane usluge za proizvođače softvera

1. Softver u obliku informacionih sistema je primarni instrument konkurentnosti u

svim industrijskim granama i uslugama zasnovanim na informacijama. Nove ili restruktuirane nacionalne industrije ne mogu da budu konkurentne na globalnom planu bez modernih informacionih sistema i ljudi koji ih projektuju, razvijaju i održavaju. Vlade takođe moraju da razviju najmodernije informacione sisteme za podršku domaćoj industriji i pružanje usluga građanima. Spore i neefikasne upravne transakcije sa građanima i poslovnim svetom stvaraju de facto nacionalni hendikep. Kompanije i vladine agencije više ne mogu da rade efikasno bez softvera, već se sada susreću sa novim izazovima koji su povezani sa efikasnim poslovanjem korišćenjem softvera.

130

2. Godišnji prihodi od softverskih proizvoda (proizvodi za preduzeća i za široku potrošnju) su u celom svetu dostigli iznos od 200 milijardi dolara. Digitalni sadržaji, uključujući igre i animacije čine dodatnih 100 miliona dolara. Štaviše, nova tržišta za primenu softvera nastaviće da se pojavljuju, uključujući nove platforme – platforme koje stvaraju ogromna tržišta za novi softver, slično kao i personalni računari osamdesetih i internet devedesetih godina prošlog veka. Nova tržišta i bogatstvo koje ona predstavljaju nastaju usled uticaja više faktora: nova tehnologija, opadanje cene računarske opreme, regionalni privredni razvoj i inovativne ideje o tome kako IKT mogu da utiču na živote ljudi.

3. Globalno tržište za softverske usluge je dva puta veće od sektora softverskih

proizvoda, oko 400 milijardi dolara u 2001. godini. Tu spada integracija sistema, konsalting i razvoj i održavanje ugovorenog softvera van matičnih preduzeća. Izvoz čuvenih softverskih usluga u Indiji dostigao je prošle godine iznos od oko 7,5 milijardi dolara, što je još uvek manje od 2% globalnog tržišta.

4. Ugrađeni softver je sve više dominantna inženjerska komponenta u proizvodima

počev od automobila pa do igračaka. On utiče na istraživanje i razvoj, projektovanje, inženjering, proizvodnju, a čak i na usluge i podršku. Zemlje od kojih se očekuje da razviju ili revitalizuju proizvođačku industriju moraju da prošire neki od svojih softverskih kapaciteta na ugrađeni softver. Naredne generacije bežične tehnologije će napraviti još veći zaokret ka softveru. Kako mobilna tehnologija sazreva, povećani procenat funkcionalnosti je zasnovan na softveru umesto na namenskim čipovima i firmveru. Konačno, karakteristike i funkcionalnost širokog kruga bežičnih uređaja mogu u hodu da budu promenjene preuzimanjem softvera s interneta.

5. Usluge koje su omogućene informacionim tehnologijama predstavljaju jednu

od najbrže rastućih oblasti globalne uvozno-izvozne privrede: internet stranice za podršku potrošačima, pomoćne službe (izdavanje računa, unos podataka itd.), usluge sa interneta kao što su e-Bay i Amazon.com i interaktivne računarske igre (u kojima se igrači nadmeću preko interneta). Stepen zahtevanih softverskih sposobnosti za ove vrste poslovanja je različit. To sve zavisi od toga koliko su moderni računarski sistemi za koje je potrebno instalirati softver, prilagoditi ga i održavati, kao i od centara za informacione sisteme organizacija ili uprave. Najnoviji razvoj softvera, koji se naziva mrežne usluge, može da dovede do naredne klase poslovnih mogućnosti koje su omogućene zahvaljujući informacionim tehnologijama – resurse interneta koriste ne samo ljudi već i drugi programi na internetu.

6. Softverska tehnologija često ostvaruje ekonomsku vrednost i ako u stvarnosti ne

postane proizvod ili usluga. Tržište za intelektualno vlasništvo (IV) nad softverom je važno i ako ga strateški partneri često previđaju. Velike kompanije licenciraju softverske inovacije razvijene u drugim kompanijama ili kupuju male firme u povoju koje su razvile inovaciona komplementarna rešenja.

131

7. Konačno, pojavila se prateća industrija koja nudi usluge globalnoj softverskoj

industriji (GSI). To obuhvata prilagođavanje softverskih proizvoda za konkretnu zemlju, testiranje softvera, centre za tehničku podršku itd. Irska je započela izgradnju svoje softverske industrije koja vredi 10 milijardi dolara tako što je privukla softverske multinacionalne kompanije davanjem poreskih i telekomunikacionih podsticaja.

Usklađivanje segmenata softverske industrije s nacionalnim ciljevima Pri razvoju nacionalne strategije za softver, neizbežno dolazi do ispoljavanja više ciljeva jer je uticaj softvera svuda prisutan. Zbog toga ograničene nacionalne softverske sposobnosti moraju da se koriste strateški. U isto vreme moraju da budu preduzeti napori za što je brže moguće povećanje sposobnosti. Tabela 1 ilustruje način na koji različiti tipovi softverskih poslovnih aktivnosti utiču na različite moguće razvojne prioritete. Ciljevi

Odeljenja za informacione sisteme

Softverski proizvodi

Softverske usluge

Inženjering ugrađenog softvera

Poslovanje omogućeno informacionim tehnologijama

Softverska tehnologija i intelektualno vlasništvo

Usluge globalnoj softverskoj industriji

Industrijska modernizacija, konkurentnost

***

* *** *

Zapošljavanje

? * *** ***

Efektivnost i efikasnost uprave

***

***

Izvoz u čvrstoj valuti

*** *** *** *** ***

Direktne strane investicije

*** *** * * ***

Razvoj privrede zasnovane na znanju

***

*** *** ***

Nacionalni prestiž

*** * * * *** *

Tabela 1. Kolone predstavljaju sedam načina kako softverska sposobnost može da bude povećana. Svaki red predstavlja prioritet nacionalne strategije. Što je više zvezdica, veći je potencijalni uticaj svake vrste softverske aktivnosti. Na početku, uticaj informacionih sistema na opštu zaposlenost može da bude negativan, pošto automatizacija povećava efikasnost fizičkih i administrativnih radnika. Nisu svi segmenti softverske industrije relevantni za sve zemlje. Ugrađeni sistemi, na primer, daleko su relevantniji za industrijsku konkurentnost ako je industrija kao što je na primer industrija elektronskih uređaja ili automobila od ključne važnosti za strategiju rasta nacionalnog proizvoda. Indirektno stvaranje radnih mesta varira, ali je značajno u svim segmentima. Takođe, vreme koje je neophodno za razvoj segmenata varira. Poslovanje omogućeno informacionim tehnologijama, na primer, može da

132

doživi svoj procvat za manje od dve godine od trenutka kada se uspostavi infrastruktura a politika i propisi budu reformisani, uz pretpostavku da je na raspolaganju odgovarajuća radna snaga. Razvoj industrije robustnih softverskih proizvoda, s druge strane, može da traje još mnogo godina, čak i ako postoje svi potrebni preduslovi. Za efikasnu nacionalnu strategiju softverske industrije i za celokupni razvoj važno je uravnotežavanje razvoja softverske industrije tako da budu uzete u obzir potrebe potencijalnih lokalnih korisnika kao i mogućnosti za izvoz. Bez softverske industrije koja je na najbolji način prilagođena domaćim korisnicima, neće doći do optimalnog razvoja izvoza softvera niti do društvene koristi. Na primer, neverovatan uspeh Indije da uključi desetine hiljada talentovanih diplomiranih inženjera u pružanje izvozno orijentisanih softverskih usluga nije doveo do odgovarajućeg korišćenja ovih sposobnosti za rešavanje slabosti u vladinim službama ili konkurentnost lokalne industrije, pa zbog toga on nije imao onako veliki uticaj na privredu zemlje kao što je moglo da se očekuje. 10.4. Uravnotežavanje izvoza softvera s korišćenjem u zemlji Globalni nedostatak softverskih inženjera i brzi rast zahteva za primenom softvera u naprednim privredama su privukli pažnju ljudi koji su talentovani za softver i kreatora politike u zemljama u razvoju. Ova globalna mogućnost je dovela do skoro ekskluzivnog fokusiranja na izvoz softvera. Ova pristrasnost je dalje ojačana tendencijama planera da se fokusiraju na jednu jedinu stvar: stvaranje izvoza u čvrstoj valuti, povećanje zaposlenosti, ili omogućavanje da se nešto brzo desi da bi se pokazao napredak, a time i sposobnost vlade da efikasno rukovodi. Da bi se postigao bilo koji od ovih ciljeva na održivoj osnovi, strategija mora da bude uravnotežena. To se postiže usmeravanjem razvoja softverskih sposobnosti za primenu u društvu i od strane uprave, nasuprot strategijama koje su fokusirane na izvoz. Štaviše, mogućnost upravljanja lokalnim softverskim projektima i pružanje usluga lokalnim korisnicima su često od suštinske važnosti da se stekne iskustvo u rukovođenju softverskim projektima i u domenu naprednih softverskih veština i znanja koji su takođe od kritične važnosti za učenje, inovacije i napredovanje u lancu stvaranja vrednosti u izvozu softvera. Domaća softverska industrija obuhvata razvoj i održavanje upravnih, poslovnih, finansijskih i telekomunikacionih softverskih sistema, kao i bilo kojih organizacija čiji proizvodi ili usluge u tome učestvuju. Ona takođe obuhvata lokalno razvijeni softver za korisnike, uključujući obrazovni softver i računarske igre. Nekoliko važnih stvari treba imati na umu kada se radi o domaćoj softverskoj industriji:

U softverskoj industriji nije moguća učmalost. U svakom segmentu softvera, lokalni pružaoci usluga moraju za dobijanje poslova da se nadmeću s moćnim stranim konkurentima. Važno je da lokalnim dobavljačima bude pružena

133

prilika, ali od njih mora da bude zahtevano da njihovi rezultati odgovaraju svetskim standardima.

Bez softvera svetske klase, ostale industrijske grane i usluge, kao što su turizam i trgovina, biće hendikepirane. U stvari, globalno nadmetanje u industrijama s niskom stopom rasta, malim znanjem i znatnim korišćenjem radne snage ne sme da bude dugoročna strategija, osim ako zemlja ne želi da zauvek ostane na dnu privredne lestvice.

Alternativa proširenju softverskih sposobnosti u zemlji jeste da se od inostranih dobavljača kupi softver koji je potreban industriji i upravi. Dok s jedne strane nijedna zemlja ili značajnija industrijska grana ne može sebi da priušti da se osloni isključivo na softver koji obezbeđuju strani dobavljači, ti strani dobavljači igraju važnu ulogu: 1) oni prisiljavaju domaće sisteme da prate razvoj u odnosu na osnovnu tehnologiju (ili da je bar imaju u vidu); 2) oni mogu da izvedu projekte koji moraju da budu urađeni veoma brzo kada na raspolaganju nema domaćih izvora; i 3) oni mogu da funkcionišu kao resursi za učenje i investicije kroz saveze s domaćim kompanijama.

Na prestiž softverske karijere direktno utiču odeljenja za informacione sisteme i firme za pružanje usluga koja rade na domaćim društvenim i komercijalnim projektima. Prestiž koji nudi karijera je ono što privlači talentovane mlade ljude u softversku industriju, koja je za uzvrat ključ kontinuiranog razvoja softverskih sposobnosti.

Inovacione tehničke ideje, kao što su Irci naučili, često dolaze od softverskih radnika u domaćoj industriji. Za uzvrat, izvozna industrija izrasta iz domaće industrije. I obrnuto, izvoznoj industriji je potrebno domaće tržište da bi eksperimentisala novim idejama, test proizvodima i da bi joj domaće tržište služilo kao referenca.

Važno je ne izgubiti iz vida potencijalni uticaj izvoza softvera. Nacionalne strategije moraju da uravnoteže izvozni potencijal sa unutrašnjim rastom ili će i jedno i drugo da pretrpi štetu. Softver je i dalje industrija sa visokom stopom rasta u poređenju sa većinom drugih industrijskih grana u proizvodnom sektoru ili sektoru usluga. U stvari, teško je zamisliti drugu industrijsku granu sa ovakvim tipom potencijala koji je otvoren za nove učesnike sa ograničenim resursima. Ova industrija je posebno atraktivna za novonastajuće privrede jer ona: o Nastavlja da pruža mogućnosti novim učesnicima na rastućem svetskom

tržištu; o Ne uključuje masivne investicije u nepokretnu imovinu (iako uključuje

ozbiljne poslovne investicije i rizik); o Ohrabruje preduzetništvo i stvaranje novih poslova; o Može da stvori veoma visoku produktivnost i dodatu vrednost po obučenom

radniku; o Ima pozitivan uticaj na postojeće industrijske grane (poljoprivreda, turizam,

trgovina, finansije itd.), poboljšava efektivnost i efikasnost uprave; i o Ima pozitivan uticaj na životnu sredinu i održiva je.

134

10.5. Koja je uloga vlade? Vlade mogu da imaju višestruku ulogu u podršci razvoju izvoza softvera i u primeni i rasprostiranju softvera ili IKT u prioritetnim sektorima privrede: obezbeđivanje potrebnog političkog i zakonodavnog okruženja za razvoj telekomunikacione i internet strukture; usmeravanje investicija u obrazovanje u vezi sa prioritetnim softverom i IKT veštinama; promovisanje IKT pismenosti; investiranje u projekte e-upravljanja; usvajanje konkurentnih softverskih usluga i IKT pratećih usluga za modernizaciju javnog sektora; i partnerstvo sa privatnim sektorom u cilju promovisanja izvoza, usvajanja standarda za osiguranje kvaliteta, promovisanja investicionog kapitala i investiranja u relevantna istraživanja i razvoj. Povećana je vrsta uloga koji imaju vlade, a gomilaju se i lekcije koje su od važnosti za zemlje u razvoju, iako je potrebna mnogo sistematičnija procena različitih programa u ovoj novonastaloj oblasti. Iskustvo sugeriše sledeće široke principe ili najbolje prakse pri donošenju nacionalne strategija za softver:

Primarna uloga vlade je da obezbedi povoljno okruženje donošenjem odgovarajućih propisa i strateških investicionih i promotivnih programa. Direktne intervencije vlade najčešće daju nezadovoljavajući rezultat. Ako ove tehnološke incijative sa pristupom odozgo–naniže ne propadnu potpuno, onda one mogu da budu uspešne samo na prvi pogled, uz daleko manje stvaranje inovacija ili novih poslova u privatnom sektoru nego što bi to moglo da se očekuje na osnovu obima utrošenih sredstava vlade.

Najbolje je ako vlada vidi svoju ulogu kao komplementarnu u odnosu na ono što se dešava na tržištu i planira moguće povlačenje podsticanja investicionih programa posle unapred definisanog vremenskog perioda, da bi pružila učesnicima iz privatnog sektora priliku da se iskažu ili novom tržištu da se razvije. Na primer, tek pet godina pošto se počelo sa sprovođenjem izraelskog programa Yozma za stvaranje industrije korišćenjem domaćeg kapitala, cilj je postignut a industrija je privatizovana.

Da bi se smanjio rizik, u donošenje strateških odluka moraju da budu uključeni ljudi koji dobro poznaju industriju. Politički i društveni ciljevi moraju da se usklade sa tehničkom i tržišnom realnošću – stalno promenljivom. Rizici različitih vrsta moraju da budu uzeti u obzir za svaku stratešku alternativu, uključujući rizik da ništa ne bude urađeno.

Iako eksplicitni cilj vladine politike često nije nacionalni prestiž, on bi to trebalo da bude. Uspešne strategije za razvoj softvera su napravile čudo u Irskoj, Bangaloreu i Andra Pradešu u toku samo jedne decenije. Ovaj uspeh može da bude pretočen u energiju i političku želju za čak većim dostignućima.

Konačno, očekivanja moraju da budu realna. Merenje uspeha mora da bude odgovarajuće. Nacionalni projekat čiji je glavni cilj razvoj softverskih sposobnosti (npr. kroz istraživanje i razvoj u nekoj novoj oblasti) ne bi trebalo

135

da bude smatran neuspehom ako, na primer, postigne svoj primarni cilj, ali ne uspe da poveća prihode od izvoza.

10.6. Koji su glavni elementi strategije softverske industrije? Mnogi elementi razvoja softverske industrije ostvariće se privatnom inicijativom. Neki industrijski problemi, međutim, zahtevaju reformu politike i zakona ili investiranje u ljudske resurse, ili postavljaju neke druge zahteve pošto su tržišni zakoni suviše slabi ili suviše spori da odgovore prioritetima hitnog razvoja. Akcija vlade može da uključi reformu politike i eliminaciju zakonskih smetnji (radna snaga, trgovina, finansije, carina), stvaranje ili stavljanje na snagu potrebnih propisa (telekomunikacije, zakoni o e-trgovini, zaštita intelektualne svojine) i obezbeđivanje dugoročnih investicija (infrastruktura, finansiranje istraživanja), direktne investicije (početna sredstva, promocija izvoza), poreske podsticaje i naravno, sredstva za automatizaciju i elektronsko pružanje javnih usluga koje pruža uprava. Za strategiju razvoja softverske industrije u Srbiji, koja treba da bude urađena, sledećih sedam elemenata su od ključne važnosti:

Razvoj telekomunikacione infrastrukture. Razvoj domaćeg tržišta softvera. Razvoj ljudskih resursa. Podsticanje inovatorstva i stvaranje povoljnog okruženja. Stimulisanje stvaranja i finansiranja novih preduzeća. Podrška izvozu softvera. Mobilizacija zajednice u dijaspori.

Softverska industrija je široko definisana da bi obuhvatila licenciranje tehnologije i specijalizovane prateće firme softverske industrije, kao i industrije koje su omogućene informaciono komunikacionim tehnologijama, kao što su centri za daljinsku podršku i administrativne i profesionalne usluge van matičnih preduzeća. Uticaj softvera prožima sve sektore i napredak drugih sektora će zauzvrat, podstaći dalji razvoj softverske industrije. Moć u oblasti softvera (tj. obrazovani softverski profesionalci i softverski pismena radna snaga) postaje važan faktor u stranim direktnim investicijama. To je sada takođe glavna komponenta moderne industrijske i komercijalne infrastrukture i državne uprave. Konačno, softver je pokretač koji dovodi do sprovođenja glavnih društvenih programa kao što su učenje na daljinu, telemedicina i kulturni sadržaji putem interneta. Dok je stvaranje efikasne političke podrške za softversku industriju komplikovano zbog ovog širokog spektra uticaja koji ova industrija ima na poslovanje, upravu i javnost, suština je da će podrška softverskoj industriji u bilo kojoj zemlji u razvoju verovatno biti integralna komponenta bilo kog plana društvenog i privrednog razvoja. Svaka zemlja mora da ispuni minimum „standarda znanja“ koji uključuje softverski

136

pismenu radnu snagu i dovoljno softverske industrije koja je u stanju da zemlju učini kredibilnim učesnikom u globalnoj privredi vođenoj znanjem.

137

11. NADZOR I PROCENA OSTVARENOG NAPRETKA 11.1. Uvod Stalan nadzor i procena ostvarenog napretka u razvoju informacionog društva takođe predstavlja značajan deo održivosti razvojnog procesa. Radi se o dva različita tipa nadzora i procene: jednim se obuhvata proces implementacije Strategije i Akcionog plana a drugim celokupni razvoj informacionog društva u Republici Srbiji. Za sprovođenje oba tipa nadzora i procene potrebno je utvrditi i definisati sledeće:

Merne pokazatelje napretka; Methodologiju praćenja napretka (korišćenje metodologija koje se primenjuju

u drugim zemljama); Periode procene napretka (godišnje); Ovlastiti ustanovu koja će biti nadležna da razmatra i usvaja procene napretka i

izveštaje (videti deo 3.8). Nadzor nad implementacijom Strategije za informaciono društo u Srbiji je proces koji se ostvaruje u tri faze:

Utvrđivanje pokazatelja; Merenje i analiza; Ažuriranje razvojne politike i strategije.

Redovni izveštaji o napretku pružaju najbolju osnovu za usvajanje novih razvojnih politika, dok sistem mernih pokazatelja predstavlja kvantitatitvnu osnovu za ažuriranje i ispravljanje ciljeva strategije. Sprovođenje ovih mera u Srbiji počinje odmah nakon usvajanja strategije. 11.2. Merni indikatori Aktivnost merenja razvoja informacionog društva saglasno praksi akcionih planova e-Evropa ili e-Evropa+, identifikovana je kao ključni element neophodan za pružanje pomoći prilikom integracije Srbije i ostalih zemalja jugoistočne Evrope u tekuće evropske procese razvoja informacionog društva. Merenje razvoja primenom usvojenih indikatora imalo bi dva glavna cilja:

Sistemski nadzor razvoja informacionog društva za svaku zemlju jugoistočne Evrope i celog regiona;

Nadzor nad ispunjavanjem obaveza iz Agende e-JIE od strane zemalja jugoistočne Evrope.

138

Postoji mnogo mogućih sistema merenja, kao i različitih skupova mernih pokazatelja koji se mogu uzeti u razmatranje. Predlog je da izabrani merni pokazatelji u paketu treba da imaju određene kvalitete. Moraju da budu:

Zasnovani na nalazima nacionalnih strategija IKT o značaju mernih pokazatelja;

Odgovarajući za većinu zemalja u regionu; Realni u smislu da mogu da budu sprovedeni; Merljivi i s potencijalom da budu korišćeni za praćenje napretka na

regionalnom nivou. Univerzitet primenjenih nauka Solothurn Northwest Switzerland (FHSO) je u sklopu projekta „Statistički merni indikatori za informaciono društvo“ (ST-26276-SIBIS – Statistical Indicators Benchmarking the Information Society) predložio skup pokazatelja. Iako SIBIS jasno kaže da su predloženi pokazatelji primereniji razvijenim zemljama, izveštaj realizovan u okviru Inicijative elektronska jugoistočne Evropa Pakta za stabilnost u JIE, pod nazivom „Izveštaj o stanju IKT za zemlje jugoistočne Evrope“ (ICT Sector Status Report), predložio je ovaj skup pokazatelja kao veoma relevatne za zemlje jugoistočnog regiona.

139

LITERATURA:

ESEE. Agenda for the Development of the Information Society. Stability Pact, June, 2002 EU. eEurope 2002: eEurope Benchmarking Report. Brussels: Commission of the European Communities, 2002 ---. eEurope e 2002: Impacts and Priorities. Brussels: Commission of the European Communities, 2001 ---. eEurope 2005: Benchmarking Indicators. Brussels: Commission of the European Communities, 2002 ---. eEurope: An Information Society for All. Brussels: Commission of the European Communities, 2002 Heeks, Richard. Lessons for Development from the 'New Economy'. Institute for Development Policy and Management, University of Manchester, 2000 ---. Understanding E-Governance for Development. Institute for Development Policy and Management, University of Manchester, 2001 OECD. Measuring the Information Economy. Paris: Organization for Economic Co-operation and Development, 2002 UNDP. Creating a Digital Dynamic: Final Report of the Digital Opportunities Initiative. New York: UNDP, 2001 World Bank. Building Knowledge Economies: Opportunities for EU Accession Countries. Paris: World Bank, 2002 UNDP. Human Development Report 2001: Making New Technologies Work for Human Development. New York: 2001 Robin Mansell and Uta When (Editors). Knowledge societies: Information Technology for Sustainable Development. UN Commission on Science and technology for Development. New York: 1998

Martin Hilbert and Jorge Katz. Building Information Society: A Latin American and Caribbean Perspective. UN Economic Commission for Latin America and the Caribbean. Santiago: 2003 eGovernment in Europe: The State of Affairs, EU, 2003 Challenges for the European Information Society beyond 2005, EU, 2004 eGovernment Beyond 2005 - Modern and Innovative Public Administrations in the 2010 horizon, “CoBrA Recommendations” to the eEurope Advisory Group, EU, 2004 E-Government Strategy: Implementing the President’s Management Agenda for E-Government, Executive Office Of The President Office Of Management And Budget, USA, 2002 Rethinking the European ICT Agenda: Ten ICT-breakthroughs for reaching Lisbon goals, Netherlands, The Hague, August 2004 SAGA: Standards and Architectures for e-Government Applications, version 2.0, KBSt-The Federal Government Co-ordination and Advisory Agency for IT, Federal Ministry of the Interior, Germany, December 2003

140

E-government Strategy – Update, New Zealand, June 2003 The E-Government Strategic Plan (PSAE) 2004-2007, Ministry for the Civil Service, State Reform and Spatial Planning, Office of the Secretary of State for State Reform, France, 2004 An ABC Guide to E-Government in Austria, Federal Chancellery, ICT Strategy Unit, Austria, June 2004 eNorway – Status Report 2004, Norway Ministry of Trade and Indastry, Noraway, 2004. The national strategy for local e-government, Office of the Deputy Prime Minister, UK, 2002 S. Nešković, B. Lazarević, Koncepcija ostvarenja funkcionalnog i tehnološkog jedinstva IS organa i organizacija SRJ, Savezni zavod za informatiku, 2001 The World Bank World Development report, Knowledge for Development, 1999 Turabn, Е. Electronic Commerce- A Managerial Perspective, Prentice Hall, New Jersey, 2000 UNCTAD, Е-commerce and Development report 2002, New York and Geneva, 2002 UNCTAD, Е-commerce and Development report 2003, New York and Geneva, 2003 UNCTAD, Electronic Commerce Strategies for development: The Basic Elements on an Enabling Environment for E-Commerce, Expert Meeting, Geneva, 1-12 July 2002 M. Vidas-Bubanja,, The Importance of Information Technology for National economic Development, Ekonomski anali, April, 2001 (in Serbian) Council of the European Union, Commission of the European Communities, eEurope 2002, An Information Society for All, Action Plan, Brussels, June, 2000 Commission of the European Communities, eEurope 2002, Impacts and Priorities, A Communication to the Spring European Council in Stockholm, 23-24 March 2001 Stability Pact, eSEEurope (eBalkans) Working Group Meeting, Conclusion of the Chair, Zagreb, January 2001 eSEEurope, Report on Work and Planned Action, Tirana, May 2001 A Survey of eBusiness, Business Central Europe, May 2001 eEurope+ 2003, Action Plan, June 2001 eEurope 2005, 21/22 June 2002 UNDP, “eSEEurope Regional Information and Communications Technologies Sector Status and Usage Report: Building an Information Society for All”, Sarajevo, 2004 UN/ECE Towards A Knowledge Based Economy, Yugoslavia, Country Readiness Assessment Report, UN, NY and Geneva, 2002 UN/ECE, National Strategy for Building a Framework for E-Business, Geneva, 2005 Stability Pact, eSEEurope Initaitive, Guidelines for Creation of National Strategy, 2003

Declaration of Principles, World Summit on the Information Society, International Telecommunication Union, Geneve, 2003

141

Council Directive 2001/115/EC of 20.12.2001, OJ L 15 of 17.1.2002 Council Regulation (EC) No 792/2002 of 7.5.2002, OJ L 128 of 15.5.2002 and Council Directive 2002/38/EC of 7.5.2002, OJ L 128 of 15.5.2002 Kaćanski, Aleksandar, Elektronika u zdravstvu, Mikro, jul-avgust 2005 Documents of Connecting for Health...A Public-Private Collaborative, Markle Foundation:

Zoë Baird and Carol Diamond, Making the Connection: Helping Healthcare Providers Collaborate Via Health Information Networks, May 2005 Linking Health Care Information: Proposed Methods for Improving Care and Protecting Privacy, Working Group on Accurately Linking Information for Health Care Quality and Safety, February 2005

The Collaborative Response to the ONCHIT Request for Information, January 2005 Financial, Legal and Organizational Approaches to Achieving Electronic Connectivity in Healthcare, Report by the Working Group on Financial, Organizational and Legal Sustainability of Health Information Exchange, October 2004 Dr. Carol Diamond, Health Information Technology: Improving Quality and Value of Patient Care, July 2004 Achieving Electronic Connectivity in Healthcare, A Preliminary Roadmap from the Nation's Public and Private-Sector Healthcare Leaders, July 2004 Connecting Americans to Their Healthcare, Final Report of the Working Group on Policies for Electronic Information Sharing Between Doctors and Patients, July 2004 Connecting Healthcare in the Information Age, June 2003 • The Steering Group Key Themes and Guiding Principles • The Personal Health Working Group Final Report • The Privacy and Security Working Group Report and Findings • The Data Standards Working Group Report and Recommendations • Key Findings • Facts and Stats • Appendix A - Clinical Data Exchange Efforts in the United States: An Overview

Survey on Personal Health Record (PHR) Personal Health Working Group, June 2003

Euro Health Group Introduction to the Serbia Health Master Plan Database, September 2003

142

INTERNET PREZENTACIJE: Special Co-ordinator of the Stability Pact for South Eastern Europe www.stabilitypact.org Electron South Eastern Europe Initiative www.eseeinitiative.org Bridges.org (e-readiness guides) www.bridges.org European Commission www.europa.eu.int/information_society/eeurope/benchmarking/text_en.htm http://europa.eu.int/information_society/topics/telecoms/regulator y/new_rf/index_en.htm http://europa.eu.int/information_society/eeurope/index_en.htm http://ue.eu.int/ OECD ICT portal www.oecd.org/EN/home/0,,EN-home-13-nodirectorate-no-no--13,00.html UNDP Regional Support Centre (Europe and the CIS), Bratislava, Slovakia www.undp.sk www.ecissurf.org University of Manchester’s eGovernment for Development portal www.egov4dev.org/topic1.htm Word Bank www.developmentgateway.org www.worldbank.org/wbi/knowledgefordevelopment/ www.infodev.org/index.html ITU www.itu.int South Eastern Europe Telecommunication & Informatics Research Institute (INA) www.inatelecom.org South Eastern Europe Conference on Policy and Cooperation in Telecommunications, Belgrade, 28-29 October 2002 www.eseeuropeconference.org Connecting for Health...A Public-Private Collaborative, Markle Foundation www.connectingforhealth.org

Republika Srbija Ministarstvo nauke i zaštite

životne sredine

Serbia and Montenegro

Nacionalna strategija za informaciono društvo u Srbiji Akcioni plan – nacrt 1

Nacrt 1 Beograd, septembar 2005.

1

Akcioni plan – nacrt 1

Odeljci 1 i 2 Strateški prioriteti i inicijative za razvoj informacionog društva Strateški prioritet: Obaviti analizu e-spremnosti Inicijativa

Cilj Nadležnost

Proučiti međunarodne pokazetelje koji se odnose na IKT

Saznati i proceniti potencijalne pokazatelje za usvajanje

Proceniti dostupnost podataka i institucionalne sposobnosti

Definisati potrebe koje se odnose na osposobljavanje i resurse neophodne za redovno obavljanje procena

Razviti organizacioni okvir i obezbediti sredstva

Omogućiti blagovremeno i redovno obavljanje procena i opsežno objavljivanje rezultata

Proceniti tekuće projekte strateških informacionih sistema

Omogućiti definisanje opštih ciljeva i opis svakog sistema, red veličine obima investicionih troškova, i strategiju finansiranja

Proučiti društvene aspekte razvoja informacionih sistema

Obezbediti okvir za delotvoran razvoj i korišćenje informacionih sistema

2

Strateški prioritet: Razviti sektorske e-strategije Inicijativa

Cilj Nadležnost

Razviti Uputstva za sektorske politike i planiranje IKT

Uvesti pouzdan metodološki pristup Mobilisati i organizovati ključne

nosioce da aktivno učestvuju u razvoju strategije

Povećati efikasnost i efektivnost strateškog procesa

Predložiti planove za sektorske e-strategije

Revidirati razvoj sektorskih strategija i dosadašnju ulogu IKT

Predložiti opise poslova za Strategiju IKT za svako ministarstvo

Proceniti spremnost, znanje i potrebne resurse

Organizovati radne grupe i izraditi strategije

Omogućiti efikasno i efektivno koriščenje resursa IKT za rešavanje prioriteta

Strateški prioritet: Integrisati IKT u održivi razvoj Inicijativa

Cilj Nadležnost

Razviti informacioni sistem životne sredine

Povećati kvalitet, efikasnost i odgovornost u procesu donošenja odluka primenom aplikacija koje sistematski koriste informacije o životnoj sredini

Razviti nacionalnu infrastrukturu prostornih podataka

Smanjiti troškove razvoja geografskih informacionih sistema i poboljšati

3

pristup geoprostornim podacima Promovisati dalji razvoj Evropske mreže za osmatranje i informisanje o životnoj sredini (EIONET) za sakupljanje, nadzor i izveštavanje podataka o životnoj sredini usklađeno s tekućim mrežama u Evropi, naročito sa Evropskom ekološkom asocijacijom

Delotvorno učešće u Evropskoj ekološkoj asocijaciji i omogućavanje uporedne analize u svim zemljama

Odeljak 3 Institucionalni okvir za razvoj informacionog društva Inicijativa

Cilj Nadležnost

Razvijanje zakonodavnog okvira za nove ustanove koje se tiču razvoja informacionog društva

Razviti odgovarajući zakonodavni okvir za osnivanje novih ustanova za razvoj informacionog društva. u tesnoj saradnji svih ključnih vladinih ustanova: Kancelarijom Premijera, Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Republičkim sekretarijatom za zakonodavstvo

Oformiti Vladin centar za informaciono društvo

Ustanoviti državni organ na nivou kabineta koji će biti nadležan za razvoj informacionog društva i koji će biti sposoban za sprovođenje Nacionalne strategije za informaciono društvo i dalji razvoj u ovoj oblasti

Oformiti Komitet za informaciono društvo

Oformiti Komitet za informaciono društvo koji će činiti okvir za

4

zajednička razmatranja i odluke o glavnim sektorskim temama i temama od značajnog javnog interesa u oblasti informacionog društva

Komitet za informaciono društvo treba da razmotri i nadzire sprovođenje nacionalne politike informacionog društva i strategije, kao i da otkloni prepreke i smanji na najmanju moguću meru rizike u njihovom sprovođenju

Proceniti trenutno stanje razvoja informacionog društva u okviru vladinih tela

Obaviti procenu trenutnog stanja koje se tiče razvoja informacionog društva i naročito inicijative za realizaciju elektronske vlade u okviru državne uprave i sačiniti opis posla za unutrašnje organizacione jedinice u okviru ministarstava koje će se baviti e-vladom i kojima će upravljati pomoćnik ministra nadležan za saradnju i koordinaciju u oblasti razvoja informacionog društva i e-vlade

Oformiti Savet za informaciono društvo Oformiti Savet za informaciono društvo nadležan za e-vladu koji treba da podržava i podstiče primenu nacionalne strategije e-vlade i koji je nadležan za stvaranje povoljnog okruženja za e-poslovanja i e-demokratije kroz modernizaciju državne uprave

5

Omogućiti intenzivne konsultacije sa ključnim akterima procesa definisanja institucionalnog okvira koje se odnosi na forum za informaciono društvo

Obezbediti ključnih aktera u zemlji kroz proces intenzivnih konsultacija u vezi sa definisanjem novog institucionalnog okvira za forum informacionog društva

Uspostavljanje Foruma za informaciono društvo u tesnoj saradnji sa svim ključnim akterima razvoja ID u zemlji

Uspostavljanje Foruma za informaciono društvo, nezavisne ustanove koja bi bila nadležna za stvaranje dijaloga zasnovanog na konzensusu između nosilaca razvoja ID u zemlji, a koji bi se ticao budućih izazova u oblasti informacionog društva

Odeljak 4 E-zakonodavstvo Strateški prioritet: Uspostavljanje zakonskog okvira za informaciono društvo Inicijativa

Cilj Nadležnost

Doneti i uskladiti set zakona koji regulišu ljudska prava

Zaštiti lične (privatne) podatke i omogućiti pristup javnim podacima

Ratifikovati i primeniti Konvenciju Saveta Evrope o kompjuterskom kriminalu

Izraditi i usvojiti propise koji regulišu mehanizme međunarodne saradnje u identifikaciji i sprečavanju krivičnih dela koja se odnose na kompjuterski kriminal

Doneti i uskladiti set zakona koji regulišu e-vladu

Stvoriti zakonodavni okvir za elektronske javne usluge i široku upotrebu IKT u Vladi

6

Doneti i uskladiti set zakona koji regulišu elektronsku trgovinu, ugovore i elektronske transakcije

Sprovesti elektronsko poslovanje u skladu sa zajedničkom međunarodno prihvaćenom praksom i propisima tako da elektronske transakcije i plaćanja budu zakoniti, obavezujući i važeći

Usvojiti i primeniti propise o intelektualnoj svojini, autorskim pravima, patentima i softveru

Ispuniti moderne standarde i preporuke u sprečavanju kršenja priznatih autorskih prava i patenata u zemlji i inostranstvu.

Doneti i uskladiti set zakona koji regulišu elektronske komunikacije i medije

Utabati put aktivnom učešću svih nadležnih ustanova u stvaranju otvorenih i konkurentskih elektronskih komunikacija i medijskog tržišta

Odeljak 5 Telekomunikacione infrastrukture Strateški prioritet: Razviti pristup IKT infrastrukturi Inicijativa

Cilj Nadležnost

Povećati konkurenciju uključivanjem privatnog sektora

Poboljšati telefonsku pokrivenost, smanjiti troškove telefoniranja i obezbediti pouzdane usluge

Ustanoviti regulatorni okvir Privući privatne investicije u IKT infrastrukture

Uspostaviti univezalni pristup

Obezbediti usluge za zajednice na nižem stupnju razvoja

7

Odeljak 6 E-uprava Strateški prioritet: Planiranje i organizovanje razvoja e-uprave Inicijativa

Cilj Nadležnost

Uspostaviti institucionalni okvir za e-upravu

Uspostaviti institucionalni okvir nadležan za sveukupni razvoj e-uprave zasnovan na preporukama iz ovog strateškog dokumenta (u vezi sa institucionalnim okvirom informacionog društva i reformskim procesima u državnoj upravi)

Izraditi detaljan plan razvoja e-uprave

Sintetizovati arhitekturu e-uprave kao integralnog informacionog sistema i usvojiti dugoročni vremenski i resursni plan razvoja

Razviti standrade e-uprave Definisati međuoperativni okvir koji utvrđuje tehničke smernice i specifikacije za postizanje međuoperativnosti u javnom sektoru, kao i standarde za procese razvoja (tj. metodologiju razvoja) koje pokrivaju ceo životni ciklus ključnih komponenti e-uprave. Definisanje pokazatelja napretka je takođe deo ove metodologije.

8

Strateški prioritet: Kreiranje okruženja za razvoj e-uprave Inicijativa

Cilj Nadležnost

Razviti odgovarajući pravni okvir za e-upravu

Obezbediti pravni okvir (na primer Zakon o elektronskoj upravi) koji će se baviti pravnim pitanjima koja se odnose na elektronske javne usluge i široku upotrebu IKT u državnoj upravi (videti Odeljak 3).

Izgraditi IKT infrastrukturu za e-upravu Izgraditi modernu digitalnu telekomunikacionu mrežu potrebnu za realizaciju integrisanih javnih usluga i obezbediti jeftine i brze internet veze za građane i privredu.

Izgraditi bezbedonosnu infrastrukturu javnih ključeva (PKI)

Definisati i uspostaviti mehanizme koji mogu da pruže zaštitu privatnosti građana, učine elektronske transakcije sigurnim i podignu poverenje u e-upravu (videti Odeljak 4).

Uvesti metode elektronskog plaćanja (e-plaćanja)

Definisati i uvesti metode plaćanja koji bi omogućili integraciju elektronskih usluga u različitim organizacijama u okviru javnog sektora.

Razviti ljudske resurse Privući i zadržati stručnjake za IKT u javnom sektoru i povećati IKT obučenost državnih službenika

Promovisanje e-uprave u medijima Podizanje svesti u javnosti i unapređivati shvatanja o e-upravi kako bi se obezbedilo veće učešće građana i privrede

9

Strateški prioritet: Razviti usluge e-vlade Inicijativa

Cilj Nadležnost

Uspostaviti pilot projekat integrisanih usluga e-uprave

Dokazati ideju e-uprave i uspostaviti primere „najbolje prakse“ realizacijom relativno složenih javnih usluga koje zahtevaju učešće kako centralnih tako i lokalnih vladinih ustanova

Reinženjering i standardizacija administrativnih postupaka

Definisanje, reorganizacija (racionalizacija) i standardizacija administrativnih postupaka putem kojih građani i kompanije mogu da zadovolje svoje potrebe i uživaju prava na svim nivoima vlasti

Uspostavljanje institucionalnih mehanizma za kontinuirano i održivo poboljšanje administrativnih postupaka

Razvoj usluga pristupa javnim podacima i zajedničkih infrastrukturnih komponenti

Omogućavanje pristupa globalnim bazama podataka i centralnim registrima i stvaranje infrastrukture za integrisane elektronske interakcije u izvršavanju administrativnih procesa u celom javnom sektoru

Razvoj javnih elektronskih usluga u oblastima: uprava prema građanima, uprava prema privredi i uprava prema upravi

Obezbediti građanima i privredi integrisane elektrosnke javne usluge (razvijene u skladu sa usvojenim planom razvoja)

10

Odeljak 7 E-obrazovanje Strateški prioritet: Učiniti da građani budu jednaki članovi informacionog društva Inicijativa

Cilj Nadležnost

Obrazovati građane o osnovnim IKT veštinama u skladu sa nacionalnim standardima kompjuterske pismenosti koji su kompatibilni sa ECDL

Opismeni građane da koriste kompijutere i omogućiti im da koriste IKT u svakodnevnim aktivnostima

Uvesti naknadno obrazovanje i koncept obrazovanja tokom čitavog života

Omogućiti građanima da svojim znanjem i radnim sposobnostima ostanu konkurentni radnici u uslovima stalno promeljivog informacionog društva

Strateški prioritet: Izgraditi obrazovni sistem usklađenim s potrebama informacionog društva Inicijativa

Cilj Nadležnost

Uskladiti obrazovni nastavni program sa potrebama informacionog društva

Modernizovati obrazovni program na svim nivoima koji će ispuniti potrebe informacionog društva, naročito poboljašati sposobnosti za kritičko razmišljanje, za timsko rešavanje problema, za upotrebu modernih IKT alata itd.

Osposobiti nastavne kadrove Stvoriti nastavni kadar sposoban da sprovede modernizovani nastavni

11

program koristeći moderne metode učenja zasnovane na IKT.

Obezbediti resurse IKT za moderno obrazovanje

Podrška modernizaciji obrazovnih nastavnih programa, školama obezbediti pristup internetu, omogućiti otvoreno obrazovanje na daljinu, omogućiti korišćenje metoda i alata za e-učenje.

Strateški prioritet: Podsticati istraživanje i razvoj Inicijativa

Cilj Nadležnost

Promovisati inovacije i tehnološki razvoj koristeći instrumente kao što su centri za transfer tehnologije, inkubatori, naučni parkovi, inovativni centri, itd.

Povećati konkurentnost, podsticati razvoj malih i srednjih preduzeća i celokupni razvoj nacionalnih istraživačkih organizacija

Podsticati saradnju sa istraživačkim ustanovama iz razvijenih zemalja i učestovanje u međunarodnim istraživačkim projektima i projektima EU

Ojačati nacionalne istraživačke kapacitete, poboljšati kvalitet istraživanja, proširiti znanja i veštine istraživača i sprečiti „odliv mozgova“

Poveriti glavne nacionalne razvojne inicijative, kao što je e-vlada, nacionalnim kompanijama i akademskim i istraživačkim ustanovama

Podržati istraživanje i razvoj i omogućiti nacionalnim kompanijama i istraživačkim ustanovama da steknu znanja, iskustva i potrebne reference za konkurentnost na globalnim tržištima

12

Strateški prioritet: Pružiti pristup informacijama o nacionalnom kulturnom i istorijskom nasleđu Inicijativa

Cilj Nadležnost

Digitalizovati sadržaj koji je u paprinoj verziji i stvoriti interaktivne multimedijalne proizvode koje se odnose na kulturno i istorijsko nasleđe

Pružiti informaciju o nacionalnom kulturnom i istorijskom nasleđu u digitalnoj formi

Obezbediti IKT resurse i jeftin i brz pristup internetu kulturnim ustanovama

Omogućiti širenje i javnu razmenu informacija o nacionalnom kulturnom i istorijskom nasleđu

Odeljak 8 E-zdravstvo Strateški prioritet: Razviti informacioni sistem za zdravstvo Inicijativa

Cilj Nadležnost

Razviti nacionalne standarde za kliničke podatke

Olakšati međuoperativnost

Identifikovati praktične strategije i rešenja koja će obezbediti sigurnu i privatnu razmenu zdravstvenih informacija

Zaštiti privatnost i bezbednost ličnih zdravstvenih podataka

Definisati potrebe i očekivanja korisnika međusobno povezanih zdravstvenih informacionih sistema

Shvatiti prioritete i definisati potrebe u vezi izgradnje kapaciteta za ove aktivnosti

13

Odeljak 9 E-poslovanje Strateški prioritet: Stvoriti okruženje za primenu E-poslovanja Inicijativa

Cilj Nadležnost

Oformiti koordinacioni komitet nadležan za e-poslovanje u okviru vladinog tela za informaciono društvo

Omogućiti relevatnim predstavnicima privatnog/javnog sektora da koordinišu razvoj e-poslovanja u skladu s evropskim i međunarodnim standardima i praksama

Pripremiti strategiju za uspostavljanje okvira koji će podržati uvođenje e-poslovanja

Skicirati trenutnu primenu e-poslovanja i analizirati spremnost Srbije za e-poslovanje

Identifikovati uslove, nedostatke i prepreke za primenu e-poslovanja

Izraditi detaljan razvojni plan za e-poslovanje

Stvoriti digitalnu infrastukturu koja će omogućiti e-poslovanje

Proširiti i poboljšati osnovnu komunikacionu mrežu, koristeći poslednje digitalne širokopojasne tehnologije kad god je to moguće

Podsticati deregulaciju i jaču konkurenciju u oblasti telekomunikacija

Omogućiti pristupačne telefonske i internet usluge za male preduzetnike

Izraditi i primeniti relevatne zakone za praksu e-poslovanja

Obezbediti zakonodavni okvir koji će se baviti pravnim temama koje se odnose na e-poslovanje (Odeljak 3)

Podići poverenje potrošača u e-trgovinu u saradnji sa potrošačkim grupama i privredom

Promovisati alternativno rešavanje sporova, poverenje i delotvorne kodekse ponašanja tako što će se

14

sarađivati sa svim ključnim akterima razvoja ID u radu na razvoju opštih principa i na kreiranju odgovarajućih inicijativa (primer Inicijative e-Evrope)

Unošenje u srpsko zakonodavsto Uputstva br. 97/7/EZ o zaštiti potrošača kada su u pitanju ugovori zaključeni na daljinu i Uputstva br. 2000/31/EZ o elektronskoj trgovini u delu koji se bavi zaštitom potrošača

Strateški prioritet: Olakšati poslovne procese i prihvatiti međunarodne standarde Inicijativa

Cilj Nadležnost

Izvršiti reinženjering poslovne procedure

Definisati, racionalizovati i standardizovati poslovne procedure

Harmonizovati osnovna nacionalna elektronska dokumenta za trgovinu i transport sa međunarodnim standardima

Izrada harmonizovanog seta osnovnih trgovinskih i transportnih dokumenata u skladu sa EU, UN, WTO i ISO standardima uključivanjem stručnjaka iz nacionalnih ustanova za standardizaciju u okviru VCID

Pojednostaviti e-poslovanje usvajanjem standarda u dokumentaciji

Pojednostaviti uključivanje MSP u e-poslovanje imajući u vidu da bi jedan deo preduslova za ovo uključivanje

15

bio unapred rešen standardizacijom dokumenata

Uvesti pristup jednog (jedinstvenog) prozora u spoljnoj trgovini

Stvoriti sistem koji će omogućiti da se na jednom mestu elektronski dostavljaju podaci o trgovini i transportu za strane i domaće trgovinske partnere

Strateški prioritet: Podržati preduzetnički sektor za primenu e-poslovanja Inicijativa

Cilj Nadležnost

Stimulisati kompanije, naročito mala i srednja preduzeća da uvedu e-poslovanje

Povećati konkurentnost, podsticati razvoj malih i srednjih preduzeća i celokupni razvoj domaćeg tržišta uvođenjem promocionih i stimulativnih mera vlade kao što su: eliminacija PDV za proizvode IKT, uvođenje bržih stopa amortizacije za IKT proizvode, omogućiti različite povoljne kredite za nabavku IKT opreme za mala i srednja preduzeća i firme koje tek počinju sa radom

Stvoriti stimulativnu politiku oporezivanja za e-poslovanje

Prihvatiti Uslove poreskog okvira, koje je razvio OECD što znači utvrđivanje poreskih načela koja treba da se primenjuju na e-trgovinu i e-poslovanje zasnovanih na neutralnosti, delotvornosti, sigurnosti, jednostavnosti, efikasnosti, poštenju i fleksibilnosti

16

Usvojiti Uputsvo EU o izdavanju elektronskih faktura kao i Uputstvo i uredbu o PDV na digitalne proizvode

Stvoriti svest o koristima od široke upotrebe IKT u poslovnim procesima

Razviti programe za podizanje svesti malog preduzetničkog sektora i opšteg preduzetničkog sektora o potrebi široke primene IKT u proizvodnji i ostalim poslovnim procesima kako bi se povećala delotvornost, efikasnost i produktivnost

Obučiti menadžere i rukovodioce u oblastima upravljanja i IKT

Unaprediti viša menadžerska znanja naročito obukom kroz rad

Posvetiti pažnju razvoju opštih i osnovnih IKT veština u školama kao i razvoju visoko stručnih specijalnosti u IT oblasti

Napraviti uputstva i mehanizme za privatno-javno partnerstvo u razvijanju e-poslovanja

Inicirati i omogućiti koordinaciju između posebnih industrijskih sektora i vlade kako da optimalno koriste IKT u cilju povećanja njihovog učinka i konkurentnosti

Napraviti web portal na kojem bi bile locirane informacije o operaterima e-poslovanja u Srbiji

Omogućitit jednostvana pristup podacima o e-operatorima u Srbiji i s druge strane poslovne subjekte otvoriti ka upotrebi interneta

Uključiti informacije o srpskim kompanijama u međunarodne mrežne imenike

Učiniti dostupnom informaciju o srpskim kompanijama u međunarodnim bazama podataka na internetu

17

Uključiti srpske kompanije u međunarodne organizacije i poslovne forume

Raširiti globalno razumevanje novih poslovnih ideja i poboljšati upotrebu poslovnih modela

Odeljak 10 Razvijanje IKT poslovnog sektora Strateški prioritet: Izraditi strategiju razvoja softvera Inicijativa

Cilj Nadležnost

Pregled statusa strateških informacionih sistema

Ustanoviti organizacione, stručne i motivacione aspekte

Pregled iskustava i rezultata domaćih softverskih kompanija

Proceniti srpske softverske sposobnosti

Pregled literature o svetskim softverskim potrebama

Proceniti izvozne mogućnosti i izazove za domaću softversku industriju

Razvoj organizacionog okvira za izradu Strategije razvoja softverske industrije

Stvoriti mogućnosti za angažovanje domaćih stručnjaka i saradnju sa stranim konsultantima

Izrada strategije i promovisanje rezultata

Ohrabriti stručnjake za rašunare i izradu softvera da žive u Srbiji

18

Odeljak 11 Ostalo Strateški prioritet: Obezbediti značaj Nacionalne strategije za razvoj informacionog društva u okviru regionalnog i evropskog kontektsta Inicijativa

Cilj Nadležnost

Aktivno učestvovati u Inicijativi Pakta za stabilnost – incijativa Elektronska jugoistočna Evropa

Sprovesti u praksi sve obaveze prihvaćene potpisivanjem e-JIE agende za razvoj informacionog društva i sarađivati na stvaranju Agende+ e-JIE

Aktivno učestvovati u Inicijativi za razvoj širokopojasnih mreža u Jugoistočnoj Evropi – b-JIE

Podržati razvoj infrastrukture za širokopojasnu razmenu informacija putem regionalnog razvoja i primeniti potpisan Memorandum o razumevanju

Aktivno učestvovati u regionalnim projektima

Kroz projekte dobiti iskustvo u najboljim praksama, know-how i obezbediti podršku putem regionalne saradnje

Aktivno učestvovati u međunarodnim inicijativama za razvoj informacionog društva i planovima kao što su: program e-Evropa, UN/CEFACT, UNCTAD, itd.

Kroz projekte dobiti iskustvo u najboljim praksama, know-how i podršku putem evropske i međunarodne saradnje

19

Strateški prioritet: Nadzor nad razvojem informacinog društva u Srbiji (referentni proces) Uključiti referentne pokazatelje u nacionalne statistike u skladu s evropski priznatim pokazateljima

Razviti sistem nadzora razvoja informacinog društva u skladu s evropskim standardima i učiniti dostupnim sakupljene aktuelnih podataka o razvoju informacinog društva u Srbiji

Nadzor i razmatranje same Strategije, ciljeva i rezultata

Dobiti redovne izveštaje o sprovođenju Strategije informacionog društva i kreirati predloge za moguću korekciju ciljeva i aktivnosti

20