NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE - …nde.ekof.bg.ac.rs/zbornici/2006-2015/Privreda Srbije u drugom... · Kriza bez „kreativne destrukcije

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE sa Akademijom ekonomskih nauka i EKONOMSKI FAKULTET U BEOGRADU

© 2012.Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

Naučna konferencijaPRIVREDA SRBIJE U DRUGOM TALASU KRIZE: Izgledi za 2012.

održana 17.12.2011. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

V

SadržajPredgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .VII

I MAKROEKONOMSKI TOKOVI I INDIKATORI STANJA PRIVREDE

Stojan Stamenković i koautori (Tim MAT) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3Od razvoja do opstanka: Makroekonomske perspektive Srbije u svetlu uticaja domaćih kretanja i evropske krize

Mlađen Kovačević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom

Petar Đukić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53Agonija i šanse za oporavak realnog sektora: Ekonomska politika Srbije u drugom talasu krize

II KRIZA– SRBIJA I OKRUŽENJE

Marko Sekulović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81Kriza bez „kreativne destrukcije”

Remi Bazillier i Boris Najman . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89Radna snaga i finansijske krize: Da li radna snaga plaća cenu krize?

Bojan Ristić i Svetozar Tanasković . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107Koliko smo stvarno (ne)konkurentni: Problemi merenja Globalnog indeksa konkurentnosti na primeru Srbije

Mirjana Gligorić i Irena Janković . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125Značaj doznaka za finansijsku stabilnost i privredni rast

III MONETARNI SISTEM, BANKARSTVO I INVESTICIONA KLIMA

Đorđe Đukić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143Empirijska verifikacija predviđanja o sporoj deevrizaciji privrede Srbije

Sadržaj

Branko Urošević, Mikica Drenovak, Boško Živković . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .151Kriza javnog duga, investiciona politika institucionalnih investitora i ETF fondovi

Miroslav Đordević, Boban Dašić, Jelena Maslovara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173Ekonomska politika Srbije u funkciji stimulisanja stranih direktnih investicija

Petar Veselinović, Danijel Despotović, Dušan Cvetanović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .181Javni dug kao limitirajući faktor podsticanja privrednog rasta Srbije u 2012. godini

VII

PREDgOVOR

Krajem 2011. godine Srbija se suočava sa teškim iskušenjima koja joj nameću, kako žestoki udari globalne ekonomske krize u njenom „drugom talasu”, tako i dramatično pogoršanje njenih sopstvenih ekonomskih tokova i unutrašnjih uslo-va privređivanja. Sve niže stope rasta svetske privrede, kao indikatora za sve lošije projekcije za 2012. godinu, deluju u okolnostima sve dublje krize Evropske unije kao privredno-političkog sistema, ali i posebne krize Evropske monetarne unije i evra kao nadnacionalne valute EU, od koje umnogome zavisi monetarni i finansijski sistem Srbije.

U takvim okolnostima, ekonomski razultati privrede Srbije deluju prilično obes-pokojavajuće. Ispostavilo se da su oficijelno projektovane stope rasta BDP za 2011, 2012. i naredne godine, kao i gotovo sve antikrizne razvojne strategije, uk-ljučujući i „novi model rasta”, faktički neostvarljivi i da je pitanje kako obezbedi-ti elementarne ekonomske ravnoteže kako bi se na kratak i sredni rok prevladala žestoka kriza praćena drastičnim padom dohotka, potrošnje, standarda i posebno zaposlenosti. Jedina svetla tačka makroekonomskih tokova je smanjivanje infla-cije, do čega je došlo krajem 2011. godine. Iako ne prema planu, pad stopa rasta potrošačkih cena ispod 10% godišnje u Srbiji, nagoveštava manji pritisak na tra-žnju, ali istovremeno i postavlja pitanje, da li se inflacija može trajno obuzdavati apresijacijom dinara.

Veliku zabrinutost izaziva dalji pad javnih prihoda, kao i sve nepovoljnije reba-lansiranje budžeta, što vodi sve višem deficitu, a time i ubrzanom i prekomernom dodatnom zaduživanju države. Javni dug u rapidnom porastu zauzima sve veći deo BDP, pa nove zakonske odredbe o ograničenju visine javne zaduženosti go-tovo da su neprimenljive, a ukupni spoljni dug dostiže preko 80% BDP zemlje. Uz to sve je praćeno ogromnim zakašnjenjima u izmirivanju obaveza, kako pri-vrednih subjekata i banaka, tako i poreskih obveznika prema državi, i obrnu-to. Nelikvidost preti da blokira većinu poslovnih inicijativa, dok se kurs dinara održava relativno stabilnim zahvaljujući prilivu doznaka, dodatnom eksternom zaduživanju i podršci MMF, što se sve ispostavlja kao povećanje budućih troš-kova rasta. Sve u svemu, privreda Srbije u „drugom talasu krize” daleko je od oficijelnih vizija i strategija njenog razvoja, koje su bile u izgledu samo godinu dana ranije.

Naučno društvo ekonomista Srbije i Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogra-du, nastavljajući da prate privredna kretanja i realizaciju planiranih ciljeva, kra-jem svake godine organizuju tradicionalnu naučnu konferenciju o ekonomskoj

VIII

Predgovor

politici za narednu godinu. Ovaj put, u fokusu analize takvog naučnog skupa organizovanog 17.12.2011. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pod naslovom Privreda Srbije u drugom talasu krize –Izgledi za 2012, bili su, kako objektivna ocena aktuelnog stanja, tako i razmatranja o mogućnostima, perspektivi i mera-ma, koje bi doprinele bržem izlasku privrede iz krize.

Svi podneti radovi na ovom skupu, kao i prezentacije guvernera NBS i predstav-nika MMF za Srbiju, objavljeni su na posebnom CD-u.

U ovoj knjizi štampani su radovi koji su posle rasprave na naučnoj konferenciji dorađeni i sređeni, za koje su se opredelili redaktori, ceneći njihovu kompatibil-nost sa okvirnom temom odnosno njihov sadržaj i kvalitet.

Kao takva, ova publikacija se stavlja na uvid kreatorima ekonomske politike i našoj stručnoj i široj javnosti.

Beograd, 27. februar 2012. REDAKTORI Prof. dr Petar Đukić Prof. dr Đorđe Đukić

I MAKROEKONOMSKI TOKOVI I

INDIKATORI STANJA PRIVREDE

3

Tim MAT*

Od razvoja do opstanka: Makroekonomske perspektive Srbije u svetlu uticaja domaćih kretanja i evropske krize

Osnovni makroekonomski pokazatelji pokazuju da su rezultati privređivanja u 2011. go-dini lošiji od rezultata koji su očekivani tokom prvog polugođa te godine. Kada se oni nadovežu na rezultate u 2010. godini - koji su, takođe, bili lošiji od onih sa kojima se računalo sredinom 2010. kada je rađena studija „Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020.“ - dolazi se do zaključka da su narušene bitne pretpostavke na kojima su rađene razvojne projekcije u okviru tog modela.

1. Narušavanje bitnih pretpostavki „Postkriznog modela ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020.“

U okviru modela računalo se na sledeće pretpostavke kratkog roka:

(1) OtvaranjepregovoraočlanstvuuEUiučlanjenjeprekrajadecenije. Sada ti izgledi, u svetlu političkih konsideracija, izgledaju drugačije i to negativno

utiče na priliv kapitala;(2) Svetskaekonomijajenaputuizlaskaizkrize,nemadrugogtalasakrize. Drugi talas je ipak došao sa rizicima koji su rušilački, a predviđanja o privrednom

rastu se koriguju naniže, do recesije za koju se ne zna koliko dugo će trajati;(3) Domaćiprivrednirastseoporavlja. Takvu ocenu su potvrđivala kretanja industrijske proizvodnje i izvoza do maja 2011.

O tome je bilo reči i na Naučnoj konferenciji, 7. maja 20111 . Međutim, sada je izvesno da toga nema, proizvodnja u prerađivačkoj industriji ima jasnu opadajuću tendenciju, u 2011. je manja nego u 2010, a blago opada i izvoz. Njegov rezultat je znatno lošiji od rezultata zabeleženog u prva četiri meseca 2011. Rebalansom je po-većan budžetski deficit.

Ovde treba navesti nekoliko važnih makroekonomskih indikatora koji potkrepljuju ove konstatacije.

* Stojan Stamenković, Miladin Kovačević, Vladimir Vučković, Boško Živković, Goran Nikolić1 Održivost spoljnog duga u svetlu razvojne i fiskalne politike. Autori: Stojan Stamenković, Boško Živković

i Miladin Kovačević

Tim časopisa MAT

4

Prvo, ukupna industrijska proizvodnja pokazuje rezultate koji mogu da navedu na po-grešan zaključak o stvarnoj dinamici industrijske proizvodnje u 2011. Naime, u odnosu na rezultate prerađivačke industrije oni su povoljniji usled visokog rasta proizvodnje u elektroprivredi vanrednim naprezanja kapaciteta. U novembru je dostignuta rekordna prosečna dnevna proizvodnja, uprkos nepovoljnoj hidrološkoj situaciji i redukovanoj proizvodnji u hidroelektranama. Bez novih kapaciteta ta dinamika nije održiva u nared-nim godinama.

Slika 1.Dinamika industrijske proizvodnje, prerađivačke industrije i elektroprivrede

I 2008-XI 2011.

Zahvaljujući elektroprivredi, u celoj 2011. ukupna industrija održava skoro 2% veću pro-izvodnju nego u 2010. uprkos padu proizvodnje prerađivačke industrije za 1% i njenom spuštanju krajem 2011. na nivo za oko 5% ispod proseka 2010. (i jedna i druga su svoj maksimum postigle još tokom prvog polugođa i pole maja su opadale).

U okviru spoljnotrgovinske razmene, odgovarajuće promene dinamike imao je i izvoz - ekspanziju do februara i zatim njeno smirivanje. Tako je međugodišnja stopa rasta izvoza (u vrednosti 8,4 milijarde evra) iznosila 14% za 2011. To je bilo rezultat uglavnom smanjivanja međugodišnjih mesečnim stopaa. U februaru ta stopa iznosila je 37% da bi u novembru bila 3%. Uvoz je usporio tekući rast, ali je ipak nastavio da raste, dostigavši vrednost od 14,3 milijarde evra u celoj godini (rast od 13,3%), pa se trgovinski deficit povećavao - do iznosa od 5,9 milijardi evra, ili 12,4% više nego u 2010.

Makroekonomske perspektive Srbije u svetlu uticaja domaćih kretanja i evropske krize

5

Slika 2.Dinamika spoljnotrgovinske razmene Srbije 2006-2011.

Rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) u 2011. godini (u stalnim cenama) procenjujemo na 1,5%2. Kada se uzme u obzir prosečan porast cena u 2011. za 11% i realna aprecijacija dinara prema evru od oko 1% - deflator BDP-a iznosi 13,5%, a njegova nominalna vred-nost u 2011. godini mogla bi da iznosi 3326 milijardi dinara. U tom okviru potrošnja je približno stagnirala (formalno u bilansu upotrebe BDP-a- rast za 0,3%), a rast prometa u trgovini na malo opao je za 15%. Taj pad je došao na osnovu više uzroka: od povećanja udela fiksnih troškova u izdacima stanovništva, preko supstitucije zelenom pijacom i seobe dela prometa u zonu sive ekonomije, do povećanja udela naturalne potrošnje u ishrani, itd. To je, uz manju privrednu aktivnost, dodatni razlog podbačaja prihoda od PDV-a u okviru očekivanog priliva budžeta.

Ostvaren je i jedan pozitivan rezultat. Ako se prihvati procena RZS3 o porastu obima građevinskih radova u 2011. za 17,7% i, shodno tehničkoj strukturi, obračuna doprinos domaće proizvodnje i spoljnotrgovinske razmene kapitalnih proizvoda - dolazi se do realnog porasta fiksnih investicija u 2011. za 16%.

2 U našoj proceni sa proizvodne strane računa se sa nešto manjim realnim porastom vrednosti telekomu-nikacionih usluga u odnosu na procenu RZS u godišnjem saopštenju. Na taj način, račun upotrebe ostaje konzistentan (u račun investicija uneta je procena RZS o porastu obima građevinskih radova za 17,7%).

3 Saopštenje RZS br, 355/2011.

Tim časopisa MAT

6

Slika 3.Osnovni parametri razvoja 2009-2011. (međugodišnji rast u %)

Zbog navedenih podbačaja u proizvodnji i rastu BDP-a u odnosu na očekivanja, registar neostvarenih pretpostavki za „Novi model...“ obuhvata još i sledeće :

(4) Negativnineto-izvoz trebalojeda se spusti na 14,5% BDP-a (sa 16,9% u 2010). On se u 2011. zadržao na 16,2%, jer je negativni neto izvoz (deficit robe i usluga) dostigao iznos od 5,3 miljarde evra (540 milijardi dinara);

(5) Kreditnisaldosainostranstvomu2011.trebalojedabudepozitivanzablizumi-lijarduevra . On je, međutim, približno neutralan, uprkos neto-odlivu kratkoročnih kredita u iznosu od 1,2 milijarde evra (prema 550 miliona evra neto priliva dugoroč-nih kredita); kompenzacija su trgovinski krediti. Strane direktne investicije u iznosu od 1,6 milijardi evra najvećim delom proističu iz prodaje „Maksija“, a portfolio inve-sticije (u približno istom iznosu) dolaze od prodaje državnih dužničkih, a ne vlasnič-kih papira. Ovaj izvor ubuduće će biti limitiran fiskalnim pravilom o udelu javnog duga u BDP-u.

Osim pomenutih, bitno je navesti i dugoročne pretpostavke modela, koje bi važile za ceo period na koji se odnose projekcije:

(6) SDInadoknađujuneto-negativankreditnipriliv. S obzirom na dospeće otplata, proocenjene su mogućnosti zaduživanja koje polaze od ponude inostranih kredita i kamatnih stopa (imajući u vidu i ocenu rizika kada je Srbija u pitanju), kao i po-trebe da se stopa servisiranja duga, sa oko 35%, svede na oko 25% do 2015. godine. Računalo se da će saldo priliva i odliva dugoročnih kredita u naredne tri godine (2012-2014) biti negativan (ukupno oko 2,5 milijardi evra kako stvari sada izgleda-ju). Finansijski bilans bi mogao biti pozitivan preko neto priliva stranih direktnih investicija (SDI). U originalnom modelu one su dostizale udeo u BDP-u do 6,5% (2,5-3 milijarde evra godišnje). Sada se čini optimističkim nastojanje da one zadrže udeo od 5%, koliko su dostigle u 2011. zahvaljujući prilivu od prodaje „Maksija“. To bi iznosilo 1,6 -1,7 milijardi evra godišnje do 2015. godine.


7

(7) Devizne rezerve sene spuštaju ispod vrednosti šestomesečnoguvoza,nakrajudecenije;

(8) Deviznerezerveneopadajuniujednojgodini. Sada je pretpostavka o zaustavljanju nivoa deviznih rezervi na 6 meseci i dalje neophodna kao minimum za očuvanje poverenja u deviznu likvidnost. Prama sadašnjim izgledima , u naredne tri godine se, uz pretpostavku neutralnog kursa i SDI u iznosu od oko 5% BDP-a, devizne rezerve NBS smanjuju za blizu 2,5 milijarde evra, veliki deo zbog dospeća kredita i time oslobađanja obaveznih rezervi. U decembru 2011. imali smo izuzetan skok de-viznih rezervi zahvaljujući obavezi banaka da usklade svoje depozite u inostranstvu sa sopstvenim kapitalom, što je 555 miliona evra preusmerilo u obaveznu rezervu. Ali, taj skok je bio incidentan i ti će depoziti verovatno biti preusmerena na račune kod drugih banaka koje imaju prostora da ih drže.

Međutim, moguće su korekcije projekcije deviznih rezervi zbog drugačije dinamike SDI i štednje.

Alternativa za slučaj korekcije naniže je deprecijacija, do koje bi došlo radi smanjivanja deficita robe i usluga i nadoknađivanja efekta nedostajućih SDI.

Generalno se može zaključiti da konzistentna i održiva opšta projekcija do kraja deceni-je (ili korekcija one iz modela) koja bi pošla od trenutnih tendencija i od sada raspoloži-vih saznanja o razvojnim politikama kod nas i u svetu - nije moguća.

Na kraju analize pretpostavki potrebno je dodati da rezultati u 2012. godini ne zavise od razvojne politike i sistemskih promena. Oni su, manje ili više, već predodređeni - ne samo tendencijama koje se prenose u tu godinu i nepovoljnim izgledima u okruženju sa svih aspekata, na finansijskom planu i na planu realne ekonomije, nego i zato što će, zbog predstojećih izbora, izostanka reformskih poteza pre njih i posle njih, do konstituisanja nove vlade i njenog uhodavanja za početak rada na razvojnoj strategiji i konkretnih po-teza u vezi sa njom, proteći veći deo godine. S obzirom na navedene okolnosti, za 2012. moglo bi se očekivati:

• Porast BDP-a od oko 2% (kompenzacija u kumulativu za korekciju u 2011. na 1,5%). U tome rastu ukupna industrija učestvuju sa oko 2,5%, (prerađivačka 1,5%) poljo-privreda do 2%, trgovina 3%, dok nema rasta u prometu nekretnina;

• Negativan neto izvoz (deficit razmene robe i usluga sa inostranstvom) smanjuje uče-šće u BDP-u na 15,5%;

• Potrošnja realno blago opada, a fiksne investicije bile bi blizu stagnacije; • Saldo priliva i odliva dugoročnih kredita bilo bi negativan oko 0,9 do 1 milijardu

evra, a ukupan kreditni saldo negativan za oko 450 miliona evra, zahvaljujući pozi-tivnom, iako smanjenom saldu trgovinskih kredita;

• Smanjenje deviznih rezervi za više od 1,5 milijardi evra – pod pretpostavkom prili-va SDI kao u 2011. (DELEZ),

• Inflacija bi se kretala oko 5%, ali realna deprecijacija dinara bila bi oko 7%.

Tim časopisa MAT

8

2. Faktori narušavanja Strategije razvoja i njegovu moguću dinamike

Pažljivije sagledavanje nemogućnosti ostvarivanja razvojne strategije ukazuje da je na-rušavaju de grupe faktora: ekonomska politika i sistemsko prilagođavanje u zemlji (do-maći faktori), kao i razvoj (sistema i ukupne situacije) u svetu i našem užem okruženju (faktori iz kruženja)

2.1.Prviskupfaktora–domaćifaktori:Ključna je transformacija i stabilizacija fiskalnogsistema kako bi on bio održiv i dove-den u svoju funkciju. Ovde se samo ukratko nabrajaju domaći faktori presudni za budući razvoj, dok se na kraju ovog rada4 neki tretiraju nešto detaljnije. Ti faktori su:

• Penzijski sistem - postepeno razdvajanje od budžeta i njegova održivost, kao i veza sa javno-privatnim partnerstvom;

• Javno-privatno partnerstvo u kontekstu privlačenja kapitala za ključne (pre svega infrastrukturne) investicije, te u kontekstu podizanja efikasnosti u tim delatnostima;

• Investicioni uslovi - brzo svođenje broja i dužine procedura do prihvatljivog proseč-nog evropskog proseka (vezani i sa bitnim smanjivanjem birokratskog aparata, koji je prirodna kočnica ovom procesu); građevinsko zemljište; koncesije;

• Restitucija - kočenje investicija zbog raspetljavanja naslednih i, uopšte, vlasničkih prava;

• Agrarna politika, uključujući i pitanje vlasništva nad zemljištem, te pitanje subven-cija i politiku rezervi;

• Uspostavljanje održivih i podložnih kontroli normi fiskalnih ponašanja u lokalu.

U kontekstu pomenutuih faktora, pitanje fiskalnog ponašanja u lokalu zahteva posebno obrazloženje. Dug lokalne samouprave dinamično raste i, prema poslednjim raspoloži-vim podacima, premašuje vrednost od 2% BDP-a. Na dan 30.6.2011. ukupna zaduženost lokalne uprave iznosila je 63,97 milijardi dinara. Grad Beograd, zajedno sa gradskim opštinama, u tome je imao udeo od 73,1%.

Eksplozivan rast zaduženosti Beograda (sredinom 2011. dug Grada iznosio je 46,6 mili-jardi dinara ili 78% tekućih prihoda koje je grad ostvario u prethodnoj budžetskoj godi-ni) u suštini je i primorao Ministarstvo finansija da predloži Skupštini Republike Srbije izmenu Zakona o javnom dugu u kome je ranije definisano da ukupni neotplaćeni dugovi ne mogu preći 50% tekućih prihoda iz prethodne budžetske godine. Lokalne uprave su na taj način oslobođene limita za zaduživanje ukoliko je ono dugoročno i u svrhu kapi-talnog investiranja.

U uslovima kada je javni dug probija, ili preti da probije granice propisane fiskalnim pravilima (45% BDP-a), potrebno je utvrditi mehanizme kojima će se ograničiti zaduži-vanje lokalne samouprave. Ovo je naročito bitno kada se uzme u obzir da je nedavnim zakonskim i regulatornim promenama (u oblasti javne svojine i municipalnih obveznica) omogućeno više i lakše zaduživanje lokalne samouprave.

4 Poglavlje: 5. Zaključak


9

Pored navedenih faktora, mora se obezbediti privredni rast zasnovan na razvoju proi-zvodnje razmenljivih dobara. Taj će rast biti u svakom slučaju redukovan u odnosu na proporcije sadržane u „ Postkriznom modelu ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020.“

Alternativni pristupi razvojnoj politici zavise sada od procena razvoja (privrednog rasta i strukture tražnje) u užem i širem okruženju, uključujući i revizije tih procena.

2.2.Drugiskupfaktora–okruženjePerformanse svetske privrede u 2011. i izgledi za 2012. pogoršavani su tokom 2011. godine. Međunarodni monetarni fond je u poslednjem raspoloživom pregledu svetske privrede (iz oktobra 2011) korigovao naniže svoje prethodne procene o rastu za 2011. i 2012. godinu (iz juna 2011). U tabeli 1. se može videti da su, prvo, u svim posmatranim državama/regionima revidirane naniže stope rasta u 2011. i 2012. godini i, drugo, pred-viđa se usporavanje privrednog rasta u svetu (projektovane stope rasta u 2012. niže su od rasta u 2011. godini). Kada je region Centralne i Istočne Evrope u pitanju, korekcija projektovane stope rasta u 2011. je među najvećim. Pored toga, predviđa se da će ovaj region u 2012. godini, u odnosu na 2011, pretrpeti najveći pad BDP-a.

Tabela 1.Projekcije privrednog rasta u 2011. i 2012. u različitim državama/regionima sveta

(realni rast BDP-a, %)

Projekcije rasta (iz septembra 2011)

Razlika u odnosu na prethodnu projekciju

(iz juna 2011)2011. 2012. 2011. 2012.

Svet 4,0 4,0 -0,3 -0,5SAD 1,5 1,8 -1,0 -0,9Evrozona 1,6 1,1 -0,4 -0,6 Nemačka 2,7 1,3 -0,5 -0,7 Francuska 1,7 1,4 -0,4 -0,5 Italija 0,6 0,3 -0,4 -1,0 Španija 0,8 1,1 0,0 -0,5Centralna i Istočna Evropa 4,3 2,7 -1,0 -0,5Rusija 4,3 4,1 -0,5 -0,4Kina 9,5 9,0 -0,1 -0,5Indija 7,8 7,5 -0,4 -0,3Brazil 3,8 3,6 -0,3 0,0Meksiko 3,8 3,6 -0,9 -0,4

Izvor: IMF, World Economic Outlook, različiti brojevi

Iz regionalnog pregleda Međunarodnog monetarnog fonda za Evropu mogu se sagledati projektovane stope rasta u 2011. i 2012. godini za države našeg regiona. Primećuje se da su između dva izveštaja gotovo sve stope rasta revidirane nadole i da se uglavnom u 2012. očekuje sporiji rast nego u 2011. Treba imati u vidu da će se u sledećem izveštaju

Tim časopisa MAT

10

MMF-a projektovane stope rasta u 2011. i 2012. godini izvesno dalje pogoršati (za Srbiju je u međuvremenu projektovana stopa rasta za 2012. prepolovljena, sa 3,0% na 1,5% i ova ocena će biti dostupna u sledećem regionalnom izveštaju MMF-a).

Tabela 2.Projekcije privrednog rasta u 2011. i 2012. u manje razvijenim državama Evrope

(realni rast BDP-a, %)

Projekcije rasta (iz oktobra 2011)

Razlika u odnosu na prethodnu projekciju (iz

maja 2011)2011. 2012. 2011. 2012.

Bugarska 2,5 3,0 -0,5 -0,5Mađarska 1,8 1,7 -1,0 -1,1Letonija 4,0 3,0 0,7 -1,0Litvanija 6,0 3,4 1,4 0,4Poljska 3,8 3,0 0,0 -0,6Rumunija 1,5 3,5 0,0 -0,9Albanija 2,5 3,5 -0,9 -0,1Bosna i Hercegovina 2,2 3,0 0,0 -1,0Hrvatska 0,8 1,8 -0,5 0,0Makedonija 3,0 3,7 -1,5 0,0Crna Gora 2,0 3,5 0,0 0,0Srbija 2,0 3,0 -1,0 -2,0

Izvor: IMF, Regional Economic Outlook - Europe, različiti brojevi

Iz prethodnog svetskog i regionalnog pregleda može se zaključiti da je oporavak svetske privrede u 2011. bio skromniji nego što se očekivalo čak i sredinom 2011. godine. Pro-jekcije i prognoze rasta su, prema tome, nesigurne. U pogledu rasta u 2012. godini jedino je izvesno da će on biti još sporiji nego u 2011. godini. Posebno će biti pogođen region Centralne i Istočne Evrope, pošto je jasno da prvobitno projektovane solidne stope rasta u 2012. neće biti ni približno ostvarene.

Privredni rast država Centralne i Istočne Evrope, pa i Srbije, u 2012. godini zavisiće u velikoj meri od rasta u Zapadnoj Evropi. Eventualni poremećaji u Zapadnoj Evropi mo-gli bi da se preliju u Srbiju i zemlje okruženja preko trgovinskog kanala (manji izvoz u razvijene zemlje Evrope) i finansijskog kanala (manji priliv kapitala, pa čak i neto odliv kapitala). Države našeg regiona suočavaju se sa izuzetno visokim procentom problema-tičnih potraživanja (Srbija je među rekorderima), što može ugroziti stabilnost finansij-skog sektora i usporiti kreditnu aktivnost banaka.

Globalna ekonomija se u 2012. suočava sa brojnim rizicima. Glavni rizici su evropska dužnička kriza i slab rast u SAD. Potencijalni, za sada malo verovatni, rizici za svet-sku privredu jesu i raspad evrozone i dramatično usporavanje rasta u Kini. Pored toga, agresivnija monetarna politika iz prethodnih nekoliko godina može dovesti do visokog porasta cena (pa i stvaranja „balona“) na tržištima hartija od vrednosti. Moguće su i tenzije u vezi s manipulacijama kursevima i jačanje spoljnotrgovinskog protekcionizma.


11

3. Razvoj posle 2012.

Svi pomenuti nalazi i analize govore da bi se od strane nosilaca ekonomske politike morali projektovati tzv. “izlazni scenariji” u zavisnosti od toka krize u evropskom i svetskom okruženju, kao i razvojnog ili kratkoročnog socijalnog usmerenja u domaćoj ekonomskoj politici

3.1.OkriziuevropskomisvetskomokruženjuSituacija u svetskoj privredi nakon 2012. godine biće veoma neizvesna. Stiče se utisak da se u relevantnim institucijama stihijski projektuje nešto brži privredni rast od 2013. godine. Čak i oni koji su sada pesimistični (EIU u 2012. predviđa pad u evrozoni u 2012, pregled dat u tabeli), nakon loše 2012. očekuju bolju situaciju u sledećim godinama. Traži se odgovor na pitanje da li je to moguće već u 2012. godini, pošto bi održavanje stabilnosti i kakvog-takvog rasta u ovoj godini predstavljalo dobru osnovu za postepeno ubrzavanje dinamike rasta i dalje rešavanje problema javnih finansija država sveta na srednji rok.

Tabela 3.Procene rasta BDP-a izabranih zemalja (%)

2012. 2013. 2014. 2015. 2016.Svet 2,0 2,7 2,9 3,0 3,0SAD 1,3 1,8 2,2 2,3 2,3Japan 2,2 1,3 1,3 1,4 1,4Evro zona -1,2 0,6 1,4 1,3 1,7Kina 8,2 8,5 8,0 8,0 8,0

Izvor: Economist Intelligence Unit

Imajući u vidu stanje i perspektive u svetskoj privredi, proizlazi da je u ovom trenutku optimalno projektovati umerene stope rasta privrede Srbije u budućem petogodišnjem periodu. Prosečna stopa rasta iz prvobitnog modela razvoja od 6% do 2020. godine sada se čini neostvarivom, pa bi prosečni realni rast od 4% sada izgledao kao gornja granica.

Ostvarivanje tog optimističkog scenarija pretpostavlja da Evropa i svet izlaze iz recesije do kraja 2012. godine, da se zadržavaju stabilnost i rast u svetu i, pre svega, u evrozoni. To bi značilo da evrozona, prvo, izbegne katastrofalne scenarije raspada, drugo, ostvari održivost javnih finansija uz normalno funkcionisanje finansijskih tržišta i, treće, iz-begne recesiju u 2012. godini i postigne privredni rast u 2011. i sledeće dve godine od 1,5-2%. Optimistički scenario, dalje, podrazumeva da se ne efektuiraju drugi rizici u svetskoj privredi, kao što su neodrživost javnih finansija ili mogući novi finansijski po-tresi u SAD i Kini.

Međutim, ovu pretpostavku treba usvojiti sa određenom rezervom, pre svega zbog još nejasne situacije u finansijskom, odnosno bankarskom sektoru.

Tim časopisa MAT

12

3.2.NekeposlediceubrzanogpovećanjakapitalneadekvatnostibanakaEU nabankarstvoiprivreduzemaljaJugoistočneEvrope

Jedan od glavnih problema koje je otkrila aktuelna kriza jeste i visok odnos obaveza prema kapitalu (leveridž) globalnog i posebno evropskog bankarstva. Sposobnost po-jedinačnih banaka i bankarskih sistema da amortizuju šokove je, globalno, dramatično niska. Globalna regulatorna reakcija na ovaj problem jeste formulisanje Bazel III stan-darda, koji je, u horizontu do 2019. godine trebalo da podigne nivo kapitalne adekvat-nosti osnovnog kapitala (eng. Tier 1 Capital Ratio) na 9% aktive ponderisane rizikom.

Kriza javnog duga u zemljama Evropske Unije ubrzala je proces primene novih pravila. Naime, 26. oktobra 2011. godine Evropski savet je doneo odluku da se koeficijent kapi-talne adekvatnosti grupe sistemski važnih banaka Evropske unije uveća na 9% do 30. juna 2012. godine. Evropsko regulatorno telo za bankarstvo (The European Banking Authority – EBA) je 8. decembra 2011. godine objavilo formalne preporuke i konačne podatke o potrebnim sredstvima za dokapitalizaciju Ukupni dodatni kapital je definisan na nivou od 114,7 milijardi evra.5

Kakve će biti posledice odluke EBA na ponašanje evropskih banaka u Srbiji i zemljama Jugoistočne Evrope (nadalje, skraćeno, JIE)? Pitanje je relevantno jer u većini zemalja JIE dominaciju, u smislu veličine tržišnog učešća, imaju banke iz zemalja poput Grčke, Italije, Austrije i Kipra, kojima je potreban veliki dodatni kapital. Iz Tabele 4. može se videti da dodatni kapital potreban bankama iz navedene četiri zemlje predstavlja 46% ukupnog osnovnog kapitala koji nedostaje u zemljama Evropske Unije.

Tabela 4.Nedostajući kapital banaka, po zemljama (u milionima evra)

Zemlja Vrednost (mil. evra)Austrija 3.923Belgija 6.313Kipar 3.531Nemačka 13.107Estonija 26.170Francuska 7.324Grčka 30.000Italija 15.366Holandija 159Norveška 1.520Portugalija 6.950Slovenija 320Ukupno 114.685

Izvor: EBA Press Release. 8th December. 2011.

5 EBA Press Release, 8th December, 2011.


13

(1) Tri moguće osnovne strategije prilagođavanja banaka novim kapitalnim zahtevima

Trenutne vrednosti pokazatelja kapitalne adekvatnosti u EU se znatno razlikuju od ze-mlje do zemlje. Naravno. unutar nacionalnih bankarskih sistema postoji značajan varija-bilitet vrednosti ovog pokazatelja. Stres test od jula 2010. godine dao je samo delimične nalaze o njegovoj vrednosti. Neizvestan je ostao kvalitet kapitala. meren učešćem akci-onarskog i srodnog kapitala u ukupnom kapitalu. Nedostupnost potpunih informacija o nivou 1 kapitalne adekvatnosti (koji se definiše kao odnos akcionarskog kapitala i uku-pne aktive ponderisane rizikom) ograničava pouzdanost procenjivanja. Prema raspoloži-vim podacima. na samom početku krize. krajem 2008. godine. agregatna vrednost ovog koeficijenta je varirala od minimalnih 6.91% procenata za Italiju, do maksimalnih 15% za Maltu.6 Realistično je pretpostaviti da je vrednost ovog indikatora tokom poslednje godine smanjena. U opisanim uslovima su. na različitim nivoima realističnosti. moguće tri osnovne strategija povećanja kapitalne adekvatnosti.7

Strategija 1. Uvećanje kamatne marže kroz povećanje kreditnih (aktivnih) kamatnih stopa radi uvećanja i kasnijeg reinvestiranja neto profita.

Strategija 2 . Uvećanje osnovnog kapitala emisijom novih akcija uz zadržavanje postoje-će strukture aktive. Ova strategija je povezana sa strategijom 1 utoliko što bi povećanje kamatne marže uvećavalo neto profit na očekivanu vrednost akcija banaka. Skraćivanje perioda prilagođavanja bitno utiče na realističnost obe ove strategije.

Strategija 3. Smanjivanje aktive, posebno rizične, što bi pri održavanju sadašnjeg nivoa osnovnog kapitala vodilo smanjivanju izloženosti rizicima i povećanju vrednosti koefi-cijenta kapitalne adekvatnosti na zahtevani nivo.

Strategije 1 i 2, kao što je već rečeno, imaju za nužnu pretpostavku relativno dug period implementacije. Primena ovih strategija bi, nadalje, imala za posledicu povećanje troš-kova kapitala za banke (u smislu uvećanja zahtevane stope prinosa) ali i za preduzeća. Za razliku od njih, strategija 3 se može realizovati u relativno kratkom roku, što će ve-rovatno biti glavni kriterijum izbora strategija i njihovih kombinacija. Ukoliko je period prilagođavanja relativno dug, kao što je bilo predviđeno osnovnom formulacijom Bazel III standarda, banke imaju mogućnost primene prve dve strategije ili njihove kombi-nacije. Skraćivanje perioda prilagođavanja u radikalnom slučaju isključuje postepeno povećavanje nivoa kapitalne adekvatnosti kao koncept i dovodi banke u situaciju bez iz-bora: smanjivanje aktive. posebno rizične (kontrakcija bilansne sume) ili, u optimističkoj varijanti ishoda, smanjivanje ponude kredita, posebno rizičnim klijentima (smanjivanje prirasta bilansne sume).

Ukoliko banke imaju dovoljan nivo osnovnog kapitala i dovoljan nivo rezervi za kredit-ne rizike one mogu nastaviti uvećanje bilansne sume ali, definitivno, po nižim stopama rasta nego pre ove regulative. Kombinacija druge i treće strategije bi imala za ishod izbegavanje redukcije aktive banaka ukoliko troškovi dodatnog kapitala budu relativno 6 Podaci Evropske centralne banke i Nomura Emerging Markets Research, EEMEA Region View, 04

November 2011.7 Videti detaljnije u Benedicta Marzinotto and Jörg Rocholl, The Unequal Effect Of New Banking Rules in

Europe, Bruegel Policy Contribution Issue, 2010/10 October 2010

Tim časopisa MAT

14

niski. Konsekventno, ova kombinacija strategija može biti realistična ukoliko se dodat-ni kapital obezbedi iz (relativno jeftinih) javnih izvora. Realistično je pretpostaviti da će banke razvijati sopstvene strategije. Samo u slučajevima nemogućnosti pribavljanja osnovnog kapitala do zahtevanog nivoa biće primenjene oštre strategije redukcije akti-ve. Nisko verovatna jeste i strategija 2, osim ako se ne dogodi masivna nacionalizacija velikih evropskih banaka.

Uvećanje kamatnih marži radi povećanja kapaciteta reinvestiranja neto dobiti banaka može pojačati pritisak na investicione aktivnosti u realnom sektoru. Interne stope pri-nosa novih investicionih projekata ostaju, u ovim uslovima, ispod troškova njihovog finansiranja. Troškovi finansiranja obrtnog kapitala se takođe uvećavaju. U osnovi, ova čista strategija ima za rezultat zaustavljanje investicija i smanjivanje buduće stope rasta BDP-a.

Treća strategija ima najteže makroekonomske i mikroekonomske posledice. Realni sek-tor ne samo što odlaže investicije nego i tekuću aktivnost. Razlog za to je nemogućnost i/ili visoka cena finansiranja obrtnog kapitala. Posledice su smanjivanje BDP-a i stope zaposlenosti.

U radikalnijoj varijanti, tj. u slučaju smanjivanja stoka postojećih kredita, odnosno kon-trakcije bilansne sume u kratkom roku – ova strategija može generisati snažne makroe-konomske šokove. Procena uticaja mogućih promena u ponašanju banaka zemalja EU na bankarstvo zemalja Jugoistočne Evrope zavisi ne samo od izbora dominantne strategije nego i od osobina njihovih nacionalnih bankarskih sistema.

(2) Visok nivo finansijske zavisnosti od inostranstva i problem naglog zaustavljanja priliva kapitala

Veliki problem svih bankarskih sistema JIE, koji je nastao tokom perioda kreditne ek-spanzije, jeste visoka zavisnost od uvozne štednje. Odnos plasiranih kredita i domaće depozitne baze, tj. vrednost odnosa datih kredita i primljenih depozita, nepovoljan je. Iako postoje značajne razlike između pojedinačnih zemalja, eksterni krediti realizovani preko inostranih banaka imaju dominantnu ulogu u finansiranju kreditne ekspanzije. Vi-soka eksterna zavisnost nacionalnih bankarskih sistema se u uslovima smanjenog priliva manifestuje kroz smanjivanje neto inostrane aktive (Tabela 5). Naglo smanjivanje neto inostrane aktive sadrži potencijal aktiviranja šoka, koji bi mogao brzo aktivirati proble-me spoljne likvidnosti ovih zemalja i, konsekventno, brzu deprecijaciju lokalnih valuta. Ovaj proces bi ubrzao rast kreditnog rizika i potrebe za novim kapitalom.


15

Tabela 5.Promene neto inostrane aktive banaka u Jugoistočnoj Evropi

(u procentima BDP-a)2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010.

Albanija 9.4 8.8 8.2 6.3 0.5 2.6 7.0BiH –4.7 –8.5 –8.8 –7.4 –13.0 –11.6 –8.0Hrvatska –7.3 –11.9 12.5 –5.9 –7.7 –9.3 –10.9Makedonija 9.7 7.9 7.1 4.0 0.0 0.4 –0.2Crna Gora –1.1 2.3 –1.4 –17.0 –32.6 –23.9 –17.6Srbiјa –1.3 –7.4 –12.8 –8.3 –8.5 –12.4 –12.9

Izvori: IMF. International Financial Statistics and World Economic Outlook database (September 2011). Emidio Cocozza. Andrea Colabella. and Francesco Spadafor. The Impact of the Global Crisis on South-Ea-stern Europe. IMF Working Paper. WP/11/300 .

Ovaj problem je registrovan na samom početku kriznog procesa sredinom 2008. go-dine. Tada se grupa zemalja JIE suočila sa visokim rizikom iznenadnog zaustavljanja ili reverzije finansijskih tokova. Pošto su bankarski sistemi ove grupe zemalja pod do-minacijom zapadnoevropskih banaka, na vreme je postignut sporazum lokalnih vlada i banaka koje imaju svoje subsidijare na ovim tržištima, a koji je smanjio rizik odliva finansijske imovine. Ovaj aranžman (European Bank Coordination Initiative – EBCI), poznat i kao Bečka inicijativa je, uz posredovanje MMF-a, imao za rezultat održavanje nivoa izloženosti banaka na nivou koji je jednak ili veći od onog na kraju 2008. godine. Ovaj aranžman je, u horizontu od dve godine, bio uspešan. Produženja rokova dospelih kredita su sprečila odliv resursa sa tržišta JIE. Aranžman je imao posebno pozitivne efekte na bankarske sisteme Srbije i Bosne i Hercegovine. U nekim zemljama je regi-strovan čak i dodatni priliv kapitala, tako da je poremećaj velikih razmera, koji je pretio celom regionu, bio sprečen.

(3) Visok nivo evroizacije i rizici prelivanja valutnog u kreditni rizik

Bankarski sistemi svih zemalja JIE su duboko evroizovani. Iako je, posle perioda visoke inflacije i nestabilnosti, transakciona evroizacija (upotreba inostrane valute u razmeni) smanjena, tzv. finansijska evroizacija (udeo inostrane valute u aktivi i pasivi) je ostala vrlo duboka. Rezistentnost ove dve vrste evroizacija je poledica beznadežno dubokog deficita štednje koji postoji u ovim zemljama. Naime, inostrane banke uvoze štednju denominovanu u evru. Konverzija ovih stokova u kredite denominovane u lokalnim va-lutama ima za posledicu uvećanje kreditne kamatne stope za iznos premija na valutni rizik. Realistično je pretpostaviti da bi brza i represivna deevroizacija znatno uvećala prosečan nivo kamatnih stopa i promenila uslove konkurencije na tržištima tih zemalja.

Dominacija inostranih banaka na tržištu kredita zemalja JIE nametnula je i dominantan obrazac zaštite od valutnog rizika. Inostrane banke su bile u mogućnosti da prevaljuju valutni rizik na zajmoprimce a da u isto vreme održavaju valutnu ravnotežu u svojim bilansima. Na taj način je pri svakoj snažnijoj deprecijaciji lokalnih valuta rizik devi-znog kursa prelivan u kreditni rizik jer su lokalni zajmoprimci većinu svojih prihoda ostvarivali u tim valutama. U sadašnjim uslovima, kada je pasiva bilansa stanja ban-

Tim časopisa MAT

16

karskih sistema zemalja JIE dominantno denominovana u evrima, prostor deevroizacije je ograničen a rizik prelivanja valutnog u kreditni rizik vrlo visok. Ovaj drugi rizik će se uvećavati brže usled nepovoljne sektorske strukture plasmana banaka. Naime, veliki deo plasmana nastalih u prethodnoj deceniji je alociran u tzv. nerazmenskim sektorima privrede, pre svih u sektorima usluga i nekretnina. Prihodi zajmoprimaca iz sektora usluga, na primer, dominantno su u lokalnim valutama. Deprecijacija lokalnih valuta uvećava kreditni rizik ovih zajmoprimaca nadproporcionalno brže zbog nepovoljne va-lutne strukture njihovih bilansa stanja.

Problem se može dramatizovati do visokih razmera u okolnostima zaustavljanja priliva kapitala. Deprecijacijski pritisci će se uvećati, dok će tražnja za devizama, osim uobiča-jenih izvora, imati i dodatni snažan generator. Naime, ukoliko inostrane banke primene strategiju smanjivanja aktive kao osnovu prilagođavanja novim kapitalnim zahtevima, velike bilansne pozicije (krediti denominovani u evrima i indeksirani krediti) će se kon-vertovati u inostranu valutu. Povlačenje ove imovine u inostranstvo će dodatno ubrza-vati deprecijaciju. Raspoložive devizne rezerve centralnih banaka su relativno male u odnosu na vrednost ovih pozicija u bilansima banaka. Usled toga, devizne rezerve će se brzo smanjivati (što se registrovalo i u epizodama deprecijacije nacionalnih valuta to-kom 2009. i 2010. godine). Lokalne valute će u tim uslovima ubrzano deprecirati, valutni rizik će uvećavati, kreditni rizik će kao posledica rasti, dok će se kapitalna adekvatnost banaka smanjivati.

U takvim okolnostima je moguće očekivati formiranje spirale brzog pogoršanja stanja sa sledećim bitnim elementima: brza deprecijacija, aktiviranje mehanizma prenosa de-precijacije na inflaciju, brzi rast kreditnih rizika i, konsekventno, uvećanje potreba za dodatnim kapitalom.

(4) Neke aktuelne i neke moguće reakcije regulatornih telaEBA je nedvosmisleno identifikovala da će skraćivanje rokova prilagođavanja biti ozbilj-na prepreka održavanju kreditne aktivnosti banaka. Uprkos ovoj dijagnozi, odluka da se preduzme mera ubrzanog uvećavanja kapitalne adekvatnosti banaka jeste „…deo širokih napora obnavljanja poverenja u bankarski sistem EU...“8 Nacionalna regulatorna tela i EBA će se truditi da realizuju mere koje će obezbediti zadovoljenje zahteva odražavanja nivoa kreditne aktivnosti banaka prema realnom sektoru privrede.9 Iz ovog iskaza sledi da se očekuje smanjivanje ponude kredita u periodu prilagođavanja i neposredno posle juna 2012. godine. EBA i nacionalna regulatorna tela će možda i uspeti u nameri da se deklarisani cilj održi. Ostaje otvoreno pitanje da li će se ovaj cilj ostvariti u zemljama JIE.

Realističan odgovor na ovo pitanje je verovatno odrečan, jer se zemlje JIE, osim rizika redukcije ponude kredita, suočavaju i sa dva dodatna velika rizika: trenutnim zaustav-ljanjem priliva kapitala i aktiviranjem reversnog finansijskog toka. Gotovo sve zemlje JIE su izložene ovim rizicima. Ne razmatrajući trenutno moguće posledice smanjivanja

8 EBA Press Release, 8th December, 2011.9 Videti detaljnije u EBA Press Release, 8th December, 2011.


17

ponude kredita realnom sektoru, dajemo pregled mogućih reakcija na rizik zaustavljanja kapitalnih priliva u ovaj region.

Prva aktuelna reakcija na rizike ubrzanog povećavanja kapitalne adekvatnosti i smanji-vanja leveridža u evropskom bankarstvu jeste nedavno obelodanjena EBRD-ova inici-jativa za postizanje novog Bečkog sporazuma (tzv. Vienna 2.0). Glavni rezultat prvog aranžmana je, kako što je rečeno, bio smanjivanje rizika povlačenja kapitala iz ove grupe zemalja, što je smanjilo verovatnoću pojave šokova u njihovim finansijskim sistemima. Novi aranžman bi trebalo da zadrži osnovne ciljeve prvog, tj. da spreči nagli odliv finan-sijske imovine iz zemalja JIE.

Pri procenjivanju verovatnoće postizanja i dužine trajanja novog Bečkog sporazuma va-lja imati u vidu rizike sa kojima su suočene zemlje primaoci kapitala tokom poslednjeg talasa krize javnog duga. Problem koji je ostao nerešen prvim sporazumom jeste dugo-ročna perspektiva rasta kreditne aktivnosti banaka u ovom regionu. Rezultati ostvareni tokom gotovo tri godine trajanja ovog aranžmana nisu zadovoljavajući za banke iz ze-malja porekla. Glavni argument u korist ove procene jesu visoki i rastući kreditni rizici u većini zemalja iz ove grupe. Stope prinosa na investirani kapital su u većini zemalja relativno niske. Potencijal rasta bankarske delatnosti je u većini zemalja - sa izuzetkom Rusije, Poljske i Turske - dramatično smanjen. Samim tim bi svaki novi Bečki sporazum zahtevao neke mehanizme kompenzacije potencijalnih rizika i gubitaka koje bi banke iz EU mogle pretrpeti u slučaju održavanja istog nivoa izloženosti ovim tržištima. Vero-vatnoća postizanja novog Bečkog sporazuma u suštini zavisi od mogućnosti Evropske Unije da obezbedi potreban iznos za dokapitalizaciju banaka do traženog nivoa.

Druga grupa regulatornih reakcija se može očekivati na nacionalnom nivou. Prvi tip reakcije nacionalnih monetarnih politika može biti podizanje referentnih (regulatornih) kamatnih stopa koje bi trebalo da spreče bekstvo kapitala, a time i deprecijaciju nacio-nalnih valuta. Tako bi se u suštini podržala strategija povećavanja kamatne marže, što bi uz uobičajena ograničenja repatrijacije profita iz banaka subsidijara moglo uvećati njihovu kapitalnu adekvatnost. Na ove mere banke mogu aktivirati mehanizme doka-pitalizacije matica od strane banaka subsidijara, preko mehanizma internih transfernih cena kredita i depozita. (Ove pojave su već registrovane u nekim zemljama JIE.) Uve-ćanje regulatornih kamatnih stopa će biti realistično pa čak i nužno ukoliko se aktivira reverzni proces odliva kapitala. Ove mere centralnih banaka bi mogle da prate i značaj-nije intervencije centralnih banaka na nacionalnim valutnim tržištima sa istim ciljem. Ukoliko bi bekstvo kapitala dominiralo ovim procesom, rizik destabilizacije i brzog smanjivanja deviznih rezervi bi se uvećavao. Glavni razlog je velika nesrazmera evro denominovanih i indeksiranih kredita u odnosu na veličinu deviznih rezervi. Ukoliko bi se reverzni proces značajno ubrzao, devizne rezerve će se još brže smanjivati. Suprotni efekat bi bilo povlačenje pojedinačnih banaka kroz mehanizam delimične prodaje kapi-tala ili celih banaka subsidijara.

Drugi mogući tip reakcije na nacionalnom nivou jeste instaliranje novih mehanizama kontrole tokova kapitala. Ova mere će se, verovatno, preduzimati tek u krajnjoj nuždi, odnosno tek ukoliko se aktiviraju značajniji reverzni tokovi kapitala koji bi ugrožavali finansijsku stabilnost. Jedan od mogućih događaja koji mogu isprovocirati ovu vrstu reakcije jeste primećena rekapitalizacija matičnih banaka od strane njihovih subsidijara.

Tim časopisa MAT

18

Kontrola tokova kapitala je, u principu, efikasna samo na kratak rok, dok na srednji i dugi rok deluje suprotno jer ograničava potencijalni dotok kapitala u budućnosti.

Treća moguća reakcija nacionalne kontrolne sfere može biti nacionalizacija pojedinih komponenti aktive banaka. Naime, državne ili paradržavne finansijske institucije bi ku-povale neke komponente aktive komercijalnih banaka. U sadašnjim okolnostima ovo je malo verovatna opcija, jer zemlje Jugoistočne Evrope nemaju dovoljan fiskalni kapacitet za ove vrste operacija. Realističnost ove opcije se uvećava ukoliko bi ona bila podržana i finansirana od strane MMF-a, Evropske investicione banke ili Stabilizacionog fonda EU.

4. Razvojne opcije

Elementarne napomene od kojih se polazi su da (a) svaki izlazni scenario mora prevazići potencijalnu krizu duga, (b) krizu spoljne likvidnosti i stabilnosti, (c) mora potencira-ti dinamiku investicija i zapošljavanja, sa osloncem na unutrašnje fizičke i finansijske resurse, sa ograničenim finansijskim resursima u svakom slučaju. Naime, ne može se računati na umereno skup strani kapital dok se ne sprovedu najvažnije reforme i ne us-postavi funkcionalna država.

Pri tome je moguć veliki broj (poželjnih i nepoželjnih) razvojnih opcija. Neke od njih navode se u nastavku i obrazlažu u zaključnom delu.

A.KatastrofičniscenarioOvaj scenario je izvestan u uslovima: inercije dosadašnjih ekonomskih politika, i stanja javnog sektora i privredno-sistemskog ambijenta, kao i pokrivanja budžetskog i spolj-notrgovinskog deficita zaduživanjem.

Rezultat bi bio kriza eksterne likvidnosti i nemogućnost servisiranja javnog duga do kraja prve polovine tekuće decenije.

B.ProsocijalniscenarioOvaj scenario podrazumeva (1) prosečan rast BDP-a 2013-2015. od oko 3%, (2) rast potrošnje između 2% i 2,5% godišnje (neodložna prednost standardu u upotrebi BDP-a), (3) udeo FDI u BDP-u oko 3% godišnje. Rezultat bi bio rast investicija do 2% godišnje, ali bez razvoja. To takođe podrazumeva pad deviznih rezervi za blizu 5 mlrd. evra, (sa mogućom kompenzacijom u vidu jake deprecijacije i inflacije.

Posledica ovog scenarija je neophodnost donošenja stabilizacionog programa i usporava-nje privrednog rasta posle 2015. godine.

C.OptimističniscenarioPretpostavke za ovaj scenario su da:

• Evropa i svet izlaze iz recesije do kraja 2012. • Finansijski sektor u Srbiji ostaje stabilan, tako bi u kritičnom periodu 2012-2014. deo

deviznih rezervi bio upotrebljen za pokrivanje platno-bilansnog deficita, a smanjeni


19

nivo deviznih rezervi (do šestomesečnog uvoza) ostane održiv. Pri tome kreditnu izloženost banaka (matica i subsidijara) prema privredi u istom periodu opredeljuje norma da je odobravanje novih dugoročnih kredita približno na nivou od oko ¾ dospelih glavnica na otplatu. Takođe je u ovom slučaju bitno da neto priliv stranih direktnih investicija ostaje i u narednim godinama na istom relativnom nivou kao u 2011, tj. oko 5% BDP-a.

Napominje se da je u 2011. nivo SDI relativno visok zahvaljujući pre svega prodaji MAXI trgovinskog lanca belgijskom DELEZE-u.

Posledice (nužna politika):

Udeo negativnog neto izvoza u 2012. i dalje pada na 15,5% BDP-a respektivno do 2015, po jedan procentni poen godišnje.

Potrošnja u 2013. bi stagnirala i do do 2015. ne bi prelašla rast od 1%, dok bi se državna potrošnja unekoliko redukovala zahvaljujući reformama u javnom sektoru. Na taj način investicije bi mogle imati rast potreban za održivost progresije stopa rasta BDP-a u pe-togodištu posle 2015.

Fiskalne projekcije i fiskalna konsolidacija zahtevaju reforme u javnom sektoru.

Ukupan rast zaposlenosti u periodu 2012-2020. iznosio bi oko 250 hiljada, pri čemu za-poslenost pada i u 2012. i u 2013, a od 2014. počinje značajnije da raste.

Stopa servisiranja duga se (sa 30% do 35% BDP tokom proteklih godina) u 2015. godini bi se spustila na (empirijsku) granicu održivosti od oko 25%.

Osnovni parametri razvoja u periodu 2011-2020:

• Prosečna stopa rasta BDP-a 2011-2020. bila bi 4% (umesto 6% u ranijem modelu) a u drugom petogodištu oko 5%;

• Prosečna stopa rasta potrošnje od 2,2% (u drugom petogodištu preko 3,8%), a po-trošnje domaćinstava 2,7% prosečno godišnje;

• Prosečna stopa rasta fiksnih investicija oko 8,5%, u periodu 2013-2016. 10% do 11% godišnje, a prosečni rast izvoza robe i usluga (u evrima) oko 11%, uvoza oko 9%

Tim časopisa MAT

20

Slika 4.Stope rasta ključnih razvojnih parametara Srbije (Scenario C)

D.Neoptimistični(realni)scenarioAko se pođe od pretpostavki da će kriza u Evropi trajati i nakon isteka 2012 i da će se zaustaviti proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji, nameće se jedan radikalni scenario koji zahteva ubrzane reforme i reprogram duga na bazi novog aranžmana sa MMF-om, slično kao 2002. godine.

Takav scenario podrazumeva: (1) radikalno prilagođavanje platnog bilansa, odnosno ubrzanu kontrakciju spoljnotrgovinskog i platnobilansnog deficita i promenu njegove strukture, (2) radikalnu i ubrzanu konsolidaciju javnih finansija zemlje, kako merama štednje na neinvesticionoj potrošnji, tako i poreskim instrumentima i preraspodelom poreskog tereta sa angažovanog rada i kapitala na imovinu, lične prihode i rentu, (3) fiskalna pravila koja bi se ururušila na održivosti duga i rapidnom rastu javnog duga, da bi se pri nižim stopama rasta finansirali budžetski i konsolidovani deficit.

To bi bio radikalan zaokret u strukturi upotrebe BDP-a i pre svega u strukturi rashoda budžeta, a mere koje dinamiziraju infrastrukturne i podsticajne investicije a ličnu i ko-lektivnu potrošnju svele bi se na nivo socijalne izdrživosti.

To svakako podrazumeva fiskalnu politiku sa određenim efektima egalitarizacije na određeni rok, sve dok dublji reformski zahvati ne dovedu do znatno efikasnije i racio-nalne države koja održivo i nedeficitarno može da alimentira bazične socijalne transfere.


21

5. Zaključak

U prethodnom tekstu sagledan je jedan „katastrofični scenario“ (scenario krize duga i urušavanja spoljne likvidnosti, destabilizacije i/ili izostanka potrebnih investicija za razvoj) Ovaj scenario je izvestan u uslovima inercije dosadašnjih ekonomskih politi-ka, koje su u najvećoj meri bile posledica nepostojanja nacionalne razvojne strategije u opštem smislu, pa i najvažnije posebne strategije reformi javnog sektora i privredno-sistemskog ambijenta, kao i inercije pokrivanja budžetskog i spoljnotrgovinskog deficita zaduživanjem. Zato se moraju projektovati „izlazni scenariji“ zavisno od toka krize u evropskom i svetskom okruženju.

Jedan optimistički scenario takođe je sagledan (u prethodnom odeljku) kao revidira-ni osnovni scenario razvoja iz „Postkriznog modela ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2010-2020“ ali su potrebni već navedeni uslovi za realizaciju. Oni su sagledani iz ugla okolnosti koje dominiraju u drugoj polovini 2011. i malo su verovatni u bližoj budućnosti (2012-2015).

To dalje sugeriše neophodnost razmatranja mogućeg izlaznog scenarija koji podrazume-va radikalnu promenu uslova, što znači uvođenje mera i reformi koje izvesno obezbeđuju prevazilaženje rizika destabilizacije i otvaranje prostora za investiranje i zapošljavanje koje donosi održiv rast.

Loša interpretacija ovog zaključka svodila bi se na to da rast treba podržati svim ras-položivim resursima (budžetskim stimulacijama zapošljavanja, subvencijama raznih oblika, poreskim protekcijama različitog oblika, pa čak i administrativnim merama u finansijskoj sferi za podršku likvidnosti i olakšanje tereta servisiranja duga). Šta više, pokretanje ciklusa investicija i zapošljavanja nije moguće bez neophodnih sveobuhvat-nih i povezanih reformi države i javnog sektora u celini, kojima se eliminišu generatori korupcije, neefikasnosti i nekonsolidovane javne potrošnje, bez čega nema kreiranja am-bijenta za investitore niti snižavanja rizika zemlje kao ključnog elementa cene kapitala.

Svaki ’“izlazni scenario“ mora prevazići potencijalnu krizu duga, spoljne likvidnosti i stabilnosti i istovremeno potencirati dinamiku investicija i zapošljavanja, sa osloncem na unutrašnje fizičke i finansijske resurse - sa ograničenim finansijskim resursima u sva-kom slučaju, jer razvoja i rasta na potrošačkoj privatizaciji i zaduživanju više nema, niti se može računati makar i na umereno skup strani kapital dok se ne sprovedu najvažnije reforme i uspostavi država i nezavisne institucije.

Tri su grupe osnovnih uslova od kojih zavise sigurnost i brzina oporavka kao i restrik-tivnost javnih finansija :

(1) Rizik zemlje kao osnovna komponenta cene kapitala (zbog neuređenosti države i ambijenta a još i više zbog granične zaduženosti od blizu 80% BDP-a). On neće padati ako se ne sprovedu radikalne reforme koje će, između ostalog, dovesti do konsolidacije javnih finansija i prestanka javnog zaduživanja. Brzina konsolidaci-je unekoliko zavisi od razvoja krize u evropskom i svetskom okruženju, mada ni najpovoljniji razvoj u tom okruženju ne eliminiše imperativ reformi i fiskalne kon-solidacije u relativno kratkom periodu. Radikalizam i širina mera zavise unekoliko

Tim časopisa MAT

22

od razvoja evropske i svetske krize, kako zbog posledica u trgovinskim tako i u finansijskim kanalima;

(2) Povećavanje danas nedovoljnog udela domaće štednje u jednom srednjoročnim pe-riodu. To se odnosi i na na državne resurse koji nisu samo finansijski (utilizacija državne imovine, prava i regulatornih funkcija). Potreban je simultani zaokret u mnogim segmentima istovremeno, pri čemu je bitan redosled poteza radi privreme-nih ubrzanih efekata potrebnih za predah i vremensko premošćenje uz istovremeno ubrzano plansko uvođenje sistemskih mera i regulative orijentisane na radikalnu reformu u javnom sektoru i strukturi ekonomije i tržišta;

(3) Priliv investicija i vremenski horizont oporavka i prebrođavanja opasnosti krize duga i spoljne likvidnosti. Ovi parametri bitno su uslovljeni razvojem evropske i svetske krize.

Međutim, kvantifikovani, optimistički scenario podrazumeva još i sledeće posebne uslo-ve:

(1) Evropa i svet izlaze iz recesije u 2012. Ova pretpostavka, prema događajima i indici-jama slabe uspešnosti evropskih napora da se savlada kriza suverenog duga u evro-zoni i prenošenje dužničke „zaraze“ kroz finansijski sektor nije verovatna. Naprotiv, sve se više zvanično prihvata teza da je kriza dugoročna i da će borba za izlazak iz krize sistema, finansijskog sektora i same monetarne unije i nakon recesije trajati godinama;

(2) Finansijski sektor u Srbiji ostaje stabilan, pa bi u kritičnom periodu 2012-2014. deo deviznih rezervi bio upotrebljen za pokrivanje platno-bilansnog deficita, a smanjeni nivo deviznih rezervi bio održiv. Ova pretpostavka zavisi od ozdravljenja evropskog finansijskog sektora i od njegove sposobnosti da ispuni sledeću pretpostavku o kre-ditnoj izloženosti prema srpskoj privredi, tj. od njegove mogućnosti da nastavi da refinansira zaduženu srpsku privredu;

(3) Kreditna izloženost banaka (matica i subsidijara) prema privredi, tj odobravanje no-vih dugoročnih kredita, je na nivou od oko ¾ dospelih glavnica na otplatu. Ova, kao i prethodna pretpostavka, u svetlu analize-pregleda procesa u evropskom bankar-skom sektoru10 nije verovatna. Naprotiv, preti novi šok, kao posledica mogućeg dra-stičnog bilansnog prilagođavanja evropskih banaka, koji može ugroziti i monetarnu i finansijsku stabilnost.;

(4) Priliv stranih direktnih investicija ostaje i u narednim godinama na istom relativ-nom nivou kao u 2011. tj. oko 5% BDP-a. Podsetićemo da je u 2011. nivo SDI relativ-no visok zahvaljujući pre svega prodaji MAXI trgovinskog lanca belgijskom DELE-ZE-u. A na početku 2012. investiciona averzija finansijera u svetu prema Evrozoni11 i Evropskoj uniji raste, a samim tim i prema njenoj periferiji.

(5) Lična potrošnja ostaje stagnantna, dok se državna potrošnja bitno redukuje zahva-ljujući reformama u javnom sektoru, a investicije imaju potrebni rast zbog održivosti progresije stopa rasta BDP-a u petogodištu posle 2015. Ukupan rast zaposlenosti u periodu 2012-2020. je 200-250 hiljada, pri čemu zaposlenost pada i u 2012. i u 2013, a od 2014. počinje značajnije da raste. Potencijalni rast zaposlenosti je gotovo pre-

10 Videti u ovom tekstu: 3.2. Neke posledice ubrzanog povećanja kapitalne adekvatnosti banaka Evropske Unije na bankarstvo i privredu zemalja Jugoistočne Evrope

11 Standard &Poors agencija je čak i jednoj Francuskoj po drugi put snizila kreditni rejting na AA (od prvobitnog AAA+) kao i većem broju zemalja Evrozone.


23

polovljen u odnosu na oko 400 hiljada prema prvobitnom pomenutom modelu rasta, odnosno osnovnom scenariju, zahvaljujući promeni uslova i očekivanih kretanja od maja 2010. do kraja 2011. u Srbiji i u okruženju;

(6) Stopa servisiranja duga pada u 2015. godini na empirijsku granicu održivosti od oko 25%. Ova pretpostavka podrazumeva visoke izvozne ciljeve u godinama koje dolaze, tako da se udeo izvoza roba i usluga popne sa nekih 35% BDP-a u 2010. na celih 50% u 2015. Kako stvari stoje, u drugoj polovini 2011. rast izvoza stagnira i, čak, blago usporava a recesione tendencije u evropskom okruženju sve su snažnije. Restriktivne mere u javnoj potrošnji u procesu konsolidacije evrozone, problemi strukture i konkurentnosti privrede u evrozoni i sve izvesnije radikalne reforme radi dalje konsolidacije i zadobijanja poverenja finansijskih tržišta, kao i prevladavanja recesije ne daju mnogo nade da bi srpski izvoz u godinama koje dolaze mogao da raste u potrebnoj meri na evropskim tržištima.

Ako se pretpostavi najgore, tj. trajanje te krize u Evropi i nakon isteka 2012. godine i zaustavljanje procesa pristupa Srbije Evropskoj uniji, tada se nameće jedan radikalni scenario koji zahteva ubrzane reforme i reprogram duga na bazi novog aranžmana sa MMF-om, slično kao 2002. godine.

Ovaj scenario podrazumeva:

(1) Radikalno prilagođavanje platnog bilansa, tj. ubrzanu kontrakciju spoljnotrgovin-skog i platnobilansnog deficita i promenu njegove strukture (uvoz intermedijarnih i kapitalnih, ali ne i potrošnih dobara u dosadašnjim proporcijama);

(2) Radikalnu i ubrzanu konsolidaciju javnih finansija (kako merama štednje na neinve-sticionoj potrošnji tako i poreskim instrumentima i preraspodelom poreskog tereta sa angažovanog rada i kapitala na imovinu, lične prihode i rentu na neutralizovani prostor za svrhe ekonomske aktivnosti koja donosi radna mesta) - a ne kao što je projektovano fiskalnim pravilima, koja se ruše na održivosti duga i rapidnom rastu javnog duga da bi se pri nižim stopama rasta (nižim od 4%) finansirali budžetski i konsolidovani deficit,

(3) Radikalan zaokret u strukturi upotrebe BDP-a i, pre svega, u strukturi rashoda budžeta, tj- mere koje dinamiziraju infrastrukturne i podsticajne investicije a ličnu i kolektivnu potrošnju svode na nivo socijalne prihvatljivosti. To svakako podrazume-va i pomenutu fiskalnu politiku sa određenim efektima egalizacije bar na određeni rok, dok dublji reformski zahvati ne dovedu do znatno efikasnije i racionalne države koja može održivo i nedeficitarno da alimentira bazične socijalne funkcije: zdrav-stvo, obrazovanje i reformisan i konsolidovan penzijsko-invalidski sistem.

Pored već artikulisanog koncepta i mera kompleksne celovite i povezane reforme javnog sektora (u MAT-u i u referatima za savetovanja NDES nekoliko godina unazad), koja za dostizanje punih efekata zahteva vremenski horizont od 3 do 5 godina, u ovoj prilici nužno je ukazati na mogućnosti određenih spregnutih fiskalnih, monetarnih, admini-strativnih i reformskih mera koje mogu dati neodložan efekat i započeti ubrzan proces prestrojavanja i otvaranja mogućnosti jednog dinamičnog zapošljavanja.

U ovoj prilici ne govorimo o tim merama niti ponavljamo koncept reforme (iznet ponovo i na savetovanju NDES u maju 201112, ali ukazujemo na mogućnost preispitivanja reži-ma monetarne politike u uslovima recesionih tendencija i deflacionih pritisaka sa strane agregatne tražnje. Deflacioni pritisci mogu biti dominantni samo ako ne dođe do novog šoka zbog pada u spoljnom prilivu kapitala, pre svega kroz kreditni kanal kojim sada (na kraju 2011.) pritiče najveći deo kapitala potrebnog za umereno razduživanje i pokrivanje platno-bilansnog deficita. Ako pak do toga šoka dođe ili se nastavi kontrakcija finansij-skog bilansa, tada će se održanje relativne stabilnosti i spoljne likvidnosti osloniti na devizne rezerve a, samim tim, na racionalno upravljanje deviznim rezervama i prila-gođavanje potrošnje svih vidova što obavezno podrazumeva deprecijacijski pritisak i inflatorne tendencije kao posledicu. Sada, na početku 2012. ova mogućnost se čini vero-vatnijom, o čemu je već bilo reči. U prilog tome idu i najnovije procene Svetske banke13 .

Treba takođe razmotriti mogućnost izvesne korekciju modela sa ciljanom inflacijom kao egzogenim parametrom u pomenutim uslovima deflacionih pritisaka bez opasnosti od rasplamsavanja inflacije. Ovo se odnosi na period posle 2013. godine. Sada to ne dozvo-ljava ni tekući aranžman sa MMF-om. Ta korekcija predstavlja određeni kanal ograniče-nog kreiranja novca (dodatne novčane mase14), nipošto budžetski ili neselektivno kredit-ni. Inače, u datim uslovima, krajem 2011. i na početku 2012. monetarna politika i uloga centralne banke ne može se kritikovati ni sa aspekta doprinosa kriznom potencijalu niti sa aspekta moguće veće uloge u prevladavanju krize.

12 „Održivost spoljnog duga u svetlu razvojne i fiskalne politike“, autori: Stojan Stamenković, Miladin Kovačević i Boško Živković, tematski zbornik radova posvećen naučnoj konferenciji Naučnog društva ekonomista „Reforme i ekonomski razvoj u tranziciji: Srbija i Zapadni Balkan“, Ekonomski fakultet u Beogradu, maj 2011)

13 Global Economic Prospects: Uncertainties and vulnerabilities, Executive Summary, January 201214 To je ideja da se NBS kao i ECB sada uključi u kreditno-finansijsku aktivnost ali preko razvojne banke

ili fonda za određene projekte(infrastrukturne,npr u energetici) .To bi moglo biti operacionalizovano i kupovinom od strane NBS hartija koje emituje taj fond ili banka i/ili kreditnim linijama ali kako sada stvari stoje malo je verovatno da će deflacioni trend potrajati .....

25

Mlađen Kovačević

Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom

Uvod

Evropu, odnosno ogromnu većinu zemalja tog kontinenta zapljusnuo je tzv. novi, drugi talas ekonomske krize čije je trajanje krajnje neizvesno. Samim tim sada je nemoguće sagledati sve njegove negativne posledice, ali je jasno da su one već sada vrlo neprijatne, kao i da će tako biti i u narednim godinama. Zbog toga je za svakog makroekonomistu, zaista veliki izazov da se upusti u analizu efekta te krize. U ovom radu će se prvo ukrat-ko ukazati na negativne efekte svetske finansijske, odnosno ekonomske krize na Srbiju, u periodu 2008-2010. Zatim će se pokazati da je tokom 2011. ekonomska kriza u Srbiji produbljena, ali da to nije posledica tzv. drugog talasa svetske ekonomske krize i poseb-no dužničke krize niza zemalja u evrozoni, već pre svega unutrašnjih faktora. I na kraju rada istaći će se razlozi zbog kojih Srbiji preti realna opasnost da u 2012. ili 2013. godini doživi privredni i finansijski kolaps, kao i predlozi šta bi trebalo preduzeti da njegov intenzitet bude što manji.

1. Kako je Srbija prebrodila prvi talas svetske ekonomske krize?

Kada je u jesen 2008. finansijska kriza (kako je tada kvalifikovna) zahvatila SAD i kada se prelila u Veliku Britaniju, Irsku, Portugal, Island, a u manjoj meri i niz drugih evrop-skih zemalja, dva potpredsednika Vlade, zaduženi za problematiku privrede, izjavili su da ta kriza neće zahvatiti Srbiju, jer će je SAD brzo prevazići, i da će Srbija imati čak i koristi od nje, time što će se neki potencijalni investitori preorijentisati sa područja tih zemalja, na Srbiju (Privredni pregled 3-5, 2008). Desetak dana nakon tih izjava, u refe-ratu za savetovanje, koje je organizovalo Naučno društvo sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, autor ovog rada dokazivao je suprotno, odno-sno da će tadašnja „finansijska kriza“ pogoditi Srbiju po osnovu smanjenja izvoza i tzv. stranih direktnih investicija, kao i doznaka i štednih uloga u bankama u Srbiji, kao i po nizu drugih, nešto manje važnih kanala (Kovačević, 2008a, str. 43-45). Na opštu žalost, pokazalo se da su takav „defetizam” „katastrofičnost” bili opravdani.

O negativnim posledicama svetske ekonomske krize na finansijsko-ekonomske odnose Srbije sa inostranstvom detaljnije izneti su autorski stavovi u brojnim radovima,1 tako da će za potrebe ovog teksta biti ukazano samo na neke. Bitno je najpre napomenuti da su na veliki niz negativnih pokazatelja, veći doprinos ostavili domaći faktori.1 Neki od njih su navedeni u spisku literature.

Mlađen Kovačević

26

Prema zvaničnoj statistici, BDP Srbije je u 2009. godini smanjen za 3,5%, a ima osnova za tvrdnju da je umanjen čak preko 6%. U istoj godini industrijska proizvodnja je sma-njena za 12,6%, izvoz robe i usluga za 2,5%. Vrednost izvedenih radova u građevinar-stvu smanjena je za 19,9%, obim usluga u saobraćaju smanjen je za 14,9%, realni promet u trgovini na malo smanjen je za 15,0%, izvoz robe je smanjen za 20%, investicije u fik-sne fondove su smanjene za 19,3%, strane direktne investicije su smanjene za 25%. Broj zvanično zaposlenih lica takođe je smanjen čak za 110 hiljada lica, a još veće smanjenje odnosi se na broj onih koji su ranije radili u „sivoj zoni“, tako da se stopa nezaposlenosti povećala sa 14,4% na 16,9%.

Zvaničnici, ali i niz akademskih ekonomista, krajem 2008. i tokom 2009. gotovo sve navedene nedaće Srbije objašnjavali su samo eskalacijom svetske ekonomske krize, što je bilo potpuno neopravdano. Isticali su da je Srbija uspešnije odolela toj krizi nego ve-ćina drugih zemalja Evrope, a posebno zemalja u tranziciji. Zvaničnici su, takođe isticali da je to rezultat preduzetih pravih mera ekonomske politike. Te izjave, po pravilu, nisu imale osnova.

Pošto, nije jasno za koliko je smanjen BDP u 2009. godini. Ako je smanjen za 3,5% (što je zvanična cifra), to smanjenje je zaista bilo manje nego u mnogim evropskim zemlja-ma. Međutim, to nije bila posledica mera ekonomske politike već sticaja okolnosti. Prvo, u formiranju ukupnog BDP Srbije, učešće sektora poljoprivrede i prehrambene industri-je znatno je veće nego u većini zemalja Evrope, kao što su Češka, Slovačka, Slovenija i sl., a fizički obim poljoprivredne proizvodnje u Srbiji u 2008. godini povećan je za čak 8,5%, u 2009. g. za novih 1%, što je dovelo do visokog rasta BDP u tom sektoru kao i u sektoru prehrambene industrije, što to je delimično doprinelo amortizovanju dejstva smanjenja ekonomske aktivnosti u drugim sektorima. Taj rast je omogućio i rast izvoza i suficita u razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda sa inostranstvom. Drugo, odnos izvoza robe i usluga prema BDP u Srbiji (ispod 30%) znatno je manji nego u velikoj većini zemalja Evrope i zemalja u tranziciji. Kada je obim svetske trgovine u 2009. godini smanjen za 10,7% a njena vrednost preko 20%, isto procentualno smanjenje izvoza znatno je više uticalo na smanjenje BDP u tim zemljama nego što je bio slučaj u Srbiji. Uz to, u strukturi izvoza industrijskih proizvoda Srbije znatno je manje učešće domaćih, a znatno veće učešće stranih komponenti nego u većini razvijenijih zemalja, pa smanjenje izvoza i po tom osnovu manje je negativno delovalo na BDP Srbije nego što je bio slučaj u tim zemljama.

I na kraju, Srbija ostvaruje vrlo visok nivo doznaka radnika zaposlenih u inostranstvu. Po proceni stručne službe MMF, iznos doznaka u Srbiju je u 2009. godini bio za 132 miliona dolara, ili za 2,3% manji nego 2008. g. ali je i pored toga bio vrlo visok – čak pet milijardi i 406 miliona dolara (IMF, 2010). Kvantitativni odnos iznosa doznaka i zvaničnog BDP u toj godini dostigao je čak 12,6%, što je znatno više nego u nizu zemlja Evrope.

Sve u svemu, smanjenje BDP u 2009. god. od 3,5% ili možda čak i veće, nije pre svega, posledica svetske ekonomske krize, već u najvećem delu unutrašnjih faktora. Sve zemlje su više ili manje osetile negativne posledice svetske ekonomske krize, ali su neke, koje su čak bile znatno više pogođene tom krizom od Srbije, u 2009. i 2010. godini popravile svoje pozicije na rang listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, dok je Srbija


27

osetno pogoršala svoje mesto na toj listi. Navedimo da je Srbija na rang listi zemalja po konkurentnosti, koja se pojavila početkom septembra 2008. godine, bila na 85. mestu (od 133 zemlje), da bi sledeće godine pala na 93. poziciju (od 139 zemalja), a na listi koja se pojavila u septembru 2010. godine, ona je bila tek na 96. mestu. Ili, na rang listama od 103 faktora konkurentnosti koje produkuje ovaj Forum, Srbija je u 2010. godini i kod 77 faktora bila plasirana slabije, a kod 83 faktora bolje nego na odgovarajućim rang-listama iz 2008. godine. Sve to govori da se niz vrlo nepovoljnih pokazatelja o privredno-finan-sijskim performansama Srbije u 2009. godini uopšte ne mogu, ili se samo delimično mogu, objašnjavati svetskom ekonomskom krizom iz tog perioda. Neki od njih se is-ključivo mogu objašnjavati unutrašnjim faktorima čije se dejstvo iz godine u godinu pojačavalo, o čemu će kasnije biti više reči.

Kada se govori o institucionalnim i merama devizne politike, koje su prihvaćene tokom 2009. godine, i koje Vlada ističe kao svoje uspehe (koji su, navodno, znatno ublažili negativne efekte svetske finansijske krize na Srbiju), trebalo bi se zadržati na: (a) Bečkoj inicijativi, (b) stand by Sporazumu sa MMF i odluci da država umesto dotadašnjih 3.000 evra, garantuje za svaki štedni ulog do 50.000 evra (u dinarskoj protivvrednosti).

Zahvaljujući „Bečkoj inicijativi”, kojom je obezbeđena saradnja međunarodnih finan-sijskih institucija (MMF, EBRD, Evropske investicione banke) i evropskih institucija (Evropske komisije i Evropske centralne banke – kao posmatrača, centralnih banaka zemalja u kojima su sedišta međunarodnih bankarskih grupa, centralnih banaka, regio-nalnih i fiskalnih organa zemalja Centralne i Jugoistočne Evrope, u kojima su afilijaci-je stranih banaka, kao i najvećih zapadno-evropskih, međunarodnih bankarskih grupa koje posluju u regionu), banke u Srbiji, gledano u celini uspešno su prebrodile prvi talas svetske finansijske i ekonomske krize (NBS, 2009; Gnjatović, 2011). U skladu sa obave-zama koje je preuzela na koordinacionom sastanku Bečke inicijative, NBS je usvojila niz odluka koje su uspešno realizovane, pa je i to doprinelo stabilnosti bankarskog sektora u Srbiji, prvenstveno zahvaljujući činjenici da se strane banke nisu povukle iz Srbije (kao ni iz Mađarske, Letonije, Rumunije i BiH). Stručnjaci EBRD smatraju da je uspeh „Beč-ke inicijative” posledica činjenice da banke iz samo četiri zemlje EU imaju monopolske pozicije na bankarskom tržištu navedenih pet zemalja Jugoistočne i Centralne Evrope (Gnjatović (2011), str.154).

Stand-by aranžman sa MMF, kojim je Srbiji bila obezbeđena mogućnost, da u slučaju potreba, povuče čak 2,9 milijardi evra, imao je niz pozitivnih efekata, pre svega, psi-hološke prirode, kako u sektoru stranih banaka u Srbiji, tako i u sektoru stanovništva, a posebno kada je bio u pitanju kreditni rejting zemlje. Uz to, predstavnici MMF su vršili pozitivan uticaj pri donošenju mera ekonomske i fiskalne politike i u izvesnoj meri su smanjili populizam Vlade i njeno neodgovorno ponašanje kojim su se postizali kratko-ročni efekti, ali je to imalo vrlo neprijatne dugoročne ekonomske posledice. Međutim, stand-by aranžman sa MMF, omogućio je NBS da nastavi sa enormnom prodajom devi-za na deviznom tržištu (u 2009. g. čak oko 2,4 milijarde evra ) u cilju suzbijanja „preko-mernih deviznih fluktuacija valutnog kursa”, a te pare su završile u džepovima uvozni-ka, domaćih i stranih špekulanata. Privreda od toga nije imala koristi, a neto izvoznici su, zbog održavanja još uvek precenjene vrednosti dinara, imali direktne finansijske štete. Uz sve to, spoljni dug zemlje se, već inače visok, po osnovu tog aranžmana dodat-no povećao za milijardu i 528 miliona evra.

Mlađen Kovačević

28

Na kraju, odluka da država garantuje za svaki devizni ulog na štednji do 50.000 evra (u dinarskoj protivvrednosti) imala je pozitivne efekte na devizne štediše, pa je naglo i panično podizanje deviznih uloga krajem 2008. i početkom 2009. g., bilo zamenjeno vraćanjem tih i novih uloga na deviznu štednju, tako da se ona u 2009. g. povećala sa 4,775 milijardi evra (krajem 2008.) na 6,014 krajem 2009. i na 7,106 milijardi evra kra-jem 2010. Međutim, mora se imati u vidu, da je tom garancijom država postala poten-cijalni dužnik za, vrlo verovatno, sav iznos te štednje, što u slučaju zapadanja neke od banaka u stanje nesolventnosti, znači da ona mora da servisira njene obaveze po osnovu nove devizne štednje. Tom merom, država Srbija je postala potencijalni devizni dužnik za preko 7,5 milijardi evra.

Zbog svih ovih mera i rasta optimizma u Evropi kada su bile u pitanju ekonomske per-spektive, zvaničnici i niz akademskih ekonomista krajem 2009. i početkom 2010. g. sve češće ispoljavaju verovanje da Srbija izlazi iz ekonomske „recesije”.

Kada je Republički zavod za statistiku objavio da je, nakon pet uzastopnih kvartalnih smanjenja, bruto domaći proizvod (BDP) u drugom kvartalu 2010. god. vrlo skromno povećan 1% i da je izvoz robe i usluga ima vrlo visok rast, kao i kada je optimizam u Evropi naglo rastao, zvanične institucije, zvaničnici i mnoštvo akademskih ekonomista su u horu isticali da je Srbija izašla iz „recesije”. Neki od njih su uz to, počeli da obe-ćavaju svetlu perspektivu za sledeću, a pogotovu za naredne godine. Trebalo bi mnogo prostora da se navedu sva obećanja lansirana tokom druge polovine 2009, a posebno u 2010. godini, a pošto je o njima od strane potpisnika ovog teksta dovoljno prethodno pisano, ovaj put biće navedena samo neka stanovišta, koja su projekcijama u Postkri-znom modelu ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011–2020. dali navodno „najugledniji” i „najpoznatiji” ekonomisti Srbije.

U predgovoru te „studije” (kako je autori kvalifikuju) ističe da „autori smatraju da su projekcije do 2020. optimističke, ali i realno ostvarive”2. U tom radu se kaže da kom-parativna analiza osnovnih makroekonomskih pokazatelja sa uporedivim zemljama po-tvrđuje „da su kvantitativni ciljevi novog modela privrednog rasta i razvoja Srbije do 2020. realno postavljeni” (str. 80, podvukao MK). Projekcijama se indirektno obećavaju sve povoljnija dostignuća, a najvažnija za prvu „postkriznu” 2011. godinu, a zatim i za desetogodišnji period bila su u „osnovnom scenariju”, „realne” stope rasta za 2011. go-dinu: za BDP 3,7% (a za 2012. g. 4,7%); za domaću tražnju 2,3%; za investicije 10,0%. Predviđen je negativan saldo tekućeg transfera od 1,937 milijardi evra, inflacija od 5,0%. Bruto domaći proizvod u poljoprivredi trebalo je da poraste 2,5%; bruto domaći proi-zvod industrije čak 6,2%, a bruto domaći proizvod u sektoru usluga 2,9% (u trgovini 7,0%, a saobraćaju 5,0%). Broj zaposlenih trebalo je, u 2011. u odnosu na 2010. godinu da se poveća za 30.000, a broj nezaposlenih smanji za 18.300 lica. Naravno da je, po nave-denim projekcijama 2011. g. trebalo da se poveća i životni standard stanovništva u celini.

A kada su u pitanju projekcije za ceo desetogodišnji period 2011–2020. g. najvažnije projekcije po „osnovnom scenariju”, bile su: prosečna stopa rasta BDP odi 5,8%, da bi njegova veličina u 2020. dostigla 52,7 milijardi evra ili 7,5 hiljada evra po stanovniku; prosečna godišnja stopa rasta industrije 6,9%; godišnja stopa rasta poljoprivrede 3,4%;

2 To je napisao „koordinator” Jurij Bajec u predgovoru tog rada (str.3).


29

građevinarstva 9,7%; godišnji rast usluga od 5,5%; prosečni godišnji rast fiksnih inve-sticija 9,7%.

Ciljna prosečna godišnja stopa rasta izvoza robe i usluga bi iznosila 13,5%, pa bi njegova veličina (od 8,5 milijardi evra u 2009. g.) u 2020. godini trebalo da dostigne čak 34,2 milijarde, a njegov odnos prema BDP bi se povećao sa 27,6% na čak 65%.

Projektovano je i bitno relativno smanjenje deficita tekućih transakcija u platnom bilansu sa 7,1% (u 2010. g.) na samo 3,3% BDP u 2020. godini, kumulativni priliv tzv. stranih direktnih investicija trebalo je da iznosi 22,7 milijardi evra; bruto priliv dugoročnih kredita za deset godina trebalo je da iznosi čak 51,1 milijardu evra; a udeo bruto domaće štednje u bruto investicijama bi se povećao sa oko 14% (u 2009. g., 55% u 2015.) a čak na 61% u 2020. godini. Za desetogodišnji period projektovano je otvaranje čak 428.000 novih radnih mesta, itd.

U predgovoru te „studije” ističe se, da se u njoj „na konzistentan način pokazuje kako je moguće ostvariti prosečan godišnji realni rast BDP od oko 6%, povećanje broja za-poslenih za preko 400.000, porast produktivnosti koja povećava međunarodnu konku-rentnost srpske privrede, udvostručenje učešća izvoza u BDP, postiže visoka stopa rasta investicija, restrukturiranje privrede u pravcu razmenljivih dobara uz održavanje unu-trašnje i spoljne ravnoteže” (str.3). Istine radi, trebalo bi navesti da se napominje „da se pomoću alternativnih scenarija, upozorava na opasnost da se usled socijalnih i političkih pritisaka prihvati „populistički” model, koji posle kratkog vremena Srbiju uvodi u još dublju krizu” (str. 3). Navedimo da je u jednom od tih alternativnih scenarija za 2011. bio projektovan rast BDP od 3,6%, a za 2012. 3,9%, a za ceo period prosečna godišnja stopa bi iznosila 4,9% (str. 72). Autorima ove „studije” i projekcija, mora se odati priznanje da su pokazali puno mašte o raznim pretpostavkama vezanim za buduće ekonomske i druš-tvene okolnosti. Međutim, svakom obaveštenijem istraživaču i poznavaocu ekonomske i društvene zbilje u Srbiji, odmah je bilo jasno, da su oni, u momentu pisanja tekstova uključenih u „Model” bili, najblaže rečeno, veoma daleko od sagledavanja realnosti .

Samo nekoliko meseci nakon pojave tog „Modela”, jedna grupa njegovih autora u re-feratu pripremljenom za decembarsko savetovanje Naučnog društva ekonomista Srbije bitno je smanjila svoj optimizam povodom perspektive privrede Srbije, ali je on, i pored toga, bio izražen. Pošto će autori tog rada, vrlo verovatno detaljnije govoriti o onome što su projektovali i prognozirali i o realnim, znatno skromnijim rezultatima i uzrocima tih surovih razlika, ovda navodimo samo da je u tom referatu rečeno sledeće: „redukovan je projektovani rast BDP u 2011. na 3,1% sa prvobitnih 3,7%, a za 2012. godinu sa 4,7% na 4,6%” (Stamenković et al. (2011), str. 18).

Zahvaljujući rastu fizičkog obima svetske trgovine od čak 12,8% (u 2009. g. pad je izno-sio 10,7%), rastu uvoza razvijenih zemalja od 11,7%, rastu cena primarnih proizvoda (izraženim u dolarima) od čak 26,3% (u 2009. g. zabeležen je pad od 15,7%), (IMF, 2011), izvoz robe i usluga izražen u evrima iz Srbije u 2010. godini je povećan čak za 21%, a izvoz robe čak za 24%. I pored toga, industrijska proizvodnja je imala rast od samo 2,5%, a BDP od samo 1%. Već i to, samo po sebi pokazuje da se o izlasku iz ekonomske krize (ili „recesije” kako su tvrdili zvaničnici) nije moglo govoriti.

Mlađen Kovačević

30

Za iole obaveštenog ekonomistu, a posebno nepristrasne akademske ekonomiste, bilo je potpuno jasno da Srbija u 2010. godini nije izašla iz ekonomske krize, već je u mnogim segmentima kriza eskalirala. Dovoljno je samo navesti da se stopa nezaposlenosti pove-ćala sa 16,9% na 20,0%, da se nelikvidnost drastično pogoršala, da su gubici u privredi znatno povećani i da je Srbija na rang-listi nacionalne konkurentnosti Svetskog ekonom-skog foruma pala za tri mesta i da se našla tek na 96. mestu, tj. bila je za 11 mesta slabije plasirana nego 2008. godine.

Uz sve to, platni bilans je bio negativan i dostigao je 929 miliona evra, dok je u 2009. god. bio pozitivan sa čak dve milijarde i 365 miliona evra. Javni dug je povećan za 35,8% i dostigao je čak 1282 milijarde dinara, njegov odnos prema BDP zvanično je povećan sa 34,8% (u 2009. g.) na čak 42,9%, a inflacija na kraju te godine je iznosila čak 10,3% (u 2009. g. je iznosila 6,6%). Uvoz kapitalnih proizvoda, izražen u evrima, smanjen je za 8%, itd.

Da Srbija nije u 2010. godini izašla iz ekonomske (i društvene) krize i da je po mnogim pokazateljima bila u još većoj krizi dokaz su uporedni podaci o njenim mestima na 110 rang-lista raznih faktora i elemenata privrednih i društvenih performansi, koje je pu-blikovao Svetski ekonomski forum. Po podacima tog Foruma, publikovanim početkom septembra 2011. godine, Srbija je u 2010. godini bila čak na 70 rang-lista slabije plasi-rana, a na 34 je popravila svoju poziciju, na 6 je ostala na istim mestima na kojima se nalazila i u 2009. godini. A posebno neprijatno saznanje, koje se stiče iz ovih rang-lista, jeste činjenica da je Srbija u 2010. godini bila kod ogromne većine faktora i elemenata konkurentnosti znatno slabije plasirana nego što je bila 2008. godine.

Kada je Republički zavod za statistiku objavio da je BDP u prvom kvartalu 2011. g. u odnosu na isti kvartal 2010. godine povećan za 3,7% i da je vrednost robnog izvoza zabeležila vrlo visok rast, zvaničnici i neki od autora „Modela” nastavljaju priču da je Srbija izašla iz „recesije”, pa čak i iz ekonomske krize. Navedimo samo da je premijer sredinom maja izjavio, da se „Srbija nalazi u postkriznom periodu i uspeće da ove godi-ne ostvari rast BDP od 3,0%, kao i blagi porast zaposlenih”. Uz to, on je tada naglasio, da je pozitivno što se privredni rast sve više bazira na proizvodnji razmenljivih dobara i što izvoz u prošloj i u prvom tromesečju raste po stopama većim od 25%3 .

2. Pokazatelji krize u 2011.

Na opštu žalost, umesto pozitivnog preokreta, Srbija se tokom 2011. godine susreće sa sve dramatičnijom ekonomskom i društvenom krizom. Po našem mišljenju, među naj-važnije pokazatelje sve dublje ekonomske krize u Srbiji spadaju:

• Rast BDP, koji je iz kvartala u kvartal bivao sve manji, a u trećem je procenjen rast od samo 0,7%. Činjenica je da u prvih devet meseci ostvaren je rast od 2,4%, a u celoj 2011. godini biće ostvaren samo oko 1,5%, a moguće i manje od toga. Uz to, trebalo bi naglasiti da je Republički zavod za statistiku kasnijim obračunom utvrdio da je BDP u 2010. g. bio manji od njegove prethodno saopštene veličine, od koje su pošli razni projektanti, tj. da je statistička osnova tim novim obračunom smanjena,

3 Press, 18. V 2011, str. 6.


31

pa bi eventualni rast od 1,5%, efektivno bio niži da je ostala osnova koju su oni ko-ristili

• U prvih deset meseci rast industrijske proizvodnje iznosi samo 2,0%, a vrlo je ne-prijatna činjenica da ona beleži negativne stope rasta od maja i vrlo je verovatno da će taj trend biti nastavljen i u preostala dva meseca, pa će stopa rasta za celu godinu biti još niža.

• Mesto projektovane stope rasta poljoprivrede od 3,4%, verovatno je da je fizički obim njene proizvodnje u ovoj godini manji nego 2010. godine;.

• Intenziviranjem završetka rekonstrukcije mosta „Gazela”, izgradnje mostova na Adi, mosta „Beška”, a delom i Koridora 10, građevinarstvo je u prvih devet meseci zabeležilo rast od 7,0%, u odnosu na ekstremno nisku osnovu iz prethodnog perioda.

• Zahvaljujući ostvarenom rastu spoljnotrgovinske razmene, građevinarstva i turiz-ma, BDP u sektoru saobraćaja povećan je za 3,1%, a vrlo je verovatno da će za celu godinu on biti još skromniji;

• Zbog znatnog povećanja broja nezaposlenih lica u poslednja tri meseca prošle i u prvih devet meseci 2011. godine i drastičnog pada životnog standarda njihovih po-rodica, pada realnog standarda penzionera, kao i realnog, a u mnoštvu slučajeva i nominalnog smanjenja plata, uz istovremeni rast potrošačkih cena, došlo je do pada prometa u trgovini na malo u prvih devet meseci za 6,7% u tekućim, a u stalnim cenama za čak 16,9%.

• S obzirom na činjenicu, da je za period 2011–2020. g. u „Modelu” projektovano 428.000 novih radnih mesta, tj. prosečno godišnje nešto manje od 43.000, bilo je normalno očekivati da će i u prvoj „postkriznoj” godini biti zaustavljen rast nezapo-slenih lica, i da će biti ostvaren osetan rast zaposlenih. Nažalost, broj nezaposlenih se sistematski povećava i krajem septembra je iznosio 742.576 lica, što je za 3% više od broja iz septembra 2010. god. i verovatno je da će u celoj 2011. god. taj broj dalje rasti, pa će se na kraju 2011. godine ukupan broj približiti brojki od čak 800.000, a stopa nezaposlenosti dostići gotovo 23%. Dodajmo, da je krajem oktobra, broj lica koji traže posao dostigao čak 817.000, a da je samo u tom mesecu oko 70.000 lica, po svim osnovama, prekinulo radni odnos, pa je stopa registrovane nezaposlenosti dostigla ogromnih 27,2%.

• Za 2011. godinu projektovana je inflacija od samo 5%, a verovatno je da će biti oko 8–9%;

• I pored osetnog smanjenja broja zaposlenih lica, u prvih 9. meseci tekuće godine realne plate su smanjene za 0,9%. U istom periodu, penzije su realno smanjene za 5,2%;

• U „Modelu” se ističe imperativ smanjenja količnika spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućih transakcija sa inostranstvom i BDP, a vrlo je verovatno da će oni, uz korektan obračun, biti osetno uvećani;

• U prvih devet meseci broj osnovanih privrednih društava bio je za 1.100 manji, a broj novoregistrovanih preduzetnika za čak 3.600 manji nego u istom periodu prošle godine.

• U prvih devet meseci iz registra je brisano gotovo dvostruko više privrednih subje-kata nego u istom periodu prošle godine;

• Nelikvidnost u privredi stalno raste i dostigla je dramatične razmere, pa je, pored ogromne nezaposlenosti, to postao jedan od najvećih problema Srbije;

Mlađen Kovačević

32

• Iz godine u godinu gubici u privredi se dramatično povećavaju, pa su do kraja 2010. g. dostigli 1.300 milijardi dinara, a sigurno je da će do kraja tekuće godine biti do-datno osetno povećani;

• Indeks prosečne vrednosti akcija najboljih preduzeća u Srbiji „Beleks 15” i „Be-leksline” beležili su tokom prvih deset meseci tendenciju daljeg pada, pa su na kraju oktobra bili za 16,27%, odnosno za 17,25% niži pre godinu dana, tj. bili su na najni-žem nivou od jula 2009. godine;

• Na najnovijoj rang-listi Svetske banke, Srbija je po uslovima poslovanja (objavljenoj sredinom oktobra) u odnosu na 2010. godinu, pala za četiri mesta i našla se na 92. mestu (od 183 zemlje), a ispred nje su bile i Albanija, Hrvatska, Rumunija, a posebno Crna Gora (na 56. mestu) i Makedonija (čak na 22. mestu). Na najnovijoj Forbsovoj rang listi po uslovima za poslovanje, u odnosu na prošlu godinu, Srbija je pala čak za 12 mesta i našla se na 93. mestu (od 134 zemlje), a ispred nje je čak i Bosna i Herce-govina;

• Deficit u razmeni robe i usluga sa inostranstvom, izražen u evrima, u prvih devet meseci 2011. povećan je za 3,9%, a deficit tekućih transakcija sa inostranstvom ta-kođe je povećan za 10,6%;

• Iz godine u godinu budžetski deficit dinamično raste i po poslednjoj reviziji on bi u 2011. godini mogao da iznosi 142 milijarde dinara, tj. 4,5% bruto domaćeg proi-zvoda. I što posebno zabrinjava, jeste činjenica, da je oko 70% budžetskih prihoda ostvareno zaduživanjem po osnovu, potpuno neadekvatno nazvane, „prodaje” dr-žavnih zapisa u dinarima ili u stranoj valuti. Uz sve to, veliki deo dospelih obaveza države od takve „prodaje” nije bilo moguće servisirati, što je vrlo neprijatno, po-gotovu ako se zna da su Zakonom o budžetu donetim krajem 2010. g. neizmirene obaveze po istom osnovu iz te godine, prenete za kraj 2012. godine. Dodajmo da je, po jednom potpuno pouzdanom obračunu, Srbija samo u prvih devet meseci 2011. godine, po osnovu „prodaje” državnih zapisa ostvarila dinarski prihod od preko 400 milijardi dinara i oko milijardu dolara, tj. sve skupa oko 4,8 milijardi evra;

• Prema podacima Ministarstva za finansije, ukupni javni prihodi za period januar–septembar su realno bili za 4,2% manji, prihodi od poreza na dodatnu vrednost za 5,4% isto tako manji nego u istom periodu 2010. godine, dok su prihodi od ostalih oblika poreza na dobit čak i nominalno smanjeni (za 6,3%), a realno su smanjeni čak za 13,4%;

• Zbog svega prethodno navedenog, javni dug Srbije, po zvaničnim podacima, dosti-gao je krajem septembra 14,7 milijardi evra i bio je za 2,5 milijardi veći nego krajem 2010. g., a čak za 5,9 milijardi evra veći nego krajem 2008. godine. Kvantitativni od-nos javnog duga i BDP vrlo se dinamično povećava i zvanično je do kraja septembra gotovo dostigao zakonski maksimum od 45%, a sigurno je da bi korektnija računica pokazala da je on znatno iznad te veličine. Naime, u toj računici uzima se BDP u tekućim cenama, koji je, zbog visoke inflacije, enormno „uveličan”. S druge strane, najveći deo javnog duga (preko 80%) je u stranim valutama i one se, u cilju njegovog izražavanja u dinarima, množe sa nerealno niskim valutnim kursom stranih valuta izraženih u dinarima, pa se njegova veličina tako znatno smanjuje. Dakle, veličina BDP, koja se pri ovoj računici, nalazi ispod razlomačke crte, veštački je enormno povećana, a veličina javnog duga, koji se nalazi iznad razlomačke crte, osetno sma-njena, pa se po oba ta osnova njihov kvantitativni odnos drastično smanjuje i tako sistematski zloupotrebljava. Uz sve to, pri obračunu tog javnog duga ne uključuje se spoljni dug Narodne banke Srbije prema MMF, u iznosu od milijardu i 586 miliona


33

evra, kao i njen unutrašnji dug, nastao po osnovu „prodatih” hartija od vrednosti od gotovo 100 milijardi dinara, odnosno oko milijardu evra;

• Sa iscrpljivanjem sredstava u budžetu namenjenih za subvencionirane zajmove, u prvih devet meseci, kreditna aktivnost banaka, osetno je smanjena u odnosu na isti period prošle, a pogotovu u odnosu na kraj prošle godine, što ima i imaće direktne i indirektne negativne posledice po privredni rast.

Dodajmo da se dinamično povećava broj preduzeća i radnji koje zapadaju u docnju ser-visiranja svojih dugova, pa je procenat problematičnih, bolje reći nenaplativih kredita realnog sektora prešao 22%.

Kao jedan od važnih pokazatelja sve veće krize realnog sektora privrede, a posebno poljoprivrede, jeste činjenica da se već nekoliko godina ostvaruje negativan rekord povr-šina zasejanih pod pšenicom. Naime, u jesen 2010. godine zasejano je najmanje površina pod ovim žitom – samo 480.000 hektara. Godine 2011., konkretnije do 17. 11. zasejano je 464.000 hektara, a u optimalnom roku samo nešto više od 300.000 hektara. Međutim, zbog nepovoljnih vremenskih uslova (suše u zemljištu), vrlo velikih finansijskih proble-ma sa kojima se proizvođači susreću, poskupljenja setve u neoptimalnom roku, nemoti-visanosti sve starije seoske populacije i vrlo velike krize sela, vrlo je verovatno da je ove godine pod pšenicom zasejano manje površine nego što je bilo u 2010. god.

2.1.SpoljnidugidužničkakrizaI pored promene metodologije obračuna spoljnog duga, koja je rezultovala njegovim neto smanjenjem od oko 319 miliona evra, on je nastavio, istina usporen rast, pa je krajem oktobra dostigao gotovo 25 milijarde evra, tj. bio je za gotovo 4 milijardi veći nego kra-jem 2008. g., a BDP u 2011. godini će realno biti još manji nego što je bio pre tri godine. I što posebno zabrinjava, jeste činjenica, da se kvantitativni odnos godišnjih anuiteta po osnovu servisiranja spoljnog duga, i te „naduvane” veličine BDP, sistematski povećava, pa je u 2010. godini dostigao čak 11,8%, u prvom kvartalu 2011. godine čak 14,6%, a u drugom je smanjen, ali je još uvek bio vrlo visok – 11,2%, u trećem je iznosio čak 12,0%, i u periodu januar–septembar on je iznosio 12,45%, pa je izvesno da će za 2011. godinu biti veći nego 2010. godine. Ako se zna da je veličina BDP i u ovom slučaju znatno „na-duvana”, a veličina iznosa godišnjih anuiteta isplaćenih po osnovu servisiranja spoljnog duga, izražena u dinarima, osetno potcenjena, jasno je da su te zastrašujuće veličine realno još znatno veće. Uz to, ako se ima u vidu da je BDP u 2010. godini povećan za samo 1%, i da će u 2011. godini biti povećan za 1,5%, proizilazi da je u 2010. godini apsolutni iznos prirasta BDP bio gotovo 12 puta manji od iznosa isplaćenih anuiteta po osnovu spoljnog duga. U 2011. godini apsolutni iznos prirasta BDP biće vrlo verovatno bar osam puta manji od iznosa isplaćenih anuiteta po osnovu tog duga. I ponovo mora-mo naglasiti, da je i u ovim računicama veličina BDP „naduvana”, a veličina anuiteta, zbog potcenjene, nerealne vrednosti stranih valuta izraženih u dinarima – potcenjena. Drugim rečima, realne veličine kvantitativnog odnosa godišnjih anuiteta isplaćenih po osnovu servisiranja spoljnog duga i BDP u stvarnosti su još znatno nepovoljnije nego što ih statistika Narodne banke Srbije prikazuje, a državne institucije ignorišu.

Mlađen Kovačević

34

Devizni izdaci po osnovu otplate spoljnog duga u periodu januar–septembar dostigli su čak 2,95 milijardi evra, a njegov odnos prema izvozu robe i usluga dostigao je gotovo 35%, a tolerantna granica je 25%.

Navedene cifre jasno govore, da se Srbija de facto nalazi u ozbiljnoj dužničkoj krizi. Taj problem postojeća Vlada rešava tako što se dodatno zaduži u još većem iznosu nego što su godišnji iznosi otplata spoljnog duga. Sredinom septembra 2011. godine zvaničnici, posebno premijer, su sa velikim oduševljenjem i „ponosom” obavestili javnost o uspeš-noj „prodaji” državnih hartija od vrednosti u iznosu od milijardu dolara. Prevedeno na običan, zdravorazumski jezik, to znači da se Srbija zadužila u inostranstvu u iznosu koji treba isplatiti nakon deset godina, a u tom periodu svake godine treba isplatiti i iznos kamate od 72,5 miliona dolara. Drugim rečima, u periodu od narednih deset godina po osnovu ove „uspešne prodaje”, Srbija mora da isplati milijardu i 725 miliona dolara. Toj cifri bi trebalo dodati i troškove provizije stranim savetnicima i posrednicima, čiji je iznos za širu javnost ostao „poslovna tajna”. Gotovo u isto vreme, potpredsednik Vlade B. Đelić obaveštava javnost da će Svetska banka Srbiji brzo uplatiti 200 miliona dolara i da će polovina te sume biti upotrebljena za pokrivanje budžetskog manjka. Uz sve to, u istom mesecu, javnost je obaveštena da je MMF odobrio novi sporazum iz predostrož-nosti sa Srbijom, kojim je obezbeđen kredit od milijardu i 100 miliona evra, koji će se, u narednih 18 meseci iskoristiti, ali samo u slučaju većih deviznih problema zemlje. Sve u svemu, zvaničnici, Vlada i NBS su činjenicu da su za samo jedan mesec obezbedili pre-ko 2,6 milijardi dolara novih spoljnih kredita – proglasili velikim uspehom. Zbog toga, ali i zbog činjenice da je postojeći spoljni dug vrlo visok, postavlja se pitanje intergene-racijske pravde olakog zaduživanja zemlje zbog obaveza budućih generacija.

2.2.OpštadruštvenakrizaSve jača ekonomska kriza ima za posledicu jačanje društvene krize u celini, a posebno u nekim oblastima i segmentima društvenog života. S druge strane, jačanje krize u nizu oblasti društvenog života, direktno i indirektno pojačava ekonomsku krizu, što znači da se ove dve krize međusobno pospešuju. Društvena kriza u Srbiji ispoljava se preko: krize identiteta zemlje (posebno zbog neizvesnog statusa Kosova i Metohije), parlamentarne krize, krize Vlade, krize vrednosnog sistema, krize institucija (od Parlamenta do Srpske pravoslavne crkve), krize poverenja, krize demokratije, demografske i krize ljudskog kapitala, ustavne krize, krize pravnog sistema i izvršenja odluka Ustavnog suda i sudo-va uopšte, krize obrazovanja, krize nauke i naučno-istraživačkog rada, krize zdravstva, krize lokalne samouprave, krize sela, krize čitavih regiona, krize porodice i braka, kri-ze pisanih medija, ekološke krize, krize Srpske pravoslavne crkve, krize umetnosti, a posebno krize ideje kakav društveni i privredni sistem usvojiti i u budućnosti razvijati.

Korupcija je jedan vrlo važan pokazatelj društvene krize, koji itekako direktno i indi-rektno utiče na privredu i finansije zemlje. U izveštaju o konkurentnosti za 2010. god. Svetski ekonomski forum je korupciju u Srbiji stavio na prvo mesto u grupi ograničava-jućih faktora za odvijanje biznisa (WEF 2010, str. 294). U 2010. godini, Srbija je po tzv. percepciji korupcije delila 78–84. mesta, a po najnovijem izveštaju iz novembra 2011. godine ona deli 86–90. mesta (od 183 zemlje), a njen tzv. indeks korupcije je pogoršan sa 3,5 na 3,3. Nepovoljniji indeks korupcije u odnosu na Srbiju u našem okruženju imaju samo BiH (91) i Albanija (95), a susedne zemlje su znatno bolje plasirane: Mađarska na


35

54, Hrvatska 66–67, Makedonija 69. i Rumunija na 75. mestu. I, naravno, da ta saznanja moraju imati neprijatne posledice po motivisanost potencijalnih investitora da ulažu u Srbiju.

Zvaničnici Srbije, kao i niz akademskih ekonomista, ističu da su sve ekonomske nevolje u Srbije ispoljene tokom prvih deset meseci 2011. godine – posledica svetske ekonomske krize i eksternih ograničenja, što je potpuna neistina.

2.3.PrenaglašavanjeeksternihograničenjaKada se govori o eksternim ograničenjima i njihovim uticajima na privredu Srbije u prvih devet meseci, oni, bez ikakve sumnje, nisu imali veće negativno dejstvo. U široj stručnoj, a posebno političkoj javnosti prenaglašava se negativan uticaj niže stope rasta fizičkog obima svetske trgovine robe i usluga – sa 12,8% (u 2010. g.) na oko 7,5% u 2011. god (IMF, 2011). Takođe se prenaglašava uticaj smanjenja stope rasta uvoza robe i usluga razvijenih zemalja – sa 11,7% na 5,9% respektivno (IMF, 2011). I na kraju, prenaglašava se uticaj sporijeg rasta izvoza kod niza proizvoda i pad cena na svetskom tržištu (na primer, poljoprivrednih proizvoda i proizvoda crne i obojene metalurgije). Međutim, pri tim tvrdnjama, zaboravlja se da su ti negativni trendovi i elementi počeli da se ispo-ljavaju tek od sredine ili još preciznije u trećem kvartalu 2011. godine. Uz to, trebalo bi naglasiti, da će, po proceni stručnih službi MMF, cene (IMF, 2011) primarnih proizvoda u celoj 2011. godini u proseku biti čak za 21,2% na višem nivou nego što su bile u 2010. god, što će svakoj zemlji u čijoj strukturi izvoza dominiraju ti proizvodi – kao što je slu-čaj sa Srbijom – apriori omogućavati visok rast vrednosti izvoza proizvoda ovih sektora, a time i uvećanje vrednosti ukupnog robnog izvoza. I kao posledica visokog rasta cena primarnih proizvoda na svetskom tržištu, prema obračunu stručne službe Republičkog zavoda za statistiku, jedinične vrednosti izvoza proizvoda niže faze obrade, tj. primar-nih proizvoda, izraženih u dolarima, u prvih devet meseci bile su za 14,5% viša nego u istom periodu 2010. godine, što je najvećim delom omogućilo rast jedinične vrednosti celokupnog robnog izvoza od 10,6%.

Ako se sve navedeno ima u vidu, jasno je da se svetskom ekonomskom krizom, krizom zemalja evrozone, pa ni dužničkom krizom ne može objašnjavati smanjenje robnog izvo-za iz meseca u mesec (sem juna) od aprila pa zaključno sa septembrom.

Nema nikakvog spora da je u septembru i oktobru 2011. vrlo skromna stopa rasta robnog izvoza (u odnosu na iste mesece 2010. godine) bila posledica jačanja ekonomske krize u evrozoni. I pored toga, vrednost robnog izvoza u periodu januar–septembar izražena u evrima, bila je za 19,2%, a izražena u dolarima za čak 28,1% veća nego u istom periodu 2010. godine. Dodajmo, da je u tom periodu, robni izvoz iz Srbije, izražen u dolarima, u razvijene zemlje, bio povećan čak za 26,1%. I na kraju, navedimo da je robni izvoz iz Srbije, izražen u dolarima, u Italiju, povećan za 28%, a u Grčku za 20%.

Zatvaranje jedne od visokih peći u U.S. Steel Srbija u Smederevu i usporavanje uvoza u evrozoni, i u nekim drugim zemljama, uz druge faktore unutrašnje prirode, imali su za posledicu da je robni izvoz u oktobru, izražen u evrima, samo za 6,3%,bio veći, (obračunat u dolarima za 4,8%) nego u istom mesecu 2010. godine. To je imalo za posle-

Mlađen Kovačević

36

dicu umanjenje stope rasta robnog izvoza u periodu I–X 2011. g. izraženog u evrima na 17,5%, a izraženog u dolarima na 25,3%4. To je ipak vrlo visok rast, pa se usporavanjem rasta i nivoa robnog izvoza ne mogu objašnjavati negativne stope rasta industrijske pro-izvodnje, koje se iz meseca u mesec (sem juna) beleže od maja do oktobra. Dinamikom i nivoom izvoza u prvih devet meseci ne može se objašnjavati drastično usporavanje rasta BDP u prva tri kvartala. Naime, prema obračunu stručne službe RZS, rast BDP u prvom kvartalu iznosio je 3,7%, u drugom 2,4%, a u trećem samo 0,7%. Uopšte ne bi bilo iznenađujuće da definitivan obračun pokaže da u trećem kvartalu nije bilo rasta već da je ostvaren pad BDP. Ispostaviće se, takođe, da će definitivan obračun pokazati da je u četvrtom kvartalu zabeleženo smanjenje BDP u odnosu na nivo iz istog kvartala 2010, kao i u odnosu na prethodni kvartal.

Nema spora da u uslovima ekonomske krize u velikom delu sveta, a posebno u razvi-jenim zemljama i sa usporavanjem rasta svetske trgovine, dolazi do usporavanja rasta svetske trgovine komercijalnih usluga i da se apriori moglo očekivati da će se sve to nepovoljno odraziti na izvoz usluga iz Srbije. Međutim, izvoz usluga iz Srbije, izražen u evrima, u prvih devet meseci iznosio je dve milijarde i 167 miliona i bio je za 13,5% veći nego u istom periodu 2010. godine. Ili, obračunato u dolarima, izvoz usluga iz Sr-bije u prvih devet meseci iznosio je tri milijarde i 56 miliona i bio je za 22,2% veći nego u istom periodu 2010. godine. I na kraju, treba napomenuti da je u prvih devet meseci u razmeni usluga sa inostranstvom ostvaren čak i mali suficit, dok je u istom periodu 2010. godine ostvaren, istina mali, deficit. Sve u svemu, u suštini solidni rezultati u razmeni usluga sa inostranstvom u celini su, srećom, u velikom neskladu sa generalnim tvrdnjama da svetska kriza, a posebno kriza u evrozoni negativno utiče na privredne i spoljnotrgovinske performanse Srbije.

Zbog svega neprijatnog što se dešavalo u Evropi, velike neizvesnosti, bolje reći veli-kog pesimizma stanovništva u većini evropskih zemalja iz kojih dolazi najviše stranih turista, mogle su se očekivati nepovoljne posledice po turizam u Srbiji. Međutim, za-hvaljujući činjenici, da je rast privredne aktivnosti u razvijenim zemljama u Evropi (iz kojih najviše dolazi turista) u prvoj polovini 2011. godine bio znatno viši nego u trećem kvartalu i da je u prognozama MMF, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i niza nacionalnih istraživačkih institucija, sve do početka septembra bilo znatno više op-timizma kada su bili u pitanju budući rast BDP, zaposlenost, životni standard, i turizam u Evropi je u prva tri kvartala zabeležio vrlo solidne rezultate. To važi i za Srbiju. Naime, prema podacima Turističke organizacije Srbije, u prvih devet meseci broj stranih turista koji je posetio Srbiju bio je za 5,2% veći nego u istom periodu 2010. godine. I zbog toga je broj noćenja stranih turista bio za 6,9% veći nego u istom periodu 2010. godine. I kao rezultat toga, prema podacima Narodne banke Srbije, devizni priliv od turizma, izražen u evrima, u prvih devet meseci 2011. godine iznosio je 501 milion i bio je za 17,6% veći nego u istom periodu 2010. godine. Izražen u dolarima, on je iznosio 737 miliona i bio je za čak 27% veći nego u prvih devet meseci 2010. godine.

Nešto sporiji rast izvoza usluga od izvoza robe imao je za posledicu nešto niži (ali ipak visok) rast izvoza robe i usluga nego u slučaju rasta izvoza robe. Naime, u prvih devet meseci, izvoz robe i usluga, izražen u evrima, bio je za 17,7%, a izražen u dolarima čak za 26,7% veći nego u istom periodu 2010. godine. 4 Republički zavod za statistiku, Saopštenje br. 329-330 od 30.11.2011.


37

Kada se analiziraju uzroci znatnog usporavanja dinamike rasta izvoza, trebalo bi na-glasiti, da je to velikim delom posledica nove precenjene vrednosti dinara u odnosu na korpu valuta (evra i dolara). Naime, prema obračunu stručne službe NBS, od kraja 2010. pa do kraja septembra 2011. godine dinar je realno aprecirao čak za 9%, što se moralo negativno odraziti na motivisanost izvoznika, jer bi to, u uslovima visoke inflacije u zemlji, za mnoge izvoznike, značilo izvoz uz gubitke.

Na kraju, kada se govori o uzrocima usporavanja rasta izvoza, ne bi trebalo zanemariti i uticaj događanja na severu Kosova, efekte suše u drugoj polovini godine, pa i bitno smanjenje mogućnosti isporuka nekih proizvoda preko Dunava i Save.

Eskalacija ekonomske i dužničke krize u mnogim razvijenim zemljama, posebno Evro-pe, nije, srećom, bitnije pogodila devizni priliv Srbije po osnovu vrlo važne statističke stavke – „tekući transferi”, u kojima su najvažnije doznake naših građana zaposlenih u inostranstvu. Naime, u prvih devet meseci 2011. god., stavka „tekući transferi”, izražena u evrima, bila je za 3,7%, a obračunata u dolarima, za 12,7% veća nego u istom periodu 2010. god. Pozitivni saldo tekućih transfera, izražen u evrima, iznosio je čak 2,27 mi-lijardi evra i bio je za 1,7% veći nego u istom periodu 2010. god. Taj saldo, obračunat u dolarima, dostigao je 3,22 milijarde i bio za 10,7% veći nego u prvih devet meseci 2010. godine. Dodajmo da su doznake, izražene u evrima, u istom periodu povećane za oko 2%, a obračunato u dolarima za nešto preko 12%. Vrlo je verovatno da je rast doznaka bio osetno veći nego što statistika prikazuje, ali stanovnici koji ih ostvaruju ili dobijaju iz inostranstva, zbog smanjenja vrednosti stranih valuta izraženih u dinarima, veći deo, nego što je bio slučaj u istom periodu 2010. g., ne uplaćuju na svoje račune u bankama, a pogotovu ih manje menjaju za dinare u bankama.

2.4.TokovistranihinvesticijaJačanje ekonomske i dužničke krize u većini zemalja nije se negativno odrazilo na tzv. strane direktne investicije i tzv. portfolio investicije. Naprotiv, one su, sticajem okolno-sti, u prvih devet meseci znatno povećane i u neto iznosu su dostigle milijardu i 227 mi-liona i bile su za 106% veće nego u istom periodu 2010. godine. Obračunate u dolarima, njihov zbirni neto iznos je dostigao milijardu i 746 miliona i bio je za 119% veći nego u istom periodu 2010. godine. Čak su i strane direktne investicije iz Italije u prvih devet meseci bile znatno veće nego u celoj 2010. godini. Naime, prema podacima NBS u celoj 2010. godini strane direktne investicije iz Italije su iznosile samo nešto preko 42 miliona evra, a u 2011. godini one će po osnovu ulaganja „Fiata”, „Benetona” i ulaganja niza drugih firmi biti višestruko veće.

I tzv. portfolio investicije u prvih devet meseci 2011. g. bile su znatno veće nego u istom periodu 2010. godine. Naime, njihov neto iznos, izražen u evrima, dostigao je milijardu i 637 miliona, dok je u istom periodu 2010. godine iznosio samo 77 miliona. Ili, obraču-nato u dolarima, odgovarajuće veličine su iznosile dve milijarde i 248 miliona, odnosno samo 112 miliona, respektivno.

Ako se zna, da je iznos spoljnog duga na kraju oktobra 2011. godine bio nešto veći nego krajem 2010, a pogotovu krajem oktobra te godine, sledi zaključak da devizni saldo po

Mlađen Kovačević

38

osnovu servisiranja spoljnog duga i novog zaduživanja nije negativno uticao na ukupnu deviznu situaciju Srbije.

I ono što je najbitnije, jeste činjenica da je ukupan devizni bilans Srbije u prvih devet meseci bio neuporedivo povoljniji nego što je bio u istom periodu 2010. godine. Naime, u prvih devet meseci pozitivan saldo svih deviznih transakcija Srbije sa inostranstvom iznosio je čak milijardu i 278 miliona evra, a izraženo u dolarima čak milijardu i 761 miliona. Taj saldo je neuporedivo povoljniji nego što je bio u istom periodu 2010. godine kada je zabeležen negativan saldo od čak milijardu evra, odnosno milijardu i 262 miliona dolara (NBS, 2011).

Zbog svega navedenog, bio je moguć i rast deviznih rezervi, koje su na kraju septembra 2011. godine iznosile 11,358 milijardi evra, tj. bile su za 2,358 milijardi veće nego što su bile krajem 2010. godine.

Ako bismo sve prethodno navedene podatke o ekonomsko-finansijskim odnosima Srbije sa inostranstvom dali na uvid solidnom stranom makroekonomisti (koji ne bi znao o kojoj se zemlji radi) i ako bismo mu saopštili da je vrednost nacionalne valute te zemlje u tom periodu realno povećana za oko 9%, sa molbom da odgovori na pitanja u kakvom se eksternom okruženju ta zemlja nalazi i šta se o njenim privrednim performansama može pretpostaviti, vrlo je verovatno da bi odgovori bili: (a) eksterno okruženje nije loše, a verovatno je povoljnije nego što je bilo prethodne godine; (b) privredne performanse su solidne i bolje nego što su bile prošle godine; (c) ako su se eventualno eksterni uslovi pogoršali, ostvareni rezultati u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom govore da su njena makroekonomska politika i njena privreda u 2011. godini bile vrlo uspešne. I, naravno da bi bio jako iznenađen kada bi mu se obezbedila masa pokazatelja, koji govore da se ta zemlja, tj. Srbija, nalazi u još dubljoj ekonomskoj i društvenoj krizi nego što je bila u prošloj godini.

2.5.StvarniuzrociekonomskekrizeOsnovni uzroci sve dramatičnijeg stanja u privredi Srbije nisu, dakle, posledica tzv. dru-gog talasa ekonomske krize u svetu, odnosno dužničke krize u evrozoni. I pored toga što je to, od strane potpisnika ovog referata, u poslednjih deset godina mnogo puta isticano, i sada se mora ponoviti da su osnovni uzroci sve veće ekonomske krize u Srbiji sledeći:

1. Pogrešan koncept reformi, koji je prihvaćen i uglavnom dosledno sprovođen, a on se ispoljava preko prihvaćenog potpuno defektnog koncepta privatizacije, preterane i nagle liberalizacije uvoza.

2. Veoma izražen rast realne vrednosti dinara u periodu od početka 2001. pa zaključno sa početkom oktobra 2008. g, kao i tokom prvih osam meseci 2011. godine. To je, uz naglu i preteranu liberalizaciju uvoza, imalo za posledicu eskalaciju tzv. „holandske bolesti” privrede Srbije.

3. Država i njene institucije su ono što su morale da rade – često radile loše i pogrešno, a mnogo što šta što su morale da rade – nisu radile.

4. Na svim nivoima došlo je do negativne selekcije kadrova, pa su se na mnogim važ-nim mestima, od predsednika vlade, ministara, guvernera NBS i sl., nalazile i još


39

uvek se nalaze stručno nekomponentne osobe, od kojih se apriori nisu mogle očeki-vati visoke performanse.

5. Srbija je, zbog sve veće ekonomske krize, ali i zbog mnogo čega drugog, zapadala u sve veću društvenu krizu, koja je takođe sve više doprinosila eskalaciji ekonomske krize.

I, naravno, u uslovima sve dublje ekonomske krize, koja je posledica sve izraženije „ho-landske bolesti”, koja je zahvatila privredu Srbije, eksterni šokovi, kao što su finansijska, ekonomska ili dužnička kriza, dodatno pogoršavaju njeno stanje. Zbog svega toga, ali i zbog vrlo visoke verovatnoće, da će se ekonomska i dužnička kriza u zemljama evrozo-ne i zemljama našeg okruženja u idućoj godini nastaviti, i perspektive za 2012. i 2013. godinu su vrlo tmurne.

Uz sve to, nema spora da će odlaganje dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU, kao i produžetak neizvesnosti kada će taj status Srbija dobiti imati niz negativnih finansijskih posledica.

3. Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom

Krajnje je zabrinjavajuća činjenica, da Srbija u 2012. godini ulazi sa nizom negativnih trendova, što sve skupa, vrlo verovatno, vodi ka privrednom i finansijskom kolapsu u 2012. ili 2013. godini. U uslovima sve veće ekonomske krize i društvena kriza će u 2012. godini znatno dobiti na intenzitetu, pogotovu pre i posle parlamentarnih izbora.

3.1.„Putkanapretku“-negovanjenovogoptimizmaZbog svega prethodno navedenog, izgleda kao nestvaran san sve ono što se obećava i projektuje u najnovijem radu, koji je urađen pod okriljem Svetske banke Put ka napret-ku. U njemu se navode dva moguća scenarija rasta i razvoja privrede do 2020. godine. Po prvom scenariju, privreda Srbije bi imala prosečnu godišnju stopu rasta BDP znatno višu od, verovali ili ne, 6%, a to „podrazumeva sprovođenje značajnih strukturnih promena koje bi dovele do znatno povećanja produktivnosti i konkurentnosti”. Po tom scenariju, „BDP po stanovniku bi se do kraja tekuće decenije duplirao i približio bi se proseku karakterističnom za visokorazvijene zemlje”. U tom očaravajućem „scenariju”, izvoz robe i usluga bi rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 16%. Autori ovog Izveštaja navo-de neka ograničenja za tako dinamičan rast, kao što su nezadovoljavajući nivo znanja i veština radne snage, nizak učinak energetskog sektora, nedovoljno korišćenje zemljišta, prepreke u spoljnoj trgovini i sl. U tom radu se ističe, da u slučaju da se ne obave nužne strukturne reforme, prosečna godišnja stopa rasta bi iznosila samo 3,5%.

Konsultant Svetske banke Petar Miović i ekonomista u toj Banci, Lazar Šestović, na pre-zentaciji izveštaja Put ka napretku, istakli su da su glavni izvozni potencijali Srbije, koji su nedovoljno iskorišćeni, industrija i poljoprivreda ili još konkretnije – primarna po-ljoprivredna proizvodnja, prehrambena industrija, metaloprerađivačka, automobilska, hemijska, farmaceutska i tekstilna industrija (Politika, 10. XII 2011, str. 10).

Mlađen Kovačević

40

Kao što se vidi, autori ovog rada su još veći optimisti nego što su pre nešto više od godinu dana bili oni ekonomisti Srbije, koji su produkovali Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011–2020. To je vrlo čudno, ako se zna da su autori tog „Modela” vrlo brzo izgubili tadašnji optimizam, pa se on sada uopšte ne ispoljava. Naprotiv, postali su čak i pesimisti. Ovaj ekstremni optimizam autora novog Puta u raj je zapanjujući, ako se zna u kakvoj se krizi nalaze razvijene zemlje, zemlje evrozone, zemlje u okruženju, a posebno u kakvoj se ekonomskoj, dužničkoj i društvenoj krizi nalazi Srbija. Oni potpu-no ignorišu činjenicu, da je Srbija u novi vek ušla sa vrlo niskom statističkom osnovom kada je u pitanju BDP i da je, uz vrlo visok nivo stranih sredstava, u periodu prethodnih jedanaest godina ostvarila prosečnu stopu rasta od oko samo 4%. I taj vrlo skroman rast je ostvaren kada su, u prvih osam godina, svetska privreda i svetska trgovina vrlo dinamično rasle, a takav rast do 2020. g. spada u naučnu fantastiku. Autori tzv. Puta ka napretku su izgleda zanemarili efekte poslednje tri godine, kada rasta BDP u Srbiji nije bilo, pa je njegov nivo u 2011. ostao još uvek niži nego što je bio 2008. g. Oni zanemaruju i procene međunarodnih finansijskih i domaćih institucija da će u 2012. godini rast BDP Srbije biti vrlo skroman, a vrlo je verovatno da ga neće ni biti. Ostaje utisak da su autori ovog rada u priličnoj konfuziji i neskladu sa realnim činjenicama.

Kada se pojavio Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011–2020. g. pot-pisnik ovog rada u autorskom tekstu za Politiku je napisao da je veća verovatnoća da Srbija postane svetski prvak u fudbalu 2018, a pogotovu 2022. g. nego da se ostvari sve ono što je projektovano u tzv. osnovnom scenariju. I sada, se gotovo isto može reći za projekcije date u osnovnom scenariju u radu Put ka napretku.

3.2.PovratakustvarnostKrajnje je vreme da se iz stanja lepog sna ili fatamorgana vratimo u našu surovu stvar-nost i okrenemo neposrednoj budućnosti, koja nas čeka u 2012. godini. Krenimo od realnog sektora, ili još konkretnije od poljoprivrede, odnosno jesenje setve, a pre svega setve pšenice.

Prema podacima, Žito Vojvodina, (publikovanim 17. XI 2011. g.) pod pšenicom je za-sejano samo 464.500 hektara, što je, nažalost, negativan istorijski rekord. S obzirom na činjenicu, da su od tada do 15. XII vremenski uslovi za samu setvu bili vrlo povoljni, moguće je da je zasejeno još dvadesetak hiljada hektara, ali je i pored toga, vrlo vero-vatno da će ukupna površina zasejana pšenicom ove jeseni biti najmanja, od kada se statistika vodi. Uz to, u optimalnom roku je zasejano samo oko 300.000 hektara, što je takođe istorijski negativan rekord. Zbog teških finansijskih problema proizvođača, vrlo veliki deo setve nije obavljen kvalitetnim sortnim semenom već pšenicom „sa tavana”, a upotreba đubriva bila je vrlo skromna. I što je posebno neprijatno, jeste činjenica da ogroman procenat zasejane pšenice obavljen posle optimalnog roka nije nikao i ako po-sle kiše i nikne, moguće suvomrazice bi imale teške posledice. I na kraju, postoje samo teorijske šanse da vremenski uslovi za pšenicu u prvoj polovini 2012. godine budu tako povoljni, kao što su bili u 2011. godini, pa je omogućen porast njene proizvodnje od čak 28%. Zbog svega toga, može se desiti da Srbija bude prinuđena da ograniči ili potpuno obustavi izvoz pšenice, pa čak da postane i neto uvoznik, što bi imalo negativne devizne, ali i druge posledice5.

5 Na primer, gubljenje nekog segmenta stranog tržišta ili pad prihoda proizvođača.


41

Industrijska proizvodnja od maja beleži negativne stope rasta, što je posledica niza fak-tora, kao što su osetan pad unutrašnje tražnje i nemogućnost veće prodaje na domaćem tržištu, povećanje uvoza robe široke potrošnje, a posebno povećanje njene cenovne kon-kurentnosti zbog nove osetne aprecijacije dinara, sve veće nelikvidnosti, skupih kredita, usporavanja rasta izvoza, povećanja štednje potencijalnih kupaca, zbog straha i neizve-sne budućnosti i sve većeg nepoverenja u priče o mogućem rastu BDP u 2012. godini i sl.

Sada je vrlo izvesno da će ogromna većina navedenih faktora još više negativno delo-vati na tražnju i proizvodnju industrijskih proizvoda. Vrlo je verovatno da će kupovna moć stanovništva i privrednih organizacija u 2012. g. biti osetno smanjena, što se mora negativno odraziti na tražnju i proizvodnju industrijskih proizvoda. Vrlo je verovatno da će se broj nezaposlenih lica do kraja 2011, a posebno tokom 2012. g. osetno povećati, što će se, uz realan pad plata i rast troškova života u 2011. i vrlo verovatno i u 2012. g., nepovoljno odraziti na obim kupovine, pa time i na industrijsku proizvodnju. Uz to, verovatno je, gotovo izvesno, da će izvoz industrijskih proizvoda u 2012. g. biti manji nego što će biti u 2011. godini, što se takođe mora nepovoljno odraziti na industrijsku, pre svega izvozno-orijentisanu proizvodnju.

Zahvaljujući relativno rodnoj 2010. godini, i vrlo povoljnim klimatskim uslovima u prvoj polovini 2011. godine koji su omogućili visok rast proizvodnje pšenice (od čak 28%) i još nekih prolećnih i letnjih poljoprivrednih kultura, kao što su maline, ali i visokim cenama na svetskom tržištu nekih od njih, Srbija je u prvih deset meseci ostvarila rast izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda od čak 31,3%, pa je učešće tih proizvoda dostiglo 22,3% ukupnog robnog izvoza. Suficit u razmeni ovih proizvoda sa svetom je dostigao rekordan nivo od milijardu i 240 miliona dolara, a pokrivenost uvoza izvozom je takođe bila rekordna – čak 230,8%. S obzirom na činjenicu, da je suša ozbiljno pogodi-la kukuruz i druge kulture, čija se berba obavlja u jesen i s obzirom na probleme i stanje u setvi pšenice i malu verovatnoću da će vremenski uslovi u prvoj polovini 2012. godine biti tako povoljni kao što su bili u 2011 – mala je verovatnoća da će se nivo izvoza ovih proizvoda u 2012. godini zadržati na sadašnjem nivou. Uz to, ako se ostvari prognoza stručnih službi MMF da će cene primarnih proizvoda (umesto ovogodišnjeg rasta od čak 21,2%) u 2012. g. biti smanjene za 4,7%, to se mora negativno odraziti na vrednost, ali i na obim izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Uz sve to, ako se zadrži potce-njena vrednost stranih valuta i to će, pored ostalog, destimulisati izvoz ovih proizvoda.

Zbog svega navedenog, ali i zbog verovatnog pada tražnje na svetskom tržištu, biće dobro ako izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u 2012. ostane na nivou 2011. godine. Zbog toga, ali i zbog verovatnog pada domaće tražnje, mogućnosti povećanja poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije su pre teorijske nego praktične pri-rode.

Besparica, sve veća nelikvidnost, gomilanje sve većih gubitaka i sve skuplji krediti tako-đe će se vrlo nepovoljno odraziti na veliki deo industrijske proizvodnje. Ako mere Vlade i NBS budu nastavile da održavaju sadašnju vrlo precenjenu vrednost dinara, bolje reći potcenjenu vrednost stranih valuta, to će dodatno destimulisati robni izvoz, u kome do-miniraju industrijski proizvodi, a preko njega i industrijsku proizvodnju.

Mlađen Kovačević

42

Ako se ispune prognoze stručne službe MMF da će fizički obim svetske trgovine u 2012. godini biti povećan za samo 7,5% (u 2011 je povećan 12,8%), da će cene industrijskih proizvoda na svetskom tržištu, biti povećane za samo 1,1% (u 2011. g. procenjeni rast iznosi 7,0%), a cene primarnih proizvoda biti čak smanjene za 4,7% (u 2011. procenjen je njihov rast od čak 21,2%) – to će dodatno osetno smanjiti motivisanost izvoznika, kako industrijskih tako i poljoprivrednih proizvoda, jer bi eventualno povećanje izvoza, uz zadržanu potcenjenu vrednost stranih valuta (izraženih u dinarima) donosilo gubitke, pa će i to negativno uticati na industrijsku proizvodnju.

Zbog visoke zaduženosti i sve većeg iznosa godišnjih anuiteta, u sve nepovoljnim uslo-vima za prodaju na domaćem i stranom tržištu, vrlo visokih kamata pri korišćenju even-tualnih novih kredita – investiranje uopšte, a posebno u sektoru industrije u 2012. god., biće, vrlo verovatno, osetno smanjeno, što se mora nepovoljno odraziti za proizvodnju u toj, ali i u narednim godinama.

Zbog pogoršanja finansijske situacije u vrlo velikom broju industrijskih preduzeća i vrlo verovatnog smanjenja izvoza, mnoga od njih će se susretati sa problemima finansiranja kupovine uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala, a posebno opreme, što se mora negativno odraziti na njihovu proizvodnju.

Nemogućnost povećanja plata zaposlenih i njihovo verovatno smanjenje, kao i po tom osnovu, smanjenje motivisanosti za rad, takođe se mora negativno odraziti na industriju, ali i privredu u celini.

Kada se govori o mogućnostima i perspektivama izvoza industrijskih i poljoprivrednih proizvoda u 2012. godini, trebalo bi posebno istaći mogućnost upadanja Italije u ozbiljnu recesiju, što je, nažalost, vrlo verovatno, i to bi direktno i indirektno znatno pogodilo robni izvoz, ali i izvoz usluga iz Srbije. Uz to, ako se ne sredi sadašnje veoma nepovoljno stanje na granici sa Kosovom, i to će imati za posledicu smanjenje isporuka proizvoda na njegovo područje.

Srbija, odnosno sadašnja i buduća Vlada biće, zbog očekivanih ogromnih problema ve-zanih za obezbeđenje nužnog nivoa budžetskih prihoda i održavanje budžetskog deficita do 4,25% BDP, prinuđena da emituje visok nivo državnih zapisa sa vrlo visokim kamat-nim stopama, pa će banke svoje raspoložive dinare plasirati u njih, što mora nepovoljno da se odrazi na masu kredita u privredu, pre svega, u industriju i poljoprivredu, pa će i to negativno uticati na obim njihove proizvodnje u 2012. godini.

Imajući u vidu, neospornu izvesnost, da će problemi budžeta i budžetskih prihoda biti znatno pojačani, vrlo je verovatno da će suma subvencija poljoprivredi i industriji biti znatno smanjena, što će negativno uticati na industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju u 2012. godini.

Bez obzira što je iznos ugovorenih radova krajem septembra bio na oko 15% veći, nego u istom mesecu 2010. godine, i perspektive za rast građevinarstva u 2012. godini su vrlo skromne. Ako i krene rekonstrukcija železničke infrastrukture, pruge Valjevo–Loznica, pruge Beograd–Pančevo i ako započne gradnja mosta Zemun–Borča, pitanje je koliko će domaći građevinari biti uposleni, jer su kreditori tih radova (Ruska Federacija i Kina)


43

nametnuli uslov da firme iz njihovih zemalja obave najveći deo poslova. Imajući to u vidu, i činjenicu, da su ove godine završeni radovi na dva velika mosta (Beška, Gazela) i da je u završnoj fazi most na Adi, i da je mala verovatnoća da će stambena izgradnja u 2012. godini biti veća nego u 2011. godini – može se desiti da aktivnost građevinarstva u 2012. g. bude čak i manja nego u 2011. godini.

I sektor usluga, zbog svega onoga što će se dešavati u svetu, u Evropi, u evrozoni, ze-mljama u tranziciji i zemljama našeg okruženja, pre može smanjiti nego povećati svoje aktivnosti u 2012. g. Zbog jačanja intenziteta dužničke krize i verovatne recesije i po-većanja broja nazaposlenih u brojnim zemljama i sve veće zabrinutosti, pa i panike kod sve većeg broja stanovnika, kako u stranim zemljama tako i u Srbiji – mogućnosti rasta turističkog prometa su pre teorijske nego praktične prirode.

Zbog svega prethodno navedenog, ali i zbog mogućeg i verovatnog smanjenja spoljnotr-govinske aktivnosti i daljeg pada životnog standarda stanovnika Srbije, obim aktivnosti i bruto domaći proizvod u sektoru saobraćaja verovatno će u 2012. godini biti smanjen.

Već i sama činjenica da se u 2012. godinu ulazi sa većim brojem nezaposlenih, većim brojem penzionera, sa nižim realnim platama i penzijama i sa nižim standardom većeg dela stanovništva nego što se ušlo u 2011. g., govori u prilog tome da će se nastaviti pad prometa. Uz to, ako se ostvari visoka verovatnoća da će se tokom 2012. g. povećati broj nezaposlenih i broj penzionera (za oko 30.000) i da će plate i penzije realno biti dodatno smanjene – obim prometa u trgovini na malo će se, vrlo verovatno, dodatno smanjiti. Uz to, ako se ostvari pad poljoprivrede, industrije, građevinarstva i spoljne trgovine – biće smanjen i promet na veliko i spoljnotrgovinski promet.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, teško da aktivnost bankarskog sektora može ostvariti rast u 2012. godini. Sve to važi i kada je u pitanju promet nekretnina i niza ostalih sektora usluga.

Sve u svemu, vrlo je visoka verovatnoća da će BDP u 2012. godini biti osetno smanjen. Srbija se po velikom nizu pokazatelja i trendova na kraju 2011. godine nalazi u težem položaju nego što je bila krajem 2008, pa ako je u 2009. god. zabeležila smanjenje BDP od 3,5%, postavlja se pitanje kako se može očekivati bilo kakav rast u 2012. g. Ili, ako je Srbija u 2011. godini (u znatno povoljnijim eksternim i internim uslovima, u uslovi-ma kada ju je svetska ekonomska kriza i dužnička kriza u nizu zemalja evrozone samo okrznula), tek u poslednjem kvartalu ostvarila rast BDP od samo 1,5% (a možda i manje od toga), krajnja je, najblaže rečeno, hrabrost, planirati bilo kakav rast ako je jasno da će eksterni i interni uslovi za obavljanje privredne aktivnosti biti znatno nepovoljniji.

Portugal je verovatno u manjoj krizi od Srbije ali neće imati takvo pogoršanje internih i eksternih uslova za privrednu aktivnost, kao što će biti slučaj sa Srbijom, jer će mu EU više pomagati nego Srbiji. I pored svega toga, najnovije prognoze govore da će BDP u toj zemlji 2012. godine biti smanjen za 3%. Zbog svega navedenog, plan Vlade, usaglašen sa MMF, da BDP u Srbiji u 2012. g. bude povećan za 1,5%, pre je teorijska nego praktična mogućnost. Mnogo je verovatnije da će Srbija u 2012. godini zabeležiti smanjenje BDP a preti i realna opasnost da to smanjenje bude i značajnije, a se konkurentnost privrede dodatno znatno smanji. U tim uslovima, nelikvidnost privrede i stepen njene unutrašnje

Mlađen Kovačević

44

i spoljne zaduženosti će dostići ogromne razmere i još će veći broj preduzeća nestati sa scene, a mnoga preostala neće moći da uredno servisiraju svoje finansijske obaveze. Sve u svemu, privreda Srbije se nalazi pred kolapsom.

3.3.MogućnostfinansijskogkolapsaKolaps privrede bilo koje zemlje po pravilu je praćen i kolapsom finansija. I ta dva ko-lapsa se međusobno pospešuju. Ako se stanje u privredi bitno pogorša, kao što će, vrlo verovatno, biti slučaj u 2012. godini, to se mora vrlo nepovoljno odraziti na budžetske prihode i odnos budžetskog deficita i BDP.

Ako se ima u vidu, da se Srbija, u uslovima kada je nju svetska ekonomska kriza i duž-nička kriza niza zemalja evrozone tek nešto više pogodila od septembra 2011. godine, susreće sa vrlo ozbiljnim, vrlo teškim problemima alimentiranja budžeta i održavanja budžetskog deficita na oko 4,5% BDP, postavlja se logično pitanje, da li će ti problemi eskalirati u godini kada će negativni efekti tih kriza biti znatno veći. Logičan odgovor je da će problemi budžeta biti kontinuirano znatno pojačani i mogu dostići dramatične razmere. Navedimo nekoliko važnijih argumenata u prilog ove konstatacije.

Ako je država, u uslovima kada se verovalo da je Srbija izašla iz ekonomske krize i, kada je Vlada po osnovu emitovanih državnih zapisa u 2010. g. ostvarila 326 milijardi dinara, a u neto iznosu oko 240 milijardi dinara, nije mogla da potpuno servisira svoje obaveze po tom osnovu, pa je jednim članom Zakona o budžetu te neisplaćene obaveze prenela na 2012. g, postavlja se pitanje koliko dospelih obaveza po tom osnovu neće moći da servisira u 2011. godini, pogotovu ako se zna da je po osnovu „prodaje” državnih zapisa već do početka oktobra ostvarila prihod, bolje reći stekla kratkoročne ili relativno kratkoročne kreditne obaveze, od preko 400 milijardi dinara. Država će, vrlo verovatno, ponovo morati da deo dospelih dinarskih, ali i deviznih obaveza nastalih po osnovu emitovanih državnih zapisa prenese na 2012. ili 2013. godinu. I pored toga, po osnovu prenetih obaveza dospelih u 2010. i 2011. godini, koje treba otplatiti u 2012. godini, biće nužno obezbediti vrlo visok nivo dinarskih sredstava. Uz to, ako se zna da je u uslovima, istina skromnog, rasta BDP u 2011. god. država čak preko 70% budžetskih prihoda po-krivala preko zaduživanja po osnovu emitovanja („prodaje”) državnih zapisa, postavlja se pitanje koliko će prihoda morati da, po tom osnovu, obezbedi u 2012. g. Odgovor je – još više nego u 2011. godini – verovatno preko 5 milijardi evra. Jer, ako je u uslovima kada je BDP povećan za oko 2,5% u prvih devet meseci 2011. godine, ukupan javni pri-hod realno smanjen za oko 4,2%, prihod od poreza na dodatu vrednost za 5,4%, a prihod od ostalih oblika poreza na dobit za čak 13,4%, u odnosu na isti period 2010. godine, realno je pretpostaviti da će oni, u uslovima verovatnog smanjenja BDP – još dodatno biti, i to osetno smanjeni. Uz to, vrlo je verovatno da će vrednost uvoza, zbog mnogo čega, a posebno zbog verovatno osetne niže cene nafte nego što je ona bila u 2011. g., biti smanjena, pa će i budžetski prihodi od carina, akciza i drugih dažbina na uvoznu robu biti osetno manji nego što su bili u 2011. godini. Uz to, Srbija će po osnovu prihvaćenih sporazuma sa EU i nizom drugih zemalja morati da smanji carinska i druga opterećenja pri uvozu, što će takođe imati za posledicu pad budžetskih prihoda po tom osnovu.


45

Ogroman problem obezbeđenja budžetskih prihoda u 2012. godini, delom će biti poja-čan, ako se usvoji opravdan zahtev privrednika da se porez plaća ne po osnovu zaključe-nog posla, već nakon naplate.

Uz sve to, republički budžet će, po osnovu Zakona o decentralizaciji, biti smanjen za 35–40 milijardi dinara, a pitanje je da li će budžetske obaveze u toj meri biti smanjene. Na kraju, u budžetu, moraju, prvi put, da se obezbede sredstva servisiranja obaveza po osnovu Zakona o restituciji.

Krajnje je neizvesno koliki će iznos tzv. stranih direktnih investicija doći na teritoriju Sr-bije u 2012. g. i u budžet, ali je visoka verovatnoća da će one biti znatno manje. Činjenica, da je priliv ovih investicija u prvih jedanaest meseci 2011. g. u članicu EU – Bugarsku, iznosio samo 534 miliona evra, tj. bio je za 48% manji nego u 2010. godini, što je po izja-vi bugarskih ekonomista posledica ekonomske krize u zemljama EU (Privredni pregled, 13. XII 2011, str. 6), sama po sebi zlosutno govori o tome da su mogućnosti njihovog većeg priliva u Srbiju u 2012. godini vrlo male. To, pogotovu, ako Srbija ni u februaru ne dobije status kandidata za članstvo u EU. U tom slučaju, Srbija će u 2012. godini dobiti i znatno manje sredstava iz pristupnih fondova, pa će problem punjenja „budžetskih rupa” biti ekstremno težak. Pitanje je, da li će domaće banke i strani kupci, zbog velike neizvesnosti kada je u pitanju ekonomska kriza, kako u Evropi tako i u Srbiji, želeti da, bar u istom obimu „kupuju” državne zapise Srbije, kao što su činili u 2011. godini, čak i ako kamata koja će ih pratiti bude vrlo visoka. Vrlo je verovatno da će mnoge domaće i strane banke, koje se nalaze na teritoriji Srbije, raspolagati sa manje sredstava, koje bi eventualno usmerile u „kupovinu” državnih zapisa Srbije. Na kraju, kada se zna da je spoljni dug Srbije prešao 24 milijarde evra i kada se zna da je u prvih devet meseci po osnovu servisiranja tog duga isplaćeno gotovo 3 milijarde evra, ili 12,4% BDP, postavlja se pitanje, kako sa ekonomske tako i sa moralne tačke gledišta, mogućnosti i opravda-nosti novog zaduživanja u inostranstvu na bazi emitovanja državnih obveznica. S druge strane, obaveze države, NBS, preduzeća, banaka i lokalnih samouprava po osnovu servi-siranja spoljnog duga su već i sada vrlo visoke, a 2012. godine će biti još veće, pa se po-stavlja pitanje kako to servisirati, pogotovu ako se ima u vidu sve prethodno navedeno, što će znatno otežati ekonomsku i finansijsku situaciju Srbije u 2012. godini.

Sa neminovnom eskalacijom ekonomske krize, neosporno je da će jačati i društvena kriza, a ona će dodatno pojačavati ekonomsku krizu. Ne isključujem mogućnost socijal-nih nemira pre i posle parlamentarnih izbora, što bi imalo dodatne negativne efekte po privredne performanse.

U uslovima sve veće ekonomske i društvene krize, dodatno će se gubiti poverenje u sistem, mere ekonomske politike, institucije i sl., što, po nizu osnova, mora imati katas-trofične ekonomske posledice. Imajući u vidu sve prethodno izneto (a moglo se navesti i mnogo čega drugog takođe vrlo neprijatnog), nameće se zaključak da se Srbija nalazi i pred finansijskim kolapsom.

Kolaps uopšte, pa i kolaps privrede ne znači smrt ili kataklizmu. On može biti izražen u različitom stepenu i može se vremenski odložiti, pa čak i preduprediti. I, naravno, obaveza države, njenih institucija, njene nauke i intelektualne elite je da preduzme sve

Mlađen Kovačević

46

što je u njenoj moći da do kolapsa ne dođe, a ako već dođe, da optimalnim, adekvatnim strategijama i merama učini sve što je moguće da se stanje kolapsa što pre prevaziđe.

Tokom Drugog svetskog rata, Nemačka i Japan su doživeli ne samo kolaps već i eko-nomsku i socijalnu kataklizmu, ali su nakon toga ove zemlje ostvarile impresivan rast i razvoj. U toku bratoubilačkog rata i Republika Koreja je doživela ekonomsku i socijalnu kataklizmu, ali je od sredine pedesetih godina do danas ostvarila fantastičan rast BDP. Republika Koreja je 1997/98. g. doživela privredni i finansijski kolaps. Ruska Federa-cija je doživela privredni i finansijski kolaps 1998. g., Argentina 2001. god., ali su sve tri te zemlje našle načina da ga prevaziđu i poslednjih godina, čak i u uslovima svetske ekonomske krize, postižu vrlo solidne privredne performanse, koje se sintetski iskazuju kroz visok rast BDP.

Kako ublažiti i kako vremenom prevazići vrlo verovatni privredni i finansijski kolaps Srbije, jeste suštinsko pitanje kojim se pod hitno moraju početi baviti sve relevantne, najviše državne institucije. Međutim, ozbiljan problem je što je sadašnja Vlada potpu-no nesposobna, što je potpuno izgubila poverenje i privrede i stanovništva i što se ona nalazi u ozbiljnoj krizi i što se u njoj ne nalaze vrhunski ekonomisti. Uz sve to, u prvoj polovini 2012. godine biće održani parlamentarni izbori i do tada od ove Vlade se ne može očekivati da će moći, znati i hteti da preduzima prave mere.

Slična situacija mogla se prepoznati u 1988. u vreme dolaska Ante Markovića za pred-sednika tadašnjeg SIV, kao i 2001. godine. I tada je vrlo teška ekonomska i društvena kriza podsećala na vrlo tešku, gotovo izgubljenu poziciju u nekoj šahovskoj partiji koja je zahtevala vrhunske „velemajstore”. O puta je usledilo razočarenje jer su se u tadašnjim vladama (SFRJ u 1989. i Srbije 2001) umesto „velemajstora” našli u najboljem slučaju „majstorski kandidati”, pa čak „prvokategorinci i drugokategorinci” (Kovačević, (1989), str. 82–83 i Kovačević 2002a, str. 187–194).

Na brojnim savetovanjima ekonomista dokazivano je da će tada lansirani programi doži-veti slom. Kada su kreatori ekonomskih reformi krajem 2001. g. na Savetovanju ekono-mista na Ekonomskom fakultetu u Beogradu izneli koncept reformi i mera ekonomske politike, moglo se lako uočiti da taj koncept ima ozbiljnu konstrukcionu grešku i da će njegova primena imati za posledicu eskalaciju tzv. „holandske bolesti”, koja je već 2001. a pogotovu 2002. g. ozbiljno zahvatila privredu Srbije (Kovačević, 2002a).

Takvu argumentaciju je u osnovi podržao prof. dr Lj. Madžar (Madžar, (2002), str. 195–202). Tadašnji guverner Narodne banke SRJ je vrlo neubedljivo, pokušavao da „dokaže” neosnovanost naših argumenata (Dinkić (2002), str. 246–248). Na opštu žalost, pokazalo se da je model reformi koji je velikim delom bio nametnut od strane MMF preko tzv. „Aranžmana o produženom finansiranju” bio potpuno defektan ili kako pre nekoliko godina reče nobelovac J. Stiglic, imao je ozbiljnu sistemsku grešku, čije teške posledice itekako osećaju privreda i stanovništvo Srbije.

I sada, ponovo je neophodno istaći da izlazak iz privrednog i finansijskog kolapsa, u kome će se Srbija vrlo verovatno brzo naći, podrazumeva novu vladu u kojoj će se zaista naći pravi velemajstori”, a ne „majstorski kandidati”, „prvokategornici”, pa čak i „dru-gokategornici”. Pre formiranja nove Vlade, predsednik B. Tadić, koji po izjavama, koje


47

daje, shvata da je ekonomska kriza u zemlji vrlo teška i da se ona ne može prevazići u 2012. pa i u 2013. godini, ali, po svemu sudeći, ne shvata njene prave uzroke, uz maksi-malnu saradnju sa naučnim ustanovama, bi morao da formira tim vrhunskih stručnja-ka, pre svega, vanstranačkih ličnosti, koji bi imali zadatak da formulišu viziju budućeg društvenog i privrednog sistema, koja bi se, nakon svestrane rasprave, u budućem parla-mentu usvojila i kasnije dosledno sprovodila. Ako do toga ne dođe, Srbija će godinama ostati vrlo nerazvijena, prezadužena zemlja sa sve starijim i očajnijim stanovništvom a preti joj realna opasnost da zbog toga ostane „crna tačka“ u Evropi. Moralna obaveza sadašnje prema budućim generacijama je da tako nešto ne dozvoli.

Ideju o okupljanju tima vrhunskih stručnjaka iz više naučnih disciplina, koji bi imao zadatak da dâ viziju budućeg društvenog i privrednog sistema zagovarana je već desetak godina, ali to nije imalo odjeka ni u političkim, a, čini se, ni u stručnim krugovima. U jesen 2010. godine B. Tadić, ali kao predsednik Demokratske stranke, stao je iza strate-gije budućeg ekonomskog rasta i razvoja, koju se velikim delom oslanjala na Postkrizni model rasta i razvoja privrede Srbije 2011–2020, ali je i nju stvarnost vrlo brzo surovo iskompromitovala. U uslovima sve teže ekonomske i društvene krize, nejasno je da li će se i kada pomenuta ideja uopšte usvojiti, pa se postavlja pitanje, šta dotle činiti, da kolaps privrede i finansija Srbije bude što blaži.

Od strane nosilaca ekonomske politike kritičarima se često se prigovara da samo kritiku-ju, a ništa ne predlažu. Povodom te konstatacije trebalo bi naglasiti da svaka ozbiljna, ar-gumentovana kritika de facto znači predlaganje da se praktikovana politika zameni ade-kvatnijom ili ona znači preporuke i zahteve Vladi da preduzme mere koje su neophodne, a one se ne preduzimaju. Uz to, nisu sve kritike rada Vlade bez konkretnih predloga.

U brojnim radovima od početka 2001. godine, pa do danas, od strane autora ovog teksta dolazilo je mnoštvo predloga šta bi trebalo činiti, ali to nije imalo nikakve efekte. Sve od kraja 2001. godine do danas, aktuelan je predlog da se napusti praksa precenjene vredno-sti dinara, odnosno potcenjene vrednosti stranih valuta. Međutim kreatori ekonomskih reformi, insistirali su na „mogućnosti” da nacionalna valuta ostane jaka, stabilna i pre-cenjena i u slaboj privredi, zbog čega je što je dinar bivao sve jači, a privreda sve slabija.

Nekoliko radova posvećeni su nužnosti napuštanja koncepta reformi i mera ekonomske politike (Kovačević, 2002b, Kovačević, 2004), ali i to nije imalo efekta: Mora se napo-menuti da je bilo veoma malo ekonomista, koji su podržavali ili nezavisno predlagali takvo rešenje.

Po eskalaciji svetske finansijske i ekonomske krize, u uvodnom referatu za Savetovanje ekonomista u Novom Sadu, koje je održano sredinom oktobra 2008. godine (Kovačević, 2008b), a posebno u uvodnom referatu za Savetovanje ekonomista u Kragujevcu, odr-žanom sredinom oktobra 2009. godine (Kovačević, 2009b), dato je dvadesetak predloga mera ekonomske, fiskalne, spoljnotrgovinske i monetarne politike kojim bi se, mogli ublažili efekti krize, ali ni to nije imalo nikakvog efekta.

Sadašnja Vlada potpuno je nesposobna da preduzme išta od toga, naročito, uzimajući u obzir da se Srbija nalazi pred parlamentarnim izborima, zbog čega će Vlada faktički otaljavati poslove, koji nas očekuju u veoma teškom vremenu. Zato ćemo ovde navesti

Mlađen Kovačević

48

samo nekoliko najvažnijih mera koje bi za mandata ove Vlade trebalo preduzeti, kako bi kolaps privrede i finansija bio manjeg intenziteta.

3.4.MerezaublažavanjekolapsaI pored očekivanih ogromnih problema vezanih za prihode u budžetu, Vlada mora obez-bediti što više subvencija za poljoprivredu, kako za setvu prolećnih kultura tako i za veštačka đubriva kako bi sa što više raspoloživog zemljišta zasejalo i kako bi se obez-bedilo njihovo potrebno đubrenje. Ona, subvencijama mora pospešivati i razvoj prerade i izvoz prerađenih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U cilju zadovoljenja doma-ćih potreba, smanjenja uvoza, povećanja izvoza i pospešivanja ruralnog razvoja, država mora na sve moguće načine, kako to čine i zemlje EU, pospešivati razvoj stočarstva i voćarstva.

Već početkom januara, kada bude jasnije stanje sa setvom pšenice, država bi morala da razmotri verovatnu potrebu vrlo neprijatnog ograničavanja izvoza pšenice u 2012. godini, pogotovu, ako se oceni da bi, nakon slobodnog izvoza, u drugoj polovini godine bio potreban uvoz, koji će po toni odneti više deviza nego što će se ostvariti po osnovu tone izvoza.

U cilju pospešivanja izvoza i destimulisanja uvoza i smanjenja brojnih negativnih po-sledica potcenjene vrednosti stranih valuta, Narodna banka Srbije i Vlada bi morale da preduzmu sve što je u njihovoj moći kako bi se valutni kurs dinara vremenom doveo do realnijeg nivoa. Sigurno će zbog uticaja moćnog uvozničkog lobija, kome održavanje potcenjene vrednosti stranih valuta, obezbeđuje uvoz uz veliki profit, ovaj predlog, kao i bezbroj puta u prošlosti ostati pusta želja. Uz to, NBS je Zakonom obavezna da pre svega suzbija inflaciju, a potcenjena vrednost stranih valuta po nizu osnova pozitivno utiče na održavanje relativno niske inflacije. To je razlog što je NBS u prošlosti neuporedivo više prodavala nego kupovala deviza (zvanično u cilju „suzbijanja preteranih dnevnih oscilacija”).

Bez obzira na činjenicu, da NBS zakonski nije obavezna da održava realan valutni kurs, ona bi, po mom mišljenju, to morala da čini, jer ako Centralna banka najkonkurentnije zemlje na svetu – Švajcarske, danas preduzima vrlo agresivne mere, čak i devalvaciju franka, ne vidim razlog zašto to ne bi činila i NBS.

Imajući u vidu, da će Vlada, u cilju punjenja budžeta, i dalje emitovati dinarske i devi-zne obveznice, preti realna opasnost da se i po tom osnovu mogu deformisati ponuda i tražnja deviza a dinar nastaviti da aprecira. Za vođenje politike realnog kursa u 2012. godini, vrlo ozbiljan problem je što se veliki broj građana dugoročno zadužio uz deviznu klauzulu i oni bi se deprecijacijom kursa dinara doveli u teške probleme, pa vlast, pred izbore, sem ako je surova stvarnost ne prisili, neće smeti ni hteti da napusti dosadašnju politiku precenjenog kursa dinara, a ona ima teške dugoročne ekonomske i socijalne posledice (Kovačević, 2005. i 2011b.

Problem je što se ta politika, zbog svega navedenog, ne može duže održati i kada dođe do kolapsa privrede i finansija. Tada nacionalna valuta devalvacijom znatno izgubi vred-nost, a taj šok je vrlo neprijatan. Zato bi sadašnja i buduća Vlada i NBS trebalo da učine sve što je u njihovoj moći da se postepeno vrednost dinara dovede do realnog nivoa. Me-


49

đutim, imajući u vidu da smo u periodu neposredno pre izbora, i dok je osnovni zadatak NBS suzbijanje inflacije, taj zahtev je verovatno – utopija.

Zbog nasušne potrebe za devizama, koja će u narednim godinama vrlo verovatno dobiti dramatične razmere, pospešivanje izvoza, kako preko realnog valutnog kursa, tako i preko niza drugih mera – mora biti prioritet prvog reda.

Strane direktne investicije treba maksimalno pospešivati, ali i prekinuti praksu plaćanja stranim firmama za svako novootvoreno radno mesto. To se može ostvariti, pre svega, unapređenjem uslova privređivanja i znatnim popravljanjem pozicije Srbije na rang-listi zemalja, po tom pokazatelju.

S obzirom na to, da se mala i srednja preduzeća nalaze u vrlo teškoj finansijskoj krizi koja se produbljuje, država bi subvencijama, naplatom poreza nakon isplate, a ne nakon prodaje njihovih proizvoda i usluga, kao i drugim merama, morala maksimalno da ih pomaže.

Relativno je mala verovatnoća da, usled zapadanja Italije i Grčke u još veću dužničku krizu, njihove banke koje imaju afilijacije u Srbiji, dođu u stanje nesolventnosti, pa da strane banke u iz Srbije budu prinuđene da povlače kapital. Ali pošto ta mogućnost ipak postoji, urgentna je potreba da Srbija i druge zemlje Srednje i Istočne Evrope, uz maksi-malnu pomoć Međunarodnog monetarnog fonda, pokušaju i ostvare donošenje „Bečke inicijative br. 2”.

I pored neophodnosti maksimalne štednje raspoloživih deviznih rezervi, Narodna ban-ka Srbije bi trebalo da povuče i odobreni iznos sredstava od MMF, jer bi to povećalo poverenje i sigurnost deviznih štediša i potencijalnih investitora. Međutim, ona nikako ne bi smela da ta sredstva upotrebi za odbranu precenjene vrednosti dinara. Uz to, vrlo je verovatno da će Srbija u drugoj polovini 2012. ili u prvoj polovini 2013. godine biti prinuđena da sa MMF-om zaključi novi, klasični stand-by aranžman. Iako autor ovog rada nikad nije bio pristalica tih aranžmana, u mogućoj dramatičnoj finansijskoj situaciji to bi bilo korisno, pogotovu što je Fond, nakon sloma neoliberalizma i pojave ogromnih finansijskih problema u nizu i najrazvijenijih zemalja, bitno promenio svoju filozofiju, pa je on sada generalno znatno poželjniji nego što je bio početkom ovog veka.

Zaključci

U Srbiji nikada nije cenilo širenje „pesimizma”, „defetizma” i „negativne energije”, ali sa druge strane, od onih koji su širili oficijelni optimizam i „pozitivnu energiju” po po zadatku ili na osnovu ličnih interesa, zemlja i njeno stanovništvo nisu imali nikakve koristi, već samo štete, jer je i to uvek doprinosilo dramatičnoj privrednoj situaciji i društvenoj krizi.

Objektivna kritička ocena privrednog sistema i mera ekonomske politike neophodna je isto koliko i kritika koncepata ekonomskih reformi, koji je prihvaćen početkom ovog veka. I sada, kada se Srbija nalazi u vrlo teškoj ekonomskoj i društvenoj krizi, smatramo da je moralna, profesionalna, pa i patriotska obaveza upozorenje da se zemlja nalazi

Mlađen Kovačević

50

pred privrednim i finansijskim kolapsom, kao i da predlaganje, najvažnijih mere, koje bi umanjile njegov intenzitet.

U tom cilju je i apel na predsednika države da preduzme sve što je u njegovoj moći i da se, uz maksimalnu saradnju sa svim relevantnim naučnim ustanovama, formira tim vrhunskih stručnjaka iz više naučnih oblasti, koji bi kreirao nacrt vizije budućeg druš-tvenog i privrednog sistema, koja bi se, nakon svestranog razmatranja, konsenzusom u novom parlamentu usvojila i dosledno realizovala.

Literatura

Dinkić, M. (2002), „Replike na izlaganja M. Kovačevića i Lj. Madžara“, Ekonomski anali, Tematski broj.

Gnjotović, D. (2011), „Međunarodna finansijska pozicija Srbije u svetlu realizacije Bečke inicijative”, u: Zbornik referata Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

IMF (2010), Balance of Payments Statistics Yearbook 2010, October 2010.IMF (2011), World Ekonomic Outlook, September 2011.Kovačević, M. (1990), „Izvoz će biti potpuno destimulisan“, Ekonomist 1–2.Kovačević, M. (2002a), „Efekti postojeće politike valutnog kursa i liberalizacija uvoza“,

u: Zbornik referata Ekonomski anali, tematski broj, januar.Kovačević, M. (2002b), „Nužnost napuštanja dosadašnjeg koncepta ekonomske politi-

ke“, u: Zbornik referata Ekonomski anali, tematski broj, decembar.Kovačević, M. (2003), „Izgledi i podsticajne mere za strana ulaganja u Srbiji i Crnoj

Gori”, Ekonomski anali, tematski broj, april.Kovačević, M. (2004), „Nužnost napuštanja postojeće spoljnotrgovinske politike i valut-

nog kursa”, u: Zbornik referata Ekonomski anali, tematski broj, decembar.Kovačević, M. (2005a), „Nepodnošljiva lakoća zaduživanja”, autorski tekst, Politika, 11.

mart.Kovačević, M. (2005b), „Rizici daljeg olakog zaduživanja Srbije u inostranstvu”, Eko-

nomski anali, tematski broj, maj.Kovačević, M. (2005c), „Uzroci i posledice aprecijacije dinara”, , Ekonomska misao 3–4.Kovačević, M. (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije”, u: Zbornik radova Stanje

i perspektive privrede Srbije, Institut ekonomskih nauka i Bankarska akademija.Kovačević, M. (2007), „Spoljni dug i stepen spoljne zaduženosti”, Nova srpska politička

misao, br. 3–4.Kovačević, M. (2008a), „Realne i virtuelne performanse privrede Srbije u periodu

2000–2007. godine”, u: Zbornik referata Tekuća privredna kretanja, ekonomska po-litika i strukturne promene u Srbiji 2007/2008. godine, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd.

Kovačević, M. (2008b), „Trendovi, stanje i perspektive ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom”, u: Zbornik radova Ekonomsko-finansijski odnosi sa ino-stranstvom – aktuelna pitanja i perspektive, Naučno društvo ekonomista sa Akade-mijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.


51

Kovačević, M. (2009a), „Uzroci dramatičnog stanja u realnom sektoru privrede Srbije”, u: Zbornik radova Ekonomska kriza i realni sektor privrede Srbije, Ekonomski vi-dici, br. 2/2009.

Kovačević, M. (2009b), „Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – nužnost nove strategije”, u: Zbornik referata Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa ino-stranstvom – nužnost nove strategije, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

Kovačević, M. (2009c), „Ekonomska politika u teškim internim i eksternim ograniče-njima”, u: Zbornik radova Ekonomska politika i kriza, Ekonomski vidici, br. 4/2009.

Kovačević, M. (2010a), „Privatizacija u začaranim krugovima”, u: Zbornik referata Kraj privatizacije – posledice po ekonomski razvoj i nezaposlenost u Srbiji, Institut eko-nomskih nauka, Bankarska akademija i Savez samostalnih sindikata, Beograd.

Kovačević, M. (2010b), „Dimenzije i uzroci dramatičnog stanja realnog sektora privrede Srbije”, Ekonomski vidici br. 2/2010.

Kovačević, M. (2010c), „Uzroci niskog nivoa i mere za povećanje konkurentnosti privre-de Srbije”, u: Zbornik referata Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd.

Kovačević, M. (2011a), „Srbiji je potrebna vizija društvenog i ekonomskog sistema”, u: Zbornik referata Strategija ekonomskog razvoja Srbije i Evropske unije 2011–2020, Ekonomski vidici, br. 2/2011.

Kovačević, M. (2011b), „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom”, u: Zbornik referata Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, Naučno društvo sa akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

Madžar, Lj. (2002), „Politika deviznog kursa: alternative i dileme”, Ekonomski anali, Tematski broj, januar.

Narodna banka Srbije (2011), Izveštaj o inflaciji, septembar.Narodna banka Srbije, Godišnji izveštaj (za više godina).Narodna banka Srbije (2011), Statistički bilten, septembar.Narodna banka Srbije (2011), Spoljni dug Srbije na kraju 2011.Narodna banka Srbije (2011), Izveštaj o inflaciji, novembar.Republički zavod za statistiku (razna saopštenja).Stamenković, S. et al. (2011), „Ekonomska politika Srbije u 2011: početak ili kraj razvoj-

nog modela?”, u: Zbornik radova Nova strategija razvoja privrede Srbije – izazovi ekonomske politike u 2011. godini, Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademi-jom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

USAID, FREN i Ekonomski institut (2010), Postkrizni model ekonomskog rasta i razvo-ja 2011-2020, Beograd, avgust 2010.

World Economic Forum (2008),The Global Competitiveness Report 2008–2009, Geneva.World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2009–2010.World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2010–2011.World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2011–2012.

53

Petar Đukić**

AgONIJA I ŠANSE ZA OPORAVAK REALNOG SEKTORA: Ekonomska politika Srbije u drugom talasu krize*

„Situacija se popravila. Dobila je na težini”(Goran Dokna)

Zaista su bile velike ambicije nosilaca ekonomske politike, koje su predstavljene čitavoj ekonomsko-političkoj javnosti na osnovu oficijelnog preuzimanja rezultata jednog pro-jekta od strane ključne stranke vladajuće koalicije tokom oktobra 2010. godine (Grupa autora, 2010). Naime, još tada je počela oficijelno politička upotreba, a nešto kasnije i zvanično sprovođenje tzv. „novog modela rasta”, zasnovanog na prioritetu investicija i izvozne tražnji, a ne na potrošnji, kao što je to bio slučaj u prethodnom, skoro decenij-skom periodu. Mada je bilo teško poverovati, da će, samo na osnovu jednog strateškog plana, baš sve da krene potpuno novim kursom, Srbija je, bar zvanično, pripremana na kvalitativno drugačiju ekonomiju, pa i čitav društveni život, u odnosu na dosadašnji. Sve u svemu, projektovan je održiv i kvalitativno nov model privrednog i društvenog razvoja Srbije.

Na pretpostavkama sasvim izvesnog izlaska iz globalne recesije, bitnog porasta tražnje za ovdašnjim proizvodima na svetskom tržištu, kao i ponovnog naleta stranih direktnih investicija u Srbiju, formulisana je detaljna strategija privrednog rasta i razvoja za na-rednih deset godina. U njoj je pretpostavljeni prosečni rast BDP prema ključnom „po-željnom scenariju” iznosio čak 5,8% u proseku godišnje, što je za period od deset godina trebalo da ostvari efakat gotovo udvostručenog bruto domaćeg proizvoda po stanovniku.

Očekivalo se, takođe, da će broj novootvorenih radnih mesta snažno da poraste, odlo-ženim dejstvom oporavka, pre svega na osnovu novih investicija u sektoru proizvodnje. Naime, rast BDP na početku oporavka na novim osnovama trebalo bi da se zasniva na rastu produktivnosti rada, ali ne i proporcionalnog rasta zapošljavanja, ali u sledećoj fazi i proizvodnja i usluge trebalo bi da ponude nova radna mesta, čime bi bar počeo da se rešava problem nezaposlenosti, kao nesumnjivo najveći problem ovdašnje tranzicije.

* Ovaj rad rađen je u okviru projekta „Modeliranje razvoja i integracije Srbije u svetske tokove u svetlu eko-nomskih, društvenih i političkih gibanja”, evidencioni broj 179038, koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

** Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Petar Đukić

54

1. O krizi ponovo: Srbija i okruženje

Svet trpi udare drugog talasa krize, ili je ovo „samo logičan produžetak sučeljavanja sa njom još od 2008. godine” (Nikolić, 2011,). Bez obzira na različita tumačenja, ispostav-lja se kao nedvosmislena empirijska činjenica, da se inače veoma skroman rast svetske privrede dalje usporava i da je to usporavanje posebno karakteristično za vodeće indu-strijske zemlje, čiji BDP u 2010. i 2011. godini ne može da ostvari ni približne stope rasta koje su prognozirane krajem 2010. i početkom 2011. godine. Izgleda, da je tačno samo to, da je susret sa krizom 2008. bio prilično neadekvatan u odnosu na njene dubinske i dugoročne uzroke i da produžetak recesije među najrazvijenijima, kao i usporavanje rasta u brzorastućim velikim ekonomijama, znači ponovno preispitivanje strukture na kojoj počiva, kako svetska, tako i većina nacionalnih ekonomija.

Ekonomija sveta ponovo je u krizi, a kriza u Evropskoj uniji će se, po svoj prilici, nešto duže, drugačije i komplikovanije manifestutovati nego u nekim drugim delovima sveta. Srbija, po definiciji, deli ekonomsku sudbinu sveta i Evrope, a posebno slika i prilika no-vih ekonomskih turbulencija u neposrednom regionalnom okruženju, kako na Balkanu, tako i u celom južnom delu Evropske unije, Grčkoj, Italiji...

A te prilike ni izdaleka nisu obećavajuće. Nakon globalnog talasa finansijske krize, koji se od zapadnih ka istočnim delovima sveta valjao Planetom od 2008–2010, tokom 2011. nastupili su novi krizni momenti koji su smanjili šanse za povećanje stopa rasta, ne samo globalne privrede, već i posebno onih ekonomija koje su u sastavu Evropske unije, čime je čak doveden u pitanje opstanak EU i njene evrozone. Opstanak monetarne zajednice nazire se samo u okolnostima nove, daleko konzervativnije monetarne i fiskalne po-litike, koja bi uslovljavala karakter rasta i oporavka ekonomija čitave Evrope, tako da potrošnja, fiskalni sistem, javni rashodi, pa i podsticanje zaposlenosti budu pod daleko većim stepenom kontrole iz Brisela.

Da li je u pitanju ograničavanje ekonomskog, pa i ukupnog suvereniteta članica – to je sada gotovo efemerno pitanje. Izlazak iz krize i podsticanje rasta na zdravim i trajnim osnovama zahteva finansijsku podršku, uz opstanak zdravog novca i ekonomije, i ne može se više zamisliti bez koordinacije onih koji međusobno najviše trguju, pozajmljuju, tehnološki sarađuju i učestvuju u zajedničkim projektima razvoja. To će, bez sumnje, uticati i na neposrednu ekonomsko-političku budućnost Srbije, koja, s obzirom na veli-činu ekonomije i spisak sopstvenih problema, nije baš u situaciji da bira kakve će kon-kretne mere ekonomske politike i korake u daljem ekonomskom razvoju, preduzimati.

2. Realni sektor u Srbiji – kriza i očekivanja

„Novi model rasta” predstavljao je faktički rezultate projekta „Postkrizni model privred-nog rasta i razvoja Srbije 2011–2020.” urađenog uz podršku USAID (Grupa autora 2010). Kritiku objektivnosti polazišta i projekcija, autor ovog rada izložio je u objavljenim tek-stovima pre više od godinu dana (Đukić, 2010; 2011). Za ovu priliku, trebalo bi podvući da su već na prvoj oficijelnoj prezentaciji osnovnih ideja i poruka pomenutog projekta, predstavnici Vlade istakli ideju da Srbija više nema mogućnosti „da finansira potrošnju

Agonija i šanse za oporavak realnog sektora

55

umesto proizvodnje, pa je zato novi model rasta neophodan”, kao i da bi takav projekat mogao da posluži „kao osnovna inspiracija za Strategiju Vlade Republike Srbije”.1

Nakon toga, krajem 2010. godine, na kongresu ključne partije u vladajućoj koaliciji, go-tovo sve ideje projekta predstavljane su kao deo „ekonomske strategije” te partije. A onda je jednostavno „Postkrizni model...” u javnosti počeo da funkcioniše kao zvanična državna „strategija”. Ključne projekcije te „strategije” mnogo su važnije od pomenute procedure njenog donošenja i usvajanja. A te projekcije su govorile o prosečnoj stopi rasta investicija od 9,7% godišnje, podršci poljoprivredi i prerađivačkoj industriji, koja bi omogućila brz porast proizvodnje i izvoza razmenljivih dobara, o ulaganjima u infra-strukturu (puteve, železnicu, informatičku mrežu...), kao i o mnogim drugim desetogo-dišnjim trendovima preokreta.

Sve bi to na kraju perioda vodilo ka ključnim ciljevima: rastu investicija tako da njihovo učešće u BDP na kraju perioda bude 28%, a da učešće potrošnje u BDP opadne i na kraju perioda da iznosi ne više od 81%; prosečnoj godišnjoj stopi rasta BDP od 5,8%, tako da na kraju perioda BDP Srbije iznosi 52,7 milijardi evra, ili čak 8.000 evra po stanovni-ku (u „nadahnutim” istupanjima pojedinih glasnogovornika Vlade), a sve to uz porast zaposlenosti od 16,9%, što podrazumeva čak 430.000 novih radnih mesta. Na samom kraju 2010. godine, najavljeno je da će Vlada i zvanično usvojiti faktički istu strategiju, odnosno kako je saopšteno „..koncept razvoja Srbije 2020, koji daje viziju bolje buduć-nosti ukupnog razvoja Srbije”.2

Prema rečima premijera, „dva najvažnija parametra razvoja“ su pomenuti visoki rast BDP po glavi stanovnika, „koji bi do 2020. trebalo da bude 8.000 evra i rast zaposlenih za više od 400.000”. Pri tome je obrazložen i osnovni cilj, koji se satoji u tome da takav rast „obezbedi veći standard i bolji život stanovništva, što se ostvaruje kroz veću proi-zvodnju koja mora da bude dugoročno održiva”.

Ne treba zaboraviti činjenicu, da je, bar zvanično, „novi model rasta” podrazumevao „neophodne reforme u svim segmentima društva”, odnosno smanjenje javne potrošnje, kao i investicija u infrastrukturu. Konačno, posebno treba podvući ono što je ključno sa stanovišta neophodne analize za potrebe ovog rada. Kao strateški za Srbiju, definisani su sledeći sektori: poljoprivreda, građevinarstvo, energetika i saobraćaj.

Ne treba zaboraviti i izjavu o tome, da je izvršeno „strateško usaglašavanje kocepta razvoja „Srbija 2020” sa planom „Evropa 2020”, koji je Evropska komisija usvojila u martu 2010. Sa tog stanovišta, jedan od ključnih ciljeva bio je da „u Srbiji do 2020. bude zaposleno dve trećine radno-sposobnog stanovništva” od 20 do 64 godine, pri čemu je ta stopa u momentu usvajanja strategije bila manja od 49 odsto. 3

Sa stručnog stanovišta, kao i u svetlu polazišta i principa održivog ekonomskog i soci-jalnog razvoja, može se reći da su ciljevi koncepta „Srbija 2020” potpuno prihvatljivi i

1 http://www.youtube.com/watch?v=3okiqim6pvk&feature=related2 Izveštaj sa okruglog stola „Vizija bolje budućnosti – Srbija 2020.” (ekspoze premijera), Danas 26. 12.

2010, www.danas.rs3 Iz izlaganja tadašnjeg potpredsednika Vlade za evropske integracije, www.danas.rs

Petar Đukić

56

logični. Sasvim drugačije stoje stvari, ako se sagledaju realni ekonomski tokovi i tenden-cije u Srbiji i okruženju tokom poslednjih godinu dana.

Umesto visokih stopa rasta ekonomske aktivnosti (BDP, proizvodnje, izvoza, itd.), koje su projektovane u konceptu „Novi model rasta“, kraj 2011. godine ovdašnja javnost do-čekuje sa prethodnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, koji pokazuju: rast BDP u 2011. u odnosu na prethodnu godinu procenjuje se na 1,9%, a rast fizičkog obima industrijske proizvodnje na svega 1,8%. Međutim, rast poljoprivredne proizvodnje u od-nosu na prethodnu godinu iznosio je svega 0,8%.

Pri tome se u saopštenjima naglašava, da je rast bio izraženiji u sektorima snabdevanja električnom energijom, gasom i parom, kao i građevinarstvu i rudarstvu. Međutim, naj-veći pad bruto dodate vrednosti zabeležen je u sektoru trgovine i sektoru administrativ-ne i pomoćne uslužne delatnosti.4

Zaposlenost je u 2011. godini smanjena u odnosu na 2010. za oko 60.000, tako da je na kraju godine, broj zaposlenih iznosio ne više od 1.750 hiljada lica, dok je broj nezapo-slenih prešao 740 hiljada. Srednjoročne tendencije su daleko gore, s obzirom na to, da je još 2008. odnosno neposredno pre krize, u Srbiji bilo zaposleno oko 2 miliona ljudi. Broj zaposlenih u 2011. godini manji je u odnosu na prethodnu godinu za 2,8%. Slaba je uteha to što su zarade bez poreza i doprinosa nominalno veće u 2011. godini, u odnosu na 2010. godinu za 11,3%, a realno za 0,3%. Ukupni fond zarada u organizovanoj ekonomiji, kao i prosečni dohodak kojim raspolažu građani rapidno se smanjuju, iako o tome nema dovoljno raspoloživih podataka.

Mada se procenjuje da su strane direktne investicije u 2011. iznosile preko 2 milijarde dolara (što je nešto više od proseka za prethodni desetogodišnji period), više je nego očigledno, da je to, u odsustvu drugih podsticaja (slaba tražnja i nedovoljan izvoz, deficit budžeta od 4,25% BDP), u sadašnjem tranutku, za privredu Srbije nedovoljna suma. Čak i da se ostvare očekivanja zvaničnika i da se rast investicija nastavi, pad dohotka u svetu, a neminovno i doznaka, koje pristižu od naših građana iz sveta, utiču bitno na raspo-loživa sredstva države, privrede i građana, kao i na potrošnju, bez koje nema oporavka proizvodnje niti realnog sektora privrede uopšte.

3. Karakter rasta – realni sektor i usluge pre i nakon „novog modela”

U okviru koncepta „Srbija 2020” Vlada Srbije najavila je „privredni rast zasnovan na proizvodnji razmenljivih dobara, povećanju izvoza i investicija”, definišući kao priori-tetne sektore poljoprivrede, građavinarstva, energetike i saobraćaja. Sve u svemu, nagla-sak novog modela rasta bio je na realnom sektoru ekonomije, proizvodnji i prometu raz-menljivih dobara, kako bi se na taj način nadoknadilo propušteno iz prethodnog gotovo desetogodišnjeg perioda. Razume se da je novi model rasta podrazumevao i neophodne reforme u svim segmentima društva, zatim smanjenje javne potrošnje, kao i investicije u infrastrukturu.

4 RZS, Saopštenje 29.12. 2011.


57

Od industrije se očekivalo više nego od ostalih sektora. Naime, dugoročno tavorenje, na-ročito prerađivačke industrije u Srbiji, prethodno je izbilo zemlji iz ruku mnoge razvojne adute, poput kvalitetne robe za svetsko tržište, ili mogućnosti uspostavljanja koliko-toli-ko uravnoteženja spoljnotrgovinskog bilansa. Umesto toga, godišnje povećanje izvoznih rezultata i deviznog priliva bilo je slabo i nedovoljno u poređenju sa ekspanzijom uvoza zasnovanog na potrošnji i takvom tipu rasta, koji je generisao još veći uvoz, po cenu do-datnog porasta međunarodne zaduženosti zemlje. Prednovogodišnja polemika o tome, da li je i kada će javni dug da pređe magični procenat od 45% BDP, sudeći po svemu (a posebno imajući u vidu kolebanje kursa i uobičajeno slabljenje dinara početkom godi-ne), imala je tek retoričku ulogu. Da je zemlja u više nego ozbiljnoj dužničkoj krizi, to pokazuju ne samo analize domaćih stručnjaka ili Fiskalnog saveta, već i desetogodišnje tendencije u spoljnoj trgovini, kao i ocene Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, itd.

A da je prethodni rast privrede Srbije dugoročno problematičan i neodrživ – nije tek puki produkt najnovijih analiza ili dokumenta pod nazivom „Novi model rasta” ili „Srbija 2020”. Brojne su analize, koje su daleko pre krize ukazivale na neodrživost rasta zasno-vanog na domaćoj tražnji, uvozu i potrošnji.

U okviru Naučnog društva ekonomista Srbije kvalifikovan je kao neodrživ rast BDP ostvarivan u vremenu najvećeg priliva direktnih stranih investicija (2004–2007), kao i povećanih prihoda od privatizacije (Đukić, 2006). Društvo ekomnomista Beograda, na svojim skupovima posvećenim ekonomskom razvoju Srbije već 2007. i 2008, u sadržaju svojih Poruka upućenih nosiocima ekonomske politike i javnosti uopšte, podsećalo je da je rast u Srbiji ostvaren „na osnovu jednokratnih i neponovljivih prihoda od privatizaci-je, kao i na osnovu eksternog zaduženja, neodrživ”5, kao i da je preduslov za dalji održivi razvoj privrede Srbije oživljavanje i reforma realnog sektora ekonomije (Grupa autora, 2010a; Kokeza, 2010; 2011; Đukić, 2010).

Rast zasnovan na ekspanziji usluga bio je predmet analiza u zbornicima Naučnog druš-tva ekonomista Srbije, naročito u okviru istraživanja koja su posmatrala uporedne po-datke o učešću usluga u BDP starih i novih članica Evropske unije, kao i zemalja Jugo-istočne Evrope. Tako se u literaturi mogu naći verodostojni podaci da je, kao posledica strukturnih promena nakon dvehiljaditih, došlo do znatnog smanjenja udela sektora razmenljivih dobara, kako idustrije tako i poloprivrede. Ova pojava je davno pre toga bila prisutna u razvijenim industrijskim zemljama, kao i u zemljama Evropske Unije, u kojima se učešće usluga u BDP kreće čak od 65–70%. Međutim, Srbija je u tom pogledu veoma blizu, sa učešćem od preko 60%. S obzirom na zakašnjenje u reformama, ona je postala jedna od zemalja u kojima su te promene bile najizrazitije, pa su u njoj industrija i poljoprivreda 2000. godine učestvovale u BDP 40,7%, ali je to učešće već 2007. godine palo na 24,6% (Uvalić (2011), str. 15).

Takođe je indikativan podatak o bitnom smanjenju udela industrije u BDP (sa 33% 2000. godine na svega 27% 2008). U vreme krize, industrija je, kao što je rečeno, u većoj meri pogođena kriznim tokovima i padom tražnje, tako da je njeno učešće u BDP palo na oko 21% u 2010. godini, a tendencija pada udela industrije u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti se nastavlja. Slične tendencije zabeležene su u svim balkanskim zemljama, izuzev BIH 5 Poruka javnosti sa Savetavanja Društva ekonomista Beograda, novembar 2008, Vrnjačka Banja.

Petar Đukić

58

i Makedonije, što je prema mišljenju dela analitičara bitno doprinelo padu konkurentno-sti nacionalnih ekonomija Jugoistočne Evrope. U svakom slučaju, referentne prednosti Srbije u realnom sektoru nisu iskorišćene za popravljanje njene konkurentske pozicije u svetu.

Takođe je indikativno, da danas, gotovo sve naprednije zemlje u tranziciji, naročito one iz Srednje Evrope (poput Češke, Mađarske, Slovenije i Slovačke) imaju daleko veće učešće industrije u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti zemlje. Srbija je, čini se, tako postala jedna od najvećih žrtava, kako sopstvenog kašnjenja u tržišnim i institucionalnim refor-mama ekonomije u celini, tako i bitnog zakašnjenja početka strukturnih promena, a ko-načno i spore i nedovoljne modernizacije i tehnoloških promena na osnovu, nedovoljnih i diskontinuiranih stranih direktnih investicija (Uvalić (2011), str.16).

4. Agonija realnog sektora – evolucija, trenutno stanje i dugoročni tokovi

Nasleđeno stanje ne može se ni u kom slučaju opisati kao pogodno. Urušavanje ne samo materijalnih pretpostavki proizvodnje već i tržišnog sistema u celini u kombinaciji sa spoljnom izolacijom i sankcijama, ni u kakvoj objektivnoj analizi, nije faktor za potce-njivanje. Međutim, entuzijazam, koji je poneo nosioce ekonomske politike krajem 2000. i početkom 2001. godine, naročito nakon letnje donatorske konferencije za SR Jugoslavi-ju, kada je Srbiji i Crnoj Gori formalno odobreno oko 2,3 milijarde dolara međunarodne pomoći, u vidu materijalnih subvencija, finansijskih aranžmana u vidu mekih kredita i drugo, osokolilo je političare koji su se utrkivali u obećanjima za brži rast BDP i standar-da bez obzira na nepovoljno stanje u realnom sektoru i posebno industriji.

Sa jedne strane posledice sankcija, a sa druge nagla liberalizacija uvoza i konkurenci-ja ključnih igrača svetskih propulzivnih industrija, doneli su dinamičan rast potrošnje, odnosno realnih zarada (14% u proseku godišnje), koje su rasle izvan i iznad granica produktivnosti rada. Mada realne plate u Srbiji nisu rasle toliko koliko pokazuje njihova vrednost u evrima (prevashodno zbog aprecijacije dinara), taj pokazatelj je veoma bitan u analizi potrošačkog i uvozničkog motiva, kako stanovništva i privrede, tako i države i društva u celini. Realne zarade od 2001. do 2008. porasle su gotovo 2,5 puta, a evro zarade su više nego učestvorostručene. Međutim, ekonomska kriza brzo je zaustavila rast njihove realne vrednosti, i njihov evro ekvivalent svela na daleko niži nivo u 2009. i 2010. (slika 1). Naravno da je stanje zarada samo deo slike daleko lošijeg standarda gra-đana u krizi, do čega je došlo usled smanjenja zaposlenosti, porasta stope siromaštva na blizu 10%, kao i drastičnog socijalnog raslojavanja, što nije u fokusu ovog rada.


59

Slika 1.Dinamika rasta i smanjenja evro zarada u Srbiji 2001–2010.

Stanje u realnom sektoru (industriji, poljoprivredi, građevinststvu, itd.) tokom perioda tranzicije nakon 2001. nije se menjalo adekvatno potrebama i promenalma u sektoru usluga. Nešto brže rastao je sektor građevinarstva, ali samo podstaknut potrošnjom i kreditima na stanove. Infrastruktura je u dobroj meri zapostavljena i ostavljena za neka „bolja vremena”, koja su silom prilika odlagana, da bi te aktivnosti bile delimično po-jačane baš u vreme krize, i to iz stranih zajmova. Dugoročno je, sve u svemu, najlošije stajala industrija, koja je opet platila najveći ceh aktuelne krize.

Poljoprivreda zajedno sa šumarsvom, lovom i ribolovom proizvodi svega 12,6%, indu-strija 18,7%, dok usluge 65,5% bruto dodate vrednosti (podaci za 2009). Na sve ostalo dolazi 3,2% (slika 2). Učešće realnog sektora u ovom ključnom parametru stalno opada, ne samo zbog brzog povećanja prihoda od usluga, već pre svega, zbog ekonomske i teh-nološke devastiranosti proizvodnih delatnosti.

Petar Đukić

60

Slika 2.Struktura bruto dodate vrednosti u 2009 – dominacija usluga

A kada je reč o strukturi zaposlenosti, stvari stoje za nijansu drugačije. Naime, relativno je niži udeo zaposlenih u uslužnom sektoru u odnosu na realni sektor ekonomije, što ukazuje na to, da je prosečni ostvareni dohodak uslužnog sektora daleko viši (budući da u bruto dodatoj vrednosti usluge učestvuju sa 65%, a u zaposlenoj radnoj snazi samo sa 50,9%), kao i da je ekonomska situacija, kao i standard koji se ostvaruje u realnom sek-toru u proseku daleko slabiji, posebno u poljoprivredi, koja zapošljava 24% radne snage, a ostvaruje svega 12,6% BDV (podaci za 2009 – slika 3) .

Slika 3.Struktura uposlene radne snage u % za 2009 – prema podacima RZS

Sve ukazuje na to, da je upravo u realnom sektoru Srbija ostvarila nedovoljne rezultate i veoma diskutabilne tranzicione promene, koje su se tokom najnovije krize počele izrazi-tije ispoljavati, tako da je u proizvodnji nastalo sve veće zaostajanje za sektorom usluga. To zaostajanje se odnosi i na mogućnosti koje nisu iskorišćene, naročito u fazi intenziv-nih reformi zemalja u okruženju, kako bi se uspostavila u celini tržišna pravila igre, koja bi bila od neprocenjive koristi za trajan i kvalitetan rast proizvodnje.

Imajući u vidu i kasni početak reformi, mnoštvo indicija ukazuje na to, da su reform-ske mogućnosti takođe nedovoljno iskorišćene u poređenju sa referentnim zemljama u


61

okruženju. Retka empirijska istraživanja tranzicionih rezultata ukazuju na to, da je Srbi-ja u prvoj fazi uglavnom postavila institucionalne temelje reformi (usvajanjem zakona, pravila i principa tržišnih promena), ali da je već nakon te faze u 2004. došlo do zastoja u daljem sprovođenju reformi (Cerović & Nojković, 2006; 2008) Pošto je taj zastoj ko-incidirao sa povećanim deviznim prilivom i povećanjem stranih direktnih investicija, logičan je zaključak da su principijelne reforme došle u pitanje u naletu populizma i političkog voluntarizma.

Za razliku od sektora usluga u kome je veoma brzo napredovalo finansijsko posredova-nje, saobraćaj (naročito telekomunikacije), kao i trgovina, realni sektor je beležio niske i promenljive stope rasta (slika 4).

Slika 4.Početak nove prakse rasta i zaostajanje razvoja realnog sektora (2000–2005)

Sa druge strane, očit je problem neiskorišćenih fizičkih resursa realnog sektora od po-ljoprivrede i energetike, preko građevinastva do industrije, naročito prerađivačke. Ta neiskorićenost raspoloživih resursa i proizvodnih mogućnosti realnog sektora, između ostalog, uslovljava još drastičnije zaostajanje do koga je došlo nakon prvog talasa krize. Naime, i pored naglaska na činjenici da je koren globalne krize došao iz finansijskog sektora, realni sektor je, čini se, u većoj meri pogođen krizom naročito u Srbiji, što je u najvećoj meri uzrok porasta nezaposlenosti, povećanja nelikvidnosti i pravog kolapsa pojedinih segmenata realnog sektora. Predstečajno stanje sa blokiranim računima za preko 70.000 preduzeća, sve veća docnja u izmirenju finansijskih obaveza, kako me-đusobnih tako i prema državi i obrnuto, samo su jedna strana medalje tako lošeg stanja realnog sekora.

Tome su umnogome doprineli loši desetogodišnji rezultati, koji upućuju na činjenicu, da nije reč samo o kriznim tokovima proizvodnje već zapravo o pravoj dugoročnoj agoniji

Petar Đukić

62

realnog sektora. Ta agonija u vreme krize, pred nas postavlja razložno pitanje – ako se kriza nastavi, da li će bolesnik preživeti?

Logični odgovor glasio bi: da, jer je prioritet prozvodnje, sam po sebi, jedan od baznih načela ekonomije, a sastoji se u tome da se može trošiti samo ono što je proizvedeno. To, razume se, važi pre svega za globalni nivo i na dugi rok. Međutim, ako je percepcija ekonomista prema mišljenju Kejnsa takva, da su „na dugi rok svi mrtvi”, onda preosta-je da se upitamo kuda vode trenutna ekonomska kretanja, koja se ispoljavaju u daljem urušavanju proizvodnje, kao i da li je moguć oporavak ovog strateški bitnog segmenta nacionalne privrede. Da bi se ponudio, kakav-takav odgovor na ova pitanja, neophodno je razmotriti sve činjenice, koje su bile povezane sa predistorijom urušavanja realnog sektora privrede Srbije.

4. Nasleđe i stvarnost – realni sektor prvi na udaru

U okviru uzroka nasleđa stvar se jednostavno mora posmatrati još od raspada zemlje i jugoslovenskog tržišta 1991, ratova, loše ekonomske politike, hiperinflacije i bombardo-vanja. Populistička industrijska politika i sankcije doveli su industriju u teško stanje, na-ročito kada je reč o njenoj tehnologiji, uvoznoj zavisnosti, performansama proizvodnje, strukturi proizvoda i usluga. (Đukić (1995), str. 15–25)

Otpočelo je „bojkotom slovenačke robe” 1989. Stvar je krenula formalno od strane ta-dašnjeg SSRNJ, a obrazložena je odbijanjem Slovenije da „sazna istinu o Kosovu”. Onda je došlo do širokog spektra „zaštitnih mera” ovdašnje industrije i poljoprivrede, poput zabrane izvoza hrane ili „uvoznih carina” za robu iz Hrvatske i Slovenije, kasnije do sankcija i konzerviranja industrijske strukture. Kidanje dugih veza uspostavljanih više decenija, produžilo se u raspadu zemlje i ratu, da bi stvar bila dokrajčena sankcijama svetske zajednice prema Srbiji i Crnoj gori. Sankcije su trajale preko osam godina, a potom je otpočeo proces liberalizacije i privatizacije. I u drugačijim okolnostima, to bi izazvalo trajne teškoće, a u našem slučaju one su bile mnogo veće zbog političkih tur-bulencija, ratova i socijalnih trauma, izazvanih hiperinflacijom i finansijskom haosom.

Srbija je počela privatizaciju uporedo sa međunarodnim otvaranjem. Priliv stranih inve-sticija bio je (razumljivo) u početku značajno manji nego u ostalim zemljama u tranziciji, koje su u reforme krenule ranije. To je trebalo imati u vidu. Naime, nisu iskorišćene pri-like za mirnodopski dinamičan i trajan rast već sredinom devedesetih godina XX veka, kada je u svetu vladala konjunktura i kada su formirane nove industrijske baze i mreže najnaprednijih zemalja u tranziciji, uglavnom u srednjoj Evropi.

Ekonomska teorija, a posebno moderna praksa privrednog razvoja, pokazale su, bar u principu, da što je više zaštite jedne industrije, ili bilo kog sektora nacionalne privrede od spoljnih uticaja i međunarodne konkurencije, to se, dugoročno gledano, nanosi više štete, ne samo privredi i njenim sektorima, već i građanima i državi uopšte. Autarkija i spoljna izolacija nanose nesumnjivo ogromnu štetu ekonomiji, pre svega usled odsustva tehnološkog transfera i efekta „prelivanja tehnologije” (Goodstain (2010), str. 498). Čak i da se usvoji mogućnost ponekad i delimično suprotnih efekata (kroz transfer prljavih ili zastarelih tehnologija), tehnološka razmena i transferi ne mogu nikada u celini biti štetni po nacionalnu privredu.


63

4.1.IndustrijaU uslovima raspada zemlje i međunarodnih sankcija, kao i loše ekonomske politike, tzv. „strategije supstitucije uvoza” i sl., pravi sunovrat industrijske proizvodnje koja je tokom sankcija za tri godine (tokom 1993) pala na 36% prethodnog obima (1989), zajedno sa ka-snijim odloženim dejstvom tehnološkog zaostajanja, pa i NATO bombardovanjem, osta-vio je duboke posledice po ukupnu privrednu strukturu i strukturu zaposlenosti u zemlji.

Zato je neophodno uvek isticati kakvo je bilo prethodno stanje i posledice urušavnja industrije Srbije tokom poslednje decenije XX veka, da bi se bolje sagledale njene realne mogućnosti i stvarni tokovi u sledećoj deceniji. Razume se da je sa industrijskom proi-zvodnjom neposredno povezano stanje poljoprivrede, građevinarstva, rudarstva... Sve te grane trpele su izrazito velike posledice stanja industrijske prizvodnje, koja je postepeno ali sigurno, smanjivala svoje učešće u bruto domaćem proizvodu.

Onda su nastupile posledice zbivanja u vezi sa privatizacijom i restrukturiranjem real-nog sektora, koji je naročito nakon 2001. pretrpeo ogromnu devastaciju. Industrija se nije snašla na otvorenoj tržišnoj sceni, jer nije bilo prilike za njenu legalnu i pravovoremenu rekonstrukciju devedesetih godina. Sve što je urađeno u privatizaciji zbilo se veoma brzo, a kriza je dokrajčila one segmente industrije, koji nisu bili preferirani od strane vladajuće politike. Industrija tekstila i obuće, ne samo zbog globalnog restrukturiranja i prelaska na istok, u Srbiji su faktički nestale sa scene.

Ostalo je da funkcioniše samo ono što je moglo u bilo kojoj od zemalja u okruženju. Uprkos tome, sadašnje stanje industrijske proizvodnje pokazuje da je ona više od ostalih sektora osetljiva na spoljne krizne udare, tako da je u prvoj godini krize (2009) industrija Srbije „potonula” čak oko 12%, a kasniji minimalni rast nije mogao da podigne njen nivo čak ni do stanja pre bombardovanja (1998), da se i ne pominje maksimalni iznos 1989. u odnosu na koji sadašnje stanje iznosi tek oko 47% (slika 5).

Slika 5.Dugoročno padanje i uzdizanje ekonomske aktivnosti Srbije u komparaciji

sa stanjem industrijske proizvodnje

Petar Đukić

64

Sa grafikona na slici 5, može se zaključiti, da je tokom prethodne dve decenije industrija Srbije bila na udaru nepovoljnih spoljnih i unutrašnjih ekonomsko-političkih okolnosti i gibanja daleko više od ukupne ekonomije i ostalih njenih sektora. Čak i nakon otvaranja zemlje i početka odlučnije tranzicije (2001–2008), prosečni rast industrijske proizvodnje (pre krize) iznosio je u proseku oko 2,5% godišnje, a njen nivo u 2011. u odnosu na 1989, kao što je već naglašeno, iznosio je svega 47%, dok je BDP bio na relativno „pristojnom” nivou od 72% u odnosu na istu referentnu statističku bazu.

U vremenu privatizacije i restrukturiranja, produktivnost rada u industriji rasla je faktič-ki u srazmeri sa smanjivanjem broja zaposlenih. Ostatak produktivne industrije Srbije, koja je i dalje funkcionisala, mogao je da se podiči boljim rezultatima, pre svega proi-zvodnjom i izvozom, ali je zato broj otpuštenih radnika iz industrije postao definitivno najveći teret srpske tranzicije. Na slici 5, prikazana je dinamika skromnih i kolebljivih stopa rasta industrijske proizvodnje, kao i nešto daleko izraženijih stopa porasta produk-tivnosti u industriji, što je trajalo do početka krize, odnosno do 2009. kada su obe stavke imale negativnu stopu rasta.

Slika 6.Stope rasta industrijske proizvodnje i produktivnosti rada u industriji 2001–2010.

4.2.PoljoprivredaNakon izlaska iz perioda sankcija u kome je nosila ogroman teret „opšteg socijalnog pre-življavanja”, poljoprivreda je u okviru realnog sektora sve više zavisila od strukturnih i socijalnih reformi i tokova koji su nastupili u fazi privatizacije i restrukturiranja, sa jedne, kao i retrogradnih demografskih i socijalnih proseca sa druge strane.

Naime, nakon 2001, privatizacija većih i perspektivnijih društvenih preduzeća praćena je prilivom stranog kapitala, kao i uvećanim deviznim prilivom u zemlji uopšte. To je


65

podstaklo potrošnju, ali i povećalo budžetski priliv, što je u kratkom periodu rezultiralo čak suficitom budžeta u 2006. Sve je vodilo rapidnom rastu lične i javne potrošnje, a posredno i uvoza, čime je dobrim delom, ugrožen realni sekor ekonomije Srbije. Tačnije rečeno, domaći proizvodi postali su nedovoljno konkurentni, između ostalog, kao posle-dica aprecijacije dinara, a uvoz je prosto eksplodirao, tako da su sve kasnije akcije radi njegovog usporavanja i podsticanja izvoza, bile nedovoljno uspešne.

Sadašnje krizne ekonomsko-političke mere Vlade, kao i u većem delu sveta, tiču se pod-sticaja. Poljoprivreda u tom smislu, bar naizgled ne stoji loše. Najveća stavka pojedinač-nih podsticaja iz budžeta pripada poljoprivredi Srbije. Problem je, međutim u karakteru i suštini, odnosno pravovremenosti tih mera.

Slika 7.Subvencije prema Budžetu Srbije za 2011. godinu

Iz grafikona na slici 7, vidi se da su od ukupnih subvencija u 2011, najveće (oko 20 mili-jardi dinara) one koje idu poljoprivredi. Međutim, subvencije samo za Železnicu iznose čak 16,4 milijarde dinara, što se u okolnostima i tako loše infrastrukture i saobraćaja ne može opravdati. Stavka „ostale subvencije”, pri tome, zauzima čitavih 12,7 milijardi dinara. To znači, da je državna pomoć sve više usmerena ka investitorima i faktički je proporcionalna broju zaposlenih, na taj način što Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja subvencioniše radna mesta investitora pozamašnim sumama novca, što je faktič-ki plaćanje rada ili učešće u obrtnim sredstvima i varijabilnim troškovima. Sa stručnog stanovišta, to ne može biti opravdano. Jer, valjani razlozi da se neka proizvodnja privre-meno subvencioniše su: u slučaju ulaganja sa značajnim fiksnim troškovima; kada po-stoji potreba da se podele rizici, i kada je potrebno poboljšati efikasnost (Gligorov, 2011).

Prema tom stanovištu, subvencije ne mogu biti opravdane ukoliko se njima pokrivaju varijabilni ili tekući troškovi, kao što su plate. Stvar je veoma jednostavna, jer je u ta-

Petar Đukić

66

kvim (sve češćim) slučajevima u nas prisutna nedozvoljena državna pomoć, koja, prema evropskom i svetskom zakonodavstvu, vrši preferenciju i diskriminaciju privrednih su-bjekata, što nije u fokusu ove analize, ali nije ni nebitno sa stanovišta teme ovog rada.

Ono što bi u slučaju poljoprivrede sasvim legalno i legitimno moglo da popravi šanse Srbije da iskoristi sosptvene resurse, to je opšta infrastruktura (navodnjavanje, odnosno osposobljavanje zapuštenih sistema i popravljanje tehničkih uslova za intenzivno ratar-stvo, stočarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo...)

Najnovija akcija Vlade, koju sprovodi nadležno Ministarstva za pomoć poljoprivredi i šumarstvu Srbije (zapošljavanje poljoprivrednih i šumarskih inženjera kao savetnika o trošku države), bazirana je na novom pristupu koji bi trebalo da se oslanja na principe „ekonomije znanja”. To međutim, neće doneti mnogo dobrobiti poljoprivredi i realnom sektoru.

Naime, poljoprivreda Srbije danas nema dovoljno ljudskih resursa, u insajderskom smi-slu (ne samo mladih ljudi i znanja nego i materijalne tehnologije), a, pogotovo, ne neop-hodnu infrastrukturu, pa ni kulturu kao produktivnu i promotivnu snagu, koje bi značile ciljane podsticaje kako bi postigla daleko veći vrednosni učinak. Ne treba zaboraviti da Srbija raspolaže čak sa 0,6 ha veoma kvalitetnog obradivog zemljišta po stanovniku, dok je taj prosek za zemlje EU za jednu trećinu niži, odnosno 0,4 ha. Važnije od svega je to, što u poljoprivredi Srbije nema dovoljno mladih ljudi, a pogotovo u ruralnim područji-ma, koji bi mogli pespektivno i visokoproduktivno da se bave primarnom poljoprivred-nom proizvodnjom i preradom hrane. To je koliko demografski, toliko i sociokulturni, pa i politički problem koji se, između ostalog javlja usled „odliva mozgova” i karaktera ekonomske i kulturne duijaspore, ali i zvanične politike prema njoj (Grečić (2011), str. 86–88).

U najnovijim analizama Evropske banke navodi se da je naš problem „iscepkan zemljiš-ni posed, nedovoljno korišćenje ekonomije obima, nedostatak savremenih agrotehničkih mera, naročito navodnjavanje, loša zaštita od grada…”6 Na sektor poljoprivrede kasnije su uticali posebno tranzicija i privatizacija, koje su loše osmišljene i primenjivane.

I pored svega, mogućnosti poljoprivrede u okviru realnog sektora ekonomije Srbije, ni-kako nisu za potcenjivanje. Neto devizni priliv od poljoprivrede već se nekoliko godina uvećava i iznosi godišnje preko 1,5 milijardi evra. Međutim, u izvozu kao i u plasmanu na domaće tržište, preovlađuju bazna hrana niskog nivoa prerade i relativno male jedi-nične vrednosti. Zato je nephodno temeljno restrukturiranje ovog sektora, i podsticaji koji će se satojati, pre svega, u infrastukturi i obnovi agrotehničkih sistema za navod-njavanje i zaštitu od vremenskih nepogoda. Proizvodnja hrane u Srbiji, prema nalazima većine eksperata za ovu oblast, morala bi da deluje kao sistem: poloprivreda, transport, prodaja, primarna i sekundarna upotreba, propisi, edukacija (Ševarlić & Tomić (2010), str. 126). Samo tako, naravno ne u kratkom roku i odjednom, poljoprivreda bi mogla da postane realna razvojna šansa Srbije.

6 Danas, 21 novembar 2011.


67

4.3.EnergetikaMada energetika kao proizvodno-potrošni i uslužni sistem u ovom trenutku ne deluje baš alarmantno, ona je na srednji i dug rok veliki problem za Srbiju. Bez obzira na znatan neiskorišćeni hidropotencijal, kao i druge obnovljive izvore, kada su u pitanju fosilna goriva, Srbija nije prirodno obdarena njihovim rezervama (naročito nafte i gasa), koji su sve skuplji na svetskom tržištu, pa tako potrebe za ovim energentima zemlja podmiruje uvozom, koji se kreće i do 90% potrošnje (Djukic & Djukanovic, 2011).

Iako elektroenergetski kapaciteti, još iz vremena SFRJ, u Srbiji nisu bili nedovoljni, sadašnji elektroenergetski sistem je „star, nedovoljno pouzdan i nedovoljno efikasan”. Naime, prema nedavnom saopštenju Evropske banke, u odnosu na Litvaniju, Poljsku, Rusiju i Sjedinjene Američke Države, koje su uzete za poređenje, srpska privreda troši dva puta više energije za svaku jediničnu vrednost koju izveze. Prema proceni te insti-tucije, već 2015. godine država bi mogla da se suoči sa ozbiljnim nedostatkom električne energije, usled neefikasne proizvodnje, a dodali bismo još lošije strukture i načina po-trošnje energije uopšte. Zato je prema istom izvoru, „neophodno da se povećaju cene, ali i da se poboljša naplata”, dok su istovremeno „potrebna ulaganja u energetske kapacitete u iznosu od oko 16 milijardi evra”.7

Što se tiče zemalja OECD, 2005. godine, Srbija je bila četiri puta manje energetski efi-kasna od njih. Tokom prethodne decenije energetska efikasnost se ipak povećala, ali pre svega zahvaljujući visokom rastu dolarski izraženog BDP (usled aprecijacije dinara), kao što se prethodno povećavala u zemljama u tranziciji, koje su ne tako davno postale deo Evropske unije. Ali, izgleda da je ključni razlog povećanja njihove energetske efika-snosti bila cena energije, naročito električne. Uporedno stanje cena može se sagledati sa slike 8. Ono pokazuje, da je u Srbiji prosečna cena kWh iznosila 48 evrocenti, manje od svih zemalja u okruženju, a tri puta niže od cena u Sloveniji i čak pet puta niže od cena u Nemačkoj.

7 EBRD o stanju privrede Srbije, http://energetikainfo.rs/2011/12/ebrd45-miliona-evra-za-obnovljivu-energiju-srbije

Petar Đukić

68

Slika 8.Uporedne cene električne energije prema izvorima Eurostata za 2010.

Sigurno je, da će se manje razvijene zemlje u ekonomskom i tehnološkom smislu poka-zati kao manji potrošači energije, ali zato i kao energetski manje efikasni. Osnovni poda-ci su ponekad kontroverzni. I razvijeni i prirodno bogati mogu biti energetski neefikasni, ali, kada bi to bio slučaj u dugom roku, nikada ne bi ostali među bogatima i razvijenima. Kada je reč o električnoj energiji, uštede imaju najviše šansi u stambenim i poslovnim zgradama, koje učestvuju u finalnoj potrošnji sa oko 40%.

Međutim, najveći potrošači električne energije u Srbiji, među ekonomskim sektorima, su hemijska industrija i industrija građevinskog materijala, crna metalurgija, prehram-bena industrija i energetika (bez Elektroprivrede). Oni troše tri četvrtine energije, koju koristi cela ekonomija. Povećanje efikasnosti u njima je ključ za energetsku efikasnost čitave privrede. Za bitnu rekonstrukciju i tehnološku modernizaciju ovih grana u Srbiji u vreme krize definitivno nema novca. A svako značajnije povećanje veoma niskog nivoa industrijske proizvodnje zahtevaće daleko više električne energije i to u stanju dotraja-vanja mnogih od davno instalisanih kapaciteta.

Investicije u elektroenergiju su jedan od energetskih prioriteta današnje i buduće Srbije. To je, međutim, pitanje ne samo ulaganja već i dizajniranja efikasnih modela, daleko veće racionalizacije, pa i organizovane štednje, podizanja efikasnosti i efektivnosti siste-ma, kao i plaćanja svih računa (internih i eksternih – pa čak i onih minulih) za elektro-energiju. Gubici „na mreži” u Srbiji sa čak 19% u 2001, pali su za devet godina samo za 1–2%. Prema određenim merama i poređenjima, koja su pravljena nakon 2000. godine, ispostavilo se da je Srbija u ogromnom zaostatku po energetskoj efikasnosti, ne samo za zemljama Evropske unije, već i za većinom onih u okruženju.


69

Slika 9.Uporedna energetska intenzivnost najrazvijenijih zemalja EU 25, Srbije,

nekih skorašnjih članica EU i dela zemalja u tranziciji

Energija će biti sve oskudniji i sve skuplji input za proizvodnju i usluge. Uprkos činjenici o prirodnoj energetskoj infuficijenciji, odnosno o uvoznoj zavisnosti Srbije od energena-ta od oko 40%, stvari se mogu bitno popraviti u ovom delu realnog sektora ekonomije. Ključ je u reformama energetskih sistema koji imaju javni karakter, skupu proizvodnju i visoke direktne troškove. Energetska efikasnost, sa druge strane, nije problem samo energetskog sektora već države i njenih reformi u celini. Konačno, za budućnost preo-staje u daleko većoj meri korišćenje obnovljivih izvora (hidropotencijal, vetrogeneratori i sunčeva enregija), odnosno tzv. „ekologizacija” energetike u skladu sa projekcijama i potrebama EU.

Petar Đukić

70

4.4.GrađevinarstvoDa li je građevinarstvo posebna šansa Srbije da oporavi realni sektor ekonomije? To je pitanje na koje nije lako dati jednoznačan odgovor. Potencijali građevinske operative nisu u skladu sa nasleđenim mogućnostima. Mnoga preduzeća, koja su imala referantne prednosti u odnosu na svet (Ratko Mitrović, Rad, Trudbenik...), više ne postoje, kao po-sledca, pre svega, urušavanja u vreme sankcija. Međutim, iskustva Srbije u građavinar-stvu nisu mala, tako da bi u uslovima bolje globalne ekonomske situacije i organizovani-jeg spoljnog nastupa, sadašnja operativa mogla da ostvari mnogo veće izvozne rezultate.

Međutim, u vremenu krize, sve, pa i ovaj sektor, deluje veoma obespokojavajuće. Naime, u građevinarstvu, više od ostalih sektora, vlada inherentna nestabilnost tržišta, koja za-visi od potrošačkih odluka i kreditne aktivnosti, u nas, u većoj meri od stanovništva. Na-ime, podsticaji rasta ovog sektora dolazili su uglavnom na osnovu privatnih investicija u gradnju stanova, kao „neprikosnoveno uspešnog projekta”, što se pokazalo kao veoma problematično, naročito u vreme tzv. hipotekarne krize širom sveta. Omah nakon izbija-nja krize nastupilo je mrtvilo i u ovom sektoru. Takvu sliku u Srbiji država pokušava da promeni izvesnim akcijama koje se nisu za sada, pokazale kao uspešne.

Naime, u građevinarstvu je trenutno najveći investitor država. Ona to trenutno radi po-zajmljenim sredstvima, ali u nameri da se zaposle građevinsrska preduzeća. Građevi-narstvo je bilo jedna od uzdanica rasta ostvarenog do 2007. godine, ali samo zahvaljujući potrošnji, odnosno kreditnoj ekspanziji i zaduživanju preduzeća, građana i države. Rast vrednosti nekretnina, u Srbiji kao i u čitavom svetu, naglo je zastao, a izvesno vreme bio je negativan, tako da se ljudi, naročito u krizi sve teže odlučuju na takve potrošačke i investicione projekte. Najnovije vesti govore da je kupovina stanova u Srbiji delimično povećana, nakon vesti o „mogućem kraju evra” kao valute u kojoj se nalazi najveći deo štednje u Srbiji. Međutim, ti razlozi, kao i svi spekulativne prirode, verovatno će delovati suviše kratko vreme, da bi značajnije povećali domaću tražnju.

Sada dolazi na red ono što je kratkoročno izgledalo kao rešenje, ali je suštinski daleko od toga. Državni uticaj na sektor građevine inače je bio prekomeran, i u tom smislu šte-tan, pre svega usled karaktera javnih nabavki kroz koje se, prema saopštenjima Uprave za javne nabavke (čija je nezavisna pozicija inače zakonski dovedena u pitanje), na taj način, u zemlji, prekomerno utroši više od 800 miliona evra godišnje.

Sledeći problem su loši planovi, ali i neplanska gradnja, što sve doprinosi urbanističkoj neodrživosti i daljem voluntarizmu u slučajevima legalizacije. Prema izjavi nadležnog ministra tokom novembra 2011. „..jedini ozbiljan investitor” u građevinarstvu Beograda (u naselju Stepa Stepanović – prim P. Đ) je država. Pri tome, nije rekao da su dozvole za tu gradnju dobijene bez većih problema, dok se svi drugi građevinari i te kako namuče oko njih. Naime, naselje „Stepa Stepanović” (na mestu Kasarne 4. jul, Voždovac, Beo-grad) gradi se kao stambeno-poslovni kompleks od 434.000 kvadrata (oko 4. 616 stano-va). Sklopljeni su ugovori o prodaji sa svega oko 1.150 kupaca. Drastičan pad tražnje od 2010. ugrožava realizaciju celog projekta, tako da iz Privredne komora Srbije poručuju da je „..osnovni preduslov reprogram dugovanja građevinske industrije prema javnim preduzećima i bankama – u interesu banaka i države”.


71

Sve ukazuje na to, da će se ovaj projekat „realizovati” tako što će se povećati dužničko-poverilačke obaveze i odložiti dovršetak neprodatih stanova, pretvaranjem ovog gra-dilišta u jednu od „nezavršenih investicija”, sa pravim haosom od infrastrukture (oko objekta), o čemu se faktički ozbiljno nije promislilo u prethodnoj fazi.

5. Reforme i razvoj u fazama

Realni sektor Srbije, u poslednjoj deceniji, prošao je faze ekonomskog razvoja Srbije, koje su karakteristične za čitavu nacionalnu privredu. Naime, moglo bi se reći da je nakon demokratskih ekonomsko-političkih promena oktobra 2000, čitavo društvo Srbije prošlo kroz četiri faze:

• Postrevolucionarna faza koju su katrakterisale demokratizacija političke sfere, me-đunarodna reintegracija i otvaranje privrede i društva prema svetu, početna deregu-lacija i liberalizacija ekonomskih tokova. Ova faza je trajala ne više od pola godine (oktobar 2000 – april 2001). Karakterisali su je visoka inflacija, prilično nizak nivo proizvodnje, značajna međunarodna pomoć, posebno u energetici, uspostavljanje spoljnih kontakata i pokidanih veza sa međunarodnim ekonomsko-političkim fak-torima;

• Inicijalna reformska faza u kojoj su doneti prvi reformski zakoni i koja je obeležena počecima privatizacije, restrukturiranja društvenih preduzeća. Ova faza je, naža-lost, trajala samo do sredine 2003. kada su reforme dobrim delom zaustavljene, a ekonomski oporavak i rast u dobroj meri usporen zbog vanrednog stanja i političke krize, kao i ubrzanih promena vlada nakon atentata na premijera;

• Faza kolebljivih reformi i privrednog razvoja, koja je nastala nakon prve dve i koju je karakterisala nedosledna politika novca i odlaganja ključnih strtukturnih pro-mena, naročito u javnim preduzećima, energetici, saobraćaju, itd. Naravno da je takvu „mekanu” fazu kolebljivih reformi omogućavao relativno visok priliv stranih direktnih investicija, kao i doznaka naših građana iz dijaspore. Međutim, pojedini empirijski istraživači tranzicije konstatovali su da su u ovoj fazi propuštene šanse za daleko dimnamičniji kasniji rast BDP, tako da se troškovi zaostajanja u reformi 2004–2007. iznose 700–800 dolara po stanovniku, što za 2007. godinu iznosi bar sedam milijardi dolara za celu nacionalnu privredu (Cerović & Nojković (2010), str. 37). Ovome bi se moglo dodati jedno bitno stanovište, koje se ne tiče samo kvantifi-kacija ostvarenog i potencijalnog rasta u periodu 2003–2007. Naime, tadašnja popu-listička ekonomska politika, koja je taj rast bazirala na potrošnji, čemu je pogodovao intenzivan priliv stranih investicija po osnovu privatizacije i svetske konjunkture, ostavila je negativne posledice na kvalitet rasta i njegove performanse, odnosno sve slabije mogućnosti adaptacije kriznim okolnostima;

• Aktuelna faza razvoja ekonomije i realnog stektora u Srbiji, nastupila je već u drugoj polovini 2008, faktički od momenta direktnog delovaja globalne ekonomske krize na privredne tokove Srbije. Karakterišu je sve slabiji finansijski uslovi, nelikvidnost, pad tražnje, odlaganje izmirenja obaveza, neispunjavanje fiskalnih zahteva i niži ekonomsko-tehnološki nivo proizvodnje. Razume se, da je neposredna posledica, drastični pad industrijske proizvodnje, građevinarstva, trgovine. Posebno je ugrože-na zaposlenost, a sve teži uslovi finansiranja bitna su karakteristika ove faze.

Petar Đukić

72

6. Spoljna trgovina, banke i problemi realnog sektora – najnovije tendencije

Podaci o uvozu i izvozu tokom prvih deset meseci 2011. govore da je, i pored znatnog smanjivanja obe stavke u odnosu na vreme pre krize, došlo do kratkoročnog povećanja (izvoza za 25,3%, a uvoza za 21,5% – za referentni period I– X), tako da je i dolarska vrednost deficita povećana za 16,3%. Pri tome je jedina svetla tačka u celoj spoljnotrgo-vinskoj slici pokrivenost uvoza izvozom od 60%, dok je 2010. godine iznosila 58,3%. Ako se to uporedi sa polaznom situacijom iz 2001, kada je odnos izvoz–uvoz bio sve-ga 40% ili pak rekordno niske vrednosti od 34% za 2004. godinu, moglo bi se (samo uslovno) govoriti o pozitivnom, ili donekle „prinudno otrežnjujućem” delovanju krize, u smislu tendencije laganog uravnotežavanja uvoza i izvoza.

Slika 10.Regionalna struktura spoljne trgovine Srbije u %

Regionalni podaci o spoljnoj trgovini, govore da su izvozno-uvozni poslovi uglavnom koncentrisani na regione Vojvodine i Beograda. Podaci Republičkog zavoda za statistiku pravljeni su na osnovu sedišta vlasnika robe u momentu prihvatanja carinske deklaraci-je, što znači da su uvoznici iz Vojvodine ili Beograda dobar deo uvezene robe (posebno energenata) namenili drugim regionima. Ipak, grafikon na slici 9 govori i o daljoj regio-nalnoj, ekonomskoj diferencijaciji Srbije.

Nelikvidnost, problemi finansiranja i neverica domaćih privrednika da se išta pozitivno može dešavati u kratkom roku, doneli su mnoštvo nedoumica u oblasti spoljne trgovine.


73

Razume se da je sve uslovilo probleme finansijskog sektora, posebno banaka, za koje se do skora smatralo da su nedodirljive u celini za krizu. Prema najnovijim izjavama ban-kara, „najveći problem predstavlja rast problematičnih, odnosno praktično nenaplativih kredita” i loša finansijska slika Evropske unije. Zbog toga se ne očekuje nikakav boljitak ni u našoj zemlji. Za razliku od 2011. kada su neke banke u Srbiji vršile dokapitalizaciju, za 2012. takvih planova nema, jer se ne očekuje nikakav rast kreditne tražnje zbog kojeg bi bankama bio potreban dodatni novac. Upravo najnepovoljnija tendencija je povećanje problematičnih i rizičnih kredita. Očekuje se, naime, da će u toku 2012. doći do smanje-nja broja banaka, tako što će se neke slabije banke pripojiti jačima, a „ozbiljan problem predstavlja mogućnost daljeg rasta nivoa ukupnih problematičnih kredita u sektoru, koji već sada premašuje 19 odsto, a samo u privredi preko 22 odsto”.8

Iz prethodnog se može zaključiti, da je strategija očuvanja navodno zdravog i uspešnog bankarskog i finansijskog sektora uopšte, u uslovima urušavanja realnog sektora una-pred osuđena na propast. Naime, ako se ubrzo ne zaustave negativni signali finansijskog sektora iz sveta i Evropske unije i ako se realni sektor u Srbiji koliko–toliko ne oporavi za minimalni, ali kvalitetan i kontinuiran rast, samo je pitanje dana kada će nastupiti lomovi u finansijskom sektoru i bakarstvu Srbije.

7. Reforme i oporavak realnog sektora Srbije – da li je to uopšte moguće?

Sve činjenice o kojima je u tekstu bilo reči, upućuju na nedovosmislen zaključak, da je realni sektor ekonomije Srbije bio veća žrtva tranzicije i ekonomske krize nego sektor usluga. Sa druge strane, i ekonomska kriza u Srbiji je pogodila u većoj meri realni sektor. Tendencije daljeg smanjivanja broja privrednih subjekata ne uvećavaju samo problem nezaposlenosti i daljeg pada standarda, već i smanjuju broj učesnika na tržištu i pogor-šavaju tržišnu strukturu, čime se poništavaju izvesni pozitivni učinci reformi i snižava konkurentska pozicija ukupne ekonomije. Ekonomska politika, naročito u kratkom roku, ne može da popravi stanje u realnom sektoru. Da je mogla, učinila bi to ranije. Ostaje da se uzdamo u strukturne mere i razvoj privrede na drugačijim principima.

Da bi se čitav ekonomski život usmerio ka trajnom oporavku, neophodna je ne samo rekonstrukcija ekonomskog sistema već i napredak u realnom sektoru, pre svega radi povećanja proizvodnje razmenljivih proizvoda i porasta vrednosti izvoza. To je, sve i istovremeno, faktički nemoguće učiniti u uslovima daljeg produžetka delovanja evrop-ske i svetske krize.

Rezultati se, ipak, mogu očekivati, postepeno i korak po korak, ali svakako ne u skladu sa projekcijama strategije „Srbija 2020”. Put „ka napetku i izvozu” (Svetska banka) mo-gao bi se tražiti u istovremenom podizanju produktivnosti i izvoza. Međutim, to će biti veoma težak zalogaj svake nove vlade, budući da zahteva dalje lišavanje dela populacije od neproduktivnih radnih mesta i ekonomski rast bez bitnijeg porasta standarda. Pri tome je, bez obzira na predstojeće otpore, bitno nastaviti principijelne tržišne reforme. Nije naodmet malo ozbiljnije tretirati preporuku Svetske bake, po kojoj je veoma bitno

8 Izvor: Danas, 11.januar 2012.

Petar Đukić

74

da država sprovede reforme paralelno u svim oblastima, odnosno da se ne razvija samo jedan sektor, a da se drugi zapostavljaju.

Volja za takve promene i odricanja je trenutno prilično niska. Valja je negovati i izgra-đivati, korak po korak. Ogroman doprinos takvoj strategiji imalo bi kvalitetnije i sveo-buhvatnije obrazovanje.

Reforma javnog sektora mora se odvijati samo paralelno sa reformama i poduzanjem efikasnosti državne uprave. Tako, na primer, bitan faktor usporavanja u spoljnoj trgovini i poslovanju, prema istraživanjima, predstavlja „birokratski carinski sistem”. Razume se da je u pitanju i carinska opstrukcija, odnosno korupcija, nažalost ne samo u ovoj službi.

Kako Carinska uprava, tako i posebno Poreska služba, kao i mnoge druge javne usta-nove u Srbiji, morale bi da se modernizuju, pojednostave i pojeftine administrativni postupak i učine ga efikasnijim i transparentnijim.

U pojedinim granama realnog sektora moguće je učiniti čitav set praktičnih mera, koje se tiču kontrole utroška javnih sredstava i efikasnosti podsticaja, naročito onih u poljo-privredi, građevinarstvu, pa i industriji. Umesto problematičnih direktnih subvencija, u cilju „kreiranja” ili „održavanja” radnih mesta, država u partnetrstvu sa velikim i malim privatnim investitorima, treba da izgrađuje infrastrukturu i pomaže tehnološku modernizaciju.

Takva, naročito informatička modernizacija i reorganizacija neophodne su faktički či-tavoj državnoj upravi i javnom sektoru, kako bi se smanjili previsoki troškovi države i neplodnog administriranja, ali i povećala efikasnost naplate poreza i doprinosa.

Konačno, treba naglasiti, da Srbija upravo u realnom sektoru, poseduje niz komparativ-nih prednosti, koje bi mogla da iskoristi u cilju bržeg izlaska iz recesije. Te prednosti se mogu tražiti i koristiti pre svega u poljoprivredi, delu metalske industrije, obnovljivoj energetici, u prehrambenom sektor, od primarne do finalne proizvodnje, kao i u delu i auto-industrije i prateće proizvodnje.

Rezime

Prva bazična teza za ovaj prilog glasi: stanje u realnom sektoru ekonomije suštinski, metodološki i logički nije moguće razmatrati izvan tokova u monetarnoj, finansijskoj, fi-skalnoj ili spoljnotrgovinskoj sferi. Oporavak urušenog realnog sektora (što zbog krize, što zbog prethodnog nasleđa i načina njegove tržišne transformacije) biće veoma težak i dugotrajan proces.

Prognoze za ekonomsku budućnost Evropske unije gotovo neprekidno idu na dole. Rast za 2011. biće daleko skromniji, čak i od onoga ostvarenog u 2010. godini. Realni sektor u zemljama u reformi izložen je udarima krize u većoj meri od ostalih, ali samo u skladu sa veličinom i dubinom zaostalih problema, koji se tiču njegove tržišne transformacije. Privatni sektor ekonomije u Srbiji, naročito mala i srednja preduzeća najveća su kolate-ralna šteta krize, bilo u smislu poslovanja, opstanka ili zaposlenosti. Oporavak ukupne zaposlenosti prvenstveno zavisi od njihovog oporavka.


75

A realni sektor privrede Srbije trebalo bi da bude uzdanica kvaliteta rasta na novim osnovama. Za izvoz razmenljivih proizvoda i saradnju radi napretka u oblasti srednjih tehnologija u regionu, temeljna je pretpostavka relaksacija i napredak realnog sektora na bazi doslednih reformi fiskalnog sistema, restrukturiranja javnog sektora i države, i ustanovljenja ekonomskih institucija.

Ključne reči: drugi talas krize, realni sektor ekonomije, odgovor Evropske unije, proi-zvodnja, zaposlenost, održivi rast, restrukturiranje.

THE AGONY AND THE CHANCES OF RECOVERY OF THE REAL SECTOR: The Economic Policy of Serbia in the Second Wave of Crisis

Summary

The first basic thesis of this paper is as follows: Situation in the real sector of the eco-nomy can not be discussed, substantially, methodologically and logically, without con-sidering monetary, financial, fiscal and foreign trade sphere. The recovery of the ruined real sector (partly because of the crisis, partly because of its heritage and way of market transformation) will be very difficult and long-term process.

Forecasts for the economic future of the European Union almost continuously are going down. Growth for 2011 will be far more modest, than even realized in 2010. The real sector in the reforming countries is exposed to the blows of the crisis to a greater extent than others, but only in accordance with the size and depth of the remaining problems associated with its market transformation. The private sector economy in Serbia, par-ticularly small and medium enterprises, is the biggest collateral damage of the crisis, either in terms of business, survival or employment. The recovery in employment is primarily dependent on its recovery.

The real sector of the Serbian economy will be of crucial importance for the quality of growth on the new basis. Relaxation and progress of the real sector is the basic precon-dition for exports of tradable goods and cooperation to progress in the field of medium technology industries in the region. This progress must be based on a thorough and consistent fiscal system reform, restructuring of the public sector and state, and the establishment of economic institutions.

Keywords: second wave of crisis, real sector of the economy, response of the European Union, production, employment, sustainable growth, restructuring

Literatura

Cerović B. & A. Nojković (2011), „Reforme i rast – iskustva privreda Zapadnog Bal-kana”, u: Cerović & Uvalić (red.), Kontroverze ekonomskog razvoja u tranziciji – Srbija i Zapadni Balkan, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 25–40.

Petar Đukić

76

Cerovoć, B. & A. Nojković, (2010), „Usporavanje reformi u Srbiji – trošak neiskorišćenih mogućnosti”, u: Zec, M. & B. Cerović (red.), Kuda ide Srbija – ostvarenja i dometi reformi, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonom-ski fakultet u Beogradu, str. 23–42.

Djukic, P. & S. Djukanovic (2011), „The Challenges of Sustainable Energy in Serbia”, in: ISES Solar World Congress Proceedings, Chapter „Renewable Energies and Soci-ety”, Cessel, Germany, str. 261–270, www.swc2011.org

Đukić, P. (2006), „Strategije tranzicije između populizma reformi”, Ekonomski anali, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fa-kultet, Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001–2005: rezultati, strategije, perspektive, Beograd, str. 55–74.

Đukić, P. (2011), „Koncept održive energetike u Srbiji; između reformi i ekonomske kri-ze”, međunarodno savetovanje u organizaciji Saveza energetičara, Energetika, br. 1, godina XIII, str. 16–23.

Đukić, P. (2010), „Reindustrijalizacija ili preobražaj realnog sektora: uslov za prevlada-vanja krize”, Ekonomski vidici, sa savetovanja „Stanje i perspektive realnog sektora, ima li izgleda za reindustrijalizaciju i veće zapošljavanje”, Ivanjica.

EBRD, Country Assessments /Serbia 2010.Gligorov, V. (2011), „ Subvencije privatnim investitorima – prednosti i mane”, Politika

, 13. II 2011.Goodstein, S. E. (2010), Ekonomika i okoliš, hrvatski prevod Economsics and Envi-

ronment, Prentice Hall, Inc. 1995, Mate, Zagreb.Grečić, V. (2011), Srpska naučna dijaspora – tamo i ovde, Institut za međunardonu poli-

tiku i privredu, Beograd.Grupa autora (2010a), tematski broj časopisa Ekonomski vidici, sa savetovanja „Stanje i

perspektive realnog sektora, ima li izgleda za reindustrijalizaciju i veće zapošljava-nje”, Ivanjica.

Grupa autora, (2010), Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije od 2011–2010, podržan od USAID-a, Fonda za razvoj ekonomske nauke Ekonomskog fakulteta, Beograd.

http://www.ebrd.com/pages/country/serbia.shtmlKokeza, G. (2010), „Mogućnosti i ograničenja oporavka realnog sektora privrede Srbi-

je”, tematski broj časopisa sa savetovanja „Stanje i perspektive realnog sektora, ima li izgleda za reindustrijalizaciju i veće zapošljavanje”, Ekonomski vidici, br. 2/2010, str. 145–155, Ivanjica.

Kokeza, G. (2011), „Nova strategija razvoja industrije Srbije u funkciji prevazilaženja ekonomske krize”, referat podnet na Savetovanju Društva ekonomista Beograda u Privrednoj komori Beograda 22. 11. 2011.

Madžar, Lj. (2003), „Uoči nove etape u tranziciji: izazovi i iskušenja”, uvodno izlaganje za savetovanje „Nova rešenja u regulativi privatizacije”, Ekonomski anali, tematski broj.

Nikolić, G. (2011), „Dramatično usporavanje svetske ekonomije i Srbija”, www.akter.co.rs

Podpiera, J. (2011), „Using Credit Subsidies to Countreract a Credit Bust: Evidence from Serbia”, IMF Working Paper WP 11/285.


77

Ševarlić M. & D. Tomić (2010), Agroprivreda Srbije i evropske integracije, Društvo agrarnih ekonomista Vojvodine i Privredna komora Vojvodine, Beograd.

Uvalić, M. (2011), „Zašto Zapadni Balkan kasni za Centralniom i Istočnom Evropom”, u: Cerović & Uvalić (red.), Kontroverze ekonomskog razvoja u tranziciji- Srbija i Zapadni Balkan, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu , str. 9–24.

II KRIZA – SRBIJA I OKRUŽENJE

81

Marko Sekulović

Kriza bez „kreativne destrukcije”

Ište svijet neko djeistvije(Gorski vijenac: Iguman Stefan)

1. Uvod

Krize su, svakako, neprijatna činjenica ekonomske dinamike, jer se nalaze na silaznoj putanji ciklusa, a prati ih pad osnovnih makroekonomskih agregata: proizvodnje, zapo-slenosti, investicija, životnog standarda...Ako krizu kao nelagodnost života osjećamo na svojoj koži, onda je normalno da se zdrav razum pita o razmjerama krize (njenoj dubini i vremenu trajanja), kako će se iz nje izaći, šta su njeni uzroci, da li se ona mogla izbjeći i sl. Traži se, tako, modus vivendi u kriznim vremenima, kada je poremećen normalni način života, a ekonomski pesimizam zahvata sve ključne aktere: domaćinstva, predu-zeća, državu.

Ako se naučna misao naslanja na zdrav razum, ali ga i misaono nadilazi dajući objašnje-nja za brojne zdravorazumske nedoumice i paradokse, da vidimo šta nam to ekonomska nauka kazuje o ekonomskim krizama i kakvu to ima saznajnu i praktičnu vrijednost. Kada izbije kriza, onda najšira javnost proziva ekonomiste što (izuzev rijetkih pojedi-naca) nijesu predvidjeli krizu. Istovremeno, u jeku krize, sve su oči uprte u ekonomsku nauku, jer se od nje očekuje da predlaže mjere za obuzdavanje i prevladavanje krize. To je ona situacija u kojoj se svojevremeno Kejns zapitao, da li još neko vlada svijetom izu-zev političara i ekonomista. Današnja kriza uslovljava, više nego u Kejnsovo vrijeme, da na vodeće političke funkcije dođu upravo ekonomisti (bankari, menadžeri krupnih kor-poracija, akademski ekonomisti), što je prilika ili da se proslave ili da se kompromituju.

Budući da će sledeća, 2012. godina, biti u znaku krize (svjetske i domaće), ali i u znaku parlamentarnih izbora kod nas, to je namjera ovoga priloga da afirmiše šumpeterovski koncept krize kao „kreativne destrukcije” i stvaranja pretpostavki za novi polet. To je sa-svim drukčiji pristup od onoga koji nam se najčešće nudi, a to je da će i naredna godina, na žalost, biti krizna, tj. teška, te se treba pripremati da je kao takvu izdržimo! Umjesto kriznog fatalizma, u ovom radu se nastoji afirmisati krizni aktivizam: umjesto trpljenja – pregalaštvo! Držaćemo se, pri tom, maksime: misli globalno, djeluj lokalno, tj. glavna preokupacija su nam naši sopstveni problemi, koji se ne mogu uspješno rešavati bez uvi-da u globalne trendove, koji stvaraju niše i za naše povoljnije ishode. Pogled ćemo, dakle, prvo usmjeriti na taj globalni plan.

Marko Sekulović

82

2. Obrisi globalne krize

Aktuelna svjetska finansijska i ekonomska kriza, čiju smo jasnu najavu spoznali sredi-nom 2008. godine, nije se završila 2010, kako su neki prebrzo zaključivali na osnovu rezultata „dva uzastopna kvartala” američke privrede. Umjesto toga, na kraju 2011. se, uglavnom, insistira na „drugom talasu” krize, koji će biti razorniji, ali se malo ko usuđu-je da predviđa kada bi se on mogao završiti. Ipak, neke ocjene aktuelne krize se postepe-no standardizuju. Ovo je najveća ekonomska kriza poslije one iz 1929– 1933. godine, sa kojom ima niz sličnih karakteristika: obje su se začele u SAD i proširile se na cio svijet; počele kao bankarska i finansijska kriza, a zatim zahvatile i realni sektor privrede. Tamo gdje se začela (SAD), trebalo bi prvo i da se završi i da se njen završetak, uz određene vremenske pomake, dogodi i u drugim djelovima svijeta. Kao nešto što bi ovu krizu moglo razlikovati je činjenica da i kada je dolazilo u kraćim periodima do oživljavanja proizvodnje, nije bilo istovremenog pada nezaposlenosti, te se čini da će borba sa neza-poslenošću biti tvrdokorniji problem nego što je to ikada ranije bio.

Ako se karakteristike po kojima su ove dvije krize slične lako uočavaju, čini se da to nije tako kada se radi o specifičnostima, koje su imanentne jednoj i drugoj krizi. Pokušajmo, zato, da prepoznamo neke bitne specifičnosti tekuće ekonomske krize. Od kako su teo-retičari ekonomske dinamike (Žiglar, Marks, Kondratjev, Šumpeter i dr.) došli do spo-znaje da je kapitalističkoj tržišnoj privredi imanentna talasasta (ciklična) putanja, a ne linearna, i da silaznu putanju obilježavaju faze: kriza i depresija, a uzlaznu: oživljavanje i polet, postavilo se pitanje objašnjenja ekonomskog razvoja, budući da sa završetkom jednog ciklusa započinje novi, sa iste četiri faze (kriza, depresija, oživljavanje, polet). Kao da se privreda vraća u pređašnje stanje, tj. sve se iznova ponavlja. Ekonomsku dinamiku ne tvore samo ciklični (ponovljivi), već i evolutivni (neponovljivi) procesi, kako je to u svojim proučavanjima pokazao veliki ruski ekonomist Nikolaj Kondratjev (1892–1938), čiji se život tragično okončao u Staljinovim čistkama iz ’30-ih godina (1; 58–59). Evolutivni procesi imaju svoj smjer i nema vraćanja na neku od prethodnih faza kao kod cikličnih procesa, te je zato i moguć ekonomski razvoj kao rezultanta ovih dvaju vrsta promjena. Kondratjev se dalje posvetio proučavanju dugih ciklusa, čije je vremen-sko trajanje 48–60 godina, sa ciljem da utvrdi bitne zakonomjernosti koje prate uzlaznu i silaznu putanju takvog ciklusa, a ne prevashodno njegov uzrok. Ipak je on istakao, da je ritam dugih ciklusa izraz ritma investicija u ključnu infrastrukturu. Kondratjev konstatuje da stroge periodičnosti kod društveno-ekonomskih fenomena nema, jer „novi ciklus teče u novim konkretno-istorijskim uslovima, na novom nivou razvoja proizvod-nih snaga i zato on uopšte nije prosto ponavljanje prethodnog ciklusa” (1; 222). Takvo shvatanje će kasnije zastupati i Jozef Šumpeter (1883-1950) svojim stavom da je „svaki ciklus u izvjesnoj mjeri povijesno jedinstven i da se u svakoj analizi posebnih slučajeva nalaze u velikoj mjeri i jedinstvene kombinacije okolnosti” (2; 949).

U skladu sa ovakvim stavovima Kondratjeva i Šumpetera kao nespornih autoriteta u proučavanju ekonomske dinamike, treba istraživati i aktuelnu svjetsku ekonomsku kri-zu kao produkt datih konkretno-istorijskih okolnosti. Ona se, tako, javila dvije decenije nakon urušavanja evropskog socijalističkog sistema, koji nije izdržao utakmicu sa kapi-talizmom, ali i u trenutku kada se jasno uočava okončanje perioda pax americana, koji je obilježio drugu polovinu 20. vijeka, i uspon grupacije zemalja BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika). Poslije „američkog izazova” na sceni je „kineski izazov”,


83

sa kojim započinje novo stoljeće. Ako su Sjedinjene Američke Države i Evropska uni-ja računale da se Kini može prepustiti izvoz industrijskih proizvoda, a da one zadrže izvoz znanja, onda su, svakako, bile iznenađene činjenicom da Kinezi nemaju potrebu za uvozom znanja, jer ga već imaju! Kineski industrijski proizvodi su preplavili svjetsko tržište, te su se pred tim „kineskim izazovom” i SAD i EU suočile sa imperativom re-industrijalizacije! Tektonska pomjeranja geoekonomskih „ploča” (centra, poluperiferije, periferije) imaju snažan upliv na odnose ekonomske i političke moći. Američke stratege ni poslije iskustava sa ratovima u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku, ne napušta „volja za rat” (razmatraju se napadi na Siriju, Iran, Kinu, Rusiju...). Umjesno bi ih, s tim u vezi, bilo podsjetiti na riječi Vladike Danila kao odgovora turskom veziru: Nije svijet ono što mišljaste / Krv je ljudska rana naopaka / Prepuniste mješinu grijeha. Unutar Evrop-ske unije, Njemačka, pak, jasno ispoljava svoju „volju za moć”, ali ne po američkom obrascu (iskustva sa dva svjetska rata su još dovoljno svježa!). Ujedinjena Njemačka kao ekonomski najmoćnija članica Evropske unije uviđa da je u njenom interesu da se ta grupacija ojača, budući da je njoj tu obezbijeđena vodeća uloga, čime se i ostvaruje njena „volja za moć”.

Aktuelna svjetska ekonomska kriza se javila u vrijeme jasne dominacije finansijskog kapitala nad realnim sektorom privrede, ali i diktata multinacionalnih kompanija nad državom. Deregulacija finansijskog tržišta i njegova neumorna produkcija svakojakih fi-nansijskih derivata, dala je impuls tekućoj krizi. Na sceni je konflikt, koji je prije jednog vijeka prepoznao američki sociolog i ekonomist Torstejn Veblen kao konflikt između industrijalaca (realna ekonomija) i biznismena (finansijskih spekulanata) ili kao konflikt inženjerskih stručnjaka sa menadžerima. Veliki igrač na finansijskom tržištu – Džordž Soroš, čije ime širom svijeta izaziva odijum, kako zbog načina sticanja bogatstva, tako i zbog „ulaganja” toga bogatstva, nesumnjivo je veliki znalac prirode i logike funkcioni-sanja tog tržišta, te zbog toga ekonomisti njegovim stavovima poklanjaju sve ozbiljniju pažnju. Soroš je kao student Londonske škole ekonomije pomno pratio predavanja svoga profesora Karla Popera o filozofiji „otvorenog društva”, sa namjerom da to primijeni na proučavanje finansijskih tržišta, iz čega je i proistekla njegova teorija refleksivnosti. Procesi i ishodi na finansijskom tržištu su rezultat odluka učesnika na tom tržištu, koje su manje ili više pogrešne, iako su upravljane istim porivom – maksimizacijom dobitka. Novonastala (promijenjena) struktura finansijskog tržišta je objekt percepcije i inspira-cija za nove (manje ili više nužno pogrešne) odluke igrača na tom tržištu. Soroš je došao do zaključka, da je principijelna razlika između realnog i finansijskog tržišta u tome što prva teže ravnoteži, a drugima je inherentna neravnoteža. Rizici finansijskog tržišta su znatno veći, te je i potreba njegove adekvatne regulative veća. Brzina kojom nastaju finansijski derivati predstavlja ozbiljan problem da se oni na pravi način prouče i da se za njih formuliše adekvatna regulativa. Soroš je na deceniju prije izbijanja krize upozo-ravao na opasnosti od deregulacije rizičnog finansijskog tržišta i tržišnog fundamenta-lizma kojega praktikuje Međunarodni monetarni fond. U svojim knjigama The Crisis of Global Capitalism (1999) i Open Society: Reforming Global Capitalism (2000) on uka-zuje na protivurečnost između globalizacije finansijskog tržišta, na jednoj, i nacionalnih politika država, na drugoj strani, što vodi diskreditaciji koncepta otvorenog društva.

Postojeća kriza je dugo pripremana i ona je izraz višedecenijske dominacije neoliberalne doktrine i njom inspirisane politike deregulacije privrede. „Kriza se rađala najmanje 30 godina i radi se o velikim pomeranjima između udela rada i udela kapitala u društvenom

Marko Sekulović

84

proizvodu, i to u korist kapitala” – konstatuje slovenački ekonomist Jože Mencinger (3; 10). Ta sekularno stabilna relacija između rada i kapitala ozbiljno je narušena, a njene negativne implikacije su dugo neutralisane kreditnom ekspanzijom, sve dok „balon” nije pukao. Zato je postojećem ekonomskom poretku potreban generalni remont ili zamjena sa bitno drukčijim poretkom. Takva potreba se već prepoznaje u spontanom i anarhič-nom protestu širom SAD Okupirajmo Volstrit, sa parolom „99:1”, kojom se izražava socijalna polarizacija na ogromnu većinu siromašnih i mali broj izuzetno bogatih (Od bogatstva bjehu poluđeli, kako kaže vojvoda Draško iz Gorskog vijenca). Uz to ide re-kordna nezaposlenost mlade obrazovane populacije.

Iza pojavnih oblika krize, u njenim dubljim slojevima, otkrivamo činjenicu da je do-sadašnja tehnološka paradigma, čiji je izraz mikroelektronika, razvojno iscrpla sebe, te je na pomolu nova tehnološka paradigma, čiji je izraz nanotehnologija, sa kojom će započeti novi „dugi talas” Kondratjeva, kada će se mnogostruko smanjiti energetska i materijalna intenzivnost proizvodnje. „Na nanonivou je moguće mijenjati molekularnu strukturu materije i ciljno joj određivati principijelno nova svojstva, kao i intervenisati u ćelijsku strukturu živih organizama i modifikovati ih” – ističe ruski ekonomist Sergej Glazjev (4; 33). Zato državne intervencije usmjerene na spašavanje krupnih banaka nije-su dovoljne za izlazak iz krize. One se moraju dopuniti programima stimulisanja novog tehnološkog sistema, sa kojim jedino i može da započne uzlazna putanja dugog ciklusa.

3. Decenijsko propadanje srpske privrede i njena aktuelna kriza

Reforme socijalističkih privreda, započete 1965. godine, napuštaju se već 1968. Povod je bio što je jedna od članica „socijalističkog lagera” –Čehoslovačka, odviše radikalno sprovodila koncept „tržišnog socijalizma”, tako da je postojala opasnost od restauracije kapitalizma! Taj kurs je, zato, predupređen intervencijom Varšavskog pakta. Ideolozi socijalizma u SSSR-u su upozorili da je sličan kurs uzela i ekonomska reforma u njihovoj zemlji, koju sprovodi premijer Kosigin, a koja teorijsku osnovu ima u radovima sovjet-skih ekonomista Libermana i Njemčinova. Zato dolazi do žestokog obračuna sa protago-nistima reforme, ortodoksni marksisti preuzimaju ključne pozicije, a privreda se vraća u okrilje starog, ali manje rigidnog centralno-planskog modela, po kome će funkcionisati sve do njenog konačnog sloma krajem ’80-ih godina dvadesetog vijeka.

Socijalistička Jugoslavija takođe kreće sa reformom iste, 1965. godine i odustaje od nje 1968. godine, zbog brojnih „devijacija” koje su pratile tu reformu, kako su tada govorili vodeći ideolozi samoupravnog socijalizma. Međutim, od reformisanja društva i privre-de oni ne odustaju. Sa ustavom iz 1974. godine republike stiču prerogative državnosti, a sa ZUR-om iz 1976. promoviše se koncept „dogovorne ekonomije”, kao supstitut za plan i tržište. Takva „originalna” rešenja privreda nije mogla dugo da izdrži, te se i ovaj model urušio krajem ’80-ih godina. Tako su evropske socijalističke privrede doživjele svoj epohalni slom, da bi nakon toga, početkom ’90-ih krenule u svoju postsocijalistič-ku tranziciju na tržišnu privredu. Socijalistička Kina, pak, svoju tranziciju na tržišnu privredu započinje 1978. godine sa politikom „četiri modernizacije”, čiji je inspirator njen tadašnji lider Deng Sjaoping. Tamo ne dolazi do sloma socijalizma, već do njegove etapne transformacije na tržišnu privredu, afirmisanjem stava da ni tržište ni bogatstvo


85

nijesu u suprotnosti sa socijalizmom. Kina je, tako, izbila na drugo mjesto u svijetu po vrijednosti bruto domaćeg proizvoda (odmah iza SAD) i prvo mjesto po veličini izvoza! Njena tranzicija na tržišnu privredu nije, tako, bila „hod po mukama” (kao u evropskim zemljama), već kontinuelni rast privrede u periodu od preko tri decenije sa stopom od oko 10%!

Mađarski ekonomist svjetskoga glasa, Janoš Kornai, baveći se dugo pitanjima neuspjelih reformi socijalističkih privreda došao je do sledećeg zaključka: reforme je uvijek inici-rala partijska i državna nomenklatura, a od njih je odustajala onda kada je shvatala da bi uspjeh reformi vodio gubitku dijela njihove političke moći (5; 120). Ovaj vrsni znalac i socijalističkih i kapitalističkih privreda je dao i najbolje radove o postsocijalističkoj tranziciji na tržišnu privredu, a njegovi pojmovi: „tvrda budžetska ograničenja”, „meka budžetska ograničenja”, „ekonomija deficita”, „transformaciona recesija” i dr., opštepri-hvaćeni su u modernoj ekonomskoj analizi. Zašto kineske reforme ne prati neuspjeh, kad je i nih inicirala i sprovodila partijska i državna nomenklatura? Zato što kineska komunistička partija nije robovala komunističkim dogmama, već je sebe permanentno reformisala prema izazovima vremena, kako bi tako reformisana mogla biti protagonist reformi. Otuda odsustvo političkog pluralizma nije bilo prepreka progresivnim druš-tvenim promjenama. Uspjeh kineske gradualističke tranzicije na tržišnu privredu, bez prethodnog sloma socijalističkog sistema, otvara pitanje zbog čega se to nije desilo i sa evropskim socijalističkim društvima. Da li je takva šansa propuštena već 1965. godine, te je Gorbačovljeva perestrojka u Sovjetskom savezu sasvim odocnila, ili sam Gorbačov nije bio dorastao izazovu pred kojim se našao, tj. nije bio formata jednog Deng Sjaopin-ga? Ovim pitanjima će se, svakako, i dalje baviti društvene nauke.

Kada je otpočela postsocijalistička tranzicija na tržišnu privredu, sve analize su govorile da će taj proces za najkraće vrijeme i uz najmanju društvenu cijenu izvesti jugoslovenska privreda. Ona je već bila kvazitržišna privreda (sa tržištem robe i usluga, ali bez tržišta rada i kapitala), za razliku od istočnoevropskih centralno-planskih privreda. Ta realna komparativna prednost, kao što znamo, nije realizovana. Republičke političke elite se ponašaju po „Marfijevom zakonu”: raspad ili razbijanje zajedničke države se odvija uz etničke i vjerske ratove, ekonomske sankcije, NATO agresiju... Srbija svoju državnost „stiče” nakon referendumskog izjašnjavanja Crne Gore da ne želi zajedničku državu sa Srbijom. Pokrajina Kosovo i Metohija se, zatim, proglašava državom! Poslednja decenija 20. vijeka je, kako se izrazio sociolog Mladen Lazić, „račji hod” Srbije ili vrijeme koje su „pojeli skakavci” (B.Pekić). Srbija je, tako, zemlja zakašnjele tranzicije, sa kojom će se iznova započeti tek 2001. godine.

Negativno iskustvo sa sprovođenjem Vašingtonskog konsenzusa metodom „šok terapi-je”, koje su iskusile mnoge postsocijalističke zemlje, nije bilo dovoljan nauk srpskim „re-formatorima” da se mora stvarati sopstveni, nacionalni program i algoritam tranzicije. Pogotovu kada se zna, šta se srpskom društvu sve izdešavalo u prethodnoj deceniji. Re-formatori su, ipak, krenuli sa implementacijom postulata Vašingtonskog konsenzusa, da bi nakon jedne decenije i njenih sumornih rezultata došli do „zaključka” da je dosadašnji model sebe iscrpio i da treba preći na novi model, koji akcenat stavlja na reindustrijali-zaciju i izvoznu ekspanziju! Svjetska ekonomska kriza se krajem 2008. godine prelila i na Srbiju, tako da se našem višedecenijskom propadanju pridružilo još jedno zlo. Kriza je naročito pogodila Evropsku uniju kao našeg najvažnijeg spoljnoekonomskog partnera

Marko Sekulović

86

i zaoštrila probleme njenog daljeg funkcionisanja i opstanka zajedničke valute – evra. Kad se zna da su naša nastojanja da postanemo zemlja-članica Evropske unije („cilj koji nema alternativu”), onda to našu situaciju dodatno komplikuje.

4. Šta da se radi?

U svom referatu za ovo savjetovanje Mlađen Kovačević je dao ubjedljivu argumentaciju za tvrdnju da se Srbija nalazi pred privrednim i finansijskim kolapsom, prvenstveno zbog pogrešnog koncepta tranzicije, inspirisanog neoliberalnom ekonomskom paradi-gmom. Mjeru, koja bi umanjila „intenzitet toga kolapsa”, on vidi u inicijativi, koja bi trebalo da usledi od strane šefa države, da se formira „tim vrhunskih stručnjaka” sa zadatkom da sačini „nacrt vizije budućeg društvenog i privrednog sistema”, koji bi se, nakon svestrane diskusije, usvojio u Narodnoj skupštini, a zatim u praksi sprovodio.

Sa stavom o razmjerama naše društvene i ekonomske krize, kao i o potrebi stvaranja koncepta novog društvenog i privrednog sistema, skoro da je teško ne složiti se. Nedou-mica se javlja oko toga, da li bi šef države mogao da formira tim vrhunskih stručnjaka sa datim zadatkom. Zašto? Pa zato što Srbija danas nema državnika (koji misli na buduće generacije), a prepuna je političara (koji misle na sledeće izbore). A inicijativa o kojoj govori Kovačević mogla bi da potekne samo od državnika! Ko bi drugi mogao da inicira izradu tog novog koncepta? Samo pripadnici intelektualne elite, ako oni još postoje?! Svakako da postoje, ali se slabo primjećuju. Većina ih se nalazi u dijaspori, prema ko-joj decenijama teče „odliv mozgova”, zbog čega su nam univerziteti i naučni instituti ostajali bez najboljih kadrova. Pravo je čudo da još uvijek na domaćim univerzitetima i institutima imamo, iako ne brojne, talentovane naučnike i istraživače. Zato bi dobro koncipiran i osmišljen poziv, koji bi potekao od Srpske akademije nauka i umetnosti i Zajednice univerziteta Srbije, upućen i dijaspori i matici, naišao na dobar odziv vrhun-skih intelektualaca, od kojih bi se formirao tim za vršenje povjerenog zadatka. Potrebna finansijska sredstva bi obezbijedila Vlada, odnosno njeno Ministarstvo za nauku i obra-zovanje. Projekat novog društveno-ekonomskog sistema bi morao biti gotov do konsti-tuisanja nove Skupštine, koja bi ga usvojila i obavezala novu vladu da ga realizuje. Time bi se postiglo da kakav god bio ishod majskih izbora i kakva god se formirala koaliciona vlada, ona bi po rezultatima morala da bude uspješnija od prethodnih, jer bi sprovodila naučno utemeljen program, kakav je nedostajao ranijim vladama.

Šta nam Vlada i Predsjedik Srbije poručuju za predstojeću godinu? Biće veoma teška, jer je krenuo „drugi talas” svjetske krize. Trošimo, zato, samo na najnužnije potrebe, biće dobro ako ostvarimo i minimalnu pozitivnu stopu rasta i ako održimo postojeći nivo zaposlenosti! Kao što vidimo, politička elita krizu doživljava kao „patologiju”, a ne kao „fiziologiju” ekonomskog ciklusa. Suprotno takvoj percepciji krize, koja afirmiše trpeljivost i fatalizam, šumpeterovsko razumijevanje krize kao „kreativne destrukcije” afirmiše aktivizam, inovativnost, optimizam. Zato i vjerujemo da bi se koncept novog ekonomskog sistema temeljio na šumpeterovskoj ekonomskoj paradigmi. Naime, nakon detaljne inventarizacije stanja naše privrede došlo bi se do saznanja, šta je to što nužno mora da propadne, da bi ustupilo mjesto novom i prosperitetnijem, kao i o tome šta ne smije da propadne, jer je nužno za vitalnost ekonomskog organizma. U dosadašnjem modelu tranzicije mnogo šta je propalo što nije smjelo da propadne, ali nije ni stvaran ambijent, pogodan za preduzetništvo i inovacije, te nije ni došlo do masovnijeg nastanka


87

preduzeća sa novim tehnologijama i visokom konkurentnošću svojih proizvoda. Među našim novim bogatašima malo je preduzetnika-inovatora, a mnogo preduzetnika-gra-bljivaca sa razvijenim „pljačkaškim instinktom”, koji su privatizaciju vidjeli kao šansu za brzo bogaćenje. Pošto je legalna štednja stanovništva „efikasno” eksproprisana putem piramidalnih banaka (Dafina, Jezda i dr.), onda je model privatizacije putem prodaje (tenderske i aukcijske), kakav je ugrađen u Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, mogao da računa na domaću kupovnu tražnju po osnovu „prljavog novca”. Ekonomska propast mnogih privatizovanih preduzeća se i desila upravo zbog toga što su kupljena takvim novcem, a ne onim koji je mukotrpno stečen u legalnom biznisu. Agencija za privatiza-ciju se izgovarala time da nije njeno da utvrđuje porijeklo novca. To spada u nadležnost druge agencije, koja na to treba da upozori Agenciju za privatizaciju, a ona to rijetko čini!

Zbog tako neodgovorno vođene privatizacije (a svaka četvrta je naknadno poništena), dobili smo endemsku korupciju, sa kojom se vlast sve napadnije obračunava kako se približavaju izbori. Država, tako, hapsi kriminalce i gradi nove zatvore, ne shvatajući da ih je ona svojim neadekvatnim sistemskim mjerama sama stvorila i da ih i dalje stvara! Umjesto da otklanja sistemske osnove korupcije, vlast najavljuje bespoštedni obračun sa kriminalom svake vrste. Takva njena aktivnost se medijski dobro prati, čime se kod osiromašenog naroda podstiče odijum prema svakom bogatstvu (kako onom čije je po-rijeklo u kriminalu, tako i onom stečenom legalnim putem i preduzetničkim i inovativ-nim sposobnostima). Primila se na našem tlu Prudonova parola: Svaka svojina je krađa! Izbori su blizu, te je zadatak političkog marketinga da emocije osiromašenog naroda iskoristi za izbornu pobjedu!

Citirana literatura

1. Glazjev, S. (2009), „Mirovoj ekonomičeskij krizis kak process smeny tehnologiče-skih ukladov”, Voprosy ekonomiki, Moskva.

2. Kondratjev, N. (1989), „Problemy ekonomičeskoj dinamiki”, Ekonomika, Moskva.3. Kornai, J. (1989), „Vengerskaja reforma: podhody, nadeždy i realjnost”, Voprosy

ekonomiki, Moskva . 4. Mencinger, J. (2011), „Evropska unija kao bivša Jugoslavija” (intervju),Vreme.5. Schumpeter, J. A. (1975), „Povijest ekonomske analize”, Informator, Zagreb.

89

Remi Bazillier** i Boris Najman***

Radna snaga i finansijske krize: Da li radna snaga plaća cenu krize?*

1. Uvod

U kontekstu tekuće finansijske krize, jedno od pitanja koja često postavljaju ne samo pripadnici akademskih krugova i kreatori ekonomskih politika nego i prosečni građani je sledeće: da li će radnici pretrpeti najjači udarac posledica krize; drugim rečima da li će radna snaga platiti cenu krize. Postoji nekoliko razloga za verovanje da će radna snaga biti glavna na udaru finansijske krize. U kontekstu krize, pregovaračka moć radnika sla-bi (Harrison, 2002), ne samo usled brzog rasta nezaposlenosti (ILO i MMF, 2010) već i zbog očekivanja privrednika. Kriza stvara ex-post „životinjski duh”, pa su izleti potpuno očekivani na tržištu. Drugo objašnjenje bi moglo da bude to što je rad manje mobilan od kapitala, u smislu da ako kapital može da bude lako realociran na druge sektore, regione ili zemlje, rad ne može.

Naše istraživanje je u velikoj meri bilo motivisano empirijskim radom Isaak-a Diwan-a (2001). Koristeći bazu podataka o udelu rada od 1972. do 2000, Diwan pokazuje da je pre valutne krize udeo rada rastao, a posle krize dramatično padao, nikada ne dostižući svoj nivo od pre krize.

U literaturi se dva različita pristupa često ističu u objašnjenju tekuće krize: mikro i makro pristup. Prvi pripisuje uzrok krize lošem upravljanju bilansom stanja ili lošoj regulativi bankarskog sektora. Drugi pristup izjednačava krizu sa makroekonomskom politikom FED-a: neodrživo i nerealno niske kamatne stope omogućile su stvaranje me-hura (engl. bubbles). Oba pristupa su uglavnom finansijski ili monetarno orijentisana. Ne poklanjaju dovoljno pažnje efektima krize na raspodelu dohotka na rad i kapital. Ne bave se dovoljno pitanjem kauzalnosti prošlih i tekuće krize i dinamikom tržišta rada.

U ovom tekstu ispitujemo u kojim zemljama je kriza najviše uticala na udeo rada. Primer Španije pokazuje kako specijalizacija i preterano ulaganje u neke sektore stvaraju velike

* Želeli bismo da se zahvalimo Univerzitetu Paris 1 Panthéon Sorbonne i Panthéon-Sorbonne školi dok-torskih studija iz oblasti ekonomije (Collège des écoles doctorales) na finansijskoj podršci. Takođe bismo želeli da se zahvalimo Nicolas-u Berman-u (Graduate Institute of International and Development Studies) i Arnaud-u Sylvain-u (CEDERS) na pouzdanim podacima, respektivno o finansijskim krizama i o udelu rada. Ovaj rad je takođe unapređen zahvaljujući komentarima učesnika radionice Univerziteta Fudan - Paris 1. Sve preostale greške su očigledno naše.

** LEO, Université d’Orléans, CNRS, [email protected]*** CES-CNRS, Université Paris 1 and Universidad Carlos III, [email protected]: prevela sa engleskog Katarina Bojić

Remi Bazillier i Boris Najman

90

i brze šokove na tržištu rada. U Španiji nezaposlenost dostiže nivo od 20,5% radne sna-ge. U zemljama sa diversifikovanijim investicijama pre krize će verovatno biti potrebno manje prilagođavanje radne snage. Stoga je moguće pretpostaviti da će u kratkom roku kriza uticati na udeo rada. U ovom razmatranju istražujemo makroekonomsku vezu iz-među udela rada u BDP-u i finasijske krize/krize bankarskog sektora. Diskutujemo o glavnim kanalima koji utiču na udeo rada. Podvlačimo ulogu institucionalnog okvira, posebno socijalne zaštite kao ublažitelja ili upijača šokova krize.

Ovaj tekst organizovan je na sledeći način: u prvom delu predstavljamo teorijski okvir velikim delom inspirisan modelom Harrison-a (2002); u drugom delu predstavljamo bazu podataka koja je korišćena u istraživanju. Na kraju diskutujemo i prezentujemo naše preliminarne regresije o udelu rada širom sveta.

2. Teorijski okvir

Pratimo teorijski okvir koji je predložio Harrison (2002). Kada bi tržišta proizvoda i fak-tora proizvodnje bila savršeno konkurentna, udeo isplata radnicima bi zavisio samo od cene proizvoda i raspoložive količine kapitala i rada. Ovde preduzeća imaju mogućnost da stvore višak profita, pa preduzeća i zaposleni dele rentu prema njihovoj pregovarač-koj moći koja je endogeno određena. U Harrison-ovom okviru, globalizacija će uticati na pregovaračku moć kroz mobilnost kapitala. Ovde finansijska kriza i socijalna zaštita mogu imati indirektan uticaj na pregovaračku moć i stoga na odgovarajući deo dohotka posvećen kapitalu i radu.

Postoje dva faktora proizvodnje (kapital i rad). Reprezentativno preduzeće koristi vektor v inputa od vL jedinica rada i vK jedinica kapitala. Konkurentski prinosi na faktor dati su vektorom w0 = (wL0wK0). U uslovima savršene konkurencije, nadnica bi bila wL0, a prinos na kapital wK0. Višak profita obeležava se vektorom w = (WLwK). Funkcije korisnosti rada i kapitala date su sledećim jednačinama:

UL = (wL −WL0) (1)

UK = (wK −wK0) (2)

Funkcija prihoda je G(P, v) i vektor cena P je funkcija proizvodne funkcije Y(v). U uslo-vima nesavršene konkurencije, višak profita je:

G(P (Y (v)), v) − w0v (3)

Preduzeća i radnici maksimiziraju učinak i onda pregovaraju oko rente. Uslov prvog reda je stoga:

(4)

Optimalan izbor za v je: v+=R(P, µ, w0). Jednačina (3) može se sada napisati kao:

Rente = G(R) −w0R (5)

Radna snaga i finansijske krize: Da li radna snaga plaća cenu krize?

91

λL i λK su respektivno udeli renti koje respektivno dobijaju rad i kapital (gde je λK=1−λL). Ishod pregovaranja može se izvesti iz traženja rešenja za maksimizaciju po λL sledeće jednačine:

[λL (G(R) − w0R) − UL0 ] * [(1 − λL )(G(R) − w0R) − UK 0] (6)

U teorijskom okviru koji predlaže Harrison (2002), kapital i rad imaju opciju da napuste zemlju, što izaziva fiksni trošak i alternativne prinose. Ovde ćemo pretpostaviti da je kapital jedini mobilan faktor proizvodnje. Ali ako pregovaranje propadne, radnici mogu primiti kompenzaciju koja može biti asimilirana posebnim vidom socijalne zaštite. Međutim, postoji negativan uticaj na nivo korisnosti radnika. On uzima formu fiksnog troška. Pojedinci nisu indiferentni između rada i nerada. Za isti dohodak (nadnicu ili naknadu socijalnog osiguranja), pojedinci će preferirati da rade usled društvenih obzira.

Funkcije korisnosti su onda:

UL0 = (cL − wL0)vL − FL (7)

UK 0 = (wK* −wK 0)vK − FK (8)

gde je cL naknada socijalnog osiguranja, FL fiksni trošak vezan za napuštanje tržišta rada, wK* prinosi na kapital u inostranstvu i FK trošak promene lokacije.

Zadržavamo istu hipotezu kao Harrison (2002). Fiksni troškovi bi trebalo da budu pro-porcionalni ukupnom prihodu i za rad i za kapital. Za rad pretpostavljamo ovu hipotezu uzimajući u obzir to da su društveni troškovi ostajanja u nezaposlenosti veći za više ni-voe dohotka. Možemo drugačije napisati jednačinu (7) sa wK*= wK 0 + φK i cL = wL0 + φL.

UL0 = φL vL − FL G(R) (9)

UK 0 = φK vK − FK G(R) (10)

Problem maksimizacije (po λL ) postaje:

[λL (G(R) − w0R) − φL vL + fL G(R)] * [(1 − λL )(G(R) − w0R) − φK vK + fK G(R)] (11)

Onda možemo naći λL:

(12)

Tako dobijamo udeo rada1:

(13)

Prateći Harrison-a (2002), pretpostavljamo da funkcija proizvodnje može biti aproksi-mirana translog funkcijom:

1 Za ovo, pišemo ukupne prinose svakog faktora proizvodnje kao sumu prinosa u uslovima savršene konkurencije i dela ukupnih renti, koji pripada tom faktoru: wi vi = w0i vi + λi (G(R) − w0 R).


92

(14)

Diferenciramo (14) po svakom ln vi prinosu:

(15)

(16)

Kombinujući (13) i (15), dobijamo jednačinu ocene za udeo rada u BDP-u:

(17)

Jednačina ocene je striktno ista, kao ona koju predlaže Harrison (2002). Jedina razlika ovde je u interpretaciji koeficijenata φL i φK. U Harrison-ovom okviru, ova dva parametra predstavljaju premiju dohotka izvedenu iz promene lokacije u inostranstvo. Za parame-tar φK, to je i dalje slučaj, ali mi ćemo integrisati finansijsku krizu kao objašnjavajuću promenljivu ovog parametra. Za parametar φL, to nije premija nadnice izvedena iz rada u inostranstvu s obzirom na to, da pretpostavljamo da je rad imobilan faktor proizvodnje. Ovde je ključni parametar ponder sistema socijalne zaštite, koji utiče na udeo rada kroz dodatnu moć pregovaranja radnika.

2.1.FinansijskakrizaimoćpregovaranjaOvo razmatranje nastoji da se pozabavi uticajem finansijskih kriza na relativan dohodak rada i kapitala. Pretpostavljamo da će finansijska kriza erodirati nacionalni prinos na kapital u poređenju sa međunarodnim prinosom. Ovo će povećati podsticaje za prome-nu lokacije i stoga umanjiti pregovaračku moć radne snage. Valutna kriza će umanjiti vrednost nacionalnih investicija merenih u međunarodnoj valuti. Posledice u smislu re-lativnog prinosa na kapital su direktne. Drugi efekat valutne krize biće smanjena realna nadnica u kratkom roku, usled rasta cena uvoznih proizvoda. Kod kriza bankarskog sektora, efekat je manje direktan. Možemo ipak očekivati iste negativne efekte na udeo rada usled zamki likvidnosti i bankrotstva (engl. defaults). Ovo će umanjiti očekivani dohodak investitora i stoga povećati podsticaj za promenu lokacije. Kako je veza manje direktna, možemo očekivati da φvalutnakriza > φkrizabankarskogsektora. Negativni uticaj na globalni dohodak može imati dodatni negativni efekat na dohodak rada smanjenjem nadnica u privatnom sektoru (Diwan, 2001).

Kako bi se modelirali ovi efekti, predlažemo da se modifikuje jednačina (18) tako što će se dodati specifična moć pregovaranja vlasnicima kapitala samo tokom perioda kriza:

UK 0 = φK vK + φcrises vK − FK G(R) (18)

φcrises uzima vrednost 0 van perioda finansijskih kriza. Jednačina (17) može biti napisana kao:

(19)


93

3. Empirijska analiza

3.1.PodaciGlavna promenljiva koja nas interesuje je deo BDP-a koji odlazi na rad. Odlučili smo da koristimo naknadu koja se plaća rezidentnim i nerezidentnim domaćinstvima (tabela UN nacionalnih računa o upotrebi BDP-a, tabela 103) zbog velikog broja zemalja, koji pokriva ova baza podataka, uključujući zemlje u razvoju i razvijene zemlje. Ovu pro-menljivu su takođe koristili i Harrison (2002) i Diwan (2001). Naknada uključuje nadni-ce i druge beneficije. Upotreba ovih podataka je bila predmet diskusija: Gollin (2002) je tvrdio da je dohodak rada potcenjen u malim preduzećima, da mora da bude prilagođen za dohodak samozaposlenih i da bi trebalo da uzmemo u obzir razlike u sektorskom sastavu proizvodnje. Nažalost, podaci o dohotku samozaposlenih su veoma ograničeni i međunarodna poređenja su teška. Harrison (2002) predlaže da se testira robustnost njenih rezultata ocenom udela rada i pokazuje da su „rezultati kvalitativno isti, iako po-stoje neke razlike (u veličini ocenjenog koeficijenta)”. Sylvain (2008) predlaže da se ko-risti udeo rada u nepoljoprivrednom privatnom sektoru, na osnovu ANA baze (OECD) i OECD je obezbedio detaljnije podatke, ali samo za zemlje-članice OECD-a. Mi smo odlučili da zadržimo podatke UN-a, jer je broj pokrivenih zemalja važniji. Grafikon 1 prikazuje svetski prosek udela rada na osnovu ovih podataka. Pored toga, Harrison (2002) naglašava visoku korelaciju između kretanja udela rada i podataka o proizvođač-koj nadnici sakupljenih od strane UNIDO-a. Međutim, mi ćemo testirati robusnost naših rezultata koristeći podatke pripremljene od strane Sylvain (2008).

Kada je u pitanju finansijska kriza, tradicionalna mera koju koristi Diwan (2001), je ona koju predlažu Frankel i Rose (1996): oni definišu krah valute kao veliku promenu u nominalnom kursu (25%) praćenu rastom stope promene nominalne depresijacije (10%). Drugi se radije fokusiraju na „pritisak tržišta stranih valuta”, uzimajući u obzir varijacije i kursa i međunarodnih rezervi. Mi ovde koristimo različite indekse, kao što je predložio i izračunao Berman (2008): ponderisani prosek varijacija kursa i međunarodnih rezervi sa takvim ponderima da oba činioca imaju jednaku volatilnost. Prateći Eichengreen i Bordo (2002), zadržani prag je jedna i po standardna devijacija ovog indeksa. Za krize bankarskog sektora, koristimo podatke Caprio-a i Klingebiel-a (2002) praveći distinkci-ju između malih i sistemskih kriza. Grafikon 2 prikazuje globalni pregled pojavljivanja kriza tokom datog perioda. Postoji 199 valutnih kriza i 412 kriza bankarskog sektora (sistemskih i nesistemskih) u originalnim bazama podataka. U našem uzorku od 45 ze-malja korišćenom za ekonometrijske ocene, imamo 134 krize bankarskog sektora, 82 sistemske krize bankarskog sektora i 54 valutne krize.


94

Grafikon 1.Udeo rada (svetski prosek)

Izvor: UN National Accounts database. Kalkulacije autora.

Za stok kapitala, koristimo metodologiju koju predlaže Caselli (2004). Računamo ini-cijalni stok kapitala K0 kao I0/(g + δ), gde je I0 vrednost investicija u prvoj raspoloživoj godini i g je prosečna geometrijska stopa rasta za seriju investicija između prve godine u kojoj su podaci rapoloživi i 19802. δ iznosi 0,06 prema Caselli (2004). Potom generišemo ocene stoka kapitala, K, koristeći jednačinu perpetualnog inventara (Kt = It + (1 −δ)Kt−1). Podaci o investicijama i BDP-u (u međunarodnim dolarima, PPP) dolaze iz Penn World Table 6.3 (Heston, Summers i Aten, 2009), podaci o radnoj snazi iz World Development Indicators (WDI). Prema Harrison-u (2002), fiksni trošak promene lokacije meri se no-minalnim kursom, koji „obuhvata trošak kupovine novog postrojenja i opreme, ako do promene lokacije dođe”. Ova promenljiva dolazi iz baze podataka International Finance Statistics (IFS). Što se tiče fiksnog troška napuštanja tržišta rada, ovu promenljivu nije moguće posmatrati i stoga će biti merena kroz fiksne efekte vremena i zemlje.

2 I0 /(g + δ) je vrednost ravnotežnog stanja u Solovljevom modelu.


95

Grafikon 2.Broj kriza

Izvor: curcrise (Eichengreen & Bordo); bank1crise (border line and systemic crises, Caprio & Klingebiel); bank2crise (systemic crises, Caprio & Klingebiel)

Promenljiva φL ovde predstavlja nivo socijalne zaštite. Preciznije, ona se odnosi na do-hodak koji obezbeđuju različiti mehanizmi socijalne zaštite, u poređenju sa prinosom na rad. Kao proksi, koristićemo opšti nivo troškova socijalne zaštite, kao procenat ukupnih rashoda opšte države. Ovi podaci dolaze iz baze podataka Government Finance (GFS). φK predstavlja relativni prinos na kapital kod kuće u odnosu na inostrantstvo. Koristimo bruto prilive i odlive stranih direktnih investicija kao proksi (podaci iz WDI).

Takođe uključujemo dodatne kontrolne promenljive. Otvorenost ka trgovini meri u Harrison-ovom okviru uticaj trgovinske politike na relativne cene radno- i kapitalno- intenzivnih dobara. Koristimo promenljivu

iz WDI

4. Empirijski rezultati

4.1.OcenedobijenemetodomONKPredlažemo da se ocenjuje jednačina (19). Podaci su za period od 1976. do 2002. godine. ln(Kt /Lt) meri doprinose faktora proizvodnje, fk ovde predstavlja fiksni trošak promene lokacije. Prateći Harrison-a (2002), predlažemo da se kao proksi koristi nominalni kurs koji u sebi obuhvata trošak nabavke nove opreme u slučaju da dođe do promene lokacije. φk je prinos na kapital u inostranoj zemlji. On se aproksimira bruto prilivima i odlivima


96

stranih direktnih investicija. φL predstavlja prinos na rad u inostranstvu. Koristimo BDP per capita kao proksi (što je BDP per capita viši, to će relativno niži biti prinos na rad u inostranstvu). f l predstavlja ovde različite faktore koji pozitivno utiču na pregovaračku moć radne snage, kroz „fiksni trošak” napuštanja tržišta rada. Državna potrošnja i so-cijalna zaštita će se koristiti kao proksi ove promenljive. Za ocenjivanje jednačine (19), koristimo veštačku promenljivu za valutnu krizu i dve veštačke promenljive za krize bankarskog sektora (sistemska i nesistemska)3.

Prvo vršimo ocenu metodom ONK. U svim ocenama, standardne greške se grupišu na nivou zemlje4 i robusne su na heteroskedastičnost. U prvom koraku, samo uključujemo veštačku promenljivu koja uzima vrednost 1 u slučaju da su se valutna kriza (ch1e) ili kriza bankarskog sektora (bk1e ili bk2e) desile u toku iste godine. Zatim, takođe uklju-čujemo za svaku promenljivu krize, dve dodatne promenljive: tri godine posle i tri godi-ne pre. Druga od ove dve promenljive meri preliminarne efekte kriza, prva meri efekte kriza u srednjem roku. Rezultati ONK dati su u tabeli 1.

Kada posmatramo samo krizu koja se dogodila iste godine, rezultati nisu vrlo instruk-tivni. Ocenjeni koeficijenti finansijske krize nisu značajni, osim u slučaju krize bankar-skog sektora kada uzmemo u obzir sistemsku i graničnu krizu. Iznenađujuće, koeficijent je pozitivan, što znači da kriza bankarskog sektora primarno utiče na prinos na kapital, a ne na rad. Međutim, kada uzmemo u obzir krize koje su se dogodile u tri prethodne i tri naredne godine, dobijamo interesantnije rezultate. Ocenjeni koeficijent za tri godine nakon valutne krize je uvek negativan i značajan. Tri godine pre krize, ocenjeni koefici-jent je takođe negativan i značajan na nivou od 10% u jednoj od ocena. Nasuprot tome, krize bankarskog sektora izgleda da nemaju značajan i negativan uticaj na udeo rada. Ocenjeni koeficijent je čak značajno pozitivan u tri godine pre krize.

Što se tiče znaka drugih promenljivih, koeficijent odnosa kapitala i rada je negativan, što je u suprotnosti sa hipotezom o relativnim doprinosima. Međutim, kako u ovom setu ocena mi ne kontrolišemo karakteristike druge zemlje, mogli bismo da objasnimo ovaj rezultat činjenicom, da će se zemlje koje relativno obiluju kapitalom specijalizovati za kapitalno intenzivna dobra. Stoga, prema Stolper-Samuelson efektu, prinosi na kapital mogu porasti. Nivo BDP-a per capita je pozitivno korelisan sa udelom rada. Priliv SDI se obično može povezati sa nižim nivoom udela rada, dok državna potrošnja ima suprot-ne efekte.

4.2.OcenepanelaU prethodnim ocenama, nismo koristili prednosti panel strukture podataka. Ako posto-je specifični efekti, onda je metod ONK pristrasan. Zato mi predlažemo prvi put da se kontroliše za neopaženu heterogenost zemlje uključivanje fiksnih efekata zemlje. Veći broj dimenzija može objasniti evoluciju udela rada. Kontrolisanjem za neopažene ka-rakteristike zemlje, minimiziramo rizik lažne korelacije u slučaju da su ove neopažene karakteristike zemlje korelisane sa pojavom kriza. Kao i ranije, standardne greške su grupisane na nivou zemlje i robusne na heteroskedastičnost. Rezultati su dati u tabeli 2.

3 Pogledati odeljak Podaci za detalje.4 Trebalo bi, međutim, primetiti, da standardni asimptotski test može odbaciti previše rezultata sa

malo grupa (Cameron, Gelbach i Miller, 2008).


97

Tabela 1.ONK ocene determinanti udela rada

Zavisna prom. Udeo rada Udeo rada Udeo rada Udeo rada

logKL_new

lngdpl

lnexchangerate

tradeofgdp

-0,0751**(-2,472)0,168*** (4,069)-0,00378 (-1,401)0,000318

-0,0690**(-2,351)0,159*** (4,102)-0,00417 (-1,645)0,000281

-0,0770**(-2,441)0,171*** (3,975)-0,00394 (-1,376)0,000306

-0,0740**(-2,351)0,167*** (3,935)-0,00432 (-1,600)0,000265

lfdiin lfdiout

lngvtspend

ch1e

ch3yearbefore

ch3yearafter

bk1e

(1,253)-0,0243*** (-2,895)-0,00487 (-1,169)0,0922*** (2,966)-0,00929 (-1,098)

0,0167* (1,959)

(0,975)-0,0237*** (-2,880)-0,00508 (-1,338)0,0951*** (3,457)-0,0238* (-1,723)-0,0205* (-1,774)-0,0228** (-2,305)0,0253** (2,124)

(1,206)-0,0244*** (-2,963)-0,00540 (-1,240)0,0930*** (2,994)-0,00939 (-1,117)

(0,964)-0,0248*** (-3,150)-0,00572 (-1,349)0,0962*** (3,478)-0,0204(-1,533)-0,0170(-1,463)-0,0216** (-2,338)

bk13yearbefore 0,0192

bk13yearafter

bk2e

(1,575)-0,00518 (-0,600)

0,0192 0,0252(1,179) (1,335)

bk23yearbefore 0,0122(0,753)

bk23yearafter 0,00163

Konstanta -0,701*** -0,672*** -0,710***(0,160)-0,693***

(-5,608) (-5,888) (-5,619) (-5,707)

Opservacije 576 576 576 576R-squared 0,742 0,757 0,741 0,752

Robusna t-statistika u zagradama*** p<0,01, ** p<0,05, * p<0,1

Nasuprot ocenama dobijenim metodom ONK, uticaji BDP-a per capita, racija kapitala i rada i državne potrošnje nisu više značajni. Ovi efekti mogu biti uhvaćeni fiksnim efek-


98

tima. Naš glavni rezultat, negativan efekat valutnih kriza na udeo rada, je i dalje znača-jan i negativan. Što se tiče pozitivnog efekta kriza bankarskog sistema, i dalje nalazimo taj efekat, ali ovog puta samo za sistemske krize bankarskog sektora (bk2e) i samo pre krize. Posle krize, efekat nije značajan.

U poslednjem setu ocena, predlažemo da se uzme u obzit vremenska dimenzija poda-taka koji su ovde korišćeni. Preciznije, mogući negativan trend udela rada je bio tema mnogih diskusija tokom poslednjih godina. Kaldor (1960) podlači ovu stabilnost kao stilizovanu činjenicu, a Kob-Daglasova funkcija je teorijsko objašnjenje ove stabilnosti. Čak iako zadržimo ideju stabilnosti na svetskom nivou, regionalna i nacionalna odstupa-nja se mogu javiti: Blanchard (1997) se fokusirao, u okviru industrijalizovanih zemalja, na razlike između anglosaksonskih zemalja i kontinentalne Evrope (sa većom varijaci-jom za zemlje kontinentalne Evrope).5 Caballero i Hammour (1997) sugerišu mogućnost postojanja elastičnosti supstitucije između kapitala i rada više od jedan, što bi moglo objasniti pad udela rada u različitim evropskim zemljama.

Čak i na nacionalnom nivou, neki autori osporavaju nestabilnost udela rada, insistirajući na statističkim problemima koji moraju biti rešeni kako bi se posmatrala „stvarna” sta-bilnost tokom perioda. U Francuskoj, Clerc (2009) je predložio različita prilagođavanja i korekcije iz francuskih nacionalnih računa: (i) uzeo je u obzir povećanje broja zaposle-nih za platu u poslednjih 30 godina, (ii) evoluciju deprecijacije opreme, i (iii) evoluciju socijalne zaštite. Nakon svih ovih prilagođavanja, našao je da je udeo rada u poslednjim godinama stabilan i uporediv sa periodom 1960–1973. Gollin (2002) je došao do istog zaključka sa nekoliko prilagođavanja baziranih na uključivanju dohodaka samozaposle-nih u udeo rada.

Na globalnom nivou, prva među determinantama udela rada je, naravno, racio kapital/rad, koji će odrediti relativni dohodak svakog faktora proizvodnje kroz njihovu rela-tivnu obilnost. Bentolila i Saint-Paul (2003) predložili su teorijski model koji definiše stabilnu vezu baziranu na raciju kapital/rad. Oni empirijski pokazuju da je ovaj odnos stabilan u dugom roku, čak i ako postoje neke devijacije u ovom odnosu u kratkom roku. Model koji predlaže Harrison (2002), koji se koristi u ovoj studiji, takođe uzima u obzir evoluciju ovog racija sa nadnicama u uslovima savršene konkurencije wL0 i wK0 od kojih radnici i kapitalisti počinju da pregovaraju o renti. Ali promena ovog racija će promeniti relativne dohotke u uslovima savršene konkurencije i, stoga, krajnju raspodelu između rada i kapitala.

5 V. Sylvain (2007) za diskuciju po ovom pitanju i predstavljanje stilizovanih činjenica.


99

Tabela 2.Panel ocene fiksnih efekata determinanti udela rada

Zavisna prom. Udeo rada Udeo rada Udeo rada Udeo rada

logKL_new 0,0276 0,0289 0,0249 0,0213(0,843) (0,943) (0,751) (0,646)

lngdpl 0,00426 0,000778 0,00783 0,0101

lnexchangerate

tradeofgdp

lfdiin

lfdiout

lngvtspend

(0,123)-0,00280 (-0,674)-0,000401 (-1,417)-0,00981*** (-2,985)-0,00236 (-0,646)0,0379

(0,0250)-0,00257 (-0,628)-0,000366 (-1,367)-0,00970*** (-3,072)-0,00289 (-0,810)0,0393

(0,226)-0,00288 (-0,688)-0,000399 (-1,434)-0,0100*** (-3,027)-0,00239 (-0,650)0,0387

(0,322)-0,00266 (-0,693)-0,000344 (-1,268)-0,00946*** (-2,859)-0,00302 (-0,815)0,0417

(1,471) (1,490) (1,514) (1,641)ch1e 0,000466 -0,00473 0,000106 -0,00331

ch3yearbefore(0,136) (-0,775)

-0,000713(0,0307) (-0,611)

0,000985

ch3yearafter

bk1e 0,00542*

(-0,187)-0,00955** (-2,188)0,00759

(0,290)-0,00929** (-2,162)

(1,768) (1,287)bk13yearbefore 0,00712

bk13yearafter

bk2e

(1,364)-0,00619 (-1,078)

0,00805* 0,0145*

bk23yearbefore(1,808) (1,807)

0,0139** (2,062)

bk23yearafter 0,000877(0,111)

Konstanta 0,0941 0,111 0,0833 0,0819(0,325) (0,401) (0,289) (0,293)

Opservacije 576 576 576 576

Fiksni efekti zemljeR-squared

Yes0,180

Yes0,225

Yes0,182

Yes0,224

Broj zemalja 45 45 45 45Robusna t-statistika u zagradama*** p<0,01, ** p<0,05, * p<0,1


100

Globalizacija možda ima značajan uticaj na relativan udeo rada i kapitala. Opšte je po-znato da u Hesckher-Ohlin okviru, međunarodna trgovina je supstitut za mobilnost faktora proizvodnje, dok je proces izjednačavanja naknada faktora objašnjen relativ-nim evolucijama kapitalno- i radno-intenzivnih dobara. Pored toga, Harrison (2002) je smatrao da globalizacija možda takođe ima uticaj na relativnu pregovaračku moć rada i kapitala preko mogućnosti za kapital da se kreće ka zemljama sa najvišim prinosom. To je dovelo do zaključka, da će veće učešće u razmeni umanjiti udeo rada. Diwan (2001) je našao isti efekat, ali je i pokazao da će ovaj pad većim delom biti koncentrisan u pe-riodima kriza. Guscina (2007) je izlagao argumente u korist teze, da je pad udela rada u zemljama OECD-a ravnotežan, više nego ciklični fenomen zbog tehnološkog progresa koji uvećava kapital. Na kraju, Sylvain (2008) je pokazao da otvorenost ima jak uticaj na udeo rada u većini zemalja kontinentalne Evrope, ali da efekat nije značajan za anglo-saksonske zemlje.

Kao što smo videli, negativan trend udela rada bi mogao da bude problem. U tom slučaju predlažemo da se uradi poslednji set ocena uvodeći vremenski trend. I dalje smo koristili panel fiksne efekte zemlje sa standardnim greškama grupisanim na nivou zemlje i ro-bustnim na heteroskedastičnost. Rezultati su dati u tabeli 3. Vremenski trend je uhvaćen promenljivom year.

Negativan efekat nakon valutne krize je ostao, ocenjeni koeficijent je negativan i snaž-no značajan. U proseku, kada kontrolišemo za karakteristike zemlje i vremenski trend, udeo rada se kreće oko 0,9 procentnih poena niže u tri godine nakon valutne krize. Efe-kat krize bankarskog sistema je manje jasan. Pre sistemske krize bankarskog sektora, udeo rada je otprilike veći za jedan procentni poen. Efekat na prinose na kapital može se u najvećoj meri desiti pre krize bankarskog sistema. Međutim, ovaj viši udeo rada (ili ovi niži prinosi na kapital) može biti predznak krize bankarskog sektora.


101

Tabela 3.Panel ocene fiksnih efekata determinanti udela rada (sa vremenskim trendom)

Zavisna promenljiva Udeo rada Udeo rada Udeo rada Udeo rada

year -0,00328*** -0,00317*** -0,00330*** -0,00327***(-3,991) (-3,947) (-3,734) (-3,715)

logKL_new 0,0486** 0,0466* 0,0448* 0,0403*(2,026) (1,908) (1,899) (1,687)

lngdpl 0,0745* 0,0711** 0,0802** 0,0837**(1,978) (2,018) (2,079) (2,248)

lnexchangerate 0,00352 0,00318 0,00344 0,00326(1,185) (1,090) (1,156) (1,265)

tradeofgdp -0,000490** -0,000456** -0,000488** -0,000439**(-2,357) (-2,274) (-2,461) (-2,306)

lfdiin -0,00317 -0,00347 -0,00347 -0,00312(-1,082) (-1,195) (-1,125) (-0,953)

lfdiout 0,000636 0,000206 0,000609 8,47e-05(0,208) (0,0696) (0,198) (0,0284)

lngvtspend 0,0430* 0,0448** 0,0442* 0,0485**(1,886) (2,022) (1,958) (2,291)

ch1e -8,75e-05 -0,00551 -0,000616 -0,00420(-0,0263) (-0,970) (-0,182) (-0,850)

ch3yearbefore -0,00281 -0,000991(-0,758) (-0,297)

ch3yearafter -0,00911** -0,00870**(-2,475) (-2,536)

bk1e 0,00804** 0,0109*(2,494) (1,964)

bk13yearbefore 0,00400(0,852)

bk13yearafter -0,00101(-0,194)

bk2e 0,0119** 0,0191**(2,551) (2,637)

bk23yearbefore 0,0122*(1,920)

bk23yearafter 0,00679(1,053)

Konstanta 5,753*** 5,581*** 5,777*** 5,713***(4,079) (4,049) (3,826) (3,810)

Fiksni efekti zemlje Yes Yes Yes YesOpservacije 576 576 576 576R-squared 0,354 0,377 0,358 0,390Broj zemalja 45 45 45 45

Robusna t-statistika u zagradama*** p<0,01, ** p<0,05, * p<0.1


102

Vremenski trend je snažno značajan i negativan. Iako se, u proseku, ništa drugo ne me-nja, udeo rada se smanjuje za oko 0,3 procentna poena svake godine. Protivno ocenama metodom ONK, racio kapital/rad je ovde pozitivan, potvrđujući hipotezu o relativnim doprinosima. Ovde nalzimo negativan uticaj otvorenosti trgovinske razmene na udeo rada. Sve druge promenljive su istog znaka i imaju isti nivo značajnosti kao i kod ocene metodom ONK, osim efekta priliva SDI koji više nije značajan. Međutim, ovo može biti objašnjeno korelacijom između otvorenosti trgovinske razmene i priliva SDI.

4.3.ProvererobustnostiNa globalnom nivou smo konstatovali negativan uticaj valutne krize na udeo rada. Efekti kriza bankarskog sektora su teži za identifikovanje. Čini se da je udeo rada obično viši, uz ostale nepromenjene uslove, pre krize bankarskog sektora. Kako bismo potvrdili ove rezultate, prvo isprobavamo različite specifikacije. Preciznije, koristimo alternativnu meru BDP-a pomoću podataka World Development Indicators. Takođe izvodimo ocene bez promenljivih vezanih za SDI, bez racija kapital/rad i bez državne potrošnje (što omogućava uključivanje više zemalja u analizu). Rezultati su kod svih ocena slični ovom predstavljenom ovde6.

Posebno se bavimo kvalitetom podataka koji su korišćeni za merenje udela rada. Kao što je opisano ranije, postoji određeni problem, koji se odnosi na samozaposlene radnike, koji nisu uključeni u udeo rada. Takođe, postoje statistički problemi da se oceni netala-sajući dohodak rada. Zato predlažemo da se koristi indeks udela rada koji predlaže Syl-vain (2007). Ovaj indeks je dobijen uz pomoć baze podataka OECD ANA. On je izvršio nekoliko korekcija na ovim podacima kako bi dobio konzistentne ocene. Međutim, ovi podaci su dostupni samo za 12 zemalja-članica OECD-a. Koristeći ovu promenljivu, u stanju smo stoga da izmerimo dve stvari: (1) da li su naši rezultati bazirani na podacima UN-a konzistentni sa onima dobijenim korišćenjem podataka korigovanim za OECD; (2) da li naši rezultati važe za zemlje-članice OECD-a.

U tabeli 4 predstavljamo rezultate koristeći ocenjivače fiksnih efekata zemlje sa vremen-skim trendom. Naši prethodni rezultati su potvrđeni. I dalje uočavamo snažan negativan uticaj valutnih kriza na udeo rada, dok je efekte krize bankarskog sektora teže identi-fikovati. Iznenađujuće, efekti valutne krize su viši za ove zemlje nego za naš uzorak na nivou sveta. Ovde su efekti ocenjeni na nivou između -1,4 i -1,7 procentnih poena u proseku u tri godine posle krize. Kao i ranije, zapažamo pozitivan odnos između krize bankarskog sektora i udela rada pre krize. Vremenski trend je i dalje snažno negativan, dok druge promenljive nisu značajne uz primetan izuzetak racija kapital/rad.

Takođe smo davali ocene koristeći našu prethodnu meru udela rada, ali sa istim uzorkom 12 zemalja-članica OECD-a. Negativan uticaj valutne krize se i dalje uočava. Međutim, koeficijent je niži (između 0,005 i 0,009). Viši koeficijent koji smo dobili u ranijoj tabelu mogao bi stoga da bude objašnjen merom udela rada više nego zemljama uključenim u uzorak. To bi značilo da su prethodne ocene o negativnom uticaju valutnih kriza koje smo dobili, možda, potcenjene. Međutim, nemoguće je potvrditi ovu intuiciju bez pre-ciznijih podataka o udelu rada na nivou sveta. Imamo druge male izmene između dve

6 Rezultati nisu prezentovani ovde, ali su dostupni na zahtev.


103

ocene koristeći iste zemlje, ali različite mere udela rada: koeficijent racija kapital/rad nije više značajan, dok nalazimo pozitivan uticaj BDP-a per capita i državne potrošnje.

5. Zaključak

U ovom radu smo proučili veze između finansijskih kriza i udela rada. Na globalnom nivou, našli smo jak negativan efekat valutnih kriza na udeo rada. U tri godine koje slede posle krize, udeo rada je u proseku i uz druge nepromenjene uslove niži za 0,9 procen-tnih poena. Ovaj rezultat je potvrđen dok kontrolišemo za neopažene karakteristike ze-mlje i za vremenski trend. Intuicija je sledeća: podsticaji za promenu lokacije kapitala će imati tendenciju da povećavaju pregovaračku moć kapitala i stoga njegov relativni udeo u dohotku. Suprotno tome, državna potrošnja će težiti da zaštiti radnike i time pojača njihovu pregovaračku snagu i udeo u dohotku.

Prema tradicionalnim gledištima, očekivanje da udeo rada bude stabilan tokom vreme-na, rastući broj autora osporavao je, sugerišući brojne faktore koji su u stanju da objasne opadajući udeo rada u nacionalnom dohotku. Mi ovde nalazimo negativan trend na svet-skom nivou, kontrolišući za sve, druge moguće determinante udela rada.

Što se tiče uticaja krize bankarskog sektora, zaključci su manje jednosmisleni. Ne uoča-vamo značajan efekat na udeo rada posle krize bankarskog sektora. Međutim, primeću-jemo u većini ocena pozitivnu vezu sa udelom rada u tri godine koje prethode krizi. Niži prinosi na kapital mogu biti prebačeni u bankarski sistem i mogu biti jedno od objaš-njenja početka krize bankarskog sektora. Nakon krize, moguće je da direktan trošak za investitore može biti neutralizovan nižom pregovaračkom moći radnika. Međutim, ovo ne znači da kriza bankarskog sektora ne utiče negativno na radnu snagu. Kako kriza bankarskog sektora ima snažan negativan uticaj na BDP, dohodak rada će takođe biti pogođen.

Što se tiče trenutnih finansijskih kriza, prerano je da bi se ocenili efekti na udeo rada. Trenutna kriza je mnogo šira nego pojedinačna valutna ili čak kriza bankarskog sektora. Uticaji na pregovaračku moć mogu se takođe razlikovati, prvenstveno zbog svetskog karaktera krize. Izazov za zemlje je da održe svoje mehanizme socijalne zaštite kako bi minimizirale društvene posledice krize. Ako u tome ne uspeju, posledice u smislu nejednakosti mogu biti veoma velike.


104

Tabela 4.Panel ocene fiksnih efekata determinanti udela rada (sa vremenskim trendom)

Zemlje-članice OECD-a (Sylvain 2007)Zavisna promenljiva Udeo rada Udeo rada Udeo rada Udeo rada

year -0.987*** -0.977** -0.995*** -1.034***(-3.425) (-3.027) (-3.522) (-3.575)

logKL_new 26.39** 28.02** 22.65** 25.66**(3.019) (3.053) (2.709) (2.941)

lngdpl 12.60 10.34 16.20 14.41(1.372) (1.166) (1.635) (1.592)

lnexchangerate 0.387 0.523 0.362 0.468(0.291) (0.399) (0.307) (0.381)

tradeofgdp 0.00203 -0.0169 0.0137 0.0117(0.0412) (-0.390) (0.281) (0.263)

lfdiin -0.784 -0.945 -0.752 -0.872(-1.119) (-1.429) (-1.036) (-1.155)

lfdiout -0.389 -0.377 -0.326 -0.344(-0.803) (-0.861) (-0.685) (-0.703)

lngvtspend 7.132 9.291 5.435 9.826*(1.357) (1.763) (1.090) (1.805)

ch1e 0.0190 -0.737 -0.134 -1.299(0.0360) (-0.952) (-0.236) (-1.351)

ch3yearbefore -0.495 -0.786(-0.702) (-1.010)

ch3yearafter -1.429** -1.787**(-2.360) (-2.671)

bk1e 0.252 0.0151(0.257) (0.0129)

bk13yearbefore -0.651(-1.084)

bk13yearafter -1.111(-1.643)

bk2e 3.304*** 3.315**(3.392) (2.624)

bk23yearbefore 1.621*(2.080)

bk23yearafter -0.775(-0.543)

Konstanta 1631*** 1614*** 1653*** 1707***(3.681) (3.249) (3.781) (3.805)

Opservacije 267 267 267 267R-squared 0.431 0.484 0.460 0.508Broj zemalja 12 12 12 12

Robusna t-statistika u zagradama*** p<0.01, ** p<0.05, * p<0.1


105

Aneks: Zemlje uključene u uzorak

Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Benin, Burkina Faso, Bolivija, Brazil, Kanada, Čile, Obala Slonovače, Kolumbija, Kostarika, Danska, Alžir, Ekvador, Egipat, Španija, Finska, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Grčka, Indija, Island, Izrael, Italija, Japan, Kenija, Šri Lanka, Meksiko, Holandija, Norveška, Novi Zeland, Panama, Peru, Filipini, Portugalija, Švedska, Tajland, Tunis, Sjedinjene Američke Države, Venecuela, Južnoa-frička Republika, Zimbabve

ApstraktRad ispituje vezu između raspodele dohotka između rada i kapitala i finansijskih kriza. Ako se ekonomisti generalno slažu po pitanju dugoročne stabilnosti ove raspodele, ne-davno objavljeni podaci pokazali su da varijacije u kratkom roku mogu biti značajne, posebno tokom perioda kriza. Različite studije su pokazale da hipoteza o stabilnosti nije bila potvrđena u poslednjih trideset godina, prvenstveno zahvaljujući redistributivnom uticaju globalizacije na različite izvore dohotka (Harrison, 2002; Sylvain, 2008). Ako se Diwan fokusirao na valutnu krizu, mi predlažemo da se pogleda, da li ova analiza može da bude proširena na krizu bankarskog sektora i kako može da utiče na relativ-nu pregovaračku moć radne snage i kapitala unutar preduzeća. U ovu svrhu, koristimo međunarodne panel podatke o udelu rada u BDP-u. Potvrđujemo postojanje negativnog trenda udela rada, u velikoj meri objašnjenog finansijskim krizama. Međutim, rezultati se razlikuju za valutne krize i krize bankarskog sektora. Valutne krize negativno utiču na udeo rada, dok krize bankarskog sektora primarno utiču na prinos na kapital, barem pre krize. Tokom tri godine nakon krize, udeo rada je niži za oko 0,9 procentnih poena u proseku.

JEL klasifikacija: E24, E25, F32, I38

Ključne reči: finansijska kriza, udeo rada, nejednakosti.

Literatura

Bentolila, S., i G. Saint-Paul (2003), „Explaining Movements in the Labor Share”, Con-tributions to Macroeconomics, 3(1), str. 1103–1103.

Berman, N. (2008), „Financial Crises and International Trade: The Long Way to Reco-very”, EUI Working paper, MWP2009/04.

Blanchard, O. J. (1997), „The Medium Run”, Brookings Papers on Economic Activity, 28(1997-2), str. 89–158.

Caballero, R. J. i M. L. Hammour (1997), „Jobless Growth: Appropriability, Factor Su-bstitution, and Unemployment”, NBER Working Papers 6221, National Bureau of Economic Research, Inc. 14.

Cameron, A. C., J. B. Gelbach i D. L. Miller (2008), „Bootstrap-Based Improvements for Inference with Clustered Errors”, The Review of Economics and Statistics, 90(3), str. 414–427.

Caprio, G. i D. Klingebiel (2002), „Episode of systemic and bordeline banking crises”, mimeo, The World Bank.


106

Caselli, F. (2004), „Accounting for Cross-Country Income Differences”, NBER Working Papers 10828, National Bureau of Economic Research, Inc. 9, 10.

Clerc, D. (2009), „Quelle tendance pour les salaires dans la valeur ajoutée?”, L’Economie Politique, str. 41.

Diwan, I. (2001), „Debt as Sweat: labor, financial crises, and the globalization of capital”, The World Bank, mimeo, July.

Eichengreen, B. i M. D. Bordo (2002), „Crises Now and Then: What Lessons from the Last Era of Financial Globalization”, NBER Working Papers 8716, National Bureau of Economic Research, Inc. 9.

Frankel, J. A. i A. K. Rose (1996), „Currency Crashes in Emerging Markets: Empirical Indicators”, CEPR Discussion Papers 1349, C.E.P.R. Discussion Papers.

Gollin, D. (2002), „Getting income shares right”, Journal of Political Economy, 110(2), str. 458-474.

Guscina, A. (2007), „Effects of Globalization on Labor’s Share in National Income”, MMF Working Papers 06/294, Međunarodni monetarni fond.

Harrison, A. (2002), „Has globalization eroded labor’s share? Some cross-country evi-dence”, UC Berkeley, mimeo, oktobar.

Heston, A., R. Summers i B. Aten (2009), „Penn World Table Version 6.3”, Center for international comparisons of production, income and prices, University of Pennsyl-vania.

ILO i MMF (2010), „The challenges of growth, employment and social cohesion”, Dis-cussion document, ILO i MMF, Zajednička ILO-MMF konferencija u saradnji sa kancelarijom Premijera Norveške.

Kaldor, N. (1960), „Capital accumulation and economic growth”, in: Lutz, F. i D. Hague (eds.), The theory of Capital, str. 177–222.

SYLVAIN, A. (2007), „Partage de la valeur ajoutée dans les pays industrialisés. De no-uvelles estimations”, Revue de l’OFCE, 100, str. 201–234.

(2008), „Part des salaires et mondialisation: une analyse économétrique pour treize pays de l’OCDE, 1970–2002”, Economie Internationale, 114, str. 93–132.

107

Bojan Ristić* i Svetozar Tanasković**

Koliko smo stvarno (ne)konkurentni: Problemi merenja Globalnog indeksa konkurentnosti na primeru Srbije

1. Uvodne napomene

Ovaj rad bavi se problemom realnog rangiranja konkurentnosti zemalja u globalnim okvirima. Cilj rada jeste da rasvetli često zamagljen problem merenja konkurentnosti i rangiranja zemalja prema metodologiji Svetskog ekonomskog foruma (SEF), a samim tim i da objasni uzroke niske pozicioniranosti Srbije na toj listi. Da bi adekvatno pred-stavili izvore potencijalne pristrasnosti u rangiranju zemalja, potrebno je osvrnuti se ukratko na metodologiju merenja konkurentnosti.

Istraživanje različitih aspekata konkurentnosti zemalja u globalnim okvirima dominan-tno se vezuje za delovanje Svetskog ekonomskog foruma i za njihov Globalni indeks konkurentnosti (GIK). Reč je o kompozitnom indeksu zasnovanom na dvanaest (nose-ćih) stubova konkurentnosti, koji su organizovani u tri grupe. Prva grupa su tzv. Osnovni zahtevi, koja uključuje stubove (1) Institucije, (2) Infrastruktura, (3) Makroekonomska stabilnost, (4) Zdravstvo i primarno obrazovanje. Drugu grupu čine tzv. Faktori pove-ćanja efikasnosti koju formiraju stubovi: (5) Visoko obrazovanje i obuka, (6) Efikasnost tržišta dobara, (7) Efikasnost tržišta rada, (8) Sofisticiranost finansijskog tržišta, (9) Teh-nološka spremnost i (10) Veličina tržišta. Treća grupa su Faktori inovativnosti i sofistici-ranosti, koju formiraju poslednja dva stuba, (11) Sofisticiranost poslovnih procesa i (12) Inovacije.1 Ovim stubovima obuhvaćeni su mikroekonomski i makroekonomski faktori, kao i faktori razvoja institucija, koji uzeti zajedno, određuju konkurentnost nacionalne privrede.

GIK, kao kompozitni indeks, formira se kao ponderisani prosek vrednosti svakog od navedenih stubova. Pri tome, svaki od navedenih stubova, sam po sebi, predstavlja kom-pozitni indeks, koji se formira kao ponderisani prosek podindikatora čije se vrednosti dobijaju iz dva tipa izvora – primarnih i sekundarnih.

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu.** Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu.1 O raznim aspektima ekonomskog rasta i konkurentnosti privrede Srbije, te konstrukciji Globalnog

indeksa konkurentnosti, koji je u ovom radu u fokusu analize, pogledati u: Vasiljević, D. (2009), Kvartalni monitor br. 18.

Bojan Ristić i Svetozar Tanasković

108

Primarni podaci dobijaju se na osnovu standardizovanih anketa, koje se svake godine sprovode u obuhvaćenim zemljama, na koje odgovaraju predstavnici najvišeg menadžer-skog nivoa („top menadžeri”) preduzeća, i koji čine reprezentativni uzorak. Ovi podaci nazivaju se takođe i „mekim podacima” (soft data)2. Broj preduzeća koja ulaze u uzorak varira od zemlje do zemlje i zavisi prevashodno od njene veličine, a čine ga mala, sred-nja i velika preduzeća. Udeli preduzeća prema veličini u uzorku precizno su definisani smernicama SEF-a. Važno je napomenuti, da svake godine polovinu uzorka formiraju preduzeća, koja su se nalazila u uzorku prethodne godine, dok se druga polovina bira slučajnom metodom iz definisanog uzoračkog okvira. Zadržavanjem polovine elemena-ta uzorka od prethodne godine doprinosi se većoj stabilnosti rezultata ankete, što daje validnost brojnim panel analizama. Primarni podaci na osnovu ankete potrebni su za obračun onih podindikatora za koje ne postoje baze sekundarnih, kvantitativnih podatka za sve zemlje obuhvaćene SEF-ovom rang-listom. Kao partnerski institut SEF-a, Fond za razvoj ekonomske nauke (FREN) koordinirao je sprovođenje ankete na teritoriji Sr-bije. Anketom je pokriven širok raspon pitanja u vezi sa: uslovima poslovanja, pravnom regulativom, tržišnom klimom, političkom situacijom i sl. Među njima su i pitanja: U kojoj meri je štampa slobodna u vašoj zemlji; Kako biste ocenili nivo sofisticiranosti finansijskih tržišta u vašoj zemlji; U kojoj meri antimonopolska politika u vašoj zemlji promoviše konkurenciju. Za navedene karakteristike poslovnog okruženja, ali i mnoge druge koje nismo naveli (a važne su za formiranje konkurentskog profila zemlje), ne postoje međunarodno uporedive baze podataka ili jednostavno predstavljaju kategoriju, koja se može oceniti samo putem ankete. Upravo u toj činjenici se krije potencijalna pristrasnost ocena podindikatora, koja se preko stubova konkurentnosti preliva i na ko-načnu vrednost Globalnog indeksa konkurentnosti, a posledično i na rang zemlje na listi. Ovom temom ćemo se detaljnije baviti u nastavku.

Za obračun podindikatora konkurentnosti, kao što su: nivo poreza, stopa inflacije, budžetski deficit, broj telefonskih linija, broj procedura da se započne neka preduzetnič-ka delatnost i sl., koriste se podaci iz međunarodno uporedivih baza (npr. baze MMF-a, Svetske banke, Međunarodne trgovinske organizacije, Ujedinjenih nacija i dr.). Ovi po-daci nazivaju se „čvrstim podacima” (hard data).3 Pri obračunu podindikatora za tekuću godinu uglavnom se koriste sekundarni podaci iz prethodne godine, s obzirom na to, da u momentu pripreme Izveštaja o konkurentnosti, baze tih podataka za tekuću godinu, uglavnom, nisu dostupne. Prema tome, u pripremi Izveštaja za 2011. godinu koriste se sekundarni podaci iz 2010. U tom smislu, reprezenti tekuće konkurentnosti su podaci dobijeni na osnovu ankete.

Svi podaci, bilo da je reč o primarnim ili sekundarnim, normiraju se na skali od 1 do 7 (1 – najlošija ocena, a 7 – najbolja ocena), što je ujedno i raspon mogućih vrednosti za sve podindikatore, stubove konkurentnosti, pa i sam Globalni indeks konkurentnosti. Što se tiče ankete, većinu pitanja nije potrebno normalizovati, jer se koristi izbalansirana Likertova skala sa sedam podeoka. Učešće podataka iz ankete u obračunu GIK-a iznosi približno 70%, dok udeo sekundarnih podatka iznosi približno 30%.

2 Podindikatore koji se zasnivaju na „mekim” podacima u nastavku ćemo nazivati „mekim podindikatorima”.3 Podindikatore koji se zasnivaju na tvrdim podacima u nastavku ćemo nazivati „tvrdim podindikatorima”.

Koliko smo stvarno (ne)konkurentni

109

Značaj koji stubovi u okviru grupe imaju za pojedinačnu zemlju, zavisi od njenog stup-nja razvijenosti4. Za grupisanje zemalja prema nivou razvijenosti koristi se nivo BDP-a per capita, denominovan u američkim dolarima. Srbija se, prema vrednosti BDP-a po stanovniku svrstava u zemlje na srednjem nivou razvijenosti, u kojima se kao ključni pokretači konkurentnosti nalaze stubovi iz grupacije „Faktori povećanja efikasnosti”. Shodno tome, vrednosti stubova u okviru ove grupe imaju proporcionalno najveći uticaj na formiranje ukupne vrednosti GIK-a, kada je Srbija u pitanju5.

Celinu ovog rada čini pet poglavlja. Nakon uvoda, koji daje pregled osnovnih elemenata merenja konkurentnosti prema metodologiji SEF-a, u drugom delu analiziramo kon-kurentsku poziciju Srbije prema izveštaju SEF-a, da bismo u trećem ukazali na realne uzroke pogoršanja pozicije. U četvrtom delu predstavljeni su izvori pristrasnosti u oce-njivanju GIK-a, da bi se u petom delu sažeto izneli osnovni rezultati analize i na osnovu njih preporuke za poboljšanje aktuelne pozicije Srbije u pogledu konkurentnosti, čijom realizacijom bi se mogle preduprediti moguće negativne posledice.

2. Konkurentska pozicija Srbije prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma

Prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2011. godinu, Srbija je rangirana kao 95 na listi koja obuhvata 142 zemlje sa zabeleženom vrednošću Globalnog indeksa kon-kurentnosti od 3,88.6 U poređenju s prethodnom godinom − Srbija je napredovala za jed-nu poziciju povećavši vrednost GIK-a za 0,04. Očigledno, reč je o skromnom napretku, čak i ako bismo tome dodali činjenicu da je pomak učinjen uporedo s proširenjem liste zemalja (sa 139 zemalja 2010. na 142 zemlje 2011. godine). Ukoliko uporedimo rang i kompozitnu vrednost GIK-a Srbije u periodu 2007−2011. s prosekom zemalja Zapadnog Balkana, primetićemo da se ističu dva perioda (tabela 1). Prvi period obuhvata 2007. i 2008. godinu, kada je Srbija bila približno na nivou proseka zemalja Zapadnog Balkana, kako prema rangu tako i prema vrednosti indeksa. U drugom periodu, koji obuhvata poslednje tri godine (2009–2011), evidentno je divergentno kretanje ranga Srbije i ze-malja Zapadnog Balkana. Nakon izbijanja svetske ekonomske krize, Srbija je u 2009. i 2010. godini pogoršala svoj rang prvo za osam, a zatim za još tri mesta, iako je u 2010. godini zabeležila rast indeksa sa 3,77 na 3,84. U istom periodu je prosek ranga za zemlje Zapadnog Balkana, i pored krize, poboljšan za devet pozicija u odnosu na 2008. godinu. Ukratko, ove razlike mogu se objasniti ili izrazito jačim uticajem krize na realne para-metre konkurentnosti Srbije, ili efektima koji proizilaze iz izvora i strukture podataka koji se koriste za formiranje vrednosti GIK-a. U nastavku rada analiziraćemo faktore, koji su uzrokovali pogoršanje ranga nakon 2008. godine.

4 Intervale stadijuma razvoja i strukturu pondera, koji se koriste pri formiranju GIK-a videti u WEF (2011), The Global Competitiveness Report 2011−2012, str. 10.

5 U tom smislu, pri obračunu kompozitne vrednosti GIK-a, osnovni zahtevi učestvuju sa 40%, faktori povećanja efikasnosti sa 50%, dok faktori inovativnosti i sofisticiranosti participiraju sa 10%.

6 Najvišu vrednost GIK-a (5,74) i 1. mesto na listi SEF-a u 2011. godini zabeležila je Švajcarska, dok najniža vrednost (2,87) pripada Čadu, koji je na poslednjem, 142. mestu. Ponavljamo, teorijska vrednost GIK-a kreće se u intervalu od 1 do 7.


110

Tabela 1.Rang i vrednost indeksa za Jugoistočnu Evropu, Zapadni Balkan i Srbiju,

2007−2011.

Izvor: WEF (2007, 2008, 2009, 2010, 2011), Global Competitiveness Report.

Najvišu vrednost GIK-a i najbolji rang Srbija je ostvarila 2008. godine, kada se našla na 85. poziciji s vrednošću GIK-a od 3,9. Međutim, već u 2009. godini, Srbija beleži najni-žu vrednost GIK-a od 3,77, što proizilazi iz pada vrednosti sve tri grupe faktora, da bi oporavak vrednosti GIK-a započeo 2010. godine (tabela 2). Međutim, i pored oporavka vrednosti GIK-a, Srbija je pogoršala svoju poziciju za još tri mesta na rang listi, da bi se tek u poslednjem izveštaju SEF-a, rang Srbije poboljšao za jednu poziciju. Nakon pada vrednosti u sve tri grupe faktora u 2009. godini, dolazi do povećanja vrednosti indeksa u okviru grupe „Osnovnih zahteva”, kojem se duguje rast ukupne vrednosti GIK-a, pošto su ocene u okviru grupe „Faktori povećanja efikasnosti” i „Faktori inovativnosti i sofi-sticiranosti” nastavile da se smanjuju (grafikon 1). Prema metodologiji SEF-a, u zemlja-ma koje se nalaze u drugoj fazi razvoja, poput Srbije, privredni rast i razvoj trebalo bi dominantno da se zasniva na unapređenju efikasnosti procesa proizvodnje uz povećanje kvaliteta svojih proizvoda i usluga. Da bi se dostigao ovaj cilj nužne su aktivnosti na razvoju procesa, koji se prate u okviru druge grupe stubova konkurentnosti – „Faktori povećanja efikasnosti”.

Grafikon 1.Srbija – stubovi konkurentnosti za period 2007−2011.


111

Tabela 2.Vrednost indeksa u pojedinačnim stubovima konkurentnosti, 2007−2011.

Izvor: WEF (2007, 2008, 2009, 2010, 2011), Global Competitiveness Report.

Kako bi adekvatno kvantifikovao stepen uspešnosti u razvoju ovih procesa i uključio ih u GIK, Svetski ekonomski forum koristi kombinaciju primarnih i sekundarnih podata-ka, pri čemu primarni podaci dobijeni na osnovu ankete učestvuju sa približno 65% u ukupnoj vrednosti indeksa za segment, koji u trenutnoj fazi razvoja Srbije ima najveći ponder pri računanju GIK-a (tabela 3). Imajući u vidu ovaj podatak, može se zaključiti, da je rang Srbije nakon izbijanja krize, s približno dve trećine, bio determinisan padom vrednosti podindikatora, koji se dobijaju uz pomoć ankete, pošto se vrednost podindika-tora, koji se dobijaju na osnovu čvrstih podataka nije značajnije menjala.

Tabela 3.Učešće „mekih” i „tvrdih” podindikatora u strukturi GIK-a7

Uprkos širokoj primeni podataka iz anketa u procesu rangiranja zemalja, ne mogu se zanemariti ograničenja koja se u tom postupku javljaju. Prilikom korišćenja subjektivnih ocena u procesu međunarodnog poređenja, ova ograničenja mogu ozbiljno uticati na objektivnost pozicije, koju neka zemlja zauzima. Slično je primećeno od strane EBRD-a prilikom obrade odgovora iz ankete BEEPS, koja za cilj ima da utvrdi najveće prepreke sa kojima se preduzeća suočavaju prilikom obavljanja svojih poslovnih aktivnosti. Usled toga, prikupljeni odgovori iz ankete se prvo transformišu na osnovu metodologije, koju je predložio Carlin8, a tek onda se koriste za formiranje ocena.

7 Ukupan broj podindikatora je 111, s tim što se pojedini podindikatori koriste istovremeno prilikom formiranja različitih stubova konkurentnosti. Udeli „mekih” i „tvrdih” podindikatora računati su na osnovu apsolutnog broja „mekih” i „tvrdih” podindikatora u svakoj od navedene tri grupacije stubova konkurentnosti, nezavisno od toga što se pojedini podindikatori pojavljuju istovremeno pri obračunu različitih stubova konkurentnosti.

8 Carlin et al., 2010.


112

U primećene nedostatke subjektivnih ocena možemo svrstati:9

• Faktor optimizma/pesimizma u ocenjivanju. Predstavlja pojavu da jedan ispitanik vidi čašu kao polu-punu ili polu-praznu. Nekim ljudima je svojstveno da daju kon-stantno niže ili više ocene prilikom anketiranja. Pri ocenjivanju kvaliteta pojedinih institucija, ispitanici se mogu složilti da postoji problem u funkcionisanju, ali neko bi u toj kategoriji zaokružio najnižu vrednost na skali, dok bi neko drugi dao ocenu 2 ili 3. Razlika koja se na taj način javlja ne bi predstavljala razliku u nivou razvoja analiziranog elementa već jednostavno razliku u optimizmu ispitanika. Ovo se jav-lja kao značajan problem u zemljama u kojima pojedinci ređe prijavljuju i žale se na funkcionisanje institucija, kao posledica specifičnog kulturnog obrasca. Pristrasnost ovog tipa utiče da svi odgovori budu „pomereni” na više ili na niže, što utiče na rang zemlje u međunarodnom poređenju.

• Poblem referentne tačke javlja se prilikom korišćenja subjektivnih ocena za me-đunarodno poređenje zemalja. Ukoliko su pojedinci upućeni u svojim poslovnim aktivnostima na zemlje u kojima je ispitivana karakteristika privrednog okruženja na znatno višem nivou razvijenosti u odnosu na njihovu matičnu zemlju, ocene koje se dobijaju su znatno niže u poređenju sa onima, koje daju ispitanici, koji imaju više kontakta sa preduzećima iz slabije razvijenih privreda.

• Pristrasnost na osnovu performansi preduzeća postoji, kad ocena koju menadžer daje ne predstavlja u potpunosti ocenu privrednog okruženja već jednim delom ocenjuje i poziciju u kojoj se preduzeće nalazi. Ponekad je moguće da se određeni element okruženja oceni lošije usled problema koje preduzeće trpi u trenutnoj fazi razvoja. Ukoliko su preduzeću potrebna finansijska sredstva kako bi proširilo svoje poslovanje u trenutku kada kamatne stope rastu usled globalne finansijske krize, ocena razvijenosti finansijskog sistema i dostupnosti kapitala biće lošija nego u slu-čaju da preduzeće nema potrebu za dodatnim kapitalom.

• Informisanost ispitanika o elementima okruženja koje ocenjuju, jedan je od poten-cijalnih problema kod subjektivnog ocenjivanja, odnosno da li ispitanici dovoljno dobro poznaju elemente okruženja koje ocenjuju. Ukoliko su menadžeri nezadovolj-ni trenutnim poslovnim okruženjem, često svoje nezadovoljstvo mogu ispoljiti oce-njujući sve elemente okruženja podjednako loše, što ne mora biti objektivna ocena stanja.

• Raspored pitanja može imati uticaj na vrednost ocene, jer je poznato da to u anketi utiče na vrednost ocene, koju ispitanici daju, usled veće pažnje, koja se posvećuje analizi pitanja na početku ankete. Takođe, primećeno je da dolazi do promene od-govora na pitanje kada se menja pitanje koje mu je neposredno prethodilo. Ovo se objašnjava time što se neki ranije dati odgovori mogu koristiti kao referentna tačka, čime njihov značaj varira u zavisnosti od toga da li se nalaze blizu vezanog pitnja ili su postavljeni kasnije u anketi.

Razloge aktuelne pozicioniranosti Srbije na relativno niskoj 95. poziciji na listi SEF-a, podelićemo na dve ključne kategorije. U prvu kategoriju bismo mogli svrstati sve realne nedostatke konkurentnosti Srbije reflektovane niskim vrednostima podindikatora, koji formiraju stubove konkurentnosti, a preko njih, posredno, i kompozitnu vrednost GIK-a. Druga kategorija razloga odnosi se na pristrasnosti u ocenjivanju određenih „mekih” podindikatora na osnovu podataka iz standardizovane ankete, koja se sprovodi u svim 9 Bertrand & Mullainathan (2001), str. 67–72.


113

obuhvaćenim zemljama. Zbog takvih, mogućih pristrasnosti, − neki realni ostvareni napreci mogu ostati neverifikovani. Shodno tome, razlozi niske pozicije sadrže primese i jedne i druge kategorije. Dok je polje mogućeg ublažavanja ili eliminacije prve katego-rije razloga dosta razuđeno, za drugu kategoriju se to svakako ne može reći. Najslabiji aspekti konkurentnosti Srbije prema poslednjoj anketi SEF-a u okviru grupe „Faktora povećanja efikasnosti”, ali i u grupi „Osnovnih zahteva”, prikazani su u tabeli 4.

Tabela 4.Najslabiji „meki” podindikatori u 2011. godini

Izvor: WEF (2011), Global Competitiveness Report.

Vrednosti svih „mekih” podindikatora iz prethodne tabele nalaze se ispod vrednosti Globalnog indeksa konkurentnosti, pri čemu je i rang Srbije prema navedenim podin-dikatorima znatno niži od 95. pozicije, koju Srbija zauzima prema ukupnoj vrednosti GIK-a. Iako Srbija u grupi „Osnovnih zahteva” beleži kontinuirani napredak, jasno je da bi intenzitet poboljšanja bio znatno veći ukoliko bi vrednosti navedenih „mekih” podindikatora, koji ekstremno negativno utiču na prosek grupacije bila poboljšana. Na-redna dva poglavlja sadrže moguća obrazloženja navedenih kategorija razloga aktuelne pozicije Srbije na listi SEF-a.

3. Realni nedostaci

U prvu kategoriju razloga niske pozicioniranosti Srbije na listi SEF-a, kao što je navede-no, svrstavamo sve aspekte konkurentnosti prema kojima je Srbija objektvno zabeležila niske vrednosti podindikatora. U prethodnom poglavlju, naglašeno je da su jedina dva „tvrda” podindikatora, prema kojima Srbija u 2011. godini beleži ispotprosečne rezulta-te: stopa inflacije i učešće nacionalne štednje u BDP-u. Pri tome, trebalo bi imati u vidu, da se vrednosti ovih podindikatora dobijaju na osnovu sekundarnih podataka iz baza koje omogućavaju međunarodnu komparaciju. U tom smislu − jedini način da se pozi-cija Srbije prema ovim aspektima poboljša u narednom Izveštaju Svetskog ekonomskog


114

foruma jeste da Srbija na kraju ove 2011. god., ostvari nižu stopu inflacije u odnosu na prethodnu godinu, kao i veću stopu štednje od prethodne godine. Dakle, u oba slučaja reč je o merljivim, a posledično i objektivnim kategorijama, koje ne zavise od bilo čijeg mišljenja, već isključivo od realnog napretka zemlje u tim domenima. Ukoliko talas po-skupljenja u poslednjem kvartalu 2011. godine ne bude prouzrokovao znatniji porast no-seće inflacije − nije nerealno očekivati da Srbija postane konkurentnija u ovom aspektu, mada će se to primetiti tek u izveštaju za 2013. godine10. Takođe, ukoliko NBS nastavi sa politikom ciljanja inflacije i u narednom periodu, Srbija bi za relativno kratko vreme11 od 3–4 godine mogla da se približi nivou inflacije izmedju 3–4%, koji korespondira sa najvišim ocenama za ovu kategoriju. Što se tiče učešća nacionalne štednje u BDP-u, napredak se može očekivati ukoliko bi se nastavilo s politikom promovisanja i poveća-nja štednje u nacionalnoj valuti, paralelno s jačanjem stabilnosti bankarskog sektora i poverenja stanovništva i privrede u bankarski sektor. Dodatno povećanje štednje javilo bi se, ako bi država uspela da smanji budžetski deficit u narednom periodu. Na taj način, nacionalna štednja kao zbir privatne i javne štrednje bi se povećala, tj. jedan deo privatne štednje, koji se sada koristi za pokrivanje deficita budžeta, bi se oslobodio. Svakako, pro-mene u domenu stopa inflacije i nacionalne štednje, s obzirom na to da spadaju u grupu „Osnovnih zahteva”, ne bi u toj meri uticale na ukupnu vrednost GIK-a, kao što bi bio slučaj sa podindikatorima iz grupe „Faktora povećanja efikasnosti”.

Kvalitet podindikatora čije su vrednosti dobijene na osnovu međunarodnih komparativ-nih baza, proizilazi iz kvantitativne prirode ovih podataka i iz činjenice da su ovi podaci za sve zemlje prikupljeni upotrebom iste metodologije. Otuda, čak i da metodologija nije ispravna, ona je ista za sve zemlje, što omogućava validna međunarodna poređenja. Generalno, može se konstatovati da su pristrasnosti u poređenjima na osnovu „čvrstih podataka” manja u odnosu na poređenja prema „mekim podacima”, dobijenim na osno-vu ankete.

Na osnovu „mekih” podindikatora u tabeli 4, prema kojim se Srbija svrstava na samo za-čelje liste od 142 zemlje − može se zaključiti, da se problemi domaće konkurentnosti pre-ma SEF-u primarno baziraju na ispotprosečnim ocenama iz grupe „Faktora povećanja efikasnosti”, ali i na pojedinim „mekim” podindikatorima iz grupe „Osnovnih zahteva”. Da podsetimo, u slučaju Srbije, grupa „Osnovni zahtevi” ulazi u obračun ukupne vred-nosti GIK-a s ponderom (0,4), dok „Faktori povećanja efikasnosti” ulaze s ponderom (0,5). U domenu „Osnovnih zahteva” nesporna je dominacija infrastrukturnih problema (putevi, železnica, vodeni i avio saobraćaj), dok u domenu „Faktora povećanja efikasno-sti” dominiraju problemi u vezi s konkurencijom na parcijalnim tržištima i problemi u vezi s funkcionisanjem finansijskih tržišta.

Infrastrukturni problemi Srbije su svakako u disproprorciji s njenim stepenom razvi-jenosti, merenim dostignutom visinom BDP-a per capita. Drugim rečima, iako visina BDP-a svrstava Srbiju u red srednjerazvijenih zemalja, opšta razvijenost infrastrukture ne opravdava taj nivo. Evidentno je da poslednjih godina Srbija ulaže znatne napore i

10 SEF prilikom računananja GIK-a za tekuću godinu, kao vrednost inflacije koristi prosečnu godišnju stopu promenju indeksa potrošačkih cena u prethodnoj godini, što dovodi do kašnjenja u uticaju trenutne inflacije na vrednost GIK-a.

11 Ova ocena data je na osnovu pretpostavke odsustva šokova cena generisanih na međunarodnom tržištu, usled čega bi se ovaj period dodatno produžio.


115

finansijska sredstva u razvoj, pre svega putne infrastrukture, prvenstveno na projekte koji su u toku (izgradnja Koridora 10 i pobočnih saobraćajnica, završetak obilaznice oko Beograda, izgradnja mosta na reci Savi u Beogradu – tzv. mosta na Adi i mosta na reci Dunav, kojim se strateški povezuje Koridor 10 sa Koridorom 4 i Rumunijom, rekonstrukcija mosta Gazela u Beogradu, kao i drugi manji projekti). S obzirom na to, da se s prvim mesecima 2012. godine očekuje kompletiranje severnog kraka Koridora 10, završetak radova na Gazeli i završetak mosta na reci Savi u Beogradu sa svim pla-niranim prilazima (što znatno olakšava protok vozila Koridorom 10) − logično bi bilo očekivati, da će Srbija u narednoj godini unaprediti vrednosti podindikatora „Kvalitet putne infrastrukture”. Ovo smatramo logičnim napretkom, tim pre što je proporcional-no najveći broj anketiranih menadžera iz grada Beograda, pa se u narednom periodu očekuju i najveće promene na planu unapređenja putne infrastrukture. Pri tome, trebalo bi imati u vidu da je ponder grupe „Osnovni zahtevi” manji od pondera za „Faktore po-većanja efikasnosti”, tako da pomaci na planu infrastrukture neće imati takav uticaj na vrednost GIK-a, kao što bi bio slučaj sa unapređenjima na polju konkurencije ili razvoju finansijskih tržišta. Ova konstatacija deluje paradoksalno, imajući u vidu znatna finan-sijska sredstva i napore angažovane na ovako složenim infrastrukturnim poduhvatima. Taj paradoks Srbija duguje činjenici, da rast ekonomije meren BDP-om per capita (gde veliki udeo pripada primarnoj proizvodnji i sektoru usluga) nije pratio razvoj neophodne infrastrukture.

U domenu zaštite i jačanja konkurencije na parcijalnim tržištima, dve su ključne mere. Prva je intenzivnije angažovanje države na jačanju konkurencije, privlačenjem investici-ja i promovisanjem pozitivne konkurentske klime između privrednih subjekata uz spro-vođenje procesa liberalizacije i deregulacije, gde god je to opravdano s aspekta opšteg društvenog interesa. Druga mera jeste podizanje efikasnosti i efektivnosti rada Komisije za zaštitu konkurencije kao nezavisnog tela zaduženog za sprovođenje aktuelnog Zako-na o zaštiti konkurencije. Pri tome, obe grupe mera potrebno je sprovesti transparentno, kako bi javnost bila upoznata s rezultatima na polju unapređenja i zaštite konkurencije. Konkretno, što se Komisije za zaštitu konkurencije tiče, potrebno je učiniti njen rad i re-zultate transparentnijim, kako bi se šira javnost informisala o smislu i svrsi zaštite kon-kurencije. Jer, pritisak javnosti se smatra značajnim saveznikom Komisije u borbi protiv ugrožavanja konkurencije na parcijalnim tržištima. Generalno, transparentnost rada i informisanost šire javnosti kako o problematici konkurencije, tako i o samom fenomenu konkurentnosti (kao znatno širem pojmu), nužna je za unapređenje pozicije Srbije na listi SEF-a. Ovo se posebno odnosi na sve one aspekte konkurentnosti, koji se ocenjuju pomenutom anketom. Takođe, paralelno s razvojem infrastrukture, te jačanjem zaštite i unapređenja konkurencije, trebalo bi da usledi i razvoj domaćih finansijskih tržišta kako bi se proširila lepeza mogućih izvora finansiranja preduzeća u Srbiji. Prevashodna uloga Beogradske berze kao privatizacionog mehanizma, gde nakon formiranja kontrolnog paketa akcija uglavnom prestaje svaka dalja trgovina istim, uz dnevni promet berze, koji retko premašuje milion evra, ovaj aspekat konkurentnosti čini nezadovoljavajućim. S tim u vezi je i ekstremno nizak rang Srbije u pogledu zaštite interesa manjinskih akcio-nara (tek 140. mesto). Kada praksa preduzeća ne podrazumeva prikupljanje finansijskih sredstava emitovanjem akcija, tada se ne sprovodi ni dividendna politika. Samim tim, akcije u rukama manjinskih vlasnika preduzeća nakon formiranja kontrolnog paketa, gotovo da nemaju nikakav značaj, jer u momentu formiranja kontrolnog paketa interes za svaku dalju trgovinu na berzi prestaje.


116

Saniranje slabih tačaka domaće konkurentnosti (koje smo prethodno naveli) u perspek-tivi može pozitivno uticati na povećanje kompozitne vrednosti Globalnog indeksa kon-kurentnosti, što bi trebalo pozitivno da se odrazi i na rang Srbije na listi Svetskog eko-nomskog foruma. No, prilikom traženja razloga niske pozicioniranosti Srbije, mora se imati u vidu, da je rang relativan fenomen, te da zavisi kako od ostvarene vrednosti GIK konkretne zemlje, tako i od vrednosti koje su zabeležile sve ostale zemlje sa liste. Ne-pristrasno rangiranje zemalja podrazumeva da su menadžeri iz oodabranih zemlja dali objektivne ocene performansi njihovih privreda prilikom anketiranja, imajući u vidu značaj koji anketa ima prilikom formiranja ukupne vrednosti GIK.

4. Pristrasnosti ocena dobijenih na osnovu ankete

Analiza 111 podindikatora iz kojih se GIK sastoji (u okviru sve tri grupe stubova kon-kurentnosti), pokazuje da su jedini tvrdi podindikatori prema kojima je Srbija plasirana lošije u odnosu na zemlje iz okruženja: stopa inflacije (106. mesto na listi SEF-a) i učešće nacionalne štednje u BDP-u (103. mesto na listi SEF-a), što spada u grupu „Osnovnih zahteva”. S druge strane, vrednosti 25 „mekih” podindikatora svrstava Srbiju na samo začelje liste od 142 zemlje. Poredeći vrednosti indeksa za stubove koji su grupisani u se-gmentu „Faktori povećanja efikasnosti” (tabela 2), može se primetiti da se između 2008. i 2011. godine beleži pogoršanje sledećih stubova:

• (6) Efikasnost tržišta dobara; • (7) Efikasnost tržišta rada; • (8) Sofisticiranost finansijskog tržišta i • (10) Veličina tržišta.

Stub konkurentnosti „Veličina tržišta” ocenjuje se na osnovu sekundarnih podataka iz međunarodnih statističkih baza. Rast ili pad vrednosti ovog stuba praktično znači, da je došlo do povećanja ili smanjenja domaće i/ili inostrane tražnje. Stoga je logičan pad ovog indeksa nakon 2008. godine kao posledica efekta smanjenja domaće tražnje, koja se i dalje nalazi ispod pretkriznog peroda. Preostala tri stuba se ocenjuju kombinacijom primarnih i sekundarnih podataka, pri čemu podaci iz ankete u vrednosti ocene za svaki faktor učestvuju sa 70−80%. Jasno je da su odgovori iz ankete imali značajnu ulogu u padu vrednosti ta tri stuba, što je presudno uticalo na relativno nisku poziciju Srbije na listi SEF-a i pored kontinuiranog napretka u grupi „Osnovnih zahteva”, usled čega se javlja pitanje o realnosti ocena, koje su dobijene na osnovu ankete.

Usled već pomenutih problema, koji se javljaju prilikom koršćenja subjektivnih ocena za međunarodno rangiranje, smatramo da postoji mogućnost znatnog odstupanja ocena iz ankete od podataka sekundarnog tipa dobijenih iz međunarodnih komparativnih baza. Ovo je pogotovu slučaj kada neka zemlja konstantno potcenjuje svoju poziciju usled ne-adekvatnog razumevanja samog konteksta u kom se anketa sprovodi. Pristrasnost naviše kod jedne grupe zemalja kombinovana s pristrasnošću naniže druge grupe zemalja − može uticati na pravljenje nerealnog raspona između takvih grupa. Kao glavni problemi koji su primećeni u slučaju Srbije prilikom analize ankete, ističu se (i) nerazumevanje konteksta od strane ispitanika (menadžera) u kojem je odgovor potrebno dati, (ii) nera-zumevanje postavljenog pitanja od strane ispitanika, i (iii) namerno davanje neiskrenih odgovora od strane ispitanika, što je pojava u čiju analizu nećemo ulaziti.


117

Dakle, jedan od osnovnih identifikovanih problema jeste to što se prilikom davanja od-govora zanemaruje kontekst u kom se pitanje postavlja. Kontekst je ocenjivanje među-narodne konkurentnosti, pri čemu je akcenat na reči „međunarodna”. Kao neophodan preduslov za objektivno ocenjivanje određenog činioca konkurentnosti potrebno je da ispitanik bude barem delimično informisan o uslovima koji vladaju u drugim zemljama. U tom smislu, ako na pitanje – U kojoj meri antimonopolska politika u Vašoj zemlji pro-moviše konkurenciju, bude upisan odgovor 1 na dvopolnoj skali od 1 do 7, tada bi ispi-tanik trebalo da smatra da je nivo razvijenosti antimonopolske politike u datoj zemlji na najnižem nivou u odnosu na sve obuhvaćene zemlje. S druge strane, ako ispitanik dodeli ocenu 7 − tada bi zasigurno trebalo da smatra da se njegova zemlja s problemima zaštite konkurencije nosi podjednako dobro kao najrazvijenije zemlje na listi SEF-a. Konkret-no, povodom ovog pitanja aritmetička sredina dobijenih odgovora iznosi 2,84,12 što uz nekoliko rezultata odgovora na druga pitanja formira vrednost podindikatora „Efektiv-nost antimonopolske politike” od 2,8, pa se po osnovu toga Srbija svrstava na 137. mesto na listi od 142 zemlje. Napomenućemo da pojedine afričke i azijske zemlje, koje su bolje rangirane od Srbije, trenutno nemaju antimonopolske zakone niti regulatorna tela iz ove oblasti, pa samim tim ni bilo kakvu istoriju promovisanja antimonopolske politike, za razliku od Srbije (npr. Burundi 134. mesto, Čad 129. mesto, Bangladeš 105. mesto, Ke-nija 59. mesto). U vezi sa tim, logično sledi napomena da se od politika, koje ne postoje, svakako ne može ni očekivati da budu efektivne. S druge strane, u pojedinim manjim ze-mljama, u kojima postoji antimonopolska regulativa, a po prirodi stvari veličina tržišnog „kolača” ne omogućava razvoj konkurencije, a samim tim ni visok nivo konkurentskog pritiska, ne može se očekivati ni delotvornost antimonopolske politike. Primera radi, Crna Gora, koja je u relativno kratkom vremenu posle Srbije donela zakon koji reguliše pitanje zaštite konkurencije, a pri tom je još uvek dosta daleko da funkcionalno ospo-sobi regulatorno telo za te potrebe, nalazi se čak 58 mesta ispred Srbije, na 79. poziciji. Takođe, prema kvalitetu putne infrastrukture Srbija je svrstana na 131. poziciju, znatno iza mnogih afričkih zemlja, o čijem je kvalitetu putne infrastrukture uopšte vrlo teško govoriti. I ovaj podindikator se formira na osnovu podataka iz ankete.

Odgovori najvišeg menadžerskog nivoa koji su prikupljeni u anketi od 2008. do 2011. godine − ukazuju na suštinski problem nerazumevanja principa konkurentnosti, kao i nepoznavanja pojedinih segmenata tržišta o kojima su davali svoje mišljenje. Na pri-mer, ispostavlja se da je došlo do smanjenja vrednosti svih odgovora iz dela ankete, koji formiraju stub „Sofisticiranost finansijskog tržišta”. Pošto je deo tih pitanja, odnosno odgovora u vezi s lakoćom dobijanja kredita od banaka, pad vrednosti odgovora u tom delu ankete ne čudi, imajući u vidu da su banke nastankom finansijske krize znatno pooštrile kriterijume za davanje kredita. Ipak, pitamo se da li je opravdano dati nižu ocenu i na ova pitanja, ako znamo da su banke i u drugim zemljama imale isti ili sličan obrazac ponašanja. U tom slučaju, niža ocena bila bi opravdana samo ukoliko su se uslo-vi i postupak kreditiranja u Srbiji pogoršali relativno više u odnosu na ostale privrede. Primećene su takođe i nelogičnosti, koje ukazuju na to, da odgovori na pojedina pitanja nemaju neposredne veze s realnim kretanjima na tržištu. Na primer, prosečna ocena na pitanje iz ankete, koje se odnosi na lakoću prikupljanja novčanih sredstava putem izda-vanja akcija na berzi za tri godine je opala za 1,1 poen, tj. za 30%. Iz ovog podatka sledi da je došlo ili do znatnog pogoršanja uslova finansiranja u tom domenu, ili bar stagnacije paralelno sa beleženjem napretka ostalih privreda iz okruženja. Međutim, činjenica je, 12 World Economic Forum (WEF, 2011), Executive Opinion Survey 2011.


118

da se metod prikupljanja sredstava za nove projekte putem emitovanja nove serije akcija nikada nije koristio u domaćoj privredi. Osnovni razlog za to je, kao što je već napome-nuto, averzivnost vlasnika kontrolnog paketa akcija ka razvodnjavanju vlasništva nad preduzećem. Na sličan obrazac može se naići i u Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori i Hrvatskoj, pri čemu su njihove ocene sofisticiranosti finansijskog tržišta zabeleži-le znatno manji pad u odnosu na Srbiju u istom periodu.

Na kraju, ističemo jednu od najlošijih ocena iz ankete, koja pripada segmentu efikasnosti tržišta rada. Po mišljenju top menadžera, kapacitet Srbije da zadrži mlade, školovane i talentovane ljude izuzetno je nizak, te čak i opada s protokom godina. U proteklih osam godina odgovor na pitanje – Da li vaša zemlja zadržava i privlači talentovane ljude, na skali od 1 do 7 iznosio je približno 2, pri čemu je prema poslednjoj anketi ovaj element tržišta rada ocenjen sa 1,8. Ocena bi trebalo da bude aproksimacija fenomena poznatijeg kao „odliv mozgova”, koji je po pravilu izraženiji u početnim godinama tranzicije. Sva-kako, ovaj efekat je prisutan i u razvijenim privredama, ali u manjem obimu u odnosu na nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju. Kao alternativa klasičnom pristupu, koji po-drazumeva štetno dejstvo „odliva mozgova“ na nacionalnu konkurentnost, u poslednje dve decenije pojavila su se istraživanja13 prema kojima „odliv mozgova” može imati pozitivno dejstvo u perspektivi usled efekta prelivanja „know-how” i novih tehnologija iz razvijenih privreda, posredstvom radnika koji odluče da se vrate u zemlju. Inače, ovaj fenomen ulazi u obračun GIK-a kao „meki” podindikator, upravo pod nazivom „Odliv mozgova”, prema kom se Srbija nalazi na samom začelju liste SEF-a. Prema poslednjem izveštaju SEF-a, na listi od 142 zemlje, Srbija se nalazi na 139. poziciji u grupi zemalja, kao što su Jemen, Burundi, Haiti i Alžir. S druge strane, sve zemlje iz okruženja na sličnom nivou razvijenosti i sa sličnim istorijskim nasleđem plasirane su znatno bolje od Srbije (npr. Crna Gora se nalazi na 49. poziciji) uprkos povećanju broja stanovnika koji su za stalno emigrirali u zemlje EU-15 u periodu 2000−200714, dok se u istom periodu emigracija iz Srbije smanjila.

Shodno navedenim nelogičnostima, valja se zapitati, da li su okolnosti koje prate srpsku konkurentnost zaista tako loše, sudeći prema vrednostima pojedinih „mekih” podindi-katora dobijenih na osnovu ankete, te da li su pojedine drastične razlike koje postoje na listi zaista realne. Pristrasnosti podindikatora, koji se dobijaju iz primarnih izvora, koje se, posredno, preko stubova konkurentnosti prelivaju na vrednost GIK-a mogu znatno uticati na pozicioniranost zemlje na listi. Ovome bi trebalo dodati već napomenutu činje-nicu da podaci iz ankete dominiraju u odnosu na sekundarne izvore podataka u strukturi GIK-a. Logično je očekivati, da rezultati ankete ne bi trebalo da imaju preveliku devi-jaciju u odnosu na čvrsta kvantitativna merila konkurentnosti iz baza sekundarnih po-dataka. Sasvim je jasno, da velike disproporcije između rezultata iz ova dva tipa izvora podataka, mogu uticati na pristrasnost pri rangiranju. Godišnji skokovi ili padovi poje-dinih zemalja (od preko 10 pozicija na listi), koji nisu praćeni ekvivalentnim napretkom čvrstih merila, predstavljaju jedan od očiglednih izvora pristrasne evaluacije elemenata konkurentnosti od strane anketiranih menadžera.

Razdvajanjem GIK-a prema kriterijumu izvora podataka na „meke” i „tvrde”, izvršiće-mo simulaciju vrednosti GIK-a za te dve grupe, poštujući ponderaciju iz metodologije 13 Lundborg & Rechea, 2002. 14 Gligorov et al., 2011.


119

SEF-a. Namera, koja stoji iza ove simulacije jeste da se prikaže, koju bi vrednost Global-ni indeks konkurentnosti imao, ako bi se isključivo računao prema „tvdim” podindika-torima, a koliku bi vrednost imao ako bi bio računat prema „mekim” podindikatorima. Ovu simulaciju ćemo uraditi kako za Srbiju tako i za zemlje iz njenog neposrednog okruženja, koje kao i Srbija, budući da ne pripadaju Evropskoj uniji, imaju aspiracije da joj se priključe – reč je o zemljama Zapadnog Balkana (Crna Gora, Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija). Srbiju ćemo uporediti takođe i sa prosekom nave-denih zemalja.15

Grafikon 2.GIK računat prema „mekim” i „tvrdim” indikatorima za odabrane zemlje 2011.

Može se primetiti da sve zemlje Zapadnog Balkana, izuzev Srbije i Makedonije, beleže veću vrednost GIK-a prema „mekim” podindikatorima u odnosu na indeks koji je obra-čunat isključivo na osnovu međunarodno uporedivih statističkih podataka (grafikon 2). Značajno odstupanje naviše izraženo je u slučaju Hrvatske i Albanije, dok se u slučaju Crne Gore, indeksi mereni na osnovu „tvrdih” i „mekih” podinidikatora, poklapaju sve do trećeg decimalnog mesta. U isto vreme, GIK Srbije meren „mekim” podindikatori-ma niži je za oko 20% od istog merenog na osnovu tvrdih podindikatora (tabela 5). Od navedenih zemalja, jedino Makedonija ima nižu vrednost „mekog indeksa” u odnosu na vrednost „tvrdog indeksa”, s tim što je ova disproporcija znatno manja u odnosu na slučaj Srbije. Pri tome, u odnosu na sve navedene zemlje, Srbija ima najnižu vrednost GIK-a prema „mekim” podindikatorima, ali i najveću vrednost prema vrednosti GIK-a na osnovu „tvrdih” podindikatora. Kao rezultat toga, ako bismo uporedili Srbiju s pro-sečnom vrednošću za navedene zemlje, došli bismo do istog zaključka – „meka vrednost GIK-a” Srbije znatno je manja od proseka zemalja Zapadnog Balkana, dok je sa „tvrdom vrednošću” potpuno suprotan slučaj.

15 Srbija nije uključena u prosek zemalja Zapadnog Balkana.


120

Tabela 5.GIK prema „mekim” i „tvrdim” indikatorima

Izvor: WEF (2011), Global Competitiveness Report.

Na osnovu prethodne simulacije, konstatujemo da Srbija svoju konkurentnost znatno niže vrednuje u odnosu na zemlje iz svog neposrednog okruženja s kojima se tradici-onalno poredi na različitim poljima. U isto vreme, uporedivi statistički podaci govore potpuno suprotno i u korist Srbije. Primera radi, ukoliko bi Srbija na osnovu ankete vrednovala sebe u skladu s „tvrdim” podacima, njen rang na listi SEF-a bio bi i do 30 mesta bolji (negde oko 55. mesta).

Na osnovu ove ilustracije, ne možemo da se ne zapitamo koliko fenomen pristrasnog samovrednovanja zemalja može uticati na raspodelu pozicija na listi SEF-a. Očigledno, u situaciji kada se gotovo dve trećine vrednosti GIK-a formira na osnovu rezultata ankete, ovaj fenomen može dosta toga da objasni. Ovo „iskrivljenje slike” posebno može doći do izražaja, kada je preovlađujući broj ispitanika svestan posledica koje sobom može doneti nizak rang na medijski najpropraćenijoj listi u poslednjoj dekadi u međunarodnim okvirima. Na osnovu dobijenih rezultata, može se konstatovati da sa Srbijom to svakako nije slučaj. Upravo u vezi sa tim, u narednom poglavlju, pokušaćemo da ukažemo na neke od ključnih posledica, koje se mogu očekivati usled niske pozicioniranosti zemlje na listi SEF-a.

5. Zaključci i preporuke

U cilju analiziranja razloga niske pozicioniranosti Srbije na listi Svetskog ekonomskog foruma, izdvojili smo sve vrednosti podindikatora prema kojima Srbija beleži ispotpro-sečne rezultate i koji su posledično najzaslužniji za nisku 95. poziciju, koju Srbija zauzi-ma na listi od 142 zemlje. Razloge niske pozicioniranosti smo konkretno podelili na dve grupe: prvu, koja se odnosi na sve realne nedostatke domaće konkurentnosti i drugu, koja polazi od činjenice da vrednost GIK-a, kao i rang zemlje znatno zavise od kvaliteta rezultata dobijenih anketom. Može se konstatovati da realna poboljšanja konkurentnosti u nekim slučajevima neće dovesti do pozitivnih promena pojedinih podindikatora, ako ta poboljšanja ne identifikuju ispitanici prilikom sprovođenja ankete. Za razliku od prve grupe razloga, na koje se može uticati konkretnim merama, skup mera za drugu grupu smatramo krajnje ograničenim.


121

Dok u domenu „tvrdih” podindikatora, koji se dobijaju na osnovu međunarodnih baza sekundarnih podataka, postoje samo dve relativno slabe tačke iz oblasti makroekonom-skih performansi, dotle se prema 25 „mekih” podindikatora dobijenih na osnovu ankete, Srbija svrstava na samo dno liste SEF-a. Pri tome, iako je Srbija prema ova dva „tvrda” podindikatora rangirana ispod ukupne vrednosti GIK-a (ispod 95. pozicije), ovi rezultati nisu ni približno toliko zabrinjavajući, kao većina slabih rezultata koji se baziraju na „mekim” podindikatorima.

Nesumnjivo je da u svim pobrojanim segmenetima konkurentnosti u kojima se beleže niske vrednosti podindikatora postoji prostor za značajna unapređenja, koja bi u per-spektivi mogla pozitivno da utiču na rast ukupne vrednosti GIK-a. To se posebno odnosi na podindikatore iz grupe „Faktora povećanja efikasnosti”, koji imaju najveći značaj pri formiranju ukupne vrednosti GIK-a, kada je Srbija u pitanju. Međutim, kako će realne promene navedenih segmenata konkurentnosti uticati na povećanje Globalnog indeksa konkurentnosti i unapređenje ranga Srbije, prevashodno će zavisiti od percepcije tih promena od strane anketiranih menadžera, s obzirom na to da je najveći broj promena potrebno učiniti u zoni, koju pokrivaju „meki” podindikatori.

Kako bi se uticalo na povećanje reprezentativnosti odgovora u anketi koja se sprovodi za potrebe SEF-a, potrebno je putem odgovarajućih programa svih medija pružati znanja o tome šta čini međunarodnu konkurentnost zemlje, s jedne strane, a s druge, kontinuirano informisati širu javnosti o napretku u oblasti svih domena konkurentnosti. Potrebno je razgraničiti pojmove konkurentnosti i konkurencije, jer se učestalo poistovećuju. Preci-zno objašnjenje samog pojma i značaja konkurentnosti, kao i posledica koje nosi niska pozicioniranost važno je i zbog toga da se, ako ne sasvim eliminiše, a ono bar umanji pristrasnost naniže evidentno prisutna u odgovorima top menadžera. Ovo je u radu iden-tifikovano brojnim razmimoilaženjima ranga prema vrednosti „mekih” podindikatora i realnih performansi u međunarodnim okvirima. Osnovni problemi prilikom davanja odgovora mogu poticati od nerazumevanja konteksta u kome je odgovor potrebno dati, ali i nerazumevanja na šta se konkretno pitanje odnosi. U prvom slučaju, mora se voditi računa da odgovori služe za međunarodnu komparaciju, te da se u skladu sa tom činje-nicom mora postaviti odgovor na skali od 1 do 7. Primera radi, ukoliko ispitanik smatra da bi prema kvalitetu putne infrastrukture Srbiju trebalo smestiti u grupu poslednjih dvadeset zemalja na listi, gde se po pravilu nalaze zemlje sa oskudnom putnom mrežom, onda bi trebalo da dâ odgovor 1 ili 2, što je očigledno prevlađujuće mišljenje domaćih top menadžera (131. mesto). U prilog umanjivanja mogućnosti da ispitanik dâ odgovor na pitanje koje ne razume, ide pomenuto informisanje javnosti o segmentima međuna-rodne konkurentnosti zemlje i značaju koji rangiranje posredno ili neposredno ima za konkretnu zemlju.

Dekomponovanjem GIK-a na „tvrde” i „meke” podindikatore, došli smo do zaključka da Srbija u poređenju sa zemljama iz svog neposrednog okruženja ima najnižu prosečnu vrednost „mekih” podindikatora, dok je u slučaju „tvrdih” podindikatora situacija dija-metralno suprotna. Simuliranjem vrednosti GIK-a za obe grupe podindikatora, takođe, se potvrđuje da Srbija u odnosu na navedene zemlje ima najnižu vrednost „mekog GIK-a”, dok istovremeno beleži najvišu vrednost „tvrdog GIK-a”.


122

Na osnovu do sada prikazanog, evidentno je da merenje nacionalne konkurentnosti predstavlja izuzetno složen poduhvat, s obzirom na to, da je za mnoge elemente kon-kurentnosti gotovo nemoguće pronaći „tvrde” podatke, koji su međunarodno uporedivi. Pri merenju konkurentnosti za potrebe međunarodnih poređenja, nezaobilazni su podaci iz ankete. U tom pogledu, manji ili veći stepen pristrasnosti u raspodeli rangova je oče-kivan pratilac svake liste konkurentnosti, koja obuhvata veliki broj zemalja. Svakako, momenti kao što su: veliki broj zemalja, sveobuhvatno tretiranje problematike nacional-ne konkurentnosti izraženi kompozitnom vrednođću GIK-a, a posledično i veliki me-đunarodni medijski publicitet, napredovanje na listi SEF-a, čine bitan aspekat strategije razvoja konkurentnosti bilo koje zemlje, tim pre, ako se imaju u vidu, posledice koje nosi niska pozicioniranost na listi.

ApstraktPredmet analize u ovom radu je međunarodna konkurentnost Srbije prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (SEF) iz 2011, sa fokusom na glavne činioce lošeg ranga Srbije. Ispituje se problem merenja nacionalne konkurentnosti na osnovu Globalnog indeksa konkurentnosti (GIK), čija vrednost se dominantno oslanja na rezultate standar-dizovane ankete, koju Svetski ekonomski forum sprovodi u svim obuhvaćenim zemljama. Usled toga, predmet analize će biti struktura Globalnog indeksa konkurentnosti, kako bi se odvojio uticaj strukturnih nedostataka u srpskoj privredi od uticaja mogućih pri-strasnosti u zavisnosti od izvora podataka. Odvajanjem „mekih” (dobijenih na osnovu ankete) od „tvrdih” (dobijenih iz međunarodno uporedivih baza podataka) podindika-tora − mogu se dobiti značajno različite ocene konkurentske pozicije Srbije u poređenju sa zemljama iz njenog neposrednog okruženja. Pored evidentnih strukturnih nedostata-ka domaće konkurentnosti, ovim se delimično može objasniti trenutna pozicioniranost Srbije na relativno niskom 95. mestu na listi od 142 zemlje. Ukoliko bi se neutralisala pristrastnost koja postoji u „mekim” indikatorima ranga, Srbija bi mogla da popravi svoj rang i do 30 pozicija na listi. Osim identifikovanja uzroka loše domaće konkuren-tnosti, na osnovu Izveštaja Svetskog ekonomskog foruma, u radu ćemo dati preporuke za njihovo otklanjanje, što bi u perspektivi omogućilo napredak Srbije na listi SEF-a.

Ključnereči: konkurentnost Srbije, Globalni indeks konkurentnosti, rangiranje zema-lja, razlozi niskog ranga.

Literatura

Bertrand, M. & S. Mullainathan (2001), „Do people mean what they say? Implications for subjective survey data”, American Economic Review, Vol. 91(2), str. 67–72.

Carlin, W., E. Schaffer & Seabright (2010), „A framework for cross-country compari-sons of public infrastructure constraints on firm growth”, CEPR Discussion Paper No.7662.

CEVES (2008), „International Competitiveness and Economic Growth of Serbia”, com-pete project.

Gelb, A. et al. (2007), „What matters to African firms? The relevance of perceptions data”, World Bank Policy Research, Working Paper Series No. 4446.


123

Gligorov, V., K. Ognjenović & H.Vidović (2011), „Assessment of the Labour Market in Serbia”, The Vienna Institute for International Economic Studies, Research reports 371 .

Lundborg, P. & C. Rechea (2002), „Will Transition Countries Benefit or Lose from the Brain Drain?”, IJED, Vol. 5 No. 3.

European Bank for Reconstruction and Development (EBRD), Transition Report 2010, „Evaluating and improving the business environment”.

Vasiljević, D. (2009), „Ekonomski rast i međunarodna konkurentnost Srbije”, Kvartalni monitor, br. 18.

World Economic Forum (WEF, 2007), The Global Competitiveness Report 2007−2008, Switzerland, Geneva.





World Economic Forum (WEF, 2011), Executive Opinion Survey 2011.

125

Mirjana Gligorić* i Irena Janković*

Značaj doznaka za finansijsku stabilnost i privredni rast

Uvod

Tokom 2010. godine, ukupna vrednost doznaka u svetu procenjuje se na 440 milijardi dolara od 215 miliona migranata, od čega su samo zemlje u razvoju primile 325 milijardi dolara.1 Pored nespornog značaja apsolutnih priliva po ovom osnovu u zemlje u razvoju, još je značajnije njihovo učešće u generisanom dohotku zemalja. Iako prilivi od doznaka nisu podjednako značajni u svim zemljama, za veliki broj zemalja predstavljaju jednu od najvažnijih stavki platnog bilansa. Prilivi po osnovu doznaka se uglavnom usmeravaju u potrošnju čime direktno utiču na smanjenje siromaštva i porast životnog standarda veli-kog broja ljudi, kao i na kratkoročni porast proizvodnje. Međutim, suštinsko pitanje, koje je i dalje bez jasnog i jednoznačnog odgovora, odnosi se na uticaj doznaka na privredni rast u dugom roku i finansijsku stabilnost zemlje.

Oslanjajući se na relevantna empirijska istraživanja uticaja priliva od doznaka na pri-vredni rast u radu analiziramo kanale, putem kojih se efekat doznaka potencijalno pre-nosi na privredni rast. Pri tome izdvajamo tri kanala: kapital, radnu snagu i ukupnu faktorsku produktivnost. Ipak, rezultati analiza u velikom broju slučajeva ne pokazuju prisustvo pozitivne ili bilo kakve veze između doznaka i privrednog rasta. Kao razlozi za to, često se navode nedovoljno razvijene institucije i instrumenti u velikom broju zemalja, koji bi trebalo da kanališu prilive od doznaka u proizvodne aktivnosti i time da podstiču rast. Stoga, pažnju ćemo posvetiti i analizi značaja važećeg institucionalnog okvira u privredi u relaciji doznake – privredni rast.

Prilivi od doznaka predstavljaju jedan od najmanje volatilnih eksternih izvora finan-sijskih sredstava za zemlje u razvoju. Međutim, uprkos njihovoj relativnoj stabilnosti, doznake ipak reaguju na značajnije promene u privrednoj aktivnosti zemalja primaoca i pošiljaoca. Stoga, sadašnji ekonomski problemi i usporavanje rasta privreda Evropske unije i sveta, mogu se negativno odraziti na buduće tokove doznaka. Zato smatramo, da je vredno pažnje, analizirati trenutne tokove doznaka u Srbiji i izabranim, pre svega * Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu. Rad predstavlja rezultate istraživanja, koji su nastali tokom angažovanja autora na projektu „Rizici

finansijskih institucija i tržišta u Srbiji – mikroekonomski i makroekonomski pristup” (ON 179005, rukovodilac: dr Branko Urošević), finansiranog od strane Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

1 The World bank (2011), Migration and Remittance Factbook 2011, Washington: World Bank, 2nd edition.

Mirjana Gligorić i Irena Janković

126

uporedivim zemljama okruženja, kao i buduće relevantne prognoze za domaću privredu i region.

U prvom delu rada, govorimo o pojmu i značaju priliva od doznaka. Potom u drugom delu analizu usmeravamo na kanale putem kojih doznake utiču na privredni rast i ulogu institucija u tom mehanizmu. Treći deo analizira značaj doznaka za stabilnost i razvoj finansijskog sektora. Aktuelni podaci i poređenja Srbije i relevantnih zemalja su pred-stavljeni u četvrtom delu. Na kraju dajemo zaključak.

1. Prilivi po osnovu doznaka

Doznake predstavljaju transfere finansijskih sredstava od strane zaposlenih u inostran-stvu svojim članovima porodice u zemlji porekla. Samo u 2007. godini, preko 300 mi-lijardi dolara transferisano je u formi doznaka zvaničnim kanalima širom sveta, dok se transfer nezvaničnim kanalima meri dodatnim milijardama dolara.

Pored nespornog značaja apsolutnih priliva po ovom osnovu u zemlje u razvoju, još je značajnije njihovo učešće u generisanom dohotku tih zemalja. Prosečan udeo doznaka u BDP-u za zemlje u razvoju u periodu od 1995–2004. godine procenjen je na 3,6%, dok je za sedam zemalja ovaj udeo iznosio 15% i više2.

Za zemlje u razvoju, doznake imaju veliki značaj posmatrano i u odnosu na ostale ma-kroekonomske agregate. Tokom prethodne decenije, dostigle su, u proseku, trećinu vrednosti izvoza ovih zemalja, dvostruko su veće od priliva privatnog kapitala, i deset puta veće od priliva ostalog međunarodnog kapitala i zvanične pomoći. Mogu su pore-diti sa veličinom stranih direktnih investicija u ove zemlje. Iako prilivi od doznaka nisu podjednako značajni u svim zemljama, za veliki broj zemalja predstavljaju jednu od najznačajnijih stavki platnog bilansa.

S obzirom na to, da se prilivi po osnovu doznaka uglavnom usmeravaju u potrošnju (hra-na, odeća, lekovi i medicinska zaštita, nekretnine), oni time direktno utiču na smanjenje siromaštva i porast životnog standarda velikog broja stanovnika. Pored nesumnjivog pozitivnog uticaja na smanjenje siromaštva, uticaj doznaka na privredni rast nije jedno-značan. Dejstvom na potrošnju, očekuje se i kratkoročni efekat doznaka na proizvodnju, što neke empirijske analize i potvrđuju.

Međutim, važnije pitanje jeste, da li doznake imaju dugoročni uticaj na privrednu aktiv-nost i da li podstiču ekonomski razvoj. S obzirom na to, da je reč o privatnim finansij-skim tokovima, koji se u većini zemalja transferišu bez restrikcija, oni mogu finansirati kako potrošnju tako i investicije. Grubo posmatrano, određeni aspekt doznaka je srodan stranim direktnim investicijama i drugim privatnim prilivima kapitala, pa se zato može, uslovno, očekivati njihov sličan uticaj na privredni rast i razvoj zemalja, koje ih primaju. Zemlje koje prihvataju ovakvu ideju ozbiljnije se i zalažu za smanjenje troškova transfe-ra za međunarodne tokove po osnovu doznaka.

2 Chami et al., 2008.


127

2. Uticaj doznaka na privredni rast

Dok veliki broj kreatora ekonomske politike očekuje pozitivno dejstvo doznaka na pri-vredni rast, empirijske analize retko dokazuju postojanje pozitivne ili bilo kakve veze između ove dve promenljive.3 Empirijske analize koje se bave pitanjem uticaja priliva od doznaka na privredni rast mogu se podeliti u dve grupe. Jedna grupa analiza usmerena je na merenje uticaja priliva na privredni rast, dok se druga grupa analiza usmerava na otkrivanje specifičnih kanala putem kojih se efekat doznaka potencijalno prenosi na privredni rast. Jedno od obuhvatnih novijih istraživanja na ovu temu, analizira dejstvo doznaka na privredni rast za panel od 84 zemlje primalaca doznaka u periodu od 1970–2004. godine, korigujući pri tome neke nedostatke prethodnih istraživanja na ovu temu.4 Rezultati ove analize pokazuju da doznake nemaju uticaja na privredni rast. Razlozi za to mogu se tražiti u mnogostrukom uticaju doznaka na rast, koji uključuje kako pozitiv-na tako i negativna dejstva doznaka na dugoročnu privrednu aktivnost. Takođe, rezultati mogu ukazivati i na nedostatak neophodnih institucija i instrumenata u velikom broju zemalja, koji bi kanalisali prilive od doznaka u proizvodne aktivnost, koje podstiču rast.

2.1.Mogućikanaliuticajapriliva oddoznakanaprivrednirast

Pokušaj da razgraničimo moguće uticaje doznaka na privredni rast, upućuje nas na ne-koliko osnovnih kanala njihovog potencijalnog dejstva u konkretnoj privredi. Ovi kanali uticaja obuhvataju efekte na akumulaciju kapitala, rast radne snage i rast ukupne faktor-ske produktivnosti (engl. total factor productivity).

Prvi kanal: Najdirektniji uticaj doznaka na akumulaciju kapitala bi se ogledao u nji-hovoj neposrednoj upotrebi za finansiranje investicija, koje bi se u protivnom oslanjale primarno na domaće izvore finansiranja. Naravno, da bi ova sredstva stigla do produk-tivnih investicija, postavlja se pitanje mehanizma transfera sredstava od domaćinstava kao mikrojedinica do konkretne investicije u fizički ili humani kapital. Ako bi takav mehanizam bio razvijen, poboljšani kreditni rejting domaćih investitora mogao bi sniziti cenu kapitala u domaćoj privredi. U slučaju korišćenja i pozajmljenih sredstava za finan-siranje investicija, ukupan obim investicija bi porastao kreirajući na taj način više očeki-vane novčane tokove iz kojih bi se servisirale obaveze po osnovu duga. Prilivi doznaka bi uvećali i makroekonomsku stabilnost, smanjujući volatilnost autputa i snižavajući riziko premiju, koju domaća i strana preduzeća zahtevaju kao kompenzaciju, kako bi pokrenula investicioni proces na lokalnom tržištu. Takođe, prilivi od doznaka mogu uti-cati pozitivno i na ljudski kapital u formi investicija u obrazovanje buduće radne snage, koja može doprineti privrednom rastu. Opisani prvi kanal mogućeg uticaja doznaka ne mora nužno biti i iskorišćen. To je posebno slučaj u situacijama visoke granične sklono-sti ka potrošnji stanovništva neke zemlje, kada se sredstva od doznaka ne usmeravaju u produktivne investicije ili obrazovanje. Kao rezultat, tada se javlja povećanje blagostanja stanovništva, ali ne nužno i dugoročni privredni rast.

3 Ovde je važno napomenuti da veliki broj analiza u pojam doznaka uključuje i kompenzacije zaposlenih i jednokratne transfere migranata, što može značajno uticati na rezultate.

4 Barajas et al., 2009.


128

Drugi kanal: Ovaj kanal uticaja priliva od doznaka na privredni rast moguć je preko efekta na aktivnu radnu snagu. Očekivan je negativan uticaj doznaka na broj radno-ak-tivnog stanovništva. Povećanjem raspoloživog dohotka stanovništva dolazi do supstitu-cije jednog dela dohotka, koji bi se zaradio prilivima od doznaka. To za rezultat ima i moral hazard problem smanjenja efektivnog rada i porasta potrošnje usled slabog nad-zora nad ovim tokovima na putu od pošiljaoca do primaoca sredstava i uvida u njihovu finalnu upotrebu. Navedeno bi imalo negativan uticaj na privredni rast.

Treći kanal: Uticaj priliva od doznaka na ukupnu faktorsku produktivnost moguć je preko dejstva na efikasnost domaćih investicija, kao i efekta na veličinu lokalnih produk-tivnih sektora, koji stvaraju eksternalije.

Kao prvo, ako primljena sredstva po osnovu doznaka investira lice koje je primalac u ime pošiljaoca, efikasnost takve investicije zavisi od toga, da li neko od ova dva lica ima informacionu prednost u odnosu na finansijske posrednike na lokalnom tržištu. Ako su lica koja investiraju sredstva manje stručna od finansijskih posrednika, time će se sma-njiti efikasnost domaćih investicija. Svakako, ono što predstavlja značajan problem kod priliva od doznaka jeste precizno utvđivanje onoga dela koji odlazi u investicije, kao i merenje efikasnosti investiranja tih sredstava. Sa druge strane, ako se doznake kanališu uz pomoć domaćih finansijskih posrednika, to može rezultovati razvojem finansijskog sektora i višim privrednim rastom usled ekonomije obima u bankarskom sektoru ili jačeg pritiska na finansijske reforme. Svakako, dejstvo ovih efekata nije izvesno, a u najgorem slučaju može dovesti do lobiranja i koncentracije u bankarskom sektoru, koja ne mora rezultovati većom efikasnošću.

Drugačiji mogući mehanizam uticaja priliva od doznaka na ukupnu faktorsku produk-tivnost se ogleda dejstvom na sektore, koji generišu eksternalije u konkretnoj privredi. Empirijski dokazi ukazuju na to, da prilivi od doznaka mogu biti u vezi sa aprecijaci-jom ravnotežnog realnog deviznog kursa. To bi imliciralo efekat „Holandske bolesti” u zemlji primaocu doznaka. Do ovog efekta bi došlo, ako bi aprecijacija kursa dovela do kontrakcije sektora proizvodnje, koji kreiraju dinamičke proizvodne eksternalije (npr. izvoz prerađivačkog sektora). Kao i u slučaju već navedenog mehanizma uticaja, ni ovaj mehanizam delovanja se ne mora desiti u konkretnoj privredi.

Sva tri navedena kanala mogućeg dejstva doznaka na privredni rast stvaraju bitne efek-te i na finansijsku stabilnost jedne zemlje, kao i efikasnost kreatora njene ekonomske politike. Što su prilivi od doznaka stabilniji u konkretnoj privredi, to stanovništvo ima manje razloga da se fokusira na nadzor nad sprovođenjem ekonomskih politika od stra-ne nadležnih vlasti. Time se stvara problem moralnog hazarda za kreatore ekonomske politike: ako dođe do pogoršanja performansi i porasta nestabilnosti na makronivou za konkretnu privredu, deo tereta stabilizacije se može delimično prebaciti na migrante. Porast priliva po osnovu doznaka u periodu krize znatno stabilizuje makroekonomske okolnosti mnogih zemalja u razvoju.

Međutim, što se domaće ekonomske vlasti više oslanjaju na stabilizacioni efekat priliva od doznaka, to pad kvaliteta lokalnih institucija i lošije sprovođenje ekonomskih politika može imati negativan uticaj na akumulaciju kapitala, porast radne snage i ukupnu fak-torsku produktivnost. Takođe, doznake uvećavaju poresku bazu zemlje omogućavajući


129

na taj način veće prilive za nosioce ekonomske politike i potencijalno porast koruptivnih aktivnosti. To za rezultat ima niži privredni rast.

Sve navedeno ukazuje na višestruke i često oprečne uticaje priliva po osnovu doznaka na privredni rast. Ne treba prevideti ni činjenicu da privredni rast povratno može uticati na prilive od doznaka. Niži rast u konkretnoj zemlji sa jedne strane podstiče dodatne migra-cije i buduće prilive od doznaka, a sa druge strane navodi tekuće migrante da povećaju slanje finansijskih sredstava svojim porodicama u matičnoj zemlji. I konačno, na prilive od doznaka i rast mogu uticati i nezavisni faktori, kao što je kvalitet institucija na kon-kretnom tržištu. Što je lošije formulisanje i sprovođenje ekonomskih politika u praksi, to su veće migracije iz konkretne zemlje i slabiji je privredni rast. Takođe, privredni rast u zemljama u koje odlaze migranti, ako je ujedno ta zemlja i značajan trgovinski partner, podstiče rast doznaka u lokalnu privredu i potencijalno može da podstakne izvoz i pri-vredni rast lokalne privrede. Teorijski, ova problematika je još uvek nedovoljno istraže-na i predstavlja atraktivnu oblast za dodatna empirijska istraživanja.

2.2.UlogainstitucijaBrojna empirijska istraživanja još uvek nisu dala jasne i jednoznačne odgovore po pita-nju uticaja doznaka na privredni rast. Neka novija istraživanja5 ističu da je razlog nepo-stojanja jasnog konsenzusa oko toga, da li postoji dejstvo doznaka na dugoročni privred-ni rast i da li je ono pozitivno ili negativno, metodološkog karaktera. Naime, kao razlog nastanka ovakvih rezultata navodi se pristrasnost usled izostavljene promenljive u spe-cifikaciji modela. Ista istraživanja preciziraju, da bi se empirijski potvrdilo pozitivno dejstvo doznaka na privredni rast kod zemalja sa kvalitetnim državnim i ekonomskim politikama i institucijama. Stoga, u jednačini doznake – privredni rast upravo bi trebalo uzeti u obzir i promenljivu, koja bi predstavljala kvalitet institucija u zemlji.

Uključivanjem i tog elementa u analizu, verovatno bi se utvrdio pozitivan doprinos do-znaka dugoročnom privrednom rastu u zemljama gde državne i ekonomske politike i institucije kreiraju podsticaje za finansijske i poslovne investicije i štednju od priliva sredstava po osnovu doznaka. Institucije moraju da promovišu politike koje podstiču štednju i investicije, tako da dohodak domaćinstva, koji prelazi tekuće potrebe može da bude sačuvan ili investiran (uključujući investicije u ljudski kapital).

Politike i institucije u zemlji kreiraju „pravila igre”, kojima određuju formalna i nefor-malna ograničenja za političke, ekonomske i socijalne interakcije. Smatra se stoga, da su „dobre” institucije one, koje dovode do privrednog razvoja zemlje, postavljanjem takve strukture, koja će stimulisati smanjenje nesigurnosti i povećanje efikasnosti. Jake insti-tucije olakšavaju odvijanje privrednih aktivnosti, jer omogućavaju nesmetanu interak-ciju različitih delova društva i s obzirom na to, da oblikuju opšte uslove za investiranje i privredni rast, dovode do visokog per capita dohotka. Dodatno, razvijene institucije unapređuju interakciju između privatnih lica, obezbeđuju zaštitu imovinskih prava i vla-davinu prava, i smanjuju korupciju. Bez jakih institucija malo je verovatno da će nastati ili efektivno funkcionisati neke od strategija, koje dovode do privrednog rasta, kao što su spoljnotrgovinska otvorenost, investicije i akumulacija ljudskog kapitala. Stoga, ključna uloga ekonomske politike jeste da stvori jake institucije kako bi se sredstva od doznaka

5 Između ostalih: Catrinescu et al. (2009), str. 81–92.


130

kanalisala na efikasniji način i time pozitivno doprinosila privrednom rastu i sveuku-pnom ekonomskom razvoju zemlje. Sa jedne strane, veće usmeravanje doznaka u inve-sticije imalo bi pozitivan uticaj na dugoročni privredni rast (jer bi imalo slično dejstvo kao SDI ili druge vrste investicija). Sa druge strane, usmeravanje doznaka u investiranje smanjilo bi onaj deo koji odlazi na tekuću potrošnju, što bi smanjilo negativne efekte, koje porast raspoloživog dohotka usled priliva doznaka može da ima na privredni rast. Kako je napomenuto u prethodnim delovima rada6, visoka tekuća potrošnja uz pojavu „Holandske bolesti” usled priliva doznaka – aprecijacije domaće valute – ili odložene deprecijacije, nepovoljno utiče na spoljnotrgovinski bilans (destimuliše izvoz i dovodi do porasta uvoza), kao i na moral hazard problem (koji se odnosi na smanjivanje radnog napora članova porodice).

Pored toga, slabosti finansijskog sektora i državne administracije nameću znatne tran-sakcione troškove migrantima, koji šalju doznake. Smanjenje ovih prepreka moglo bi da poveća iznos primljenih doznaka, s obzirom na to, da manji iznos troškova od slanja doznaka direktno znači veći iznos raspoloživih sredstva, koja migranti mogu da pošalju. Dodatno, evidentirani iznos doznaka u zemlji bi porastao, jer bi niži troškovi stimulisali migrante da doznake šalju formalnim putem kroz finansijski sistem.

3. Uticaj doznaka na finansijsku stabilnost i razvoj finansijskog sektora

Prilivi od doznaka predstavljaju jedan od najmanje volatilnih eksternih izvora finansij-skih sredstava za zemlje u razvoju (grafikon 1). Dok tokovi kapitala imaju tendenciju ra-sta za vreme pozitivne faze privrednog ciklusa i pada u fazi usporavanja i recesija, prili-ve po osnovu doznaka karakteriše znatna stabilnost tokom vremena. Prilivi od doznaka su nastavili da rastu i u toku krize u Aziji krajem devedesetih godina, kada su prilivi po osnovu stranih direktnih investicija, privatnih i javnih tokova kapitala znatno smanjeni. Sličnu situaciju uočavamo i nakon poslednje krize svetskih razmera kada su doznake u zemljama u razvoju zabeležile skroman pad, ali znatno niži od pada ostalih kapitalnih priliva. Pri tome, onaj segment doznaka, koji se usmerava u potrošnju, ima manju vola-tilnost od tokova koji se usmeravaju u investicije. Takođe, ono što se često može uočiti u fazama ekonomske nestabilnosti jeste i porast migracija i priliva doznaka u siromašnije zemlje u razvoju. Dok se inostrani investitori u periodima kriza uobičajeno povlače iz zemalja u razvoju, migranti nastavljaju da šalju pomoć i investiraju u matičnu zemlju. Tako, pad investicija, koje potiču iz doznaka, nije podjednako veliki kao pad ulaganja od strane inostranih investitora. Ova relativna stabilnost u prilivima po osnovu dozna-ka navela je neke zemlje u razvoju, da koriste doznake kao kolateral za zaduživanje na međunarodnom tržištu pod povoljnijim uslovima (Brazil, Meksiko, Panama, Turska)7.

6 Za detalje videti 3. kanal uticaja doznaka na privredni rast u delu 2.1.7 Ratha, 2003.


131

Grafikon 1.Tokovi doznaka, SDI, privatni dug i portfolio investicije i zvanična pomoć

za razvoj u zemljama u razvoju

* ProjekcijeIzvor: Mohapatra, S. et al. (2011), Outlook for Remittance Flows 2011–13, Migration and development brief 16, May 23.

U meri u kojoj se doznake transferišu zvaničnim kanalima, one potencijalno mogu do-prineti razvoju bankarskog i čitavog finansijskog sistema zemlje primaoca. Međutim, prema procenama, samo se 30–50% ukupnog priliva po osnovu doznaka šalje na ovaj način. Ipak, prilivi putem zvaničnih kanala transfera donose višestruke koristi. Primar-no, reč je o naplaćenim provizijama, a potom i o nizu drugih poslova, koje migranti često nastave da pokreću u matičnoj zemlji uz pomoć finansijskog sektora u formi stranih direktnih i portfolio investicija. Uprkos njihovoj relativnoj stabilnosti, doznake ipak rea-guju na značajnije promene u privrednoj aktivnosti zemalja primaoca. Takođe, ne treba zaboraviti da su doznake visokozavisne i od stanja u privredi iz koje se šalju. Pa ipak, kao što smo već istakli, njihova volatilnost je niža od ostalih kapitalnih priliva. Značajan deo volatilnosti doznaka upravo se pripisuje onom njihovom delu, koji je usmeren na investicije. Sa liberalizacijom trgovine, slobodnijim kretanjem kapitala i fleksibilnijim deviznim kursevima, porasli su kako prilivi doznaka u zemlje u razvoju tako i njihova volatilnost.

Pokazano je, da je za razliku od priliva kapitala, priliv po osnovu doznaka veći u zemlja-ma u razvoju, koje imaju visok odnos javnog i privatnog duga prema bruto domaćem proizvodu, što u velikoj meri doprinosi stabilnosti njihovog finansijskog sistema. Među tim zemljama, prilivi su veći u one zemlje, koje imaju povoljniju investicionu klimu, razvijeniji finansijski sistem, stabilnije institucije i nižu korupciju.


132

Postoji nekoliko razloga za relativnu stabilnost priliva od doznaka u poređenju sa osta-lim finansijskim prilivima tokom aktuelne finansijske krize: 8

1. Ukoliko dođe do zastoja u novim migracijama, postojeći migranti nastavljaju da šalju doznake. Tako, i ukoliko nema novih migracija i rasta doznaka, verovatno će samo doći do njihove stagnacije.

2. S obzirom na to, da su doznake mali deo dohotka migranata, oni neće značajnije menjati iznos koji šalju u periodu negativnih šokova u privredi.

3. Usled pooštravanja uslova za imigrante, pre svega u Americi, ali i u Evropi, dužina boravka imigranata je u porastu, što utiče na nastavak slanja sredstava u vidu dozna-ka.

4. Ukoliko se emigranti vraćaju u zemlju porekla, oni obično donose akumuliranu štednju.9 Takođe, faktor „sigurnog utočišta” i pristrasnosti prema domovini može da dovede do usmeravanja doznaka migranata u investicije u svojoj zemlji.

5. Nekoliko razvijenih ekonomija OECD-a, koje su inače značajne zemlje izvora do-znaka, preduzele su određene fiskalne stimulanse kao odgovor na finansijsku krizu. Ovaj porast u javnim rashodima je povećao tražnju za domaćom i stranom radnom snagom i to potencijalno uvećava buduće slanje doznaka u matične zemlje.

Ipak, istraživanja pokazuju izvesnu volatilnost doznaka u zavisnosti od privrednih ci-klusa u zemlji u kojoj su sredstva zarađena. Naime, u slučaju prosperiteta, migranti pri-maju veću zaradu i/ili se povećava tražnja za inostranom radnom snagom, što dovodi i do porasta doznaka poslatih iz te zemlje. Sa druge strane, usporavanje privrede i recesija mogu da utiču na manji iznos, koji migranti šalju svojim porodicama. Isto tako, ukoliko je zemlja koja je izvor doznaka razvijena i ima dobru fiskalnu politiku, koja omogućava da se period usporavanja privrede i krize ne odrazi na dohotke migranata, ukupna vred-nost doznaka, koje ti migranti šalju, ne mora da se smanji. Dodatno, pad doznaka tada ne mora da bude evidentiran u zemlji primaocu doznaka, jer u slučaju otpuštanja radnika u inostranstvu i njegovog povratka u zemlju porekla, na platnom bilansu matične zemlje će doći do porasta doznaka, jer će biti evidentirana i sva njegova štednja, koju je pret-hodno zaradio, a sa povratkom poneo u domovinu. Stoga, sadašnji ekonomski problemi privreda evrozone, kao i usporavanje rasta mnogih drugih privreda u svetu, može se negativno odraziti na buduće tokove doznaka ukoliko dođe do pada proizvodnje i većih otpuštanja, gde automatski stabilizatori mnogih razvijenih privreda neće biti dovoljni da spreče uticaj negativnih privrednih tokova na dohotke migranata i pad doznaka. Sa dru-ge strane, ukoliko usporavanje ne bude snažno ni dugoročno, doznake mogu postepeno da rastu – što i jeste najnovija projekcija Svetske banke.10

8 Navedeno prema: Ratha, D et al.9 Ratha, 2003.10 Videti: Mohapatra, S. et al., 2011; tabela 1 – u kojoj se navodi prognoza da će godišnji rast doznaka u

zemljama u razvoju biti 7,3% u 2012. godini, 7,9% u 2013. godini i 8,4% u 2014. godini. Za zemlje u razvoju regiona Evrope i Centralne Azije, kome pripada Srbija, prognoziran porast je još izraženiji: 8,8% za 2012. godinu, 10,1% za 2013. godinu i 11,4% za 2014. godinu.


133

4. Prilivi doznaka u Srbiju i zemlje u razvoju

Prema najnovijim podacima Svetske banke (World Bank: Migration and Remittances Factbook, 2011) procenjuje se da je ukupna vrednost doznaka u svetu u 2010. godini iznosila 440 milijardi dolara od oko 215 miliona migranata. Doznake danas predstav-ljaju veoma važan priliv u svim zemljama u razvoju. Samo vrednost doznaka, koje su ove zemlje primile u 2010. godini iznosi 325 milijardi dolara. Procenjuje se da doznake ka zemljama u razvoju u 2011. godini iznose 351 milijardi dolara, a da će 2014. godine dostići 441 milijardi dolara.11

Na grafikonu 2, možemo videti priliv doznaka u Kinu, Indiju u Meksiko tokom prve decenije 21. veka. Na grafikonu se mogu uočiti visoki iznosi priliva po osnovu doznaka u ove tri zemlje, kao i nagli trend porasta u posmatranoj deceniji. Takođe, prema najno-vijim procenama za 2010. godinu, Indija, Kina i Meksiko imaju poziciju najvećih svet-skih primalaca doznaka migranata izraženih u američkim dolarima. Pored njih, ostali veliki primaoci doznaka u svetu u apsolutnom iznosu su Filipini, Bangladeš i Nigerija. Međutim, priliv doznaka iskazan u odnosu na bruto domaći proizvod na vrh svetske li-ste izdvaja sledeće države: Tadžikistan (35% BDP-a), Tonga (28% BDP-a), Lesoto (25% BDP-a), Moldaviju i Nepal (23% BDP-a).

Grafikon 2.Prilivi doznaka u Kinu, Indiju i Meksiko, 2000–2010. godina

Izvor: Svetska banka.

11 Mohapatra, S. et al. (2011), str. 15.


134

Učešće doznaka u bruto domaćem proizvodu često je korišćen pokazatelj za poređenje između zemalja. Prema ovom kriterijumu i podacima Svetske banke za 2010. godinu, može se uočiti da devizna sredstva, koja dolaze u Srbiju putem doznaka, čine veoma značajan udeo posmatrano u odnosu na bruto domaći proizvod, naročito u komparaciji sa relevantnim zemljama. U 2010. godini u Srbiji je priliv po osnovu doznaka činio 8,6% BDP-a, dok su jedino Bosna i Hercegovina i Albanija imale veći priliv doznaka u 2010. godini od 11,3%, odnosno 9,8% bruto domaćeg proizvoda. Ipak, vrednost učešća prili-va u BDP-u Srbije je iznad vrednosti ovog pokazatelja ostalih zemalja u regionu: Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, a naročito je iznad vrednosti susednih zemalja članica EU: Bugarske, Mađarske, Rumunije i Slovenije i ostalih navedenih tranzicionih evropskih zemalja: Češke, Slovačke i Poljske (vidi: tabela 1).

Tabela 1.Udeo doznaka u BDP-u za odabrane zemlje, 2010. godina


Domaća privreda komparativno je iznad svih susednih zemalja, izuzev Rumunije po apsolutnoj vrednosti priliva doznaka (vidi: grafikon 3). Crna Gora, Slovenija i Makedo-nija imaju skromniji priliv doznaka koji je ispod 400 miliona dolara. Hrvatska, Albanija i Bugarska imaju godišnji priliv sredstava po ovom osnovu između 1–2 milijarde dolara. U Bosni i Hercegovini i Mađarskoj priliv doznaka se kreće od oko 2 do 3 milijarde do-lara, dok je u Rumuniji iznad 3 milijarde dolara (s tim što je pre krize bio znatno veći).


135

Grafikon 3.Iznosi doznaka u Srbiji i zemljama regiona, 2007–2010. godina


U Srbiji priliv po osnovu doznaka iznosi od oko 2,5–4 milijarde dolara na godišnjem nivou u posmatranom periodu. U tabeli 2, u kojoj su, prema podacima NBS, prikazane doznake radnika u neto iznosu12, može se uočiti da je priliv doznaka u Srbiji na nivou neto priliva po osnovu SDI u pretkriznim godinama (tačnije u 2007. godini doznake su oko 300 miliona dolara iznad, a u 2008. ispod priliva po osnovu stranih direktnih inve-sticija), dok je u 2009. i 2010. godini znatno iznad neto priliva od SDI. To je u skladu sa teorijskom činjenicom, koju smo prethodno naveli – da doznake predstavljaju relativno stabilan izvor sredstava u odnosu na ostale oblike priliva sredstava iz inostranstva, bez obzira na privredne cikluse i krizne periode (vidi: grafikon 1 iz dela 3 ovog rada). Tako-đe, može se zapaziti, da je u periodu krize u domaćoj privredi, nivo doznaka u porastu u odnosu na nivo iz pretkriznog perioda.

12 Ovde je važno napomenuti da prethodni podaci, koje objavljuje Svetska banka, a koji su dati u ostalim tabelama i grafikonima pokazuju ukupan priliv doznaka, koje pored doznaka radnika uključuju i kompenzacije zaposlenih i jednokratne transfere migranata, za detalje videti npr.:

http://data.worldbank.org/indicator/BX.TRF.PWKR.CD.DT ili http://data.worldbank.org/indicator/BX.TRF.PWKR.DT.GD.ZS.


136

Tabela 2.Prilivi sredstava po osnovu doznaka, stranih direktnih investicija

i portfolio investicija, 2007–2010. godina

Napomena: Prema podacima NBS, doznake uključuju samo doznake radnika, prema metodologiji Balance of Payment Manual MMF-a.Izvor: NBS.

To je naročito interesantno, imajući u vidu, da je Srbija jedina zemlja u regionu sa znat-nim porastom iznosa doznaka u periodu krize (oko 1,5 milijardi dolara je zabeležen veći priliv doznaka tokom 2009. i 2010. godine u odnosu na 2007. i 2008. godinu, kumula-tivno posmatrano; tabela 3). Priliv doznaka u Makedoniji je ostao skoro nepromenjen u periodu 2009–2010. godina u odnosu na prethodni dvogodišnji period, dok je kod Hrvatske i Crne Gore priliv doznaka veći za oko 100 miliona dolara. Ostale posmatrane zemlje imale su pad priliva u istom periodu. Naročito je izrazito smanjenje priliva sred-stava od doznaka u Rumuniji, za 50%. Kao uzrok za ovako znatno smanjenje priliva doznaka navodi se veoma veliki broj rumunskih migranata koji rade u Španiji i Italiji, u zemljama koje su naročito pogođene krizom. Inače, istraživanja su pokazala da su tokovi doznaka u okviru EU13 u većoj meri prociklični, za razliku od tokova doznaka u okviru Amerike14.

13 Kako je tržište rada relativno integrisano u okviru EU, migracije u većoj meri zavise od privrednih ciklusa u zemlji pošiljaoca i primaoca doznaka. Sa druge strane migranti će se pre opredeliti da ostanu, nego da napuste zemlju u koju su emigrirali, ukoliko je procedura ponovnog ulaska otežana. Za detalje videti navedene razloge za relativnu stabilnost priliva od doznaka u poređenju sa ostalim finansijskim prilivima tokom aktuelne krize u delu 3 ovog rada.

14 Mohapatra, S. et al. (2010), Outlook for Remittance Flows 2011-12, Migration and development brief 13, November 8.


137

Tabela 3.Iznos doznaka kumulativno za dvogodišnje periode, 2007–2010. godina


U Srbiji je primećen niži nivo doznaka stavljen u odnos sa BDP-om u prvih devet meseci 2011. godine u poređenju sa nivoima iz prethodne dve godine. Od januara do septembra, procenjuje se da učešće doznaka iznosi 6,6% BDP-a, što je ispod vrednosti učešća iz prethodne dve godine (oko 9,1% u 2009. i 8,4% u 2010. godini15), ali i dalje bitnije iznad nivoa pre krize (2008: 5,2%)16. To, s jedne strane, može da znači samo povratak na pret-hodne, pretkrizne nivoe ili može da ukazuje na smanjivanje inostranih priliva sredstava po ovom osnovu, usled novog talasa krize i problema pojedinih privreda, naročito zema-lja-članica evrozone.

Zaključak

Prilivi od doznaka predstavljaju jedan od najstabilnijih oblika priliva inostranih sred-stava u zemlje u razvoju. Pored njihovog nesumnjivog uticaja na stabilizaciju dohotka stanovništva i porast potrošnje, aktuelno pitanje u svetskoj teoriji i praksi tiče se uticaja priliva po ovom osnovu na dugoročni privredni rast i finansijsku stabilnost. Mnogobroj-ne empirijske analize daju različite i često oprečne rezultate ne potvrđujući u većini slu-čajeva postojanje pozitivne veze između priliva po osnovu doznaka i privrednog rasta. Razlog za to možemo tražiti u identifikovanim kanalima mogućeg uticaja doznaka koji često deluju istovremeno, a u suprotnim smerovima na rast. Kao bitan razlog za odsustvo jasnog uticaja ovih priliva često se navodi i nedostatak stabilnih institucija i nerazvijen finansijski sistem zemlje primaoca. Ulaganje napora u izgradnju neohodne infrastukture i snižavanje troškova transfera za prilive po osnovu doznaka, smatra se bitnim činiocem

15 Prethodni podatak za Srbiju, koje objavljuje Svetska banka, a koji je dat u tabeli 1, pokazuje ukupan priliv doznaka, koji pored doznaka radnika uključuje i kompenzacije zaposlenih i jednokratne transfere migranata.

16 Kvartalni monitor dvobroj 25–26, april–septembar 2011, str. 24 i 25.


138

za bolje kanalisanje ovih sredstava u produktivne namene. Uporedo, ovi prilivi bi tada podstakli i brži razvoj finansijskog sistema u zemljama u razvoju.

Analizom priliva po osnovu doznaka u zemlje u regionu i Srbiju, uočavamo stabilnost ovih tokova u pretkriznom i kriznom periodu kao i njihov značajan udeo posmatrano u odnosu na bruto domaće proizvode posmatranih zemalja. Međutim, ostaje da se vidi, da li su aktuelna kriza u Evropskoj uniji i ekonomski problemi sa kojima se suočavaju i druge privrede razlog nešto niže vrednosti doznaka u odnosu na BDP Srbije od početka 2011. godine i da li će se, i u kojoj meri, odraziti na priliv doznaka u domaću privredu u budućem periodu.

ApstraktTokom prethodnih decenija prilivi od doznaka su postali jedan od najvećih izvora finan-sijskih sredstava u zemljama u razvoju, koji prevazilazi po vrednosti, u velikom broju slučajeva, prilive privatnog kapitala i zvaničnu pomoć. Pored empirijski višestruko po-tvrđenog pozitivnog uticaja doznaka na smanjenje siromaštva i stabilizaciju potrošnje stanovništva tokom vremena, ključno pitanje, koje je predmet aktuelne diskusije jeste, da li doznake promovišu finansijsku stabilnost i dugoročni privredni rast. U radu ćemo se baviti ovim pitanjem, kao i analizom priliva sredstava po osnovu doznaka u Srbiji.

Ključne reči: doznake, privredni rast, finansijska stabilnost.

AbstractDuring the last few decades, received remittances have become one of the most impor-tant sources of funds in the developing countries and in many cases their value surpa-sses private capital inflow and official aid. Apart from empirically confirmed positive influence of remittances on poverty reduction and stabilization of domestic consumption through time, the key question – which has also been the subject of ongoing debate – is whether remittances promote financial stability and long-term economic growth. In this paper, we will deal with this question as well as the analysis of the remittance inflow to Serbia.

Key words: Remittances, economic growth, financial stability

Literatura:

Barajas, A. et al. (2009), „Do Workers’ Remittances Promote Economic Growth?”, IMF Working Paper 09/153, Washington: International Monetary Fund.

Catrinescu, N. et al. (2009), „Remittances, Institutions, and Economic Growth”, World Development Vol. 37, No. 1, str. 81–92.

Chami, R. et al. (2008), „Macroeconomic Consequences of Remittances”, IMF Occasi-onal Paper No. 259, Washington.

Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji dvobroj 25–26, april–septem-bar 2011.

Mohapatra, S., D. Ratha & A. Silwal (2010), „Outlook for Remittance Flows 2011–12”, Migration and development brief 13, November 8.


139

Mohapatra, S., D. Ratha & A. Silwal (2011), „Outlook for Remittance Flows 2011–13”, Migration and development brief 16, May 23.

Mohapatra, S., D. Ratha & A. Silwal (2011), „Outlook for Remittance Flows 2012–14”, Migration and development brief 17, December 1.

Ratha, D. (2003), „Workers’ Remittances: An Important and Stable Source of External Development Finance”, in: Global Development Finance 2003, Washington: World Bank.

Ratha, D., S. Mohapatra & A. Silwal (2010), „Outlook for Remittance Flows 2010–11”, Migration and development brief 12, April 23.

The World bank (2011), Migration and Remittance Factbook 2011, 2nd edition Washin-gton.

http://data.worldbank.org/indicator/BX.TRF.PWKR.DT.GD.ZShttp://data.worldbank.org/indicator/BX.TRF.PWKR.CD.DT http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html

III MONETARNI SISTEM, BANKARSTVO

I INVESTICIONA KLIMA

143

Đorđe Đukić**

Empirijska verifikacija predviđanja o sporoj deevrizaciji privrede Srbije*

1. Odsustvo promena u fundamentalnim faktorima koji determinišu visok stepen evrizacije privrede Srbije

Visok stepen evrizacije privrede Srbije i argumenti u prilog rezistencije fundamentalnih faktora, koji ga uzrokuju, izneti su pre godinu dana u raspravi, koju je organizovalo Naučno društvo ekonomista Srbije.1 Nakon izbijanja drugog talasa globalne finansijske i ekonomske krize, dejstvo fundamentalnih faktora, koji idu u prilog održavanja ustanov-ljenog visokog stepena evrizacije privrede Srbije, samo se pojačava. Tu se misli, pre sve-ga, na faktore koji podstiču odobravanje kredita u stranoj valuti ili kredita indeksiranih u stranoj valuti na srednji i dugi rok. Iskustva zemalja, koje imaju satus kanadidata za ula-zak u Evropsku uniju na planu redukovanja stepena evrizacije privrede su dragocene za izvođenje validnih zaključaka, kada je reč o perspektivama deevrizacije privrede Srbiji.

Uporedna analiza rađena za tri zemlje koje imaju status kandidata za ulazak u Evrospku uniju (EU) – Hrvatska, Makedonija i Turska, pokazuje da je prisutno više faktora, koji podstiču rast kredita u stranoj valuti i kredita sa deviznom klauzulom. Ključni faktori su prisutni kako na strani tražnje, tako i na strani ponude.

Na strani ekonomskih faktora reč je, pre svega, o:

• nižim kamatnim stopama za zajmotražioce; i• odsustvu izvora finansiranja u lokalnoj valuti po prihvatljivoj („razumnoj”) ceni, na

srednji i dugi rok.

Bez obzira na to, što je do sredine 2010. godine prisutno kontinuirano produbljivanje tržišta novca i tržišta kredita u pomenutim zemljama, uslovi kod ponuđenih kredita no-miniranih u nacionalnoj valuti u pogledu kamatne stope i dužine roka dospeća i dalje su lošiji nego na tržištima na kojima se posluje u devizama.

Visok stepen otvorenosti privreda navedenih zemalja predstavlja eksplanatornu vari-jablu za devizne kredite i kredite indeksirane u stranoj valuti. To je podstaklo ne samo * Ovaj rad je rezultat istraživanja u okviru projekta Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike

Srbije: „Uloga države u novom modelu rasta privrede Srbije”, broj projekta: 179065.** Ekonomski fakultet, Beograd.1 Đukić (2011), str. 203–213.

Đorđe Đukić

144

delove sektora privrede i sektora stanovništva, koji imaju devizne prilive po osnovu izvoza ili po osnovu doznaka iz inostranstva, da se više zadužuju, već i sve ostale aktere, koji su mogli računati samo na prilive u nacionalnoj valuti. Motivisanost za zaduživa-nje je utoliko bila veća ukoliko je bilo izvesno da će na snazi biti režim fiksnog kursa nacionalne valute (primer Hrvatske i bivše jugoslovenske republike Makedonije), jer su u takvim uslovima formirana očekivanja zajmotražioca da će vrednost uzetog kredita biti stabilna.

U slučaju bivše jugoslovenske republike Makedonije prisustvo, u visokom stepenu, stra-nih banaka, se tretira kao faktor, koji je dodatno stumilisao pozajmljivanje u stranoj valuti ili u domaćoj valuti uz primenu devizne klauzule. U Hrvatskoj kao glavni faktori za visok nivo evrizacije privrede navodi se dugoročno prisutan nizak stepen poverenja u domaću valutu, vezan za pamćenje transaktora o posledicama razorne hiperinflacije u prošlosti.2

Tabela 1.Mere koje su preduzimale zemlje kandidati za ulazak u EU

u funkciji destimulisanja odobravanja kredita u stranoj valuti

HrvatskaBivša jugoslovenska

republika Makedonija

Turska

Obavezne rezerve na devizne depozite

Kvantitativna ograničenja kod deviznih kredita

Posebne rezerve likvidnosti u devizama

Povećanje pondera rizika

Smernice/preporuke za banke i klijente

X

X

X

X

X

X

X

X

XIzvor: ECB, Occasional Paper Series, No 115/July 2010, str.73.

Ukoliko analiziramo situaciju u Srbiji i poredimo je sa situacijom u navedene tri zemlje, koje imaju status kanadidata za ulazak u EU, možemo zaključiti da su u funkciji dee-vrizacije privrede primenjene sve navedene mere, osim kvantitativnih ograničenja kod deviznih kredita, koje je upražnjavala jedino Turska. Dobro je što Narodna banka Srbije (NBS) nije pribegla toj vrsti administrativne kontrole kreditne aktivnosti banaka, jer bi

2 European Central Bank, „Financial Stability Challenges in EU Candidate Countries – Financial Systems in the Aftermath of the Global Crisis”, Occasional Paper Series, No. 115/July 2010, str. 71–72.

Empirijska verifikacija predviđanja o sporoj deevrizaciji privrede Srbije

145

to produkovalo direktno smanjenje mase odobrenih kredita privredi i građanima, a time i usporavanje privredne aktivnosti.

2. Privid smanjenja stepena evrizacije privrede Srbije zbog subvencionisanih dinarskih kredita

Kao što se vidi iz tabele 2, udeo potraživanja komercijalnih banaka od privrede po ugo-vorenoj zaštiti od deviznog rizika u ukupnim potraživanjima od privrede, u periodu decembar 2008 – septembar 2010, kretao se od minimalnih 65,09% krajem 2008, pa do maksimalnih 72,91% krajem 2009. godine. Krajem septembra 2010. iznosio je 67,60%, što je osetno niže u odnosu na kraj 2009, ali neznatno više u odnosu na kraj 2008. godine.

Tabela 2.Potraživanja komercijalnih banaka od privrede

po ugovorenoj zaštiti od rizika i valutnoj strukturi (stanje krajem perioda)

(u procentima)

Godina Dinarska potraživanja

Ukupno

Devizna potraživanja

UkupnoBez ugovorene

zaštite

Ugovorena zaštita od

rizikaValutna struktura

EUR USD Ostale valute

1 2 3 4 5 6 72008. 34,91 65,09 100 73,88 22,73 3,39 1002009. 27,09 72,91 100 81,16 14,90 3,94 1002010. 33,82 66,18 100 81,40 14,26 4,34 1002011.* 30,38 69,62 100 82,81 10,81 6,38 100

* Stanje krajem septembra.Napomena: Obračuni izvršeni na bazi statistike NBS, www.nbs.rs.

Ako se posmatraju parametri, koji se izvode iz poslovanja komercijalnih banaka sa sek-torom stanovništva u Srbiji, evrizacija je više prisutna. Kao što se vidi iz tabele 3, potra-živanja komercijalnih banaka od stanovništva po ugovorenoj zaštiti od deviznog rizika u ukupnim potraživanjima od stanovništva, u periodu decembar 2008 – septembar 2010. godine kretao se od minimalnih 74,25% krajem septembra 2010, pa do maksimalnih 78,99% krajem decembra 2008. godine. Krajem 2009. godine iznosio je 78,65%, što je neznatno niže u odnosu na kraj 2008, ali znatno više u odnosu na kraj septembra 2010. godine.

Đorđe Đukić

146

Tabela 3.Potraživanja komercijalnih banaka od stanovništva po ugovorenoj zaštiti od rizika i valutnoj strukturi

(stanje krajem perioda)

(u procentima)

GodinaBez

ugovorene zaštite

Dinarska potraživanja

Ukupno

Devizna potraživanja

UkupnoUgovorena zaštita od

rizikaValutna struktura

EUR USD Ostale valute

1 2 3 4 5 6 72008. 21,01 78,99 100 93,31 6,05 0,64 1002009. 21,35 78,65 100 93,98 5,73 0,29 1002010. 27,33 72,67 100 95,14 3,58 1,28 1002011.* 31,90 68,10 100 96,36 3,41 0,23 100

* Stanje krajem septembra.Napomena: Obračuni izvršeni na bazi statistike NBS, www.nbs.rs.

Nakon izbijanja globalne finansijske i ekonomske krize 2008. godine, ključni pokazatelj na osnovu koga se može rasuđivati o perspektivi sporije ili brže deevrizacije privrede je valutna struktura štednje sektora stanovništva kod banaka. Argument za to leži u činje-nici, da su ne samo domaće, već i strane banke, prisutne na lokalnim tržištima, usmerene ka tome da budući rast kreditne aktivnosti zasnivaju na mobilizaciji domaće štednje. Da-kle, matične banke su zbog preokupiranosti rešavanjem sopstvenih problemima, počev od loših plasmana u obveznice država-članica evrozone, koje su pred bankrotom (Grčka, Italija, Irska, Portugalija, Španija), pa do pritisaka da se dokapitalizuju zbog primene standarda Bazela III, eksplicitno stavile do znanja bankama-ćerkama, koje posluju na tr-žištima Centralne i Jugoistočne Evrope, da se prilikom projektovanja budućih poslovnih aktivnosti na strani aktive oslanjaju na kvantum štednje sektora stanovništva, koji mogu mobilisati u zemlji u kojoj posluju. U Srbiji se to najbolje manifestovalo tokom nedelje štednje u novembru 2011. godine.

U zemljama Centralne i Istočne Evrope, koje su postale članice EU u maju 2004. godine, učešće deviznih depozita u ukupnim depozitima sektora stanovništva kretalo se u inter-valu 4–15%, a u zemljama Jugoistočne Evope u intervalu 40–60% .3 Ispitivanje faktora, koji determinišu raširenost kredita, koje banke daju u devizama ili koji su indeksirani u devizama u zemljama Centralne i Istočne Evrope tokom prethodne decenije, tj. pre izbi-janja globalne finansijske i ekonomske krize, pokazuju da su ključni faktor predstavljali devizni depoziti klijenata u bankama. Ovo pre nego mobilizacija sredstava na tržištu depozita na veliko (wholsale market) od strane stranih banaka.4

3 Izvor: Scheiber & Stix (2009), str. 10.4 Brown & De Haas (2010), str. 26.


147

Iskustva iz grupe zamalja, koje su primljene u EU u 2004. godini, poput Poljske i Češke, nabolje potvrđuju tezu, da čak i u uslovima kada strane banke dominiraju na domaćem tržištu, jedino privrženost kredibilnoj makroekonomskoj politici može da rezultira u niskom učešću deviznih kredita u ukupno odobrenim kreditima bankarskog sektora, tj. u niskom stpenu evrizacije nacionalne ekonomije. To do sada nije bio slučaj u Srbiji. U periodu 2004–2008. godine taj pokazatelj se kretao u intervalu od 22–24% u Češkoj i intervalu od 25–35% u Poljskoj.

U tabeli 4, prikazana je struktura štednje sektora stanovništva kod komercijalnih banaka u Srbiji. U periodu 2006–2011. godine dominira devizna štednja. Njeno učešće u uku-pnoj štednji, na srednji rok, kreće se u uskom intervalu od minimalnih 97,19% na kraju 2006, pa do maksimalnih 98,21% na kraju 2010. godine. Na kraju septembra 2011. godi-ne iznosilo je 97,96%. U više navrata isticani rezultati analize od strane NBS, u smislu veće isplativosti dinarske štednje u odnosu na deviznu štednju, nisu uticali na promenu ponašanja građana, na značajnije povećanje kvantuma dinarske štednje. Samim tim, ne može se očekivati da u narednim godinama dođe do znatnijeg smanjenja učešća kredita u stranoj valuti i kredita indeksiranih u stranoj valuti.

Tabela 4.Struktura štednje stanovništva kod komercijalnih banaka

(u procentima)Godina Dinarska štednja Devizna štednja Ukupno2006. 2,81 97,19 1002007. 2,74 97,26 1002008. 2,32 97,68 1002009. 2,05 97,95 1002010. 1,79 98,21 100

2011.* 2.04 97,96 100* Stanje krajem septembra.Napomena: Obračun izvršen na bazi statistike NBS, www.nbs.rs.

Ukoliko se analizira valutna struktura javnog duga Republike Srbije, dolazi se do dodat-nog argumenta za potvrdu teze, da će proces deevrizacije domaće privrede teći izuzetno sporo, na srednji i dugi rok. Sama izvršna vlast direktno je doprinela tome, donošenjem odluke da se zaduži na tržištu evroobveznica na period od 10 godina.

Na kraju septembra 2011. godine, dinarski dug je činio samo 17,4% ukupnog javnog duga. Iako je stanje dinarskog duga na kraju trećeg kvartala povećano za 7,6 mlrd. di-nara u odnosu na kraj drugog kvartala 2011. godine, njegovo učešće u ukupnom javnom dugu je smanjeno neznatno u trećem kvartalu – za 1,1 procentni poen. Razlog za to treba tražiti u većem rastu deviznog duga (za 122,8 mlrd. dinara), koji je proistekao iz prodaje dolarskih evroobveznica Republike Srbije na svetskom finansijskom tržištu. U odnosu na kraj 2010. godine, učešće dinarskog duga je neznatno povećano – za 4,4 procentna poena.5

5 Izvor: Narodna banka Srbije (2011),Izveštaj o dinarizaciji finansijkog sistema Srbije,septembar,str.9, www.nbs.rs .

Đorđe Đukić

148

U nedavno objavljenim rezultatima empirijskih istraživanja stranih autora o uzrocima i posledicama visokog stepena evrizacije privrede Srbije, takođe se izvodi sličan zaklju-čak. Nakon što konstatuju da je evrizacija na tržištu kredita u Srbiji „duboko ukorenje-na”, trojica autora – Chailloux, A., F. Ohnsorge and D. Varva6, zaključuju sledeće:

„Čak i u idealnom okruženju u pogledu politike, ona (evrizacija – Đ.Đ) će se, usled toga, smanjivati tokom vremena postupno. Međutim, u međuvremenu, nekoliko koraka na planu regulative i politike, kako je prethodno istaknuto, može biti preduzeto ili je predu-zeto kako bi se okruženje učinilo pogodnijim za dinarizaciju kredita”.

3. Zaključci

Predviđanje o vrlo sporom procesu deevrizacije privrede Srbije, izneto u javnoj raspravi pre godinu dana, samo je verifikovano drugim talasom globalne finansijske i ekonomske krize, koji je nastupio nakon maja 2011. godine. Neki parametri evrizacije privrede Sr-bije samo su privremeno korigovani na niže, tokom 2010. godine i u prvih devet meseci 2011. godine, uglavnom zbog subvencionisanih dinarskih kredita privredi i građanima.

Međutim, ponašanje udela devizne štednje u ukupnoj štednji stanovništva u proteklih šest godina najbolje potvrđuje validnost procene, da je, na srednji i dugi rok, realno oče-kivati vrlo spor proces deevrizacije privrede Srbije. Ovo uprkos učestalom isticanju ar-gumenta od strane monetarnih vlasti u Srbiji o isplativosti dinarske štednje na dugi rok. Tome treba dodati intenzivno zaduživanje države u deviznom znaku, što je u uslovima sve izvesnijeg drugog talasa globalne finansijske i ekonomske krize u 2012. godini, je-dino realistična varijanta. U krajnjoj liniji, to znači da monetarne vlasti u Srbiji ne mogu računati da u transmisionom mehanizmu monetarne politike, referentna kamatna stopa igra bitnu ulogu.

ApstraktAnaliza efekata produženog dejstva globalne finansijske i ekonomske krize nedvosmi-sleno potvrđuje da su negativno dejstvo spoljnih šokova na domaću privredu najbolje amortizovale zemlje koje su bile van valutnih zona tj. koje su imale monetarni suvere-nitet i koje su, samim tim, mogle da sprovode sopstvenu monetarnu politiku. Svakako, postavljene ciljeve u sklopu primene, najčešće, koncepta ciljane inflacije, najuspešnije su ostvarivale zemlje-članice Evropske unije, kod kojih domaća valuta ima dominantnu ulogu ne samo kao sredstvo plaćanja, već i kao sredstvo akumulacije bogatstva. To su zemlje, čije privrede imaju nizak stepen evrizacije, poput Češke, Slovačke i Poljske.

Nasuprot navedenom, jedno od osnovnih ograničenja za sprovođenje efikasne monetar-ne politike u Srbiji je visok stepen evrizacije privrede. Moje predviđanje o vrlo sporom procesu deevrizacije privrede Srbije, koje sam izneo u javnoj raspravi pre godinu dana, samo je verifikovano nakon drugog talasa svetske ekonomske krize, koji je nastupio nakon maja 2011. godine. Neki parametri evrizacije privrede Srbije samo su privreme-no korigovani na niže, uglavnom zbog subvencionisanih dinarskih kredita privredi i građanima. Međutim, ponašanje udela devizne štednje u ukupnoj štednji stanovništva

6 Vidi: „Eurisation in Serbia”, EBRD Working Ppaer No. 120, October 2010, str. 16, www.ebrd.com.


149

najbolje potvrđuje validnost procene, da je, na srednji i dugi rok, realno očekivati vrlo spor proces deevrizacije privrede Srbije.

Ključne reči: empirijska verifikacija, spora deevrizacija, privreda Srbije.

Literatura

Bank for Interantional Settlements (2010), „BIS Quarterly Review”, September, www.bis.org.

De Haas, R. & N.V. Horen (2011), „Running for the exit: international banks and crisis transmission”, EBRD Working Paper No. 124,

www.ebrd.com.Brown, M. & R. De Haas (2010), „Foreign currency lending in emerging Europe: bank-

lending evidence”, EBRD Working Paper No. 122, www.ebrd.com.

Chailloux, A., F. Ohnsorge & D. Varva (2010), „Eurisation in Serbia”, EBRD Working Paper No. 120, www.ebrd.com.

European Central Bank (2010), „Financial Stability Challenges in EU Candidate Coun-tries – Financial Systems in the Aftermath of the Global Crisis”, Occasional Paper Series, No. 115, www.ecb.int.

Đukić, Đ. (2011), „Da li je moguća brza deevrizacija privrede Srbije?”, u: Bajec, J. & M. Jakšić (red.), Nova strategija razvoja privrede Srbije – Izazovi ekonomske politike u 2011. godini, Naučno društvo ekonomista Srbije i Ekonomski fakultet Beograd, str. 203–213.

Narodna banka Srbije (2011), „Izveštaj o dinarizaciji finansijskog sistema Srbije“, www.nbs.rs.

Scheiber, T. & H. Stix (2009), „Euroization in Central, Eastern and Southeastern Euro-pe – New Evidence On Its Extent and Some Evidence On Its Causes”, Oesterreic-hische Nationalbank, Working Paper 159.

151

Branko Urošević*, Mikica Drenovak** i Boško Živković***

Kriza javnog duga, investiciona politika institucionalnih investitora i ETF fondovi

1. Uvod

Globalna finansijska kriza čiji je drugi udar upravo počeo predstavlja veliki izazov za sve učesnike na tržištu. To se posebno odnosi na dugoročne institucionalne investitore, kao što su osiguravajuće kompanije i penzijski fondovi. Naime, institucionalni investi-tori, poput penzijskih fondova i osiguravajućih kuća, tradicionalno su znatan udeo svog portfolija investirali u državni dug razvijenih zemalja Zapada, kao i u druge dugoroč-ne hartije od vrednosti poput hipotekarnih založnica, korporativnih obveznica, itd. Pri tome, ovi investitori su se u značajnoj meri oslanjali, a i dalje se oslanjaju, na rejting har-tija, dodeljen od strane vodećih američkih rejting agencija: Standard & Poor, Moodys, i Fitch. Preciznije, finansijska regulativa i investiciona politika ovih institucija tipično sadrže eksplicitna ograničenja u pogledu minimalnog rejtinga hartija sa fiksnim priho-dom u koje ove institucije mogu da investiraju. Do izbijanja globalne finansijske krize 2008. godine, postojao je veliki broj hartija od vrednosti sa najvišim rejtingom (AAA). U tu klasu nisu spadale samo hartije državnog duga mnogih razvijenih zemalja Zapada već i hartije poput hipotekarnih založnica i nekih njihovih derivata (kao što su Collate-ralized Mortgage Obligations ili CDO). Dodatno, skup hartija investicionog rejtinga (to jest, hartija čiji je rejting najmanje BBB po Standard & Poor) bio je znatno širi. Stoga su osiguravajuće kuće i penzijski fondovi u Evropi imali širok spektar potencijalnih inve-sticionih mogućnosti.

Prvi udar finansijske krize, koji je, formalno, usledio posle kolapsa investicione ban-ke Lehman Brothers doveo je do faktičkog kolapsa čitavih segmenata tržišta hartija sa fiksnim prinosom, koji su se do tada smatrali praktično bezrizičnim investicionim in-strumentima. Hartije sa rejtingom AAA, kao što su vodeće tranše CDO hartija dobile su, gotovo preko noći, status bezvrednih hartija. Kriza je dodatno pojačana time što su dugoročni investitori, kako zbog regulative tako i zbog usvojene investicione politike, morali da brzo reaguju i da se oslobode hartija od vrednosti, koje su izgubile investicioni rejting. Oslobođena sredstva potom su masovno investirana u obveznice državnog duga razvijenih zemalja, uključujući i zemlje evrozone. Povećano interesovanje institucio-nalnih investitora za investicije u obveznice državnog duga razvijenih zemalja bilo je bazirano na percepciji da su takve investicije niskorizične ili, de facto, bezrizične. * Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu i Narodna banka Srbije.** Ekonomski fakultet, Univerzitet u Kragujevcu.*** Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Branko Urošević, Mikica Drenovak i Boško Živković

152

Kriza iz 2008. imala je, međutim i sledeću važnu konsekvencu: poput SAD i mnoge razvijene države Evrope morale su da spasavaju finansijski, posebno bankarski sektor u svojim zemljama, bila je nužna masivna finansijska intervencija, koja je finansirana iz samo jednog izvora – dodatnog zaduživanja države. Tako se prvi udar krize prelio u drugi udar – krizu državnog duga razvijenih zemalja Zapada. Ona je prvo pogodila zemlje čiji je bankarski sektor doživeo posebno brzu ekspanziju u godinama pre prvog udara krize (kao što su Island i Irska), kao i zemlje sa posebno velikim fiskalnim proble-mima (Grčka) (videti odličnu diskusiju u Lewis (2011)). Na taj način su obveznice držav-nog duga više evropskih zemalja, koje su pre nastupanja drugog udara krize smatrane za praktično bezrizične, sada postale gotovo bezvredne. Problem je posebno izražen u zemljama evrozone zbog toga što zajednička monetarna politika bez zajedničke fiskal-ne politike ne dozvoljava državama-članicama da standardnim metodama intervenišu i spreče kolaps kreditnog rejtinga svojih zemalja. Sa svoje strane, dramatično smanjivanje vrednosti ove vrste finansijske imovine dovodi da znatnog smanjivanja vrednosti aktive evropskih banaka. Na taj način, povećanje javnog duga radi stabilizacije bankarskog sistema Evrope, paradoksalno dovodi do devastacije bankarskog sektora, odnosno, do smanjivanja vrednosti njihove aktive.

Za osiguravajuće kuće i penzijske fondove, od velike je važnosti kako upravljati izlože-nošću prema državnom dugu evrozone. Mada su osiguravajuće kuće i penzijski fondovi u Srbiji slabo razvijeni, ova pitanja važna su i za ove naše institucije. To nije samo stoga što su one dobrim delom subsidijari evropskih finansijskih institucija, nego i stoga što važeća regulativa u Srbiji dozvoljava investiranje jednog dela imovine ovih instituci-ja upravo u hartije državnog duga. Zato je važno razumeti na koji način se dugoročni institucionalni investitori, uključujući tu i osiguravajuće kuće i dobrovoljne penzijske fondove u Srbiji, mogu izložiti prema ovoj klasi hartija od vrednosti. Pri tome je osnovni prioritet da se obezbedi likvidnost pozicija u svakom trenutku uz održavanje ograničene izloženosti, kako prema tržišnom tako i prema kreditnom riziku. Jedan od najjednostav-nijih načina da se ovo ostvari jeste investiranjem u ETF fondove (engl. Exchange traded funds) i, posebno, u ETF fondove državnog duga evrozone. Upravo će o ETF fondovima kao novoj klasi investicionih instrumenata, biti najviše reči u ovom radu.

2. Državni dug zemalja evrozone

Pre prvog udara globalne finansijske krize, stope prinosa na državni dug evrozone bile su približno iste i to u celom periodu od uvođenja evra, a njihovo kretanje visokokore-lisano. Naime, investitori nisu, po svoj prilici, ozbiljnije razmatrali razlike u privreda-ma unutar evrozone niti preterano pažljivo analizirali platežnu sposobnost pojedinačnih zemalja iz ove grupacije. Sa prvim znacima finansijske krize, razlike među stopama prinosa zemalja-članica evrozone (nadalje, spredovi) počinju da rastu, a korelacija među njima da opada. Stope prinosa su od sredine 2008. godine podeljene na one koje imaju rastući i one koje imaju opadajući trend. Maksimalni spred prinosa na desetogodišnji dug (u odnosu na nemački državni dug) u periodu januar 2001 – maj 2008. godine na uzorku od 11 država nije prelazio 60 baznih poena (bp), dok je isti dostigao vrednost od 477 bp u aprilu 2010. godine, a već u septembru maksimalni spred prelazi neverovatnih 900 bp (grafikon 1).


153

Grafikon 1.Spredovi (u procentima) desetogodišnjih državnih obveznica evrozone

u odnosu na odgovarajuće nemačke obveznice.

Izvor: Bloomberg i analiza autora.

Dramatičan rast spredova među stopama prinosa u relativno kratkom vremenskom pe-riodu rezultat je uticaja više faktora. Finansijska kriza je inicirala panično povlačenje investitora sa rizičnih tržišta vlasničkih hartija i beg u sigurniju aktivu, koja je, među ostalima, identifikovana i u državnim dugovnim hartijama. Početak finansijske krize inicirao je nagli i u isto vreme neujednačen rast spredova. Najveću korist od ovakvog po-našanja investitora ima, pre svega, Nemačka, čije se dugovne hartije tretiraju kao bezri-zične i kao takve dobijaju status sigurne luke (engl. safe haven). Pritisak tražnje za ovim obveznicama postaje toliki da je za manje od godinu dana stopa prinosa na nemački državni dug smanjena za 150 bp. Sa druge strane, nagli porast tražnje uticao je na pove-ćanje volatilnosti njihovih prinosa.1 Efekat rasta spredova ne može se pripisati isključivo kreditnom riziku države. Naime, spredovi nastaju usled povećanog kreditnog rizika, ali i usled rizika likvidnosti, koji posebno dolazi do izražaja u periodu povećane neizvesnosti na tržištu. Često se u literaturi uzroci pojačanog interesovanja investitora za neku aktivu u periodima povećane neizvesnosti dele na beg u kvalitet (engl. flight-to-quality) i beg u likvidnost (engl. flight-to-liquidity). Schuknecht i dr. (2010) su razmarali uticaj fiskalnih pozicija država evrozone na spredove njihovog duga u odnosu na nemački dug. Njihov zaključak je da je posle bankrotstva banke Lehman Brothers, opšta averzija prema riziku drastično porasla kao i da tržište znatno strožije kažnjava fiskalnu neravnotežu. Rezul-tati ovog i sličnih istraživanja upućuju na zaključak, da je početni rast nivoa spredova u periodu 2007–2008. prouzrokovan panikom investitora i bežanjem u likvidnost, a da je od avgusta 2008. fiskalna pozicija država prisutna kao dodatni parametar, koji uzrokuje njihovo izraženo raslojavanje.

1 Analizom nemačkih državnih obveznica utvrđeno je da je volatilnost stopa prinosa na nemački dug manja jedino u odnosu na grčki dug (videti: Drenovak i Urošević, 2010).


154

2.1KarakteristikemikrostrukturetržištadržavnogdugaevrozoneTržište duga zemalja evrozone dugo je karakterisalo i još uvek delimično karakterišu osobine, kojima se favorizuje uži skup informisanih institucionalnih investitora. Dr-žavnim dugom se, dominantno, trguje vanberzanski. Tržište državnog duga evrozone karakteriše raznolikost učesnika i platformi trgovanja. Trendovi u pravcu elektronskog trgovanja, koji su nastali poslednjih godina, donekle su ublažili razlike između berzan-skog i vanberzanskog trgovanja. Procena je da se danas polovina vanberzanskih tran-sakcija izvrši kroz elektronske platforme. Na taj način dobija se na likvidnosti, kao i na povećanoj transparentnosti, kako pre, tako i posle obavljenog trgovanja. Elektronske platforme podrazumevaju i postojanje centralnog kliringa čime se ublažava rizik da druga strana ne izvrši ugovorene obaveze. Ipak, glavna karakteristika vanberzanskog trgovanja, segmentiranost trgovanja tj. jasna podela na međudilerske i diler-klijent plat-forme i dalje je prisutna. Nemaju svi investitori (dileri i oni koji to nisu) pristup istim ko-tacijama cena. Razlika između listirane kupovne i prodajne cene zavisi od likvidnosti i predstavlja transakcioni trošak. Takođe, listirane cene podložne su znatnom količinskom diskontu. Iz perspektive upravljanja portfolijom, obveznica cena, koja zavisi od vredno-sti transakcije, u praksi može bitno da utiče na pondere, koji će biti dodeljeni hartijama, a samim tim, utiče, kako na stepen diversifikacije tako i na učestalost rebalansa portfolija.

Uvođenjem elektronskih platformi u vanberzansko trgovanje dugovnim hartijama, uz povećanje transparentnosti i likvidnosti tržišta, stvorena je i mogućnost da se formiraju referentni i investibilni indeksi duga. To znači da su indeksi zasnovani na realizovanim transakcijama, koje su, uz pomoć elektronskih platformi, sada dostupne u realnom vre-menu i koje reflektuju aktivnosti šireg kruga investitora. Vrednost indeksa, samim tim, postaje realnija tj. smanjuje se razlika između vrednosti hartije, koja je uzeta za određiva-nje vrednosti indeksa i vrednosti hartije, koja je dostupna investitoru. Posledično, omogu-ćava se i veća preciznost replikovanja indeksa, što je jedan od uslova i za razvoj fondov-ske delatnosti u ovom segmentu. Danas postoji više familija indeksa, koje sveobuhvatno pokrivaju državni dug zemalja evrozone2. Investiranje u indekse dugovnih hartija zemalja evrozone omogućava automatsku diversifikaciju portfolija. Različiti indeksi omogućava-ju izloženost različitim vremenskim segmentima i različitim državama evrozone.

3. ETF fondovi kao nova klasa investicionih instrumenata

U novonastalom okruženju svoje mesto našli su ET fondovi, uključujući tu i fondove, koji prate indekse državnog duga evrozone. ETF fond je jedan od najzapaženijih finan-sijskih proizvoda u Evropi u poslednjoj dekadi. Prvi takav proizvod pojavio se 1993. godine u Severnoj Americi3, dok su u Evropi u ponudi od 2000. Standardni ETF fond je po strukturi otvoreni indeksni fond, ali se, suprotno otvorenom fondu, investicionim jedinicama ETF fonda trguje na berzanskom tržištu. Na taj način su iskorišćene naj-bolje osobine kako otvorenog fonda tako i običnih akcija. ETF fondovi se izdvajaju po relativno visokoj transparentnosti, fleksibilnosti ulaganja, likvidnosti i niskim ukupnim troškovima. Zauzimanjem pozicije u ETF fondovima, danas je moguće postići izlože-nost indeksima, koji prate celo tržište pojedinih zemalja ili grupa zemalja ili odabrane 2 Više o ovim indeksima videti u: Drenovak i Urošević (2010) i Drenovak i dr. (2011).3 Bazni indeks za ovaj fond bio je S&P 500.


155

segmente tržišta akcija, obveznica, valuta, sirovina, ali i nekretnina, hedž fondova i trži-šta u razvoju. Sa pojavom ETF fondova, mali i mali institucionalni investitori su dobili čitav spektar novih mogućnosti za investiranje, koji je ranije bio rezervisan samo za velike institucionalne investitore.

Uopšteno govoreći, ETF fondovi su u periodu od početka krize bili retka klasa investi-cionih instrumenata, prema kojima je interesovanje investitora u Evropi nastavljalo da raste. Od 2007, rast je posebno bio izražen u segmentu ETF fondova državnog duga. Grafikon 2 prikazuje trend rasta ETF industrije u Evropi po tipu bazne aktive (vlasničke hartije, dugovne hartije, sirovine) i broju fondova zaključno sa decembrom 2010. godine. Na grafikonu se može videti da je početak razvoja ETF fondova u Evropi vezan za trži-šta akcija. Danas dugovne hartije (engl. fixed-income securities) zauzimaju znatan deo tržišta, a zabeležen je i razvoj tržišta ETF fondova koji ulažu u sirovine. Nagli rast ETF industrije u Evropi počinje 2005. godine. Sa grafikona se vidi da je od 2005. do 2010. godine broj ETF fondova upetostručen. Udeo dugovnih ETF fondova u ukupnoj ETF aktivi je u Evropi porastao sa 5% u 2003. godini na 25% u julu 2009. godine.4 Prema podacima Morningstar-a, na kraju prvog kvartala 2011. godine u okviru klase dugovnih hartija, najpopularniji su ETF fondovi koji replikuju indekse državnog duga. Oni su upravljali aktivom od 20 milijardi evra što čini 57% ukupne aktive dugovnih ETF fon-dova. U okviru potklase ETF fondova državnog duga, 84% aktive odnosi se na fondove, koji ulažu u državni dug zemalja evrozone (Izvor: Barclays Global Investors , 2009).

Grafikon 2.Rast evropske industrije ETF fondova po klasama aktive;

Izvor: BlackRock (64).

4 Izvor: Barclays Global Investors (2009).


156

ETF fondovi državnog duga evrozone su se pokazali kao jedan od najlikvidnijih i troš-kovno najefikasnijih načina za izlaganje investitora državnom dugu evrozone. Nastanak ETF fondova, koji targetiraju indekse državnog duga evrozone znatno je doprineo pro-širivanju baze investitora, koji ulažu u ovu klasu aktive. Postojeća ponuda ETF fondova omogućava investitorima da se izlože portfolijima državnog duga evrozone različitih profila rizika i vremena dospeća. Ovi fondovi omogućavaju, takođe, i sprovođenje ra-znovrsnih strategija ulaganja.

3.1StrukturaETFfondovaInicijalni razvoj ETF fondovi su doživeli zahvaljujući prednostima proizašlim iz orga-nizacione strukture i načina na koji se kreiraju i otkupljuju investicione jedinice fonda. Aktuelna kriza dovela je do promena u afinitetima investitora. U vreme krize investitori traže transparentne finansijske proizvode sa jednostavnom i razumljivom strukturom i beže od kompleksnih proizvoda čije rizike često ne mogu do kraja da razumeju niti izmere. Ovi faktori su doveli do prave revolucije ETF fondova čija je osnovna struktura relativno jednostavna i transparentna, a ponuda u kontekstu izloženosti različitim klasa-ma hartija, veoma raznovrsna.

Standardni ETF fond je otvoreni fond, čije investicione jedinice nastaju i nestaju u proce-su kreacije i povlačenja (engl. process of creation and redemption) sa znatno izmenjenim mehanizmom funkcionisanja u odnosu na standardan tip otvorenog fonda.5 Grafikon 3 prikazuje operacionu strukturu i uobičajene aktivnosti na primarnom i sekundarnom tržištu jednog standardnog ETF fonda. Odabrani institucionalni investitori sa fondom potpisuju ugovor, koji im obezbeđuje ulogu ovlašćenih učesnika (engl. authorised par-ticipants). ETF fond je kreiran onog trenutka kada ovlašćeni učesnici polože depozit fondu u obliku unapred specificiranog bloka hartija od vrednosti. Taj blok hartija ovla-šćeni učesnici prethodno kupuju na tržištu u skladu sa dokumentom kojim je određena struktura portfolija fonda (engl. portfolio composition file). Zauzvrat oni dobijaju fiksni broj investicionih jedinica jednake vrednosti njegove neto aktive (tzv. NAV fonda). Ove investicione jedinice ETF fonda nazivaju se osnivačke ili kreirajuće jedinice (engl. cre-ation units) a obično sadrže blokove od po 50 ili 100 hiljada jedinica fonda. Ovlašćeni učesnici trguju dalje tim jedinicama na sekundarnom tržištu. Postojanje institucije ovla-šćenog učesnika, jedan je od najbitnijih preduslova za efikasnije funkcionisanje fonda. Njihova uloga je trojaka: imaju ekskluzivno pravo da učestvuju u postupku kreiranja i otkupa kreacionih jedinica fonda, zaduženi su, uz ostale market mejkere, za kreiranje sekundarnog tržišta i obezbeđuju likvidnosti ovih hartija.

5 U novije vreme pojavljuju se i takozvani aktivno upravljani ETF fondovi (engl. actively managed, rules-based ili intelligent ETFs), koji ne prate listirani indeks već korpu hartija odabranu od strane menadžera fonda na osnovu unapred utvrđenih pravila. Ovi fondovi nisu predmet razmatranja u ovom radu.


157

Grafikon 3.Prikaz operacione strukture standardnog ETF fonda;

Ilustracija je preuzeta iz The Edhec European ETF Survey.

Preko svog brokera investitor kupuje akciju ETF fonda, kao i ma koje druge akcije po kupovnoj (engl. ask) ceni, a prodaje ih po prodajnoj (engl. bid) ceni. Važno je naglasi-ti, da ni u jednom trenutku investitor ne kupuje akcije ETF fonda direktno od fonda, kao što je to slučaj kod standardnih otvorenih fondova. Uvođenjem ovlašćenih učesnika kao treće zainteresovane strane bitno je smanjena mogućnost zloupotrebe. NAV vred-nost fonda se izračunava jednom dnevno na kraju dana trgovanja na osnovu poslednje transakcije hartija iz korpe fonda, ali je berza na kojoj je ETF fond listiran u obavezi da obezbedi i objavljivanje indikativne NAV vrednosti (engl. iNAV) svakih 15 sekundi


158

tokom intervala trgovanja. Indikativna NAV (još i engl. intraday indicative value ili indicative optimized portfolio value) se izračunava na osnovu poslednjih postignutih cena hartija iz portfolija fonda i iskazuje se po akciji. Ova vrednost može da bude manje ili više realna sve u zavisnosti od hartija čije cene učestvuju u njenom izračunavanju. Naime, prisustvo manje likvidnih hartija i hartija sa inostranih tržišta koja mogu biti i zatvorena u trenutku računanja iNAV-a, logično je, utiče na smanjenje preciznosti izra-čunavanja. Ovlašćeni učesnici imaju mogućnost da kroz proces kreacije i otkupa ostvare sebi bezrizični arbitražni profit, a time obezbeđuju i da odstupanja cene fonda na tržištu od njegove iNAV vrednosti budu mala i kratkotrajna.

Mehanizam kreacije i otkupa jedinica ETF fondova podrazumeva postupak razmene između fonda i ovlašćenih učesnika u osnovnoj aktivi, ili, žargonski, u naturi (engl. in kind). Pošto u procesu kreacije, fond izdaje kreacione jedinice ovlašćenim učesnicima u zamenu za korpu hartija važi obrnuta relacija: u procesu otkupa on vraća korpu hartija u zamenu za ranije izdate kreacione jedinice. Ponekad se deo ove razmene izvršava i u novcu i to u iznosu vrednosti, koji odgovara nelikvidnim pozicijama u korpi hartija, akumuliranim, a još neisplaćenim dividendama ili kamatama (engl. accrued dividend/interest) i sl.

Ako je cena jedinice fonda na tržištu ispod iNAV vrednosti (engl. at discount) ovlašće-ni učesnici se ponašaju kao kreatori tržišta tako što otkupljuju jedinice fonda i zatim ih razmenjuju kod kastodi banke za baznu aktivu čijom prodajom ostvaruju arbitražni profit. Ako je cena fonda na tržištu iznad iNAV vrednosti (engl. at premium) ovlašćeni učesnici kupuju baznu aktivu i razmenjuju je za kreacione jedinice koje potom prodaju na tržištu i tako ostvaruju arbitražni profit. ETF fondovima u Evropi se često trguje i va-nberzanski (engl. over-the-counter, OTC), što može zvučati paradoksalno, s obzirom na to, da se u samom njegovom imenu sugeriše da je ETF fond berzanski instrument. Ipak, naziv berzanski upućuje na činjenicu da su market mejkeri u obavezi da kontinuirano li-stiraju kupovnu i prodajnu cenu na berzanskom tržištu. OTC trgovanja su posebno česta kod velikih, blok transakcija kada investitori mogu da postignu manje razlike između kupovne i prodajne cene (engl. bid-ask spread, nadalje kupo-prodajni spred) nego na berzi. Druga prednost vanberzanskih transakcija je što se zna sa kime se trguje i čija je odgovornost u slučaju neizvršenja ili zakasnelog izvršenja onoga što je dogovoreno.

6 Investitor takođe ima mogućnost i da kupi ETF fond po u datom trenutku nepoznatoj NAV vrednosti. Zapravo, investitor se u toku trgovačkog dana obavezuje da će na kraju dana kupiti ili prodati jedinice fonda po ceni jednakoj objavljenoj NAV. Takvi nalozi pokreću postupak kreacije (kada je dostavljen kupovni nalog) odnosno otkupa (kada je dostavljen prodajni nalog) što je slično kupovini investicionih jedinica standardnog otvorenog fonda. Trgovanje ETF fondom po ceni nepoznatog NAV ne nosi sobom troš-kove kupo-prodajnog spreda, ali nosi troškove kreacije i otkupa kao i rizik promene cene do kraja satnice trgovanja.

6 Razloge za postojanje razvijenog vanberzanskog trgovanja ETF fondovima treba tražiti i u strukturi ev-ropskih tržišta. Videti: Amery, 2011.


159

4. Relativne prednosti i upotreba ETF fondova

ETF fondovi su lako dostupni svim tipovima investitora uključujući tu i male instituci-onalne investitore kakve su osiguravajuće kuće i dobrovoljni penzijski fondovi u Srbiji.7 Tržišta ETF fondova su relativno likvidna, u odnosu na uporedive indeksne fondove otvorenog tipa, što je posledica činjenice da su ETF fondovi listirani na berzama i da postoje ovlašćeni kreatori tržišta8. Investitori imaju mogućnost da se jednom transak-cijom izlože poželjnom tržištu. Mogućnosti za ulaganje u različite klase aktive i tržišta odnosno njihove segmente kroz ETF fondove kontinuirano rastu. Minimalna investicija je određena cenom jedne jedinice, što otvara mogućnost za ulaganja i malim individu-alnim investitorima, pa tako i institucionalnim investitorima iz Srbije, kao što su osigu-ravajuće kompanije i penzijski fondovi. Zauzimanje i napuštanje pozicije je moguće bilo kada u toku satnice trgovanja. Zato ovi fondovi postaju sve popularniji i među aktivnim menadžerima, koji trenutno višak novca mogu brzo i adekvatno da uposle, ali i da isto tako brzo dođu do njega izlaskom iz ETF pozicije. Uz to, cene ETF akcija (reda veličine 100 evra u Evropi)9 omogućavaju precizno sprovođenje zadate izloženosti. Svi tipovi transakcija, koji su dostupni za trgovanje običnim akcijama, dostupni su i za trgovanje ETF fondovima (limit i stop nalozi, kratke pozicije, marginska kupovina), a postoji i mogućnost vanberzanskog trgovanja ETF fondovima.

ETF fondovi su transparentniji od standardnih otvorenih fondova. Detaljni sastav port-folija fonda objavljuje se na dnevnom nivou.10 Lista međusobno nezavisnih institucija, čije je učešće neophodno za rad jednog ETF fonda, obezbeđuje maksimalnu zaštitu in-vestitora i pravedne tržišne uslove. Indeks, koji se replikuje, mora biti listiran od strane nezavisnog indeks provajdera. Metodologija indeksa mora biti javna i konzistentna, a diseminacija redovna (kod nekih indeksa je to jednom u toku dana, a kod nekih čak i u realnom vremenu). Nezavisno određivanje NAV vrednosti fonda od strane administra-tora fonda smanjuje prostor za zloupotrebe. Postojanje ovlašćenih učesnika (odnosno mogućnost arbitraže) kontinuirano obezbeđuje cenu fonda blisku NAV vrednosti a kon-kurencija između njih smanjuje kupo-prodajne spredove.

4.1NačinireplikovanjabaznogindeksaReplikovanje indeksa u praksi nikada nije potpuno precizno već postoji određena greška replikacije. Greška replikacije (engl. tracking error) je mera kojom se iskazuje razli-ka performansi fonda i baznog indeksa. Najčešće se definiše kao standardna devijacija razlike stopa prinosa portfolija i indeksa koji se replikuje. Iz perspektive investitora, greška replikacije je trošak osim u retkim slučajevima kada portfolio fonda postiže bolje performanse (engl. outperform the benchmark) u odnosu na targetirani indeks. Zato je primarni cilj fonda da tu grešku minimizuje.11

7 Prema BIS (2011) na početku 2010. godine oko 80% ETF aktive u Evropi je bilo u rukama institucionalnih investitora, dok je u Severnoj Americi to bio slučaj sa 50% aktive. Ostatak je u rukama malih investitora.

8 Treba imati u vidu da se broj registrovanih market mejkera razlikuje od fonda do fonda.9 Prema istraživaju BGI za Q1 2009 (Barclays Global Investors (2009)), ETF fondovi tipično se trguju u

paketima od po 100 akcija (engl. round lots), dok se vrednost pojedinačne akcije kreće aproksimativno u rangu 6–150 dolara

10 Mada je u opštem slučaju to tako, neke novije ETF strukture, ETF fondovi zasnovani na sintetičkoj repli-kaciji, se razlikuju po stepenu transparentnosti.

11 Drenovak i dr. (2011) mere greške replikacije ETF fondova državnog duga zemalja evrozone na četiri


160

Način replikovanja indeksa jedna je od najznačajnijih karakteristika nekog ETF fonda. Danas ETF fondovi replikuju bazne indekse na tri načina: metodom potpune fizičke re-plikacije (engl. Full physical replication), uzorkovano (optimizovano) ili sintetički (engl. swap-based ili synthetic replication). U ranoj fazi razvoja ETF fondova, replikovanje se tipično zasnivalo na fizičkom posedovanju svih hartija baznog indeksa sa ponderima, koji su jednaki onima u indeksu. Iako je ovo najprirodniji način replikovanja, on donosi značajne transakcione troškove kod indeksa sa velikim brojem konstituenata i/ili kada postoje nedovoljno likvidne pozicije u indeksu. Troškovi uvećavaju grešku replikacije, što je imalo za posledicu da pojedini fondovi počnu da primenjuju optimizovano fizičko replikovanje. Ideja optimizovane replikacije je da se pronađe najmanji mogući broj naj-likvidnijih predstavnika baznog indeksa ponderisanih tako, da portfolio fonda i bazni indeks imaju što sličnije performanse. Optimizovanim replikovanjem smanjuju se tran-sakcioni troškovi, ali se javlja rizik korelisanosti, tj. rizik da će se u periodima visoke volatilnosti na tržištu stvoriti značajnije razlike u vrednosti između fonda i indeksa.12 Jedna od implikacija je da portfolio menadžer mora češće da vrši rebalans portfolija, što povećava operativne troškove. Sa razvojem tržišta, investitori postaju sve zahtev-niji tražeći izloženost teže pristupačnim tržištima i alternativnim klasama aktive kroz ETF fondove. Ovi zahtevi zajedno sa razvojem regulative pod koju potpadaju evropski ETF fondovi doveli su do kreiranja novih, kompleksnijih ETF struktura. 2001. godine na evropskom tržištu se pojavio prvi ETF fond, koji primenjuje sintetičko replikovanje kreiran od strane Lyxor Asset Management-a, danas drugog evropskog ETF provajdera po aktivi pod upravljanjem. U narednih desetak godina, pojedini ETF provajderi su se specijalizovali, pa nude samo sintetičke fondove, dok ima i onih koji nude samo fizičke ETF fondove. Ekspanzija sintetičkih ETF fondova je takva, da na kraju 2010. godine u Evropi na dva sintetička ETF fonda „dolazi” tek jedan fizički ETF fond.13 Ujedno, sinte-tički pristup replikovanju je najrazvijeniji upravo u Evropi.

Sintetičko replikovanje baznog indeksa zasnovano je na upotrebi derivata (najčešće svo-pova ukupnog prinosa otkud i ustaljen termin swap-based replikacija). Danas u evrop-skoj ETF praksi postoje dva osnovna modela sintetičkog replikovanja: nefinansirana svop struktura (engl. unfunded swap) i finansirana svop struktura (engl. funded swap). Prema nefinansiranom svop modelu ovlašćeni učesnik dobija kreacione jedinice fonda u zamenu za novac češće nego u zamenu za hartije konstituante baznog indeksa. Fond ulazi u svop ukupnog prinosa sa investicionom bankom, koja je partner fondu (engl. parent bank) na osnovu koga mu se isplaćuje ukupni prinos baznog indeksa (umanjen za naknadu za svop ukoliko ista postoji). Ovim je formirana jedna strana svopa. Nominalna vrednost svopa jednaka je vrednosti primljenog novca od ovlašćenog učesnika. U isto vreme, fond prebacuje primljeni novac banci partneru, koja zauzvrat vrši fondu transfer korpe hartija od vrednosti, koja se najčešće naziva referentna korpa hartija od vrednosti (engl. reference basket). Prema svop ugovoru, fond je u obavezi da isplaćuje ukupni pri-nos referentne korpe investicionoj banci sa kojom je sklopila ugovor, čime je formirana druga strana svopa. Važno je naglasiti da hartije sadržane u referentnoj korpi mogu biti,

različita načina, uključujući relativni prinos fonda u odnosu na reperni indeks, dve mere bazirane na korelaciji dva indeksa, i jednu meru zasnovanu na stepenu kointegrisanosti nivoa fonda i baznog indeksa.

12 Videti npr. Blitz & Huij (2011) o greškama pri statističkom replikovaju, koje se javljaju kod ETF fondova čiji bazni indeksi prate akcije tržišta u razvoju.

13 Izvor: Amery, 2010.


161

a često i jesu, potpuno različite od hartija baznog indeksa. Hartije iz referentne korpe mogu biti korišćene za izdavanje prema važećoj regulativi.

Alternativa opisanoj sintetičkoj strukturi je finansirana svop struktura. Prema tom mo-delu, pošto primi sredstva od ovlašćenog učesnika, fond ih prebacuje investicionoj banci od koje na osnovu svop ugovora prima ukupni prinos baznog indeksa. Tipično za ovu strukturu je osiguranje potraživanja kroz kolateral. Svop ugovor je kolateralizovan na taj način što investiciona banka, koja je druga strana svop ugovora, polaže odgovaraju-će hartije od vrednosti na poseban račun kod kastodi banke na čiji fond polaže pravo. Obično je ovakav svop ugovor prekomerno kolateralizovan (engl. overcollateralized), tj. postoji pozitivna margina (bafer) do čak 25% tržišne vrednosti svop ugovora. Hartije koje čine kolateral, kao i u prethodnom slučaju, mogu biti korišćene za izdavanje.

Primenljivost navedenih sintetičkih modela, između ostalog, zavisi i od specifičnosti tržišta sa koga su hartije baznog indeksa. Tako je, recimo, Deutsche Bank, treći evropski ETF provajder po aktivi pod upravljanjem, za sve svoje ETF fondove, koji replikuju du-govne indekse odabrala nefinansirani, a za sve ostale finansirani model.14

Šta su prednosti, a šta nedostaci sintetičkog pristupa replikovanju? Zagovornici ovog pri-stupa ističu relativno veću preciznost replikovanja, posebno u smislu kointegracije (vidi: Drenovak i dr., 2011), kao i mogućnost da se u baznoj aktivi nađe širi skup klasa hartija od vrednosti. Takođe, na osnovu prethodno izloženog, jasno je da sintetičke strukture prenose na investicione banke partnere rizik od devijacije stope prinosa korpe fonda u odnosu na stopu prinosa repernog indeksa, za šta je zaslužan svop totalnog prinosa. Banka partner isplaćuje fondu prinos baznog indeksa, koji fond, pošto odbije naknade, dalje prebacuje investitoru. Iz perspektive investitora, svakako je značajno, da ima mo-gućnost da dobije precizno replikovanje, bez obzira na tip bazne aktive, jer mu tako rastu i investicione mogućnosti.

Kada se analiziraju negativni aspekti sintetičkog replikovanja, najbitnije je istaći da svaki sintetički ETF nosi sa sobom rizik neizvršenja ugovornih obaveza (engl. counter-party risk). Izdavalac svopa je poznat investicionoj javnosti i ETF provajder se trudi da on bude što pouzdaniji upravo iz navedenog razloga. Iz istog razloga, regulativa obič-no određuje maksimalnu dozvoljenu izloženost svop poziciji (u Evropi je to 10% NAV vrednosti portfolija, mada danas ETF menadžeri tipično tu izloženost drže na značajno nižem nivou), što nameće i povremeno resetovanje zauzete svop pozicije. To resetovanje biće frekventnije u periodima većih tržišnih oscilacija, kada i devijacija između perfor-mansi referentne korpe i baznog indeksa brže raste.

Ono što je (još uvek) karakteristično za sintetičke u poređenju sa ETF fondovima sa fizičkom replikacijom jeste njihova relativno manja transparentnost. Investitori nema-ju uvek uvid u to šta se zapravo nalazi u referentnoj korpi (kolateralu) niti mogu da prate promene po resetovanju svopa. Pod uticajem događaja iz 2008. i 2009. godine mnogi investitori su izgubili poverenje u složenije finansijske proizvode i insistiraju na jednostavnosti i transparentnosti. Kao odgovor na rastući pritisak investicione javnosti i jaču konkurenciju, provajderi sintetičkih ETF fondova kontinuirano povećavaju nivo transparentnosti. To se najpre odnosi na dnevno dostupne podatke o referentnoj korpi. 14 Videti: Deutsche Bank, 2010.


162

Credit Suisse, četvrti evropski ETF provajder po aktivi pod upravljanjem, u septembru je 2010. godine lansirao fondove čiji je sastav kolaterala poznat na dnevnom nivou.15 De-utsche bank im se pridružila već u decembru (db x-tracker ETF fondovi, čiji je sponzor Deutsche Bank, na svojim sajtovima objavljuju i dnevno ažuriraju sve detalje vezane za kolateral i referentne korpe svojih ETF fondova), a ostali provajderi su najavili da se pripremaju da uvedu takvu praksu.

Tri godine od propasti Lehman Brothers učesnici na tržištu više nego ranije žele da što kompletnije sagledaju rizike kojima se izlažu. Regulatori više nego ikad nastoje da preduprede stvaranje novih praksi, koje mogu da postanu generatori novih nestabilnosti na tržištu. U aprilu 2011. godine čak tri međunarodne finansijske institucije, Odbor za finansijsku stabilnost zemalja G20 (G20 Financial Stability Board, FSB), MMF (IMF) i Banka za međunarodna poravnanja (BIS), su u svojim izveštajima, nezavisno jedna od druge, ukazale na povećan rizik po ukupnu finansijsku stabilnost od praksi koje prime-njuju ETF fondovi. 16 U izveštajima se, pre svega, izdvaja, kao potencijalno problema-tična, izloženost riziku neizvršenja kroz izdavanje hartija kod fizičkih ETF fondova od-nosno kroz svop pozicije kod sintetičkih struktura. Što se tiče ETF fondova sa fizičkom replikacijom, stav FSB je, da praksa po kojoj se značajan procenat hartija ETF fondova izdaje u zakup, nosi sobom operacioni rizik. Naime, u trenucima neočekivano velikog pritiska za otkupom kreacionih jedinica, takva investiciona strategija može da dovede do krize likvidnosti, jer ne mogu sve hartije pravovremeno da budu povučene.

4.2IzdavanjehartijaizkorpefondaJedan od načina da ETF provajderi smanje grešku replikacije jeste da ostvare dodatni prihod kroz izdavanje hartija iz korpe fonda (engl. securities lending). U Evropi je izda-vanje hartija karakteristično za ETF fondove sa fizičkom replikacijom, dok se fondovi sa sintetičkom replikacijom (za sada) ne upuštaju u izdavanje hartija, iako ne postoje regulatorne prepreke za to. Rizik da druga strana, koja je iznajmila hartije od fonda, ne može da vrati hartije u trenutku kada su fondu potrebne, može da ugrozi funkcionisanje fonda, kao i da izazove difolt banke-partnera u svop transakciji. Zato su izdate hartije, po pravilu, kolateralizovane (najčešće prekolateralizovane17) kao i finansirana svop struktu-ra. Fondovi imaju kriterijume za određivanje sa kojim finansijskim institucijama mogu ući u transakcije ove vrste. Pritisci investitora za većom transparentnošću uticali su i na to da ETF provajderi omoguće pristup većem broju podataka vezanih za institucije, kojima se izdaju hartije fonda. Transparentnost se tipično odnosi na sastav kolaterala, a neki provajderi daju na uvid i spisak institucija, kojima se kolateral pozajmljuje. Primer dobre prakse u tom smislu daje iShares koji je osnovao nezavisno odeljenje zaduženo za monitoring izdate aktive. Ovo odeljenje određuje parametre adekvatnosti hartija kolate-rala i prati kreditni rejting institucija odabranih za saradnju. Koliki je uticaj prihoda od izdavanja hartija na smanjenje greške replikacije zavisi od toga koliki deo tog prihoda se transferiše investitorima, a koji ostaje provajderu kao naknada za pruženu ekspertizu (kod iShares fondova, recimo, taj odnos je bio 50/50, a od decembra 2010. godine postao je 60/40 u korist fonda). Konačno, prihodi od izdavanja (ali i rizik sa kojim se investitor

15 Izvor: Fowler, 2011.16 Videti: FSB, 2011; IMF, 2011; i BIS, 2011.17 Na primer, kod iShares fondova sa fizičkom replikacijom, vrednost kolaterala se kreće u intervalu

102.5%–112%.


163

suočava) zavisiće od toga, koji je procenat ukupne aktive izdat. Taj procenat varira od fonda do fonda.

4.3TroškoviinvestiranjauETFfondoveInvestiranje u ETF fondove donosi dve vrste troškova: troškove upravljanja fondom i transakcione troškove. Troškovi upravljanja fondom podrazumevaju naknade menad-žmentu, transakcione troškove proistekle iz aktivnosti fonda i sve administrativne troš-kove. Za ETF fondove postoji standard po kome se ukupni troškovi upravljanja fondom objedinjuju i izražavaju kao procenat NAV vrednosti. Ovaj količnik se naziva ukupni troškovni količnik (engl. total expense ratio-TER, u daljem tekstu TER). Takvo obra-čunavanje troškova je transparentnije a investitorima je uz takve informacije lakše da uporede performanse različitih proizvoda na tržištu nego što je to slučaj sa standardnim fondovima otvorenog tipa. Fondovi sa sintetičkom replikacijom obično imaju relativno manje TER vrednosti u odnosu na uporedive ETF fondove sa fizičkom replikacijom. Za ulaganje u valute, tržišta u razvoju, ili u fondove koji održavaju inverzne ili leveridžova-ne pozicije baznih indeksa, karakteristične su značajno više TER vrednosti.

Troškovi upravljanja ETF fondom tipično su manji u odnosu na troškove standardnih fondova otvorenog tipa, koji replikuju isti indeks. Jedan razlog za to jeste, da ETF fondo-vi nemaju troškove transfera, što je značajna stavka kod standardnih fondova otvorenog tipa. Naime, standardni otvoreni fond sastoji se od uloga velikog broja investitora. Svaki investitor ima svoj poseban račun, koji mora da se ažurira posle svake promene u fondu (otkupa ili kreacije investicionih jedinica). Ovo je obiman posao koji se obavlja na dnev-nom nivou. Za taj posao se obično angažuje agencija za transfere. To povećava troškove upravljanja portfolijom. Kod ETF fonda jedini vlasnici hartija su ovlašćeni učesnici. Pro-sečni ukupni troškovi (TER) za ETF fondove listirane u Evropi, koji prate indekse akcija bili su u 2009. godini 37 bp godišnje naspram 87 bp za standardne indeksne fondove akcija ili 175 bp za aktivno upravljane fondove akcija.18 Slična je situacija i sa indeksnim fondovima, koji prate državni dug evrozone, na primer.19

Investiciona jedinica ETF fonda u Evropi može biti kupljena na berzi ili vanberzanski po trenutnoj prodajnoj ceni. Ako je kupljena na berzi, transakcioni troškovi za investitora predstavljaju sumu naknade brokeru i polovine kupo-prodajnog spreda. Spred generalno zavisi od likvidnosti akcija ETF fonda i od likvidnosti hartija bazne aktive. Najvažni-ja komponenta spredova ETF akcija jesu spredovi svih hartija iz korpe fonda. Kupo-prodajni spred je prilika za arbitražni profit. Kad god postoji neusaglašenost između veličine spreda ETF fonda i spredova konstituenata korpe fonda, ovlašćeni učesnici su spremni da reaguju i ostvare taj profit.

Relativna prednost ulaganja u ETF fondove, kada su troškovi u pitanju, značajno zavisi i od frekvencije trgovanja i veličine zauzete pozicije, pre svega zbog naknada brokeru. Ispostavlja se da mali investitori koji imaju za cilj da iskoriste mogućnosti kontinuiranog trgovanja ETF fondovima u pogledu krajnjih troškova, gube sve prednosti ETF struktu-re. U isto vreme, za dugoročnije investicije (engl. buy-and-hold investments) ulaganje u

18 Izvor: Morningstar, 2011.19 Videti: Drenovak & Urošević, 2010.


164

ETF fond predstavlja troškovno bolje rešenje od klasičnih indeksnih fondova otvorenog tipa.20

Konačno, mehanizam funkcionisanja ETF fonda je, takođe, i poreski efikasniji, nego što je to slučaj sa standardnim fondovima otvorenog tipa.

4.4PoreskitretmaniefikasnostETFfondovaTroškovi upravljanja portfolijom i transakcioni troškovi za investitora predstavljaju troš-kove pre obračuna poreskih obaveza. Poreske obaveze takođe značajno mogu da umanje krajnji prinos na uložena sredstva. ETF fondovi omogućavaju odlaganje plaćanja poreza na kapitalni dobitak sve dok investitor ne proda svoje akcije fonda. Ovo odlaganje može da donese značajno bolje krajnje performanse u poređenju sa performansama standar-dnog otvorenog fonda, koji replikuje isti indeks. Naime, novac koji nije potrošen na izmirivanje poreskih obaveza može dalje da se oplođuje, a svaki ostvareni gubitak u međuvremenu umanjuje ili čak i potpuno potire krajnje obaveze. Kako to ETF fondovi postižu? Kreacija i otkup kreacionih jedinica fonda u naturi, zapravo je trgovanje ser-tifikatima, koji su ekvivalenti bazne aktive, odnosno konkretnih hartija od vrednosti iz korpe fonda. Takve transakcije ne uključuju novčane tokove, pa samim tim ne podležu ni poreskim obavezama što značajno doprinosi smanjenju operativnih troškova. Me-hanizam kreacije i otkupa omogućuje i znatno umanjenje krajnjih poreskih obaveza. Menadžer fonda svakoj hartiji, koja je unesena u fond u procesu kreacije, dodeljuje evi-dencionu vrednost tj. cenovnu osnovicu (engl. cost basis), koja je jednaka njenoj tržišnoj ceni u trenutku kada je ovlašćeni učesnik u procesu kreacije preda kastodi banci. U trenutku prodaje akcija ETF fonda, investitor plaća porez na razliku trenutne tržišne cene i evidencione vrednosti, koja je zatečena u poslovnim knjigama fonda. Stoga, kada ovlašćeni učesnik menja kreacionu jedinicu za hartije bazne aktive, on, po pravilu, neće dobiti hartiju sa cenovnom osnovicom kakvu je ranije predao. Menadžer fonda se uvek trudi da distribuira hartije sa najnižim mogućim cenovnim osnovicama i tako prenese poreske obaveze proistekle iz kapitalnog dobitka na ovlašćenog učesnika. Na taj način se, do tada nerealizovani kapitalni dobici, umanjuju ili čak i potpuno eliminišu.21

U najkraćem, kada nema novčanih transakcija ni kapitalni dobici se ne realizuju u trenut-ku razmene akcija fonda i bazne aktive već su na čekanju u pozicijama fonda. Elimini-šući iz korpe fonda hartije sa najnižim cenovnim osnovicama, menadžer fonda umanjuje prostor za stvaranje oporezivog dela kapitalnog dobitka (koji u trenutku prodaje svojih ETF akcija investitor plaća samo na razliku trenutne cene hartija i poreske osnovice, koja je zatečena u knjigama fonda, kod fondova sa fizičkom replikacijom).

Druga prednost kreacije i otkupa u naturi jeste, što taj postupak, sam po sebi, ne mora da utiče na tržište hartija bazne aktive. Ovlašćeni učesnici raspolažu velikim količinama

20 Videti: Delva (2001) za analizu isplativosti ulaganja u ETF fondove u odnosu na alternative na severnoameričkom tržištu za različite ciljeve i nivoe investicije.

21 Opisani mehanizam preuzet je iz Ferri (2009) i odnosi se na tržište Severne Amerike. U praksi se regula-torna rešenja, koja se odnose na industriju fondova razlikuju od države od države, a posebno između kon-tinenata. Dodatno, u Evropi su u upotrebi različiti modeli replikovanja baznog indeksa (fizički i sintetički) i različita pravna rešenja, koja pored ostalog mogu da utiču i na poresku efikasnost. Zato je pre, nego što se donese konačna odluka, najmudrije sprovesti detaljno istraživanje za konkretan ETF fond u koji se želi ulagati.


165

kreacionih jedinica, koje su podeljene na akcije namenjene sekundarnom tržištu. Indivi-dualni investitor kada kupuje akcije ETF fonda kupuje akcije, koje često već postoje, za razliku od klasičnog otvorenog fonda gde one često bivaju kreirane u datom trenutku, što podrazumeva izlazak menadžera na otvoreno tržište. Sve dok raspolažu dovoljnim brojem jedinica fonda i dok ne postoji prostor za arbitražu ovlašćeni učesnici ne izlaze na otvoreno tržište već ukupno funkcionisanje ETF fonda ostaje zatvoren sistem. Ovo dodatno povećava efikasnost mehanizma funkcionisanja ETF fonda što se implicitno prenosi na njegove krajnje performanse.

Ovu osobinu ETF fondova bi trebalo da imaju u vidu regulatori u Srbiji, kada, na primer, dozvoljavaju dobrovoljnim penzijskim fondovima da investiraju u standardne fondove otvorenog tipa ali ne i, eksplicitno, u ETF fondove, koji su u mnogo čemu manje rizični, i troškovno efikasniji finansijski instrument za investitore takvog tipa.

4.5RaspodelaprihodaodhartijaizbazneaktiveETF fondovi mogu da tretiraju prihode ostvarene po osnovu dividendi ili kuponskih isplata na dva načina. Jedan tip fondova periodično distribuira prihod vlasnicima akcija. Ostvareni prihod stoji na gotovinskom računu do datuma određenog za isplatu. Investi-tori kod ovog tipa fondova (kaže se da oni prate tzv. indekse cena; engl. price index) ima-ju periodične prihode, ali isto tako i obavezu da ih sami reinvestiraju. Drugi tip fondova, tzv. fondovi ukupnog prinosa (engl. total return funds), prate indekse ukupnog prinosa i sve prihode reinvestiraju u pozicije portfolija fonda. Vlasnici investicionih jedinica ovih fondova nemaju nikakve prihode, ali ni obaveze, sve dok ih ne prodaju. Ako se porede ova dva pristupa, treba reći, da fondovi koji periodično isplaćuju prihod gube u odnosu na fondove ukupnog prinosa, kada indeks dobija na vrednosti, a dobijaju kada indeks gubi na vrednosti, u periodu dok je taj novac na računu fonda. Fondovi ukupnog prinosa, iako reinvestiraju prihode, nisu uvek u mogućnosti da ih investiraju po obrascu po kome se prihodi reinvestiraju u indeks (između ostalog, zbog toga što skoro po pravilu postoji odložena naplata dividendi/kupona). Samim tim, ni oni nisu uvek u mogućnosti da pot-puno preslikaju način reinvestiranja, koji je sastavni deo određivanja vrednosti indeksa ukupnog prinosa, što utiče na krajnje performanse.

5. Neke mogućnosti za unapređenje domaće regulative penzijskih fondova i osiguravajućih kompanija

Regulativa vezana za investicije osiguravajućih kompanija i penzijskih fondova u Srbiji, ima prvenstveni cilj, da obezbedi sigurnost imovine osiguranika.22 U tom smislu, re-gulativa propisuje dozvoljene tipove hartija od vrednosti, u koje ove organizacije mogu da investiraju, kao i maksimalni udeo u investicionom portfoliju po pojedinačnim kate-gorijama. Drugim rečima, domaća regulativa je bazirana na nominalnim, eksplicitnim ograničenjima.23 S obzirom na nerazvijenost ovih tržišta kod nas, ovakav način praćenja rizika izgleda konzervativno. Međutim, eksplicitna ograničenja mogu značajno pove-ćati rizik investicija. Na primer, penzijski fondovi trenutno mogu da ulože najviše 10% ukupne imovine fonda u inostranu aktivu.24 To znači da su penzijski fondovi u Srbiji i 22 U Srbiji je nadzor penzijskih fondova i osiguravajućih kuća u nadležnosti Narodne banke.23 Videti odluku NBS o maksimalnim visinama ulaganja dobrovoljnog penzijskog fonda.24 U ovoj glavi ćemo se fokusirati radi konkretnosti, uglavnom, na regulaciju penzijskih fondova. Mada je


166

dalje obavezni da bar 90% sredstava plasiraju u srpsku aktivu. Mada se mora imati ra-zumevanje za ideju da penzijski fondovi budu zamajac srpskog tržišta kapitala, osnovna obaveza ovih fondova jeste zaštita interesa osiguranika. Veliki je problem, naime, to što na srpskom tržištu, jednostavno, ima veoma malo kvalitetnih i likvidnih hartija od vrednosti. Sekundarno tržište dinarski denominiranih državnih obveznica de facto ne postoji. Još uvek ne postoji ni tržište korporativnih i municipalnih obveznica. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati akcije, kojima je moguće, bez velikog cenovnog diskonta, trgovati na Beogradskoj berzi. Takođe, penzijski fondovi ne mogu da investiraju u finan-sijske derivate i na taj način ograniče svoju izloženost prema valutnom i kamatnom rizi-ku, što je, ukoliko se isključivo investira u Srbiji, potencijalno opasno. Sve navedeno čini teškim zadatak menadžera fonda da ostvari dobar odnos ostvarenih prihoda u odnosu na preuzeti rizik, ukoliko investira samo na domaćem tržištu. Dodatni problem jeste mala imovina kojom domaći penzijski fondovi raspolažu. U takvim uslovima, dozvola da se investira samo do 10% u inostranstvu de facto sprečava, zbog visokih fiksnih troškova, da se investicije domaćih penzijskih fondova u inostranstvu i ostvare.

Karakteristično je da aktuelna regulativa dozvoljava domaćim penzijskim fondovima da investiraju do 5% svojih sredstava u fondove otvorenog tipa u Srbiji ili u inostranstvu. Treba primetiti da u uslovima velike i stalne nelikvidnosti tržišta u Srbiji, investiranje u fondove otvorenog tipa jeste prilično rizično. To je posebno slučaj ukoliko se sredstva investiraju u domaće fondove otvorenog tipa. Sa druge strane, penzijskim fondovima u Srbiji još uvek nije eksplicitno dozvoljeno da investiraju u ETF fondove koji su znatno likvidniji i imaju niz prednosti u odnosu na standardne fondove otvorenog tipa (videti argumente izložene u glavi 4). Najzad, investicije u hartije sa fiksnim prinosom, koje izdaju strane države ili strana pravna lica, moguće su samo u entitete, koji imaju kredit-ni rejting od najmanje A. Primetimo da veliki broj ETF fondova državnog duga evro- -zone po konstrukciji zadovoljava uslov da sve hartije – njihovi konstituanti moraju imati rejting od najmanje A. Investiranje u njih moglo bi da omogući diversifikovanu izlože-nost ovom tržištu uz zadovoljavanje tog uslova. Ipak, regulativa trenutno ne dozvoljava eksplicitno takvu mogućnost.

Zabrana upotrebe finansijskih derivata, mada deluje konzervativno, zapravo može zna-čajno da poveća izloženost riziku. Naime, u uslovima de facto dvovalutnog sistema i kada je dozvoljeno, makar i ograničeno, izlaganje prema inostranstvu, ova mera spre-čava aktivno upravljanje deviznim rizikom. Na sličan način, u uslovima visoke i vola-tilne inflacije na domaćem tržištu, instrumenti, koji bi umanjili kamatni rizik, bili bi od koristi za institucionalne investitore. Jedan od načina da se to uredi je, da se, kako je to recimo utvrđeno regulativom, kojom se reguliše rad evropskih investicionih fondova, ograniči procentualna izloženost derivatima u ukupnoj vrednosti portfolija.

U cilju daljeg unapređenja postojeće regulative, na primer, penzijskih fondova, bilo bi, u najmanju ruku važno, dalje relaksirati udeo aktive, koju je moguće investirati u inostran-stvu kako bi fondovi dobili realnu mogućnost da diversifikuju svoje plasmane. Takođe, smatramo da bi bilo mnogo logičnije dozvoliti ulaganje u ETF fondove u inostranstvu, a sprečiti mogućnost za investiranje u nelikvidnu aktivu poput investicionih nekretnina i domaćih fondova otvorenog tipa.

regulacija investicione politike osiguravajućih kuća nešto manje restriktivna, suština problema je slična kao i u slučaju regulacije penzijskih fondova.


167

Radikalniji, ali na duže staze verovatno manje rizičan pristup, bio bi da se fokus regu-lacije prebaci sa merenja nominalne izloženosti pojedinim klasama aktiva na pristup zasnovan na aktivnom merenju i upravljanju rizikom. To bi trebalo da važi za regulaciju ulaganja kako penzijskih fondova tako i osiguravajućih društava. U danas važećim od-lukama, ograničenja ulaganja data su, dominantno, definisanjem maksimalnog dozvolje-nog procenta izloženosti prema specificiranim klasama aktive. Aktuelna kriza nameće potrebu za uvođenjem drugačijih principa ograničenja. S obzirom na značajne promene, koje kontinuirano prate finansijska tržišta i na visok nivo volatilnosti tržišta, ne postoji pouzdan način da se utvrde buduća kretanja na tržištu. Instrumenti koji danas izgledaju niskorizični, sutra se mogu pokazati visokorizičnim. Kada je reč o hartijama državnog duga, na primer, sa drastičnim pogoršanjem fiskalnih pozicija pojedinih zemalja i po-većanjem verovatnoće njihovog difolta, ispostavilo se da ono što su investitori smatrali za standardni kamatni proizvod preraslo u kamatno-kreditni proizvod. Priroda i izvori rizika se menjaju.25 Većina finansijskih instrumenta danas nosi u sebi rizik, koji najpre može da se opiše kao složena kombinacija tržišnog, kreditnog i rizika likvidnosti sa promenljivim uticajem datih faktora. Često menjanje odredbi regulative nije prihvatljivo rešenje, jer ono podrazumeva i česta prilagođavanja novim pravilima, što bi neminovno dovelo do uvećanja troškova poslovanja. Regulativa, koja može adekvatno da odgovori predstojećim izazovima treba da bude zasnovana na jasno definisanim pravilima za kon-trolu rizika portfolija, kojim se upravlja, dok ograničenja treba da se odnose samo na tip instrumenata u koje je dozvoljeno ulaganje. U doba krize, posebno je važno da regulisa-ni fondovi ulažu isključivo u jednostavne i relativno transparentne finansijske proizvode što je kod nas i sada na snazi za penzijske fondove i osiguravajuća društva.

5.1RegulatornapitanjauvezisaulaganjemuETFfondoveDomaća regulativa trenutno ne prepoznaje ETF fond kao poseban finansijski instru-ment. Svrstavanjem ETF fondova u klasične fondove otvorenog tipa ne uzimaju se u obzir osobenosti ETF fondova, koje su u skladu sa predloženim kriterijumima za defi-nisanje odgovornog ulaganja. Tu se, između ostalog, misli na relativnu jednostavnost, visoku transparentnost i likvidnost ovog finansijskog instrumenta. Upravo iz razloga nji-hove velike popularnosti, evropski regulatori, danas, posebnu pažnju pridaju regulisanju i praćenju rada ETF fondova, a sama industrija ETF fondova kontinuirano uvodi rešenja, koja po kriterijumima sigurnosti i transparentnosti prednjače u odnosu na uporedive finansijske instrumente.

Prema Zakonu o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, imovina dobrovoljnog penzijskog fonda ulaže se sa ciljem povećanja ukupnog prinosa u korist članova fonda, a u skladu sa načelima, koja su data u članu 31:

1) načelo sigurnosti imovine dobrovoljnog penzijskog fonda – u strukturi portfolija nalaze se hartije od vrednosti izdavalaca sa visokom kreditnim rejtingom;

2) načelo diversifikacije – u strukturi portfolija nalaze se hartije od vrednosti koje se razlikuju prema vrsti i izdavaocima, kao i prema drugim obeležjima;

25 U važećoj regulativi NBS, kojom se regulišu investicije osiguravajućih kuća u Srbiji, investicije u državne hartije od vrednosti zemalja OECD tretiraju se na isti način, što u uslovima trenutne krize državnog duga nije samo anahrono nego je i veoma rizično.


168

3) načelo održavanja odgovarajuće likvidnosti – u strukturi portfolija nalaze se hartije od vrednosti koje je moguće brzo i efikasno kupiti i prodati po relativno ujednačenoj i stabilnoj ceni.

Načelo 1 je bliže određeno odlukom NBS, prema kojoj je najmanji dozvoljeni rejting aktive u koju se ulaže u stranim državama, investicioni rejting A (odnosno najmanje A2 po Moody‘s klasifikaciji), pri čemu se u određivanju rejtinga uzimaju u obzir rejtinzi tri vodeće svetske rejting agencije. Podsetimo, da su pravila konstruisanja za bazne indekse većine najpopularnijih evropskih ETF fondova, koji ulažu u državni dug evrozone, u skladu sa datim zahtevom. To, u praksi, znači da ukoliko određena hartija, konstituent fonda, izgubi investicioni rejting, ona će odmah u narednom rebalansu, što je za najviše mesec dana (odnosno tri meseca u nekim slučajevima), biti isključena iz indeksa. Alter-nativno, držanje portfolija, koji odgovara jednom takvom indeksu, podrazumevalo bi transakciju izlaženja iz pozicije nakon pada rejtinga.

Kada je reč o načelima 2 i 3, treba reći da se rad evropskih investicionih fondova ure-đuje UCITS (engl. Undertakings for Collective Investment in Transferable Securities) regulativom. To samo po sebi podrazumeva nametanje oštrih kriterijuma u pogledu za-htevanog stepena diversifikacije. UCITS regulativa sadrži odredbe, koje definišu odgo-vorno ulaganje investicionih fondova. Ova regulativa se kontinuirano unapređuje, tako da odgovara aktuelnim izazovima finansijskih tržišta, a fondovi čija je politika da budu UCITS kompatibilni se relativno brzo prilagođavaju novouvedenim odredbama. UCITS regulativa obuhvata odluke, koje se odnose na tip hartija, likvidnost, kriterijume diver-sifikacije, kao i na standarde, u skladu sa kojima fondovi treba da izdaju svoje prospekte. Od jula 2011. godine na snazi je UCITS IV verzija ove regulative. Evropski ETF fondovi i, posebno, postojeći ETF fondovi, koji ulažu u državni dug evrozone su UCITS IV kompatibilni fondovi.

U kontekstu načela 3, ETF fondovi su po svojoj strukturi koncipirani tako da budu li-kvidni proizvodi sa jednim ili više market mejkera, pri čemu broj market mejkera može da bude kriterijum za rangiranje fondova u koje se ulaže. Samim tim, što se ETF fondom može trgovati tokom cele satnice trgovanja, on zavređuje poseban tretman prema načelu 3 u odnosu na klasične indeksne fondove. Dodatno, velikim brojem evropskih ETF fon-dovima se trguje na više berzi.

Na osnovu svega rečenog, najbitnije prednosti strukture ETF fondova u odnosu na struk-turu klasičnih otvorenih indeksnih fondova su:

• trgovanje preko brokera na berzi ili vanberzanski, a ne direktno sa fondom;• obavezno postojanje jednog ili više market mejkera, što pospešuje likvidnost u skla-

du sa načelom 3 zakona;• mogućnost trgovanja tokom, a ne samo na kraju satnice trgovanja i postojanje iNAV

vrednosti, koja se kotira od strane berze i ažurira u realnom vremenu što, takođe, pospešuje likvidnost (u skladu sa načelom 3 zakona) i transparentnost;

• relativno bolja ponuda u kontekstu mogućnosti ulaganja u državni dug evrozone.

Danas su ETF fondovi među liderima na polju odgovornog poslovanja u smislu tran-sparentnosti i generalno u postavljanju standarda upravljanja fondovima, bez obzira na


169

odabrani model replikacije baznog indeksa. Posebno, prednosti ulaganja u ETF fondove u odnosu na sastavljanje sopstvenog portfolija državnog duga su lakši pristup istim ob-veznicama, postizanje potencijalno povoljnijih cena za odabrane obveznice i relativno veća likvidnost.

ETF fondovi mogu se koristiti za alokaciju resursa, strateško i taktičko (odnosno brzi pristup određenoj klasi aktive) ulaganje, kao i za dopunu kor portfolija. Takođe, zbog svoje relativno visoke likvidnosti, ETF fondovi su pogodni za ulaganje viška raspoloži-vih sredstava. Posebno, kod penzionih fondova, u ETF fondove se tipično ulaže prilikom tranzicije sa jedne strategije investiranja na drugu. Iz perspektive penzionih fondova, ulaganje u ETF fondove je poreski efikasno i može da donese dodatni prihod od izdava-nja bazne aktive na osnovu aktivnosti samog ETF fonda. U pogledu izloženosti prema državnom dugu, danas postoji kvalitetna i sveobuhvatna ponuda ETF fondova, koji re-plikuju indekse ove klase instrumenata.

Penzijski fondovi nordijskih zemalja među prvima su počeli značajnije da ulažu u se-verno-američke i evropske ETF fondove. Svi francuski i preko 80% penzionih fondova ostalih zemalja evrozone koriste ETF fondove kao instrument u strukturiranju svojih portfolija.26

6. Zaključci

Finansijska kriza dovela je do toga, da se rizik brzo i često nepredvidivo prenosi sa jed-nog tržišta na drugo i sa jedne klase aktive na drugu. Pri tom, ne postoji tip aktive, koji je danas imun na oštre promene u vrednosti i nivou rizika. Na početku krize u 2008, najoštriji pad vrednosti imale su akcije kompanija, dok su investitori panično bežali u državne dugovne hartije. Kako, sa produbljavanjem krize, fiskalne pozicije država po-staju sve ugroženije investitori, počinju da tragaju za novim izvorima sigurnosti. Među ostalima, indeksi tržišta u razvoju i sirovina u jednom periodu beleže relativno bolje per-formanse u odnosu na, recimo, indekse akcija razvijenih država. Pri tom, kurs vodećih svetskih valuta sve vreme pokazuje izrazito visok nivo volatilnosti. U datim okolnosti-ma, strategija, koja je u jednom periodu procenjena za optimalnu, može već u narednom periodu da se pokaže veoma rizičnom. Investitori stoga daju prednost jednostavnim i transparentnim finansijskim instrumentima, koji su dovoljno likvidni, da obezbede brzo zauzimanje i napuštanje željene pozicije.

Današnja ponuda ETF fondova u pogledu mogućnosti ulaganja je bez premca u odnosu na druge klase hartija od vrednosti. Sa pojavom ETF fondova, mali investitori i mali i srednji institucionalni investitori stiču mogućnost da na berzi ulažu u diversifikovan portfolio sa bilo kog tržišta ili nekog njegovog segmenta, da zauzimaju kratke i leve-ridžovane pozicije bez marginskih računa (kroz zauzimanje dugih pozicija u inverzne ili leveridžovane ETF fondove), da konstruišu portfolio čiji su konstituanti, hartije različi-tih tipova i rejtinga, uz zadovoljavanje minimuma kreditnog rejtinga. Što je najvažnije, investitori mogu da ostvare izloženost celom jednom tržištu kroz jednu transakciju na berzi u bilo kom trenutku satnice trgovanja i po ceni jedne akcije, a isto tako efikasno mogu i da izađu iz zauzete pozicije. Uz sve to, investitori u svakom trenutku znaju struk-

26 Izvor: IFAonline (2011).


170

turu portfolija ETF fonda, kao i pravila rebalansa baznih indeksa. Institucionalni inve-stitori stiču, tako, mogućnost, da se pasivno izlože diversifikovanom portfoliju na onim tržištima za koja ne poseduju dovoljno znanja ili na koja nemaju pristup, a da sprovode aktivni portfolio menadžment u oblastima svojih kompetencija. Ovlašćeni učesnici, kao obavezni deo mehanizma ETF fonda, svojim aktivnostima obezbeđuju kontinuiranu li-kvidnost i fer formirane cene i time svode troškove investiranja na minimum.

Može se konstatovati, da su ETF fondovi atraktivan način investiranja, koji, u uslovima krize, može investitoru da donese niz komparativnih prednosti u odnosu na alternative i kroz smanjenje rizika i kroz povećanje stope prinosa. To se potvrđuje i u praksi, činje-nicom da aktiva kojom upravljaju ETF fondovi iz godine u godinu kontinuirano raste i da je ponuda novih ETF fondova svakim danom sve veća i raznovrsnija. Posebno se to odnosi na investitore, koji ulažu u portfolije državnog duga. Ulaganjem u ETF fondove postiže se lakši pristup željenoj izloženosti i dobijaju se potencijalno povoljnije cene za odabrane obveznice uz relativno veću likvidnost. Naravno, ETF fondovi sobom donose i specifične rizike. Da bi iskoristio prednosti koje pruža ulaganje u ETF fondove, investi-tor, danas, uz poznavanje strukture indeksne korpe targetiranog fonda, mora da identi-fikuje i sve izvore rizika, koji su vezani za samu operacionu strukturu odabranog fonda.

Kada je reč o domaćoj regulativi, koja utvrđuje uslove za ulaganje penzijskih fondova i osiguravajućih kuća, treba konstatovati da postoji značajan prostor za njeno unapređenje. Verujemo, da bi uvođenje supervizije bazirane na kvantifikaciji i kontrole nivoa različi-tih tipova rizika znatno unapredilo nivo sigurnosti plasmana ovih institucija. Ujedno bi izostavljanje, ili bar redukovanje broja odredbi, kojima se eksplicitno određuje maksi-malna dozvoljena procentualna izloženost po tipu hartije i izdavaocu pružilo portfolio menadžerima veći manevarski prostor za ulaganje i, na taj način, stvorilo mogućnost za postizanje relativno boljih performansi. Poseban kvalitet, po našem mišljenju, bilo bi prepoznavanje ETF fondova u domaćoj finansijskoj regulativi, s obzirom na njihov sve veći značaj u ovim volatilnim vremenima.

ApstraktGlobalna finansijska kriza čiji drugi udar upravo počinje, predstavlja veliki izazov za sve učesnike na tržištu, a posebno za dugoročne investitore kao što su osiguravajuće kuće i penzijski fondovi. Naime, institucionalni investitori, poput penzijskih fondova i osiguravajućih kuća, tradicionalno su znatan udeo svog portfolija investirali u držav-ni dug razvijenih zemalja Zapada, kao i u druge dugoročne hartije od vrednosti poput hipotekarnih založnica, korporativnih obveznica, itd. Prvi udar krize značajno je pove-ćao interesovanje za investiranjem u obveznice državnog duga razvijenih zemalja, zbog percepcije da su takve investicije niskorizične. Drugi udar krize, međutim, pokazuje da su i te investicije potencijalno visokorizične, a ne bezrizične kako se dugo prethod-no verovalo. Problem se komplikuje time što su tržišta duga dominantno vanberzanska i koncipirana tako da daju prednost ograničenom skupu informisanih institucionalnih investitora. Današnje okruženje nameće povećanu potrebu za kontrolom rizika, transpa-rentnošću investicija i njihovom, visokom likvidnošću. U ovom radu želimo da ukažemo na to, zašto u Evropi i svetu ETF fondovi (engl. Exchange traded funds) državnog duga postaju sve popularnija klasa investicionih instrumenata i zbog čega, upravo u uslovima krize, mogu da pruže povoljniju investicionu alternativu investitorima nego direktna


171

ulaganja u obveznice državnog duga. Razmatramo, takođe, i kako bi trebalo prilagoditi regulativu, kao i investicionu praksu u Srbiji da bi se domaće osiguravajuće kuće i pen-zijski fondovi na adekvatniji način prilagodili situaciji na globalnom tržištu i ostvarivali adekvatne prinose uprkos nastupajućoj krizi.

Literatura

(1) Ameri, P. (2011), „Paying The Price For Delayed Settlement”, http://www.indexuni-verse.eu/europe/opinion-and-analysis/7894-paying-the-price-for-delayed-settle-ment-.html

(2) Ameri, P. (2010), „A Swap-Based ETF checklist”, http://www.indexuniverse.eu/eu-rope/opinion-and-analysis/7629-a-swap-based-etf-checklist.html

(3) Barclays Global Investors (2009), ETF landscape industry review, August/October. (4) Blitz, D. & J. Huij (2011), „Evaluating the performance of global emerging markets

equity exchange-traded funds”, SSRN Working paper No. 1757740, http://ssrn.com=1757740

(5) Delva, I.W. (2001), „Exchange traded funds not for everyone”, Journal of Financial Planning,Vol. 14, str. 110–124.

(6) Deutsche Bank, (2010), Precision market tracking; A guide to replication techniques used on ETFs, December.

(7) Drenovak M. & B.Urošević (2010), „Exchange-traded funds of the Euro zone sove-reign debt”, Economic Annals, Volume LV, No. 187, str. 31–60.

(8) Drenovak M., B., Urošević B. & R. Jelic (2011), „European bond ETFs - Tracking errors and the sovereign debt crisis”, https://www.hse.ru/data/2011/04/21/1210925657/EUROPEAN%20BOND%20ETFs%2021%20April%202011BRANKO%20MO-SKVA%20_2.pdf

(9) Ferri, R. (2009), The ETF Book; All You Need to Know About Exchange-traded Funds, John Wiley & Sons, Inc., New Jersey.

(10) Financial Stability Board (FSB), (2011), Potential financial stability issues arising from recent trends in exchange traded funds (ETFs), April.

(11) Fowler, H. (2011), „ETFs: Collateral damage”, http://www.ifaonline.co.uk/etfm/fea-ture/2030572/etfs-collateral-damage

(12) International Monetary Fund (IMF), (2011), Global financial stability report: Dura-ble financial stability: Getting there from here, Washington D.C., April.

(13) Lewis, M. (2011), Boomerang, W.W. Norton & Company.(14) Ramaswamy, S. (2011), „Market structures and systematic risk of exchange-traded-

funds”, BIS Working paper, 343, April.(15) Schuknecht, L., J.von Hagenand & G. Wolswijk (2010), „Government bond risk pre-

miums in the EU revisited -the impact of the financial crisis”, ECB Working paper No. 1152, February.

(16) http://www.ifaonline.co.uk/etfm/feature/1736375/into-pensions-sphere(17) http://www.morningstar.co.uk(18) http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/20/npf/uslovi_ulaganja_

imovine.pdf

173

Мiroslav Đorđević*, Boban Dašić**, Jelena Maslovara***

Ekonomska politika Srbije u funkciji stimulisanja stranih direktnih investicija

1. Uvod

Poslednjih godina, svuda u svetu se sve češće pominje reč kriza. Pod uticajem krize u narednom periodu, ekonomske projekcije gotovo svih međunarodnih institucija govore o usporavanju rasta, i to kako celokupne svetske privrede, tako i pojedinih nacionalnih ekonomija. Uticaj svetske ekonomske krize naročito je veliki na privrede u tranziciji, medju kojima je i Srbija, a ogleda se u: usporenom rastu privrede, smanjenom prilivu kapitala, zastoju u procesu privatizacije, velikim eksternim privatnim refinansiranjima, padu stranih direktnih investicija1 i ostalih investicionih aktivnosti, i dr. Privreda Srbije ne može ostati imuna na nepovoljna kretanja u međunarodnom okruženju. No, i pored tendencije globalnog usporavanja privrednog rasta i ostalih ekonomskih aktivnosti, eko-nomska politika Srbije u 2012. godini mora biti takva da privredni rast zadrži u zoni pozitivnih vrednosti, i to po mogućnosti na nivou većem u odnosu na prethodne godine. Nova ekonomska politika, radi ostvarenja osnovnog makroekonomskog cilja, kao što je održiva stopa ekonomskog rasta i zaposlenosti, uz istovremeno održavanje makroe-konomske stabilnosti, poseban naglasak treba da stavi na privalačenje SDI. Kako na globalnom, tako i nacionalnom nivou postoji velika zabrinutost zbog opadanja opštih tokova SDI. Ta zabrinutost je naročito iskazana kod zemalja koje ne poseduju sopstveni pokretački kapital za izlazak iz začaranog kruga siromaštva, među kojima je i Srbija. Strane direktne investicije u takvim zemljama preuzimaju funkciju ključnog pokretača i razvojnog faktora. Kreiranje povoljnog poslovnog okruženja, koje će stimulativno delo-vati na inostrane investitore predstavljaće veliki izazov za kreatore ekonomske politike Srbije u 2012. godini, pa strategija privlačenja SDI mora postati okosnica naše razvojne i ekonomske politike.

Svrha rada je da dâ odgovor na pitanje: Koje su to mere ekonomske politike koje su u funkciji stimulisanja SDI? Kroz komparativnu analizu globalnih i regionalnih tokova SDI, sa posebnim osvrtom na Srbiju, nastojaćemo da analiziramo mere ekonomskih politika pojedinih zemalja usmerenim ka stranim investitorima, a koje su doprinele da te zemlje postanu nosioci globalnih tokova SDI, kako priliva, tako i odliva. Na osnovu te * Ekonomski fakultet, Kragujevac.** Visoka ekonomska škola strukovnih studija, Peć u Leposaviću.*** Fakultet za menadžment Novi sad, Alfa Univerziteta u Beogradu.1 U daljem tekstu umesto strane direktne investicije biće korišćena skraćenica SDI.

Мiroslav Đorđević, Boban Dašić i Jelena Maslovara

174

analize, nastojaćemo da definišemo predlog mera (preporuka), za kreatore ekonomske politike, koje bi mogle da doprinesu većem prilivu SDI, a samim tim i bržem ekonom-skom razvoju privrede Srbije.

2. Stanje u globalnim i regionalnim prilivima SDI

Strane direktne investicije svoju izuzetnu ekspanziju doživljavaju krajem 20. i početkom 21. veka. Najverovatniji odgovor na postavljeno pitanje: Zašto SDI, kao najrizičniji oblik međunarodnog kretanja kapitala, u poslednjih nekoliko decenija doživljavaju izuzetnu ekspanziju, jeste: Uz veći rizik, ide i mogućnost mnogo veće zarade (Dašić, 2011: 47.)

Sa ukupnim prilivom SDI u svetu od 1.971 milijardi USD, 2007. godina je godina sa ostvarenim najvećim prilivom SDI u istoriji čovečanstva.2 Nakon perioda neprekidnog rasta od 2003–2007. godine, globalni ulazni tokovi SDI u narednim godinama pokazuju opadajuće vrednosti, sve do 2010. godine, kada pokazuju umeren porast, ali i dalje ispod proseka ostvarenog pre krize.

Slika 1.Globalni priliv SDI, prosek 2005–2007. i 2007. do 2010. (milijardi USD)

Izvor: World Investment report, UNCTAD, New York and Geneve, 2011, str.2.

Nivo globalnih priliva SDI u 2010. godini, u iznosu od 1.244. miljardi USD, manji je za 15% u odnosu na nivo iz 2005. godine, odnosno za 37% u odnosu na 2007. godinu.

Po prvi put, zemlje u razvoju i tranzicione zemlje Jugoistočne Evrope i CIS-a3, zajedno su privukle više od polovine globalnih tokova SDI, dok je priliv SDI u razvijenim ze-mljama nastavio da opada ( slika 2 i tabela 1).

2 Maslovara (2011), str. 52. 3 Commonwealth of Independent States – CIS su zemlje bivšeg SSSR-a.


175

Slika 2.Priliv SDI, svet i po grupama zemalja 1980–2010. (milijardi USD)

UNCTAD: World Investment Report 2011, New York and Geneva, 2011, str. 3.

Tаbеlа 1:Prilivi SDI, pо rеgiоnimа i zеmljаmа (u milijаrdаmа USD i %)

Region/ekonomija mlrd. USD %2007. 2008. 2009. 2010. 2007. 2008. 2009. 2010.

Svet 1.970 1.744 1.185 1.244 100 100 100 100Razvijene zemlje 1.305 965 602 601 66,3 55,4 50,8 48,4Zemlje u razvoju 573 658 510 573 29,0 37,7 43,2 46,1Tranzicione zemlje 91 120 71 68 4,7 6,9 6,0 5,5

Projekcija tabele izvršena na osnovu: UNCTAD, World Investment Report 2011, New York and Geneva, 2011, Annex table 1.1, str. 187–190.

Unutar pojednih grupa zemalja takođe postoje razlike u tokovima SDI. Najsiromašniji regioni u svetu i dalje imaju pad tokova SDI. Najčešće su to tokovi ka Africi, najmanje razvijenim zemljama, zemljama u razvoju bez izlaza na more, i malim ostrvskim ze-mljama. Sa druge strane, glavni regioni koji su u razvoju, kao što su Istočna i Jugoistoč-na Azija i Latinska Amerika, imali su snažan rast priliva SDI.

Tаbеlа 2:Prilivi SDI u tranzicionim zemljama (u milionima USD i %)

Region/ekonomija Priliv SDI u mlrd. USD Priliv SDI u %Godina 2007. 2008. 2009. 2010. 2007 2008 2009 2010Tranzicione zemlje 91,090 120,986 71,618 68,197 100 100 100 100Zemlje Jugoist. Evrope 12,837 12,601 7,824 4,125 14,1 10,5 11,0 6,1Zemlje CIS-a 78,252 108,385 63,794 64,072 85,9 89,5 89,0 95,9

Projekcija tabele izvršena na osnovu: UNCTAD, World Investment Report 2011, New York and Geneva, 2011, Annex table 1.1, str. 190.


176

Strane direktne investicije se smatraju najkorisnijim izvorom kapitala za zemlje u tran-ziciji.4 Na tranzicione zemlje Jugoistočne Evrope otpada veoma mali procenat primlje-nih SDI u odnosu na tranzicione zemlje bivšeg SSSR-a, koje u pojedinim godinama, učestvuju sa oko 90% od ukupnih SDI u tranzicionim zemljama. I među tranzicionim zemljama Jugoistočne Evrope i zemalja CIS-a postoje razlike u primljenim SDI, pa go-dinama, među zemljama Jugoistočne Evrope, u privlačenju SDI, najviše uspeha imaju Hrvatska i Srbija, dok među zemaljama CIS-a, Rusija dominira.

3. Mesto Srbije u globalnim prilivima SDI

Što se tiče Srbije, zapažamo da se nivo SDI, kao i u drugim zemljama Jugoistočne Evro-pe, smanjuje iz godine u godinu, dok podaci pokazuju povećanje procentualnog učešća SDI u ukupnim prilivima SDI u zemljama Jugoistočne Evrope. Posmatrajući 2010. go-dinu, Srbija spada u grupu zemalja u koje je pristiglo 1–4,9 milijardi USD (među njima su i Belorusija i Albanija), dok su preko 5 milijardi USD primile Rusija, Kazahstan i Ukrajina.5

Srbija je od 2007. godine konstanto na drugom mestu po prilivu SDI. Prošle 2010. godine izbila je na prvo mesto, dok je na drugo mesto naglo izbila Albanija, kao zemlja u koju je po prvi put do sada investirano više od jedne milijarde USD. Hrvatska je kao vodeća zemlja Jugoistočne Evrope u prilivima SDI, u 2010. godini ostvarila veoma skroman priliv SDI, veći samo od Bosne i Hercegovine i Makedonije. Uzroci ovako malog priliva SDI u zemljama Jugoistočne Evrope su veliki politički rizici, usporen proces reformi i privatizacije.

Tаbеlа 3:Prilivi SDI u tranzicionim zemljama Jugoistočne Evrope (u milionima USD i %)Region/ekonomija Milioni USD %Godina 2007. 2008. 2009. 2010. 2007. 2008. 2009. 2010.Jugoistočna Evropa 12837 12601 7824 4125 100 100 100 100Albanija 656 988 979 1.097 5,1 7,8 12,5 26,5Bosna i Hercegovina 2.080 932 246 63 16,2 7,3 3,1 1,5Hrvatska 5.035 6.179 2.911 583 39,2 49,0 37,2 14,1Crna Gora 934 960 1.527 760 7,2 7,6 19,5 18,4Srbija 3.439 2.955 1.959 1.329 26,7 23,4 25,0 32,2BJR Makedonija 693 586 201 293 5,3 4,6 2,5 7,1

Projekcija tabele izvršena na osnovu: UNCTAD, World Investment Report 2011, New York and Geneva, 2011, Annex table 1.1, str. 190.

Struktura SDI u Srbiji, kao i ostalim zemljama Zapadnog Balkana bila je drugačija nego u Centralnoj i Istočnoj Evropi.6 Još uvek ne možemo biti zadovoljni strukturom priliva SDI. Ovo, pre svega, zbog niskog učešće greenfield investicija i investicija u proizvod-nju. Samo na taj način se otvaraju nova preduzeća i povećava izvoz, a samim tim i dopri-

4 Milovanović & Veselinović (2009), str. 243. 5 UNCTAD, World Investment Report 2011, New York and Geneva, 2011, Annex table 1.1, str. 190.6 Uvalić (2011), str. 16.


177

nosi poboljšanju salda tekućeg računa. Srbija je u prvoj polovini 2011. godine na prvom mestu po prilivu grinfild SDI, u visini od 2,5 milijarde USD. U 2010. godini su u Srbiju došla 82 grinfild projekta, a za prva četiri meseca 2011. godine 34 projekta.7

Što se tiče sektorske strukture SDI, prema podacima UNCTAD-a, zapaža se da su SDI najzastupljenije u sektoru usluga: banke, telekomunikacije, trgovina, nekretnine (sektor koji ne doprinosi izvozu), što je neprimereno etapi razvoja i stanju u kojem se privreda, a u okviru nje i industrija Srbije nalazi.

Smanjenje obima i vrednosti SDI, nameće pitanje kakve su moguće srednjeročne posle-dice promena u tokovima kapitala.8

Najveći priliv SDI, od zemalja u tranziciji, ostvarile su Poljska, Češka i Mađarska, koje su sada uveliko članice Evropske Unije. To su upravo one zemlje, koje su najodlučnije krenule u proces radikalne transformacije svojih privreda, stvorile stabilnu privrednu i političku klimu, stabilne uslove privređivanja, kredibilne institucije države i tržišta.

4. Prognoze kretanja globalnih tokova SDI

Svetska ekonomska kriza je glavni uzročnik opadanja globalnih tokova SDI. Profesor Mlađen Kovačević navodi: „..da su sve ogromne ekonomske nedaće – posledica svetske ekonomske krize”.9 To je problem za sve zemlje, a posebno tranzicione, koje ne poseduju sopstveni pokretački kapital za izlazak iz začaranog kruga siromaštva, a ujedno su i is-crpele ili privele kraju proces privatizacije državnih i društvenih preduzeća. Projekcijom i prognozama globalnih tokova SDI se bave razne organizacije i istraživači. Kao i svuda, i među njima postoje optimisti i pesimisti.

Interesantno je istraživanje A.T. Kearney-a – „New Concers in an Uncertain World - The 2007 A. T. Kearney Foreign Direct Investment Confidence Index”10, koje je potvrdilo namere investitora da nastave sa investiranjem, posebno u tranzicione ekonomije.

Prema prognozi UNCTAD-a, priliv SDI do kraja 2011. godine treba da dostigne nivo od pre krize (1,4–1,6 milijardi USD). U 2012. godini se očekuje dalji rast do 1,7 milijardi USD, da bi tek u 2013. godini bio dostignut nivo iz 2007. godine (1,9 milijardi USD). U prilog oporavku tokova SDI navodi se snažna posvećenost transnacionalnih kompanija širenju svog poslovanja u inostranstvu, kao i njihov relativni optimizam za srednjoročni razvoj poslovnog okruženja. Sa druge strane, veliki je broj faktora, koji bi oporavak to-kova SDI mogli učiniti nemogućim, a kao najbitniji se pominju: svetska ekonomska kri-za, opterećenost poslovnog okruženja nesigurnostima i rizicima, sve veća inflacija i dr.

7 www.vip.org.rs/files/Izvestaj%20UN%20i%20SDI%20u%20svetu.pdf 8 Petrović, Vasijević & Brčerević (2009), str. 31.9 Kovačević (2011), str. 50.10 Kearney (2008), str. 29–37.


178

Slika 3.Priliv SDI, 2002–2010, i projekcija za 2011–2013 u milijardama USD

UNCTAD, World Investment Report 2011, New York and Geneva, 2011, str. 16.

Za ostvarenje pozitivnog scenarija potrebno je, takođe, na svim nivoima, od globalnog do lokalnog, pronaći odgovarajuće načine osmišljavanja i sprovođenja investicionih po-litika, koje bi se bazirale na obnovi i poboljšanju uslova za SDI.

5. Ekonomska politika Srbije i SDI

U vremenu svetske ekonomske krize, kreatori ekonomske politike se susreću sa dosta složenim problemima koji otežavaju izbor racionalne politike, pošto su stalno prisutni neizvesnosti i rizici u ekonomskom životu. Primenom skupa instrumenata, mera i me-hanizama, država nastoji da ostvari zadate ciljeve ekonomske politike: (1) privredni rast; (2) puna zaposlenost; (3) stabilnost tržišta i cena i (4) ravnoteža razmene i finansijskih transakcija s inostranstvom.11

Srbija već celu deceniju nastoji da ekonomsku politiku bazira na tržištu, konkurenciji, privatnom vlasništvu, preduzetništvu i menadžmentu, prolazeći kroz bolne i neizvesne procese ekonomskih reformi, a sve u cilju izgradnje efikasne privrede. Ne treba zabo-raviti da je Srbija u odnosu na druge tranzicione zemlje kasnije započela reformu svoje privrede i liberalizacijom investicionog režima.

Bez stranih direktnih investicija biće veoma teško promeniti neefikasnu privrednu strukturu, koja u sadašnjem obliku teško može dovesti do održivog razvoja i povećanja blagostanja. Mere ekonomske politike, koje su do sada sprovedene, posredno ili nepo-sredno, bile su u funkciji stimulisanja SDI.

Trenutni nivo pristiglih stranih investicija u Srbiji odražava nivo političke i ekonomske stabilnosti. Budući da je nivo stranih investicija u Srbiji veoma skroman, zaključujemo da je nivo političke i ekonomske stabilnosti nizak. Ujedno je i nivo pristiglih stranih investicija najbolja mera toga da li se promenila predstava o Srbiji u međunarodnim poslovnim krugovima. Po ovom merilu, slika o Srbiji još uvek nije krenula putem pobolj-

11 Devetaković, Jovanović-Gavrilović & Rikalović (2008), str. 287.


179

šanja. Međutim, kada o ovome govorimo, moramo imati u vidu, da je ovako nizak priliv SDI u Srbiji, uslovljen, s jedne strane opadanjem globalnih tokova SDI, a što je direktno posledica svetske ekonomske krize i neizvesnosti u pogledu eksternih događaja.

Mere, koje je država preduzimala u funkciji stimulisanja SDI, bile su dvojakog karak-tera. S jedne strane, to su bili podsticaji koji imaju za cilj privlačenje stranog kapitala (finansijski podsticaji, oslobađanja od plaćanja poreza i sl.), dok su s druge strane, to bila određena ograničenja i zahtevi koje je strani ulagač morao da zadovolji, a kojima je cilj bio korišćenje stranih ulaganja saglasno prioritetima domaće privrede (zahtevi u vezi lokalnog učešća u kapitalu, zahtevi u pogledu licenciranja i sl.). To su dakle, s jedne strane, promotivne mere kojima se promovišu razne prednosti, podsticaji, olakšice i dr., a s druge strane, regulatorne mere kojima se vrši kontrola ulaska i ponašanja stranih investitora. Priliv stranih investicija zahteva određeni ekonomski ambijent koji se stvara sprovođenjem određenih mera ekonomske politike, kao što su: politika makroekonom-ske stabilizacije, trgovinska politika, koja podržava izvozno-orijentisanu razvojnu stra-tegiju, politika podrške privatnog preduzetništva i sektora malih i srednjih preduzeća, politika kreiranja potrebnih ljudskih resursa, politika koja obezbeđuje slobodno delova-nje tržišnog mehanizma i postojanje konkurentskih uslova poslovanja.“12

I pored niza preduzetih mera, strane investicije nisu dolazile željenom brzinom i u po-trebnom obimu. Brzina i obim istih će rasti u skladu sa brzinom kojom se postiže ma-kroekonomska stabilnost i ostvaruje transformacija ka tržišnoj privredi, i u skladu sa istrajnošću u očuvanju opšte društvene i ekonomske stabilnosti.

6. Preporuke za stimulisanje SDI

U cilju daljeg privrednog razvoja, Srbija bi trebalo pored već postojećih mera, da uloži dodatne napore kako bi primenila novi spektar mera, koje bi dodatno stimulisale priliv SDI. Pored političke i ekonomske stabilnosti, izgradnje tržišnog sistema privređivanja i stvaranja konkurentnog investicionog ambijenta, potrebno je:

• Unaprediti kvalitet promocije investicionih potencijala uz sprovođenje znatno agre-sivnije strategije promovisanja Srbije kao atraktivne lokacije za SDI, a samim tim i obezbediti više ljudskih resursa i budžetskih sredstava u te svrhe;

• Uspostaviti transparentan i predvidiv regulatorni okvir;• Stvoriti podsticajniji ambijent za stimulisanje priliva SDI;• Nastaviti sa realizacijom projekta „Giljotina propisa”, kao i sa drugim aktivnostima

ka unapređenju investicionog ambijenta;• Završiti proces privatizacije;• Očuvati interesovanje stranih investitora za ulaganja u Srbiju, uz nove mere podrške;• Izvršiti promenu strukture ulaganja i to povećanjem učešća grinfild investicija; • Usmeravati SDI u izgradnju proizvodnih kapaciteta, posebno izvozno-orijentisanih;• Podsticati i promovisati radno-intenzivne SDI, koje će doprineti otvaranju novih

radnih mesta;• Definisati prioritetne grane i oblasti za ulaganje stranog kapitala;• Strategija priliva stranog kapitala mora postati okosnica naše razvojne i ekonomske

politike;12 Maksimović (2002), str. 273.


180

• Nastaviti saradnju sa EU u svrhu obezbeđenja statusa zemlje-kandidata za članstvo;• Nastaviti sa izgradnjom povoljne infrastrukture;• Nastaviti sa izgradnjom povoljne slike o Srbiji u svetu;• Uzeti u razmatranje sve preporuke i predloge, ma od koga oni dolazili, koji su u

funkciji stimulisanja SDI;• Povećati efikasnost lokalnih uprava u izgradnji regionalne infrastrukture, koja je

veoma značajna za privlačenje SDI;• Obnoviti industrijsku proizvodnju u nekadašnjim industrijskim centrima, jer je mi-

nimalni nivo domaćih kapaciteta neophodan kako bi se povećao priliv SDI.

Uspešnost odabranih i navedenih mera ekonomske politike, a koje su u funkciji stimu-lisanja SDI zavisiće pre svega od stepena društveno-ekonomskog razvoja i sposobno-sti Vlade i domaćih organizacija da optimalno iskoriste pogodnosti koje SDI sa sobom nose. Iz navedenog se vidi, da postati, ali i ostati privlačna lokacija za SDI nije nimalo lak zadatak.

Literatura

Dašić, B. (2011), Strane direktne investicije i regionalni razvoj Srbije, Visoka ekonomska škola strukovnih studija, Peć u Leposaviću, Neven, Zemun.

Devetaković, S., B. Jovanović-Gavrilović & G. Rikalović (2008), Nacionalna ekonomija, treće izdanje, CID, Ekonomski fakultet, Beograd.

Kearney, A. T. (2008), „New Concers in an Uncertain World – The 2007 A. T. Kearney Foreign Direct Investment Confidence Index”, Global Business Policy Council, Vi-rginia.

Kovačević, M. (2011), „Dimenzije i uzroci neuspešne tranzicije zemalja Zapadnog Bal-kana (i posebno Srbije)”, u: Cerović, B. & M. Uvalić (red.), Kontraverze ekonom-skog razvoja u tranziciji – Srbija i Zapadni Balkan, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Čugura Print, Beograd.

Maslovara, J. (2011), Prestrukturiranje globalnog privređivanja i uloga lidera u sprovo-đenju promena, Inter Print, Kragujevac.

Maksimović, Lj. (2002), Strane direktne investicije i zemlje u tranziciji, Ekonomske teme, br. 1–2, Ekonomski fakultet, Niš.

Milovanović, G. & P. Veselinović (2009), Globalizacija i tranzicija, Ekonomski fakultet Kragujevac, Inter Print, Kragujevac.

Petrović, P., D. Vasijević & D. Brčerević (2009), „Svetska finansijska kriza i Srbija”, u: Jakšić, M. & A. Praščević, A. (red.), Svetska ekonomska kriza i ekonomska politika Srbije u 2009. godini, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih na-uka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Čugura Print, Beograd, 2009.

UNCTAD, World Investment Report 2011, New York and Geneva, 2011.Uvalić, M. (2011), „Zašto Zapadni Balkan kasni za Centralnom i Istočnom Evropom?”,

u: Cerović, B. & M. Uvalić (red.), Kontraverze ekonomskog razvoja u tranziciji – Srbija i Zapadni Balkan, redaktori, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Čugura Print, Beograd.

www.vip.org.rs/files/Izvestaj%20UN%20i%20SDI%20u%20svetu.pdf

181

Petar Veselinović*, Danijela Despotović** i Dušan Cvetanović***

Javni dug kao limitirajući faktor podsticanja privrednog rasta u 2012. godini

1. Neke teorijske konsideracije o relacijama između veličine javnog duga i privrednog rasta

Problem javnog duga je principijelno isti za pojedinca kao i za zemlju u celini. Neko ko troši više nego što zarađuje i zadužuje se da bi pokrio razliku, moraće da pozajmljuje sve više i više zbog toga što kamate na prošla zaduženja nastavljaju da se uvećavaju. Ako nema privrednog rasta, politika zaduživanja ne može biti održiva, jer će na kraju dug biti neobuzdano veliki u odnosu na realni bruto domaći proizvod. Zato je od prvorazredne važnosti kretanje koeficijenta zaduženosti d kao odnosa duga i realnog bruto domaćeg proizvoda – Y tj. d = D/Y, gde je d koeficijent zaduženosti, D ukupan dug, Y realni bruto domaći proizvod.

Koeficijent zaduženosti se smanjuje kada realni bruto domaći proizvod raste brže od duga. Da bismo sagledali ovo, korisno je posebno obratiti pažnju i na brojilac i na imeni-lac razlomka D/Y. Brojilac, raste zbog deficita, a imenilac raste kao rezultat rasta bruto domaćeg proizvoda.

Postavlja se pitanje zašto je za kreatore ekonomske politike daleko relevantniji pokaza-telj koji govori o kretanju koeficijenta zaduženosti u odnosu na apsolutnu vrednost duga. Razlog je činjenica da bruto domaći proizvod označava meru ekonomske moći, dok je koeficijent zaduženosti mera veličine duga u odnosu na ekonomski potencijal analizira-ne privrede.

Tokom vremena, koeficijent zaduženosti d se menja za Dd. U cilju određivanja vredno-sti ovog pokazatelja polazimo od njegove stope rasta, tj. vrednosti Dd/d . Poznato je da je stopa rasta količnika jednaka razlici stope rasta brojioca i stope rasta imenioca. U konkretnom slučaju Dd/d = DD/D – DY/Y. To znači da prirast koeficijenta zaduženosti možemo da prikažemo pomoću izraza Dd = d (DD/D - DY/Y). Prema tome, promena koe-ficijenta zaduženosti zavisi od stope rasta javnog duga i stope privrednog rasta. Privreda može trajno povećati javni dug, a u isto vreme izbeći opasnost prevelikog zaduženja samo pod uslovom da se javni dug povećava po stopi, koja je manja od stope realnog rasta. Drugim rečima, realni privredni rast definiše prostor u okviru koga se, čak i trajno,

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu.** Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu.*** Univerzitet Metropolitan u Beogradu.

Petar Veselinović, Danijela Despotović i Dušan Cvetanović

182

može povećavati javni dug bez opasnosti od katastrofičnog ishoda. U protivnom, javni dug bi se povećavao u odnosu na bruto domaći proizvod i na raspoloživi kapital.1

Tako bi se dugoročno i asimptotski povećavalo učešće javnog duga u ukupnom (javni dug plus realni kapital) kapitalu, da bi se po isteku dovoljno dugog vremenskog perio-da, ceo kapital praktično sastojao od javnog duga. Sa tačke gledišta subjekata koji su u posedu realne imovine, odnosno potraživanja prema državi, ova dva oblika kapitala principijelno su ekvivalentni, i jedan i drugi vlasniku donose tekuće prihode. Međutim, sa aspekta oblikovanja kvaliteta makroekonomskih performansi, između njih postoji su-štinska razlika. Realni kapital je produktivan; on u načelu ima pozitivan granični pro-izvod i kada se taj proizvod definiše sa opštedruštvenog stanovišta. Veća masa tog ka-pitala znači veću proizvodnu sposobnost društva i u nominalnoj situaciji veći efektivni (realni) domaći proizvod. Sa državnim dugom to nije slučaj, pošto je njegovo delovanje čisto redistributivno: kroz interes na javni dug već stvoreni dohodak se redistribuira i to tako što se posredstvom poreza uzima od jednih da bi se kroz kamatu na obveznice i druge državne hartije od vrednosti dalo drugima. Stoga bi sistematsko povećanje dr-žavnog duga u odnosu na realni kapital i u odnosu na njegovo dominiranje u portfelju domaćinstava i drugih držalaca bogatstava dovelo do situacije u kojoj bi društvo ostalo bez potencijala, koji generiše realni dohodak; to bi značilo ekonomsku involuciju i si-stematsko osiromašenje društva. Privreda u kojoj bi državni dug postao prevladavajući oblik imovine bila bi, očigledno, osuđena na propast (Acocella, 2005, str. 345). Drugim rečima, trajni i neograničen rast javnog duga je moguć isključivo, ako stopa rasta javnog duga ne premašuje stopu rasta realnog kapitala.

2. Dinamika javnog duga i kretanja bruto domaćeg proizvoda Srbije 2002–2011. godine

Podaci Narodne banke pokazuju da se javni dug Republike Srbije nekontrolisano pove-ćava. Kretanje javnog duga zemlje (unutrašnjeg i spoljnog) u odnosu na bruto domaći proizvod dato je na slici 1. Kao što se vidi, trend naglog rasta javnog duga prema bruto domaćem proizvodu počinje da se ispoljava od 2009. godine. Preciznije, on je u 2009. godini dostigao iznos od 34,1%, što predstavlja uvećanje od 7,2% u odnosu na 2008. Tendencija rasta koeficijenta zaduženosti zemlje bila je prisutna i u 2010. godini sa do-datnim porastom od 8,0%, dostigavši (veličinu) 41,9% bruto domaćeg proizvoda. Nasta-vak uvećanja koeficijenta zaduženosti prisutan je i tokom prvog (43,0%), drugog (43,5) i trećeg (46,7%) kvartala 2011. godine. Na rast udela javnog duga prema bruto domaćem proizvodu Srbije tokom 2011. godine znatno je delovalo emitovanje državnih hartija od vrednosti. Prema podacima Narodne banke Srbije, samo u prvom tromesečju 2011. godi-ne dug po tom osnovu je povećan za 72,4 milijarde dinara, da bi na kraju marta iznosio 250,5 milijardi dinara. Već u drugom tromesečju 2011. godine, dug po osnovu državnih zapisa povećan je za 54,3 milijarde dinara i na kraju juna iznosio je 304,9 milijardi dina-ra. Državne obveznice su privlačne stranim bankama, koje posluju u Srbiji, budući da je kamata koju one nose između 13 i 15 odsto.2

1 Cvetanović & Mladenović, 2011. 2 Ministarstvo finansija Republike Srbije.


183

Treba primetiti da se podaci o ukupnom zaduženju zemlje, prezentovani od strane Na-rodne banke Srbije, odnose isključivo na dug centralnih nivoa vlasti. Kada se tome doda podatak da je tokom 2011. godine došlo do zaduživanja i nižih nivoa vlasti (pre svega gradova) nesporno je da je koeficijent zaduženosti veći.

Malo je ekonomija, koje bi mogle da podnesu rashode duga, koji premašuju četrdeset odsto bruto domaćeg proizvoda. Ovakav zaključak je time opravdaniji što je zemlja pri-vredno nerazvijenija. Ako bi se ovom iznosu dodali gubici javnih preduzeća, evidentno je da bi se došlo do sume koja bi u velikoj meri premašivala polovinu bruto domaćeg proizvoda zemlje. Problem je utoliko izraženiji ukoliko se radi o državi čija je privreda nekonkurentna. Kada je Srbija u pitanju, može se reći da se usporavanje rasta njene privrede može delom objasniti padom izvozne tražnje, a takođe i pogoršanjem cenovne konkurentnosti privrede Srbije, pogotovo zbog ispoljene aprecijacije domaće valute to-kom 2011. godine.

Slika 1.Javni dug Srbije (unutrašnji i spoljni) u odnosu na bruto domaći proizvod

*Izvor: Ministarstvo finansija RS za javni dug i NBS za procenjeni BDP.

Na slici 2 eksplicirana je dinamika rasta koeficijenta zaduženosti zemlje od 2008. go-dine do današnjih dana. Podsećanja radi, to je period funkcionisanja aktuelne vlasti, i razumljivo koncepta ekonomske i razvojne politike, koji ona realizuje. Kao što se može zapaziti, tendencija njegovog uvećanja nije zaustavljena ni u 2011. godini i pored donetog Zakona o budžetskom deficitu u 2010. godini.


184

Slika 2.Dinamika rasta javnog duga prema bruto domaćem proizvodu

*Izvor: Ministarstvo finansija RS za javni dug i NBS za procenjeni BDP.

Rast koeficijenta zaduženosti je posledica uvećanja budžetskog deficita, a takođe i skro-mnog rasta bruto domaćeg proizvoda zemlje. Razumljivo da je smanjenje stope rasta bruto domaćeg proizvoda posebno izraženo u 2009. godini (-3,5%) i da je to znatnim delom uslovilo rast koeficijenta zaduženosti u ovoj godini. Međutim, situaciju po ovom pitanju kvalitativno ne menja ni rast bruto domaćeg proizvoda u 2010. godini, od 1%, što je nedovoljno. Naime, i pored te činjenice, koeficijent zaduženosti je porastao zaista za ogromnih 7,8%.

Javni dug zemlje je protekle tri godine uvećan za preko 6 milijardi evra, a samo u 2011. godini za preko 2 milijarde evra. Podsećanja radi, aktuelna Vlada je preuzela dužnost sa javnim dugom od 8,7 milijardi evra, a potom ga uvećala na 14,4 milijardi evra. To je uticalo i da spoljni dug Srbije, koji je u prvom tromesečju 2008. godine bio 17,9 milijardi evra, na kraju jula 2011. godine dostigne iznos od 23,1 milijarde evra. Srbija se polako, ali sasvim sigurno približava gornjoj granici zaduženosti od 45 odsto BDP-a koju je Vla-di Srbije, kao fiskalno pravilo, postavio MMF, odnosno koja je propisana novim Zako-nom o budžetskom sistemu. Nakon emitovanja evroobveznica u vrednosti od milijardu dolara, javni dug Srbije povećao se na 44,4 odsto.

Kako je moguće da se Vlada tako ignorantski odnosi prema mišljenju Fiskalnog saveta (savetodavnog tela u sprečavanju sloma javnih finansija), da će i pod pretpostavkom po-štovanja fiskalnih pravila javni dug zemlje 2015. godine premašiti nivo od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda ukoliko stopa ekonomskog rasta u Srbiji bude 2 umesto 3 odsto (vidi sliku 3) Sa ove distance gledano, možda nije slučajno što predsednik akuelne Vlade Srbije obavlja i trenutno najvažniju ministarsku funkciju, funkciju ministra finansija.


185

Slika 3.Realni rast bruto domaćeg proizvoda Srbije u periodu 2002–2010. godine

*Za III kvartal procena NBS-a.

Projektovana i usvojena fiskalna politika zemlje u 2011. godini bila je potpuno neuspeš-na i njena neminovna posledica je dodatni budžetski deficit od oko 200 miliona evra. Nakon korekcije u Skupštini Srbije, budžetski deficit je 142,7 milijardi, dok konsolidova-ni deficit države, uključujući fondove i lokalnu samoupravu, iznosi više od 150 milijardi dinara. Problem neravnoteže je privremeno rešen pomoću kratkoročnog zaduživanja dr-žave, odnosno putem dugoročnog zaduživanja budućih naraštaja. Premda je veoma teško to učiniti u postojećim okolnostima, logika nepodnošljive lakoće zaduživanja mora se kritički preispitati sa stanovišta 2012. godine. U svakom slučaju, na to će biti prinuđena nova vlada, jer drugog izbora neće ni biti.

Dodatni problem je taj što je 2012. izborna godina na svim nivoima vlasti, u kojoj će stranke režima, kao što je to bilo slučaj i do sada, finansirati svoju izbornu kampanju i propagandu iz državne kase.

Najnovije procene govore da će realni rast bruto domaćeg proizvoda Srbije u 2011. godi-ni biti oko 1%. To automatski znači da će se koeficijent zaduženosti uvećavati čak i pod uslovom da dođe do smirivanja rasta budžetskog deficita u 2011. godini, a sada je već sasvim izvesno da se to neće dogoditi.


186

Slika 4.Realni bruto domaći proizvod Srbije u periodu 2002–2010. godine


Slika 5.Kretanje bruto domaćeg proizvoda Srbije po kvartalima u 2011.godini


Proizlazi da je ključni ekonomski uzrok većine makroekonomskih neravnoteža Srbije, nizak nivo bruto domaćeg proizvoda, a takođe i niska stopa njegovog rasta tokom po-slednjih godina. Zemlja sa preko sedam miliona stanovnika i ukupnom proizvodnjom od oko 29 milijardi evra u 2010. godini, imala je stopu rasta proizvodnje od 1%. Ako se tome doda prognoza o identičnom rastu bruto domaćeg proizvoda i tokom ove 2011. go-dine, onda je jasno da vrednost proizvodnje, koja je na znatno nižem nivou u poređenju sa 2009. godinom, ne može nositi neobuzdane budžetske rashode.


187

3. Poruke za ekonomsku politiku za 2012. godinu

Kako bi u osnovi ekonomska politika za 2012. godinu trebalo da izgleda? Najkraće – bez ozbiljnijeg rasta proizvodnje u narednom periodu, doći će do naglog pogoršanja kva-liteta ključnih makroekonomskih performansi. Kako je moguće akcentovati razvojnu dimenziju ekonomske politike? Šta je sa „novim modelom” privrednog rasta Srbije do 2020. godine? Šta je sa imperativom promene strukture privrede?

Izrazit problem je što se u 2012. godinu ulazi sa niskim nivoom proizvodnje. Prema tome, nazavisno od očekivanog drugog talasa krize, vlast mora nešto da uradi sa pokre-tanjem proizvodnje. Srbija u narednoj deceniji mora da izvrši zaokret u cilju uspešnog rasta i razvoja, stoga što su iscrpljene mogućnosti i pretpostavke na kojima se zemlja razvijala u prethodnoj deceniji. Situacija je takva iz jednostavnog razloga što se zemlja uoči svetske ekonomske krize, koja je pogoršala stanje, suočila sa fundandamentalnim neravnotežama ukupne proizvodnje i agregatne potrošnje (lične, ivesticione i javne), s jedne, i ukupne domaće štednje i veličine nacionalnih investicija, s druge strane. Ten-dencija neuporedivo bržeg rasta lične i javne potrošnje u odnosu na rast vrednosti pro-izvodnje, s jedne, i preveliki oslonac na rast nerazmenljivih dobara u stvaranju bruto dodate vrednosti zemlje, s druge strane, kontiniurano je povećavala spoljnotrgovinski i tekući platni deficit zemlje (Despotović, Cvetanović & Veličković, 2010, str. 35–47). Kada se ovome doda efekat „presušivanja“ privatizacionih prihoda i ograničenih mo-gućnosti daljeg zaduživanja u inostranstvu tokom 2012. godine, proizlazi da Srbija može ekonomski preživeti jedino pod uslovom da se okrene novom modelu rasta i razvoja, modelu rasta koji je proinvesticiono i izvozno-orijentisan.

Drugi način delovanja odnosi se na budžet, to jest na smanjenje budžetskih rashoda i po-većanje budžetskih prihoda. Čini se da zemlja nije pokazala gotovo nikakvu sposobnost da smanji relativno velike javne rashode. Naprotiv, rashodi su kontinuirano rasli, kao da se srpska privreda nalazi u stadijumu ekspanzije.

Posebno teške posledice nastale bi ukoliko država pokuša da rastom poreskih i ostalih opterećenja ostane u okvirima prihvatljivih deficita povećanjem fiskalnog opterećenja. Povećanje poreskih zahvatanja bi dodatno pogoršalo položaj ekonomskih subjekata. Za-govornici takvih predloga ne misle na ozbiljan problem premeštanja sive ekonomije u legalne ekonomske tokove.

Posebna tema su izbori u 2012. godini. Izborna godina i u daleko razvijenijim i konku-rentnijim privredama predstavlja dodatni pritisak na budžet.

Nužno je osvrnuti se posebno i kritički na emisiju državnih obveznica od milijardu dola-ra po kamatnoj stopi od 7,25%, kao načinu pokrivanja budžetskog deficita u ovoj godini. Ova operacija države u suštini znači da će od marta 2011. godine, pa sve do marta 2021. godine, država svake godine iz budžeta Srbije morati da isplaćuje 72,5 miliona dolara na ime kamate, a 2021. godine i celokupni iznos glavnice u iznosu od milijardu dolara. Jasno je da je emisija državnih obveznica najbrži i najlakši način za popunu budžetskog deficita, a nakon propasti plana za prodaju javne kompanije „Telekom Srbija”. Inače, u Srbiji je prva emisija državih zapisa u evro valuti održana 29. decembra 2010. godine, kada je takođe trebalo popuniti „rupu“ u budžetu. Tada su, po godišnjoj kamatnoj stopi


188

od 5,25 odsto, ekspresno rasprodati šestomesečni zapisi u vrednosti od 21 milijarde di-nara. Subjekti na različitim nivoima organizacije javne vlasti u zemlji često pribegavaju emisiji dinarskih zapisa za održavanje tekuće likvidnosti budžeta. Samo u 2011. godini planirana je emisija državnih zapisa u iznosu od oko 280 milijardi dinara. Interesantno je primetiti da na ovaj način prikupljen novac primarno služi za refinansiranje ranije emitovanih zapisa, dok se veoma mali deo usmerava na finansiranje tekućeg budžetskog deficita.

Umesto zaključka

I nedovoljno upućenima u ova pitanja jasno je da u 2012. država nije u moguće da nastavi sa uvećanjem zaduživanja, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je dostignuta, a po mišljenju nekih analitičara, i premašena „crvena linija zaduženosti zemlje”. Takođe, nesporno je da predstoji novi talas recesije, koja će nesumnjivo još žešće pogoditi za kri-zu nedovoljno pripremljenu i visokozaduženu privredu Srbije. Dakle, i ovako nedovoljna investiciona aktivnost iz 2011. godine, biće dovedena u pitanje.

Pokušaje da se smanjenjem stope obaveznih rezervi propisane od strane Narodne ban-ke Srbije, privredi stavi na raspolaganje dodatna količina pozajmljivih sredstava, treba krajnje oprezno analizirati, iz jednostavnog razloga što bi visoka likvidnost bankarskog sektora uz smanjenje nivoa kreditiranja privrede skrenula pažnju da su problemi u ni-skom poverenju banaka u privredu daleko veći problem nego što je to nedostatak novca.

Smatramo da je država u cilju koliko-tolikog podsticanja rasta u 2012. godini, pored in-vesticione aktivnosti na planu izgradnje infrastrukturnih objekata, morala da pokuša sa reformom fiskalnog sistema kako bi promenila odnos između visokog oporezivanja rada i niskog oporezivanja kapitala. Naime, niske stope oporezivanja najoskudnijeg resursa kojim Srbija raspolaže (faktori kapitala i zemljišta) u principu deluju destimulativno na ekonomsku aktivnost privatnog sektora, a tim i na privredni rast i razvoj zemlje.

Svako insistiranje na rastu budžetskog deficita i povećanju zakonske granice za javni dug, apsolutno je neprihvatljivo. To bi značilo svesno ulaženje u dužničku krizu i posle-dično ekonomsku recesiju sa nesagledivim posledicama.

Dogovor zemalja Evropske unije od 9. 12. 2011. o potrebi drugačijeg vođenja ekonom-ske politike, a posebno kvalitetno drugačijeg kreiranja i upravljanja fiskalnom politikom u sedamnaest zemalja evrozone, inspirisalo je neke analitičare da sastave listu od tzv. „deset novih zapovesti evrozone”. Sledećih pet, od ukupno deset novih zapovesti nove evrozone mogu biti od posebnog značaja za kreatore ekonomske politike Srbije u 2012. godini a to su:3

1. Ne živi iznad svojih mogućnosti.2. Ne spreči pravedne kazne.3. Imaj na umu generacije koje dolaze.4. Ne zavaravaj ulagače.5. Osiguraj ekonomski rast.

3 www.b92.co.rs, 10. 12. 2011.


189

ApstraktJavni dug u odnosu na bruto domaći proizvod Srbije, prema najnovijim podacima, pre-mašio je iznos od 45%. Mišljenja smo da je stanje po ovom pitanju daleko lošije nego što se na prvi pogled može zaključiti na osnovu ovog pokazatelja. Prvo, tokom prethodnih nekoliko godina Srbija je pokazala gotovo neshvatljivu „lakoću zaduživanja”. Naime, za vreme mandata ove vlade javni dug zemlje se uvećao za preko šest milijardi evra, pri čemu su korišćeni praktično svi poznati načini pozajmljivanja i trošenja tuđeg novca. Malo je zemalja u svetu koje su imale takav intenzitet zaduživanja, a još manje onih koje su to proglašavale velikim uspehom, primera radi, prodaju državnih obveznica emitova-nix u dolarima po stopi većoj od sedam posto. Drugo, sa stanovišta razvoja, i posebno sa aspekta uvek aktuelnog pitanja međugeneracijske pravde, potpuno je neprihvatljiva tendencija da period eksplozivnog rasta ukupnog javnog duga ni izdaleka nije pratila iz-gradnja infrastrukturnih objekata, odnosno investiciona aktivnost koju država realizuje pozajmljenim sredstvima. Jednom rečju, gotovo da se i ne može govoriti o nekim dugo-ročnim stimulativnim efektima trošenja ovako pozajmljenog novca.

Ključnereči:budžetski deficit, javni dug, privredni rast.

Literatura

Acocella, N. (2005), Počela ekonomske politike: vrijednosti i tehnike, Mate i Zagrebačka škola ekonomije i managementa, Zagreb.

Veselinović, P. & D. Despotović (2011), „Fiskalna politika u funkciji privrednog razvoja Srbije”, u: V. Leković (red.), Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije, Kragujevac, str. 115–130.

Vujović, D., „New international financial architecture: Short-term fixes vs. long-term reforms”, Ekonomika preduzeća, god. 58, br. 1–2, str. 29–36.

Vujović, D., „The role of international financial institutions in economic crisis”, Ekono-mika preduzeća, god. 58, br. 5–6, str. 239–250.

Vujović, D. (2011), „U potrazi za novim modelom razvoja – pouke globalne krize”, Eko-nomika preduzeća, god. 59, br 1-2, str. 45–53.

Vujović, D. (2009), „Globalni kontekst krize i odgovori ekonomske politike”, Ekonomika preduzeća, god. 57, br 7-8, str. 327-342.

Despotović, D., D. Cvetanović & D. Veličković (2010), „Održivost spoljnog duga Srbije”, Ekonomika, specijalni broj, god. 56, specijalno izdanje, Niš, str. 35–47.

Ministarstvo finansija Republike Srbije, Bilten javnih finansija za mesec septembar 2011, Beograd.

Ministarstvo finansija Republike Srbije, Revidirani memorandum o budžetu, ekonom-skoj i fiskalnoj politici za 2011. godinu sa projekcijama za 2012. i 2013. godinu, Beograd.

Narodna banka Srbije, Analiza duga Republike Srbije, jun 2011, Beograd, avgust 2011.Studija: „Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011–2020”, rezultat je

zajedničkog rada ekonomista okupljenih oko publikacija Makroekonomski trendovi i analize Ekonomskog instituta u Beogradu i Kvartalnog monitora ekonomskih tren-dova i politika Fonda za razvoj ekonomske nauke Ekonomskog fakulteta Univerzi-teta u Beogradu.


190

Cvetanović, S. & I. Mladenović (2011), Kapital u teoriji rasta i razvoja, Ekonomski fa-kultet, Niš.

Cvetanović, S. (2002), Politika privrednog razvoja, Niš.

SpisakkorišćenihWEBportalaSvetska banka

http://web.worldbank.org/WBSITE/EXTERNAL/COUNTRIES/ECAEXT/SER-BIAEXTN/

Narodna banka Srbije http://www.nbs.rs/serbian/linkovi/index.htm

Ministarstvo finansija Srbije http://www.mfin.sr.gov.rs/

B92 – Internet, radio i TV stanica http://www.b92.net/

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

338.124.4(497.11)(082)330.34(497.11)(082)338.1(497.11)(082)338.22(497.11)(082)

НАУЧНА конференција Привреда Србије у другом таласу кризе: изгледи за 2012. (Београд ; 2011) Naučna konferencija Privreda Srbije u drugom talasu krize : izgledi za 2012., Beograd, 17. 12. 2011. Ekonomski fakultet / [organizatori] Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu. - Beograd : Ekonomski fakultet, 2012 (Beograd : Čugura print). - 190 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm

Tiraž 200. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz svaki rad.

ISBN 978-86-403-1197-71. Научно друштво економиста Србије (Београд)a) Економска криза - Србија - Зборници b) Привредни развој - Србија - Зборници c) Србија - Економска политика - ЗборнициCOBISS.SR-ID 189506060

Documents

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE - …nde.ekof.bg.ac.rs/zbornici/2006-2015/Privreda Srbije u drugom... · Kriza bez „kreativne destrukcije